13. Borisav Peki ć

''Vreme čuda'' i ''Hodočašće Arsenija Njegovana''

Većina objavljenih dela Borisava Pekića pokazuje čvrstu tematsku povezanost. Ta dominantna tema koja okupira Pekićevu pažnju je odnos prema prošlosti, tema uplitanja prošlosti u sadašnjost. Nikola Milošević se poslužio kovanicom da bi sažetije i preciznije okarakterisao Pekićev umetnički stav prema svetu – mitomahija kao borba protiv mitske svesti. Pekić se u svojim delima bori protiv jednog oblika mitskog viđenja sveta. Pri tome, rušeći jedan, konkretno odabran mit kao što je to mit o Hristu – čudotvorcu u ''Vremenu čuda'' ili mit o posedništvu i mit o redu u ''Hodočašću Arsenija Njegovana'', Pekić na ruševinama starog mita ne gradi neki nov, protivmit. Pekić želi da savremeni svet i društvo oslobodi bremena mitskih vrednosti izvrćući ih na njihovo naličje i razobličavajući njihovu suštinu. U tu svrhu Pekić se služi humorom, ironijom i mozda najupečatljivije groteskom.

''Vreme čuda'' objavljeno je 1965. Delo je pisac posvetio svojim mrtvim drugovima. Po Pekićevoj zamisli ''Vreme čuda'' i ''Vreme smrti'' bili bi drugi i treći deo četvoroknjižja ''Zaveštanje'' čiji bi prvi i četvrti deo bili ''Vreme reči'' i ''Vreme vaskrsenja''.

Pekić je ''Vreme čuda'' žanrovski odredio kao ''povest''. Podtekst ovog Pekićevog romana je Biblija tačnije Novi zavet.

U prvom poglavlju romana ''Blage vesti'' ukratko se prepričava Stari zavet od stvaranja neba i zemlje, preko Adamovog i Evinog proterivanja iz raja, Kaina i Avelja, Avrama i Mojsija. Autor se ironično osvrće na odnos između Jehove i izabranog naroda izrailjskog. On kaze da je Jehova izabrao pleme Izrailjovo da na njima ''iskali'' svoju milost pa otuda pouka da su najmoćniji prijatelji često najzloslutniji.

Već iz uvodnog poglavlja postaje jasno da će autor imati specifičan odnos prema sadržinskom i kompozicionom obrascu biblijskog teksta. Sadržinski i kompozicioni obrazac se ne eliminiše u potpunosti već se vrši njegova preobrazba i tako podtekst dobija novo značenje. Zato ''Vreme čuda'' ima strukturu palimpsesta, ispod preoblikovanog teksta Pekićeve priče jasno naziremo biblijski uzor.

Što se načina pripovedanja tiče većina ''čuda'' ispripovedana je iz perpektive nepersonalizovanog, neimenovanog pripovedača izuzev ''Čuda u Kani'' koje priča i beleži u rimskoj tamnici Sveti Petar, zatim ''Čuda u Vitaniji'' koje retrospektivno pripoveda Hamrije, sluga Lazarev i ''Smrti u Hanomu'' koje pripoveda Juda ben Simon.

Kako je napomenuto u ''Blagim vestima'' ova ''povest'' će govoriti o Hristu – čudotvorcu, zapravo Pekić će taj mit, najsvetiji u hrišćanskoj kulturi i tradiciji izvrnuti na svoje naličje. Pri tome Pekić dovodi u pitanje humanost samog čina,subjektivne pobude i objektivne posledice.

U povesti koja se zove ''Čudo u Jabnelu'' dekanonizuje se Hristovo čudo opisano u jevanjđelju po Mateju – Isusovo izlečenje gubavca. U Pekićevoj verziji glavna junakinja ''povesti'' je Egla, mlada gubava žena proterana iz Starog u Novi Jabnel, pri tome Egline

1

patnje su uvećane rastrzanošću između prvog muža, zdravog telala Jeroboama i drugog muža, gubavca i perača mrtvih, Urija.

Tri godine nakon što je proterana iz Starog Jabnela, Egla se neočekivano sreće sa Hristom i njegovim sledbenicima. Sažalivši se na ''malog Nazarećanina'' i njegovo insistiranje da joj pomogne, Egla pristaje na ''poštenu razmenu dobročinstava''. Dozvoliće Isusu da joj pomogne, a za uzvrat ona će biti oruđe koje doprinosi njegovoj božanskoj slavi. Dakle, Pekić odmah diskvalifikuje humanost čudotvorca. Problematizujući pojam humanosti Pekić ukazuje na njegovo izvitoperenje – ženi se ne pomaže zarad nje same, njene sreće i zdravlja, već zarad sopstvene samopotvrde. Da je zaista tako potvrdiće kraj priče, Isus se prilikom ponovnog susreta sa Eglom neće sećati ni žene ni počinjenog čuda. Diskvalifikacija humanosti seže još dublje. Čak i da je Isus izlečio Eglu zarad njene sreće i zdravlja, potonje posledice bi bile kobne – Eglu proteruju iz Starog Jabnela jer je za njih ona gubava iznutra, a proteruju je i iz Novog Jabnela jer ''čista'', nije više gubava. Tako Egla skončava sama i napuštena u praznom rečnom koritu gde se sunča kao gušter i hrani strvinama.

Stradanje Eglino nije samo posledica nepromišljenog čudotvorstva već i ljudske isključivosti jer kako Egla kaze prilikom linča i čisti i nečisti se služe istim kamenjem. Tako Pekićeva mitomahija dobija univerzalno značenje – podela na ''čiste'' i ''nečiste'' i danas je aktuelna zato ne treba da čudi moto koji je Pekić odabrao za knjigu u celini. U pitanju je citat iz Knjige Propovednikove koji kaže da nema ništa novo pod suncem. Zaista je tako, logika mitske svesti uvek je ista.

''Čudo u Jabnelu'' diskvalifikuje kako subjektivnu tako i objektivnu perspektivu čuda. Tako je i u ''Čudu u Vitaniji'' koje demitizuje vaskrsenje Lazarevo, čudo jedino opisano u Jovanovom jevanjđelju. Subjektivna perspektiva, perspektiva Hristovih pobuda i pobuda njegovih protivnika, nešto je jače naglašena nego u ''Čudu u Jabnelu''. Dok Egla Hristovu pažnju privlači privremeno i slučajno, Lazar i njegova nesrećna sudbina trajno okupiraju pažnju sina božijeg, jer koliko god puta sadukeji uhapse Lazara, održe mu suđenje i pogube ga, toliko puta će ga Isus vaskrsnuti. Dakle, pobuda i za ovo čudo je daleko od humanosti, to je Hristov obračun sa sadukejima. Opet je u centru pažnje univerzalna tema, ideološka netrpeljivost, podela na one koji su ''čisti'' i one koji su ''nečisti'', a tu je i Lazar kao slučajno oruđe. Pri tome ni Lazar neće do kraja ostati pasivan, on pristaje da preuzme ulogu pukog orudja zarad ''viših interesa'' sadukejske strane. Sadukej Nikodim izlazi pred Lazara sa zahtevom da se mora žrtvovati za narod i veru, a za uzvrat će ga slaviti u čitankama. Kada najzad Lazaru dozlogrdi stalno umiranje i vaskrsavanje on će odlučiti da, protivno svojoj veri, bude spaljen. Hamrije, Lazarev sluga, sprovodi u delo gospodarevu želju uz obraćanje bogu da od komarca ne pravi magarca i primi Lazara takav kakav je – prah i pepeo.

Prilikom razobličavanja Hristovog čudotvorstva Pekić se koristi humorom, ironijom, groteskom čak i naturalističkim detaljima. Tako kad Isus prvi put vaskrsne Lazara Hamrije se seća kako ih iz otvorene grobnice zasu smrad tela u raspadanju a zatim se pojavi Lazar sav izdrpan, ranjav, smrdljiv, pljujući i istresajući sa sebe crve.

U ''Čudu u Siloamu'' pojavljuje se još jedan naturalistički detalj. Na kupalištu za bolesne i kljaste bazen je pun ali ne vode već užeglih udova bogalja.

Ironija, kao sredstvo razobličavanja, zastupljenija je u ''Vremenu čuda'', dok u ''Hodočašću'' dominira groteska.

Tako u ''Vremenu umiranja'' u ''povesti'' ''Smrt na Hinomu'' saznajemo da Juda sastavlja Isusu nekakav program dnevnih radnji, da mu piše besede i stara se da sve protekne ''kako je zapisano''. U istoj ''povesti'' Bog poručuje zabrinutom Judi da je vreme da se Novi zavet zapečati ljudskom krvlju, jer je vaseljena puna žrtvenih jaraca,s mrdi i ugušiće Boga

2

samog. Da bi obezbedio žrtvu, Juda zna da neko mora izdati Hrista – Petar se pravi glup, Simon neće, Toma, najveći gospodin medju apostolima, ne moze da veruje da će se nova vera temeljiti na jednom tako gnusnom činu.

Neke od povesti imaju i novelistički obrt kao ''Smrt na Gavati'' kada nesrećni Varava danima smišlja dovoljno uvredljiv i efektan govor kojim bi se oprostio od rimskog prokuratora da bi na kraju, užasnut, shvatio da je stari zamenjen novim. U ''Čudu u Magdali'' preobraćene prostitutke jure za Isusom u nadi,kako to na kraju saznajemo, da će ih vratiti prvobitnoj grešnosti kad su bile savršeno srećne. Vrhunac ironije i upečatljiv novelistički obrt prisutan je u ''Smrti na Golgoti'' kada Simon, čovek koji je prišao Isusu da mu pomogne da nosi krst ka Golgoti, biva razapet umesto Isusa koji je klisnuo u gomilu. Simonove reči ''Bože, Bože zašto si me ostavio'' zapravo su istinski vapaji upućeni odbeglom.

''Hodočašće Arsenija Njegovana''

Objavljeno je 1970. Delo je posvećeno Pekićevom ocu.

Pekić žanrovski određuje roman kao ''portret'' ističući tako specifičan položaj Arsenija Njegovana u romanu. Doduše, na kraju dela, u Post Scriptum-u,priređivač teksta (uloga koju je Pekić uzeo za sebe) zaključuje da je možda preciznije delo nazvati autoportretom. Naime, Arsenije Njegovan je svoj testament i svoju ispovest, koju beleži na poleđini poreskih obveznica i priznanica za naplatu kirije, sam sastavio, otuda možemo govoriti o autoportretu. Priređivač je, kako sam priznaje, vršio manje izmene na tekstu – po Katarininoj želji izbačeni su svi delovi koji se tiču smrti njihovog sina – jedinca, Isidora, arhaičnost je menjana samo tamo gde je starost ubila jasnost misli, a citat iz Prve knjige Mojsijeve o Nojevoj barci, prema priređivačevom mišljenju, odgovara Arsenijevoj iluzionističkoj prirodi.

Ako se već govori o žanrovskom određenju dela, ne treba zaboraviti da je Arsenije svoj put od Kosančićevog venca do Kalemegdana nazvao ''hodočašćem'', posetom svetom mestu.

Uloga priređivača koju je Pekić uzeo za sebe, predstavljajući se kao Katarinin rodjak višestruko je motivisana. Tako je Pekić motivisao i objasnio prilično neobičan raspored Arsenijevih sećanja. Reč je o neveštom pripovedaču, starcu od 77 godina, u čijem sećanju se smenjuju i prepliću događaji iz prošlosti sa događajima iz sadašnjosti. Arsenije ih beleži u dramatičnom stanju ugroženosti te među događajima ne postoji stroga uzročno-posledična povezanost. Uz to Arsenijevo pripovedanje praćeno je nizom napomena i komentara, čestim vraćanjem na ispričano da bi se ponovo sagledalo i prevrednovalo, posebno od onog trenutka kada Arsenije počne da se obraća rodjaku Isidoru, njegovom nasledniku. Ovo je naročito upadljivo kod događaja koji iznenađuju i samog Arsenija kao npr. susret sa gospođom Martinović. Ponavljanje je motivisano činjenicom da Arsenije paralelno piše ispovest i testament, pa pojedine detalje prenosi iz jednog u drugi dokument. Takav je susret sa studentima 1968. Arsenije će opisati svoj sukob sa studentom koji je nosio crvenu zastavu i kog je udarao štapom sve dok ga nije, po svom mišljenju, ubio ili teško povredio. Njemu će Arsenije u testamentu zaveštati odštetu za pretrpljeno.

Priča o Arseniju Njegovanu je priča o posedničkoj strasti, odnosno, o mitu posedovanja. Taj mit smešten je u okvir koji sačinjavaju tri istorijska a za Arsenija i simbolična događaja. Ta tri događaja su jedini trenuci kad se Arsenije sreo sa socijalnom stvarnošću koja je u njegovom zivotu uvek bila sekudarna, potisnuta kućevlasničkom opsesijom. Kad se suočio sa društvenom stvarnošću, budući iz korena uzdrman, Arsenije je pokušao da se opredeli prema njoj i nađe svoje mesto u tako doživljenom svetu.

Ta tri istorijsko – simbolična događaja su 1919. i susret sa crvenoarmejcima u Voronjezu gde Arsenije umalo nije stradao zato što se slučajno našao u posedničkoj kući. Drugi događaj je 27. mart 1941. koji je u stvari prva prava prekretnica u Arsenijevom životu. Obrevši se u martovskim

3

demonstracijama, opet slučajno, Arsenije izvlači batine od kojih je bolovao pola godine i narednih 27 godina neće napustiti kuću. Treći događaj su junske demonstracije 1968. u kojima će se Arsenije naći igrom sudbine i slučaja i posle kojih će ubrzo umreti.

Arsenije Njegovan očigledno nije običan čovek. U njegovom visokoindividualizovanom liku ipak prepoznajemo neke tipske crte. On je pripadnik porodice Njegovan, dakle jedne povlašćene klase građanskih intelektualaca, uz to on je i Cincar. Osim ovoga sve ostale Arsenijeve osobine izdvajaju ga čak i među Njegovanima. Arsenije Njegovan je u vlasti jedne dominantne i neutažive strasti a to je građenje i posedovanje kuća. Ta strast učiniće od njega usamljenika i otpadnika. Arsenije je itekako svestan svoje strasti ali ne uspeva da je obuzda. Zbog toga će izazvati ljubomoru svoje žene,smrt svog sina, svadju sa Njegovanima, a čak će i jedan od njih, Konstantin, poginuti prilikom gradnje Arsenijeve kuće.

Da nije reč o običnoj strasti pokazuje i Arsenijev pokušaj da što tačnije, čak teorijski objasni odnos izmedju poseda i posednika. Tako je on sastavio Teoriju o obostranom posedovanju, koju je nameravao da izloži u Kolarčevoj zadužbini uglednim gospođama beogradskim.U toj teoriji Arsenije sebe naziva ''kućebrižnikom'' i smatra da on i njegove kuće imaju jedno drugo, on uzima neku kuću tek kad ona uzme njega, on osvaja tek kad bude osvojen. Ova teorija otvara vrata u groteskni svet Arsenija Njegovana u kome su kuće u stvari ljubavnice. Svaka od njih nosi ime, kao lepa Grkinjca Simonida ili Aspazija. Arsenije ima protokol posećivanja svojih kuća, kao haremski protokol. Tačno zna kojim danom će posećivati koju ''ljubavnicu'', danju je sa njom ''opštio'' poslovno, a noću sanjari o njoj, prepuštajući se njenim divotama.

Ova groteskna ljubav pretvoriće se u razarajuću strast kada Arsenije bude prvi put ugledao kuću svog rodjaka Stefana. U početku kuća je vređala prefinjeni ukus Arsenija Njegovana nesuvislom mešavinom arhitektonskih stilova. Arsenije će je nazvati čudovištem i kiklopom a njenu bakarnu kupolu čirom. Kući će nadenuti ime Nike, vesnica pobede. Nike će potisnuti sve druge Arsenijeve ljubavnice. Da je u pitanju neutaživa strast koju ne može pregoreti Arsenije shvata u trenutku Stefanovog useljenja u kuću. U Arsenijevoj izvrnutoj svesti taj čin će biti izjednačen sa činom venčanja voljene žene za drugoga. No kako Arsenije nije bio mlitavi pesnik već preduzimljivi posednik uradio je sve u njegovoj moći, čak i spletkario, da bi otkupio kuću. U tome su ga omele martovske demonstracije.

Pekić se, međutim, nije ograničio na ironično i groteskno razlobličavanje mita posedovanja. Možda manje primetno Pekić razobličava i mit o redu kako kroz Arsenijevo ponašanje tako i kroz ponašanje pukovnika kog Arsenije slučajno sreće na nasipu tog kobnog junskog dana. Oba lika obuhvaćena su isti socio-psiholioškim okvirom. Kao Selimovićev Avdaga, obojica dele mišljenje da od slobode dolaze sve moguće opasnosti i da veliki društveni potresi bivaju izazvani viškom slobode koja je data svetini. Oba junaka su pristalice represivnih mera ako one štite posednički interes jer, ne treba zaboraviti, i pukovnik se žali kako mu je kuća oštećena u demonstracijama.

Ako je ironija dominirala u ''Vremenu čuda'' kao ubojito sredstvo mitomahije, ovde je to groteska. Ne samo da je Arsenijeva kućevlasnička strast predstavljena groteskno već su i situacije u koje on dospeva tokom života groteskne. Tako je npr. i strašna i smešna scena koja se odigrala na Konstantinovoj sahrani. Arsenija je uvredio detalj iz posmrtnog govora u kojem se aludiralo na njega – ćifta kućevlasnička, te se Arsenije osetio obavezan da tu, iznad iskopane rake, odbrani svoju graditeljsku čast. Međutim, rođak Fedor, sa kojim Arsenije inače nije u dobrim odnosima, odlučuje da ga prekine. Oni se prepiru i guraju sve dok ne obore kovčeg iz kog, kao klovn, iskoči pokojni Konstantin.

Groteskna je i situacija u kojoj se Arsenije našao 27.marta. Dok ga u pomahnitaloj rulji pod ruku nosi žena sa brkovima ko Starac Vujadin, Arseniju će se učiniti pogodna prilika da održi svoj govor o bankama i bankarima. Izgužvan i iscepan ali i dalje dostojanstven, Arsenije drži govor o omraženom bankarstvu ali njegova elokvencija, francuske poštapalice, nazivi nemačkih firmi smetaju razularenoj masi jer ga ne razume, te ga psuju i proklinju što ne zna srpski.

''Hodočašće Arsenija Njegovana'' je najcelovitije Pekićevo delo. Njegovani su očigledno Pekićeva književna opsesija, jednog od njih, advokata Leonida Njegovana srećemo u ''Uspenju i

4

sunovratu Ikara Gubelkijana'', Fedora i Konstantina pronaćićemo na stranicama ''Odbrane i poslednjih dana'', a Đorđija i Teodora u romanu ''Zlatno runo''.

5