1

VODIČ KROZ PARTNERSTVO ZA MIRDRUGO DOPUNJENO IZDANJE

3

Republika Srbija je, u poslednje vreme, ostvarila dva bitna spoljnopolitička cilja. Oba cilja odnose se na proces integracije u savremene okvire međunarodne saradnje. Prijem u Partnerstvo za mir podrazumeva pristup Republike Srbije širokom političko-bezbednosnom forumu i praktičnim inicijativama, koje joj pružaju mogućnost za ulogu pouzdanog činioca regionalne i međunarodne bezbednosti. Pored toga, Republika Srbija je potpisala i Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, čime su stvoreni uslovi za brži ekonomski i društveni napredak države. Navedenim koracima, dobili smo univerzalni ključ za mnoga vrata, prvenstveno za pomoć i podršku u tranziciji i reformi društva. Međutim, budući koraci, koje bi Republika Srbija trebalo da čini u Partnerstvu za mir, podrazumevaju aktivno uključivanje u politički dijalog i intenzivan proces praktične saradnje, gradeći sposobnosti za zajedničko delovanje sa drugim državama evroatlantskog prostora, u zaštitu nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti. Stoga, Vodič kroz Partnerstvo za mir predstavlja bitan doprinos kako boljem shvatanju procesa koji nas očekuju na putu integracija, tako i konstruktivnom usmeravanju budućeg angažovanja Republike Srbije u Partnerstvu za mir.

Dragan Šutanovacministar odbrane

U skladu sa sadržajem usvojenog Pre -zen tacionog dokumenta, Republika ja je odlučna da bude aktivna i kon struktiv na

učesnica programa Par t nerstvo za mir, što predstavlja za datak politike odbrane u vremenu ispred nas. Međutim, samo članstvo, obe leženo potpisivanjem Ok-vir nog do ku menta u decembru 2006. godine, nije dovoljno za ostvarenje svih ciljeva politike odbrane i transformacije Vojske Srbije. U skladu sa potrebama i mogućnostima Re publike Srbije, neophodno je koristiti stabilne i jake mehanizme Partnerstva za mir u cilju unapređenja bezbednosti i promovisanja naših nacionalnih vrednosti i interesa na međunarodnom planu, već izgrađenih potencijala sistema odbrane, u naučno-tehnološkom i ekonomskom smislu, kao i efikasnog usaglašavanja i koordinacije aranžmana za zajedničko delovanje u bilateralnim i multilateralnim okvi-rima.

Aktivno angažovanje Republike Srbije kroz niz mehanizama Partnerstva za mir, prvenstveno Individualni program part-nerstva i Proces planiranja i pregleda, svakako će doprineti lakšem i bržem sprovođenju procesa modernizacije koji je u toku. Pored izgradnje novih sposobnosti sistema odbrane, ovakvo angažovanje predstavlja i priliku da podelimo svoje značajno iskustvo u određenim oblastima.

Vodič kroz Partnerstvo za mir, na jednostavan i praktičan način, predstavlja sve mogućnosti koje stoje na raspolaganju našoj državi, i društvu u celini, i time doprinosi da buduće odluke, u vezi sa angažovanjem Republike Srbije u Partnerstvu za mir, budu zasnovane na realnim argumentima i činjenicama.

Dušan Spasojević državni sekretar

ministarstva odbrane

Vodič kroz Partnerstvo za mir, prvo takvo izdanje u Srbiji, ima za cilj da na jasan, sažet i razumljiv način čitaocima predstavi osnovne principe, pojmove, iza zove i prednosti učešća u ovom pro-gramu.

Partnerstvo za mir je sastavni deo me-hanizma tranzicije i modernizacije sis-tema odbrane, ali i društva u celini. Za

trenutak u kome se nalazimo, u sadržaje, postupke i mehanizme tranzicije i integracije, upućen je ne dovoljan broj stručnjaka i donosilaca odluka u našoj zemlji. Da bi se pomenuti procesi uspešno sproveli, neophodno je ne samo da se taj krug što više proširi, već i da uključi različite delove domaće javnosti. Nerazumevanje i predrasude, pratile su proces tranzicije i integracije u svim državama Centralne i Istočne Evrope, i često stvarale otpor i među elitama i među građanima. Samo intenzivnim i razumljivim informisanjem u ovim oblastima, može se obezbediti preovlađujuća podrška nastojanjima države da svojim građanima i sebi sačini od govarajuće mesto među ostalim članicama evropske i evro atlantske zajednice, i celokupnom društvu obezbedi neometan i stalan napredak. Upravo zbog toga, objavljujemo i ovaj Vodič kroz Partnerstvo za mir, u saradnji sa Ministarstvom odbrane Republike Srbi je, uz očekivanje da će na pravi način podstaći i pomoći ostva-rivanje pomenutih ciljeva. Vodič kroz Partnerstvo za mir objavljen je zahvaljujući podršci Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Holandije. Članovi, saradnici, autori i istraživači ISAC fonda, nastaviće da doprinose boljem razumevanju pro-cesa integracije Srbije u evropske i evroatlantske institucije, kroz naredna izdanja edicije Vodiči, ali i kroz svoje ostale iz-davačke, obrazovne i druge projekte.

Pavle Janković Predsednik ISAC fonda

5

SADRŽAJ

ŠTA JE NATO? 7 Zašto i kako je nastao NATO? 10 Kako funkcioniše NATO? 13 Kako se finansira NATO? 16 Koji su osnovni organi NATO? 17 Proces transformacije NATO 25

ŠTA JE PArtnerStvo zA mIr? 29 Zašto i kako je nastalo Partnerstvo za mir? 31 Koji su osnovni dokumenti Partnerstva za mir? 35 Koja su osnovna tela Partnerstva za mir? 38 Kako jedna država može pristupiti Partnerstvu za mir? 42 Nivoi saradnje u Partnerstvu za mir 43 Šta je Savet NATO-Rusija? 45 Šta je Komisija NATO-Ukrajina? 48

KOJE JE JOŠ OBLIKE PARTNERSTVA, SARADNJE I DIJALOGA RAZVIO NATO, PORED PArtnerStvA zA mIr? 51 Šta je mediteranski dijalog? 53 Šta je Istambulska inicijativa za saradnju? 54 Šta je NATO Inicijativa za Jugoistočnu evropu? 55 Kakav je odnos NATO i EU? 55 Kako se odvija saradnja NATO i OEBS? 58

OD ČEGA SE SASTOJI UČEŠćE JEDNE DRŽAVE U PArtnerStvu zA mIr? 61 Koji su mehanizmi Partnerstva za mir? 64 Iskustva u primeni mehanizama Partnerstva za mir 77

KAKO JEDNA DRŽAVA POSTAJE ČLANICA NATO? 79 Studija o proširenju NATO 81 Akcioni plan za članstvo (MAP) 82 Pregovori o pristupanju 84 Protokoli o pristupanju 84

ŠTA JE DO SADA POSTIGNUTO U SARADNJI IZMEĐU SRBIJE I NATO? 85 Prilagođeni program saradnje između Srbije i NATO 87 Grupa Srbija-NATO za reformu odbrane 89 Sporazum o tranzitnim aranžmanima 91 NATO Vojna kancelarija za vezu 91 Saradnja Vojske Srbije i Međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji (KFOR) 92 Poverilački fond Partnerstva za mir 93 Parlamentarna skupština NATO 94 Sporazum o bezbednosti informacija sa NATO 94

6

KAKO BI MOGLO DA IZGLEDA UČEŠćE REPUBLIKE SRBIJE U PArtnerStvu zA mIr? 97 PRILOZI: 107 Skraćenice 109 Severnoatlantski ugovor 114 Partnerstvo za mir – Pozivni dokument 116 Partnerstvo za mir – Okvirni dokument 117 Države članice NATO i datum pristupanja 119 Države članice programa Partnerstvo za mir i datum pristupanja 120 Godišnji troškovi odbrane država članica Partnerstva za mir i NATO, od 2004. do 2006. godine 121 Godišnje brojno stanje oružanih snaga država članica Partnerstva za mir i NATO, od 2004. do 2006. godine 123 Struktura strategijskih komandi NATO 125 Hronologija odnosa Rusije i NATO 126 Korisni linkovi 127 Karta - države članice NATO i Partnerstva za mir 129

7

ŠTA JE NATO?

9

NATO (eng. North Atlantic Treaty Organization)1 je političko-vojna organizacija, koju, u ovom trenutku, čini dvadeset šest država Severne Amerike i Evrope, posvećenih ispunjavanju ciljeva iznetih u Severnoatlantskom ugovoru, potpisanom 4. aprila 1949. godine, u Vašingtonu. U skladu sa Severnoatlantskim ugovorom, osnovna uloga NATO je zaštita slobode i bezbednosti svih njenih članica, političkim i vojnim sredstvima.

Ova Alijansa nastala je kao izraz rešenosti država osnivača da zaštite „slobodu, zajedničku baštinu i civilizaciju svojih naroda, koja je zasnovana na načelima demokratije, individualne slobode i vladavine prava” zadržavajući, pri tom, svoj puni suverenitet.

Slika 1.1 Sedište NATO u Briselu

NATO je i forum, u okviru koga države Severne Amerike i Evrope raspravljaju o bezbednosnim problemima od zajedničkog interesa i preduzimaju zajedničke akcije u suočavanju sa njima. Delovanje Alijanse zasniva se na saradnji, usaglašavanju i zajedničkom planiranju, na političkom i vojnom nivou, između svih dvadeset šest država članica. Pored toga, NATO svoje aktivnosti ostvaruje i kroz partnerstva i blisku koordinaciju sa nizom država i međunarodnih institucija.

Istovremeno, Alijansa razvija i koristi svoj politički uticaj i vojne sposobnosti, u skladu sa zahtevima izmenjenog strateškog okruženja, kao i prirodom savremenih bezbednosnih izazova i pretnji u evroatlantskom prostoru, ali sve više i van njega. Shodno tome, javila se potreba za neprekidnim prilagođavanjem Alijanse novim okolnostima.

Počivajući na ideji nedeljivosti bezbednosti Severne Amerike i Evrope, NATO je postao središnja odbrambena i bezbednosna institucija u evroatlantskom prostoru. Kao takav, NATO je i najvidljiviji izraz transatlantskih odnosa, koji podrazumevaju blisku saradnju između Severne Amerike i Evrope u mnogim oblastima, a zasnovanu na uverenju o deljenju istih vrednosti i interesa.

1 U upotrebi je nekoliko prevedenih oblika naziva NATO: Organizacija severnoatlantskog ugovora; Severnoatlantski savez; Severnoatlantska alijansa. U daljem tekstu, pored NATO, koristiće se i oblik Alijansa.

NAT

O

10

Severnoatlantski ugovor2 (eng. The North Atlantic Treaty) ili Vašingtonski ugovor, osnivački je akt NATO, iz 1949. godine, koji definiše svrhu i opšte ciljeve postojanja i delovanja Alijanse, kao i detalje o načinu njihovog sprovođenja. Ovaj ugovor utvrđuje obavezu međusobne solidarnosti u slučaju agresije na jednu ili više članica, istovremeno uvažavajući autonomiju donošenja odluke o upotrebi vojnih snaga, svake od njih (član 5.). Severnoatlantski ugovor utvrđuje i obavezu država članica da će, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija (UN), rešavati sve međunarodne sporove miroljubivim sredstvima (član 1.) i doprinositi razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa (član 2.).

Zašto i kako je nastao NATO?Tokom i neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, odnosi među silama pobednicama zasnivali su se na dogovorima postignutim u Jalti, Teheranu i Potsdamu. Međutim, ti odnosi su ubrzo postali opterećeni međusobnim nepoverenjem. Zapadne države, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), suočile su se sa ideološkom i vojnom pretnjom Sovjetskog Saveza (SSSR), koji je u državama Istočne Evrope i Balkana uspostavio režime „narodne demokratije”, čija se suština ogledala u komunističkom totalitarizmu. Između država Zapadne Evrope i SAD, i država Istočne Evrope i SSSR, prema rečima Vinstona Čerčila, izrečenim u Fultonu (SAD) 1946. godine, podignuta je „gvozdena zavesa od Baltičkog do Jadranskog mora”. Hladni rat među dojučerašnjim saveznicima sve više je dobijao na zamahu, praćen trkom u naoružavanju. Od tada, nije prošlo mnogo vremena do trenutka kada je formulisan i usvojen Severnoatlantski ugovor.

Prvi nagoveštaj ideja na kojima će se, nešto kasnije, temeljiti NATO, može se naći u Atlantskoj povelji, kojom su Frenklin Ruzvelt, predsednik SAD, i Vinston Čerčil, predsednik britanske vlade, 14. avgusta 1941. objavili zajednička načela delovanja dveju država u uređenju sveta, nakon završetka Drugog svetskog rata. Osnivanju NATO prethodilo je i usvajanje Povelje UN, kao i Sporazuma o ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj saradnji i kolektivnoj samoodbrani (Briselski sporazum) i Vandenbergove rezolucije.

Povelja UN, usvojena 26. juna 1945. godine, priznaje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada (član 51.).

Francuska, Velika Britanija, Belgija, Holandija i Luksemburg sklopile su, 17. marta 1948. godine, Briselski sporazum, koji je na vremenski period od pedeset godina trebalo da osigura kolektivnu odbranu država članica i pospeši njihovu ekonomsku, socijalnu i kulturnu saradnju. Na temelju izmenjenog Briselskog sporazuma, kojem su pristupile Savezna republika Nemačka i Italija 1954. godine, stvorena je Zapadnoevropska unija.

Briselski ugovor predstavlja prvi korak u rekonstrukciji zapadnoevropske bezbednosti nakon Drugog svetskog rata. Među ciljevima ovog Ugovora su i razvoj zajedničke odbrambene strukture i jačanje ekonomskih veza, u cilju odbrane od političkih, vojnih i ideoloških pretnji nacionalnoj bezbednosti. Briselski ugovor sadrži i klauzulu o kolektivnoj odbrani, u slučaju oružanog napada na neku od država potpisnica. To je bio i značajan korak ka potpisivanju Severnoatlantskog ugovora i stvaranju NATO.

2 Ceo tekst Severnoatlantskog ugovora videti u prilogu 2, ovog vodiča.

11

Imajući u vidu da održavanje mira i obezbeđenje zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva međunarodnu saradnju kroz uspešnije korišćenje mehanizama UN, Senat SAD je, 11. juna 1948. godine, usvojio Rezoluciju broj 239, poznatiju kao Vandenbergova rezolucija, nazvanu po senatoru Arturu Vandenbergu, koji ju je predložio. Ona je potvrdila američku politiku pružanja podrške UN, u cilju očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, određujući ciljeve koje bi trebalo postići, i delujući u okviru Povelje UN. Vandenbergova rezolucija, kao jedan od ciljeva, postavlja i razvoj regionalnih i drugih kolektivnih aranžmana za individualnu i kolektivnu odbranu, u saglasnosti sa Poveljom UN, i daje smernice za angažovanje SAD u njima.

Slika 1.2 Poster kojim je promovisan Maršalov plan

Maršalov plan bio je presudni faktor posleratne ekonomske obnove Zapadne Evrope. On je osigurao sredstva za stabilizaciju privreda država Zapadne Evrope, u periodu između 1947. i 1951. godine. U okolnostima naglašene potrebe za podrškom Maršalovom planu, i u strahu od ekspanzionističke politike Sovjetskog Saveza, zapadnoevropske države i njihovi severnoamerički saveznici operacionalizovali su ideje predočene u Vandenbergovoj rezoluciji i Briselskom sporazumu, osnivajući NATO Severnoatlantskim ugovorom.

Maršalov plan, ili Program za evropski oporavak, bio je plan za finansijsku pomoć SAD evropskim saveznicima, u obnovi od posledica Drugog svetskog rata i u odbrani od širenja komunizma, a pokrenut je 1947. godine. Plan je predložio Džordž Maršal (George Marshall) tadašnji državni sekretar SAD. Trajao je četiri godine (1947-1951) i ukupno je iznosio oko 13 milijardi američkih dolara, što bi bilo jednako današnjem iznosu od 130 milijardi američkih dolara.

„maršalov plan i nAto dve su strane iste medalje”Hari Truman, predsednik SAD (1945–1953)

US

Gov

ernm

ent

12

Severnoatlantski ugovor

Severnoatlantskim ugovorom podržavaju se individualna prava država potpisnica, kao i njihove međunarodne obaveze u skladu sa Poveljom UN. Svaka država potpisnica Ugovora obavezuje se da će deliti rizike i obaveze, kao i prava kolektivne bezbednosti, ali se isto tako obavezuje da neće preuzimati međunarodne obaveze koje mogu biti u sukobu sa ovim ugovorom.

Belgija

Kanada

Danska

Francuska

Island

Italija

Luksemburg

Holandija

Norveška

Portugal

Velika Britanija

SAD

Slika 1.3 Države osnivači NATO i potpisivanje Severnoatlantskog ugovora, Vašington, 4. april 1949. godine

Severnoatlantski ugovor izričito potvrđuje pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu, utemeljeno u članu 51. Povelje UN. Ključni deo Severnoatlantskog ugovora čini član 5. kojim se utvrđuje da će u slučaju oružanog napada na jednu ili više država potpisnica Ugovora, sve ostale njene članice pomoći državu ili države potpisnice koje su napadnute, koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu. Ta pomoć bi se sastojala u hitnom preduzimanju akcije za koju budu smatrale da je potrebna, uključujući i upotrebu oružane sile. Osim toga, takav oružani napad i mere preduzete kao njegova posledica, trebalo bi da odmah budu iznete pred Savet bezbednosti UN.

Prvi i jedini put, Alijansa je aktivirala član 5. Severnoatlantske povelje, 12. septembra 2001. godine, kao odgovor na terorističke napade u SAD od prethodnog dana.

Član 5. Severnoatlantskog ugovora ističe da će „oružani napad na jednu [državu članicu] ili više njih, u Evropi ili Severnoj Americi, biti smatran za napad protiv svih njih i sledstveno tome saglašavaju da će svaka od njih, ako se takav oružani napad dogodi - koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu priznato članom 51. Povelje UN – pomoći stranu ili strane ugovornice koje su napadnute, preduzimajući odmah, individualno i u zajednici sa drugim stranama, akciju ako budu smatrale za potrebno, uključujući upotrebu oružane sile, u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlantske oblasti”.

NAT

O

13

Drugim članovima Ugovora, između ostalog, utvrđuju se obaveze država potpisnica u vezi sa odbranom i bezbednošću, a pre svega, potreba održavanja i razvoja individualnih i zajedničkih odbrambenih sposobnosti. Ni jedna od obaveza iz Severnoatlantskog ugovora ne menja prava ili obaveze država potpisnica koje proističu iz Povelje UN. Svaka država se, takođe, obavezuje da će doprinositi razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa, na razne načine, uključujući „jačanje njihovih slobodnih institucija”, „osiguravanje boljeg razumevanja principa na kojima se ove institucije zasnivaju” i „unapređivanje uslova stabilnosti i napretka”. Ugovor obavezuje države potpisnice na nastojanje da otklone sve sukobe u svojoj međunarodnoj ekonomskoj politici i na podsticanje ekonomske saradnje između njih.

Severnoatlantski ugovor predviđa i mogućnost proširenja Alijanse, utvrđujući da države potpisnice mogu putem „jednoglasno postignutog sporazuma, pozvati da Ugovoru pristupi svaka evropska država koja je u stanju da pomogne unapređivanju načela tog Ugovora i doprinese bezbednosti u području severnog Atlanika”.

Pored država osnivača NATO iz 1949 godine, Severnoatlanstki ugovor su, do danas, potpisale i na taj način postale članice NATO: Grčka i Turska (1952), Savezna republika Nemačka (1955), Španija (1982), Češka, Mađarska i Poljska (1999), i u poslednjem krugu proširenja: Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija (2004).

Kako funkcioniše NATO?Konsenzus

NATO svoje delovanje zasniva na zajedničkoj posvećenosti praktičnoj, međusobnoj saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti. Odluke u NATO donose se isključivo na osnovu konsenzusa, tj. opšte saglasnosti. Iako neke države članice NATO imaju veći politički, vojni i ekonomski uticaj, ne postoji prisila u procesu donošenja odluka. Kada jedna država članica smatra da bi odluka koju NATO razmatra, mogla njenoj nacionalnoj bezbednosti naneti nepovratnu štetu, ne mora se složiti sa njom. Ako bi moglo doći do toga, odluka se ne donosi sve do trenutka dok se ne pronađe prihvatljivo rešenje. Svaka država članica može izabrati da deluje na način za koji smatra da najbolje odgovara njenim nacionalnim interesima. Iz tog razloga, ne postoji sistem glasanja kao u Savetu bezbednosti UN ili princip kvalifikovane većine kao u Evropskoj uniji (EU). Umesto toga, postoji tzv. procedura tišine (eng. silence procedure), koja podrazumeva intenzivne konsultacije među delegacijama i izradu nacrta odluke od strane Međunarodnog sekretarijata NATO, koja se dostavlja državama članicama. Ukoliko u zadatom vremenskom roku niko ne „prekine tišinu”, odluka se automatski usvaja. Ukoliko barem jedna država članica „prekine tišinu”, to znači da odluka nije usvojena.

Unutar Alijanse vodi se računa i o političkim i vojnim osobenostima pojedinih država članica. U nekim slučajevima razlike mogu biti proceduralne i prevazilaze se bez teškoća. Island, na primer, nema vojne snage, ali ga u vojnim forumima predstavlja civil. U drugim slučajevima, razlike mogu biti suštinske. U tom smislu, poznat je primer Francuske, koja se povukla iz integrisane vojne strukture NATO 1966. godine. Španija, od svog pridruživanja 1982. godine, učestvuje u radu Vojnog komiteta NATO, Komiteta za planiranje odbrane i Grupe za nuklearno planiranje, ali u saglasnosti sa odlukama nacionalnog referenduma održanog 1986. godine, ne učestvuje u integrisanoj vojnoj strukturi NATO, istovremeno učestvujući u planiranju kolektivne bezbednosti.

14

Slika 1.4 Zastava NATO, koju je usvojio Severnoatlantski savet, 14. oktobra 1953. godine

Konsultacije

U okviru NATO, političke konsultacije su vitalni deo procesa donošenja odluka. NATO nije nadnacionalna organizacija, već savez suverenih država koje su odlučile da dobrovoljno sarađuju, u cilju odbrane zajedničkih interesa. Značaj konsultacija istaknut je još u članu 4. Severnoatlantskog ugovora. Stoga se države članice NATO redovno međusobno konsultuju o bezbednosnim pitanjima od zajedničkog interesa. Važno je istaći da, u okviru NATO, zvanično ne postoji način da neka od zemalja članica nameće svoj stav ili mišljenje drugima. Posledica ovih temeljnih principa delovanja NATO je, da u radu svih tela Alijanse učestvuju predstavnici država članica, čija je uloga da ostalim saveznicima predstave stavove svoje države i da izveste sopstvene vlade o stavovima drugih saveznika. Naravno, moguće je da razlike u gledištima i stavovima ne mogu da se usklade. U tom slučaju, pojedina država članica je slobodna da nastavi sa svojim izabranim pravcem delovanja. Nijedna država nije primorana da preduzme akcije ili da donese odluke protiv svoje volje. Međutim, duh kompromisa i osećaj za zajednički interes i ciljeve obezbeđuju da uprkos razlikama u mišljenju, postoji dovoljan zajednički osnov da se dođe do saglasnosti. Jednom doneta odluka Alijanse predstavlja zajednički stav svih država članica.

Slika 1.5 Moto koji NATO ističe je latinska maksima: Animus in Consulendo Liber. U slobodnom prevodu na srpski jezik može značiti: U dogovaranju duh je slobodan.

NAT

O

NAT

O

15

Svaka država članica ima stalnu delegaciju u sedištu NATO, u Briselu. Na čelu stalne delegacije nalazi se stalni civilni predstavnik (na nivou ambasadora). Pored njega, u stalnoj delegaciji nalazi se i vojni predstavnik (eng. Military Representative, MILREP). Svako od njih ima podršku osoblja, civilnih i vojnih savetnika, koji zastupaju svoje zemlje u različitim komitetima NATO. Stalni predstavnici i stalne delegacije država članica smešteni su u istoj zgradi, što omogućava formalne i neformalne kontakte među njima, ali i sa međunarodnim službenicima NATO.

Konsultacije mogu da se odvijaju u različitom obliku: mogu biti jednostavna razmena informacija i mišljenja; podnošenje inicijative ili saopštavanje odluka koje je određena vlada donela; zauzimanje stava koji je od interesa za saveznike; obaveštavanje unapred o vladinim akcijama ili odlukama, o kojima druge države članice mogu da iznesu mišljenje; ili diskusija sa ciljem da se postigne konsenzus o delovanju i postupcima koje bi trebalo preduzeti. Konsultacije između saveznika mogu da se održe na zahtev bilo koga od njih, ili na inicijativu generalnog sekretara NATO, u veoma kratkom vremenu. Mehanizam za konsultacije, u okviru NATO, obezbeđuje postojanje stalnog dijaloga i niz mogućnosti da se rasprave i razjasne sva pitanja.

Svi ovi principi važe za države članice Alijanse, ali ista načela dobrovoljne saradnje, poštovanja nacionalne nezavisnosti i odlučivanja konsenzusom, karakteristika su bilateralne i multilateralne saradnje NATO i sa drugim državama koje na bilo koji način sarađuju sa Alijansom.

NAtO „vojska”

NATO nema stajaću vojsku u klasičnom smislu. Sve države članice koje učestvuju u vojnim aktivnostima Alijanse, stavljaju na raspolaganje snage i sredstava, stvarajući, na taj način, integrisanu vojnu strukturu NATO. Ipak, postoje i manje strukture koje su odgovorne za funkcionisanje instalacija za komunikaciju, vazdušnu odbranu i vazdušni nadzor, kao i za obaveštavanje, među kojima je najpoznatiji Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu (eng. AWACS). Osim ovih, glavni deo tzv. „NATO snaga” čine oružane snage država članica, koje su pod komandom tih država, a stavljaju se na raspolaganje Alijansi u slučaju potrebe obavljanja određenih misija, u skladu sa procedurom koju su prethodno usvojile države članice. U svakom slučaju, pod komandom svojih strategijskih komandanata, Alijansa obezbeđuje zajedničko planiranje, vežbe i raspoređivanje snaga, ustupljenih od strane država članica, saglasno zajednički usvojenom Pregledu odbrane, u okviru procesa planiranja snaga. U tom smislu, NATO deluje kao mehanizam za okupljanje snaga, omogućavajući državama članicama da učestvuju u misijama upravljanja krizama, koje ne bi mogle preduzimati samostalno.

Slika 1.6 AWACS (eng. Airborne Warning and Control System) je Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu. Čini ga flota aviona opremljenih radarima. Ti avioni pripadaju samoj Alijansi i zajednički

se održavaju i upotrebljavaju od strane svih država članica, a nalaze se pod komandom Strategijske komande za operacije.

NAT

O

16

Kako se finansira NATO?NATO je međuvladina organizacija, kojoj države članice uplaćuju sredstva za obavljanje redovnih aktivnosti i obezbeđivanje neophodnih uslova za konsultacije, donošenje odluka i dalje sprovođenje utvrđenih odluka i aktivnosti. Ta sredstva države članice direktno uplaćuju u zajednički budžet, prema dogovorenoj formuli za raspodelu troškova, određenoj prema ekonomskoj moći svake od država članica. Budući da NATO ima mali broj stalnih komandi i štabova, veći deo finansijskog doprinosa svake države članice, ostvaruje se indirektno, kroz vojne troškove za sopstvene oružane snage, posebno kroz troškove kojima se razvija interoperabilnost3 sa oružanim snagama drugih država članica. Važan izuzetak je sistem AWACS, koji zajednički poseduje, kontroliše i upotrebljava NATO. Takođe, države članice snose troškove svojih snaga angažovanih u okviru NATO operacija.

Finansiranje zajedničkog budžeta NATO ostvaruje se kroz odvojene civilne i vojne budžete i kroz poseban „Program investiranja u bezbednost”.

• Civilni budžet, između ostalog, obezbeđuje plate, operativne troškove Međunarodnog sekretarijata, pomoćnih službi Severnoatlantskog saveta i komiteta; civilne programe i aktivnosti; i troškove održavanja sedišta NATO.

• Vojni budžet obezbeđuje tekuće troškove i troškove održavanja integrisane vojne strukture, uključujući Vojni komitet, Međunarodni vojni sekretarijat i povezane agencije; dve strategijske komande; operativne troškove komandne strukture operacija upravljanja krizama; agencije istraživanja, razvoj i nabavku, kao i AWACS.

• Program investiranja u bezbednost finansira infrastrukturu i komandne sisteme, koji su neophodni NATO strategijskim komandama, u pojedinim državama članicama, pored onih koji u tim državama već postoje. Na primer, komunikacioni i informatički sistemi, radari, vojne komande, aerodromi, cevovodi za gorivo, skladišta, luke i navigaciona sredstva.

Ove budžete nadgledaju komiteti za civilni i vojni budžet i Komitet za infrastrukturu. Svaka država članica zastupljena je u ovim telima. Svi NATO budžeti podležu i spoljnoj kontroli. Godišnji budžet NATO javni je dokument, kao i svi godišnji budžeti, od osnivanja Alijanse.

3 Sposobnost snaga NATO i, kada je potrebno, snaga država partnera i drugih država, da komuniciraju, izvode zajedničke obuke i vežbe, i zajedno izvršavaju dodeljene misije i zadatke (nAto rečnik termina i pojmova).

17

Koji su osnovni organi NATO?

Slika 1.7 Civilna i vojna struktura NATO

Civilna struktura NAtO

Političko i vojno sedište NATO nalazi se u Briselu. To je stalno mesto zasedanja Severnoatlantskog saveta i ostalih komiteta Alijanse. U njemu su smeštene stalne delegacije država članica Alijanse, generalni sekretar NATO, međunarodni sekretarijat, međunarodni vojni sekretarijat, kao i brojne agencije NATO.

Prvo sedište NATO, od 1949. godine, nalazilo se u Londonu, a od 1952. do 1967. godine, u Parizu. Od tada, novo sedište NATO nalazi se u Briselu. Zahvaljujući proširenju članstva, i u skladu sa tekućom transformacijom NATO, 1999. godine je odlučeno da se izgradi novi kompleks sedišta Alijanse, takođe u Briselu, prekoputa sadašnjeg.

Severnoatlantski savet (eng. North Atlantic Council, NAC) je najvažnije političko telo koje, u okviru NATO, donosi odluke. Severnoatlantski savet je jedino telo ustanovljeno Severnoatlantskim ugovorom (član 9.). Savet se okuplja na različitim nivoima: uglavnom jednom nedeljno na nivou stalnih predstavnika (tada se govori o „stalnom savetu”, eng. „Permanent Council”), a najmanje dva puta godišnje na nivou ministara inostranih poslova i odbrane, i periodično (u proseku, na dve-tri godine) na nivou predsednika država i vlada (samit). Bez obzira na kom nivou su donete, odluke imaju jednak autoritet i važnost i odražavaju stanovište svake pojedinačne vlade. Savet se obično sastaje kako bi razmatrao politička i bezbednosna pitanja od zajedničkog interesa ili ona koja zahtevaju donošenje zajedničke odluke, mada nema jasnog ograničenja raspona tema o kojima Savet može da raspravlja. Savetom predsedava generalni sekretar NATO, ili u slučaju odsustva, njegov zamenik. Stalni predstavnik, sa najdužim stažom u Savetu, imenuje se za doajena Saveta.

18

Član 9. Severnoatlantskog ugovora:

„Strane ugovornice uspostavljaju savet za razmatranje pitanja koja se tiču primene ovog ugovora u kojem će biti zastupljena svaka od njih. Savet će biti organizovan tako da se može neodložno sastati u svako doba. Savet će obrazovati pomoćne organe koji bi mogli biti potrebni...”

Komitet za planiranje odbrane glavno je telo koje se bavi najvažnijim odbrambenim problemima, kao i pitanjima u vezi sa planiranjem kolektivne odbrane. On daje smernice organima iz vojne strukture NATO, i u svom delokrugu delovanja, ima isti autoritet kao i Severnoatlantski savet, u vezi sa pitanjima koja spadaju u njegovu nadležnost. Kao i Severnoatlantski savet, obično se sastaje na nivou stalnih predstavnika, a najmanje dva puta godišnje na nivou ministara odbrane. Osim Francuske, koja se 1966. godine povukla iz integrisane vojne strukture, sve države članice NATO, zastupljene su u ovom komitetu.

Grupa za nuklearno planiranje okuplja ministre odbrane država članica NATO, i odgovorna je za razmatranje pitanja iz okvira nuklearne politike Alijanse, u širokom rasponu od kontrole nuklernog naoružanja, komunikacionih i informatičkih sistema, do pitanja raspoređivanja nuklearnog naoružanja. Francuska, takođe, ne učestvuje u radu Grupe za nuklearno planiranje.

Slika 1.8 Predsednik Francuske, Šarl de Gol

U julu 1966. godine francuski predsednik Šarl de Gol (Charles de Gaulle) objavio je povlačenje Francuske iz integrisane vojne strukture NATO, zasnovanu na rešenosti da maksimalno poveća ulogu Francuske na globalnom planu, u skladu sa razvojem sopstvenih kapaciteta za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Francuska, u poslednje vreme, sve jasnije izražava nameru da se, pod određenim uslovima, ponovo uključi u integrisanu vojnu strukturu Alijanse.

uloga generalnog sekretara i Međunarodnog sekretarijata NAtO

Generalni sekretar NAtO je najvažniji zvaničnik koji govori i nastupa u ime Alijanse. On je i predsedavajući Severnoatlantskog saveta, Komiteta za planiranje odbrane, Grupe za nuklearno planiranje, kao i drugih najvažnijih komiteta i saveta NATO. Generalni sekretar je, uobičajeno, istaknuti državni službenik višeg ranga (iz neke od država članica NATO) kojeg nominuju vlade država članica, a postavlja Severnoatlantski savet. On ima autoritet da usmerava konsultacije i donošenje odluka među članicama, u cilju postizanja konsenzusa. Pored toga, on se nalazi i na čelu Međunarodnog sekretarijata.

Slika 1.9 generalni sekretar NATO, Jap de Hop Shefer

Jap de Hop Shefer (Jaap de Hoop Scheffer) je sadašnji generalni sekretar NATO. Tu dužnost preuzeo je 5. januara 2004. godine. Prethodno je obavljao dužnost ministra spoljnih poslova Kraljevine Holandije.

NAT

O

19

Međunarodni sekretarijat je savetodavno i administrativno telo koje pruža podršku radu predstavnika država članica, u sedištu NATO, na odgovarajućim nivoima rada komiteta. Po ugledu na generalnog sekretara koji rukovodi radom najvažnijih komiteta, na najvišem nivou, službenici Međunarodnog sekretarijata su odgovorni za odvijanje aktivnosti komiteta na nižim nivoima. Čine ga službenici iz država članica, direktno zaposleni u NATO ili detaširani od strane svojih vlada. Članovi Međunarodnog sekretarijata odgovorni su generalnom sekretaru NATO.

Slika 1.10 Struktura Međunarodnog sekretarijata NATO

Komiteti podređeni Severnoatlantskom savetu, Komitetu za planiranje odbrane i Grupi za nuklearno planiranje

Severnoatlantskom savetu, Komitetu za planiranje odbrane i Grupi za nuklearno planiranje podređeni su mnogi komiteti i radne grupe koje se bave različitim aspektima delovanja NATO, pomažući u procesu donošenja odluka. Komiteti i radne grupe nastajali su u dugom vremenskom periodu, od stvaranja NATO do danas, kao odgovor na trenutne potrebe i opredeljenja u delovanju Alijanse. Među brojnim komitetima i radnim grupama izdvajaju se:

Politički komitet sastaje se na nivou političkih savetnika pri stalnim delegacijama i ima savetodavnu ulogu o političkim pitanjima, pri Severnoatlantskom savetu. Predsedava mu pomoćnik generalnog sekretara NATO za politička pitanja i bezbednosnu politiku.

Komitet za pregled odbrane je više savetodavno telo, pri Komitetu za planiranje odbrane, koje se bavi pitanjima planiranja snaga i drugim problemima koji se tiču integrisane vojne strukture Alijanse. Čine ga vojni savetnici stalnih delegacija, a predsedava mu pomoćnik generalnog sekretara NATO za politiku i planiranje odbrane.

Komitet za ekonomiju je savetodavno telo za ekonomska pitanja, pri Severnoatlantskom savetu. Čine ga ekonomski savetnici, pri stalnim delegacijama, uz mogućnost učešća i ekonomskih eksperata iz država članica.

20

Komiteti za civilni i vojni budžet su viša savetodavna tela, pri Severnoatlantskom savetu, koja se bave raspodelom zajedničkog civilnog i vojnog budžeta Alijanse. Čine ga finansijski savetnici pri stalnim delegacijama.

Konferencija Nacionalnih direktora za naoružanje glavno je savetodavno telo Severnoatlantskog saveta, o pitanjima vezanim za naoružanje. Redovno se sastaje da bi razmatrala političke, ekonomske i tehničke aspekte istraživanja, razvoja i proizvodnje naoružanja i opreme za potrebe Alijanse.

Komitet za nauku i Komitet za izazove modernog društva bave se pitanjima naučnih aktivnosti Alijanse i ekološkim programima. Predsedava im pomoćnik generalnog sekretara za javnu diplomatijua, a čine ih eksperti iz oblasti nauke ili očuvanja životne sredine.

Političko-vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir je savetodavno telo, pri Severnoatlantskom savetu, koje se bavi svim aspektima programa Partnerstvo za mir. Uz države članice NATO, u njegove aktivnosti uključene su i države koje su deo Partnerstva za mir, i na taj način, ovaj komitet predstavlja najviši organ, u strukturi Alijanse, u okviru koga te države zajednički učestvuju, na istom nivou.

Slika 1.11 Glavni komiteti NATO

uloga Parlamentarne skupštine NAtO

Parlamentarna skupština NAtO (eng. NATO Parliamentary Assembly, NATO PA) je međuparla-mentarni forum država članica NATO, koji okuplja evropske i severno-američke zakonodavce, u cilju razmatranja pitanja od zajedničkog interesa. Parlamentarna skupština NATO je potpuno nezavisna institucija u odnosu na Alijansu, i predstavlja neformalnu vezu između nacionalnih parlamenata i NATO. Pored toga, Parlamentarna skupština podstiče vlade država članica da razmatraju i stavove NATO pri izradi okvira za nacionalno zakonodavstvo i podiže svest o tome da važne odluke koje se tiču Alijanse počivaju na efikasnosti nacionalnih institucija. Parlamentarna skupština NATO ima i

21

intenzivne kontakte sa parlamentima država koje učestvuju u programu Partnerstvo za mir, a te države sa svoje strane, učestvuju kao pridružene članice, i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO.

Vojna struktura NAtO

Vojni komitet (eng. Military Committee) je najviše vojno telo NATO. Vojni komitet deluje pod nadzorom Severnoatlantskog saveta, Komiteta za planiranje odbrane i Grupe za nuklearno planiranje, i služi kao prvenstveni izvor saveta o vojnim pitanjima pomenutim telima. Komitet daje preporuke političkim telima NATO o merama koje smatra potrebnim za zajedničku odbranu, i odgovoran je za primenu operacionalnih odluka koje je doneo Severnoatlantski savet. Njegova prvenstvena uloga je da obezbedi smernice i savete o vojnim i strateškim pitanjima. On je spona između tela u kojima se donose najvažnije odluke vezane za Alijansu i integrisane komandne strukture NATO, s jedne strane, ali istovremeno i sa generalštabovima država članica. Vojni komitet daje smernice komandantima strategijskih komandi, koji su, u svom delokrugu, odgovorni Komitetu, za sprovođenje vojnih aktivnosti Alijanse. Uloga Vojnog komiteta je posebno značajna u vođenju vojnih operacija Alijanse i tekuće transformacije. Vojni komitet, u stalnom zasedanju, čine vojni predstavnici država članica, koji zastupaju svoje načelnike generalštabova. Uobičajeno je da se Vojni komitet sastaje jednom nedeljno, ali se po potrebi može okupiti i češće. Pored toga, Vojni komitet se sastaje i na nivou načelnika generalštabova, tri puta godišnje, kada se pozivaju i oba komandanta strategijskih komandi. U okviru programa Partnerstvo za mir, Vojni komitet se redovno sastaje sa državama partnerima da bi raspravljao o pitanjima vojne saradnje, na nivou nacionalnih vojnih predstavnika (jednom mesečno) i načelnika generalštabova (dva puta godišnje). Predsedavajućeg Vojnog komiteta, koji, po pravilu, ima čin generala, i dolazi iz neke evropske države, biraju prostom većinom, načelnici generalštabova država članica, a formalno postavlja Severnoatlantski savet, na period od tri godine. On rukovodi svakodnevnim aktivnostima Komiteta, ali i govori i nastupa u njegovo ime.

Slika 1.12 Predsedavajući vojnog komiteta NATO italijanski admiral Đampaolo di Paola

Italijanski admiral Đampaolo di Paola (Giampaolo Di Paola) predsedavajući je Vojnog komiteta NATO, kao i Vojnog komiteta evroatlantskog partnerstva (eng. EAPMC).

U periodu od 2004. do 2008. godine bio je načelnik Generalštaba Italije. Severnoatlantski savet ga je izabrao na funkciju predsedavajućeg Vojnog komiteta NATO, 14. novembra 2007. godine, a dužnost je preuzeo 27. juna 2008. godine.

Struktura Međunarodnog vojnog sekretarijata

Međunarodni vojni sekretarijat (eng. International Military Staff) je izvršno telo koje podržava rad Vojnog komiteta. Njim rukovodi direktor Međunarodnog vojnog sekretarijata. Direktora Međunarodnog vojnog sekretarijata, u činu generala, bira Vojni komitet, između kandidata predloženih od strane država članica. Pod njegovom kontrolom, Međunarodni vojni sekretarijat pravi procene, studije i izveštaje na kojima se zasniva diskusija i proces donošenja odluka u Vojnom komitetu. U okviru Međunarodnog vojnog sekretarijata deluje nekoliko sektora:

Situacioni centar NAtO pruža podršku Severnoatlantskom savetu, Komitetu za planiranje odbrane i Vojnom komitetu u procesu obavljanja konsultacija. Centar predstavlja središnje mesto Alijanse za prijem, razmenu i širenje informacija političke, vojne i ekonomske prirode. On neprekidno nadgleda dnevno-političku, vojnu i ekonomsku situaciju od interesa za NATO i države članice.

22

Slika 1.13 Struktura Međunarodnog vojnog sekretarijata

Obaveštajni sektor obezbeđuje dnevne strateške obaveštajne informacije generalnom sekretaru, Severnoatlantskom savetu, Komitetu za planiranje odbrane, Vojnom komitetu i drugim telima NATO. U svom radu, oslanja se na države članice, i komande i štabove NATO za osnovne obaveštajne potrebe, jer nema kapacitet niti funkciju zasebnog sakupljanja informacija. Obaveštajni sektor je centralno koordinaciono telo prikupljanja, procene i širenja obaveštajnih informacija u okviru sedišta NATO.

Sektor za operacije obezbeđuje Vojnom komitetu razvoj trenutnih operativnih planova i rešavanje pitanja vezanih za stanje snaga NATO, kao i vojnog rukovođenja u međunarodnim krizama. Sektor razvija i koordiniše multinacionalnu obuku i vežbe, uključujući i one sa zemljama učesnicima programa Partnerstvo za mir.

Sektor za planiranje i politiku razvija i koordiniše ulogu Vojnog komiteta u odbrambenoj politici i strateškom planiranju NATO. Ovo podrazumeva doprinos razvoju političko-vojnih koncepata, izradu studija i procena, planiranje snaga NATO, proces razvoja Ciljeva snaga (eng. Force Goals), godišnji Pregled odbrane, proces PARP4 Partnerstva za mir i dugoročno planiranje.

Sektor za saradnju i regionalnu bezbednost je centralno mesto vojnih kontakata i saradnje koja se ostvaruje u okviru Saveta evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Council, EAPC), programa Partnerstvo za mir, Saveta NATO-Rusija, Komisije NATO-Ukrajina i mediteranskog dijaloga. Osim toga, u okviru ovog sektora formulišu se vojni saveti o ulozi NATO u različitim aspektima kontrole naoružanja. Sektor se bavi i pitanjima koja spadaju u delokrug rada Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), a koja su od interesa za Vojni komitet.

Sektor za logistiku, naoružanje i resurse odgovoran je za razvoj načela logistike, uključujući medicinsku podršku i transport. Glavna nadležnost ovog sektora odnosi se na planiranje logistike za upravljanje krizama, humanitarnu pomoć i pomoć u nesrećama. Ovaj sektor je odgovoran i za razvoj doktrina i procedura za upravljanje resursima, uključujući zajedničke vojne budžete, infrastrukturu i ljudstvo.

4 Videti poglavlje 4, u ovom vodiču.

23

Štab NAtO za konsulatacije, komandu i kontrolu sastavljen je od civila iz Međunarodnog sekretarijata i oficira iz Međunarodnog vojnog sekretarijata, u cilju obezbeđivanja potreba, prvenstveno Severnoatlantskog saveta i Vojnog komiteta, na polju konsulatacija, komande i kontrole.

Integrisana vojna struktura NAtO

NATO ima dve strategijske komande: Savezničku komandu za operacije (eng. Allied Command Operations, ACO) i Savezničku komandu za transformaciju (eng. Allied Command Transfromation, ACT). Podela odgovornosti ove dve komande prethodno je bila geografska, sa jednom strategijskom komandom koja je pokrivala Evropu, i drugom koja je bila nadležna za severnu zonu Atlantika. Racionalizacija vojne komandne strukture odobrena je na NATO samitu u Pragu novembra 2002. godine, uspostavljajući funkcionalnu podelu odgovornosti na ACO (strategijska komanda za sve NATO operacije) i ACT (strategijska komanda odgovorna za transformaciju odbrambenih sposobnosti NATO, obrazovanje i obuku, kao i unapređenje interoperabilnosti). Nova vojna komandna strukura NATO izraz je opredeljenja Alijanse za razvojem sposobnosti i održavanjem gotovosti snaga koje su neophodne da bi se adekvatno suočila sa bezbednosnim izazovima na početku dvadeset prvog veka, kao i da bi te sposobnosti mogla upotrebiti brzo i delotvorno.

Slika 1.14 Amblem Savezničke komande za operacije

Slika 1.15 Amblem Savezničke komande za transformaciju

Štab ACO smešten je u Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (eng. Supreme Headquarters Allied Forces Europe, SHAPE), u Monsu (Belgija). Na operativnom nivou nalaze se dve Komande združenih snaga, jedna u Brunsumu (Holandija) i druga u Napulju (Italija), kao i Združena komanda u Lisabonu (Portugal). Komande združenih snaga u Brunsumu i Napulju imaju, na taktičkom nivou, tri potčinjene komande, pojedinačno nadležne za svaki od tri vida vojske (kopnene snage, vazduhoplovstvo i mornarica). Tako se, pod Komandom združenih snaga u Brunsumu, nalazi Komanda vazduhoplovne komponente u Ramštajnu (Nemačka), Komanda pomorske komponente u Nortvudu (Velika Britanija) i Komanda kopnene komponente u Hajdelbergu (Nemačka). S druge strane, pod Komandom združenih snaga u Napulju, nalazi se Komanda vazduhoplovne komponente u Izmiru (Turska), Komanda pomorske komponente u Napulju (Italija) i Komanda kopnene komponente u Madridu (Španija). U okviru komandi vazduhoplovne komponente, postoje četri kombinovana centra za vazduhoplovne operacije: Uedem (Nemačka), Finderup (Danska), Pođo Renatiko (Italija) i Larisa (Grčka).5

5 Videti strukturu komande ACO, u prilogu 9, ovog vodiča.

NAT

O

NAT

O

24

Od 1951. do 1967. godine SHAPE se nalazio u mestu Rokenkur (Rocquencourt), nedaleko od Pariza. Nakon povlačenja Francuske iz vojne integrisane strukture NATO, SHAPE je premešten u Mons, gde se i danas nalazi.

Na čelu ACO nalazi se Vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi (eng. Supreme Allied Commander Europe, SACEUR), koji je istovremeno i komandant Evropske komande SAD (eng. US European Command, EUCOM) sa sedištem u Štutgartu (Nemačka).

Slika 1.16 general Džon Kredok (John Craddock), SACEUR

ACT se nalazi u Norfolku, Virdžinija (SAD) i na njenom čelu je Vrhovni saveznički komandant za transformaciju (eng. Supreme Allied Commander Transformation, SACT). ACT je odgovorna za unapređenjivanje i nadzor tekuće transformacije vojne strukture, snaga, sposobnosti i doktrine NATO, kojima se povećava odbrambena moć Alijanse i njenih partnera, u skladu sa strateškim opredeljenjima. Posebnu pažnju ACT posvećuje unapređivanju obrazovanja i obuke, i usavršavanju interoperabilnosti, u okviru Alijanse. U ostvarivanju tog cilja, ACT je zadužen i za razvoj naučno-istraživačkih i tehnoloških programa. U vezi sa tim, ACT je nadređena komanda za niz istraživačkih institucija i centara za obuku, kao što su NATO koledž u Rimu, ili NATO škola u Oberamergau (Nemačka). Vrhovni saveznički komandant za transformaciju je istovremeno i komandant Združenih snaga SAD.6

Slika 1.17 general Džejms Mejtis (James N. Mattis), SACT

6 Videti strukturu komande ACT, u prilogu 9, ovog vodiča.

NAT

ON

ATO

25

Proces transformacije NATO

Od Hladnog rata do prijema bivših „protivnika” u članstvo

Od svog osnivanja, 1949. godine, i tokom čitavog Hladnog rata, prirodu, ulogu i svrhu NATO jasno je određivalo postojanje pretnji Zapadnoj Evropi, od strane Sovjetskog Saveza. Širenje komunističke ideologije, kao i vojna sposobnost Sovjetskog Saveza, bez obzira na stvarne namere ove zemlje, nisu ostavljali mogućnost nijednoj od vlada zapadnoevropskih zemalja da ignoriše mogućnost sukoba. Do kraja osamdesetih godina, glavni zadatak Severnoatlantskog saveza bio je da održi svoju vojnu moć na odgovarajućem nivou, kako bi mogao da brani svoje članice od bilo koje vrste agresije od strane Sovjetskog Saveza i država Varšavskog pakta. Stabilnost koju je pružao NATO u ovom periodu pomogla je zemljama Zapadne Evrope da se nakon rata u celini oporave, gradeći poverenje i postavke za budućnost koje su bile neophodne za brz ekonomski i privredni rast i razvoj.

Završetak Hladnog rata, raspuštanje Varšavskog pakta, i raspad Sovjetskog saveza, otklonio je suštinsku vojnu pretnju Zapadnoj Evropi. Mnogi su poverovali da će nestankom tradicionalnih protivnika prestati i potreba za postojanjem NATO. Izbijanjem niza regionalnih sukoba u Evropi, podstaknutih etničkim ili verskim razlozima, postalo je jasno da obaveza kolektivne odbrane i saradnje, postignute u Alijansi, i nadalje predstavlja najbolju garanciju za vlastitu bezbednost. Iako je mogućnost oružane agresije na bilo koju od država članica skoro zanemarljiva, novi oblici političke i vojne saradnje pojavili su se kao odgovor na nove izazove. Na taj način, NATO se preobražavao od čvrsto povezanog saveza odgovornog za kolektivnu odbranu, u organizaciju kolektivne bezbednosti. Osnove svog daljeg delovanja i transformacije, Alijansa je izložila u Strateškom konceptu, iz 1991. godine. NATO je veoma brzo, tokom istorijskih promena početkom devedesetih godina, uspostavio redovne kontakte sa bivšim članicama Varšavskog pakta, i novim državama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Nedugo zatim, 1999. godine, NATO je u svoje članstvo primio i prve države koje su nekad pripadale „protivničkom taboru”: Češku, Mađarsku i Poljsku. U međuvremenu, NATO je preuzimao sve veću ulogu, na globalnom planu, u upravljanju krizama i operacijama očuvanja mira.

Strateški koncept Alijanse je dokument koji opisuje svrhu i zadatke NATO, razmatra strateške perspektive u svetlu izmenjenog međunarodnog okruženja i postavlja temelje novom pristupu bezbednosti na početku 21. veka. Takođe, Strateški koncept daje i smernice za transformaciju snaga i sposobnosti Alijanse. Objavljen je 1991. godine, a nova verzija 1999. godine. Kao posledica Strateškog koncepta preduzeta je korenita transformacija komandne strukture i snaga, i pokrenuta saradnja i dijalog sa državama koje nisu članice NATO.

U međuvremenu, NATO je postao mnogo više od odbrambenog saveza. Uspeo je da geografski i politički dopre do svojih bivših protivnika i sada radi na izgradnji i očuvanju mira i bezbednosti unutar i van evroatlantske oblasti. U ovom procesu, centralna uloga NATO u garantovanju bezbednosti evroatlantskog regiona je osnažena i mnoge države partneri iskazuju težnju da postanu budući članovi Alijanse. Tokom prethodne decenije, NATO je pokrenuo i razvio niz novih inicijativa, koje su imale za cilj jačanje partnerstava sa državama i međunarodnim organizacijama.

NATO je, takođe, angažovan u nizu operacija: od Kosova i Metohije (eng. Kosovo Force, KFOR), preko Sredozemnog mora (Aktivno nastojanje, eng. Active Endeavour), do najveće tekuće operacije, u Avganistanu (međunarodne snage za bezbednosnu pomoć, eng. International Security Assistance Force, ISAF), suočavajući se sa izazovima van svog tradicionalnog prostora delovanja. Pored toga, NATO je, zajedno sa partnerima, bio angažovan i u nekoliko humanitarnih operacija.

26

Slika 1.18 Vežba NATO snaga za reagovanje Nepokolebljivi jaguar, Zelenortska ostrva, jun 2006. godine

NAtO samiti: Prag, Istanbul, Riga i Bukurešt

Na NATO samitu u Pragu, novembra 2002. godine, šefovi država i vlada iskazali su opredeljenje za transformacijom NATO, pre svega, primanjem novih članica, uvođenjem novih sposobnosti, uspos-tavljanjem nove organizacije i novih partnerskih odnosa. Tom prilikom, odlučeno je da se formiraju NATO snage za reagovanje (eng. NATO Response Force, NRF), preoblikuje vojna komandna struk-tura NATO, unaprede sposobnosti kroz mehanizam Praška obaveza o sposobnostima (eng. Prague Capabilities Commitment, PCC), posebno pojačaju sposobnosti za suprotstavljanje atomskom, biološ-kom i hemijskom napadu, kao i napadu informatičkim sredstvima, ali i da se razmotri pretnja raketnim naoružanjem državama članicama Alijanse. Osim toga, Alijansa je potvrdila svoje opredeljenje da pojača saradnju NATO i EU, u cilju razvoja međusobnog strateškog partnerstva, kao i da proširi obim aktivnosti u okviru Saveta evroatlantskog partnerstva, odnosno Partnerstva za mir. Takođe, NATO je ispoljio rešenost da značajno ojača političku i praktičnu dimenziju mediteranskog dijaloga.

Slika 1.19 Amblem Snaga NATO za reagovanje

NATO snage za reagovanje (eng. NATO Response Force, NRF) su združene snage sačinjene od kopnene, pomorske i vazduhoplovne komponente. Stoje na raspolagnju Severnoatlantskom savetu za delovanje u kriznim situacijama. Rasporedive su u roku od 5 do 30 dana, za dejstva unutar ili van evroatlantskog prostora. Održive su do 30 dana, uz mogućnost produženja. NRF mogu biti upotrebljene za: humanitarne zadatke, protivterorističke akcije, operacije blokade, evakuaciju civila i akcije podrške diplomatiji. NRF mogu samostalno delovati ili biti angažovane kao prethodnica većih snaga u nekoj operaciji. Oktobra 2006. godine, NRF su postale potpuno operativne, sa oko 25.000 vojnika. Tokom 2005. godine, NRF bile su upotrebljene za pomoć postradalima od uragana Katrina, u SAD i zemljotresa u Pakistanu.

NAT

ON

ATO

27

Na NATO samitu, u Istambulu, juna 2004. godine, naglašen je značaj nastavka procesa transformacije Alijanse, i date su nove smernice za njegovo poboljšanje. Odlučeno je da se nastavi transformacija vojnih sposobnosti, kako bi se što primerenije moglo odgovoriti na širok raspon misija Alijanse. Šefovi država i vlada država članica NATO, pozvali su, tom prilikom, mediteranske partnere da uspostave aktivnije partnerstvo sa NATO i odlučili da ponude saradnju državama iz šireg regiona Bliskog Istoka.

Slika 1.20 NATO samit u Istanbulu, 29. jun 2004. godine.

NATO samit u Rigi (Letonija), novembra 2006. godine, dao je punu podršku nizu inicijativa za transformaciju odbrambenih sposobnosti, kao preduslovu obavljanja zahtevnih operacija u kojima je NATO angažovan. Naročita pažnja poklonjena je operaciji ISAF. Osim toga, Alijansa je istakla i značaj daljeg razvoja partnerstava na globalnom nivou. Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina pozvane su, na ovom skupu, da pristupe programu Partnerstvo za mir i Savetu evroatlanstskog partnerstva.

NATO samit u Bukureštu, održan u aprilu 2008. godine, prevashodno je bio posvećen problemima vezanim za odvijanje misije ISAF. U tom smislu, samit se bavio načinom prevazilaženja nedostatka trupa u oblastima Avganistana gde se nalaze najsnažnija uporišta Talibana, kao i dugoročnim planom stabilizacije te države. Između ostalog, samit u Bukureštu bio je značajan i za Zapadni Balkan, s obzirom da su tom prilikom Albaniji i Hrvatskoj upućeni pozivi za članstvo, a Bosni i Hercegovini, i Crnoj Gori za Intenzivirani dijalog. Zbog spora sa Grčkom, o imenu Makedonije, ta država nije pozvana da pristupi Alijansi. Iako se na samitu raspravljalo o njihovom uključenju, Ukrajina i Gruzija ostale su van Akcionog plana za članstvo. Pored odnosa sa Rusijom, samit je razmatrao i saradnju sa drugim državama koje učestvuju u raznim oblicima partnerstva sa Alijansom, kao i onima koje samo daju doprinose misijama pod vođstvom NATO.

Potvrđujemo da je sprovođenje politike nAto kroz partnerstva, dijalog i saradnju bitni element svrhe i zadataka Alijanse. Partnerstva Alijanse širom planete imaju dugotrajnu vrednost, jer doprinose stabilnosti i bezbednosti i evroatlantskog i drugih prostora.

Iz Deklaracije NATO samita u Bukureštu, aprila 2008. godine

NAT

O

29

ŠTA JE partnerstvo za mir?

31

Prilikom pokretanja Partnerstva za mir7, 1994. godine, malo ko je mogao da pretpostavi da će ono danas, prema ocenama istaknutih političkih i ekspertskih krugova, predstavljati jedno od najvećih dostignuća na polju međunarodne bezbednosti, u poslednjih petnaest godina. Međutim, da bi se izbegle često prisutne zablude, neophodno je prvenstveno razjasniti šta ovo Partnerstvo nije. Partnerstvo za mir ima međunarodni karakter, ali nije međunarodna organizacija. Partnerstvo za mir zasniva se na saradnji i zajedničkom delovanju sistema odbrane suverenih država, ali nije sistem kolektivne odbrane. Sadržaj aktivnosti Partnerstva za mir ima pretežno vojni karakter ali za članstvo u Partnerstvu nije odgovorna jedino vojska već celokupna država. Partnerstvo za mir nema jasno obavezujući karakter u međunarodno-pravnom smislu, već se zasniva isključivo na principima dobrovoljnosti i samostalnog opredeljivanja.

Dakle, Partnerstvo za mir je program praktične bilateralne saradnje između nAto, u celini, i pojedinačnih država koje u njemu učestvuju. Osnovni cilj Partnerstva je unapređenje reforme, izgradnja međusobnog poverenja i uvećanje sposobnosti partnerskih država za očuvanje mira i bezbednosti na dobrovoljnoj, fleksibilnoj i transparentnoj osnovi. Za razliku od samog NATO kojeg, pored Severnoatlantskog ugovora, obavezuje i preko hiljadu drugih dokumenata, Partnerstvo za mir bi se moglo uporediti sa „švedskim stolom” – sa koga se uzima sve što je ponuđeno, a što vam se dopada i što odgovara vašim potrebama. Program Partnerstvo za mir potpuno je usmeren na praktične oblike saradnje, u kojima se partnerske države opredeljuju za aktivnosti, u skladu sa sopstvenim prioritetima. Saradnja u okviru Partnerstva za mir sprovodi se na onom nivou i onom brzinom koju samostalno određuje svaka partnerska država. U temelju evroatlantskog partnerstva nalazi se promena u samoj bezbednosnoj kulturi, tj. transformacija iz kulture državne bezbednosti u kulturu kooperativne bezbednosti, model koji slede i NATO i Evropska unija. Uz Savet evroatlantskog partnerstva, program Partnerstvo za mir, predstavlja jedan od dva stuba koncepta evroatlantskog partnerstva.

Neosporno je da su države učesnice u Partnerstvu za mir na različitom stepenu političkog, ekonomskog i vojnog razvoja. Zbog toga je bilo potrebno ponuditi dovoljno prilagodljive programe i instrumente saradnje sa NATO, kako bi se uskladila tolika raznolikost.

Suština programa Partnerstvo za mir je da su partnerski odnosi posebno oblikovani između svake države partnera i NATO u celini, u skladu sa potrebama i brzinom koju odabere vlada svake pojedinačne države koja učestvuje u Programu.

Čitav razvojni put Partnerstva za mir odlikuju inicijative i konkretne mere da se ono unapredi i učini operativnijim. Ovaj program poslužio je i kao model za neke druge oblike partnerske saradnje NATO, kao što je, na primer, Istambulska inicijativa za saradnju.

Zašto i kako je nastalo Partnerstvo za mir?Događaj koji je obeležio kraj Hladnog rata, svakako je rušenje Berlinskog zida, u novembru 1989. godine. Završetkom Hladnog rata, koji je skoro pet decenija delio Evropu, značajno su unapređene mogućnosti za postizanje ciljeva NATO političkim sredstvima. Na ove istorijske izazove, sa kraja proteklog veka, NATO je, umesto za mnoge očekivanim nestankom, odgovorio prihvatanjem jednog šireg pristupa bezbednosti, čiji su najznačajniji deo činili dijalog i saradnja sa državama van Alijanse, uključujući i bivše članice Varšavskog pakta. Istovremeno, posledice ovakvih političkih promena stvorile su nove neizvesnosti i nestabilnosti u Evropi, za čije rešavanje su UN, OEBS i EU pokazale nedovoljnu efikasnost.

7 Često je u literaturi na srpskom jeziku prisutna skraćenica PzM (eng. PfP).

32

Slika 2.1 Pad Berlinskog zida, 1989. godine

Reagujući na krah Varšavskog pakta, Alijansa je na samitu u Londonu, jula 1990. godine, uputila poziv vladama država bivšeg istočnog bloka za uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i procesa saradnje. Opredeljenost za ovakvu novu vrstu odnosa, NATO je potvrdio i na sastanku Severnoatlantskog saveta, u Kopenhagenu juna 1991. godine, kada je usvojena Izjava o partnerstvu sa državama Centralne i Istočne evrope, kojom je izraženo opredeljenje ka uspostavljanju vojnih i širih veza između NATO i ovih država. Navedeni koraci i rastuća nestabilnost u svetu stvorili su potrebu i uslove za formiranje novog foruma za multilateralne bezbednosne konsultacije i saradnju između NATO i država koje nisu bile njegove članice. Tako je, na NATO samitu u Rimu, decembra 1991. godine, uspostavljen Savet za severnoatlantsku saradnju (eng. North Atlantic Cooperation Council, NACC). Tom prilikom, duboka promena u pristupu Alijanse međunarodnoj bezbednosti odrazila se i na usvajanje i, prvi put, objavljivanje novog Strateškog koncepta NATO. Taj novi Strateški koncept zamenio je prevaziđenu NATO strategiju „fleksibilnog odgovora”, iz perioda Hladnog rata, definisao novu prirodu pretnji kao višekomponentnu i svestranu, i istakao tri osnovna bezbednosna zadatka: dijalog i saradnja, kolektivna odbrana i očuvanje strateškog balansa u Evropi.8

Savet za severnoatlantsku saradnju prvi put se sastao 20. decembra 1991. godine, okupivši tadašnjih 16 članica NATO, 5 država Centralne i Istočne Evrope (Bugarska, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska i Rumunija) i 3 novonastale baltičke države (Estonija, Letonija i Litvanija). Od marta 1992. godine, Savetu je pristupilo još 11 država bivšeg SSSR i Albanija. Savet je funkcionisao kao politički forum za konsultacije i saradnju u oblasti bezbednosti među svim zastupljenim državama, uspevši da premosti hladnoratovsku podelu „istok-zapad” i da reši mnoge od sukoba proisteklih iz vremena Hladnog rata. Tako je, na primer, doprineo prekidu oružanih sukoba u južnom Kavkazu, mirnom povlačenju ruskih trupa iz baltičkih država, i postizanju mirnih i kompromisnih rešenja sporova između Poljske i Litvanije, kao i između Mađarske i Rumunije.

8 Ovaj poslednji zadatak je postao manje relevantan nakon raspada Sovjetskog Saveza, pa je i zamenjen u Strateškom konceptu, iz 1999. godine, pozivanjem na partnerstvo i upravljanje krizama.

33

Osim o pitanjima odbrane i bezbednosti, na Savetu za severnoatlantsku saradnju moglo se disku-tovati i o ekonomiji, zaštiti životne sredine, socijalnoj zaštiti i drugim pitanjima. Međutim, ono što je nedostajalo ovom forumu, bio je veći sadržaj praktičnih oblika vojne saradnje i mogućnost prilagođavanja te saradnje svakoj od država učesnica pojedinačno.

Uočeni nedostatak NATO je prevazišao preduzimajući značajan korak na samitu u Briselu, januara 1994. godine, kada je pokrenuo program Partnerstvo za mir i uputio poziv svim državama Saveta za severnoatlantsku saradnju i Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (preteče OEBS), da se pridruže u nastajućem programu. Ovaj program nije pokrenut sa namerom da zameni Savet za severnoatlantsku saradnju već, naprotiv, da doda nekoliko bitnih dimenzija na dostignuti stepen saradnje u okviru Saveta. Program Partnerstvo za mir, sa jasno utvrđenim ciljevima i instrumentima, stvorio je dobar temelj za izgradnju evroatlantskog partnerstva. Konačno, ovaj program je uspostavio okvir za bilateralnu saradnju između svake države partnera pojedinačno i NATO, u celini, koji se prevashodno sprovodio kroz Individualni program partnerstva (eng. Individual Partnership Programme, IPP) prilagođen prilikama i zahtevima svake od tih država. Pored toga, Partnerstvo za mir je pružilo okvir za neophodnu institucionalnu i vojnu pripremu mnogih evropskih država, koje su ispoljile jasne težnje za punopravnim članstvom u Alijansi.

Već nakon šest meseci od pokretanja, Partnerstvo za mir imalo je dvadeset dve članice, koje su aktivno učestvovale u programu zajedničkih vojnih vežbi. Prva vojna vežba u okviru Partnerstva za mir, održana je pod imenom Cooperative Bridge 94, u septembru 1994. godine u Poljskoj, kao vežba za mirovne operacije, na nivou čete. Tom prilkom, kao i na narednim vežbama, u Norveškoj i Holandiji, tokom 1994. godine, partneri su pokazali različit nivo sposobnosti i očekivanja, dok se NATO suočio sa sopstvenim nedovoljnim iskustvom u obuci za izvođenje borbenih operacija niskog intenziteta.

Tokom 1995. godine sadržaj aktivnosti Partnerstva za mir sve se više širio na praktične oblike vojne saradnje i učešće partnerskih država u operacijama podrške miru, pod vođstvom NATO. Vojne vežbe su doprinele jačanju regionalne saradnje, povećanju transparentnosti među državama i njihovim oružanim snagama, sagledavanju sposobnosti partnera, i izgradnji međusobnog poverenja. Do 1997. godine održano je oko 30 multinacionalnih vojnih obuka i vežbi, za koje su partneri iskazali izuzetno interesovanje. Nova uloga NATO na svetskoj sceni i nova priroda mirovnih operacija, na kraju 20. veka, ukazivala je na angažovanje multinacionalnih snaga, većinom iz država članica Alijanse ali i partnerskih država, u misijama van tradicionalnog okvira delovanja NATO. Operacije odgovora na krize zahtevale su drugačije veštine od onih za vođenje konvencionalnog ili nuklearnog rata širokih razmera. Sa druge strane, na političkom nivou, odluka da se u maju 1997. godine Savet za severnoatlantsku saradnju zameni Savetom evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Council, EAPC) odražava želju NATO da se unaprede dostignuća Saveta za severnoatlantsku saradnju i, umesto njega, formira novi bezbednosni forum za unapređeno i operativnije partnerstvo, koji uključuje sve države učesnice u Partnerstvu za mir. Na ovaj način, Savet evroatlantskog partnerstva uključio je i četri države koje su učestvovale u programu Partnerstvo za mir (Austrija, Finska, Švedska i Švajcarska) a koje nisu bile članice Saveta za severnoatlantsku saradnju. Time je otvoren put ka razvoju šireg i efikasnijeg evroatlantskog partnerstva. Tako je evroatlantsko partnerstvo uspostavljeno na dva stuba – programu Partnerstvo za mir, sa pretežno vojnom prirodom aktivnosti i Savetom evroatlantskog partnerstva, koji počiva na redovnom dijalogu i konsultacijama o političkim i bezbednosnim temama.

34

Slika 2.2 Osnovni stubovi evroatlantskog partnerstva

Savet evroatlantskog partnerstva postao je mehanizam političke koordinacije i nadzora svih praktičnih aktivnosti u Partnerstvu za mir, što Savet za severnoatlantsku saradnju, u svojoj prirodi i svom sastavu, nije mogao u potpunosti da obezbedi. Osim toga, Savet evroatlantskog partnerstva postao je i forum na kome se kroz političke konsultacije pokreću diskusije i preuzimaju izvesne odgovornosti.

Do danas, pozivu da se pridruže Partnerstvu za mir odazvale su se 34 države: Albanija, Azerbejdžan, Austrija, Belorusija, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Češka, Finska, Gruzija, Hrvatska, Estonija, Irska, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Mađarska, Makedonija, Malta, Moldavija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Srbija, Švajcarska, Švedska, Tadžikistan, Turkmekistan, Uzbekistan i Ukrajina.

Svoj interes i korist od članstva u Partnerstvu za mir, prepoznala je tradicionalno neutralna Švajcarska, ali isto tako i razvijene članice Evropske unije kao što su Austrija, Finska i Švedska.

Potreba NATO za sopstvenim preobražajem, u skladu sa novim bezbednosnim izazovima, imala je veliki uticaj na neprekidno prilagođavanje i razvijanje aktivnosti i mehanizama Partnerstva za mir. Takođe, jednako važan uticaj na produbljivanje aktivnosti i mehanizama Partnerstva za mir izvršile su i države partneri, raznolikošću svojih težnji i interesa.

Sa članicama Partnerstva za mir, Rusijom i Ukrajinom, nakon 1997. godine razvijeni su specijalni odnosi, koji se danas odvijaju kroz Savet nAto-rusija i Komisiju nAto-ukrajina.

Sve ovo imalo je za posledicu pokretanje novih inicijativa, na svakom u nizu samita NATO: u Madridu 1997. godine, u Vašingtonu 1999. godine, u Pragu 2002. godine, u Istambulu 2004. godine i u Rigi 2006. godine, u cilju stvaranja uslova za razvijanje i proširenje sadržaja evroatlantskog partnerstva.

35

Od kada je Partnerstvo pokrenuto, 1994. godine, deset država partnera postale su članice NATO: Mađarska, Poljska i Češka (1999. godine) i Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija (2004. godine).

Koji su osnovni dokumenti Partnerstva za mir?Partnerstvo za mir, kao programska inicijativa NATO, prati tekuću transformaciju Alijanse, neprestano se prilagođavajući savremenim okolnostima i operativnim zahtevima koje takve okolnosti podrazumevaju, kako kroz praksu, tako i kroz dokumente. To prvenstveno podrazumeva multilateralne napore za pronalaženje najprikladnijih oblika saradnje, a u skladu sa tim, i usvajanje dokumenata koji propisuju i unapređuju političko-vojne norme angažovanja, stvarajući uslove za efikasno sprovođenje usaglašenih oblika saradnje.

Slika 2.3 Dokumenti koji pružaju okvir za funkcionisanje evroatlantskog partnerstva

Pozivni i Okvirni dokument

Prvi u nizu dokumenata je Pozivni dokument9 (eng. PfP Invitation Document) usvojen na NATO samitu u Briselu, januara 1994. godine, kojim je pokrenuto Partnerstvo za mir, kao program intenzivne političke i vojne saradnje, pod nadzorom Severnoatlantskog saveta. Dokument iznosi osnovne ciljeve Partnerstva, uspostavlja odeljenje za koordinaciju partnerstva (eng. Partnership Coordination Cell), u Monsu i poziva sve države partnere da formiraju svoje misije pri NATO i učestvuju u radu tela Alijanse, koja se bave pitanjima Partnerstva za mir. Dokument jasno ukazuje da će obim i tempo saradnje sa NATO svaka država posebno odrediti, na osnovu svojih mogućnosti i potreba. Takođe, dokument potvrđuje da Alijansa ostaje otvorena za članstvo i drugih evropskih država, u skladu sa članom 10. Vašingtonskog ugovora.

9 Ceo tekst Pozivnog dokumenta videti u prilogu 3, ovog vodiča.

36

Aneks ovog dokumenta koji operacionalizuje izjave i odluke iznete u Pozivnom dokumentu, nazvan je Okvirni dokument Partnerstva za mir10 (eng. PfP Framework Document). Okvirni dokument je po svom sadržaju svojevrsni bilateralni sporazum između NATO i države koja pristupa programu Partnerstvo za mir, čijim potpisivanjem i formalno postaje učesnica u ovom programu. Okvirni dokument definiše sledeće ciljeve Partnerstva za mir:

• transparentnost u procesu planiranja i finansiranja sistema odbrane, • učvršćivanje demokratske kontrole oružanih snaga, • održavanje sposobnosti i spremnosti za doprinos operacijama pod okriljem UN i/ili OEBS,• razvoj kooperativnih vojnih odnosa u cilju zajedničkog planiranja, obuke i vežbi,• dugoročni razvoj snaga osposobljenih za zajedničko delovanje sa snagama država članica

NATO.

U svrhu ostvarivanja ovih ciljeva, dokument uspostavlja svojevrsne međusobne obaveze i ovlašćenja između NATO i države partnera, uključujući i obavezu NATO da se konsultuje sa aktivnom učesnicom u programu Partnerstvo za mir, ukoliko ova proceni da postoji pretnja njenoj bezbednosti.

Prezentacioni dokument

Potpisivanjem Okvirnog dokumenta (prema njegovoj tački 4.) partner preuzima obavezu da izradi Prezentacioni dokument (eng. Presentation Document) i dostavi ga nadležnim organima NATO. Načelo prema kome se svaka država partner opredeljuje za karakter saradnje sa Alijansom u okviru programa Partnerstva za mir, našlo je punu primenu upravo u ovom dokumentu. Naime, svaka država partner samostalno izrađuje Prezentacioni dokument, i u njemu predstavlja političke ciljeve svog učešća u Partnerstvu za mir, korake koje će preduzimati u cilju ostvarenja tih ciljeva, i resurse i sredstva koje namerava da stavi na raspolaganje za aktivnosti programa. Ovaj dokument predstavlja svojevrsnu „ličnu kartu” države pristupnice Partnerstvu za mir i njen individualni političko-vojni okvir za obim, intenzitet i sadržaj saradnje sa NATO. Osim toga, ovo je jedini dokument koji partner samostalno izrađuje, dok su svi ostali rezultat bilaterlanih i multilaterlanih usaglašavanja i dogovora.

Osnovni dokument Saveta evroatlantskog partnerstva

Pored navedenih osnovnih dokumenata vezanih za Partnerstvo za mir, svi dokumenti koji su kasnije usvojeni, imali su za cilj unapređenje i veću operativnost programa. Tako je u Sintri (Portugal), 30. maja 1997. godine, usvojen Osnovni dokument Saveta evroatlantskog partnerstva (eng. Basic Document of the Euro-Atlantic Partnership Council) kojim je Savet evroatlantskog partnerstva zamenio Savet za severnoatlantsku saradnju, i postao nadkriljujuće političko telo programa Partnerstvo za mir. Osnovni dokument definiše mogućnosti fleksibilnog formata zasedanja Saveta evroatlantskog partnerstva, od plenarnog (NATO + svi partneri) do pojedinačnog (NATO + 1 partner), otvorivši mogućnost primene ovakvih formata u radu mnogih NATO komiteta. Osnovni dokument predviđa oblasti u kojima se Alijansa i partneri mogu konsultovati, uključujući, ali ne i ograničavajući se na politička i bezbednosna pitanja, upravljanje krizama, regionalna pitanja, kontrolu naoružanja i širenja oružja za masovno uništenje, planiranja i finansiranja sistema odbrane, politike odbrane i strategije, ekonomije, itd.

10 Ceo tekst Okvirnog dokumenta videti u prilogu 4, ovog vodiča.

37

Prema partnerstvu za 21. vek – unapređeno i operativnije partnerstvo

Na NATO samitu u Vašingtonu, 1999. godine, usvojen je dokument Prema partnerstvu za 21. vek – Una pređeno i operativnije partnerstvo (eng. Towards a Partnership for the 21st Century - The En -ha n ced and more Operational Partnership) koji predviđa niz konkretnih mera za unapređenje po s to-jećih i stvaranje novih mehanizama daljeg razvoja Partnerstva za mir. Ovaj dokument je usred sre đen na mirnodopsku vojnu efektivnost i interoperabilnost, omogućavajući Alijansi da planira an ga žovanje multinacionalnih snaga, zajedno sa partnerima, u slučaju kriza. Dokument preporučuje ja čanje političkog dijaloga NATO sa državama partnerima i njihovo veće učešće u procesu planiranja, spro-vođenja i analize aktivnosti, u kojima daju svoj doprinos. Sastavni deo dokumenta čini sledećih pet aneksa:

A. Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto (eng. Political-military Framework for nAto-led PfP operations) – stvara novi mehanizam saradnje, uspostavljajući načela, modalitete i uputstva za uključenje država partnera u proces političkih konsultacija, donošenja odluka, operativnog planiranja i komandovanja za sve operacije NATO koje ne proizilaze iz člana 5. Severnoatlantskog ugovora, a u kojima partner učestvuje.

B. Proširen i adaptiran PArP (Proces planiranja i pregleda) (eng. expanded and Adapted PArP) – PARP je ovim još više prilagođen procesu planiranja odbrane u samom NATO. Vremenski zahvat planiranja proširen je na šest godina i uvedeni su novi elementi u ovaj proces (Ministarsko uputstvo i Ciljevi partnerstva).

C. Saradnja u oblasti odbrane i vojna saradnja (eng. Defence-related and military Cooperation) – predviđa angažovanje većeg broja NATO komiteta i njihovih podređenih struktura, za podršku saradnji u oblasti odbrane sa partnerima, kao i veće angažovanje Međunarodnog vojnog sekretarijata NATO i NATO komandne strukture, za praktične oblike vojne saradnje.

D. Koncept operativnih sposobnosti za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto (eng. operational Capabilities Concept for nAto-led PfP operations) – stvara novi mehanizam saradnje za unapređenje interoperabilnosti, kroz koji se povećava prilagodljivost i predvidivost budućih zajedničkih angažmana u operacijama, prema Konceptu kombinovanih združenih namenskih snaga (eng. Combined Joint Task Force, CJTF).

E. Poboljšanje obuke i obrazovanja u Partnerstvu za mir (eng. Improving training and education in Partnership for Peace) – uspostavlja novi mehanizam saradnje za optimizaciju i unapređenje obuke i obrazovanja, u cilju dostizanja trenutnih i budućih zahteva interoperabilnosti i operativnijeg Partnerstva.

Evroatlantsko partnerstvo – usmeravanje i obnavljanje

Na NATO samitu u Istambulu, 2004. godine, usvojen je dokument Evroatlantsko partnerstvo – usmeravanje i obnavljanje (eng. The Euro-Atlantic Partnership - Refocusing and Renewal) koji redefiniše ciljeve partnerske politike NATO, na sledeći način:

• Dijalog i saradnja: NATO će sprovoditi politički dijalog i praktičnu saradnju sa svojim partnerima, u širokom spektru oblasti od zajedničkog interesa. Ovakav dijalog i saradnju NATO će razvijati u različitim formatima, na geografskoj ili funkcionalnoj osnovi, uz podršku regionalnim inicijativama.

• reforma: NATO će pojačati svoje napore za unapređenje demokratskih vrednosti u evroatlantskom prostoru, obezbeđujući zainteresovanim partnerima politički i praktičan savet i pomoć, u odbrambenim i bezbednosnim aspektima domaće reforme. NATO će podržati institucionalne reforme u skladu sa svojim kapacitetima, kao i naporima drugih međunarodnih organizacija.

38

• operacije: NATO će nastaviti da priprema zainteresovane partnere za učešće u operacijama pod vođstvom NATO. U tom smislu, NATO će podržavati partnere, prema njihovim sposobnostima i interesima, u razvoju vojne interoperabilnosti i transformaciji sistema odbrane, u skladu sa razvojnom operativnom ulogom i sposobnostima same Alijanse.

• Proširenje: NATO će nastaviti podršku, kroz Partnerstvo za mir, onim partnerima koji žele da pristupe Alijansi, u skladu sa politikom „otvorenih vrata” utemeljenom u Vašingtonskom sporazumu i Pozivnom dokumentu Partnerstva za mir.

U geografskom smislu, ovaj dokument usmerava veću pažnju na države južnog Kavkaza i centralne Azije, kao regione od nove strateške važnosti za NATO.

Ostali dokumenti i sporazumi

Pored navedenih osnovnih dokumenata iz oblasti evroatlantskog partnerstva, postoje još i Izveštaj o detaljnom pregledu Saveta evroatlantskog partnerstva i Partnerstva za mir (eng. Report on the Comprehensive Review of the EAPC and PfP), Politika Poverilačkog fonda Partnerstva za mir (eng. PFP Trust Fund Policy), Akcioni plan partnerstva protiv terorizma (eng. Partnership Action Plan against Terrorism), Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija odbrane (eng. Partnership Action Plan on Defence Institution Building), o čemu će više biti reči u delu o sadržaju učešća u Partnerstvu za mir. Takođe, poseban politički značaj ima i niz deklaracija usvojenih na sastancima Saveta evroatlantskog partnerstva, na nivou ministara spoljnih poslova i ministara odbrane.

Osim toga, postoje i osnovna tri sporazuma koja u međunarodno-pravnom smislu stvaraju uslove državi partneru za aktivnu ulogu i nesmetano sprovođenje širokog spektra aktivnosti Partnerstva za mir. Ti sporazumi su: Sporazum između država NAtO i drugih država članica Partnerstva za mir o statusu njihovih snaga – PfP SOFA (omogućava sprovođenje zajedničkih vojnih vežbi i obuke), Sporazum o bezbednosti informacija (tzv. Bezbednosni sporazum, koji omogućava razmenu poverljivih informacija, u skladu sa propisanim minimalnim standardima zaštite) i Sporazum o statusu misija i predstavnika trećih država pri NAtO (daje privilegije i imunitete predstavnicima država Partnerstva za mir, u Belgiji, državi domaćinu sedišta NATO).

Koja su osnovna tela Partnerstva za mir?S obzirom na činjenicu da Partnerstvo za mir nije međunarodna organizacija već, kao što je u više navrata navedeno, programska inicijativa NATO, nemoguće je govoriti o jasnoj strukturi tela Partnerstva za mir, nezavisno od civilne i vojne strukture ove međunarodne organizacije.11

Načelni raspored osnovnih tela Partnerstva za mir i njihova veza sa organima NATO, mogla bi se predstaviti na sledeći način:

11 Videti deo poglavlja 1, u ovom vodiču, o civilnoj i vojnoj strukturi NATO.

39

Slika 2.4 Opšti raspored osnovnih tela Partnerstva za mir

Principi i način delovanja civilne i vojne strukture NATO u potpunosti se odražavaju i na tela Partnerstva za mir. Pored navedenih osnovnih organa, postoji i oko sto NATO komiteta koji u svoje aktivnosti uključuju države učesnice Partnerstva za mir. Uglavnom na sastancima ovih komiteta učestvuju članovi državnih misija pri NATO, dok u određenim prilikama sastancima prisustvuju civilni i vojni eksperti iz država partnera. Takođe, države partneri imaju mogućnost da budu prisutni i na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou rada komandne strukture NATO.

Savet evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Council, EAPC) najviše je političko telo vezano za program Partnerstvo za mir. Savet nadgleda razvoj dijaloga, konsultacija i saradnje između NATO i država partnera, a stvara i osnovu za praktičnu saradnju i konsultacije između svake države partnera i Alijanse. Trenutno, Savet ima 50 članica (26 država članica NATO i 24 države partnera). Rad Saveta redovno podržava Politički komitet i povremeno, Političko-vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir, kao i niz drugih komiteta u zavisnosti od aktuelnih tema za konsultacije.

Aktivnosti Saveta evroatlantskog partnerstva zasnovane su na dvogodišnjem akcionom planu, usredsređenom na konsultacije i saradnju o pitanjima iz širokog spektra političkih i bezbednosnih tema, kao što su:

• regionalna pitanja, • kontrola naoružanja, • međunarodni terorizam, • mirovne operacije, • pitanja odbrambene ekonomije, • planiranje civilne odbrane, i • naučna i ekološka pitanja.

40

Savet se sastaje jednom mesečno, na nivou ambasadora (stalnih predstavnika pri NATO), barem jednom godišnje na nivou ministara spoljnih poslova i ministara odbrane, a povremeno na nivou šefova država i vlada. Savet, koji funkcioniše u skladu sa svojim godišnjim Akcionim planom, umnogome, predstavlja sveobuhvatni politički okvir za Radni program partnerstva (eng. Partnership Working Programme, PWP). Stoga su, prema odlukama Istambulskog NATO samita, Radni program partnerstva i Akcioni plan Saveta, kombinovani u jedan vodeći mehanizam Partnerstva za mir, nazvan radni plan evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Work Plan, EAPWP).

Političko-vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir (eng. Political-Military Steering Committee of PfP, PMSC/PfP). Prema organizacionoj strukturi komiteta Alijanse, ovo je savetodavno telo Severnoatlantskog saveta, koje je zaduženo za sprovođenje partnerske politike NATO, kao i za konsultacije i nadzor svih aspekata delovanja Partnerstva za mir, uključujući i Proces planiranja i pregleda (PARP). Sastaje se kao radni forum, u različitom sastavu (samo države članice NATO ili zajedno sa državama partnerima). Njime predsedava predstavnik Međunarodnog sekretarijata NATO, koji se određuje u zavisnosti od teme o kojoj se raspravlja, kao i od nivoa predstavljanja država učesnica. Takođe, Političko-vojni nadzorni komitet daje smernice vojnim telima NATO, za razvoj političko-vojnih aspekata partnerske saradnje.

Glavne odgovornosti Političko-vojnog nadzornog komiteta su:

• podrška radu Severnoatlantskog saveta, o pitanjima vezanim za Partnerstvo za mir,• odgovornost za koordinaciju radnog plana evroatlantskog partnerstva (EAPWP),• razvoj političko-vojnih smernica za vojna tela NATO, u vezi sa njihovim doprinosom vežbama i

aktivnostima EAPWP,• usaglašavanje individualnih programa partnerstva (IPP) sa svakom od država članica Partnerstva

za mir,• razvoj sadržaja i koordinacija aktivnosti u vezi sa Procesom planiranja i pregleda (PARP).

Vojni komitet evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Military Committee, EAPMC) najviše je vojno telo za multilateralni dijalog NATO i država partnera, o svim aspektima vojne saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir. Ovo telo zaseda, u proseku, jednom mesečno na nivou vojnih predstavnika iz državnih misija pri NATO, koji predstavljaju načelnike generalštabova svojih država. Takođe, ovo telo zaseda dva puta godišnje na nivou samih načelnika generalštabova.

Radna grupa Vojnog komiteta za saradnju (eng. Military Committee Working Group on Co-operation, MCWG-COOP) je vojni radni forum Partnerstva za mir, koji obavlja funkciju savetodavnog tela Vojnog komiteta NATO. Ova radna grupa sastaje se, poput Političko-vojnog nadzornog komiteta, ili samo sa članicama NATO, ili sa članicama NATO i državama partnerima zajedno, jednom nedeljeno na nivou vojnih savetnika iz državnih misija pri NATO. U zajedničkom formatu sa državama partnerima, ovo telo priprema sastanke Vojnog komiteta evroatlantskog partnerstva.

Odeljenje za koordinaciju partnerstva (eng. Partnership Coordination Cell, PCC) smešteno je pri Savezničkoj komandi za operacije, u Monsu. Ovo odeljenje deluje pod nadzorom Severnoatlantskog saveta i odgovorno je za koordinaciju zajedničkih vojnih aktivnosti u okviru Partnerstva za mir, izvršavanje neophodnog vojnog planiranja za primenu vojnih aspekata Radnog plana evroatlantskog partnerstva, kao i procenu i ocenjivanje svih izvedenih aktivnosti.

41

Slika 2.5 Amblem Odeljenja za koordinaciju partnerstva

Odeljenje za koordinaciju partnerstva odgovorno je za:

1. održavanje veze između NATO i pojedinačnih država partnera i koordinaciju vojnih aktivnosti Partnerstva za mir,

2. podršku vojnim telima NATO i državama partnerima, u sprovođenju aktivnosti iz okvira Partnerstva za mir.

Ove aktivnosti prevashodno se odnose na:

• prepoznavanje potreba za interoperabilnošću u oblasti planiranja i pripreme multinacionalnih vežbi,

• razvoj posebnih sadržaja i uslova za izvođenje multinacionalne obuke i vežbi,• izrada analiza i evaluacija obavljenih aktivnosti.

Države partneri, koje imaju stalne oficire za vezu pri Odeljenju za koordinaciju partnerstva, dobijaju pomoć u vojnom planiranju neophodnom za primenu svojih partnerskih programa. Aktivnosti ovog Odeljenja osmišljene su tako da podstaknu dostizanje zadovoljavajuće mere interoperabilnosti za operacije država partnera sa snagama Alijanse, u okviru komandne strukture NATO.

Odeljenje je po svojoj strukturi veoma složeno i u osnovi ga čine:

• stalno osoblje, • oficiri za vezu iz svih država Partnerstva za mir, i• predstavnik Vrhovnog savezničkog komandanta za transformaciju.

Pojedine države partneri koriste vojno osoblje iz svojih državnih misija pri sedištu NATO u Briselu, za obavljanje dužnosti oficira za vezu u Odeljenju za koordinaciju partnerstva.

Političko-vojni nadzorni komitet / Ad Hoc grupa za saradnju u mirovnim operacijama (eng. Political-Military Steering Committee/Ad Hoc Group on Cooperation in Peacekeeping, PMSC/AHG) deluje u okviru Saveta evroatlantskog partnerstva i služi kao glavni forum za konsultacije o političkim i konceptualnim pitanjima vezanim za mirovne operacije i razmenu odgovarajućih iskustava. Povremeno, Ad Hoc grupa izveštava, na sastancima Saveta evroatlantskog partnerstva, ministre spoljnih poslova i odbrane o pitanjima koja spadaju u njenu nadležnost. Sastancima ove Grupe uvek prisustvuju i predstavnici država partnera. Grupa održava kontakte i konsultacije sa UN, OEBS i ostalim relevantnim organizacijama. U skladu sa tim, predstavnik predsedavajućeg OEBS,

42

redovno prisustvuje ovim sastancima, dok predstavnik UN učestvuje povremeno. Do sada, ova Grupa izradila je nekoliko zapaženih studija, u kojima su predstavljena dragocena iskustva iz mirovnih i humanitarnih operacija.

Štabni elementi Partnerstva za mir (eng. PfP Staff Elements, PSEs) uspostavljeni su 1997. godine u integrisanoj vojnoj strukturi NATO, na strategijskom i operativnom nivou. Svaki štabni element sastoji se od oficira iz država članica NATO i država partnera, koji zajedno rade na planiranju vežbi i drugih oblika saradnje. Do danas, osnovano je deset Štabnih elemenata, a njihovo dalje brojčano i funkcionalno proširenje zavisi od operativnih potreba NATO i mogućnosti država partnera.

Evroatlantski koordinacioni centar za reagovanje na katastrofe (eng. Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre, EADRCC) uspostavljen je pri sedištu NATO u Briselu, u maju 1998. godine, na inicijativu Rusije. Ovo telo, u bliskoj saradnji sa Kancelarijom UN za koordinaciju u mirnodopsko vreme, odgovorno je za usklađivanje mera i postupaka u reagovanju na vanredne situacije, koje bi se mogle dogoditi u državama članicama Partnerstva za mir. Njime rukovodi direktor Direktorata za planiranje civilne odbrane (eng. Civil Emergency Planning, CEP) uz podršku osoblja ovog Direktorata i drugih tela NATO, oficira za vezu UN, kao i predstavnika država partnera.

Posebna pažnja usmerena je na situacije kao što su:

• lavine, • hemijske nesreće, • zemljotresi, • poplave, • nuklearne nesreće i • transport opasnih materija.

U slučaju nesreće, Koordinacioni centar, u konsultaciji sa državama partnerima, može da formira Evroatlantsku jedinicu za reagovanje na katastrofe (Euro-Atlantic Disaster Response Unit, EADRU). Ova jedinica sastavlja se od ljudstva i opreme koje države članice NATO i partneri stavljaju na raspolaganje za reagovanje na nesreću koja može zadesiti neku od njih. Evroatlantski koordinacioni centar za reagovanje na katastrofe pomogao je prilikom poplava u Češkoj, 2002. godine, nakon uragana Katrina u SAD, 2005. godine, u borbi protiv požara u Bugarskoj, 2007. godine, kao i u nizu sličnih situacija u drugim državama.

Kako jedna država može pristupiti Partnerstvu za mir?Država zainteresovana da pristupi Partnerstvu za mir upućuje zahtev NATO, na osnovu koga Severnoatlantski savet donosi odluku da li će i formalno pozvati tu državu da pristupi. Svedoci smo, kao što je to učinjeno u slučaju Srbije, i Bosne i Hercegovine, da formalni poziv može biti uslovljen ispunjavanjem određenih zahteva. U svakom slučaju, nakon upućivanja formalnog poziva, svaka pozvana država obavezna je da potpiše okvirni dokument koji predstavlja formalno pristupanje Programu tj. predstavlja sam čin dobijanja statusa države učesnice u programu Partnerstvo za mir i u Savetu evroatlantskog partnerstva. Tekst Okvirnog dokumenta nepromenljive je sadržine, ne podleže pregovaranju i predstavlja bilateralni sporazum, sa političkim, a ne međunarodno-pravnim dejstvom, s obzirom da ne zahteva ratifikaciju.

Država koja pristupa Partnerstvu za mir, sa svoje strane, preuzima izvesne političke obaveze poput:

• zaštite osnovnih sloboda i ljudskih prava, • pridržavanja načela međunarodnog prava, • ispunjenja svih obaveza u skladu sa Poveljom UN, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima,

Završnim dokumentom iz Helsinkija i međunarodnim sporazumima o kontroli naoružanja,

43

• uzdržavanja od pretnji ili upotrebe sile protiv drugih država, • poštovanja postojećih granica i• privrženost mirnom rešavanju sukoba.

Pristupanjem programu Partnerstvo za mir, država potvrđuje da ispunjava osnovne obaveze koje proističu iz Povelje un i univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Takođe, država se oba vezuje da će se uzdržavati od pretnji ili stvarne upotrebe sile usmerene protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i pro bleme rešavati mirnim sredstvima. Država koja pristupa Partnerstvu za mir time još jed nom potvrđuje svoju privrženost završnom dokumentu iz Helsinkija i svim naknadnim do ku mentima OEBS, kao i poštovanju zadataka i obaveza koje je preuzela u oblasti kontrole naoružanja.

NATO se Okvirnim dokumentom, sa svoje strane, obavezuje na saradnju i pomoć državi partneru, u definisanim oblastima, kao i na konsultacije sa bilo kojom državom partnerom koja se suoči, ili smatra da se suočila, sa direktnom pretnjom po njen teritorijalni integritet, političku nezavisnost ili bezbednost.

Država partner se Okvirnim dokumentom, sa svoje strane, obavezuje na dostavljanje Prezentacionog dokumenta Alijansi. Nakon preduzimanja tog koraka, a na osnovu sadržaja Prezentacionog dokumenta, država partner i NATO zajedno usaglašavaju Individualni program partnerstva. Individualni program partnerstva predstavlja skup izabranih aktivnosti, sačinjen na osnovu kataloga radnog plana evroatlantskog partnerstva. Sa početkom primene Individualnog programa partnerstva, proces potpune formalizacije pristupanja neke države Partnerstvu za mir je završen, a dalji tok njenog učešća u Programu zavisi od nivoa ambicije za korišćenjem mogućnosti koje pruža Partnerstvo za mir. Takav nivo ambicije odnosi se i na zaključenje Sporazuma o bezbednosti informacija (tzv. Bezbednosnog sporazuma) i Sporazuma o statusu snaga koji, u velikoj meri, utiču na sadržaj i kvalitet Individualnog programa partnerstva.

Nivoi saradnje u Partnerstvu za mirDržave partneri razlikuju se u intenziteu i nivou angažovanja u okviru Partnerstva za mir, kao i u svom odnosu prema NATO. Uz uvažavanje ovih kriterijuma, a na osnovu grube geo-strateške podele svih država učesnica u programu Partnerstvo za mir, dolazi se do sledećeg prikaza:

Slika 2.6 Geo-strateška struktura Partnerstva za mir

44

„Napredni” partneri (Austrija, Švajcarska, Irska, Finska i Švedska)Četiri od ovih pet država partnera (osim Švajcarske) članice su Evropske unije, i nijedna ne pokazuje nameru da postane članica NATO. Njihovo aktivno učestvovanje u programu Partnerstvo za mir prevenstveno se odnosi na doprinos mirovnim operacijama (IFOR/SFOR, KFOR i ISAF) i međuregionalnoj saradnji. Međuregionalna saradnja obuhvata inicijative usmerene na određeni region od interesa bilo za NATO, bilo za Partnerstvo za mir. Na primer, nordijska inicijativa, kao projekat saradnje skandinavskih država, razvila je programe pomoći baltičkim državama, a trenutno se isti programi primenjuju i na Zapadnom Balkanu. Napredni partneri primer su kako neke države mogu aktivno učestvovati u Partnerstvu za mir, bez izražne namere da postanu punopravne članice Alijanse. Razlozi za to uglavnom su utemeljeni u tradicionalnoj neutralnosti tih država. Međutim, intenzitet njihovog angažovanja u Partnerstvu za mir i resursi koje koriste za svoj doprinos aktivnostima ovog Programa mogu se meriti, a u nekim slučajevima čak i prevazilaze, doprinose pojedinih članica NATO.

Balkanske MAP države (Albanija, Hrvatska i Makedonija)Akcioni plan za članstvo (eng. Membership Action Plan, MAP) pruža okvir za konstruktivno angažovanje u aktivnostima sveobuhvatnih priprema za članstvo u NATO, za države partnere koje su iskazale jasnu rešenost da postanu članice Alijanse. Trenutno, u Akcionom planu za članstvo učestvuju tri balkanske države: Albanija, Hrvatska i Makedonija. Na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine, Albanija i Hrvatska pozvane su da pristupe Alijansi.

Nakon NATO samita u Pragu, novembra 2002. godine, ovim državama je ponuđeno i specifično partnerstvo sa SAD (Američko-jadranska povelja) koje im pomaže u ispunjavanju uslova za članstvo u NATO dobro fokusiranim pripremama. Saradnja u okviru Američko-jadranske povelje podrška je jasno definisanim zadacima i ciljevima ugrađenim u njihove godišnje nacionalne planove za sprovođenje MAP.

Nove države učesnice u Partnerstvu za mir (Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija) NATO samit u Rigi 2006. godine, uveliko je promenio bezbednosnu sliku Balkana prijemom Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije u Partnerstvo za mir. Ove države su (Srbija i Crna Gora su, kao državna zajednica, do maja 2006. godine predstavljale jedan međunarodno-pravni subjekat) i do tada uspešno sarađivale sa NATO, kroz svoje Prilagođene programe saradnje (eng. Tailored Co-operation Programmes, TCP). Posebno je značajna pomoć Alijanse u celini, ali i njenih pojednih članica ovim državama, u oblasti reforme sistema odbrane, koja se u slučaju Srbije i Crne Gore odrazila u formiranju i radu Grupe za reformu odbrane (eng. Defence Reform Group, DRG), a u slučaju Bosne i Hercegovine, u radu Savetničkog tima NATO (eng. NATO Advisory Team) pri NATO štabu, u Sarajevu. Nakon zvaničnog pristupanja ove tri države Partnerstvu za mir, 14. decembra 2006. godine, 2007. i 2008. godina bile su posvećene zaključenju odgovarujućih sporazuma i usaglašavanju sa tekućim procesima koji se odvijaju u okviru Partnerstva za mir. Nakon NATO samita u Bukureštu, Bosna i Hercegovina, i Crna Gora počele su Intenzivirani dijalog sa Alijansom, a u septembru 2008. godine, upućen im je poziv da se priključe Američko-jadranskoj povelji.

Kavkaski partneri (Azerbejdžan, Gruzija i Jermenija)

Iako učestvuju u Partnerstvu za mir od 1994. godine, ove tri kavkaske države intenzivirale su svoje aktivnosti u okviru evroatlantskog partnerstva, naročito nakon događaja od 11. septembra 2001. godine, kada se uključuju u PARP (Proces planiranja i revizije). Inače, Azerbejdžan, Gruzija i Jermenija uspostavili su čvrste osnove za saradnju sa NATO, kroz Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP).

U slučaju Jermenije, NATO je jasno izrazio nelagodnost zbog njenih nerešenih problema u odnosima sa Azerbejdžanom i Turskom. Jermenija učestvuje u misiji KFOR, od 2004. godine. S druge strane,

45

politička situacija u Azerbejdžanu je opterećena nere še nim problemom sa Jermenijom, oko Nagorno-Karabaha i problemima vezanim za terorizam, kriminal i trgovinu drogom i ljudima. Ipak, Azerbejdžan učestvuje u sastavu KFOR, ISAF i operaciji u Iraku.

Bezbednosnu situaciju u Gruziji odlikuju nerešeni problemi u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Gruzijski parlament je 2002. godine, usvojio rezoluciju kojom se kao spoljnopolitički cilj te države utvrđuje puno članstvo u NATO. Pored IPAP, NATO je, 2006. godine, ponudio Gruziji Intenzivirani dijalog o njenom članstvu u Alijansi. Na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine, izražena je saglasnost u pogledu budućeg članstva Gruzije u Alijansi. U septembru 2008. godine, ubrzo nakon sukoba između Gruzije i Rusije, osnovana je Komisija NATO-Gruzija, sa ciljem da nadgleda i usklađuje aktivnosti u procesu daljeg približavanja Gruzije Alijansi.

Centralnoazijski partneri (Kazahstan, Kirgistan, tadžikistan, turkmenistan i uzbekistan) Osim što su članice Zajednice nezavisnih država (ZND) četiri od pet centralnoazijskih partnera su potpisnice Okvirnog dokumenta Partnerstva za mir još od 1994. godine. Tadžikistan im se pridružio tek 2002. godine, a Kirgistan i Uzbekistan su se 2001. godine (kao i Kavkaski partneri) pridružili procesu PARP. Iako je cilj proširenja Partnerstva za mir na Centralnu Aziju bio podrška reformama i promocija evroatlantskih vrednosti, spora izgradnja demokratskih institucija, a prvenstveno institucija sistema odbrane, u ovim državama, uticala je na nizak nivo njihovog angažovanja u ovom programu. Međutim, Kazahstan je 31. januara 2006. godine zaključio IPAP, i na taj način intenzivirao svoj odnos sa Alijansom. Bez obzira na činjenicu da centralnoazijski partneri nisu učestvovali ni u jednoj operaciji NATO na Balkanu, aktivno su podržali angažovanje NATO u Avganistanu.

Istočnoevropski partneri (Belorusija i Moldavija)Iako je Belorusija članica Partnerstva za mir od 1995. godine, njen dijalog sa NATO razvijao se veoma sporo. Parlamentarna skupština NATO zamrzla je, marta 1997. godine, sve odnose sa Belorusijom, zbog sumnje u vladavinu prava i zloupotrebu demokratskog poretka. Učešće beloruskih trupa u vežbama Partnerstva za mir otežano je činjenicom da beloruski zakoni zabranjuju angažovanje ili slanje jedinica van granica Belorusije. Uprkos skromnom sadržaju svog Individualnog programa partnerstva, nekoliko vežbi u okviru Partnerstva za mir održalo se na teritoriji Belorusije. Takođe, ova država dala je doprinos u oblasti borbe protiv nuklearnih i radioloških pretnji, na temelju iskustava iz vremena Černobiljske katastrofe.

Bezbednosnu situaciju u Moldaviji, u velikoj meri, određuje teritorijalni problem u Pridnjestrovlju. Sve aktivnije učešće u Partnerstvu za mir, Moldavija posmatra kao doprinos procesu svoje dalje evropske integracije. Stoga je 19. maja 2006. godine zaključila IPAP i predložila da se njena saradnja sa NATO proširi u oblasti mirovnih operacija, kao i učestvovanjem u Akcionom planu Partnerstva za izgradnju institucija odbrane (eng. Partnership Action Plan on Defence Institutions Building, PAP-DIB).

Šta je Savet NATO-Rusija?Saradnja Rusije i NATO formalno je počela još 20. decembra 1991. godine, na prvom sastanku Saveta za severnoatlantsku saradnju. Naime, tokom trajanja tog sastanka, Sovjetski Savez je prestao da postoji. Nekoliko godina kasnije, 1994. godine, Rusija se uključila u program Partnerstvo za mir, a već 1996. godine ruski vojnici bili su angažovani u Bosni i Hercegovini, uz vojnike Alijanse, u mirovnoj operaciji IFOR, pod vođstvom NATO. Sledeći značajan korak ka uspostavljanju prisnije saradnje NATO sa Rusijom, načinjen je u Parizu, 27. maja 1997. godine, kada je potpisan Osnivački akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO i Ruske Federacije (eng. NATO-Russia

46

Founding Act on Mutual Relations, Cooperation and Security). Osnivački akt odražava promenu bezbednosnog okruženja u Evropi i predstavlja operedeljenje NATO i Rusije da zajedno grade trajni mir u evroatlantskom regionu. U skladu sa postignutim sporazumom o načelima strateškog partnerstva NATO-Rusija, i utvrđivanjem oblasti daljeg razvoja političke i vojne saradnje, uspostavljen je i novi forum Stalni zajednički savet NATO-Rusija (eng. Permanent Joint Council, PJC). Ovaj Savet uspostavio je okvir za saradnju, izgradnju međusobnog poverenja i konsultacije o bezbednosnim pitanjima od obostranog interesa, između Alijanse i Rusije. Savet se redovno sastajao na nivou ambasadora, kao i ministara spoljnih poslova i odbrane, a po potrebi i na nivou šefova država ili vlada.

Slika 2.7 Samit NATO-Rusija, Pariz 27. maj 1997. godine

Između ostalog, u okviru Stalnog zajedničkog saveta, NATO i Rusija razvili su saradnju u sledećim oblastima:

sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje; razmena informacija o politici bezbednosti i odbrane, razmena informacija o oružanim snagama; konverzija odbrambene industrije; pitanja odbrane i životne sredine; pripremljenost za reagovanje na vanredne situacije u civilnom sektoru, kao i moguće zajedničke akcije, uključujući misije očuvanja mira.

Uspešna saradnja NATO i Rusije, naročito je došla do izražaja u primeni Dejtonskog mirovnog sporazuma i stabilizaciji prilika u Bosni i Hercegovini. Međutim, različiti stavovi NATO i Rusije o načinu rešavanja krize na Kosovu i Metohiji 1999. godine i protivljenje Moskve bombardovanju Savezne republike Jugoslavije, doveli su do povlačenja Rusije iz rada Stalnog zajedničkog saveta, uzrokujući time zamrzavanje rada ovog tela. Osim toga, Rusija se povukla i iz rada Saveta evroatlantskog partnerstva. Ipak, natavljeno je sa nekoliko zajedničkih aktivnosti, uključujući i učestvovanje ruskih trupa u očuvanju mira u Bosni i Hercegovini. Najzad, Rusija je nakon aktivne diplomatske uloge u okončavanju kosovske krize, učestvovala sa svojim jedinicama i u formiranju KFOR (eng. Kosovo Force) juna 1999. godine.

Nakon toga, iznova se razvija saradnja NATO i Rusije, čemu je doprinelo nekoliko značajnih događaja. Na primer, istog dana kada se desila nesreća na ruskoj podmornici Kursk, 12. avgusta 2000. godine, NATO je ponudio pomoć u spasavanju posade. S druge strane, posle terorističkih napada na SAD, 11. septembra 2001. godine, Rusija je otvorila svoj vazdušni prostor za potrebe vojnih operacija protiv Talibana u Avganistanu, stavljajući na raspolaganje, pri tom, obaveštajne podatke kao podršku borbi protiv terorizma. Osim toga, Ruska misija pri NATO uspostavljena je u martu 1998. godine, a u fe bru -aru 2001. godine, NATO je otvorio svoju Kancelariju za informacije u Moskvi, čija je svrha da una-pre đuje međusobno poverenje i razumevanje, obaveštavajući rusku javnost o aktivnostima NATO i

47

saradnji NATO i Rusije. U skladu sa pozitivnim razvojem međusobnih odnosa, došlo je do stvaranja Saveta NATO-Rusija (eng. NATO-Russia Council, NRC) tokom samita NATO-Rusija, u Rimu, maja 2002. godine.

Slika 2.8 Susret ruskog predsednika i generalnog sekretara NATO, prilikom stvaranja Saveta NATO-Rusija, Rim, 28. maj 2002. godine

Danas, Savet NATO-Rusija okuplja 26 država članica NATO i Rusiju, u okviru foruma koji je proširio mogućnosti za zajedničko dogovaranje i delovanje u oblastima od obostranog značaja, zamenivši dotadašnji Stalni zajednički savet NATO-Rusija. Najvažnija osobenost Saveta NATO-Rusija je ta da se međusobna saradnja zasniva na principu jednakosti i konsenzusa između svih dvadeset sedam država, što se bitno razlikuje od prethodnog odnosa Alijanse sa Rusijom, u okviru Stalnog zajedničkog saveta, koji se odvijao prema formuli bilateralne saradnje „NATO + 1”. Savet NATO-Rusija sastaje se na raznim nivoima: jednom mesečno na nivou ambasadora, dva puta godišnje na ministarskom nivou, i kada je potrebno, na nivou šefova država i vlada. Takođe, sastanci se održavaju jednom mesečno, na nivou vojnih predstavnika i dva puta godišnje na nivou načelnika generalštabova. Sastancima Saveta NATO-Rusija predsedava generalni sekretar NATO.

U okviru Saveta NATO-Rusija naročito je intenzivirana saradnja u oblastima:

• borba protiv terorizma, • upravljanje krizama,• sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje, • kontrola naoružanja,• protivraketna zaštita zone operacije,• logistika,• reforma sistema odbrane. • civilna zaštita i• naučna saradnja.

Skoro istovremeno sa osnivanjem Saveta NATO-Rusija, u Moskvi je otvorena NATO vojna kancelarija za ve zu, kao spona između Vojnog komiteta NATO i Ministarstva odbrane Rusije. Takođe, 2003. godine uspostavljena je i direktna specijalna telefonska linija između kancelarija generalnog sekretara NATO i ministra odbrane Rusije. U međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontignet angažovan u mirovnim misijama na Balkanu. Tokom posete generalnog sekretara NATO, Jap de Hop Shefera Moskvi, aprila 2004. godine, potpisani su sporazumi o uspostavljanju ruskih vojnih kancelarija za vezu, pri obe NATO strategijske komande. Rusija se, 2006. godine, sa jednom raketnom fregatom , aktivno pridružila pomorskoj antiterorističkoj operaciji NATO u Mediteranu, Aktivno nastojanje (eng. Active Endavour).

NAT

O

48

Tokom 2007. godine, Ruska Duma je ratifikovala Sporazum o statusu snaga u okviru programa Partnerstvo za mir (eng. PfP SOFA), a još jedna ruska fregata, uključena je u operaciju Aktivno nastojanje. Pored toga, Rusija i NATO potpisali su, u aprilu 2008. godine, dokument kojim se omogućava kopneni transport opreme, za potrebe misije ISAF, preko ruske teritorije. Međutim, kao posledica sukoba u Gruziji, avgusta 2008. godine došlo je do zastoja u vojnoj saradnji Rusije i Alijanse.

Šta je Komisija NATO-Ukrajina?Kao i u slučaju Rusije, saradnja NATO i Ukrajine seže od 1991. godine, kada se Ukrajina pridružila Savetu za severnoatlantsku saradnju, odmah po sticanju nezavisnosti, nakon raspada Sovjetskog Saveza. Ukrajina je prva od država iz ZND koja se pridružila programu Partnerstvo za mir 1994. godine. Opredeljenje Ukrajine da doprinese evroatlantskoj bezbednosti, iskazano je, tokom devedesetih, aktivnim doprinosom mirovnim operacijama na Balkanu, koje je predvodio NATO.

Povelju o posebnom partnerstvu između NATO i Ukrajine (eng. Charter on a Distinctive Partnership between the NATO and Ukraine) potpisali su ukrajinski predsednik Leonid Kučma i šefovi država i vlada članica NATO, u Madridu, jula 1997. godine. Ona predstavlja formalni temelj za dalji razvoj odnosa NATO i Ukrajine. Povelja se zasniva na principima koje su zajedno usvojili NATO i Ukrajina, u cilju daljeg jačanja saradnje i stvaranja efikasnog međusobnog partnerstva. U skladu sa poveljom, uspostavljena je Komisija NATO-Ukrajina (eng. NATO-Ukraine Commision, NUC) zadužena za razvoj ovog partnerstva i usmeravanje zajedničkih aktivnosti. Komisija je i forum za konsultacije o bezbednosnim pitanjima od zajedničkog interesa, a bavi se i nadzorom pravilne primene odredbi Povelje. Sastaje se redovno na nivou ambasadora i vojnih predstavnika, a povremeno, na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane, kao i na nivou šefova država i vlada.

Slika 2.9 Otvaranje NATO Informativnog i dokumentacionog centra u Kijevu, maj 1997. godine

Ukrajina je otvorila svoju diplomatsku misiju pri NATO 1997. godine, čiji je vojni deo počeo sa radom 1998. godine. S druge strane, NATO je otvorio svoj Informativni i dokumentacioni centar u Kijevu maja 1997. godine, čija je uloga da obaveštava ukrajinsku javnost o aktivnostima Alijanse, podstiče debatu o evroatlanstkoj integraciji i promoviše sveobuhvatnu saradnju NATO sa Ukrajinom. Takođe, u Kijevu je aprila 1999. godine, otvorena i NATO kancelarija za vezu, čija je svrha da pruža pomoć u reformi sektora bezbednosti, učešću ukrajinskih snaga u zajedničkoj obuci, vežbama i mirovnim misijama, kao i da olakšava kontakte između NATO i ukrajinskih zvaničnika.

NAT

O

49

U maju 2002. godine predsednik Ukrajine, Leonid Kučma, najavio je nameru Ukrajine da postane članica NATO. Nedugo za tim, novembra 2002. godine, u Pragu, na sastanku Komisije NATO-Ukrajina, usvojen je Akcioni plan nAto-ukrajina, koji jasno izražava strateške ciljeve i prioritete Ukrajine na putu ka potpunoj integraciji u evroatlantske bezbednosne strukture i daje okvir za buduću saradnju. Nakon poznate narandžaste revolucije (zima 2004-2005. godine) NATO i Ukrajina su pokrenuli Intenzivirani dijalog, na sastanku Komisije u Viljnusu (Litvanija) 21. aprila 2005. godine, kao dodatni doprinos težnjama Ukrajine da postane članica Alijanse.

Pored učešća u operaciji IFOR/SFOR, u Bosni i Hercegovini, Ukrajina je dala i doprinos tokom raspoređivanja trupa KFOR na Kosovu i Metohiji, angažovanjem eskadrile helikoptera i nastavlja da učestvuje u ovoj operaciji, u okviru zajedničkog poljsko-ukrajinskog bataljona. Ukrajina je, takođe, otvorila svoj vazdušni prostor za prelet aviona angažovanih u okviru operacije ISAF u Avganistanu. Ukrajina je angažovala i 1600 pripadnika svoje vojske, kao deo multinacionalnih snaga, predvođenih Poljskom, u jednom od sektora međunarodnih stabilizacionih snaga u Iraku. Još 2005. godine, Ukrajina je ponudila svoju podršku NATO antiterorističkoj operaciji u Mediteranu, Aktivno nastojanje, a prvi brod koji je poslala kao podršku ovoj operaciji bila je fregata Ternopil, u junu 2007. godine. Već u jesen 2007. godine, Ukrajina je u Aktivno nastojanje uključila jednu korvetu, a u leto 2008. godine i jednu fregatu. Tokom samita u Bukureštu, aprila 2008. godine, šefovi država i vlada članica Alijanse, saglasili su se u vezi budućeg članstva Ukrajine u NATO.

Ukrajina i NATO blisko sarađuju na reformi sistema odbrane, prevashodno kroz Združenu radnu grupu (eng. Joint Working Group on Defence Reform). Kroz savete i praktičnu pomoć, NATO u celini i države članice pojedinačno podržavaju napore Ukrajine da uspešno sprovede postavljene zadatke u reformi sistema odbrane. Na ovom polju, saradnja NATO i Ukrajine usmerena je na:

jačanje demokratske i civilne kontrole nad oružanim snagama,

poboljšanje interoperabilnosti sa NATO snagama i

pomoć Ukrajini da svoje glomazne, neadekvatno opremljene i na regrutnom sastavu zasnovane oružane snage preobrazi u manju, modernu i efikasniju vojsku, koja je sposobna da odgovori bezbednosnim potrebama Ukrajine, kao i da aktivno doprinese evroatlantskoj bezbednosti.

Uprkos dosadašnjim jasno iskazanim opredeljenjima ukrajinskih zvaničnika za integraciju države u NATO, to pitanje i dalje ostaje veliki izazov za političke snage u Ukrajini, ali i za ukrajinsku javnost u celini. Na podršku javnosti daljem približavanju Ukranije Alijansi, u velikoj meri će uticati percepcija odnosa NATO prema Rusiji, ali i nivo obaveštenosti o ulozi i aktivnostima Alijanse u savremenom svetu. U svakom slučaju, intenzitet i sadržaj saradnje NATO i Ukrajine zavisiće, pre svega, od brzine i kvaliteta sveukupnih reformi ukrajinskog društva.

51

KOJE JE JOŠ OblIKE PARTNERSTVA, SARADNJE I

DIJAlOGA RAZVIO NATO, PORED partnerstva za mir?

53

Jedna od karakteristika delovanja NATO, u posthladnoratovskom periodu je i operdeljenje za politiku partnerstava, saradnje i dijaloga sa nizom država koje nisu njegove članice. Program Partnerstvo za mir samo je jedna od takvih inicijativa koje je, u međuvremenu, razvio NATO. Danas, Alijansa ostvaruje aktivnu saradnju sa Rusijom, Ukrajinom, državama jugoistočne Evrope, centralne Azije, južnog Kavkaza, Mediterana, Bliskog Istoka, ali i šire, sa državama kao što su Australija, Novi Zeland ili Japan. Pored toga, NATO razvija saradnju i sa najznačajnijim međunarodnim organizacijama poput Ujedinjenih nacija ili OEBS, a posebno je značajno strateško partenerstvo koje je NATO stvorio sa Evropskom unijom.

Značaj partnerstava, saradnje i dijaloga, koje je razvijao NATO, rastao je sa potrebom za većom saradnjom u doprinosu bezbednijem međunarodnom okruženju, posebno u borbi protiv terorizma i širenja oružja za masovno uništenje. Izazovi globalne bezbednosti danas su takvi da je proširena regionalna bezbednost, kroz razne oblike partnerstava, postala nezamenljivo sredstvo u suočavanju sa njima.

Šta je mediteranski dijalog?mediteranski dijalog (eng. Mediterranean Dialogue) pokrenuo je 1994. godine, Severnoatlantski savet, u početku sa pet država: Egiptom, Izraelom, Mauritanijom, Marokom i Tunisom. Ovoj inicijativi priključili su se Jordan (novembra 1995. godine) i Alžir (marta 2000. godine). Svrha mediteranskog dijaloga je izgradnja međusobnog poverenja kroz veću transparentnost, konsultacije i saradnju. Takođe, on predstavlja sastavni deo prilagođavanja Alijanse posthladnoratovskom bezbednosnom okruženju i strateške orijentacije Alijanse ka razvoju saradnje i partnerstva sa državama koje nisu njene članice. mediteranski dijalog nadopunjuje postojeće inicijative Evropske unije (Barselonski proces) i OEBS (mediteranska inicijativa). Dijalog ima političku i praktičnu dimenziju.

Na NATO samitu, u Madridu jula 1997. godine, osnovana je Grupa za mediteransku saradnju (eng. Mediterranean Cooperation Group, MCG) zadužena za opštu koordinaciju mediteranskog dijaloga, unapređenje saradnje i konsultacija. Sastaje se redovno, na nivou političkih savetnika. Politički dijalog odvija se na bilateralnoj osnovi („NATO + 1”), mada su mogući i multilateralni sastanci NATO sa svim državama mediteranskog dijaloga, u obliku „NATO + 7”. Sastanci se održavaju na nivou ambasadora, kao i na radnom nivou.

Od 1997. godine, praktična saradnja se zasniva na godišnjem radnom programu, koji predviđa održavanje seminara, kurseva i drugih praktičnih aktivnosti. U međuvremenu, godišnji radni program uključio je i aktivnosti u 21 oblasti, među kojima su i: informisanje, saradnja u oblasti nauke i zaštite životne sredine, civilne zaštite, upravljanja krizama, politike odbrane, granične kontrole i reforme sistema odbrane. Osim toga, predviđene su i posete ratnih brodova NATO mediteranskim lukama. Predstavnici država mediteranskog dijaloga redovno se pozivaju da prisustvuju vojnim vežbama NATO i Partnerstva za mir, kao i da pohađaju kurseve u NATO školi, u Oberamergau, i NATO koledžu, u Rimu. Konsultacije između vojnih predstavnika NATO i sedam država mediteranskog dijaloga, održavaju se dva puta godišnje. Egipat, Jordan i Maroko aktivno su učestvovali u mirovnim operacijama IFOR/SFOR i KFOR, pod vođstvom NATO.

Svim partnerima sa područja Mediterana, ponuđena je ista osnova za diskusiju i zajedničke aktivnosti, ali nivo učešća se razlikuje u zavisnosti od pojednačne države. Prvi sastanak ministara spoljnih poslova u formatu „NATO + 7” održan je 2004. godine, obeležavajući desetogodišnjicu postojanja mediteranskog dijaloga. Takođe, prvi multilateralni sastanak ministara odbrane održan je tek februara 2006. godine.

54

Slika 3.1 Sastanak ministara odbrane država članica NATO i Mediteranskog dijaloga, Taormina, februar 2006. godine

Mediteranski dijalog zasnovan je na uverenju da je evroatlantska bezbednost blisko povezana sa bezbednošću i stabilnošću u oblasti Mediterana, i da su države iz te oblasti suočene sa istim bezbednosnim pretnjama, kao i članice NATO. Ciljevi mediteranskog dijaloga su: doprinos stabilnosti i bezbednosti na Mediteranu, postizanje boljeg međusobnog razumevanja i ublažavanje predrasuda o NATO koje postoje u državama Mediteranskog dijaloga.

Na NATO samitu u Istanbulu 2004. godine, načinjen je korak napred u razvoju Mediteranskog dijaloga, sa namerom da se on pretvori u stvarno partnerstvo. Od tada, pažnja se usmerava na praktičnu dimenziju saradnje, po ugledu na program Partnerstvo za mir. Posebni ciljevi su unapređenje političkog dijaloga, dostizanje interoperabilnosti između oružanih snaga država mediteranskog dijaloga i NATO, podrška borbi protiv terorizma i saradnja na polju reforme sistema odbrane.

Šta je Istambulska inicijativa za saradnju?Istambulska inicijativa za saradnju (eng. Istanbul Cooperation Initiative, ICI) pokrenuta je na NATO samitu, juna 2004. godine, kao posebna, ali komplementarna inicijativa u odnosu na mediteranski dijalog, sa ciljem da doprinese dugoročnoj stabilnosti u širem regionu Bliskog Istoka. Poziv za saradnju u okviru Istambulske inicijative, upućen je pre svega državama iz Zalivskog saveta za saradnju (eng. Gulf Cooperation Council, GCC) koji čine: Katar, Bahrein, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i Ujedinjeni arapski Emirati. Do danas, u Istambulsku inicijativu za saradnju su se uključili Bahrein, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni arapski emirati.

Istambulska inicijativa nudi širok izbor oblasti za bilateralnu saradnju, među kojima su i:

• pomoć u reformi sistema odbrane i civilno-vojnih odnosa, • pomoć u planiranju i budžetiranju odbrane, • obrazovanje i trening, u cilju unapređenja interoperabilnosti, • borba protiv terorizma, kroz razmenu informacija i pomorsku saradnju, • sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje i • borba protiv trgovine ljudima, drogom i oružjem.

NAT

O

55

Šta je NATO Inicijativa za Jugoistočnu evropu? Inicijativu za Jugoistočnu Evropu (eng. South-East Europe Initiative, SEEI) pokrenuo je NATO, na samitu u Vašingtonu, aprila 1999. godine, kao dopirnos unapređenju regionalne saradnje i stabilnosti, u Jugoistočnoj Evropi. Inicijativa je zamišljena kao niz programa i predloga koji bi uključio, pored država članica Saveta evroatlantskog partnerstva i Partnerstva za mir, i ostale države regiona kao što su Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Savezna Republika Jugoslavija, koje u tom trenutku još uvek nisu bile njihov deo.

Nadzorna grupa za bezbednosnu saradnju u Jugoistočnoj Evropi (eng. South-East Europe Security Cooperation Steering Group, SEEGROUP) uspostavljena je oktobra 2000. godine, u svrhu koordinacije i podsticanja projekata koji doprinose bezbednosti i stabilnosti u regionu. Pored država Jugoistočne Evrope, u radu nadzorne grupe učestvuju i SAD, Italija, Švajcarska, Velika Britanija, Austrija i Švedska. nadzorna grupa se okuplja redovno, u sedištu NATO, i njom predsedava jedna od država učesnica, na rotirajućoj osnovi. Predsedavajući SEEGROUP 2005. godine, bila je Srbija i Crna Gora, 2006. godine to je bila Bosna i Hercegovina, a 2007. godine predsedavajuća je Hrvatska. Jedan od najskorijih primera saradnje u okviru nadzorne grupe je izrada Okvirnih smernica (eng. Framework Guidelines) kojima se razvija i unapređuje bezbednost granica u cilju koordinacije zajedničkih napora u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima, drogom, oružjem i drugim nedozvoljenim robama i materijalima.

Glavno dostignuće Inicijative za Jugoistočnu evropu je, svakako, usvajanje Dokumenta o zajedničkim procenama regionalnih bezbednosnih izazova i mogućnosti jugoistočne Evrope (eng. South-East Europe Common Assessment Paper on Regional Security Challenges and Opportunities, SEECAP), 29. maja 2001. godine, u Budimpešti. To je iscrpan i akciono orijentisan pregled bezbednosnog okruženja u jugoistočnoj Evropi, koji odražava zajedničko viđenje izazova i pretnji, kao i mogućnosti za saradnju u suočavanju sa njima.

Za NATO, jugoistočna Evropa predstavlja oblast od posebnog značaja. Angažovana aktivno u ovom regionu, od sredine devedesetih godina, Alijansa je suštinski zainteresovana za očuvanje bezbednosti u ovom delu sveta, čija nestablilnost, kako je istorija pokazala, direktno ugrožava stabilnost evroatlantskog prostora. Iako je prepustila vođstvo mirovnih operacija Evropskoj uniji u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, Alijansa je i dalje odgovorna za mirovnu misiju na Kosovu i Metohiji. Pored toga, NATO aktivno podržava razvoj regionalne saradnje, kao i reformu sistema odbrane u državama regiona. Do kraja 2006. godine, NATO je razvijao saradnju sa državama regiona, u okviru programa Partnerstvo za mir, ali i kroz druge oblike saradnje, prilagođene pojedinim državama, koje su bile izvan ovog programa. U međuvremenu, Alijansi su pristupile Rumunija, Bugarska i Slovenija, 2004. godine, a Savetu evroatlantskog partnerstva i Partnerstva za mir su pristupile Bosna i Hercegovina, Crna Gora, i Srbija, 14. decembra 2006. godine, čime su sve države ovog regiona uspostavile, u nekom vidu, institucionalnu saradnju sa Alijansom.

Osim toga, pokrenuti su i drugi oblici aktivne regionalne saradnje, kao što su: Inicijativa za saradnju u jugoistočnoj Evropi (eng. South-East Europe Co-operation Initiative, SECI), Sastanci ministara odbrane Jugoistočne Evrope (eng. South-East European Defence Ministerial, SEDM), u čijem okviru je formirana Brigada država jugoistočne Evrope (eng. South-East European Brigade, SEEBRIG), Regionalni centar za verifikaciju i implementaciju kontrole naoružanja (eng. Regional Arms Control Verification and Implementation Assistance Centre, RACVIAC), i druge slične inicijative.

Kakav je odnos NATO i EU?Kraj Hladnog rata doveo je do preispitivanja transatlantskih odnosa, i u tom smislu, odnosa NATO i Evropske unije. Kao odgovor na izmenjene strateške okolnosti i izazove, NATO je primio nove

56

članice i počeo da raspoređuje snage, čak i u udaljene delove sveta, van svog tradicionalno geografskog okvira angažovanja. U međuvremenu, EU je razvila svoju bezbednosnu i odbrambenu politiku i angažovala se u raznim civilnim i vojnim misijama. Izgradnjom odbrambenih sposobnosti EU, NATO je prestajao da bude neprikosnoveni i isključivi činilac odgovoran za evropsku bezbednost. Samim tim, javljale su se strepnje da bi dalji, značajniji razvoj EU, kao odbrambenog aktera, mogao da naruši jedinstvo i ukupnu sposobnost Alijanse. Odnosi NATO i EU ostaju, i dalje, nedovoljno jasni, uprkos institucionalizaciji saradnje koja se ostvaruje u raznim vidovima. Osim toga, ti odnosi u velikoj meri odražavaju i intenzitet političke saradnje i poverenja između partnera sa obe strane Atlantika, ali i unutar same EU.

ugovor o evropskoj uniji, kojim je stvorena EU, potpisan je u Mastrihtu (Holandija) februara 1992. godine. Njime je definisana i zajednička spoljna i bezbednosna politika (eng. Common Foreign and Security Policy, CFSP) u okviru koje se, krajem devedesetih godina prošlog veka, stvara i evropska bezbednosna i odbrambena politika (eng. European Security and Defence Policy, ESDP). Nastanak i razvoj Evropske bezbednosne i odbrambene politike posledica je značajnije uloge EU na globalnoj sceni i spremnosti da preuzme na sebe veću odgovornost za zajedničku odbranu i bezbednost.

Na NATO samitu, u Briselu, januara 1994. godine, šefovi država i vlada članica Alijanse izrazili su spremnost da se zajednički kapaciteti NATO stave na raspolaganje Zapadnevropskoj uniji, za operacije u kojima bi se mogla angažovati ova organizacija. Šta više, sastanak ministara odbrane država NATO, u Berlinu, 1996. godine, potvrdio je potrebu izgradnje Evropskog bezbednosnog i odbrambenog identiteta (eng. European Security and Defence Identity, ESDI) unutar Alijanse, kao načina preraspodele uloga i odgovornosti između Evrope i Severne Amerike. Time je ESDI postao važan deo unutrašnje transformacije Alijanse.

Između NATO i EU postoji velika podudarnost u članstvu. U ovom trenutku, 21 od 27 država EU istovremeno su i članice NATO.

Slika 3.2 Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO i Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku

NAT

O

57

Principi koji su postavljeni kao osnova budućeg razvoja ESDI, a koji su definisani na Vašingtonskom samitu NATO, 1999. godine:

• NATO i EU moraju da obezbede razvoj funkcionalnih zajedničkih konsultacija, saradnje i transparentnosti, nadgrađujući postojeće mehanizme za saradnju.

• Lideri Alijanse čestitaju zemljama EU i drugim evropskim saveznicima na odlučnosti da preuzmu neophodne korake za jačanje svojih odbrambenih kapaciteta, naročito onih za nove misije, izbegavajući nepotrebno dupliranje.

• Alijansa priznaje rešenost EU da razvije sopstvene kapacitete za zasebno delovanje, tako da može da donosi odluke i odobrava vojne akcije u kojima nije angažovan NATO u celini.

• Ističe se da bi odluke, donete u Berlinu 1996. godine, uključujući koncept korišćenja „odvojivih, ali ne i odvojenih” efektiva i kapaciteta NATO za operacije EU, trebalo dalje razvijati.

• Velika važnost se pridaje obezbeđivanju punog učešća evropskih saveznika koji nisu članovi EU, u operacijama odgovora na krize, pod vođstvom EU, na osnovu konsultacija u okviru EU. Priznat je i interes Kanade za učestvovanje u takvim operacijama u odgovarajućem svojstvu.

Odlučnost Alijanse da ojača svoj evropski stub, zasnovana je na razvoju ESDI koji bi mogao da odgovori na potrebe Evropljana i, u isto vreme, doprinese bezbednosti same Alijanse. Preuzimajući veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, države članice EU teže stvaranju jačih i uravnoteženijih transatlantskih odnosa, čime se ističe i jačanje Alijanse, u celini. Stvaranje ESDP kao okosnice razvoja vojne sposobnosti EU, istaklo je potrebu za jasnim definisanjem odnosa između NATO i EU. Važan korak u izgradnji tih odnosa predstavlja usvajanje Deklaracije eu-nAto o eSDP, iz decembra 2002. godine, koja postavlja osnovne principe dalje saradnje i zajedničkog delovanja EU i Alijanse, i korišćenja NATO kapaciteta za potrebe EU operacija.

Stav SAD o razvoju ESDP i mogućem uticaju na NATO, odražava su u sledećoj formulaciji: bez razdvajanja, bez dupliranja, bez diskriminacije. razdvajanje se odnosi na brigu Vašingtona da bi sistem donošenja odluka o evropskoj bezbednosti mogao biti razdvojen. Dupliranje se odnosi na stav o nepotrebnosti izgradnje posebne komandne strukture EU, a pozivanje na diskriminaciju odražava zabrinutost SAD, da bi državama članicama NATO, koje su van EU, mogla biti uskraćena mogućnost da učestvuju u EU operacijama.

Skup aranžmana kojima se jasno preciziraju uslovi i modaliteti pristupa EU zajedničkim kapacitetima NATO, za operacije pod vođstvom EU, usvojeni su 17. marta 2003. godine, pod nazivom Berlin plus aranžmani. Između ostalog, njima se predviđa i potpisivanje Sporazuma o bezbednosti informacija, između EU i Alijanse, da bi se omogućila razmena poverljivih podataka i dokumenata.

Glavni elementi aranžmana Berlin plus:

1) obezbeđen pristup EU operativnom planiranju NATO, 2) pretpostavka da su EU dostupne sposobnosti i zajednički ljudski i materijalni resursi NATO, 3) raspoloživost Vrhovne komande savezničkih snaga u Evropi (eng. SHAPE) za operacije

upravljanja krizama pod vođstvom EU. Ovaj element takođe definiše da se zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi (eng. DSACEUR) može staviti na raspolaganje EU, kao glavni komandant neke operacije EU, koja se izvodi u okviru Berlin-plus aranžmana. DSACEUR je uvek Evropljanin.

4) prilagođavanje sistema odbrambenog planiranja NATO, tako da snage budu na raspolaganju i za potrebe operacija pod vođstvom EU.

58

Aranžmani Berlin plus prvi put su primenjeni u operaciji Konkordija (Concordia), koju je EU pokrenula 31. marta 2003. godine, u Makedoniji (okončana 15. decembra 2003. godine). Tokom te operacije prvi put došla je do izražaja praktična vojna saradnja između EU i NATO. Tekuća EU operacija u Bosni i Hercegovini, euFor-Althea, pokrenuta 2. decembra 2004. godine, takođe se odvija na osnovu Berlin plus aranžmana.

Na planu razvoja sposobnosti, važna je činjenica da su nAto snage za reagovanje sačinjene prvenstveno od trupa iz evropskih država članica, koje su uglavnom i članice EU. S obzirom na to da je EU, u međuvremenu, razvila sopstveni koncept borbenih grupa za brzo reagovanje na krize, jasno se uočava da obe ove inicijative imaju samo jedan izvor snaga kojima se od vojnika iz evropskih država popunjavaju i nAto snage za reagovanje i Borbene grupe eu. Zbog toga je, u maju 2003. godine počela sa radom nAto-eu grupa za sposobnosti, u cilju obezbeđivanja postojanosti, transparentnosti i međusobnog podsticanja razvoja zajedničkih sposobnosti kako NATO, tako i EU.

Konsultacije između NATO i EU prevenstveno se odvijaju kroz redovne zajedničke sastanke na ambasadorskom nivou Severnoatlantskog saveta i Političko-bezbednosnog komiteta EU (tela odgovornog za političku kontrolu i strateško usmeravanje EU operacija), najmanje tri puta tokom polugodišta. Od 2001. godine do danas, nekoliko puta su se sastali i ministri spoljnih poslova NATO i EU. Pored toga, redovno se održavaju i sastanci visokog predstavnika EU za Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, i generalnog sekretara NATO, kao i službenika sekretarijata Saveta EU i međunarodnog sekretarijata NATO. Vojni komiteti NATO i EU sastaju se četiri puta godišnje. Takođe,u međuvremenu je uspostavljena i EU ćelija za planiranje, u okviru NATO Savezničke komande za operacije, kao i NATO tim za vezu, u okviru Vojnog štaba EU.

Kako se odvija saradnja NATO i OEBS?Aktivnosti NATO i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju – OEBS (eng. Organisation for Security and Cooperation in Europe, OSCE) dopunjuju se, u velikoj meri, kada je reč o izgradnji mira i stabilnosti u evroatlantskom prostoru, posebno na polju sprečavanja sukoba, upravljanja krizama i borbe protiv terorizma. Saradnja NATO i OEBS odvija se i na političkom i na operativnom nivou. Još od okončanja Hladnog rata, devedesetih godina, obe organizacije redovno se konsultuju o nizu pitanja od zajedničkog interesa. Kao i u slučaju saradnje sa drugim međunarodnim organizacijama, NATO je razvio saradnju sa OEBS, kao izraz opredeljenja za uspostavljanjem kooperativnog okvira za unapređenje stabilnosti, u promenjenim bezbednosnim okolnostima, na početku 21. veka. U vezi sa tim, politički odnosi između ove dve organizacije podstaknuti su Platformom za kooperativnu bezbednost pokrenutom na samitu OEBS u Istambulu 1999. godine. Osim toga, na NATO samitu u Pragu novembra 2002. godine, šefovi država i vlada država članica izrazili su želju za proširenjem saradnje sa OEBS, u sprečavanju sukoba i upravljanju krizama.

U geografskom smislu, obe organizacije stavljaju težište svojih aktivnosti na stabilnost Zapadnog Balkana, Južnog Kavkaza i Srednje Azije. Takođe, svaka od ove dve organizacije razvila je komplementarne inicijative za saradnju sa državama mediteranskog područja. U funkcionalnom smislu, aktivnosti NATO na polju kontrole naoružanja, uklanjanja mina i zaliha eksploziva, u skladu su sa nastojanjima OEBS u pogledu sprečavanja sukoba i jačanja poverenja.

Saradnja NATO i OEBS doprinela je boljem nadzoru i obezbeđenju graničnih prelaza na Zapadnom Balkanu. Na konferenciji o bezbednosti granica, održanoj u Ohridu, maja 2003. godine, pet balkanskih država prihvatilo je zajedničku platformu EU, NATO i OEBS, ponuđenu u cilju jačanja bezbednosti granica u regionu.

59

Saradnja između NATO i OEBS ostvaruje se u nekoliko oblika i na raznim nivoima. Tako se, na primer, održavaju sastanci između generalnog sekretara NATO i predsedavajućeg OEBS. Takođe, generalni sekretar NATO se, na poziv, obraća Stalnom savetu OEBS. S druge strane, Severnoatlantski savet može pozvati predsedavajućeg OEBS da se obrati tom telu Alijanse. Osim toga, na nivou sekretarijata dolazi do redovnih susreta i konsultacija o nizu pitanja od zajedničkog interesa. Saradnja i konsultacije između NATO i OEBS posebno su došle do izražaja u operacijama očuvanja mira na Balkanu.

61

OD ČEGA SE SASTOJI UČEŠĆE JEDNE DRžAVE U

partnerstvU za mir?

63

Suštinu programa Partnerstvo za mir predstavlja činjenica da se partnerski odnosi oblikuju između svake države partnera i NATO u celini, u skladu sa potrebama i dinamikom koju definiše vlada pojedinačne države učesnice u Programu. Potpisivanjem okvirnog dokumenta i prihvatanjem osnovnog dokumenta Saveta evroatlantskog partnerstva, NATO i države partneri saglasili su se oko osnovnih ciljeva Programa. Ovi ciljevi vremenom su, kroz celokupan razvoj Partnerstva za mir, širili okvire saradnje i jasnije utvrdili pojedine segmente. Za nepunu deceniju i po postojanja programa, razvijene su osnovne oblasti zajedničkog angažovanja u Partnerstvu za mir, koje se mogu predstaviti na sledeći način:

Slika 4.1 Ciljevi Partnerstva za mir

Uloga Partnerstva za mir i NATO u reformi sektora bezbednosti država partnera ograničena je na organizaciju i sposobnosti vojske i odbrane, organa policije sa vojnim statusom i obaveštajnih i bezbednosnih službi. Takođe, tu spadaju i državna tela nadležna za nadgledanje ili kontrolu sektora bezbednosti kao što su: Vlada, savetodavna bezbednosna tela, zakonodavna tela, ministarstva odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, finansija, tela za nadzor i planiranje budžeta, kao i organizacije civilnog društva (npr. za civilni nadzor i javne prigovore).

Danas se standardizacija u NATO shvata kao širi proces od onoga koji se odnosi isključivo na dostizanje interoperabilnosti.12 Ovo se prvenstveno odnosi na uspostavljanje bolje koordinacije sa civilnim strukturama za standardizaciju i usaglašavanje sa različitim važećim civilnim standardima. NATO je definisao sledeće nivoe standardizacije:13

• kompatibilnost – prikladnost zajedničke upotrebe proizvoda, procesa ili usluga, pod određenim uslovima, u cilju dostizanja odgovarajućih zahteva, i otklanjanja mogućnosti za neprihvatljive interakcije.

• zamenljivost – mogućnost da se jedan proizvod, proces ili usluga koristi umesto nekog drugog da bi se ispunili isti zahtevi.

• zajedništvo – stanje koje se dostiže kada se koriste iste doktrine, procedure ili oprema.

Interoperabilnost je prvobitno posmatrana kao jedan od nivoa stadardizacije. Nakon prvog posthladnoratovskog talasa proširenja NATO 1999. godine, nove članice nisu bile u mogućnosti da odgovore zahtevima tadašnjeg načina standardizacije u NATO, pogotovo u domenu borbene

12 Standardizacija u cilju dostizanja interoperabilnosti podrazumeva razvoj i implementaciju dokumenata kojim se obezbeđuje i održava potreban nivo kompatibilnosti, zamenljivosti i zajedništva na operativnom, materijalnom i ad-ministrativnom polju.13 Prema rečniku pojmova i definicija nAto (AAP-6).

64

tehnike, što je uslovilo izradu novog Programa standardizacije u Alijansi. Od tada je interoperabilnost definisana kao sposobnost zajedničkog (sinergičnog) delovanja NATO, država partnera i drugih država tokom izvršenja dodeljenih misija i zadataka. Promenom Programa standardizacije u NATO, dostizanje interoperabilnosti podrazumeva operativnu i administrativnu standardizaciju na nivou zajedništva i materijalnu standardizaciju na nivou kompatibilnosti, ili na nivou zamenljivosti kada su u pitanju municija, gorivo i sistemi za snabdevanje i servisiranje. Objekti dostizanja interoperabilnosti su:

• procedure i postupci,• borbena tehnika,• telekomunikacioni sistemi i sistemi komadovanja i rukovođenja,• logistika i • terminologija.

Politički dijalog kroz Savet evroatlantskog partnerstva podrazumeva široke političke konsultacije država partnera i NATO o čitavom spektru međunarodnih i odgovarajućih domaćih pitanja od zajedničkog interesa. Međutim, ovakav dijalog je, nakon poslednjeg talasa proširenja NATO, iz 2004. godine, prema mnogim ocenama stručnjaka, počeo da gubi na atraktivnosti i postaje predvidljiv, bez značajnijih unapređenja sadržaja. Shodno tome, na NATO samitu, u Rigi, 2006. godine, doneta je odluka da se ubuduće unaprede politički potencijali Saveta evroatlantskog partnerstva kroz sadržajnije političke konsultacije između NATO i država partnera. Modaliteti za unapređenje ogledaju se u definisanju ključnih tema za redovne debate, uvođenju prakse češćih sastanaka sa partnerima grupisanih na regionalnom principu (partneri koji pripadaju istom regionu) ili funkcionalnom principu (partneri koji se zanimaju za iste okvire saradnje), uvođenje prakse da svakoj raspravi država članica NATO prethodi rasprava sa partnerima, i sl. Uprkos činjenici da odluke u NATO donose isključivo njegove članice, nije bez značaja ni činjenica da je kod članica Alijanse prisutna svest o tome da je u fazi preliminarnih konsultacija o određenim pitanjima neophodno uključiti i konsultovati i partnerske države.

Međutim, suprotno nezadovoljavajućem tempu unapređenja konsultacija u sferi političkog, okviri za sprovođenje aktivnosti saradnje u oblasti reforme sistema odbrane, kao i aktivnosti u cilju dostizanja interoperabilnosti razvijali su se efikasno i usredsređeno na potrebe država partnera i NATO, a u skladu sa savremenim izazovima i pretnjama bezbednosti. Takođe, NATO je stvorio konkretne mehanizme podrške proširenju Alijanse, u skladu sa politikom „otvorenih vrata”, koja je utemeljena u Vašingtonskom ugovoru i Pozivnom dokumentu Partnerstva za mir. Čitav razvojni put Partnerstva za mir karakterišu različite inicijative da se ono unapredi i učini operativnijim. Ovi napori vidljivi su kako na normativnom, tako i na praktičnom planu.

Koji su mehanizmi Partnerstva za mir?Potreba transformacije NATO, u skladu sa novim identitetom Alijanse i novim bezbednosnim izazovima, imala je veliki uticaj na prilagođavanje aktivnosti i mehanizama programa Partnerstvo za mir. Takav uticaj na stalno produbljivanje mehanizama Programa imale su, takođe, i države partneri, raznolikošću svojih težnji i svojih interesa. Shodno tome, kao i obostranoj želji za uspostavljanje jakog i operativnog partnerstva, članice NATO i države partneri zajedno su razvili sveobuhvatnu matricu mehanizama (konkretnih okvira za sprovođenje nekog ili više od navedenih ciljeva Partnerstva za mir) kako bi podržali praktičnu primenu usaglašenih aktivnosti i preveli zajedničke potrebe, interese i nastojanja u delo.

Razvoj ove matrice mehanizama predstavlja kontinuirani proces unapređivanja, ne samo sadržaja individualnih mehanizama, već i njihove međuzavisnosti tj. međusobne podrške.

65

Slika 4.2 Hronologija razvoja mehanizama Partnerstva za mir

Svi mehanizmi Partnerstva koji danas stoje na raspolaganju partnerima, uspostavljeni su kroz dokumente Partnerstva za mir, koje smo već predstavili u dosadašnjem toku ovog vodiča. To su, prema hronološkom redu svog nastanka, sledeći mehanizmi:

1. Radni plan evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Work Plan, EAPWP) i Individualni program partnerstva (eng. Individual Partnership Programme, IPP),

2. Proces planiranja i pregleda (eng. Planning and Review Process, PARP),

3. Koncept operativnih sposobnosti (eng. Operational Capabilities Concept, OCC),

4. Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom NATO (eng. Political-Military Framework for NATO-led PfP Operations),

5. Program unapređenja obrazovanja i obuke (eng. Training and Education Enhancement Programme, TEEP),

6. Poverilački fond Partnerstva za mir (eng. PfP Trust Fund),

7. Akcioni plan partnerstva protiv terorizma (eng. Partnership Action Plan against Terrorism, PAP-T),

8. Individualni akcioni plan partnerstva (eng. Individual Partnership Action Plan, IPAP),

9. Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija odbrane (eng. Partnership Action Plan on Defence Institutions Building, PAP-DIB),

10. Obrazovanje i obuka za reformu sistema odbrane (eng. Education for Defence Reform, EfR).

Naredni deo predstaviće sve navedene mehanizme Partnerstva za mir, koji danas stoje na raspolaganju državama partnerima, uz izuzetak Akcionog plana za članstvo (eng. Membership Action Plan, MAP) koji će, zbog specifičnosti svoje namene i sadržaja, biti objašnjen u poglavlju 5, u ovom vodiču, koje govori o tome kako jedna država postaje članica NATO. Takođe, ovde neće biti reči o mehanizmu Clearinghouse,14 koji se postepeno napušta u okviru Partnerstva za mir.

14 Clearinghouse predstavlja mehanizam koordinacije država članica i partnera u organizovanju konkretne pomoći grupi država partnera, u sprovođenju aktivnosti reforme sistema odbrane. Značaj ovog mehanizma ogleda se u izbegavanju dupliranja pomoći, optimizaciji ograničenih resursa i usklađivanju napora u dostizanju međusobno dogovorenih ciljeva. Mehanizam se zasniva na listi, koja se postepeno „čisti”, uklanjajući one aktivnosti koje su dostigle predviđen cilj.

66

Pre toga, međutim, važno je naglasiti da svaki od mehanizama podržava jednu ili više usaglašenih oblasti saradnje u okviru Partnerstva za mir - kroz praktično sprovođenje sledećih oblika saradnje:

Slika 4.3 Oblici saradnje u Partnerstvu za mir

Radni plan evroatlantskog partnerstva

Radni plan evroatlantskog partnerstva (eng. Euro-Atlantic Partnership Work Plan, EAPWP) je, u skladu sa odlukama sa NATO samita u Istambulu 2004. godine, objedinio radni program partnerstva (eng. Partnership Work Programme, PWP) i Akcioni plan Saveta evroatlantskog partnerstva (eng. EAPC Action Plan) i predstavlja detaljnu mapu celokupnog polja Partnerstva za mir. Radni plan sastoji se iz sledeća dva dela:

Sveobuhvatno uputstvo koje uspostavlja opšte prioritete i ciljeve saradnje i, u skladu sa tim, definiše listu oblasti saradnje sa posebnim ciljevima (prioritetima) za svaku od njih. Postoje sledeće 33 oblasti saradnje:

67

1. ACD Kontrola naoružanja, razoružanje i sprečavanje širenja2. ADF Protivvazduhoplovna odbrana3. ARM Saradnja u oblasti naoružanja i upravljanje nabavkama4. ASM Upravljanje vazdušnim prostorom5. BSC Bezbednost i kontrola granica6. C3 Konsultacije, komandovanje i rukovođenje (uključujući telekomunikacione i informacione sisteme, itd.)7. CCMS Izazovi modernog društva8. CEP Civilna zaštita 9. CRM Upravljanje krizama 10. DCF Demokratska kontrola oružanih snaga i odbrambenih struktura11. DEI Ekonomska pitanja odbrane12. DPB Planiranje i finansiranje odbrane i upravljanje resursima 13. DPS Politika odbrane i strategija 14. DRT Planiranje, organizacija i upravljanje naučno-istraživačkim radom15. FPS Spoljna politika i bezbednost16. GEO Vojna geografija17. HMA Humanitarna akcija za razminiranje18. IHL Međunarodno humanitarno pravo19. LNG Izučavanje stranih jezika20. LOG Logistika21. MED Medicinske službe22. METOC Meteorološka i okeanografska podrška 23. MIF Vojna infrastruktura24. NBC Nuklearna, biološka i hemijska odbrana 25. PD Javna diplomatija26. PKG Konceptualni, planski i operativni aspekti mirovnih operacija27. PSI Sistemi zaštite bezbednosti informacija i inspekcije28. RTT Odgovor na terorizam29. SLW Malo i lako naoružanje30. STD Operativni, materijalni i administrativni aspekti standardizacije31. STS Bezbednost kroz nauku32. TEX Vojne vežbe i obuke33. TRD Vojno obrazovanje, obuka i doktrina

Katalog koji sadži oko 2.000 prezicno određenih aktivnosti, tj. konkretnih oblika saradnje (vežbe, obuke, konferencije/seminari/radionice, razmena iskustava, itd.) razvrstanih prema navedenim oblastima saradnje sa pregledom odgovornih subjekata i organa podrške. Ovaj katalog aktivnosti izrađuje NATO i usaglašava sa partnerima na dvogodišnjem nivou. Iz njega, partneri biraju one aktivnosti primerene njihovim potrebama i zahtevima. Konačna lista za svaku posebnu državu partnera rezultat je njenog bilateralnog dogovora sa NATO, i predstavlja sadržaj Individualnog programa partnerstva te države partnera.

Individualni program Partnerstva

Individualni program partnerstva (eng. Individual Partnership Programme, IPP) je plan individualne saradnje između pojedinačne države partnera i NATO. Postoji onoliko individualnih programa partnerstva koliko i samih članica Partnerstva za mir. Prezentacioni dokument države partnera, zatim sadržaj EAPWP, kao i dodatni predlozi dati od strane NATO ili države partnera, predstavljaju osnovu za izradu i usaglašavanje IPP. On sadrži sledeće elemente:

68

• Državna politika prema programu Partnerstvo za mir; individualni ciljevi,• Vojne snage i druge efektive koje su stavljene na raspolaganje za potrebe Partnerstva za mir,• Okvir IPP: prioritetne oblasti i odabrani ciljevi za svaku od navedenih oblasti saradnje,• Konkretne aktivnosti planirane u svakoj od odabranih oblasti saradnje.

Slika 4.4 Ciklus izrade i sprovođenja Individualnog programa partnerstva (IPP)

Sadržaj individulanih programa otvoren je za sve države partnere, ali bez mogućnosti intervenisanja u programe drugih. Ova transparentnost IPP ima za cilj unapređenje bilateralne političke i vojne saradnje među susedima, kao i državama partnerima uopšte. Svaki IPP pokriva isti period kao i radni plan evroatlantskog partnerstva, tj. dve godine.

Proces planiranja i pregleda

Proces planiranja i pregleda (eng. Planning and Review Process, PARP) predstavlja ključni mehanizam programa Partnerstvo za mir. Ovaj mehanizam predstavlja odraz procesa planiranja snaga, koji se neprestano sprovodi unutar same Alijanse, na države partnere. PARP omogućava partnerima da razviju ostvarljive i održive sposobnosti, kako za svoje bezbednosne potrebe, tako i za doprinos operacijama NATO. Učešćem u Procesu planiranja i pregleda partneri sebi postavljaju zahteve u razvoju sopstvenih sposobnosti, u vidu Ciljeva partnerstva (eng. Partnership Goals, PGs) koje žele da dostignu. Ovaj centralni oslonac mehanizma PARP: Ciljevi partnerstva tj. ciljevi planiranja - podrazumeva širok proces standardizacije, pregleda i merenja napretka.

Mehanizam PARP, programa Partnerstvo za mir, našao je svoje utemeljenje u tački 7. samog okvirnog dokumenta koja glasi:

„...članice Severnoatlantskog saveza će: razvijati sa drugim državama potpisnicama proces planiranja i pregleda, kako bi stvorili osnovu za identifikovanje i ocenjivanje snaga i sposobnosti, koje te države mogu staviti na raspolaganje za multinacionalnu obuku, vojne vežbe i operacije zajedno sa snagama Alijanse…”

Međutim, pored ove namene, PARP je vremenom širio i prilagođavao svoj sadržaj, prema potrebama država partnera.

Za učešće u procesu PARP, države partneri se opredeljuju na osnovu slobodnog izbora, koji počiva ili na izjavi unetoj u Prezentacioni dokument (prilikom pristupanja Partnerstvu za mir) ili na osnovu

69

naknadno donete političke odluke. Istovremeno, u toku procesa, partneri sami određuju obim i tempo svog angažovanja u njemu. Osnovni ciljevi procesa PARP se mogu svesti na sledeće:

Slika 4.5 Ciljevi Procesa planiranja i pregleda (PARP) Partnerstva za mir

Osnovni cilj PARP, tokom perioda 1995-1999. godine, bio je omogućavanje transparentnosti u planiranju i finansiranju nacionalne odbrane, u cilju pomoći Alijanse državama partnerima u dostizanju interoperabilnosti sa snagama NATO, za angažovanje u mirovnim operacijama. Sadržaj PARP je, zatim, postajao složeniji, sve sličniji procesu planiranja snaga u NATO i direktno povezan sa procesom transformacije unutar Alijanse. Ujedno, sadržaj PARP se širio, u skladu sa novim mehanizmima Partnerstva za mir. Danas, prolazeći kroz svoj sedmi ciklus, PARP pomaže državama partnerima da razviju finansijski održive sposobnosti sistema odbrane kako za doprinos mirovnim operacijama tako i za sopstvene bezbednosne potrebe. Istovremeno, iskustva država partnera ukazuju da je PARP razvijao i zajedničku svest o podeli odgovornosti među državama okupljenim u Savetu evroatlantskog partnerstva, odnosno programu Partnerstvo za mir, zbog podjednako prisutnih i bilaterlanih, i multilaterlanih elemenata.

PARP, kao snažan, prilagodljiv i multidimenzioni mehanizam podržava efikasnije sprovođenje skoro svih ostalih mehanizama Partnerstva za mir, kao što su:

• efikasnije sprovođenje Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP), Akcionog plana partnerstva za izgradnju institucija sistema odbrane (PAP-DIB) i Akcionog plana partnerstva protiv terorizma (PAP-T),

• efikasnije sprovođenje zadataka sopstvene reforme sistema odbrane države partnera,• dostizanje zahteva u interoperabilnosti i vojnim sposobnostima snaga EU, u skladu sa Glavnim ciljem

eu za 2010. god. (eng. EU Headline Goal 2010), • efikasnije sprovođenje priprema za članstvo u NATO u okviru Akcionog plana za članstvo (MAP).

PARP se u punoj meri oslanja na veoma veliko iskustvo NATO u složenom kooperativnom planiranju odbrane. Osnovni cilj planiranja odbrane NATO je da obezbedi sposobnosti Alijanse za izvršenje postavljenih zadataka i širokog spektra misija iznetih u Strateškom konceptu Alijanse. U praksi, značaj procesa PARP ogleda se i u činjenici da njegovo sprovođenje zahteva oko 40% rada osoblja koje se bavi planiranjem odbrane, kako u partnerskim državama, tako i u NATO.

Zbog delotvornosti dosadašnjeg rada i stalnog unapređenja mogućnosti, Proces planiranja i pregleda pokazao se od velike važnosti za izgradnju sposobnosti sistema odbrane partnerskih država, bez obzira

70

na to da li one žele da pristupe Alijansi ili ne. U svojoj suštini, to je cikličan (dvogodišnji)15 proces, koji se sastoji iz četiri faze:

• 1. faza, tokom jeseni svake parne godine (npr. oktobar-decembar 2008.) - popunjavanje upitnika PArP,

• 2. faza, tokom proleća svake neparne godine (npr. januar-maj 2009.) - izrada Procene PArP, Konsolidovanog izveštaja i ministarskog uputstva,

• 3. faza, tokom jeseni neparne godine (npr. oktobar-decembar 2009.) - izrada paketa Ciljeva partnerstva i dostavljanje partnerima,

• 4. faza, tokom proleća svake parne godine (npr. januar-maj 2010.) - bilateralno usaglašavanje Ciljeva partnerstva i izrada zbirnog izveštaja o ciljevima partnerstva.

Slika 4.6 Faze i elementi Procesa planiranja i pregleda (PARP) Partnerstva za mir

Proces PARP sadrži bilateralne i multilateralne elemente. Bilateralni elementi ogledaju se u tome da svaka država partner (u intervalu od dve godine) dostavlja Alijansi podatke o svojoj politici odbrane, razvoju događaja na planu demokratske kontrole oružanih snaga, državnoj politici prema saradnji, u okviru Partnerstva za mir, odgovarajućim planovima finansiranja, planovima za učešće u mirovnim i humanitarnim operacijama i mnogim drugim pitanjima. Navedeni podaci dostavljaju se kroz popunjavanje upitnika PArP, koji skoro u potpunosti odražava upitnik za planiranje odbrane nAto (eng. NATO Defence Planning Questionnaire, DPQ). Zatim, NATO i država partner zajednički odobravaju Procene planiranja i pregleda (eng. Planning and Review Assessments), sa težištem na uočenim slabostima koje je potrebno unaprediti.

Multilateralni elementi se ogledaju u tome što NATO i sve države koje učestvuju u PARP usvajaju Konsolidovani izveštaj, koji objedinjuje sažetke svih bilateralno postignutih dogovora oko Procene planiranja i pregleda. Paralelno sa izradom Konsolidovanog izveštaja, a na osnovu svih identifikovanih problema, izrađuje se ministarsko uputstvo PArP (eng. PARP Ministerial Guidance) koje se zatim i usvaja, zajedno sa Konsolidovanim izveštajem, na zasedanju Saveta evroatlantskog partnerstva, na nivou ministara odbrane u junu neparne godine.

15 Iako je sam proces dvogodišnji, horizont planiranja unutar procesa je šest godina.

71

Na osnovu ministarskog uputstva, NATO izrađuje integralnu listu Ciljeva partnerstva iz koje se usaglašava konkretan spisak ciljeva za svaku državu partnera, na bilaterlanom nivou. Ciljevi partnerstva su jasni zadaci/ciljevi koje partner prihvata da ispuni u naredne dve godine. Oni ciljevi koji se odnose na unapređenje interoperabilnosti, uključuju i odgovarajuće vojne zadatke interoperabilnosti (eng. Military Tasks of Interoperability, MTIs), sporazume o standardizaciji16 (eng. Standardization Agreements, STANAGs) i savezničke publikacije (eng. Allied Publications, APs). Na bazi celokupnog paketa usaglašenih Ciljeva partnerstva izrađuje se zbirni izveštaj. Ovaj izveštaj se usvaja na zasedanju Saveta evroatlantskog partnerstva, na nivou ministara odbrane, u junu parne godine. Važno je imati u vidu da je lista Ciljeva partnerstva (sa neophodnom dokumentacijom) klasifikovana stepenom tajnosti u NATO.

Konačno, prolazeći kroz PARP, mnogi partneri uvideli su da njihovi ciklusi planiranja i finansiranja nisu usklađeni sa standardima koji važe za države članice NATO, niti su ostvarivi i održivi u odnosu na raspoložive resurse. Neosporna je činjenica da je aktivno i posvećeno učešće u procesu PARP od velikog značaja za one države partnere koje razvijaju svoj Strategijski pregled odbrane i Dugoročni plan razvoja, jer direktno podržava njihove napore u sprovođenju ovakvog zahtevnog procesa prilikom transformacije i modernizacije sistema odbrane.

Koncept operativnih sposobnosti

Koncept operativnih sposobnosti (eng. Operational Capabilities Concept, OCC) je mehanizam Partnerstva za mir koji omogućava državama partnerima i NATO da ocenjuju kvalitet operativnih sposobnosti onih jedinica koje odredi država partner. Pokrenut je na NATO samitu u Vašingtonu, 1999. godine, sa dva konkretna cilja:

• da se unaprede sposobnosti snaga država partnera za zajedničko delovanje u operacijama Partnerstva za mir pod vođstvom NATO, i

• da se obezbedi povećanje fleksibilnosti i sposobnosti za zajedničko angažovanje „paketa” vojnih snaga u budućim operacijama.

Iako su sve vojne snage i sposobnosti partnera, prijavljene kroz PARP, potencijalno raspoložive za operacije pod vođstvom NATO, ovim konceptom se omogućava povećanje kvaliteta i verifikacija spremnosti snaga koje su na raspolaganju. Na ovaj način dopunjavaju se procene u okviru procesa PARP i direktno se unapređuju vojne sposobnosti države partnera. Da koncept OCC predstavlja dodatu vrednost procesu PARP dokazuje i činjenica da OCC predstavlja sponu između aktivnosti Partnerstva za mir i procesa generisanja snaga u NATO, koji se aktivira u slučaju krize.

Koncept OCC je u osnovi četvorogodišnji proces koji se sastoji od četiri komponente: 1) obuka, 2) obrazovanje, 3) vežbe i 4) ocenjivanje. Za uspešno sprovođenje Koncepta operativnih sposobnosti potrebno je određivanje adekvatnih jedinica koje će biti ocenjivane, ali i obuka potrebnog broja ocenjivača, u skladu sa zahtevima interoperabilnosti.

S obzirom na to da NATO i partneri donose odluke o učešću u konkretnim operacijama od slučaja do slučaja, OCC je saobrazan ostalim inicijativama NATO, kao što su primena NATO koncepta Kombinovanih združenih namenskih snaga (eng. Combined Joined Task Force, CJTF)17 u Partnerstvu za mir, planiranje operacija upravljanja krizama i primena Akcionog plana za članstvo. OCC je svoj

16 Sporazum o standardizaciji je dokument o dogovoru između država članica NATO kojim te države usvajaju istu ili sličnu vojnu opremu, municiju, sisteme snabdevanja i skladištenja, kao i operativne, logističke i administrativne pro-cedure. 17 Koncept CJTF je koncept modularnog generisanja snaga za reagovanje. Snage su kombinovane jer su multinacional-nog karaktera, namenske jer se formiraju od dela postojećih snaga u cilju izvršenja tačno utvrđenog zadatka i združene jer ih čine svi vidovi vojske.

72

izraz našao i u određenom broju regionalnih inicijativa, kao što su Baltički bataljon (BALTBAT) i Brigada jugoistočne Evrope (SEEBRIG).

Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom NAtO

Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto (eng. Political-Military Framework for NATO-led PfP Operations) usvojen je na NATO samitu u Vašingtonu 1999. godine, u okviru inicijative Prema partnerstvu za 21. vek – unapređeno i operativnije partnerstvo. Taj dokument definiše operacije Partnerstva za mir, pod vođstvom NATO, kao operacije odgovora na krize koje nisu predviđene članom 5. Vašingtonskog ugovora, u kojima se angažuju vojne strukture Alijanse i u kojima doprinos daju države članice Partnerstva za mir.

Operacije odgovora na krizu u Savezničkoj zajedničkoj doktrini (eng. Allied Joint Doctrine, AJP-01B) definisane su kao „... multifunkcionalne operacije koje obuhvataju političke, vojne i aktivnosti civilnih struktura u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući međunarodno humanitarno pravo, u cilju doprinosa u sprečavanju i rešavanju konflikta i upravljanja krizama’’.

Za razliku od operacija kolektivne odbrane, u operacijama reagovanja na krize ne postoji „automatsko’’ angažovanje snaga, i u njima se pored snaga država članca NATO, mogu angažovati i snage država partnera, kao i ostalih država koje nisu članice NATO. Da bi snage države partnera bile prihvaćene kao snage koje mogu pružiti doprinos one bi trebalo da, između ostalog, dostignu interoperabilnost sa snagama NATO, na operativnom, materijalnom i administrativnom polju. To znači da bi snage trebalo da budu uvežbane, opremljene i snabdevene za zajedničko sprovođenje operacija. Operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto izvode se primenom koncepta Kombinovanih združenih namenskih snaga (CJTF). Te snage predstavljaju element snaga za reagovanje i formiraju se u cilju angažovanja u određenim kriznim situacijama na konkretnom prostoru, u konkretnom vremenu i sa tačno definisanim ciljem i zadacima.

Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto omogućava partnerima da učestvuju u planiranju i realizaciji tih operacija, ukoliko ih Severnoatlantski savet prihvati kao partnere koji mogu pružiti doprinos konkretnoj operaciji.

Političko-vojni okvir za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto predviđa tri faze u kojima se angažuje država partner: (1) faza konsultacija; (2) faza planiranja i konsultacija i (3) izvršna faza. Pored navedenih faza, razdoblje koje nije povezano ni sa jednom konkretnom krizom ili operacijom, a tokom kojeg se obavljaju opšte pripreme za moguće učešće država partnera u nekoj operaciji pod vođstvom NATO, uslovno se naziva faza bez krize. Tokom ove faze, sve države partneri dobijaju jednaku mogućnost da se kroz Individualni program partnerstva, Proces planiranja i pregleda i Koncept operativnih sposobnosti prema načelu samostalnog opredeljivanja pripreme za moguće učešće u operacijama. Faza konsultacija obično proističe postepeno iz redovnih konsultacija o bezbednosnoj situaciji i procenama, gde su zastupljene sve države partneri u okviru Saveta evroatlantskog partnerstva. Ova faza se završava odlukom Severnoatlantskog saveta da otpočne vojno planiranje potencijalne operacije. U fazi planiranja i konsultacija nastavljaju se opšte konsultacije sa svim partnerima u okviru Saveta evroatlantskog partnerstva. Istovremeno, onim državama partnerima koje bi mogle da pruže doprinos operaciji, pruža se mogućnost da se uključe u sve bitne aspekte planiranja i druge pripremne aktivnosti na višem stepenu nego ostali. Tokom izvršne faze operacije, neposredni oblik učešća države partnera odvija se u okviru koncepta Kombinovanih združenih namenskih snaga i podrazumeva doprinos u vojnim kapacitetima i učešće u liniji komandovanja, uz aktivno političko vođenje i nadzor takvog doprinosa.

73

Obim operacija odgovora na krize, koje nisu predviđene članom 5. Vašingtonskog ugovora obuhvata čitav spektar vojnih operacija i srodnih aktivnosti: (1) operacije podrške miru (2) humanitarne operacije (3) operacije pružanja pomoći prilikom katastrofa (4) operacije traganja i spasavanja (5) operacije evakuacije civila (6) operacije izvlačenja (7) operacije pružanja vojne pomoći/podrške civilnim vlastima i (8) operacije podrške sprovođenju sankcija i embarga.

Program unapređenja obrazovanja i obuke

Program unapređenja obrazovanja i obuke (eng. Training and Education Enhancement Programme, TEEP) pokrenut je 1999. godine, zajedno sa Konceptom operativnih sposobnosti, i Političko-vojnim ok-virom za operacije Partnerstva za mir pod vođstvom nAto, u okviru dokumenta Partnerstvo za 21. vek. Ovaj mehanizam ima za cilj povećanje kapaciteta obrazovanja i obuke, za aktuelne i buduće zahteve ope rativnijeg partnerstva, sa težištem na dostizanju interoperabilnosti u ovoj oblasti. Svrha TEEP je da poboljša, usaglasi i poveća transparentnost aktivnosti obrazovanja i obuke u državama članicama NATO, kao i državama partnerima i poveća kvalitet procesa saradnje u Partnerstvu za mir. U okviru NATO, za sprovođenje TEEP odgovorna je Saveznička komanda za transformaciju (eng. Allied Command Transformation, ACT) i to kroz angažovanje velikog dela svojih kapaciteta18 za pomoć par tnerima u ovoj oblasti. U tom kontekstu, Sistem naprednog učenja na daljinu (eng. Advanced Dis tributed Learning, ADL) i simulacione mreže Partnerstva za mir (eng. PfP Simulation Network, SIMNET) razvijeni su upotrebom informacione tehnologije za učenje na daljinu (slično npr. kursevima na Internetu) i razvojem softverskih paketa za obuku kadrova na operativnom i taktičkom nivou anga-žovanja (npr. za proces donošenja odluka u kombinovanim združenim operacijama). Naravno, na-vedeni sistemi predstavljaju dodatak, a ne zamenu, za realne interaktivne kurseve i stvarne vojne vežbe.

Ideja TEEP je da se identifikuju i udruže aktuelne inicijative u sferi obrazovanja i obuke unutar Partnerstva za mir, sa ciljem stvaranja koherentnog paketa mera za jačanje operativnih sposobnosti Partnerstva za mir, kao što su:

• centri za obuku Partnerstva za mir,19 • simulacione mreže Partnerstva za mir i • konzorcijum vojnih akademija i instituta za bezbednosne studije Partnerstva za mir,

Čak i dalje od toga, TEEP državama partnerima pomaže u boljoj upotrebi resursa u svojim programima. Korišćenje potencijala partnera i koordinisanje takvih potencijala sa postojećim programima i inicijativama Partnerstva za mir, omogućava partnerima da igraju značajniju i međunarodno vidljiviju ulogu.

TEEP se sprovodi kroz sledećih šest komponenti:

• povezivanje i saradnja među institucijama NATO i partnerskih država za obrazovanje i obuku (Konferencija komandanata);

• komentari i ocene (informacioni sistem Partnerstva za mir - ePRIME, Združeni centar za analize i iskustva, u Portugalu);

• alati interoperabilnosti (jezik, Lista zadataka NATO, postavljenja na privremene dužnosti);• alati i metodi planiranja vežbi (Program vojnih obuka i vežbi);20

• savetodavna uloga NATO u oblasti obuke i obrazovanja (Mobilni timovi za obuku - METT);• sistemi za učenje na daljinu i simulacije (eng. Advanced Distributed Learning & Simulation).

18 Te kapacitete ACT, čine institucije za obrazovanje i obuku, kao mi posebni centri koji se bave naučno-istraživačkim radom, razvojem novih sposobnosti, eksperimentalnom potvrdom doktrina, dosadašnjim iskustvima, itd. Videti prilog 9, ovog vodiča.19 Trenutno postoji devet centara za obuku Partnerstva za mir, uglavnom za individualnu obuku, i to u: Austriji, Grčkoj, Turskoj, Rumuniji, Sloveniji, Švedskoj, Švajcarskoj, Ukrajini i Finskoj.20 eng. Military Education and Training Programme, MTEP.

74

Poverilački fond Partnerstva za mir

Poverilački fond Partnerstva za mir (eng. PfP Trust Fund) je mehanizam saradnje članica NATO i partnera, uspostavljen 2000. godine, sa ciljem zajedničke identifikacije i ekonomske podrške implementaciji projekata koji imaju za cilj bezbedno uništavanje zaliha protivpešadijskih mina, municije i malog i lakog naoružanja.

Vremenom je cilj Poverilačkog fonda Partnerstva za mir proširen tako da obezbedi praktičnu finansijsku podršku partnerima u ublažavanju pratećih posledica procesa reforme sistema odbrane, kao i da unapredi zaštitu postojećih i izgradnju novih sposobnosti. Svaki projekat vodi po jedna država članica NATO i jedna država partner, koje su odgovorne za organizaciju finansiranja i primenu, dok ostale države iz evroatlantskog prostora mogu biti donatori za takav projekat. Od 2004. godine Poverilački fond Partnerstva za mir još je fleksibilniji i dostupan državama mediteranskog dijaloga i Istambulske incijative za saradnju, kao i za finansiranje NATO misije za obuku, u Iraku.

Kao odgovor na zahtev iračke vlade, NATO je na samitu u Istambulu, 2004. godine, odlučio da započne Misiju obuke u Iraku (NATO Training Mission in Iraq, NTM-I) u okviru koje vodi Centar za obuku viših bezbednosnih i odbrambenih oficira, u blizini Bagdada. Sve države članice NATO pomažu ovu misiju, bilo finansijski ili u opremi.

Za realizaciju određenog projekta, kao i za kontrolu trošenja za to namenjenih finansijskih sredstava, angažuju se sledeće međunarodne institucije, kao izvršne agencije:

• NATO Agencija za održavanje i snabdevanje (eng. NAMSA);• Međunarodni sekretarijat NATO (eng. NATO/IS);• Međunarodna organizacija za migracije (eng. IOM);• Program UN za razvoj (eng. UNDP);

Do danas je uništeno više od 3 miliona protiv-pešadijskih mina. Saveznici su donirali više od 13 miliona evra za projekte u centralnoj Aziji, jugoistočnoj Evropi i Ukrajini. Na ovaj način su Albanija, Moldavija i Tadžikistan bile u mogućnosti da ispune svoje obaveze u skladu sa otavskom konvencijom (međunarodnim ugovorom iz 1997. godine, o zabrani protivpešadijskih mina). Takođe, Poverilački fond Partnerstva za mir upotrebljavan je i kao podrška mirovnim operacijama (npr. u rekonstrukciji aerodroma, pruga ili puteva).

U nekadašnjoj Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, pokrenuta su dva poverilačka fonda: jedan za podršku ispunjavaju obaveza u skladu sa otavskom konvencijom (tj. uništavanju preostalih zaliha protiv-pešadijskih mina) i drugi za podršku realizaciji Programa za prekvalifikaciju viška vojnog kadra (PRISMA).

Akcioni plan partnerstva protiv terorizmaAkcioni plan partnerstva protiv terorizma (eng. Partnership Action Plan against Terrorism, PAP-T) predstavlja platformu za političke konsultacije i praktične programe za borbu protiv terorizma, u skladu sa normama utemeljenim u Rezoluciji 137321 Saveta bezbednosti UN. Savet evroatlantskog partnerstva obavezao se, nakon događaja u SAD od 11. septembra 2001. godine, da će preduzeti sve mere u borbi protiv terorističkih pretnji, a 2002. godine usvojio je dokument Akcioni plan partnerstva protiv terorizma (PAP-T).

Za razliku od ostalih mehanizama, to je fleksibilan politički i konceptualni okvir, a ne sistemski stru ktu-riran mehanizam saradnje. On odražava potrebu za razvojem sposobnosti za odbranu od terorističkih

21 Ova Rezolucija Saveta bezbednosti UN, usvojena 28. septembra 2001. godine, poziva na suzbijanje finansijskih izvora terorizma i povećanu međunarodnu saradnju u ovoj oblasti.

75

napada (kao što je zaštita stanovništva od oružja za masovno uništenje) i, u skladu sa tim, obuhvata voj-nu obuku i vežbe u vezi sa anti-terorističkim dejstvima, kao i aktivnosti unapređenja fizičke bez bednosti i sigurnog uništenja viškova municije i malog i lakog naoružanja. Takođe, PAP-T je u određenim segmentima povezan sa radom nAto inicijative za Jugoistočnu evropu i mediteranskog dijaloga.22

Usvajajući PAP-T, NATO i države partneri obavezali su se na sledeće:

• intenziviranje političkih konsultacija (razmena informacija o naoružanju, terorističkim pretnjama, planiranju civilne odbrane, uključujući i aktivno učešće u upravljanju krizama);

• povećanje spremnosti za borbu protiv terorizma (u smislu reforme sektora bezbednosti i odbrane, planiranja odbrane i upotrebe snaga, upravljanja protiv-vazduhoplovnom odbranom i vazdušnim saobraćajem, saradnje u naoružanju i logistici, vojnim obukama i vežbama);

• sprečavanje podrške terorističkim grupama (jačanje kontrole granica, razmena informacija o ekonomskim kretanjima i kontroli naoružanja – od oružja za masovno uništenje do malog i lakog naoružanja);

• unapređenje sposobnosti za doprinos upravljanju posledicama terorizma izazvanog oružjem za masovno uništenje i unapređenje saradnje i planiranja civilne odbrane; i

• obezbeđenje podrške naporima partnera u borbi protiv terorizma (kroz razne mentorske programe i Poverilački fond Partnerstva za mir).

Sprovođenje PAP-T u praksi, uglavnom je vezano za aktivnostima EAPWP i sadržaj Ciljeva partnerstva procesa PARP.

Individualni akcioni plan partnerstvaZajedno sa PAP-T, na samitu u Pragu 2002. godine, pokrenut je mehanizam Individualni akcioni plan partnerstva (eng. Individual Partnership Action Plan, IPAP). IPAP predstavlja intenzivniji oblik institucionalne saradnje sa NATO, sa ciljem pomoći zainteresovanim partnerima u reformi i modernizaciji njihovih struktura bezbednosti i odbrane. IPAP omogućava takvim državama da, zajedno sa Alijansom, uspostave okvir ciljeva reforme, u čijem ostvarivanju NATO pruža savet i pomoć. Na ovaj način, IPAP ide dalje od IPP, omogućavajući usredsređene aktivne konsultacije, namenjene državama koje imaju političku volju i mogućnost da unaprede svoju saradnju sa NATO.

Za razliku od većine drugih mehanizama, IPAP je potpuno prilagodljiv individualnim potrebama države partnera - ne bazira se na standardizovanoj listi oblasti, već na konkretnim problemima koji mogu biti predloženi jednako od strane države partnera ili NATO. Stoga ovaj mehanizam predviđa izradu posebnog Prezentacionog dokumenta, na početku učešća neke države partnera u IPAP. Matrica ovog mehanizma proteže se od opštih demokratskih reformi i ljudskih prava, preko normativno-pravnih pitanja, ekonomije, borbe protiv korupcije, do pitanja reforme sistema odbrane. IPAP je uobličen na osnovu iskustava iz posebnog programa saradnje između NATO i Ukrajine (eng. NATO-Ukraine Action Plan, NUAP). IPAP je prvenstveno namenjen državama južnog Kavkaza i centralne Azije. Tako je Gruzija bila prva država koja je podnela Prezentacioni dokument IPAP Alijansi, u martu 2004. godine, a pratile su je Azerbejdžan, Jermenija, Kazahstan i Moldavija. Takođe, u junu 2008. godine, Crna Gora je predstavila svoj IPAP. Poglavlje IPAP o pitanjima odbrane i bezbednosti, skoro se u potpunosti sprovodi kroz PARP.

Intenzivirani dijalog (eng. Intensified Dialogue) može upotpuniti i unaprediti Individualni akcioni plan partnerstva. Njime je obuhvaćen širok opseg političkih, vojnih, finansijskih i bezbednosnih pitanja koja se odnose na moguće članstvo određene države u Alijansi. U suštini, kroz Intenzivirani dijalog razmatraju se standardi neophodni za dostizanje uslova za članstvo u NATO, kao i oblik i sadržina reformi kojima se do tih standarda dolazi. Konsultacije, u okviru Intenziviranog dijaloga, mogu se odvijati na različitim nivoima. 22 Videti poglavlje 3, u ovom vodiču.

76

Slika 4.7 Ciljevi IPAP

Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija sistema odbrane

Ovaj mehanizam ima za cilj razvoj efikasnih institucija odbrane u državama partnerima na osnovama pune i funkcionalne demokratske kontrole. Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija sistema odbrane (eng. Partnership Action Plan on Defence Institutions Building, PAP-DIB) pokrenut je na NATO samitu u Istambulu 2004. godine, i istražuje mogućnosti za saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama i institucijama (pre svega sa EU i OEBS), koje dele opredeljenja za demokratsku transformaciju i bezbednosnu saradnju u evroatlantskom području. Osnovni ciljevi mehanizma PAP-DIB prikazani su kroz sledeća načela, tzv. „Deset zapovesti PAP-DIB”:

1. aranžmani za demokratsku kontrolu aktivnosti sistema odbrane,2. procedure za unapređenje učešća civila u razvoju odbrambene i bezbednosne politike,3. pravni i sudski nadzor nad sistemom odbrane,4. aranžamani i procedure za merenje-ocenu bezbednosnih rizika i zahteva nacionalne odbrane,5. mere optimizacije upravljanja ministarstvima i agencijama nadležnim za pitanja odbrane, kao i

odgovarajućim strukturama snaga,6. aranžmani i praksa osiguranja usklađenosti sa međunarodno prihvaćenim normama i praksom

uspostavljenom u sistemu odbrane,7. kadrovske strukture i praksa u snagama sistema odbrane, uključujući obuku i obrazovanje,8. finansijske procedure, planiranje i procedure upravljanja resursima u oblasti odbrane,9. upravljanje troškovima odbrane, uzimajući u obzir makro-ekonomsku mogućnost i održivost i10. aranžmani za obezbeđivanje efektivne međunarodne saradnje i dobrosusedskih odnosa, u oblasti

odbrane i bezbednosti.

PAP-DIB predstavlja okvir za sazrevanje sadržaja trougla reforme sistema odbrane: misije – finansije – sposobnosti, sa težištem na izgradnji institucija sistema odbrane sposobnih za efikasno i efektivno sprovođenje ovog trajnog procesa.

PAP-DIB ima za cilj podršku naporima partnera u započinjanju ili bržem sprovođenju reforme sistema odbrane i izgradnje efikasnih institucija, prema sopstvenim potrebama, ali i u skladu sa obavezema preuzetim iz okvirnog dokumenta i osnovnog dokumenta eAPC, kao i odgovarajućim dokumenatima OEBS. Međutim, PAP-DIB se, poput PAP-T, ne izdvaja kao potpuno samostalan mehanizam, jer se u primeni oslanja na mehanizme PARP i IPAP.

77

Obrazovanje i obuka za reformu sistema odbrane

obrazovanje i obuka za reformu sistema odbrane (eng. Education for Defence Reform, EfR) je trenutno najmlađi mehanizam Partnerstva za mir, nastao 2006. godine, sa ciljem nadogradnje obrazovanja i obuke u odnosu na sadržaj mehanizma Program za unapređenje obrazovanja i obuke (TEEP). Naime, TEEP se u svojoj primeni težišno usmerio na obrazovanje i obuku sa aspekta interoperabilnosti i standardizacije, dok je aspekt reforme sistema odbrane, kao podjednako bitan u jezgru aktivnosti Partnerstva za mir, ostao, u velikoj meri, nepokriven. Ujedno, pokretanje Akcionog plana za izgradnju institucija odbrane (PAP-DIB) 2004. godine, odražava saglasnost Alijanse i država partnera o temeljnim načelima reforme sistema odbrane i obezbeđuje konceptualnu platformu za bilateralnu i multilateralnu saradnju u ovoj oblasti. U skladu sa tim, mehanizam EfR ima za cilj da ponudi državama partnerima odgovarajuće mogućnosti za obrazovanje, unapređujući sposobnost partnera da razviju i održe efikasne i demokratski odgovorne institucije sistema odbrane. EfR se sprovodi kroz:

• Konzorcijum vojnih akademija i instituta za bezbednosne studije Partnerstva za mir (Radna grupa za razvoj nastavnih planova i programa, Radna grupa za sistem učenja na daljinu, Centri Partnerstva za mir za obuku, itd.),

• NATO koledž u Rimu i NATO škola u Oberamergau,• Informacioni sistem Partnerstva za mir (ePRIME).

Iskustva u primeni mehanizama Partnerstva za mirPrimena navedenih mehanizama Partnerstva za mir u praksi je pokazala da je interoperabilnost snaga, do 1999. godine, bio prvi među jednakim ciljevima Partnerstva za mir, te su svi mehanizmi bili težišno us mereni ka ovom cilju. Najveći oslonac u tom procesu predstavljao je Proces planiranja i pregleda (PARP) kao nesumnjivo najjači funkcionalni mehanizam Partnerstva za mir. Međutim, pokretanjem Akci onog plana za članstvo (MAP) 1999. godine, uspostavljen je model reforme sistema odbrane u ok viru Partnerstva za mir, definišući vrednosti i norme, kako individualne tako i kolektivne odbrane. Od raz ovakvih standarda javio se i u mehanizmima koji su usledili, kao što su: Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija sistema odbrane (PAP-DIB), i obrazovanje i obuka za reformu sistema odbrane (EfR). S tim u vezi, PARP je prilagođen tako da podrži i ove veoma zahtevne zadatke reforme sistema odbrane. Države partneri danas, kroz Ciljeve partnerstva procesa PARP, sprovode i zadatke dostizanja željenih sposobnosti za isključivo nacionalne potrebe. Shod-no individualnim ambicijama države partnera i, u skladu sa tim, vrsti i broju mehanizama Par tner stva za mir u kojima učestvuje, nivo saradnje države partnera sa NATO može se predstaviti na sledeći način:

Slika 4.8 Nivoi partnerske saradnje sa NATO prema mehanizmima Partnerstva za mir

78

Važno je napomenuti da je dostupnost sadržaja određenih mehanizama, prvenstveno PARP, OCC i IPAP, kao najznačajnijih u unapređenju sposobnosti sistema odbrane i vojske, uslovljen zaključenjem Sporazuma o bezbednosti informacija (tzv. Bezbednosnog sporazuma) sa NATO. Od ovog sporazuma zavise i mnoge aktivnosti radnog plana evroatlanskog partnerstva (kursevi, vojne vežbe, konferencije, sastanci, obuke, itd.) za koje se koriste informacije i podaci klasifikovani određenim stepenom tajnosti u NATO.

Iskustva država, dugogodišnjih učesnica u Partnerstvu za mir, ukazuju da je pri izradi svakog IPP potrebno imati u vidu sledeća načela:

• utvrditi prioritete koji usmeravaju proces planiranja,• prilikom izbora aktivnosti iz EAPWP poželjno je sprovesti višekriterijumsku analizu ili analizu

„cena-korist” (sa posebnim osvrtom na „skupe” aktivnosti, tj. na eventualne nepotrebne troškove) i analizirati mogućnosti za sopstveni doprinos katalogu EAPWP,

• stvoriti oslonac na sopstvene resurse (npr. centri za obuku),• planirati aktivnosti bilateralne saradnje sa NATO - praktična obuka i angažovanje mobilnih timova

(METT),• odrediti nivo ambicije za učešće u NATO vežbama koje su otvorene za partnere,• identifikovati kvalifikovan i obučen kadar sa dobrim ili potencijalno dobrim znanjem prvenstveno

engleskog jezika.

Imajući u vidu da interoperabilnost počinje u promišljanju, mehanizmi EAPWP, IPP, OCC i TEEP su pomogli razvoj nove generacije oficira čiji se način razmišljanja bitno razlikuje od „hladnoratovskog” mentaliteta i čija obučenost zadovoljava zahteve koje nameću složene misije i zadaci savremenog angažovanja oružanih snaga. Sa druge strane, mehanizmi PARP, EfR, IPAP i PAP-DIB pomogli su modernizaciju i reformu sistema odbrane država partnera, u skladu sa njihovim bezbednosnim potrebama. Posebno značajnu ulogu u tome imale su združene vojne vežbe i obuka, kao i različite forme domaćeg i međunarodnog obrazovanja.

Konačno, evroatlantska bezbednosna kultura koja se razvijala u okviru NATO, postala je u velikoj meri i model koji slede Evropska unija, države članice Partnerstva za mir, ali i države u drugačijim oblicima partnerskih odnosa sa NATO.

79

KAKO JEDNA DRžAVA POSTAJE ČlANIcA NATO?

81

Od svog osnivanja, Alijansa je bila otvorena za države koje su žele da joj pristupe. Pravna osnova za proširenje članstva NATO nalazi se u članu 10. Severnoatlantskog ugovora. On glasi:

„Strane (članice) mogu, jednoglasnom odlukom, pozvati bilo koju drugu evropsku državu u stanju da pomogne ostvarenju načela ugovora i da doprinese bezbednosti Severnoatlantskog područja pristupanjem ovom ugovoru.”

U njemu se jasno ističu ograničenja za pristupanje, a to su da:

• samo evropske države mogu da se razmatraju za članstvo u Alijansi, • sve države članice moraju jednoglasno da donesu odluku o prijemu nove države u članstvo.

Slika 5.1 Podizanje zastave Rumunije ispred sedišta NATO, 2. april 2004. godine

Odluka o pokretanju programa Partnerstvo za mir, usvojena na NATO samitu u Briselu 1994. godine, kao i o odluka o pristupanju novih država u članstvo NATO, uključivanjem nekadašnjih „protivnika” iz Istočne Evrope, predstavlja suštinsku prekretnicu u politici proširenja Alijanse. U tom smislu, program Partnerstvo za mir može služiti kao okvir u kome se razvijaju sposobnosti jedne države da efikasno doprinese kolektivnoj odbrani i novim misijama NATO.

Studija o proširenju NATOTemeljna načela nove NATO politike proširenja usvojena su tokom 1995. godine, u dokumentu pod nazivom Studija o proširenju nAto. U njoj se navodi da proširenje NATO predstavlja dalji korak prema njegovom osnovnom cilju – jačanju bezbednosti i unapređenju stabilnosti u evroatlantskom području. Nadalje, u Studiji se predviđa da će proširenje NATO doprineti:

• jačanju demokratskih reformi, • unapređenju sveobuhvatne saradnje među državama, • transparentnosti u planiranju odbrane,• jačanju sposobnosti NATO da doprinese evropskoj i međunarodnoj bezbednosti, kao i • jačanju i proširenju evroatlantskog partnerstva.

NAT

O

82

Pored toga, u Studiji se potvrđuje da će buduće širenje članstva biti utemeljeno na članu 10. Severnoatlantskog ugovora. Pri tom, najvažniji uslov za odluku o pozivu jedne države u članstvo je sposobnost da stvarno ispunjava ugovorne obaveze, odnosno načela, politike i procese kojih se pridržavaju članice NATO. Studija naglašava da se od država kandidata očekuje da etničke i sve teritorijalne sukobe reše mirnim putem, pre nego što se prijave za članstvo u NATO, i da se prema manjinskom stanovništvu odnose u skladu sa dokumentima OEBS. Jedan od faktora prijema neke države u NATO članstvo je i vojna sposobnost kandidata da doprinese kolektivnoj odbrani i operacijama NATO. Na kraju, Studija ponovo obavezuje države članice da dogovorno (konsenzusom) odlučuju hoće li neku državu pozvati u članstvo.

Potpisivanjem protokola o pristupanju Alijansi, od strane ministara spoljnih poslova Poljske, Češke i Mađarske, decembra 1997. godine, NATO je prvi put u svoje članstvo primao države koje, u prethodnih pola veka, nisu bile deo istog ideološkog i kulturnog okruženja u odnosu na njene dotadašnje članice. Nakon ratifikacije u svih tadašnjih 16 država NATO, ove tri države postale su članice Alijanse u martu 1999. godine.

Poljska, Češka i Mađarska pripremale su se za članstvo aktivnim učešćem u programu Partnerstvo za mir, prvenstveno kroz Individualni program partnerstva i Proces planiranja i pregleda. Ipak, s obzirom na ranija iskustva i obim interesovanja za članstvo u NATO, pomenuti način priprema i izgradnje političkih i vojnih sposobnosti za članstvo u Alijansi nije bio dovoljan. Stoga je, oslanjajući se na Studiju o proširenju nAto, pokrenut Akcioni plan za članstvo (MAP), na NATO samitu, u Vašingtonu 1999. godine, u cilju sveobuhvatnije i efikasnije pripreme država za članstvo u Alijansi.

Od tada, angažovanje država u Partnerstvu za mir odvija se u dva toka: partnerskom (država partner ostvaruje saradnju sa NATO, kroz različite mehanizme, prvenstveno kroz Individualni program partnerstva i Proces planiranja i pregleda) i kandidatskom (pored već uspostavljenih oblika saradnje sa NATO, država kandidat učestvuje i u Akcionom planu za članstvo, u okviru koga izrađuje svake godine Godišnji nacionalni plan priprema).

Akcioni plan za članstvo (MAP)MAP je namenjen državama partnerima koje su izrazile želju da postanu punopravne članice Alijanse. Osim što predstavlja praktičnu manifestaciju politike „otvorenih vrata”, MAP pomaže partnerima da usmere pripreme na ispunjavanje ciljeva i prioriteta, prilagođenih svakoj državi aspirantu u Godišnjem nacionalnom planu priprema, kroz pet oblasti delovanja, tzv. pet poglavlja MAP:

• političko-ekonomska oblast,• vojno-odbrambena oblast,• oblast resursa, • oblast bezbednosti,• pravna oblast.

Deset zemalja se, od početka, uključilo u MAP: Albanija, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Letonija, Litvanija, Makedonija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Sedam od njih su 2004. godine postale punopravne NATO članice, a Albanija, Makedonija i Hrvatska pristupile su u međuvremenu pokrenutoj Američko-Jadranskoj povelji, američkoj inicijativi za pomoć ovim državama u efikasnijem ispunjavanju kriterijuma MAP. Na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine, Albanija i Hrvatska dobile su poziv za članstvo u Alijansi.

MAP je jedini mehanizam Partnerstva za mir namenjen pripremi država partnera za članstvo u NATO. On predstavlja program saveta, pomoći i praktične podrške, koji uključuje širok spektar

83

aktivnosti Partnerstva za mir, prilagođavajući se pojedinačnim potrebama država koje su izrazile želju za članstvom u NATO, u skladu sa njihovim nacionalnim prioritetima, okruženjem i potrebama. Međutim, samo učešće u MAP ne garantuje članstvo u NATO, niti MAP predstavlja isključivo listu zadataka koju bi država učesnica trebalo da ispuni. U duhu Partnerstva za mir, i MAP se rukovodi principom da se države same opredeljuju kojim će intenzitetom ići ka članstvu u Alijansi. Naime, država učesnica sama bira prioritetne elemente MAP, kao i ciljeve, zadatke i rokove na godišnjem nivou i objedinjuje ih u svoj Godišnji nacionalni plan priprema. Na kraju svakog godišnjeg ciklusa podnosi se izveštaj Alijansi o napretku svih država učesnica MAP, na redovnom prolećnom sastanku Severnoatlantskog saveta na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane. Taj izveštaj predstavlja osnovu za dalju diskusiju između Severnoatlantskog saveta i države koja želi da se priključi Alijansi.

MAP se zasniva na sledeća četiri stuba:

• Prilagođeni Godišnji nacionalni plan (eng. Annual National Plan, ANP) kojim se određuju prioritetni ciljevi političko/ekonomske, odbrambeno/vojne, resursne, bezbednosne i pravne dimenzije članstva u NATO,

• Mehanizmi povratnog informisanja kojim članovi Severnoatlantskog saveta i partneri mogu zajednički da procene napredak,

• Koordinacija pomoći iz država članica NATO državi partneru, • Unapređeno planiranje odbrane na međuresornom nivou kojim se definišu i nadgledaju

dogovoreni ciljevi.

Kroz učešće u MAP, država kandidat bi trebalo da izgradi političke sposobnosti koje podrazumevaju pripremljenost da ispuni politička očekivanja naznačena u Studiji o proširenju nAto i drugim relevantnim dokumentima, a koja se odnose na: poštovanje osnovnih principa sadržanih u Severnoatlantskom ugovoru (demokratija, individualne slobode i ljudska prava); prihvatanje NATO kao zajednice država sa sličnim idejama, stavovima ili interesima (eng. like-minded nations) okupljenih u cilju kolektivne odbrane i očuvanja mira i bezbednosti, gde svaka država doprinosi bezbednosti i odbrani i od čega sve nacije imaju korist; čvrstu posvećenost principima, ciljevima i izjavama sadržanim u okvirnom dokumentu Partnerstva za mir; ulaganje napora u izgradnju konsenzusa unutar NATO oko svih pitanja; uzimanje punog učešća u procesu konsultacija i donošenja odluka o političkim i bezbednosnim pitanjima u interesu NATO; slanje predstavnika u NATO; doprinos budžetu NATO na osnovama dogovorenog načina raspodele; učestvovanje, ako je prikladno, u razmeni obaveštajnih podataka, koji su u potpunosti zasnovani na nacionalnom doprinosu; primenu NATO bezbednosnih pravila i procedura; prihvatanje dokumenata koji određuju osnovu postojeće politike NATO; privrženost i poštovanje normi i principa razvijenih u okviru OEBS, uključujući rešavanje etničkih i teritorijalnih sporova na miran način; privrženost unapređenju stabilnosti i blagostanja putem ekonomskih sloboda, socijalne pravde i očuvanja životne sredine; uspostavljanje odgovarajuće demokratske i civilne kontrole oružanih snaga.

Pored toga, država kandidat bi trebalo da izgradi i vojne sposobnosti, u cilju pružanja doprinosa kolektivnoj odbrani i novim misijama NATO. Te sposobnosti podrazumevaju ispunjavanje vojnih standarda, naznačenih u pomenutim dokumentima, i to: dostizanje interoperabilnosti u oblastima komandovanja i kontrole, operacija, civilno-vojne saradnje, informacionih operacija i jedinica za borbenu podršku, logistiku i zaštitu snaga.

Dakle, MAP nudi dosledan, usaglašen skup ciljeva podeljenih u pomenutih pet poglavlja, koji bi trebalo da pomognu državama kandidatima da podstaknu zahtevnu reformu sistema odbrane, neophodnu za povećanje sposobnosti koje doprinose kolektivnoj odbrani i misijama NATO, ali i domaćoj bezbednosti. Takođe, svaki kandidat, pored određivanja resursa za ispunjavanje zahteva kolektivne odbrane, trebalo bi da garantuje bezbednost poverljivih informacija i obezbedi kompatibilnost domaćeg zakonodavstva sa važećim aranžmanima i sporazumima u NATO.

84

Najznačajniju podršku sprovođenju ovih ciljeva pružaju dodatni mehanizmi Partnerstva za mir: Proces planiranja i pregleda, Koncept operativnih sposobnosti i Individualni program partnerstva.

Najveći doprinos MAP uočljiv je u pristupu prema političkim i civilno-vojnim reformama, spoljnoj i bezbednosnoj politici, javnoj podršci za troškove odbrane, kao i izgradnji kapaciteta, koji proističu iz opredeljenosti ka kolektivnoj odbrani.

Uspešnost uticaja MAP na reformu sektora bezbednosti i efikasnije uključivanje neke države u strukture Alijanse, u velikoj meri zavisi od koordinisanosti i efikasnosti svih relevantnih vladinih struktura te države u ovom procesu. Trenutno, u MAP učestvuju Albanija, Hrvatska i Makedonija.

Pregovori o pristupanjuPregovori o pristupanju, u suštini, predstavljaju niz sastanaka između tima eksperata NATO i predstavnika svake pozvane države pojedinačno, na kojima se razmatra i formalno potvrđuje interes, volja i sposobnost tih država da ispune političke, pravne i vojne obaveze članstva u NATO. Pregovori se odvijaju u dve sesije: prvoj, u kojoj se razmatraju politička i vojna pitanja, i drugoj, u kojoj se razgovara o tehničkim, pravnim i finansijskim temama.

Pregovori sa Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Rumunijom, Bugarskom, Slovačkom i Slovenijom, kojima je poziv o pristupanju Alijansi upućen na NATO samitu u Pragu 2002. godine, otpočeli su odmah nakon samita. Takođe, Hrvatska i Albanija počele su pregovore o pristupanju, nakon što su dobile poziv za članstvo, na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine.

Protokoli o pristupanjuProtokoli o pristupanju su formalni, pravni dokumenti koji omogućavaju određenoj pozvanoj državi da pristupi Severnoatlantskom ugovoru, onda kada ih ona potpiše zajedno sa svim državama članicama Alijanse, a nakon ratifikacije, u skladu sa domaćim zakonodavstvom i procedurama, u svim državama članicama NATO. Procedura ratifikacije u vezi sa procesom pristupanja takođe mora biti sprovedena i u pozvanoj državi, u skladu sa različitim domaćim ustavnim i zakonskim odredbama. Kada se proces ratifikacije završi na oba navedena nivoa, nova članica se i formalno poziva da postane strana potpisnica Severnoatlantskog ugovora. Tim činom, jedna država i zvanično postaje član NATO. Protokoli o pristupanju neke države Alijansi smatraju se amandmanima na Severnoatlantski ugovor, i time postaju njegov sastavni deo.

Protokoli o pristupanju Estonije, Letonije, Litvanije, Rumunije, Bugarske, Slovačke i Slovenije potpisani su u martu 2003. godine, uz dogovor da se proces ratifikacije završi pre održavanja Istambulskog samita, u junu 2004. godine. Pomenute države formalno su postale članice NATO, u martu 2004. godine. Proces ratifikacije Protokola o pristupanju Albanije i Hrvatske trenutno je u toku, nakon što su ih obe države potpisale 9. jula 2008. godine.

85

ŠTA JE DO SADA POSTIGNUTO U SARADNJI IZMEĐU SRbIJE I NATO?

87

Prvi oblici saradnje Srbije (kao sastavnog dela bivše Jugoslavije) sa Alijansom, sežu u početak pedesetih godina prošlog veka. Nakon objavljivanja rezolucije Informbiroa, 1948. godine, i pogoršanja odnosa sa SSSR, tadašnja Jugoslavija formirala je Treći balkanski pakt, zajedno sa Grčkom i Turskom, i na taj način, prvi put uspostavila formalni saveznički odnos sa nekim članicama NATO. Međutim, posle smrti Staljina, 1953. godine, i popuštanja napetosti u odnosima sa SSSR, dolazi do kraha Trećeg balkanskog pakta i prekida daljeg jugoslovenskog približavanja NATO.

Jugoslavija je, 1951. godine, pristupila američkom Programu pomoći za uzajamnu odbranu (eng. Mutual Defense Aid Programme, MDAP), kroz koji je dobila značajnu količinu naoružanja i vojne opreme uključujući i, u tom trenutku, najsavremenija borbena sredstva poput vazduhoplova F-86E Sabre ili tenkova Patton. Prijem nove tehnike podrazumevao je obuku i školovanje pripadnika JNA, u državama članicama NATO.

Ubrzo nakon kraja Hladnog rata, sa pokretanjem programa Partnerstvo za mir, kojem su pristupile 23 države, uglavnom bivše članice Varšavskog ugovora, tadašnja SR Jugoslavija bila je u dubokoj međunarodnoj izolaciji i bez čvrstih opredeljenja u svojoj spoljnoj politici. Međutim, ni nakon zaključenja Dejtonsko-pariskog sporazuma 1995. godine, spoljna politika SR Jugoslavije nije postavila za cilj pristupanje Partnerstvu za mir, već samo povratak u UN i OEBS, i približavanje Evropskoj uniji i Savetu Evrope.

Međutim, može se reći da su prioriteti spoljne politike SR Jugoslavije, od oktobarskih promena 2000. godine do početka 2002. godine, bili prvenstveno usmereni na izlazak iz izolacije i povratak u međunarodne organizacije (UN, OEBS, itd.), ali ne i na preduzimanje konkretnih koraka u vezi sa evroatlantskim partnerstvom. Ipak, krajem aprila 2002. godine, Savezna vlada usvojila je preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir. Iako je ta odluka pozdravljena od strane zvaničnika NATO, zbog poznatih uslova međunarodne zajednice, nije odmah upućen poziv SR Jugoslaviji da pristupi Partnerstvu za mir.

Prilagođeni program saradnje između Srbije i NATO Državna zajednica Srbija i Crna Gora podnela je, 19. juna 2003. godine, zvaničan zahtev Alijansi za prijem u program Partnerstvo za mir. Zbog ocene o nezadovoljavajućem nivou saradnje sa Među-narodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, izostao je poziv od strane Alijanse, za pristupanje ovom programu. Umesto toga, NATO je, 30. juna 2003. godine, pokrenuo poseban program za Srbiju i Crnu Goru: Prilagođeni program saradnje (eng. Tailored Cooperation Programme, TCP).

Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane bile su nadležne institucije Srbije i Crne Gore za sprovođenje Prilagođenog programa saradnje. Program je sprovođen kroz tri ciklusa, omogućivši učešće Srbije i Crne Gore u jednom delu odabranih aktivnosti Partnerstva za mir.”

U toku prvog ciklusa, 2003-2004. godina, Program je obuhvatio simboličan broj aktivnosti kao što su: seminari i konferencije, kursevi u NATO školi u Oberamergau i poseta Beogradu ekspertskog tima NATO. Po svom sadržaju, Program je, u izvesnoj meri, podsećao na Individualni program partnerstva, kakve imaju države partneri. Istambulski samit NATO, 2004. godine, doveo je do obnavljavanja i usmeravanja saradnje u okviru Partnerstva za mir. Tada su Akcioni plan partnerstva protiv terorizma (PAP-T) i radni plan evroatlantskog partnerstva (EAPWP) delimično otvoreni za države Inicijative nAto za jugoistočnu evropu, uključivši time i Srbiju i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu u pojedine aktivnosti Partnerstva za mir.

88

U toku drugog ciklusa, 2005. godine, Prilagođeni program saradnje je postao primarno sredstvo pripreme Srbije i Crne Gore za buduću ulogu države partnera. Novi ciklus je doneo povećanje broja kurseva u NATO školi u Oberamergau i posmatrački status na određenom broju vojnih vežbi Partnerstva za mir, ključnih za upoznavanje sa strukturom NATO i njegovim standardima. Ove aktivnosti direktno su podržale napore Srbije i Crne Gore da postane pouzdan činilac regionalne i međunarodne bezbednosti.

Treći ciklus Prilagođenog programa saradnje, 2006. godine, bio je predstavljen kao fleksibilan dokument, više usmeren na oblasti saradnje, nego na specifičnu listu aktivnosti. U to vreme, pokrenut je novi mehanizam saradnje, Grupa SCG-nAto za reformu odbrane, koja je zauzela značajno mesto u naporima Srbije i Crne Gore da otpočne modernizaciju svojih oružanih snaga i redefiniše odnos između vojne i civilne strukture sistema odbrane. Zajedno sa tim, Prilagođeni program saradnje se sužavao, ne smanjujući pri tom broj mesta za pripadnike Vojske Srbije i Crne Gore, na kursevima u NATO školi. Pored toga, značajnu ulogu u reformi sistema odbrane Srbije i Crne Gore imala je i bilateralna pomoć pojedinih država članica NATO.

Konačno, kroz sva tri ciklusa Prilagođenog programa saradnje, Srbija je stekla bolji uvid u zahteve koji se tiču interoperabilnosti sa NATO, u oblastima kao što su: upravljanje krizama, operacije očuvanja mira i civilna odbrana, a oslonila se, takođe, na ekspertizu Alijanse u vezi sa politikom i planiranjem odbrane, demokratskom kontrolom oružanih snaga, kao i relevantnim finansijskim i ekonomskim planiranjem.

Slika 6.1 Detalj sa vežbe Dunavska straža, jun 2007. godine

Od 2004. godine, Vojska Srbije (i Crne Gore) učestvovala je na nakoliko vojnih vežbi sa oružanim snagama država članica NATO. Od kojih su najznačajnije: Plavi put 2004, sa oružanim snagama Rumunije (maj 2004. godine), zatim dve vežbe sa Ratnom mornaricom Republike Italije: zajednički horizont 04 (jun 2004. godine) i zajednički horizont 05 (septembar 2005. godine), kao i Cooperative Sarex 2004 u Mađarskoj, sa oružanim snagama Mađarske, Rumunije i Slovenije (septembar 2004. godine). Prva vojna vežba, u kojoj je Srbija učestvovala, kao članica Partnerstva za mir, bila je Dunavska straža, u junu 2007 godine, organizovana u saradnji sa oružanim snagama Bugarske i Rumunije.

MO

Srb

ije

89

Grupa Srbija-NATO za reformu odbraneInicijativu za uspostavljanje Grupe za reformu odbrane (eng. Defence Reform Group, DRG), kao zajedničkog tela Ministarstva odbrane tadašnje Srbije i Crne Gore i NATO, pokrenula je Kraljevina Norveška, u svojstvu Ambasade za vezu sa NATO, polovinom 2005. godine. Ova inicijativa je pokrenuta u cilju povećanja podrške Alijanse u procesu reforme sistema odbrane u Srbiji i Crnoj Gori, u okolnostima intenzivnog rada na prvom Strategijskom pregledu odbrane. U decembru 2006. godine, Severnoatlantski savet odobrio je formiranje Grupe SCG-nAto za reformu odbrane, nakon višemesečnih konsultacija u NATO, i to kroz Politički komitet i Političko-vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir. Posle neophodnih administrativnih priprema i odluka nadležnih državnih organa Srbije i Crne Gore, u februaru 2006. godine, formiran je ovaj novi, jedinstven mehanizam saradnje između Srbije i NATO, kakav Alijansa nije razvila ni sa jednom drugom državom.

Zajednički interes i državne zajednice i NATO da se proces reforme sistema odbrane ubrza presudno je uticao na uspostavljanje ovog mehanizma, koji ide korak dalje od Prilagođenog programa saradnje. Pred Grupu su postavljeni sledeći zadaci:

• ubrzavanje i podrška reformi sistema odbrane, • podsticanje međuresorne saradnje, sa ciljem bolje koordinacije i komunikacije u vezi sa vizijom

razvoja,• uvođenje modela projektno orijentisanog pristupa reformi,• podsticanje članica NATO da bolje koordinišu bilateralne aktivnosti u podršci reformi sistema

odbrane, i • priprema Srbije i Crne Gore za angažovanje u Partnerstvu za mir.

Nakon prestanka postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, juna 2006. godine, Grupa SCG-nAto za reformu odbrane nastavila je sa radom pod nazivom Grupa Srbija-nAto za reformu odbrane. Od svoga formiranja do danas, organizaciona postavka Grupe pretrpela je neznatne promene. Postojeću strukturu čine:

• dva kopredsedavajuća (pomoćnik ministra odbrane Republike Srbije za politiku odbrane i direktor Direkcije za planiranje snaga NATO),

• Koordinacioni tim (rukovodstvo Ministarstva odbrane), • radni stolovi (izvršni deo Grupe, koji izrađuje projekte), • izvršni koordinator i kancelarija Grupe (nadzorna i administrativna podrška stalnom

funkcionisanju) i• Tim za ocenjivanje projekata Ministarstva odbrane (stručna verifikacija izrađenih projekata).

90

Grupa Srbija-nAto za reformu odbrane organizovana je kroz delatnost 16 radnih stolova, uz periodične konsultacije sa ekspertima iz NATO ili njegovih država članica, i to prema sledećim oblastima:

Radni sto 1 - Razvoj procedura za analizu i kontrolu troškova u sistemu odbrane Radni sto 2 - Razvoj sistema za upravljanje kadrovima/upravljanje karijerom i Program PRISMARadni sto 3 - Reforma obrazovanja u sistemu odbrane Radni sto 4 - Razvoj Strategije za odnose sa javnošću o pitanjima reforme odbrane i integracijaRadni sto 5 - Konverzija baza Radni sto 6 - Izrada nacrta Prezentacionog dokumenta i simulacija Procesa planiranja i pregleda

(PARP)Radni sto 7 - Razvoj sistema za efektivno i efikasno planiranje odbrane Radni sto 8 - Izrada projekta profesionalizacije Vojske Srbije Radni sto 9 - Razvoj civilno-vojne saradnje Radni sto 10 - Izrada modela stambenog obezbeđenja Radni sto 11 - Konverzija pokretne vojne imovine (materijal i oprema) Radni sto 12 - Razvoj srednjoročnog i dugoročnog plana opremanja Radni sto 13 - Demokratska kontrola i reforma obaveštajnog i bezbednosnog sistema Radni sto 14 - Reforma sistema obuke u Vojsci Srbije Radni sto 15 - Razvoj komandno-informacionih sistema u Vojsci Srbije Radno sto 16 - Razvoj sistema za upravljanje u vanrednim situacijama

Projekti onih radnih stolova koji su pozitivno ocenjeni od strane Tima za ocenjivanje i odobreni od Koordinacionog tima, postaju rešenja koja se primenjuju u praksi. Pored toga, radom radnih stolova poboljšana je interna, tzv. horizontalna, komunikacija u Ministarstvu odbrane, između njegovih sektora i uprava. Sa druge strane, u rad radnih stolova sve se više uključuju predstavnici ostalih državnih institucija, čime se poboljšava razmena informacija i koordinacija napora među ministarstvima Vlade Srbije. Takođe, uključivanjem stranih vojnih predstavnika i eksperata u rad radnih stolova, stvorene su mogućnosti za dobijanje mnoštva korisnih informacija i sagledavanje iskustava iz drugih država.

Slika 6.2 Deseti sastanak Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane Beograd, 11.jul 2007. godine

Najzad, jedan od zadataka Grupe Srbija-nAto za reformu odbrane je i priprema Srbije za angažovanje u Partnerstvu za mir. U međuvremenu, Srbija je pristupila ovom programu, što uslovljava izvesne promene u obimu i načinu budućeg rada Grupe.

MO

Srb

ije

91

Sporazum o tranzitnim aranžmanimaPovod za pokretanje pregovora o zaključenju Sporazuma o tranzitnim aranžmanima NATO snaga preko teritorije Srbije i Crne Gore (eng. Agreement on Transit Arrangements), u toku 2004. godine, bio je prisustvo snaga NATO angažovanih u mirovnim operacijama u neposrednom okruženju tadašnje državne zajednice. Stoga, konstruktivna uloga Srbije i Crne Gore u sprovođenju Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244, sa jedne strane, i potreba NATO za pravnim regulisanjem tranzita svojih trupa, najkraćim rutama preko teritorije Srbije i Crne Gore, sa druge strane, stvorili su obostrani interes za zaključenje ovakvog sporazuma. Sporazum o tranzitnim aranžmanima potpisan je od strane ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i generalnog sekretara NATO 18. jula 2005. godine u Beogradu. Sporazum je ratifikovan u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, 4. novembra 2005. godine.

Navedenim sporazumom utvrđuje se status snaga NATO, kao i država koje doprinose operacijama, prilikom tranzita preko teritorije Srbije i Crne Gore, a u cilju obavljanja mirovnih operacija u regionu Balkana. Po svom sadržaju veoma je sličan standardizovanom Sporazumu o statusu snaga (SOFA), koji zaključuju države članice NATO i Partnerstva za mir, za potrebe održavanja zajedničkih vojnih vežbi i obuke. Međutim, za razliku od SOFA, ovaj sporazum ne predviđa privremeno stacioniranje snaga, već isključivo njihov tranzit.

Iako je Sporazum zaključen 2005. godine, još uvek nije u operativnoj primeni. Nisu usaglašeni i zaključeni neophodni Dodatni aranžmani, koji utvrđuju načine i tehničke detalje praktične implementacije odredbi Sporazuma. Ovi aneksi bi, između ostalog, trebalo da definišu i institucije odgovorne za sprovođenje Sporazuma, i to tako da za Srbiju to bude Generalštab Vojske Srbije, a za Alijansu, Komanda združenih snaga NATO u Napulju.

NATO vojna kancelarija za vezuZaključeni Sporazum o tranzitnim aranžmanima između Srbije i Crne Gore i NATO, kao i početak rada Grupe Srbija-nAto za reformu odbrane, nametnuli su potrebu za jačanjem direktnih institucionalnih veza između Srbije i Alijanse. Na osnovu zaključenog sporazuma između Ministarstva odbrane Republike Srbije i NATO, otvorena je u Beogradu, 18. decembra 2006. godine, nAto vojna kancelarija za vezu (eng. NATO Military Liaison Office, MLO), u zgradi Ministarstva odbrane.

Slika 6.3 Otvaranje NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, decembar 2006. godine

NAT

O

92

U liniji subordinacije u NATO, za funkcionisanje Vojne kancelarije u Beogradu odgovorna je Komanda združenih snaga NATO u Napulju. Nadležnosti Kancelarije su: implementacija Sporazuma o tranzitnim aranžmanima, pružanje podrške snagama NATO i EU (EUFOR) angažovanim u regionu, podrška radu Grupe Srbija-nAto za reformu odbrane, saradnja u oblasti javne diplomatije, kao i drugi dodatni zadaci koje odobri Severnoatlantski savet.

Međutim, postoji mogućnost da se, u svetlu pristupanja Srbije programu Partnerstvo za mir, navedene nadležnosti prošire, prvenstveno u podršci vojnim aspektima angažovanja Srbije u Partnerstvu za mir, i u vojnoj podršci pretežno političkoj ulozi Ambasade one države koja ima dvogodišnji mandat za vezu Srbije sa NATO.23

Saradnja Vojske Srbije i Međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji (KFOR)Međunarodne snage na Kosovu i Metohiji, KFOR (eng. Kosovo Force), sa oko 16.000 vojnika predstavljaju najveću misiju podrške miru na prostoru Evrope, pod komandom NATO i mandatom UN. Odnosi ovih međunarodnih snaga i bezbednosnih institucija Srbije temelje se na Vojno-tehničkom sporazumu iz 1999. godine, i Zajedničkoj implementacionoj komisiji (eng. Joint Implementation Commission, JIC) za primenu tog sporazuma i komunikaciju. Komisiju čine predstavnici KFOR, kao i ministarstava unutrašnjih poslova i odbrane Republike Srbije.

Tokom 2001. i 2002. godine, uspostavljena je direktna saradnja na terenu između tadašnje Vojske Jugoslavije i snaga KFOR, i od tada je u stalnom usponu. Zahvaljujući izgradnji poverenja na novim osnovama, od 2001. godine, kao i zajedničkom opredeljenju za rešavanje tadašnje krize na jugu Srbije, NATO je postepeno ukinuo ograničenje prisustva snaga bezbednosti Srbije, u svim sektorima Kopnene zone bezbednosti.

Slika 6.4 Saradnja Vojske Srbije i KFOR, na terenu

23 U periodu 2002-2004. godine, Ambasada za vezu sa NATO bila je Ambasada Velike Britanije, zatim u periodu 2004-2006. godine to je bila Ambasada Kraljevine Norveške, dok je Ambasada za vezu u periodu 2006-2008. godine, Ambasada Republike Italije u Beogradu.

MO

Srb

ije

93

Sve intenzivnija saradnja Vojske Srbije i KFOR danas se ostvaruje na svim nivoima i aktivno doprinosi jačanju stabilnosti juga Srbije, Kosova i Metohije, i šireg regiona. Komandni nivo saradnje ostvaruje se između komandanta brigada Vojske Srbije i komandanata multinacionalnih taktičkih snaga KFOR; koordinaciona saradnja se ostvaruje na nivou tima kopnenih snaga Vojske Srbije i JIC multinacionalnih snaga, dok na lokalnom nivou komuniciraju oficiri za vezu jedinica multinacionalnih taktičkih snaga i oficiri za vezu brigada.

Značajan vid saradnje predstavljaju jednovremene patrole snaga Vojske Srbije i KFOR, koje su uvedene 2004. godine i koje pomažu u kontroli administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, doprinoseći suzbijanju kriminalnih aktivnosti. Patrole se izvode danju i noću, često uz podršku helikoptera KFOR. Tokom 2006. godine, izvedeno je 255 jednovremenih patrola. Ujedno, sprovoden je i značajan broj zajedničkih vojnih vežbi.

Povremeno se održavaju i susreti na visokom nivou, između načelnika generalštaba Vojske Srbije i komandanta KFOR. Pored navedenih susreta na raznim nivoima, saradnja se ostvaruje i preko specijalnih telefonskih linija, između jedinica Vojske Srbije i KFOR, koje su postavljene u operativnim centrima brigada Vojske Srbije i multinacionalnih taktičkih snaga KFOR.

Poverilački fond Partnerstva za mirUz Prilagođeni program saradnje, doprinos Alijanse reformi sistema odbrane u Srbiji, svakako se ogledao i u poverilačkim fondovima Partnerstva za mir. Naime, do sada, pokrenuta su dva takva fonda za Srbiju, i to: početkom 2005. godine, fond namenjen uništavanju zaliha protivpešadijskih mina (koji je uspešno završen), i početkom 2006. godine, fond namenjen podršci programu prekvalifikacije viška vojnog kadra.

Državna zajednica Srbija i Crna Gora pristupila je, u martu 2004. godine, Otavskoj konvenciji,24 za čije sprovođenje je potrebno obezbediti značajna finansijska sredstva. S tim u vezi, pokrenut je Poverilački fond, u martu 2005. godine, namenjen za realizaciju projekta uništavanja zaliha protivpešadijskih mina, sa finansijskim sredstvima od oko 1,5 milion evra, koje je priložilo 11 država. Vodeći donatori bili su Kanada i Austrija, dok su pored njih projekat finansirale i Bugarska, Češka, Holandija, Irska, Mađarska, Norveška, Španija, Švajcarska i Švedska. Za izvršnu agenciju u sprovođenju projekta određena je NAMSA (NATO Agencija za održavanje i snabdevanje). Neposredni izvršioci Projekta bili su tehničko-remontni zavod (TRZ) u Kragujevcu i kompanija Prva iskra Barič, tako što je TRZ vršio uništavanje mina delaboracijom,25 a kompanija Prva iskra preradu iz vojnog u privredni eksploziv. Projekat se realizovao 2 godine i uspešno je okončan u maju 2007. godine, sa ukupno uništenih oko 1,4 miliona protivpešadijskih mina.

Pored toga, Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA), koji je izradilo Ministarstvo odbrane Republike Srbije, visoko je ocenjen u poređenju sa drugim projektima iste vrste, u državama Partnerstva za mir. Stoga je, u januaru 2006. godine, počeo sa radom novi Poverilački fond, sa ciljem podrške pri zapošljavanju pripadnika Vojske Srbije (i Crne Gore), u civilnom sektoru, koji u procesu reforme postanu kadrovski višak. Fond ima projektovan budžet od skoro 6 miliona evra i prvenstveno je usmeren na pokretanje mikro-preduzeća. Samo Kraljevina Norveška, kao pokretač, priložila je 1,5 milion evra. Za realizaciju sredstava angažovana je Međunarodna organizacija za migracije (eng.

24 Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prenošenja mina i o njihovom uništavanju.25 Delaboracija predstavlja proces odvajanja eksploziva od ostatka mine.

94

International Organization for Migrations, IOM), sa značajnim iskustvom u oblasti smanjenja viška vojnog kadra i njegove reintegracije u civilni sektor.

Parlamentarna skupština NATOU maju 2002. godine, nakon odluke Savezne vlade SR Jugoslavije, o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, SR Jugoslavija je dobila status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini NATO (eng. NATO PA). Nakon prijema Srbije u program Partnerstvo za mir, stvorili su se uslovi da se promeni njen status u okviru ove institucije. Tako je, na prolećnom zasedanju NATO PA na Maderi (Portugal), maja 2007. godine, Srbiji odobren status pridruženog člana. Od tada, Delegaciju Narodne skupštine Republike Srbije u NATO PA čini 5 poslanika (uz 5 zamenika). Prvi put u tom statusu delegacija Srbije, učestvovala je na 53. godišnjem zasedanju NATO PA, u Rejkjaviku (Island), oktobra 2007. godine. Kao pridruženi član, Srbija može da učestvuje u radu komiteta i podkomiteta, kao i plenarnim sesijama. Na plenarnim sesijama NATO PA, delegacija Srbije može predlagati rezolucije i amandmane na rezolucije. Međutim, u sadašnjem statusu, delegacija Srbije ne može glasati o izveštajima, rezolucijama, ili učestvovati u izboru rukovodstva NATO PA. Osim toga, Srbija nema obavezu da uplaćuje u budžet ove institucije.

Još, 1990. godine, NATO PA pokrenula je program rose-roth seminara u cilju produbljivanja saradnje između parlamenata država članica NATO i parlamenata država Centralne i Istočne Evrope. Državna zajednica Srbija i Crna Gora bila je dva puta domaćin ovim seminarima, 2003. i 2005. godine, a Republika Srbija, jednom, oktobra 2007. godine. Takođe, parlamentarno osoblje iz Srbije učestvovalo je u programima obuke, koje je organizovao Sekretarijat NATO PA.

Sporazum o bezbednosti informacija sa NATOIako je Srbija, čak i pre pristupanja Partnerstvu za mir, ostvarivala saradnju sa NATO, preko Prilago-đenog programa saradnje i Grupe Srbija-nAto za reformu odbrane, veliki deo korisnih informacija ostao je nedostupan Srbiji, zbog bezbednosne klasifikacije u NATO. Naime, odgovarajući bilateralni sporazum, koji međusobno garantuje minimum neophodnih standarda zaštite razmenjenih podataka, upravo omogućava pristup državnih organa Srbije podacima označenim određenim stepenom tajnosti, u NATO.

Slika 6.5 Otvaranje NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, decembar 2006. godine

MO

Srb

ije

95

Sporazum o bezbednosti informacija (eng. Agreement on Security Information) tzv. Bezbednosni sporazum, potpisao je, u ime Republike Srbije, ministar odbrane Dragan Šutanovac, 1. oktobra 2008. godine, u sedištu Alijanse. Značaj zaključenja Sporazuma o bezbednosti informacija između Srbije i NATO, višestruk je i predstavlja neophodan korak ka potpunoj formalizaciji članstva u Partnerstvu za mir. Time se stvaraju uslovi za aktivnu ulogu Srbije u Partnerstvu za mir (onakvu kakvu je predvidela u svom Prezentacionom dokumentu) i pristup dokumentima NATO, neophodnih u sprovođenju praktične saradnje, kao što su:

• otvaranje Misije Republike Srbije pri NATO u Briselu,• nerestriktivno školovanje predstavnika ministarstava Republike Srbije, u NATO školi u

Oberamergau i NATO koledžu u Rimu,• učešće u procesu PARP,• upućivanje pripadnika snaga bezbednosti i državne administracije Srbije u komande i ustanove

NATO, • razvoj naučne i vojno-tehničke saradnje,• sprovođenje zajedničkih vojnih vežbi i dr.

Vrsta i kvalitet informacija, koje zaključenje ovog sporazuma čini dostupnim, predstavlja, između ostalog, značajnu podršku efikasnosti procesa reforme sistema odbrane Republike Srbije. Veoma je važno naglasiti da Sporazum ne obavezuje strane da razmenjuju informacije, već isključivo utvrđuje kodeks ponašanja (načine zaštite, distribucije i čuvanja) u slučajevima kada do razmene podataka dođe.

Sporazum o bezbednosti informacija tipski je ugovor koji je do sada, sa NATO, zaključilo preko 90 država i međunarodnih organizacija. Među njima su: UN, EU, OEBS, Ruska federacija, Ukrajina, ostale države Partnerstva za mir, države mediteranskog dijaloga, Australija, itd.

97

KAKO bI MOGlO DA IZGlEDA UČEŠĆE REPUblIKE SRbIJE U

partnerstvU za mir?

99

Republika Srbija pozvana je da pristupi Partnerstvu za mir na NATO samitu u Rigi 29. novembra 2006. godine, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. U skladu sa ovim pozivom i odlukom Vlade Republike Srbije, Predsednik Republike Srbije Boris Tadić potpisao je okvirni dokument 14. decembra 2006. godine u Briselu, čime je Srbija i formalno postala učesnica programa Partnerstvo za mir. Takođe, u Prezentacionom dokumentu o ciljevima republike Srbije u Partnerstvu za mir, koji je predstavio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, u sedištu Alijanse 5. septembra 2007. godine, jasno je istaknuto da će učešće Srbije u programu Partnerstvo za mir biti u skladu sa ekonomskim, finansijskim, ljudskim, materijalnim i ostalim mogućnostima.

Slika 7.1 Obraćanje predsednika Srbije Severnoatlantskom savetu, nakon potpisivanja Okvirnog dokumenta u sedištu NATO 14. decembar 2006. godine

U savremenom bezbednosnom okruženju, Srbija ne može samostalno da odgovori na sve bezbednosne izazove i pretnje, posebno ne na one globalnog i transnacionalnog karaktera. Pored toga, jedan od najznačajnijih zahteva Srbije je i očuvanje njene teritorijalne celovitosti. Način rešavanja statusa Kosova i Metohije predstavlja važnu odrednicu za budući intenzitet i obim saradnje Republike Srbije i NATO. Takođe, Srbija se nalazi u procesu sveobuhvatne tranzicije i, u skladu sa tim, u procesu reforme celokupnog sektora bezbednosti, što je u velikoj meri odgovara procesima koji su se odvijali, ili se još uvek odvijaju, u svim državama učesnicama programa Partnerstvo za mir.

Konačno, zaključenje Sporazuma o bezbednosti informacija između Srbije i Alijanse, kao i uspostavljanje državne misije Srbije pri NATO, u Briselu, omogućava ostvarivanje ciljeva iznetih u Prezentacionom dokumentu, kao i zastupanje interesa Srbije u mnogobrojnim komitetima Alijanse i evroatlantskog partnerstva, uz korišćenje niza mehanizama koje pruža Partnerstvo za mir.

MO

Srb

ije

100

Mogući načini učešća Republike Srbije u Partnerstvu za mir

Države partneri, u svom odnosu prema Partnerstvu za mir, najčešće ističu dostizanje sledećih ciljeva:

• demokratska kontrola oružanih snaga,• primena novih tehnologija i savremenih standarda NATO,• zajednička naučna istraživanja sa članicama NATO i ostalim partnerskim državama,• izrada doktrinarnih dokumenta u oblasti bezbednosti i odbrane,• dostizanje stepena borbene gotovosti oružanih snaga u skladu sa standardima NATO,• sposobnost za učešće u operacijama pod pokroviteljstvom UN i drugih međunarodnih organizacija.

Sa svoje strane, NATO je definisao ciljeve svoje partnerske politike kao:

• konstruktivan dijalog i saradnja, • podrška reformi sektora bezbednosti u državama partnerima, • učešće partnerskih oružanih snaga u operacijama pod vođstvom NATO, • dostizanje političkih i vojnih sposobnosti onih država partnera koje teže članstvu u Alijansi.

Opredeljana za unapređenje saradnje i zajedničkoga delovanja sa državama članicama NATO i ostalim državama partnerima na izgradnji globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti, Srbija u svom Prezentacionom dokumentu izražava spremnost da preuzme deo odgovornosti za stabilan i trajan mir u regionu, učestvuje u mirovnim operacijama sa mandatom UN i dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članica NATO. U skladu sa tim, Srbija je odabrala osam prioritetnih oblasti saradnje:

1. DCF Demokratska kontrola sistema odbrane,2. DPS Politika odbrane i strategija,3. DPB Planiranje i finansiranje odbrane i upravljanje resursima,4. TRD Vojno obrazovanje, obuka i doktrina,5. PKG Konceptualni, planski i operacionalni aspekti učešća u mirovnim i humanitarnim operacijama,6. MED Vojnomedicinske službe,7. NBC Nuklearna, biološka i hemijska odbrana,8. LNG Izučavanje stranih jezika.

Pored navedenih prioritetnih oblasti saradnje, Srbija je izrazila zainteresovanost da sa Alijansom sarađuje u još deset dodatnih oblasti:

9. operativni, materijalni i administrativni aspekti standardizacije,10. vojne vežbe i obuka,11. saradnja i koordinacija za reagovanje u vanrednim situacijama,12. nauka i tehnologija,13. kontrola i upravljanje vazdušnim prostorom,14. upravljanje krizama,15. saradnja u borbi protiv terorizma,16. konsultacije, komandovanje i kontrola (uključujući komunikacione i informacione sisteme, sisteme za navigaciju i identifikaciju, aspekte interoperabilnosti, procedure i terminologiju),17. odnosi sa javnošću,18. razvojni programi saradnje u oblasti naoružanja i vojne opreme.

Navedene oblasti saradnje Srbija planira da sprovodi kroz:

101

• izradu zajedničkih planova i programa saradnje i koordinacije; • učešće u radu komiteta i komandnim strukturama NATO; • učešće u zajedničkim naučnoistraživačkim projektima; • dostizanje Ciljeva partnerstva procesa PARP, • organizaciju i učešće na međunarodnim skupovima; • konsultacije, sastanke i savetovanja; • razmenu kadrova, informacija i podataka; • angažovanje mobilnih timova za obrazovanje i obuku; • zajedničko učešće u komandno-štabnim vežbama na operativnom i taktičkom nivou; • zajedničko učešće u mirovnim i humanitarnim operacijama pod mandatom UN; • zajedničku obuku vojnog i civilnog kadra u nacionalnim i međunarodnim centrima za obuku; • učešće na sajmovima naoružanja i vojne opreme.

U cilju ostvarenja svojih ciljeva u Partnerstvu za mir i sprovođenja aktivnosti u izabranim oblastima saradnje, Srbija predviđa angažovanje određenih resursa i sredstava. Pored toga, Srbija je posvećena očuvanju mira i stabilnosti u regionu, i stoga izražava poseban interes i spremnost za organizaciju određenih aktivnosti u okviru Partnerstva za mir na regionalnom nivou.

Slika 7.2 Uručivanje Prezentacionog dokumenta od strane ministra spoljnih poslova Republike Srbije, u sedištu NATO, 5. septembra 2007. godine

U dosadašnjoj praksi Partnerstva za mir, u odnosu na obim i intenzitet sprovođenje ciljeva partnerstva i izbor mehanizama saradnje, izdvojila su se tri načina angažovanja država partnera u ovom programu:

1. učesnik u Partnerstvu za mir, kao nedovoljno aktivan partner, 2. učesnik u Partnerstvu za mir, kao aktivan partner i 3. učesnik u Partnerstvu za mir, kao država kandidat za članstvo u NATO.26

26 Videti deo poglavlja 2, u ovom vodiču, o nivoima učešća u Partnerstvu za mir.

MO

Srb

ije

102

Republika Srbija u Partnerstvu za mir kao nedovoljno aktivan partner

Uvidom u Prezentacioni dokument Republike Srbije, stiče se uverenje da je Srbija opredeljena da postane aktivan partner u programu Partnerstvo za mir. I pored toga, postoji mogućnost da Srbija bude nedovoljno aktivan partner, na šta će, u velikoj meri, uticati i proces rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije. U prilog ovoj tvrdnji služi i činjenica da je Srbija tek nakon devet meseci od poziva da učestvuje u Partnerstvu za mir predala Alijansi svoj Prezentacioni dokument, dok je u svim ostalim državama partnerima, ovaj proces uglavnom trajao tri meseca.

U slučaju da Srbija ostane nedovoljno aktivan partner, bez obzira na drugačiju nameru iskazanu u njenom Prezentacionom dokumentu, ona bi ograničila svoju saradnju sa Alijansom samo na skromni Individualni program partnerstva, kao što je to slučaj sa nekim državama partnerima iz centralne Azije (npr. Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan) ili bi uz Individualni program partnerstva učestvovala i u Procesu planiranja i pregleda, poput istočnoevropskih partnera (npr. Belorusija i Moldavija). Imajući u vidu tekući proces reforme sistema odbrane u Srbiji, kao i značaj mehanizma Proces planiranja i pregleda za reformu oružanih snaga, angažovanje Srbije čak i kao nedovoljno aktivnog partnera u tom mehanizmu bilo bi u značajnoj meri korisno.

Najzad, u slučaju nedovoljne aktivnosti u Partnerstvu za mir, Srbija ne bi mogla računati na ulogu pouzdanog činioca regionalne i međunarodne bezbednosti. Sasvim izvesno, nizak nivo bezbednosne saradnje sa drugim državama nametuo bi neophodnost razvoja odgovarajućih sposobnosti Vojske Srbije, za uspešno samostalno izvršenje čitavog niza složenih misija i zadataka. To bi, nesumnjivo, uslovilo značajno povećanje procenta BND27, koji bi Srbija trebalo da izdvaja za odbranu.

Republika Srbija u Partnerstvu za mir kao aktivan partner

U svom Prezentacionom dokumentu, Srbija je istakla nameru da aktivno učestvuje u Partnerstvu za mir, na osnovu postojećih sadržaja tog programa, kao i dosadašnje saradnje sa Alijansom. Takođe, ako se uzmu u obzir činjenice da radni plan evroatlantskog partnerstva za 2007-2008. godinu sadrži ukupno 31 oblast saradnje i da je, od njih, Srbija izabrala 18 oblasti saradnje, moglo bi se zaključiti da Srbija planira široku i intenzivnu saradnju sa NATO.

Pored toga, kada se uporedi Prezentacioni dokument Republike Srbije sa prezentacionim dokumentima sadašnjih naprednih partnera (Austrija, Finska, Irska, Švedska i Švajcarska), može se zaključiti da oni odgovaraju približno istom obimu i intenzitetu saradnje sa NATO. U svom Prezentacionom dokumentu, Srbija ističe spremnost učešća u skoro svim uspostavljenim mehanizmima programa Partnerstvo za mir, uključujući i Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), što ukazuje na mogućnost intenzivne saradnje sa Alijansom, prilagođene obostranim interesima. Na NATO Samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine, naglašena je spremnost Alijanse da produbi odnos sa Srbijom, posebno kroz razvoj IPAP. Tom prilikom, Alijansa je najavila i mogućnost započinjanja Intenziviranog dijaloga sa Srbijom, nakon što Srbija bude uputila takav zahtev.

27 Bruto nacionalni dohodak.

103

Slika 7.3 Avion G-4 Super Galeb, iz sastava Vazduhoplovnih snaga Vojske Srbije

Da bi dostigla nivo aktivnog partnera, potrebno je da Srbija sprovođenje svog Individualnog programa partnerstva uskladi sa započetim reformama i raspoloživim sposobnostima, stvaranjem novih sposobnosti snaga namenjenih za potrebe aktivnosti u Partnerstvu za mir, kao i sa angažovanjem u Procesu planiranja i pregleda i Individualnom akcionom planu partnerstva. Na primer, u okviru Procesa planiranja i pregleda, trebalo bi da Srbija izabere one Ciljeve partnerstva čije dostizanje može pozitivno uticati na reformu njenog sistema odbrane i izgradnju novih sposobnosti Vojske Srbije, uključujuči one za operacije pod pokroviteljstvom UN. Isto zapažanje važi i za sve ostale mehanizme koje je Srbija u svom Prezentacionom dokumentu izabrala kao okvire saradnje.

Prema stepenu dostignutih standarda i obimu aktivnosti u dosadašnjoj saradnji u okviru Partnerstva za mir, NATO za napredne partnere smatra Austriju, Finsku, Irsku, Švedsku i Švajcarsku. Sve navedene države odlikuje razvijena demokratija, ekonomska stabilnost, kao i činjenica da su sve, osim Švajcarske, i članice EU. Učešće tih država u svim programskim sadržajima je veoma značajno, zbog čega se često za te države kaže da sarađuju sa NATO u formi „Partnerstvo za mir plus”.

Više od 15% snaga angažovanih u operacijama pod vođstvom NATO u Avganistanu i na Balkanu doprinosi su država partnera, od čega, u sastavu KFOR, napredni partneri učestvuju sa više od 10%. Trenutno Austrija se angažuje sa 630, Finska sa 416, Irska sa 285, Švedska sa 255 i Švajcarska sa 209 vojnika. Takođe, za sada, u sastavu ISAF, Austrija učestvuje sa 1 vojnikom, Finska sa 80, Irska sa 7 i Švedska sa 280.

Pored toga, potrebno je naglasiti da se aktivno učešće Srbije u Partnerstvu za mir ne nalazi isključivo u okviru odgovornosti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Naime, skoro svi resori Vlade Republike Srbije trebalo bi da se angažuju u cilju obezbeđivanja efikasnog učešća Srbije u Partnerstvu za mir. Imajući to u vidu, potrebno je obrazovati koordinaciono telo koje će činiti predstavnici odgovarajućih ministarstava (npr. Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo pravde, itd.).

MO

Srb

ije

104

Prezentacioni dokument Republike Srbije, za razliku od ostalih prezentacionih dokumenata država u re gionu, ne predviđa članstvo Srbije u NATO, čime se, za sada, isključuje učešće Srbije i u Akcionom pla nu za članstvo (MAP), kao mehanizmu Partnerstva za mir za sveobuhvatne pripreme u procesu pri stupanja neke države Alijansi. Međutim, čak i nakon dužeg aktivnog angažovanja u Partnerstvu za mir, učešće Srbije u MAP može biti pokrenuto naknadnim donošenjem političke odluke u Srbiji, što pod razumeva početak dugogodišnjeg procesa priprema, koji se ne mora nužno završiti i članstvom u NATO.

Slika 7.4 Sastanak generalnog sekretara NATO i premijera Srbije, Beograd, jul 2007. godine

S obzirom na navedene činjenice, kao i na brzinu sveukupne tranzicije u Srbiji, teško da se Srbija u skoroj budućnosti može svrstati u grupu naprednih partnera. Ovakav stav potkrepljuje i činjenica da NATO, do sada, ni jednu bivšu socijalističku državu nije svrstao u napredne partnere. Tako su Češka, Mađarska i Poljska pozvane da pristupe NATO, kao aktivni partneri, a sedam novih članica, iz 2004. godine, kao države kandidati tj. učesnice Akcionog plana za članstvo (MAP).

Iako su na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. godine, Albanija i Hrvatska pozvane da pristupe Alijansi, uz Makedoniju nastavljaju da se angažuju u MAP, u cilju unapređenja političkih i vojnih sposobnosti, dok su Crna Gora, i Bosna i Hercegovina definisale članstvo u NATO kao svoj strateški cilj, počinjući Intenzivirani dijalog sa Alijansom, čime njihovo pristupanje MAP, postaje izvesno u doglednom vremenu.

Republika Srbija u Partnerstvu za mir, kao država kandidat za članstvo u NAtO

Države kandidati, u okviru Akcionog plana za članstvo (MAP), izrađuju godišnje nacionalne planove priprema za članstvo u NATO, gde definišu ciljeve svojih priprema, najavljuju korake koje će preduzeti u dostizanju tih ciljeva, određuju nadležne organe u ovom procesu i prave plan rada po konkretnim aspektima priprema. Sa svoje strane, NATO, na osnovu godišnjih nacionalnih planova priprema, procenjuje napredak države kandidata i daje određene sugestije za unapređenje procesa pripreme za

MO

Srb

ije

105

članstvo. MAP je primarni mehanizam priprema i predstavlja smernice i okvir za upotrebu svih ostalih mehanizama Partnerstva za mir, sa ciljem izgradnje potrebnih sposobnosti za članstvo u NATO. Zbog toga, svaka bi država kandidat trebalo da svoje celokupno angažovanje u Partnerstvu za mir usaglasi sa učešćem u MAP.

U skladu sa dosadašnjim iskustvima svih država koje su prošle, ili još prolaze, kroz MAP, učešće Srbije u njemu bilo bi složeno i zahtevno. Pre svega, Srbija bi procesu MAP trebalo da prilagodi svoje angažovanje u ostalim mehanizmima Partnerstva za mir (Individualnom programu partnerstva, Procesu planiranja i pregleda, Konceptu operativnih sposobnosti, itd.). Svoje godišnje nacionalne planove, kao osnovne elemente MAP, Srbija bi trebalo da izrađuje i sprovodi na temelju dostignutog stepena saradnje sa NATO, a u skladu sa raspoloživim i potrebnim sposobnostima koje odgovaraju zahtevima članstva.

U dosadašnjoj praksi, ne može se uočiti pravilo u vezi sa potrebnim brojem godišnjih ciklusa (godišnjih nacionalnih planova priprema) u pripremi neke države kandidata, pre nego što ta država dobije poziv za pristupanje Alijansi. Odluka o tome da li će i kada neka država biti pozvana da pristupi NATO, donosi se od slučaja do slučaja i zavisi od pripremljenosti kandidata, sa jedne, i političke volje i interesa među članicama Alijanse, sa druge strane.

Mnogi eksperti u oblasti evroatlantskih bezbednosnih integracija smatraju da Baltičke države nisu ispunile potrebne zahteve, definisane Studijom o proširenju nAto (1995), već da su Alijansi pristupile na osnovu političke odluke Severnoatlantskog saveta.

Kroz učešće u MAP, Srbija bi trebalo da izgradi političke sposobnosti koje podrazumevaju njenu spremnost da ispuni politička očekivanja naznačena u Studiji o proširenju nAto i drugim relevantnim dokumentima. Pored toga, Srbija bi trebalo da izgradi i vojne sposobnosti, u cilju pružanja doprinosa kolektivnoj odbrani i novim misijama NATO. Te sposobnosti podrazumevaju ispunjavanje vojnih standarda naznačenih u pomenutim dokumentima.

Slika 7.5 Počasni stroj Garde Vojske Srbije

MO

Srb

ije

106

Napredak Srbije u MAP, kao i u slučaju svih ostalih država, nadgledao bi NATO, kroz analizu uspešnosti sprovođenja godišnjih nacionalnih planova priprema, po već ustaljenom modelu. Da bi taj napredak bio ocenjen pozitivno, učešće Srbije u MAP trebalo bi da bude podržano od strane svih državnih organa. Efikasnost međuresorne saradnje različitih ministarstava Republike Srbije, za potrebe MAP, dobilo bi još više na značaju nego što bi to bio slučaj njenog angažovanja u Partnerstvu za mir kao aktivnog partnera.

Iako članstva u EU i NATO nisu međusobno formalno uslovljena, iskustva država centralne i istočne Evrope, koje su prošle kroz ovaj proces, ukazuju na to da se kroz MAP i proces pristupanja Alijansi, istovremeno, najefikasnije ispunjavaju bezbednosni standardi neophodni za članstvo u EU.

Kada Srbija dostigne sposobnosti potrebne za učlanjenje u NATO, mogla bi računati na otpočinjanje pregovora o pristupanju, mada bi uvek trebalo imati u vidu da učešće u MAP ne znači i siguran prijem, već da pitanje prijema novih članica NATO rešava prema svakom pojedinačnom slučaju, u skladu sa interesima o kojima države članice postignu konsenzus.

107

PRIlOZI

109

Skraćenice:

ABM Anti-Ballistic Missile Treaty (ABM Treaty of 1972)

Sporazum o anti-balističkim projektilima

ACO Allied Command Operations Saveznička komanda za operacije

ACt Allied Command Transformation Saveznička komanda za transformaciju

ADL Advanced Distributed Learning Sistem naprednog učenja na daljinu

AHWG Ad Hoc Working Group Ad hoc radna grupa

ANP Annual National Plan Godišnji nacionalni plan

AOR Area of Responsibility Oblast odgovornosti

APs Allied Publications Savezničke publikacije

ARW Advanced Research Workshop (NATO Science Programme)

Radionica za napredno istraživanje (NATO naučni program)

ASG Assistant Secretary General Pomoćnik generalnog sekretara

ASZ Air Safety Zone Vazdušna zona bezbednosti

AWACS Airborne Warning and Control System Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu

C3 Consultation, Command and Control Konsultacije, komanda i kontrola

CBC Civil Budget Committee Komitet za civilni budžet

CBM Confidence-Building Measures Mere izgradnje poverenja

CBRN Chemical, Biological, Radiological and Nuclear (weapons)

Hemijska, biološka, radiološka i nuklearna (oružja)

CEP Civil Emergency Planning Planiranje civilne odbrane

CFE Conventional Armed Forces in Europe (CFE Treaty of 1990)

Konvencionalne oružane snage u Evropi (Ugovor iz 1990. godine)

CFSP Common Foreign and Security Policy Zajednička spoljna i bezbednosna politika (Evropske unije)

CHOD Chief of Defence Načelnik generalštaba

CIMIC Civil-Military Cooperation Civilno-vojna saradnja

CIS Commonwealth of Independent States Zajednica nezavisnih država

CJtF Combined Joint Task Force Kombinovane združene namenske snage

CMC Chairman of the Military Committee Predsedavajući Vojnog komiteta (NATO)

CMtF Civil-Military Task Force Civilno-vojna radna grupa

CMX Crisis Management Exercise Vežba upravljanja krizama

CNAD Conference of National Armaments Directors

Konferencija državnih direktora za naoružanje

COMCEN Communication Centre Komunikacioni centar

110

DCMC Deputy Chairman of the Military Committee

Zamenik predsedavajućeg Vojnog komiteta (NATO)

DIMS Director, International Military Staff (IMS)

Direktor Međunarodnog vojnog sekretarijata (NATO)

DPC Defence Planning Committee Komitet za planiranje odbrane (NATO)

DPP Defence Policy and Planning Division Sektor za odbrambenu politiku i planiranje (NATO)

DPQ (NATO) Defence Planning Questionnaire

Upitnik za planiranje odbrane (NATO)

DRG Defence Reform Group Grupa za reformu odbrane

DSACEuR Deputy Supreme Allied Commander Europe

Zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi

EADRCC Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre

Evroatlantski koordinacioni centar za reagovanje na katastrofe

EADRu Euro-Atlantic Disaster Response Unit Evroatlantska jedinica za reagovanje na katastrofe

EAPC Euro-Atlantic Partnership Council Savet evroatlantskog partnerstva

EAPMC Euro-Atlantic Partnership Military Committee

Vojni komitet evroatlantskog partnerstva

EAPWP Euro-Atlantic Partnership Work Plan Radni plan evroatlantskog partnerstva

EfR Education for (Defence) Reform Obrazovanje i obuka za reformu sistema odbrane

ePRIME Partnership Real-Time Information Management and Exchange System

Informacioni sistem Partnerstva za mir

ESDI European Security and Defence Identity Evropski bezbednosni i odbrambeni identitet

ESDP European Security and Defence Policy Evropska bezbednosna i odbrambena politika

Eu European Union Evropska unija

EuCOM US European Command Evropska komanda SAD

EuFOR European Union Forces (in Bosnia and Herzegovina)

Snage Evropske unije (u Bosni i Hercegovini)

GCC Gulf Cooperation Council Zalivski savet za saradnju

GSZ Ground Safety Zone Kopnena zona bezbednosni

ICI Istanbul Cooperation Initiative Istambulska inicijativa za saradnju

IFOR Implementation Force Snage za sprovođenje

IMS International Military Staff Međunarodni vojni sekretarijat (NATO)

IOM International Organization for Migration

Međunarodna organizacija za migracije

IPAP Individual Partnership Action Plan Individualni akcioni plan partnerstva

IPP Individual Partnership Programme Individualni program partnerstva

111

IS International Staff Međunarodni sekretarijat (NATO)

ISAF International Security Assistance Force Međunarodne snage za bezbednosnu pomoć (u Avganistanu)

JIC Joint Implementation Commission Zajednička implementaciona komisija

KFOR Kosovo Force Snage za Kosovo i Metohiju

MAP Membership Action Plan Akcioni plan za članstvo

MBC Military Budget Committee Komitet za vojni budžet

MC Military Committee Vojni komitet (NATO)

MCG Mediterranean Cooperation Group Grupa za mediteransku saradnju

MCWG-COOP

Military Committee Working Group on Co-operation

Radna grupa Vojnog komiteta za saradnju

MDAP Mutual Defense Aid Programme Program pomoći za uzajamnu odbranu

MILREP Military Representative (to the MC) Vojni predstavnik (pri Vojnom komitetu)

MLO Military Liaison Office Vojna kancelarija za vezu

MoD Ministry of Defence Ministarstvo odbrane

MtIs Military Tasks of Interoperability Vojni zadaci interoperabilnosti

NAC North Atlantic Council Severnoatlantski savet

NACC North Atlantic Cooperation Council Savet za severnoatlantsku saradnju

NAMSA NATO Maintenance and Supply Agency NATO Agencija za održavanje i snabdevanje

NAtINADS NATO Integrated Air Defence System NATO integrisani sistem za protivvazduhoplovnu odbranu

NAtO North Atlantic Treaty Organization Organizacija Severnoatlantskog ugovora

NAtO PA NATO Parliamentary Assembly NATO Parlamentarna skupština

NBC Nuclear, Biological and Chemical (weapons)

Nuklearno, biološko i hemijsko (oružje)

NDC NATO Defense College NATO koledž

NGO Non-Governmental Organisation Nevladina organizacija / NVO

NHQC3S NATO Headquarters Consultation, Command and Control Staff

Štab NATO za konsultacije, komandu i kontrolu

NOS NATO Office of Security NATO Kancelarija za bezbednost

NPG Nuclear Planning Group Grupa za nuklearno planiranje (NATO)

NPt Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear Weapons (1968)

Sporazum o sprečavanju širenja nuklearnog oružja

NRC NATO-Russia Council Savet NATO – Rusija

NRF NATO Response Force NATO snage za reagovanje

NSA NATO Standardization Agency NATO Agencija za standardizaciju

NtM-I NATO Training Mission in Iraq NATO misija obuke u Iraku

112

NuC NATO-Ukraine Commission Komisija NATO – Ukrajina

NuAP NATO-Ukraine Action Plan Akcioni plan NATO-Ukrajina

OCC Operational Capabilities Concept Koncept operativnih sposobnosti

OPLAN Operational Plan Operativni plan

OSCE Organisation for Security and Cooperation in Europe

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju

PAP-DIB Partnership Action Plan on Defence Institutions Building

Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija sistema odbrane

PAP-t Partnership Action Plan against Terrorism

Akcioni plan partnerstva protiv terorizma

PARP Planning and Review Process Proces planiranja i pregleda

PCC Partnership Coordination Cell Odeljenje za koordinaciju partnerstva

PCC Prague Capabilities Commitment Praška obaveza o sposobnostima

PDD Public Diplomacy Division Sektor za javnu diplomatiju

PfP Partnership for Peace Partnerstvo za mir

PGs Partnership Goals Ciljevi partnerstva

PJC Permanent Joint Council (NATO-Russia)

Stalni zajednički savet (NATO-Rusija)

PMSC/AHG Political-Military Steering Committee/Ad Hoc Group on Cooperation in Peacekeeping

Političko-vojni nadzorni komitet / Ad Hoc grupa za saradnju u mirovnim operacijama

PMSC/PfP Political-Military Steering Committee on Partnership for Peace

Političko-vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir

PO Private Office of the Secretary General Kancelarija generalnog sekretara

PSE PfP Staff Element Štabni element Partnerstva za mir

PSO Peace Support Operations Operacije podrške miru

PWP Partnership Work Programme Radni program partnerstva

RACVIAC Regional Arms Control Verification and Implementation Assistance Centre

Regionalni centar za verifikaciju i implementaciju kontrole naoružanja

R&D Research and Development Istraživanje i razvoj (naučno-istraživačka delatnost)

RRF Rapid Reaction Force Snage za brzo reagovanje

SACEuR Supreme Allied Commander Europe Vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi

SACt Supreme Allied Commander Transformation

Vrhovni saveznički komandant za transformaciju

SALW Small Arms and Light Weapons Malo i lako naoružanje

SAM Surface-to-Air Missile Projektil zemlja – vazduh

SC Strategic Commander Strategijski komandant

113

SECI South-East Europe Co-operation Initiative

Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi

SEDM South-East European Defence Ministerial

Sastanci ministara odbrane Jugoistočne Evrope

SEEBRIG South-East European Brigade Brigada država Jugoistočne Evrope

SEECAP South-East Europe Common Assessment Paper on Regional Security Challenges and Opportunities

Dokument o zajedničkim procenama regionalnih bezbednosnih izazova i mogućnosti Jugoistočne Evrope

SEEGROuP South-East Europe Security Cooperation Steering Group

Nadzorna grupa za bezbednosnu saradnju u Jugoistočnoj Evropi

SEEI South-East Europe Initiative Inicijativa za Jugoistočnu Evropu

SFOR Stabilisation Force Snage za stabilizaciju

SG Secretary General Generalni sekretar

SHAPE Supreme Headquarters Allied Powers Europe

Vrhovni štab savezničkih snaga u Evropi

SIMNEt PfP Simulation Network Simulaciona mreža Partnerstva za mir

SItCEN Situation Centre Situacioni centar (Centar za praćenje situacije)

SOFA Status of Forces Agreement Sporazum o statusu snaga

StANAG Standardization Agreement Sporazum o standardizaciji

tCP Tailored Co-operation Programme Prilagođeni program saradnje

tEEP Training and Education Enhancement Programme

Program unapređenja obrazovanja i obuke

tMD Theatre Missile Defence Protivraketna zaštita zone operacije

uN United Nations Ujedinjene nacije

uNDP UN Development Programme Program UN za razvoj

uNSC United Nations Security Council Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija

WG Working Group Radna grupa

WMD Weapons of Mass Destruction Oružje za masovno uništenje

114

Severnoatlantski ugovorVašington, 4. april 1949. godine

Strane ugovornice ponovo potvrđuju svoju veru u ciljeve i načela Povelje ujedinjenih nacija i svoju želju da žive u miru sa svim narodima i svim vladama.

one su rešene da štite slobodu, zajedničku baštinu i civilizaciju svojih naroda koja je zasnovana na načelima demokratije, individualne slobode i vladavine prava. one teže unapređenju stabilnosti i blagostanja u severnoatlantskoj oblasti.

one su rešene da ujedine svoje napore u cilju kolektivne odbrane i očuvanja mira i bezbednosti. one se stoga saglašavaju sa ovim Severnoatlantskim ugovorom:

Član 1.Kao što je izloženo u Povelji Ujedinjenih nacija, ugovornice se obavezuju da će miroljubivim sredstvima rešavati sve međunarodne sporove u koje bi mogle biti upletene, tako da ne budu ugroženi međunarodni mir, bezbednost i pravda i da će se uzdržavati, u svojim međunarodnim odnosima, od pretnje ili upotrebe sile na bilo koji način koji ne bi bio saglasan sa ciljevima Ujedinjenih nacija.

Član 2.Ugovorne strane će doprinositi daljem razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa jačanjem svojih slobodnih ustanova, stvaranjem boljeg razumevanja načela na kojima su te ustanove zasnovane i unapređenjem uslova stabilnosti i blagostanja. One će nastojati da otklone sukobe u svojoj međunarodnoj ekonomskoj politici i podsticaće ekonomsku saradnju između ovih potpisnica.

Član 3.Da bi se što uspešnije postigli ciljevi ovog ugovora, ugovorne strane će odvojeno i zajednički, posredstvom stalne i stvarne samopomoći i uzajamne pomoći, održavati i razvijati svoju individualnu i kolektivnu sposobnost za otpor protiv oružanog napada.

Član 4.Ugovorne strane savetovaće se međusobno kad god po mišljenju ma koje od njih budu ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavisnost i li bezbednost ma koje od potpisnica.

Član 5.Ugovorne strane saglasile su se da će oružani napad protiv jedne ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi biti smatran za napad protiv svih njih i sledstveno tome saglašavaju da će svaka od njih, ako se takav oružani napad dogodi, - koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu, priznato članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija – pomoći stranu ili strane ugovornice koje su napadnute, preduzimajući odmah, individualno i u zajednici sa drugim stranama, akciju ako budu smatrale za potrebno, uključujući upotrebu oružane sile, u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlantske oblasti. Savet bezbednosti biće odmah obavešten o svakom takvom oružanom napadu i svim merama preduzetim kao odgovor na taj napad. Te mere će biti okončane kada Savet bezbednosti bude preduzeo mere potrebne za uspostavljanje i održavanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Član 6.28

Za svrhe člana 5, smatra se da oružani napad na jednu ili više oružanih strana uključuje oružani napad na teritoriju ma koje od strane ugovornica u Evropi ili Severnoj Americi, na alžirske departmane Francuske29. Na teritoriju Turske ili na ostrva pod jurisdikcijom bilo koje države

28 Definicija teritorija na koju se član 5 poziva revidirana je članom 2 Protokola Severnoatlantskog ugovora o prijemu Grčke i Turske potpisanom 22. oktobra 1951. godine. 29 Savet je 16. januara 1963. godine registrovao da ova odredba ugovora nije primenljiva na alžirske departmane Fran-cuske od 3. jula 1962. godine.

115

ugovornice u Severnoatlantskoj oblasti severno od severnog povratnika; na snage, plovila ili vazduhoplove bilo koje ugovornice, kada se nalaze na ovim prostorima ili na bilo kom drugom delu Evrope gde se nalaze okupacione snage bilo koje ugovornice na dan stupanja ovog ugovora na snagu, ili u Sredozemnom moru ili u Severnoatlantskoj oblasti severno od povratnika.

Član 7.Ovaj ugovor ne zadire i neće se tumačiti kao zadiranje na bilo koji nalin u prava i obaveze na osnovu Povelje onih strana ugovornica koje su članice Ujedinjenih nacija niti u vrhovnu odgovornost Saveta bezbednosti za održavanje međunarodnog mira i stabilnosti.

Član 8Svaka strana ugovornica izjavljuje da ni jedna od međusobnih obaveza koja su sada na snazi između nje i neke druge ugovornice ili pak neke treće države nije u sukobu sa odredbama ovog ugovora i obavezuje se da neće stupati ni u kakvo međunarodno obavezivanje protivno ovom ugovoru.

Član 9.Strane ugovornice uspostavljaju savet za razmatranje pitanja koja se tiču primene ovog ugovora u kojem će biti zastupljena svaka od njih. Savet će biti organizovan tako da može neodloženo sastati u svako doba. Savet će obrazovati pomoćne organe koji bi mogli biti potrebni, a naročito će odmah uspostaviti odbor odbrane za preporučivanje mera koje bude trebalo preduzimati radi primene članova tri i pet.

Član 10.Po jednodušnom sporazumu strane ugovornice mogu pozvati da pristupi ovom ugovoru ma koju drugu evropsku državu koja je u mogućnosti da se zalaže za načela ovog ugovora i doprinosi bezbednosti severnoatlantske oblasti. Ma koja država tako pozvana može postati ugovorna strana čime što će položiti instrument o svome pristupanju kod vlade SAD. Vlada SAD obavestiće sve strane ugovornice o predaji takvog instrumenta o pristupanju.

Član 11.Strane ugovornice ratifikovaće ovaj ugovor i sprovoditi njegove odredbe u saglasnosti sa svojim ustavnim propisima. Instrumenti ratifikacije biće deponovani što je moguće pre kod vlade SAD koja će o tome obavestiti sve druge potpisnice. Ugovor će stupiti na snagu između država koje ga budu ratifikovale, čim budu predate ratifikacije većina potpisnica, uključujući ratifikaciju Belgije, Kanade, Francuske, Luksemburga, Holandije, Velike Britanije i SAD i stupiće u dejstvo u odnosu na druge potpisnice na dan polaganja ratifikacija.30

Član 12.Po isteku 10 godina od stupanja na snagu ugovora, ili u svako doba posle toga, strane ugovornice će se, ako to bude tražila neka od njih, savetovati međusobno u cilju revizije ugovora, uzimajući u obzir faktore koji tada budu zadirali u mir i bezbednost u severnoatlantskoj oblasti, uključujući razvoj univerzalnih i regionalnih sporazuma za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, zaključenih na osnovu Povelje ujedinjenih nacija.

Član 13.Dvadeset godina nakon stupanja na snagu ugovora, bilo koja strana ugovornica moći će raskine ugovor, godinu dana pošto njeno obaveštenje o otkazu bude dato vladi SAD koja će obavestiti vlade ostalih ugovornica o predaji obaveštenja o otkazu.

Član 14.Ovaj ugovor, čiji su engleski i francuski tekst podjednako autentični, biće položen u arhive vlade SAD.Ta vlada će dostaviti vladama ostalih potpisnica propisno overene prepise ugovora. 30 Ugovor je stupio na snagu 24. avgusta 1949. godine pošto su ratifikacione instrumente deponovale sve ugovorne strane.

116

Partnerstvo za mir: Pozivni dokumentKominike M-1(94)2 donet od strane šefova država i vlada na zasedanju Severnoatlantskog saveta,Sedište NATO, Brisel - 10-11. januar 1994. godine

Mi, šefovi država i vlada zemalja članica Severnoatlantskog saveza, na osnovu bliskog i dugotrajnog partnerstva između severnoameričkih i evropskih saveznika, odlučni smo da ojačamo bezbednost i stabilnost u celoj Evropi. Stoga želimo da pojačamo veze sa demokratskim državama na istoku. Potvrđujemo da Savez, kao što je definisano u Članu 10. Vašingtonskog ugovora, ostaje otvoren za članstvo ostalim evropskim državama koje su u poziciji da unaprede načela Ugovora i doprinesu bezbednosti severnoatlantske regije. Očekujemo i pozdravljamo širenje NATO prema demokratskim državama na istoku, kao deo evolucionog procesa, uzimajući u obzir političke i bezbednosne promene u celoj Evropi.

Danas smo pokrenuli direktan i praktičan program koji će izmeniti odnose između NATO i zemalja učesnica. Ovaj novi program seže dalje od dijaloga i saradnje radi uspostavljanja pravog partnerstva – Partnerstva za mir. Stoga pozivamo ostale države koje učestvuju u Savetu za severnoatlantsku saradnju (SSAS) i druge zemlje članice Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) sposobne i voljne da doprinesu ovom programu, da se pridruže ovom partnerstvu. Aktivno učešće u Partnerstvu za mir će imati značajnu ulogu u evolucionom procesu širenja NATO.

Partnerstvo za mir, koje će funkcionisati pod rukovodstvom Severnoatlantskog saveta, uspostaviće nove bezbednosne odnose između Severnoatlantskog saveza i Partnerstva za mir. Partnerske države će biti pozvane od Severnoatlantskog saveta da učestvuju u političkim i vojnim telima Sedišta NATO u zavisnosti od aktivnosti Partnerstva. Partnerstvo će se širiti i intenzivirati političku i vojnu saradnju širom Evrope, povećati stabilnost, smanjiti pretnje miru, i izgraditi ojačane odnose promovišući duh praktične saradnje i privrženost demokratskim načelima koja su u osnovi našeg Saveza.

NATO će se konsultovati sa bilo kojim aktivnim članom Partnerstva u slučaju da taj član smatra da postoji direktna pretnja njegovom teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti ili bezbednosti. Brzinom i obimom, zavisnim od kapaciteta i želje individualnih zemalja učesnica, radićemo konkretno na transparentnosti u budžetiranju odbrane, promociji demokratske kontrole ministarstva odbrane, zajedničkom planiranju, zajedničkim vojnim vežbama i stvaranju sposobnosti zajedničkog delovanja sa NATO u oblastima poput mirovnih operacija, operacijama traganja i spasavanja i humanitarnim operacijama i ostalim prema dogovoru.

Radi promocije bliskije vojne saradnje i interoperabilnosti, predložićemo da se s početkom 1994. godine u okviru Partnerstva održavaju vežbe u oblasti mirovnih operacija. Radi koordinacije zajedničkih vojnih aktivnosti u okviru Partnerstva, pozvaćemo zemlje učesnice u Partnerstvu da uspostave stalne oficire za vezu pri Sedištu NATO i posebno pri Odeljenju za koordinaciju Partnerstva u Monsu (Belgija) koji će, pod rukovodstvom Severnoatlantskog saveta, sprovoditi vojno planiranje neophodno za implementaciju programa Partnerstva.

Od svog začetka pre dve godine, Savet za severnoatlantsku saradnju je vidno povećao dubinu i obim svojih aktivnosti. Nastavićemo da sarađujemo sa svim partnerima SSAS-a na izgradnji kooperativnih odnosa širom celog spektra aktivnosti Saveza. Širenjem aktivnosti SSAS-a i pokretanjem Partnerstva za mir odlučili smo da ponudimo stalni smeštaj pri sedištu NATO za kadar zemalja članica SSAS-a i drugih učesnika Partnerstva za mir sa ciljem poboljšanja radnih odnosa i bliskije saradnje.

117

Partnerstvo za mir: Okvirni dokumentAneks dokumenta M-1(94)2donet od strane šefova država i vlada na zasedanju Severnoatlantskog saveta i Saveta za severnoatlantsku saradnju,Sedište NATO, Brisel - 10-11. januar 1994. godine

1. Na osnovu poziva upućenog od strane NATO šefova država i vlada sa sastanka 10-11. januara 1994. godine, države članice Severnoatlantskog saveza i druge države potpisnice ovog dokumenta rešene da prodube svoje političke i vojne veze i da doprinesu daljem jačanju bezbednosti unutar evroatlantskog regiona, ovim uspostavljaju, u okviru Saveta za severnoatlantsku saradnju, Partnerstvo za mir.

2. Ovo partnerstvo je uspostavljeno kao izraz zajedničkog ubeđenja da se stabilnost i bezbednost u evroatlantskom području mogu postići jedino putem saradnje i zajedničke akcije. Zaštita i promocija osnovnih sloboda i ljudskih prava, očuvanje slobode, zakona i mira kroz demokratiju su zajedničke vrednosti elementarne za ovo partnerstvo.

Pridruživanjem Partnerstvu, države članice NATO i druge države potpisnice ovog dokumenta podsećaju da su privrženi zaštiti demokratskih društava, njihovih sloboda od ugrožavanja i prisile i poštovanja načela međunarodnog prava.

One ponovo potvrđuju svoju privrženost da dosledno ispunjavanju sve obaveze iz Povelje UN i načela Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, posebno da će se uzdržavati od pretnji upotrebom sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i da će nesuglasice rešavati mirnim sredstvima. Oni takođe ponovo potvrđuju svoju odanost Završnom aktu iz Helsinkija, svim narednim dokumentima OEBS-a i ispunjavanju preuzetih obaveza u sferi razoružanja i kontrole naoružanja.

3. Druge države – potpisnice ovog dokumenta – će sarađivati sa Organizacijom severnoatlantskog ugovora u ispunjenju sledećih ciljeva:

a. omogućavanje transparentnosti u nacionalnim procesima planiranja odbrane i budžetiranju;

b. obezbeđenje demokratske kontrole odbrambenih snaga;

c. održavanje sposobnosti i gotovosti za doprinos, u skladu sa ustavnim odredbama, operacijama pod okriljem UN i/ili u odgovornosti OEBS-a;

d. razvoj kooperativnih vojnih odnosa sa NATO, sa svrhom zajedničkih planiranja, obuke i vežbi, da bi ojačali sopstvenu sposobnost da preuzmu misije održavanja mira, traganja i spasavanja, humanitarnih operacija i drugih koje naknadno mogu biti usaglašene.

e. razvoj, na dugoročnoj osnovi, snaga koje bi bile bolje osposobljene za sadejstvo sa snagama država članica Severnoatlantskog saveza.

4. Druge države potpisnice će podneti nadležnim organima NATO prezentacione dokumente, navodeći korake koje će preduzeti radi postizanja političkih ciljeva Partnerstva, kao i vojne i druge resurse, koji bi se mogli koristiti za aktivnosti Partnerstva. NATO će predložiti program vojnih vežbi partnerstva i drugih aktivnosti u skladu sa ciljevima Partnerstva. Na osnovu ovog programa i svog Prezentacionog dokumenta, svaka država potpisnica će razviti sa NATO Individualni program partnerstva.

5. U pripremi i implementaciji individualnih programa partnerstva druge zemlje potpisnice mogu, uz vlastito finansiranje i uz saglasnost Saveza i, ukoliko je potrebno, relevantnih organa Belgije, uspostaviti svoje biroe za vezu sa Sedištem NATO u Briselu. Ovo će omogućiti učešće na zasedanjima i u aktivnostima Saveta za severnoatlantsku saradnju, odnosno Partnerstva, kao

118

i određenih drugih po pozivu. Zemlje potpisnice će takođe učiniti dostupnim ljudstvo, resurse, objekte i sposobnosti neophodne i adekvatne za izvođenje usaglašenog Programa Partnerstva. NATO će im pomagati, ukoliko je potrebno, u formulisanju i sprovođenju njihovih individualnih programa partnerstva.

6. Druge zemlje potpisnice prihvataju sledeće izjave:

- oni koji su predvideli učešće u misijama pomenutim u paragrafu 3(d) će učestvovati, gde je potrebno, u takvim vojnim vežbama NATO,

- samostalno će finansirati svoje učešće u aktivnostima Partnerstva ili će učiniti napore na podeli troškova u izvođenju vežbe u kojima učestvuju,

- mogu uputiti, nakon odgovarajućeg sporazuma, stalna lica za vezu u posebno Odeljenje za koordinaciju Partnerstva u Monsu (Belgija), koja će, pod okriljem Severnoatlantskog saveta, vršiti vojno planiranje neophodno za implementaciju programa Partnerstva,

- oni koji učestvuju u planiranju i vojnim vežbama će imati pristup određenim tehničkim podacima NATO, relevantnim za interoperativnost,

- na osnovu mera OEBS-a o planiranju odbrane, druge države potpisnice i države članice NATO će razmenjivati informacije o koracima koje su preduzele ili ih preduzimaju na promovisanju transparentnosti planiranja i budžetiranja odbrane i na osiguranju demokratske kontrole oružanih snaga,

- mogu učestvovati u recipročnoj razmeni informacija o planiranju i budžetiranju odbrane, koje će se razvijati unutar Saveta evroatlantskog partnerstva, odnosno Partnerstva.

7. U održavanju svoje privrženosti ciljevima Partnerstva, članice Severnoatlantskog saveza će:

- razvijati sa drugim zemljama potpisnicama proces planiranja i revizije, kako bi stvorili osnovu za identifikovanje i ocenjivanje snaga i sposobnosti, koje te zemlje mogu staviti na raspolaganje za multinacionalnu obuku, vojne vežbe i operacije zajedno sa snagama Saveza,

- promovisati vojnu i političku koordinaciju u Sedištu NATO da bi se obezbedilo usmeravanje relevantno za aktivnosti Partnerstva sa drugim državama potpisnicama, uključujući planiranje, obuku, vojne vežbe i razvoj doktrina.

8. NATO će se konsultovati sa svakim aktivnim učesnikom Partnerstva, ukoliko taj partner predviđa direktnu pretnju svom teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti ili bezbednosti.

119

Države članice Severnoatlantske alijanse (NATO) Hronološki pregled datuma pristupanja država Severnoatlantskoj alijansi

Datum Država

Države osnivači NATO

4. april 1949. godine

Belgija

Danska

Francuska

Holandija

Island

Italija

Kanada

Luksemburg

Norveška

Portugal

SAD

Velika Britanija

Prvo proširenje NATO

18. februar 1952. godineGrčka

Turska

Drugo proširenje NATO

6. maj 1955. godine Nemačka

Treće proširenje NATO

30. maj 1982. godine Španija

Četvrto proširenje NATO

16. mart 1999. godine

Češka

Mađarska

Poljska

Peto proširenje NATO

29. mart 2004. godine

Bugarska

Estonija

Letonija (Latvija)

Litvanija

Rumunija

Slovačka

Slovenija

120

Države članice programa Partnerstvo za mirHronološki pregled datuma potpisivanja Okvirnog dokumenta PZM (pristupanja PZM)

Datum Država Potpisao26. 01. 1994. godine Rumunija2 ministar SP Teodor Melescanu27. 01. 1994. godine Litvanija2 predsednik Algirdas Brazauskas02. 02. 1994. godine Poljska1 premijer Waldemar Pawlak03. 02. 1994. godine Estonija2 ministar SP Luik On08. 02. 1994. godine Mađarska1 ministar SP Géza Jeszenszky08. 02. 1994. godine Ukrajina ministar SP Anatoliy Zlenko09. 02. 1994. godine Slovačka2 premijer Vladimir Meciar14. 02. 1994. godine Letonija (Latvija)2 premijer Valdis Birkavs14. 02. 1994. godine Bugarska2 predsednik Jelu Jelev23. 02. 1994. godine Albanija predsednik Sali Berisha10. 03. 1994. godine Češka1 premijer Vaclav Klaus16. 03. 1994. godine Moldavija predsednik Mircea Snegur23. 03. 1994. godine Gruzija ministar SP Aleksandr Chikvaidze30. 03. 1994. godine Slovenija2 premijer Janez Drnovšek04. 05. 1994. godine Azerbejdžan predsednik Geidar Aliyev09. 05. 1994. godine Finska ministar SP Heikka Haavisto09. 05. 1994. godine Švedska ministar SP Margaretha AF Ugglas10. 05. 1994. godine Turkmenistan zamenik premijera Boris Shikhmuradov27. 05. 1994. godine Kazahstan ministar SP Kanat Saudabayev01. 06. 1994. godine Kirgizstan predsednik Askar Akayev22. 06. 1994. godine Ruska federacija ministar SP Andrei Kozyrev13. 07. 1994. godine Uzbekistan ministar SP Saidmukhtar Saidkasimov05. 10. 1994. godine Jermenija ministar SP Vahan Papazian11. 01. 1995. godine Belorusija ministar SP Uladzmir Syanko10. 02. 1995. godine Austrija ministar SP Alois Mock15. 11. 1995. godine Makedonija premijer Branko Crvenkovski 11. 12. 1996. godine Švajcarska ministar SP Flavio Cotti01. 12. 1999. godine Irska ministar SP David Andrews25. 05. 2000. godine Hrvatska ministar SP Tonino Picula20. 02. 2002. godine Tadžikistan ambasador Sharif Rahimov 14. 12. 2006. godine Bosna i Hercegovina predsednik Nebojša Radmanović14. 12. 2006. godine Crna Gora predsednik Filip Vujanović 14. 12. 2006. godine Srbija predsednik Boris Tadić

Malta3

1 Ove države postale su članice NATO 16. marta 1999. godine2 Ove države postale su članice NATO 29. marta 2004. godine3 Učešće Malte u PZM reaktivirano je na NATO samitu u Bukureštu, aprila 2008. g, nakon što je Malta suspendovala svoje učešće u ovom programu oktobra 1996. godine. Malta je pristupila PZM u aprilu 1995. g.

121

2006. godina

Država Godišnji Bruto nacionalni dohodak (BND), u € (evrima)

Troškovi odbrane (budžet), u % BND

Troškovi odbrane (budžet), u € (evrima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u % (procentima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u € (evrima)

Države članice PZM

Albanija 8.172.000.000 1,38 % 113.110.000 5,4 % 6.032.000

Hrvatska 32.700.000.000 1,77 % 579.000.000 0,47 % 2.740.000

Švajcarska 313.663.100.000 0,90 % 2.869.500.000 0,08 % 2.400.000

Švedska* 306.139.200.000 1,28 % 4.240.871.100 nema podataka nema podataka

Države članice NATO

Češka 118.400.000.000 1,80 % 2.100.000.000 3,16 % 65.163.000

Mađarska 89.897.566.882 1,25 % 1.122.582.964 2,98 % 33.464.092

Rumunija 90.000.000.000 2,38 % 2.140.000.000 20,00 % 428.000.000

Slovačka** 48.980.000.000 1,64 % 805.600.000 *****1,73 % *****13.900.000

2005. godina

Država Godišnji Bruto nacionalni dohodak (BND), u € (evrima)

Troškovi odbrane (budžet), u % BND

Troškovi odbrane (budžet), u € (evrima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u % (procentima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u € (evrima)

Države članice PZM

Albanija 7.464.000.000 1,41 % 105.390.000 4,00 % 4.215.600

Hrvatska 30.000.000.000 1,87 % 562.000.000 0,38 % 2.150.000

Švajcarska 299.144.000.000 1,00 % 2.952.500.000 0,08 % 2.500.000

Švedska* 287.080.200.000 1,50 % 4.293.422.400 nema podataka nema podataka

Države članice NATO

Češka 108.100.000.000 2,00 % 2.200.000.000 2,83 % 61.281.000

Mađarska 88.913.900.423 1,44 % 1.284.224.955 2,05 % 26.373.151

Rumunija 81.000.000.000 2,38 % 1.930.000.000 25,00 % 483.000.000

Slovačka** 44.021.000.000 1,72 % 757.700.000 ****0,88 % ****6.700.000

Godišnji troškovi odbrane država članica Partnerstva za mir i NATO od 2004. do 2006. godine

122

2004. godina

Država Godišnji Bruto nacionalni dohodak (BND), u € (evrima)

Troškovi odbrane (budžet), u % BND

Troškovi odbrane (budžet), u € (evrima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u % (procentima)

Deo troškova odbrane (budžeta) koji se troši na aktivnosti u vezi sa NATO, u € (evrima)

Države članice PZM

Albanija 6.792.000.000 1,29 % 87.621.000 3,5 % 3.066.735

Hrvatska 28.000.000.000 2,00 % 561.000.000 0,18 % 1.000.000

Švajcarska 300.919.200.000 1,00 % 3.093.700.000 0,08 % 2.400.000

Švedska* 277.768.600.000 1,56 % 4.320.905.500 nema podataka nema podataka

Države članice NATO

Češka 102.100.000.000 1,90 % 1.940.000.000 2,40 % 46.656.000

Mađarska 82.315.281.310 1,50 % 1.234.627.305 2,66 % 32.820.224

Rumunija 71.000.000.000 2,38 % 1.690.000.000 30,00 % 507.000.000

Slovačka** 40.556.000.000 1,69 % 686.500.000 ***0,86 % ***5.900.000

* Prosečni kurs korišćen:za 2006. godinu 0,1081 €/SEKza 2005. godinu 0,1074 €/SEKza 2004. godinu 0,1091 €/SEK

** Kurs korišćen: 25. oktobar 2007. god. 33,418 SKK/€ - izvor Narodna Banka Slovačke

*** Uključuje ne samo operacije u okviru NATO, već i pojedince u EU Operaciji Althea i posmatračkim misijama UNTSO, UNAMSIL, OSCE/Georgia, EUMM. Statistike o osoblju dodeljenom štabnim strukturama NATO nisu dostupne.

**** Uključuje ne samo operacije u okviru NATO, već i pojedince u EU Operaciji Althea i posmatračkim misijama UNTSO, UNAMSIL, OSCE/Georgia, EUMM. Ne uključuje osoblje dodeljeno NATO kadrovima

***** Ne uključuje osoblje dodeljeno štabnim strukturama NATO

123

Godišnje brojno stanje oružanih snaga država članica Partnerstva za mir i NATO, od 2004. do 2006. godine

2006. godina

Država Ukupan broj stanovnika

Brojno stanje oružanih snaga (aktivna služba), kao procenat (%) ukupnog broja stanovnika

Brojno stanje pripadnika oružanih snaga

Procenat (%) brojnog stanja oružanih snaga uključenih u NATO operacije

Brojno stanje pripadnika oružanih snaga uključenih u NATO operacije

Države članice PZM

Albanija 3.158.000 0,474 % 15.000 2,46 % 370

Hrvatska 4.445.000 0,49 %22.000

(sa 4.000 regruta)

0,99 % 217

Švajcarska 7.508.739 1,65 % *123.911 0,18 % 225

Švedska oko 9.000.000 0,30 % 27.790 2,50 % oko 700

Države članice NATO

Češka 10.350.000 0,23 % 24.245 7,80 % 1.899

Mađarska 10.076.581 0,27 % 27.285nema

podatakanema

podataka

Rumunija 21.700.000 0,41 %

90.000 (75.000

vojnika + 15.000 civila)

2,60 % 2.300

Slovačka 5.393.637 0,307 % 16.595 1,21 % 201

2005. godina

Država Ukupan broj stanovnika

Brojno stanje oružanih snaga (aktivna služba), kao procenat (%) ukupnog broja stanovnika

Brojno stanje pripadnika oružanih snaga

Procenat (%) brojnog stanja oružanih snaga uključenih u NATO operacije

Brojno stanje pripadnika oružanih snaga uključenih u NATO operacije

Države članice PZM

Albanija 3.141.000 0,509 % 16.000 1,56 % 250

Hrvatska 4.442.000 0,54 %24.100

(sa 5.100 regruta)

0,41 % 104

Švajcarska 7.459.128 1,56 % **116.599 0,19 % 227

Švedska oko 9.000.000 0,32 % 28.983 2,40 % oko 700

124

Države članice NATO

Češka 10.250.000 0,23 % 23.870 7,65 % 1.822

Mađarska 10.097.549 0,31 % 30.934nema

podatakanema

podataka

Rumunija 21.700.000 0,45 %

97.000 (81.000

vojnika + 16.000 civila)

2,37 % 2.300

Slovačka 5.389.180 0,347 % 18.754 0,671 % 126

2004. godina

Država Ukupan broj stanovnika

Brojno stanje oružanih snaga (aktivna

služba), kao procenat (%) ukupnog broja

stanovnika

Brojno stanje pripadnika oružanih

snaga

Procenat (%) brojnog stanja oružanih snaga

uključenih u NATO operacije

Brojno stanje pripadnika

oružanih snaga uključenih u

NATO operacije

Države članice PZM

Albanija 3.122.000 0,528 % 16.500 1,51 % 250

Hrvatska 4.439.000 0,60 %28.000

(sa 8.000 regruta)

0,37 % 101

Švajcarska 7.415.102 1,60 % 120.000 0,19 % 227

Švedska nema podataka nema podataka nema

podatakanema

podatakanema

podataka

Države članice NATO

Češka 10.220.000 0,21 % 22.272 9,00 % 2.016

Mađarska 10.116.742 0,33 % 33.601nema

podatakanema

podataka

Rumunija 21.700.000 0,52 %113.506

(90.678 vojnog osoblja)

1,26 % 1.427

Slovačka 5.384.822 0,357 % 19.082 0,676 % 129

* Pored ovog broja, postoji još i 32.530 regruta na osnovnoj vojnoj obuci i vojnika na kursevima** Pored ovog broja, postoji još i 33.938 regruta na osnovnoj vojnoj obuci i vojnika na kursevima

125

Struktura strategijskih komandi NATO

Saveznička komanda za operacije (ACO)

Saveznička komanda za transformaciju (ACT)

126

Hronologija odnosa Rusije i NATO31:

1991. Uspostavljeni formalni odnosi Alijanse i Rusije, Moskva se uključila u rad Severnoatlantskog saveta za saradnju koji će kasnije prerasti u Savet evroatlantskog partnerstva – EAPC (Euro-Atlantic Partnership Council).

1994. Rusija postaje članica programa Partnerstvo za mir.

1996. Ruski kontingent uključuje se u stabilizacione snage u Bosni i Hercegovini pod komandom NATO-a.

1997. Na samitu u Parizu čelnici Alijanse i Rusije osnivaju Stalni zajednički savet – PJC (eng. Permanent Joint Council).

1998. Rusija otvara diplomatsku misiju pri NATO.

1999. Moskva privremeno suspenduje učešće u PJC, zbog vazdušnih napada na SR Jugoslaviju. Iste godine ruski kontingent uključuje se u sastav međunarodnih snaga na Kosovu – KFOR, pod komandom NATO.

2000. Novi predsednik Rusije Vladimir Putin najavljuje izgradnju odnosa sa Alijansom koji će se temeljiti na pragmatizmu. Obnavlja se i proširuje saradnja Moskve i NATO, unutar PJC. Tone ruska nuklearna podmornica Kursk, taj incident ukazuje na potrebu saradnje Rusije i Alijanse u spasavanju posada podmornica.

2001. NATO otvara informativnu kancelariju u Moskvi. Ruski predsednik Vladimir Putin prvi je od svih šefova država telefonirao američkom predsedniku Džordžu Bušu povodom terorističkih napada na SAD. Rusija daje dozvolu da se njen vazdušni prostor koristi za vojnu intervenciju u Avganistanu i počinje razmena obaveštajnih podataka.

2002. NATO otvara vojnu kancelariju za vezu u Moskvi. Na samitu u Rimu, lideri Alijanse i Rusije potpisuju deklaraciju o odnosima Rusije i NATO-a, umesto PJC stvoren je Savet NATO – Rusija. Otvoren je zajednički centar za pomoć u zbrinjavanju viška vojnog kadra. Rusija je domaćin međunarodne vežbe za saniranje posledica katastrofe.

2003. NATO i Rusija potpisuju sporazum o spasavanju podmorničkih posada. Ruski vojni kontingenti povlače se iz misija u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

2004. Rusija otvara vojnu kancelariju za vezu pri najvišim komandnim strukturama NATO. Rusija organizuje, u Kalinjingradu, međunarodnu vežbu za saniranje posledica katastrofa. Savet NATO - Rusija usvaja sveobuhvatni akcioni plan za borbu protiv terorizma.

2005. Rusija potpisuje Sporazum o statusu snaga – SOFA (Status of Forces Agreement) u okviru programa Partnerstvo za mir. Ministri odbrane Rusije i članica NATO sklapaju dogovor o političko-vojnom uputstvu za dugoročni razvoj interoperabilnosti oružanih snaga Rusije i članica Alijanse na strateškom, operativnom i taktičkom nivou. Britanski tim pomaže spasavanje ruske podmorničke posade u blizini Kamčatke.

2006. Ministri spoljnih poslova Rusije i NATO-a na sastanku u Sofiji dogovaraju set prioriteta i preporuka za budući rad Saveta NATO – Rusija. Rusija upućuje u Sredozemlje fregatu koja se uključuje u NATO operaciju Aktivno nastojanje.

31 Tekst preuzet iz Evroatlantske revije, Leto 2007 / Godina II / Broj 6

127

Korisni linkovi

NATOSedište NATO, Brisel NATO Headquarters

http://www.nato.int

NATO Revija NATO Reviewhttp://www.nato.int/docu/review.htm

Saveznička komanda za operacije Allied Command Operations (ACO)http://www.nato.int/shape/

Saveznička komanda za transformaciju Allied Command Transformation (ACT)http://www.act.nato.int/

Južno krilo NATO, Napulj Allied Joint Force Command Napleshttp://www.afsouth.nato.int/

NATO snage za reagovanje NATO Response Forcehttp://www.nato.int/shape/issues/shape_nrf/nrf_intro.htm

NATO Parlamentarna Skupština NATO Parliamentary Assemblyhttp://www.nato-pa.int/

NATO Škola, Oberamergau, SR Nemačka NATO School, Oberammergau, Germanyhttp://www.natoschool.nato.int/

NATO koledž, Rim NATO Defence Collegehttp://www.ndc.nato.int/

NATO vojna kancelarija za vezu, Beograd NATO’s Military Liaison Office in Belgradehttp://www.jfcnaples.nato.int/mlo/index.htm

NATO štab, Sarajevo NATO Headquarters Sarajevohttp://www.jfcnaples.nato.int/NHQSA/index.htm

NATO štab, Tirana NATO Headquarters Tiranahttp://www.jfcnaples.nato.int/NHQT/index.htm

NATO štab, Skoplje NATO Headquarters Skopjehttp://www.nhqs.nato.int/

PARTNERSTVA PARTNERSHIPS

Partnerstvo za mir Partnership for Peacehttp://www.nato.int/issues/pfp/index.html

Savet Evroatlantskog partnerstva The Euro-Atlantic Partnership Councilhttp://www.nato.int/issues/eapc/index.html

Savet NATO – Rusija NATO – Russia Councilhttp://www.nato-russia-council.info/htm/EN/index.shtml

Komisija NATO – Ukrajina NATO – Ukraine Commissionhttp://www.nato.int/issues/nuc/index.html

NATO – EU Strateško partnerstvo NATO – EU Strategic Partnershiphttp://www.nato.int/issues/nato-eu/index.html

Mediteranski dijalog NATO’s Mediterranean Dialoguehttp://www.nato.int/med-dial/home.htm

Istambulska inicijativa za saradnju Istanbul Cooperation Initiative (ICI)http://www.nato.int/ici/home.htm

NATO inicijativa za Jugoistočnu Evropu NATO’s South East Europe Initiativehttp://www.nato.int/seei/home.htm

128

OPERACIJE OPERATIONS

Operacija Aktivno nastojanje Operation Active Endeavour http://www.nato.int/issues/active_endeavour/index.html

KFOR – Snage za Kosovo KFOR – Kosovo Forcehttp://www.nato.int/kfor/

ISAF, Avganistan ISAF, Afghanistanhttp://www.nato.int/issues/afghanistan/index.html

NATO misija obuke u Iraku NATO Training Mission in Iraqhttp://www.nato.int/issues/iraq-assistance/index.html

NATO pomoć Afričkoj uniji, u Darfuru NATO’s assistance to the AU for Darfurhttp://www.nato.int/issues/darfur/index.html

STALNE MISIJE PRI NATO PERMANENT MISSIONS TO NATO

Belgija Belgiumhttp://www.diplomatie.be/brusselsnato/

Kanada Canadahttp://www.international.gc.ca/foreign_policy/nato/menu-en.asp

Češka Czech Republichttp://www.czechembassy.org/wwwo/default.asp?zu=/zu/nato.brussels

Estonija Estoniahttp://www.estnato.be

Francuska Francehttp://www.rpfrance-otan.org

Nemačka Germanyhttp://www.nato.int/germany/home.html

Island Icelandhttp://www.iceland.org/nato

Italija Italyhttp://www.nato.int/italy/index.htm

Litvanija Lithuaniahttp://nato.mfa.lt

Norveška Norwayhttp://www.norway-nato.org

Poljska Polandhttp://www.natopoland.be

Rumunija Romaniahttp://nato.mae.ro/index.php?lang=en

Velika Britanija United Kingdomhttp://www.britishembassy.gov.uk/servlet/Front?pagename=OpenMarket/Xcelerate/ShowPage&c=Page&cid=1109177670936

Sjedinjene američke države United Stateshttp://nato.usmission.gov

Hrvatska Croatiahttp://nato.mvp.hr/?mv=186&mh=45

Švajcarska i Partnerstvo za mir Switzerland and the Partnership for Peacehttp://www.pfp.admin.ch/internet/partnership_for_peace/en/home.html

129

Karta - države članice NATO i Partnerstva za mir

Zemlje članice Nato

1. Belgija2. Bugarska3. Češka4. Danska5. Estonija6. Francuska7. Grčka8. Holandija9. Island10. Italija11. Kanada12. Letonija13. Litvanija14. Luksemburg15. Mađarska16. Nemačka17. Norveška18. Poljska19. Portugal20. Rumunija21. Sjedinjene Američke Države22. Slovačka23. Slovenija24. Španija25. Turska26. Velika Britanija

Zemlje članice programa „Partnerstvo za mir”

27. Albanija28. Austrija29. Azerbejdžan30. Belorusija31. Makedonija 32. Bosna i Hercegovina33. Crna Gora34. Finska35. Gruzija36. Hrvatska37. Irska38. Jermenija39. Kazahstan40. Kirgistan41. Moldavija42. Ruska federacija43. Srbija44. Švajcarska45. Švedska46. Tadžikistan47. Turkmenistan48. Ukrajina49. Uzbekistan50. Malta

Zemlje članice programa „Mediteranski dijalog”

51. Alžir52. Egipat53. Izrael54. Jordan55. Maroko56. Mauritanija57. Tunis