www.dereta.rs

VLADIMIR VLADIMIROVIČ NABOKOV rođen je u Sankt Peterburgu, 23. aprila 1899, kao najstariji od četvoro dece u uglednoj aristokratskoj porodici. Deda mu je bio mini­star pravde za vreme vladavine Aleksandra II, a otac, ta­kođe ugledni političar, novinar i pravnik, bio je ubijen u Berlinu u atentatu 1922, štiteći svog političkog protivni­ka. Majka potiče iz bogate buržoaske porodice. Svi zajed­no prebegli su u Nemačku 1919, posle Boljševičke revo­lucije. Nabokov je studirao francuski i rusku književnost na Triniti koledžu u Kembridžu (1919–1923), a potom je živeo u Berlinu (1923–1937) i Parizu (1937–1940), gde je počeo da piše, uglavnom na ruskom, pod pseudonimom Sirin. Godine 1940. seli se u SAD, gde je započeo svoju književnu karijeru kao romanopisac, kritičar, pesnik i prevodilac. Takođe, radio je i kao profesor književnosti na univerzitetima Velsli, Stenford, Kornel i Harvard. Posle velikog uspeha s romanom Lolita prekinuo je profesorsku karijeru i u potpunosti se posvetio pisanju. Godine 1961. preselio se u Švajcarsku (Montre), gde je i umro 1977. Nabokov je danas priznat kao jedan od najznačajnijih proznih pisaca XX veka i veliki stilista, koji je besprekor­no vladao engleskim i ruskim jezikom. Zajedno sa svojim sinom, Dmitrijem Nabokovom, preveo je s ruskog na en­gleski (i obratno) mnoga svoja dela i redigovao ih, između ostalog i knjigu svojih sabranih priča, pa se te verzije da­nas smatraju konačnim.

Biblioteka

XX vek

Urednik izdanja

Aleksandar Šurbatović

Na slov ori gi na la Vladimir Nabokov

COLLECTED STORIES

Copyright © 1995, 2002, 2006 by Dmitri NabokovCopyright © ovog izdanja dela DERETA doo

Izdavanje ove publikacije podržalo jeMinistarstvo kulture i informisanja

Republike Srbije.

Vladimir NabokoV

SABRANE PRIČE

II

Beograd2018.

DERETA

• 5 •

M UZI KA

Hod nik je bio pre pla vljen kapu ti ma oba pola; iz gostin­ske sobe dopi rao je brzi niz kla vir skih nota. Odraz Vik to ra Iva no vi ča u ogle da lu zate gao je čvor odra za kra va te. Izvi­ja ju ći se, slu žav ka je oka či la nje gov kaput, ali on skli znu, povu kav ši još dva sa sobom, te je mora la sve iz počet ka.

Kada je Vik tor Iva no vič na vrho vi ma prsti ju sti gao do gostin ske sobe, muzi ka je najed nom posta la gla sni ja i mužev ni ja. Volf, jedan od ret kih koji je bio stal ni gost u toj kući, sedeo je za kla vi rom. Osta li – njih tri de se tak ukup no – slu ša li su, u raznim poza ma, neki pod bra đe­ni o pesni cu, dru gi su duva li dim ciga re te ka pla fo nu, a kole blji vo sve tlo dava lo je odre đe nu živo pi snost nji ho voj nepo kret no sti. Izda le ka, doma ći ca je reči tim osme hom uka za la Vik to ru Iva no vi ču na slo bod no mesto, fote lji cu s naslo nom u obli ku pere ce koja je bila sko ro pot pu no nat kri lje na sen kom veli kog kla vi ra. Odgo vo rio je jedva pri met nom gesti ku la ci jom – neka, neka, mogu i da sto­jim; onda je ipak počeo da se pome ra u tom prav cu, opre­zno je seo i opre zno pre kr stio ruke. Supru ga pija ni ste se, polu o tvo re nih usta i brzo trep ću ći, spre ma la da okre ne

M UZI KA

Vladimir NabokoV

• 6 •

stra ni cu i... napo kon je i okre nu la. Crna šuma sve gla­sni jih nota, uspon, ponor, izdvo je na gru pa malih tra pe­zi sta u letu. Volf je imao duge, sve tle tre pa vi ce; nje go ve pro vid ne uši pose do va le su neku nežnu rume nu nijan su; svi rao je tono ve neve ro vat no brzo i ener gič no i ruke, u laki ra nim dubi na ma otvo re nog poklop ca kla vi ja tu re, bile su zao ku plje ne sabla snom, zamr še nom, done kle čak i lakr di jaš kom mimi kri jom.

Vik to ru Iva no vi ču je sva ka nepo zna ta muzi ka – a znao je možda dese tak opšte po zna tih melo di ja – bila nalik brblja nju na nekom stra nom jezi ku, kada uza lud poku­ša va mo da utvr di mo bar poče tak i kraj reči, ali pri tom se sve raz li va i sta pa, tako da lenjo uvo poči nje da ose ća dosa du. Vik tor Iva no vič je poku šao da se usred sre di na slu ša nje, ali ubr zo je uhva tio sebe kako posma tra Vol fo­ve ruke i nji ho ve sabla sne odsja je. Kada su se zvu ci pre­tvo ri li u zaglu šu ju ću grmlja vi nu, vrat pija ni ste se naduo, nje go vi raši re ni prsti su se uko či li i on ispu sti pri gu še­ni roptaj. U jed nom tre nut ku nje go va žena je požu ri la; levim dla nom je hitro zau sta vio stra ni cu, pa je neve ro­vat nom brzi nom plje snuo natrag, da bi mu već sle de ćeg tre nut ka obe ruke opet divlje pri ti ska le pokor ne dir ke. Vik tor Iva no vič je pom no posma trao tog čove ka: špi ca­sti nos, izra že ni kap ci, oži ljak od čira na vra tu, kosa na­lik pla voj pahu lji, crni sako širo ko kro jen u rame ni ma. Na tre nu tak, Vik tor Iva no vič je hteo opet da se posve ti muzi ci, ali jedva da mu je to uopšte poš lo za rukom, kada mu je pažnja opet popu sti la. Laga no se okre nuo tra že ći svo ju taba ke ru pažlji vo posma tra ju ći osta le goste. Među nepo zna tim lici ma pri me tio je i neko li ko pozna tih – eno dra gog, buc ka stog Koča rov skog, da li da mu klim nem

• 7 •

MUZIKA

gla vom? To je i ura dio, ali je pro ma šio cilj: dru gi pozna­nik, Šma kov, odgo vo ri mu na naklon; čuo sam da napuš­ta Ber lin i odla zi u Pariz – moram da ga pitam za to. Na diva nu, okru že na dve ma sta ri jim dama ma, sede la je kor­pu lent na, crve no ko sa Ana Samoj lov na, bla go zava lje na i polu za tvo re nih oči ju, dok je njen muž, larin go log, sedeo nalak ćen na naslon od sto li ce. Kakav to pred met sve tlu ca među prsti ma nje go ve slo bod ne ruke? Ah, da, cvi ke ri na čeho vljev skoj vrp ci. Malo dalje, s rame nom u sen ci, pogr­bljen, bra da ti čovek, pozna ti lju bi telj muzi ke, pom no je slu šao, kaži pr sta oslo nje nog na sle po oč ni cu. Vik tor Iva­no vič nika da nije uspeo da zapam ti nje go vo ime i patro­nim. Boris? Ne, nije. Bori so vič? Nije ni to. Još lica. Da li su Haru zi ni tu? Da, jesu. Ne gle da ju ka meni. I u tom tre nut ku, odmah iza njih, Vik tor Iva no vič ugle da svo ju biv šu ženu.

Odmah je spu stio pogled, nesve sno otre sao pepeo ciga re te koji se još nije ni for mi rao. Negde iz dubi ne nje­go vo srce izro ni kao pesni ca, tek da mu upu ti aper kat, da ga uzdr ma, opet uda ri, potom brzo i hao tič no nasta vi da kuca, suprot sta vlja ju ći se muzi ci i zaglu šu ju ći je. Ne zna ju ći gde da gle da, isko sa osmo tri pija ni stu, ali nije čuo nika kav zvuk: Volf je, čini se, pri ti skao nečuj ne dir ke. Gru di Vik to ra Iva no vi ča toli ko su se ste gle da je morao da usta ne i dubo ko udah ne; potom, kao da se vra ća iz dale ka, pono vo se začu muzi ka i nje go vo srce opet poče da kuca pra vil ni jim rit mom. Ras ta li su se pre dve godi ne, u dru gom gra du, gde je more tut nja lo noću i gde su poče li da žive kada su se uze li. Još uvek obo re nih oči ju, tri vi jal­nim misli ma je poku šao da se odbra ni od tog gro mov nog nale ta proš lo sti: na pri mer, mora da ga je pre neko li ko

Vladimir NabokoV

• 8 •

tre nu ta ka posma tra la dok je dugim, bešum nim, nesi gur­nim kora ci ma na vrho vi ma prsti ju pro šao duž cele sobe da bi došao do ove sto li ce. Ose ćao se kao da ga je neko uhva tio bez ode će dok je oba vljao neki idi ot ski posao; i dok je zamiš ljao kako je tako nesve stan kli zio i ura njao u njen pogled (nepri ja telj ski? podru gljiv? zna ti že ljan?), pre ki de samog sebe ne bi li osmo trio da li je doma ći ca ili bilo ko u pro sto ri ji možda bio sve stan situ a ci je, i otkud ona tu, i da li je doš la sama ili sa novim mužem, i šta nje­mu, Vik to ru Iva no vi ču, valja čini ti: da osta ne tako ili da pogle da ka njoj? Ne, pogled još nije dola zio u obzir; prvo mora da se pri vik ne na nje no pri su stvo u toj veli koj ali ipak ogra ni ča va ju ćoj sobi – jer muzi ka ih je tu zatvo ri la i posta la neka vrsta zatvo ra gde su obo je osu đe ni da osta­nu zaro blje ni dok pija ni sta ne pre sta ne da gra di i diže svo je zvuč ne svo do ve.

Šta je uspeo da pri me ti u tom krat kom pogle du pre­po zna va nja pre neko li ko tre nu ta ka? Malo toga: nje ne obo re ne oči, ble de obra ze, uvo jak crne kose i jed nu stvar koja je bila sasvim u dru gom pla nu, ogr li cu ili neš to već oko nje nog vra ta. Tako malo! Ipak, ta ovlaš na ski ca, ta nedo vr še na sli ka već je bila nje go va žena, i taj tre nut ni spoj sve tla i sen ke već je stvo rio jedin stve no biće koje se moglo zva ti nje nim ime nom. Koli ko dav no to sad izgle­da! Jed ne spar ne veče ri, pod oma mlju ju ćim nebom, ludo se zalju bio u nju, na tera si pavi ljo na teni skog klu ba, a mesec dana kasni je, tokom prve brač ne noći, pljuš ta lo je tako jako da se more nije moglo čuti. Kakvo je to bilo bla­žen stvo. Bla žen stvo – kakva vla žna, mokra, zaplju sku ju ća reč, tako živa, tako krot ka, nasme ja na i upla ka na sama

• 9 •

MUZIKA

po sebi. A sle de ćeg jutra: to bli sta vo liš će u baš ti, to sko ro bešum no more, to malak sa lo, mleč no, sre brn ka sto more.

Neš to je tre ba lo uči ni ti sa opuš kom. Okre nuo je gla vu i nje go vo srce je opet pre sko či lo. Neko se pome rio, sko ro pot pu no je zaklo niv ši, i izva dio mara mi cu belu kao smrt; ali usko ro će se lakat stran ca sklo ni ti i ona će se opet uka za ti, da, evo samo što se nije pono vo uka za la. Ne, ne mogu da gle dam. Eno pepe lja re na kla vi ru.

Zvuč ni zid je i dalje bio pod jed na ko visok i nepro bo­jan. Sabla sne ruke u nji ho vim laki ra nim dubi na ma i dalje su se uvi ja le. Biće mo zau vek sreć ni – kako je melo dič na ta fra za, kako sija! Bila je sva meka poput somo ta, čove­ku dođe da je poku pi poput sklup ča nog ždre be ta. Da je pri vi je na gru di i ušuš ka. I šta onda? Šta bi tre ba lo čovek da ura di ne bi li je pot pu no pose do vao? Volim tvo ju jet­ru, tvo je bubre ge, tvo ja krv na zrn ca. Na to bi odgo vo ri­la: – Ne budi gro zan. – Nisu bili ni boga ti ni siro maš ni, odla zi li su na more sko ro tokom čita ve godi ne. Medu za, nasu ka na na šljun ko vi tu pla žu, drh ta la je na vetru. Krim­ske liti ce pre si ja va le su se popr ska ne. Jed nom su vide li riba ra koji je nosio telo uto plje ni ka; bose noge, koje su viri le ispod pokri va ča, delo va le su izne na đe no. Nave če bi obič no kuva la kakao.

Opet je pogle dao. Sada je sede la obo re nog pogle da, pre krš te nih nogu, brade podbočene o pesnicu: bila je veo­ma muzi kal na, Volf mora da je svi rao neko čuve no, div no delo. Neću spa va ti neko li ko noći, reče Vik tor Iva no vič u sebi dok je raz miš ljao o nje nom belom vra tu i bla gom pre vo ju nje nog kole na. Nosi la je tan ku crnu halji nu, nje­mu nepo zna tu, a na ogr li ci se pre si ja va lo sve tlo. Ne, neću moći da spa vam, i pre sta ću ovde da navra ćam. Sve je bilo

Vladimir NabokoV

• 10 •

uza lud: dve godi ne napo ra i tru da, sko ro da sam povra tio svoj unu traš nji mir – sada moram iz počet ka, poku ša va­ju ći sve da zabo ra vim, sve što je već sko ro bilo zabo ra­vlje no, i sad još ovo veče. Najed nom mu se uči ni da ga ona kri šom posma tra, te se okre nu.

Muzi ka se vero vat no bli ži la kra ju. Kada dođu ti bur ni, zadi ha ni akor di, to obič no zna či da se bli ži kraj. Još jed na inte re sant na reč, kraj... kao krv i maj u jed nom... krva vi obla ci sud njeg maj skog dana. Sa dola skom pro le ća posta­la je neo bič no zatvo re na. Govo ri la je sko ro ne pome ra ju ći usne. Pitao bi je: – Šta se deša va s tobom? – Niš ta. Niš ta poseb no. – Pone kad bi zuri la u nje ga kroz polu za tvo re ne kap ke, sa zago net nim izra zom na licu. – Šta se deša va? – Niš ta. – Nave če je već bila kao mrtva. Niš ta se nije moglo radi ti s njom: upr kos tome što je bila oma le na, mrša va žena, posta la bi teš ka i nezgrap na, kao da je od kame­na. – Da li bi mi napo kon rekla šta se deša va s tobom? – I tako se nasta vi lo čita vih mesec dana. Potom, jed nog jutra – da, tog jutra joj je bio rođen dan – rekla je popri­lič no obič nim gla som, kao da govo ri o neče mu nebit nom: – Haj de da se rasta ne mo na neko vre me. Ne može mo više ova ko. – Suse do va ćer ka je banu la u sobu da poka že svo je mače (jedi no pre ži ve lo iz poto plje nog nako ta). – Odla zi, odla zi, kasni je. – Devoj či ca je otiš la. Zavla da la je duga tiši na. Posle izve snog vre me na, laga no, tiho, počeo je da uvi ja nje ne zglo bo ve na ruka ma – hteo je da je polo mi svu, da joj išča ši sve zglo bo ve, da gla sno puk nu. Zapla ka­la je. Onda je seo za sto i pra vio se da čita novi ne. Izaš la je u vrt, ali se ubr zo vra ti la. – Ne mogu više to da držim u sebi. Moram ti sve reći. – I sa čud nim divlje njem, kao da je reč o nekoj dru goj ženi, kao da joj se divi, te ga zove

• 11 •

MUZIKA

da s njom pode li tu zadi vlje nost, rekla mu je, sve mu je rekla. U pita nju je bio kršan, skro man i povu čen čovek; pone kad je navra ćao na par ti ju vista i onda bi voleo da pri ča o arte skim buna ri ma. Prvi put se desi lo u par ku, potom u nje go voj kući.

Osta li deta lji su bili popri lič no neja sni. Hodao sam pla­žom sve dok se nije smr klo. Da, izgle da da se muzi ka zai­sta bli ži kra ju. Kada sam ga oša ma rio na keju, rekao je: – Dobra no ćeš pla ti ti za ovo. – Poku pio je kapu sa zemlje i oti šao. Nisam se opro stio s njom. Kako je glu po bilo raz­miš lja ti o tome da je ubi jem. Živi, samo ti živi. Živi kao što sada živiš; zau vek sedi kao što sada sediš. Sve ću ti opro sti ti, jer ćemo jed nog dana svi umre ti, i tada će se sve zna ti, i sve će biti oproš te no – čemu odla ga nje? Pogle daj me, pogle daj, okre ni oči, moje oči, moje lju blje ne oči. Ne. Goto vo je.

Posled nji mno go ru ki, masiv ni akor di – još jedan, osta­lo je daha tek za posled nji, a posle tog završ nog akor da, posle kojeg je muzi ka pot pu no pre da la svo ju dušu, pija­ni sta nani ša ni i, s pre ci znoš ću mač ke, uda ri jed nu pro stu, pot pu no neza vi snu zlat nu noti cu. Muzič ki zid se ras pao. Apla uz. Volf reče: – Proš lo je baš dosta vre me na otka da sam posled nji put svi rao ovo. – Vol fo va žena reče: – Zna­te, proš lo je dosta vre me na otka da je moj muž svi rao ovaj komad. – Pri la ze ći mu, tiskajući se oko nje ga, nut ka ju ći ga pun čem, larin go log reče Vol fu: – Veli čan stve no! Uvek sam tvr dio da je to naj bo lja stvar koju je ika da napi sao. Čini mi se da ste, bli že ći se kra ju, obo ji li zvuk isu vi še moder nim boja ma. Ne znam da li sam bio dovolj no jasan, ali vidi te...

Vik tor je gle dao ka vra ti ma. Tamo se neka sit na, crno­ko sa gospo đa sa bes po moć nim osme hom opraš ta la od

Vladimir NabokoV

• 12 •

doma ći ce, koja je i dalje izne na đe no pod vri ski va la: – Ne dola zi u obzir, sada ćemo svi popi ti čaj, a onda ćemo slu­ša ti peva ča. – Ali ona se samo bes po moć no smeš ka la i pro bi ja la ka vra ti ma, a Vik tor Iva no vič shva ti da je muzi­ka, koja se pre čini la kao tesna tam ni ca gde su bili pri mo­ra ni da sede svi zajed no, oko va ni rezo nant nim zvu ci ma, licem u lice na pet­šest meta ra jed no od dru gog, u stva­ri bila neve ro vat no bla žen stvo, čarob no sta kle no zvo no koje je pri gr li lo nju i nje ga i omo gu ći lo mu da diše isti vazduh koji je i ona disa la; a sada se sve polo mi lo i rasu­lo, ona je nesta ja la kroz vra ta, Volf je zatvo rio kla vir i zano sno zato če niš tvo više nije moglo biti pono vo uspo­sta vlje no.

Otiš la je. Čini lo se da niko niš ta nije pri me tio. Pozdra­vio ga je čovek po ime nu Bok, koji je bla gim gla som rekao: – Posma trao sam vas sve vre me. Kakva reak ci ja na muzi­ku! Zna te, izgle da lo je da vam je toli ko dosad no da mi vas je bilo žao. Da li je mogu će da vas sve to toli ko ne doti če?

– Ah, ne. Nije mi bilo dosad no – odgo vo ri Vik tor Iva­no vič zbu nje no. – Jed no stav no, nemam slu ha, i zato ni­sam baš neko ko bi tre ba lo da daje sud. Uzgred, šta je to svi rao?

– Šta vam je po volji – reče Bok dobro duš nim šapa­tom jed nog lai ka. – „Devi čan sku moli tvu” ili „Kroj ce ro vu sona tu”. Šta god vam je po volji.

pre vod sa engle skog: Aleksandar Šurbato vić

• 13 •

SAVR ŠEN STVO

– Dakle, ovde sad ima mo dve pra ve – rekao bi Davi du vese lim, goto vo ushi će nim gla som, kao da su dve pra ve neko veli ko otkri će, neš to čime se tre ba pono si ti. David je bio dobar dečak, ali poma lo spor. Posma tra ju ći kako mu uši pola ko crve ne, Iva nov je pomi slio da će za tri de set ili četr de set godi na vero vat no biti čest gost u Davi do vim sno vi ma: ljud ski sno vi ne zabo ra vlja ju sta re dugo ve.

Sve tle kose, vitak, ode ven u žuti pulo ver pri teg nut kožnim kai šem, sa golim kole ni ma punim oži lja ka i ruč­nim satom sa sta klom zaš ti će nim zatvor skom rešet kom, David je sedeo za sto lom u naj ne u dob ni joj mogu ćoj pozi i upor no kuc kao po zubi ma tupim kra jem naliv pe ra. Ško la mu nije išla od ruke, pa su mora li da mu uzmu pri vat nog uči te lja.

– Pogle daj mo sad dru gu pra vu – nasta vio je Iva nov sa istom pro ra ču na tom vese loš ću. Diplo mi rao je geo gra fi ju, ali od nje go vih neo bič nih zna nja nije bilo mno go kori­sti: mrtav kapi tal, veli čan stve na pala ta siro maš ka viso­kog roda. Kako su samo lepe sta re mape, na pri mer! Put­ne mape sta rih Rimlja na, izdu že ne, boga to ukra še ne, sa

SAVR ŠEN STVO

Vladimir NabokoV

• 14 •

zmi jo li kim tra ka ma uz mar gi ne koje pred sta vlja ju mora u obli ku kana la; ili one izra đe ne u sta roj Alek san dri ji, na koji ma su Engle ska i Irska pri ka za ne kao dve male koba si­ce; ili mape hriš ćan skog sred njeg veka, pur pur ne i zele ne kao tra va, s raj skim Ori jen tom pri vrhu i Jeru sa li mom – zlat nim pup kom sve ta – u sre di ni. Pa pri ka zi veli čan stve­nih hodo čaš ća: monah na pro pu to va nju koji reku Jor dan pore di s reči com u nje go vom rod nom Čer ni go vu, pa car­ski posla nik koji je sti gao u zemlju u kojoj lju di nose žute sun co bra ne ili trgo vac iz Tve ra koji se pro bi ja kroz gusti женгел, kako je po ruski nazi vao džun glu punu maj mu­na, do suš ne zemlje u kojoj vla da neki nagi princ. Ostrv­ce pozna tog sve mi ra nasta vlja da raste: nove kon tu re se nevolj no uka zu ju u veli čan stve nim izma gli ca ma, pla ne ta se pola ko svla či – i gle, u dalji ni pre ko mora poja vlju je se obod Južne Ame ri ke, dok sa sva četi ri ugla duva ju vetro vi punih obra za, a jedan od njih čak ima i nao ča re.

Ali pusti mo sad mape. Umeo je Iva nov da uži va i u mno gim dru gim zado volj stvi ma i eks cen trič no sti ma. Bio je suvo njav, crno ma njast, ne pre vi še mlad, uvek osen če­nog lica od crne bra de koju je neka da dav no dugo puš tao, a onda ju je obri jao (u ber ber ni ci u Srbi ji, gde je prvo izbe gao): i naj ma nja nepa žnja čini la je da sen ka pono vo oži vi i poč ne da gre be. Za dese tak godi na emi grant skog živo ta, uglav nom u Ber li nu, ostao je veran uštir ka nim krag na ma i man žet na ma; nje go ve izno še ne košu lje ima le su s pred nje stra ne sta ro mod ni jezi čak kojim su se zakop­ča va le za dugač ke gaće. Odne dav no je bio pri nu đen da svu da nosi sta ro crno sve ča no ode lo sa ukra si ma od ple­te ni ca na reve ri ma (sva dru ga ode ća mu je već pro pa la); pone kad, kada bi nai šao veo ma obla čan dan bez mno go

• 15 •

SAVRŠENSTVO

sve tla, uči ni lo bi mu se da je ode ven trezveno i sa dobrim uku som. Tra či ce fla ne la poku ša va le su da izvi re iz nje go­ve maš ne, pa je morao da ih šiša, ali nije se usu đi vao da ih sasvim odstra ni.

Na čas sa Davi dom pola zio je oko tri po pod ne, poma lo ner vo znim, ska ku ta vim kora kom, viso ko podig nu te gla­ve. Želj no je udi sao svež vazduh ranog leta, koje se tokom jutra već izle glo, i tako podi zao i spuš tao krup nu Ada­mo vu jabu či cu. Jed nom je neki momak u kožnim pan ta­lo na ma tiho zvi znuo sa dru ge stra ne uli ce da bi mu pri­vu kao pažnju, pa onda i sam viso ko podi gao bra du i tako nači nio neko li ko kora ka: pomo zi bli žnjem da uoči svo je greš ke. Ali Iva nov je tu pouč nu imi ta ci ju pogreš no pro­tu ma čio, pomi sliv ši da mu ovaj skre će pažnju na neš to viso ko iznad nji ho vih gla va, pa je s pove re njem podi gao pogled više nego obič no – i zai sta, tri ljup ka obla či ća su se drža la za ruke i dija go nal no pre la zi la pre ko neba: tre ći je poma lo zao sta jao, pa su nje gov obris i obris još pru že­ne pri ja telj ske ruke izgu bi li svo je ljup ko zna če nje.

Tih prvih toplih dana sve je lepo i dir lji vo: dugo no ge devoj či ce koje na ploč ni ku igra ju ško li ce, star ci na klu­pa ma, zele ne kon fe te koje gra ne ras koš nih lipa pro si pa ju čim vazduh pro teg ne svo je nevi dlji ve udo ve. Ose ćao se usa mlje no i zaro blje no u svom crnom ode lu. Ski nuo bi šešir i na tre nu tak se osvr nuo oko sebe. Pone kad, kada bi ugle dao odža ča ra (rav no duš nog deli te lja tuđe sre će, koga su žene u pro la zu doti ca le suje ver nim prsti ma) ili avi­on koji pre ti če oblak, Iva nov je sanja rio o stva ri ma koje nika da neće pobli že upo zna ti, o zani ma nji ma koji ma se nika da neće bavi ti, o pado bra nu koji se otva ra kao dži­nov ska kru ni ca cve ta ili o iskri vlje nom i mut nom sve tu

Vladimir NabokoV

• 16 •

auto mo bil skih trka ča, o sli ka ma sre će, o zado volj stvi ma veo ma boga tih lju di okru že nih veo ma živo pi snom pri ro­dom. Misli su mu lepr ša le uz sta kle no okno koje mu za živo ta neće dopu sti ti da stu pi u direk tan kon takt sa sve­tom. Ose ćao je živu želju da sve isku si, da sve dostig ne i dodir ne, da dopu sti da rasu ti gla so vi i pesma pti ca pro la­ze kroz nje go vo biće i da na tre nu tak pro vi ri u dušu pro­la zni ka koji ula zi u hla do vi nu sta bla. Um mu je bio obu­zet nere ši vim pro ble mi ma: kako i gde se odža ča ri peru kad zavr še posao? Da li se pro me nio onaj šum ski put u Rusi ji koji je malo čas tako živo pri zvao u seća nje?

Kada je naj zad sti gao, sa zakaš nje njem, kao i obič no, ušao je u lift i ose tio kako pola ko raste, kako se iste že uvis, a onda, kada mu je gla va sti gla do šestog spra ta, kako pri­vla či noge sebi, kao pli vač. Poš to se vra tio na uobi ča je nu duži nu, ušao je u Davi do vu sve tlu sobu.

David je voleo da za vre me časo va pre vr će raz ne stva­ri po ruka ma, ali ina če je bio pri lič no pažljiv. Odra stao je u ino stran stvu i ruski je govo rio s mukom i dosa dom. Kada je tre ba lo da iska že neš to važno ili kada je raz go va­rao s maj kom, ruskom supru gom ber lin skog bizni sme na, odmah je pre la zio na nemač ki. Iva nov, čije je pozna va nje lokal nog jezi ka bilo sla bo, objaš nja vao mu je mate ma ti ku na ruskom, iako je udž be nik, narav no, bio na nemač kom, što je stva ra lo izve snu zabu nu. Dok je gle dao deča ko ve uši uokvi re ne paper ja stim sve tlim pra me no vi ma, poku­ša vao je da zami sli s koli ko dosa de i odvrat no sti ga David posma tra, a to ga je povre đi va lo. Osmo trio je sebe spo lja – bubu lji ča vo lice crve no od bri ja nja, sjaj na crna blu za s mrlja ma na man žet na ma – ulo vio je i svoj lažno živah ni ton, nakaš lja va nje da pro či sti grlo, čak i onaj zvuk koji

• 17 •

SAVRŠENSTVO

nije mogao dopre ti do Davi da – nerav no mer ne, ali još sigur ne otku ca je srca koje je već dugo bolo va lo. Kada zavr še čas, dečak bi pohi tao da mu poka že neku novi­nu, kata log auto mo bi la, kame ru ili zani mljiv šraf koji je našao na uli ci – i Iva nov je davao sve od sebe da poka­že zna ko ve inte li gent nog učeš ća u raz go vo ru – ali, avaj, nika da nije bio bli zak s taj nim brat stvom onih stva ri koje je čovek stvo rio, a koje se nazi va ju teh ni kom. To i pone ko neis prav no zapa ža nje koje bi izre kao navo di li su Davi da da ga zbu nje no pogle da svo jim sve tlo si vim oči ma i brzo uzme nazad onaj pred met koji je, po sve mu sude ći, pra tio u Iva no vlje vim ruka ma.

Ipak, David nije bio lišen bla go sti. Nje go va rav no duš­nost pre ma neo bič nim stva ri ma nije neo bjaš nji va – jer nisam li i ja, pomi sli Iva nov, morao izgle da ti kao tupav i neza in te re so van mom čić, ja, koji nika da ni sa kim nisam pode lio svo je lju ba vi, maš ta ri je i stra ho ve. Sve što je moje detinj stvo ika da izra zi lo bili su krat ki uzbu đe ni mono lo zi upu će ni samom sebi. Mogli bismo sasta vi ti sle de ći silo­gi zam: dete je naj sa vr še ni ji oblik čove ka; David je dete; David je savr šen. S tim pre div nim oči ma, nemo gu će je da taj dečak raz miš lja samo o cena ma raznih meha nič­kih spra va ili o tome kako da saku pi dovolj no kupo na da u pro dav ni ci bes plat no dobi je robe u vred no sti od pede­set pfe ni ga. Sigur no saku plja i neš to dru go: one sve tle deč je opa ža je čija boja osta je na vrho vi ma prsti ju našeg uma. Ali o tome ne govo ri, kao što ni ja nisam govo rio. Kada neko li ko dece ni ja kasni je – na pri mer 1970. godi ne (koli ko liče na tele fon ske bro je ve, te godi ne iz buduć no­sti!) – ugle da sli ku koja sada visi iznad nje go vog kre ve ta, Bon zo, koji guta teni sku lop tu, kako će se samo trg nu ti,

Vladimir NabokoV

• 18 •

koli ko će sve tlo sti i začu đe no sti ose ti ti pred svo jim posto­ja njem. Iva nov nije bio sasvim u kri vu, jer je u Davi do vim oči ma zai sta bilo izve sne sanji vo sti; ali to je bila sanji vost pri kri ve nog obe še nja ka.

Ušla je Davi do va maj ka, žena pla ve kose i oštrog tem­pe ra men ta. Dan rani je je uči la špan ski; danas će ceo dan piti samo sok od pomo ran dže. – Žele la bih da poraz go va­ra mo. Sedi te, molim vas. Davi de, idi napo lje. Čas je zavr­šen? Haj de, Davi de. Evo šta sam hte la da kažem. Usko ro poči nje ras pust. Tre ba lo bi da otpu tu je negde na more. Naža lost, ja ne mogu da idem. Da li biste ga vi pove li? Veru jem vam, a on vas slu ša. I narav no, želim da što više govo ri ruski. Zapra vo, on je jedan obi čan mali spor ti sta, kao i sva moder na deca. Kako vam se dopa da ta ide ja?

Ide ja mu se nije mno go dopa la. Ali Iva nov je sum nje zadr žao za sebe. More je posled nji put video 1912, pre osam na est godi na, dok je još stu di rao. Bio je to Hun ger ­ burg, pro vin ci ja u Esto ni ji. Jele, pesak, ble do sre br na voda u dalji ni – koli ko mu je samo vre me na tre ba lo da stig ne do nje, i onda još koli ko da mu voda doseg ne do kole­na! Ovo bi tako đe bilo na Bal tič kom moru, ali na dru­gom delu oba le. Ipak, posled nji put je pli vao u reci Lugi, a ne u Hun ger bur gu. Muži ci su istr ča va li iz vode ras kre­če nih nogu, pokri va ju ći pri vat ne delo ve ruka ma: pudor agre stis1. Zubi su im cvo ko ta li dok su navla či li košu lje na mokra tela. Lepo je oku pa ti se u reci pred ve če, naro­či to ispod tople kiše, čije kapi stva ra ju nečuj ne kru go ve koji se šire i pre kla pa ju svu da po povr ši ni vode. Ali ja vo­lim da pod noga ma imam čvr sto tlo. Kako je samo teš ko

1 Pudor agre stis (lat.) – seo ski stid. (Sve napo me ne u tek stu su redak cij ske, osim ako nije dru ga či je nagla še no.)

• 19 •

SAVRŠENSTVO

pono vo navu ći čara pe i cipe le, a ne zama za ti taba ne bla­tom! Voda u uhu: ska ku ćeš na jed noj nozi dok ne iscu ri napo lje kao suza od sme ha.

Dan pola ska je brzo došao. – Biće vam vru će u tom ode­lu – pri me ti la je Davi do va maj ka ume sto pozdra va, gle da­ju ći Iva no vlje vo crno ode lo (koje je nosio u znak žalo sti za svim svo jim stva ri ma koje su pro pa le). Voz je bio pre pun, a nje gov novi meki oko vrat nik (mali kom pro mis, ustu­pak letu) pola ko se pre tvo rio u zateg nut vla žan povez oko vra ta. Rado sni David, sa ured no pod ši ša nom kosom i jed­nim cen tral nim čuper kom koji je igrao na vetru, u košu lji ras kop ča ne krag ne koja se vijo ri la, sta jao je uz pro zor u hod ni ku i virio napo lje poku ša va ju ći da na polu kru žnim kri vi na ma ugle da prve vago ne i gla ve put ni ka oslo nje nih na spuš te ne pro zo re. Onda bi voz zapiš tao, žustro vrte ći lak to vi ma, ispra vio se i ušao u buko vu šumu.

Kuća je bila u zad njem delu pri mor skog gra di ća, jed­no stav na dvo sprat ni ca sa grmo vi ma ribi zle u dvo riš tu koje je ogra dom bilo odvo je no od praš nja vog puta. Ribar riđe bra de sedeo je na panju, žmir kao pod zra ci ma zala­ze ćeg sun ca i krpio mre žu. Nje go va žena ih je pove la na sprat. Podo vi od tera ko te, mini ja tur ni nameš taj. Na zidu je visio pove li ki deo avi on skog pro pe le ra: – Moj muž je radio na aero dro mu. – Iva nov je ras pa ko vao ono malo rublja što je imao, izva dio bri jač i poha ba no izda nje Puš­ki no vih dela u izda nju „Pana fi di ne”. David je izva dio iz mre že šare nu lop tu, koja je nasta vi la da ska ku će i od sil­nog uzbu đe nja zama lo nije sru ši la s poli ce roga tu školj­ku. Gazda ri ca im je done la čaj i file te lista. Davi du se žuri lo. Nije mogao da doče ka da otr či da pogle da more. Sun ce je već zala zi lo.

Vladimir NabokoV

• 20 •

Kada su posle pet na e sto mi nut ne šet nje sti gli do pla­že, Iva nov je izne na da ose tio pri ti sak u gru di ma, naglo ste za nje pra će no naglim pro pa da njem u pra zni nu, a na mir nom i kao dim pla vom moru sta jao je majuš ni čamac, čini lo se sasvim crn i zastra šu ju će sam. Trag čam ca je počeo da mu se pri ka zu je na sva koj stva ri u koju bi pogle­dao, a onda je ispa rio i nestao. Poš to je prah sumra ka već sve zamra čio, čini lo mu se da mu je pogled pomu ćen, a noge su mu bile neo bič no osla blje ne škri pa vim dodi­rom peska. Odne kud se čulo svi ra nje orke stra, a i taj zvuk je bio neka ko pri gu šen dalji nom. David je iza brao mes­to na pla ži i naru čio ležalj ku od pru ća za sle de ći dan. U povrat ku su mora li da se penju uzbr do; Iva no vlje vo srce bi pone kad odlu ta lo, a onda se žur no vra ća lo da oba vi ono što se od nje ga oče ku je, da bi zatim pono vo nekud nesta lo, a kopri ve kraj ogra de, upr kos svim bolo vi ma i strep nja ma, miri sa le su na Hun ger burg.

David je imao belu piža mu. Radi eko no mič no sti Iva­nov je spa vao nag. Kao zemlja hlad ni čar ša vi u prvi mah su pogor ša li nje go ve tego be, ali odmor mu je ubr zo doneo olak ša nje. Mesec se neka ko pro vu kao do stal ka umi va o­ni ka, iza brao jed nu od stra ni ca boka la i počeo da se vere uza zid. Te i nared nih noći Iva nov je pre tre sao neo d re đe­ne misli o neko li ko stva ri odjed nom, zamiš lja ju ći, izme đu osta log, da mu je dečak u sused nom kre ve tu sin. Pre deset godi na, u Srbi ji, jedi na žena koju je ika da voleo – žena dru gog čove ka – osta la je s njim u dru gom sta nju. Poba ci­la je i umr la nared ne noći, mole ći se u deli ri ju mu. Mogao je ima ti sina, deča či ća Davi do vih godi na. Kada se David uju tro pri pre mio da navu če gaći ce za kupa nje, Iva nov je bio dir nut pri zo rom nje go vog café-au-lait tena (ste če nog

• 21 •

SAVRŠENSTVO

na ber lin skom jeze ru) koji je ispod poja sa naglo pre la zio u beli nu deč je kože. Poku šao je da mu zabra ni da iza đe iz kuće i ode na pla žu samo u kupa ćim gaća ma, a kada se dečak uspro ti vio i počeo da mu objaš nja va pisku ta vim tonom nemač kog čuđe nja da je to već radio u dru gim leto­va liš ti ma i da to svi rade, bio je poma lo zate čen, ali nije odmah popu stio. Što se tiče Iva no va, on je na pla ži bio sli ka i pri li ka pat nji sta nov ni ka gra da. Od sun ca i sve tlu­ca vog pla vet ni la dobi jao je mor sku bolest. Ose ćao je pec­ka nje i pro ba da nje na teme nu ispo d fedo re i čini lo mu se da ga živog peku, ali nije mu pada lo na pamet da svu­če blu zu, ne samo zato što bi mu, kao i mno gim Rusi ma, bilo nepri jat no da „pred dama ma sedi u tre ge ri ma” već i zato što mu je košu lja bila pri lič no izno še na. Tre ćeg dana je pri ku pio hra brost i, kri o mi ce se osvr ću ći, izuo cipe le. Sme stio se na dno kra te ra koji je David isko pao, s novi­na ma pod met nu tim ispod lak ta, i osluš ki vao vijo re nje šare nih zasta va ili virio pre ko peš ča nog nasi pa ose ća ju ći nežnu zavist pred pri zo rom hilja da sme đih leše va koje je sun ce raz ba ca lo i osta vi lo da leže u raznim poza ma; jed na devoj ka je bila poseb no upe ča tlji va, kao da je izli ve na od meta la, pre pla nu la do crni la, s neve ro vat no sve tlim oči ma i nok ti ma ble dim kao da su maj mun ski. Posma trao ju je i poku ša vao da zami sli kako li se ose ća ju lju di toli ko ispe­če ni sun cem.

Poš to bi dobio dozvo lu da uđe u vodu, David bi buč no otpli vao, dok je Iva nov šetao uz oba lu i posma trao svog šti će ni ka, spre man da odsko či sva ki put kad bi talas veći od svog pret hod ni ka zapre tio da mu pokva si noga vi ce. Setio se jed nog mom ka sa stu di ja u Rusi ji, bli skog pri­ja te lja, koji je umeo da baca pljo sna te oblut ke tako da

Vladimir NabokoV

• 22 •

odsko če s povr ši ne vode dva, tri ili četi ri puta, ali kada je poku šao da to poka že Davi du, bače ni kamen je odmah poto nuo uz gla san plju sak. David se nasme jao, a onda bacio lep pljo snat kamen, koji je odsko čio ne četi ri nego naj ma nje šest puta.

Neko li ko dana kasni je, u tre nut ku rastroj stva (pogled mu je sam odlu tao, a kada je shva tio šta radi, bilo je pre ka­sno), Iva nov je pro či tao raz gled ni cu koju je David počeo da piše maj ci i osta vio je na poli ci kod pro zo ra. David je pisao da je nje gov uči telj vero vat no bole stan jer nika da ne pli va. Istog dana, Iva nov je pred u zeo van red ne mere: kupio je crni kostim za kupa nje i, sti gav ši na pla žu, ušao u kabi nu za pre svla če nje, opre zno se svu kao i navu kao jef­tin komad ode će od ras te glji vog plat na koji je još miri sao na pro dav ni cu. Ose tio je melan ho lič nu nela god nost kada je bele kože i dla ka vih nogu iza šao na sun ce. Među tim, David mu je upu tio pogled pun odo bra va nja. – Evo me! – usklik nuo je Iva nov s raz me tlji vom bez bri žnoš ću. – Haj­de mo! – Ušao je u vodu do kole na, popr skao se po gla vi, a onda nasta vio da kora ča u dubi nu raši re nih ruku. Što je dublje ula zio u vodu, to je čvrš ći bio sti sak koji je ose ćao na srcu. Konač no, pokri va ju ći oči pal če vi ma, a uši osta lim prsti ma, čuč nuo je i poto pio se u vodu. Ubi tač na jeza ga je nate ra la da odmah iza đe napo lje. Ležao je na pesku, tre­su ći se, do vrha bića ispu njen uža snom i jed nom neraz re­ši vom ago ni jom. Sun ce ga je ugre ja lo posle izve snog vre­me na, pa je malo živ nuo, ali više se nije kupao u moru. Bio je pre vi še lenj da se obla či; kada bi čvr sto zažmu rio, video je mrlje koje su kli zi le pre ko crve ne poza di ne, kana­le na Mar su koji se ukrš ta ju, a kada bi rasta vio kap ke, vla­žno sre bro sun ca bi mu zai gra lo na tre pa vi ca ma.

* Redakciju prevoda priča obeleženih zvezdicom uradio je urednik izdanja.

SADRŽAJ

MUZI KA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

SAVR ŠEN STVO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

ADMI RA LI TET SKA IGLA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

ŠOŠ KAR* . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44

U SPO MEN NA L. I. ŠIGA JE VA . . . . . . . . . . . . . . 57

KRUG* . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

RUSKA LEPO TI CA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

VEST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

TEŠ KI DIM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

VRBO VA NJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104

SLU ČAJ IZ ŽIVO TA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112

PRO LE ĆE U FIJAL TI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123

OBLAK, JEZE RO, KULA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151

ISTRE BLJI VA NJE TIRA NA . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

LIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196

MAD MOAZEL O . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224

VASI LIJ ŠIŠ KOV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 246

ULTIMA THULE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255

SOLUS REX . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292

POMOĆNIK PRODUCENTA . . . . . . . . . . . . . . . . . 331

KAD U ALEPU JEDNOM... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 354

ZABORAVLJENI PESNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 369

VREME I MÉNE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 386

TEMA ZA RAZGOVOR, 1945. . . . . . . . . . . . . . . . . 397

ZNACI I ZNAMENJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 414

PRVA LJUBAV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 423

PRIZORI IZ ŽIVOTA DVOSTRUKOG ČUDOVIŠTA 436

SESTRE VEJN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 448

LANS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 469

NAKNADNO OTKRIVENE PRIČE

REČ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 489

NATAŠA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 494

USKRŠNJA KIŠA* . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 510

NAPOMENE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 519

DODATAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 534

BIBLIOGRAFIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 540

SPISAK PREVODILACA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 543

Vladimir Nabokov SABRANE PRIČE

II

Za izdavača Dijana Dereta

Izvršni urednik

Tijana Petković

Lektura/Korektura

Aleksandra Šašović

Likovno­grafička oprema Studio „Znak”

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­221­7

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2018.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град

821.161.1­32

НАБОКОВ, Владимир Владимирович, 1899–1977

Sabrane priče. 2 / Vladimir Nabokov. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2018 (Beograd : Dereta). – 547 str. ; 21 cm. – (Biblioteka XX vek / [Dereta])

Antologijski izbor. – Tiraž 1.000. – Beleška o autoru: str. 1. – Str. 519–533: Napomene / Dmitri Nabokov. – Spisak prevodilaca: str. 543–547. – Bibliografija dela V. Nabokova : str. 540–541.

ISBN 978­86­6457­221­7

COBISS.SR­ID 271674380