Vladimir Gvozden - Kako da komparatistika (p)ostane književna*Glavni tokovi komparativne književnosti u tradicionalnim centrima, pre svega u Sjedinjenim Državama i Francuskoj, tokom poslednjih decenija bavili su se "osvajanjem" teritorija i akumuliranjem informacija o piscima i kulturama koji su ranije uglavnom izmicali njenoj pažnji. Na taj način su proširene granice komparatistike u geografskom, disciplinarnom i intelektualnom smislu, a svoja nova uporišta našla je na univerzitetima u Kini, Indiji i Latinskoj Americi. Ne samo što su u poslednje vreme umnožene interkulturne perspektive komparatistike i što je podriven njen evrocentrizam, već je pomalo narušena i sama mogućnost određenja predmeta njenih istraživanja. Ukoliko sagledemo vodeća određenja komparatistike u različitim fazama razvoja, videćemo da se njeno istraživačko područje od sedamdesetih godina dvadesetog stoleća toliko širi da preti da izgubi bilo kakvo omeđenje.

Gvozden Eror se u knjizi Književne studije i domen komparatistike pregledno i precizno bavi genezom pomenute promene. Autor spretno ukazuje na niz mena kroz koje je prolazila komparatistika tokom proteklih decenija. Naravno, u pitanju je težak posao što zahteva razvijene uvide i veliku obaveštenost o tokovima u razvoju discipline pre svega u Francuskoj i Severnoj Americi (u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi), a potom i drugde (Italija, Nemačka, Španija, Rusija, V. Britanija). Takva velika obaveštenost u naše vreme podrazumeva uvid u ogroman broj monografskih publikacija, ali i tekstova iz časopisa i zbornika, kao i tekstova preuzetih sa medija koji više nije tek u razvoju, već je veoma brzo postao razvijeni resurs informacija – interneta. Možda je pomalo malodušno, no svakako nije generacijski kada kažemo da je obaveštenost o tekućim kretanjima u jednoj disciplini humanistike zadatak koji gotovo da prevazilazi individualna nastojanja istraživača, jer je produkcija toliko velika i neuhvatljiva da on mora već unapred da se ograniči na određeno, strogo omeđeno polje kojim želi da se bavi. No ako ga unapred odredi postoji mogućnost da mu izmaknu važni tokovi, te da njegova uopštavanja budu u najmanju ruku sporna. Upravo Eror, imajući to u vidu, u završnom odeljku svoje knjige opravdano kritikuje Uvod u komparativnu književnost (1995) hrvatskog proučavaoca Miroslava Bekera. Naime, žanr uvoda u komparativnu književnost, koji uistinu nije posebno originalan, računa barem na to da se u njemu predstave najnovija dostignuća i kretanja u disciplini. No Beker izostavlja ne samo neka najnovija kretanja (poput Pažoovog [Pegeaux] nezaobilaznog i uticajnog rada u francuskoj komparatistici, na primer), već i dostignuća pojedinih "domaćih" i stranih autora tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Kritika koju Eror upućuje Bekeru mogla bi se uputiti velikom broju savremenih proučavalaca književnosti – a to je, u najboljem slučaju, parcijalnost njihovih uvida; u najgorem slučaju, može se čak govoriti o potpunoj neobaveštenosti. No ako iko ima pravo da kritikuje nekog drugog autora iz istog polja, to je upravo Gvozden Eror, koji svojim knjigama, a pogotovo ovom poslednjom, savesno i temeljno predočava the state of the art discipline kojom se bavi. Time on daje dragocen potencijal ne samo za razvoj komparatistike, već i za bolje razumevanje statusa književnog fenomena danas, kao i (ne)samorazumljive uloge književnih studija u okvirima akademske i "naučne" podele znanja.

Koji je opseg Erorovih interesovanja? Za potrebe ovog teksta to bogatstvo i razuđenost nije lako dočarati, ali se mogu izdvojiti osnovna čvorišta koje on želi da razmrsi. Obimna knjiga Književne studije i domen komparatistike može se podeliti na četiri segmenta: 1) šta to poredi komparativna (uporedna, poredbena) književnost; 2) analiza složenog odnosa komparatistike i teorije; 3) komparatistika i problem literarnosti; 4) problem hiperteksta. Za potonji možemo odmah reći da je dragocen i nezaobilazan doprinos obradi najnovnijih kretanja u književnosti, jer ćemo se u ovom prikazu većma usredsrediti na Erorovo izlaganje problematike prethodnih segmenata, a naročito na njegove poglede na stanja same discipline u današnjem trenutku. Ovo izlaganje je, shodno tome,

svedeno samo na, po našem mišljenju, najbitnije aspekte Erorove knjige.

Gvozden Eror svakako prepoznaje najvažnije i najbolnije probleme komparativne književnosti kao discipline u okviru "nauke o knjiženosti" (tj. književnih studija). Naime, pitanje iz naslova prvog poglavlja: "Šta se poredi u poredbenim književnim studijama?" teško je pitanje, izazovno koliko i nezaobilazno. Istovremeno ono svedoči o visokoj samosvesti koju komparatistika od svojih skromnih početaka nastoji da razvije povodom vlastite delatnosti. Pitanje šta i zašto činim nalazi se u najdubljim temeljima prakse najboljih kopmparatista i Eror analizira manje ili više poznata gledišta A. Vijmena (A. Villemain), Ž. Teksta (J. Texte), F. Brintjera (F. Brunetière), F. Baldensperžea (F. Baldensperger), P. van Tigema (P. van Tieghem), A. Ocvirka (A. Ocvirk), H. Remaka (H. Remak), U. Vajsštajna (U. Weisstein), R. Veleka (R. Wellek), E. Kušnera (E. Kushner), A. Balakijana (A. Balakian), D. Đurišina (D. Durišin), Z. Konstantinovića, DŽ. Kalera (J. Culler), D.-A. Pažoa, L. Hačiona (L. Hutcheon), S. Totošija (S. Tötösy), A. Njišija (A. Gnisci) i niza drugih autora iz različitih komparatističkih škola (na kraju knjige nalazi se indeks imena bez kojeg bi jedna ovakva studija bila nezamisliva).

Eror posebnu pažnju poklanja izuzetno zanimljivom "slučaju Remak". Naime, komparatistika se tradicionalno (što uglavnom znači od sredine 19. veka) određivala kao poređenje različitih književnosti – što je određenje koje svakako zahteva dalju elaboraciju, ali je iz njega barem jasno da je predmet komparatistike književnost. Naravno, veoma dobro znamo da se komparatistika u međuvremenu počela baviti i mnogim drugim temama, uključujući tu, recimo, film, prava, medicinu, istoriju, modu ili čak sitacione komedije (sitcom). Erora kao posmatrača (u najboljem smislu te reči) zanima, međutim, sadržaj toga "u međuvremenu", odnosno zanima ga da opiše tačan vremenski okvir u kojem su nastajale ideje koje su ionako labavo određeno polje komparatizma razdelile na niz malih svetova koji jedva da međusobno komuniciraju. I tu nastupa indikativni "slučaj Remak". Naime, u svim uvodima pisanim sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka obavezno se citira njegovo tzv. "široko" određenje komparatistike. Po tom čuvenom određenju komparativna književnost je, pored tradicionalnog "užeg" određenja, isto tako i "proučavanje odnosa književnosti i... drugih oblasti znanja i verovanja, kao što su umetnosti (npr. slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, muzika), filozofija, istorija, društvene nauke (npr. politikologija, ekonomija, sociologija), prirodne nauke, religija", ili, najkraće rečeno, "druge sfere ljudskog izražavanja".

Ovoj takozvanoj "širokoj" definiciji kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina dvadesetog veka pripojena je i mnogoznačna reč "kultura" . Zanimljivo je napomenuti da je upravo Remak na 15. kongresu Međunarodnog udruženja za komparativnu književnost (1997) istakao da vezivanje komparatistike za druge društvene nauke preti da ugrozi njena merila u bavljenju samom književnošću. On se tada zalagao za "redukovanje" discipline na njenu izvornu osnovu (docnije je u više navrata iznosio sličan stav, pre svega u tekstu iz 1999. godine: "Ponovo: komparatistika na raskršću"). No za to izgleda beše kasno, jer je reč "kultura" već daleko dospela u svom pobedonosnom pohodu. Reč "kultura" kod ranijih generacija komparatista uglavnom ne nalazimo; dvojica najpoznatijih, Pol van Tigem i Rene Velek, gotovo da je i ne pominju. U Bernhajmerovom (Ch. Bernheimer) izveštaju Američkog udruženja za komparativnu književnost iz 1995. kaže se pak kako "prostor poređenja" obuhvata "umetničke proizvode kojima se bave različite discipline"; "zapadne i nezapadne kulturne tradicije"; "kulturnu proizvodnju kolonizovanih naroda nastalu pre i posle dodira sa kolonizatorima"; "rodne konstrukcije koje se određuju kao ženske i muške"; "hermeneutičke artikulacije značenjâ i materijalističke analize načina na koji se ona proizvode i distribuiraju" i "mnogo više" od toga.

Eror želi da pokaže, kroz niz primera, kako je, suprotno vlastitim intencijama, upravo Remak "otvorio vrata" za "kulturološko-sociološku komparatistiku", koja se sada

predstavlja kao "nova", "moderna", "reformisana" ili "revidirana" disciplina. Naravno, takva komparatistika još više nego njena prethodnica, oličena u francuskoj pozitivističkoj školi ili Velekovim estetizacijama, mora da odgovori na pitanje vlastitog postojanja, jer se, kako zvučno i tačno zaključuje autor, inovativno pokazuje kao dezintegrativno.

Gvozden Eror je svestan da nije lako dati odgovor na pomenuti problem rastakanja tradicionalnog polja, jer ni komparatistika kao disciplina, niti komparatistička praksa ne nastaju i ne opstaju u vakuumu, već u realnim društvenim, ekonomskim, kulturnim i inim uslovima koji se, isto kao i obrisi same discipline, razlikuju od države do države. Jedan od osnovnih imperativa univerziteta na Zapadu je imati studente. Malo je reći da je reč o nemilosrdnoj tržišnoj borbi među odsecima. Paradoksalno, komparatistika, kako je to istakao Xonatan Kaler u jednom novijem članku (koji Eror pomno analizira), u Sjedinjenim Državama plaća cenu svog uspeha. Mnoge druge discipline, studije kulture, neofilologije, vizuelna kultura, preuzele su metode i dostignuća (pre bi se reklo – ideje, ali i ljude [znamenit je slučaj W. J. T. Mitchella koji je od istaknutog komparatiste postao jedan od prvih profesora studija vizeulne kulture u SAD]) s odseka za komparatistiku kako bi upravo u tržišnom polju ostvarile bolji učinak od same komparatistike koje je, istine radi, u akademskoj praksi u ranijim razdobljima nastupala kao integrisana s drugim odsecima (tako, na primer, Linda Hačion, jedna od vodećih komparatistkinja u Kanadi poreklom iz Italije, zaposlena na odseku za komparativnu književnosti na Univerzitetu u Torontu Ščiji je osnivač veliki Nortrop Fraj], drži svega jedan ili dva kursa na matičnom odseku, dok su ostali kursevi pripremljeni za studente anglistike, povremeno i italijanistike, istorije umetnosti ili drugih studijskih grupa, odnosno veći deo rada obavlja van matične katedre, uključujući i konsultacije sa studentima s drugih studijskih grupa). Naime, zakoni opstanka u akademskoj sferi su na Zapadu nešto složeniji od uobičajenih predstava koje, idealizacijama skloni, negujemo. Značaj Erorove knjige u velikoj meri počiva na tome što jasno, otvoreno i pouzdano dočarava situaciju komparatistike iz više uglova: iz ugla njene vlastite teorije (tj. njenog "unutrašnjeg razvoja" ako se tako može reći); ali i iz ugla šire opravdanosti i kontekstualizacije komparatističkog delovanja.

Eror se, shodno tome, najvećma zanima za dva izveštaja Američke asocijacije za komparativnu književnost (Bernhajmerov izveštaj Komparativna književnost u doba multikulturalizma iz 1995. i Sosijev [Saussy] izveštaj Komprativna književnost u doba globalizacije iz 2006). U stvari, on poredi dva izveštaja kako bi pokazao da je udaljavanje komparatistike od književnosti dovelo do njene delegitimizacije. Međutim, i sam Eror je svestan da je Bernhajmerov izveštaj zapravo bio bolje prihvaćen od Sosijevog. Naime, Sosi je već u naslovu svog teksta hteo da umakne zamkama hiperprodukcije u sferi humanistike (poznata je činjenica da jedan profesor u SAD najčešće objavi tokom četiri godine istu količinu radova koliko profesor u Kanadi publikuje tokom čitave karijere), tako što svom radu daje neobičan (takoreći oneobičavajući) naslov "Izvanredni leševi ukrašeni svežim košmarima: o memima, košnicama i sebičnim genima". Sosi na početku teksta govori o trijumfu komparatistike. Međutim, trijumf je istovremeno uzrok razočaranja, jer i pored toga što su ideje comparative literature prisutne na univerzitetima, "to nije dovelo do stvaranja velikih i snažnih univerzitetskih odseka iz ove discipline: upadljiva je diskrepancija između uspeha komparatističkih praksi i komparatističkih institucija. Retki su oni koji vide sebe primarno kao komparatiste, a više je slučajnih ili trenutnih komparatista koji se ne bi odrekli svojih domicilnih područja". U ovoj situaciji u kojoj su, kako Eror duhovito zapaža, dobijene bitke ali ne i rat, Sosi, slično Kaleru, smatra da komparatistika "treba da se vrati utemeljivanju pristupa koji bi (distinktivno) odlikovao tu disciplinu". Eror, naklonjen Kalerovoj i Sosijevoj argumentaciji, posebno oštro kritikuje rad kanadskog komparatiste Stiven Totošija za koji bi se moglo reći da zaista predstavlja paradigmatsku liniju manjeg otpora izvesnih predstavnika savremene komparatistike. Naime, kod Totošija je izuzetno vidljiva "(nestrpljiva) težnja da se prate trendovi". Kanadski autor veoma često objavljuje slične verzije tekstova, iz čega se jasno vidi koliko u svakoj novoj verziji istog teksta menja pojedine aspekte kako

bi se prilagodio tekućim diskusijama i pomodnim trendovima u društvenom polju.

Ukratko, pitanje koje se postavlja, kad se uzme u obzir kako Erorov prikaz stanja discipline tako i njegovi komentari o tom stanju, glasi: da li komparatistika može biti opisana kao jedno od polja u okviru šireg polja "nauke o književnosti", humanistike, društvenosti i slično? Studija Književne studije i domen komparatistike većma nego i jedna druga knjiga objavljena poslednjih godina u Srbiji, doprinosi utisku da područje komparatistike postoji i da je veoma živo, pa se stoga još uvek opravdano može govoriti o skupu tema i problema na kojoj počiva jedna saznajna (naučna) zajednica. To što je to polje obeleženo višeglasjem pre je njegova vrlina nego mana. Po tome je ono danas slično drugim poljima u okviru humanistike, jer, kako se čini, naše predstave o monolitnosti diskursa samo su monumentalne redukcije ili, u najboljem slučaju, plemenite idealizacije.

Na osnovu uvida o kojima iscrpno piše Eror, gotovo da bi se moglo reći da je komparativna književnost listom sledila kritički intonirane stavove Mihaila Bahtina, izrečene 1970. godine redakciji moskovskog časopisa Novi svet kao odgovor na pitanje o stanju o nauci o književnosti i njenim zadacima. Bahtin polazi od stava da je "nauka o književnosti još uvek mlada nauka" i da "slabljenje polemika između naučnih orijentacija i strah od smelih hipoteza vodi truizmima i šablonu; u njima, nažalost, ne oskudevamo". Bahtin smatra da bi se takvo stanje moglo prevazići uspostavljanjem tešnje veze nauke o književnosti i istorije kulture: "Jedan smisao razotkriva svoju dubinu u susretu i doticaju s drugim ’stranim’ smislom: između njih započinje dijalog, koji prevladava zatvorenost i jednostranost značenja tih kultura. Mi postavljamo stranoj kulturi nova pitanja, kakva ona sama sebi nije postavljala, a strana kultura odgovara nam otkrivajući nam svoja nova lica i nove semantičke dubine. Bez svojih pitanja nemoguće je stvaralački razumeti ništa što je drugačije i strano (ali pitanja ozbiljnih, samosvojnih). Pri takvom dijaloškom susretu dveju kultura one se slivaju jedna u drugu, ne mešaju se, svaka čuva svoju jedinstvenost i otvorenu celovitost, ali se uzajamno obogaćuju".

Jasno je da ovde Bahtin personalizam Martina Bubera želi da prenese na empirijsku ravan. Međutim, takav gest nije pravolinijski i bila bi potrebna razrađena teorija koja bi uzela u obzir sve implikacije dijaloga koji bi bio interkulturalan a ne interpersonalan. Izvornost toga između, pogotovo kada se prenese na empirijski plan književnih studija ili nauke o književnosti, ne može se lako analizirati a da pri tom umakne truizmima i šablonu. Ipak, da je napisan dvadeset i sedam godina kasnije, ovakav poziv književnim studijama bio bi izlišan, jer "književnost i kultura" je sintagma koja je danas bezmalo dobila terminološku validnost. Ipak, ovde su, vidimo to na osnovu Erorovog temeljnog kritičkog pristupa, potrebne brojne ograde.

Naime, u vreme u kojem vlada konflikt interpretacija kulture, u kojem kritička teorija ne može da iziđe iz slepe ulice nemogućnosti zasnivanja bilo kakvog delovanja na promeni zatečenog stanja, i u kojem se uostalom, globalno posmatrano, dominantno popularno razumevanje značenja reči kultura iscrpljuje u sintagmi "potrošačka kultura" i u dislociranim životnim stilovima koje ova donosi – teško je proceniti domašaje povratka kulturalizma u književne studije (utisak je, naime, da uglavnom sve, ili barem ono najvažnije o čemu Eror govori povodom komparatistike važi i za navodno šire polje književnih studija).

Utisak je zato da nećemo pogrešiti ako ovu raspravu okončamo sa što manje zaključaka. Najpre nekoliko paradoksa. U doba ubrzanog uspona video tehnologije, televizije i interneta, odvija se jednako brz proces erodiranja prisustva i uloge književnosti u "kulturi". Pa ipak, sveopšte pisanje o kulturi upravo preti da opovrgneraison d’être komparatistike kao discipline čiji je predmet proučavanje književnosti. ^injenica je, međutim, da nam vodeći komparatisti kazuju da je umesto komparatistike sličnosti došlo

doba komparatistike razlike. Takva komparatistika pozvana je da bude svesna kulturnog alteriteta tekstova iz drugih kultura, kao i vlastitog alteriteta u odnosu na njih. ^injenica je isto tako da se savremenoj proliferaciji pisanja o književnosti i identitetu može izneti stari prigovor koji je Velek svojevremeno izrekao na račun francuske komparatistike – disciplina pati od nedostatka sinteze. Povrh toga, izgleda da nikada nije bilo više reči o kulturi dok je sama kultura, ma kako je shvatali i razumevali – u ozbiljnoj krizi. Sva ova pitanja dodiruju osetljiv problem odnosa književnosti i kulture. Dominantna reakcija književnih studija na pritisak kulturalizma je prilagođavanje, a upravo to u najvećem broju radova – u situaciji institucionalno nametnutog epigonstva i eksplozije pisanja – na osnovu probranih primera (a zapravo bilo slučajno bilo krajnje subjektivno izabranih) vodi do stvaranja lažne slike jedinstvene svesti pojedinih kulturnih grupa ili književnih tekstova. S druge strane, ističe se i da, kroz sučeljavanje tekstova iz različitih kultura, možemo ustanoviti koje su razlike među tradicijama, što bi vodilo istinskoj "komparativnoj poetici", oslobođenoj bilo kakvog centrizma.

Vredi takođe podsetiti na činjenicu da su čak i najveći pobornici liberalnog konstitucionalizma, poput Maksa Vebera, priznavali da građanski legalizam i efikasna birokratija nisu dovoljni za očuvanje društvenog poretka – njegova egzistencija mora biti moralno opravdana, a ne tek stvar "napretka". Progres kulture nije njen smisao. Otvorenost, ma kako je mi interpretirali, donosi meru njenog opstanka. Zato je i u kritici kulturalizma teško daleko dospeti: u proliferaciji pisanja o kulturi i književnosti, da bismo nešto zaista i napisali potreban nam je, kako je to voleo da kaže Erih Auerbah (E. Auerbach), valjan Ansatzpunkt, specifična polazna tačka koja ne bi bila spolja, već u samim tekstovima kao različitim kulturnim objektima što dozivaju jedni druge. Ukoliko se naša polazna tačka temelji na manjim diskretnim jedinicama analiza manja će biti i mogućnost da dođemo do preuranjenih zaključaka o opštosti književnih fenomena kojima se bavimo.

Stoga je Erorova knjiga velika opomena upućena nauci o književnosti. ^ini se, ipak, da nam izvesne pouke Buberovog personalizma (ja-ti) na koje se oslonio Bahtin pozivajući nas da se bavimo kulturom, mogu dobro doći kao uteha. Iako u komparatistici postoji višeglasje, jasno je da glasovi, kao što biva, ne nadmašuju jedni druge samo zato što bolje znaju ili izlažu valjan argument. Eror u jednom trenutku navodi važan Velekov uvid kojim je ovaj, kritikujući pozitiviste, ipak priznao da najbolji među njima imaju i te kako razvijen osećaj za estetsku vrednost. Čini se da je najveći deo problema današnje komparatistike, kao i studija književnosti i čitave humanistike upravo u tome, odnosno izgleda da se ipak može govoriti o nečem nepromenljivom u sveopštoj promenljivosti. Naime, iako je prosek takav kakav je (uostalom bespoštedno opisan u Burdijeovoj knjizi Homo academicus), i dalje se pojavljuju sjajne komparatističke studije: i dalje, razume se, postoje oni koji imaju razvijen osećaj za vrednost bez obzira na boje i usmerenja. Na kraju krajeva, "teorija" i metodologija nisu kriterij uspeha, već samo neophodni vidovi akademske samolegitimizacije (koji, doduše, nisu uvek zadovoljeni).

Knjiga Gvozdena Erora je istovremeno izuzetno dobro sazdan kompendij teorije komparatistike i sjajan primer refleksije o savremenom statusu discipline. Ne može se dovoljno naglastiti koliko je ovakva knjiga bila potrebna našoj sredini i koliko može da posluži na dobrobit refleksije ne samo o komparatistici (to možda i ponajmanje) već mnogo više o statusu književnih poručavanja, odnosno o odgovoru na pitanje: čime se mi to bavimo baveći se književnošću.

* Gvozden Eror, Književne studije i domen komparatistike, Beograd: Institut za književnosti i umetnost, Pančevo: Mali Nemo, 2007.