Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji

Mihailo Laskaris

Evdokija, žena Stefana Nemanjića – Dugogodišnja borba Stefana Nemanje protiv Vizantije završila se bitkom na Moravi 1190. godine i izmirenjem Srbije i Vizantije. Nemanja je morao vratiti jedan deo osvojenih zemalja, ali su mu priznali pravo na određene osvojene teritorije. Odnosi su bili učvršćeni ženidbom Stefanovog srednjeg sina Stefana Nemanjića najmlađom ćerkom Aleksija III Anđela, brata Isaka II. Ovaj brak se verovatno dogodio neposredno nakon bitke na Moravi, iako su ga neki naučnici datovali ranije, oko 1185. godine, međutim onda se ne može objasniti Stefanova politika u periodu 1185 – 1190.

Kada se Nemanja povukao sa prestola i zakaluđerio, presto je pripao Stefanu Nemanjiću, mužu vizantijske princeze, dok se najstariji Vukan morao zadovoljiti Dukljom i Trebinjem, Hvosnom i Toplicom. Aleksije III je na presto stupio 1195. godine i svom zetu je dodelio visoku titulu sevastokratora. Nakon nekoliko godina Evdokija je bila otpuštena i vratila se svom ocu u Carigrad. Stefan je Evdokiji prebacivao da je bila šugava a ona njemu da je neveran i da je pijanac. Sukob je dostigao vrhunac kada je Stefan navodno uhvatio Evdokiju u prevari i najurio ju je. Tako stoji u starom, lošem prevodu Nikite Honijata. Međutim, Evdokija je ustvari bila bolesna (šugava) i zato ju je oterao. Njegov brat Vukan joj je tada pomogao, došla je u Drač a odatle u Carigrad. Šta god da je bio povod njenog proterivanja, stvarni razlog bio je političke prirode. Tada je trajao sukob između njega i njegovog brata Vukana, koji se oslanjao na katolike, papu i ugarskog kralja Emerika, i Stefan je, da bi sada pridobio katoličke krugove, žrtvovao Evdokiju. To se dogodilo 1200/1201. godine. Kasnije se udala za Aleksija V Murzufla, a po treći put za Lava Zgura, gospodara Korinta. Nadživela je svu trojicu svojih supruga, ali se ne zna tačno do kada je živela.

Ana, žena kralja Radoslava – Posle pada Vizantije 1204. godine, nastao je čitav niz novih država. Među njima je i Epirska despotovina, koju je osnovao Mihailo Anđeo. Za vreme njegove vladavine, a još više za vreme vladavine njegovog brata Teodora Anđela, Epirska despotovina je jako napredovala, i imala je sve izglede da obnovi Vizantijsko carstvo. Odmah po stupanju na presto Teodora Anđela, Stefan Nemanjić je želeo na sve načine da se orodi sa epirskim Anđelima, o čemu svedoči i čitav niz pokušaja sklapanja brakova.

Godine 1216. Stefan je pokušao da svog sina Radoslava oženi Teodorom, ćerkom preminulog Mihaila Anđela. Taj brak je zabranjen zbog sedmog stepena srodstva. Godinu dana kasnije, veliki župan Stefan je pokušao, po treći put, da se oženi Marijom, nezakonitom ćerkom preminulog despota Mihaila. Taj brak je takođe naišao na protivljenje jer je postojao peti stepen srodstva. Pošto ni jedan od ovih brakova nije uspeo, Stefan je svog sina Radoslava oženio Anom, ćerkom Teodora Anđela. Do sklapanja braka je došlo čak i uprkos tome što se Srbija za dobijanje autokefalnosti obratila Nikeji. Ne postoje pouzdani podaci kada je ovaj brak zaključen. To se verovatno dogodilo posle Teodorovog zauzeća Soluna, kada je njegov položaj ojačao, pa se

prešlo i preko sedmog stepena srodstva. Sačuvan je i verenički prsten Radoslava i Ane, gde se Radoslav potpisuje kao Duka.

Pošto je došao na presto, Radoslav je vladao oslanjajući se na Epirsku despotovinu. Nekada je smatrano da se i u crkvenim pitanjima počeo obraćati Ohridskoj arhiepiskopiji, zbog čega je Sava po prvi put otputovao u Svetu zemlju. Međutim, uprkos dobrih odnosa Radoslava i Dimitrija Homatijana, to nije bio povod Savinog putovanja. Takođe, kovao je novac po uzoru na vizantijski. Pošto je Teodor Anđeo potučen 1230. godine u bici na Klokotnici od Jovana II Asena, položaj kralja Radoslava je oslabio, a već 1234. godine došlo je do smene na prestolu. Vlast je preuzeo njegov mlađi brat Vladislav, koji se oženi bugarskom princezom. Radoslav sa ženom su otputovali u Dubrovnik, gde je on izdao jednu povelju Dubrovčanima. Teodosije veli da su otišli u Drač gde je Ana stupila u jednu nedoličnu vezu i ostavila Radoslava. Međutim, ta priča najverovatnije nije tačna. Ana je, kao monahinja, preminula u Srbiji, ali se ne zna tačna godina njene smrti, kao ni smrti kralja Radoslava.

Simonida, žena kralja Milutina – Za vreme vladavine kralja Milutina, osvajanja na račun Vizantije dostigla su vrhunac. Nakon gubitka velikih teritorija, Vizantija protiv Milutina šalje Mihaila Glavasa, najboljeg vojskovođu, međutim ni on nije imao uspeha. On je tada savetovao cara, da i zbog turske opasnosti koja je pretila s druge strane, zaključi mir sa Srbijom i zapečati ga brakom. Godine 1297. preminuo je trapezuntski car Jovan, koji je bio oženjen sestrom cara Andronika II, Evdokijom. Pošto je sada ostala udovica, car je njenu ruku ponudio Milutinu. Milutin je tada bio u braku sa svojom trećom ženom, Anom Terter. Milutin je bio oduševljen predlogom Vizantinaca, između ostalog i zbog njegovog odnosa sa bratom Dragutinom. Pored toga, na taj način bila bi osigurana njegova osvajanja. Problem je nastao kada je Evdokija odbila da se uda za srpskog kralja, rešena da ostane verna uspomeni na svog preminulog muža, ali i zato što bi mu ona bila već četvrta supruga. Car, nemajući izbora, a Milutin je već počeo da preti, rešio je da da ruku svoje ćerke Simonide. Simonida je u tom trenutku imala 5 godina. Za utvrđivanje uslova car je u Srbiju slao Teodora Metohita, koji je išao čak 5 puta. Dogovor je zaključen 1299. godine. Metohit je tražio da se Vizantiji preda Ana Terter, ugledni taoci, kao i da majka Jelena prisustvuje na svadbi. Jelena je bila sprečena da se pojavi. Na Vardaru su izmenjani taoci, između ostalih Kotanica i Terterova kći. Venčao ih je ohridski mitropolit Makarije. Osvojene zemlje Milutin je zadržao kao miraz.

Carica Irina, Simonidina majka, je tražila od svog supruga Andronika II da carstvo podeli sinovima. Pošto je on to odbio, ona je započela živu diplomatsku akciju, međutim svi pokušaji završili su se neuspehom. Pošto je saznala da Simonida ne može imati decu, pokušala je da ubedi Milutina da presto u Srbiji nasledi jedan od Simonidine braće. Međutim, ni jednom od njih se Srbija nije svidela. Posle Milutinove smrti 1321. godine, Simonida se vratila u Carigrad.

Marija Paleolog, žena Stefana Dečanskog – Kada je Stefanu Dečanskom umrla supruga Teodora, još za vreme borbi protiv Vladislava, želeo je da se orodi sa napuljskim Anžujcima, i zatražio je za ženu Blanku, ćerku Filipa Tarentskog. Do tog braka nije došlo zato što su Anžujci za zakonitog kralja smatrali Vladislava. Stefan se tada obratio Vizantiji, i uzeo za ženu Mariju,

ćerku panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika II. Njena majka Irina je bila ćerka Teodora Metohita, a njen otac više puta solunski namesnik. Bliže okolnosti ženidbe nisu poznate, čak ni godina. Već u decembru 1324. Andronik naziva Stefana zetom. U tom trenutku Dečanski je imao oko pedeset godina, dok je Marija imala samo dvanaest. Marija je imala više dece, sigurno je da je Simeon, kasniji vladar u Tesaliji bio njen sin. U avgustu 1331. Dečanski je preminuo, a Marija je ostala u Srbiji kao monahinja Marta. Sačuvan je verovatno njen nadgrobni natpis,prema kome je umrla 1355. i sahranjena je u Skoplju. Postojale su neke pretpostavke da se ona udala za Jovana Olivera, na osnovu nekog natpisa u manastiru Lesnovo i freske koja se tu nalazi.

Jerina i Jelena, žene despota Đurđa i Lazara Brankovića – Posle propasti Nemanjićke države počinje novo doba u srpsko – vizantijskim odnosima. Nema više starih političkih suprotnosti. Dominantan postaje osećaj solidarnosti. Stefan Lazarević 1402. godine dobija titulu depota od sacara Jovana, sinovca Manojla Paleologa. Iskreno prijateljstvo ogleda se i u vladalačkim ženidbama. Žena cara Manojla, Jelena, bila je srpskinja, ćerka Konstantina Dejanovića. Sam despot Stefan Lazarević oženio se jednom svastikom Jovanovom, Jelenom, sestrom tadašnjeg gospodara Mitilene. Nekoliko godina docnije oženio se i Stefanov naslednik, njegov sestrić Đurađ Branković, Jerinom Kantakuzinovom. Moguće da je ta ženidba u vezi sa pregovorima o savezu protiv Turaka, koje je Manojlo vodio sa Mlecima i ugarskim kraljem, a ima dokaza da je tu učestvovao i S.Lazarević. Jerinino poreklo nije najjasnije. Do sklapanja ovog braka došlo je 1414. godine.

Pošto je stupio na vlast, Đurađ je ostao veran politici svog strica prema Vizantiji. Despotsko dostojanstvo dobio je 1429. godine od cara Jovana VIII. Godine 1446. oženio je Đurađ svog naslednika Lazara, jedinog koji nije bio slep, Jelenom, ćerkom morejskog despota Tome Paleologa. Veliku ulogu u tim pregovorima igrao je Tomin brat, kasniji car Konstantin XI. O njenoj udaji i putu u Srbiji postoji nekoliko zanimljivih podataka u Dubrovačkom arhivu. Ona je sa pratnjom doputovala u Dubrovnik, gde je trebalo da je sačekaju knez sa malim većem i dubrovačkim damama. Dalje se govori o njenom putu u Srbiju u pojedinostima.