VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (1)

Pogled iz paaluka1. jul 2007

Pie: Akademikedomir PopovKAD su se seljaci umadije u februaru 1804. godine masovno podigli na ustanak, bio je to pre svega bunt

protiv izrabljivakog i teroristikog reima koji su Srbiji nametnuli odmetnici od sultanske vlasti - janiari

(zloglasne dahije), a ciljevi bunta bili su na prvi pogled ogranieni: izgon dahija i vraanje lokalne

(kneinske) samouprave nahijama Beogradskog paaluka.

Samo najui krug vojnih i politikih predvodnika mogao je imati pred oima neto ire ciljeve od izgonadahija i dobijanja sultanskih garancija za povlastice koje je srpski narod u Paaluku bio stekao posle rata

Austrije i Rusije protiv Turske 1788-1791/2.

Nee proi mnogo vremena, jedva neto vie od godine dana, kad e se te vizije ustanikih prvaka i

njihovih prevanih savetnika "iz preka" (karlovakog mitropolita Stefana Stratimirovia, episkopa Jovana

Jovanovia, uenih pravnika Teodora Filipovia alias Boidara Grujovia, Ivana Jugovia, samog DositejaObradovia i drugih, kao i tajnih poruka iz Rusije) poeti ispoljavati kao sve jasniji nacionalno-politiki

program.

On je proao nekoliko faza, ali su dve bitne: u prvoj, borba za autonomni status Srbije u okviru Turske i,

drugoj, borba za nezavisnu srpsku dravu, ureenu po modelima tadanjih evropskih drava, prilagoenih

lokalnim prilikama u nerazvijenoj balkanskoj provinciji. U toj evoluciji formulie se postepeno i prvi srpskinacionalno-politiki program koji Karaorevi ustanici bezuspeno pokuavaju i da ostvare. Pri tom je

vredno napomenuti da u vreme nastajanja ustanikog nacionalnog programa ni Srbi, a ni uena Evropa,

nisu imali jasne predstave ni o geografiji Balkana, a pogotovo o njegovoj istoriji, etnikoj i demografskoj

situaciji.

"Uena" Evropa za ovo poluostrvo nije imala ni opteprihvaeno ime. Nazivala ga je Jelinsko, Grko,Vizantijsko, Ilirsko polustrvo, ili Evropsko Otomansko carstvo, i Carstvo Velikog Turina. Tek kad 1808.

godine nemaki geograf Alfred Cojne pogreno razume resvojih turskih vodia "balkan" (visoka planina),

pripisujui je celom poluostrvu, ovo ime poelo je da se iri Evropom.

TEEI okupljanju svih srpskih zemalja i njihovom ujedinjavanju sa umadijskim ustanicima, niko od Srba

tada nije mogao da navede, sem u najoptijim crtama,ta su to srpske zemlje, dokle se prostiru i gde semogu povui granice s teritorijama drugih naroda. Zato je i Karaorev program bio vie globalan nego

precizan, mada je nabrajao balkanske teritorije na koje je mislio. To je, dakle, vebio svesrpski program

bez obzira na njegove nedoreenosti i neostvarljivosti.

Na izradu takvog programa i na takvu, optesrpsku politiku, Karaora je vena poetku Prvog ustanka

upuivao karlovaki mitropolit Stefan Stratimirovi. "Vi ne smete nikad imati pred oima svoje posebne iprivatne interese, veone opte, interese cele nacije i drave u kojojivite". Zar to ne znai osloboenje

svih Srba u Turskoj?

Ve1806. godine srpski vod je podseao crnogorskog vladiku Petra I na "zajednicu srpske narodnosti",

Srbijanaca i Crnogoraca, a zajedno s Praviteljstvujuim sovjetom planirao je da ostvari "ujedinjenje sve tri

zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine". U isto vreme i vladika Petar je pravio svoj program

stvaranja "Slaveno-serbskog carstva" na prostoru od Jadrana do Dunava.

GODINE 1809. ovom planu ujedinjavanja srpskih zemalja ustanici su Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini

dodali i "Staru Srbiju" pod kojom se u najveoj meri podrazumevalo Kosovo i Metohija, Raka zemlja

(Sandak), te delovi Makedonije, sa Skopljem, Debrom, tipom i Velesom.

Moda je najreitiji izraz postojee svesti o jedinstvu srpskog naroda i njegovih zemalja bila velianstvenahimna Vostani Serbije, koju je u toku ustanka ispevao znameniti Dositej Obradovi: "Vostani Serbije, mati

naa mila!/I postani opetto si nekad bila!/... Vostani Serbije! Davno si zaspala, /U mraku leala;/ Sad se

probudi/ I Srbe vozbudi! /Bosna sestra tvoja na tebe gleda!.../ Hercegova zemlja i ernaja Gora /Daleke

drave i ostrovi mora: /Svi tebi pomonebesnuele. /Sve dobre due tebi se vesele".

Tako je nastajao srpski nacionalni program. Bez dovoljno znanja srpske srednjovekovne istorije, oni su

smatrali da bi time bilo obnovljeno nekadanje srpsko carstvo. Ova tenja ustanika je, kao to se zna,

doivela poraz, a uguen je i sam Prvi ustanak. Ali, jednom posejano seme srpske nacionalnooslobodilake

i ujediniteljske misli, ostalo je da ivi i da sazreva. Njega je u dubini srca negovao i o njemu razmiljao i

MiloObrenovi, kao i njegov najui politiki krug, ne podnosei ga dugo posle Drugog ustanka nikom na

uvid.

(Nastavie se)

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (2)

Naertanije u sefu2. jul 2007

MILOObrenovije prvi put srpski nacionalni program nagovestio francuskom plemiu i radoznalomputniku po Orijentu, grofu Adolfu Karamanu 1829. a razvijenije i ire obrazloen, opet "poverljivo" 1832. i

1834. kad je vebio knez vazalne Kneevine Srbije, dvojici stranih diplomatskih agenata i obavetajaca:

Englezu Dejvidu Urkvartu i Francuzu Boa le Kontu. Ovi su se, razume se, pobrinuli da tenje mlade srpske

kneevine da postane sredite okupljanja celog srpskog naroda (bar onog u Turskoj), budu saoptene

njihovim vladama.

Urkvart je uinio i neto vie. Sa eljama i snovima Srba o potpunom osloboenju i ujedinjenju upoznao je i

centre mnogobrojne, i politiki uticajne poljske emigracije, koja je, voena istaknutim dravnikom i

diplomatom gorofom Adamomartorijskim, formirala svoje centre u Londonu, a posebno Parizu (znameniti

"Hotel Lambert"), radi organizovanja sinhronizovane i iroke antiruske i antiaustrijske akcije diljem Evrope.

Radi ispitivanja prilika u Srbiji i na slovenskom jugu, artorijski poetkom etrdesetih godinaalje na Balkani u Tursku nekoliko obavetajnih misija, da bi Garaaninu, najistaknutijoj linosti tadanjeg

ustavobraniteljskog reima u Srbiji, 1843. godine uputio posebnog izaslanika,eha Frantieka Zaha, sa

savetima kojih je srpska vlada imala da se dri u izradi svog nacionalnog programa. Koristei te savete,

Garaanin je poetkom 1844. sainio program nacionalne i dravne politike, to famozno Naertanije, i u

maju ga predao knezu Aleksandru Karaoreviu.U tom dokumentu nalaze se osnove dravne i nacionalne politike, koja je veitav vek i po predmetive

panje i najrazliitijih interpretacija kako istorijske nauke tako i praktine politike, a u poslednjoj deceniji

DDveka dovedene do paroksizma, da bi jobile potrzane u srbofobske politike svrhe.

Plan poljske emigracije sadran u Zahovom predlogu sastojao se u osnovi u tome da malenu srpsku

kneevinu pretvori u politiki i vojni logor odakle bi krenule akcije za oslobaanje i ujedinjavanje svih JunihSlovena - Srba, Hrvata i Bugara. Time bi bili naneti direktni udari ne samo Turskoj i Austriji, vei vitalnim

interesima Rusije, koja bi na Balkanu dola u sukob sa zapadnoevropskim silama (Francuskom i

Engleskom), budui da se raunalo na njihovu podrku oslobodilakoj borbi balkanskih naroda, upravo zato

da bi se pomou njihove snane i velike drave eliminisale ruske aspiracije na ovaj prostor.

Ne odbacujui izriito Zahove zamisli o jugoslovenskoj dravi, Garaanin joj je pretpostavio ujedinjavanjesrpskog naroda, pre svega onog pod osmanskom vlau, a u kasnijoj fazi i onog u Habzburkoj monarhiji.

Osnovano je miljenje Milorada Ekmeia da je Garaanin iz Naertanija izostavio Hrvate, to mu je

sugerisao Zahov plan i iz podozrenja na poljske namere da preko njih proire katoliki uticaj na

junoslovenski svet.

Preraujui Zahov plan, Ilija Garaanin je svoj program srpske nacionalne i dravne politike (Naertanije)zavrio krajem 1844. i poetkom sledee godine predao ga knezu Aleksandru Karaoreviu, da bi on

narednih est decenija poivao u najdubljem tajnom sefu srpskih vladara Miloa, Mihaila, Milana i

Aleksandra Obrenovia.

ta zapravo sadri Garaaninovo Naertanije i da li je ono srpski, svesrpski, ili jugoslovenski program, kako

je sve ocenjivan u istoriografiji, ili je velikosrpski, kako su ga besprizivno osuivali germansko-maarskiaspiranti na Balkan, velikohrvatski ovinisti, od Iva Pilara, preko Pavelievih (ustakih) poslunika, do

Tumanovih skutonoa i NATO antisrpskih presuditelja i plaenih istoriara?

Briljiva analiza Naertanija, koju su u kontekstu itave evropske, balkanske i junoslovenske istorijske

situacije DIDveka izvrili RadoLjui, Milorad Ekmeii Vasilije Kresti, jasno pokazuje da je Ilija

Garaanin pravio nacrt o buduoj srpskoj dravi. U toj dravi okupile bi se, najpre, srpske zemlje: KneevinaSrbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Stara Srbija. Time bi bila zavrena prva faza borbe za jedinstvenu

srpsku dravu, koja bi bila voena postepeno, ne optim napadom na Osmansku imperiju, veotkidanjem

dela po dela teritorija, u procesu njenog nezaustavljivog propadanja.

Kao to se vidi, u centru panje Garaaninovog nacionalnog programa su, u ono vreme i jeziki i

konfesionalno izrazito ili preteno, srpske zemlje pod osmanskom vlau: Bosna i Hercegovina i "SevernaAlbanija" (zapravo Kosovo i Metohija), kao i polunezavisna srpska teokratska dravica Crna Gora. Ove

teritorije bi se, prema Garaaninovoj zamisli, sa Srbijom ujedinile u zajedniku dravu, naijem bielu

stajao knez, bez preciziranja njegove dinastike pripadnosti.

Tako bi Srbija predstavljala sredite oko kojeg bi se okupili svi Srbi Balkana, otvoreno i za pristupanje

drugih junoslovenskih naroda - Bugara, kao i Hrvata iz sve tri njihove oblasti, Slavonije, Hrvatske iDalmacije. Iz opreznosti prema Austriji i Ugarskoj, Garaanin nije izriito govorio o ukljuivanju Srema,

Banata i Bake u sastav te ujedinjene srpske drave.

Brigu za srpski narod u tim krajevima izraavao je na taj nainto je isticao da treba stalno pridobijati

njegove vodee ljude za srpsku stvar i putem novinske i druge patriotske propagande (usklaene s

maarskom "konstitucijom") podsticati ouvanje i razvijanje nacionalnog oseanja tamonjih Srba.

(Nastavie se)

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (3)

Gazde u svojoj kui3. jul 2007

Pie: akademikedomir Popov

KOLIKO je Garaanin brinuo o ouvanju srpskogivlja u Sremu, Banatu i Bakoj pokazae se vrlo brzo: u

Revoluciji 1848-1949. Putajui u Banat i Baku srbijanske dobrovoljce, on je pisao oru Stratimiroviu:

"Mi gledamo na stvar nae brae po krvi, koji tamoive, kao na svoju sopstvenu, te smo spremni na bilo

koju moralnu i materijalnu rtvu da im pomognemo za zajedniko dobro."

Kad je reo srpskim zemljama osloboenim od Turske, njima bi upravljali tamonji ljudi, pripremljeni navreme od Srbije za vrenje dravnih i upravljakih funkcija. U tim zemljama se, uz to, mora briljivo negovati

prijateljstvo sunarodnika katolike vere, i to uz pomoi saradnju samih katolikih (pre svega franjevakih)

svetenika i kaluera.to se tie Bugara, nuno je podsticati razvoj njihove nacionalne svesti i raditi na

oslobaanju njihove crkve od grke duhovne prevlasti. U Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, u prvo vreme

neophodno jeto tanije upoznavanje tamonjeg stanja.Svoj najvaniji cilj - osloboenje i ujedinjenje Srba na Balkanu (onih pod turskom vlau) - Garaanin je

planirao da ostvari pozivanjem na "sveto istoriesko pravo", verujui da ga je Srbima u naslee ostavilo

carstvo Duana Silnog. Bez jasne predstave o tome ta je sve ovo carstvo obuhvatalo, Garaanin je

zamiljao da e ono baujedinjavanjem Srbije, Bosne i Hercegovine, te Crne Gore i Stare Srbije, biti

obnovljeno. Nije se, meutim, odricao ni "vatrenoguvstva narodnosti", obrazovanog kod Srba na osnovuzajednikog porekla i jezika, koje im, udrueno s istorijskim pravom, obeava "veliku budunost", a ne

"Veliku Srbiju".

IZ ovog to je reeno o Garaaninovom nacionalnom programu, vidi se da je to srpski program iz kojeg, ve

u izvornom tekstu Naertanija 1844, nije bila iskljuena ni mogunost ireg junoslovenskog (ili

jugoslovenskog) povezivanja i reenja srpskog nacionalnog pitanja u jugoslovenskom okviru. Pri tom jeGaraanin svestan dae svako od ova dva mogua reenja naii naestok otpor Habzburke monarhije,

ali se, kao i njegovi poljski savetodavci, pouzdavao u podrku zapadnih sila, Engleske i Francuske, koje

imaju interes da balkanski prostor brane od prevlasti i Austrije i Rusije, uz pomojedne jake drave Junih

Slovena.

Za razliku od Poljaka, Garaanin je briljivo izbegavao iznoenje antiruskih raspoloenja i kvalifikacija.Doputajui i pretpostavku da se srpsko pitanje reava u junoslovenskim okvirima, Garaanin je zapravo

ostavljao i mogunost da jednonacionalnu srpsku dravu zameni vienacionalnom srpsko-hrvatsko-

bugarskom Junoslavijom (Junom Slavijom).

Dok je u prvoj fazi svoje politike aktivnosti za vreme kneza Aleksandra Karaorevia razmiljao

prvenstveno o prvoj fazi borbe za srpsku dravu, u drugoj, kao ministar spoljnih poslova kneza Mihaila,evoluirao je prema jugoslovenskom reenju, uspostavljajui veze sa antiaustrijskim pokretom u Hrvatskoj

(biskupom trosmajerom) i bugarskim revolucionarnim organizacijama. U tom pogledu imao je punu

podrku kneza Mihaila.

Tanije bi bilo rei da je u ovom pogledu Garaanin sledio miljenja kneza Mihaila, koji je prihvatao

reavanje srpskog pitanja u okviru saveza sa Bugarima i Hrvatima, s tim da vostvo u toj konfederaciji

zadri Srbija. "Hrvati su na periferiji, mi smo u centru kruga", govorio je. Slino je mislio i o Bugarima.

NE protivei se ovim kneevim idejama, Garaanin je, ipak, verovao da ujedinjena srpska drava mora

prethoditi bilo kojoj formi junoslovenske drave. Ni sam ne zanemarujui Bugare i njihovo ujedinjenje saSrbijom, Garaanin je, kao i knez Mihailo, pomiljao i na ukljuivanje Grka i Rumuna u joiru, balkansku

konfederaciju. U svakom sluaju, bilo da je reo juoslovenskom ili balkanskom povezivanju, Garaanin je

ostao privren svojoj izvornoj misli da svaki narod mora ostati "gazda u svojoj kui", a da Srbija "namerava

da se postavi naelo junoslovenskih drava..."

Posle pogibije kneza Mihaila 1868, najistaknutija linost srpske nacionalne politike Jovan Ristivratio seizvornom Garaaninovom planu o stvaranju jedinstvene srpske drave, ostavljajui sve druge kombinacije

za neku dalju budunost.

Pored Garaanina, etrdesetih godina DIDveka napisao je svoj nacionalni program i srpski kapuehaja u

Carigradu Konstantin Nikolajevi. To je bio plan o stvaranju Srpskog kraljevstva diplomatskim putem. Dran

u tajnosti, a i u datim istorijskim uslovima neostvariv, pao je u zaborav i nije dao praktinih rezultata.Ni u jednoj od ovih faza Garaanin nije ostvario nikakav konkretni rezultat. Konzervativnih pogleda i

opredeljenja, turkofil u unutranjoj politici ustavobraniteljskog vremena, preoprezan i briljiv da ne izaziva

netrpeljivost Rusije i Austrije prema Srbiji (u emu se udaljio od svojih poljskih savetodavaca), Garaanin je

svoj nacionalni program temeljio prvenstveno "na svetom istorijskom pravu", a ne na prirodnom pravu i

naelima nacionalnih revolucija. "Na junake Novog veka nije se mogao pozivati jer su oni dravu gradili naprirodnom pravu i revoluciji." (RadoLjui)

Feljton je napravljen prema knjizi akademika edomira Popova "Velika Srbija - stvarnost i mit" koju je izdala

Knjinica Zorana Stojanovia iz Sremskih Karlovaca.

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (4)

Srbija ne otima tue4. jul 2007

Pie: akademikedomir Popov

MOE li se, dakle, u okviru istorijskih uslova i okolnosti XIX veka, Garaaninovog Naertanija osuivati kao

velikosrpski program nacionalne politike zatoto je u sastavu srpske drave video Bosnu, Hercegovinu,Crnu Goru, Kosovo i Metohiju ito nije iskljuivao uvoenje u tu dravu, naravno preobraenu, hrvatskih i

bugarskih zemalja? Ni govora.

Pre svega, sve teritorije koje je Garaanin smatrao srpskim, to zaista i jesu bile. U Bosni i Hercegovini

sredinom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski ivalj je ubedljivo preovlaivao, dok

muslimanska i katolika manjina jonije ispoljavala konstituisanu nacionalnu svest i oseanja. To senaroito odnosi na muslimanski svet, koji je najveim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90

odsto sluajeva govorio samo srpski jezik.

Zanimljiv je i podatak koji je 1859. saoptio i ruski istraivai putopisac Aleksandar F. Giljferding, da na

svom putu kroz Bosnu i Hercegovinu nije sreo nijednu osobu koja bi za sebe rekla da je Hrvat.

Ove konstatacije temeljimo na podacima koje su u raznim prilikama saoptavali zapadnoevropski putnici iistraivai. Francuski putopisci s poetka XIX veka odometa de Fosea i drugih, zakljuno s Ami Busom.

Prema njihovim proraunima, u Bosanskom paaluku ivelo je oko pola miliona pravoslavnih i do 18.000

katolikih hriana, uz blizu 600.000 muslimana.

Takoe, Francuskinja Odil Moro je u jednoj pakistanskoj reviji (Islamic Studies) iz 1997. objavila rezultate

prvog zvaninog turskog popisa stanovnika u Bosni i Hercegovini, nainjenog 1864. Iz njega je proisticaloda je u ove dve oblasti od 1.440.000 stanovnika bilo samo 600.000 muslimana i 800.000 hriana, od kojih

su 80 odsto bili pravoslavci. Samo u Bosni, bez Hercegovine, odnos pravoslavnih prema muslimanskim

iteljima bio je 448.000 prema 472.000.

Ovi podaci blizu su procenama koje je 1877. pravila znamenita britanska humanistkinja Polina Irbi: 576.000

pravoslavaca, 422.000 muslimana, 185.500 "latina". Naposletku, prvi pouzdani popis bosansko-

hercegovakog stanovnitva, sproveden 1879. (godinu dana posle austrijske okupacije BiH) pokazao je da,

uprkos svim gubicima koje su pretrpeli u toku ustanka 1875-1878, pravoslavci u Bosni i Hercegovini i dalje

ine 43 odsto stanovnika.

TO rui sve izmanipulisane tvrdnje izraelske autorke ani Lebl ili bosanskog muslimanskog teoretiara

Mustafe Imamovia o apsolutnoj premoi islamskog ivlja u Bosni i Hercegovini tokom itavog XIX veka.Ako se uz ovo dovede u pitanje i teza o posebnoj etnikoj osnovi bosanskih muslimana, kao pokrtenih

bogumila, koji navodno nikad nisu bili Srbi, onda potpuno pada u vodu optuba protiv Garaaninovog

Naertanija kao programa osvajanja nesrpske Bosne i Hercegovine. Jer ovu tezu koju je pedesetih

godina XX vekaustro zastupala Merien Venzd, ona sama je i odbacila 1999, tvrdei da bogumili zapravo

nisu ni postojali, a da uveni nadgrobni spomenici (steci) uopte nisu bogumilski.Taj mit o bogumilima ona sada pripisuje politiki motivisanim mistifikacijama habzburkih (u prvom redu

maarskih) istoriara, Janoa Abota i Benjamina Kalaja.

Kad je Crna Gora u pitanju, kao deo Naertanija, dovoljno je navesti notornuinjenicu da je njeno

stanovnitvo, takorei do jue, samo sebe listom smatralo srpskim i,tavie, proglaavalo sebe najsrpskijim

delom srpstva, a svoju zemlju "srpskom Spartom". Upravo ono je iznedrilo najveeg srpskog pesnika i

mislioca Njegoa, i sve do 1916. vladara (Nikolu I) koji je sebe drao za jednog od srpskih kraljeva.

A, kad je govorio o "Staroj Srbiji" - Kosovu i Metohiji - Garaanin je morao imati u vidu tada dvevrste

injenice. Prva je da su Srbi na te oblasti polagali dvojako pravo. Kao kolevka srpske dravnosti i sreditenemanjike Srbije, njena obnovljena drava u XIX veku polagala je na njih neporecivo istorijsko pravo.

Ni etniki sastav kosovsko-metohijskog stanovnitva sredinom XIX veka to pravo nije osporavao. Sve

procene odnosa meu etnikim grupama, uprkos Cvijievoj raunici da je s Kosova i Metohije, pod

nesnosnim islamskim pritiskom i terorom, u razdoljbu od 1690. do 1875. iseljeno moda i pola miliona Srba i

doseljeno vie stotina hiljada Arbanasa, sve do razdoblja 1876-1912. srpskiivalj je u ovim krajevima draobrojanu ravnoteu.

Tu ravnoteu poremetie tek dolazak na Kosmet od 30.000 do 40.000 Albanaca (muhadira) izbeglih ili

prognanih sa osloboenih srpskih teritorija u ratu 1877-1878, i nepodnoljivi teror nad Srbima posle toga. U

godinama od 1876 do 1912. sa Kosova i Metohije spas u Srbiji e potraiti oko 150.000 Srba. To e tek

stvoriti brojanu premoAlbanaca nad Srbima u ovim oblastima.Tu situaciju, kao i progon novih 60.000 Srba za vreme Drugog svetskog rata, njihovo tiho iseljavanje u

razdoblju 1945-1990, te novih 200.000 izbeglih Srba s Kosova 1999, Ilija Garaanin i njegovi savremenici

nisu nikako mogli da predvide i da svoj program prave s velikosrpskim namerama.

FELJTON je napravljen prema knjizi akademika edomira Popova "Velika Srbija - stvarnost i mit"

koju je izdala Knjinica Zorana Stojanovia iz Sremskih Karlovaca

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (5)

Udar na Vuka5. jul 2007

Pie:edomir Popov

SLINOJ vrsti optubi za stvaranje velikosrpske ideologije, poput Garaanina, bio je podvrgnut i Vuk

Karadizbog svojih ideja o jezikoj osnovi nacionalne pripadnosti. Sledbenik ideja Adelunga, Herdera,

Dobrovskog i Kopitara, Vuk je svoje poglede o tom pitanju formulisao jo1836, ali ih je objavio tek 1849. U

svom poznatom radu "Srbi svi i svuda", koji je s hrvatske strane vesto pedeset godina ozloglaavan kao

najistiji izraz velikosrpskih tenji, on je, na osnovu pomenutih teorija, govorio o jezikom jedinstvu. Srba "trizakona" (tri vere): pravoslavne, katolike i islamske.

Veu uvodu svoje rasprave napisao je: "Zaista se zna da Srbi sad ive u dananjoj Srbiji (izmeu Drine i

Timoka i izmeu Dunava i Stare planine), u Metohiji (od Kosova preko Stare planine, gde je Duanova

stolica Prizren, Srpska patrijarija Pei manastir Deani), u Bosni, u Hercegovini, u Zeti, u Crnoj Gori, u

Banatu, u Bakoj, u Srijemu, u desnom Podunavlju od vie Osijeka do Sentandreje, u Slavoniji, u Hrvatskoj(i Turskoj i Austrijskoj krajini), u Dalmaciji, i u svemu Adrijatikom primorju gotovo od Trsta do Bojane.

Svi su oni Srbi zatoto govore ne samo isti jezik, vei istotokavsko nareje. Iako neznatno razliito od

tokavskog je iakavsko ili kajkavsko nareje, koje Vuk neeli da po svaku cenu ubraja u srpski jezik.

Zato, meutim, sve pripadniketokavskog nareja naziva Srbima i kad oni imaju drugu, katoliku ili

islamsku, a ne pravoslavnu veroispovest? Zato velito se samo oni, kojih ceni da ima oko tri miliona,uprkos svim socijalnim i pravno-politikim razlikama i sistemima u kojim ive, svi nazivaju Srbima ili

Srbiljima. Muslimani, meutim, mada meu njima `ni od stotine jedan ne zna turski`, sebe smatraju `pravim

Turcima`.

JOjeudnovatiji sluaj pripadnika `Zakona rimskoga`, koji `sami sebe` nazivaju Slavoncima, Bonjacima,

Bosancima, Dubrovanima, Dalmatincima, Bunjevcima,okcima, Latinima, a ueniji meu njima Ilirima iliIlircima. Samo poneki meu njim, oni iz Zagrebake, Virovitike i Krievake upanije, teritorije koja se

naziva Hrvatskom, ponekad sebe nazivaju Hrvatima".

Zato se Vuk udi kako to da svi Juni Sloveni koji govore jedan jezik (tokavsko nareje srpskog jezika) ne

mogu da prihvate i zajedniko ime, kao, na primer, "Nemci i Maari, kojih ima i katolika i protestanata

(luteranaca i kalvinista), pa ak i "Arnauti" (Albanci) koji su i muslimani i katolici i pravoslavci. "SvakiArnautin musliman dao bi deset Turaka za jednog Arnautina rimske vere, ili bi svaki Arnautin rimske crkve

ubio deset svojih katolika da bi spasao jednog Arnautina muslimana. Samo Juni Sloveni ne mogu da

prevaziu svoje verske razlike, pa i omraze ne bi li se nacionalno ujedinili".

Vuk je optimista i veruje dae se od oko pet miliona pripadnika srpskog jezika stvoriti jedna nacija, ne

slutei dae nasuprot nacionalno veintegrisanim Srbima, religija u DIDveku izgraditi Hrvate, a u DDbosanske muslimane kao posebne, Srbima nesklone (ili neprijateljske) nacije. Ipak, on ovu versku podelu

nije potcenjivao, veje ostavljao mogunost datokavci katolike vere, ako tako budu eleli, ne prihvate

srpsku nacionalnost i ime vese opredele da budu Hrvati, a svoj jezik, iako je on zaista identian sa

srpskim, nazovu svojim imenom.

IZ reenog, jasne su bar dve stvari. Prva je da u Vukovoj nacionalnoj ideji, zasnovanoj na jezikoj teoriji

koja je tada vladala Evropom, nema ni traga od nacionalne, velikosrpske agresivnosti i iskljuivosti, tim pre

to je istovetnu misao i poglede na junoslovensko jedinstvo vie od pola veka pre Vuka (1783) zastupao

bivi jezuitski kaluer Jozef Dobrovski. Uz sve to, i sami hrvatski pisci i lingvisti su 1850. znamenitimBekim dogovorom sa srpskim predstavnicima prihvatili gledite da jedan narod ima i jedan jezik. Osim

toga, mnogi dalmatinski katolici (neko vreme i famozni don Mihovil Pavlinovi) smatrali su Dalmaciju

srpskom zemljom, koja u civilizaciju treba da ide pod vostvom Srbije.

Medo Pucije, na primer, pisao 1867. da je Dubrovnik "srpska republika", a pesnik Luka Botii istoriar

Natko Nodilo su tvrdili da je u Dalmaciji srpska nacionalna svest odnela pobedu.

Za srpski naziv svog jezika zalagali su se i aci zadarske katolike bogoslovije, koji su osnovali udruenje

"Regimenta ne boj se". Zato je i svako poreenje Vukovog "velikosrpstva" i Starevievog velikohrvatstva

neodrivo. "Vukovo pansrpstvo poiva u oblasti filoloko-kulturne tekovine, dok Starevievo panhrvatstvo

poiva u oblasti

dravno-politike ideologije". (Milorad Ekmei)

(Nastavie se)

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (6)

Promena ratnih ciljeva6. jul 2007

KAD ju je 28. jula 1914. napala Austrougarska, Srbija je pred sebe, kao najvaniji cilj, stavila odbranu

otadbine. Pri tom je, meutim, odmah poela da trai i strategiju trajnog oslobaanja od opasnosti

austrougarskog i germanskog ekspanzionizma koji je ugroavao opstanak Srbije kao drave, ali i celogsrpskog naroda. Jedna od prvih taaka te strategije bila je ideja o oslobaanju ostalih junoslovenskih

naroda od vlasti Habzburke monarhije, njihovom ujedinjavanju sa Srbijom i stvaranju velike, jedinstvene

jugoslovenske drave.

O celishodnosti i istorijskoj vrednosti takve ideje vodili su se sporovi u javnosti, da bi se njeno osporavanje

umnoilo posle razbijanja Jugoslavije 1991. U tim osporavanjima apostrofirani su nepromiljenost i olako,na preac, prihvaena takva reenja u vreme najteih i najkrvavijih borbi srpskog naroda za odbranu

domovine. Ma kako se sudilo o tom reenju, istorijske istine radi, neophodno je rei da usvajanje

Jugoslavije, kao ratnog cilja Srbije, ve1914. nije bilo ishitrena odluka tadanjeg politikog i intelektualnog

vostva Srbije, veje ona poticala iz duge istorije ideja o jedinstvu junoslovenskih naroda...

Jugoslovenski pokret koji se razvio pre Prvog svetskog rata, kako u junoslovenskim zemljamaAustrougarske, tako i u Srbiji, nije mogao ostati bez uticaja na vodee politike i vojne krugove ove

kraljevine. Misao o celishodnosti ujedinjavanja Srba, Hrvata i Slovenaca radi stvaranja snane drave

sposobne za odbranu od spoljnih, pre svega germanskih tenji ka teritoriji Balkana, delovala je i u srpskoj

zvaninoj politici, tim pre to je u javnosti sveee upotrebljavan i argument o bezbolnijem okupljanju svih

Srba u veoj jugoslovenskoj nego u srpskoj dravi, koja ipak ne bi mogla da ih sve obuhvati.UPRKOS tome,injenica je da je do 1914. godineitava nacionalna politika Srbije pred oima i u

planovima imala "samo srpski nacionalni interes" i da je, i kad je pomagala jugoslovenskim kulturnim i

politikim akcijama, mislila pre svega na "osloboenje neosloboenog srpstva". Sam regent Aleksandar,

upoznajui se 1912. sa Memorandumom Marka Cemovia o ujedinjavanju srpskih zemalja (Srbije, Crne

Gore, Stare Srbije i dela Makedonije), dolazio je na pomisao da bi se tome mogle dodati i neke druge

austrougarske teritorije (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Banat i Baka), s obzirom na njihov etniki sastav i

jezik, ali su ove njegove ideje ostajale bez posledica.

U vrlo kratkom vremenu posle austrougarskog napada 28. jula 1914, u samim krugovima Vlade Srbije

poelo je da se razmilja oirim ciljevima srpske dravne politike od ujedinjenja srpstva. Tako je veu leto

1914. otpoela evolucija ratnih ciljeva Srbije od odbrane otadbine i ujedinjavanja Srba, ka iremjugoslovenskom programu. Jo4. septembra predsednik Vlade Nikola Paije u vanoj cirkularnoj noti

diplomatskim predstavnicima Srbije pisao kako bi mogui ishod tek zapoetog rata bio stvaranje "jake

jugozapadne slovenske drave u kojue ui svi Srbi, i svi Hrvati i svi Slovenci".

Vei ranije zagrejani za ideju unitarnog jugoslovenstva, koja je bila veoma rasprostranjena i meu Hrvatima

i Slovencima, na razradi ove Paieve zamisli angaovao seitav tim istaknutih intelektualaca okupljenih uNiu oko njegove vlade u jesen 1914, u kojem su prvorazrednu ulogu igrali profesori Jovan Cviji, Boidar

Markovii Aleksandar Beli, te zastupnik ministra inostranih dela Jovan Jovanovi.

NjIHOVA zalaganja podsticala jeinjenica da je i u radikalno promenjenim ratnim okolnostima, meu

Hrvatima i Slovencima sauvano jezgro jugoslovenski i srbofilski nastrojenih ljudi, koji su uspeli da se pre

izbijanja sukoba dohvate inostranstva i otponu javnu delatnost u prilog razbijanja Habzburke monarhije i

stvaranja jugoslovenske drave. Aktivnost dvojice meu njima, Hrvata Frana Supila, koji je u jesen 1914.

dolazio u Ni, i Slovenca Nikaupania, koga je rat i zatekao u Srbiji, bila je od velikog uticaja.

Radei na preformulaciji srpskog nacionalnog programa i prihvatanju novih ratnih ciljeva Srbije i njeni na timposlovima angaovani politiari i intelektualci, nisu uoavali ili uvaavali neka druga opominjua fakta.

Najpre, potpuno su zanemarili pojavu da su iste okolnosti koje su podstakle zalaganja projugoslovenskih

krugova u inostranstvu, jou mnogo veoj meri izazvale besna antijugoslovenska, a naroito antisrpska

raspoloenja i njihova, ponekad brutalna ispoljavanja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji.

Klerikalne snage socijalnog katolicizma i islamske iskljuivosti buno su pojaale agitaciju za stvaranjeVelike Hrvatske na osnovama hrvatskog dravnog prava, odnosno za afirmaciju bonjatva, a sve u

okvirima Habzburke monarhije. Ova je agitacija privukla na svoju stranu i neke dotadanje pristalice

jugoslovenstva. Izlivi strastvene mrnje prema Srbima izbijali su na raznim stranama Hrvatske, Slavonije i

Bosne. Ubijanje 84 neduna srpska civila uelebiima avgusta 1914. od muslimanske milicije ("uckora")

bio je najdrastiniji izraz te mrnje, ali i zlokobni nagovetaj buduih slinih i teih dela te vrste u 20. veku.Isto tako, nije uzeta u obzir ni injenica da se u austrougarskim regimentama austrijske armije koje su 1914.

prodirale u Srbiju borilo mnogo ostraenih srbomrzaca (Hrvata i Muslimana), koje su njihovi pretpostavljeni

lako navodili na zloine nad nezatienim srpskim narodima.

(Nastavie se)

VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (7)

Od gotovog veresija7. jul 2007

Kroz mnogobrojne razgovore i rasprave postepeno se kristalisala misao o stvaranju zajednike drave

Junih Slovena, koja bi, s jedne strane, ojaala snage Srbije i Crne Gore u odbrani nezavisnosti, a s druge

omoguila i drugim jugoslovenskim zemljama i narodima da se oslobode tuinske vlasti i ujedine sa"jednokrvnom braom".

Dve srpske kraljevine borie se u Prvom svetskom ratu da se ujedine "sa Bosnom, Hercegovinom,

Vojvodinom, Dalmacijom, Hrvatskom, Istrijom i Slovenakom" u jedinstvenu dravu kojae "bez posebne

organizacije uvati nacionalne osobine svakog plemena" koje se ukljui u njen sastav. Taj cilj poivao je na

tada vladajuem uverenju da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod s tri imena, ili tri plemena jednognaroda.

Takvo uverenje je preovlaivalo u intelektualnim liberalnim sredinama svakog od ovih naroda. Plan njihovog

ujedinjenja predviao je dae u novoj dravi biti zagarantovane sve tekovine moderne, demokratske

civilizacije: graanska prava, potpuna ravnopravnost triju religija (pravoslavne, katolike i islamske), uvanje

posebnosti slovenakog jezika, ravnopravnost irilinog i latininog pisma, kulturne specifinosti svakognaroda, steeni poloaji "sposobnom i ispravnominovnitvu".

Ono to je ovu dravu imalo uiniti centralistikom monarhijom, jeste ustavno ureenje jednako za sve

njene delove, jedinstvena odbrana i spoljna politika, te zajedniki dravni simboli, uz zadravanje amblema

koji su izraavali "istorijsku individualnost Hrvata", a po potrebi i Slovenaca.

Sva ova naela uneta su u jednu sveanu izjavu koju je Narodna skuptina Srbije usvojila 7. decembra1914. To je znamenita "Nika deklaracija", kojom su ratni ciljevi odbrane Srbije i nacionalni planovi

ujedinjenja srpstva, zamenjeni ciljem obrazovanja jugoslovenske drave, podrazumevajui utapanje dveju

suverenih srpskih drava u njen sastav. Time je Srbija nainila prvi, ali odluujui, korak u zameni svoje

dravne gotovine za nesigurni jugoslovenski kredit. To jamano nije bio rezultat njene velikosrpske politike.

Nikola Pai, najodgovornija linost tadanje srpske politike, nasluivao je da ovo reenje krije u sebimnoge neizvesnosti.

ZA itavo vreme rata on e ponavljati da "Srbija hoe da oslobodi i ujedini Jugoslovene, a nee da se utopi

u more jedne Jugoslavije". A bato e joj se dogoditi zbog kratkovidosti vladajue politike i intelektualneelite tog smutnog vremena.

Alternativu ovom novom dravnom programu Srbije imala je jedino Apisova organizacija "Ujedinjenje ili

smrt" - Crna ruka, koja je predviala samo ujedinjavanje celog srpskog narodatokavskog jezikog

podruja u jednu federalno organizovanu dravu. Budui da je ovakav plan tretirao sve Hrvatetokavce kao

Srbe, a istovremeno iz sastava ove drave iskljuivo Slovence, on je u sebi nosio elemente velikosrpskihideja. Zato od strane odgovornihinilaca srpske dravne politike nije uziman u ozbiljnu raspravu.

Kad je ova organizacija, nasuprot politici vlade i regenta Aleksandra, tokom rata na Solunskom frontu ostala

uporna u ovim i nekim drugim svojim zahtevima, dajui mesta i sumnji da je za njihovo ostvarenje spremna

na upotrebu revolucionarnih i teroristikih sredstava, sama sebi je potpisala smrtnu presudu. Na

montiranom sudskom procesu u Solunu poetkom 1917, koji su udesili Paii regent Aleksandar,

mnogobrojnim presudama "Crna ruka" je razbijena, a njen vodei ovek Dragutin DimitrijeviApis i dvojica

njegovih najbliih saradnika (Vulovii Malobabi) osueni su na smrt i u junu pogubljeni.

Bilo kako, u pravu je Ljubodrag Dimikoji je zakljuio da "Nika deklaracija" predstavlja "definitivnuprekretnicu" u definisanju ratnih ciljeva, kao i u ukupnoj dravnoj i nacionalnoj politici Srbije. Nesaglasnost u

tom pogledu doie do izraaja vrlo brzo posle izglasavanja "deklaracije".

IMAJUI neprestano na umu ideju o ujedinjavanju srpskog naroda, Nikola Paije u dubini due naobrazovanje Jugoslavije gledao kao na reenje u kojem celina srpskog nacionalnog i teritorijalnog prostora

nee izgubiti integritet. U taj prostor on je raunao Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, srpske predele

June Ugarske, jadransku obalu do Dubrovnika, a po mogunosti i do Splita. Tek posle zaokruivanja ovog

entiteta on bi se mogao ukljuiti u sastav centralistiki ureene jugoslovenske kraljevine naijem bielu bili

vladari iz dinastije Karaorevi.U zgradi Krsmanovia u Beogradu, 1. decembra 1918. proglaeno je stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i

Slovenaca.

Slovenci su ujedinjenje smatrali neizbenim, a Hrvati nunim zlom, a delimino ga oseali i kao svoj poraz. I

jedni i drugi su ga smatrali privremenim reenjem i prolaznom stanicom ka samostalnim nacionalnim

dravama. I meu njima bilo je istinskih i oduevljenih Jugoslovena, ali jovie onih Hrvata koji se nisuodricali sna o velikoj Hrvatskoj. Vremee to ubrzo pokazati. U svakom sluaju mi danas znamo da je

unitaristiki koncept ujedinjenja Jugoslavije, pa i ujedinjenja uopte, Srbima doneo vietete nego koristi.

Ideologiju nacionalnog jedinstva Jugoslovena iskreno i masovno prihvatili su samo Srbi, slabei na taj nain

svoje vlastito nacionalno bie i oseanje i svoju otpornost prema pritiscima s raznih strana kojimae biti

izloeni do danas.

KRAJ