1

Ukshin Hoti Rec odbrane

Gospodo predsedavajuci suda Uvazena gospodo porotnici Covek, ponekada, premda se moze nalaziti u specificnoj situaciji, zeli uciniti neku normalnu stvar, koja upravo zato sto je normalna, u takvoj specificnoj situaciji moze izgledati cudna. Tako na primer ja, iako se to od mene ne ocekuje, u datoj situaciji, zelim da odam priznanje sudskoj instituciji reci odbrane. Ne znam kada je ona uvedena ni u kom cilju, da pruzi osumnjicenom stvarnu mogucnost odbrane ili sudu ispriku za zvoju odluku. Ne znam da li je samo formalna ili i efikasna institucija, ili je sve to zajedno, ali svejedno zelim da joj odam priznanje, jer mi se cini da u onom vecitom nepotpuno razjasnjenom odnosu izmedu pojedinca i drustva, t.j. pojedinca koga je drustvo prozvalo na odgovornost za svoja nameravana ili ucinjena dela /sud ponekad radi prevencije sudi i o namerama koja proglasava za dela/ u onom odnosu u kome je pojedinac neovisno od svojih advokata i odbrane, a i neovisno od svojih motiva, uverenja i dela, ali i skupa s njima, ipak se nalazi potpuno sam ispred drustva, i u tom odnosu, ova institucija reci odbrane, unosi nekakav privid ili utisak kao privid, da se za izvestan period vremena pravo i pravda dodiruju i postaju jedno te isto. U prakticnom zivotu, pravo i pravda se retko kada dodiruju, ali kao privid, pruzajuci pojedincu mogucnost da zbori, kaze, govori, vrednuje, brani ili napada, ono mu istovremeno pruza mogucnost da veruje da se obraca pravdi a ne samo pravu. Pojedinac onda pomislja da moze uticati, ne toliko na eventualnu odluku suda, koliko na splet okolnosti i situacija koja prouzrokuju sudenja. Na taj nacin nada se javlja kao bit samog privida, a vec stari filozofi primetise da nadati se, i tada kada znaci samo ziveti, je lepo i uzviseno. S' druge strane ucimo da je sud pravna institucija drustva uz ciju pomoc drustvo meri tezinu sukoba pojedinca sa pozitivnim pravnim normama, i shodno vlastitoj proceni povrede tih normi, izrice pojedincu mere zastite vladajucih vrednosti drustva u vidu kazne ili oslobadajuce presude. Ako je tako,a izgleda da je tako, sud se onda javlja i kao glavni instrumenat civilizovanog drustva, t.j. drustva kome je stalo do sebe i ne zeli se spustiti na razini primitivne ili moderno-primitivne totalitarnosti. Ono se na taj nacin nuzno javlja ne samo kao instrumenat efikasnosti politicke vlasti drustva vec i kao indikator njegove dostojanstvenosti. Institucija reci odbrane jaca ovaj aspekat suda a indirektno i drustva. Jer u meri u kojoj drustvo podjednako uvazava oba dva aspekta suda, t.j. u meri u kojoj drustvo podjednako uvazava i formu i sadrzaj svoje politicke vlasti, u toj meri ono je politicki dostojanstveno drustvo (dignity society) a pravno, legitimno i legalno. Sudska institucija reci odbrane prema tome izgleda da je ozbiljna institucija, koja se, i kada je samo formalna, tice dostojanstva suda kao pravno-politicke institucije.

2

U okviru tako postavljenih nacelnih parametara, ja cu, uz dozvolu ovog suda, iskoristiti to pravo u pokusaju odgovora na pitanju:

ZASTO MI SE ZAPRAVO SUDI? Postavljajuci to pitanje na ovaj nacin, nije moja namera opovrgnuti ono sto je napred receno u vezi funkcije dostojanstvenosti suda, vec samo da ukazem na one bitne momente u vezi sa ovim sudenjem iz kojih ce ovaj sud moci izvlaciti odgovarajuce zakljucke u vezi sa mnom, ali i u vezi sa samim sudenjem. Branim se istinom, i posto se ono ne tice samo mene, vec i kontekstu politicke situacije u celini, pokusat cu da izdvajam ono sto se odnosi na mene, a sto je zapravo pravno i politicki sasvim neodrzivo: 1. Razmatrajuci stvar sa ovog aspekta, tokom dosadasnjeg sudenja postalo je sasvim jasno, ili bar je trebalo da postane sasvim jasno, da je optuznica, koju je G. javni tuzilac u ime Republike Srbije izvolio podici protiv mene, absolutno protivrecna i neodrziva. Ono polazi sa stanovista pravnog nepriznavanja Republike Kosovo, sto ce reci sa stanovista teoretski neodrzivog razdvajanja forme od sadrzaja. Bar filozofi od antickoga doba do danas to nisu mogli uciniti sustastveno. U praksi politickih odnosa medu drzavama medutim, ali i u praksi unutrasnje delatnosti same drzave, to razdvajanje, premda je u sustini samo prividna, izgleda sasvim realna. Samo ovo sudenje, kao i svako politicko sudenje uopste, nastoji da izgleda kao da ono nema veze sa politikom koju predstavlja sadrzaj, vec samo sa pravom, koja predstavlja formu. U praksi odnosa medu drzavama sasvim su moguce situacije kada drzave priznaju neku drzavu samo "de facto", t.j. fakticki, ali ne i "de jure", t.j. pravno. Obicno ono prvo, t.j. fakticno priznavanje, prethodi drugom, t.j. pravnom priznavanju neke drzave. Zasada cemo se baviti ovim aspektom ovog pitanja, kako bi pokazali i dokazali da je optuznica protiv mene potpuno neodrziva, jer protivureci politickom sadrzaju, a samim tim i pravnoj formi, ali prethodno cemo nastaviti izlaganje opste priznatih i prihvatljivih pravnih teza. Naime, poznati su slucajevi "permanencije" ali samo za izvestan period vremena "de facto" priznavanja drzave. Takvi slucajevi su obicno okoncani nekom unutrasnjom promenom "de facto" priznate drzave, promenom vanjskih okolnosti ili prihvatanjem postavljenih uslova od jedne strane koji bi omogucili uspostavljanje diplomatskih odnosa sa njom. Drugim recima, svi takvi slucajevi se obicno zavrsavaju i priznavanjem "de jure" date drzave. Vi svi znate da Republika Kosovo postoji, da se nalazi u procesu izgradivanja svojih vlastitih institucija i tvrdim da je Republika Srbije "de facto" priznaje. Nikada nisam tvrdio da sam je ja prvi i jedini trazio. Moj doprinos nastajanju Republike Kosovo se svodi na davanje u to vreme kompletnog i definitivnog politickog obrazlozenja potrebe njenog konstituisanja u okvirima tadasnje SFRJ. To sam ucinio sam i potpuno neovisno od drugih, za koje cak nisam znao da su

3

radili na tom pitanju. I tada i sada postojale su i postoje snazne tendencije da se omalovazava ili potpuno negira moj doprinos tom pitanju. Medutim, posto teoretsko-politicka argumentacija jednog visokog politickog intelektualca ni po cemu nije mogla biti ista kao i argumentacija nekog lingvista koji se bavi izucavanjem mesta "ë" (muklog e) u reci nekih recenica, nekog sociologa koji se izdaje politologom zato sto je izucavao Makijavelli-a, a nije nikada primetio da je on zapravo preteca moderne negativne a ne pozitivne politicke misli, t.j. politike kao cinizma lisene svakog morala, nekog historicara koji nikada nije shvatio slozenost medunarodne politike, te je svet reducirao na vlastitu naciju koja na taj nacin bivstvuje u vlastitoj praznini, dakle zato sto uopste nije moguce zaobilaziti ili prenebregavati cinjenice koje ce onda lupiti u tim glavama, vremenom takve tendencije su postale potpuno kontraproduktivne i stetne. Tja, zato sto se mogu nalaziti zajedno u istoj zatvorskoj celiji, ipak je absurdno i potpuno glupo poistovetiti znacaj jednog cobanina i jednog drzavnika u politickoj borbi za republiku, bilo kojoj politickoj borbi po bilo kom pitanju, a takvih tendencija na zalost ih je bilo, i to ne samo kao izraz nakane da me se ponizi u nekoj ljutnji, vec uglavnom kao izraz prepotentnosti. Bili su tako puni sebe da uopste nisu primetili ono sto je bilo bitno u njihovoj blizini. U tom momentu, bilo je 1981 god., bio sam nastavnik i teoretski potpuno potkovan profesor. To je medutim proslo i nije vise vazno, ali su ostale vazne sledece dve cinjenice - da sam jedan od utemeljivaca Republike Kosovo i prvi pokretac, osnivac i nosioc novog politickog misljenja u Republici Kosovo. U vezi prve cinjenice javni tuzioc me optuzuje da sam hteo nasilnim putem odvajati Kosovo od Republike Srbije. Posto Republika Srbije "de facto" priznaje Republiku Kosova, ja nisam optuzen za cinjenicu njenog odvajanja od Srbije, jer je to, uostalom, i cilj celokupne albanske alternative na Kosovu, vec samo za nacin realizacije tog cilja (nasilni put). Dosadasnji tok sudenja je pokazao da to ne stoji i necu se time zasada baviti. Zelim, medutim, uvazenom sudu ukazati na sledece okolnosti koje su po meni bitne za ocenu ovog slucaja. a) Prvobitno, t.j. 1982 god. bio sam osuden po cl. 114 KZJ na 9 godina zatvora. Ova kazna je kasnije preinacena po cl. 133 st. 1 KZJ i svedena je na 3,5 godina zatvora koju sam u celosti izdrzao po istraznim zatvorima tadasnje SFRJ. Izuzev 1990/91 (jedna godina) sve do ovog zadnjeg hapsenja, celo vreme bio sam potpuno izoliran i ostraciziran u svom rodnom selu. Dakle, izdrzao sam vise od 12 godine zatvora, a ne samo 9 g. koliko sam prvobitno bio kaznjen. Drzava zna da je to tako, kao sto zna i mehanizme kroz koje je to postigla. Doduse, mogao sam prekinuti tu izolaciju, ali uz cenu povrede integriteta vlastite licnosti ili uz cenu napustanja vlastite zemlje. Nisam hteo uraditi ni jedno ni drugo, i time sam postupio kao i svaki normalan covek koji drzi do sebe i do svoje zemlje. Na drzavu je red da to otvoreno prizna a ne da mi i nadalje sudi. Drugim recima, ovo je cetvrto sudenje za jednu te istu stvar koju optuzbe formulisu na razlicite nacine, a koja nikada istinski ne dokazuju, jer se istina uistinu prikriva;

4

b) Druga okolnost na koju zelim ukazati u vezi je sa Republikom Kosova. Naime, ako Republika Srbije "de facto" priznaje Republiku Kosovo, onda njegovo funkcionisanje kao suda Republike Srbije na teritoriji Republike Kosova, ili je stvar dogovora izmedu njih dve, ili je akt nasilja prema njoj. U prvom slucaju, t.j. u slucaju da se ovo sudenje odvija kao dogovor izmedu njih dve, u koje ja zbog stanovitih razloga duboko verujem, buduci da postajanje takvog dogovora nije javno obznanjen, vec se naprotiv, celokupna njihova politika odvija u znaku neprijateljstva /mozda samo prividnog/ onda samim tim ono postaje predmet optuzbe za krsenje vlastitih zakona o pravu na istinito informisanje gradana. Politicki to bi bila obicna manipulacija javnim mnjenjem. A da su takve manipulacije sasvim moguce, to ne treba posebno dokazati. To priznaje cak i rodonacelnik savremene gradanske politicke misli, Henry Kissinger, u svojoj najnovijoj knjizi "Um nacija" iz koje je "Borba" pre jedno 1,5 mesec dana bila tako ljubazna da prevodi i prenosi najinteresantnije izvode. On tu pise da se u istocnoj Evropi nacionalizam koristi za borbu protiv komunizma, ali time nista novog nije rekao, posto je takvo pravilo poznato vec vise od 200 godina. Drzava Srbija takvog iskustva ima od 1924 god. kada je u ime evropskog kapitala, narocito u ime britanskih kompanija nafte, i uz pomoc kasnijeg pretendenta na presto kralja Albanije A.Zogua, zbacila demokratsku vladu Theofan Stilian Nolija, jednog od najvecih albanskih intelektualaca svih vremena, samo zato sto se ovaj usudio da na albanskom parlamentu oda postu preminulom velikanu Ruske Revolucije V.I.Lenjinu. Nije valjda Evropa ozbiljno poverovala da ce joj velecasni Noli prokrijumcariti komunizam u zemlji koja uopste nije imala nikakvu radnicku klasu, vec samo osiromaseno seljastvo, i da ce takav komunizam "ugroziti" Evropu i njen poredak? I nije li valjda taj kralj podstican od strane srpskog nacionalizma kako bi se ovaj zadnji dodvorio izvesnim evropskim krugovima za pridobijanje dezurne zadace borbe protiv komunizma u albanskom narodu? Kao da se tome od 1981 g. i naovamo prikljucio i izvestan deo bivse titoisticke nomenklature na Kosovu, i kao da se svi zajedno ustvari bave lovom na vestice, posto na Kosovu nikada nije bilo komunizma u autenticnom vidu. A ako se svaki posteni intelektualac treba da se proglasi komunistom kako bi se mogao progoniti, hapsiti i osuditi, onda se postavlja pitanje o kakvom se to sistemu radi, i da li se, mozda, ispod toga krije rat mafije protiv drustva, posto se ne moze govoriti o prljavom klasnom ratu u punom smislu reci, jer nije bilo autenticnog komunizma i jer jos uvek nema istinski zrele radnicke klase na Kosovu. Medutim, u drugom slucaju, t.j. u slucaju da je ovo sudenje akt nasilja prema Republici Kosovo, jer se i pored ostalog, sudi jednom od njenih utemeljivaca, onda bi Republika Srbija via facti priznala da je okupatorska sila i da se ravna prema posebnim kriterijima okupatorske sile u gonjenju, hapsenju, osudivanju lojalnih gradana Republike Kosovo, sto ona svakako odbija da prizna, a to cini

5

izjavljujuci da jednako primenjuje svoje zakone u celoj svojoj teritoriji, sto svako moze da vidi da uopste nije tacno; c) Treci momenat na koji zelim da ukazem ovom sudu odnosi se na sledece: Naime, na Kosovu je 1990 god. izvrsena demokratska revolucija. Takva demokratska revolucija nije izvrsena u Srbiji, jer je ona demokratske promene u drustvu akceptirala institucionalnim putem, kada je sebe proglasila zemljom multipartijskog sistema i uvela parlamenat. Za razliku od nje, na Kosovu je izvrsena demokratska revolucija. Ja sam takode bio jedan od njenih glavnih aktera. Bio sam prvi intelektualac mojeg ranga koji se javno i otvoreno izjasnio u prilog multipartijskog sistema. Ucinio sam to u clanku koji je objavljen pod naslovom "Debeli prst Velikog Brata" u br. 5/91 u casopisu "Alternativa" u Ljubljani, ali je taj clanak predat za objavljivanje pocetkom 1989. Bio je napisan kao odgovor na neke napade protiv mene u casopisu "Intervju" iz Beograda, i novine "As" iz Sarajeva. Vise od godinu i pol dana je ispod ruke procitan u svim vecim centrima tadasnje SFRJ, jer sam im nudio za objavljivanje. Nisu hteli da ga na vreme objave zbog prvenstva politickih snaga koje su se time zeljele okititi, ali bez politickih ili krivicnih posledica po njih. Moje opredeljenje za demokratske promene medutim bila je logicna posledica razloga zbog kojih sam bio uhapsen 1981 god. i potpuno iskrenog ubedenja da cu na taj nacin moci probiti neljudsku izoliranost i blokadu koja mi je bila nametnuta punih 9 godina. Neki visoki funkcioneri intelektualne tadasnje komunisticke nomenklature, a koji su u meduvremenu postali funkcioneri nazovi demokratske nomenklature, su kasnije besramno tu izolaciju i ostraciziranje nazvali 'samoizolacijom' i 'samoblokadom'. Zatim sam na posmrtnom govoru jednom od svojih rodaka (Halim Hoti) poginulim sa parolom slobode i demokratije u ustima /od cetvorice poginulih u Brestovcu, trojica su bili moji blizi ljudi/ zatrazio sam da zapocne dijalog o demokratskom preustrojstvu drustva. Taj dijalog je zatim, nakon izvesnog vremena, i zapoceo, posetama zvanicnika u pojedinim selima, napustanjem tadasnjeg SK, SSRN i drugo, i masovnom prelaskom u DSK. Taj govor je posle toga ukljucen i objavljen u mom cuvenom clanku "Ucini ili umri" /"Fjala", dva broja, februar 1992 god./. Clanak je bio znacajan po tome sto je ukazivao na stvarnu sustinu gandizma, buduci da su dotadasnja novinarska pisanja o tome vredale moje uspomene na moje pokojne indijske prijatelje i poznanike, nekadasnje bliske saradnike Mahatma Gandiju, kao sto su bili Daj Prakas Narajan i Dagdivan Rami, i moje poznavanje problematike. Ukratko, nikakva objektivna historija moderne demokratije na Kosovu, a i u Albaniji, /prema nepotvrdenim podacima, peta zrtva masakra u selo Brestovac, SO Orahovac, bila je iz Albanije/ ne moze da se pise bez spominjanja tih zrtava /bile su prve zrtve demokratije u nas, t.j. na Kosovu/ niti zaobilazeci moje ime i delo. Ako je to tako, a ono jeste tako, neovisno od toga sto se to jos uvek pokusava relativizirati, pa i negirati, i bez obzira na borbu koja se vodila protiv mene upravo sa strane onih od kojih se ocekivalo da ce me braniti, onda se sasvim

6

legitimno postavlja pitanje nad pitanjima: naime, ako je ovo sudenje stvar dogovora izmedu njih dve, a po svemu sudeci i jeste, da li je opredeljenje za demokratiju u njih istinito ili lazno? A ako je ovo sudenje stvar samo jedne od njih, koje su to politicke snage koje zele nulificirati, t.j. ponistiti dostignuca i demokratske revolucije, i demokratskog razvoja na Kosovu, pa cak i pod predpostavkom izrecene javno, da je DSK samo refleksija, ili jos gore, prirepak SPS-a u Srbiji? Izvesno je da se ona moraju meriti i godinama zivota, i kolicinom znoja i krvi, i propustenim mogucnostima, i stepenom politicke svesti konkretnih ljudi kao sto sam i ja. Ako je to tako, a po svemu sudeci jeste tako, kako to da razne institucije Evroamerike koja znaju dici glas i za manje znacajne stvari u odbrani prava coveka, u mom slucaju reagiraju sasvim formalno, tek da se kaze, premda i same novine iznose da sam vec duze vremena "tabu-tema". Zasto "tabu-tema"? I kome uistinu smetam? Necu dalje elaborisati ova pitanja. Samo cu primetiti da je vrlo tuzno stvarati umetne vestice, a zatim ih prokazivati kao stvarne. Ne moze biti nikakvih vestica tamo gde ih nema i gde ih objektivno ne moze biti; d) cenjenom sudu cu ukazati i na zadnji, cetvrti momenat u vezi ovog sudenja. Naime, ako ja kao optuzeni ispred ovog suda stojim na stanoviste da Republika Kosovo postoji (ne bi bilo nikakvo cudo da ponekada revolucije pojedu svoje sinove), da je ona de facto priznata od Republike Srbije; da nijedna ozbiljna objektivna historija Republike Kosova, kao ni historija nove politicke misli na Kosovo, ne moze zaobilaziti ni dogadanja od 1981, niti moje ime i doprinos; da to ne moze uciniti niti bilokakva ozbiljna i objektivna historija modernih demokratskih promena na ovim prostorima, bez obzira na konacni ishod ukupnih politickih resenja na ovom delu Balkana, sto ne znaci da se to ne moze uciniti, ali bi samo takvo cinjenje bilo akt totalitarne vlasti, onda bi bilo uputnije tvrditi da sam zapravo hteo na neki nacin, koje za drustvo nije bilo prihvatljivo, probiti ovu jezivu blokadu i obznaniti ono sto jeste. Time bi optuznica mozda bila izravnija, konkretnija, smisljenija, a ne samo daleki, suhoparni, sofisticirani prevod moje javne delatnosti u inkriminisano delo. Znao bi zasto me zapravo optuzuju i pokusao bi da se izravno branim, a ne u hipotetickom smislu, u kome realnost mora dobiti izgled i nagadanja, jer se zapravo sve cini kao da se neko zeli konzervirati onako kako ono jeste -neodrzivo, a ne onako kako ono mora da jeste. Gospodo predsedavajuci suda Gospodo suci, porotnici, Ako sam po prvom delu optuznice morao biti clan NPRK kao politickog instrumenta za ostvarivanje Republike Kosova, jer pojedinac sam to ne moze uciniti, onda po njenom drugom delu, ili po drugoj tacci istog dokumenta, optuzen sam da u svojstvu predsednika UNIKOMB-a, t.j. partije koja tezi ka

7

albanskom nacionalnom ujedinjenju, hteo pripojiti Republiku Kosova Republici Albaniji. Nema sumnje, na ovaj nacin optuznica postaje celovita, s'tim da se dodaje i nasilni put, ali sada u vidu ilegalnosti UNIKOMB-a, za koju se videlo da je sasvim u redu po sistemu prijavljivanja, registrovana u odgovarajucem nadleznom organu tadasnje SFRJ, bas kao i DSK. Ovaj podatak je politicki vrlo interesantan i priznajem da sam u sebi sumnjao da je to bilo moguce i pomislio sam da bi ucinio korisno delo ako bi UNIKOMB uspeo legalizovati, kao i DSK. Takve misli medutim zadrzavao sam za sebe, a nastupao sam kao da sam verovao da je ono bilo registrovano; i pokazalo se da je bilo. To me je radovalo, ali ne zbog optuzbe, vec zbog toga sto niko nije ispao lazov. Kao celovita, optuznica kao da rezimira jedan predeni put od 1981 g. pa do danas. Pri tome argumentacija je ostala ista, kao da je bila okamenjena: Vi hocete Republiku da bi ste se prikljucili Albaniji. Ja sam bio jedan od retkih ljudi koji ovoj argumentaciji nikad nije verovao. Bio sam profesor medunarodne politike koji je u centru za Medunarodne Odnose, ali i u centru za medunarodne strateske studije Harvardskog Universiteta u SAD, specijalizirao upravo na temu refleksije globalnih politika na uze regione, kao sto je na primer Balkan, Indokina ili Bliski Istok. Bio sam autor jedne male knjizurine o hladnom ratu i detente-u u kojoj su centralna tema bili helsinski sporazumi od 1975 g. a imao sam i drzavnickog iskustva. Drugim recima, znao sam da nije moguce menjati medunarodne granice bez rata protiv koga bi bila cela medunarodna zajednica. A upravo ovaj problem je bio centralna tema moje doktorske disertacije. Isuvise dobro sam znao tu problematiku da bi tek tako poverovao toj argumentaciji. Zbog toga je moja argumentacija isla suprotnim pravcem. Tvrdio sam da Republika Kosovo doprinosi ucvrscivanju Jugoslavije, ali i bezbednosti Albanije; da ne moze biti protiv globalne politike SAD niti tadasnjeg SSSR; da je u sustini tako, zahteva demokratsko pravo albanskog naroda na ubrzani razvoj /sto je bila ekonomska strana problema/. U to vreme (januar-mart 1982) bio sam na istrazi u Beogradu. Bilo mi je stavljeno do znanja da su u Beogradu u kratkom roku, jedan iza drugog, doputovali Vajncberger, americki sekretar odbrane, i Andrej Gromiko, sef diplomatije tadasnjeg SSSR-a, i da oni zapravo potvrduju moju argumentaciju u prilog Republike Kosova. Kratko iza toga bio sam prebacen u zatvoru u Mitrovici na Kosovu. Tokom demokratskih promena pocetkom ove decenije jos uvek sam insistirao na jugoslovensku opciju Republike Kosova. Smatrao sam da to nece udaljiti perspektivu ujedinjenja sa Albanijom, dok se proces takvog ujedinjenja mora razvijati institucionalnim putem i da Republika Kosovo treba da bude u funkciji tog ujedinjenja. SDB je zaplenila jedan moj studiozni clanak o tim problemima, koji je bio namenjen visokoj politickoj inteligenciji Kosova. Naslovljen je "Za jedinstvenu politiku, bez ekuivokizma". Njime se trebala otvoriti diskusija na tom nivou o istinskom daljem opredeljenju politickih snaga na Kosovu, ali to predavanje nije odrzano, kako je meni tada receno, "zbog hladnoce" u Albanoloskom Institutu, naime, da se u institutu nije

8

grejalo. Medutim problemi su i dalje ostali. Interesantno je da se u ovom periodu (1990-94) vodio pravi psiholoski rat mocnih masinerija vlasti i drzave protiv mene. Osnovna optuzba u tom bespostednom ratu /i jednostranom/ koja se od strane raznih aktivista, cak i u zvanju universitetskih profesora, razglabala po privatnim odama u raznim selima Kosova, je bila upravo suprotna sadasnjoj optuzbi. Receno je naime, da sam ja bio protiv ujedinjenja sa Albanijom i da maltene sprecavam takvo ujedinjenje. Receno je i ucinjeno mnogo sta protiv mene u to vreme, ali sam mislio da se radi o borbi pojedinih grupa za vlast a ne o borbi za unapredenje polozaja Kosova. Za cudo, niko nikada me nije javno branio, ni na Kosovu, ni u Albaniji, ni u bivsoj Jugoslaviji, ni u Srbiji, pa ni u Evropi. Osecao sam se apsolutno usamljenim i dosao sam do zakljucka da Jugoslaviju zapravo nitko ne voli. Zacudila me je ostrina, intenzitet i obimnost takve borbe. Bio sam doveden skoro na ivici ludila i smrti, ali me je upravo to ubedilo da razlog takve borbe ne moze biti samo borba za vlast. Znao sam da se razlazimo u ocenjivanju dogadaja od 1981, u ocenjivanju prioriteta mesta i subjekata demokratskih promena od 1990 g., u ocenjivanju fenomena gandizma i svakodnevne politike; u davanju prednosti pojedinim nosiocima promena i slicno, ali sve to nije bilo dovoljno da se covek jednostavno ekskomunicira od ljudske zajednice. Za tako nesto su morali postojati dublji razlozi i postojali su: oni su se oduvek vrteli oko albanskog ujedinjavanja i mislim da je vreme da ovo pitanje sada razjasnim u potpunosti. Tokom boravka na specijalizacije u SAD imao sam vrlo visok tretman. Bio sam imenovan od strane Rektora Harvardskog Universiteta za samostalnog naucnog istrazivaca. Prilikom prijema kod Gospode Rosalin Carter u Wasingtonu D.C. bio sam izabran da jedini predstavljam sve evropske specijalizante i postdiplomce u SAD. Bio sam u tom svojstvu ucestvovao na mnoge rucke, cajne sedeljke, razgovore, koje su priredivali pojedini senatori, kongresmeni i clanovi vlade SAD. Aktivno sam ucestvovao na razne naucne simpoziume i predavanja autoritativnih intelektualaca SAD, i mislim da sam mojim doprinosima na ta predavanja i te skupove stekao vlastito ime, tj. vlastito americko ime, koje je bilo isto kao ono ovde, ali sada poznato i tamo. Imao sam otvorena vrata za sve moguce kontakte i visok nivo pomoci u tehnici, od prostranog kabineta, pisace masine, kompjutere, telefone i ljubazne tehnicke pomoci dviju sekretarica koje su radile do vrata moje kancelarije. Medutim, za sve to, za sav taj visok tretman koji mi je tamo dat, nikada se do sada nisam zahvalio vladi SAD. To nisam uradio zbog toga sto sam odmah po povratku u Pristini 1979 g. bio zahvacen u vrtlogu dogadanja koja su ubrzo sledila ali i najvise zbog toga sto sve do sada nisam imao jasne odgovore na neka pitanja koje me i sada muce. Bilo je potrebno vremena ispunjena dogadanjima da bi to shvatio, a zatim da bi se znalo prema tome postaviti. Sada je to jasno. Zato, premda izgleda cudno zbog mesta i vremena sa koga i u kojem to cinim, koristim ovu priliku da od sveg srca zahvalim vladi SAD za moj boravak tamo tokom

9

skolske 1977/78 godine. Nije kasno, jer je iskreno, a ne samo formalno. Ona je vlada prostrane zemlje, jednog divnog naroda i neogranicenih mogucnosti. To cinim iskreno i zato sto ta vlada tog velikog naroda i velike prostrane zemlje, ni pre, ni tada, a ni posle toga, nikada nije nicim uslovila moj boravak tamo. Nikada nije trazila bilokakve usluge i bila je neobicno korektna prema meni. To naravno imponuje. Ono sto je meni medutim tada smetalo i sto nisam razumeo bila je moja nesposobnost da dokucim prave americke ciljeve naspram albanskog naroda kome sam ja pripadao. Hteo sam dopreti dalje od njohovog protivljenja Enver Hodzinog rezima, ali mi to nisu omogucili. Bio sam primetio da je sve sto je bilo u vezi sa Albanijom bilo smesteno u okviru slavenskih studija i to kako na Harvardu, tako i na Cikaskom Universitetu u Chicago, kao i u Kongresnoj Biblioteci u Wasingtonu D.C. Na sva moja pitanja o tome nisu imali odgovor. Njihova politicka literatura, a i literatura o politickoj historiji, o tom pitanju je izbegavala da govori. Cak i Robert Lee Wolf, stari autor glasovitih studija o II svetskom ratu na ovom delu Balkana u svojim studijama je izbegavao da govori o pravim problemima. Upoznali smo se, ali je izbegavao odgovore na moja pitanja. To isto su radili i Hans Morgenthao /otac americkih medunarodnih politickih teorija/; Jaremy Israel, sa Chikaskog univerziteta, Steven Burg, takode sa Chikaga; Dov Ronen sa Harvarda, Eric Hamp iz Cikaga i drugi. Svi su oni znali da sam bio regionalni ministar potencijalno eksplozivne pokrajine Kosova i svi su mudro izbegavali vruce teme. Cak i Steven Larabee, inteligentan covek mojeg doba, s kojim sam se i najvise zblizio, a koji je tada bio postavljen za sefa uprave za Balkan u State Departmentu, cak i on je izbegavao ozbiljne razgovore na tu temu. Ne znam zasto je napustio State Department i otisao u instituciju "Rand", posle mog prvobitnog hapsenja, ali znam da je stav da bi amerikanci radije videli kako bi se Albanija prikljucila Kosovi a ne Kosovo Albaniji, bio je siroko rasprostranjen medu albanskom politickom emigracijom u SAD. Pojedini njeni delovi, narocito oni okupljeni oko "Legaliteta", partije zogista koja je trazila Leka I Zogua na presto Albanije, a to cini i danas, kao i pojedini delovi "Balli Kombëtar" okupljeni oko Dafera Deve, govorili su, a i pisali, da bi radije skinuli glavu najpre Enver Hodzi, a zatim i Fadilj Hodzi. Mislili su da su oni bili krivi zato sto se Albanija nije ujedinila odmah posle rata. Nisu znali odgovor na pitanje zasto misle da je Albanija vise kriva nego Kosovo ili Jugoslavija za takav rezultat, negativan po albance odmah posle rata? Odgovori nasih autora na ovo pitanje koji su se posle 1990 g. pojavili u nasoj stampi okrivljuju bivsi komunisticki rezim u Albaniji po logici drzavnosti: oni behu drzava a mi ne. S toga oni bese krivi vise a mi ne. Nije potrebno komentarisati da je takvo rezoniranje u najmanju ruku neozbiljno. Nije bilo tesko zakljucivati da je takvo rezoniranje albanske politicke emigracije u to vreme ustvari refleksija antikomunistickog raspolozenja americke administracije koja nije imala nikakve veze sa potrebom resavanja albanskog pitanja. U vezi tog pitanja oni su rezonovali velesilski i sa pozicija globalne politike. Znali su da je stav

10

Komunisticke Internacionale u vezi tog pitanja od 1926 god. i naovamo, sve do V Kongresa KPJ 1941 g. bio da je trebalo Kosovo prikljuciti Albaniji, pa su zato zakljucili obratno - trebalo je Albaniju prikljuciti Kosovi, i time bi slavenima mogli i nadalje prodavati 300 miliona kosulja umesto samo 5 miliona albancima, ukoliko bi njih podrzavali. O tome bi, poneki od njih, u sali otvoreno govorio. Razumeo sam tada parametre njihovih razmisljanja kojima je sve bilo pretvoreno u kvantitet, ali ne mogu reci da mi se to svidelo. Jos manje mi se svidela nasa politicka realnost koja je ta pitanja, metodom policijskih rapresalija, proglasila za tabu-teme. Trebalo je isuvise dugo vremena, truda, znoja i krvi da se ova pitanja napokon otvaraju. Vec tada sam bio stekao utisak da je autonomija Kosova u bivsoj titoistickoj Jugoslaviji ustvari bila refleksija udara ovih dveju globalnih politika iza kojih su stajala globalna drustva, i to me je zapanjilo. Ne ulazeci dalje u daljnjoj elaboraciji saznanja u vezi ovog pitanja, obracajuci se ovom sudu, mogu navesti samo moja ubedenja koja ne obavezuju nikoga, ali koja u sebi sadrze zahtev da se o tome razmislja, pa cak i od strane vlade SAD u Wasingtonu, ili vlade Rusije u Moskvi, u Beogradu, Tirani ili u Pristini: Albanski narod se mora ujediniti. To znaju svi i to se vise ne spori. On se mora ujediniti zbog toga sto je jedinstven na duhovnom planu: ima jedan jezik, jednu kulturu i jednu historiju. Zbog toga sto je stari narod Evrope na Balkanu koji je odavno demonstrirao svoju zrelost drzavnosti; zbog toga sto je takode, odavno dostigao potreban nivo politicke svesti o sebi, o svom mestu i o svojim interesima u okruzenju, i zbog toga sto je slavno dokazao svoju valjanost na svim planovima Evropskoj zajednici naroda. Ne mora dokazati svoju pripadnost toj zajednici, jer neovisno od svog geopolitickog polozaja i islamske religije u vecini od njenih pripadnika, on je bio i ostao evropski narod. On se mora ujediniti i zbog toga sto je pravo na samoopredeljenje jedna od bitnih tekovina evropske civilizacije koju je ona sama proklamovala i koja u Evropi vise nijednom narodu se ne moze odbijati i uskratiti. Albanskom narodu je to potrebno kako bi se sam mogao dalje razvijati za potpunu integraciju u toj zajednici. Pravo na ujedinjenje albanskog naroda proizilazi iz cinjenice sto on nikada nije bio upitan za postavljanje granica koje ga presecaju uzduz i popreko. Kada je to uradeno na Konferenciji ambasadora 6 velikih Evropskih sila, tadasnji britanski premijer, sir Eduard Grey, koji je rukovodio tom konferencijom, bio je izjavio da su bili primorani zrtvovati ovaj narod radi ocuvanja Evropskog mira. Mir time nije ocuvan ni tada ni kasnije. Razni komisioneri Lige Naroda iz tog vremena /1919-20/ preporucivali su albanskom narodu da svoj stvaralacki genij usmeri ka unutrasnjem sazrevanju i stvaranju, a da ce Evropa znati da to na vreme nagradi. On je to uradio. Decenijama je dostojanstveno podneo politiku nasilne asimilacije i etnickog ciscenja raznih srpskih rezima. Samo izmedu dva svetska rata nasilno je napustilo ovo podrucje oko 240 000 ljudi. U posleratnim godinama otislo je jos oko 600 000 da bi jos isto toliki broj napustili Kosovo u ovo vreme, u godinama demokratskih promena. Nema tacnih podataka o broju

11

ubijenih ili gonjenih, ali se krecu u desetinama hiljada. Nauka iznosi da je samo u II svetskom ratu i neposledno posle rata ubijeno vise od 40000 albanaca. Postoje cak medudrzavni sporazumi o iseljavanju albanaca u Turskoj pod firmom turaka, ali je Evropa zatajila. Nikada ih nije osudila, premda je albancima obecala svoju zastitu. Mi znamo da je Evropa medunarodne granice proglasila nepovredivim, ali je ostavljala otvorenom mogucnost njihove promene pristankom zainteresovanih strana. Zato se ujedinjavanje albanskog naroda mora odvijati institucionalnim putem i demokratskim metodama. Nauka konstatuje da je kompaktni teritorij od 115 000 km2 od Berlinskog Kongresa 1878 g. do danas suzavan na oko 55 do 65 hiljada km2 u kome je danas albansko stanovnistvo u vecini. Ambasadorskom Konferencijom u Londonu od 1912/13 g. albanska drzava stvorena je na nesto vise od 28 000 km2. Razlika izmedu te cifre i 65 000 km2 na kome zivi u vecini albansko stanovnistvo u svojim historijskim zemljama mora se ukljuciti u jedinstvenu albansku drzavu. U svojoj borbi za vlastito ujedinjenje albanski narod ima pravo da ocekuje pomoc ne samo od Evrope i medunardne zajednice, nego prvenstveno od onih naroda bivse Jugoslavije s kojima je ziveo u zajednici, u prvom redu srba. Srbi moraju shvatiti da je doba dominacije nad albancima zavrsena. Oni koji uistinu poznaju historiju verovatno su do sada spoznali da do dolaska turaka na ove prostore nije bilo dominacije jednih nad drugima. Prihvacanjem islama od strane albanskih velmoza i njihovim ukljucivanjem u otomanski sistem upravljanja doslo je do onoga sto su srbi mogli smatrati albanskom dominacijom nad njima, sto nije bilo pravo, jer nije bila samo albanska specificnost ukljucivanje u sistem upravljanja otomanske imperije niti prihvatanje islamske religije. Proterivanjem turaka sa Balkana i jacanjem Rusije, a zatim i bivseg SSSR-a, najpre je doslo do podele albanskog naroda i teritorija, a zatim i do svojevrsne genocidne politike prema albancima koji su ostali van granica svoje drzave. Od 1844 g. dakle "Nacrtanije" Ilije Garasanina i na ovamo, srpska politika prema albancima je u sustini bila sub-imperijalisticka. Ona je otisla linijom potcenjivanja i denigriranja albanske drzave i nasilnog asimiliranja albanskog stanovnistva pod svojom jurisdikcijom. Drugim recima, jacanje albansko-srpskog, ili srpsko-albanskog animoziteta je oduvek bilo u vezi sa promenama u njihovom medunarodnom okruzenju. U prvi deo mog studioznog clanka "Godina 81 i procesi demokratizacije", a zatim i u drugom delu clanka "Ucini ili umri" (Alternativa 7-8, 1991 i "Fjala" februar 1992) ja sam pokusao podsetiti da su ova dva naroda na priblizno istom ili slicnom nivou demografske velicine i sveukupnog nivoa razvoja. Bez uticaja sa strane, njihova historija bi se morala razvijati kao nadmetanje u saradnji i razvoju. Zbog toga sam uvek insistirao da se politika okani svoje instrumentalizacije za tude interese. Medutim, politikom drzavnog terora prema albancima, Srbija kao da nastoji prisiliti albance da odustanu od svojih

12

legitimnih zahteva i historijskih teznji. Ovo "kao da" je zbog toga sto i njoj je jasno da je takva politika absurdna i izvan vremena. Ritualizacijom ubistava kao ono u slucaju Hasan Ramadanija iz sela Sajkovce koju opisuje stampa na albanskom jeziku ne moze se postici nista pozitivno. Ritualizacija ubistava je bila osobina ljudozderstva, a ono je iskorenjeno. Smrti su tragicne po tome sto nas podsecaju na vlastite konacnosti. Zbog toga indiferentnost prema ljudskom zivotu ne moze biti sadrzaj nikakve politike i nikakve buducnosti. Zbog toga, politika koja se zaustavlja na formalnoj osudi takvih slucajeva, a koja potom iz njih, svim sredstvima, nastoji da kapitalizira i skuplja poene za sebe, politika koja jos svojim iskljucivim oslanjanjem na spoljne faktore na ustrb unutrasnjeg faktora, takva politika ne moze imati nista zajednickog sa albanskim narodom. Ako ona nije izraz izdaje nacionalnih interesa, onda je i sama zrtva zavere, sto ne umanjuje njenu odgovornost za ucinjene greske i propuste. No sudeci i po tome kako me jedna hapsi, a druga napada samo zbog toga sto insistiram na razotkrivanju istina i istine, vrlo je verovatno da takve politike, na obe strane, ciljaju na vrlo odredena i specificna resenja na ovom delu Balkana. Zasto bi se inace i ovde, i u Albaniji, hapsio i osudio vrlo odredeni profil intelektualaca, -onaj koji ima odredenog drzavnickog iskustva, pod optuzbama koje su vrlo cinicne i koje ne prilice nicemu, ni vremenu, ni mestu? U mom otvorenom pismu mojoj bivsoj supruzi i segmentu inteligencije Kosova u Pristini, u tekstu podnaslova "Reducirana Albanija ili ravnopravna Republika" skrenuo sam paznju tom segmentu inteligencije na ono sto mi se ne svida. Pismo je objavljeno u br. 3/93 "Doruntina" u Kumanovo, a ne u "Bujku" ili druge novine u Pristini. Tamo sam im skrenuo paznju i na problem odnosa sa Grckom u vezi ortodoksa u juznoj Albaniji, ali se ta gospoda tada pravila mudrom, a sada kada je taj problem izbio na povrsini, oni se prave iznenadenim. Izlivaju po novinama osecaj "ljutog patriotizma", a presucuju svoju neiskrenost. Doista nije tesko praviti cirkus od politike metodom presecanja integralnosti svakog misljenja, kombinacijom zaborava i lazi, ili zamenom teza. No, kada se to radi u odredenim specificnim uslovima i za odredeno vreme, sistematskim putem, onda je jasno da se zeli postici vrlo odredene ciljeve. Ja ne znam jos uvek o kakvim se ciljevima radi, ali nije tesko pogoditi da stoje u odredenoj vezi sa resenjem albanskog pitanja. Zbog toga cu i nadalje precizirati moja stajalista u vezi tog pitanja, a to i zbog toga sto su sve do sada bila predmet kontraverznog tumacenja, a ja sam bio i jos uvek sam napadan sa sviju mogucih strana: Ujedinjenje albanskog naroda se ne moze odvijati kao teritorijalno sirenje ni Jugoslavije, ni Srbije. To ne bi bilo nikakvo resenje albanskog pitanja vec nametanje njemu takvog resenja, sto bi morala biti posledica nekog rata. Ono bi takode impliciralo mesanje drugih faktora. Grcka vec ispoljava teritorijalne pretenzije prema jugu Albanije, a prema takvom nametanju resenja ni Turska ne bi mogla biti indiferentna, a ni Italija. Ujedinjenje albanskog naroda kao teritorijalno sirenje Jugoslavije u sustini bi bilo teritorijalno sirenje Srbije, ako bi

13

to podrazumevalo ostajanje Kosova pod bilo kakvom ingerencijom Srbije. Albanski narod tako nesto ne bi mogao prihvatiti niti bi se ikada sa time mogao pomiriti. Predlozi koji se sada javljaju za konfederalno povezivanje sa Albanijom, a da prethodno nisu resena pitanja "de jure" priznavanja Kosova, mogu biti izraz zelje da se to pitanje pospesuje, ali moze da izgleda i kao veoma sporno pitanje. Nema sumnje da su takvi predlozi i izraz apsolutne vere u medunarodnu zajednicu, ali ona u resavanju takvih pitanja obicno sledi vlastite interese, dok interese zainteresovanih strana uzima u obzir u meri u kojoj su te strane sposobne da ih same brane i odbrane. Upravo iz tih razloga, ujedinjavanje albanskog naroda mora da prethodi bilo kakvom udruzivanju, federalnih ili konfederalnih, ili pak drugih oblika udruzivanja u vece celine, dok sam cin udruzivanja mora biti izraz njegove volje koja se ne sme prejudicirati na bilo koji nacin. Sam akt ujedinjenja albanskog naroda, zbog karaktera njegove podele, u sustini se svodi na mirno i dostojanstveno razdvajanje sa susedima. Svaka politika koja ne vodi racuna o prioritetu ovog pitanja, ustvari ne moze biti izraz nacionalnih interesa albanaca. Albanija je jedina zemlja u Evropi koja gotovo sa svih strana granici sama sa sobom, t.j. sa vlastitim narodom i sa historijskim vlastitim zemljama. Zbog toga, prioritetno pitanje ili pitanje od prioritetnog znacaja za Republiku Kosovo, je mirno i dostojanstveno razdvajanje sa SRJ i R Srbijom, a ne udruzivanje ili ujedinjavanje sa Albanijom iz razloga sto bi se to smatralo teritorijalnom sirenjem Srbije prema Albaniji, koje bi zatim izazvalo slicne pretenzije na grckoj strani. To bi naravno znacilo rat. Nije uopste nemoguce da su u odredenim krugovima u svim zainteresovanim centrima moci od Beograda i Atine, pa sve do Wasingtona, prizeljkuje takav razvoj situacije. Oni se nadaju minimalnoj dobiti, t.j. privremenog resavanja albanskog pitanja na religioznoj osnovi u kojoj bi neka eventualna ujedinjena albanska muslimanska drzava figurirala ili kao posebna drzava, ili kao clanica neke vece celine. Poznato je da za razliku od drugih naroda Evrope, religija u albanaca oduvek bila nacin prezivljavanja a ne nacin zivota. Svoju religijsku pripadnost albanci nikada nisu identifikovali sa svojom nacionalnom pripadnoscu. Njihov glavni objedinjavajuci elemenat je jezik i tradicionalna svest o sebi. Imaju tri religije i nijedna nije rodena u njih niti su one postale njihovo prirodno stanje. Sve su one dosle zajedno sa imperijalnim sirenjima /Rim i Islam/ ili jacanjem centara moci /Vizantija/. Ova cinjenica (tri religije) odgovara geostrateskom polozaju mesta gde zive -tromedje triju kontinenata. Ono obogacuje duhovno bogatstvo njihove kulture i doprinosi njihovoj perspektivi. Njihova podela na osnovu religijske pripadnosti za same albance bi bila strana, zbog osiromasenja duha i kulture, gubitka teritorije i sl., ali i za pravnu teoriju medunarodnih odnosa ono bi bilo tragicno, jer bi se time afirmisali kriterijumi koje je ona odavno prevazisla i zbog toga sto bi to bio ocevidan pokazatelj globalne konfrontacije globalnih drustava.

14

Ne verujem da medu albancima ima mnogo onih koji bi se sa takvom mogucnoscu ili sa takvim predlozima unapred slozili. Medunarodna politika je medutim osetljiva stvar. Pruza velike mogucnosti raznih manipulacija ogromnih razmera. Upravo zbog toga sto iza njih stoje drzave, one smatraju da se time mogu postici odredeni ciljevi i ne libe se koriscenju takvih metoda. Postoji s druge strane, veliki broj ljudi koji su nostalgicni za prosla vremena i koji demokratske promene u Istocnoj Evropi dozivljavaju kao vracanje proslosti. Misle da je doslo do germanizacije Evrope a ne do evropeizacije Nemacke. Malo je verovatno da se ne razmislja u odredenim krugovima da se putem trgovine sa albanskim teritorijama docepaju vlasti i gotovo je nemoguce da se takva perspektiva teritorijalnog sirenja na racun albanaca ne bi se svidela odredenim krugovima kako u Beogradu, tako i u Atini. Ti krugovi verovatno misle da bi to bilo sasvim u redu, sik, u duhu demokratskih promena u Evropi i cak se mozda nadaju da ce napraviti politicki salto mortale kao 1937 i uz pomoc ojacanih prijatelja ponovo rekompenzirati izgubljene interese tokom necasne politicke borbe za vlast. Mozda oni imaju pravo. Za mene medutim oni imaju pravo u meri u kojoj se shvata da politicke promene u Evropi omogucuju politicko proklamovanje principa politickog samoopredeljenja. Kada se jedan narod politicki izjasnjava za primenu tog principa, onda ga nista ne moze zaustaviti do njegovog potpunog ostvarivanja. Politicke promene u Evropi idu u prilog tome. Drugim recima, ni sam ne verujem da je politika instrumentalizacije vlastitog naroda ispravan put za postizanje dugorocnih ciljeva. Ona nuzno pretpostavlja autoritaran karakter vlasti i podrsku toj vlasti najreakcionarnih delova naroda. Ja sam pristalica upotrebe jacanja nacionalnog identiteta a ne njegove instrumentalizacije. Sam proces jacanja tog identiteta se ne moze odvijati kao vracanje u proslost, vec kao progresivan hod ka buducnosti. Hod koji ne negira pozitivne vrednosti proslosti, vec ih ukljucuje u sebi i osmisljava u vremenu. Drugim recima, smisao ovog vremena pokusavam da shvatim za (?) ovo vreme. Znam da je nekad, zbog nadmetanja imperialnih sila za nove teritorije i nova trzista, instrumentalizacija malih naroda ili pojedinih njihovih delova bila je sasvim obicna stvar. Narodi su se vezali za ovu ili onu silu, i tada kod malih naroda nastadose uverenja i predrasude o prijateljskim predispozicijama ove ili one sile. To traje jos i danas ali se promenio opsti kontekst stvari. Imperialni sistemi su postali skupi, skleroticni i neefikasni. Odavno su napusteni. Nadmetanje sila sve vise ce se odvijati kao konkurencija unutrasnjih intenzivnih razvoja; za proizvodnju sto kvalitetnijih tehnickih i tehnoloskih izuma, i za trzista koja ce znati konsumirati takve proizvode. To stavlja u istu ravan srbe i albance. Srbi se moraju medutim okaniti imperialnih snova; moraju i de jure priznavati Republiku Kosova i okrenuti se svojoj buducnosti. To je bio razlog mog isticanja da se Republika Kosova mora izgraditi u odnosu na sebe a ne za inat srba, da nema vracanja u komunizam, ali ni marsiranja prema fasizmu, da se demokratija ne ispunjava

15

prevratom klasa, vec konkurentskom borbom ideja i vrednosti za bolje i kvalitetnije. Drugim recima, trazio sam da se sadrzaj albanstva ne iscrpljuje u antisrpstvo, kao sto i sadrzaj srpstva ne bi trebalo iscrpsti na antialbanstvo. To naravno pretpostavlja razumevanje a ne rat, ali ni ratovi nisu liseni svakog razuma, jer bi se onda vratili u doba divljastva a ne civilizacija. Priznavanjem i de jure Republike Kosovo, srbi ne postaju manji a ni albanci veci narod. Time bi postali ono sto u stvari vec jesu. Zasto je potrebno ratovati da bi se dokazalo ono sto se vec vidi i jeste? Albanski narod se jednostavno izjasnio za svoju drzavu, jer je osetio potrebu za dalji licni razvoj. U ime cega bi srbi trebali to sprecavati? Cak i kada bi verovali u ono sto im deo historije nudi u vidu mita o Kosovu, sada to vise nije vazno. Nije mit dobar putokaz za buducnost, vec istina. Zatim nije apsolutno sigurno da se ratovi uvek zavrsavaju onako kako se zamislja i prizeljkuje. Sada je gotovo jasno da postoje odredeni udaljeni centri koji odlucuju o ishodu rata i mira u odredenim regionima, a mozda i u svim regionima od znacaja za svetski mir. Postalo je sasvim jasno da oni ne zele da na ove prostore dode do rata. Oni znaju da je albanski narod ostecen u proslosti i da je jos uvek tako. Znaju da on ima pravo da vodi odbrambeni ili oslobadajuci rat, jer se ti ratovi smatraju, i oni jesu, prirodno pravo naroda na samoodbranu i vlastitu ekzistenciju. Kao takvi, oni su legitimisani i u dokumentima UN. Znaju takode da je albanski narod na svom kompaktnom teritoriju jedini presecen uzduz i popreko vestackim medudrzavnim granicama; podlozan vlastima nekoliko drzava, da je u manjem delu u svoju drzavu, da je gonjen i da je ponegde, kao primerice na Kosovu, vec duze vreme podlozan politici drzavnog terora. Zato sto to znaju, oni podrzavaju politiku mira albanske alternative na Kosovu; hvale je i nagraduju, ali je istovremeno kontrolisu i upozoravaju, iako se upravo upozorenja upucuju na adresu Srbije, posto valjda smatraju da je Srbija jedina kadra da na ovim prostorima vodi rat. Oni znaju da je albanski narod na ovim prostorima, narod koji ima pravo da se brani i bori za svoja legitimna prava, jeste potpuno nenaoruzan. Iz stampe na albanskom jeziku citamo da se cesto vode brutalne akcije prikupljanja oruzja. Jedino oruzje na koje se ponekada tu i tamo nailazi je poneka automatska puska, poneki pistolj i u vrlo retkim slucajevima, poneka rucna bomba. U ratu to bi bilo lako pesadijsko naoruzanje. U savremenom ratu to bi bilo oruzje za ciscenje terena, ali to nije oruzje za vodenje bilo kakvog rata u savremenim uslovima. Sama je pesadija odavno postala prateca snaga tenkovskih jedinica, a samo to naoruzanje ce ubrzo postati relikt proslosti iz vremena gangsterskih duela tipa Al Kaponea. Nigde albanski narod, izuzev u Albaniji, nema svoju organizovanu vojsku ili paravojne jedinice. Ono sto ima u Albaniji kazu da se nalazi u procesu reorganizovanja i osavremenjivanja. Cuje se da je bas sada, u ovo vreme svih mogucih opasnosti, bilo potrebno zamenjivati kompletni skolovani oficirski kadar armije i policije sa drugima koji se tek skoluju. Ne postoji ocevidnija indikacija namera politicke vlasti o mirnom putu resavanja problema i o

16

bezrezervnom prepustanju sudbine vlastite zemlje medunarodnom faktoru. On nas je nekada podelio. Sada ce nas valjda ujediniti, ako ne radi nekog mira, a onda valjda radi eksperimenta! Zbog toga mi albanci sa Kosova, koji smo nekada odigrali prvorazrednu ulogu u formiranju drzave Albanije, sada inicijativu za ujedinjenje prepustili smo njima, koji se tek treba osavremenjivati, a u nekoj buducnosti i ujediniti. Pametni su ti udaljeni centri moci. Uvek uspevaju da preko nas samih prevare, a da nas posle toga jos i nagraduju i potapsaju po ramena. Na Kosovu, policija i teritorijalna odbrana su odavno raspustene i razoruzane. Nije ostavljeno da prezivi nikakva organizaciona forma, ali ako je uprkos toga nesto prezivelo, onda se to zasigurno nalazi u politickoj predhistoriji iz vremena komunisticke titoisticke nomenklature, lojalna svojim malim bogovima, ali ne i zakonu, jer zakona jos uvek nema. Oni su ostavljeni sebi kao nahoce. Ako na bilo kakav nacin jos uvek deluju, onda je to po inerciji, i to, po staroj inerciji. Zbog sveopste situacije u nas, tako se bar kaze, nikakva politika nece da preuzima odgovornost za njih. Politika kosovske alternative se ogradila od Generalstaba vojske Republike Kosova. Kao da su sisli sa Marsa i kao da nisu odavde. Politika, na taj nacin, izbegava svoje ozbiljenje. Postaje neozbiljna. Ona bi htela Republiku, ali ne bi htela odgovornost za istu tu Republiku. Republika, pak, po definiciji znaci drzava, a drzava ima i vojsku i policiju - dve ocite i nepobitne znacajke svake drzavnosti drzave. Moji stavovi i uverenja po ovom pitanju su vrlo jasna i ona su takva oduvek bila. Politika Republike Kosova se mora uozbiljiti. Nema tu 'em 'oces 'em neces. Ona mora da prihvati i vojsku i policiju kao svoje. Mora ih reorganizovati i organizovati u duhu vremena i primereno promenama i njihovim zadacima. Policija i vojska Republike Kosova moraju biti efikasne, ali i dostojne sluzbe nove demokratske drzave. Ona su ogledala javnog morala, ali i dostojanstva naroda, jer zbog svog socijalnog sastava, ona reflektuju sve drustvene slojeve. Ona su medutim i vise od toga - reflektuju sposobnost jednog drustva da se organizuje adekvatno sa svetskim dostignucima iz bilo koje sfere drustvenih delatnosti, ali i sposobnost da to drustvo prima i absorbuje sve ono sto je novo, progresivno i nepatvoreno. Ukratko, svojim primerom i potrebama za primenjivanje i pronalazenje uvek novih dostignuca iz oblasti nauke, one moraju vuci celo drustvo napred i ka napretku. I upravo zbog toga, nikada ne smeju zaboraviti na svoje vlastito dostojanstvo, dostojanstvo svog naroda i svoje drzave. Prihvatanje svoje vojske i svoje policije ne znaci rat. U konkretnom slucaju i u sadasnjem trenutku ono znaci vracanje poverenja u vlastito dostojanstvo. Ono znaci i preuzimanje vlastite odgovornosti za razvoj stvari, kako u Republici Kosovo, tako i za Republiku Kosovo. U svetu ne postoji nijedna zemlja, a ima ih vise od 180, koja sebe zove drzavom a da nema vojsku i policiju. Toga ima i Vatikan, bar u simbolicnom smislu, premda sebe ne smatra, i ono nije drzava u klasicnom smislu. Kada bi drzave vodile ratove samo zbog toga sto imaju

17

vlastite vojske i policije, onda nikde nikada ne bi bilo mira. One su i instrumenti rata, prvenstveno rata, ali mogu nastati i u ratu. Bolje je stvoriti ih u miru upravo radi mira. One sve vise postaju instrumenti mira. Pod predpostavkom da se Republika Kosova de facto priznaje, kakvog smisla ima da policija i vojska Republike Srbije u teritoriji Republike Kosova objavljaju posao policije i vojske Republike Kosova? Zasto se na taj nacin dozvoljava raspirivanje mrznje i akumuliranje animoziteta izmedu ova dva naroda? Nadalje, ono je istina da se politika Republike Kosova poziva na svojevrsni gandizam i ono jeste svojevrsni gandizam. Ja sam pravi zacetnik te politike, jer sam i prije prvog hapsenja 1981 g. znao pravi odnos snaga u svetu. O tome svedoci moja knjiga "Hladni Rat i Detente" objavljena na oba jezika u Pristini 1976 g. U zatvoru, tokom prve polovine '80-ih godina, ja sam stalno uticao na prihvatanje miroljubivih metoda borbe za Republiku Kosova, jer sam tada bio jedini covek na Kosovu kome su bili savrseno jasne eventualne posledice bilo kakvog rata. To je uostalom bio i glavni motiv za pisanje te male, ali znacajne knjige, koja je potom godinama blokirana i zaturena (?). Zatim, samo moje opredeljenje u to vreme za Republiku Kosova u okviru Jugoslavije je prirodno iskljucivalo svaku pomisao na rat, jer sta ce nam Jugoslavija ako smo u njoj prinudeni da ratujemo za vlastitu ravnopravnost? Po izlasku iz zatvora 1985 g. i povratka u rodnom selu, gde sam bio nepravedno izoliran, ostraciziran i gonjen, bez ikakve napisane odluke bilo koje instance vlasti, godinama sam otvoreno govorio seljacima da "ako hocete Republiku u okviru Jugoslavije, izvolite sa mnom! Ako hocete Albaniju, to podrazumeva rat. A za rat neka drugi izvole napred. Ja cu biti samo vojnik". UDB-a je zasigurno znala o tome. Pratila je svaki moj korak i svaku moju izgovorenu rec. Nastojala je da druge, mlade ljude, pretvori u mene, putem suludih pokusaja da se pronikne u moj mozak i tragikomicnih imitacija. Punih 9 godina ucinila me je potpuno materijalno ovisnim od drugih, najpre od starih mojih roditelja, moje mlade brace, a zatim i od drugih seljaka; nije mi nigde dala da se zaposlim - zastrasivala bi eventualne poslodavce, nije mi nikada davala putnu ispravu za putovanje u inostranstvo. Albanski narod, zatim, ima interesantno zapazanje o svom zenskom svetu. On deli zene na one "drzavne", misleci na emancipovane zene koje nose haljinu, i na "porodicne", neemancipovane zene koje narod definise kao one koje nose dimije. I cim on pita kojom se si od ta dva tipa ozenio, onda je njemu sve jasno. Na odgovor da si se ozenio intelektualkom, klima tuzno glavom i najcesce primecuje da "nemas porodicu". Narodu je sve bilo jasno, ali meni nije. Zasnovao sam dva puta porodicu sa intelektualkama, ali sam oba puta podbacio. Ta cinjenica je naravno iskoriscena da mi se onemoguci bekstvo, jer sta bi ja ucinio od konfortnog zivota u inostranstvu bez moje vlastite nejake dece? Valjda je bilo potrebno da se promene vrse u tako cudnom dialogu sa mnom, ili sam mozda bio isuvise ambiciozan. Ne znam.

18

Drugim recima, sasvim je jasno iz izlozenog da se borba za Republiku Kosovo miroljubivim sredstvima nije se vodila samo gospodski sigurna iz prostranih kancelarija i lepih kabineta. Ona je iziskivala ogromna odricanja i zrtve. A odricanja i zrtve cine oni koji ne samo imaju visok stepen vlastite moralnosti, vec koji i veruju u moralnost i plemenitost ciljeva za koje se bore. Nikakav plemeniti cilj se ne moze ostvariti Machiavellistickim metodama traca i intrige. Nije politicka misao Nikolla Machijavelli-ja dovela do ujedinjenja Italije, vec je to ucinila politicka misao Massini-a i pozrtvovana visoko moralna borba Garibaldija. Machijavelli je opisao politicku borbu za vlast raznih beskrupuloznih vladara i princeva feudalne Italije. Njima je davao upute kako da ojacaju svoju vlast i verovao je da ce neko od njih koristiti tu vlast u prilog italijanskog ujedinjenja. Te vestine koje on opisuje i preporucuje su zasigurno iskoriscene i pre i posle njega u krvavim borbama za vlast od strane raznih dvorskih kamarila i despota, starih i modernih tirana i diktatora, ali one nikada u celoj historiji nisu dovele do pobede bilo kakvog ozbiljnog politickog pokreta, niti do jacanja bilo kakve demokratske vlasti. One mogu dovesti do jacanja despotskih, autokratskih, autoritarnih i totalitarnih vlasti i vlastodrzaca; one su metod beskrupulozne, bestidne i krvave borbe za vlast, ali nikada ne mogu dovesti do bilo kakve demokratske vlasti, jer su u potpunoj i dubokoj suprotnosti sa samim pojmom demokracije. Dovoljno je da se prelistaju stranice "Zëri-ja" pa da se vidi sa kakvim zarom novinari tipa H.Matosija u ime svojih ucitelja propovedaju u politici nemoral. Jedina implikacija takvih metoda je krvavi gradanski rat, a to bi i oni morali znati. U mom clanku "Za naucniji pristup politici na Kosovu /DEA 1-91/ ukazao sam indirektno na pogresno i jednostrano tretiranje njegove (politicke) misli u nas. Usledila je neverovatno ostra, histericna, sveobuhvatna kampanja protiv mene (?). Shvatio sam iz toga, da se bivsa komunisticka nomenklatura odlucila za moju potpunu eliminaciju iz politickog i intelektualnog zivota Kosova, sto zvuci interesantno, jer nikada nisam bio protiv toga da ona zauzme mesto koje joj pripada u drustvu. Znao sam da je jaka politicka grupacija, bez neke narocite konkurencije, i insistirajuci na konkurentsku borbu misljenja i ideja, znao sam da ce ona pobediti i postati vodeca snaga drustva. Hteo sam medutim da tu pobedu zasluzuje, i da ona ne ostane jedina snaga drustva, pa ni jedina vodeca snaga drustva. Hteo sam da se tokom te konkurentske borbe ideja i vrednosti osposobe, konkurisu i integrisu u politici i mlade snage koje su se nalazile u procesu formiranja. Mislio sam da ce iz toga izbiti kvalitet i da cemo time dobiti siru, jacu, raznovrsniju i idejno bogatiju politicko-intelektualnu elitu drustva. Za sebe sam trazio jedino da me primaju kao ravnopravnog sebi. To se sve, kao sto se vidi iz novina, sada i desava, ali jos uvek nekako u okamenjenom obliku, kao da se u toj formi sa manjim kozmetickim promenama, vraca realnost od pre 1981 g. Taman sam jos i ja morao biti uhapsen, pa da se taj utisak upotpunjuje. Zasto se proslost mora vratiti u nepromenjenom obliku? Zasto je njenim dolaskom i ucvrscivanjem na

19

vlasti, 600 000 ljudi moralo otici u inostranstvo? Zar im nije bilo jasno da se proslost ne moze ponavljati u nepromenjenoj formi? Harold Laswell, jedan glasoviti freudista iz Universiteta u Chicago-u, SAD, '30-ih godina ovog veka objavio je knjigu "Psihopatologija i politika" /Psychopathology and Politics/. U njoj dokazuje kako covek, da bi se bavio politikom, mora svoje privatne motive, putem psiholoskog procesa racionalizacije, pretvoriti u opste prihvatljive drustvene interese. Samo tako, mislim, neko delovanje pojedinca, postaje politicko delovanje. Valjda oslanjajuci se na ovu njegovu formulu, komunisticka-titoisticka nomenklatura iz '80-ih godina, sve one koji behu osudeni u tim godinama, proglasila ih za marksiste-lenjiniste. U mom clanku "Godina '81 i procesi demokratije" (Alternativa 7-8/90 i DEA-2/91) suprotstavio sam se ovakvom tretiranju tih mladica i devojaka tezom da oni ne uzimaju u obzir nivo njihove politicke svesti i opste sintetizirajuce delovanje parole o Republici. Ucinio sam to jer sam znao da to vodi do produbljivanja svesti o klasnoj pripadnosti i o klasnim razlikama. Tada sam verovao, a to verujem i sada, da albanski narod na Kosovu nije nikada doziveo istinsko klasno raslojavanje drustva. Ono sto ja nazivam Komunisticko-titoistickom nomenklaturom na Kosovu, to je ustvari ona tanana i osetljiva elita vlasti koja predstavlja vodeci deo vladajuceg sloja drustva. Ali i ovaj vodeci deo vladajuceg sloja drustva je vrlo tanan, uzak i osetljiv. Ono predstavlja bazu od oko 100 000 ljudi za vladajucu elitu vlasti od oko 30-40 000 ljudi. Uslovno receno, aktivni deo stanovnistva u borbi za Republiku Kosova takode ne prelazi ovu cifru. Oba ova dela, pod predpostavkom ravnopravne integracije u drustvu, trebalo bi da cine one nosece stubove mlade republike. Medutim, ako jedan od tih stubova mora biti stalno napadnut za levicarenje, ideologiziranje, naginjanje proslavenstvu, sto je ravno nacionalnoj izdaji, po sadasnjim kriterijumima stampe, onda bi mlada albanska burzoazija morala pronaci neki drugi narod na koga bi se ona oslonila, posto su ti ljudi koje ona napada potpuno iz naroda i u narodu. Onda bi neka tuda policija i vojska morala ih cuvati vecno od vlastitog naroda, i onda bi cela njihova filozofija bila samo bedni skup demagoskih parola i budalastina. A ukoliko policija Republike Srbije, koja ovde obavlja posao policije Republike Kosova, i pored toga sto ona de facto postoji i priznaje se, usput obavlja i funkciju cuvanja te tanane elite vlasti, onda to ona ne cini dobro. Prvenstveno, zato sto albanski narod mora se navici na svoju vlastitu burzoaziju, drugo, zato sto ta ista burzoazija mora nauciti da postuje svoj narod, t.j. moralna, tradicionalna i druga ogranicenja koja joj on i nesvesno namece, i trece, sto se na taj nacin stvara mrznja izmedu dva naroda. Ako je politika u biti matematika, kako neki s'pravom misle, onda bi jednostavna matematicka operacija sabiranja ucinaka takvog postupka, pokazala njegove veoma stetne i negativne implikacije po oba naroda. Pa kako bi izgledalo, da onako teoretski pretpostavimo, kada bi sutra, kojim slucajem, srpska burzoazija zatrazila usluge neke tude policije? To

20

su pretpostavke koje treba da ukazu na neizdrzljivost situacije u kojoj se nalazimo i na imperativnu potrebu da se ona hitno promeni. Politika Republike Kosovo, drugim recima, mora preuzimati odgovornost za svoju vlastitu policiju i vojsku, a da politika Republike Srbije konacno mora shvatiti da pocinje razdoblje Evropske porodice naroda, da ce u njoj sve clanice biti ravnopravne, da je albanski narod na Kosovu, s kim ce ziveti potpuno ravnopravno i svi ne-albanci, demokratskim metodama borbe izvojevao svoju republiku, i da je jedinstveno naumio uci u toj porodici naroda Evrope. Albanski narod je ravnopravan sa svakim narodom u Evropi. On nije spreman za rat. Politika koja ga predstavlja iz svakog dela gde on zivi, u njegovo ime se odrekla koriscenju nedemokratskih metoda borbe za ostvarivanje nacionalnih ciljeva, ali on, kao svaki narod, ima pravo na samoodbranu i na vlastiti nesmetani nacionalni razvoj. Zbog toga ce on sam i suvereno odluciti o onim oblicima svoje borbe koja budu odgovarala njegovim mogucnostima u datim uslovima i u dato vreme. Sasvim je besmisleno suditi nekome za eventualne buduce poteze njegovog naroda, koje on, ni u kakvom smislu, ne moze da zna. U vezi toga, zelim samo dodati da ne bi trebalo preterivati sa onim sto novinari nazivaju gandizmom albanskog naroda, a sto se ponovo svodi na metod njegove borbe. Ono sto se sada u novinama slavi kao gandizam, za sta se pojedinci, koji nemaju nikakve veze sa time, dizu u neba, dobijaju nagrade, potapsaju im se ramena, hvale i slicno, doista nemaju nikakve veze sa gandizmom. Ako se pak to radi meni za inat, onda su promasili cilj. Ja znam da svaki metod miroljubive demokratske borbe nije gandizam, jer svaka takva metoda borbe nije produkt jedne celovite filozofije nenasilja, kao sto je bila i jeste filozofija Gandija, vec samo izraz odredene situacije ili odredenih uslova. Kao sto znam da ga sada hvale upravo oni krugovi u svetu koji su cinili, a cine jos uvek sve, da ga ljudi ne shvate. No to je njihova stvar. Ono sto je meni doista smetalo jeste cinjenica da se karikiranjem njegovog ucenja vredala moja objektivna saznanja o Gandizmu i moje uspomene na sada vec umrle indijske poznanike i prijatelje - Dagdivan Rama i Daj Prakas Narajana, nekada bliske saborce Mahatma Gandija, a kasnije velikane Indijskog politickog i duhovnog zivota. Ja sebe smatram vrlo dalekim od Gandija. I zatim, a to je najvaznije, deo albanske inteligencije trebalo bi vec jednom nauciti da o svom narodu misli vlastitom glavom, jer i pored svoje islamske vecine, albanski narod nije nikada bio, niti ce ikada biti, azijatski narod. Premda ni islam nema sa time nikakve veze, nametati albanskom narodu vrednosti koje su tude njegovom prakticnom duhu, (?) nije samo njegovo neshvatanje i krivo interpretiranje, vec i silovanje njegovog dostojanstva staro-evropskog naroda. Licno nisam se time osetio pogodenim. Bila je moja intelektualna duznost prema jednom velikanu ljudske misli i duha da reagujem na ta preterivanja. Ucinio sam to u drugom delu mojeg clanka "Ucini ili umri". I stojim, kako iza smisla, tako i iza svake reci, tacke ili zapete napisane u njemu.

21

Gospodo predsedavajuci Suda, Gospodo Sudije, Time smo odgovorili i na trecu i zadnju tacku optuznice, koja se u sustini svodi na pitanje rata i mira, t.j. na karakter i vrstu metoda, kojima bi se ja kao pripadnik albanskog naroda, koja bi mogla biti ili postati znacajna, mogao eventualno sluziti se u borbi za ostvarivanje nacionalnih ciljeva. Verujem da je javni tuzilac Republike Srbije u Prizrenu G. Dobrivoje Peric, osnove za pisanje svoje optuzbe pronasao u nekim elementima koji bi mogli potpasti pod ono sto sam ja napred opisao kao formulu Harolda Laswella o racionalizaciji privatnih motiva u opste prihvatljive politicke ciljeve. Verujem cak da je u tome bio uvidavan, na sta mu zahvaljujem, ali da je ipak optuznicu morao napisati, sto znaci da se ta uvidavnost ne odnosi na implikacije dela koje uopste, ni u kom slucaju, nisam pocinio niti je ucinjeno sa moje strane. Ali, ako nas ljudski obziri sprecavaju da se stvari razjasne pre nego sto su uopste mogle nastati, nije li mozda bilo uputnije da smo se drzali poruke onog filozofa, pretece atomisticke logike, ali zbog smisla reci i pitanja izmucenog uma i razdirane duse -Ludviga Wittgensteina, koji posle iscrpljujuce borbe sa sobom, neposredno pred svoju smrt, zakljucio: "Ali o onome sto se ne moze govoriti treba sutiti". Tome bi ja, neposredno u vezi sa ovim slucajem, samo dodao: Svaki unapred osmisljen odgovor, ipak na kraju biva potpuno besmislen. Zato je potpuno besmisleno suditi besmislu. Na osnovu svega izlozenog izgleda da je sada postalo moguce da se pruzi odgovor na u pocetku postavljena pitanja, zasto sam uhapsen i zasto mi se sudi? Zbog interesovanja koje je ovo sudenje izazvalo u javnosti Kosova i zbog mnogobrojnih spekulacija u vezi toga, zelim da ukratko odgovorim na pitanje: Zasto mi se ne sudi? 1. U zatvoru nisam dosao vlastitom voljom, vec sam bio uhapsen. Neprimereno je napasti zatvorenika zato sto je on, bez svoje volje, uhapsen. (…?) Zatvor nije mesto za vodenje bilo-kakvih politickih razgovora, vec se tu napada i brani /napada drzava a brani se uhapsena individua/. Tu je mesto gde pojedinac ispasta svoja dela ili uverenja koja se drustvu nisu svidela. Zatvor nije hotel ili bilo kakvo odmaraliste, vec je to mesto patnje. Ako gospoda koja me napadaju ne veruju u ovo sto kazem, zasto ne cine nesto sto bi ih odvelo u zatvor, pa bi se sami u to uverili? A ako se plase o tome da sam mogao reci nesto sto bi se njima ne bi svidelo, nazalost, nista im nisam mogao reci sto oni vec ne znaju, sto vec nisam javno izrekao i objavljao, nista cime bi mogli biti uhapseni, jer oni stite vas a mene hapse. Ta Gospoda to znaju, ali to znam i ja. Red je da me ne napadaju. Ovde se ne vode nikakvi politicki razgovori, a ja samo branim moja politicka uverenja. Ukoliko se nekome to ne dopada, pa neka se seti da sam

22

zbog toga uhapsen i da su mozda upravo oni tome doprineli, svojim prakticiranjem makijavelizma cije konsekvencije nikada nisu ni shvatili i nikada nece ni shvatiti, jer nisu shvatili ni njega samog, dok neuki narod misli da su akademske titule i stvarno znanje jedno te isto, a one nisu, sem retko kada. No trebalo bi bar priznati posteno da Republika Kosovo nije nicije privatno vlasnistvo, iako se jos uvek insistira na tome da ono bude. 2. Ne sudi mi se zbog onoga sto pise "Bujku" nesto nakon mog hapsenja, tj. da sam bio uhapsen zbog toga sto sam "takav" ali ne kaze kakav sam to ja?; "sto usamljeno hodam po ostrici maca", ali ne kaze s kim sam se trebao druziti i o kakvoj se "ostrici maca" radi? Napokon iznosi da sam "personifikacija dalekovidog politicara i intelektualca" ali ne objasnjava kako, tako da ispada kao da imam parapsiholoske sposobnosti gatanja, vracbina i predvidanja. I ova shvatanja o meni lice na ono opisano napred. Inspirisana su od onih istih krugova koja su godinama i decenijama nastojala i uspevala u denigrisanju moje licnosti i mojih intelektualnih sposobnosti, kako bi se njima sluzili za svoje vlastito isticanje i velicanje. To im je omogucio sistem i njihovo umece da prodaju jacem sve sto nije njihovo u zamenu za ono sto bi trebalo da bude samo njihovo. Taj mentalitet copora ozbiljno veruje da je ta praksa vecna i nepromenljiva. Oni ozbiljno veruju da se pojedinac moze uzdici samo uz njihovu pomoc. Zbog tog svog tragicnog uverenja, cija se osnova nalazi u patriarhalnom odjeku plemenskog tradicionalizma, jos uvek zivog u nas, oni bi radije i slasno pojeli svog clana, nego sto bi mu dopustili da se potpuno osamostali. Taj coporski mentalitet me je vec doveo u izuzetno teskoj situaciji, ali jos uvek nastavlja nesmanjenom zestinom, agresivnoscu i intenzitetom. Zato im se obracam: Ostavite me na miru. Ne sudi mi se zbog vas. Nikada mi se nije sudilo zbog vas, iako ste vi u tome hteli sami da verujete. Nikada nisam pojeo nijednog clana vasih mnogobrojnih copora, jer mi je to odvratno. Ako uzmognem, promenicu vase temelje tako da ubuduce umiru i nestaju vase ljudozderske sklonosti. A ako ne uzmognem, ili me pojedite vec jednom, ili me bar ostavite na miru. Nadalje, istinski intelektualci ne ocekuju da budu shvaceni od svakoga i od svih, ali i oni imaju pravo na zastitu svog privatnog zivota i na postovanje svoje licnosti. Bez obzira na to sto odredeni politicki krugovi misle o meni, ja sebe merim u odnosu na bitak i bice vremena. Zato, o sebi mislim da se danas na ovom sudu sudi jednom od najvecih zivih intelektualaca albanskog naroda u celini, a ne samo jednog njegovog dela. Uopste ne sumnjam da ce se u buducnosti roditi neko, ako vec nije roden, ko ce znati da nepristrasno meri moje delo i moj zivot u odnosu na vlastite mogucnosti. Nema sumnje da cu tada biti proglasen za jednog od najvecih albanskih intelektualaca svih vremena. Vase ponasanje prema meni ne govori o meni, vec o vama. /U ovoj sudnici nema nijednog clana moje uze porodice. Nijedno moje dete od troje nejake dece/.

23

3. Smatram da bi bilo pretenciozno tvrditi da sam uhapsen i da mi se sudi zbog mojih objavljenih ili neobjavljenih radova ili pak samo zbog moje misli. Napisao sam nekoliko znacajnih i studioznih radova i clanaka. Napisao sam ih namerno tako da svaki od njih, cak i ona moja otvorena pisma, predstavljaju mala kapitalna dela, ali i size i prirucnik za pisanje vise kapitalnih dela, ili pak samo jednog organski povezanog velikog kapitalnog dela. Nisam medutim napisao veliko kapitalno delo. Zadnjih 15 godina nisam imao mira da bih se tome mogao posvetiti. Branio sam se od raznih ujeda opisanih copora. Moje veliko kapitalno delo je ipak ugradeno u Republici Kosovo i u sveopstem kretanju drustva napred. No zbog toga jednom sam izdrzao kaznu zatvorom. Zbog toga sada nisam ni uhapsen niti mi se sudi. Uhapsila me je policija Republike Srbije, verovatno na zahtev dela albanske alternative Republike Kosova. Neposredan povod za ovo hapsenje je verovatno bio iracionalan strah tog dela albanske alternative da ce se s mojim odlaskom u Pristini, na celu UNIKOMB-a, posle 9 godina ostracizma i izolacije, poremetiti ravnoteza politickih snaga i nastati stanje koje se ne moze predvideti ni kontrolisati. To ujednom i jeste stvarni razlog odrzavanja ovog sudenja do kojeg sam licno verovao da nece doci. Verujem takode da se sudenje odrzava uz obostranu saglasnost dveju republika ili njihovih odgovarajucih nadleznih organa dok pravni razlozi sadrzani u optuznici absolutno se ne mogu odrzati i dosadasnja izlaganja izvanredno profesionalnih i pripremljenih advokata Republike Kosova su to nepobitno dokazala. Zato verujem da Republika Kosovo s pravnog stanovista u stanju je da se apsolutno sama brani. Njeni branioci su zbog toga dostojni svog poziva i svoje profesije kao i dostojanstva svoje Republike ili drzave. Ja im se zbog toga zahvaljujem i zeljim uspeh u svim pravnim bitkama za ucvrscivanje temelja i zgrade kao i dostojanstvenost izgleda svoje drzave -Republike Kosova. Time sto pravni razlozi ne stoje i sto su argumentovano pobijeni od strane mojih branioca Republike Kosova samo dokazuje da je ovo sudenje politicke prirode. Politicki razlozi njegovog odrzavanja i nadalje ostaju. Zbog tih razloga politicke prirode ovaj sud mora doneti svoju sudsku odluku. Mojim opsirnim izlaganjem o politickoj pozadini ovog sudenja na posten i objektivan nacin zeleo sam pomoci sudu da donosi postenu i objektivnu presudu, ne zato sto sumnjam u njegovu objektivnost, vec zato sto do nje dolazi saznavanjem i spoznavanjem protivnih i kontradiktornih argumenata. Sama cinjenica medutim, da sam morao biti uhapsen zbog mogucnosti uticanja na celokupna politicka kretanja na ovim prostorima ucvrcuje moje napred iznete sumnje u mogucnosti resavanja albanskog pitanja na osnovu njegove religiozne pripadnosti, protivno njegovim stvarnim nacionalnim interesima. Zato smatram da je vazno isticati pravo svakog naroda na objektivno i istinito informisanje u smislu politickih akata u svim zemljama na ovim prostorima. Ne misleci da prejudiciram nikakva resenja za koja su nadlezna politicko-drzavni organi i tela

24

u njih, smatram da kao obican gradanin Republike Kosova, i kao pripadnik moje nacije, prozvanim pred sudom zbog mojih politickih ubedenja, imam pravo da iznosim moja misljenja o stvarima koje mislim da su od opsteg interesa. Zato smatram da je od interesa za sve nas koji zivimo na ovim prostorima, i koji nemamo drugu domovinu: 1. da Republika Srbija priznaje i "de jure" a ne samo "de facto" Republiku Kosovo; 2. da Republika Kosovo konacno dovrsi formiranje svojih organa vlasti; 3. da Republika Srbije pusti iz zatvora sve politicke zatvorenike, narocito vojnike i oficire Republike Kosova; 4. da ih Republika Kosova prizna kao svoje i ozbiljno pristupi preuzimanju svojih drzavnih odgovornosti, tako sto ce reorganizovati i organizovati te sluzbe /policija i vojska/, adekvatno sa demokratskim ustrojstvom svoje drzave; 5. da nadlezni organi Republike Albanije jos jednom razmotre sudske odluke svojih politickih zatvorenika i da ih konacno puste iz zatvora. Smatram da je potpuno besmisleno drzati ljude po zatvorima zbog toga sto su pripadali jednom drugom vremenu. Ako su osudeni zbog toga sto su eventualno mogli uticati na politicka kretanja sadasnjeg vremena, o kojem se pravcu tih kretanja radi ako jedan demokratski rezim ne moze otvoriti slobodnu i odgovornu diskusiju o bitnim pitanjima svoje vlastite nacije? 6. Hriscansko-ortodoksni albanci su jedan od najprosvecenijih dela albanske nacije. Imaju svoju autokefalnu crkvu koju je osnovao velecasni Noli. Albanska visoka inteligencija ove veroispovesti je vrlo ucena i ona je neosporno doprinela i stalno doprinosi izgradnji albanske nacije. Njima je pravo i duznost da artikulisu stvarna raspolozenja obicnih clanova svoje verske zajednice, koji su se oduvek osecali albancima a ne grcima, kao sto je njihovo pravo da slobodno izrazavaju svoja uverenja i osecanja sa pozicija svoje nacionalne pripadnosti, u odnosu na sve ostale narode-pripadnike Istocno-hriscanske crkve. To ih ne cini manje albancima nego sto jesu. Zbog toga, politicke diskusije medu albancima, ne samo u Albaniji, moraju biti lisene nepoverenja na takvim osnovama. Albanci su Evropska nacija i ne mogu sebi dozvoliti luksuz azijatskog despotskog izrazavanja. 7. Ujedinjenje albanskog naroda i albanskih teritorija u jednu drzavu mora da bude preduslov za bilo kakvo dalje regulisanje medudrzavnih odnosa na ovom delu Balkana. To ujedinjenje mora biti na nacionalnoj a ne na religioznoj osnovi. Po mogucnosti, institucionalnim putem. Zato je priznavanje i "de jure" i potpuno konstituisanje Republike Kosova, akt od visestrukog znacenja za dalji razvoj situacije na ovom delu Evrope, jer je ujedinjenje albanskog naroda njegovo historijsko pravo, imperativ vremena, i zapravo, njegova politicka sudbina. Albanski narod se mora sresti sa svojom vlastitom politickom sudbinom i on ce to bez ikakve sumnje, na bilo koji nacin, i uraditi.

25

8. Prestonica nove ujedinjene albanske drzave treba da bude Prizren. To mu historijski pripada a i geografski odgovara, jer se nalazi u sredini albanskih teritorija. Zahvaljujem sudu sto je imalo strpljenja da saslusa ovu "rec" moje odbrane. Okruzni Sud Prizren, Osumnjiceni: 27.09.1994 Mr. Ukshin Hoti