TU INKAĐDaj ana GabaldonPrevod Milan Durić«PORTALIBRIS

Naslov originalaDiana Gabaldon OutlanderCopyright © 1991. by Diana GabaldonCopyright © 2006. za srpsko izdanje, portaLibris.Sva prava zadržana uklju uju i pravo na reprodukciju u bilo kom obliku u celosti ilič ć delimi no.čOva knjiga je plod mašte. Imena, likovi, preduze a, orgać nizacije, mesta, doga aji iđ slu ajevi su ili proizvod piš eve imaginacije, ili su pak upotrebljeni u izmišljenimč č situacijama. Svaka sli nost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, dogač ajima iliđ lokalitetima u potpunosti je slu ajna.č_ Ljudi ve ito nestaju. Pitajte bilo kog policajca. Još bolje, pitajte nekog novinara.č Nestanci su posao kojim se novinari svakodnevno bave i od koga žive.

Mlade devojke beže od ku e. Deca odlaze od roć ditelja i nikada ih više niko ne vidi. Doma icama dozlogrdi, pokupe pare za pijacu i uzmu taksi do stanice.ć Me unarodni finansijeri promene ime i neđ staju u dimu uvoznih cigareta.

Mnogi od izgubljenih e biti prona eni kad- tad, živi ili mrtvi. Nestanci, na krajuć đ krajeva, imaju objašnjenje.

Obi no.č1Novi po etakčNa prvi pogled, to baš i nije bilo logi no mesto za nestanak. Pansion g e Berd bio ječ đ poput hiljada drugih objekata za preno ište s doruć čkom u Hajlendsu 1945; ist ič miran, sa izbledelim cvetnim tapetima, blistavim podovima i bojlerom na nov i uč ć kupatilu. Sama gda Berd je bila dežmekasta i tolerantna i nije prigovarala što je Frenk po njenoj gostinskoj sobi obloženoj tapetima sa dezenom ruža poredao desetine knjiga i novina sa kojima je uvek putovao.

Srela sam gdu Berd u hodniku dok sam izlazila. Zaustavila me je spustivši svoju debelu šaku na moju mišicu i pogladila me po kosi.

„Pobogu, gdo Randal, ne možete tek tako iza i! Evo, samo da vam ovoć zadenem. Tako! Sad je bolje. Znate, moja ne aka mi je pri ala o novoj trajni koju jeć č probala, ispadne predivno i drži se ko san; možda treba takvu da isprobate slede ić put."

Nisam imala srca da joj kažem da je neposlušnost mojih svetlosmedih kovrdža isklju ivo stvar prirode, a ne propust nekoga ko mi je pravio trajnu. Njenoj veomač ukovrdžanoj kosi nisu se dešavali takvi ispadi.

„Da, u ini u tako, gdo Berd", slagala sam. „Samo idem dole do sela da se na emč ć đ s Frenkom. Vrati emo se na aj." Provukla sam se kroz vrata i požurila niz stazu preć č nego što otkrije još neki nedostatak u mom nemarnom izgledu. Posle etiri godineč koje sam provela kao medicinska sestra u Kraljevskoj vojsci, uživala sam u begu od uniformi i sledovanja predaju i se svetlim pamu nim haljinama jarkih boja, potpunoć č neprikladnim za šetnje po divljim vresištima.

Mada u po etku nisam ni planirala da se puno bavim time; ideja mi je bila dač spavam do kasno ujutru i provodim duga, lenja popodneva u krevetu s Frenkom, ali ne spavaju i. Me utim, teško je bilo održavati odgovaraju e raspoloženje za lenjuć đ ć romansu kada g a Berd marljivo usisava pred našim vratima.đ

„To mora da je najprljaviji komad tepiha u elom škotskom Hajlendsu", primetio jeć Frenk tog jutra dok smo ležali u krevetu i slušali svirepo zavijanje usisiva a uč hodniku.

„Prljav skoro koliko i misli naše gazdarice", složila sam se. „Možda je ipak trebalo da odemo u Brajton." Odabrali smo Hajlends kao mesto za odmor pre nego što Frenk preuzme mesto profesora istorije na Oksfordu, rukovode i se mišlju da jeć Škotska bila malo manje pogo ena fizi kim užasima rata nego ostatak Britanije iđ č manje podložna ludilu poratnog veselja koje je zarazilo ve inu mesta za odmor.ć

I bez razgovora o tome, mislim da smo oboje ose ali da je to simboli no mestoć č za ponovno uspostavljanje naše bra ne veze; ven ali smo se sedam goč č dina ranije i u Hajlendsu proveli dvodnevni medeni mesec neposredno pred izbijanje rata. Mirno pribežište u kome emo ponovo prona i jedno drugo, pomišljali smo, ne uvi aju i dać ć đ ć je, mada su golf i pecanje dva najpopularnija sporta Škotske na otvorenom, ogovaranje najpopularniji sport u zatvorenom. A kada kiša pada onoliko koliko je to slu aj u Škotskoj, ljudi mnogo vremena provode u zatvorenom prostoru.č

„Kuda eš?", upitala sam kada je Frenk spustio noge iz kreveta.ć„Bilo bi mi mrsko da razo aramo onu staru", odgovorio je. Sede i na ivicič ć

prastarog kreveta, polako je poskakivao gore-dole, stvaraju i prodorno ritmi noć č škripanje. Usisavanje u hodniku je naglo prestalo. Posle minut-dva skakutanja, ispustio je bu an, teatralni jecaj i sru io se nazad uz brujanje opruga u znakč č protesta. Bespomo no sam se kikotala u jastuk, da ne bih narušila muklu tišinuć napolju.

Frenkove obrve su se prekorno podigle. „Od tebe se o ekuje da ekstati noč č stenješ, ne da se kiko eš", šapatom mi je uputio prekor. „Misli e da nisam dobarć ć ljubavnik."

„Mora eš da ga zadržiš podignutog duže od toga ako o ekuješ ekstati noć č č stenjanje", odgovorila sam. „Dva minuta ne zaslužuju ništa više od kikota."

„Neuvi avna devojko. Ovde sam došao da se odmorim, zar si zaborađ vila?"„Lenštino. Tvoja loza nikada ne e do ekati slede e pokoljenje ako ne poć č ć kažeš

više preduzimljivosti."Frenkova pasija prema genealogiji bila je još jedan razlog zašto smo odabrali

Hajlends. Prema jednom prljavom komadu hartije koji je vucarao svuda, neki njegov dosadni predak imao je nekakve veze sa ovim krajem još sredinom osamnaestog - ili možda sedamnaestog? - veka.

„Ako završim kao jalovi patrljak na rodoslovu svoje porodice, to e neć sumnjivo biti krivica ove naše neumorne gazdarice. Na kraju krajeva, mi smo u braku gotovo osam godina. Mali Frenk Mladi bio bi prili no legitiman i ako bude za et bezč č prisustva svedoka."

„Ako uopšte bude za et", rekla sam pesimisti no. Ve smo doživeli još jednoč č ć razo aranje nedelju dana pred polazak u pribežište u Hajlendsu.č

„Sa svim ovim stimulativnim svežim vazduhom i zdravom ishranom. Kako je mogu e da ne ostvarimo to ovde?" Za prethodnu ve eru smo imali haringu, prženu.ć č Za ru ak je bila haringa, u marinadi. A oštar miris koji je sada strujao uz stepeništeč nedvosmisleno je nagoveštavao da e za doru ak biti haringa, dimljena.ć č

„Sem ako ne pomišljaš na još jednu predstavu radi podu avanja gde Berd",č sugerisala sam, „bolje se obuci. Zar ne treba da se nadeš sa onim pastorom u deset?" Vele asni dr Redžinald Vejkfild, vikar lokalne parohije, trebalo je da pribavič neke izuzetno fascinantne crkvene krsne knjige da ih Frenk pregleda, da ne pominjemo blistave izglede da bi mogao prona i nekakve plesnive vojne depeše ilić nešto sli no u emu se možda pominje uveni predak.č č č

„Kako ono beše ime tvom pra-pra-pra-pra-pradedi?", upitala sam. „Onom što se potucao ovuda tokom jedne od buna? Ne mogu da se setim da li je bio Vili ili Valter."

„Zapravo, bio je Džonatan." Frenk je moje totalno nezanimanje za porodi nuč istoriju primio mirno, ali je ve ito ostajao na oprezu, spreman da ugrabi i najmanjič znak radoznalosti kao izgovor da mi ispri a sve poznate injenice o prvim Randalimač č i njihovoj povezanosti. O i su mu poprimile vatreni sjaj fanati nog predava a dok ječ č č zakop avao košulju.č

„Džonatan Vulverton Randal - Vulverton po ujaku, bezna ajnom vitezu izč Saseksa. On sam je, me utim, bio poznat po prili no zgodnom nadimku 'Crni Džek',đ č nešto što je pokupio u vojsci, verovatno u vreme kada je bio stacioniran ovde." Stropoštala sam se licem na krevet i pretvarala se da hr em. Ignorišu i to, Frenk ječ ć nastavio sa akademskim tuma enjem.č

„Kupio je oficirski in sredinom tridesetih godina - zapravo, oko 1730 - i služio kaoč kapetan u konjici. Prema starim pismima koja mi je poslala ne aka Mej, u vojsci jeć dosta dobro prolazio. Dobar izbor za drugog sina, znaš; njegov mladi brat je takode sledio tradiciju time što je postao paroh, ali o njemu još nisam našao mnogo toga. U svakom slu aju, Džeka Randala je veoma hvalio vojvoda od Sandringama zbogč njegovih aktivnosti pre i tokom '45 — uvreme drugog jakobinskog ustanka, razumeš", naglasio je zarad neupu enih uć publici, to jest mene. „Znaš, princ arli Lepi i to društvo?"Č

„Nisam sasvim sigurna da Škoti shvataju da su u toj buni izgubili", upala sam. Sedela sam i pokušavala da ukrotim svoju kosu. „Jasno sam ula bar- mena sino uč ć pabu kako o nama govori kao o Sasenasima."

„Pa, zašto da ne?", staloženo je rekao Frenk. „To zapravo zna i 'Englezi', nač kraju krajeva, ili u najgorem slu aju 'tudinci', a mi smo sve to."č

„Znam šta to zna i. Moje zamerke se odnose na ton koji je upotrebio."čFrenk je u fioci potražio kaiš. „Bio je samo uznemiren jer sam mu rekao da je pivo

slabo. Rekao sam mu da pravo pivo iz Hajlendsa traži da se stara izma doda uč ba vu i da kona ni proizvod bude za injen dobro iznošenim donjim vešom."č č č

„Sve to objašnjava iznos ceha koji smo platili."„Pa, sve to sam formulisao malo takti nije nego sada, ali samo zato što ovdašnjič

gelski nema posebnu re za duge ga e."č ćDohvatila sam par svojih, zaintrigirana. „Zašto nema? Zar drevni Kelti nisu nosili

untercigere?"Frenk me prezrivo pogledao. „Nikada nisi ula onu staru pesmu č o tome šta

Škotlandanin nosi ispod kilta?"„Verovatno ne ga e ć do kolena?", rekla sam suvo. „Možda u iza i da potrać ć žim

nekog meštanina koji nosi kilt i pitam ga dok ti šuruješ sa vikarima."„Pa, pokušaj da te ne uhapse, Kler. Dekanu koledža Sent Džajls se to uopšte ne

bi dopalo."* * *

Kako se ispostavilo, niko u kiltu nije dangubio na gradskom trgu niti pose ivaoć prodavnice oko njega. Istina, bilo je tu nekoliko drugih meštana, ve inom doma icać ć nalik g i Berd, koje su obavljale svakodnevnu kupovinu. Brbljale su i ogovarale, ađ prisustvo stamenih žena u cicanim haljinama ispunjavalo je prodavnice prijatnom toplinom; protivteža hladnoj magli u jutru provedenom napolju.

Pošto još nisam imala dom u kom bih bila doma ica, nisam imala velike potrebeć za kupovinom, ali sam uživala u preturanju po odnedavno opet punim policama, iz istog zadovoljstva što opet vidim puno stvari na prodaju. Dugo se živelo uz ta kice,č č

snalaze i se bez osnovnih stvari kao što su sapun i jaja, a još duže bez sitnihć životnih zadovoljstava poput kolonjske vode » ler blu".

Pogled mi se zalepio za izlog ispunjen ku nim potrepštinama — vezenimć priborom za aj i prekriva ima, bokalima i ašama, kamarom prili no jednoč č č č stavnih plehova za pitu, i kompletom od tri vaze.

Nikada u životu nisam imala svoju vazu. Tokom ratnih godina sam, naravno, živela u pansionu za medicinske sestre, prvo u bolnici Pembrok, kasnije u poljskoj bolnici u Francuskoj. Ali ak i pre toga, nigde nismo živeli dovoljno dugo da bi toč opravdalo kupovinu ne eg takvog. A i da jesam, pomislila sam, stric Lamb bi ječ napunio krhotinama grn arije mnogo pre nego što bih uspela da joj se približim sč buketom krasuljaka.

Kventin Lambert Bošam. „Kju" za svoje studente arheologije i svoje prijatelje. ,,Dr Bošam" u univerzitetskim krugovima u kojima se kretao i predavao i bitisao. Ali za mene uvek stric Lamb.

Jedini brat mog oca, i moj jedini živi ro ak u to vreme, morao je da se sna e sađ đ mnom, petogodišnjakinjom, kada su mi roditelji stradali u automobilskoj nesre i.ć Usred priprema za Srednji Istok u tom asu, on je obustavio pripreme na dovoljnoč dugo da bi organizovao sahranu, rešio se vlasništva mojih roditelja i mene upisao u pristojnu žensku školu internatskog tipa. U koju sam bez pardona odbila da idem.

Suo en sa nužnoš u da otrgne moje debeljuškaste prste sa kvake auta i odvu eč ć č me uz školsko stepenište, stric Lamb, koji je mrzeo li ne konflikte bilo koje vrste,č ozloje eno je uzdahnuo a onda kona no slegao ramenima i bacio svoju razumnuđ č odluku kroz prozor zajedno sa mojim upravo kupljenim slamnatim šeširom.

„Prokletstvo", mrmljao je, gledaju i u retrovizoru kako se šešir veselo koć trlja dok smo tutnjali prilaznim putem. „Oduvek sam mrzeo ženske šešire." Bacio je pogled prema meni, fiksiraju i me oštro i besno.ć

„Da se dogovorimo", rekao je užasnim glasom. „Ne eš se igrati lutaka sa mojimć persijskim pogrebnim figurinama. Bilo šta drugo, ali to ne. Je 1' jasnor

Klimnula sam glavom, zadovoljna. Išla sam s njim na Srednji Istok, u Južnu Ameriku, na desetine lokacija po elom svetu. Nau ila sam da itam i pišem izć č č njegovih rukopisa za lanke u stru nim asopisima, da kopam poljske klozete ič č č prokuvavam vodu, i radim još itav niz drugih stvari koje nisu prikladne za mladuč damu plemenitog porekla — dok nisam upoznala zgodnog, tamnokosog istori arač koji je došao da se konsultuje sa stricem Lambom oko ne ega u francuskoj filozofijič što je bilo povezano sa egipatskim religioznim obi ajima.č

v^aK i posle ven anja, Frenk i ja smo vodili studentski nomadski život, podeljenč izme u konferencija na kontinentu i privremenih stanova dok izbiđ janje rata nije njega poslalo na oficirsku obuku i u obaveštajnu jedinicu MI6, a mene na obuku za medicinsku sestru. Iako smo u braku bili skoro osam godina, naša nova ku a uć Oksfordu trebala je da bude naš prvi pravi dom.

Stežu i tašnu vrš e pod miškom, umarširala sam u radnju i kupila vaze.ć č ć# # *

Frenka sam srela na raskrsnici Visoke i ulice Džerisajd, u koju smo zajedno skrenuli. Podigao je obrve zbog moje kupovine.

„Vaze?" Nasmešio se. „Divno. Možda eš sada prestati da cve e stavljaš u mojeć ć knjige."

„To nije cve e, to su uzorci. A upravo si mi ti predložio botaniku. Da zaokupimć misli, sada kad ne radim kao sestra", podsetila sam ga.

„Istina." Dobronamerno je klimnuo glavom. ,Ah nisam mislio da e mi kojekakavć zeleniš upadati u krilo svaki put kada otvorim neku stru nu knjigu. Šta je bilo onoč užasno sme e što se krunilo, a koje si stavila u Taškama i Benksa?"đ

„Kantarion. Dobar je za hemoroide."„Pripremaš se za moju skorašnju starost, zar ne?" Frenk se odmakao da me

propusti da prva pro em uskim stepeništem.đIznenada me uhvatio za ruku. „Pazi! Ne želiš da staneš u to."Oprezno sam podigla nogu iznad velike braonkasto-crvene mrlje na gornjem

stepeniku.„Baš udno", rekla sam. „G a Berd riba stepenište svakog jutra. Videla sam je.č đ

Šta pretpostavljaš da je ovo?"Frenk se sagnuo iznad stepenika, njuškaju i.ć„Ovako iz prve, rekao bih da je to krv."„Krv!" Ustuknula sam i vratila jedan korak. „ ija?", nervozno sam pogleČ dala u

ku u. „Misliš li da se g i Berd desio nekakav incident?" Nisam mogla da zamislimć đ našu besprekornu doma icu kako ostavlja da joj se na ulaznom stepenistu suši mrljać krvi, osim ako je došlo do neke ozbiljne katastrofe, afm 'oaman zatim sam se upitala da se u gostinskoj sobi ne nalazi slu ajno polu-čdeli kolja , koji se baš u ovom asu sprema da se uz krik od kog se ledi krv u žilamač č baci na nas.

Frenk je odmahnuo glavom. Digao se na prste da virne preko živice u susedno dvorište.

„Ne bih rekao. Takva fleka je i na stepeništu Kolinsovih."„Stvarno?" Primakla sam se Frenku, da bih videla preko žive ograde ali i zbog

moralne podrške. Hajlends nije baš delovao kao mesto na kom bi se mogao na ić masovni ubica, mada sam sumnjala da se takve osobe služe ikakvim logi nimč kriterijumima kada biraju lokaciju. „To je prili no... neprič jatno", prokomentarisala sam. U susednoj ku i nije bilo znakova života. „Šta pretpostavljaš da se desilo?"ć

Frenk se namrštio razmišljaju i, a onda se pljesnuo po pantalonama u trenutkuć inspiracije.

„Mislim da znam! Sa ekaj trenutak ovde." Otr ao je do kapije i otisnuo se nizč č ulicu lakim trkom, ostavljaju i me zate enu na ku nom pragu.ć č ć

Vratio se ubrzo, sijaju i zbog potvrde svojih pretpostavki.ć„Da, to je to, mora da jeste. Ima ih na svim ku ama u nizu."ć„ ega to ima? Da nije nekakva poseta manijakalnog ubice?" Govorila sam maloČ

oštro, nervozna što sam ostavljena tako da mi samo velika mrlja krvi pravi društvo.Frenk se nasmejao. „Ne, ritualno žrtvovanje. Fascinantno!" Spustio se na ruke i

kolena u travu, zainteresovano pilje i u fleku.ćTo jedva da je zvu alo bolje od manijakalnog ubice. u nula sam kraj njega,č Č č

napr ivši nos od tog mirisa. Bilo je rano za muve, ali su dve krupne, sporeć hajlendske mušice kružile nad mrljom.

„Kako to misliš, 'ritualno žrtvovanje'?", zahtevala sam da mi objasni. „G a Berdđ redovno ide u crkvu, kao i ostali susedi. Nije ovo Druidovo brdo, znaš."

On je ustao, otresaju i travu sa pantalona. „Samo za to znaš, devojko moja",ć rekao je. „Nema mesta na svetu sa više starog praznoverja i magije umešane u svakodnevni život od škotskog Hajlendsa. S crkvom ili bez nje, g a Berd veruje uđ stara predanja, kao i svi susedi." Pokazao je na fleku vrhom dobro uglancane cipele. „Krv crnog pevca", objasnio je, deluju i zadovoljno. „Ku e su nove, vidiš. Montažne."ć ć

Hladno sam ga pogledala. „Ako si pod utiskom da to sve objašnjava, razmisli opet. Kakve veze ima koliko su ku e stare? I gde su, pobogu, svi otišli?"ć

„Dole u pab, rekao bih. Idemo da pogledamo, važi?" Uhvativši me za ruku, poveo me je kroz kapiju i otišli smo niz ulicu Džerisajd.

,,U stara vremena", objašnjavao je dok smo išli, „sve do nedavno, u stvari, kada se zidala ku a, bio je obi aj da se ubije nešto i zakopa u temelje, da bić čse umilostivili lokalni duhovi zemlje. Znaš ono: 'On e uzidati u temelje svogć prvorodenog, a svog najmla eg sina e uzidati u kapiju'. Drevno kao planina."đ ć

Uzdrhtala sam od tog citata. „U tom slu aju, valjda je vrlo savremeno ič prosvetljeno s njihove strane što umesto toga koriste živinu. Ho eš da kažeš, poštoć su ku e prili no nove, ništa im nije uzidano u temelje, pa stanari sada ispravljajuć č propust."

„Da, ta no tako." Izgledalo je da je Frenk zadovoljan mojim napredovač njem i potapšao me je po le ima. „Prema vikaru, mnogo lokalnog naroda smatra da je ratđ delom posledica toga što ljudi okre u le a svojim korenovima i propuštaju dać đ preduzmu odgovaraju e mere opreza, kao što je sahranjivanje žrtve u temelje,ć ta nije, spaljivanje ribljih kostiju na ognjištu — izuzev baka- lara, naravno", dodao je,č sre an što mu je skrenuta pažnja. „Nikada ne treba spaljivati kosti bakalara - jesi lić znala? - ili više nikada ne eš uloviti nijednog. Kosti bakalara treba zakopati."ć

„Ima u to u vidu", rekla sam. „Kaži mi šta se radi da se nikada više ne vidić haringa, i u ini u to smesta."č ć

Odmahnuo je glavom, utonuvši u jedan od svojih kratkih profesorskih zanosa kada je gubio dodir sa svetom oko sebe, potpuno obuzet prizivanjem znanja iz svih mogu ih izvora.ć

„Ne znam za haringu", rekao je odsutno. „Za miševe, me utim, obesiš u bliziniđ svežnjeve maj ine dušice — 'Maj ina dušica u ku i, miševi iz ku e', znaš. Tela uč č ć ć temelju, me utim - to je ono odakle dolazi ve ina lokalnih sablađ ć sti. Znaš Mauntdžerald, veliku ku u na kraju ulice Haj? Tamo postoji sablast, radnik koji jeć zidao ku u žrtvovan je za temelj. Negde u osamnaestom veku, što zapravo i nijeć tako davno", dodao je zamišljeno.

„Pri a kaže da je po nalogu vlasnika ku e sazidan prvo jedan zid, a onda je sač ć njega kameni blok ba en na jednog zidara — valjda su za žrtvu izabrali nekogč antipati nog tipa — i pokopali ga u podrum. Onda su ostatak ku e podigli na timč ć temeljima. On se javlja u podrumu gde je bio ubijen, izuzev na godišnjicu svoje smrti i etiri Stara dana."č

„Stara dana?"„Drevne svetkovine", objasnio je, i dalje izgubljen u svojim mislima. „Ho- mgani,

to je Nova godina, Sredina leta, Beltejn i Svi sveti. Druidi, Peharovci, rani Pikti, svi su održavali svetkovine suncu i svetkovine vatri, koliko znamo. U svakom slu aju,č sablasti se osloba aju na dane svetkovine, i mogu da lutaju kako im je volja, da ineđ č zlo ili dobro kako im drago." Zamišljeno je protrljao\bradu. Približava se Beltejn - blizu je prole na ravnodnevica. Bolje pripazi slede i putć ć kad budeš prolazila kraj crkvenog dvorišta." O i su mu zasvetlu- cale, i shvatila samč da se trans završio.

Nasmejala sam se. „Postoji li onda više uvenih lokalnih sablasti?"čSlegao je ramenima. „Ne znam. Pita emo vikara, zar ne, slede i put kad gać ć

budemo videli?"

Vikara smo videli brzo posle toga, zapravo. On je, uz gotovo sve ostale stanovnike sela, bio u pabu i služio se pivom i grickalicama u ast novog posve enjač ć ku a.ć

Izgledalo je da se dosta postideo što je uhva en na delu kako toleriše paganskeć obrede, što i jeste inio, ali je to otresao kao isto lokalni obi aj sa istorijskimč č č koloritom, poput Obla enja u zeleno.č

„Zapravo, prili no je fascinantno, znate", poverio se, i prepoznala sam, uz-č dahnuvši u sebi, pesmu u enog oveka, zvuk prepoznatljiv koliko i drozdovo trr-vit!č č Kada je uo poziv srodne duše, Frenk se istog asa skrasio u akač č demskoj ljubavnoj igri, i ubrzo su do guše bili u arhetipovima i paralelama izme u drevnog praznoverja iđ savremenih religija. Slegla sam ramenima i sama se probila do šanka i nazad, sa po velikim malo prese enim brendijem u svakoj ruci.č

Znaju i iz iskustva koliko je teško skrenuti Frenkovu pažnju sa takve disć kusije, prosto sam dohvatila njegovu šaku, savila mu prste oko drške aše i ostavila ga dač se sna e.đ

G u Berd sam našla na dubokoj klupi blizu prozora, kako prijateljski ispija krigluđ piva sa nekim starijim ovekom kog mi je predstavila kao g. Kruka.č

„Ovo je ovek o kom sam vam pri ala, gdo Randal", kazala je, o iju uža- grenihč č č od alkohola i društva. „Onaj što se razume u biljke svih vrsta."

„G a Randal se zbilja zanima za bilj ice", poverila se svom kompanjonu, koji jeđ č nagnuo glavu što iz u tivosti što zbog gluvo e. „Presuje ih u knjigama i tako to."č ć

„Zaista?", upitao je g. Kruk, a jedna bela upava obrva se sa zanimanjemč podigla. „Imam prese - one prave - za biljke i sli no. Dobio sam ih od svog sestri ač ć kada je došao sa studija preko raspusta. Doneo ih je za mene, pa nisam imo srca da mu kažem da ja ne rabim take stvari. Biljke treba vešati, to može, ili ih sušiti u ramu ili metati u vre ice od gaze ili u teglu, al' zašto bi neko bilj ice spljeskavo, nemamć č pojma."

„Pa, da bi ih gledo", ljubazno je upala gda Berd. „Gda Randal je napravila lepe stvari od cvetova sleza, i ljubi ica, isto ko što ih ti ramiš i besiš na zid, valjda."č

„Mmmfm." Izbrazdano lice g. Kruka kao da je priznavalo tako nevero- vatnu mogu nost. „Pa, ako su vam korisne, gospo, dobi ete prese i neka vam je sać ć sre om. Nisam hteo da ih bacam, al' moram priznati da mi ni em ne koriste."ć č

Uverila sam g. Kruka da u biti oduševljena koriš enjem presa, a još i više ako bić ć mi pokazao gde u kraju mogu da se nadu neke retke biljke. Odmerio me je oštro, naherivši glavu kao neka matora vetruška, ali je izgleda na kraju zaklju io da je moječ interesovanje iskreno i odmah smo se dogovorili da se na em sa njim ujutru radiđ obilaska po lokalnoj šikari. Frenk je, znala sam, nameravao da ode u Invernes na jedan dan da bi proverio neke zapise u tamošnjoj opštini, i bilo mi je drago što imam izgovor da ne idem s njim. Svi ti zapisi su isti, bar što se mene ti e.č

Ubrzo posle toga, Frenk se odlepio od vikara, pa smo odšetali ku i u drušć tvu gde Berd. Ja sam oklevala da pomenem krv pevca na pragu, ali Frenk nije patio od takve uzdržljivosti, i željno se raspitivao o pozadini tog obi aja.č

„Onda pretpostavljam da je prili no star?", upitao je, mlate i štapom po korovuč ć kraj ulice. Pepeljuga i steža su ve cvetale, a videla sam da bubre i pupoljcić žutilovke; još jedna nedelja i procveta e.ć

,,Oh, da." Gda Berd je išla žustrim korakom, ne ustupaju i pred našim mladimć nogama. „Stariji od pamtiveka, g. Randal. Još od pre vremena dži- nova."

„Džinova?", upitala sam.„Dakako. Fion i Fejnovci, znaš ve ."ć

,;Keltska pri a", zainteresovano je objasnio Frenk. „O junacima. Vero- vatnoč skandinavskog porekla. Ima puno vikinškog uticaja u ovim krajevima, i sve uz obalu na zapad. Neka mesta imaju skandinavska imena, razumeš, uopšte ne keltsko-škotska."

Prevrnula sam o ima ose aju i da stiže još jedna bujica, ali se gda Berd ljubaznoč ć ć smeškala i podsticala ga, govore i da je to istina, da je ona išla na sever i videlać kamen Dva brata, a to je vikinško, zar ne?

„Skandinavci su dolazili na tu obalu stotinama puta izme u 500. i oko 1300",đ kazao je Frenk, gledaju i sanjivo po horizontu, vide i drakare uve- trom nošenomć ć oblaku. „Vikinzi, razumeš. I doneli su sa sobom mnogo svojih mitova. Ovo je dobra zemlja za mitove. Mitovi se ovde dobro primaju."

U to mi je bilo lako da poverujem. Sumrak se spuštao, a i oluja. U sablasnom svedu izme u oblaka, ak i sasvim moderne ku e duž ulice izgledale su prastaro iđ č ć zlokobno koliko i piktski kamen koji je stajao sto metara dalje, uvaju i raskrš e koječ ć ć je ozna avao ve hiljadu godina. Delovalo je kao da je tu no bilo dobro provesti uč ć ć ku i, sa navu enim kapcima.ć č

Umesto da provede prijatno ve e u gostinskoj sobi gde Berd i zabavi seč stereoramskim pogledom na Pert Harbor, Frenk je odabrao da se drži zakazane ašice šerija sa g. Bejnbridžom, advokatom zainteresovanim za lokalne istorijskeč

zapise. Prise aju i se svog ranijeg susreta sa g. Bejnbridžom, rešila sam dać ć ostanem kod ku e, u društvu Pert Harbora.ć

„Pokušaj da se vratiš pre oluje", rekla sam, ljube i Frenka pred odlazak. „1ć prenesi moje pozdrave g. Bejnbridžu."

„Hmm, ho u. Da, naravno." Pažljivo izbegavaju i moj pogled, Frenk se uvukao uć ć svoj kišni mantil i otišao, uzimaju i kišobran sa stalka kraj vrata.ć

Zatvorila sam vrata za njim, ali nisam zaklju avala da bi mogao da ude. Vratilač sam se u gostinsku sobu, razmišljaju i kako e se Frenk bez sumnje ponašati kaoć ć da i nema ženu - pretvaranje u kome e mu se g. Bejnbridž veselo pridružiti. Mada ić ne mogu da ga krivim, ne naro ito.č

Tokom naše posete g. Bejnbridžu prethodnog popodneva u po etku je sve išloč prili no dobro. Bila sam uzdržana, otmena, inteligentna ali skromna, fino uvežbana ič nenametljivo obu ena — sve što savršena žena univerzitetskog profesora treba dač bude. Dok nije poslužen aj.č

Otvorila sam desni dlan, snuždeno ispituju i veliki plik koji je išao duž korena svać etiri prsta. Na kraju krajeva, nisam ja kriva što se g. Bejnbridž, udovac, zadovoljioč

jeftinim ajnikom umesto pravim kerami kim. Niti što je advokat, trude i se da budeč č ć u tiv, od mene zatražio da sipam aj. Ni što je kuhinjska rukavica koju mi je dao bilač č toliko pohabana da je usijana ru ka ajnika došla u direktan kontakt s mojim dlanomč č kada sam ga podigla.

Ne, zaklju ila sam. Ispuštanje ajnika je bila savršeno normalna reakcija. To štoč č sam ga ispustila u krilo g. Bejnbridža bila je ista slu ajnost; morala sam negde dač č ga ispustim. Stvar je bila u mom uzviku: „Jebem ti sranje!", glasom koji je nadja aoč jauke g. Bejnbridža i naveo Frenka da me besno pogleda preko krofni.

Kada se oporavio od šoka, g. Bejnbridž je bio prili no galantan, užurbao se okoč moje šake i ignorisao Frenkove pokušaje da onakav moj re nik opravdač objašnjenjem da sam u poljskoj bolnici provela skoro dve godine. „Plašim seda je moja žena pokupila izvesne, ovaj, živopisne izraze od Jenkija i sli nih",č pokušao je Frenk uz nervozan osmeh.

„Istina", rekla sam, škrgu u i zubima dok sam uvezivala pokvašenu salvetu okoć ć šake. „Muškarci su obi no vrlo 'živopisni' kad iz njih vadite šrapnel."č

G. Bejnbridž je takti no pokušao da skrene razgovor na neutralan isto- rijski terenč govore i da je oduvek bio zainteresovan za varijacije onoga što se smatra profanimć govorom kroz vekove. Tu je na primer „Bogokop", skorije iskvarena varijanta kletve „Bog mi o i iskopao."č

„Da, naravno", kazao je Frenk, zahvalno prihvataju i promenu teme. „Bez še era,ć ć hvala ti, Kler. A šta je sa 'Bogozuh'? Onaj deo 'Bog' je prili no jasan, naravno, ali onoč 'zuh'..."

„Pa, znate", upao je advokat, „ponekad mislim da bi to mogao biti iskvareni oblik neke stare škotske re i, ta nije - 'juh'. To zna i svrab'. To bi imalo smisla, zar ne?"č č č

Frenk je klimnuo glavom, puštaju i da mu neprofesorski pramen padne na elo.ć č Automatski ga je odgurnuo. „Interesantno", rekao je, „cela evolucija bogohuljenja."

„Da, i to i dalje traje", kazala sam, pažljivo hvataju i grumen še era malimć ć kleštima.

,,Oh?", u tivo je rekao g. Bejnbridž. „Da li ste naleteli na neku zanimljivu varijacijuč tokom vašeg, hmm, ratnog iskustva?"

„O, da", rekla sam. „Omiljena mi je jedna koju sam pokupila od nekog Jenkija. Zvao se Vilijamson, iz Njujorka mislim. Izgovarao je to svaki put kada sam ga previjala."

„Sta je to bilo?"„'Isuse Ruzvelte Hriste'," kazala sam, i uredno spustila grumen še era uć

Frenkovu kafu.* * *

Posle mirnog i relativno prijatnog sedenja sa gdom Berd, popela sam se na sprat, da bih spremna do ekala Frenka. Znala sam da je njegova granica dve aše šerija,č č pa sam ga o ekivala uskoro.č

Vetar se poja ao, i sam vazduh u spava oj sobi bio je pucketav od električ ć citeta. Provukla sam etku kroz kosu, a kovrdže su zapucketale od stati kog elektriciteta,č č u vorale se i umrsile. Moja kosa e ve eras morati da pro e bez uobi ajenih stoč ć č đ č poteza etkom, rešila sam. Po ovakvom vremenu zadovolji uč ćse samo pranjem zuba. Vlasi kose su mi se lepile za obraze, drže i se tvrdoć glavo kada sam pokušala da ih vratim.

Nema vode u bokalu; Frenk ju je potrošio pripremaju i se pred sastanak sa g.ć Bejnbridžom, a ja se nisam potrudila da napunim bokal iz esme u kuč patilu. Dohvatila sam bo icu ,,ler blua" i izdašno sipala sebi u šaku. Trljaju i ruke žustro preč ć nego što miris ispari, brzo sam poravnala kosu. Nasula sam još malo po etki ič za ešljala kovrdže iza ušiju.č

Fino. Tako je mnogo bolje, pomislila sam, okre u i glavu sa jedne strane nać ć drugu da bih efekte proverila u pegama prošaranom ogledalu. Vlaga je neutralisala stati ki elektricitet iz moje kose, koja mi je sada uokvirivala lice u teškim, blistavimč talasima oko mog lica. Isparavanje alkohola je za sobom ostavilo veoma prijatan miris. Frenku e se to dopasti, pomislila sam. „Ler blu" mu je omiljeni miris.ć

Usledio je iznenadni blesak u neposrednoj blizini i tresak groma ubrzo za njim. Sva svetla su se pogasila. Psuju i upola glasa, po ela sam da pipam po fiokama.ć č

Negde sam videla sve e i šibice; nestanak struje bio je tako esta pojava uć č Hajlendsu da su šibice bile neophodan pribor svake sobe u gostionicama i hotelima. Vi ala sam ih ak i u najelegantnijim hotelima, gde im je dodavana aroma orlovihđ č noktiju i bile su izložene u drža ima od matiranog stakla sa svetlucavim ukrasima.č

Kod sve a g e Berd nije bio važan izgled ve namena — bile su to proste beleć đ ć sve e — ali ih je bilo mnogo, zajedno sa cele tri kutije šibica. Nisam bila izbirljiva uć ovakvoj situaciji.

Uglavila sam sve u u plavi kerami ki drža na toaletnom sto i u pri sve- tlostić č č č ć slede e munje, a onda išla po sobi pale i druge, dok cela soba nije bila osvetljenać ć mekim, treperavim sjajem. Vrlo romanti no, pomislila sam, i staloč ženo pritisnula prekida za svetio, da iznenadni dolazak struje ne bi pokvario raspoloženje uč nezgodnom trenutku.

Sve e nisu izgorele više od centimetra kada su se vrata otvorila i vetar uneoć Frenka u sobu. Bukvalno, jer je vetar koji ga je pratio uz stepenice ugasio tri sve e.ć

Vrata su se zatvorila za njim uz tresak koji je ugasio još dve, i on je zurio u iznenadno mra nu sobu, prolaze i prstima kroz razbarušenu kosu. Ustala sam i opetč ć upalila sve e, komentarišu i usput naglost njegovog ulaska u sobu. Tek kada sam toć ć završila i okrenula se da ga pitam da li mu je prijalo pi e, videla sam da je prili noć č bled i uznemiren.

„Šta se desilo?", rekla sam. „Video si sablast?"„Pa, znaš", rekao je polako, „nisam siguran da nisam." Odsutno je podigao moju

etku i prineo je da sredi kosu. Kada je iznenadni tra ak ,,ler blua" stigao do njegovihč č nozdrva, nabrao je nos i spustio je, zadovoljavaju i se ešljem iz svog džepa.ć č

Bacila sam pogled kroz prozor, na brestove koji su se njihali kao mlatila. Nepri vrš eni kapak je treskao negde sa druge strane ku e, pa sam pomislila da bič ć ć možda trebalo da zatvorimo kapke na našim prozorima, iako je bilo prili no zabavnoč gledati ono što se zbivalo napolju.

„Pomalo je bu no za duhove, ini mi se", kazala sam. „Zar oni ne vole tihe,č č maglovite ve eri na grobljima?"č

Frenk se nasmejao pomalo smeteno. „Pa, mogu da kažem da su to samo Bejnbridžove pri e, plus malo više šerija nego što sam nameravao da popijem.č Verovatno ništa naro ito."č

Sada sam ve bila znatiželjna. „Sta si zapravo video?", upitala sam, sme- štaju ić ć se za toaletni sto i . Pokazala sam na flašu viskija napola podignutom obrvom, ič ć Frenk je smesta otišao da nato i dva pi a.č ć

„Samo oveka, zapravo", po eo je, odmeravaju i jednu dozu pi a za sebe i dupluč č ć ć za mene. „Kako stoji napolju na ulici."

„Sta, pred ku om?", smejala sam se. „Onda je mogao biti duh; ne mogu dać zamislim živog stvora koji stoji napolju po ovakvoj no i."ć

Frenk je nagnuo bokal iznad svoje aše, a onda me prekorno pogledao kadač voda nije potekla.

„Ne gledaj mene", rekla sam. „Ti si potrošio svu vodu. Mada mi ne smeta ist."č Otpila sam da to dokažem.

Frenk je izgledao kao da je u iskušenju da ode do kupatila po vodu, ali je odustao od te namere i nastavio sa svojom pri om, pijuckaju i oprezno kao da mu je u ašič ć č vitriol, a ne najbolji viski „glenfidih".

„Da, bio je dole uz ivicu vrta sa ove strane, stajao je kraj ograde. Pomislio sam" - oklevao je, zagledan dole u svoju ašu — „najpre bih rekao da je gledao gore u tvojč prozor."

„Moj prozor? Baš neobi no!" Nisam mogla da spre im blago drhtanje, pa samč č otišla preko da zatvorim kapak, mada je izgledalo da je za to prekasno. Frenk me je pratio po sobi, pri aju i i dalje.č ć

„Da, i sam sam mogao da te vidim odozdo. etkala si kosu i psovala jer te nijeČ slušala."

„U tom slu aju, tip se verovatno slatko smejao", rekla sam kiselo. Frenk ječ odmahnuo glavom, mada se nasmešio i pogladio me po kosi.

„Ne, nije se smejao. Zapravo, izgledao je užasno nesre an zbog ne ega. Madać č mu lice nisam mogao dobro videti; re je samo o tome kako je stajao. Došao samč mu s leda, a kada se nije pomerio, u tivo sam upitao mogu li mu nekako pomo i.č ć Prvo se ponašao kao da me nije uo, pa sam pomislio da možda i nije od onolikeč buke vetra, te sam to ponovio, i krenuo sam da ga potapšem po ramenu da bih mu privukao pažnju, razumeš. Ali pre nego što sam stigao da ga dotaknem, on se naglo okrenuo, progurao pored mene i otišao niz ulicu."

„Zvu i pomalo nepristojno, ali ne baš sablasno", primetila sam, prazne i ašu.č ć č „Kako je izgledao?"

„Krupan tip", prise ao se Frenk mršte i se. „1 Škotlandanin, u kompletnojć ć goršta koj ode i, sve do kožne vre ice ispred kilta i najdivnijeg jelena u trku na brošuč ć ć na pledu. Hteo sam da ga pitam gde ga je nabavio, ali je otišao pre nego što sam stigao."

Otišla sam do komode i nasula još jedno pi e. „Pa, to i nije baš neuobi ać č jena pojava u ovim krajevima, slažeš li se? Vi ala sam tako obu ene muškarce u selu sđ č vremena na vreme."

„Neee..." Frenk je zvu ao nesigurno. „Ne, nije udna bila njegova ode a. Ali kadač č ć se progurao pored mene, mogao bih se zakleti da mi je bio dovoljno blizu da ga osetim kada se o ešao o moj rukav — ali nisam. I bio sam dovoljno zaintrigiran dač se okrenem i posmatram ga dok odlazi. Otišao je ulicom Dže- risajd, ali kada je stigao gotovo do oška, on je... nestao. Tada sam po eo da ose am jezu niz ki mu."ć č ć č

„Možda ti je nešto skrenulo pažnju na tren, a on je prosto zakora io u senku",č ponudila sam rešenje. „Ima mnogo drve a blizu tog oška."ć ć

„Mogu se zakleti da nisam oko skinuo s njega ni na tren", promrmljao je Frenk. Naglo je digao pogled. „Znam! Sada se se am zašto sam ga smatrao toliko udnim,ć č mada nisam shvatio tog asa."č

„Šta?" Pomalo su po ele da me zamaraju utvare, i htela sam da predem na neštoč interesantnije, na primer na krevet.

„Vetar je nosio kao lud, ali njegova ode a - njegov kilt i pled preko rać mena, razumeš - nisu se uopšte pomerali, sem od njegovog koraka."

Piljili smo jedno u drugo. „Pa", rekla sam na kraju, „to jeste malo jezivo."Frenk je slegao ramenima i onda se nasmešio, napuštaju i temu. „Bar imamoć

nešto da ispri amo vikaru slede i put kad ga vidimo. Možda je u pitanju uvenič ć č lokalni duh, i možda nam vikar može ispri ati njegovu jezivu istoriju." Bacio je pogledč na sat. „Ali bih sada rekao da je vreme za krevet."

„1 jeste", promrmljala sam.Gledala sam ga u ogledalu dok je skidao košulju i dohvatao vešalicu. Iznenada je

zastao na pola otkop avanja.č„Jesi li imala puno Škota u svojoj nadležnosti, Kler?", naglo je upitao. ,,U poljskoj

bolnici ili u Pembroku?"„Naravno", odgovorila sam, pomalo zbunjena. „Podosta Sifortovaca i Ka- merona

je prošlo kroz poljsku bolnicu u Amijenu, a onda smo malo kasnije, posle Kaena, imali mnogo Gordona. Fini momci, ve ina njih. Vrlo stoi ki primaju stvari generalno,ć č ali su užasne kukavice za injekcije." Nasmešila sam se, prise aju i se naro itoć ć č jednog.

„Imali smo jednog - jedan prili no matori prgavac zapravo, gajdaš iz Tre eč ć sifortske - koji nije mogao da podnese da ga bodu, naro ito ne u bedro. Sate ječ provodio u užasnoj neprijatnosti pre nego što bi dopustio ikome da mu pri e blizu sđ iglom, a ak i tada bi pokušao da nas navede da mu injekciju damo u ruku, madač treba intramuskularno." Nasmejala sam se prise aju i se kaplara izolma. „Rekaoć ć Č

mi je, 'Ako ve treba da ležim na stomaku golih guzova, ho u žensku ispod sebe, ać ć ne iza sebe sa tom šiljatom iglom'!"

Frenk se smeškao, ali je delovao kao da mu je mal ice neprijatno, što je estoč č bio slu aj sa mojim ne baš delikatnim ratnim pri ama. „Ne brini", rekla sam videvšič č njegov pogled, „ne u ovo ispri ati na aju u profesorskoj sobi."ć č č

Osmehuju i se vedrije stao je iza mene kad sam sela za toaletni sto i . Spustioć č ć je poljubac na moje teme.

„Ne brini", rekao je. „Profesorska kolonija e te obožavati, bez obzira šta ispri aš.ć č Mmmm. Kosa ti miriše predivno."

„Zna i, dopada ti se?" U odgovor, njegove šake su kliznule preko mojih ramena,č obuhvatile moje dojke u tankoj spava ici. U ogledalu sam videla njegovu glavu iznadć svoje, bradu je položio na moju glavu.

„Svi a mi se sve u vezi s tobom", rekao je grlenim glasom. „Izgledaš divno priđ svetlosti sve a, znaš. O i su ti poput trešafija u kristalu, a koža ti sija kao slonova a.ć č č Veštica pri sve ama, to si ti. Možda bi trebalo lampe da isklju im za stalno."ć č

„To otežava itanje u krevetu", rekla sam, a srce mi je zalupalo brže.č„Mogu da smislim i nešto bolje za krevet", promrmljao je.„Možeš li, zaista?", kazala sam, dižu i se i okre u i se da ruke savijemć ć ć

njemu oko vrata. „Šta, na primer?"* * *

Posle izvesnog vremena, dobro ušuškana iza zabravljenih kapaka, podigla sam glavu s njegovog ramena i rekla, „Zašto si me pitao ono ranije? O tome da li sam imala posla sa Škotima — mora da znaš da jesam, svakakvi ljudi prolaze kroz takve bolnice."

On se promeškoljio i nežno rukom prešao niz moja leda.„Mmm. Bez veze, zapravo. Prosto, kada sam video onog tipa napolju, palo mi je

na pamet da bi mogao biti" - oklevao je i malo me vrš e stegao - „daaa, znaš, da ječ ć to možda neko koga si le ila, na primer... možda je uo da si ovde odsela, pa došaoč č da vidi... tako nekako."

,,U tom slu aju", rekla sam prakti no, „zašto ne bi došao i zatražio da me vidi?"č č„Pa", Frenkov glas je bio vrlo opušten, „možda nije bio rad da naleti na mene."Podigla sam se na lakat i pogledala u njega. Ostavio je jednu sve u da gori pać

sam ga videla dovoljno dobro. Okrenuo je glavu i gledao trude i se da to delujeć nehajno u litografiju u boji princa arlija Lepog, kojom je gda Berd smatralaČ prikladnim da ukrasi zid.

Uhvatila sam ga za bradu i okrenula njegovo lice ka sebi. On se razroga ioč simuliraju i iznena enje.ć đ

„Da li to impliciraš", htela sam da znam, „da je ovek koga si video napoč lju nekakav, nekakav..." Oklevala sam, traže i odgovaraju u re .ć ć č

„Zainteresovani?", pokušao je da pomogne.„Neko za koga sam romanti no zainteresovana?", dovršila sam.č„Ne, ne, naravno da ne", rekao je neuverljivo. Sklonio je moju šaku sa svog lica i

pokušao da me poljubi, ali je sada na mene bio red da okrenem glavu. Pomirio se sa tim da me pritisne da ležim kraj njega.

„Re je samo o tome...", po eo je. „Pa, znaš, Kler, to jeste trajalo šest goč č dina. A videli smo se samo tri puta, poslednji put samo na jedan dan. Ne bi bilo neobi no...č mislim, svi znaju da su doktori i sestre pod užasnim stresom tokom hitnih slu ajeva,č i... pa, ja... samo to što... pa, razumeo bih, znaš, ako se išta, ovaj, onako spontano..."

Prekinula sam ovo naklapanje otrgavši se i izletevši iz kreveta.

„Da li misliš da sam ti bila neverna?", zahtevala sam odgovor. „Da li? Jer ako je tako, možeš da odeš iz ove sobe smesta. Još bolje, napusti ku u! Kako se usu uješć đ da impliciraš nešto takvo?" Kipela sam; Frenk se uspravio da sedne i pružio ruke u pokušaju da me uteši.

„Da me nisi dotakao!", prasnula sam. „Samo mi reci - da li misliš, na osnovu toga što je neki udak slu ajno pogledao u moj prozor, da sam imala vatrenu aferu sač č nekim svojim pacijentom?"

Frenk je ustao i obgrlio me. Ostala sam uko ena kao Lotova žena, ali je bioč uporan, milovao mi je kosu i trljao ramena onako kako zna da volim.

„Ne, ne mislim ništa sli no", rekao je odlu no. Privukao me je bliže i ja sam seč č malo opustila, mada ne toliko da bih ga zagrlila.

Posle dosta vremena promrmljao je meni u kosu, „Ne, znam da ti nikada ne bi u inila nešto takvo. Samo sam hteo da kažem, ak i da jesi... Kler, meni to ne bič č predstavljalo nikakvu razliku. Toliko te volim. Ništa što ikada u iniš ne može meč naterati da prestanem da te volim." Uzeo je moje lice me u šake — samo desetđ centimetara viši od mene, mogao je da mi gleda pravo u o i bez problema - i nežnoč rekao, „Opraštaš mi?" Njegov dah, sa jedva primetnom primesom „glenfidiha", bio je topao na mom licu, a njegove usne, pune i izazovne, bile su uznemiravaju e blizu.ć

Još jedna munja spolja prethodila je iznenadnom naletu oluje, a gromoglasna kiša se obrušila na crepove na krovu.

Polako sam ga obgrlila oko struka.„'Lepota milosti nije u njenoj snazi'," citirala sam. „'Ona se na tebe spušta kao

nežna rosa sa nebesa'..."Frenk se zasmejao i pogledao naviše; fleka koja se širila po tavanici nije

obe avala da emo suvi prespavati celu no .ć ć ć„Ako je ovo primer tvoje milosti", rekao je, „ne bih ni slu ajno hteo da vič dim tvoju

osvetu." Grom se prolomio nalik napadu minobaca a, kao odgovor na njegove re i,č č pa smo se oboje nasmejali, ponovo se ose aju i lagodno.ć ć

Tek kasnije, dok sam slušala njegovo ravnomerno disanje kraj sebe, po ela samč da se pitam. Kao što rekoh, nije bilo ni eg vrednog pomena što bi ukazalo nač neverstvo s moje strane. S moje strane. Ali je šest godina, kao što je i sam rekao, dug period.2Uspravno kamenjeospodin Kruk je došao po mene, kao što je bilo dogovoreno, ta no uč„Da bismo uhvatili rosu na ljuti ima, je 1' tako, curice?", rekao je, blistaju ić ć starovremenskom otmenoš u. Došao je motociklom koji mu je približno bio vršnjak, ić kojim smo trebali da odemo u prirodu. Prese za biljke bile su uredno pri vrš ene sač ć strana te ogromne mašine, kao štitnici na lu kom brodi u. Usledilo je opuštenoč ć tumaranje kroz tihu prirodu, koja se inila još tišom u poredenju sa strašnim urlanjemč motocikla g. Kruka, koje se naglo prekinulo. Starac je doista znao puno o lokalnim biljkama, otkrila sam. Ne samo gde mogu da se nadu, ve i o njihovoj vidarskojć vrednosti i na inu pripremanja. Zažalila sam što nisam ponela svesku da sve toč zapišem, ali sam zaneto slušala napukli stari glas i trudila se koliko mogu da sve to spakujem u memoriju dok sam uzorke odlagala u tešku presu za biljke.

Zastali smo da pojedemo spakovani ru ak kod podnožja udesnog brda sč č zaravnjenim vrhom. Zeleno kao i ve ina susednih, sa istim stenovitim izbo- inama ić č liticama, po ne emu je bilo razli ito: dobro utabana staza vodila je jednom njegovomč č stranom i naglo nestajala iza granitne stene.

„Šta li je tamo gore?", upitala sam, pokazuju i sendvi em sa šunkom. „Delujeć č prili no nepristupa no za piknik."č č

„Ah." G. Kruk je pogledom okrznuo brdo. „To je Kreg Na Dan, curice. Mislio sam da ti ga pokažem posle užine."

„Stvarno? Ima li ne eg posebnog u vezi s njim?"č,,Oh, ima", odgovorio je, ali je odbio da to pobliže objasni, jednostavno govore ić

da e mi biti jasno kada ga budem videla.ćPomalo sam strahovala da li e on mo i da se popne tako strmom stazom, ali seć ć

moj strah raspršio kada sam zaostala dah u i za njim. Kona no, g. Kruk je pružioć ć č kvrgavu šaku i izvukao me preko oboda brda.

„Eto ga." Mahnuo je rukom nekakvim posedni kim pokretom.čsedam narednog jutra.

,,Oh, pa to je praistorijska lokacija!", oduševljeno sam rekla. „Minijaturni praistorijski spomenik!"

Zbog rata, prošlo je ve nekoliko godina otkad sam poslednji put posetila zaravanć Solzberi, ali smo Frenk i ja obišli Stounhendž ubrzo posle ven anja. Kao ostali turistič koji zapanjeno tumaraju izme u ogromnog uspravnog kađ menja, gledali smo u Kameni oltar ('gde su drevni druidski sveštenici vršili svoja užasna žrtvovanja ljudi', objavio je sonornim koknijem turisti ki vodi autobusu italijanskih turista, koji su svič č kako dolikuje fotografisali kameni blok prili no obi nog izgleda).č č

Zbog iste one strasti prema preciznosti koja Frenka tera da na vešalici kravatu namesti tako da joj krajevi vise sasvim poravnato, mesto smo obišli i po obimu kruga, mere i koracima rastojanje izme u Z rupa i Y rupa, i broje i vodoravne gredeć đ ć na sarsenskom krugu, spoljnom prstenu ogromnih vertikala.

Tri sata kasnije smo znali koliko Y i Z rupa ima (pedeset devet, ako vas je briga; mene nije bilo), ali nismo znali ništa više o nameni gra evine nego desetineđ amaterskih i profesionalnih arheologa koji su hrlili na lokaciju po- slednjih petsto godina.

Mada nije bilo nestašice ideja, naravno. Život me u akademcima me je nau io dađ č je lepo izraženo mišljenje obi no bolje od loše iznete injenice, što se ti eč č č profesionalnog napredovanja.

Hram. Mesto za sahrane. Astronomska opservatorija. Mesto za pogubljenja (odatle neprikladno nazvani „žrtvenik" koji stoji s jedne strane, napola utonuo u svoju jamu). Pijaca. Dopadao mi se taj predlog, zamišljala sam megalitske doma ice kakoć skitaju oko kamenih blokova s korpama preko ruke, kriti ki odmeravaju i glazuru nač ć najnovijoj pošiljci pehara od crvene glinej skepti no slušaju tvrdnje pekara ič prodava a kamenog doba u vezi sa lopatama od jelenskog roga i ilibarskih ogrlica.č ć

Jedino što sam videla da negira tu hipotezu bilo je prisustvo leševa ispod kamenog oltara i kremiranih ostataka u Z rupama. Osim ako to nisu bili ostaci nesre nih trgovaca optuženih da su mušterijama zakidali na meri, de- lovalo jeć pomalo sumanuto da se ljudi sahranjuju na pijaci.

Nije bilo tragova sahranjivanja u minijaturnim ostacima na vrhu ovog brda. Pod „minijaturnim" podrazumevam samo da je krug uspravnog kamenja bio manji od Stounhendža; svaki kamen je bio dvaput viši od mene, i masivnih proporcija.

ula sam od nekog drugog vodi a u Stounhendžu da se takvi kameni krugoviČ č javljaju svuda po Britaniji i Evropi — neki bolje o uvani od drugih, neki malo druga ijič č po orijentaciji ili formi, a nijednom se ne zna ni svrha ni poreklo.

G. Kruk je stajao dobro udno se smeše i dok sam obigravala oko kać ć menja, zastaju i povremeno da neki nežno dotaknem, kao da bi moj dodir mogao da uti eć č na monumentalne kamene blokove.

Na nekom uspravnom kamenju su stajale šare, pruge bledih boja. Po drugom su bile posute ljuske liskuna koje su hvatale jutarnje sunce veselim svetlucanjem. Svo to kamenje bilo je znatno druga ije od skupina prirodnog kamenja koje je virilo izč bokora paprati svuda naokolo. Ko god da je sazidao kamene krugove, i za koju god namenu, smatrao ih je dovoljno važnim da bi iskopao u kamenolomu, oblikovao i prevezao naro ite kamene blokove radi podizanja ovih svedoka njegovog postojanja.č Oblikovao - kako? Prevezao - kako, i sa kog nezamislivog rastojanja?

„Moj suprug bi bio fasciniran", rekla sam g. Kruku, zastaju i da mu zahvać lim što mi je pokazao ovo mesto i biljke. „Doveš u ga da ga pogleda kasnije." Skvr enić č starac mi je galantno ponudio ruku na vrhu staze. Prihvatila sam je, zaklju uju ič ć posle jednog pogleda niz strminu da je uprkos svojim godinamaverovatno stabilniji na svojim a kalicama nego ja.č č* * *

Tog popodneva sam skrenula putem prema selu, da pokupim Frenka kod vikara. Sre no sam disala onu zanosnu goršta ku mešavinu vreska, žalfije i žutilovke,ć č prošaranu tu i tamo dimom iz dimnjaka i sa malo pržene haringe, dok sam prolazila kraj razbacanih ku ica. Selo se ugnezdilo na maloj padini ispod jedne od onihć visokih litica koje se tako strmo uzdižu iz škotske pustare. Ku ice kraj puta bile suć lepe. Zamah posleratnog prosperiteta protezao se ak i do novog sloja boje, pa seč ak i sveštenikova ku a, koja je bila stara bar sto godina, mogla podi iti jarkožutimč ć č

okvirima oko klimavih prozora.Vikareva doma ica, visoka, žilava žena sa tri niske vešta kih bisera, otvoć č rila je

vrata. Kada je ula ko sam, poželela mi je dobrodošlicu i odvukla me dugim, uskim,č mra nim hodnikom sa itavim nizom sepija gravura ljudi koji su mogli biti uveneč č č li nosti svog doba, ili najdraži ro aci sadašnjeg vikara, ali su isto tako mogli biti ič đ lanovi kraljevske porodice, pošto sam slabo mogla da ih razaznam u polutami.č

Nasuprot tome, vikareva radna soba je zaslepljivala svetlom sa ogromnih prozora koji su išli skoro od poda do plafona na jednom zidu. Stafelaj blizu kamina, na kom je stajalo nedovršeno ulje crnih stena prema ve ernjem nebu, pokazivao je razlogč postojanja tih prozora, koji su sigurno dodati znatno pošto je ku a bila izgra ena.ć đ

Frenk i nizak, zdepast ovek sa vikarskom kragnom prijatno su se zadubili uč masu krzavih papira na stolu uz suprotni zid. Frenk jedva da je podigao pogled u znak pozdrava, ali je vikar u tivo prekinuo svoje objašnjavanje i požurio da mi stisneč ruku, dok mu je okruglo lice sijalo u druželjubivom oduševljenju.

„G o Randal!", rekao je, zdušno pumpaju i moju šaku. „Baš lepo što vas opetđ ć vidim. A došli ste baš u pravi as da ujete novosti!"č č

„Novosti?" Bacaju i pogled na neuredne papire na stolu i rukopis na njima,ć prora unala sam da je datum novosti o kojima je re verovatno bio oko 1750. Sto eč č ć re i da to nisu baš neke novosti koje e uzdrmati svet.ć ć

„Da, zaista. Pratili smo trag pretka vašeg supruga, Džeka Randala, kroz vojne izveštaje iz tog vremena." Vikar se nagnuo bliže, govore i iz jednog ugla usta kaoć neki gangster u ameri kom filmu. „Ja sam, ovaj, 'pozajmio' izveštaje iz kartotekeč lokalnog Istorijskog društva. Bi ete dovoljno pažljivi da ne kažete nikome?"ć

To mi je bilo zabavno, pa sam se složila da ne u otkriti njegovu smrtnu tajnu, ać onda sam pogledom potražila udobno mesto gde bih mogla da saznam najnovija otkri a iz osamnaestog stole a. Velika fotelja sasvim do prozora je izgledalać ć pogodno, ali kada sam krenula da je okrenem ka stolu, zaklju ila sam da je več ć zauzeta. U njoj se nalazio de ak sa busenom sjajne crne kose, koji je, sklup an uč č dubini fotelje, vrsto spavao.č

„Rodžere!" Vikar, koji je došao da mi pomogne, bio je iznena en koliko i ja. Naglođ probu eni de ak je posko io, razroga enih o iju boje mahovine.đ č č č č

,A šta li si to sada namerio, mali nitkove?", s ljubavlju ga je grdio vikar. ,,Oh, zaspao si opet itaju i stripove?" Pokupio je stranice jarkih boja i pruč ć žio ih de aku.č „Beži sad, Rodžere, imam posla sa Randalovima. Oh, sa ekaj, zaboravio sam dač vas upoznam - g o Randat ovo je moj sin, Rodžer."đ

Bila sam pomalo iznena ena. Ako sam ikada upoznala nekog ko je ga-đ rantovano samac, vele asni Vejkfild je bio taj. Ipak, prihavatila sam u tivo pruženuč č šapu i toplo je protresla, opiru i se želji da nešto lepljivo što mi je ostalo na rucić obrišem o suknju.

Vele asni Vejkfild je s ljubavlju gledao za de akom kada je ovaj odjurio kač č kuhinji.

„Moj sestri , zapravo", poverio se. „Otac je oboren iznad Lamanša, a majkać stradala od bombardovanja, pa sam ga ja uzeo."

„Baš ljubazno od vas", promrmljala sam, misle i na strica Lamba. I on je poginuoć pri bombardovanju, ubijen pogotkom u dvoranu Britanskog muzeja, gde je predavao. Znaju i njega, mislila sam da bi mu prevashodno ose anje bila zahvalnost štoć ć susedno krilo sa persijskim antikvitetima nije stradalo.

„Nimalo, nimalo." Vikar je posti eno mlatio rukom. „Lepo je imati malo mladosti uđ ku i. Sad, molim vas, sedite."ć

Frenk je po eo da govori i pre nego što sam spustila tašnu. „Najneverovat- nijač sre a, Kler", oduševljavao se, prelistavaju i stranice s magare im ušima. „Vikar jeć ć ć pronašao itav niz vojnih izveštaja u kojima se pominje Džonatan Randal."č

„Pa, to što se toliko pominje je izgleda zasluga samog kapetana Randala", primetio je vikar, uzimaju i neke papire od Frenka. „Bio je zapovednik garnić zona u Fort Vilijamu nekih etiri godine, ali izgleda da je veliki deo vremena provodioč maltretiraju i mnoge po Škotskoj iza granice, u službi krune. Ovo ovde" — pažljivo jeć izdvojio štos papira i položio ih na sto - „su izveštaji o pritužbama koje su razne porodice i zemljoposednici podneli protiv kapetana, i u kojima se žale na svašta, od uplitanja vojnika iz garnizona sa njihovom poslugom do iste krade konja, da neč pominjemo razne slu ajeve 'uvrede', neprecizirane."č

To me je zabavljalo. „Zna i, imaš notornog konjokradicu u svojoj poroč di nojč lozi?", rekla sam Frenku.

Slegao je ramenima, nimalo uzbu en. „On je bio šta je bio, i ja tu ne mogu ništa.đ Ja samo ho u da saznam. Tužbe nisu naro ito neobi na stvar, za taj period; Englezić č č uopšte, a vojska naro ito, bili su prili no nepopularni svuda po Hajlendsu. Ne, udnoč č č je to što se izgleda ništa nije desilo s pritužbama, ak ni s onim najozbiljnijim."č

Upao je vikar, koji nije bio u stanju da dugo miruje. „Tako je. Mada u to vreme oficiri nisu bili ni nalik ovim današnjim, mogli su u prili noj meri da rade kako im seč prohte. Ali je ovo udno. Nije re o tome da su pritužbe razmotrene pa odba ene;č č č jednostavno se više ne pominju. Znate li na šta sumnjam, Randale? Vaš predak mora da je imao pokrovitelja. Nekoga ko ga je mogao zaštititi od prekora njegovih pretpostavljenih."

Frenk se po ešao po glavi, kilje i u izveštaje. „Verovatno ste u pravu. To ječ č ć morao biti neko stvarno mo an. Visoko u vojnoj hijerarhiji, na primer, ili možda nekoć iz plemstva."

„Da, ili možda..." Vikarevu teoriju je prekinuo ulazak doma ice, gde Gre- jam.ć„Donela sam vam mal ice osveženja, gospodo", objavila je, odlu no spuštaju ić č ć

poslužavnik sa ajem nasred stola, odakle je vikar spasao svoje dragocene depešeč

u poslednji as. Pogledala je ka meni lukavim pogledom, po inju i da trese rukama ič č ć nogama i zacaklivši malo o ima.č

„Donela sam samo dve šolje, pošto sam mislila da e možda gda Randal hteti dać mi se pridruži u kuhinji. Imam mal ice..." Nisam sa ekala završetak njenog poziva,č č ve sam spremno sko ila na noge. ula sam kako se teorije dalje razvijaju iza meneć č Č dok smo se gurale kroz obrtna vrata koja vode u kuhinju.

aj je bio zelen, vreo i mirišljav, sa komadi ima listova koji su se vrtložili uČ ć te nosti.č

„Mmm", rekla sam, spuštaju i šolju. „Odavno nisam okusila ulong."ćGda Grejam je klimnula glavom, sijaju i zbog mog uživanja u njenom osveženju.ć

O ito se vrlo potrudila, postavila je ru no heklane podmeta e pod žuto-bele šolje ič č č poslužila gusto ulupani krem uz tvrde kola i e.č ć

„Nisam ga mogla nabaviti u vreme rata, znaš. A on ti je najbolji za gledanje u šolju. Kako smo užasno vreme proživeli s onim eri grejom. Listovi se raspadaju tako brzo, ništa ne vidiš."

„Vi gledate u šolju?", upitala sam, jer me je to pomalo zabavljalo. Ništa nije toliko odudaralo od uobi ajene predstave o ciganskoj proro ici nego gda Grejam, s njenomč č kratkom, gvozdeno sivom trajnom i trostrukom niskom bisera oko vrata. Prosto se videlo kako gutljaj aja putuje niz dugi, žilavi vrat i nestaje pod bleštavim zrnima.č

„Naravno, draga moja. Baš kako me je baba nau ila, a nju njena baba. Popijteč svoj aj, i vide u šta tu ima."č ć

Dugo je utala, povremeno naginju i šolju da uhvati svetio, ili je polako vrte ić ć ć izme u mršavih dlanova da bi dobila druga iji ugao.đ č

Šolju je položila obazrivo, kao da se plaši da bi joj mogla eksplodirati u lice. Bore sa obe strane njenih usta su se produbile, a obrve skupile kao da je zbunjena.

„Pa", kona no je rekla. „Ovo je jedan od onih retko udnih slu ajeva."č č č

„Oh?" Ovo me je i dalje zabavljalo, ali sam po injala da budem ljubopit- ljiva.č „Ho u li sresti visokog tamnog neznanca, ili u putovati preko mora?"ć ć

„Možda." Gda Grejam je prepoznala moj ironi ni ton, pa je odgovorila isto tako,č smeškaju i se. „A možda i ne. To je ono što je udno sa vašom šoljom, draga moja.ć č Sve u njoj je kontradiktorno. Tu je zakrivljeni list za putovanje, ali ga preseca jedan polomljeni, što zna i da ostaješ gde si. A neznanaca ima, nema sumnje, i toč nekoliko. Jedan od njih je tvoj muž, ako ispravno vidim u šolji."

Moja zabavljenost je malo popustila. Posle šest godina razdvojenosti, i šest meseci zajedno, moj muž jeste pomalo neznanac. Mada mi nije bilo jasno kako se to može videti u šolji.

Gda Grejam se i dalje mrštila. „Daj da ti vidim ruku, dete", kazala je.Šaka koja je držala moju bila je koš ata, ali iznena uju e topla. Miris lavandineč đ ć

vodice širio se od uredne prosede glave nagnute nad mojim dlanom. Dugo je bila zagledana u moju šaku, prate i povremeno prstom neku liniju, kao da sledi mapu ijić č se svi putevi gube u peš anim i napuštenim pustarama.č

„Dakle, šta ima?", upitala sam, trude i se da zvu im bezbrižno. „Ili mi je sudbinać č toliko užasna da se ne sme izre i?"ć

Gda Grejam je zamišljeno posmatrala moje lice, ali nije ispustila moju šaku. Odmahnula je glavom, pu e i usne.ć ć

„O, ne, draga moja. Nije tvoja sudbina na dlanu. Samo njeno seme." Glava nalik pti joj se nagnula na stranu dok je razmišljala. „Linije tvog dlana se menjaju, znaš. Uč nekom drugom asu tvog života mogu biti prili no druč č ga ije nego sada."č

„To nisam znala. Mislila sam da se ovek ra a sa njima, i da je to to." Borila samč đ se sa porivom da istrgnem ruku. „Kakva je onda svrha gledanja u dlan?" Nisam htela da to zazvu i grubo, ali mi ovo nije prijalo, posebno odmah posle onog gledanja uč šolju. G a Grejam se neo ekivano nasmejala, i sklopila mi prste preko dlana.đ č

„Pa eto, linije na dlanu pokazuju šta si ti, draga. Zato se i menjaju - il' bi trebale. Ne menjaju se samo kod nekih; kod onih dovoljno nesre nih da se ne menjaju uć sebi, ali takvi su malobrojni." Gurnula je ka meni moju skupljenu šaku i potapšala je. „Ne verujem da si jedna od tih. Tvoj dlan ve pokazuje dosta promena, za nekogć tako mladog. To je verovatno zbog rata, naravno", kazala je, kao za sebe.

Opet sam bila radoznala, pa sam svojevoljno raširila dlan.„Šta sam ja, onda, prema mom dlanu?"G a Grejam se namrštila, ali nije opet uzela moju šaku.đ„Ne mogu tek tako da kažem. To je udno, pošto kod ve ine dlanova poč ć stoji

sli nost. Pazi, ne u da kažem ono 'vidiš jednog, vido si ih sve', al' je esto tako -č ć č postoje šabloni, razumeš." Naglo se nasmešila, neobi no šarmantnim osmehom kojič je otkrio veoma bele i garantovano vešta ke zube.č

„Tako ti proro ice rade, znaš. Ja to radim za crkvenu slavu svake godine -č odnosno radila sam pre rata; sad u valjda opet. Ali neka devojka dode u šator - i etoć mene, pod turbanom s paunovim perom pozajmljenim od gde Donaldson i 'ode ić orijentalne raskoši' — to je vikarev penjoar, sva ko paun i žuta ko sunce - u svakom slu aju, pregledam je dobro dok se pretvaram da joj gledam u dlan, i vidim da joj ječ bluza skresana sve do doru ka, jeftin parfem i minduše sve do ramena. Ne treba mič kristalna kugla da bih rekla da e se poroditi pre slede e slave." Gda Grejam jeć ć zastala, sive o i su sijale od pakosti. „Mada, ako nema ništa na ruci koju držiš, uvekč je takti nije da predvidiš da e se uskoro udati."č ć

Nasmejala sam se, a i ona. „Zna i, uopšte joj ne gledate u dlan?", upitala sam.č „Osim da proverite ima li burmu?"

Delovala je iznena eno. ,,Oh, naravno da gledam. To je samo da unapred znašđ šta eš videti. Generalno." Klimnula je glavom prema mom otvorenom dlanu. „Ali ovoć nije šablon koji sam vi ala ranije. Veliki palac, eto" - nagnula se napred i dotakla ga -đ „to se ne e puno promeniti. Zna i da si vrlo odlu na, i da imaš volju koju je teškoć č č slomiti." Namignula mi je. „Ra unam da ti je to muž ve reko. Isto je i s ovim."č ć Pokazala je na mesnato uzvišenje kod korena palca.

„Šta je to?"„Venerin brežuljak, tako se zove." Izvešta eno je stisla usne, mada su se oškovič ć

neukrotivo podigli. „Kod muškog, rekla bih da to zna i da voli cure. Kod žene je toč nešto druk ije. Da budemo pristojni oko toga, malo u ti proreci i kazati da niječ ć verovatno da e muž oti i daleko od tvog kreveta." Ispustila je iznena uju e dubok ić ć đ ć eroti an kikot, a ja sam malo pocrvenela.č

Postarija doma ica se opet zadubila u moj dlan, bockaju i šiljatim kažiprć ć stom tu i tamo da naglasi svoje re i.č

,,E, sad, dobro izražena linija života; dobrog si zdravlja, i tako e verovatno ić ostati. Linija života je prekinuta, što zna i da ti se život bitno promenio - pa, to ječ istina kod svakog od nas, zar ne? No tvoja je izreckanija, recimo, no štoobi no vi am; sva je u deli ima. A tvoja linija braka, sad" — opet je odmahč đ ć nula glavom — „podeljena je; to nije neobi no, zna i dva braka..."č č

Moja reakcija je bila slaba i istog trena potisnuta, ali je ona ulovila kad sam se trgla i odmah podigla pogled. Pomislila sam kako je prili no pronicljiva gatara.č Odmahnula je umiruju e sedom glavom.ć

„Ne, ne, curice. Ne zna i to da e se nešto desiti tvom dobrom oveku. Ve samoč ć č ć da ako do toga do e", naglasila je ono „ako" slabim stiskanjem moje šake, „ne ešđ ć biti od onih što venu i protra e ostatak života u žaljenju. To u stvari zna i da si odć č onih koji mogu voleti opet ako izgube prvu ljubav."

Kratkovido je žmirkala u moj dlan, nežno prelaze i kratkim, zašiljenim noktomć preko duboke linije braka. „Mada se ve ina linija prekida - tvoja se ra va." Podigla jeć č pogled uz nestašni osmeh. „Jesi li sigurna da nisi bigamista u potaji?"

Odmahnula sam glavom, smeju i se. „Ne. Gde bih našla vremena za to?" Zatimć sam zakrenula dlan, pokazuju i spoljni rub.ć

„ ula sam da mali znaci sa strane dlana pokazuju koliko eš dece imati?" Ton miČ ć je bio opušten, nadala sam se. Rub mog dlana je bio razo aravaju e gladak.č ć

Gda Grejam je prezrivo odmahnula rukom na tu ideju.„Pah! Kad rodiš jedno ili dvoje, možda se to tu pokaže. Verovatnije je da e seć

znaci videti na licu. Iako to ništa ne dokazuje unapred.",,Oh, ne dokazuje?" Blesavo mi je laknulo što to ujem. Htela sam da pitam da lič

duboke linije preko korena moje šake nešto govore (potencijalni samoubica?), ali smo u tom asu bile prekinute ulaskom vele asnog Vejkfilda u kuhinju, koji je doneoč č prazne šolje. Spustio ih je u sudoperu i po eo bu no i trapavo da pretura poč č kredencu, o ito u nadi da e to podsta i pomo .č ć ć ć

Gda Grejam je sko ila na noge da brani svetost svoje kuhinje, i vešto od-č gurnuvši vele asnog u stranu, po ela da slaže pribor za aj na poslužavnik za radnuč č č sobu. On me je odvukao u stranu, bezbedno van puta.

„Sto ne do ete u radnu sobu i popijete još jedan aj sa mnom i svojim mužem,đ č g o Randal? Došli smo do najugodnijeg otkri a."đ ć

Videla sam i pored njegove spoljne pribranosti da ho e da pukne od rać dosti zbog onoga što su našli, kao de a i sa žabom u džepu. Bilo je jasno da moram da odemč č ć i pro itam ra un od pralje kapetana Džonatana Randala, priznanicu od izmara ilič č č neki sli no fascinantni dokument.č

Frenk se toliko zaneo iscepanim dokumentima da je jedva podigao pogled kada sam ušla. Oklevaju i ih je predao u vikareve debele šake, pa obišao i staoćiza vele asnog Vejkfilda vire i mu preko ramena, kao da ne može podneti da papireč ć ma i na trenutak izgubi iz vida.

„Da?", rekla sam u tivo, dodiruju i prljave papire. „Hmmm, da, vrlo zanimljivo."č ć Zapravo je duguljasti rukopis bio toliko bled i tako kitnjast da je izgledalo uzaludno truditi se oko dešifrovanja. Jedan list, bolje o uvan od ostalih, imao je nekakav grb uč vrhu.

„Vojvoda od... Sandringama, je 1' tako?", upitala sam zure i u grb sa izble- delimć leže im leopardom, i ne im odštampanim ispod, što je bilo itljivije od rukopisa.ć č č

„Da, zaista", kazao je vikar, sijaju i još više. „Titula koja se ugasila, znate."ćNisam znala, ali sam inteligentno klimala glavom, pošto mi nije bilo nepoznato

kako izgleda kada istori ara zahvati ose aj otkri a. Retko je bilo potrebno u initič ć ć č nešto više, dovoljno je bilo klimati glavom i govoriti ,,Oh, zaista?" ili „Kako je to fascinantno!" u odgovaraju im intervalima.ć

Pošto je neko vreme šetao iz Frenkovih ruku u vikareve i obratno, kona no ječ vikaru pripala ast da mi saopšti njihovo otkri e. O ito, svo ovo ubre je ukazivalo nač ć č đ to da je Frenkov predak, uveni Blek Džek Randal, bio ne samo galantni vojnikč krune, ve i poverljivi - i tajni - agent vojvode od Sandringama.ć

„Maltene agent provokator, zar ne biste tako rekli, doktore Randal?" Vikar je milostivo dodao loptu Frenku, koji ju je zgrabio i potr ao.č

„Da, doista. Jezik je vrlo uzdržan, naravno..." Pažljivo je okrenuo stranice urednim kažiprstom.

Oh, stvarno?", rekla sam.„Ah se iz ovoga sti e utisak da je Džonatanu Randalu bio poveren posaoč

podsticanja jakobinskih ose anja, ako su takva postojala, medu istaknutim škotskimć familijama u ovom kraju. A poenta je bila da se iš a ka bilo koji baronet ili plemenskič č starešina koji u potaji gaji simpatije u tom smeru. Mada je to udno. Zar nisu zač samog Sandringama sumnjali da je jakobinac?" Frenk se okrenuo vikaru, lica namrštenog zbog ove istrage. Vikareva glatka, elava glava namrštila se isto tako.ć

„O, pa da, verujem da ste u pravu. Ali stanite, hajde da proverimo u Ka- meronu" - sam se bacio ka biblioteci, pretrpanoj primercima u tele oj koži — „nema sumnjeć da on pominje Sandringama."

„Kakoje to fascinantno", promrmljala sam, puštaju i da mi pažnja odluta na plutu kojomć

je jedan zid radne sobe bio pokriven od poda do tavanice.Pluta je bila prekrivena izborom najneverovatnijih stvari; ve inom har- tijama oveć

ili one vrste, ra unima za gas, prepiskom, saopštenjima Saveta dijeceze,č pogubljenim stranicama romana, napomenama ispisanim rukom samog vikara, ali i raznim drugim sitnicama kao što su klju evi, zatvara i flaša, i ne im što je izgledaloč č č kao deli i automobila, prika eno ekser i ima i kanapima.ć č č ć

Onako zaludna preturala sam po toj šarolikosti, na pola uva slušaju i rać spravu koja se odvijala iza mojih leda. (Vojvoda od Sandringama verovatno jeste bio jakobinac, zaklju ili su.) Pažnju mi je privuklo rodoslovno stablo, sa puno pažnječ zaka eno na zasebno mesto pomo u etiri ekser i a, po jednim za svaki ošak. Vrhč ć č č ć ć tablice je sadržavao imena iji su datumi sezali na po etak sedamnaestog veka. Zač č oko mi je zapalo jedno ime u dnu: „Rodžer V. (Ma- kenzi) Vejkfild", tako je glasilo.

„Izvinite", rekla sam, upadaju i u zapenušalu raspravu o tome da li leoć pard na vojvodinom grbu ima ljiljan u šapi, ili je to trebalo da bude šafran? „Da li je ovo rodoslov vašeg sina?"

„Eh? Oh, da, ovaj, jeste." Skrenuvši pažnju, vikar je požurio preko sobe, ponovo sijaju i od sre e. Nežno je otka io tablicu sa zida i položio je na sto pred mene.ć ć č

„Nisam hteo da zaboravi svoju porodicu, razumete", objasnio je. „To je prili noč stara loza, seže nazad do hiljadu šesto i neke." Njegov debeli kažiprst sledio je naslednu liniju gotovo sa strahopoštovanjem.

„Dao sam mu svoje ime pošto je tako izgledalo prikladnije, pošto živi ovde, ali nisam hteo da zaboravi odakle poti e." Napravio je grimasu kao da se izvinjava.č „Plašim se da moja porodica ne može da se podi i, u genealoškom smislu. Vikari ič parosi, sa ponekim prodavcem knjiga promene radi, i jedva se može slediti do 1762. ili tu negde. Prili no loše sa uvani zapisi, znate", rekao je, žalostivo odmahuju ič č ć glavom zbog nehajnosti svojih predaka.

Ve je bilo kasno kada smo kona no pošli od vikara koji je obe ao da e pismać č ć ć odneti u grad na kopiranje odmah ujutru. Frenk je veselo brbljao o špijunima i jakobincima tokom ve eg dela puta do gostionice gde Berd. Kona no je, me utim,ć č đ zapazio moje utanje.ć

„Sta je, ljubavi?", upitao je, brižno uhvativši moju ruku. „Ne ose aš se dobro?" Toć je bilo izre eno tonom u kome su se mešali briga i nada.č

„Ne, dosta sam dobro. Samo sam mislila..." Oklevala sam, jer smo o tome pri alič ranije. „Mislila sam na Rodžera."

„Rodžera?"

Nestrpljivo sam uzdahnula. „Stvarno, Frenk! Umeš da budeš tako... zaboravan! Rodžer, sin vele asnog Vejkfilda."č

,,Oh. Da, naravno", rekao je neodre eno. „Šarmantno dete. Šta s njim?"đ„Pa... samo da ima mnogo takve dece. Koja su ostala siro i i, razumeš."č ćOštro me je pogledao i odmahnuo glavom.„Ne, Kler. Stvarno bih voleo, ali sam ti ve rekao šta ose am u pogleduć ć

usvajanja. To je samo... Ne bih mogao da imam prava ose anja prema detetu kojeć nije... pa, nije moje krvi. Nema sumnje da je to blesavo i sebi no s moje strane, alič tako je. Možda u vremenom promeniti mišljenje, ali sada..." Prešli smo nekolikoć koraka u napetoj tišini. Iznenada je stao i okrenuo se k meni, stežu i me za ruke.ć

„Kler", rekao je grlenim glasom, „želim naše dete. Ti si nešto najvažnije na svetu za mene. Ho u da budeš sre na, iznad svega, ali želim... pa, ho u da te zadržim zać ć ć sebe. Plašim se da bi dete spolja, neko sa kojim nismo stvarno povezani, delovalo kao uljez, i to mi je mrsko. Ali mo i da ti pružim dete, gledam ga kako raste u tebi,ć vidim kako se ra a... tada bih se ose ao kao da je to više nekakav... nastavak tebe,đ ć možda. I mene. Pravi deo porodice." O i su mu se mole ivo raširile.č ć

„Da, u redu, razumem." Bila sam voljna da batalim tu temu — bar za sada. Okrenula sam se da nastavim put, ali je on pružio ruku i privukao me u naru je.č

„Kler. Volim te." Nežnost u njegovom glasu bila je neodoljiva, i ja sam oslonila glavu na njegovu jaknu, ose aju i njegovu toplotu i snagu ruku koje su me držale.ć ć

„Volim i ja tebe." Stajali smo spojeni na tren, njišu i se pomalo na ve- tru koji jeć brisao niz put. Iznenada se Frenk malo odmakao, smeše i se ka meni.ć

„Sem toga", rekao je tiho, sklanjaju i mi sa lica kosu koju je vetar tamo naneo,ć „još nismo digli ruke, zar ne?"

Uzvratila sam osmeh. „Ne."Uzeo me je za ruku, smestio je udobno pod svoj lakat, pa smo se okrenuli ka

našem pansionu.„Raspoložena za još jedan pokušaj?"„Da. Zašto da ne?" Hodali smo, ruku pod ruku, nazad ka ulici Džerisajd. Pogled

na Barah Mor, piktski kamen koji stoji na uglu ulice, naveo me je da pomislim na drevne stvari.

„Zaboravila sam!", uzviknuh. „Imam nešto uzbudljivo da ti pokažem." Frenk je spustio pogled na mene i privukao me bliže. Stisnuo mi je šaku.

„Imam i ja tebi", rekao je uz osmeh od uva do uva. „Ti meni svoje možeš da pokažeš sutra."* * *

Sutradan smo, me utim, imali druga posla. Zaboravila sam da smo plađ nirali celodnevni izlet do Grejt Glena na Loh Nesu.

Trebalo se dosta voziti kroz Glen, pa smo pošli rano ujutru, pre izlaska sunca. Posle žurbe kroz ledenu zoru do auta koji nas je ekao, bilo je prijatno opustiti seč pod ebetom i ose ati toplotu kako se kradom vra a u moje šake i stopala. Zajednoć ć ć s tim je došla najprijatnija pospanost, i ja sam blaženo usnula na Frenkovom ramenu, a poslednji prizor koga sam bila svesna bila je voza eva glava uokvirenač crvenilom jutarnjeg neba.

Stigli smo posle devet, a vodi kog je Frenk naru io ekao nas je na obali jezerač č č sa malom jedrilicom.

„Ako želite, gos'n, mislio sam da malo jedrimo i da s jezera pridemo dvorcu Urkuhart. Tamo nešto da prezalogajimo, pa idemo dalje." Vodi , nač mrgo eniđ ove uljak u iznošenoj pamu noj košulji i suknenim pantalonama, uredno je odložioč č č

izletni ku korpu ispod sedišta, pa mi ponudio žuljevitu ruku da si em u amac.č đ č

Dan je bio divan, sa bujnom vegetacijom na strmim obalama iji se odrazč razmrljao po uzburkanoj površini jezera. Naš vodi , mada je izgledao namrč go eno,đ znao je puno i bio pri ljiv, pokazivao je ostrva, dvorce i ruine koje su obrubljivaleč dugo, usko jezero.

„Tamo, to je dvorac Urkhart." Pokazao je na gladak kameni zid, jedva vidljiv kroz drve e. „11' ono što je od njega ostalo. Proklele su ga veštice Glena, pa su se uć njemu smenjivale nesre e, jedna za drugom."ć

Ispri ao nam je pri u o Meri Grant, erki vlasnika dvorca Urkhart, i nječ č ć nom ljubavniku, Donaldu Donu, sinu pesniku Makdonalda od Bohuntina. Iako im je bilo zabranjeno da se vi aju zbog momkove navike da „digne" svu stoku na koju nai eđ đ (stara i cenjena profesija u Hajlendsu, uveravao nas je vodi ), oni su se ipakč sastajali. Otac je na uo nešto o tome, pa je momak namamljen na lažni randevu ič uhva en. Osu en na smrt, molio je da mu odrube glavu kao džentlmenu, a ne da gać đ obese kao kriminalca. Taj zahtev je uvažen, i mladi je pošao prvi ka gubilištuć ponavljaju i: „ avo e uzeti gospodara Granta iz cipela, a Donald Don ne e bitić Đ ć ć obešen". I nije, a legendakaže da je njegova glava, kotrljaju i se sa gubilišta, govorila: „Meri, podigni mojuć glavu."

Zadrhtala sam, a Frenk me je obgrlio jednom rukom. „Evo odlomka jedne od njegovih sa uvanih pesama", rekao je tiho. „Donalda Dona. Ide ovako:č

„Sutra u biti na brdu, bez glave.ćZar ne žališ moju tužnu dragu,Moju Meri, plave kose i nežnih o iju?"čUhvatila sam njegovu šaku i blago je stegla.Dok su se nizale pri e o izdajama, ubistvima i nasilju, pomislila sam da je jezeroč

zaslužilo svoju zlokobnu reputaciju.„Šta je sa udovištem?", pitala sam, zagledana preko ivice u mra ne duč č bine.

Izgledalo je sasvim prikladno na ovakvom mestu.Naš vodi je slegao ramenima i pljunuo u vodu.č„Paaa, jezero jeste udno, nema sumnje. Ima pri a, kako da ne, o neč č em staromč

i zlom što je nekad živelo u dubinama. Tome su prinošene žrtve — marvu, a ponekad i detence, bacali su u jezero u pletenoj korpi." Opet je pljunuo. „A neki kažu da je jezero pravi bezdan — u sredini ima rupu duboku kakve nema u celoj Škotskoj. S druge strane" — vodi eve o i suzile su se još više — „bila je ovde porodica izč č Lankašira pre neku godinu, došli ko bez duše u policijsku stanicu u Invermoristonu, vi u i da su videli kako udovište izlazi iz vode i krije se u paprati. Rekli su da je toč ć č bilo užasno stvorenje, sa ri om dlakom i užasnim rogovima, i žvakalo je nešto, a sveđ mu krv kapala iz usta." Digao je ruku, zaustavljaju i moj užasnuti krik.ć

„Pozornik kog su poslali se vratio i rekao, daaa, ako se izuzme krv, opis je bio vrlo ta an" - zastao je radi efekta — „lepe hajlendske krave, koja je žvakala travu uč paprati!"

Prejedrili smo pola jezera pre nego što smo se iskrcali na kasni ru ak. Sač ekaoč nas je auto kojim smo pošli nazad kroz Glen, ne videvši na putu ništa zlokobnije od prepadnute lisice, kojoj je nekakva životinjica visila iz usta. Kada smo se pojavili iz krivine, sko ila je ukraj puta i požurila uz kosinu, okretna kao senka.č

Bilo je zaista kasno kada smo se kona no doteturali stazom do pansiona gdeč Berd smeju i se i dalje svemu što se tog dana dogadalo, i stajali pripijeni jedno uzć drugo na pragu dok je Frenk tražio klju .č

Tek kada smo se skidali da legnemo, setila sam se da pomenem Frenku kamenu gra evinu na Kreg Na Danu. Njegov umor je odjednom nestao.đ

„Stvarno? I ti znaš gde je? Predivno, Kler!" Sijao je od sre e i po eo da preturać č po svom koferu.

„Šta to tražiš?"„Budilnik", odgovorio je vade i ga.ć„Šta e ti?", zapanjeno sam pitala.ć„Ho u da ustanem na vreme da ih vidim."ć„Koga?"„Veštice."„Veštice? Ko ti je rekao da tamo ima veštica?"„Vikar", odgovorio je Frenk, o igledno uživaju i u šali. „Njegova domač ć ica jeć

jedna od njih."Pomislila sam na dostojanstvenu g u Grejam i nasmejala sam se podruđ gljivo.

„Ne budi blesav!"„Pa, nisu zapravo veštice. Bilo je veštica svuda po Škotskoj stotinama godina —

spaljivali su ih i u dobrom delu osamnaestog veka — ali ove zapravo treba da su druidi ili nešto sli no. Ne o ekujem da je to stvarno skup veštica - ne obožavajuč č

avola, nisam to mislio. Ali je vikar rekao da postoji jedna lokalna grupa koja se jošđ drži rituala na stare dane sun evog pira. On ne može sebi da dozvoli da pokažeč ve e interesovanje za takva zbivanja, razumeš, zbog svog položaja, ali je suvišeć znatiželjan ovek da bi na to sasvim zaboravio. Nije znao gde se ceremonijač odigrava, ali ako postoji kameni krug u blizini, morada je tamo." Protrljao je ruke u iš ekivanju. „Kakva sre a!"č ć* * *

Ustati jednom po mraku radi odlaska u avanturu nije zabavno. U initi to dvaput uč dva dana nadmašuje mazohizam.

A ovog puta tu nije bio auto koji ima ebad i termose. Pospano sam posrtala uzć brdo iza Frenka, sapli u i se o korenje i udaraju i o kamenje. Bilo je hladno ić ć ć maglovito, pa sam ruke nagurala duboko u džepove svog džempera.

Još jedan napor preko grebena brda, i pred nama se ukazao kameni krug, iako su kameni blokovi bili jedva vidljivi po slabom svetlu pred zoru. Frenk je stajao sasvim nepomi an dive i im se, a ja sam se spustila na zgodnu stenu, dah u i.č ć ć ć

„Divno", promrmljao je. Ne ujno je prišao spoljnom obodu prstena, nječ gova senovita prilika nestala je medu ve im senkama kamenova. Bili su zaista divni, ać ujedno i užasno jezivi. Zadrhtala sam, i to ne baš samo od hladno e. Ako je onaj koć ih je napravio imao nameru da impresionira, znao je dobro šta radi.

Trenutak kasnije Frenk se vratio. „Ovde još nema nikoga", iznenada je prošaputao iza mene, tako da sam posko ila. „Dodi, našao sam mesto sa kogč možemo da posmatramo."

Svetlost je sada stizala s istoka, jedva mal ice svetlija siva nijansa na horič zontu, ali dovoljno da više ne posr em dok me je Frenk vodio kroz pukotinu koju je našaoć izme u jovinog žbunja pri kraju staze. Izme u skupine žbunova se ukazala malađ đ istina, jedva dovoljna da nas dvoje stanemo rame uz rame. Staza je bila jasnoč

vidljiva, me utim, a isto tako i prostor izme u kamenova, jedva nekih šest metarađ đ dalje. Ne po prvi put, zapitala sam se šta je ta no Frenk radio tokom rata. O iglednoč č se razume u ne ujno manevrisanje po mraku.č

Onako sanjiva, najradije bih se sklup ala pod udoban žbun i nastavila dač spavam. Mada za to nije bilo mesta, pa sam ostala da stojim, zure i niz strmu stazuć ne bih li ugledala druide kako dolaze. Le a su po injala da mi se ko e, noge su međ č č bolele, ali to sigurno ne e potrajati; zrak svetla prema istoku poć stao je svetloruži ast,č pa sam pretpostavila da je manje od pola sata do zore.

Prva se kretala gotovo isto onako ne ujno kao Frenk. Jedva se uo bat njenihč č nogu ili odronjeni kami ak pri vrhu brda, a onda se uredna seda glava pojavila nač vidiku. G a Grejam. To je zna i ta no. Vikareva doma ica je bila prakti no obu enađ č č ć č č u suknju od tvida i vuneni kaput, drže i beli zamotuljak pod miškom. Nestala je izać jednog uspravnog kamena, tiha kao utvara.

Ubrzo potom, za njom su došle ostale, po jedna, dve ili tri, uz prigušeni kikot i šapat na stazi, koji bi zamro kada bi im se ukazao krug.

Prepoznala sam neke od njih. Eto g e Bakanan, poštareve žene sa svežeđ nafriziranom plavom kosom i mirisom „pariške ve eri" koji se dizao iz ko- vrdža.č Obuzdala sam smeh. Zna i, takvi su moderni druidi!č

Bilo ih je ukupno petnaest, sve žene, u rasponu godina od šezdeset g e Grejamđ do mlade žene u dvadesetim, koju sam videla kako gura kolica po radnjama dva dana ranije. Sve su bile obu ene za naporno peša enje, sa smo- tuljcima podč č miškama. Uz minimum askanja, nestale su iza kamenja ili žbunja, pojavljuju i seć ć potom obu ene sasvim u belo i ne nose i ništa u golim rukama. Osetila sam mirisč ć sapuna za pranje veša kada je jedna prošla blizunašeg grmlja, pa sam prepoznala da ode u ine aršavi omotani oko tela i vezani uć č č vor na ramenu.č

Skupile su se izvan kamenog prstena, poredale se od najstarije do najmla e, iđ stajale u tišini, ekaju i. Svetio na istoku se poja alo.č ć č

Kada je sunce provirilo na horizontu, red žena je po eo da se kre e, hoč ć daju ić polako izme u dva kamena. Predvodnica ih je povela pravo u centar, pa su kružileđ kre u i se polako i dostojanstveno kao labudovi u kružnoj proć ć cesiji.

Predvodnica je naglo stala, podigla ruke i zakora ila u središte kruga. Dižu i liceč ć prema dva kamena najbliža istoku, viknula je prodornim glasom. Ne jako, ali dovoljno jasno da se uje po elom krugu. Nepomi na magla je uhvatila re i i stvorilač ć č č im jeku, kao da dolaze sa svih strana, iz samih kamenova.

Šta god da je bilo ono što je uzviknula, to su kao eho ponovile igra ice. Jer, sadč su postale igra ice. Ne dodiruju i se, ve ruku ispruženih prema druč ć ć gima, klatile su se i preplitale, neprestano se kre u i u krug. Iznenada se krug podelio na pola.ć ć Sedam igra ica se kretalo u smeru kazaljke, i dalje kružno. Ostale su se kretale uč suprotnom smeru. Dva polukruga su se mimoišla kre u i se sve brže, ponekadć ć formiraju i pun krug, ponekad udvojenu liniju. A u centru, predvodnica je stajala kaoć okamenjena, ponavljaju i onaj tužni zov na odavno mrtvom jeziku.ć

Trebalo je da to izgleda besmisleno, a možda i jeste. Skup žena u arša- vima,č od ega su mnoge bile pozamašne i ne baš okretne, paradirao je u krug na vrhuč brda. Ali mi se koža naježila od zvuka njihovog zova.

Stale su kao jedna i lica okrenule izlaze em suncu, formiraju i dva poluć ć kruga izme u kojih je ostao ist prostor. Kad se sunce diglo iznad horizonta, njegovađ č svetlost je nagrnula izme u isto nih kamenova, zasekla izme u poluđ č đ krugova i pala na veliki rascepljeni kamen na suprotnoj strani prstena.

Igra ice su zastale na tren, sle ene u senkama sa obe strane zraka svetlosti.č đ Tada je g a Grejam nešto rekla, na onom udnom jeziku, ali ovog puta norđ č malnim glasom. Okretala se i pošla, uspravnih le a, prate i zrak svetla dok su prosedeđ ć kovrdže sijale na suncu. Bez re i, igra ice su ušle u korak za njom. Prolazile suč č jedna za drugom kroz procep u glavnom kamenu i nestajale u tišini.

Mi smo u ali u jovi dok su se žene presvla ile u svoju ode u, normalno seč č č ć smeju i i askaju i, a zatim krenule u grupi niz brdo, uputivši se vikarevoj ku i nać ć ć ć kafu.

„Pobogu!" Protegla sam se, pokušavaju i da isteram trnce iz nogu i leda. „Ovo jeć bilo nešto što treba videti, zar ne?"

„Predivno!", oduševljavao se Frenk. „Ne bih to propustio ni za šta na svetu." Kliznuo je iz grmlja kao zmija ostavljaju i me da se sama ispetljavam, dok se onć bacio na unutrašnjost kruga, nosom uz zemlju kao lova ki pas.č

„Šta li to tražiš?", upitala sam. Ušla sam u krug malo oklevaju i, ali se sasvimć razdanilo i impresivno kamenje je znatno izgubilo od one turobne pretnje koju je imalo u osvit.

„Oznake", odgovorio je, puze i na sve etiri, zagledan u nisku travu. „Kako suć č znale gde da po nu, a gde da stanu?"č

„Dobro pitanje. Ja ne vidim ništa." Razgledaju i zemljište, me utim, videla samć đ jednu zanimljivu biljku u podnožju jednog visokog kamena. Nezaboravak? Ne, verovatno nije; ovaj je imao narandžasto središte izme u tamnoplavih latica.đ Zaintrigirana, pošla sam ka njemu. Frenk, sa boljim sluhom od mene, sko io je nač noge i dograbio me za ruku, požuruju i me van kruga samo trenutak pre nego što jeć jedna od jutarnjih igra ica ušla s druge strane.č

Bila je to gda Grant, zdepasta mala žena koja je prikladno, imaju i u vidu njenuć figuru, držala radnju sa slatkišima i pecivima u Visokoj ulici. Kratko- vido je piljila okolo, a onda po džepovima potražila nao are. Natakavši ih na nos, hodala je poč krugu, kona no naišavši na izgubljenu šnalu zbog koje se vratila. Stavila ju je nač mesto u svoje guste, sjajne lokne, a onda je, ne ostavljaju i utisak da joj se žurić nazad na posao, sela na veliki kamen, oslonjen druželjubivo na jedan džinovski kameni blok, i polako zapalila cigaretu.

Frenk je kraj mene ozloje eno uzdahnuo. „Pa", rekao je pomirljivo, „bođ lje da po emo. Mogla bi ovde da presedi celo prepodne, kako se ini. A ja i onako nisamđ č video nikakve upadljive oznake."

„Možda bismo mogli da se vratimo kasnije", predložila sam, i dalje radoznala zbog puzavice s plavim cvetovima.

„Da, dobro." Ali je on znatno izgubio interesovanje za sam krug, pošto je sad bio obuzet detaljima ceremonije. Neumorno me propitivao dok smo se vra ali stazom,ć teraju i me da se prisetim što bolje mogu ta nih re i i vreć č č menskog rasporeda igre.

„Skandinavski", kona no je rekao, zadovoljan. „Koren re i je skandinavč č ski, gotovo sam siguran u to. Ali ples", zamišljeno je odmahnuo glavom. „Ne, igra je znatno starija. Mada se ne može re i da nema vikinških plesova koji idu u krug",ć rekao je, kriti ki dižu i obrve, kao da sam rekla da nema. „Ahč ćono preplitanje sa udvajanjem redova, to je... to je kao... pa, ima sli nih šara nač kerami kim predmetima Peharske kulture, ali opet... hmmm."č

Zapao je u jedno od onih svojih profesorskih stanja zanesenosti, mrmljaju i sć vremena na vreme nešto sebi u bradu. Prekinulo ga je samo iznenadno saplitanje o nešto u podnožju brda. Izbacio je ruke uz zapanjeni krik kada su mu se noge izmakle i on se nespretno skotrljao poslednjih par metara staze, završivši u bokoru krbuljice.

Požurila sam nizbrdo za njim, ali sam ga zatekla kako ve sedi medu zać talasanim stabljikama.

„Jesi li dobro?", upitala sam, mada sam videla da jeste.„Mislim da jesam." Ošamu eno je prešao rukom preko ela, zagladio tać č mnu

kosu. „Na šta sam se sapleo?"„Na ovo." Držala sam kutiju sardina koju je bacio neki raniji posetilac. „Jedna od

pretnji civilizacije."

„Ah." Uzeo ju je od mene, zavirio u nju, pa je bacio preko ramena. „Šteta što je prazna. Prili no sam gladan posle ovog izleta. Ho emo li da vidimo šta gda Berdč ć može da ponudi za kasni doru ak?"č

„Mogli bismo", kazala sam, poravnavaju i mu i poslednje neuredne u- perke uć č kosi. ,A možda bismo mogli to da pretvorimo u rani ru ak." Pogledi su nam se sreli.č

,Ah", rekao je opet, potpuno druga ijim tonom. Polako je prešao šakom uz mojuč ruku i po vratu, zagolicavši mi palcem nežno resicu uva. „Može i tako."

,Ako nisi previše gladan", rekla sam. Drugom rukom je pronašao put do mojih leda. Raširenim dlanom nežno me je povukao k sebi, miluju i me prstima sve niže ić niže. Poluotvorenih usta ose ala sam njegov dah sve bliže dekolteu moje haljine,ć njegova toplota je uzbudila vrhove mojih dojki.

Pažljivo me je položio u travu, a kožasti cvetovi krabuljice kao da su leb- deli u vazduhu oko njegove glave. Nagnuo se napred i raskop ao mi haljinu, dugme poč dugme, za ikavaju i me, zastaju i samo da bi zavukao ruku i poič ć ć grao se nabreklim bradavicama mojih grudi. Na kraju mi je raskop ao haljinu od vrata do pojasa.č

„Ah", rekao je opet, promenjenim tonom. „Kao beli pliš." Govorio je promuklo, a kosa mu je opet pala napred, ali se nije potrudio da je skloni.

Otkop ao je moj grudnjak jednim veštim pokretom palca, pa se nagnuo da odač dužno poštovanje mojim dojkama. Zatim se odmakao, obuhvatio mi grudi šakama, povla io dlanove polako da bi se sreli izme u naraslihč đbrežuljaka, pa ih bez zaustavljanja opet povukao napolje, slede i liniju mog grudnogć koša do leda. Nagore i opet, nadole i okolo, dok nisam po ela da stenjem i okrenulač se ka njemu. Položio je usne na moje, i pritiskao me uz sebe dok nam se butine nisu vrsto spojile. Glave sasvim uz moju, grickao je slatko rub mog uva.č

Ruka koja mi je milovala leda spuštala se sve niže i niže, zastaju i naglo odć iznena enja. Opet je spustio ruku, a onda je podigao glavu i pogledao u mene,đ cere i se.ć

„Šta je ovo?", upitao je, imitiraju i seoskog policajca. „Ili ta nije, šta ovo nije?"ć č„Samo sam spremna", rekla sam usiljeno. „Medicinske sestre su pripravne za

svaku eventualnost."„Stvarno, Kler", promrmljao je, zavla e i šaku pod moju suknju i uz buč ć tinu do

meke, nezašti ene topline medu mojim nogama, „ti si najužasnijećprakti na osoba koju sam ikad upoznao."č* * *

Frenk je došao iza mene dok sam sedela na stolici u gostinskoj sobi te ve eri, sač velikom knjigom raširenom u krilu.

„Šta radiš?", upitao je. Šake je nežno položio na moja ramena.„Tražim jednu biljku", odgovorila sam, zavla e i prst medu stranice da obležimč ć

dokle sam stigla. „Onu koju sam videla u kamenom krugu. Vidiš..." Otvorila sam knjigu. „Mogla bi biti iz familije zvon i a, ili neka gencijana, nekapolemoniacea ilič ć boraginacea — to je najverovatnije, rekla bih, nezaboravci — mada bi mogla biti i varijanta ove, anemonepatens." Pokazala sam na kolor ilustraciju breberine preko cele stranice. „Ne bih rekla da je nekakva gencijana; latice nisu bile baš okruglaste, ali..."

„Zašto ne odeš nazad i ubereš je?", predložio je. ,,G. Kruk bi ti pozajmio svoju matoru krntiju, možda, ili - ne, imam bolju ideju. Pozajmi auto gde Berd, to je sigurnije. Od puta ti ostaje kratko peša enje do podnožja brda."č

„1 onda oko hiljadu metara, pravo nagore", kazala sam. „Zašto te toliko interesuje ta biljka?", okrenula sam se u stolici da ga pogledam. Lampa mu je oko glave pravila zlatnu auru, nalik srednjovekovnoj gravuri nekog sveca.

„Ne brinem se ja za biljku. Ali ako eš ve da odeš gore, želeo bih da maloć ć pretražiš spoljnu stranu kamenog kruga."

,,U redu", rekla sam predusretljivo. „Šta da tražim?"„Tragove vatre", rekao je. ,,U svemu što sam uspeo da pro itam o Bel- tejnuč 1,

uvek se medu ritualima pominje vatra, a ipak je žene koje smo jutros videli nisu ložile. Pitam se da možda nisu zapalile beltejnsku vatru prethodne ve eri, pa seč ujutru vratile na ples. Mada su, istorijski posmatrano, obani ti koji treba da zapaleč vatru. Nije bilo nikakvog traga vatre unutar kruga", dodao je. „Ah smo i nismo proverili spoljnu stranu."

,,U redu", ponovila sam i zevnula. Dva uranka u dva dana uzimala su svoj danak. Sklopila sam knjigu i ustala. „Pod uslovom da ne moram da ustanem pre devet."

Bilo je zapravo skoro jedanaest pre nego što sam stigla do kamenog kruga. Promicala je kiša, i bila sam potpuno mokra, jer se nisam setila da ponesem kabanicu. Letimi no sam pregledala spoljašnjost kruga, ali ako je tamo i gorela nekač vatra, neko se potrudio da ukloni tragove.

Biljku je bilo lakše na i. Bila je tamo gde sam i zapamtila, u podnožju velikogć kamena. Otkinula sam nekoliko strukova puzavice i privremeno ih smestila u maramicu, s namerom da ih propisno sredim kada se vratim do malog auta gde Berd, u kom sam ostavila teške prese za biljke.

Najviši kamen je bio raspuknut, vertikalni rascep ga je delio u dva masivna dela. udno, delovi su bili ne im razdvojeni. Iako je bilo vidljivo da se naspramne površineČ č

uklapaju, bile su razdvojene skoro ceo metar.Nekakvo duboko zujanje je dopiralo negde iz neposredne blizine. Pomislila sam

da je možda negde u pukotini stene smeštena košnica, pa sam položila ruku na kamen da bih se nadnela nad pukotinu.

Kamen je kriknuo.Odmakla sam se od njega što sam brže mogla, tako brzo da sam se saplela o

travu i tvrdo prizemljila. Zurila sam u kamen, znoje i se.ćNikada nisam ula takav zvuk ni od ega živog. Ne može se opisati, sem što seč č

može re i da je to bio krik kakav biste o ekivali od kamena. Bio je užasan.ć čOstalo kamenje je po elo da vi e. Usledila je buka bitke, krici umiru ih ljudi ič č ć

zdrobljenih konja.Oštro sam zatresla glavom da je razbistrim, ali se buka nastavila. Nekako sam se

digla na noge i odvukla do ivice kruga. Zvu i su bili svuda oko mene, tako da su mič zubi utrnuli i zavrtelo mi se u glavi. Vid je po eo da mi se magli.č' Beltane - drevni keltski praznik slavljen prvog maja (prim. prev.).

Ne bih znala da kažem da li sam prišla procepu u glavnom kamenu, ili se radilo o slu ajnom tumaranju naslepo kroz izmaglicu šumova.č

Jednom sam, putuju i no u, zaspala na suvoza kom sedištu, bukom i kretanjemć ć č uljuljkana u iluziju bezbrižnog bestežinskog stanja. Voza auta je prebrzo uleteo nač most i izgubio kontrolu, a ja sam se probudila i iz snenog lebdenja uletala pravo u blesak farova i užasni ose aj brzog pada. Taj nagli prelaz je nešto najbliže imeć č mogu opisati ose aj koji sam iskusila, mada je i to jadno u poredenju s ovim.ć

Mogla bih re i da mi se vidno polje suzilo u samo jednu mra nu ta ku, a ondać č č sasvim nestalo, ostavljaju i ne tamno ve svetio ništavilo. Mogla bih re i i da sam seć ć ć ose ala kao da se vrtim, ili kao da sam sasvim izvrnuta. Sve je to bilo ta no, a ipakć č ništa od toga ne može da do ara ose aj potpunog raspač ć danja, žestokog naletanja na nešto ega u stvari nije bilo tu.č

Istina je da se ništa nije pomeralo, ništa menjalo, izgledalo je da se ništa ne dešava, pa ipak sam osetila tako ogroman suštinski užas da sam izgubila predstavu

ko sam, šta sam, i gde se nalazim. Bila sam u srcu haosa, i nikakva snaga volje ili tela nije vredela protiv toga.

Ne mogu stvarno da kažem da sam izgubila svest, ali sigurno neko vreme nisam znala za sebe. „Probudila" sam se, ako je to prava re , kada sam zapela o kamen uč podnožju brda. Napola sam otklizala poslednjih par metara, završila sam u gustim bokorima trave na dnu.

Ose ala sam muku i vrtoglavicu. Otpuzala sam do grupe hrastovih mlać dica i naslonila se na jednu da se primirim. U blizini je odjekivala nekakva nerazgovetna buka, što me je podsetilo na zvuke koje sam ula, i osetila, u kamenom krugu. Zvukač neljudskog divljanja, ipak, nije bilo; ovo je bio obi an zvuk sukobljenih ljudi, ič okrenula sam se ka njemu.3

ovek u sumiČ4' udi su bili na izvesnoj udaljenosti kada sam ih ugledala. Dvojica ili trojica, obu enič u kiltove, tr ali su kao furije preko male istine. U daljini se ula nekakva buka zač č č koju sam smeteno pomislila da su pucnji pušaka.

Bila sam prili no sigurna da još uvek haluciniram kada se posle tih pucč njeva pojavilo pet ili šest muškaraca obu enih u crvene mundire i akšire, mašu ič č ć musketama. Treptala sam i zagledala se u daljinu. Mahala sam šakom i podigla dva prsta ispred lica. Videla sam dva prsta, sve po redu i propisu. Nikakva zamagljenost vida. Oprezno sam onjušila vazduh. Opor miris drve a u prole e prožet mirisomć ć deteline iz bokora blizu mojih stopala. ulo mirisa me ne vara.Č

Ose ala sam glavu. Nikakvog bola tu nema. Sto zna i da verovatno nisamć č doživela potres mozga. Puls malo ubrzan, ali stabilan.

Zvuk udaljenih povika naglo se promenio. Za ula se grmljavina kopita i nekolikoč konja je jurilo u mom pravcu; jahali su ih Škoti u kiltovima, jod- luju i na gelskom.ć Izmakla sam im se s puta spretnoš u koja je ukazivala da nisam imala fizi kihć č povreda, kakvo god da mi je mentalno stanje bilo.

Sinulo mi je, kada se jedan od Crvenih mundira, koga je oborio jedan Škot u jurišu, digao i teatralno zapretio pesnicom za konjima. Naravno. Film! Zatresla sam glavom zbog svoje sporosti. Snimaju nekakvu istorijsku dramu, to je sve. Neku od onih limunada o istorijskim likovima, nema sumnje.

Dobro. Bez obzira na umetni ki doprinos, filmska ekipa mi ne e zahvaliti štoč ć unosim notu istorijske neautenti nosti u njihove kadrove. Skrenula sam u šumu, sč namerom da u širokom luku obi em istinu i iza em na put tamo gde sam ostavilađ č đ auto. Hodanje je išlo teže nego što sam o ekivala. Šuma je bila mlada i gusta, sač puno niskog rastinja koje mi se ka ilo za ode u. Morala sam da pro em pažljivoč ć đ izme u vitkih mladica, otka inju i pri tom suknju sa kupina.đ č ć

Da je on bio zmija, zgazila bih ga. Stajao je tako mirno medu mladicama gotovo kao da je jedna od njih, i nisam ga videla dok šaka nije poletela i zgrabila me za ruku.

Njegov kompanjon mi je poklopio usta a ja sam u panici neobuzdano mlatila na sve strane dok su me odvla ili nazad u hrastovu šumu. Onaj koji me zarobio, ko godč da je bio, nije izgledao mnogo viši od mene, ali je o ito imao snažne ruke. Namirisalač sam blagi cvetni miris, nalik lavandinoj vodici, i nešto aromati nije, izmešano sač oštrim neprijatnim mirisom muškog znoja. Dok se liš e hitro vra alo na mestoć ć stazom kojom smo prolazili, me utim, zapazila sam nešto poznato u vezi sa šakom iđ podlakticom koje su mi stezale struk.

Otrgla sam glavu od šake koja mi je zatvarala usta.

„Frenk!", povikala sam. „Za ime božije, ega se to igraš?" Kidala sam se izme uč đ olakšanja što sam ga našla ovde i iznerviranosti zbog ove grube igre. Onako uznemirena onim što sam doživela medu kamenjem, nisam bila raspoložena za grube šale.

Ruke su me pustile, ali još dok sam se okretala ka njemu, osetila sam da je nešto pogrešno. Ne samo da mi je kolonjska voda bila nepoznata, ve i nešto mnogoć suptilnije. Stajala sam kao ukopana, ose aju i kako mi se diže kosa na glavi.ć ć

„Ti nisi Frenk", prošaputala sam.„Nisam", složio se, zagledaju i me dosta zainteresovano. „Mada imam ro akać đ

koji se tako zove. Ipak, sumnjam da ste me baš sa njim pobrkali, madam. Ne li imoč preterano jedan na drugog."

Kako god da je izgledao ro ak ovog oveka, on sam je mogao biti Frenkov brat.đ č Bio je iste gipke, suvonjave gra e i lepo oblikovanih kostiju; iste kao isklesane crteđ lica; ravno elo i krupne o i boje lešnika; i ista tamna kosa, blago zatalasana iznadč č ela.č

Ali je kosa ovog oveka bila duga, uvezana kožnom uzicom da mu ne bi padalač na lice A ciganska koža je pokazivala taman ten od mnogih meseci, ne godina, izloženosti vremenskim prilikama, a ne svetlozlatnu boju kakvu je Frenk stekao tokom odmora u Škotskoj.

„A ko si ti, u stVari?", zahtevala sam da znam, ose aju i se veoma neprić ć jatno. Iako je prenk imao mnogo bližih i daljih ro aka, mislila sam da znam li iođ č ogranak familije. Svakako, nije bilo nikoga medu njima ko jekoji živi°%°^ oveka. I sigurno bi mi Frenk pomenuo ime bliskog ro aka č đ V1 u

Hajlendsu? Ne samo da bi ga pomenuo, ve bi i insistirao da gaćposetimo, naoružani uobi ajenom zbirkom genealoških karata i svezaka, neč strpljivo o ekuju i bilo kakvu sitnicu iz porodi ne istorije o uvenom Blek Džek Randalu.č ć č č

Neznanac je digao obrve na moje pitanje.„Ko sam ja? Mogao bih da postavim isto pitanje, i to sa znatno više opravdanja."

Njegov pogled me je pre ešljao od glave do pete, putuju i sa nekač ć kvim drskim odobravanjem preko tanke pamu ne haljine s božurima koju sam nosila,č zadržavaju i se udno zabavljen na mojim nogama. Uopšte nisam razumela tajć č pogled, ali me je inio izuzetno nervoznom, pa sam se odmakla par koraka, dok seč nisam naglo zaustavila udarivši u drvo.

ovek je kona no skrenuo pogled i okrenuo se u stranu. Kao da je sklonio rukuČ č kojom me držao, pa sam sa olakšanjem odahnula, ne shvataju i do tada dać zadržavam dah.

Okrenuo se da dohvati svoj mundir, preba en preko najniže grane mladogč hrasta. Otresao je nekoliko razbacanih listova sa njega i po eo da ga obla i.č č

Mora da sam teško uzdahnula, pošto je opet podigao pogled. Kaput je bio tamnogrimizan, sa dugim peševima i bez revera, spreda je imao kop e. Kožnač postava sa posuvra enim manžetnama bila je duga ka dobrih petnaest centimetara,ć č i malo zlatne pletenice je svetlucalo sa jedne epolete. Bio je to dragonski oficirski šinjel. Tada mi je svanulo - pa naravno, on je glumac, iz one ekipe koju sam videla sa druge strane šume. Mada je kratki ma koji je ka io za pojas izgledao znatnoč č realisti nije od ijednog rekvizita koji sam ikada videla.č

Stisla sam se uz koru drveta iza sebe, i utvrdila da svojom solidnoš u ulivać poverenje. Radi odbrane sam prekrstila ruke ispred sebe.

„Ko si ti, dodavola?", ponavljala sam uporno. Ovog puta je pitanje izletelo kao kreštanje koje je zvu alo uplašeno ak i mojim ušima.č č

Kao da me nije uo, ignorisao je moje pitanje i natenane zatvorio kop e nač č kaputu. Tek kada je to obavio, opet je pažnju okrenuo meni. Naklonio se podrugljivo, stavljaju i ruku preko srca.ć

„Ja sam, madam, Džonatan Randal blagorodni, kapetan Osme dragonske Njegovog veli anstva. Vama na usluzi, madam."č

Otrgla sam se i pobegla. Dah mi je strugao u grudima dok sam se probijala kroz zastor hrastova i jove, ignorišu i vrzine, koprive, kamenje, oborena debla, s^e što mić se našlo na putu. ula sam povik iza sebe, ali sam bila suviše uspani ena da bihČ č odredila iz kog pravca.

Bežala sam naslepo, grane su mi grebale lice i ruke, izvrtala sam stopala staju ić u rupe i saplitala se o kamenje. U mojoj glavi nije bilo mesta za razumne misli; htela sam samo da pobegnem od njega.

Jak udarac me teško pogodio u donji deo leda pa sam se opružila koliko sam duga, tresnuvši tako da mi je pad isterao vazduh. Grube ruke su me okrenule na leda, i kapetan Džonatan Randal se podigao na kolena nada mnom. Disao je teško i tokom potere je izgubio ma . Bio je razdrljen, prljav i veoma besan.č

„Na šta si mislila kad si tako po ela da bežiš?", hteo je da zna. Gusta loknač tamnosmede kose se oslobodila i uvrnula mu se na elu, ine i ga zabrinjač č ć vaju eć sli nim Frenku.č

Nagnuo se i zgrabio mi ruke. I dalje se bore i za dah, pokušavala sam da seć oslobodim, ali sam uspela samo da ga povu em na sebe.č

Izgubio je ravnotežu i elom dužinom se pru io preko mene, ponovo meć ć pritisnuvši. Sto je najneverovatnije, to kao da je nekako raspršilo njegov bes.

,,Oh, tako zna i?", rekao je kiko u i se. „Pa, bio bih više nego rad da ti iza em uč ć ć đ susret, Mlataralo, ali je ispalo da si odabrala vrlo nezgodan trenutak." Njegova težina mi je pritisla kukove na tlo, a neki kamen i mi se bolno zario u le a. Izvijala sam seč ć đ da ga sklonim. On je svojim kukovima vrsto pritisnuo moje, a rukama mi je ramenač zakovao za zemlju. Usta su mi se otvorila u besu.

„Šta ti...", po ela sam, ali je on spustio glavu i poljubio me, prekidaju i moječ ć primedbe. Jezikom je prodro u moja usta i ispitivao me uz odvažnu prisnost, tumaraju i i zadiru i, povla e i se i bacaju i se iznova. Tada se, isto onako nagloć ć č ć ć kako je po eo, odmakao.č

Potapšao me je po obrazu. „Prili no lepo, Mlataralo. Možda kasnije, kada budemč imao vremena da ti se posvetim na miru."

Do tad sam povratila dah, i upotrebila sam ga. Vrisnula sam pravo njemu u uvo, a on se trgao kao da sam mu u njega zarila vrelu žicu. Iskoristila sam taj pokret da podignem koleno, i zarijem mu ga u izloženu slabinu, pa je raširenih nogu i ruku odleteo u zemlju s trulim liš em.ć

Jedva sam se digla na noge. On se vešto zakotrljao i našao se uz mene. Unezvereno sam pogledala okolo, traže i kako da se izvu em, ali smo bili sateranić č uz podnožje jedne od onih visokih granitnih stena koje se tako naglo dižu iz tla škotskog Hajlendsa. Stigao me je na mestu gde se stena širila prema unutrašnjosti, prave i kamenom ogra eni prostor. On je blokirao ulaz kać đnizbrdici, ruku raširenih i oslonjenih na kamene zidove, sa izrazom pomeša- nog besa i znatiželje na svom lepom tamnom licu.

,,S kim si bila?", upitao je. „Sa Frenkom, ko god da je to? Ja nemam oveka s timč imenom u svojoj eti. Ili je to neki koji živi u blizini?" Podrugljivo se smeškao. „Nemašč miris balege na koži, pa nisi bila s nekim seljakom. Sto se toga ti e, deluješ maloč skuplje nego što lokalni farmeri mogu da priušte."

Stegla sam pesnice i isturila bradu. Sta god da je šaljivdžija naumio, nisam pristajala na to.

„Nemam ni najblažu ideju o emu pri aš, i zahvali u ti da me smesta pustiš dač č ć pro em!", rekla sam, prelaze i na moj najbolji ton glavne sestre na odeljenju. To jeđ ć obi no imalo dobar efekat na neposlušno osoblje i mlade stažiste, ali je izgledač samo zabavljalo kapetana Randala. Odlu no sam suzč bijala ose aj straha ić dezorijentisanosti koji su mi lepetali ispod rebara kao uspani ene kokoške.č

Polako je odmahnuo glavom, ponovo me detaljno ispituju i.ć„Ne baš odmah, Mlataralo. Samo se pitam", rekao je razgovorljivo, „zašto bi

kurva kada nije na poslu nosila cipele? I to prili no dobre", dodao je, ba- civši pogledč na moje jednostavne sme e mokasine.đ

„Sta!", uzviknula sam.Ignorisao me je potpuno. Vratio je pogled na moje lice, pa je iznenada zakora ioč

napred i uhvatio me za bradu. Š epala sam ga za zglob i cimnula.č„Pusti me!" Imao je prste kao elik. Ne obra aju i pažnju na moje poč ć ć kušaje da se

oslobodim, okretao mi je lice s jedne strane na drugu, da bi ga osvetlilo sve slabije popodnevno svetio.

„Koža dame, zakleo bih se", mrmljao je za sebe. Nagnuo se napred i onju- šio. „1 francuski miris u tvojoj kosi." Tada me je pustio, i ja sam ozloje eno protrljala bradu,đ kao da u obrisati dodir koji sam još ose ala na koži.ć ć

„Ostalo se može napraviti novcem tvog patrona", mozgao je, „ali i govoriš kao dama."

„Baš ti hvala!", prasnula sam. „Sklanjaj mi se s puta. Moj muž me o ekuje, i akoč se ne vratim za deset minuta, vrati e se da me potraži."ć

,,Oh, tvoj muž?" Podrugljivi izraz divljenja je malo oslabio, ali nije sasvim nestao. ,,A kako je ime tvom mužu, moli u lepo? Gde je on? I zašto dozvoljavać svojoj ženi da tumara sama kroz puste šume tako golišava?"

Do tada sam potiskivala onaj deo razuma koji se celo popodne gr io da nadeč neko prihvatljivo objašnjenje. U tom asu je prevladao dovoljno dugo da poru i da,č č koliko god apsurdnim smatrala ja njegova naga anja, re i ovomđ ćoveku Frenkovo prezime, isto kakvo je njegovo, može voditi samo daljimč

nevoljama. Zato sam izbegla da mu odgovorim i pokušala da se proguram pored njega. On mi je prepre io put jednom miši avom rukom, a drugom krenuo da meč ć dohvati.

Za uo se iznenadni huk odozgo, odmah propra en zamagljivanjem slike predč ć mojim o ima i tupim udarcem. Kapetan Randal je bio na zemlji pred mojim nogama,č ispod pokretne mase koja je izgledala kao hrpa rita. Sme a ruka nalik steni digla seđ iz te mase i spustila znatnom silinom, poga aju i neku izloženu kost, sude i pođ ć ć zvuku koji je to izazvalo. Kapetanove noge koje su se batrgale, u visokim i sjajnim sme im izmama, iznenada su se opustile.đ č

Shvatila sam da zurim u par oštrih crnih o iju. Snažna ruka koja je privreč meno skrenula neželjenu kapetanovu pažnju držala se kao prilepak za moju podlakticu.

)VA. ko si, do avola, ti?", zapanjeno sam rekla. Moj spasilac, kad bi me uopšteđ bilo briga da ga tako nazivam, bio je desetak centimetara niži od mene i sitne grade, ali gole ruke koje su virile iz njegove odrpane košulje bile su cvornovate od miši a, ać ceo njegov skelet je odavao utisak da je na injen od nekog materijala elasti nog kaoč č federi. Nije bio baš neki lepotan, rošave kože, niskog ela i uske vilice.č

„Ovuda." Trgao je moju ruku i ja sam, slu ena navalom zbivanja u po- slednjeđ vreme, poslušno pošla za njim.

Moj novi kompanjon se brzo probijao kroz jove, naglo skrenuo iza velike stene, i iznenada smo se našli na stazi. Zarasla u vrzine i vres, i toliko krivu- dava da se nikada nije videlo više od dva metra ispred, ipak je to nesporno bila staza koja je strmo vodila ka vrhu brda.

Tek kada smo po eli oprezno da biramo put niz suprotnu padinu brda, skupilač sam dovoljno daha i prisebnosti da pitam kuda idemo. Kad nisam dobila odgovor od svog kompanjona, ponovila sam: „Kuda to, pobogu, idemo?", ja im glasom.č

Na moje veliko iznena enje, on se izobli enog lica okrenuo ka meni i gurnuo međ č sa staze. Kada sam zinula da protestujem, poklopio mi je usta rukom i oborio me na zemlju, skotrljavši se na mene.

Ne opet!, pomislila sam, i o ajni ki po ela da se batrgam ne bih li se osloč č č bodila, kad sam ula ono što sam ula i iznenada se umirila. Glasovi su se doč č zivali me usobno, pra eni zvucima topota i prskanja. To su nesumnjivo bili engleskiđ ć glasovi. Žestoko sam se borila da oslobodim usta. Zarila sam zube unjegovu šaku, i stigla samo da registrujem da je prstima jeo haringu iz mari-nade pre nego što me je nešto tresnulo u potiljak i obavio me je u mrak.# * #

Kamena koliba se naglo pojavila iz no ne magle. Kapci su bili dobro za- bravljeni,ć puštaju i samo tra icu svetla. Pošto nisam imala predstavu koliko dugo sam bila uć č nesvesti, nisam mogla da procenim koliko je ovo mesto daleko od brda Kreg Na Dan ili od gradi a Invernes. Bili smo na konju, ja sam bila ispred oveka koji me zarobioć č ruku vezanih za jabuku sedla, ali puta nije bilo pa smo napredovali prili no sporo.č

Stekla sam utisak da nisam bila dugo u nesvesti; nisam pokazivala simptome potresa mozga ni druge neugodne posledice udarca, ako se izuzme bolno mesto u bazi lobanje. ovek koji me je zarobio, škrt na recima, na moja pitanja, zahteve iČ otrovne primedbe odgovarao je na isti na in, opšte- namenskim škotskimč oglašavanjem koje bi se fonetski najbolje moglo opisati kao „Mmmmmfm". Da sam imalo sumnjala u njegovu nacionalnost, sam taj zvuk bio bi dovoljan da rasprši sumnju.

O i su mi se postepeno privikle na sve slabije svetio dok je konj posrtao krozč kamenje i vres, tako da je bilo šokantno stupiti iz skoro potpune tame u nešto što je izgledalo kao obilje svetla unutra. Kada je ta zaslepljenost oslabila, videla sam da je jedina soba zapravo osvetljena samo vatrom, s nekoliko sve a i opasno starinskomć petrolejkom.

„Šta nam to nosiš, Murtag?"ovek sa licem lasice me je zgrabio za ruku i naterao da žmirkam prema vatri.Č

„Sasenah devoj e, Dugale, ako je suditi po njenom govoru." U sobi je biloč nekoliko muškaraca koji su o ito svi zurili u mene, neki iz radoznalosti, nekič nesumnjivo pohotno. Haljina mi se iscepala na raznim mestima tokom popodnevnih aktivnosti, pa sam na brzinu obavila procenu štete. Gledaju i naniže, videla samć oblinu jedne dojke jasno kroz procep, a bila sam sigurna da to mogu i okupljeni muškarci. Zaklju ila sam da bi svaki pokušaj da spojim iscepane krajeve samo jošč više privukao pažnju na taj pogled; umesto toga sam nasumice odabrala jedno lice i odvažno se zagledala u njega, u nadi da u skrenuti pažnju ili njemu ili sebi.ć

„Eh, lepo devoj e, bila Sasenah ili ne", rekao je taj ovek koji je sedeo kraj vatre,č č debeo, od onih masnih. Držao je krišku hleba i nije se potrudio da je spusti kada je ustao i prišao mi. Gurnuo mi je bradu naviše svojomnadlanicom, sklanjaju i mi kosu sa lica. Nekoliko mrva je popadalo niz moju haljinu.ć Ostali muškarci su se nagurali blizu, puno pleda i zulufa, s jakim mirisom znoja i

alkohola. Tek tada sam primetila da su svi u kiltovima — udno, ak i za ovaj deoč č Hajlendsa. Da nisam naletela na klansko okupljanje, ili možda na skup nekog puka?

„Pri i, devoj e." Krupan ovek sa tamnom bradom je ostao da sedi za stolom krajđ č č prozora i sad me je pozvao. Po toj njegovoj komandi reklo bi se da je on voda ovog opora. Muškarci su se nevoljno razmakli dok me je Murtag gurao napred, o itoč č

služe i se pravom koje je stekao zarobivši me.ćTamni ovek me je pažljivo pregledao, bez ikakvog izraza na licu. Zgodan je,č

pomislila sam, i nije neprijateljski raspoložen. Istina, izme u njegovih obrva su bileđ bore od napora, i to lice nije lice oveka koga biste rado naljuč tili.

„Kako ti je ime, devojko?" Glas mu je bio piskav za tolikog muškarca, ne duboki bas iz bureta kakav o ekujete iz grudi poput ba ve.č č

„Kler... Kler Bošam", rekla sam, odlu uju i u trenu da se poslužim svojimč ć devoja kim prezimenom. Ako na umu imaju u enu, nisam htela da im poč č mognem govore i prezime koje bi ih odvelo do Frenka. I nisam bila sigurna da želim da ović grubijani znaju ko sam, pre nego što ja utvrdim ko su oni. ,A šta vi to zamišljate da..." Tamni ovek me je ignorisao, po starom obi aju koji mi je vrlo brzo dosadio.č č

„Bošam?" Guste obrve su se podigle i ceo skup se iznena eno uzmuvao. „To jeđ sigurno francusko ime?" Ime je u stvari izgovorio pravilno francuski, mada sam ja to izgovorila na uobi ajeni engleski na in, tako da je više li ilo na „Bi am".č č č č

„Da, tako je", odgovorila sam, ne baš malo iznena ena.đ„Gde na e ovo devoj e?", hteo je da zna Dugal, okre u i se ka Murtagu koji seđ č ć ć

osvežavao iz mešine.Crnomanjasti ove uljak je slegao ramenima. ,,U podnožju Kreg Na Dana. Neštoč č

je raspravljala s izvesnim konji kim kapetanom kog slu ajno poznajem", dodao ječ č zna ajno podigavši obrve. „Izgleda da su razmatrali da li dama jeste ili nije kurva."č

Dugal me je još jednom odmerio, zagledaju i svaki detalj cvetne haljine ić mokasina.

„Razumem. A kakav je bio damin stav u toj raspravi?", raspitivao se uz sarkasti ni naglasak na re i „dama", koji mi se nije naro ito dopao. Iako ječ č čnjegov škotski naglasak bio manje izražen nego kod onoga kog su zvali Mur- tag, i dalje je to zvu alo udno.č č

Kao da je to Murtaga zabavljalo na neki mra an na in; jedan ugao usana mu seč č podigao. „Ona je rekla da nije. Izgleda da se i sam kapetan dvoumio, mada je imao nameru da to proveri."

„Možemo i mi isto, ako treba." Debeli ovek crne brade je zakora io prema menič č cere i se, rukama povla e i svoj pojas. Žurno sam se odmakla koliko sam mogla,ć č ć što i nije bilo naro ito daleko zbog dimenzija ku ice.č ć

„Dosta, Ruperte." Dugal se još mrštio prema meni, ali je u njegovom glasu bilo autoriteta, pa se Rupert zaustavio, a na licu mu je bio komi an izraz razo aranja.č č

„Ja se ne slažem sa silovanjem, a ionako nemamo vremena za to." Bilo mi je drago da ujem takav stav, ma koliko nejasna bila njegova moralna potka, ali samč ostala malo nervozna pred otvoreno lascivnim pogledima na nekim drugim licima. Ose ala sam se apsurdno, kao da sam se pojavila na javnom mestu samo u vešu. Ić mada nisam imala predstavu ko su i šta namerava ova goršta ka banda, izgledali suč gadno opasni. Ugrizla sam se za jezik, obuzdavaju i mnogo manje-višeć nepromišljenih primedbi koje su mi navirale.

„Šta ti kažeš, Murtag?", prozvao je Dugal oveka koji me uhvatio. „Izgleda da jojč Rupert nije zanimljiv, u najmanju ruku."

„To nije dokaz", prigovorio je niski, elavi ovek. „Nije joj ništa ponudio. Ne o ekujć č č od žene da prihvati nekog ko što je Rupert bez znatnog pla anja — i to unapred",ć

dodao je, uz o itu razdraganost svojih kompanjona. Dugal je, me utim, gužvu smirioč đ naglim pokretom, pokazuju i glavom ka vratima. elavi je, i dalje se cere i, poslušnoć Ć ć kliznuo u mrak.

Murtag, koji Se nije pridružio smehu, mršte i se odmerio me je od glave do pete.ć Odmahnuo je glavom, od ega su mu se zatresle kratke šiške.č

„Ne", rekao je kona no. „Ne znam ni ko je ni šta je. Kurva nije, kladim se u svojuč najbolju košulju." Ponadala sam se da najbolja košulja nije na njemu, jer ta teško da je išta vredela kao ulog za opkladu.

„Ti bi znao, Murtag, video si mnoge", rugao se Rupert, ali ga je Dugal grubo u utkao.ć

„Time emo se zanimati kasnije", odse no je rekao Dugal. „No as nas eka dugć č ć č put, a prvo moramo nešto da uradimo za Džejmija, ne može ovako da jaše."

Skupila sam se u senci iza ognjišta, nadaju i se da mogu da izbegnem njić hovoj pažnji. ovek kog su zvali Murtag odvezao mi je ruke pre nego što meČje uveo ovamo. Možda bih mogla da klisnem dok su zauzeti ne im drugim. Pažnjač ljudi se prenela na mladi a š u urenog na tronošcu u ošku. Jedva da je digaoć ć ć ć pogled kad su me doveli i dok su me ispitivali. Držao je pognutu glavu, rukom pritiskaju i rame i ljuljaju i se blago napred-nazad od bola.ć ć

Dugal je nežno sklonio mladi evu ruku. Jedan od ljudi je sklonio mladić evć pokriva , otkrivaju i veoma prljavu i krvavu lanenu košulju. Sitan ovek gustih brkovač ć č prišao je iza mladi a drže i nož, uhvatio je njegovu košulju za kragnu, isekao jeć ć preko grudi i duž rukava, tako da je spala sa ramena.

Zaustavila sam dah, kao i nekoliko muškaraca. Bio je ranjen u rame; duboka neravna brazda se pružala gornjim delom i krv je slobodno curila niz mladi eveć grudi. Mada je još udniji bio sam zglob ramena. Užasna izbo ina je virila s jedneč č strane, a ruka je visila pod nemogu im uglom.ć

Dugal je zastenjao. „Mmfm. Izletela iz zgloba, jadnik." Mladi ovek je prvi putč digao pogled. Mada upalo od bola i prošarano izniklom ri om bradom, bilo je tođ snažno, prijatno lice.

„Ruka mi je bila isturena dok sam padao kad me je kugla muskete oborila iz sedla. Pao sam elom težinom na nju, i krc!, ode ona."ć

„Ta no, krenula je." ovek s brkovima, Škot i to obrazovan sude i po akcentu,č Č ć pokušao je da pomeri rame, od ega se mladi u lice izobli ilo od bola. „Rana niječ ć č problem. Kugla je proletela pravo pa je rana ista - krv doč sta slobodno isti e." ovekč Č je dohvatio smotuljak prljave tkanine sa stola i upotrebio ga da upije krv. „Mada ne znam ta no šta da radim sa iš ašenjem. Potreban nam je hirurgeon da je vrati nač č mesto kako treba. Ne možeš tako da jašeš s njom, je 1' tako, Džejmi mom e?"č

Musketa? pomislila sam ne shvataju i. Hirurgeon?ćMladi je odmahnuo glavom, bled u licu. „Gadno boli i kad samo se- dim. Ne bihć

da upravljam konjem." Zažmurio je i zube vrsto zario u donju usnu.čMurtag je nestrpljivo progovorio. „Ne možemo ga tek tako ostaviti, zar ne? Crveni

mundiri nisu baš majstori za pra enje tragova po mraku, al' e na i ovo mesto pre ilić ć ć kasnije, bez obzira na kapke. Džejmi teško može da pro e kao nevini napoli ar sđ č tolikom rupom u sebi."

„Ne brini", kratko je rekao Dugal. „Nisam ni mislio da ga ostavljam."Brka je uzdahnuo. „Onda mu nema pomo i. Mora emo da pokušamo da zglobć ć

vratimo na mesto. Murtag, ti i Rupert ga drz te; ja u da pokušam."ćSa sažaljenjem sam gledala kada je dohvatio mladi evu ruku za zglob i lakat ić

po eo da je gura naviše. Ugao je bio sasvim pogrešan; mora da je toč

izazivalo užasan bol. Znoj se slivao mladi u niz lice, ali se nije ulo ništa sem tihogć č jecanja. Iznenada se skljokao napred, i nije pao na zemlju samo zato što su ga ona dvojica držala.

Neko je otka io mešinu i prineo je mladi evim usnama. Zadah grubog alkoholač ć stigao je ak i do mesta gde sam stajala. Mladi se nakašljao i po eo da se guši, alič ć č je i pored toga progutao, prosipaju i žu kastu te nost na ostatke svoje košulje.ć ć č

„Spreman za još jedan pokušaj, mom e?", upitao je brkati. „Ili bi možda trebaloč da pokuša Rupert?", predložio je, okre u i se zdepastom grubijanu crne brade.ć ć

Tako prozvan, Rupert je po eo da razgibava ruke kao da e da baca panj, pa ječ ć dohvatio mladi evo zapeš e o ito s namerom da rame vrati na mesto na silu; zahvatć ć č za koji je bilo jasno da e verovatno polomiti ruku kao ać č čkalicu.

„Da se nisi usudio to da uradiš!" Sve pomisli na bekstvo su mi nestale pred profesionalnim izazovom, pa sam krenula napred, nesvesna zapanjenih pogleda muškaraca koji su me okruživali.

„Kako to misliš?", prasnuo je elavi, o ito iznerviran mojim upadom.ć č„Mislim da eš mu slomiti ruku ako tako pokušaš", prasnula sam i ja. „Skloni seć

sa puta, molim te." Laktom sam izgurala Ruperta i sama dohvatila pacijentovo zapeš e. Pacijent je delovao podjednako zbunjen kao i ostali, ali se nije opirao. Kožać mu je bila vrlo topla, ali ne u groznici, procenila sam.

„Moraš prvo da dovedeš nadlakticu u pravilan ugao da bi mogla da klizne nazad u zglob", rekla sam, stenju i dok sam povla ila zglob naviše, a lakat na unutra.ć č Mladi je bio prili no krupan; ruka mu je bila teška kao olovo.ć č

„Ovo je najgori deo", upozorila sam pacijenta. Obuhvatila sam lakat, spremna da ga cimnem naviše i na mesto.

Usne su mu se iskrivile, ne baš u osmeh. „Ne može boleti mnogo više od ovoga. Samo napred." Znoj je sada izbijao ve i na mom licu. Vra anje rać ć mena na mesto je težak posao i u najlakšim slu ajevima. Kada se to radi kruč pnom oveku satima posleč dislociranja, sa oteklim miši ima koji vuku zglob, taj posao zahteva svu snagu kojuć imam. Vatra je bila opasno blizu; ponadala sam se da se ne emo oboje izvrnuti u njuć kada se zglob vrati na mesto.

Iznenada je rame popustilo uz muklo krckavo plop! i zglob se opet našao na svom mestu. Pacijent je delovao zapanjeno. Ne veruju i, digao je ruku da je ispita.ć

„Više ne boli!" Širok osmeh oduševljenog olakšanja raširio mu se licem, a ljudi su po eli da kli u i aplaudiraju.č č

„Bole e." Znojila sam se od napora, ali sam bila zadovoljna rezultatom. „Bi eć ć slaba nekoliko dana. Ne smeš uopšte da istežeš zglob dva ili tri dana; kada po nešč da je opet koristiš, po ni sasvim polako. Prekini odmah kad zaboli, i svakodnevnoč stavljaj tople obloge."

Postala sam svesna usred davanja saveta, da me pacijent gleda s poštovanjem, ali da me drugi odmeravaju pogledima od za u enih do neskriveno sumnji avih.č đ č

„Ja sam medicinska sestra, razumete", objasnila sam, pomalo se brane i.ćDugalov pogled je, kao i Rupertov, pao na moje grudi i ostao tamo u nekakvoj

užasnutoj o aranosti. Zgledali su se, a onda je Dugal opet pogledao u moje lice.č„Kako god da je", rekao je dižu i obrve ka meni. „Ne znam ija si to sestra, ali sić č

nesporno sposobna da le iš. Umeš li momku da zaustaviš krvarenje, dovoljno dač sedne na konja?"

„Umem da previjem ranu", rekla sam prili no oštro. „Pod uslovom da imate neštoč ime je mogu previti. A, šta si ono mislio ' ija sestra'? I zašto uopšte pretpostavljašč č

da ho u da vam pomognem?"ć

Ignorisali su me, a Dugal se okrenuo i po eo da govori jezikom koji sam jedvač prepoznala kao gelski sa nekom ženom koja se š u urila u ošku. Okruć ć ć žena tolikim muškarcima, ranije je nisam ni primetila. udno je obu ena, pomislila sam, u dugu,Č č iscepanu suknju i bluzu s kratkim rukavima koju je napola pokrivao nekakav steznik ili prsluk. Sve je bilo prili no prljavo, uklju uju i i njeno lice. Gledaju i okolo,č č ć ć me utim, videla sam da ku ici nedostaje ne samo struja, ve i voda; verovatno je tođ ć ć nekakvo opravdanje za ovoliku prljavštinu.

Žena se kratko naklonila, pa prošavši pored Ruperta i Murtaga, po ela dač prekopava po obojenoj drvenoj škrinji pored ognjišta, kona no vade i gomilu jadnihč ć krpa.

„Ne, to ne e valjati", rekla sam, pažljivo ih pipaju i. „Ranu treba prvoć ć dezinfikovati, a onda previti istom tkaninom, ako nema sterilnih zavoja."č

Svi okolo su se digli. „Dezinfikovati?", oprezno je rekao mali ovek.č„Da, zaista", rekla sam nepokolebljivo, misle i kako je malo priglup, upr- kosć

svom školovanom akcentu. „Sva prljavština mora da se odstrani iz rane i mora se obraditi nekim jedinjenjem da bi se oterale klice i pospešilo zarastanje."

„Kakvim jedinjenjem?"„Na primer jodom", rekla sam. Vide i samo nerazumevanje na licima predć

sobom, pokušala sam opet. „Mertiolat? Razblaženi fenol?", predlagala sam. „Ili možda samo alkohol?" Pogledi olakšanja. Najzad sam našla re koju izgledač prepoznaju. Murtag mi je stavio kožnu flašu u ruke. Nestrpljivo sam uzdahnula. Znala sam da su ljudi iz Hajlendsa primitivni, ali je ovo bilo skoro neverovatno.

„Pazi", rekla sam što sam strpljivije mogla. „Što ga prosto ne odvezete dole u grad? Možda je daleko, ali sam sigurna da tamo postoji doktor koji e se pobrinuti zać njega."

Zena je glupavo piljila u mene. „Kakav grad?"Krupni ovek po imenu Dugal nije obra ao pažnju na raspravu, uporno zure i uč ć ć

tamu mimo zavese. Pustio ju je da padne na mesto i oprezno zakora io ka vratima.č Ljudi su u utali kada je nestao u no i.ć ć

Vratio se trenutak kasnije, zajedno sa elavim ovekom i oštrim hladnim mirisomć č tamnih borova. Odmahnuo je glavom u odgovor na upitne poglede ostalih.

„Ne, nema nikog blizu. Po i emo odmah, dok je bezbedno."ć ćUgledavši mene, zastao je na tren, razmišljaju i. Iznenada mi je klimnuo glavom,ć

odluka je bila doneta.„Ona e po i s nama", rekao je. Preturao je po gomili ode e na stolu i našaoć ć ć

iscepanu ritu; izgledala je kao kravata koja je videla bolje dane.Covek s brkovima izgleda nije bio sklon da me povedu, kud god to da idu.„Što je prosto ne ostavimo ovde?"Dugal mu je uputio nestrpljiv pogled, ali je Murtagu prepustio da objasni. „Gde

god da su Crveni mundiri sada, sti i e ovde do zore, koja nije tako dać ć leko kad razmisliš. Ako je ova žena engleski špijun, ne možemo da rizikujemo i ostavimo je ovde da im kaže na koju stranu smo otišli. A ako nije u dobrim odnosima s njima" - sumnji avo me je pogledao — „sigurno ne možemo da ostavimo ženu samu." Maloč se razvedrio, opipavaju i tkaninu moje suknje. „Pri tom bi mogla nešto vredeti zać otkup; iako malo ima na sebi, to je fina roba."

„Sem toga", dodao je Dugal prekidaju i ga, „možda e biti korisna usput; izgledać ć da zna ponešto o vi anju. Ali, sada nemamo vremena za to. Plašim se da eš moratiđ ć da kreneš i bez dezinfikovanja', Džejmi", rekao je, pljeskaju i mladi a po le ima.ć ć đ „Možeš li da jašeš služe i se samo jednom rukom?"ć

„Dobar momak. Evo", rekao je bacaju i prljavu krpu ka meni. „Veži mu ranu, brzo.ć Odmah polazimo. Imate li vas dvojica konje?", rekao je, okre u i se onome s licemć ć lasice i debelom po imenu Rupert.

Gadljivo sam prevrtala krpu.„Ne mogu ovo da upotrebim", prigovorila sam. „Prljava je."Nisam ni videla njegov pokret, ali sam osetila kako me krupni ovek steže zač

rame, njegove tamne o i bile su tri centimetra od mojih. „Uradi to", rekao je.čOslobodio me je gurnuvši me, pa otišao ka vratima i nestao iza svoja dva pajtaša.

Ose aju i se prili no potreseno, posvetila sam se tome da ranu od metka previjemć ć č najbolje što mogu. Pomisao da upotrebim štrokavi komad ode e bio je nešto o emuć č moja medicinska obuka nije dozvoljavala ni da razmišljam. Pokušala sam da svoju zbunjenost i preplašenost zakopam bave i se traženjem ne eg podesnijeg i, posleć č brzog i uzaludnog kopanja po gomili krpa, kona no sam se pomirila sa trakama odč vešta ke svile iz poruba moje ode e. Iako nisu bile baš sterilne, bile su dalekoč ć naj istija tkanina pri ruci.č

Lan košulje mog pacijenta bio je star i iznošen, ali i dalje iznena uju e jak. Uzđ ć malo mu enja, otcepila sam ostatak rukava i upotrebila ga da napravim povesku.č Odmakla sam se za korak da proverim rezultat svojeg improvizova- nog zavoja, i udarila pravo u krupnog oveka koji je tiho ušao da posmatra.č

S odobravanjem je pogledao moje delo. „Dobar posao, curo. Do i, mi smođ spremni."

Dugal je ženi pružio nov i i izgurao me iz ku ice, pra en sporijim Džej- mijemč ć ć ć koji je još bio malo bled. Kada se ispetljao iz stoli ice, ispostavilo se da je mojč pacijent prili no visok; za desetak centimetara je nadvišavao Dugala, koji je i sam bioč visok.

Crnobradi Rupert i Murtag su držali napolju šest konja, tiho im tepaju i nać gelskom u mraku. No je bila bez mese ine, ali je svetio zvezda padalo na metalneć č delove konjske opreme pretvaraju i ih u svetlucanje žive. Podigla sam pogled ić bezmalo zinula od uda; no no nebo bilo je ispunjeno sjajem zvezda kakav nikadač ć nisam videla. Pogledala sam šumu koja nas je okruživala i shvatila. Bez nekog grada u blizini da po nebu raspe zastor svetla, zvezde su nesmetano dominirale u no i.ć

A tada sam se ukopala u mestu, ose aju i ve u jezu nego što bi se mogloć ć ć objasniti hladno om no i. Nema gradskih svetala. „Koji grad?", pitala je ona ženać ć unutra. Onako naviknutu na zamra enja i bombardovanja od ratnihčgodina, nedostatak svetla me u po etku nije zabrinuo. Ali ovo je doba mira, a svetlač Invernesa trebalo bi da se vide kilometrima.

Ljudi su bili bezobli ne mase u mraku. Pomislila sam da pokušam da klisnemč medu drve e, ali je Dugal o igledno predvideo takve pomisli, pa me je zgrabio zać č lakat i odvukao prema konjima.

„Džejmi, penji se", dozvao je. „Devojka e jahati s tobom." Stegao mi je lakat.ć „Možeš da držiš uzde ako Džejmi ne bude mogao jednom rukom, ali se pobrini da budeš blizu ostalih. Ako pokušaš nešto drugo, prese i u ti grkljan. Jesi li razumela?"ć ć

Klimnula sam glavom jer mi je grlo bilo presuvo da bih progovorila. Ton mu nije bio naro ito prete i, ali sam poverovala u svaku re . Ono da „poč ć č kušam nešto drugo" me i nije naro ito mamilo, pošto nisam imala ideju šta da pokušam. Nisam znala gdeč sam, ko su mi kompanjoni, zašto odlazimo u tolikoj žurbi niti kuda idemo, ali nisam imala ni nekakvu razumnu alternativu sem da po em sa njima. Bila sam zabrinuta zađ Frenka, koji mora da je odavno po eo da me traži, ali sve je ukazivalo da ga u ovomč trenutku ne treba pominjati.

Mora da je Dugal osetio moj gest, jer mi je pustio lakat i naglo se sagnuo pored mene. Stajala sam glupavo zure i dole u njega dok nije prošištao, „Stoć palo, devojko! Pruži mi stopalo! Svoje levo stopalo", dodao je zga eno. Brzo sam povukla svojeđ pogrešno potureno desno stopalo iz njegove ruke i na nju nagazila levim. Uz malo stenjanja, gurnuo me je naviše u sedlo ispred Džej- mija, koji me je prihvatio svojom zdravom rukom.

Uprkos generalno neprijatnoj situaciji, bila sam zahvalna na toploti mladog Skota. Jako je mirisao na dim drveta, krv i neopranog muškarca, ali je no na studenć probijala moju tanku haljinu i rado sam se naslonila na njega.

Kada smo pošli u zvezdama osvetljenu no ulo se samo tiho struganje uzdi.ć č Ljudi nisu razgovarali me usobno, vladala je samo opšta obazrivost. Kođ nji su prešli u laki kas im smo izašli na put, drmusaju i me suviše neprijatno da bi mi se pri alo,č ć č ak i pod pretpostavkom da je neko bio voljan da sluša.č

Izgleda da moj kompanjon nije imao ozbiljnih problema, i pored toga što nije mogao da se služi desnom rukom. Ose ala sam njegove butine iza sebe, kako seć povremeno pomeraju i pritiskaju da bi upravljao konjem. Stezala sam ivicu kratkog sedla da bih ostala u sede em položaju; jahala sam ponekad i ranije, ali ni u komć slu aju nisam bila konjanik kao Džejmi.č

Posle nekog vremena stigli smo do raskrsnice i tu zastali na tren dok su se elavić i voda tiho dogovarali. Džejmi je prebacio uzde konju preko vrata puštaju i ga da odeć ukraj puta i pase, a sam je po eo da se vrpolji iza mene.č

„Pažljivo!", rekla sam. „Miruj ili e ti zavoj spasti! Šta to pokušavaš?"ć„Da otka im svoj pled i pokrijem te", odgovorio je. „Treseš se. Ali to ne moguč

jednom rukom. Možeš li ti da mi ga otkop aš?"čUz puno cimanje iz nezgodnog položaja, uspeli smo da oslobodimo pled.

Iznena uju e spretnim okretom, napravio je zamah i tkanina mu se kao šal raširilađ ć preko ramena. Zatim je krajeve prebacio preko mojih ramena i uredno ih zatakao pod sedlo, tako da smo oboje bili toplo umotani.

„Eto!", rekao je. „Ne želim da se usput smrzneš."„Hvala ti", kazala sam, zahvalna na zaklonu. „Ali kuda idemo?"Nisam mogla da vidim njegovo lice koje me je nadvisivalo iza mojih leda, iza i

iznad mene, ali je zastao pre nego što je odgovorio.Kona no se kratko nasmejao. „Da ti kažem istinu, devojko, ne znam.č

Valjda emo oboje otkriti kad stignemo tamo?"ć* * *

Bilo je ne eg pomalo poznatog u predelu kojim smo prolazili. Zar mi nije poznatač ona velika formacija stena ispred nas, ona u obliku pev evog repa?č

„Koknamon Rok!", uzviknula sam.„Da, valjda", rekao je moj pratilac, nimalo uzbu en tim otkri em.đ ć„Zar je Englezi ne koriste za zasede?", upitala sam, pokušavaju i da se prisetimć

strašnih detalja iz lokalne istorije kojima me je Frenk satima astio tokom protekleč nedelje. „Ako je neka engleska patrola u blizini...", oklevala sam. Ako u blizini jeste neka engleska patrola, možda je pogrešno da na nju skre em pažnju. S drugeć strane, u slu aju zasede, bi e me teško razlikovati od mog kompanjona, ovakoč ć umotane u isti ogrta . I ponovo sam pomislila na kapetana Džonatana Randala, ič nehotice zadrhtala. Sve što sam videla otkad sam zakora ila u kameni procepč ukazivalo je na potpuno iracionalni zaklju ak da je ovek koga sam srela u šumič č zaista Frenkov šest puta pra-deda. Tvrdoglavo sam se borila protiv tog zaklju ka, alič nisam mogla da smislim neki drugi koji bi odgovarao injenicama.č

U po etku sam zamišljala da je to samo san životniji nego obi no, ali Randalovč č drski poljubac, poznat i neposredno fizi ki, raspršio je taj utisak. Niti sam umislila dač me je Murtag udario po glavi; bol u potiljku bio je jak koliko i bol u butinama od trenja o sedlo, što nimalo nije li ilo na san. Krvčsam dovoljno dobro poznavala i nju sam i ranije sanjala. Ali nikada nisam sanjala miris krvi; onu toplu, bakarnu aromu koju sam još uvek mogla da osetim na muškarcu iza sebe.

Pucnuo je jezikom našem konju i poterao ga uz vo inog, zapo inju i sa krupnomđ č ć senkom tih razgovor na gelskom. Konji su usporili u hod.

Na vo in znak, Džejmi, Murtag i mali elavi ovek su zaostali, dok su preostalađ ć č dvojica podboli konje i odgalopirali ka steni, etiristo metara udeč sno ispred nas. Izašlo je pola meseca i bilo je dovoljno svetio da se razazna liš e sleza koji je rastaoć ukraj puta, ali su senke u procepima stenja mogle skrivati bilo šta.

Baš kada su oblici u galopu prošli pored stene, vatra iz muskete je blesnula iz šupljine. Krik od koga se ledi krv u žilama za uo se direktno iza mene, i konj ječ posko io napred kao da je uboden oštrim štapom. Iznenada smo jurili prema stenič preko vresa, sa Murtagom i ostalim ljudima kraj sebe, a krici i rika od kojih se dizala kosa na glavi parali su no .ć

Držala sam se za jabuku sedla bore i se za život. Naglo zauzdavši konja poredć velikog žbuna žutilovke, Džejmi me je zgrabio oko struka i bez ikakve ceremonije me gurnuo u žbun. Konj je naglo zaokrenuo i odjurio, obilaze i stenu i pojavljuju i se sać ć južne strane. Videla sam jaha a nisko pognutog u sedlu kad je konj nestao u sencič stene. Kada se konj pojavio i dalje galopira- ju i, sedlo je bilo prazno.ć

Na površini stene bile su senke poput kratera; ula sam povike i povreč menu pucnjavu iz musketa, ali nisam mogla da razaznam da li su pokreti koje vidim pokreti ljudi, ili samo senke zakržljalih hrastova koji su rasli iz pukotina u steni.

Uz malo muke iskobeljala sam se iz žbuna, upaju i trnove žutilovke iz suknje ič ć kose. Olizala sam ogrebotinu na šaci, pitaju i se šta pobogu sada da uradim. Moglać sam da sa ekam da bitka kod stene bude odlu ena. Ako Škoti pobede, ili barč č prežive, pretpostavljala sam da e se vratiti da me potraže. Ako ne uspeju, mo i uć ć ć da pri em Englezima, koji bi lako mogli pretpostaviti da sam u nekakvom savezu sađ Škotima kada ve putujem sa njima. U kakvom savezu, pojma nisam imala, ali je biloć prili no jasno iz ponašanja muškaraca u ku ici da su naumili nešto što Englezimač ć nije nimalo po volji.

Možda bi bolje bilo izbegavati obe strane u ovom konfliktu. Na kraju krajeva, sada kada znam gde sam, i imam izvesne šanse da stignem do grada ili sela koji su mi poznati, makar morala ceo put da prepeša im. Odlu no samč čse zaputila prema drumu, sapli u i se o bezbrojne grudve granita, stenovite izrodeć ć masiva Koknamon roka.

Hodanje po mese ini bilo je puno obmana; mada sam mogla videti svaki detalj nač tlu, nisam imala ose aj dubine; ravne biljke i nazubljeno kamenje izgledali su kao dać su iste visine, teraju i me da noge dižem besmisleno visoko iznad nepostoje ihć ć prepreka, a da udaram prstima o istureno kamenje. Hodala sam koliko sam brzo mogla, osluškuju i zvuke potere za sobom.ć

Dok sam izbila na put, zvu i bitke su zamrli. Shvatila sam da sam suviše izloženač na samom drumu, ali sam morala da ga pratim ako ho u da na em put do grada.ć đ Nisam imala ose aj za pravac po mraku, a nikada od Frenka nisam nau ila trikć č orijentisanja pomo u zvezda. Od pomisli na Frenka samo što nisam zaplakala, pać sam pokušala da skrenem misli traže i smisla u svemu što se tokom popodnevać zbivalo.

Delovalo je nezamislivo, ali je sve ukazivalo na to da sam negde gde su još na snazi obi aji i politika kasnog osamnaestog veka. Celu stvar bih smatrala nekakvomč kostimiranom paradom da nije bilo povrede mladi a koga zovu Džejmi. Ta rana jeć zaista napravljena ne im vrlo sli nim kugli iz muskete, sude i po tragovima koje ječ č ć ostavila. Ni ponašanje muškaraca u ku i nije bilo nalik glumi. Oni su bili ozbiljni ljudi,ć bodeži i ma evi bili su stvarni.č

Da li bi to mogla biti nekakva izdvojena enklava, možda, gde seljaci povremeno glume delove svoje istorije? ula sam za takvo nešto u Nema koj, mada nikada zaČ č Škotsku. A nikada nisi ula ni za glumce koji se me usobno ranjavaju musketama,č đ zar ne?, rugao mi se neprijatno racionalni deo mozga.

Pogledala sam nazad u stenu da proverim svoj položaj, pa onda napred u liniju neba, i krv mi se sledila. Tamo nije bilo ni ega sem perjastih iglica borova,č neprobojno crnih prema zvezdanom pokriva u. Gde su svetla Inver- nesa? Ako je toč iza mene Koknamon Rok, kao što sam znala da jeste, onda Invernes mora biti manje od pet kilometara prema jugoistoku. Sa tolikog rastojanja, trebalo bi da vidim sjaj grada prema nebu. Ako je tamo.

Tako razdražljiva, odmahnula sam glavom i prekrstila ruke da se zaštitim od hladno e. ak i ako na trenutak prihvatim potpuno nezamislivu ideju da sam uć Č nekom drugom vremenu, Invernes je na sadašnjoj lokaciji ve nekih šest stotinać godina. Tu je negde. Ali, o ito, nema svetala. U datim okolnoč stima, to je govorilo u prilog nepostojanja elektri ne struje. Još jedan dokaz, ako mi je trebao. Ali dokazč ega, ta no?č č

Ne ija kontura je zakora ila iz tame tako blizu mene da sam se skoro sudarila sč č njom. Prigušuju i krik okrenula sam se da pobegnem, ali je velika šaka dograbilać moju ruku, spre avaju i bekstvo.č ć

„Ne brini, devoj e. To sam ja."č„Toga sam se i plašila", rekla sam ljutito, mada mi je zapravo laknulo što je to

Džejmi. Njega se nisam plašila koliko ostalih ljudi, mada je izgledao podjednako opasno. Ipak, on je mlad, mladi ak i od mene koliko sam pro- cenila. A bilo mi ječ teško da se plašim nekoga koga sam nedavno tretirala kao pacijenta.

„Nadam se da nisi zloupotrebljavao to rame", rekla sam prekornim glasom bolni ke glavne sestre. Ako mi pode za rukom da ustanovim dovoljno autoritativnič ton, možda u mo i da ga ubedim da me pusti.ć ć

„Nimalo mu nije prijao tvoj mali pokušaj bega", priznao je, masiraju i rameć slobodnom rukom.

Baš tada je zakora io u mali prostor obasjan mese inom, i videla sam mnogoč č sveže krvi na prednjoj strani njegove košulje. Arterijsko krvarenje, pomislila sam istog asa, ali kako onda još stoji?č

„Povre en si!", viknula sam. „Jesi li to ponovo ozledio rame, ili je to nova rana?đ Sedi da pogledam!", odgurala sam ga do hrpe kamenja, brzo se pri- se aju ić ć postupka za hitni slu aj na terenu. Nikakvog pribora nemam pri ruci, izuzev onogač što je na meni. Posegnula sam za onim što je ostalo od mog veša s namerom da ga upotrebim za zaustavljanje krvarenja, kada se on nasmejao.

„Ma ne, ne obra aj pažnju, devoj e. Ovog puta to nije moja krv. A i nema jeć č mnogo, u svakom slu aju", dodao je pažljivo odmi u i natopljenu tkaninu od tela.č č ć

Progutala sam, ose aju i mu ninu. ,,Oh", tiho sam rekla.ć ć č„Dugal i ostali sigurno ekaju na putu. Hajdemo." Uzeo me je za ruku, manje kaoč

džentlmenski potez a više da bi me naterao da mu se pridružim. Rešila sam da reskiram, pa sam se ukopala u mestu.

„Ne! Ne idem s tobom!"

Zastao je, iznena en mojim opiranjem. „Da, ideš." Nije izgledao uzneđ miren mojim odbijanjem; zapravo, izgledalo je da ga pomalo zabavlja što se opirem ponovnom kidnapovanju.

,A šta ako ne u? Prereza eš mi grkljan?", insistirala sam, teraju i po svom. On jeć ć ć razmotrio alternative i mirno odgovorio.

„To nikako. Ne deluješ teško. Ako ne eš da hodaš, podi i u te i prebaciti prekoć ć ć ramena. Ho eš li da to uradim?" Zakora io je ka meni, pa sam se žurno odmakla.ć č Nisam nimalo sumnjala da bi to uradio, bio povreden ili ne.

„Ne! Ne možeš to da uradiš, opet eš povrediti rame."ćNisam mogla dobro da ga vidim, ali je mese ina uhvatila belasanje zuba kada seč

nasmešio.„Ako ne želiš da se povredim, to valjda zna i da eš po i sa mnom?" Muč ć ć ila samč

se da na em odgovor, ali nisam uspela. Snažno me je opet uhvatio za ruku, i krenuliđ smo ka putu.

Džejmi me je snažno držao za ruku, pomažu i mi da ostanem na nogama kadać bih zaka ila neki kamen ili biljku. On je hodao kao da su strnjike asfalč tirani put usred dana. Ima ma je krvi, pomislila sam s gor inom, nesumnjivo je tako uspeo da mi seč č prišunja u tami.

Kao što mi je i rekao, ostali su nas u blizini ekali sa konjima; o igledno niko niječ č ubijen ni ranjen, pošto su svi bili tu. Uz puno muke i nimalo elegantno, opet sam bu nula u sedlo. Moja glava je nenamerno bupnula u Džejmijevo povredeno rame,ć pa je žurno usisao vazduh.

Svoju srdžbu što sam opet uhva ena i grižu savesti što sam ga povredilać pokušala sam da prikrijem nametljivo zvani nim stavom.č

„Tako ti i treba, kad se muvaš svuda i jurcaš kroz žbunje i stenje. Rekla sam ti da ne mrdaš zglob; verovatno su ti i miši i pokidani pored kontuzije."ć

Izgleda da ga je zabavljala moja grdnja. „Pa, nisam baš imao mnogo izbora. Da nisam pomerio rame, ne bih ništa više nikada pomerio. Jednog Crvenog mundira mogu da sredim jednom rukom — možda ak i dvojicu", rekao je pomalo hvalisavo,č „ali ne i trojicu."

„Sem toga", rekao je privla e i me do svoje košulje na kojoj se skorila krv,č ć „možeš to opet da mi namestiš kad stignemo tamo kud smo pošli."

„To ti misliš", rekla sam hladno, migolje i se dalje od lepljive tkanine. Coknuo jeć konju, i opet smo pošli. Muškarci su bili izuzetno raspoloženi posle borbe, pa je bilo puno smeha i šale. Mojoj maloj ulozi u upropaš avanju zasede dato je preteranoć važno mesto, i zdravice su popijene u moju ast iz boca koje je nekoliko njih nosilo.č

Pi e je ponu eno i meni, ali sam u po etku odbijala s obrazloženjem da mi jeć đ č teško da ostanem u sedlu i trezna. Iz razgovora ljudi sam shvatila da je to bila mala patrola od desetak engleskih vojnika, naoružanih musketama i sabljama.

Neko je pružio flašu Džejmiju, pa sam omirisala vrelinu te nosti koja je palila grloč dok je pio. Nisam uopšte bila žedna, ali me je blagi miris meda podsetio da ve nekoć vreme crkavam od gladi. Stomak mi je sramotno glasno zakr ao, protestuju i što gač ć zapostavljam.

„Hej, tamo, Džejmi mom e! Prili no smo gladni, zar ne? Ili si to poneo gajde sač č sobom?", povikao je Rupert, pogrešno procenjuju i odakle je zvuk došao.ć

„Dovoljno sam gladan da pojedem nekoliko gajdi, rekao bih", javio se Džejmi, galantno preuzimaju i bruku na sebe. Trenutak kasnije, ruka sa me- šinom se opetć našla ispred mene.

„Bolje popij mal ice", prošaputao mi je. „To ti ne e napuniti stomak, ali e pomo ič ć ć ć da zaboraviš glad."

I još ponešto, nadala sam se. Nagnula sam bocu i otpila.* * *

Moj pratilac je bio u pravu; viski je pokrenuo malu toplu vatru koja mi je udobno gorela u stomaku, prikrivaju i problem gladi. Napredovali smo bez incidenatać nekoliko kilometara, smenjuju i se i sa uzdama i sa flašom. Blizu razrušene ku ice,ć ć me utim, disanje mog pratioca se postupno promenilo u iskidanu borbu za dah.đ Naša opasna ravnoteža, dotada održavana u mirnom geganju, iznenada je narušena. Bila sam zbunjena; ako ja nisam pijana, delo- valo je prili no neverovatnoč da on jeste.

„Stop! U pomo !", povikala sam. „Prevrnu e se!" Zapamtila sam svoje poslednjeć ć neuvežbano silaženje i nisam imala nameru da se to ponovi.

Tamni obrisi su se okrenuli i skupili oko nas, uz zbunjeno mrmljanje. Džejmi se sru io naglava ke kao vre a kamenja, na sre u padaju i u ne ije naru je. Ostali suč č ć ć ć č č sjahali i položila ga na zemlju do vremena kada sam uspela da si em.đ

„Diše", rekao je jedan.„Pa, to je od velike pomo i", prasnula sam, žurno opipavaju i puls po mraku.ć ć

Kona no sam uspela da ga na em; bio je ubrzan ali prili no jak. Stavljaju i šaku nač đ č ć njegove grudi i uvo njemu na usta, mogla sam da osetim dizanje i spuštanje, malo mirnije. Uspravila sam se.

„Mislim da se samo onesvestio", rekla sam. „Stavite mu bisage pod noge i, ako ima vode, dodajte mi." Bila sam iznena ena što su moja nare enja izvršena istogđ đ asa. O igledno im je mladi bio veoma bitan. On je zaje ao i otvorio o i, crne rupeč č ć č č

pri svetlosti zvezda. Po slabom svetlu lice mu jeizgledalo kao lobanja, bela koža zategnuta preko oškastih kostiju oko o nih duplji.ć č

„Dobro sam", rekao je, pokušavaju i da sedi uspravno. „Samo mi se malo vrti uć glavi." Spustila sam ruku na njegove grudi i naterala ga da legne.

„Lezi mirno", naredila sam. Brzo sam ga prepipala, a onda se digla na kolena i okrenula ka obrisu za koji sam na osnovu veli ine zaklju ila da je voda, Dugal.č č

„Rana od metka je opet prokrvarila, a idiot je i uboden nožem. Mislim da nije ništa ozbiljno, ali je izgubio puno krvi. Košulja mu je skroz natopljena, ali ne znam koliko je od te krvi njegovo. Treba mu mir i odmor; mogli bismo da se ovde ulogorimo bar do jutra." Obris je odmahnuo.

„Ne. Jesmo dalje nego što e se garnizon osmeliti, ali postoje straže na kojeć treba paziti. Treba da pre emo još dobrih dvadeset pet kilometara." Glava kojuđ nisam mogla dobro da vidim se zabacila, odmeravaju i kretanje zvezda.ć

„Pet sati, najmanje, a verovatnije oko sedam. Možemo da zastanemo dovoljno dugo da mu zaustaviš krvarenje i opet previješ ranu; ne mnogo duže od toga."

Predala sam se poslu, mrmljaju i sebi u bradu, dok je Dugal tihim recima poslaoć jednu od senki da uva stražu kod konja kraj puta. Ostali ljudi su se opustili nač trenutak, piju i iz mešina i tiho askaju i. Murtag sa licem lasice mi je pomagao,ć ć ć cepaju i trake platna, donose i još vode i dižu i pacijenta da bi se zavoji zategli,ć ć ć pošto sam Džejmiju strogo zabranila da se pomera sam, uprkos gun anju da jeđ savršeno u redu.

„Nisi dobro, a nije ni udo", brecnula sam se, daju i oduška svom strahu ič ć nervozi. „Koji to idiot bude uboden nožem a onda i ne stane da se rana sredi? Zar ti nije bilo jasno kako gadno si iskrvario? Imaš sre e što si živ kad si tako jurcao,ć uletao u gužvu i tukao se, bacao se na konje... miruj, prokleta budalo." Trake vešta ke svile i platna sa kojim sam radila nervirale su me jer su mi u mraku klizaleč iz ruku. Smicale su se, bežale mi iz prstiju, kao riba koja se izmigolji nazad u vodu uz rugaju i blesak belog stomaka. Uprkos studeni, znoj mi je izbio po vratu. Kona noć č

sam završila vezivanje jednog kraja i pošla po drugi, koji mi se uporno zavla io izač pacijentovih leda. „Vrati se ovamo, ti... oh, ti prokleto krvavo kopile!" Džejmi se pomerio i onaj prvi kraj se odvezao.

Usledio je trenutak šokirane tišine. „Hriste", rekao je debeli Rupert. „Nikada ranije u životu nisam uo ženu da tako govori."č

„To zna i da nikad nisi sreo moju tetku Grisel", rekao je neki drugi glas, što ječ propratio smeh.

„Tvoj muž bi trebao da te oplavi", rekao je neki ozbiljan glas iz crnila ispod drveta. „Sveti Pavle kaže 'Neka žena uti i'..."ć

„Ti možeš da gledaš svoja prokleta posla", zarežala sam, znoj mi je kapao iza ušiju, ,,a može i Sveti Pavle." Rukavom sam obrisala elo. „Okreni ga levo. A ako ti",č obratila sam se pacijentu, „mrdneš jedan jedini miši dok vezujem ovaj zavoj,ć zadavi u te."ć

,,Oh, razumem", odgovorio je popustljivo.Povukla sam prejako poslednju traku, i ceo povez se rasturio.„Proklet bio sve do pakla!", zabrundala sam, treskaju i rukom o zemlju uć

o ajanju. Nastao je muk, a zatim su se, dok sam po mraku tražila odvezane krajeveč zavoja, za uli dalji komentari o mom neženstvenom izražavanju.č

„Možda treba da je pošaljemo do Svete Ane, Dugale", predložila je jedna prilika ije se lice nije videlo i koja je u ala kraj puta. „Nisam uo Džejmija da psuječ č č č

nijednom otkad smo pošli sa obale, a re nik mu je bio takav da bi se i mornarč postideo. etiri meseca u manastiru mora da je imalo efekta. Ti više ni ime božije neČ pominješ uzalud, je 1' tako de ko?"č

„Ne bi ni ti da su te terali da u pono tri sata za pokoru ležiš na kamenom poduć kapele u februaru, samo u košulji", odgovorio je moj pacijent.

Svi muškarci su se nasmejali, a on je nastavio. „Pokora je bila samo dva sata, ali mi je trebao još jedan posle toga da se dignem sa poda; mislio sam da mi se... ovaj, mislio sam da sam se smrzo namrtvo, ali se ispostavilo da sam se samo uko io."č

O igledno se ose ao bolje. Nasmešila sam se nehotice, ali sam mu se uprkosč ć tome obratila strogo. „Ti miruj", rekla sam, „ili u te povrediti." On je oprezno dotakaoć zavoj, a ja sam ga šljepila po ruci.

,,Oh, pretnje, je 1' tako?", upitao je nepostiden. „1 to nakon što sam po- delio pi eć sa tobom!"

Pljoska je obrnula pun krug. Dugal je kleknuo pored mene i pažljivo je nagnuo pacijentu da pije. Podigao se opori miris lošeg viskija, a ja sam rukom zaustavila flašu.

„Nema više pi a", rekla sam. „Treba mu aj, ili bar voda. Ne alkohol."ć čDugal mi je istrgao flašu iz ruke uopšte ne obra aju i pažnju na mene i sasuoć ć

poprili nu koli inu smrdljive te nosti niz grlo mom pacijentu, od ega se ovajč č č č zakašljao. Sa ekao je samo toliko da ovek na zemlji povrati dah, pa opet prineoč č flašu.

„Prekini s tim!", opet sam pokušala da uzmem viski. „Ho eš li da se napije tolikoć da ne može da stoji?"

Grubo sam odgurnuta u stranu.„Vatrena kujica, zar nije tako?", rekao je moj pacijent zvu e i kao da mu je toč ć

zabavno.„Brini svoju brigu, ženo", naredio je Dugal. „Treba još dosta da pre emo no as iđ ć

treba e mu sva snaga koju pi e može da mu pruži."ć ćOnog asa kada su zavoji bili vezani, pacijent je pokušao da sedne. Gurč nula sam

ga da legne i stavila mu koleno na grudi da ostane tako. „Ti se ne eš pomeriti", reklać

sam agresivno. Zgrabila sam rub Dugalovog kilta i besno ga cimnula, teraju i ga dać opet klekne kraj mene.

„Pogledaj ovo", naredila sam svojim najboljim tonom odeljenske sestre. Tresnula sam namo enu masu odba ene košulje u njegovu šaku. Ispustio ju je uz povikč č ga enja.đ

Uzela sam njegovu ruku i spustila je na pacijentovo rame. „1 pogledaj ovde. Njemu je nekakvo se ivo prošlo pravo kroz trapezasti miši ."č ć

„Bajonet", korisno je dodao pacijent.„Bajonet!", uzviknula sam. „Pa što mi nisi rekao?"Slegao je ramenima i usred pokreta zastao je e i od bola. „Osetio sam ga kakoč ć

ulazi, ali nisam znao koliko je gadno; nije puno bolelo."„Boli li sada?"„Boli", kratko je rekao.„Dobro", rekla sam veoma isprovocirana. „To si zaslužio. Možda e te to nau itić č

da se ne smucaš svuda kidnapuju i mlade žene i u-ubijaju i ljude i..." Osetila sam dać ć sam besmisleno blizu suza pa sam zastala, bore i se da povratim prisebnost.ć

Dugal je gubio strpljenje za takav razgovor. „Pa, možeš li da držiš po jednu nogu sa svake strane konja, ove e?"č č

„On ne može nikuda!", ozloje eno sam protestovala. „On treba da je u bolnici!đ Sigurno ne može..."

Moji protesti su, kao i obi no, bili potpuno ignorisani.č„Možeš li da jašeš?", ponovio je Dugal.„Mogu, ako mi skineš devojku sa grudi i »abaviš istu košulju."č

4Dolazim u zamakOstatak putovanja je protekao prili no mirno, ako takvim možete nazvati dvadesetč pet kilometara na konju po neravnom terenu no u, esto bez prikladnih puteva, uć č društvu muškaraca u kiltovima i naoružanih do zuba, na istom konju s ranjenikom. Bar nas nisu prepadali drumski razbojnici, nismo naleteli ni na kakvu divlju zver i nije padala kiša. Po merilima na koja sam se navikla, bilo je prili no dosadno.č

Zora je dolazila u trakama i zracima preko pustare pokrivene maglom. Nešto se ukazalo pred nama, ogromna masa tamnog kamena oivi ena sivim svetlom.č

Okolina više nije bila tiha i pusta. Nailazili smo na ponekog grubo obu enogč oveka i svi su išli prema zamku. Sklanjali su se ukraj uskog puta da propuste konje,č

zure i u moju ode u koja im je o ito izgledala strana.ć ć čNije predstavljalo iznena enje što je magla gusta, ali je bilo dovoljno svetla dađ

pokaže kameni most, u luku pružen preko potoka koji je proticao ispred samog zamka, nadole u jezero koje je turobno sijalo etiristo metara dalje.č

Sam dvorac je bio jednostavan i vrst. Bez pomodnih kula ili nazubljenihč grudobrana. Onako sa debelim kamenim zidovima i duguljastim prozorima, više je li io na ogromnu utvr enu ku u. Nekoliko odžaka je dimilo iznad glatkih krovnihč đ ć crepova, doprinose i opštoj atmosferi sivila.ć

Kapija na ulazu u zamak bila je dovoljno široka da propusti dve zaprege u mimoilaženju. Kažem to ne plaše i da u preterati, jer se upravo to zbivalo dok smoć ć prelazili most. Jedna kola koja su vukli volovi bila su natovarena ba vama, drugač senom. Naša mala kavalkada se zbila na mostu, nestrpljivo ekaju i da kola obaveč ć svoj naporni ulazak.

Rizikovala sam da nešto pitam dok su naši konji tražili put po klizavom kamenju mokrog dvorišta. Nisam progovorila od zbrzanog previjanja ramena mom pacijentu

kraj puta. I on se u utao, ako se izuzme povremeno stenjanje od nelagodnosti kadać bi ga prodrmao nezgodni korak konja.

„Gde smo?", zakreštala sam, pošto mi je glas ogrubeo od hladno e i ne-ć upotrebe.

„Utvr enje Leoh", kratko je odgovorio.đZamak Leoh. Pa, sad bar znam gde sam. U ono vreme kada sam ga ja

poznavala, zamak Leoh je bio živopisna ruina, nekih pedesetak kilometara severno od Barnegana. Sada je bio znatno živopisniji, sa svinjama koje su riškale ispod zidina utvr enja i prodornim smradom otvorene kanalizacije. Po injala sam dađ č prihvatam neverovatnu ideju da sam najverovatnije negde u osamnaestom veku.

Bila sam sigurna da tolika prljavština i haos nisu postojali nigde u Škotskoj 1945, sa kraterima od bombi ili bez njih. A nesporno smo se nalazili u Škotskoj; akcenat ljudi u dvorištu nije ostavljao mesta sumnji.

„Zdravo, Dugale!", povikao je konjušar u ritama, tr e i da prihvati uzde prvogč ć konja. „Poranio si, ove e; nismo mislili da emo te videti pre Okuč č ć pljanja!"

Voda naše grupe je sko io iz sedla, ostavljaju i uzde neurednom mlač ć di u.ć„Ah, pratila nas je sre a, i dobra i loša. Odoh da vidim svog brata. Ho eš li dać ć

pozoveš g u Fic da nahrani momke? Treba e im doru ak i kreveti."đ ć čDao je znak Murtagu i Rupertu da sidu i pridruže mu se, pa su zajedno nestali u

lu nom ulazu.čMi ostali smo sjahali i stajali puše i se u vlažnom dvorištu još desetak mić nuta dok

g a Fic, ko god da je to, ne reši da se pojavi. Nekoliko znatiželjne dece se skupilođ oko nas, naga aju i o mom mogu em poreklu i ulozi. Oni odvažniji su taman skupiliđ ć ć dovoljno hrabrosti da me povuku za suknju kada se velika, stamena dama u tamnosme em ru no tkanom platnu progurala i rasterala ih.đ č

„Vili, dragi moj!", ciknula je. „Baš lepo što te vidim! I tebe, Nedi!" Po ač stila je malog elavog oveka poljupcem koji ga je zamalo prevrnuo. „Vama e trebatić č ć doru ak, rekla bih. Ima puno u kuhinji; po ite i nahranite se." Okre u i se meni ič đ ć ć Džejmiju, odsko ila je kao da ju je zmija ujela. Pogledala me je zinuvši, a onda seč okrenula Džejmiju da joj objasni kakva je to avet.

„Kler", rekao je on, klimaju i malo glavom ka meni. „1 gazdarica Ficgi- bons",ć dodao je, klimaju i ka njoj. „Murtag ju je našao ju e, a Dugal je rekao da moramo dać č je dovedemo sa sobom", dodao je, stavljaju i jasno do znanja da krivica nije doć njega.

Gazdarica Ficgibons je zatvorila usta i pogledala me prodorno. O ito je zaklju ilač č da izgledam dovoljno bezopasno, uprkos udnoj i skandaloznoj pojavi, jer seč nasmešila - ljubazno, uprkos tome što joj je falilo nekoliko zuba — i uhvatila me pod ruku.

„Pa dobro, onda, Kler. Dobro nam došla. Po i sa mnom i na i emo ti neštođ ć ć više... mmm." Pogledala je u moju kratku suknju i neprikladne cipele, odmahuju ić glavom.

Povela me je odlu no napred kada sam se setila svog pacijenta.č,,Oh, stanite, molim vas! Zaboravila sam na Džejmija!"Gazdarica Gibons je bila iznena ena. „Pa šta, može Džejmi da brine o sebi. Znađ

gde da nade hranu i neko e mu na i krevet."ć ć„Ali, on je ranjen. Ju e je pogo en, a sino uboden. Previla sam ranu da može dač đ ć

jaše, ali nisam imala vremena da je pošteno o istim i previjem. Moram da se za toč pobrinem sada, pre nego što se inficira."

„Inficira?"

„Da, tako je, ho u da kažem zapali se, razumete, pojave se gnoj i otok ić groznica."

,,Oh, tako, znam na šta misliš. A da li time ho eš da kažeš da znaš šta da uradišć s tim? Jesi li ti vidar? Nekakav Biton?"

„Nešto sli no." Nisam imala pojma šta je to biton, a ni želju da zalazim u svoječ medicinske kvalifikacije stoje i na hladnoj kišici koja je upravo po ela. Izgleda da jeć č gazdarica Ficgibons mislila isto, jer je pozvala nazad Džejmija koji je krenuo na suprotnu stranu, pa je i njega uhvatila pod ruku i oboje nas odvukla u zamak.

Posle dugog hodanja hladnim uskim hodnicima, slabo osvetljenim kroz uzane prozore, stigli smo do povelike sobe u kojoj su bili krevet, dve stolice i, što je najvažnije, vatra.

Privremeno sam ignorisala svog pacijenta da bih zgrejala ruke. Gazdarica Ficgibons, verovatno imuna na hladno u, smestila je Džejmija na stolicu kraj vatre ić nežno sklonila ostatke njegove iscepane košulje, zamenjuju i je toplim prekriva emć č sa kreveta. Zacoktala je na izranavljeno i oteklo rame pipkaju i moj traljavi zavoj.ć

Okrenula sam se od vatre. „Mislim da ga treba natopiti, a onda ranu o ič stiti rastvorom zbog... da se spre i groznica."č

Gazdarica Ficgibons bi bila izuzetna medicinska sestra. „Sta e ti trebati?", prostoć je upitala.

Grozni avo sam razmišljala. Šta su, za ime boga, ljudi koristili da spre e infekcijuč č pre pojave antibiotika? I to od ograni enog izbora sastojaka kakav bi mi mogao bitič na raspolaganju u primitivnom škotskom zamku odmah nakon svanu a?ć

„Beli luk!", trijumfalno sam rekla. „Beli luk i, ako ga imate, hamamelis. Treba e mič i nekoliko istih krpa i bokal vode da se prokuva."č

„Dobro, mislim da to mogu da sredim; možda i malo gaveza. A kako bi došlo malo aja od resnika, ili kamilice? Momak izgleda ko da mu je no bila duga."č ć

Mladi se zapravo ljuljao od klonulosti, suviše umoran da protestuje štoć raspravljamo o njemu kao da nije živ stvor.

Gda Ficgibons se vratila brzo sa keceljom punom gomolja belog luka, vre icamać gaze sa sasušenim biljem i iscepanim trakama starog platna. Mali crni gvozdeni ajnik visio je iz jedne mesnate ruke, i držala je veliki balon vode kao da je perce.č

,A sad, draga moja, šta bi htela da ja u inim?", veselo je rekla. Poslala sam je dač kuva vodu i isti beli luk dok ispitam sadržinu biljnih paketi a. Bilo je tu hamamelisač ć koji sam tražila, resnika i gaveza za aj i ne ega što sam neodč č lu no prepoznala kaoč trešnjinu koru.

.Analgetik", sre no sam promrmljala, prise aju i se objašnjenja g. Kruka oć ć ć upotrebi kora i bilja koje smo našli. Dobro, to nam treba.

Ubacila sam nekoliko ešnjeva o iš enog belog luka u klju alu vodu sa maloč č ć č hamamelisa, pa trake platna umešala u to. Resnik, gavez i trešnjina kora natapali su se u lon i u vrele vode postavljenom kraj vatre. Te pripreme su mi pomogle da seč ć malo priberem. Ako ve ne znam zasigurno gde sam, ni zašto sam tu, bar znam štać da radim narednih etvrt sata.č

„Hvala vam... ah, gdo Ficgibons", rekla sam s poštovanjem. „Sad mogu sama, ako treba da radite nešto drugo." Džinovska gospa se nasmejala, grudi su se zatresle.

,Ah, devoj e! Nesumnjivo me ekaju drugi poslovi. Posla u ti malo hrane. Ali meč č ć pozovi ako ti još nešto zatreba." Odgegala se do vrata zapanjuju omćbrzinom i nestala da završava svoje obaveze.* * *

Svukla sam zavoje što sam mogla pažljivije. Pa ipak, komadi vešta ke svile seć č zalepio za meso, tako da se otkinuo uz pucanje sasušene pokorice.Kapljice sveže krvi pojavile su se po obodu rane, pa sam se izvinila što ga povredujem, mada se nije ni pomerio niti ispustio neki zvuk.

Blago se nasmešio, sa tra kom možda flertovanja. „Ne brini, curo. Povre- divalič su me mnogo gadnije, i to mnogo manje lepi ljudi." Nagnuo se napred da bih mu ranu isprala prokuvanom vodom sa belim lukom, a prekriva mu je kliznuo s ramena.č

Videla sam tada da je, bilo da je izre ena kao kompliment ili ne, njegova izjavač bila ista injenica; bio je povre ivan mnogo gore. Gornji deo leda bio mu ječ č đ prekriven bledim cik-cak linijama. Bio je okrutno bi evan, i to u više navrata. Videleč su se linijice srebrnog ožiljnog tkiva na nekim mestima, gde su se remenovi bi ač ukrstili, i nepravilnih fleka gde je nekoliko udaraca palo na isto mesto, otkidaju i kožuć i kopaju i meso pod njom.ć

Ja sam, naravno, videla veliku raznolikost rana i povreda tokom medicinskog rada u ratnim uslovima, ali je nešto u vezi sa ovim ožiljcima delovalo šokantno i brutalno. Mora da sam zaustavila dah od pogleda na to, pošto je on okrenuo glavu i uhvatio me kako piljim. Slegao je zdravim ramenom.

„Crveni mundiri. Bi evali su me dvaput, u istoj nedelji. Uradili bi to oni i dvaput uč istom danu, mislim, da se nisu plašili da e me ubiti. Nije zadoć voljstvo bi evatič mrtvog."

Pokušavala sam da mi glas ostane miran dok sam skupljala te nost. „Ne bihč rekla da bi neko to radio radi zadovoljstva."

„Ne? Trebala si da ga vidiš."„Koga?"„Kapetana Crvenih koji mi je odrao kožu s leda. Ako nije bio baš radostan, bar je

bio vrlo zadovoljan sobom. Mnogo zadovoljniji od mene", dodao je kiselo. „Ime mu je Randal."

„Randal!" Nisam mogla da sakrijem šok u svom glasu. Hladne plave o i suč pogled fiksirale na mojim.

„Taj ovek ti je poznat?" Glas mu je iznenada postao sumnji av.č č„Ne, ne! Znala sam nekada porodicu sa tim prezimenom, nekad davno, uh,

odavno." U svojoj nervozi sam ispustila krpicu kojom sam brisala.„Do avola, sada je treba ponovo prokuvati." Pokupila sam je sa poda i požurilađ

do ognjišta, pokušavaju i da zauzetoš u prikrijem svoju pometć ć nju. Da li bi taj kapetan Randal mogao biti Frenkov predak, onaj vojnik sa prvoklasnom karakteristikom, galantan na bojnom polju, dobitnik pohvala od vojvoda? I ako je tako, da li bi neko u srodstvu sa mojim slatkim nežnimFrenkom mogao biti u stanju da nanese one užasne ožiljke po le ima ovog momka?đ

Zaposlila sam se oko vatre, ubacuju i još nekoliko šaka hamamelisa i belog luka,ć stavljaju i još platna da se natapa. Kada sam pomislila da sam u stanju dać kontrolišem glas i izraz lica, vratila sam se Džejmiju sa krpicom u rukama.

„Zašto su te bi evali?", upitala sam naglo.čTo baš nije bilo takti no, ali sam o ajni ki htela da znam, a bila sam i suvišeč č č

umorna da to iskažem nežnije.On je uzdahnuo, mrdaju i ramenom od neprijatnosti izazvane onim što samć

radila. I on je bio umoran, a ja sam ga nesporno povre ivala, koliko god se trudila dađ budem nežna.

„Prvi put je bio beg, a drugi put kra a - ili je bar tako glasila optužba."đ„Od ega si bežao?"č

„Od Engleza", rekao je ironi no podižu i jednu obrvu. „Ako misliš gde, u Fortč ć Vilijamu."

„Shvatila sam da je od Engleza", rekla sam, glasom suvim koliko je bio i njegov. „Šta si uopšte tražio u Fort Vilijamu?"

Protrljao je elo slobodnom rukom. „A, to. Mislim da je to bila opstruk-č»

cija.„Opstrukcija, bežanje i kra a. Zvu iš kao neki opasan tip", rekla sam nehajno,đ č

nadaju i se da e mu to skrenuti pažnju sa onoga što radim.ć ćUpalilo je, bar malo; jedan ugao usana se iskrivio nagore, a jedno tamno- plavo

oko je zasvetlucalo prema meni preko ramena.,,Oh, jesam takav", rekao je. „ udo da se smatraš bezbednom u istoj sobi saČ

mnom, a ti si engleska cura."„Pa, dovoljno si bezopasan u ovom asu." To nije bilo istina u potpunosti; bezč

košulje, u ožiljcima i umazan krvlju, neobrijane brade i kapaka crvenih od celono nog jahanja, izgledao je krajnje neugledno. Mada je, umoran ili ne, izgledaoć sasvim sposoban za nasilje ako se ukaže potreba.

Nasmejao se, iznena uju e dubokim, zaraznim smehom.đ ć„Bezopasan sam ko golubica na jajima", složio se. „1 suviše sam gladan da bih

bio pretnja i emu sem doru ku. Ako Si mi, me utim, šaka pala izguč č đ bljena lepinja, ne bih mogao da odgovaram za posledice. Ooh!"

„Izvini", promrmljala sam. „Rana od uboda je duboka i prljava.",,U redu je." Uprkos tim recima, pobledeo je ispod bakarastih ekinja brade.č

Pokušala sam da ga opet navedem na razgovor.„Šta je zapravo opstrukcija?", pitala sam razgovorljivo. „Moram re i da mi neć

zvu i kao težak zlo in."č čDuboko je udahnuo, odlu no fiksiraju i pogled na izrezbareni ram kreč ć veta dok

sam ja ispirala dublje.„Ah. Pa, to je valjda šta god Englezi kažu da jeste. U mom slu aju je to zna ilo dač č

sam branio svoju porodicu i svoje vlasništvo, i bio bezmalo ubijen pri tome." Stisnuo je usne, kao da ne e re i ništa više, ali je trenutak kasnije nastavio, kao da traži dać ć pažnju usmeri na bilo šta što nije njegovo rame.

„To je bilo pre gotovo etiri godine. Uveden je namet na sva imanja oko Fortč Vilijama — hrana za garnizon, konji za prevoz i takve stvari. Ne bih rekao da se mnogima to dopalo, ali se ve ina povinovala onome što je neizbežno. Mali odredić vojnika išli bi okolo sa nekim oficirom i jednim ili dvoje kola, sakupljaju i hranu ić ostalo. I jednog dana u oktobru, tvoj kapetan Randal je došao do L...", brzo se ispravio uz kratak pogled u mene, „do naše ku e."ć

Klimnula sam da ga podstaknem, gledaju i u ono što radim.ć„Mislili smo da oni ne e do i tako daleko; mesto je podaleko od tvr ave, i nijeć ć đ

lako sti i do njega. Ali jesu."ćZažmurio je nakratko. „Otac mi nije bio kod ku e — otišao je na sahranu doć

susedne farme. A ja sam bio u polju sa ve inom muškaraca, jer se bližila žetva, pa jeć trebalo puno toga uraditi. Tako je moja sestra bila sama kod ku e, izuzev dve ili trić služavke, i sve su požurile na sprat da sakriju glave pod posteljinu kada su ugledale Crvene mundire. Pomislile su da je vojnike poslao avo — i rekao bih da nisuđ pogrešile."

Spustila sam krpicu. Gadni deo je obavljen; sada je potreban samo nekakav topli oblog - u odsustvu joda i penicilina to je bilo najbolje što sam mogla da uradim protiv infekcije - i dobar vrst zavoj. I dalje žmure i, mladi kao da to nije prime ivao.č ć ć ć

„Prišao sam ku i otpozadi da bih uzeo amove iz štale, i uo sam viku i vrištanjeć č moje sestre iz ku e."ć

,,Oh?" Pokušala sam da mi glas zvu i tiho i ne ometa, koliko god je moč gu e.ć Veoma sam želela da saznam nešto o tom kapetanu Randalu; do sada je pri a vrloč malo remetila predstavu koju sam o njemu stekla.

„Ušao sam kroz kuhinju i zatekao dvojicu kako preturaju po ostavi, pu- ne i vre eć ć brašnom i slaninom. Zviznuo sam jednog u glavu, a drugog izbacio kroz prozor, zajedno sa vre om. Zatim sam uleteo u gostinsku sobu, gde sam ostalu dvojicuć Crvenih mundira zatekao sa mojom sestrom, Dženi. Haljina joj je bila malo pocepana, a jednom od njih je bilo izgrebano lice."

Otvorio je o i i nasmešio se, pomalo sumorno. „Nisam zastao da se rasč pitam. Jurcali smo se naokolo, i nije mi išlo tako loše iako su bila dvojica, kada je ušao Randal."

Randal je prekinuo tu u vrlo probita no time što je prislonio pištolj na Dženinuč č glavu. Tako prinu enog da se preda, Džejmija su brzo savladala i vezala dvojicađ vojnika. Randal se šarmantno nasmešio svom zarobljeniku i rekao, „Eto, eto. Dve ma ke koje bljuju vatru i grebu, zar ne? Ukus prinudnog rada e ti izle itič ć č temperament, velim, a ako ne bude tako, pa, ima još jedna ma ka koju eš upoznati,č ć ta nije ona sa sedam repova. A postoji i drugi lek za druge ma ke, zar nije tako,č č slatka moja ma kice?"č

Džejmi je zastao na tren, brada mu je podrhtavala. „Do tada je držao Dženinu ruku savijenu iza leda, ali ju je tada pustio da bi rukom prešao napred i krenuo niz njenu haljinu, oko njenih grudi." Prise aju i se te scene, neo ekivano se nasmešio.ć ć č „Tada ga je", nastavio je, „Dženi nagazila po stopalu i zabila mu lakat duboko u stomak. A kada se on presamitio guše i se, okrenula se i dobro ga šutnula kolenomć u jaja." Nakratko je prasnuo u smeh koliko ga je to zabavljalo.

„Paa, pri tome je on ispustio pištolj i ona je krenula da ga dohvati, ali je jedan od dragona koji su me držali stigao prvi."

Završila sam previjanje i stajala utke iza njega, ruke položene na njegovoć zdravo rame. Delovalo je važno da mi ispri a sve, ali sam se plašila da e preč ć stati ako ga podsetim na svoje prisustvo.

„Kada je dovoljno povratio dah da bi mogao da govori, Randal i njegovi ljudi su nas oboje izveli. Strgli su mi košulju, vezali me za rudu kola, i Randal me je tukao preko le a sabljom pljoštimice. Pozeleneo je od besa, ali je bio malo iznuren, moglođ bi se re i. Jeste me malo peklo, ali nije mogao dugo da izdrži."ć

Onaj kratki nalet zadovoljstva je sada nestao, i rame pod mojim prstima se steglo od napetosti. „Kada je prestao, okrenuo se ka Dženi - jedan od konjanika ju je držao - i pitao je da li ho e da gleda još, ili e radije oti i u ku u sa njim i ponuditi mu boljuć ć ć ć zabavu." Rame se nelagodno trglo.

„Nisam mogao puno da mrdam, ali sam joj doviknuo da nisam povre en - nisamđ ni bio mnogo - i da ne treba da ide s njim, makar mi odsekli glavu pred njenim o ima."č

„Ima u u vidu da prihvatim tvoj predlog", rekao je Randal kroz zube, i ubo meć ispod kože, dovoljno duboko da pote e krv."č

„Video sam bodež blizu lica", rekao je Džejmi, „i šaru koju su kapi moje krvi pravile u prašini ispod kola." Glas mu je bio bezmalo sanjarski i shvatila sam da je od umora i bola zapao u nešto nalik hipnoti kom stanju. Možda je i zaboravio da samč tu.

„Hteo sam da doviknem sestri da u radije umreti nego da nju obeš asti takavć č lupež. Randal mi je, me utim, sklonio nož sa grkljana i nagurao mi ga me u zube,đ đ

tako da nisam mogao da viknem." Protrljao je usne, kao da još ose a gorki elik.ć č Prestao je da govori, opet se zagledao pravo pred sebe.

„A šta se zatim desilo?", nisam trebala da progovorim, ali sam morala da saznam.

On se stresao, kao ovek koji se upravo budi, i krupnom šakom umorno protrljaoč zadnju stranu vrata.

„Ona je otišla s njim", rekao je nenadano. „Mislila je da e me on ubiti, a možda jeć i bila u pravu. Posle toga, u stvari ne znam šta se dešavalo. Jedan od dragona me tresnuo po glavi kundakom muskete. Kada sam se razbudio, bio sam vezan na kolima s kokoškama, truckali smo putem ka Fort Vilijamu."

„Razumem", tiho sam rekla. „Izvini. Mora da je to za tebe bilo užasno."On se iznenada nasmešio, izmaglica premora je nestala. „Oh, da. Kokoške su

vrlo loše društvo, naro ito na dugom putovanju." Uvi aju i da je previja- nječ đ ć završeno, savio je rame radi probe, i štrecnuo se od toga.

„Ne radi to!", rekla sam uzrujano. „Stvarno ne smeš da ga mrdaš. Zapravo", bacila sam pogled na sto, da se uverim da je ostala još jedna traka platna. „Veza u tić tu ruku na bok. Miruj."

On više nije govorio, ali se opustio pod mojim rukama sada kada je shvatio da ga više ne u povredivati. Ose ala sam nekakvu udnu intimnost sa tim mladimć ć č škotskim neznancem, verujem bar delom zato što sam upravo ula užasnu pri u, ač č delom jer smo dugo jahali kroz mrak, zbijeni jedno do drugog u dremljivoj tišini. Nisam spavala sa mnogim muškarcima sem svog muža, ali sam primetila ranije da spavanje, pravo spavanje sa nekim daje taj ose aj intimnosti, kao da snovi teku izć vas da se pomešaju sa snovima onog drugog i oboje vas umotavaju u ebeć nesvesnog poznavanja. Neka vrsta povratka u prošlost, pomislila sam. U stara, primitivnija vremena (poput ovih? pitao je neki drugi deo moje svesti), spavanje u prisustvu neke osobe je predstavljalo in poverenja. Ako je to poverenje obostrano,č jednostavno spavanje može ljude više zbližiti nego spajanje tela.

Pošto je previjanje bilo završeno, pomogla sam mu da navu e grubu lač nenu košulju, pažljivo preko povredenog ramena. On je ustao i jednom rukom je zatakao za kilt, pa mi se nasmešio.

„Hvala ti, Kler. Imaš laku ruku." Rukom je pošao kao da e mi dota i lice, ali seć ć izgleda predomislio; ruka se pokolebala, pa pala sa strane. O ito je i on osetioč neobi nu potrebu za intimnoš u. Brzo sam skrenula pogled, mašu i rukom dač ć ć pokažem da nema potrebe da mi zahvaljuje.

Moj pogled je prelazio po sobi, zapažaju i od dima pocrnelo ognjište, uskeć nezastakljene prozore i nameštaj od pune hrastovine. Nigde elektri nih ure aja. Bezč đ tepiha. Nikakve kugle od sjajnog mesinga na krevetu.

Izgledalo je, zapravo, kao zamak iz osamnaestog veka. Ali šta je sa Fren- kom? Covek koga sam srela u šumi uznemiravaju e je li io na njega, ali je Džejmijev opisć č kapetana Randala bio sasvim stran svemu što sam znala o svom nežnom, miroljubivom mužu. A opet, ako je to istina — a po injala sam da priznajem, ak ič č sebi samoj, da bi mogla biti — onda bi on zapravo mogao biti bilo šta. ovek kogaČ sam znala samo sa rodoslovnih tablica ne mora po ponašanju nužno da podse a nać svoje potomke.

Ipak, u tom trenutku sam bila zabrinuta zbog samog Frenka. Ako sam zaista u osamnaestom veku, gde je on? Šta e u initi kada se ne vratim u pansion g e Berd?ć č đ Ho u li ga ikad opet videti? Razmišljanje o Frenku bila je poslednja slamka. Odć trenutka kada sam zakora ila u stenu i kada je obi an život prestao da postoji,č č doživela sam napade, pretnje, kidnapovanje i bila gurana ovamo i onamo. Nisam ni

jela ni spavala ljudski više od dvadeset etiri sata. Pokušavala sam da seč kontrolišem, ali mi je usna zadrhtala i o i su mi se nehotice ispunile suzama.č

Okrenula sam se ka vatri da sakrijem lice, ali prekasno. Džejmi me je uhvatio za ruku, nežnim glasom pitaju i šta ne valja. Svetio vatre je svetlucalo na mojoj zlatnojć burmi, i po ela sam uveliko da šmrcam.č

,,Oh, ja u... bi u u redu, sve je u redu, zaista, to je... samo moj... moj muž... jać ć ne..."

„Ah, devojko, ti si zna i udovica?" Glas mu je bio tako pun iskrene zabrič nutosti da sam potpuno izgubila kontrolu.

„Ne... da... ho u da kažem, ne... da, valjda jesam!" Prevladana emocijama ić umorom, sru ila sam se na njega, histeri no jecaju i.č č ć

Momak je stvarno imao dobar ose aj. Umesto da pozove pomo i zbuć ć njeno se povu e, zdravom rukom me smestio vrsto u svoje krilo i sedeo nežno me ljuljaju i,č č ć mrmljaju i tiho na gelskom u moje uvo i glade i mi kosuć ćjednom rukom. Gorko sam plakala, predaju i se na tren svom strahu i konfuć ziji, ali sam se polako primirila dok mi je Džejmi milovao vrat i leda, nude i mi udobnostć svojih toplih, širokih grudi. Moji jecaji su postali slabiji i po ela sam da se smirujem,č umorno oslonjena u udubljenje njegovog ramena. Nije ni udo što mu tako dobro ideč s konjima, pomislila sam nejasno, ose aju i kako me njegovi prsti nežno trljaju izać ć ušiju, slušaju i utešan, nerazumljiv govor. Da sam konj, pustila bih ga da na menić odjaše bilo kuda.

Apsurdna pomisao se nesre no poklopila sa ra anjem svesti da mladi na krajuć đ ć krajeva i nije potpuno iscrpljen. Zapravo, to je postalo sramotno o igledno oboma.č Nakašljala sam se i pro istila grlo, brišu i rukavom o i i kliznula iz njegovog krila.č ć č

„Tako mi je žao... zapravo, mislim, hvala ti za... ali ja...", brbljala sam odmi u i seč ć od njega dok mi je lice gorelo. On je malo pocrveneo, tako e, ali se nije zbunio.đ Posegnuo je za mojom rukom i privukao me nazad. Oprezan da me ne dotakne još negde, stavio je šaku pod moju bradu i naterao me da podignem glavu i pogledam ga u lice.

„Ne treba da me se plašiš", tiho je rekao. „Niti bilo koga ovde, dok god sam ja s tobom." Pustio me je da odem i okrenuo se vatri.

„Treba ti nešto vru e, devojko", rekao je glasom koji ne dozvoljava prić govor, ,,i nešto da pojedeš. Najviše od svega e ti pomo i ako staviš nešto u stomak."ć ć Nesigurno sam se nasmejala njegovim pokušajima da sipa orbu jednom rukom ič prišla da pomognem. Bio je u pravu; hrana jeste pomogla. Jeli smo orbu i hleb uč prijatnom utanju i delili udobnost što su je pružali toplota i pun stomak.ć

Kona no je on ustao, dohvataju i prekriva koji je pao na pod. Spustio ga ječ ć č nazad na krevet, i pokazao mi ka njemu. „Odspavaj malo, Kler. Iscrpljena si, a neko e verovatno hteti da s tobom uskoro razgovara."ć

Bilo je to zlokobno podse anje na moj neizvestan položaj, ali sam bila suć više umorna da bih puno brinula. Jedva sam, forme radi, iskazala protest što uzimam krevet; nikada nisam videla nešto tako primamljivo. Džejmi me je uverio da može krevet da nade negde drugde. Pala sam naglava ke na gomilu prekriva a i zaspalač č pre nego što je on stigao do vrata.5MakenziProbudila sam se potpuno slu ena. Mutno sam se prise ala da je nešto skrozđ ć naopako, ali nisam mogla da se setim šta. Zapravo, tako sam vrsto spavala da se uč prvi mah nisam mogla setiti ko sam, a kamoli gde sam. Bilo mi je toplo, a soba oko

mene bila je vrlo hladna. Pokušala sam da se opet u aurim u svom prekriva u, ali ječ č onaj glas koji me je probudio dosa ivao i dalje.đ

„Hajde do i, devojko! Dodi, moraš da ustaneš!" Glas je bio dubok i zađ zivao me prijatno, nalik lavežu ov ara. Oklevaju i sam otvorila jedno oko dovoljno da vidimč ć planinu sme eg platna.đ

Gazdarica Ficgibons! Pogled na nju uzdrmao me je i sasvim razbudio, i se anječ se vratilo. To je, zna i, još uvek istina.č

Omotala sam ebe zbog hladno e, oteturala iz kreveta i najbrže što sam moglać ć pošla ka vatri. Gazdarica Ficgibons me je ekala sa šoljom vru e supe; pijuckalač ć sam je, ose aju i se kao neko ko je preživeo veliko bombardovanje, a ona je nać ć krevet položila gomilu ode e. Bila je tu duga ka žu kasta lanena haljina, sa uskimć č ć ipkanim porubom, suknja od finog pamuka, dve nadsu- knje u sme im tonovima, ič đ

steznik u svetloj limunžutoj. Vunene arape sa braon prugama i par žutih papu a suč č dopunjavali komplet.

Ne daju i mi nikakvu priliku da protestujem, gospo a me izjurila iz neć đ prikladne ode e i nadgledala moje obla enje od gole kože nadalje. Odmakla se i sać č zadovoljstvom pogledala rezultate svog truda.

„Žuto ti dobro stoji, devoj e; tako sam i mislila. Ide dobro s tom sme om kosom, ič đ isti e zlato u tvojim o ima. Ali sa ekaj, treba e ti mal ice trake." Iskrenula je džepč č č ć č nalik džaku, i pronašla nekoliko traka i komadi a nakita.ć

I suviše zapanjena da bih se opirala, pustila sam je da mi sredi kosu, veže mi lokne pozadi trakom boje jagor evine, naklapaju i o tome koliko je ne- ženstvenač ć moja frizura do ramena.

„Pobogu, draga moja, na šta li si mislila kad si toliko skratila kosu? Da nisi to u inila radi prerušavanja? ula sam da to neke devojke rade, da bi prikrile svoj polč Č tokom putovanja, i da bi se zaštitile od prokletih Crvenih mundira. Lepo je vreme-došlo, kažem ja, kad dame ne mogu bezbedno da putuju drumovima." Zurila je dalje, tapšu i me tu i tamo, zavla e i neku loknu ili nameštaju i neki preklop. Kona noć č ć ć č sam bila sre ena tako da je bila zadovoljna.đ

,,E pa sad, ovo je vrlo fino. Ostalo ti je samo još malo vremena da nešto prezalogajiš, a onda moram da te odvedem do njega."

„Njega?", rekla sam. Nije mi se dopalo kako to zvu i. Ko god da je taj On,č izgledalo je da e postavljati teška pitanja.ć

„Kako, pa sigurno kod Makenzija. Kod koga ina e?"čZaista, kod koga ina e? Zamak Leoh, prise ala sam se kao kroz maglu, nalazi seč ć

posred zemlje Makenzijevih. O ito je starešina klana i dalje Ma- kenzi. Po injala samč č da shvatam zašto je naša mala družina konjanika jahala cele no i da bi stigla doć zamka; sigurno je ovo mesto neosvojivo uto ište za one koje gone kraljevi ljudi.č Nijedan engleski oficir sa trunkom mozga ne bi poveo svoje ljude tako duboko na teritoriju klana. Pri tome bi rizikovao da izgubi glavu od zasede kod prvog šumarka. A samo velika vojska bi uspela da stigne do kapija zamka. Pokušavala sam da se prisetim da li je engleska vojska ikada došla tako daleko, kada sam iznenada shvatila da kona na sudbina zamka nema bitan uticaj na moju neposrednuč budu nost.ć

Nisam imala apetita za poga u i kašu koje mi je gda Ficgibons donela zač doru ak, ali sam malo mrvila i pretvarala se da jedem, da bih ugrabila malo vremenač za razmišljanje. Do vremena kada se gda Fic vratila da me odvedeMakenziju, ugrubo sam skovala plan.* * *

Gospodar me je primio u sobi iznad kamenog stepeništa. Bila je to prostorija u kuli, okrugla i bogato ukrašena slikama i tapiserijama koje su visile sa nagnutih zidova. Mada je ostatak zamka delovao dosta udobno, iako pomalo prazno, ova soba je bila luksuzno ispunjena, natrpana nameštajem, na ič čkana ukrasima, i toplo osvetljena vatrom i sve ama nasuprot kišici koja je sipila napolju. Dok su spoljnić zidovi dvorca imali samo uske i visoke prozore prikladne za odbijanje napada, ovaj unutrašnji zid je nedavno dobio duge francuske prozore koji su puštali dnevno svetio koliko god da ga ima.

Kada sam ušla, pažnju mi je istog asa privukao ogromni metalni kavez pametnoč smišljen da se uklopi u krivinu zida od poda do tavanice, ispunjen desetinama pti ica: zebama, strnadicama, senicama i sa nekoliko vrsta zviž- daka. Primakla samč se obuhvativši pogledom mala debeljuškasta tela i bistre o i pti ica, koje su bileč č poput dragulja usa enih u zeleni pliš dok su brzo prođ micale ispred liš a hrastova,ć brestova i kestenova posa enih u saksije na podu kaveza i dobro održavanih. Veseliđ žagor razgovorljivih ptica bio je naglašen lepetom njihovih krila i šuškanjem liš a dokć su stanovnici kaveza proletali i skakutali svojim poslom.

„Vredna mala stvorenja, zar ne?", rekao je dubok, prijatan glas iza mojih leda. Okrenula sam mu se sa smeškom koji mi se sledio na licu.

Kolam Makenzi je imao isto široko lice i visoko elo kao njegov brat Dugal, madač je ona energija koja je Dugalu davala zastrašuju i izgled ovde bila umekšana u neštoć primamljivije, mada ne manje živahno. Tamniji, sa golubijesivim umesto o iju boječ lešnika, Kolam je odavao isti onaj intenzivni utisak, kao da vam stoji malo bliže nego što vam zapravo prija. U tom asu je, me utim, moja neprijatnost poticala odč đ injenice da su se lepo oblikoč vana glava i dugi trup završavali zaprepaš uju e krivimć ć

i kratkim nogama. Muškarac koji je trebao da ima preko sto osamdeset, jedva da mi je dopirao do ramena.

Pogled je zadržao na pticama, takti no mi omogu avaju i preko potrebanč ć ć trenutak da povratim kontrolu. Naravno, mora da je navikao na takvu reakciju od ljudi koji ga sre u prvi put. Gledaju i po sobi, palo mi je na pamet da se zapitam kolikoć ć esto sre e nove ljude. Ovo je o igledno uto ište; svet koji je sam stvorio ovekč ć č č č

kome spoljni svet nije dobrodošao - ili mu nije dostupan.„Želim vam dobrodošlicu, gospodo", rekao je uz laki naklon. „Ime mi je Kolam ban

Kembel Makenzi, gospodar sam ovog zamka. Od svog brata sam razumeo da je on, hmm, na vas naišao podaleko odavde."

„On me je kidnapovao, ako želite da znate", rekla sam. Rado bih razgovor nastavila srda no, ali sam još više želela da odem iz ovog zamka i nazad do brda sač krugom uspravnog kamenja. Šta god da mi se desilo, odgovor leži tamo — ako ga uopšte ima.

Gospodareve guste obrve su se malo podigle, a osmeh je zakrivio lepo oblikovane usne.

„Pa, možda", složio se. „Dugal je ponekad malo... plahovit."„Dobro." Odmahnula sam rukom, ukazuju i da milostivo prekidam s tom temom.ć

„Spremna sam da priznam da je moglo do i do nesporazuma. Ali bih izuzetno cenilać da se vratim u... na mesto gde me oteo."

„Mm." I dalje podignutih obrva, Kolam je pokazao prema stolici. Sela sam, nerado, a on je klimnuo jednom od sluga, koji je nestao kroz vrata.

„Poslao sam po osveženje, gospodo... Bošam, je 1' tako? Razumem da su vas moj brat i njegovi ljudi našli u... hmm, poprili nom škripcu." Izgleda da je prikrivaoč osmeh, i pitala sam se kako mu je ta no moja golotinja opisana.č

Duboko sam udahnula. Stigao je trenutak za objašnjenje koje sam smislila. Dok sam o tome razmišljala, prisetila sam se šta mi je Frenk rekao o tome kako je tokom školovanja za oficira obu avan kako da podnese ispitič vanje. Osnovni princip, koliko sam zapamtila, bio je da se treba držati istine što je više mogu e, menjaju i samoć ć one detalje koji se moraju sakriti. Manji su izgledi, objasnio je instruktor, da omanete u detaljima pri e. Pa, mora emo da proverimo koliko je to efikasno.č ć

„Pa, tako je. Bila sam napadnuta, razumete."Klimnuo je glavom, lica ozarenog od interesovanja. „Je li? Ko vas je na- pao?Reci istinu. „Engleski vojnici. Preciznije, ovek po imenu Randal."čPatricijsko lice se naglo izmenilo pri pomenu tog imena. Mada je Kolam delovao i

dalje zainteresovano, linija usana je postala zategnutija, a bore u njihovoj blizini su se produbile. O ito mu je to ime poznato. Gospodar Makenzi se malo zavalio ič skupio prste, gledaju i me preko njih.ć

„Ah?", rekao je. „Ispri ajte mi još."čTako sam mu, bog mi pomogao, ispri ala još. Vrlo detaljno sam mu isprič ala oč

sukobu izme u Skota i Randalovih ljudi, pošto je to mogao da proveri sa Dugalom.đ Rekla sam mu osnovne injenice o svom razgovoru sa Randa- lom, pošto nisamč znala koliko je mogao na uti Murtag.č

Klimao je zaneto, pažljivo prate i.ć„Aha", rekao je. ,Ali kako se desilo da se na ete na tom mestu? Ono je daleko odđ

puta za Invernes - nameravali ste da uhvatite brod tamo, pretpostavljam?" Klimnula sam glavom i duboko udahnula.

Sada smo bili prinu eni da za emo u domen izmišljenog. Zažalila sam što nisamđ đ bolje obra ala pažnju na Frenkove napomene u vezi sa drumskim razbojnicima, alić moram da se sna em što bolje mogu. Ja sam ostala udovica u Oksfordširu (istina,đ bar što se toga ti e) i putovala sam sa jednim slugom ka dalekim ro acima uč đ Francuskoj (to je delovalo bezbedno daleko). Napalisu nas drumski razbojnici, i moj sluga je ili ubijen ili pobegao. Ja sam pojurila u šumu na konju, ali sam uhva ena dalje od puta. Iako sam uspela da po- begnemć banditima, bila sam prisiljena da pri tom ostavim konja i svu svoju imovinu. I dok sam tumarala šumom, na žalost sam naletela na kapetana Randala i njegove ljude.

Sela sam dublje u stolicu, zadovoljna svojom pri om. Jednostavna, skladna,č istinita u svim detaljima koji se mogu proveriti. Kolamovo lice nije odražavalo ništa sem u tive pažnje. Taman je otvorio usta da me nešto pita kada se za ulo tihoč č šuškanje na vratima. Tamo je stajao neki muškarac, jedan od onih koje sam zapazila u dvorištu kada smo stigli, drže i malu kožnu kutiju u ruci.ć

Starešina klana Makenzi se elegantno izvinio i ostavio me da prou avam ptice,č uz uveravanje da e se ubrzo vratiti da nastavi naš veoma zanimljiv razgovor.ć

Onog asa kada su se vrata zatvorila, bila sam kraj police za knjige, rukomč prelazila preko izdanja u kožnom povezu. Bilo je negde dvadeset pet knjiga na polici; još više na naspramnom zidu. Na brzinu sam otvorila prvu stranu svakog toma. Nekoliko njih nije imalo godinu izdavanja; tamo gde je bila upisana, to su bile godine izme u 1720. i 1742. Kolam Makenzi o ito voli luksuz, ali ostatak njegove sobe nijeđ č ni im ukazivao da je antikvar. Knjige su bile nove, bez ispucalih strana i magare ihč ć ušiju.

Izrazito prenebregavaju i obi ne skrupule tog vremena, bez stida sam ispreturalać č sto od maslinovog drveta, jednim uvom osluškuju i korake.ć

Ono što sam tražila našla sam u srednjoj fioci. Napola završeno pismo, pisano raspisanim rukopisom što nije inilo nimalo itkijim ekscentri an na in pisanja re i ič č č č č potpuno odsustvo interpunkcije. Papir je bio svež i ist, a mastilo oštro crno. Biloč

pismo itko ili ne, datum u vrhu stranice upadao mi je u o i kao da je napisanč č vatrenim slovima: 20. april 1743.

Kada se vratio nekoliko momenata kasnije, Kolam je gosta zatekao kraj francuskog prozora, ruku dostojanstveno sklopljenih u krilu. Sedela sam jer me noge nisu držale. Ruke sam sklopila da se ne vidi ono drhtanje zbog koga sam pismo jedva vratila na mesto.

Sa sobom je doneo i poslužavnik s osvežeujem; krigle piva i sveže ovsene kola e prelivene medom. Uzdržano sam ih grickala; u stomaku mi je i suviše kuvaloč da bi dozvolilo ozbiljan apetit.

Posle kratkog izvinjenja zbog odsustvovanja, izrazio je sažaljenje zbog moje zle sre e. Zatim se nagnuo nazad, odmerio me sumnji avo i upitao, „Alić čkako to, gospodo Bošam, da su vas ljudi mog brata našli kako lutate u vešu? Drumski razbojnici bi oklevali da vas uznemiravaju li no, verovatnije je da bi vasč zadržali zbog u ene. A ak i pored svega onog što sam uo o kapetanu Randalu,č č č iznenadilo bi me da ujem da neki oficir engleske vojske ima obi aj da siluje zalutaleč č putnice."

,,Oh?", prasnula sam. „Pa, šta god da ste uli o njemu, uveravam vas da ječ savršeno sposoban za to." Previdela sam taj detalj sa ode om dok sam planiralać pri u, i pitala sam se u kom trenutku našeg susreta je onaj Murtag spazio kapetana ič mene.

„Ah, dobro", rekao je Kolam. „Mogu e, usu ujem se da kažem. Taj ovek je nać đ č lošem glasu, nema sumnje."

„Mogu e?", kazala sam. „Zašto? Zar ne verujete u ono što sam vam rekla?"ć Upitala sam to direktno jer je lice starešine Makenzija pokazivalo slabu ali nespornu skepsu.

„Nisam rekao da vam ne verujem, gospodo", odgovorio je ujedna enimč glasom. ,Ali nisam na elu velikog klana više od dvadeset godina a da pri tom nisamč nau io da ne treba da progutam u celosti svaku pri u koju ujem."č č č

„Pa, ako ne verujete da sam ona koja kažem da jesam, ko do avola mislite dađ sam?", insistirala sam.

Trepnuo je, zate en mojim izražavanjem. Zatim su se oštre crte lica opetč uozbiljile.

„To", rekao je, „ostaje da se vidi. U me uvremenu ste vi, gospo o, dobrođ đ došli gost u Leohu." Digao je ruku ljubazno me otpuštaju i, a uvek prisutni sluga blizuć vrata je prišao, o igledno da me otprati nazad u moje odaje.č

Kolam nije izgovorio naredne re i, ali kao da jeste. Meni su one visile u vazduhuč jasno kao izre ene dok sam odlazila:č

„Dok ne utvrdim ko stvarno jeste. "

6Kolamov HolMali de ak koga je gde Ficgibons zvala „mladi Alek" došao je da me povede nač ve eru. Obedovalo se u duga koj, uskoj prostoriji sa stolovima duž oba zida, ač č posluživale su neumorne sluge koji su neprestano izlazile kroz lu na vrata sa obeč strane, natovarene poslužavni- cima, drvenim posudama i vr evima. Bio je po etakč č leta. Zraci kasnog sunca dopirali su kroz visoke, uske prozore; u drža ima dužč zidova stajale su baklje ekaju i da budu upaljene kad nestane dnevnog svetla.č ć

Zastavice i tartani su visili po zidovima izme u prozora, škotske šare i grđ bovi svih mogu ih oblika davali su boju kamenu. Nasuprot tome, ve ina ljudi okupljenih nać ć

ve eri bila je u tonovima sive i sme e koje se lako održavaju, ili u svetlosme e-č đ đzelenim lova kim kiltovima, prigušenih tonova prikladnih za skrivanje u gustišu.č

Ose ala sam kako mi znatiželjni pogledi probadaju le a dok me je mladi Alekć đ vodio ka prednjem delu prostorije, ali je ve ina prisutnih u tivo pogled zadržala nać č svojim tanjirima. Ovde se izgleda slabo držalo do ceremonije; ljudi su jeli kako im se svi a, služe i se sa tanjira za posluživanje, ili odnose i svoje drvene tanjire na daljiđ ć ć kraj prostorije, gde su dva de aka okretala ovcu na ražnju pred ogromnim ognjištem.č

etrdesetak ljudi je sedelo i jelo, a desetak drugih je služilo. Atmosfera je bilaČ ispunjena glasnim razgovorom, ve inom na gelskom.ć

Kolam je ve sedeo u elu stola, a zakržaljale noge je sklonio od pogleda ispodć č izgrebane orahovine. Ljubazno je klimnuo glavom kada sam se pojavila i mahnuo mi da sednem s njegove leve strane, pored nagojene i lepe ri okose žene koju jeđ predstavio kao svoju suprugu Leticiju.

,A ovo je moj sin Hamiš", rekao je spuštaju i ruku na rame lepog ri o- kosogć đ de aka od sedam ili osam godina, koji je pogled skrenuo sa tanjira tek toliko da bič moje prisustvo obznanio kratkim klimanjem glave.

Zainteresovano sam pogledala de aka. Izgledao je kao svi ostali Makenzi- jevič koje sam videla, sa istim onim širokim, ravnim jagodicama i duboko usa enim o ima.đ č Zapravo, ako se izuzme razlika u boji, bio je umanjena verzija svog strica Dugala, koji je sedeo do njega. Dve šiparice pored Dugala, koje su se kikotale i bockale jedna drugu tokom predstavljanja, bile su njegove erke Margareta i Eleonora.ć

Dugal mi je uputio kratak ali prijateljski osmeh pre nego što je dograbio tanjir ispod podignute kašike jedne od svojih erki i gurnuo ga ka meni.ć

„Zar ne umeš lepo da se ponašaš, devojko?", prekorio ju je. „Prvo gosti!"Prili no neodlu no sam prihvatila ponu enu veliku kašiku od roga. Nič č đ sam bila

sigurna kakvu hranu da o ekujem, i malo mi je laknulo kada sam utvrdila da su nač velikom tanjiru obi ne i meni dobro poznate dimljene haringe.č

Nikada nisam haringe jela kašikom, ali nisam videla ništa što li i na vič ljušku i nejasno sam se prisetila da su nazubljene kašike ušle u upotrebu dosta kasnije.

Sude i po ponašanju onih koji su jeli za drugim stolovima, kada bi se kać šika pokazala neprakti nom, upotrebljavala se uvek zgodna kama i za se enje mesa i zač č uklanjanje kostiju. Pošto nisam imala kamu preostalo mi je samo da žva em pažljivo.č Zato sam se nagnula da dohvatim haringu, ali sam naišla na dubokoplave Hamiševe o i koje su me optužuju e gledale.č ć

„Još nisi rekla molitvu zahvalnosti", rekao je oštro i njegovo malo lice se iskrivilo od mrštenja. O ito me je smatrao nesavesnom divljakinjom, ako ne i potpunoč izopa enom.č

„Hmm, možda bi ti bio tako ljubazan da je kažeš za mene?", pokušala sam.O i nalik suncokretima su se razroga ile od iznena enja, ali je nakon kratkogč č đ

razmišljanja klimnuo glavom i sklopio ruke u nameri da to obavi. Besno je pogledao oko stola da se uveri da su svi u prikladno smernom stavu pre nego što je pognuo glavu. Zadovoljan, izrecitovao je:

„Neki imaju mesa koje ne mogu da jedu,a neki bi mogli da pojedu al'ga nemaju.Mi imamo mesa, i možemo da ga jedemo,i hvala ti Bože na tome. Amin. "Dižu i pogled sa svojih smerno sklopljenih ruku, uhvatila sam Kolamov pogled, ić

uputila mu osmeh kojim sam mu odala priznanje za hladnokrvnost njegovog potomka. On je obuzdao sopstveni osmeh i ozbiljno klimnuo svom sinu.

„Lepo re eno, mom e. Ho eš li da podeliš okolo hleb?"č č ć

Razgovor za stolom bio je ograni en na povremene zahteve za hranom, jer su seč svi okolo ozbiljno bacili na jelo. Uvidela sam da mi apetit nije baš naro it, delom zbogč šokiranosti elom situacijom, a delom zato što se haringe nisam baš uželela, kadać se sve uzme u obzir. Ov etina je me utim bila prič đ li no dobra, a hleb izvrstan, svež ič hrskav, uz velike porcije svežeg neslanog putera.

„Nadam se da se g. Maktaviš ose a bolje", ponudila sam temu tokom treć nutne pauze da udahnem. „Nisam ga videla kada sam ušla."

„Maktaviš?" Leticijine fine obrve su se digle iznad plavih o iju. Osetila sam, višeč nego što sam videla, kako Dugal pored mene diže pogled.

„Mladi Džejmi", rekao je kratko pre nego što je svoju pažnju vratio na ov iju kostč u rukama.

„Džejmi? Sto, šta je bilo s momkom?" Njeno lice punih obraza se zboralo od zabrinutosti.

„Ništa, samo ogrebotina, draga moja", utešio ju je Kolam. Kratko je pogledao u svog brata. „A gde je on u stvari, Dugale?" Možda mi se u inilo, a možda su tamneč o i stvarno sadržavale primesu sumnji avosti.č č

Njegov brat je slegao ramenima i dalje gledaju i u tanjir. „Poslao sam ga u štaleć da starom Aleku pomogne oko konja. Izgledalo je kao da je to najbolje mesto za njega, ako se sve ima u vidu." Pogledao je u o i svog brata. „Ili si imao neku druguč ideju?"

Kolam je izgledao neodlu no. „Stale? Pa, dobro... imaš toliko poverenja u njega?"čDugal je nehajno rukom obrisao usta i krenuo da dohvati hleb. „Tvoje je pravo,

Kolame, da kažeš ako se ne slažeš s mojim nare enjima."đKolamove usne su se na tren stegle, ali je rekao samo, „Ne, ini mi se da e seč ć

tamo dobro sna i", pre nego što se vratio jelu.ćIzvesne sumnje sam imala i ja, oko toga da li je štala odgovaraju e mesto zać

pacijenta sa ranom od vatrenog oružja, ali nisam bila voljna da svoje mišljenje iznesem u ovom društvu. Pomirila sam se tim da mladi a o kome je re potražimć č ujutru, tek da bih se li no uverila ima li prikladnu brigu i da li se drži.č

Odbila sam puding i izvinila se, navode i umor, što nikako nije bilo izbe- gavanjeć istine. Bila sam toliko iscrpljena da sam jedva obratila pažnju kada je Kolam rekao: „Laka vam no , gospodo Bošam. Posla u nekoga da vas ujutru dovede na Hol."ć ć

Jedna sluškinja, videvši kako napipavam put duž hodnika, ljubazno mi je osvetlila put do sobe. Prinela je sve u drugoj na mom stolu, i meko svetio je zatreperilo poć masivnom kamenju zidova, na tren stvaraju i ose aj da sam pokopana. Kada jeć ć sluškinja otišla, povukla sam vezenu zavesu sa prozora, i taj ose aj je bio oduvanć navalom hladnog vazduha. Pokušavala sam da mislim o svemu što se desilo, ali je moj mozak odbijao da razmatra išta sem sna. Zavukla sam se pod pokriva e, dunulač u sve u i zaspala posmatraju i sporo penjanje meseca.ć ć* * *

Krupna g a Ficgibons je došla da me probudi ujutru, nose i nešto za šta seđ ć ispostavilo da je poslužavnik pun sredstava za li nu higijenu kakva su nač raspolaganju škotskoj dami plemenitog porekla. Olovne etkice za zatamnji- vanječ obrva i trepavica, kerami ke posude s lukovicama perunike i mlevenim pirin em, akč č č i štapi ne ega za šta sam pretpostavila da je ugalj, mada to nikada nisam videla, ić č finu porcelansku iniju s poklopcem francuskog ruč menila, s izrezbarenim nizom pozla enih labudova.ć

G a Ficgibons je donela zelenu nadsuknju i svileni korset, uz žute konđ aneč arape, za razliku od ode e od ru no tkanog platna koju mi je dala prethodnog dana.č ć č

Šta god da je predstavljao onaj „Hol", izgleda da je to bila neka zna ajna prilika.č

Mamilo me da insistiram da odem u sopstvenoj ode i, tek iz inata, ali je uspomenać na reakciju debelog Ruperta na moju ode u bila dovoljna da me spre i.ć č

Sem toga, prili no mi se dopao Kolam, uprkos injenici da je o ito name- rio dač č č me drži ovde u doglednoj budu nosti. Pa, to emo tek videti, pomislila sam, dok samć ć se svojski trudila sa rumenilom. Dugal je rekao da je mladi koga sam le ila sada uć č štali, zar ne? A u štalama se o ekuje da postoje konji na kojima se može odjahati.č Rešila sam da odem i potražim Džejmija Maktaviša, im završim sa tim Holom.č

Ispostavilo se da je Hol baš ono što mu ime kaže, isti onaj hol u kome sam ve erala prethodnog dana. Mada je sada bio druga iji; stolovi, klupe i stolice bili suč č gurnuti uz zidove, glavni sto sklonjen i zamenjen velikom izrezbarenom stolicom od tamnog drveta, prekrivenom ne im za šta sam pretpostavilačda bi morao biti tartan Makenzijevih, tamnozeleni i crni pled sa malo crvene i bele preko. Gran ice božikovine su ukrašavale zidove, a sveža rogozina je bila posuta poč zastavama.

Mladi gajdaš je svirao u male gajde iza prazne stolice, uz mnogo uzdaha i teškog disanja. Pored njega su bili neki za koje sam pomislila da moraju biti poverljivi lanovi Kolamovog štaba: muškarac uskog lica u pantalonama i nadimljenoj košulji,č

oslonjen na zid; pro elavi ove uljak u kaputu od finog brokata, o ito nekakav pisar,ć č č č pošto je sedeo za sto i em na kom su bili rog s mastilom, pera i hartija; dvač ć miši ava muškarca u kiltovima sa stavom stra- žara; a sa jedne strane jedan odć najkrupnijih ljudi koje sam ikada videla.

Zurila sam pomalo zastrašeno u tog džina. Gruba crna kosa mu je rasla skroz sa ela, gotovo se nadovezuju i na nabijene obrve. Sli ne dlake pokrič ć č vale su i ogromne

mišice, istaknute zavrtanjem rukava košulje. Za razliku od ve ine muškaraca kojeć sam videla, izgledalo je da džin nije naoružan, ako se izuzme mali nož zavu en u vrhč arape; jedva sam nazirala zdepasti bal ak u gustišu crnih dlaka koje su muč č

pokrivale noge iznad veselih kariranih arapa. Široki kožni kaiš opasivao je struk barč metar u obimu, ali on nije nosio ni bodež ni ma . Uprkos svojoj krupno i, ovek ječ ć č imao prijateljski izraz lica, i izgleda da se šalio sa onim ovekom uskog lica, koji ječ izgledao kao marioneta u poredenju sa grdosijom pored sebe.

Gajdaš je iznenada zasvirao, uz pripremno podrigivanje, posle koga je usledio vrisak koji je parao uši koji se u nekom asu smirio u nešto nalik melodiji.č

Bilo je prisutno nekih trideset ili etrdeset ljudi, a svi su izgledali bolje obu eni ič č doteraniji nego posetioci sino nje ve ere. Sve glave su se okrenule ka daljem krajuć č hola gde je, nakon pauze da bi muzika podigla atmosferu, ušao Kolam i, nekoliko koraka iza, njegov brat Dugal.

Oba Makenzija su o ito bila obu ena sve ano, u tamnozelenim kiltovima i dobroč č č skrojenim kaputi ima, Kolam u svetlozelenom, a Dugal u crven- kastosmedem,ć obojica sa pledom preba enim preko grudi i u vrš enim za jedno rame velikimč č ć brošem sa draguljem. Kolamova crna kosa je danas bila puštena, pažljivo nauljena i u kovrdžama do ramena. Dugalova je i dalje bila skupljena pozadi u rep koji se gotovo slagao sa crvenkastosmedim satenom njegovog kaputa.

Kolam je polako hodao duž hola, klimaju i glavom i smeškaju i se licima sać ć druge strane. Gledaju i po holu, videla sam još jedan lu ni ulaz, blizu mesta na komć č je stajala njegova stolica. O ito je mogao da ude u hol i odatle,čumesto sa naspramne strane. To je zna i bilo namerno, ovo šepurenje krivih nogu ič nezgrapni hod tokom dugog prolaska do njegovog sedišta. Nameran je bio i kontrast sa njegovim visokim mladim bratom pravog tela, koji nije gledao ni levo ni desno, već je došao pravo za Kolamom do drvene stolice i zauzeo svoje mesto odmah iza nje.

Kolam je seo i sa ekao na tren, a onda podigao jednu ruku. Jadikovanje gajdi ječ zamrlo u otužnom pisku, i „Hol" je po eo.č

Ubrzo je postalo o igledno da je ovo redovna prilika tokom koje gospodar zamkač Leoh deli pravdu svojim podanicima, saslušavaju i slu ajeve i rešava- ju i sporove.ć č ć Postojao je i dnevni red; pro elavi pisar bi pro itao imena i razne stranke su prilazileć č kada bi došao red na njih.

Iako su neki slu ajevi izneti na engleskom, ve ina zbivanja je tekla na gelskom.č ć Ve sam zapazila da taj jezik uklju uje puno kolutanja o ima i trup- kanja nogamać č č radi naglašavanja, što je otežavalo procenu koliko je slu aj ozbiljan na osnovuč vladanja u esnika.č

Upravo kada sam zaklju ila da jedan ovek, prili no izjeden moljcima, tip iju ječ č č č kožnu torbicu inila cela koža jazavca, optužuje svog suseda za ništa manje odč ubistva, paljenja ku e i krade žene, Kolam je digao obrve i brzo rekao nešto nać gelskom na šta su se i tužitelj i tuženi uhvatili za stomake od smeha. Brišu i o i, onajć č koji se žalio kona no je klimnuo glavom i pružio ruku svom protivniku, dok je pisarč žurno zapisivao i pero grebalo kao noge miša.

Ja sam bila peta na rasporedu. Takav redosled, pomislila sam, brižljivo je sra unat da nazna i okupljenima zna aj mog prisustva u zamku.č č č

Zbog mene su tokom mog slu aja govorili engleski.č„Gospodo Bošam, ho ete li da pri ete?", pozvao je pisar.ć đMesnata ruka g e Ficgibons me je nepotrebno gurnula napred, pa sam posrnulađ

u prazan prostor ispred Kolama i prili no nespretno napravila kniks, kako sam videlač da rade druge žene. Na cipelama koje sam dobila nisu se razlikovale leva i desna, pošto su u oba slu aja to bili duguljasti kožni oblici, pa je u njima bilo teško finoč manevrisati. Usledilo je zainteresovano komešanje u masi kada mi je Kolam ukazao ast ustaju i iz stolice. Ponudio mi je ruku, koju sam prihvatila da ne padnem pravoč ć

na lice.Dižu i se iz kniksa, u mislima psuju i svoju obu u, zatekla sam se kako zurim uć ć ć

Dugalove grudi. Pošto me je on uhvatio, o ito je njemu zapalo da napravi formalnič zahtev da budem prihva ena — ili zarobljena, zavisno odćtoga kako ho ete da gledate na to. Sa prili nim interesovanjem sam ekala da vidimć č č kako su bra a resila da mi to objasne.ć

„Gospodine", po eo je Dugal formalno se klanjaju i Kolamu, „molimo se za vašuč ć pomirljivost i milost u pogledu dame kojoj su potrebni pomo i sigurno uto ište.ć č Gospoda Kler Bošam, engleska dama iz Oksforda, nakon što je naletela na drumske razbojnike kada je njen sluga izdajni ki ubijen, pobegla je u šumu na vašoj teritoriji,č gde smo je otkrili i spasli ja i moji ljudi. Preklinjemo da zamak Leoh pruži uto ište tojč dami dok" — zastao je i cini an osmeh mu se pojavio na ustima — „njene engleskeč veze ne budu obaveštene o tome gde se nalazi i dok se ne obave odgovaraju eć pripreme za njen bezbedan odlazak."

Nije mi promaklo naglašavanje re i „engleske", kao i nikom drugom prič sutnom, bila sam sigurna. Zna i, treba da me tolerišu, ali da ostanem pod sumnjom. Da ječ umesto toga rekao „francuske" bila bih smatrana za nekog ko je upao prijateljski, ili bar neutralno. Mogu e je da e beg iz zamka biti teži nego što sam o ekivala.ć ć č

Kolam se elegantno poklonio i ponudio mi neograni eno gostoprimstvo svogč skromnog ognjišta, ili je to isto rekao nekim drugim recima. Ponovo sam napravila kniks, malo uspešnije, i povukla se pra ena radoznalim, ali uglavnom prijateljskimć pogledima.

Do tog asa, slu ajevi su izgleda bili zanimljivi samo stranama koje su u njimač č neposredno u estvovale. Posmatra i su tiho askali izme u sebe, ekač č ć đ č ju i svoj red.ć

Moje pojavljivanje je propra eno promrmljanim naga anjem i, rekla bih,ć đ odobravanjem.

Ali je sada došlo do uzbu enog komešanja u holu. Neki krupan muškarac jeđ istupio u prazan prostor, vuku i za ruku neku mladu devojku. Izgledala je kao da jojć je negde šesnaest godina; bila je lepa, napu enih usana i duge žute kose vezaneć pozadi plavom trakom. Posrnula je u prazan prostor i stajala sama, dok je ovek izač nje ubedivao ljude na gelskom, mlate i rukama i povremeno pokazuju i na nju,ć ć ilustruju i svoju optužbu. Dok je govorio u masi je po eo žamor.ć č

Krupno telo g e Ficgibons bilo je u vrstoj stolici, i sada se znatiželjno nađ č ginjalo napred. Nagnula sam se i ja i prošaputala joj u uvo. „Šta je u inila?"č

Ogromna dama je odgovorila ne pomeraju i usne i ne skidaju i pogled sa akcije.ć ć „Njen otac je optužuje za loše ponašanje; neprikladno se druži sa mladi imać suprotno njegovim naredbama", promrmljala je gda Ficgibons,zabacuju i svoju masu nazad na stolicu. „Njen otac želi da je Makenzi kazni zbogć neposlušnosti."

„Kazni? Kako?", zašištala sam što sam tiše mogla.„Pssst."U sredini je pažnja sada bila usmerena na Kolama, koji je posmatrao devojku i

njenog oca. Gledaju i naizmeni no jedno pa drugo, po eo je da govori. Namršten,ć č č kucnuo je pesnicom o rukohvat svoje fotelje i jeza je pro- letela kroz masu.

„Odlu io je", nepotrebno je prošaputala gda Ficgibons. Bilo je jasno i šta ječ odlu io; džin se pokrenuo prvi put, bez žurbe otkop avaju i svoj kožni kaiš. Dvač č ć stražara su dohvatila užasnutu devojku za ruke i okrenula je le ima ka Kolamu iđ njenom ocu. Po ela je da pla e, ali nije pokušala da moli. Masa ju je posmatrala sač č napetom pažnjom kakva prati javna pogubljenja i drumske nesre e. Iznenada seć za uo neki glas na gelskom iz pozadine, dižu i se iznad šuškanja i žamora.č ć

Glave su se okrenule da vide ko to govori. Gda Ficgibons je istegla vrat, ak seč digla na prste da vidi. Nisam imala pojma šta je re eno, ali sam pomič slila da prepoznajem glas, dubok a nežan, koji je gutao završne suglasnike.

Gomila se razdvojila i Džejmi Maktaviš je izašao na istinu. S poštovač njem se naklonio Makenziju, a onda rekao još nešto. Šta god da je rekao, izgleda da je to dovelo do neslaganja. Kolam, Dugal, pisar i devoj in otac kao da su se svi odjednomč uklju ili u predstavu.č

„Šta je to?", promumlala sam g i Ficgibons. Moj pacijent izgleda znatno boljeđ nego kad sam ga poslednji put videla, mada je pomalo bled, pomislila sam. Našao je negde istu košulju; prazan desni rukav bio je savijen i zataknut za pojas njegovogč kilta.

G a Fic je zbivanja posmatrala s velikim interesovanjem.đ„Momak se nudi da primi devoj inu kaznu umesto nje", rekla je odsutno, virkaju ič ć

pored posmatra a ispred nas.č„Šta? Ali, on je ranjen! Sigurno mu ne e dopustiti nešto takvo!" Govorila sam štoć

sam tiše mogla u žamoru mase.G a Fic je odmahnula glavom. „Ne znam, devojko. Oni sad raspravljaju o tome.đ

Vidiš, dopušteno je muškarcu iz njenog klana da se ponudi umesto nje, ali ovaj momak nije Makenzi."

„Nije?" Bila sam iznena ena, pošto sam naivno podrazumevala da svi ljudi izđ grupe koja me uhvatila dolaze iz zamka Leoh.

„Naravno da nije", nestrpljivo je rekla g a Fic. „Zar mu ne vidiš tartan?"đSvakako sam ga videla, sada kada mi je ukazala na to. Iako je Džejmi ta- kode

nosio lova ki tartan sa nijansama zelene i sme e, boje su bile druga ije nego kodč đ č

ostalih prisutnih. Bio je tamnobraon, gotovo boje kore drveta, sa svetloplavom linijom.

O igledno je Dugalov doprinos presudio u raspravi. Grozd savetnika se raspršio ič masa utišala, vra aju i se ekanju. Dva stražara su pustila devojku, koja je otr alać ć č č nazad u gužvu, a Džejmi je istupio da preuzme njeno mesto. Prestravljeno sam posmatrala kada su se pomerili da mu uhvate ruke, ali je on na gelskom rekao nešto oveku sa kaišem, i dva stražara su odstupila. Zapanjuju e, širok, bestidan osmehč ć

mu je preleteo licem. Sto je još udnije, na licu džina usledio je brz osmeh.č„Sta je rekao?", navaljivala sam na svog prevodioca.„Odabrao je pesnice radije nego kaiš. Muškarac može to da izabere, a žena ne."„Pesnice?" Nisam imala vremena za dalje raspitivanje. Dželat je zamahnuo

ogromnom pesnicom i sjurio je u Džejmijev stomak, teraju i ga da se presa- miti ić bori se za dah. Drugi ovek ga je sa ekao da se ispravi pre nego što je prišao ič č podelio niz oštrih zamaha u rebra i ruke. Džejmi nije pokušao da se brani, samo se premeštao da ostane na nogama pred tim napadom.

Slede i udarac ga je pogodio u lice. Nehotice sam se štrecnula i zažmurila kadać je Džejmijeva glava poletela nazad. Izvršilac kazne nije žurio sa udarcima, pazio je da ne nokautira svoju žrtvu ili da ga suviše esto ne udara u isto mesto. Bilo je toč prebijanje na nau noj osnovi, spretno smišljeno da nanese puno bola, ali ne dač onesposobi ili onesvesti. Jedno Džejmijevo oko se zatvorilo od otoka i on je teško disao, ali ina e nije pokazivao da to teško podnosi.č

Bila sam u agoniji od straha, plaše i se da neki udarac ne obnovi povreduć ramena. Moja naramenica je još bila na svom mestu, ali ne e dugo izdržati ovakavć tretman. Koliko dugo e ovo trajati? Prostorijom je vladala tišina, izuzev tupihć udaraca u meso i povremenog tihog jecanja.

„Mali Angus e prestati kada pote e krv", prošaputala je g a Fic, o ić č đ č gledno slute i šta želim da pitam. „To obi no bude kada mu slomi nos."ć č

„To je varvarski", žestoko sam prošištala. Nekoliko ljudi oko nas me je prekorno pogledalo.

Dželat je sada o ito rešio da je kažnjavanje potrajalo propisani period. Odč makao se unazad i uputio strašan udarac; Džejmi je posrnuo i pao na kolena. Dva stražara su potr ala da ga dignu na noge, a kada je digao glavu videlačsam kako mu krv kulja iz pretu enih usta. Masa je zažagorila od olakšanja, ač izvršilac se odmakao, zadovoljan svojim izvršenjem kazne.

Jedan stražar je držao Džejmija za ruku, pridržavaju i ga dok je odmać hivao glavom da je razbistri. Devojka je nestala. Džejmi je podigao glavu i pogledao pravo u dželata koji se nadnosio nad njim. Neverovatno, opet se nasmešio, najbolje što je mogao. Krvave usne su se mrdale.

„Hvala", izgovorio je sa naporom, i formalno se naklonio krupnijem o- veku preč nego što se okrenuo da ode. Pažnja mase se opet okrenula Makenziju i slede emć slu aju pred njim.č

Videla sam Džejmija kako napušta hol kroz naspramna vrata. Pošto me je više zanimao on nego dalja zbivanja, udaljila sam se od g e Ficgibons uz kratkođ objašnjenje i progurala se kroz hol da po em za njim.đ

Našla sam ga u malom sporednom dvorištu, nagnutog nad bunar kako briše usta krajem košulje.

„Evo, upotrebi ovo", rekla sam i ponudila mu maramicu iz džepa.,,Unh-hu." Prihvatio ju je uz neki zvuk koji sam protuma ila kao zahva- ljivanje.č

Bledo, vodnjikavo sunce je do sada izašlo, i pažljivo sam pregledala mladi a pri tomć

svetlu. Pocepana usna i gadno ote eno oko izgledali su kao glavne ozlede, mada ječ bilo tragova po bradi i vratu koji e se uskoro pretvoriti u masnice.ć

„Da li su ti usta ise ena i iznutra?"č,,Unh-hu." Sagnuo se i ja sam povukla dole njegovu donju vilicu, nežno zavr u ić ć

usnu da ispitam unutrašnjost. Postojala je duboka posekotina u blistavoj unutrašnjoj strani obraza, i nekoliko rupica na ruži astoj unutrašnjoj strani usne. Krv pomešanač sa pljuva kom je nagrnula i iscurila.č

„Vode", teško je izgovorio, brišu i krvavi poto i koji mu je tekao niz bradu.ć č ć„Dobro." Na sre u su tu bile kofa i rožnata šolja na ivici bunara. Isprao je usta ić

ispljunuo nekoliko puta, a onda vodom isprskao lice.„Zašto si to u inio?", upitala sam znatiželjno.č„Sta?", rekao je, uspravljaju i se i brišu i rukavom lice. Pažljivo je opipaoć ć

rase enu usnu, malo se štrecaju i.č ć„Ponudio se da budeš kažnjen umesto one devojke. Poznaješ li je?" Ose- alać

sam izvestan stid što to pitam, ali sam zaista htela da znam šta stoji iza tog donkihotskog gesta.

„Znam ko je ona. Mada nisam sa njom nikad razgovarao."„Pa zašto si onda to u inio?"čSlegao je ramenima, pokretom koji ga je tako e naterao da se štrecne.đ„Bila bi bruka za devojku, da je tuku na Holu. Meni je lakše."„Lakše?", ponovila sam u neverici, gledaju i njegove izubijano lice. On jeć

opipavao svoja nagnje ena rebra slobodnom šakom, ali je podigao glavu i nasmešioč mi se iskrivljenim osmehom.

„Da. Ona je vrlo mlada. Bila bi osramo ena pred svakim ko je poznaje, i trebalo bić joj puno vremena da to preboli. Mene sve boli, ali zapravo nisam povreden; prebrodi u to za dan ili dva."ć

„AH zašto ti?", upitala sam. Pogledao me je kao da to pitanje smatra udč nim.„Zašto ne ja?", rekao je.Zašto ne? htela sam da kažem. Jer je ne poznaješ, ona ti nije ništa. Jer si već

povreden. Jer stvarno treba imati petlju da staneš pred masu i pustiš nekoga da te udara u lice, bez obzira na motiv.

„Pa, kugla muskete kroz trapezijus bi se mogla smatrati dobrim razlogom", rekla sam suvo.

Pogledao je dobro raspoložen, opipao pomenuto mesto.„Trapezijus, tako se zove? Nisam to znao.",,Oh, eto tebe, mom e! Vidim da si ve našao vidarku; možda ne u biti potrebna."č ć ć

Gda Ficgibons se dogegala kroz uski ulaz dvorišta, malo se sti- skaju i. Držala jeć poslužavnik s nekoliko vr eva, velikom inijom i istim lanenim peškirom.č č č

„Nisam uradila ništa sem što sam izvadila malo vode", rekla sam. „Mislim da nije gadno povreden, ali nisam sigurna šta možemo da uradimo sem da ga umijemo."

,,Oh, pa sad, uvek ima nešto, uvek se nešto može uraditi", rekla je utešno. „To oko, sad, mom e, daj da ga pogledamo." Džejmi je poslušno seo na rub bunara,č okre u i lice ka njoj. Debeli prsti su nežno pritisnuli ljubi asti otok, ostavljaju i beleć ć č ć otiske koji su brzo izbledeli.

„Još krvari ispod kože. Sto zna i da e pijavice pomo i." Podigla je pokloč ć ć pac sa inije, otkrivaju i nekoliko malih tamnih objekata sli nih gola ima, dugih etiri ili petč ć č ć č

centimetara, prekrivenih te noš u sramnog izgleda. Ona je pokupila dve i jednuč ć pritisla na kožu baš ispod eone kosti, a drugu ispod samog oka.č

„Vidiš", objašnjavala mi je, „kada nastane masnica, pijavice tu ne pomažu. Ali ako imaš ovakav otok, i još narasta, to zna i da krv te e ispod kože pa je pijavice moguč č izvu i."ć

Gledala sam, fascinirana i zga ena. „Zar to ne boli?", pitala sam Džejmija.đ Odmahnuo je glavom, od ega su se pijavice bezvezno zaklatile.č

„Ne. Samo ose am malo hladno, to je sve." Gda Fic je bila zauzeta svojimć vr evima i bocama.č

„Previše ljudi pogrešno upotrebljava pijavice", upu ivala me je. „One su nekad odć velike pomo i, ali moramo da razumemo kako. Kada ih upotre- bimo na starojć masnici, one samo uzimaju zdravu krv, a to masnici nimalo ne pomaže. Takode moraš biti pažljiv da ih ne koristiš previše odjednom; oslabile bi nekoga ko je vrlo bolestan, ili je ve izgubio puno krvi."ć

Slušala sam s poštovanjem, upijaju i sve te informacije, mada sam se iskrenoć nadala da nikada ne e od mene biti zatraženo da ih koristim.ć

„Sad, mom e, isperi usta ovim; to e ti o istiti posekotine i olakšati bol. aj odč ć č Č vrbine kore", usput je objašnjavala meni, „uz mal ice mlevenih lukoč vica perunike." Klimnula sam glavom; nejasno sam se prise ala davnih asova botanike kada samć č ula da vrbina kora zapravo sadrži salicilnu kiselinu, akč tivni sastojak aspirina.

„Zar vrbina kora ne e pove ati mogu nost krvarenja?", upitala sam. Gda Fic jeć ć ć klimnula u znak odobravanja.

„Da. To se ponekad desi. Zato iza toga idemo sa punom šakom kantariona potopljenog u sir e; to zaustavlja krvarenje, ako je nabrano po punom mesecu ić dobro samleveno." Džejmi je poslušno ispirao usta oporim rastvorom, o i su muč suzile od aromati nog sir eta koje ga je peklo.č ć

Pijavice su se do tog vremena ve potpuno napile, nadule se toliko da su bileć etiri puta ve e nego na po etku. Tamne naborane kože sada su bile zategnute ič ć č

sjajne; izgledale su kao zaobljeno, ugla ano kamenje. Jedna pič javica je iznenada otpala, odsko ila od zemlje meni na nogu. Gda Fic ju je umešno pokupila, malo seč savijaju i uprkos svojoj debljini, i spustila je nazad u iniju. Drugu pijavicu je uhvatilać č ta no iza vilica i nežno povukla, rastežu i joj glavu.č ć

„Ne bi valjalo daje povu eš prejako, devojko", kazala je. „Ponekad prsnu."č Nehotice sam se stresla od pomisli na to. „Ah kad su skoro site, ponekad se lako skidaju. Ako ne e, prosto ih ostavi dok ne otpadnu same." Pijavica se zapravoć otka ila dosta lako, ostavljaju i malo Jjrvi tamo gde je bila zaka ena. Ja samč ć č obrisala malu ranu oškom peškira umo enog u sir etni rastvor. Na mojeć č ć iznena enje, pijavice su dobro poslužile; otok je znatno splasnuo, i oko je bilo barđ delimi no otvoreno, mada je kapak i dalje bio naduven. Gda Fic je to kriti kič č pregledala i rešila da ne upotrebi još jednu pijavicu.

„Sutra eš biti lep prizor, mom e, u to ne sumnjaj", rekla je odmahuju ić č ć glavom, ,,al' eš bar mo i da gledaš na to oko. Ono što ti sada treba jeste koć ć madić sirovog mesa da staviš na njega, i mal ice orbe u kojoj ima piva, da te oja a. Dodič č č malo u kuhinju, i na i u ti nešto." Pokupila je svoj poslužavnik, zastaju i na trenutak.ć ć ć

„Ono što si u inio je bio ljubazan potez, mom e. Laoher je moja unuka, znaš;č č zahvaljujem ti u njeno ime. Mada bi bilo bolje da ti zahvali ona sama, ako imalo ume da se ponaša." Potapšala je Džejmija po obrazu, i otišla teškim koracima.

Ja sam ga pažljivo pregledala; arhai ni medicinski tretman bio je izneč na uju eđ ć efikasan. I dalje je bio pomalo ote en, ali je promena boje bila neznatna, ač posekotina na usni se pretvorila u istu, beskrvnu crtu, samo neznatno tamniju odč okolnog tkiva.

„Kako se ose aš?", upitala sam.ć

„Dobro." Mora da sam na to podozrivo pogledala, pošto se nasmešio, i dalje paze i na usta. „To su samo masnice, razumeš. Treba opet da ti zahvalim, izgleda;ć to je ve tre i put u tri dana da mi vi aš rane. Mora da misliš da sam prili no trapav."ć ć đ č

Dotakla sam ljubi astu ta ku na njegovoj vilici. „Ne trapav. Pomalo neč č maran, možda." Neki mali pokret na ulazu u dvorište mi je zapao za oko, blesak žute i plave. Devojka po imenu Laoher se stidljivo zaustavila kada me je spazila.

„Mislim da neko ho e da s tobom razgovara nasamo", kazala sam. „Osta- vi u te.ć ć A zavoj na ramenu može da se skine sutra. Na i u te tada."ć ć

„Važi. Hvala ti opet." Lako mi je stegao ruku na rastanku. Izašla sam, radoznalo posmatraju i devojku u prolazu. Bila je još lepša izbliza, nežnopla- vih o iju ić č ruži aste kože. Sijala je kada je pogledala u Džejmija. Izašla sam iz dvorišta, pitaju ič ć se da li je onaj galantni gest zapravo bio baš tako altruisti ki kako sam pomislila.č* * *

Slede eg jutra, probu ena u zoru cvrkutom ptica napolju i zvucima ljudi unutra,ć đ obukla sam se i našla kuda da pro em promajnim hodnicima do hola. Vra en je dađ ć opet služi svojoj uobi ajenoj nameni kao trpezarija i kaša je služena iz ogromnihč kazana, uz poga e pe ene na ognjištu i posute še ernim sirupom. Miris vru e hraneč č ć ć bio je tako jak da ste se gotovo mogli naslonitina njega. Ja sam se još ose ala nesigurno i zbunjeno, ali me je vru doru akć ć č dovoljno okrepio da malo istražujem.

Kada sam g u Ficgibons zatekla sa rukama do lakata u testu, najavila sam dađ ho u da odem i na em Džejmija, da bih mu skinula zavoje i proverila kako zarastać đ rana od hica. Ona je pozvala jednog od svojih malih pomo nika mahanjem velikeć šake umazane belim testom.

„Mladi Alek, otr i i nadi Džejmija, novog krotitelja konja. Kaži mu da dode ovamoč s tobom da mu pregledamo rame. Mi emo biti u bašti s biljem." Oštro pucanjeć prstima poslalo je momka trkom da prona e mog pacijenta.đ

Predaju i mešenje jednoj služavci, gda Fic je isprala ruke i okrenula se meni.ć„Potraja e dok se ne vrate. Da li bi volela da pogledaš baštu s biljem? Izgleda dać

imaš nekakvo znanje o biljkama, i ako ti je volja, mogla bi da pomogneš tu i tamo kada si slobodna."

Bašta s biljem, vredno spremište lekovitog bilja i za ina, bila je zavu ena u jednoč č unutrašnje dvorište, dovoljno veliko da dopre sunce ali zašti eno od prole nihć ć vetrova i sa zasebnim bunarom. Zbunovi ružmarina su oivi avali baštu premač zapadu, kamilica prema jugu, a red amaranta je ozna avao grač nicu prema severu, dok je zid samog zamka bio isto ni rub, dodatna zaštita od naj eš eg vetra. Ispravnoč č ć sam prepoznala zelene šiljke kasnog šafrana i nežne listove francuskog kiseljaka koji su nicali iz bogate tamne zemlje. Gda Fic mi je pokazala naprstak, tušanj i ranilist, pored još nekoliko biljaka koje nisam prepoznala.

Kasno prole e je vreme za sadenje. Korpa preko ruke g e Fic sadržavala jeć đ mnoštvo lukovica belog luka, izvor letnjih prinosa. Debeljuškasta dama mi je predala korpu, zajedno sa štapom za kopanje pri sadenju. O igledno sam dovoljno len arilač č po zamku; dok mi Kolam ne nade neku svrhu, gda Fic e uvek na i posla za nekogć ć zaludnog.

„Evo, draga moja. Posadi ih ovde duž južne ivice, izme u maj ine dušice iđ č naprstka." Pokazala mi je kako da glavice podelim u pojedina ne zametke neč ošte uju i grubi omota , a zatim kako da ih posadim. Bilo je prili no jednoć ć č č stavno, prosto ugurati svaki ešanj u zemlju nadole tupim krajem, nekih pet centimetarač ispod površine. Ona je ustala i otresla svoje pozamašne suknje.

„Sa uvaj nekoliko glavica", posavetovala me. „Podeli ih i ešnjeve posadič č pojedina no, jedan ovde drugi tamo, svuda po bašti. Beli luk štiti od bubica drugeč biljke. Isto e posti i i crni luk i hajdu ka trava. I mal ice sasušenih cvetova nevena,ć ć č č ali njih uvaj, korisni su."č

Mnogo nevena je bilo rasuto svuda po bašti, rascvetanih u zlatne cvetove. Upravo tada se pojavio de ak kog je poslala da traži Džejmija, bez daha od tr anja.č č Preneo je da je pacijent odbio da napusti svoj posao.

„On kaže", zadihano je pri ao de ak, „da ga ne boli toliko da bi mu treč č balo vi anje, ali vam zahvaljuje što brinete." Gda Fic je slegla ramenima na ovu ne bašđ vrlo uverljivu poruku.

„Pa, ako ne e da dode, ne e. Mada bi ti mogla da odeš do konjušnice okoć ć podneva, devojko, ako ti se prohte. On možda ne e da prekine da bi mu se vi aleć đ rane, ali e prekinuti zbog jela, ako dobro cenim tog mladi a. Mladi Alek ovde e seć ć ć vratiti po tebe u podne i odvesti te do konjušnice." Ostavljaju i me da posadimć ostatak belog luka, g a Fic je odjedrila poput galije, a mali Alek je skakutao za njom.đ

Radila sam zadovoljno ostatak jutra, sade i beli luk, otkidaju i sasušene cvetove,ć ć okopavaju i i nastavljaju i beskrajnu baštovansku borbu protiv puć ć ževa, gola a ić sli nih napasti. Ovde se me utim, bitka protiv šteto ina vodila golim rukama, bezč đ č pomo i hemikalija. Bila sam toliko zaneta svojim poslom da nisam ni primetila da seć mladi Alek pojavio sve dok se nije u tivo nakašljao da mi skrene pažnju. Od onih kojič ne troše uzalud re i, jedva je sa ekao da ustanem i otresem suknju pre nego što ječ č nestao kroz kapiju dvorišta.

Prostor za konje ka kom me je vodio bio je udaljen od štala, na zelenoj ič stini. Tri mlada konja igrala su se veselo u blizini na livadi. Još jedan, ista ri a kobila, bila ječ đ vezana za ogradu, sa lakim ebetom preba enim preko leda.ć č

Džejmi je oprezno prilazio kobili uz bok, koja je njegovo približavanje posmatrala prili no sumnji avo. Prebacio je polako slobodnu ruku preko njenih leda, govore ič č ć tiho, spreman da ustukne ako kobila bude imala protiv. Ona je kolutala o ima i rzala,č ali se nije micala. Kre u i se sporo, on se nać ć slonio preko ebeta i dalje mrmljaju ić ć kobili, i postepeno po eo da prebacuje svoju težinu na njena le a. Ona se maloč đ odmakla i uzvrpoljila, ali je on ostao uporan i samo malo poja ao glas.č

Upravo tada je kobila okrenula glavu i spazila mene i de aka kako se prič -bližavamo. Nanjušivši nekakvu pretnju, ona se propela, zanjištala i okrenula se licem ka nama, treskaju i Džejmija o ogradu. Frk u i i propinju i se, sko ila je i ritnulać ć ć ć č povodac. Džejmi se otkotrljao ispod ograde, da se ne na e na putu razmahanimđ kopitima. Bolno se digao na noge, psuju i na gelskom, i okrenuo se da vidi šta jeć izazvalo nazadovanje u njegovom poslu.

Kada je prepoznao ko je to, njegov natušteni izraz se istog asa promenio uč ljubaznu dobrodošlicu, mada sam shvatila da naše pojavljivanje nije bilo baš utako dobar as. Korpa s ru kom, koju je mudro pribavila gda Fic jer je zaistač č poznavala mladi a, puno je doprinela da mu se popravi raspoloženje.ć

„Ah, smiri se onda, prokleta životinjo", obratio se kobili koja je i dalje frktala i plesala na povocu. Teraju i Mladog Aleka prijateljskim šljepkanjem, dohvatio je ebeć ć koje je kobila zbacila, otresao ga o ogradu i galantno ga raširio meni da sednem.

Takti no sam izbegavala svako pominjanje nedavnih neprilika sa kobilom, pač sam mu nasula pivo i ponudila komade hleba i sira.

Jeo je koncentrišu i se samo na to, što me je podsetilo na njegovo odsustvo izć trpezarije pre dve ve eri.č

„Prespavao sam to", rekao je, kada sam ga pitala gde je bio. „Otišao sam pravo na spavanje kada sam te ostavio u zamku, i nisam se probudio do ju e ujutru. Radioč

sam mal ice ju e posle Hola, a onda sam seo na balu sena da malo odmorim preč č ve ere." Nasmejao se. „Probudio sam se jutros i dalje sede i tamo, s konjem koji mič ć je grickao uvo."

Pomislila sam kako mu je odmor prijao; masnice od ju erašnjeg prebijanja su bileč tamne, ali je koža oko njih imala dobru zdravu boju, a apetit mu je nesporno bio dobar.

Gledala sam ga kako je olizao i poslednje ostatke hrane, uredno kupe i zalutaleć mrlje sa svoje košulje vlažnim prstom i ubacuju i ih u usta.ć

„Imaš dobar apetit", rekla sam smeju i se. „Mislim da bi i travu jeo da nema ni egć č drugog."

„Bih", rekao je sasvim ozbiljno. „Nema loš ukus, ali ne zasi uje puno."ćZapanjila sam se, a onda pomislila da me zavitlava. „Kada?", upitala sam.„Zima pretprošle godine. Živeo sam gadno - razumeš, u šumi — sa... sa grupom

momaka, harali smo preko granice. Sre a nas je loše služila više od nedelju dana, ić svi zajedno nismo imali ništa što bi se moglo nazvati hranom. Dobili bismo malo ribe tu i tamo od nekog seljaka, ali je taj svet i sam tako siromašan da mu retko kad nešto preostane. Istina, uvek se oni potrude da nadu nešto da daju neznancu, ali je dvadeset neznanaca malo previše, ak i za gostoljubivost gorštaka."č

Naglo se nasmešio. „Jesi li ula - pa, ne, nisi mogla. Hteo sam da te pitam da li sič ula molitvu zahvalnosti koju govore ti seljaci."č

„Nisam. Kako ide?"Odmahnuo je glavom da otera kosu iz o iju i odrecitovao:č„Brzo, brzo, svi za sto,Smažite sve izneto.Redom u trbu, u torbu min,Brzo, brzo. Amin"„U bisage ništa?", rekla sam ne shvataju i. On je potapšao torbicu na svomć

pojasu.„Stavi sve u stomak, ne u torbu", objasnio je.Posegao je za jednom duga kom travkom i spretno je iš upao. Polako ju ječ č

okretao izme u dlanova, tako da su semenke odletale sa stabljike.đ„Bilo je to pred kraj zime koja je sre om bila blaga, ina e ne bismo opstali.ć č

Obi no bismo u klopku uhvatili ponekog zeca - dešavalo se da ga pojedemoč nepe enog, ako nismo smeli da rizikujemo i zapalimo vatru - a u retkim prilikama ič srnetinu, ali u vreme o kojem pri am divlja i nije bilo danima."č č

etvrtasti beli zubi su zdrobili travku. I sama sam iš upala jednu i gric- nula je sČ č kraja. Bila je slatka i pomalo kisela, ali je samo dva-tri centimetra travke bilo dovoljno meko za jelo; teško da se time može iko nahraniti.

Bacaju i napola pojedenu travku, Džejmi je iš upao još jednu, i nastavio sać č pri om.č

„Pao je slab sneg nekoliko dana ranije; samo korica ispod drve a, a blato svudać okolo. Tražio sam gljive, znaš, one velike narandžaste što ponekad rastu nisko na drve u — i zgazio sam kroz snežnu koru u busen trave koja je rasla na istinić č izme u drve a; valjda tamo ponekad stigne malo sunca. Obi no srnda i na u takvađ ć č ć đ mesta. Raskopaju nogama sneg i pojedu travu do korena. Ovu još nisu našli, pa sam pomislio, ako mogu oni tako da prežive zimu, zašto ne bih i ja? Bio sam dovoljno gladan da bih skuvao i sopstvene izme i pojeo ih da mi nisu trebale za hodanje, pač sam jeo travu, sve do korena, kao srnda i."ć

„Koliko dugo si bio bez hrane?", upitala sam, fascinirana i užasnuta.

„Tri dana nisam jeo ama baš ništa; nedelju dana samo malo zobi i mleka. Da", rekao je, gledaju i u travku u ruci i prise aju i se, „zimska trava je žilava, i gorka -ć ć ć nije kao ova - ali nisam mnogo mario." Iznenada mi se nasmešio.

„Nisam mnogo mario za injenicu da srnda ima etiri želuca, a ja samo jedan.č ć č Izazvala mi je gadne gr eve, i vetrove sam imao danima. Jedan starac mi je kasniječ rekao da, ako ve ho eš da jedeš travu, treba prvo da je skuvaš, ali to nisam znao uć ć to vreme. Mada mi ne bi ništa zna ilo; bio sam suviše gladan da bih ekao." Digaoč č se na noge i sagnuo se da me povu e.č

„Najbolje je da se vratim na posao. Hvala ti za hranu, devojko." Pružio mi je korpu, a sam pošao ka konjušnici dok mu je sunce sijalo u kosi kao na hrpi zlatnika i bakrenjaka.

Ja sam se polako vratila u zamak, razmišljaju i o ljudima koji žive u hladć nom blatu i jedu travu. Tek kada sam stigla do dvorišta palo mi je na pamet da sam skroz zaboravila na njegovo rame.7Orman Dejvija BitonaNa moje iznena enje, jedan od Kolamovih vojnika u kiltu me je ekao blizu kapijeđ č kada sam se vratila u zamak. On e mi biti li no zahvać č lan, re eno mi je, ako bih gač posetila u njegovim odajama.

U li nim gospodarevim odajama duga ki prozori su bili otvoreni, i vetar je duvaoč č kroz grane u sobi posa enog drve a žure i i šušte i i stvaraju i utisak da ste nađ ć ć ć ć otvorenom.

Sam gospodar je pisao za stolom kada sam ušla, ali je istog asa prestao i ustaoč da me pozdravi. Pošto se u nekoliko re i raspitao o mom zdravlju i raspoloženju,č odveo me je do kaveza uza zid, gde smo se divili si ušnim stać narkama koje su cvrkutale i skakutale kroz krošnje, uzbu ene vetrom.đ

„1 Dugal i g a Fic kažu da posedujete izvesnu veštinu u le enju", razgođ č vorljivo je rekao Kolam, pružaju i prst kroz ži anu ogradu kaveza. Naviknuta na to, o ito, malać č č siva strnadica se obrušila i lepo sletela, kandžice su zgrabile prst a krila se malo raširila zbog ravnoteže. On ju je nežno pogladio po glavi žuljevitim kažiprstom druge ruke. Spazila sam zadebljanu kožu oko nokta i zapitala se otkud to; teško bi se moglo re i da se puno bavi manuelnim poslovima.ć

Slegla sam ramenima. „Nije potrebno puno veštine da bi se previla naneta rana."On se nasmešio. „Možda i nije, ali je veština ipak potrebna da se to obavi kada je

mra no kao u rogu, ukraj puta, eh? A g a Fic kaže da ste zale ili poč đ č lomljeni prst jednom od njenih de aka, i da ste jutros uvezali ošurenu ruku kuvarici."č

„Ni to nije ništa teško", odgovorila sam, pitaju i se na šta li cilja. On je mahnuoć jednom od svojih pomo nika, koji je brzo doneo inijicu iz fioke radnog stola. Kolamć č je skinuo poklopac i iz inijice po eo da razbacuje se- menke kroz ži anu ograduč č č kaveza. Pti ice su popadale sa grana kao lopticečkoje skaku u po terenu za kriket, a strnadica je odletela da im se pridruži na zemlji.ć

„Nemate nikakve veze sa klanom Biton?", upitao je. Setila sam se onog pitanja koje mi je postavila gda Ficgibons im smo se upoznale,/«?' li ti vidar? Nekakavč Biton?

„Nikakve. Kakve veze taj klan Biton ima sa postupcima le enja?"čKolam me je iznena eno odmerio. „Niste uli za njih? Vidari iz klana Biton suđ č

uveni po elom Hajlendsu. Oni su putuju i vidari, mnogi od njih. Zapravo, i ovdeč ć ć smo imali jednog izvesno vreme."

„Imali jednog? Šta mu se desilo?", upitala sam.

„Umro je", suvo je odgovorio Kolam. „Uhvatila ga je groznica i odnela za jednu nedelju. Od tada nismo imali vidara, ako se izuzme gda Fic."

„Ona deluje veoma kompetentno", kazala sam, misle i na njen efikasan tretmanć povreda mladi a Džejmija. Podse anje na to me je navelo da poć ć mislim i na ono što ih je izazvalo, i osetila sam nalet srdžbe prema Kolamu. Srdžbe, ali i opreza. Ovaj ovek je, podsetila sam se, zakon, porota i sudija za ljude na svom podru ju - i o itoč č č

je navikao da sve bude po njegovom.Klimnuo je glavom, i dalje zanet pticama. Rasuo je ostale semenke, aste ič ć

poslednjom šakom plavosivog zviždka koji je kasno stigao.,,Oh, da. Prili no je spretna oko takvih stvari, ali i ina e ima posla preko glave,č č

pošto upravlja celim zamkom i svima u njemu — uklju uju i i mene", dodao je uzč ć iznenadan šarmantan osmeh.

„Pitao sam se", rekao je, brzo koriste i smešak kojim sam odgovorila na njegov,ć „vide i da nemate mnogo toga ime biste se zaokupili u ovom asu, da li biste htelić č č da pogledate stvari koje je Dejvi Biton ostavio za sobom. Možda ete znati kako dać primenite neke njegove lekove i ostalo."

„Pa... mogla bih. Zašto da ne?" Zapravo, polako je po injalo da mi bude dosadnoč izme u bašte, skladišta i kuhinje. Bila sam znatiželjna da vidim šta je pokojni g. Bitonđ smatrao korisnim priborom.

„Angus ili ja bismo mogli pokazati dami gde je to, gospodine", predusret- ljivo je predložio pomo nik.ć

„Nemoj da se trudiš, Džone", kazao je Kolam, gestom pokazuju i oveku da ode.ć č „Sam u pokazati gospodi Bošam."ć

Njegovo napredovanje niz stepenište bilo je sporo i o igledno bolno. Isto tako ječ bilo o ito i da ne želi pomo , pa je nisam ni nudila.č ć

Ordinacija pokojnog Bitona je bila u zabitom ošku zamka, zavu ena od pogledać č iza kuhinje. Nije bila blizu ni em drugom sem groblju, na kome sečsada odmara njen bivši vlasnik. Smeštena uz spoljni zid zamka, uska, mra nač prostorija je imala samo jedan od onih uskih prozora visoko na zidu, tako da ju je ravna površ sun evog svetla sekla kao nož, razdvajaju i tamu visoke tavanice od jošč ć dubljeg mraka poda dole.

Zure i mimo Kolama u mra nu unutrašnjost sobe, razaznala sam visok orman sać č desetinama malih fioka ozna enih kitnjastim slovima. Tegle, kutije i epruvete svihč mogu ih oblika i veli ina bile su uredno poredane na police iznad radne površineć č gde je pokojni Biton o igledno spravljao lekove, sude i po zaostalim flekama ič ć sasušenom malteru na njoj.

Kolam je ispred mene ušao u sobu. Svetlucave estice koje je digao njegovč ulazak uskovitlale su se naviše u prugu svetla, nalik prašini koju podigne otvaranje grobnice. On je zastao na tren, ekaju i da mu se o i prilagode slabom svedu, ač ć č zatim pošao polako, gledaju i levo i desno. Pomislila sam da je možda ovo prvi putć da ulazi u tu prostoriju.

Posmatraju i kako napreduje uz dosta zastajkivanja dok prelazi usku sobu, reklać sam, „Znate, masaža može malo da pomogne. Oko bola, ho u da kać žem." Na tren sam uhvatila blesak sivih o iju i poželela da nisam progovorila, ali je ta iskra nestalač gotovo istog asa, zamenjena uobi ajenim izrazom u tive pažnje.č č č

„Treba da bude ura ena silovito", kazala sam, „naro ito pri dnu ki me."đ č č„Znam to", rekao je. „Angus Mor mi to radi, svake ve eri." Zastao je, opič pavaju ić

jednu epruvetu. „Izgleda da onda stvarno pomalo znate o le enju."č„Pomalo." Bila sam oprezna, nadaju i se da ne namerava da me testira ispituju ić ć

emu ova zbirka medikamenata služi. Oznaka na epruveti koju je držao govorila ječ

PURLES OVIS. Niko ne može da zna emu ona služi. Na sre u, vratio je epruvetuč ć na mesto i pažljivo povukao prstom po prašini na velikom ormanu do prozora.

„Prošlo je dosta vremena otkad je poslednji put neko ušao ovamo", kazao je. „Poru i u gdi Fic da pošalje neku svoju devoj icu da malo po isti, je 1' tako dobro?"č ć č č

Otvorila sam vrata ormana i nakašljala se od oblaka prašine koji je to izazvao. „Verovatno bi tako bilo bolje", složila sam se. Tamo je stajala jedna knjiga na donjoj polici ormana, debeli tom uvezan u plavu kožu. Podigla sam je i otkrila ispod manju svesku jeftino uvezanu crnim platnom, vrlo iskrzanu duž rubova.

Ispostavilo se da je ta sveska Bitonov dnevnik u koji je uredno upisivao imena svojih pacijenata, detalje njihovih bolesti i odvijanje propisanogtretmana. Metodi an ovek, pomislila sam s odobravanjem. Jedan unos je glasio: „2.č č februar 1741. Sara Grejam Makenzi, povredila palac kada joj je ekstremitet uhvatio kolovrat. Primenjena prokuvana barska nana, a zatim topao oblog sa jednakim delovima: hajdu ke trave, kantariona, mlevenih ljuskara i mišjeg uva, umešanim uč finu glinu." Ljuskari? Mišje uvo? Mora da su to neke od biljaka na policama, nema sumnje.

„Da li je palac Sare Makenzi dobro zarastao?", upitala sam Kolama, zatvaraju ić knjigu.

„Sarin? Ah", rekao je zamišljeno. „Ne, mislim da nije."„Zaista? Pitam se šta se desilo", kazala sam. „Možda mogu ja da ga pogledam

kasnije."Odmahnuo je glavom, i u inilo mi se da sam na njegovim punim, zakrivč ljenim

usnama spazila znak da ga ovo nekako sumorno zabavlja.„Zašto ne?", pitala sam. „Da li je otišla iz zamka?"„Moglo bi se tako re i", odgovorio je. Sada ga je ovo ve o ito zabavljalo. „Umrlać ć č

je."Piljila sam u njega dok je po prašnjavom kamenom podu odlazio ka vratima.„Treba se nadati da ete biti bolji kao vidar nego pokojni Dejvi Biton, gdo Bošam",ć

rekao je. Okrenuo se i zastao na vratima, zajedljivo me gledaju i. Zrak svetla ga jeć osvetljavao kao reflektor.

„Teško da biste mogli biti gori", dodao je i nestao u mrak.Kora ala sam napred-nazad po uskoj sobi, zagledaju i sve. Izgleda da je ve inač ć ć

ovoga ubre, ali bi moglo biti ne eg korisnog što vredi sa uvati. Otvođ č č rila sam malu fioku apotekarske vitrine i zapahnuo me miris kamfora. Pa, to jeste korisno, nema sumnje. Zatvorila sam fioku i prašnjave prste obrisala o suknju. Možda bi trebalo da sa ekam da se devojkama gde Fic pruži prilika da o iste ovo mesto pre nego štoč č nastavim istragu.

Virnula sam u hodnik. Prazan. Nikakvih zvukova. Ali nisam bila dovoljno naivna da pretpostavim da sam jedina u blizini. Da li zato što im je tako nare eno ili izđ uvi avnosti, bili su vrlo suptilni oko toga, ali sam znala da me posmatraju. Kada bihđ otišla u vrt, neko bi pošao za mnom. Kada bih se popela u svoju sobu, videla bih nekoga kako nehajno gleda iz podnožja stepeništa da vidi kuda sam skrenula. I od vremena kada smo stigli ovamo, svaki put sam videla naoružane stražare kako se pod nadstrešnicom skrivajuod kiše. Ne, definitivno mi ne e dopustiti da prosto odem odavde, a kamoli dać pribavim prevozno sredstvo za odlazak.

Uzdahnula sam. Bar sam na trenutak sama. A samo a mi je bila vrlo potrebna,ć bar na kratko.

U nekoliko navrata sam pokušavala da razmislim o svemu što mi se desilo otkad sam stupila kroz uspravni kamen. Ali su se dogadaji ovde zbivali tako brzo da sam, dok sam bila budna, teško mogla da na em trenutak za sebe.đ

O igledno mi se sada ukazao jedan takav. Odmakla sam prašnjavi kov eg odč č zida i sela, oslanjaju i se le ima na kamenje. Bilo je vrlo vrsto. Okrenula sam se ić đ č oslonila dlanovima na njega razmišljaju i o kamenom krugu i pokuć šavaju i da seć setim svakog pa i najsitnijeg detalja o onome što se odigralo.

Škripa kamenja je bila poslednje ega se stvarno se am. A i oko toga sam imalač ć nedoumica. Škripanje se nastavljalo, neprestano. Mogu e je, pomislila sam, dać škripa nije dopirala iz samog kamenja, ve iz... bilo ega... u šta sam zakora ila. Dać č č nije to kamenje funkcionisalo kao neka vrsta vrata? I u šta se otvara? Prosto nije bilo re i da opišem to, ma šta bilo. Pukotina u vremenu, valjda, jer sam o ito živela tada,č č a ovo sam u sada, i kamenje je jedina veza me u njima.đ

I zvu i. Oni su preplavljivali sve ali sam, prise aju i ih se nedugo potom, mislilač ć ć da su sli ni zvuku bitke. Poljska bolnica u kojoj sam radila bila je triput zasipanač granatama. Iako smo znali da nas tanani zidovi naših privremenih objekata ne eć zaštititi, svi doktori, sestre i bolni ari na prvi znak uzbune bi pojurili unutra, zbijaju ič ć se da na u hrabrost. Hrabrosti je veoma malo kada mine i granate zuje nad glavamađ i bombe eksplodiraju u blizini. A ta vrsta straha bila je najbliža onome što sam osetila kada sam se našla u kamenu.

Sada sam shvatila da se prise am izvesnih stvari o samom putovanju krozć kamen. Sasvim bezvrednih stvari. Se am se ose anja fizi ke borbe, kao da me jeć ć č uhvatila nekakva struja. Da, namerno sam se borila protiv toga, šta god da je bilo. Bilo je slika i iz struje, pomislila sam. Ne baš slika, više nepotpunih misli. Neke su bile jezive i ja sam se otrgla od njih kada sam... pa, kada sam „prošla". Da li sam se borila sa još ne im? Nekako sam bila svesna da stremim ka nekakvoj površini. Da lič sam zapravo odabrala da dodem u baš ovo vreme jer je nudilo nekakvo uto ište odč zahuktalog vira?

Odmahnula sam glavom. Odgovore ne mogu na i razmišljaju i o tome. Ništa nijeć ć jasno, izuzev injenice da treba da odem nazad do uspravnog kač menja.

„Gospodo?" Tihi škotski glas iz dovratka naterao me je da podignem pogled. Dve devojke od šesnaest ili sedamnaest godina stidljivo su virile iz hodnika. Bile su obu ene u grubu ode u, sa klompama na nogama i sa ru no tkanim šalovima koji suč ć č im pokrivali kosu. Ona koja je progovorila nosila je etku i nekoliko savijenih krpa,č dok je njena drugarica držala kofu iz koje se pušilo. Devojke gde Fic su došle da po iste ordinaciju.č

„Ne emo vas time omesti, gospodo?", upitala je obazrivo jedna.ć„Ne, ne", uverila sam ih. „Ionako sam nameravala da odem."„Propustili ste podnevni obrok", obavestila me druga. „Ah je g a Fic ređ kla da vam

kažem da za vas ima hrane u kuhinji kad god ho ete da odete tamo."ćVirnula sam kroz prozor ka kraju hodnika. Sunce je, zapravo, malo prošlo zenit i

postala sam svesna sve ve e gladi u stomaku. Nasmešila sam se devoj- kama.ć„Mogla bih baš to da u inim. Hvala vam."č

* * *Ponovo sam ru ak iznela napolje, strahuju i da Džejmi možda ina e ne e ništač ć č ć

pojesti do ve ere. Sede i na travi i posmatraju i ga kako jede, pitala sam ga zašto ječ ć ć živeo grubim životom, otimaju i stoku i kradu i preko granice. Do sada sam videlać ć dovoljno i naroda koji je dolazio iz susednog sela i stanovnika zamka da bi mi bilo jasno da je Džejmi i plemenitijeg roda i bolje obrazovan od ve ine. Delovalo je dać

verovatno poti e iz prili no imu ne porodice, sude i po onome kako mi je opisaoč č ć ć njihovo imanje. Zašto li je tako daleko od doma?

„Ja sam hajduk", rekao je, kao da ga iznena uje što to ne znam. „Englezi suđ proglasili nagradu od deset srebrnih funti za moju glavu. Nije baš onoliko koliko za drumskog razbojnika", kazao je sa omalovažavanjem, „ali je malo više nego za secikesu."

„Samo zbog opstrukcije?", rekla sam u neverici. Deset srebrnih funti je ovde bilo pola godišnjeg prihoda male farme; nisam mogla da zamislim nekog odbeglog robijaša koji je toliko vredan engleskoj vladi.

,,Oh, ne. Zbog ubistva." Zagrcnula sam se zalogajem hleba i salate. Džejmi me je spremno izlupao po le ima dok nisam opet bila u stanju da govorim.đ

Sa suzama u o ima, kazala sam, ,,K-koga si ubio?"čSlegnuo je ramenima. „Pa, to je malo neobi no. Nisam zapravo ubio o- vekač č

zbog ijeg sam ubistva proglašen hajdukom. Nema veze, sredio samčnekoliko drugih Crvenih mundira usput, pa smatram da to i nije nepravedno."

Zastao je i izdigao ramena, kao da se trlja o neki nepostoje i zid. Primetila sam ić ranije da to radi, tokom mog prvog jutra u zamku, kada sam ga le ila i videla tragoveč na njegovim le ima.đ

„To je bilo u Fort Vilijamu. Jedva sam mogao da se mrdnem nakon što su me bi evali drugi put, a onda sam imao groznicu od rana. Ipak, kad sam bio u stanju dač ustanem, neki... prijatelji su se potrudili da me izvuku iz logora, radije ti ne bih objašnjavao kojim sredstvima. U svakom slu aju, nastao je nekakav metež kadač smo odlazili, i ubijen je neki engleski zastavnik — slu ajno je ispalo da je to bašč ovek koji me prvi put tukao bi em. Mada ga nisam ja ubio; nisam protiv njega imaoč č

ništa li no, a bio sam i suviše slab da u inim bilo šta sem da se držim na konju, ič č ina e." Usne širokih usta su se raširile u crtu. „Ali da je to bio kapetan Randal,č o ekujem da bih se toliko potrudio." Opet je olabavio ramena, zatežu i grubu lanenuč ć košulju preko leda, pa slegao njima.

„Eto, tako je to. To je jedan od razloga što ne odlazim sam daleko od zamka. Ovako daleko u Hajlendsu, male su šanse da se naleti na englesku patrolu, ali granicu prelaze prili no esto. A tu je i Pograni na straža, mada ni oni ne zalazeč č č blizu zamka. Kolam nema puno potrebe za njihovim uslugama, pošto ima sopstvene ljude." Nasmešio se, prolaze i rukom kroz kratko ošišanu kosu tako da mu je stajalać kao u ježa.

„Nisam baš neprimetan, razumeš. Sumnjam da u zamku ima potkaziva a, alič mogao bi se na i poneki u ovom kraju koji bi rado zaradio koju paru javć ljaju ić Englezima gde sam, ako zna da me traže." Nasmešio mi se. „Shvatila si da mi prezime nije Maktaviš?"

„Zna li to gospodar?"„Da sam hajduk? Oh, da, Kolam zna. Ve ina ljudi u ovom delu Hajlendsa toć

verovatno zna; ono što se desilo u Fort Vilijamu svojevremeno je izazvalo puno buke, a ovde vesti putuju brzo. Ono što ne znaju jeste da je Džejmi Maktaviš ovekč koji se traži; pod uslovom da me ne vidi niko ko me zna pod pravim imenom." Njegova kosa je i dalje apsurdno stajala poput bodlji. Iznenadni impuls me je privla io da je zagladim, ali sam se tome oduprla.č

„Zašto ti je kosa kratko ošišana?", iznenada sam upitala, a onda pocrve- nela. „Izvini, to nisu moja posla. Samo sam se pitala, pošto ve ina onih koje sam ovdeć videla nosi dugu..."

Poravnao je šiljke, izgledaju i pomalo samosvesno.ć

„Nekada sam i ja nosio dugu. Sada je kratka zato što su kaluderi morali da mi obriju potiljak, a imala je svega nekoliko meseci da poraste." Nagnuo se napred u struku, pozivaju i me da pogledam njegov potiljak.ć

„Vidiš tu, pozadi?" Nesumnjivo sam mogla da to osetim, a i da dobro vidim kada je razmakao gustu kosu; petnaest centimetara ožiljka na koži, još uvek ruži astog ič malo izdignutog. Nežno sam prešla prstima duž njega. isto zaraslo, i urednoČ ura eno, ko god da je to zašivao; takva rana mora da je bila veoma razmaknuta i dađ je puno krvarila.

„Imaš li glavobolje?", profesionalno sam upitala. On je seo uspravno, po-ravnavaju i kosu preko rane. Klimnuo je glavom.ć

„Ponekad, mada nisu onako gadne kao pre. Bio sam slep nekih mesec dana nakon što se to desilo, a glava me je rasturala bez prestanka. Glavobolje su po eleč da slabe kada mi se vid vratio." Trepnuo je nekoliko puta, kao da isprobava vid.

„Malo oslabi ponekad", objasnio je, „ako sam vrlo umoran. Stvari postanu nejasne po rubovima."

„ udo je da te to nije ubilo", rekla sam. „Mora da imaš dobru lobanju naČ ramenima."

„To imam. Tvrdu ko kost, ako je verovati mojoj sestri." Oboje smo se nasmejali.„Kako je došlo do toga?", upitala sam. On se smrkao, nekakva nesigurnost mu je

preletela licem.„Paa, to je pravo pitanje", polako je odgovorio. „Nisam zapamtio ništa od toga.

Bio sam tamo kod prevoja Karijarik sa nekoliko momaka iz Loh Lagana. Poslednje što pamtim bilo je da sam se probijao uzbrdo kroz gustiš; se am se da sam se uboć na božikovinu i pomislio kako kapi krvi izgledaju isto kao njene bobice. A slede eć ega se se am jeste bu enje u Francuskoj, u opatiji Sent An d Bopre, sa glavomč ć đ

koja mi je je ala ko bubanj i da mi je neko koga nisam mogao da vidim davao neštoč hladno da popijem."

Protrljao je potiljak kao da ga još boli.„Ponekad mi se ini da se se am nekih sitnica - lampe na uzglavlju, ljuč ć ljanja

napred-nazad, nekakvog slatkog uljastog ukusa na usnama, ljudi koji mi nešto govore — ali ne znam da li je išta od toga stvarno. Znam da su mi kaluderi davali opijum i da sam spavao gotovo neprestano." Prstima je pritisnuo sklopljene o neč kapke.

„Jedan san mi se stalno vra ao. Korenje drve a koje mi raste u glavi, veliko ić ć vornovato, raste i širi se, gura se napolje kroz moje o i, potiskuje niz grlo dač č

me udavi. To se nastavljalo i nastavljalo, korenje se krivilo i ve ito narastalo.č Kona no je postalo tako veliko da mi lobanja prsne i probudio bih se uz zvukeč pucanja kostiju." Napravio je grimasu. „Nekakav so an, praskav zvuk, kao pucnjavač pušaka pod vodom." „Uh!"

Iznenada je preko nas pala senka i krupna izma je zamahnula i lupila Džejmija uč rebra.

„Mlada lenštino", bez žara je rekao pridošlica, „prežderavaš se dok konji divljaju. A kada e ta kobila biti ukro ena, hej, mom e?"ć ć č

„Nimalo pre ako crkavam od gladi, Alek", odgovorio je Džejmi. ,,U me uvremenu,đ pojedi nešto; ima puno." Pružio je komad sira ruci deformisanoj artritisom. Prsti, ve ito napola zgr eni, polako su se skupili oko sira dok je njihov vlasnik sedao nač č travu.

Neo ekivano ugla enim manirom, Džejmi je predstavio posetioca, Alekač đ Makmahon Makenzija, zapovednika konjušara zamka Leoh.

Dežmekasta prilika u kožnim pantalonama i gruboj košulji, zapovednik konjušara odaje toliki utisak autoriteta, pomislila sam, da njime obuzdava i najnepokornijeg pastuva. Istog asa mi je pao na pamet citat „oko nalik Marsovom, da zapreti ilič komanduje". Bilo je to samo jedno oko, pošto je preko drugog stajao komad crne tkanine. Kao da pokušavaju da nadoknade gubitak, obrve su mu obilno štrcale iz središta, poput antena insekta pružaju i duge sede dlake koje su prete i izbijale izć ć osnove sme eg uperka.đ č

Stari Alek (jer ga je tako oslovljavao Džejmi, nesumnjivo da bi napravio razliku u odnosu na Mladog Aleka koji mi je bio vodi ) je klimnuo glavom a potom me ječ ignorisao, podelivši svoju pažnju izme u hrane i tri ždrebeta koja su mlatila repovimađ na livadi. Ubrzo mi je postao prili no nezanimljiv dug razgovor o srodstvu nekolikoč nesumnjivo istaknutih konja koji nisu bili prisutni, detaljima rezultata u uzgajanju cele štale u nekoliko godina, i o mnogim nerazumljivim detaljima grade konja, koji su se odnosili na njihova kolena, hrbate, ramena i ostale elemente anatomije. Pošto na konjima zapa- žam samo njušku, rep i uši, te finese mi nisu ništa zna ile.č

Oslonila sam se pozadi na laktove i uživala na toplom prole nom suncu. Dan je uć sebi imao neki udesan mir, ose aj da sve lagano ide pravim tokom, ništa ne remeti ič ć ne zabrinjava ljude. Možda je to bio onakav mir kakav neko uvek nalazi na otvorenom, daleko od zgrada i larme. Možda je bio posledica baštovanstva - taj tihi užitak od dodirivanja ne eg što raste, zadovoljstvo jer mu u tome pomažete. Možda ič olakšanje što sam kona no našla ime da seč čbavim, umesto da se smucam po zamku ose aju i se van svog ambijenta, sumnjivać ć kao upija na pergamentu.č

Uprkos injenici da nisam u estvovala u razgovoru o konjima, ovde se nisamč č ose ala kao da sam na pogrešnom mestu. Stari Alek se ponašao kao da sam ja deoć pejzaža i, mada bi mi Džejmi povremeno dobacio pogled, i on se više nije obazirao na mene dok je njihov razgovor nastavljao svojim gelskim ritmom, sigurnim znakom škotskog emotivnog pristupa temi razgovora. Pošto nisam shvatala ništa, bilo je utešno slušati p ele kako zuje po poljskom cve u. Neobi no zadovoljna i dremljiva,č ć č odbacila sam sve pomisli na Ko- lamovu sumnji avost, sopstvene teško e i ostaleč ć ideje koje su me mu ile. „Dovoljan kao dan", pomislila sam pospano, vade i biblijskič ć citat iz nekog zape ka svog pam enja.ć ć

Možda je to bila hladno a od prolaznog oblaka, ili promena tona razgoć vora koja me je probudila nešto kasnije. Razgovor se vratio na engleski, a ton je bio ozbiljan, ne više zavojito askanje ljudi opsednutih konjima.ć

„Nije ostala ni cela nedelja do Okupljanja, mom e", govorio je Alek. „Jesi li rešioč šta eš tada?"ć

Usledio je dug Džejmijev uzdah. „Ne, Alek, nisam. Ponekad mislim ovako, ponekad onako. Ne pori em da je ovde dobro, da radim s tobom oko životinja."č Usledio je smešak negde u mladi evom glasu, koji je nestao kada je produžio. ,Ać Kolam mi je obe ao da... pa, ne znaš o emu je re . Ali, da poljubim gvož e ić č č đ promenim ime u Makenzi, i odreknem se svega onog sa im sam se rodio? Ne, neč mogu da se rešim na to."

„Tvrdoglav ko a a ti, zar ne?", prokomentarisao je Alek, mada se u tonuć ć poznavalo nevoljno slaganje. „Ponekad li iš na njega, uz sve to što si visok i plav koč familija tvoje majke."

„Poznavao si ga, zar ne?" Džejmi je zvu ao zainteresovano.č,,Oh, pomalo. A uo sam više. Ovde sam u Leohu od vremena pre nego što suč

se tvoji roditelji ven ali, znaš. A da uješ Dugala i Kolama kada pri aju o Crnomč č č

Brajanu, pomislio bi da je bio sam davo, ako ne i nešto gore od toga. A tvoja majka, devica Marija, otišla je na gadni usud sa njim."

Džejmi se nasmejao. „1 ja li im na njega, kažeš?"č„Ma u svemu, mom e. Da, jasno mi je zašto ti smeta da budeš Kolamov ovek,č č

nema spora. Ali neke stvari govore tome u prilog, zar nije tako? Ako dode do borbe za Stjuarte, recimo, i bude po Dugalovom. Nadi se na pravoj strani u toj bici, mom e,č i dobi eš svoju zemlju nazad i još preko, kako god Kolam pro e."ć đ

Džejmi je odgovorio onim što sam po ela za sebe da zovem „škotska buka",č onim neodredenim zvukom stvorenim duboko u grlu koji se može protuma iti kakoč god ho ete. Ovog puta je taj zvuk izgleda ukazivao na izvesnu nedoumicu oko togać kakvi su izgledi da do takvog povoljnog ishoda dode.

„Aha", kazao je, „a ako ne ispadne po Dugalovom, šta onda? Ili ako bitka krene protiv ku e Stjuartovih?"ć

Alek je i sam ispustio grleni zvuk. „Onda ostaješ ovde, mom e. Budi za- povednikč konjušara umesto mene; ja ne u potrajati još dugo, a nisam video nikog s boljomć rukom za konje."

Džejmijevo skromno brundanje je ukazivalo da ceni taj kompliment.Stariji ovek je nastavio, ne obra aju i pažnju na taj upad. „Makenzijevi su tič ć ć

rodbina; nije to pitanje odricanja od svoje krvi. A treba gledati i drugo"- glas mu je poprimio zadirkuju i ton - „kao što je g ica Laoher, na pri- mer?ć đ

U odgovor je ispustio još jedan zvuk, samo je ovaj odražavao posti enost iđ negiranje.

,Ajde sad, mom e, mlad ovek ne dopušta sebi da bude pretu en zbog nekeč č č devojke do koje mu nije stalo. A ti znaš da joj otac ne e dozvoliti da se uda izvanć klana."

„Ona je vrlo mlada, Alek, pa sam se sažalio na nju", rekao je Džejmi brane ić se. ,,U tome nema ni eg više." Ovog puta je Alek ispustio škotsku buku, grlenoč podrugljivo smejanje puno neverice.

„To ti pri aj zidovima, mom e; oni nemaju mozak da bi mislili druga ije. Pa, ak ič č č č ako to nije Laoher - a mogao bi i mnogo gore da prodeš, veruj mi— bio bi bolja prilika za ženidbu sa nešto novca i budu nosti; što bi imao kad bić bio slede i gospodar. Tada bi mogao da biraš devojke - ako neka ne izabere tebeć prva!" Alek se radosno kikotao napola se guše i, kao neko ko se retko smeje. „Muveć oko meda ne bi bile ništa u pore enju s tim, momak! Ovako bez prebijene pare i bezđ imena, kao što si sada, a devojke te ipak jure — video sam ih!" Još prezrivog smeha. „ ak i ovo sasenaško devoj e oko ne skida sa tebe, a tek odnedavno je udovica!"Č č

U želji da spre im ono što je obe avalo da se pretvori u sve neukusnije li neč ć č primedbe, rešila sam da je vreme da se zvani no probudim. Istežu i se i zevaju i,č ć ć sela sam uspravno, napadno trljaju i o i da izbegnem gledanje u ma kog od njih.ć č

„Mmmm. Izgleda sam zaspala", rekla sam, ljupko trep u i ka njima. Džejmi,ć ć prili no crven oko ušiju, naglo se veoma zainteresovao za pakovanje ostatakač piknika. Stari Alek je zurio u mene, o ito me prime uju i po prvi put.č ć ć

„Zanimaju li te konji, devojko?", hteo je da zna. Pod ovakvim okolnostima teško sam mogla da kažem ne. Složila sam se da su konji veoma zanimljivi i zaradila detaljno objašnjenje u vezi sa kobilom u ogra enom prostoru, koja se sada pospanođ odmarala, rasteruju i povremeno muve repom.ć

„Možeš da dodeš i posmatraš kad god ho eš, devojko", zaklju io je Alek, „podć č uslovom da ne prilaziš blizu i remetiš konje. Sa njima treba raditi, razu- meš." Ovo je o igledno imalo za cilj da odem, ali sam branila svoju poziciju, prise aju i se zbogč ć ć ega sam uopšte došla ovamo.č

„Da, bi u pažljiva slede i put", obe ala sam. „Ali pre nego što se vratim u zamak,ć ć ć htela sam da proverim Džejmijevo rame i skinem zavoj."

Alek je polako klimnuo glavom, ali je na moje iznena enje Džejmi odbio mojuđ ponudu i okrenuo se da pode ka konjima.

,Ah, to e morati malo da sa eka, devojko", rekao je, skre u i pogled. „Danasć č ć ć puno toga treba da se završi; možda kasnije, posle ve ere?" To je zvu alo vrloč č udno; ranije nije žurio da se vrati poslu. Ali sam teško mogla da ga nateram da seč

podvrgne mojim uslugama ako to ne želi. Slegla sam ramenima i složila se da se na em sa njim posle ve ere, pa sam okrenula uzbrdo ka zamku.đ č

Dok sam išla uzbrdo, razmišljala sam o obliku ožiljka na Džejmijevoj glavi. Nije to bila prava linija, kakvu bi na inio engleski široki ma . Rana je bila krivudava, kaoč č daje napravljena oštricom koja je nesumnjivo zakrivljena. Se ivo nalik škotskojč sekiri? Ali, koliko ja znam, smrtonosne sekire su nosili — ne, nose, ispravila sam se — samo lanovi klanova.č

Tek dok sam tako hodala palo mi je na pamet. Za mladi a u begu, sa nepoznatimć neprijateljima, Džejmi se neobi no lako poverio nekom nepoč znatom.* * *

Ostavljaju i izletni ke korpe u kuhinji, vratila sam se u ordinaciju pokojć č nog Bitona, sada besprekorno istu nakon posete energi nih pomo nica gde Fic. ak su ič č ć Č desetine staklenih epruveta u ormanu sijale na slabom svetlu koje je dopiralo kroz prozor.

Orman je delovao kao pravo mesro od kog treba po eti, sa itavim ve spremnimč č ć inventarom bilja i lekova. Prethodne ve eri sam provela nekoliko trenutaka pre negoč što me san savladao prelistavaju i plavom kožom uvezanu knjigu koju sam uzela izć ordinacije. Pokazalo se da je to Priru nik i vodi za lekare, spisak recepata zač č tretiranje raznih simptoma i bolesti, iji su sastojci jasno pobrojani stajali predač mnom.

Knjiga je bila podeljena u nekoliko odeljaka: „Ki ica, sredstva za povrač anje ić praškovi", „Tablete i pilule", „Odabrani oblozi i njihove prednosti", „Rastvori i protivotrovi", i dosta obiman odeljak sa prili no zlokobnim nač slovom „Sredstva za iš enje".č ć

Kada sam pro itala nekoliko recepata, razlozi neuspeha pokojnog Dejvija Bitonač postali su jasni. „Za glavobolju", glasio je deo teksta, „uzeti jednu kuglicu konjskog izmeta, pažljivo je osušiti, istucati u prah i celu popiti ume- šanu u toplo pivo." „Za gr eve kod dece treba primeniti pet pijavica iza uva." A nekoliko strana kasnije,č „rastvori spravljeni od korenja rusopasa, indijskog šafrana i soka od 200 ljuskara ne mogu puno pomo i u slu aju žutice." Skloć č pila sam knjigu, ude i se velikom brojuč ć pacijenata pokojnog doktora koji su, sude i po njegovom pedantnom dnevniku, neć samo preživeli tretman koji im je propisan, ve su se zapravo i oporavili od svojihć bolesti.

Napred je stajala velika sme a tegla koja je sadržavala nekoliko lopticađ sumnjivog izgleda, a imaju i u vidu Bitonove recepte imala sam dobru predć stavu šta bi to moglo da bude. Okre u i je na sve strane, trijumfalno sam pro itala rukomć ć č napisanu oznaku: KONJSKI IZMET. Pomišljaju i kako takva materija verovatno neć postaje bolja od stajanja, oprezno sam odložila teglu u stranu ne otvaraju i je.ć

Dalja istraga je pokazala da je PURLES OVIS latinska verzija naziva sli neč materije, ovog puta od ovaca. Za MIŠJE UVO se ispostavilo takode da je životinjskog porekla, a ne biljnog; odgurnula sam epruvetu malih ruži astihč sasušenih ušiju, uz malo drhtanja.

Pitala sam se nisu li oni „ljuskari" koji su izgleda imali tako važnu ulogu u mnogim receptima u stvari neke „ljuspice", pa mi je bilo drago kada sam videla prozirnu epruvetu zatvorenu pampurom na kojoj je bilo napisano to ime. U epruveti je otprilike do pola bilo nešto što je izgledalo kao male sive pilule. Imale su oko pola centimetra u pre niku, i bile tako savršeno okruč gle da sam se divila Bitonovoj apotekarskoj veštini. Prinela sam epruvetu blizu licu, ude i se njenoj lako i. Tada sam ugledalač ć ć prugice na „pilulama" i mikroskopske noge savijene u urez u sredini. Žurno sam spustila epruvetu,obrisala ruku o kecelju i dodala još jednu napomenu u spisak koji sam pravila u glavi. Kada vidiš „ljuskari", itaj „biljne vaši".č

U Bitonovim posudama bilo je mnoštvo manje-više bezopasnih stvari, a u nekima su bile sasušene biljke i ekstrakti koji bi zapravo mogli biti korisni. Našla sam nešto praha od lukovica perunike i aromati no sirce koje je gda Fic koristila za obradu ranač Džejmija Maktaviša. Takode i angeliku, pelin, ružmarin i nešto obeleženo sa SMRDLJIVI ARAG. Otvorila sam je oprezno, ali se ispostavilo da su to zapravo samo nežni vrhovi gran ica, i prijatna aroma balzama raširila se iz otvorene boce.č Ostavila sam je otvorenu i spustila na sto da osveži vazduh tamne male sobe dok sam nastavila sa inventarisanjem.

Odbacila sam tegle sušenih puževa; ULJE OD GLISTA - koje je izgledalo kao da je baš to; VINUM MILLEPEDATUM - nekakve stonoge, izmrvljene i potopljene u vino; PRAH EGIPATSKE MUMIJE - neku prašinu neodredenog izgleda, koja je znatno verovatnije poticala sa muljevite obale potoka nego iz grobnica faraona; GOLUBIJA KRV, mravlja jaja, izvestan broj sušenih žaba pedantno zapakovanih u mahovinu i LJUDSKA LOBANJA, MLEVENA. ija? zapitala sam se.Č

Pretraživanje ormana i kabineta sa mnoštvom fioka mi je odnelo ve i deoć popodneva. Kada sam završila, pred vratima ordinacije se stvorila velika gomila odba enih tegli, kutija i boca odloženih za bacanje, dok je mnogo manja zbirkač potencijalno korisnih sastojaka vra ena u orman.ć

Neko vreme sam se premišljala oko velikog paketa pau ine, dvoume i se na kojuč ć gomilu da ga stavim. I Bitonov Vodi i moja mutna prise anja o narodnoj medicinič ć smatrali su pau inu efikasnom za previjanje rana. Iako je za moje sklonosti takvač upotreba krajnje nehigijenska, iskustva sa lanenim zavojima kraj puta su mi pokazala da je za zavoje potrebno imati nešto što se lepi a ne samo upija. Na kraju sam pau inu vratila u orman, rešivši da sagleč dam ima li na ina da je sterilizujem. Ne dač je skuvam. Možda e je parenje dovoljno o istiti ne uništavaju i njenu lepljivost?ć č ć

Protrljala sam ruke o kecelju, razmišljaju i. Pregledala sam gotovo sve - izuzevć drvene komode uz zid. Odgurnula sam njen poklopac i istog asa odsko ila odč č smrada koji je pokuljao.

Komoda je bila skladište hirurškog pribora u Bitonovoj ordinaciji. Unutra je bilo nekoliko testera, noževa, dleta i ostalih alatki koje su delovale opasno i prikladnije za zidanje ku e nego za upotrebu na delikatnim ljudskim tkić vima. Smrad je o ito nastaoč usled injenice da Dejvi Biton nije video neku naro itu prednost pranja instrumenatač č izme u dve upotrebe. Napravila samđzgadenu grimasu kada sam videla tamne mrlje na nekim se ivima, i tresnulač poklopac.

Komodu sam odvukla do vrata, sa namerom da g i Fric kažem da instruđ mente, kada budu bezbedno prokuvani, treba dati tesaru zamka, ako takav postoji.

Nekakav pokret iza mene me na vreme upozorio da ne naletim na osobu koja je upravo ušla. Okrenula sam se i ugledala dva mlada oveka, od kojih je jedanč

pridržavao drugog koji je cupkao na jednoj nozi. Povredeno stopalo je bilo uvezano neurednom gužvom krpa, natopljenih svežom krvlju.

Osvrnula sam se, a zatim pokazala na komodu u odsustvu ne eg drugog. „Sedi",č rekla sam. O igledno novi lekar zamka Leoh po inje sa praksom.č č8Ve ernja zabavačLežala sam na svom krevetu ose aju i se sasvim iscrpljeno. Što je najć ć udnije,č prili no sam uživala u preturanju po zaostavštini pokojnog Bitona i tretiranju onihč malobrojnih pacijenata, ak i sa onako skroč mnim sredstvima, jer sam se za promenu osetila zaista korisnom. Ose aju i meso i kost pod prstima, mere i puls, ispituju ić ć ć ć jezike i o ne jabu ice, sve te poznate rutine su dosta doprinele da primirim ose ajč č ć isprazne panike koja me nije napuštala od pada kroz kamen. Koliko god da su okolnosti udne, i koliko god da sam van svog ambijenta, nekako me je dosta tešiloč uvi anje da su ovo zaista drugi ljudi. Toplokrvni i maljavi, sa srcima iji se udariđ č mogu osetiti i ija se plu a uju dok dišu. Neprijatnog mirisa, napadnuti vaškama ič ć č prljavi, neki od njih, ali to za mene nije bilo ništa novo. Ni po emu gore nego uč poljskoj bolnici, a povrede su do sada na sre u bile relativno beznać ajne. Veoma meč inilo zadovoljnom što opet mogu da uklonim bol, vratim iš ašeni zglob, popravimč č

štetu. To što preuzimam odgovornost za dobrobit drugih u inilo je da se manječ ose am žrtvom udi neverovatne sudbine koja me je ovde donela, i bila samć ć zahvalna Kolamu što je to predložio.

Kolam Makenzi. E to je udan ovek. Kulturan, besprekorno ugla en i uvi avan,č č đ đ uz ogradu da to samo pokriva njegovu eli nu srž. Taj elik je mnogo o itiji kodč č č č njegovog brata Dugala. Ro eni ratnik, to je on bio. Ali ipak, kad ih vidite zajedno,đ o ito je koji je od njih onaj ja i. Kolam je, sa svojim krivim nogama i svim ostalim, bioč č vo a klana.đ

Sindrom Tuluz-Lotreka. Nikada ga ranije nisam videla na oveku, ali sam ula dač č ga opisuju. Nazvana po naj uvenijem oveku koji je od nje patio (a koji još niječ č postojao, podse ala sam sebe), to*je degenerativna bolest kostiju i vezivnog tkiva.ć Oni koji su njom pogo eni esto deluju normalno, mada bolešljivo, do prvihđ č pubertetskih godina kada duge kosti nogu, pod pritiskom uspravnog držanja tela, po inju da se krune i popuštaju.č

Bledunjava koža sa preranom pojavom bora bila je još jedan spoljašnji znak loše cirkulacije karakteristi ne za tu bolest. Sli no je i sa suvo om i izraženo vornovatimč č ć č prstima na rukama i nogama koje sam ve zapazila. Dok se noge izvijaju i kriveć ki ma je izložena naprezanju, pa se esto i ona krivi donose i užasne tegobeč č ć obolelom. U mislima sam prelazila opis u udžbeniku, nesvesno prstima ispravljaju ić kovrdže svoje kose. Nizak broj belih krvnih zrnaca, pove ana podložnostć infekcijama, sklonost ranom artritisu. Usled slabe cirkulacije i degeneracije vezivnog tkiva, žrtve ove bolesti su uvek sterilne, a esto i impotentne.č

Iznenada sam zastala, pomišljaju i na Hamiša. Moj sin, rekao je Kolam, ponosnoć predstavljaju i de aka. Mmm, pomislila sam za sebe. Onda možda i nije impotentan.ć č A možda i jeste. Ali je prili no sre no po Leticiju da Ma- kenzijevi tako izrazito li eč ć č jedan na drugog.

Ta moja premišljanja je prekinulo iznenadno kucanje na vrata. Pred njima je stajao jedan od neizbežnih de aka, donose i poziv od Kolama li no. Usle- di eč ć č ć pevanje u holu, i Makenzi e biti po astvovan mojim prisustvom, ako ho u dać č ć dodem.

Bila sam radoznala da opet vidim Kolama, u svetlu mojih nedavnih spekulacija. Tako sam uz brz pogled u ogledalo i bezuspešno poravnavanje kose, zatvorila vrata za sobom i otpratila de aka kroz hladne i promajne hodnike.č

No u je hol izgledao druga ije, prili no sve ano sa borovim bakljama koje suć č č č pucketale duž zidova, i iz kojih bi povremeno izleteo plavi plamen terpentina. Aktivnosti oko ogromnog ognjišta sa nekoliko ražnjeva i kazana primirile su se posle užurbanosti u vreme ve ere; sada je gorela samo jedna velika vatra koju suč održavala dva ogromna panja koja su sporo gorela, a ražnjevi su spakovani nazad pod ogromni dimnjak.

Stolovi i klupe su još bili tu, ali gurnuti malo unazad da bi se oslobodio prostor oko ognjišta; o igledno tu treba da bude središte zabave, jer je Kola- movač izrezbarena stolica bila postavljena s jedne strane. Sam Kolam je sedeo na njoj, sa toplim ebetom preba enim preko nogu i sto i em sa bokalom i peharima nadohvatć č č ć ruke.

Kada me je spazio kako oklevam na ulazu, pokazao mi je pored sebe pri-jateljskim pokretom, mašu i mi da sednem na obližnju klupu.ć

„Drago mi je što ste došli, gospodo Kler", rekao je, prijatno neformalan. „Gvilinu e biti drago da ima novo uvo za svoje pesme, mada smo mi uvek željni dać

slušamo." Voda klana izgleda prili no umorno, pomislila sam; širokačramena su se malo obesila, a prerane bore na njegovom licu bile su duboko urezane.

Promrmljala sam nešto nevažno i pogledala okolo po holu. Ljudi su po eli dač ulaze i ponekad izlaze, stajali su u grupicama da bi askali, postepeno zauzimaju ić ć mesta na klupama poredanim do zida.

„Izvinite?", okrenula sam se, pošto su mi Kolamove re i promakle u sve ja ojč č buci, i zatekla ga kako mi nudi bokal, lepu zvonoliku stvar od svetloze- lenog kristala. Te nost u njemu, posmatrana kroz staklo, izgledala je zeleno kao morske dubine, alič je pri sipanju pokazivala svoju divnu bledoruži astu boju. Ukus je bio sasvim uč skladu sa onim što je obe avala, i zahvalno sam zažmurila, puštaju i da me vinskać ć isparenja zagolicaju po nepcima pre nego što bih oklevaju i pustila gutljaj nektara dać mi se slije niz grlo.

„Dobro, zar ne?" U dubokom glasu se prepoznavala nota zadovoljstva, pa sam otvorila o i i zatekla Kolama kako mi se smeška u znak odobravanja.č

Otvorila sam usta da odgovorim i uvidela da je meka fino a vina varljiva; vino jeć bilo dovoljno jako da izazove blagu paralizu glasnih žica.

„Div... divno", uspela sam da izgovorim.Kolam je klimnuo glavom. „Da, i jeste. Rajnsko, znate. Nije vam poznato?"

Odmahnula sam glavom dok je naginjao bokal nad moj pehar, ispunjavaju i posuduć blistavom ruži astom te noš u. Svoj pehar je držao za dršku, okre u i ga pred licemč č ć ć ć da mu vatra sadržinu osvetli isprepletenim ruži astim tonovima.č

„Mada znate šta je dobro vino", kazao je Kolam, naginju i svoju ašu da bi uživaoć č u bogatom vo nom mirisu. „Ali je to prirodno, rekao bih, kad vam je porodicać francuska. Ili polufrancuska, trebao sam da kažem", ispravio se uz brzi osmeh. „Iz kog dela Francuske poti u vaši?"č

Oklevala sam na trenutak, a onda pomislila, drži se istine koliko god možeš, i odgovorila, „To je jedna stara veza, i to ne bliska, ali ono ro aka što imam su sađ severa, blizu Kompijenja." Bila sam blago zapanjena kada sam shvatila da u ovom asu moji ro aci zapravo ^' f« blizu Kompijenja. Drži se istine, doista.č đ ć

„Ah. Ali vi nikada nisteirtli tamo?"

„Ne", rekla sam, i dalje žmure i. „Nisam ni sreL^ nikog od svojih ro aka odande."ć đ Otvorila sam o i i zatekla ga kako mi? pomno posmatra. „To sam vam rekla."č

Klimnuo je glavom, nimalo isteran iz takta. „Jeste." O i su mu bile divno sive,č pomalo prošarane crnom. Vrlo privla an ovek, Kolam Makenzi, makarč čod glave do struka. Pogled mi je prošao pored njega ka grupi najbližoj vatri, gde sam videla njegovu ženu, Leticiju, u društvu nekoliko dama i sve su bile u razgovoru sa Dugalom Makenzijem. Takode, vrlo privla an muškarac, i to ceo.č ^

Vratila sam pažnju na Kolama i zatekla ga kako rasejano zuri u jednu sliku na zidu.

„1 kao što sam vam ve rekla", kazala sam iznenada, prizivaju i njegovu pažnju,ć ć „Volela bih da produžim ka Francuskoj što je pre mogu e."ć

„Jeste", ponovio je prijatno, i podigao bokal uz upitno podizanje obrve. Svoj pehar sam držala staloženo, pokretom pokazuju i sredinu i daju i do znanja da ho u samoć ć ć malo, ali je on opet sipao gotovo do ivice.

„Pa, kao što sam ja rekao vama, gospodo Bošam", rekao je pogleda fiksiranog na vino koje se dizalo, „mislim da biste morali biti zadovoljni da se ovde zadržite neko vreme, dok ne budu napravljeni odgovaraju i aranžmani za vaš prevoz. Nemać razloga za žurbu, na kraju krajeva. Tek je stiglo prole e, i meseci e pro i doć ć ć vremena kada e jesenje oluje prelazak Lamanša u initi rizi nim." Podigao je pogledć č č i pehar zajedno, i fiksirao me lukavim pogledom.

„Ah ako se potrudite da mi date imena svoje rodbine u Francuskoj, možda bih uspeo da im javim unapred - da bi se spremili za vaš dolazak, eh?"

Pošto je prozreo moj blef, ostalo mi je samo da promrsim nešto tipa „da, važi, možda kasnije", i da se na brzinu izvinim pod izgovorom da moram da posetim nužne prostorije pre nego što po ne pevanje. Gem i set za Kolama, ali ne još me .č č

Moj izgovor nije bio ista izmišljotina, i potrajalo je dok sam tumarala mra nimč č hodnicima zamka da na em mesto koje sam tražila. Napipavaju i put nazad sađ ć vinskom ašom i dalje u ruci, našla sam osvetljeni luk hola, ali sam ušavši shvatilač da sam stigla do donjeg ulaza, tako da sam sad bila na kraju nasuprot Kolamu. Pod ovakvim okolnostima mi je to sasvim odgovaralo, pa sam neupadljivo ušetala u duga ku prostoriju, trude i se da se stopim sa grupicama ljudi dok sam se probijalač ć do neke klupe.

Pogledala sam u gornji deo hola i spazila vitkog muškarca koji mora da je bard Gvilin, sude i po maloj harfi koju je nosio. Na Kolamov znak, jedan sluga je požurioć da bardu donese stolicu, a ovaj je seo na nju i po eo da štimuje instrument, tihoč povla e i žice i drže i uvo uz njih. Kolam je nasuo još jednu ašu vina iz svogč ć ć č bokala, pa ju je još jednim pokretom preko sluge poslao muzi aru.č

,,Oh, on je zatražio svoje gajde, i zatražio je svoj pehar, i zatražio je za svira eč još triiiii", zapevala sam bez poštovanja sebi u bradu, što je izazvalo udan pogledč devojke Laoher. Ona je sedela ispod tapiserije koja je prikazivala lovca sa šest duguljastih zrikavih pasa, u haoti noj jurnjavi za jednim jedinim zecom.č

„Mal ice preterano, zar ne?", rekla sam živahno, mašu i rukom prema tome ič ć spuštaju i se na klupu pored nje.ć

,,Oh! Ovaj, jeste", odgovorila je oprezno, mal ice se odmi u i. Pokušala sam dač č ć je uklju im u prijateljski razgovor, ali je odgovarala uglavnom jedno- složnim recimač crvene i i trzaju i se kad joj se obratim, pa sam ubrzo odustala pošto mi je pažnjuć ć privukla scena na drugom kraju prostorije.

Zadovoljan kako je harfa naštimovana, Gvilin je iz kaputa izvadio tri drvene svirale razli itih veli ina koje je položio na sto i da mu budu pri ruci.č č č ć

Iznenada sam primetila da devojka Laoher ne deli moje interesovanje za barda i njegove instrumente. Ona se malo uko ila i preko mog ramena je zurila prema nižemč luku, istovremeno se oslanjaju i pozadi u senke ispod tapiserije da ne bude vi ena.ć đ

Prate i pravac njenog pogleda, spazila sam visoku, ridokosu priliku Džej- mijać Maktaviša koji je upravo ušao u hol.

„Ah! Galantni heroj! Dopada ti se, zar ne?", upitala sam devojku pored sebe. Ona je uzrujano odmahnula glavom, ali je briljantno rumenilo koje joj je oblilo obraze odgovorilo samo.

„Pa, vide emo šta se može u initi, je 1' tako?", rekla sam, ose aju i seć č ć ć ekstravagantno i velikodušno. Ustala sam i veselo mahnula da mu skrenem pažnju.

Spazivši moj signal, mladi se probio kroz gužvu, smeše i se. Nisam znala šta seć ć desilo izme u njih u dvorištu, ali sam pomislila da se sa devojkom pođ zdravlja srda no, iako formalno. Njegov naklon meni bio je malo opušteniji; posle prinudneč intimnosti našeg dosadašnjeg odnosa, teško me je mogao smatrati neznankom.

Nekoliko probnih nota sa gornjeg kraja hola ozna ilo je da sledi po etak zabave,č č pa smo žurno zauzeli svoja mesta, a Džejmi je seo izme u devojke i mene.đ

Gvilin je bio neupadljiv ovek, lakih kostiju i kose kao u miša, ali ga niste videlič kada bi zapevao. Lik je služio samo za fokus, mesto gde e odmarati pogledi dok ušić uživaju. Po eo je jednostavnom pesmom, ne im na gelskom sa snažnim ritmi nimč č č skladom stihova, pra enom samo blagim dodirivanjemćžica harfe, tako da je izgledalo da vibracije svake povu ene žice dodu kao jekač otpevanih re i. I glas je bio varljivo jednostavan. Prvo biste pomislili da u njemuč nema ni eg naro itog - prijatan, ali bez mnogo snage. A onda biste uvideli da zvukč č stiže pravo kroz vas, i da je svaki slog kristalno jasan, razumeli ga vi ili ne, da potresno odjekuje u vašoj glavi.

Pesma je primljena toplim naletom aplauza, a peva je odmah prešao na drugu,č ovog puta na velškom, ini mi se. Meni je zvu ala kao neko vrlo melodi no krkljanje,č č č ali oni oko mene izgleda da su dobro razumeli; nema sumnje da su je uli i pre.č

Tokom kratke pauze za štimovanje, tiho sam upitala Džejmija, „Da li je Gvilin dugo u zamku?" A onda sam, setivši se, kazala, ,,Oh, ali ti to ne možeš da znaš, zar ne? Zaboravila sam da si i ti nov ovde."

„Bio sam ovde i ranije", odgovorio je, okre u i pažnju meni. „Proveo sam godinuć ć u Leohu kada mi je bilo šesnaest, a Gvilin je bio ovde i tada. Kolam mnogo voli muziku, razumeš. Dobro pla a Gvilina da ostane. I mora; Vel- šanin bi bioć dobrodošao na ognjište bilo kog gospodara, ma gde rešio da se skrasi."

„Se am se kada si bio ovde, ranije." To je bila devojka Laoher, i dalje upadć ljivo rumena, ali rešena da se pridruži razgovoru. Džejmi je okrenuo glavu da uklju i i nju,č malo se smeše i.ć

„Pamtiš li? Tebi nije moglo biti više od sedam ili osam godina. Ne bih rekao da sam i ja bio neka slika, da bih bio zapam en." Okre u i se u tivo ka meni, kazao je,ć ć ć č „Razumeš li velški?"

„Pa, ipak sam zapamtila", rekla je Laoher, ne odustaju i od toga. „Bio si, hmm,ć ahh... ho u da kažem... ti me se ne se aš, od tada?" Ruke su joj se nervoznoć ć poigravale prevojima suknje. Ona grize nokte, videla sam.

Džejmiju je izgleda pažnju skrenula grupa ljudi na daljem kraju prostorije koja je na gelskom raspravljala o ne emu.č

,Ah?", rekao je neodredeno. „Ne, ne bih rekao. Pa ipak", dodao je uz osmeh, iznenada se opet koncentrišu i na nju, „nije mnogo verovatno da te se se am. Mladać ć budala od šesnaest godina je suviše zauzeta svojom veli inom da bi obratila punoč pažnje na one koje smatra slinavom decom."

Smatram da je želeo svojom izjavom da omalovaži samoga sebe, a ne svoju slušateljku, ali u inak nije bio onakav kakvome se nadao. Pomislila sam da bi dobroč došao mali predah da se devojka oporavi, pa sam žurno uletela sa, „Ne, nimalo ne znam velški. Imaš li predstavu o emu je govorio?"č

„O, da." I tu se Džejmi bacio na nešto što je izgledalo kao doslovno reci- tovanje pesme prevedene na engleski. O igledno je to bila neka stara baladač0 mladi u koji je voleo devojku (koga bi ina e?), ali se ose ao nedostojnim nje jer jeć č ć bio siromah pa je otišao da se obogati na moru. Mladi je doživeo brodolom, sreo jeć morske zmije koje su mu pretile i sirene koje su ga o arale, proživeo je avanture,č našao blago, i vratio se ku i samo da bi otkrio da se njeć gova devojka udala za njegovog najboljeg druga koji je, iako još siromašniji, o ito bio razumniji.č

„A šta bi ti uradio?", upitala sam, zadirkuju i ga pomalo. „Da li bi radije bio mladić ć koji se ne bi oženio zbog novca, ili bi uzeo devojku a novac pustio do avola?"đ Izgleda da je to pitanje zainteresovalo i devojku Laoher, koja je na uljila uvo da uječ č odgovor, pretvaraju i se da je veoma okupirana melodić jom na svirali koju je po eoč Gvilin.

„Ja?", izgledalo je da Džejmija pitanje zabavlja. „Pa, pošto za po etak nemamč novca, i vrlo su male šanse da ga ikad steknem, valjda bih se smatrao sre nim dać na em devojku koja bi se udala za mene takvog." Odmahnuo je glavom, nasmešen.đ „Nemam ja petlju za morske zmije."

Zinuo je da kaže još nešto, ali ga je devojka u utkala bojažljivo položivši ruku nać njega, a onda se zacrvenela i trgla je kao da je on usijan.

„Sšš", rekla je. „Ho u da kažem... sada e da ispri a pri u. Ho eš li da je uješ?"ć ć č č ć č„O, da." Džejmi se nagnuo malo napred u iš ekivanju, a onda je uvideo da mič

zaklanja pogled pa je insistirao da sednem sa njegove druge strane, po- meraju ić devojku niz klupu. Videla sam da devojka nije oduševljena takvim rasporedom, i pokušala sam da protestujem da mi je dobro i ovako, ali je on bio uporan.

„Ne, odavde eš bolje i videti i uti. Sem toga, ako govori na gelskom, mogu da tić č šapnem u uvo šta kaže."

Svi delovi bardovog nastupa bili su pozdravljeni srda nim aplauzom, mada suč ljudi tiho pri ali dok je pevao, stvaraju i duboki žagor ispod visokih, ugodnih tonovač ć harfe. Ipak, na hol se spustila nekakva tišina puna iš ekivač nja. Gvilinov glas je u govoru bio jasan kao i u pevanju, svaka re je bila tako odmerena da bez naporač stigne do kraja visokog, prostranog hola.

„Bilo je to u vreme pre nekih dvesta godina..." Govorio je na engleskom,1ja sam iznenada imala ose aj ve vi enog. Govorio je sasvim isto kao naš vodi poć ć đ č Loh Nesu dok je pri ao legende o Grejt Glenu.č

Ovo, me utim, nije bila pri a o utvarama i junacima, ve legenda o Mađ č ć lenom narodu.

„Postojao je klan Malenog naroda koji je živeo blizu Dandregana", po eo je. „Imač tamo jedno brdo-nazvano po tamošnjem zmaju, kog je Fion sasekao i sahranio gde je pao, pa je tako mesto i dobilo ime. I nakon što su prošla vremena Fiona i Fejna, Maleni narod koji se nastanio u tom mestu došao je u situaciju da poželi da ljudske majke postanu vilinske dojilje, jer ljudi imaju nešto što vile nemaju, a Maleni narod je pomislio da bi to preko maj inog mleka moglo pre i i na njihovo potomstvo.č ć

,,E sad, Juan Makdonald od Dandregana je bio neupu en u sve to, uć č vao je svoju stoku one no i kada mu je žena rodila prvoro enog sina. Nalet no nog vetra jeć đ ć prošao pored njega, i u tom dahu je uo uzdahe svoje žene. Ona je uzdisala ič uzdisala pre nego što se dete rodilo, i uvši je tamo, Juan Makdonald se okrenuo ič

bacio nož u vetar u ime svetog Trojstva. A njegova žena je bezbedno pala na zemlju pored njega."

Pri a je primljena nekakvim kolektivnim „ah" na kraju, i ubrzo su usledile legendeč o pameti i genijalnosti Malenog naroda, i druge o njihovim vezama sa svetom. Neke su bile na gelskom, neke na engleskom, o igledno birano prema tome koji je jezikč prikladniji ritmu re i, jer su se sve odlikovale i le- potom pripovedanja pored sameč sadržine. U skladu sa svojim obe anjem, Džejmi je za mene upola glasa prevodioć gelski, tako brzo i lako da sam pomislila da je ove pri e sigurno uo mnogo putač č ranije.

Bila je jedna koju sam naro ito zapazila, o oveku koji je kasno uve e išaoč č č vilinskim brdom, i uo neku ženu kako peva „tužno i žalobno" iz samih stena brda.č Poslušao je pažljivije i razaznao re i:č

„Gospodara Balnejna ja sam ženaNebrojeno puta od naroda ukradena."Tako je slušalac požurio ku i Balnejna i tamo utvrdio da je gospodar otišao, a dać

su njegova žena i odoj e sin nestali. ovek je žurno potražio sveštenika i odveo gač Č nazad do vilinskog brežuljka. Sveštenik je blagoslovio sme e stene i poškropio ihđ svetom vodicom. Iznenada je no postala tamnija i usledila je veoma bu nać č grmljavina. Zatim je mesec izašao iza oblaka i obasjao ženu, suprugu Balnejna, koja je iscrpljena ležala na travi sa detetom u rukama. Žena je bila umorna kao da je prevalila dug put, ali nije mogla da kaže gde je bila, niti kako je tu dospela.

I drugi u holu su imali pri e koje su hteli da ispri aju, a Gvilin se odmač č rao na stolici pijuckaju i vino dok su se oni smenjivali ispred vatre, drže i pripovedanjem holć ć u zanosu.

Neke od njih sam jedva ula. I ja sam bila zaneta, ali sopstvenim mislima koje suč tumarale okolo, šaraju i pod uticajem vina, muzike i vilinskih leć gendi.

„Bilo je to u vreme pre dvesta godina..."Uvekje to bilo pre dvesta godina u pri ama iz Hajlendsa, govorio je u momč

pam enju glas vele asnog Vejkfilda. To vam je isto kao ono, „Bilo jednom u davnać č vremena", razumete.

I žene uhva ene u stene vilinskih brežuljaka, koje putuju daleko i stižu iscrpljene,ć koje ne znaju gde su bile, ni kako su tu dospele.

Osetila sam kako se ježim, kao da mi je zima, pa sam od neprijatnosti protrljala ruke. Dve stotine godina. Iz 1945. u 1743, da, prili no ta no. I žena koja je putovalač č kroz stenje. Da li su to uvek žene? iznenada sam se upitala.

Još nešto mi je palo na pamet. Žena se vratila. Sveta vodica, ini ili nož, one suč se vra ale. Zna i možda, samo možda, to jeste mogu e. Moram da se vratim doć č ć uspravnog kamenja u Kreg Na Dan. Ose ala sam sve ve e uzbuć ć enje od kog mi jeđ bilo malo muka, pa sam pružila ruku ka peharu vina da se primirim.

„Pažljivo!" Moji pruženi prsti su trapavo dohvatili rub gotovo sasvim punog kristalnog pehara koji sam nemarno spustila na klupu kraj sebe. Džejmi- jeva duga ruka je poletela preko mog krila, u poslednji as spasavaju i pehar od katastrofe.č ć Podigao je ašu, drže i dršku prefinjeno izme u dva duga prsta i nežno njomč ć đ prolazio napred-nazad ispred svog nosa. Pružio mi je pehar nazad, podignutih obrva.

„Rajnsko", predusretljivo sam objasnila.„Da, znam", rekao je, i dalje deluju i zbunjeno. „Kolamovo, zar ne?"ć„Pa, da. Da li bi hteo da ga probaš? Veoma je dobro." Držala sam ašu, mal iceč č

nestabilno. Posle kratkog oklevanja, prihvatio je ašu i otpio mali gutljaj.č

„Da, stvarno je dobro", rekao je, vra aju i mi pehar. „A i dvostruko ja e. Kolam gać ć č pije uve e jer ga bole noge. Koliko si ga popila?", upitao je, pažljivo me zagledaju i.č ć

„Dve, ne, tri aše", kazala sam ponosno. „Da li to ho eš da kažeš da samč ć pijana?"

„Ne", rekao je i dalje podignutih obrva, „impresioniran sam što nisi. Ve ina onihć koji piju sa Kolamom završe pod stolom posle druge aše." Pružio je ruku i opetč uzeo pehar od mene.

„Ipak", dodao je odlu no, „mislim da je najbolje da ga više ne piješ, ili ne ešč ć uspeti da se popneš uz stepenište." Nagnuo je ašu i namerno je iskapio sam, ač onda prazan pehar dodao devojci Laoher i ne gledaju i u nju.ć

„Odnesi to nazad, ho eš li, devojko", rekao je nehajno. „Ve je kasno; verujem dać ć u otpratiti gospodu Bošam do njene sobe." Tada je stavio ruku pod moj lakat ić

pogurao me ka ulazu, ostavljaju i devojku da zuri za nama sa takvim izrazom lica dać mi je bilo drago što pogled zapravo ne može da ubije.

Džejmi me je otpratio do moje sobe i, pomalo me iznena uju i, ušao za mnom.đ ć Iznena enje je nestalo kada je zatvorio vrata i istog asa skinuo košulju. Zaboravilađ č sam na zavoj, koji sam nameravala da skinem poslednja dva dana.

„Bi e mi drago da se ovo skine", kazao je, trljaju i vešta ku svilu i lan kojima muć ć č je bila uvezana ruka. „Iritira me danima."

„Iznena ena sam što ga onda nisi sam skinuo", rekla sam polaze i da razvežemđ ć vorove.č

„Plašio sam se da to u inim nakon što si me izgrdila kada si stavila prvi", rekaoč je, bestidno mi se smeškaju i. „Mislio sam da eš me izlupati po guzi ako gać ć taknem."

„Bi e ti izlupana sada ako ne sedneš i ne budeš miran", odgovorila samć pretvaraju i se da sam ozbiljna. Spustila sam obe šake na njegovo nepovre- enoć đ rame i, malo nestabilno, gurnula ga dole na stolicu kraj kreveta.

Skinula sam povoj i oprezno isprobala zglob ramena. Rame je i dalje bilo malo oteklo, uz neke masnice, ali na sre u nisam našla tragove iskidanih miši a.ć ć

„Ako ti je toliko stalo da bude skinut, zašto me nisi pustio da to uradim ju eč popodne?" Njegovo ponašanje kod konja me je tada zbunilo, a zbunjivalo me i dalje, kada sam videla mestimi no crvenilo tamo gde su se grube ivice lanenog zavojač trljale o kožu. Zavoj sam skinula oprezno, ali je ispod sve bilo dobro.

Pogledao me je iskosa, a onda pomalo stidljivo oborio pogled. „Pa, to je... ah, reč je samo o tome da nisam hteo da skinem košulju pred Alekom."

„Stidljiv si, zar ne?", upitala sam suvo, teraju i ga da podigne ruku i isprobać pokretljivost zgloba. Malo se štrecnuo od pokreta, ali se nasmešio tom komentaru.

„Da jesam, teško da bih sada sedeo napola go u tvojoj sobi, zar ne? Ma ne, to je zbog tragova po mojim le ima." Vide i moje podignute obrve, nastavio jeđ ć objašnjenje. „Akk zna ko sam ja - mislim, uo je da sam bio bi evan, ali nije to video.č č A znati to nije isto što i videti svojim o ima." Opipao je bolno rame da ga proveri,č pogleda okrenutog u stranu. Namrštio se prema podu. „To je... možda ne ešć razumeti šta ho u da kažem. Ali kad znaš da je ovek nešto pretrpeo, to je samoć č jedna od stvari koje znaš o njemu, i to ne menja bitno kako gledaš na njega. Alek zna da sam bio bi evan, kao što zna da mi je kosa rida, i to ne uti e na ono kako seč č ophodi prema meni." Tada je podigao pogled, traže i od mene neki znakć razumevanja.

,Ali kada to vidiš i sam, to je kao" — oklevao je, traže i pravu re — „to jeć č pomalo... li no, možda, to sam hteo da kažem. Mislim... ako bi video ožiljke, ne bič

više mogao da vidi mene ne misle i na moja leda. A ja bih mogao da vidim kako onć misli na to, i to bi me teralo da se prise am, i..." Prekinuo je, sležu i ramenima.ć ć

„Pa. Nisam se baš istakao objašnjenjem, je 1' tako? Usu ujem se da kažem dađ sam preosetljiv po tom pitanju. Na kraju krajeva, ne mogu sam to da vidim, možda i nije tako gadno kao što mislim." Vi ala sam ranjenike kako idu ulicom na štakama, iđ ljude koji prolaze pored njih skre u i pogled, pa sam pomislila da objašnjenje i nijeć ć bilo loše.

„Ne smeta ti što sam ja videla tvoja le a?"đ„Ne, ne smeta." Zvu ao je pomalo iznena eno, i zastao je na tren da razmisli oč đ

tome. „Valjda... izgleda da ti umeš da mi daš do znanja da ti je žao zbog toga a da se pri tome ne ose am bedno."ć

Sedeo je strpljivo, nije se pomerao dok sam kružila oko njega i ispitivala mu leda. Nisam znala koliko ih je on smatrao lošim, ali bila su dosta loša. ak i pri svetlostiČ sve a i nakon što sam ih ve jednom videla, bila sam zapanjena. Ranije sam videlać ć samo jedno rame. Ožiljci su prekrivali cela le a od ramena do struka. Iako su mnogiđ izbledeli u bele linijice, najgori su formirali debele srebrnaste klinove koji su presecali glatke miši e. Uz malo žaljenja sam poć mislila da su to nekada bila divna leda. Koža mu je bila svetla i sveža, a linije kostiju i miši a su i dalje bile jasne i elegantne,ć ramena prava i etvrtasta, a ki ma gladak, prav žleb duboko use en izme uč č č đ zaobljenih redova miši a koji su se dizali sa obe strane.ć

A i Džejmi je bio u pravu. Gledaju i u ovu štetu na injenu iz obesti, nisam moglać č da u mislima ne stvorim sliku onoga što ju je napravilo. Pokušavala sam da ne zamišljam podignute miši ave ruke, raširene u stranu i vezane konopcima koji seć usecaju u meso, bakarastu glavu vrsto pribijenu uz stub u agoniji, ali su ovi tragovič s lako om prizivali u misli takve slike. Da li je vrištao dok su to radili? Brzo samć oterala takve misli. ula sam pri e koje su curkale iz poratne Nema ke, naravno, oČ č č zverstvima mnogo gorim od ovog, ali je on bio u pravu; uti to nije isto što i videti.č

Mimo svoje volje sam posegnula napred, kao da ga mogu izle iti dodirom ič izbrisati tragove prstima. On je duboko uzdahnuo, ali se nije pomerio dok sam pratila duboke ožiljke, jedan po jedan, kao da ho u da mu pokažem koliko je to ošte enjeć ć koje ne može da vidi. Kona no sam oslonila šake na njegova ramena u tišini, bore ič ć se da na em re i.đ č

On je svoju šaku položio preko moje, i stegao je blago da mi potvrdi ono za šta nisam mogla da na em šta da kažem.đ

„1 gore stvari su se dešavale drugima, devojko", rekao je tiho. Zatim me je pustio i arolija je razbijena.č

„Imam ose aj kao da dobro zarasta", rekao je, pokušavaju i da sa strane pogledać ć svoje rame. „Ne boli me mnogo."

„To je dobro", kazala sam, pro iš avaju i grlo od nekakve prepreke koja kao dač ć ć se zaglavila tamo. „Zarasta dobro; stvorila se lepa krasta i gotovo nimalo ne curi. Samo je drži istom, i ne koristi ruku više nego što moraš narednih dva ili tri dana."č Potapšala sam zdravo rame, daju i mu znak da je slobodan. On je košulju obukaoć bez pomo i, zavla e i duge krajeve u kilt.ć č ć

Usledio je neugodan trenutak kada je zastao kod vrata, traže i da nešto kaže nać rastanku. Kona no, pozvao me je da do em do štale narednog dana i vidimč đ novoro eno ždrebe. Obe ala sam da u do i, i poželeli smo jedno drugom laku no ,đ ć ć ć ć govore i oboje istovremeno. Nasmejali smo se i apsurdno klimnuli glavom jednoć drugom dok sam zatvarala vrata. Otišla sam pravo u krevet i zaspala u vinskoj sumaglici, da bih sanjala uznemiruju e snove kojih se ne u se ati narednog jutra.ć ć ć* * *

Sutradan, posle dugog jutra ispunjenog radom sa novim pacijentima, traženjem po skladištu korisnih biljaka da bih dopunila orman sa medicinskim zalihama i — uz izvesnu ceremoniju - upisivanja detalja u crnu svesku DejvijaBitona, napustila sam svoju usku prostoriju da se nadišem svežeg vazduha i razgibam.

U tom trenutku nije bilo nikoga pa sam iskoristila priliku da istražim spratove zamka, virkaju i u prazne sobe i vijugava stepeništa, prave i u glavi mapu zamka.ć ć Plan spratova bio je veoma nepravilan, u najmanju ruku. De- lovi su sporadi noč dodavani ovde i tamo tokom godina, tako da je bilo teško videti da li je plan ikada i postojao. U ovom hodniku, na primer, bila je jedna niša sazidana pored stepeništa, naizgled bez ikakve svrhe sem da popuni prazninu premalu za celu sobu.

Niša je bila delimi no zaklonjena od pogleda obešenom zavesom od pruč gastog platna; prošla bih bez zaustavljanja da mi iznenadni blesak ne eg belog iz nje niječ privukao pažnju. Stala sam pred samim otvorom da virnem i vidim šta je to. Bio je to rukav Džejmijeve košulje, savijen oko vrata devojke koju je privla io u poljubac. Onač mu je sedela u krilu, a njena žuta kosa je hvatala sun evo svetio kroz prorez,č reflektuju i svetio kao površina bistrog potoka u vedro jutro.ć

Zastala sam, nesigurna šta da u inim. Nisam imala želju da ih špijuniram, ali samč se plašila da e zvuk mojih koraka po kamenu hodnika privu i njić ć hovu pažnju. Dok sam oklevala, Džejmi se oslobodio iz zagrljaja i podigao pogled. Pogledi su nam se sreli, i njegovo lice se izobli ilo kada me prepoznao. Podigao je obrvu i ironi noč č slegao ramenima, pa devojku vrš e posadio na koleno i bacio se na posao.č ć Uzvratila sam sleganjem i tiho se udaljila. To nisu moja posla. Mada sam sumnjala da bi i Kolam i devoj in otac ovo „druženje" smatrali prihvatljivim. Slede e prebijanječ ć lako može biti na njegov ra un ako ne budu opreznije birali mesta za susrete.č

Kada sam ga na ve eri zatekla sa Alekom, sela sam preko puta njih za dugi sto.č Džejmi me je pozdravio dosta srda no, ali sa oprezom u pogledu. Stari Alek mi ječ uputio svoje uobi ajeno „Mmfm." Ženama, kako mi je objasnio tamo na livadi, niječ uro eno da cene konje, pa je sa njima teško razgovarati.đ

„Kako napreduje kro enje konja?", upitala sam, da prekinem preduzi- mljivoć žvakanje sa druge strane stola.

„Dosta dobro", oprezno je odgovorio Džejmi.Pogledala sam ga preko tanjira kuvane repe. „Kao da su ti usta malo ote ena,č

Džejmi. Tresnuo te konj, zar ne?", zlo esto sam upitala.č,Aha", odgovorio je, za kiljivši. „Mlatnuo je glavom kad nisam pazio." Govorio ječ

smireno, ali sam osetila kako se veliko stopalo spušta na moje ispod stola. Zadržalo se lagano samo na tren, ali je pretnja bila jasna.

„Baš gadno; te ždrebice umeju da budu opasne", nevino sam rekla.Stopalo se teško spustilo, a Alek je rekao, „Ždrebice? Ne radiš sada sa

ždrebicom, mom e, je 1' tako?" Pokušala sam da drugim stopalom oslobodim prvo,č a kad to nije uspelo žustro sam ga šutnula u sko ni zglob. Džejmi se naglo trgao.č

„Koji ti je vrag?", upitao je Alek.„Ugrizo sam se za jezik", promrmljao je Džejmi, besno me gledaju i preko šakeć

kojom je poklopio usta.„Trapavi tupavko. Mada nisam drugo ni o ekivao od idiota koji se nikad ne držič

dalje od konja kada..." Alek je produžio tako nekoliko minuta, na- duga ko optužuju ič ć svog pomo nika za trapavost, lenjost, glupost i nespoć sobnost uopšte. Džejmi, možda i najmanje trapava osoba koju sam u životu srela, držao je glavu pognutu i ravnodušno jeo tokom te kritike, mada su mu se obrazi zarumeneli. Ja sam pogled rezervisano zadržala na tanjiru do kraja obroka.

Odbijaju i još gulaša, Džejmi je naglo ustao od stola, i time prekinuo Alekovuć tiradu. Stari konjušar i ja smo u tišini žvakali još nekoliko minuta. Obrisavši tanjir poslednjim zalogajem hleba, starac ga je gurnuo u usta i zavalio se, zajedljivo me odmeravaju i jedinim plavim okom.ć

„Ne treba da maltretiraš momka, znaš", rekao je razgovorljivo. ,Ako njen otac ili Kolam saznaju, mladi Džejmi bi mogao da zaradi nešto više od šljive na oku."

„Recimo suprugu?", rekla sam, gledaju i ga pravo u oko. On je polako klimnuo.ć„Možda. A to nije žena koja mu treba."„Nije?" To me je malo iznenadilo, nakon što sam ula Alekove komentare tamoč

kod konja.„Ne, njemu treba žena, ne devojka. A Laoherica e biti devojka i kad joj budeć

pedeset." Mrgodne stare usne su se iskrivile u nešto nalik osmehu. „Možda misliš da sam u štali proživeo ceo život, ali sam nekad bio oženjen i mogu tu razliku dobro da poznam." Plavo oko je blesnulo dok je ustajao. ,A možeš i ti, draga moja."

Impulsivno sam pružila ruku da ga zaustavim. „Otkud si znao...", po ela sam.č Stari Alek se podrugljivo nasmejao.

„Možda imam samo jedno oko, devoj e, ali to ne zna i da sam slep." Otič č šao je smeju i se. Našla sam stepenište i otišla u svoju sobu, razmišljaju i na šta li je mislioć ć stari konjušar svojom poslednjom napomenom.9OkupljanjeIzgledalo je da moj život poprima izvestan oblik, ak i ako ne još formalnu rutinu.č Ustaju i u zoru sa ostalim stanovnicima zamka, doru kovala sam u velikom holu, ać č onda sam, ako gda Fic nije imala pacijenata koje treba da pogledam, odlazila u velike bašte zamka. Tamo je redovno radilo nekoliko drugih žena, uz prate u falanguć de aka raznih uzrasta koji su dolazili i odlazili vuku i sme e, alatke i tovare dubriva.č ć ć Obi no sam tamo radila preko dana, ponekad odlaze i u kuhinju da pomognem uč ć pripremanju upravo ubranih plodova za jelo ili konzerviranje, sem ako bi me neka hitna medicinska situacija vratila u Zabušavaonicu, kako sam zvala prostoriju užasa pokojnog Bitona.

Povremeno bih prihvatila Alekov poziv i posetila štale ili ogra eni prostor zađ konje, uživaju i u pogledu na konje koji su odbacivali svoje upave zimske pokriva eć č č u komadima, ja aju i i postaju i sjajni od prole ne trave.č ć ć ć

Nekad bih uve e otišla u krevet pravo posle ve ere, iscrpljena celodnev- nimč č radom. U drugim prilikama, kada sam mogla o i da držim otvorene, pridružila bih seč poselu u velikom holu da bih slušala ve ernju zabavu koju su inile pri e, pesme ilič č č muzika harfe ili gajdi. Velškog barda Gvilina sam mogla slušati satima, o aranač uprkos tome što sam obi no bila potpuno neupu ena u ono što govori.č ć

Kako su se stanovnici zamka navikli na moje prisustvo i ja na njihovo, neke žene su po ele stidljivo da zapo inju nekakvo druženje i da me uklju uju u svoječ č č razgovore. O ito su bile znatiželjne prema meni, ali sam na njihova probna pitanjač odgovarala varijacijama pri e koju sam ispri ala Kolamu, i one su polako prihvatileč č da je to sve što e uspeti da saznaju. Pošto su saznale da znam nešto o medicini ić vi anju, to ih je u inilo još zainteresovanijim za mene, pa su po ele da se raspituju ođ č č oboljenjima svoje dece, muževa i stoke, naj eš e ne prave i bitnu razliku u zna ajuč ć ć č izme u dve poslednje kategođ rije.

Pored obi nih pitanja i govorkanja, puno se pri alo o predstoje em Okuč č ć pljanju koje je Alek pomenuo tamo kod konja. Zaklju ila sam da je to zna ač č jan dogadaj, u šta su me još više uverile pripreme za tu priliku. Stvari za jelo su neprestano pristizale uvelike kuhinje, a više od dvadeset odranih životinja visilo je u šupi za

klanje, iza zastora mirišljavog dima da bi se spre io prolazak muva. Kace piva suč dovožene zapregama i prebacivane u podrume zamka, vre e finog brašna su izć seoskog mlina donošene za pe enje hleba, a korpe treč šanja i kajsija su svakodnevno dopremane iz vo njaka izvan zidina zamka.ć

Pozvana sam da odem na jedno branje vo a sa nekoliko mladih žena, pa sam toć spremno prihvatila željna da iza em izvan ograni avaju ih kamenih zidina.đ č ć

U vo njaku je bilo divno, i veoma sam uživala lutaju i po hladnoj izmać ć glici škotskog jutra, prebiraju i po mokrom liš u vo aka u potrazi za jarkim trešnjama ić ć ć glatkim, debeljuškastim kajsijama, blago ih pritiskaju i da prove- rim da li su zrele.ć Brale smo samo one najbolje, spuštale ih u so ne gomile u našim korpama, jeleč koliko smo mogle, a ostatak donosile nazad da se prave torte i pite. Ogromne police ostave bile su sada skoro ispunjene kola ima, vo nim sokovima, šunkama ič ć probranim delikatesima.

„Koliko ljudi obi no dode na Okupljanje?", upitala sam Magdalenu, jednu odč devojaka sa kojima sam se sprijateljila.

Zamišljeno je napr ila pegavi nos. „Nisam sigurna. Poslednje veliko Okuć pljanje u zamku Leoh bilo je pre više od dvadeset godina, a tada je došlo, oh, možda dvestotinak ljudi - kada je umro stari Jakob, znaš, i Kolam postao gospodar. Možda e ih ove godine biti više; dobro je rodilo i narod je uspeo da uštedi malo novca, pać e mnogi povesti žene i decu."ć

Posetioci su ve po eli da pristižu u zamak, mada sam ula da zvani ni deoć č č č Okupljanja, sa polaganjem zakletve, lovom na divlje veprove i igrama ne e po eti jošć č nekoliko dana. Istaknutiji Kolamovi borci i zvanice bili su smešteni u samom zamku, dok su siromašniji ratnici i seljaci napravili logor na neobra enom polju ispod potokađ koji doti e u jezero zamka. Putuju i kotlokrpi, cigani i torbari uspostavili suč ć improvizovani vašar pored mosta. Stanovništvo i zamka i obližnjeg sela po elo je dač to mesto pose uje s ve eri kada završi dnevne poslove, da kupuje alatke i lepuć č ode u, posmatra žonglere i saznaje najnovija ogovaranja.ć

Pažljivo sam pratila dolaske i odlaske, a naro ito sam esto pose ivalač č ć konjušnicu i livadu za napasanje. Sada je tamo bilo obilje konja, jer su iposetioci svoje ostavili u štale zamka. U celoj zbrci i metežu Okupljanja,pomislila sam, valjda u lako na i priliku za beg.ć ć* * *

Tokom jednog odlaska u vo njak na branje upoznala sam Gilis Dankan. Pronašlać sam mali bokor kopitnjaka kod korenja neke jove, pa sam pošla da potražim još. Skerletni klobuci su rasli u grupicama, samo etiri ili pet pe- uraka u svakoj, ali ječ č nekoliko takvih bokora bilo razbacano u visokoj travi vo njaka. Glasovi žena kojeć beru vo e slabili su kako sam se odmicala ka ivici vo njaka, pognuta ili na kolenimać ć da bih skupila nežne biljke.

„Ta vrsta je otrovna", rekao je neki glas iza mene. Uspravila sam se od grupice kopitnjaka nad kojom sam bila nagnuta, pametno udarivši glavom o granu bora pod kojim su gljive rasle.

Kada mi se vid razbistrio, videla sam kako se guši od smeha neka visoka mlada žena, možda neku godinu starija od mene, plave kose i blede kože, sa najlepšim zelenim o ima koje sam ikada videla.č

„Izvini što ti se smejem", kazala je spuštaju i se u udolinu gde sam stajala.ć „Nisam mogla da se obuzdam."

„Mogu da zamislim kako sam smešno izgledala", rekla sam prili no neč ljubazno, trljaju i bolno mesto na temenu. „1 hvala ti za upozorenje, ali ve znam da su oveć ć pe urke otrovne."č

,,Oh, znaš? Pa koga onda planiraš da središ njima? Možda svog muža? Kaži mi ako upali, pa da isprobam na svom." Osmeh joj je bio zarazan, pa sam uhvatila sebe kako se i ja smešim.

Objasnila sam joj da su sirovi klobuci pe urke zaista otrovni, ali da od sušenihč gljiva možeš spremiti prašak koji je veoma efikasan u zaustavljanju krvarenja. Ili je bar tako rekla g a Fic; bila sam sklonija da verujem njoj nego Lekarskom vodi uđ č Dejvija Bitona.

„Možeš zamisliti!", rekla je, i dalje se smeše i. da li si znala da ovi" - sagnula se ić ustala sa strukom plavih cveti a sa srcolikim liš em - „pokre u krvarenje?"ć ć ć

„Ne", rekla sam, zaprepaš ena. „Zašto bi iko hteo da pokrene krvarenje?"ćPogledala me s izrazom nekakvog ozloje enog strpljenja. „Da bi se rešilađ

neželjenog deteta, htela sam da kažem. Od toga ti krene prava bujica, ali samo ako se primene rano. Uradi to prekasno, i mogu osim deteta da ubiju i tebe."

„Izgleda da znaš puno o tome", napomenula sam, i dalje posramljena što sam ispala glupa.

„Ponešto. Devojke iz sela dolaze povremeno do mene s takvim stvarima, a ponekad i udate žene. Kažu da sam veštica", rekla je, i njene briljantne o i su seč raširile od odglumljenog zaprepaš enja. Nasmešila se. „Ali je moj muž oblasnić poreski upravnik, pa to ne govore baš glasno."

,A onaj momak kog si dovela sa sobom", nastavljala je, klimaju i glavom u znakć odobravanja, „tom su nekoliko puta davali ljubavni napitak. Da li je

•■V»tvoj?

„Moj? Ko? Misliš, hm, Džejmi?" Bila sam zapanjena.Izgleda da je mladu ženu to zabavljalo. Sela je na panj, uvijaju i kovrdžu svojeć

plave kose lenjo oko kažiprsta.,,Oh, da. Ima ih podosta koje bi pristale na nekog sa onakvim o ima i koč som, bez

obzira na to što mu je glava ucenjena i da li ima novca ili ne. Mada njihovi o evič verovatno misle druga ije, naravno."č

,,E sad, ja", nastavila je zagledana u daljinu. „Ja sam od prakti ne sorte. Udalač sam se za oveka sa lepom ku om, nešto novca stavljenog na stranu, i dobrimč ć položajem. Što se kose ti e, nema je nimalo, a što se ti e o iju, nikada ih nisam nič č č zapazila, ali me to ne mu i mnogo." Poturila je korpu koju je nosila da je pogledam.č Na dnu su ležale etiri krtole.č

„Koren sleza", objasnila je. „Mom mužu esto ozebe stomak. Prdi kao vo."čPomislila sam da je najbolje da prekinem ovaj smer razgovora pre nego što se

stvari otrgnu kontroli. „Nisam se predstavila", rekla sam, pružaju i ruku da jojć pomognem da ustane. „Zovem se Kler. Kler Bošam."

Ruka koja je prihvatila moju bila je duguljasta, sa dugim, šiljatim belim prstima, mada sam primetila da su im vrhovi flekavi, verovatno od sokova vo a koje je poredć korena sleza ležalo u korpi.

„Znam ko si", kazala je. „Selo bruji od pri e o tebi otkad si došla u zamak. Ja seč zovem Gilis, Gilis Dankan." Virnula je u moju korpu. „Ako tražiš bal- gan-buahrah, mogu da ti pokažem gde najbolje raste."

Prihvatila sam njenu ponudu, i tumarale smo neko vreme kroz dolinice blizu vo njaka, a kaju i ispod korena panjeva i puze i po rubovima jezeraca, gde suć č č ć ć sitne pe urke rasle u izobilju. Gilis je znala puno o lokalnom bilju i njegovojč medicinskoj primeni, mada je predložila neke upotrebe koje sam smatrala, blago re eno, spornim. Smatrala sam prili no neverovatnim, na primer, da od crvene repeč č rivalima rastu bradavice na nosu, i veoma sam sumnjala da je šumski ranilist

upotrebljiv za pretvaranje žaba u golubove. Ona je ta objašnjenja izgovorila uz vragolasti pogled koji je ukazivao da testira moje znanje, ili možda lokalne sumnje u vešti arenje.č

Uprkos povremenom zadirkivanju, uvidela sam da je ona prijatno društvo, sa vrlo duhovitim i veselim, mada ponekad cini nim, pogledom na život. Izgleda da je znalač sve što se moglo znati o svakome u selu, okrugu i zamku, i naša istraživanja su bila prošarana odmorima tokom kojih me zabavljala prigovorima zbog stoma nih tegobač njenog muža, i zabavnim — ponekad i zlobnim - tra evima.č

„Kažu da mali Hamiš nije sin svog oca", rekla je u jednom asu za jedinoč Kolamovo dete, ridokosog de aka od nekih osam godina kog sam videla na ve eri uč č holu.

Nisam bila baš zaprepaš ena takvim govorkanjima, pošto sam ve izvela svojć ć zaklju ak po tom pitanju. udilo me samo što nema više dece spornog o instva, pač Č č sam zaklju ila da je Leticija ili imala sre e ili dovoljno pameti da na vreme potražič ć nekog kao što je Gilis. Nepromišljeno, to sam joj i rekla.

Ona je zabacila svoju dugu plavu kosu i nasmejala se. „Ne, nisam bila ja. Finoj Leticiji nije potrebna nikakva pomo za takve stvari, veruj mi. Ako ljudi traže vešticu uć ovom kraju, bolje da je potraže u zamku nego u selu."

Jedva ekaju i da tu temu zamenim nekom manje opasnom, dohvatila sam seč ć prvog što mi je palo na pamet.

,Ako mladi Hamiš nije Kolamov sin, iji je onda navodno?", upitala sam, prelaze ič ć hrpu kamenja.

„Kako, pa onog momka, naravno." Okrenula se licem ka meni, mala ustasu me zadirkivala, a zelene o i blistale od nestašluka. „Mladog Džejmija."č* * *

Vratila sam se sama u vo njak i tamo srela Magdalenu, kose raš upane ispodć č marame i razroga enu od brige.č

,,Oh, tu si", rekla je uz uzdah olakšanja. „Htele smo da se vratimo u zamak kada smo videle da te nema."

„Lepo od tebe što si se vratila po mene", kazala sam, kupe i korpu trešanja kojuć sam spustila u travu. „Mada znam put."

Odmahnula je glavom. „Treba da se pripaziš, draga moja, kad tako sama hodaš po šumi, sa svim onim kalajdžijama i svetom što je došao na Okupljanje. Kolam je naredio..." Naglo se zaustavila, rukom poklopivši usta.

„Da treba paziti na mene?", nežno sam završila re enicu. Oklevaju i je klimnulač ć glavom, o ito uplašena da e me to uvrediti. Slegla sam ramenima i pokušala da ječ ć ohrabrim osmehom.

„Pa, to je prirodno, pretpostavljam", rekla sam. „Na kraju krajeva, ima samo moju re za to ko sam i kako sam stigla ovde." Moja radoznalost je preč vladala razumniji pristup. „Šta on misli, ko sam?", upitala sam. Ali je devojka mogla samo da odmahuje glavom.

„Ti si Engleskinja", bilo je sve što je kazala.Narednog dana se nisam vratila u vo njak. Ne zato što mi je nare eno dać đ

ostanem u zamku, ve jer je izbilo naglo trovanje hranom medu stanovnicimać zamka, pa sam morala da se time pozabavim kao lekar. Pošto sam u inila ono štoč sam mogla za napa ene ljude, krenula sam da na em izvor zaraze.ć đ

Ispostavilo se da je to ukvareno june iz šupe za klanje. Slede eg dana sam bila uć šupi, ribaju i oveka zaduženog za dimljenje oko pravilnih postupaka uvanja mesa,ć č č kada su se iza mene vrata otvorila i poslala guše i talas dima.ć

Okrenula sam se sa suzama u o ima i ugledala Dugala Makenzija kako viri iznadč oblaka hrastovog dima.

„Sada se bavite i nadziranjem i klanjem sem vi anja, zar ne, gospo o?", upitao jeđ đ podrugljivo. „Uskoro ete ceo zamak držati pod malim prstom, a g a Fic e morati dać đ ć zaposlenje potraži negde drugde."

„Nemam nimalo želje da imam bilo šta sa vašim prljavim zamkom", pra- snula sam, brišu i o i i završivši sa ugljenim prugama na maramici. „Sve što ho u jeste dać č ć odem odavde, što pre to bolje."

U tivo je nagnuo glavu, i dalje se smeše i. „Pa, možda sam u poziciji da vamč ć ispunim tu želju, gospodo", rekao je. „Makar privremeno."

Ispustila sam maramicu i zurila u njega. „Kako to mislite?"Nakašljao se i rukom rasterao dim koji je sada pošao ka njemu. Odvukao me je iz

šupe i pošao u pravcu štala.„Ju e ste kazali Kolamu da vam treba ranilist i neko udno bilje?"č č„Da, da bih spremila lekove za ljude koji se otruju hranom. Pa šta ho ete time dać

kažete?", htela sam da znam, i dalje sumnji ava.čDobro udno je slegao ramenima. „Samo da idem dole do kova a u selo, vodim trić č

konja na potkivanje. Poreznikova žena je nekakva travarka, i drži zalihe pri ruci. Nema sumnje da ima one jednostavne stvari koje vam trebaju. A ako vam odgovara, damo, dobrodošli ste da jašete jednog konja sa mnom do sela."

„Poreznikova žena? Gda Dankan?", istog asa sam se ose ala sre nije. Perč ć ć -spektiva da odem iz zamka, makar i nakratko, bila je neodoljiva.

Na brzinu sam obrisala lice i isprljanu maramicu zatakla za pojas.„Hajdemo", rekla sam.Uživala sam u kratkom jahanju do sela Krejnsmuir, mada je dan bio mra an ič

obla an. I sam Dugal je bio dobro raspoložen, pa je askao i prijatno se šalio putem.č ćPrvo smo stali kod kova a, gde je ostavio ona tri konja, uzimaju i me iza sebe zač ć

kratko jahanje Visokom ulicom do ku e Dankanovih. To je bila impresivna ku a odć ć poluoblica na etiri nivoa, od kojih su donja dva bila opremljena elegantnim vitražnimč prozorima, sa oknima u obliku dijamanata u vodenim tonovima ljubi aste i zelene.č

Gilis nas je oduševljeno pozdravila, zadovoljna što ima društvo u ovako turobnom danu.

„Baš divno!", uzviknula je. „Htela sam da na em izgovor da odem do skladišta iđ razvrstam neke stvari. Ana!"

Niska, sredove na žena sa licem zimske jabuke isko ila je iz nekih vrata kojač č nisam primetila jer su bila zaklonjena krivinom dimnjaka.

„Odvedi gospodu Kler do skladišta", naredila je Gilis, ,,a onda idi i donesi nam kofu vode sa potoka. Iz potoka, obrati pažnju, ne sa bunara na trgu!" Okrenula se Dugalu. „Spremila sam tonik koji sam obe ala vašem bratu. Da li biste na trenutakć pošli sa mnom do kuhinje?"

Otpratila sam služavkinu zadnjicu nalik bundevi uz nekoliko drvenih stepeništa, izbijaju i iznenada na duga ak, promajni tavan. Za razliku od ostatka ku e, ovać č ć prostorija je imala francuske prozore, koji su sada bili zatvoreni zbog vlage, ali su ipak pružali znatno više svetla nego u pomodno mra noj gostinskoj sobi u prizemlju.č

Bilo je jasno da Gilis zna svoj posao kao travarka. Prostorija je bila opremljena dugim ramovima za sušenje prekrivenim gazom, kukama nad malim ognjištem za sušenje, i otvorenim policama duž zidova sa otvorima radi cirkulacije vazduha. Vazduh je bio ispunjen divnim, aromati nim mirisom sušenog bosiljka, ružmarina ič lavande. Iznena uju e moderna duga radna površina protezala se jednom stranomđ ć

prostorije, pokazuju i izuzetan izbor avana, tu aka i kašika, a sve je biloć č besprekorno isto.č

Prošlo je neko vreme pre nego što je Gilis došla, crvena u licu od penjanja stepeništem, ali nasmejana u iš ekivanju dugog popodneva ispunjenog tucač njem bilja i tra arenjem.č

Po ela je slaba kiša, kapi su prskale po dugom prozoru, ali je mala vatra gorela uč ognjištu skladišta i bilo je vrlo ugodno. Veoma mi je prijalo Gilisinodruštvo; imala je zajedljiv, cini an stav koji je bio osvežavaju a promena u odnosuč ć na slatke, stidljive žene u zamku, i o ito je stekla dobro obrazovanje za ženu izč malog sela.

Znala je svaki skandal koji se odigrao bilo u selu ili zamku u poslednjih deset godina, i ispri ala mi bezbroj zanimljivih pri a. Sto je naj udnije, poč č č stavila je nekoliko pitanja o meni. Pomislila sam da to možda nije njen stil; o meni je mogla saznati šta joj treba i od drugih.

Neko vreme sam bila svesna zvukova koji su dopirali spolja, ali sam smatrala da je to zbog povratka seljana sa nedeljne mise; crkva je bila na kraju ulice pored bunara, i Visoka ulica se pružala od crkve do trga, šire i se tamo u itavu lepezuć č ulica i uli ica.č

Zapravo, zabavljala sam se tokom dolaska do kova nice zamišljaju i avič ć onski snimak sela nalik skeletu podlaktice i šake; Visoka ulica je žbica duž koje su smeštene prodavnice i zanatske radnje i ku e dobrostoje ih. Ulica Sv. Margarete jeć ć lakatna kost, uža ulica paralelna sa Visokom u kojoj stanuju kova , kožar i manječ otmene zanatlije. Seoski trg (koji uopšte nije bio etvrtast ve izdužen) inio je zglobč ć č i deo šake do prstiju, dok je nekoliko uli ica sa ku icama inilo sponu sa prstima.č ć č

Ku a Dankanovih je stajala na samom trgu, kako i prili i ku i poreskogć č ć namesnika. To je stvar prakti nosti koliko i statusa; trg se može koristiti za sporoveč koji, bilo zbog interesovanja javnosti ili iz pravnih razloga, premašuju mali ogra eniđ prostor radne sobe Artura Dankana. A zgodno je, kako je Dugal objasnio, i za stub srama, prostu drvenu konstrukciju postavljenu na kameno postolje nasred trga, odmah pored drvenog kolca koji se koristi — višenamenski zbog štedljivosti — kao stub za bi evanje, sve ani stub, jarbol za zastavu i stub za vezivanje konja, več č ć prema potrebi.

Buka napolju je sada narasla, i delovala je mnogo razuzdanije nego što prili ič ljudima koji se trezveno vra aju iz crkve. Gilis je uz povik nestrpljenja spustila tegle ić otvorila prozor da vidi šta je izazvalo gungulu.

Pridruživši joj se na prozoru, videla sam masu ljudi obu enih za odlazak u crkvuč — haljine, ogrta i, kaputi i šeširi — koje je predvodila zdepasta prilika oca Bejna,č sveštenika koji je služio i u selu i u zamku. Stražario je nad de- akom odč dvanaestak godina ije su iscepane pantalone i smrdljiva košulja govorili da ječ kožarev šegrt. Sveštenik je de aka držao za vrat, mada je taj zahvat bio maloč nespretan zbog injenice da je zarobljenik bio malo viši od onoga koji ga drži. Masač je taj par pratila na malom rastojanju, grme i u znak neslaganja kao oblak predć prete u oluju.č

Dok smo mi gledale odozgo sa prozora, otac Bejn i de ak su nestali ispod nas, uč ku i. Masa je ostala napolju, mrmljaju i i guraju i se. Neki odvažniji su se nagnuli doć ć ć prozora, pokušavaju i da virnu unutra.ć

Gilis je uz tresak zatvorila prozor, prekidaju i buku iš ekivanja ispod.ć č„Kra a, najverovatnije", rekla je lakonski, vra aju i se stolu sa biljem. „Obi no jeđ ć ć č

to tako sa kožarskim šegrtima."

„Šta e biti s njim?", radoznalo sam upitala. Ona je slegla ramenima, mrve ić ć me u prstima sušeni ružmarin u avan.đ

„Zavisi od toga da li Artur ovog jutra ima problema sa varenjem, rekla bih. Ako je dobro doru kovao, de ko bi mogao da pro e s bi evanjem. Ali ako ima zatvor ili gač č đ č mu e gasovi" — tu se gadljivo napu ila - „de ko e izgubiti uvo ili šaku,č ć č ć najverovatnije."

Bila sam užasnuta, ali sam oklevala da se direktno umešam. Ja sam tu- inka, iđ Engleskinja povrh toga, i mada sam smatrala da bi pokazali nešto poštovanja prema meni kao stanovniku zamka, videla sam da mnogi seljani u potaji prave znak protiv uroka dok prolazim. Moje zauzimanje bi lako moglo ispasti na štetu de aka.č

„Zar ne možeš ti nešto da u iniš?", upitala sam Gilis. „Da razgovaraš s mužem,č mislim; da ga zamoliš da bude, hmm, blag?"

Gilis je podigla pogled, iznena ena. O ito joj pomisao da se meša u pođ č slove svog muža nikad nije pala na pamet.

„Zašto bi tebe brinulo šta e mu se desiti?", upitala je, ali znatiželjno, neć neprijateljski.

„Naravno da mi je stalo!", kazala sam. „On je samo de ak; šta god da je u inio neč č zaslužuje da bude osaka en za ceo život!"ć

Podigla je svetle obrve; o igledno je ovaj argument bio neuverljiv. Pa ipak, sleglač je ramenima i pružila mi avan i tu ak.č

„Sve za prijatelje", rekla je kolutaju i o ima. Prešla je pogledom po svoć č jim policama i odabrala bocu ne eg zelenkastog na kojoj je finim iskošenim slovimač pisalo EKSTRAKT NANE.

„Oti i u i Arturu dati njegovu dozu, a dok to radim vide u može li se išta u initić ć ć č za de aka. Mada je možda i prekasno", upozorila je. „A ako onaj bogi- njavič sveštenik može da uti e, on e hteti najstrožu kaznu koju može da doč ć bije. Ipak, pokuša u. Ti nastavi da tucaš; ružmarinu treba itava ve nost."ć č č

Uzela sam tu ak kada je otišla, lupala i mlela automatski, ne obra aju i punoč ć ć pažnje na rezultat. Zatvoreni prozor je spre avao zvuke i kiše i dole okupljeneč gomile; ta dva su se stopila u tiho prete e šuškanje. Kao i svakoču osnovnoj školi, itala sam Dikensa. I starije autore, sa njihovim opisima otužnogč deljenja pravde u tim vremenima, na štetu prekršilaca bez obzira na njihov uzrast ili okolnosti. Ali itati sa udobnog rastojanja od sto ili dvesta godina o vešanju dece ič saka enju na osnovu presude bilo je nešto sasvim razli ito nego sedeti mirnoč č tucaju i bilje neki metar iznad takvog zbivanja.ć

Da li bih se mogla naterati da se direktno umešam za slu aj da kazna budeč nauštrb de aka? Prišla sam prozoru nose i avan, i virnula. Gužva je narasla kako suč ć trgovci i doma ice privu eni skupljanjem mase dolazili Visokom ulić č com da vide o emu je re . Novopridošli su se naginjali da bolje uju detalje koje su uzbu enoč č č đ

prepri avali oni koji su došli prvi, a zatim su se utapali u gužvu tako da je više licač bilo u iš ekivanju okrenuto ulaznim vratima.č

Gledaju i na taj skup kako strpljivo stoji po kisici o ekuju i presudu, iznenada mić č ć je nešto postalo jasno. Poput mnogih drugih, i ja sam užasnuta ula izveštaje koji suč curkali iz poratne Nema ke; pri e o deportacijama i masovnom ubijanju, oč č koncentracionim logorima i spaljivanju. I kao i mnogi drugi tada i u godinama nakon toga, pitala sam se, „Kako ljudi mogu da dopuste da se to dešava? Mora da su znali, mora da su vi ali kamione, dolaske i odlaske, ograde i dim. Kako su mogli da stoje iđ ne preduzmu ništa?" Pa, sada znam.

U ovom slu aju ak i nije pitanje života i smrti. I Kolamovo pokrovič č teljstvo bi verovatno spre ilo bilo kakav fizi ki napad na mene. Ali su moje ruke po ele da seč č č

vlaže oko porcelanske inije dok sam zamišljala sebe kako istupam, sama ič nemo na, da se suprotstavim rulji i solidnim i estitim gra ać č đ nima, zdušnim da kroz uzbu enje kazne i krvi olakšaju sebi naporan život.đ

Ljudi su skloni druženju iz nužnosti. Od dana prvih pe inskih naseobina, ljudi suć — bez krzna, slabi i bespomo ni ako se izuzme lukavstvo — preživć ljavali okupljaju ić se u grupe; znaju i, kao što mnoge jestive životinje znaju, da brojnost pruža zaštitu.ć A to saznanje, koje je uraslo u kosti, jeste ono što stoji iza zakona rulje. Jer oti i izć grupe, da ne pominjemo stati sam protiv nje, hiljadama godina je zna ilo smrt zač onog koji se na to usudi. Stati protiv gomile zahtevalo bi nešto više od obi neč odvažnosti; nešto što premašuje ljudski instinkt. A strahovala sam da to nemam, i zbog tog straha bila sam postidena.

Kao da je itava ve nost prošla pre nego što su se vrata otvorila i Gilis ušla,č č deluju i hladnokrvno i neuznemireno kao i uvek, sa ugljenim štapi em u ruci.ć ć

„Mora emo to da filtriramo kada se prokuva", napomenula je, kao da nastavljać raniji razgovor. „Mislim da treba da ga proteramo kroz ugalj u mu- slinu; tako je najbolje."

„Gilis", rekla sam nestrpljivo. „Ne iskušavaj me. Šta je bilo sa šegrtom?",,Oh, to." Podigla je rame kao da odbacuje to, ali joj je nestašni osmeh zaigrao u

uglovima usana. Tada je srušila fasadu i nasmejala se.„Trebala si da me vidiš", rekla je uz kikot. „Bila sam užasno dobra, i to sama

kažem. Svo žensko staranje i ženstvena nežnost, uz trun icu pridodatog maj inskogč č sažaljenja. 'Oh, Arture'," dramatizovala je, ,,'da je naše sopstveno zajedništvo bilo blagosloveno' - nema puno šanse, ako baš treba da kažem nešto o tome", rekla je zbacuju i na tren saose ajnu masku i nagnuvši glavu ka policama s biljem - „'kako bić ć se, pobogu, ose ao dragi moj da je naš sin tako doveden? Nema sumnje da je gladć de aka naterala na kradu. Oh, Arture, možeš li da nadeš u svom srcu milosti - ti kojič si oli enje pravi nosti'?" Bacila se u stolicu, smeju i se i udaraju i se pesnicama poč č ć ć nozi. „Kakva šteta što ovde nema mesta gde se može glumiti!"

Zvuk rulje napolju se promenio, i prišla sam prozoru da vidim šta se dešava, ignorišu i Gilis koja je sama sebi estitala.ć č

Gomila se razmakla i šegrt je izašao, hodaju i polako izme u sveštenika i sudije.ć đ Artur Dankan se sav naduo od dobro instva, klanjaju i se i klimaju i istaknutijimč ć ć pripadnicima skupa. Otac Bejn je, s druge strane, više podse ao na potišteni krompirć nego na ma šta drugo, sme e lice bilo mu je u kvrgama od jeda.đ

Mala procesija je produžila ka središtu trga, gde je seoski klju ar, izvesni Makre,č istupio iz mase da je do eka. Taj lik je bio obu en kako pristoji nječ č govoj službi u trezvenu eleganciju tamnih jaha ih pantalona i kaputa i sivi plišani šešir (koji jeć skinuo u ovoj prilici i nežno sklonio od kiše pod peševe svog kaputa). On nije bio, kako sam prvo pretpostavila, seoski tamni ar, mada je za slu aj nužde obavljao i tuč č funkciju. Njegove su dužnosti bile prvenstveno posao pozornika, carinskog inspektora i, kada zatreba, dželata; titula mu je dolazila od „klju a" ili lopatice kojač mu je visila sa pojasa, kojom mu je bilo dozvoljeno da zahvati procenat iz svake vre e žita koja se proda na pijaci etvrtkom; naknada za njegovu službu.ć č

Sve to sam saznala od samog klju ara. Posetio je zamak svega nekoliko danač ranije da vidi mogu li da izle im upornu zanokticu na njegovom palcu. Probušila samč je sterilnom iglom i previla melemom od topolinih pupoljaka, utvrdivši da je Makre stidljiv ovek blagog glasa i prijatnog osmeha.č

Mada sada nije bilo ni traga osmehu; Makreovo lice bilo je prikladno strogo. Razumno, pomislila sam; niko ne želi da vidi nasmejanog dželata.

Zlo inac je stavljen da stoji na podnožju usred trga. De ak je izgledao bledo ič č uplašeno, ali se nije pomerio kada se Artur Dankan, poreski namesnik za okrug Krejnsmuir, iz debeljuškastog pretvorio u nešto nalik dostojanstvenom i spremao se da proglasi presudu.

„Glupak je ve priznao do vremena kad sam stigla", rekao je glas pored mog uva.ć Gilis je zainteresovano virila preko mog ramena. „Nisam mogla da ga na istoč oslobodim. Napravila sam da pro e najlakše što može, samo jedan sat na stubuđ srama i jedno uvo zakucano."

„Jedno uvo zakucano! Zakucano za šta!"„Kako, pa za stub, naravno." Uputila mi je znatiželjan pogled, ali se opet okrenula

da kroz prozor gleda izvršenje ove lake kazne za koju se izborila milosrdnim zalaganjem.

Guranje brojnih tela oko stuba srama bilo je toliko da se prestupnik jedva video, ali se masa malo odmakla da klju aru stvori prostora da zakuca uvo. De ak, bled uč č licu i mali u pore enju sa stubom srama, zažmurio je na oba oka i držao ih vrstođ č zatvorenim, tresu i se od straha. Kada se ekser zario, ispustio je piskav krik, ujan ić č kroz zatvoren prozor, pa sam i ja zadrhtala.

Vratile smo se svom poslu, kao i ve ina posmatra a na trgu, ali se nisam moglać č obuzdati da povremeno ne bacim pogled. Nekoliko zaludnih prolaznika je zastalo da se ruga žrtvi i baci grumenje zemlje, a tu i tamo se mogao videti trezveniji stanovnik koji se posvetio moralnom popravljanju delinkventa upu uju i mu nekoliko probranihć ć re i prekora i saveta.č

Ostao je još sat do kasnog prole nog zalaska sunca i upravo smo pile aj uć č gostinskoj sobi kada je lupanje na vrata najavilo posetioca. Dan je bio toliko taman od kiše da je teško bilo odrediti visinu sunca. Ku a Dankanovih se, me utim, moglać đ podi iti satom, divnom napravom od orahovine, mesinga- nih klatana i broj anikomč č ukrašenim heruvimom, a ta sprava je pokazivala pola sedam.

Služavka je otvorila vrata gostinske sobe i neceremonijalno najavila, „Ovde." Džejmi Maktaviš se automatski sagnuo ulaze i na vrata, svede kose od kišeć potamnele u boju stare bronze. Nosio je nekakav star i neuredan kaput da se zaštiti od kiše, a jaha ku kabanicu je držao presavijenu ispod miške.č

Klimnuo je glavom kada sam ustala i predstavila ga Gilis.„Gospodo Dankan, gospodo Bošam." Mahnuo je rukom prema prozoru. „Vidim da

ste imali neka mala dogadanja ovog popodneva."„Da li je još tamo?", upitala sam, zure i napolje. De ak je bio samo tać č mna silueta,

posmatran kroz izobli enje stakala. „Mora da je mokar do gole kože."č„Jeste." Džejmi je raširio svoju kabanicu i pridržao je da se i ja zavu em. ,JKč

bi ete i vi, pomislio je Kolam. Imao sam posla u selu, pa je po meni poslao kabanicuć za vas. Treba da se vratite sa mnom."

„Ljubazno od njega." Govorila sam odsutno, jer sam još uvek mislila na šegrta.„Koliko dugo mora da ostane tamo?", upitala sam Gilis. „De ak na stubu", dodalač

sam nestrpljivo, vide i da me tupo gleda.ć,,Oh, on", kazala je, mršte i se malo zbog uvo enja tako nevažne teme. „Jedanć đ

sat, rekla sam ti. Klju ar je trebao do sada da ga oslobodi sa stuba."č„1 jeste", uveravao ju je Džejmi. „Video sam ga dok sam prolazio trgom. Re je oč

tome da de ko još nije skupio hrabrosti da otrgne uvo."čZinula sam u udu. „Ho eš da kažeš da mu ekser ne e biti izvu en iz uva? Onč ć ć č

treba da se otrgne sa stuba?"

,,Oh, da." Džejmi je bio veselo neusiljen. „Još uvek je malo nervozan, ali cenim da e se uskoro rešiti. Napolju je mokro, a i mrak pada. I mi moramo da odemo,ć ina e emo za ve eru dobiti samo ostatke." Naklonio se Gilis i okrenuo da po e.č ć č đ

„Stani malo", rekla je meni. „Pošto imaš ovako krupnog, snažnog momka da te otprati ku i, imam škrinju osušenog barskog kupusa i ostalih stvar ica koje samć č obe ala g i Ficgibons gore iz zamka. Možda bi g. Maktaviš bio tako ljubazan?"ć đ

Pošto je Džejmi pristao, poslala je jednog slugu da donese škrinju iz njene radne sobe, pružaju i mu ogroman klju od kovanog gvož a. Kada je sluga otišao, ona seć č đ bacila na posao za malim pisa im stolom u uglu. Do vremena kada je uneta škrinja,ć povelika drvena kutija sa mesinganim trakama, ona je napisala poruku. Brzo ju je istrljala peskom, presavila i zape atila pe atom voska sa sve e, pa mi je gurnula uč č ć ruku.

„Eto", rekla je. „To je ra un za to. Ho eš li ga predati Dugalu? On brine oč ć pla anjima i sli nim stvarima. Ne daj to nikom drugom, ili ne u biti pla enać č ć ć nedeljama."

„Da, naravno."Srda no me zagrlila i, uz savete da pripazimo na hladno u, ispratila nas do vrata.č ćStajala sam u zaklonu strehe dok je Džejmi škrinju vezivao za sedlo. Kiša se

poja ala, i sa strehe se slivala kao zastor.čOdmeravala sam široka leda i miši ave ruke dok je tešku kutiju dizao naizgledć

bez napora. Zatim sam kratko pogledala u stub srama, gde je šegrt, uprkos bodrenju mase koja se opet skupila, i dalje bio vrsto prikucan. Ta no je da ovo nije bila divnač č mlada devojka sa kosom poput mese ine, ali sam zbog ranijeg Džejmijevogč postupka tokom Kolamovog su enja pomislila da bi on mogao saose ati sađ ć de akom.č

„Hm, g. Maktaviš?", po ela sam, oklevaju i. Nije bilo odgovora. Zgodno lice niječ ć promenilo izraz; široka usta su ostala opuštena, plave o i fiksirane na kaiš koji ječ dotezao.

„Ah, Džejmi?", pokušala sam opet, malo glasnije, i on je odmah pogledao. Zna i,č on stvarno nije Maktaviš. Pitala sam se šta jeste.

„Da?", kazao je.„Ti si, hmm, prili no krupan, zar ne?", rekla sam. Nagoveštaj osmeha mu ječ

zakrivio usne dok je klimao glavom, o ito se pitaju i šta sam naumila.č ć„Dovoljno veliki za ve inu stvari", odgovorio je.ćOhrabrila sam se i nehajno se primakla da me ne bi uo niko sa trga.č„1 prsti su ti neverovatno jaki?", pitala sam.Razmrdao je jednu šaku i osmeh se proširio. „Da, tako je. Imaš li slu ajno nekeč

kestene koje ne možeš da polomiš?" Pogledao je dole u mene pronicljivo i veselo.Nakratko sam pogledala mimo njega u grupu gledalaca na trgu.„Pre bi se reklo da imam jedan koji treba izvaditi iz vatre." Pogledala sam i srela

upitni plavi pogled. „Možeš li to da u iniš?"čStajao je gledaju i me odozgo na tren, i dalje se osmehuju i, a onda je slegaoć ć

ramenima. „Mogu, ako viri dovoljno da ga uhvatim. Mada, da li bi ti mogla da skloniš rulju? Uplitanje ovde ne e nai i na odobravanje, a ja sam stranac."ć ć

Nisam o ekivala da bi ga moj zahtev mogao izložiti nekakvoj opasnosti, pa samč oki evala, ali je izgledao voljan da proba, bez obzira na opasnost.

„Pa, ako bismo oboje prišli da bolje pogledamo, a ja se onesvestim od pogleda na to, misliš li...?"

„Da si nenaviknuta na krv i ostalo?" Jedna obrva se podrugljivo podigla, a on se nasmešio. „Važi, to e poslužiti. Ako možeš da napraviš tako da padneš sa postolja,ć utoliko bolje."

Zapravo sam se ose ala malo neprijatno da to pogledam, ali nije bilo onoć liko strašno koliko sam zazirala. Uvo je bilo vrsto prikucano kroz gornji deo, blizu ivice, ič celih pet centimetara eksera je virilo. Gotovo da nije bilo krvi, i po de akovom licu ječ bilo jasno da ga, iako je uplašen i neprijatno mu je, to ne boli mnogo. Po ela sam dač mislim da je Gilis možda bila u pravu što je ovo smatrala prili no blagom kaznom,č ako se ima u vidu cela situacija sa trenutnim škotskim deljenjem pravde, mada sam i dalje to smatrala varvarstvom.

Džejmi se lako probio kroz obod posmatra a. Prekorno je odmahnuo glavom kač de aku.č

„Eto, momak", kazao je puckaju i jezikom. „Gadno si se uvalio, zar ne?" Položioć je jednu šaku na ivicu drvenog stuba, pod izgovorom da ho e bolje da pogledać uvo. ,,Oh, de ko", rekao je prezrivo, „nije to nešto zbog ega se treba punoč č uzbu ivati. Malo cimni glavom i gotovo je. Eto, ho eš da ti pođ ć mognem?" Pružio je ruke kao da e zgrabiti de aka za kosu i cimanjem mu osloboditi glavu. De ak jeć č č uplašeno zacvileo.

Prepoznaju i da je to znak da nastupim, zakora ila sam unazad, trude i se dać č ć žestoko nagazim prste žene iza mene, koja je vrisnula od bola kada sam je o epila.č

„Izvinite", dahtala sam. „Tako sam... Vrti mi se u glavi! Molim...", okrenula sam se od stuba i napravila dva ili tri koraka, izvešta eno teturaju i i hvač ć taju i se za rukaveć onih u blizini. Ivica postolja bila je udaljena svega petnaest centimetara; vrsto samč se uhvatila za tanušnu devojku koju sam odabrala za tu namenu i strmoglavila se preko ruba, povla e i je sa sobom.č ć

Kotrljale smo se preko mokre trave uz uskovitlane suknje i vriske. Kona no samč pustila njenu bluzu, pa se opustila dramati no da padnem na le a, tako da mi je kišač đ padala na lice.

Zaista sam malo ostala bez daha od udara - devojka je pak preko mene - pa sam se borila za dah, slušaju i žamor zabrinutih glasova skupljenih oko mene.ć Naga anja, predloži i šokirani upadi sru ili su se na mene guš e nego kapi kiše sađ č ć neba, ali me je par poznatih ruku digao da sednem, i ugledala sam par zabrinutih plavih o iju kad sam otvorila o i. Kratak treptaj mi je rekao da je misija obavljena, ač č zapravo sam mogla da vidim šegrta koji je držao maramicu na uvu i žurio u pravcu svog tavana, neprime en od gomile ija je pažnja okrenuta novoj atrakciji.ć č

Seljaci koji su donedavno tražili krv de aka, sada su bili vrlo pažljivi prema meni.č Nežno su me pokupili i odneli ku i Dankanovih, gde sam ugoš ena brendijem, ajemć ć č i toplom ebadi, i saose anjem. Kona no su me pustili da odem kada je Džejmić ć č neuvijeno rekao da moramo da po emo, a onda me li no podigao sa kau a i krenuođ č č ka vratima, ignorišu i primedbe mojih doma ina.ć ć

Ponovo u sedlu ispred njega, dok je moj konj išao na povocu, pokušala sam da mu zahvalim za pomo .ć

„Nema problema, devojko", rekao je prekidaju i moje zahvaljivanje.ć„Ali, izložio si se riziku", bila sam uporna. „Nisam shvatila da eš biti ugroženć

kada sam to zatražila od tebe."„Ah", rekao je neodredeno. A trenutak kasnije, kao da ga to zabavlja, „Ne ešć

valjda o ekivati da u biti manje odvažan nego mala Sasenah devojka, zar ne?"č ćNaterao je konje u lagan trk dok su se senke sumraka skupljale ukraj puta. Nismo

mnogo govorili na preostalom delu puta. A kada smo stigli do zamka, ostavio me je

na kapiji samo uz, „Dobro ve e, gdo Sasenah." Ipak, ose ala sam da se za eloč ć č prijateljstvo koje zadire dublje od razmene tra eva ispod drve a jabuke.č ć10Polaganje zakletveNaredna dva dana je usledila strašna gužva, sa brojnim dolascima i odlascima i pripremama svih vrsta. Moja medicinska praksa je naglo zamrla; žrtve trovanja hranom su opet bile dobro, i izgledalo je da su svi previše zauzeti da bi bili bolesni. Osim navale iverja koje se zabijalo u prste momcima koji su cepali drva u šumi, i sli nog talasa posekotina i opeč kotina medu služavkama u kuhinji, nije bilo nijednog ve eg incidenta.ć

I sama sam bila uzbu ena. No as je ta no . Gda Fic mi je rekla da e svi borciđ ć ć ć klana Makenzi ve eras biti u holu, da bi položili zakletvu odanosti Kolamu. Dok seč unutra bude odvijala tako zna ajna ceremonija, niko ne e paziti na štale.č ć

Tokom sati kada sam pomagala u kuhinji i vo njaku, uspela sam da skloć nim dovoljno hrane, kako mi se inilo, za nekoliko dana. Nisam imala flašu za vodu, alič sam smislila zamenu za nju i uzela staklenu teglu iz ordinacije. Imala sam vrsteč izme i topao ogrta , zahvaljuju i Kolamu. Imala bih i pristojnog konja; tokomč č ć

popodnevne posete štali, odabrala sam onog kog sam nameravala da uzmem. Nisam imala novca, ali su mi moji pacijenti dali mnogo raznih sitnica, traka i malih rezbarija i nakita. Ako zatreba, mogla bih da ih upotrebim i trampim za ono što mi zatreba.

Ose ala sam se loše zbog zloupotrebljavanja Kolamovog gostoprimstva ić prijateljstva stanovnika zamka, što odlazim bez ikakve poruke, ali, na kraju krajeva, šta bih mogla da im kažem? Razmišljala sam o tom problemu neko vreme, ali sam kona no rešila da prosto odem. Kao prvo, nisam imala papira za pisanje, a nisamč htela da rizikujem i potražim ga u Kolamovim odajama.

Jedan sat posle prvog mraka, oprezno sam prišla štali, na uljivši uši ne bih li ulač č bilo kakav znak ljudskog prisustva, ali je izgledalo da su svi gore u holu i da se spremaju za ceremoniju. Vrata su se zaglavila, ali su popustila na guranje, kožne šarke su se ne ujno otvorile na unutra.č

Vazduh je unutra bio topao i živ od tihog premeštanja konja koji su se odmarali. Bilo je i mra no kao u šeširu pogrebnika, kako je stric Lamb imao obi aj da kaže.č č Ono malo prozora što je postojalo radi ventilacije bili su uski prorezi, premali da prime slabo spoljno svetio. Raširenih ruku, polako sam išla ka glavnom delu štale, a noge su mi šuškale po slami.

Pažljivo sam napipavala ispred sebe, traže i ivicu boksa da bih je sledila. Rukeć su mi otišle u prazno, ali sam cevanicama naletela na vrstu prepreku na podu, pač sam poletela naglava ke uz krik iznena enja koji je odjeknuo me u tavanskimč đ đ gredama stare kamene zgrade.

Prepreka se prevrnula iznena eno psuju i i vrsto me zgrabila za ruke. Zateklađ ć č sam se stisnuta uz krupno telo muškarca iji me je dah golicao po uvu.č

„Ko si ti?", dah tala sam, trzaj u i se unazad. „1 šta radiš ovde?" uvši moj glas,ć Č nevidljivi napada je popustio stisak.č

„Mogao bih i ja tebe da pitam isto, Sasenah", rekao je duboki glas Džej- mija Maktaviša, i malo sam se opustila s olakšanjem. Usledilo je šuškanje slame, i on se uspravio da sedne.

„Mada mi se ini da bih mogao da pogodim", dodao je suvo. „Koliko daleko mislišč da bi stigla, devojko, po mra noj no i i s nepoznatim konjem, a pola Makenzijevogč ć klana bi te pojurilo do jutra?"

Nakostrešila sam se, i to ne samo bukvalno.

„Ne bi me jurili. Svi su gore u holu, i bila bih veoma iznena ena ako svaki petiđ ujutru bude dovoljno trezan da stoji na nogama, da i ne govorimo o jahanju."

Nasmejao se i ustao, pa pružio ruku da me podigne. Otresao je slamu sa mojih leda i suknje, u inilo mi se malo žustrije nego što je bilo nužno.č

„Pa, to je vrlo zdravo razmišljanje s tvoje strane, Sasenah", kazao je, zvu- e ič ć pomalo iznena eno što umem da rezonujem. „Ili bi bilo", dodao je, „da Kolam nijeđ postavio stražare svuda oko zamka i razbacane po šumi. Teško da bi zamak ostavio nebranjenim kada su svi ratnici u njemu. Mada je ta no da kamen ne gori onakoč dobro kao drvo..."

Pretpostavila sam da se to odnosi na uveni masakr u Glenkou, gde je neki Džonč Kembel po nare enju vlade, posekao trideset osam lanova klana Makenzi i zapaliođ č ku u nad njima. Brzo sam ra unala. To je moralo biti svega pedesetak godina ranije;ć č dovoljno skoro da opravda Kolamov oprez.

,,U svakom slu aju, teško si mogla odabrati goru no da pokušaš da pobe- gneš",č ć nastavio je Maktaviš. Izgledalo je da ga nimalo ne zanima injenica dačjesam mislila da pobegnem, ve samo razlozi zašto to ne bi upalilo, što mi se u iniloć č malo neobi nim. „Osim stražara, i injenice da su svi najbolji jaha i iz celog krajač č č ovde, put ka zamku bi e prepun ljudi koji iz unutrašnjosti dolaze na tin al i igre."ć č

„Tin al?"č„Lov. Obi no na jelene, možda na vepra ovog puta; jedan od štalskih moč maka

rekao je Starom Aleku da ima jedan poveliki u isto noj šumi." Položio mi je na ledač svoju krupnu šaku i okrenuo me ka bledom pravougaoniku ulaznih vrata.

„Do i", rekao je. „Odveš u te nazad u zamak."đ ćOdmakla sam se od njega. „Nemoj da se trudiš", rekla sam neljubazno. „Mogu i

sama."Uhvatio me za lakat prili no vrsto. „Rekao bih da možeš. Ali ne eš želeti dač č ć

sama sretneš Kolamove stražare.",A što da ne?", prasnula sam. „Ne radim ništa pogrešno; ne postoji zakon koji

zabranjuje odlazak iz zamka, zar ne?"„Ne. I sumnjam da bi hteli da ti u ine nažao", kazao je, zamišljeno zure i u senke.č ć

,Ah nije nimalo neuobi ajeno da ovek ponese flašu da mu pravi društvo na straži. Ač č pi e ume da bude veselo društvo, ali nije mnogo dobar sa- vetnik za prikladnoć ponašanje kada ti slatko malo devoj e naleti po mraku."č

„Naletela sam na tebe po mraku, sama", podsetila sam ga, okuražena. „1 nisam naro ito mala, ni vrlo slatka, bar ne u ovom asu."č č

„Pa, dobro, ja sam spavao, nisam pijan", kratko je odgovorio. „1 da tvoj temperament ostavimo po strani, prili no si manja od ve ine Kolamovih stražara."č ć

Batalila sam to kao neplodan smer prepirke, i pokušala druga ije. ,A zašto si tič spavao u štali?", upitala sam. „Zar nemaš negde krevet?" Do tada smo stigli do spoljnog dela kuhinjske bašte, i mogla sam da mu vidim lice po slabom svedu. Bio je zanet, zagledao je kamene lukove kroz koje smo prolazili, ali je na ovo naglo skrenuo pogled.

„Imam", rekao je. Nastavio je da kora a, i dalje me drže i za lakat, ali je trenutakč ć kasnije produžio. „Mislio sam da je bolje da se sklonim s puta."

„Jer ne nameravaš da položiš zakletvu Kolamu Makenziju?", naga ala sam. „1 neđ želiš dreku oko toga?"

Kratko me je pogledao, moje re i su ga zabavljale. „Tako nekako", priznaočje.

Jedna od bo nih kapija je bila odškrinuta, i svetiljka stavljena na kamenu izbo inuč č bacala je žuto svetio po stazi. Stigao je gotovo do tog snopa svetla kada se iznenada neka šaka spustila na moja usta otpozadi i bila sam grubo dignuta sa zemlje. ^

Malo sam se borila, ali je onaj koji me zarobio imao rukavice i, kao što je Džejmi rekao, bio znatno krupniji od mene.

Izgleda da je i Džejmi imao manjih poteško a, sude i po zvucima. Stenjać ć nje i prigušene psovke su naglo prestali uz tresak i bogatu gelsku psovku.

Borba u mraku je prestala, i usledio je nepoznati smeh.„Božjih mi o iju, ako to nije onaj mladi ; Kolamov sestri . Kasno stižeš nač ć ć

polaganje zakletve, zar ne, mom e? I ko je to s tobom?"č„Neka devojka", odgovorio je ovek koji me držao. „1 to slatka i so na, kol'koč č

mogu da ocenim." Ruka mi se sklonila sa usta i zdušno zgrabila drugde. Ciknula sam ozloje eno, pružila ruku preko ramena, zgrabila ga za nos i cimnula. ovek međ Č spustio i gadno opsovao. Odmakla sam se od navale isparenja viskija, iznenada cene i Džejmijevo prisustvo. Možda je njegova ideja da me otprati bila razborita, nać kraju krajeva.

Izgleda da je on mislio suprotno, pošto je uzalud pokušavao da se oslobodi stiska dvojice ratnika koji su se oka ili na njega. Nije bilo ni eg neprijateljč č skog u njihovim postupcima, ali su bili vrsti i odlu ni. Krenuli su ka kapiji, vuku i zarobljenika.č č ć

„Ne, pusti me da se prvo presvu em, ove e", prostestovao je. „Nisam pristojnoč č č obu en za polaganje zakletve."č

Njegov pokušaj da se elegantno izvu e osujetilo je iznenadno pojavljivanječ Ruperta, blistavo debelog u naboranoj košulji i zlatom ukrašenom kaputu, koji je isko io iz uske kapije kao zapuša iz boce.č č

„Ne zamaraj se time, momak", rekao je, prelaze i preko Džejmija svetlu- cavimć pogledom. „Obu i emo te prikladno - unutra." Cimnuo je glavom ka kapiji, i Džejmić ć je pod prinudom nestao tamo. Mesnata šaka me zgrabila za lakat, i pošla sam htela - ne htela.

Ispostavilo se da je Rupert veoma raspoložen, kao i ostali u zamku. Bilo je tu šezdeset ili sedamdeset muškaraca obu enih u najbolje što imaju, ukrač šenih bodežima, ma evima, pištoljima i krznenim torbicama, razbacanih po dvorištu blizuč ulaza u veliki hol. Rupert je pokazao na jedna vrata, i ljudi su ugurali Džejmija u malu osvetljenu sobu. Ona je o igledno bila namenjena za skladištenje; svega i sva egač č je bilo po stolovima i policama kojima je soba bila nameštena.

Rupert je kriti ki odmerio Džejmija, zapažaju i slam ice u kosi i fleke na košulji.č ć č Videla sam kratak pogled na slamke u mojoj kosi i cini ni osmeh mu se razlio po licu.č

„Nije ni udo da kasniš, momak", rekao je, munuvši Džejmija u rebra. „Ne moguč da ti zamerim."

„Vili!", pozvao je jednog oveka spolja. „Treba nam neka ode a, ovde. Neč ć što prikladno za gospodarevog sestri a. Pobrini se za to, ove e, i požuri!"ć č č

Džejmi je stisnutih usana zgledao ljude oko sebe. Šestorica iz klana, svi beskrajno uzbu eni zbog predstoje eg polaganja zakletve i uskipteli od žestođ ć kog ponosa Makenzijevih. Raspoloženje je o ito bilo podstaknuto obilnim služenjem izč abra piva koji sam videla u dvorištu. Džejmijev pogled je stigao do mene, a lice muč

je još bilo natmureno. Ovo je zbog tebe, kao da mi je govorio izraz njegovog lica.Mogao je, naravno, da izjavi da ne namerava da položi zakletvu Kolamu i da ode

nazad svom toplom krevetu u štali. Ako je hteo žestoke batine ili da mu preseku grkljan, ho u da kažem. Podigao je jednu obrvu ka meni, slegao ramenima, i glumioć da je po astvovan pred Vilijem, koji je dojurio sa gomilom snežnobelog platna uč naru ju i etkom u jednoj ruci. Povrh gomile je bio plavi plišani šešir, ukrašenč č

metalnom zna kom koja je držala gran icu božikovine. Dohvatila sam šešir da gač č pogledam, dok se Džejmi mu io da u e u istu košulju i etkao kosu obuzdavaju ič đ č č ć bes.

Zna ka je bila okrugla, a izrada izuzetno fina. Pokazivala je pet vulkana u sredinič koji su bljuvali izuzetno realisti ne plamenove. A po rubu je bio moto, Luceo non Uro.č

„Sijam, ne gorim", prevela sam naglas.„Da, devoj e; moto Makenzijevih", kazao je Vili klimaju i glavom sa odoč ć -

bravanjem. Zgrabio ga je iz moje ruke i ugurao ga u Džejmijeve, pre nego što je otr ao da na e još ode e.č đ ć

„Hmm... izvini", rekla sam tiho, koriste i Vilijevo odsustvo da se prima- knem.ć „Nisam mislila..."

Džejmi, koji je s neodobravanjem posmatrao zna ku, kratko je pogledao u mene,č a turobna crta usana se opustila.

,Ah, ne brini zbog toga, Sasenah. To bi se desilo ranije ili kasnije." Skinuo je zna ku sa šešira i kiselo joj se nasmešio, odmeravaju i je u šaci.č ć

„Znaš li moj moto, devojko?", upitao je. „Mog klana, ho u da kažem."ć„Ne", odgovorila sam, zaprepaš ena. „Koji je?"ćBacio je zna ku uvis, uhvatio je i uredno stavio u svoju torbicu. Pogledao ječ

prili no hladno prema otvorenom prolazu, gde su se pripadnici klana Ma- kenzič skupljali u neuredne redove.

„Je suisprest", odgovorio je na iznena uju e dobrom francuskom. Pogleđ ć dao je nazad ka Rupertu i još jednom meni nepoznatom krupnom Makenziju koji su odlu noč prilazili, lica rumenih od dobrog raspoloženja i nekih te no- sti. Rupert je držaoč poduga ak komad makenzijevskog tartana.č

Bez uvertire, onaj drugi ovek je potegao kop u Džejmijevog pojasa.č č„Bolje idi, Sasenah", kratko me je posavetovao Džejmi. „Ovo nije mesto za

žensko."„To vidim", suvo sam odgovorila, i bila nagra ena kiselim osmehom dok suđ

njegova bedra obavijana novim kiltom, a stari je spretno strgnut ispod njega bez narušavanja ednosti. Rupert i prijatelj su ga odlu no povukli za ruke i odguralič č prema prolazu.

Okrenula sam se bez zadržavanja i vratila se do stepeništa galerije za trubadure, pažljivo izbegavaju i poglede svih pripadnika klana kraj kojih sam prolazila. Kadać sam zamakla za ugao, zastala sam i pripila se uz zid kako bih ostala nezapažena. Sa ekala sam trenutak do asa kada je hodnik privremeno bio prazan, a ondač č uletela kroz vrata galerije i zatvorila ih hitro za sobom, pre nego što neko nai e izađ ugla i vidi kuda sam otišla. Stepenište je bilo slabo osvetljeno sjajem odozgo, pa nije bio problem da se popnem izlizanim stepenicima. Penjala sam se ka buci i svetlu, razmišljaju i o onom kratkom poslednjem razgovoru.ć

„Je suis prest." Spreman sam. Nadala sam se da jeste.* * *

Galeriju su obasjavale borove baklje, blistave svetiljke koje su stajale uspravno u drža ima, oivi ene crnilom a i koje su prethodne ostavile na zidovima. Nekoliko licač č č đ se okrenulo, trep u i, ka meni kada sam izašla iz draperija u pozadini galerije; kakoć ć se inilo, sve žene iz zamka bile su ovde gore. Prepoznala sam devojku Laoher,č Magdalenu i neke druge žene koje sam sretala u kuhinji, i, naravno, stamenu priliku g e Ficgibons, na po asnom mestu kraj ograde.đ č

Kada me je spazila, prijateljski me je pozvala i žene su se zbile da me puste da pro em. Kada sam stigla napred, videla sam ceo hol pod sobom.đ

Zidovi su bili ukrašeni gran icama mirte, tisa i božikovine, a miris zimzeč leni dizao se do galerije, izmešan sa dimom vatri i oštrim zadahom muškaraca.Bilo ih je na desetine, dolazili su, odlazili, stajali pri aju i u grupicama razč ć bacanim svuda po holu, i svi obu eni u klanski tartan, bilo da je to jakna ili tartanski šeširč preko obi ne radne košulje i iscepanih jaha ih pantalona. Sama šara se u velikojč ć meri razlikovala, ali su boje bile uglavnom iste - tamnozelena i bela.

Ve ina njih je bila kompletno obu ena, kao Džejmi sada; nosili su kilt, jaknu, šeširć č i - u ve ini slu ajeva — zna ke. Videla sam ga na tren kako stoji blizu zida, i daljeć č č namrgo en. Rupert je nestao u masi, ali su sa obe Džejmi- jeve strane stajalađ dvojica korpulentnih Makenzija, o ito stražari.č

Gužvu u holu polako je zamenio red, kako su se stanari zamka progurali i poveli pridošle na donji kraj.

Ova je no o ito bila nešto naro ito; mladi koji je svirao gajde tokom Hola dobioć č č ć je kao poja anje još dva gajdaša, od kojih je jedan nosio gajde koje su na sebi imaleč slonova u, ozna avaju i ga kao majstora instrumenta. Taj ovek je klimnuo drugojč č ć č dvojici, i uskoro se hol ispunio žestokim zvucima gajdi. Iako mnogo manja od severnja kih gajdi koriš enih u bitkama, ova verzija je vrlo efikasno dizala buku.č ć

Pojci su pustili glasove preko gajdi tako da je krv uzavrela. Žene su se uskomešale oko mene, a ja sam pomislila na stihove iz „Megi Lauder":

„ Oh, Rab Galamdžija zovu me,a kada pustim glasdevojke se raspomame."Ako se nisu raspametile, žene oko mene su bile fascinirane, i usledilo je puno

mrmljanja u znak divljenja dok su se naginjale preko ograde, pokazuju i ovog ilić onog muškarca koji je kora ao holom lepo doteran. Jedna devojka je spazilač Džejmija, i uz prigušeni uzvik je zvala prijateljice da ga pogledaju. Bilo je dosta šaputanja i mrmljanja u vezi sa njegovom pojavom.

Nešto od toga bilo je divljenje zbog njegovog izgleda, ali je više bilo spekulacija o njegovom prisustvu na polaganju zakletve. Zapazila sam da je naro ito devojkač Laoher sijala kao sve a gledaju i ga, i zapamtila sam šta je Alek rekao kod konja -ć ć Znaš dobro da joj otac ne e dopustiti da se uda van klana. A on je Kolamov sestri ,ć ć zar ne? Momak bi uz to mogao biti dobar ulov. Ako se izuzme manji problem što je nekakav hajduk, naravno.

Muzika gajdi se poja ala do usijanog vrhunca, a onda naglo prestala. U mrtvojč tišini hola, Kolam Makenzi je izašao kroz gornji ulaz, i otišao domale platforme postavljene u elu prostorije. Ako se nije trudio da prikrije svojč hendikep, nije se njime ni šepurio. Izgledao je veli anstveno u ažurnom kaputu,č bogato obrubljenim zlatom, sa srebrnom dugmadi i manžetnama od ruži aste svileč koje su išle skoro do lakata. Tartanski kilt od fine vune padao mu je ispod kolena, prekrivaju i mu ve i deo nogu i kariranih arapa na njima. Njegov šešir je bio plav,ć ć č ali je srebrna traka držala perje, ne božikovinu. Ceo hol je zadržavao dah kada je zauzeo središte bine. Sta god da je ina e, Kolam Makenzi je šoumen.č

Okrenuo se licem ka okupljenima, podigao ruke i pozdravio ih snažnim povikom.„ Tulah Ardr„Tulah Ard!", povikali su pripadnici klana u odgovor. Žena pored mene je

uzdrhtala.Zatim je usledio kratak govor na gelskom. Bio je pozdravljen povicima podrške, a

zatim je zapo elo samo polaganje zakletve.čDugal Makenzi je bio prvi koji je prišao Kolamovoj platformi. Mala bina davala je

Kolamu dovoljnu prednost u visini, tako da su se bra a gledala lić cem u lice. Dugal je

bio bogato odeven, ali u ist kestenjasti pliš bez zlatnog poruba, da ne bi umanjioč veli anstvenost Kolamove pojave.č

Dugal je razmetljivo trgao svoj bodež i klekao na jedno koleno, drže i bodežć uspravno za oštricu. Glas mu nije bio onako mo an kao Kolamov, ali dovoljno jak dać svaka re zvoni holom.č

„Zaklinjem se krstom našeg gospoda Isusa Hrista, i svetim gvoždem koje držim, da ti dajem svoju odanost i zavetujem se na lojalnost imenu klana Makenzi. Ako bi se ikada moja ruka digla na tebe u pobuni, zahtevam da ovo sveto gvož e probodeđ moje srce."

Spustio je bodež, poljubio ga na mestu gde se spajaju drška i oštrica, i vratio ga u kaniju. I dalje kle e i, ponudio je spojene ruke Kolamu, koji ih je uzeo medu svoje ič ć prineo ih usnama, prihvataju i ponu enu zakletvu. Zatim je Dugala povukao dać đ ustane.

Okrenuvši se, Kolam je podigao srebrni pehar sa tartanom prekrivenog sto i ač ć iza svojih leda. Podigao je teški pehar obema rukama, popio iz njega, pa ponudio Dugala. Dugal je svojski otpio i vratio pehar. Zatim je, uz završni naklon gospodaru klana Makenzi, odstupio u stranu da napravi mesta za slede eg.ć

Isti proces se ponavljao iznova i iznova, od zaklinjanja do ceremonijalnog ispijanja. Imaju i u vidu koliko je ljudi bilo u redu, impresionirao mećKolamov kapacitet. Pokušavala sam da sra unam koliko litara pi a mora da popiječ ć do kraja ve eri, uzimaju i jedan gutljaj za svakog borca, kada sam videla da seč ć Džejmi približava elu reda.č

Pošto je završio svoju zakletvu, Dugal je zauzeo svoje mesto iza Kolamovih leda. Ugledao je Džejmija ispred Kolama, koji je bio zauzet s drugim ove- kom, i videlač sam kako se trgao od iznena enja. Prišao je bratu i promrmljao nešto. Kolam jeđ pogled zadržao na oveku pred sobom, ali sam videla da se malo uko io. I on je bioč č iznena en i, pomislila sam, ne baš zadovoljan.đ

Ose anja u holu, koja su i ina e bila na visokom nivou, poja avala su se tokomć č č ceremonije. Ako bi Džejmi odbio zakletvu u ovom asu, pomislila sam da bi ga lakoč mogli rastrgnuti uzbu eni pripadnici klana oko njega. Krišom sam obrisala dlanove ođ suknju, ose aju i krivicu što sam ga dovela u ovako neizvesnu situaciju.ć ć

Delovao je pribrano. Ni u onako vru em holu nije se znojio. ekao je strpljivo uć Č redu, ne pokazuju i da je svestan da ga okružuje stotinu ljudi naoružanih do zuba,ć koji bi odmah sko ili na i najmanju uvredu nanetu Makenziju ili klanu. Je suis prest,č zaista. Ili je možda odlu io posle svega da prihvati Alekov savet?č

Nokte sam zarila u dlanove kada je na njega došao red.On se elegantno spustio na koleno i duboko naklonio pred Kolamom. Ali nije

izvadio bodež radi zakletve, ve se digao na noge i pogledao Kolama u lice. Sasvimć uspravan, za glavu i ramena je nadvišavao ve inu muškaraca u holu, a bio je viši ić od Kolama na bini za desetak centimetara. Pogledala sam devojku Laoher. Ubledela je kada se digao na noge, i videla sam da i ona steže pesnice.

Svi pogledi su bili na njemu, ali je on govorio kao da je sam sa Kolamom. Glas mu je bio dubok kao Kolamov, i svaka re se jasno ula.č č

„Kolame Makenzi, dolazim tebi kao ro ak i saveznik. Ne zaklinjem se tebi, jerđ sam se zakleo imenu koje nosim." Usledilo je duboko, prete e režanje mase, ali gač je on ignorisao i produžio. ,Ali ti rado dajem sve što imam; moju pomo i moju dobruć volju možeš imati kad god ih poželiš. Dajem ti svoju poslušnost, kao ro aku i kaođ gospodaru, i smatram da me vezuje tvoja re , dok god moje noge stoje na zemljič klana Makenzi."

Prestao je da govori i stajao je, visok i uspravan, ruku opuštenih kraj tela. Sada je lopta kod Kolama, pomislila sam. Jedna njegova re , jedan znak, i ujutru e moratič ć da ribaju mladi evu krv.ć

Kolam je na tren stajao nepomi no, a onda se nasmešio i ispružio ruke. Nakonč kratkog oklevanja, Džejmi je šake lako položio na Kolamove dlanove.

„Po astvovani smo tvojom ponudom prijateljstva i dobrih namera", jasno je rekaoč Kolam. „Prihvatamo tvoju poslušnost i primamo te s dobrim name- rama kao saveznika klana Makenzi."

U holu je opala napetost, a na galeriji je usledio gotovo ujan uzdah olakšanjač dok je Kolam pio iz svog pehara i ponudio Džejmija. Mladi je prihvatio uz osmeh.ć Umesto uobi ajenog ceremonijalnog gutljaja, me utim, on je pažljivo podigao gotovoč đ punu posudu, nagnuo je i po eo da pije. I nastavio. Usledio je uzdah pomešanogč divljenja i uživanja posmatra a dok su se snažni miši i grla uporno pomerali. Sigurnoč ć e uskoro morati da udahne, pomislila sam, ali ne. Ispraznio je teški pehar doć

poslednje kapi, spustio ga uz nagli udah, i pružio ga Kolamu.„Po astvovan sam ja", rekao je, pomalo grubo, „da se udružim sa klanom koji imač

tako dobar ukus po pitanju viskija."To je propratila urnebesna larma, i on se uputio ka ulazu esto zadržavan od onihč

koji su hteli da mu estitaju rukovanjem ili lupaju i ga po le ima. O igledno Kolamč ć đ č Makenzi nije jedini lan porodice sa ose ajem za teatralan nastup.č ć

Od vru ine je na galeriji bilo zagušljivo, a od dima koji se dizao glava me zabolelać pre nego što se polaganje zakletve završilo, uz nekoliko Kolamovih re i za koje samč smatrala da su inspirativne. Neometen time što je podelio šest pehara žestokog pi a,ć snažni glas je i dalje odjekivao kamenim holom. Bar ga noge ne e boleti no as,ć ć pomislila sam, uprkos onolikom stajanju.

Usledio je snažan povik sa donjeg nivoa, vrisak gajdi i ozbiljna scena se pretopila u nalet haoti ne vike. Još ja i povik je pozdravio kofe piva i viskija koje su se pojavileč č na stalcima, pra ene tanjirima zobenih kola a koji su se pušili, kuvanih iznutrica ić č mesa. G a Fic, koja je sigurno organizovala ovaj deo zbivanja, u potaji se nagnulađ preko ograde, oštro paze i na ponašanje poslužitelja, uglavnom momaka suvišeć mladih da bi se formalno zakleli.

,,A kud li su nestali fazani?", mrmljala je sebi u bradu, nadgledaju i tanjire koji suć stizali. „1 punjene jegulje?" Proklet da je Mango Grant, kožu u mu odrati ako su muć jegulje zagorele!" Donela je odluku, okrenula se i po ela da se probija ka zadnjemč delu galerije, o ito nevoljna da posluživanje ne eg tako zna ajnog kao što je ovač č č gozba prepusti neuvežbanom Mango Grantu.

Iskoristivši priliku, probila sam se za njom, služe i se širokim razmakom u masić koji je ostajao iza nje. Ostali, o ito zahvalni što im se pružila zgodna prilika, pridružilič su mi se u odlasku.

Gda Fic, okre u i se u dnu stepeništa, videla je buljuk žena nad sobom i besno ihć ć prekorila.

„Vi male devojke da po ete pravo u svoje sobe", zapovedila je. „Ako ne ostaneteđ bezbedno dalje od pogleda, bolje se vucite svojim ku ama. Ali nikać kvo zadržavanje po hodnicima, bez virkanja oko oška. Ovde nema nijednog muškog koji nije već ć pripit, a za jedan sat bi e još gore. Ovo ve eras nije mesto za devojke."ć č

Otvorila je vrata i oprezno virnula u hodnik. Pošto je situacija bila ista, najurila ječ žene kroz vrata, jednu po jednu, šalju i ih žurno ka spava im soć ć bama na spratovima.

„Treba li ti neka pomo ?", upitala sam kada sam se poravnala s njom. ,,U kuhinji,ć mislim."

Odmahnula je glavom, ali se nasmešila zbog ponude. „Ne, nema potrebe, devoj e. Kupi se ti sad, nisi ništa bezbednija od ostalih." I nežno me gurnula dač požurim niz slabo osvetljeni prolaz.

Nameravala sam da poslušam njen savet, nakon onog susreta sa straža- rima napolju. Muškarci u holu su divljali, igrali i pili, i ne pomišljaju i da se obuzdaju. Ovoć nije mesto za ženu, složila sam se.

A na i put nazad do svoje sobe bilo je nešto sasvim drugo. Bila sam u neć -poznatom delu zamka i mada sam znala da na slede em spratu postoji hodnik kojimć je on povezan sa hodnikom koji vodi ka mojoj sobi, nisam mogla da na em ništađ nalik stepeništu.

Došla sam oko oška i naletela na grupu pripadnika klana. To su bili muškarcić koje ne poznajem, neki od onih koji su došli iz daljih krajeva koji pripadaju klanu, nenaviknuti na fine manire u zamku. Ili sam bar tako zaklju ila iz injenice da ječ č jedan od njih, o ito u potrazi za klozetom, digao ruke i rešio da se olakša u ugluč hodnika kada sam stigla do njih.

Okrenula sam se istog asa, sa namerom da se vratim putem kojim sam došla,č bilo tamo stepeništa ili ne. Nekoliko ruku se pružilo da me zaustavi, i našla sam se pritisnuta o zid hodnika, okružena bradatim gorštacima sa viskijem u dahu i silovanjem u mislima.

Ne vide i nikakvu svrhu da odugovla i, ovek ispred mene me je zgrabio okoć č č struka i zavukao ruku u moj steznik. Nagnuo se ka meni, ešu i bradomč ćmoje uvo. „A šta misliš o slatkom poljupcu, sada, hrabrim momcima klana Makenzi? Tulah Ard!"

„Erin go brah", grubo sam odgovorila i odgurnula ga iz sve snage. Nestabilan od pi a, zateturao je unazad u jednog svog kompanjona. Sagla sam se u stranu ić pobegla, odbacuju i nespretne cipele dok sam tr ala.ć č

Još jedna prilika se nadnela nada mnom, pa sam oklevala. Izgledalo je da je samo jedan ispred mene, a bar deset iza, pri emu su me i ti brzo stizali uprkosč tovaru pi a. Pojurila sam napred u nameri da klisnem pored njega. On je, me utim,ć đ naglo stao pred mene i ja sam se ukopala u mestu, tako brzo da sam morala rukama da mu se oslonim na grudi da ne bih tresnula u njega. Bio je to Dugal Makenzi.

„Šta do avola...?", po eo je, a onda video muškarce koji me jure. Povuđ č kao me je iza sebe i mojim goniocima dreknuo nešto na gelskom. Oni su protestovali na istom jeziku, ali su nakon kratke razmene koja je zvu ala kao rezanje vukova, odustali ič otišli u potragu za boljom zabavom.

„Hvala vam", rekla sam, malo slu ena. „Hvala. Ja u... Ja u oti i. Nisam niđ ć ć ć trebala da budem ovde dole." Dugal me je kratko pogledao, pa me povukao za ruku da ga pogledam u lice. Bio je raš upan i o ito je u estvovao u pijan enju u holu.č č č č

„Sasvim ta no, devojko", kazao je. „Nisi trebala da budeš ovde. A pošto ve jesi,č ć pa, mora eš da platiš kaznu za to", promrmljao je, a o i su mu sijale u polutami.ć č Zatim me bez upozorenja snažno privukao i poljubio. Poljubio me dovoljno jako da mi povredi usne i razmakne ih. Njegov jezik je zapalacao uz moj, u ustima sam oštro osetila ukus viskija. Rukom me vrsto zgrabio za zadnjicu i pritisnuo uz sebe, takoč da sam kroz moje suknje osetila koliko je ukru en ispod kilta.ć

Pustio me je isto onako naglo kako me zgrabio. Klimnuo je glavom i pokazao niz hodnik, dišu i malo nemirno. Lokna crvenkastosme e kose mu je pala na elo pa juć đ č je sklonio jednom rukom.

„Odlazi, devoj e", rekao je. „Pre nego što platiš ve u cenu."č ćOtišla sam, bosa.

* * *

Posle onolike dreke prethodne no i, o ekivala sam da ve ina stanovnika zamkać č ć odspava do kasno narednog jutra, verovatno teturaju i dole po kriglu piva da seć oporavi kada sunce bude visoko — pod pretpostavkom da neko takav uopšte reši da iza e iz sobe. Ali su Škoti br ani i klan Makenzi žilavijađ đsorta nego što sam mislila, jer je zamak bio košnica znatno pre zore, grubi glasovi su se dozivali po hodnicima, a oružje zveckalo i izme trupkale dok su se muškič spremali za tin al.č

Bilo je hladno i maglovito, ali me je Rupert, koga sam srela u dvorištu na putu ka holu, uveravao da je to najbolje vreme za lov na vepra.

„Zver ima tako debelo krzno da mu mraz nije nikakva prepreka", objašnjavao je, sa puno entuzijazma oštre i vrh koplja na tocilu na nožni pogon, ,,i ose a se takoć ć sigurno kada je magla svuda okolo - ne može da vidi ljude koji mu prilaze, razumeš."

Propustila sam da kažem da to zna i da ni ljudi ne mogu da vide vepra kome seč približavaju, sve dok ne nalete na njega.

Kada je sunce prošaralo maglu krvavom i zlatnom, ekipa za lov se okupila u dvorištu, svi posuti kapljicama i sa pogledima vedrim od iš ekivanja. Bilo mi je dragoč što sam videla da se ne o ekuje da žene u estvuju, ve se zadovoljavaju nu enjemč č ć đ poga a i to enog piva junacima koji odlaze. Kada sam videla veliki broj ljudi kakoč č polazi ka isto noj šumi, naoružanih do zuba kopljima, sekirama, lukovima, tobolcimač i bodežima, pomalo mi je bilo žao vepra.

Takav stav se promenio u zastrašeno poštovanje sat kasnije, kada sam hitno pozvana do ruba šume da previjem rane oveku koji je, kako sam pretč postavila, nespreman u magli naleteo na zver.

„Krvavi Hriste!", rekla sam, ispituju i razjapljenu ranu neravnih ivica koja seć pružala od kolena do sko nog zgloba. „Ovo je životinja napravila? Sta to ona ima,č zube od ner aju eg elika?"đ ć č

„Eh?" Ranjenik je bio beo od šoka, i suviše potresen da mi odgovori, ali me je jedan od onih koji su mu pomogli da stigne iz šume udno pogledao.č

„Nema veze", rekla sam i cimnula da zategnem zavoj koji sam omotala oko povre enog lista. „Odnesite ga do zamka i sredi emo da mu gda Fic da toplu orbu iđ ć č ebad. To se mora zašiti, a nemam ovde potreban pribor."ć

Ravnomerni povici hajka a su još odjekivali po padini pokrivenoj mač glom. Iznenada se za uo prodoran krik koji se izdigao nad maglom i drve em i uplašenič ć fazani su poleteli iz svog skrovišta zastrašeno udaraju i krilima.ć

„Dragi Bože na nebu, šta je sad?" Zgrabila sam pune šake zavoja, prepustila svog pacijenta dušebrižnicima i iz sve sna^e potr ala u šumu.č

Magla je bila guš a ispod granja, pa sam mogla da vidim tek nekoliko metarać ispred sebe, ali su mi uzbu eni povici i zanjihano granje pokazivali kuda treba dađ idem.

To je proletelo pored mene otpozadi. Paze i na povike, nisam ga ula niti videlać č dok nije prošlo, tamna masa koja se kretala neverovatnom brzinom, apsurdno mali rase eni papci gotovo ne ujni po natopljenom liš u.č č ć

Bila sam toliko frapirana iznenadnoš u tog privi enja da mi isprva nije palo nać đ pamet da se uplašim. Prosto sam zurila u maglu tamo gde je nako- strešeno crno udo nestalo. Tada sam, dižu i ruku da sklonim uvojke koji su mi se zalepili za lice,č ć

videla umrljanu crtu preko nje. Pogledala sam dole i videla istu takvu crtu po suknji. Zver je ranjena. Da nije možda onaj krik ispustio vepar?

Pomislila sam da nije tako; prepoznajem zvuk smrtonosnog ranjavanja. A svinja se kretala dobro na svojim nogama kada je prošla pored mene. Duboko sam udahnula i zašla u zid magle, u potrazi za ranjenikom.

Našla sam ga u dnu male kose, okruženog ljudima u kiltovima. Preko njega su raširili svoje jakne da mu bude toplo, ali je tkanina koja mu je pokrivala noge bila zloslutno tamna i natopljena. Široki trag crne zemlje pokazivao je gde se skotrljao niz kosinu, a gomila isprljanog liš a i ispreturane zemlje mesto gde je naleteo na vepra.ć Spustila sam se na kolena pored oveka, skloč nila tkaninu i bacila se na posao.

Jedva sam po ela kada su me povici ljudi oko nas naterali da se okrenem, tek dač vidim kako se prete i oblik pojavljuje, opet ne ujno, iz drve a.ć č ć

Ovog puta sam imala vremena da vidim bodež kako viri iz boka zveri, možda delo oveka koji je ležao na zemlji preda mnom. I zloslutnu žutu slonova u, isflekanuč č crvenom kao i male besne o i.č

Ljudi oko mene, zapanjeni kao i ja, po eli su da se meškolje i dohvataju oružje.č Brže od ostalih, neki visoki ovek je dohvatio koplje za veprove iz ruku drugog koji ječ stajao kao sleden, i iskora io na istinu.č č

Bio je to Dugal Makenzi. Hodao je gotovo nehajno, nose i koplje nisko i stežu ić ć ga s obe ruke, kao da ho e da podigne malo zemlje. Bio je koncen- trisan nać životinju, govore i joj upola glasa, mrmljaju i na gelskom kao da ho e da izmamić ć ć zver iz zaklona drveta kraj kog je stajala.

Prvi juriš bio je nagao kao eksplozija. Zver je proletala, tako blizu da je sme iđ lova ki tartan zalepršao od vetra njenog prolaska. Okrenula se u trenu i vratila se,č mrlja miši avog besa. Dugal je odsko io u stranu kao toreador, ubadaju i je kopljem.ć č ć Nazad, napred, opet. To je bilo manje skakanje a više ples, oba protivnika snažno ukopana, ali toliko okretna da su delovali kao da lebde nad zemljom.

Cela stvar je trajala samo minut ili tu negde, mada je delovalo znatno duže. Završila se kada je Dugal, okre u i se dalje od oštrih kljova, podigao vrh kratkog,ć ć zdepastog koplja i zario ga pravo medu ramena životinje. Usledio je tup udarac koplja i piskavo ski anje od koga su mi se dlake digle na rukama. Male svinjske o ič č su letele levo i desno, okretale se u potrazi za vesnikom zla, a papci su se ukopali duboko u zemlju kada je vepar posrnuo i zaneo se. Ski anje se nastavilo, dižu i se uč ć nehumani pisak kada se teško telo prevrnulo na bok, tako da se nož koji je virio do bal aka zabio u dlakavo meso. Fini papci su ritnuli blato, podižu i krupne busenoveč ć mokre zemlje.

Ski anje je naglo prestalo. Na trenutak je zavladala tišina, a onda pravo svinjskoč groktanje i telo se smirilo.

Dugal nije ekao da se uveri da je ubio životinju, ve ju je obišao i prišaoč ć ranjeniku. Spustio se na kolena i obgrlio jednom rukom ramena ranjenog oveka,č zauzimaju i mesto drugog koji ga je pridržavao. Tanki mlaz krvi je isprskao visokeć jagodice, a sasušene kapljice su mu slepile kosu sa jedne strane.

„Eto, Džordi", kazao je, a grubi glas je naglo postao nežan. „Eto. Sredio sam ga, ove e. U redu je."č č

„Dugale? Jesi li to ti, ove e?" Ranjenik je okrenuo glavu u Dugalovom pravcu,č č mu e i se da otvori o i.č ć č

Bila sam iznena ena, slušaju i dok sam na brzinu proveravala oveku puls iđ ć č znake života. Žestoki Dugal, okrutni Dugal, pri ao je sa ranjenikom tihim glasom,č ponavljaju i re i utehe, grle i oveka, glade i raš upanu kosu.ć č ć č ć č

Spustila sam se u u anj i opet dohvatila gomilu krpa sa zemlje. Rana je bilač č duboka, duga bar dvadeset centimetara od prepone dužinom butine, i iz nje je krv kuljala postojanim mlazom. Istina, nije šikljala; butna arterija nije bila prese ena, štoč je zna ilo da postoje dobri izgledi da se krvarenje zaustavi.č

Ono što se nije moglo zaustaviti bilo je curenje iz ovekovog stomaka, gde suč kljove rasparale kožu, miši e, trbušnu maramicu i utrobu. Tamo nije bilo ošte enihć ć

velikih krvnih sudova, ali su creva bila probušena; mogla sam to jasno da vidim, kroz krzavi procep na koži. Taj tip trbušnih rana je esto fatalan, ak i sa savremenimč č operacionim salama, šavovima i antibioticima pri ruci. Sadržina probušenog creva, koja se slivala u trbušnu duplju, jednostavno je zaga ivala celo podru je i inilađ č č infekciju sasvim izvesnom. A ovde, bez i ega sem ešnjeva belog luka i hajdu keč č č trave da to le im...č

Pogled mi se sreo sa Dugalovim jer je i on posmatrao gnusnu ranu. Usne su mu se pokrenule, ne ujno formiraju i re i iznad ovekove glave, „Može li da preživi?"č ć č č

Nemo sam odmahnula glavom. On je zastao na tren drže i Džordija, a onda seć nagnuo i namerno odvezao podvesku koju sam stavila oko ovekove butine.č Pogledao me je izaziva ki o ekuju i da mu se usprotivim, ali se ja nisam ni maklač č ć izuzev što sam jedva primetno klimnula glavom. Mogla sam da sredim krvarenje i omogu im da oveka na nosilima prenesu u zamak. Da ga vrate u zamak da bi onć č tamo ležao na samrti u sve ve oj agoniji dok stoma na rana gnoji i truljenje se neć č raširi dovoljno da ga ubije, možda uz višednevno previjanje u nesnosnim bolovima. Bolja smrt, možda, bila je ono što mu Dugal daje — da umre isto pod nebom, da krvč njegovog srca isprlja isto liš e umazano krvlju zveri koja ga je ubila. Otpuzala samć preko mokrog liš a do Džordijeve glave i pola njene težine uzela u svoju ruku.ć

„Uskoro e biti bolje", kazala sam, a glas mi je bio postojan, kao i uvek, kao što jeć utreniran da bude. „Bol e uskoro oslabiti."ć

„Da. Bolje je... sada. Više ne ose am nogu... ni ruke... Dugale... jesi li ovde? Jesić li tu, ove e?" Obamrle ruke su naslepo mlatile oveku ispred lica. Dugal ih je vrstoč č č č stegao medu svoje i nagnuo se bliže, mrmljaju i oveku u uvo.ć č

Džordijeva glava se zabacila naglo, a pete su mu se ukopale duboko u blatnjavu zemlju, telo mu je burno protestovalo protiv onoga što je u mislima po eo dač prihvata. Na mahove se borio za dah onako kako to ini ovek koji smrtno krvari,č č žedan kiseonika za kojim mu telo žudi.

Suma je bila vrlo tiha. Ptice nisu cvrkutale po magli, a ljudi koji su strpljivo ekalič š u ureni u senkama drve a bili su utljivi kao i samo drve e. Dugal i ja smo seć ć ć ć ć naginjali nad telo u mukama, mrmljaju i i teše i, dele i prljav, srceparaju i zadatakć ć ć ć pomaganja oveku da umre.č

Povratak uzbrdo do zamka odvijao se u tišini. Ja sam išla pored mrtvaca koga su nosili na improvizovanim nosilima do amovih grana. Iza nas, na sasvim isti na in suč č nosili njegovog neprijatelja. Dugal je išao ispred, sam.

Dok smo ulazili na glavnu kapiju, spazila sam debeljuškastu priliku oca Bejna, seoskog sveštenika, kako prekasno žuri da pomogne palom parohi- janu.

Dugal je zastao, pružaju i ruke da me zaustavi kada sam se okrenula kać stepeništu prema ordinaciji. Nosa i su prošli prema kapeli sa Džordijevimčtelom skrivenim ispod jakni, ostavljaju i nas same u napuštenom hodniku. Dugal meć uhvatio za ru ni zglob i zna ajno pogledao.č č

„Ti si vi ala ranije ljude kako umiru", rekao je ravno. „Nasilno." To nije bilo pitanje,đ ve bezmalo optužba.ć

„Mnoge", odgovorila sam podjednako ravno. Zatim sam se otrgla, ostavilaga da stoji tamo i otišla da se pobrinem za živog pacijenta.* * *

ak je i onako odvratna Džordijeva smrt samo privremeno omela proČ slavu. Njemu je održana raskošna pogrebna misa u kapeli zamka tog popod- neva, a igre su po ele narednog jutra.č

Videla sam malo od njih, pošto sam bila zauzeta krpljenjem njihovih u eč snika. Jedino u šta sam bila sigurna u pogledu autenti nih hajlendskih igara bilo je da trajuč

doveka. Uvezala sam nekog trapavka koji je uspeo da se ise e pokušavaju i da igrač ć izme u ma eva, namestila sam slomljenu nogu nesre - niku koji se našao na putuđ č ć nehatno ba enog kladiva i delila sam ricinusovo ulje i poto arku bezbrojnoj deci kojač č su preterala sa slatkišima. Do kasnog popodneva bila sam vrlo iscrpljena.

Popela sam se na sto ordinacije da bih provukla glavu kroz mali prozor i udahnula malo svežeg vazduha. Vika, smeh i muzika sa polja gde se održavaju igre su prestali. Dobro. To zna i da ne e biti novih pacijenata, bar ne do suč ć tra. Sta je ono Rupert rekao da e slede e da rade? Ga anje lukom i strelom? Hmm. Proverila samć ć đ zalihe zavoja i umorno zatvorila ordinaciju za sobom.

Izašla sam iz zamka i zaputila se nizbrdo ka štalama. Prijalo bi mi društvo koje nije ljudsko, koje ne pri a i ne krvari. Tako e sam mislila da bih mogla na i Džejmija,č đ ć kako god da mu je prezime, i opet pokušati da se izvinim što sam ga uvalila u polaganje zakletve. Istina, dobro se izvukao, ali je o ito da se tamo uopšte ne bič našao da je od njega zavisilo. Sto se ti e tra eva koje sada možda Rupert širi oč č našoj ljubavnoj aferi, o tome nisam htela ni da mislim.

Sto se ti e moje daljne sudbine, i o tome radije ne bih mislila, ali sam bilač ube ena da u morati, pre ili kasnije. Pošto sam onako spektakularno oma- nula dađ ć pobegnem na po etku Okupljanja, pitala sam se da li e možda šanse biti bolje nač ć njegovom kraju. Istina je da e mnogi konji odlaziti, zajedno sa posetiocima. Ali e ić ć dalje dosta konja iz dvorca ostati. Uz nešto sre e, nestać nak jednog od njih bi eć pripisan slu ajnoj kra i; dosta sumnjivih protuva se muvalo po vašaru i igrama. A uč đ metežu odlaska, moglo bi pro i neko vreme pre nego što neko otkrije da me nema.ć

Vukla sam se duž ograde, razmatraju i kojim putem da bežim. Problem jeć predstavljalo to što sam samo približno imala ideju gde sam, uz napomenu da znam kuda ho u da odem. A pošto su me sada poznavali prakti no svi Makenzijevi odć č Leoha do granice, zbog mog bavljenja medicinom tokom igara, ne u smeti nikoga dać pitam za pravac.

Iznenada sam se upitala da li je Džejmi rekao Kolamu ili Dugalu za ne- uspeli pokušaj bega u no i polaganja zakletve. Nijedan od njih mi to nije pominjao, zna i dać č možda nije.

U ogra enom prostoru spolja nije bilo konja. Gurnula sam vrata štale i srce mi jeđ presko ilo takt kada sam ugledala Džejmija i Dugala kako sede na bali sena.č Izgledali su gotovo zaprepaš eni mojim prisustvom kao i ja njihoć vim, ali su galantno ustali i pozvali me da sednem.

,,U redu je", rekla sam polaze i nazad ka vratima. „Nisam nameravala da vamć ometam razgovor."

„Ma ne, devojko", rekao je Dugal, „ono što sam upravo pri ao Džejmiju odnosi seč i na tebe."

Dobacila sam kratak pogled Džejmiju, koji je odgovorio malo odmahuju i glavom.ć Zna i, nije Dugalu rekao za moj pokušaj bega.č

Sela sam, pomalo zaziru i od Dugala. Prisetila sam se male scene u hodć niku u no i polaganja zakletve, mada je on od tada nije pominjao ni re ju ni delom.ć č

„Odlazim za dva dana", rekao je iznenada. „1 vodim vas dvoje sa sobom."„Kuda nas vodite?", upitala sam, zaprepaš ena. Srce mi je zalupalo brže.ć„Po zemljama Makenzijevih. Kolam ne putuje, pa pose ivanje onih koji ne moguć

da dodu na Okupljanje ostaje meni. I da se pobrinem za neke posli e tu i tamo..."ć Odmahnuo je glavom, odbacuju i to kao nevažno.ć

,Ali zašto mene? Zašto nas, ho u da kažem?", zahtevala sam odgovor.ćRazmišljao je o tome na tren pre nego što je odgovorio. „Sto, Džejmi je spretan

momak oko konja. A što se tebe ti e, devoj e, Kolam je smatrao pametnim da teč č

odvedem sve do Fort Vilijama. Tamošnji komandant možda može da... pomogne u tvom traganju za rodbinom u Francuskoj." Ili da pomogne vama, pomislila sam, da utvrdite ko stvarno jesam. I koliko toga drugog mi ne govorite? Dugal je piljio u mene, o ito se pitaju i kako u primiti novosti.č ć ć

,,U redu", rekla sam mirno. „To zvu i kao dobra zamisao." Spolja mirna, u sebič sam likovala. Kakva sre a! Sada ne u morati da pokušavam da pobegnemć ćiz zamka. Dugal e me sam odvesti ve i deo puta. A iz Fort Vilijama, mislila sam dać ć mogu sama bez puno teško a da na em put. Do Kreg Na Dana. Do krugać đ uspravnog kamenja. I uz malo sre e, nazad ku i.ć ć11Razgovori s advokatomProjahali smo kroz kapije zamka Leoh dva dana kasnije, baš pred svitanje. Po dva, tri i etiri, uz zvuke doviknutih oproštaja i dozivanje divljih gusaka sa jezera, konji suč pažljivo gazili po kamenom mostu. Povremeno sam bacala poglede nazad, dok zamak kona no nije nestao iza zavese treperave magle. Pomisao da nikada višeč ne u videti sumornu gomilu kamenja i njene stanovnike izazvala je u meni udanć č ose aj žaljenja.ć

Topot kopita kao da je bio prigušen maglom. Glasovi su se uli neobi no dalekoč č kroz vlažan vazduh, tako da su se ponekad pozivi sa daljeg kraja kolone uli isto kaoč i ostali, dok bi se zvuk susednog razgovora gubio u mrmljanje. To je bilo kao da jašete kroz paru koju nastanjuju utvare. Bestelesni glasovi su lebdeli u vazduhu, govore i daleko, a zatim neverovatno blizu.ć

Meni je zapalo mesto posred kolone, tako da mi je sa jedne strane bio neki ratnik kojem nisam znala ime, a sa druge Ned Gauen, mali pisar koga sam videla na poslu u Kolamovom holu. Bio je i više od pisara, shvatila sam kada smo porazgovarali tokom puta.

Ned Gauen je bio advokat. Ro en, odgojen i obrazovan u Edinburgu, savršenođ se uklapao u tu ulogu. Sitan, postariji ovek jasnih, preciznih navika, nosio je kaputč od finog materijala, kvalitetne vunene arape, lanenu košulju iji je rub imao najblažič č nagoveštaj ipke, i jaha e pantalone od tkanine koja je bila lepo na eni kompromisč ć đ izme u surovih uslova putovanja i statusa njegovog zvanja. Male nao are sa zlatnimđ č okvirom, uredna traka za kosu i dvorogi šešir od plavog filca upotpunjavali su sliku. Bio je tako savršeno ovek prava koji se drži suštine da nisam mogla da gač pogledam a da se ne osmehnem.

Jahao je pored mene na mirnoj kobili ije je sedlo bilo optere eno sa dveč ć ogromne torbe od iznošene kože. Objasnio mi je da jedna sadrži alatke njegovog zanata; rog za mastilo, pera i hartiju.

„A emu služi druga", upitala sam, odmeravaju i je pogledom. Dok se prva torbač ć nadula od sadržine, druga je izgledala skoro prazna.

,,Oh, ta je za najamninu gospodaru", odgovorio je advokat, lupaju i mlić tavu torbu.„Mora da onda o ekuje dosta najamnine", sugerisala sam. G. Gauen ječ

dobronamerno slegao ramenima.„Ne baš toliko, draga moja. Ali e ve ina toga biti u sitnini. A ona, na žalost,ć ć

zauzima više mesta nego ve e nov anice." Nasmešio se, nakratko iskri- vivši uske,ć č suve usne. „Ali je i pored toga, teška gomila bakra i srebra i dalje lakša za transport od glavnine gospodarevog prihoda."

„Vre e žita i svežnjevi repe imaju bar tu zgodnu stranu da ne mrdaju. Žić vina, ako se pravilno uveže ili zatvori, protiv toga nemam prigovora. Ni protiv koza, mada su one malo nezgodne jer se hrane svim i sva im; jedna mi je pojela maramicu prošleč godine, mada moram priznati da sam sam kriv pošto mi je virila iz džepa kaputa."

Tanke usne su se skupile u odlu nu crtu. „Ove godine sam, me utim, dao jasnač đ uputstva. Ne emo primati žive svinje."ć

Potreba da se zaštite torbe na sedlu g. Gauena i dvoja kola objašnjavala je prisustvo dvadesetak ljudi koji su sa injavali ostatak grupe za skupljanje poreza,č pretpostavljala sam. Svi su bili naoružani i na konjima, a bilo je i nekoliko tovarnih životinja za koje sam smatrala da nose zalihe potrebne grupi. G a Fic mi je tokomđ opraštanja i bodrenja rekla da e smeštaj biti primitivan ili da ga ne e biti, i da emoć ć ć mnoge no i provesti kraj puta.ć

Bila sam prili no radoznala da saznam šta je navelo oveka sa o itimč č č kvalifikacijama kao što je g. Gauen da prihvati mesto u zabitom škotskom Hajlendsu, daleko od pogodnosti civilizovanog života na koji je sigurno bio naviknut.

„Pa, što se toga ti e", kazao je odgovaraju i na moje pitanje, „kao mladi , imaoč ć ć sam malu praksu u Edinburgu. Sa ipkanim zavesama i prozorom, i sjajnomč mesinganom plo icom na vratima na kojoj je bilo urezano moje ime. Ali sam seč prili no umorio od sastavljanja oporuka i prenosa vlasništva i sretanja istih lica nač ulici, iz dana u dan. Pa sam otišao", prosto je rekao.

Kupio je konja i neke namirnice i pošao, bez ideje kuda ide, ili šta e da radi kadć tamo stigne.

„Vidite, moram da priznam", kazao je usiljeno tapkaju i nos maramicom sać izvezenim monogramom, „da imam sklonost ka... avanturama. Pa ipak, ni moj status ni porodi ni istorijat me nisu u inili pogodnim da budem drumski razbojnik ilič č moreplovac, što su bila najavanturisti kija zanimanja koja samču to vreme mogao zamisliti. Umesto toga, odlu io sam se da mi je najbolje dač krenem gore, u Hajlends. Mislio sam da u vremenom uspeti da navedem nekogć vodu klana da, pa, da me pusti da mu služim na neki na in."č

A tokom svojih putovanja, zaista je naišao na takvog vodu.„Jakob Makenzi", rekao je uz osmeh, prise aju i se drage osobe. ,A taj je bioć ć

pokvareni stari ridi lupež." G. Gauen je klimnuo prema elu kolone, gde je sjajnač kosa Džejmija Maktaviša blistala u magli. „Njegov unuk mu je vrlo sli an, razumete.č Prvi put smo se sreli preko cevi pištolja, Jakob i ja, jer me je plja kao. Predao samč svog konja i torbe voljno, pošto i nisam imao izbora. Ali verujem da je bio zate enč kada sam insistirao da mu se pridružim, peške ako mora."

„Jakob Makenzi. To bi bio Kolamov i Dugalov otac?", upitala sam.Postariji advokat je klimnuo glavom. „Da. Naravno, on tada nije bio gospodar. To

se desilo nekoliko godina kasnije... uz vrlo malu pomo s moje strane", dodao jeć skromno. „Stvari su tada bile... manje civilizovane", rekao je nostalgi no.č

,,Oh, zaista?", u tivo sam rekla. ,A Kolam vas je, hmm, nasledio, tako- reci?č„Tako nekako", složio se g. Gauen. „Bilo je malo zbrke kada je Jakob umro,

razumeš. Kolam je bio naslednik Leoha, nema sumnje, ali on..." Advokat je zastao, gledaju i napred i nazad da bi se uverio da niko nije dovoljno blizu da na uje. Ratnicić č su me utim odjahali napred da stignu ostale, a kola su za nama zaostajala za etiriđ č dužine.

„Kolam je bio kompletan ovek negde do osamnaeste", nastavio je pri u, ,,ič č obe avao je da e biti dobar voda. Uzeo je Leticiju za ženu kao deo saveznišć ć tva sa Kameronima - ja sam sastavio bra ni ugovor", dodao je kao fusnotu, „ali ubrzo posleč ven anja gadno je pao, tokom nekog prepada. Polomio dugu kost u butini, a ona ječ loše zarasla."

Klimnula sam glavom. Tako je moralo biti, naravno.

,A onda je", uz uzdah je produžio g. Gauen, „prerano ustao iz kreveta, i skotrljao se niz stepenice tako da je polomio i drugu nogu. Ležao je skoro godinu dana, ali je ubrzo postalo jasno da je ošte enje trajno. A tada je Jakob, na nesre u, umro."ć ć

Sitni ovek je zastao da sredi misli. Opet je bacio pogled napred, kao da nekogč traži. Pošto ga nije našao, opet se skrasio u sedlu.

„To je bilo približno u vreme kada se dešavala cela ona gužva oko udaje njegove sestre", kazao je. ,A Dugal... pa, plašim se da se on nije baš lepo po-neo tokom cele te afere. U suprotnom bi, znaš, u to vreme Dugal mogao biti proglašen za vodu, ali se smatralo da još ne ume da dovoljno zrelo rasu uje."đ Odmahnuo je glavom. ,,Oh, usledila je gadna gungula oko toga. Tu su bili ujaci i stri evi i svi ostali, i veliko Okupljanje da reši stvar."č

„Ali su rešili da izaberu Kolama, na kraju?", kazala sam. Opet sam se divila snazi li nosti Kolama Makenzija. I, bacaju i pogled na sparušenog ove uljka koji je jahaoč ć č č pored mene, bila sam sklona da poverujem da je Kolam imao sre e i u izboruć saveznika.

„Jesu, ali samo zato što su se bra a vrsto držala zajedno. Nije se sumnjalo uć č Kolamovu odvažnost, niti u njegov razum, ve samo u telo. Bilo je jasno da onć nikada više ne e mo i da svoje ljude povede u bitku. Ali je tu bio Dugal, živ i zdrav,ć ć mada pomalo nemaran i svojeglav. A on je stao iza stolice svog brata i zakleo se da e poštovati Kolamovu re i biti njegove noge i ruka s ma em na polju. Zato seć č č

pojavio predlog da se Kolamu dozvoli da bude gospodar, kao što bi ina e i postao, ač da Dugal bude vojskovo a, da vodi klan tokom bitke. To se nije desilo po prvi put",đ dodao je uko eno.č

Skromnost sa kojom je kazao ono „Pojavio se predlog...", u inila je jasnim iji ječ č to predlog bio.

,,A iji ste vi ovek?", pitala sam. „Kolamov ili Dugalov?"č č„Moji interesi moraju biti uz klan Makenzi u celini", okolišno je rekao g. Gauen.

„Ah formalno gledano, zakletvu sam položio Kolamu."ista forma, kad bi se lagali, pomislila sam. Gledala sam polaganje zakleČ tve,

mada nisam mogla da se setim ta no advokata me u onolikim ljudima. Niko niječ đ mogao da prisustvuje ceremoniji i ostati ravnodušan, ak ni ro eni advokat. A sitnič đ ovek na ri oj kobili, makar bio suv kao saraga i do srži u bavljenju zakonom, sam ječ đ

rekao da je u duši romantik.„Mora da je utvrdio da ste mu velika pomo ", rekla sam diplomatski.ć,,Oh, u inim ja ponešto s vremena na vreme", kazao je, „neke sitnice. Kao i zač

druge. Ako vam zatreba savet, draga moja", rekao je, iskreno blistaju i, „slobodno mić se obratite. U moju diskreciju se možete pouzdati, uveravam vas." Neobi no seč naklonio iz sedla.

,,U istoj meri kao i u vašu lojalnost Kolamu Makenziju?", kazala sam, podižu ić obrve. Male sme e o i su pogledale pravo u moje, i videla sam i promu urnost iđ č ć humor koji su vrebali iz izbledelih dubina.

„Ah, pa", kazao je bez izvinjenja. „Vredi pokušati."„Verujem da je tako", odgovorila sam, jer me je ovo više zabavljalo nego

razbesnelo. „Ah ja uveravam vas, g. Gauen, da nemam potrebu za vašomdiskrecijom, bar za sada." Ovo je zarazno, pomislila sam uvši sebe. Zvu ala samč č baš kao on.

„Ja sam engleska dama", dodala sam odlu no, ,,i ništa više. Kolam gubi svoječ vreme — i vaše — pokušavaju i da iz mene iscedi tajne koje ne postoje." Ili kojeć postoje ali se ne mogu izre i, pomislila sam. Diskrecija g. Gauena možda jesteć bezgrani na, ali ne i njegovo uverenje.č

„Nije vas valjda poslao da iz mene iznudite neko pogubno otkri e?", htela sam dać znam, iznenada pogo ena tom pomisli.đ

,,Oh, ne." G. Gauen se kratko nasmejao toj ideji. „Ne, zaista, draga moja. Ja ispunjavam važnu ulogu u upravljanju evidencijom i priznanicama za Du- gala, i izvršavam neke male pravne zahteve ako ih imaju pripadnici klana u daljim predelima. A plašim se da ak i u svom poodmaklom dobu nisam u potpunostič prerastao nagon da tražim avanturu. Stvari su sada mnogo sre enije nego što suđ bile" - ispustio je uzdah koji je možda ozna avao žaljenje - „ali uvek postojič mogu nost plja ke na drumu, ili napada blizu granice."ć č

Potapšao je drugu torbu na sedlu. „Ova torba nije sasvim prazna, znaš." Otvorio je preklop dovoljno da na tren vidim par pištolja uvijenih drški, ušuškanih tako da se lako mogu dohvatiti.

Odmerio me je pogledom koji je upio svaki detalj moje ode e i izgleda.ć„Vi biste stvarno trebali da budete naoružani, draga moja", rekao je tonom blagog

prekora. „Mada pretpostavljam da je Dugal mislio da ne bi bilo prikladno... ipak. Razgovara u s njim o tome", obe ao je.ć ć

Ostatak dana smo proveli u prijatnom razgovoru, lutaju i izme u njegoć đ vih prise anja na drage prošle dane kada su muškarci bili muškarci, i kada je pogubnić korov civilizacije manje remetio privla nu divljinu Hajlendsa.č

Kada je pala no , ulogorili smo se na istini pored puta. Imala sam ebe,ć č ć smotano i vezano iza sedla, i s njim sam se spremila da provedem prvu no otkadć sam se oslobodila zamka. Kada sam otišla od vatre i uputila se mestu iza drve a,ć me utim, bila sam svesna da me pogledi prate. ak i na otvorenom,đ Čizgledalo je, sloboda ima jasne granice.* * *

Do prvog mesta za zastanak stigli smo u podne drugog dana. To je bila samo skupina od tri ili etiri brvnare, izdvojene od puta u podnožju nekog brdašca. Iz jedneč od njih su izneli tronošce da Dugal sedne, a daska - koju je neko razborito poneo u kolima - položena je preko druga dva da bi g. Gauen imao površinu za pisanje.

On je izvukao veliki kvadrat uštirkanog platna iz džepa svog kaputa i uredno ga položio preko panja koji e privremeno poslužiti još ne emu sem cepanju drva. Seoć č je na njega i po eo da razmešta mastilo, ra unovodstvene knjige i priznanice,č č manirima tako staloženim kao da je još uvek iza svojih ipkanih zavesa u Edinburgu.č

Jedan po jedan, ljudi iz obližnjih ku ica su se pojavljivali da obave godišć nje poslovanje sa gospodarevim predstavnikom. To su bila opuštena zbivanja koja su se odvijala sa znatno manje formalnosti nego dešavanja na Holu zamka Leoh. Svaki ovek bi prišao, upravo pristigao iz polja ili staje, privukao slobodnu stoli icu, seoč č

pored Dugala u prividnoj jednakosti, objašnjavao, prigovarao ili prosto askao.ćNeki bi se pojavio sa jednim ili dva snažna sina, koji su nosili džakove žita ili

vune. Na kraju svakog razgovora, neumorni Ned Gauen bi ispisao priznanicu da je pla en godišnji najam, upisao to uredno u svoju knjigu i trgao prstom prema jednomć od ljudi koji su terali kola, a on bi poslušno bacio isplatu na kola. Rede se dešavalo da hrpica metalnog novca nestane u dubinama kožne torbe uz tiho zveckanje. U me uvremenu, ratnici su se izležavali ispod drve a ili se gubili na šumovitoj re nojđ ć č obali — da bi lovili, pretpostavljala sam.

Varijacije ove scene su se ponavljale narednih dana. Tu i tamo bi me neko pozvao u ku icu na sok od jabuke ili mleko, i sve žene bi se zgurale u jedinu maluć prostoriju da pri aju sa mnom. Ponekad je skupina grubih koliba bila dovoljno velikač da opravda postojanje kr me ili ak gostionice, pa bi to mesto na jedan dan postaloč č Dugalov štab.

Povremeno bi najam bio pla en konjem ili ovcom, ili nekom drugom životinjom.ć Njih bi obi no trampili sa nekim iz susedstva za nešto lakše pre- nosivo, ili bi, akoč Džejmi zaklju i da tog konja vredi uklju iti u ergelu zamka, bio pridodat našojč č povorci.

Pitala sam se oko Džejmijevog prisustva u ekipi. Iako je mladi nesporno dobroć poznavao konje, poznavala ih je ve ina ljudi u ekipi, uklju uju i i samog Dugala. Ać č ć ako se tome doda da su konji retko bili sredstvo pla anja i da nisu bili nekogć naro itog porekla, pitala sam se zašto su smatrali nužnim da povedu stru njaka zač č to. Tek nedelju dana nakon što smo pošli, u nekom selu ije ime se ne da izgovoriti,č shvatila sam pravi razlog zašto je Dugal hteo Džejmija.

Selo, mada malo, bilo je dovoljno veliko da se pohvali kr mom sa dva ili tri stola ič nekoliko klimavih stolica. Tu je Dugal održavao svoja saslušanja i sakupljanje najamnine. I nakon prili no nesvarljivog ru ka od soljene govedine i repe,č č preuzeo je glavnu ulogu, pla aju i pivo meštanima koji su se zadržali posleć ć obavljanja transakcija, i nekima koji su naišli po završetku dnevnih poslova, da zure u pridošlice i uju novosti koje smo doneli sa sobom.č

Sedela sam utke na klupi u ošku, pijuckaju i gorko pivo i uživaju i u predahuć ć ć ć od jahanja. Nisam puno obra ala pažnju na ono što je Dugal goć vorio, a prelazio je sa gelskog na engleski i nazad, prenosio glasine i pri ao o poljoprivredi, pa nešto što ječ zvu alo kao vulgarne šale ili opširne pri e.č č

Dokono sam se pitala koliko e vremena ovim tempom trebati da stić gnemo do Fort Vilijama. I kada stignemo, kako ta no mogu najbolje da se rastanem od Škota izč zamka Leoh a da se ne zapetljam isto tako sa garnizonom engleske vojske. Izgubljena u svojim mislima, nisam primetila da ve izvesno vreme govori samoć Dugal, kao da drži nekakav govor. Prisutni su ga slušali pažljivo, uz povremeno dobacivanje i usklike. Polako se osveš uju i gde se nalazim, shvatila sam da onć ć vešto navodi slušaoce ka istinskom uzbu enju oko ne ega.đ č

Pogledala sam okolo. Debeli Rupert i mali advokat, Ned Gauen, sedeli su uza zid iza Dugala slušaju i tako napeto da su im krigle stajale zaboravljene. Džejmi, mršte ić ć se svojoj krigli, bio je pognut i oslonjen laktovima na sto. Šta god da je Dugal govorio, izgledalo je da mu se to ne dopada.

Bez upozorenja, Dugal je ustao, dograbio Džejmija za kragnu i povukao. Stara i ve otrcana, košulja se jasno rascepila duž šavova. Potpuno zate en, Džejmi seć č sledio. O i su mu se suzile, i videla sam kako steže vilice, ali se nije pomerio dok ječ Dugal sklanjao u stranu rasparane komade tkanine da njegova le a pokažeđ posmatra ima.č

Usledio je opšti uzdah od pogleda na le a u ožiljcima, a potom žamor uzbu eneđ đ ozloje enosti. Otvorila sam usta, a tada ula re „Sasenah", izgođ č č vorenu ne baš ljubaznim tonom, pa sam ih zatvorila.

Džejmi je, skamenjenog lica, ustao i odmakao se od male grupe koja se okupila oko njega. Pažljivo je sljuštio ostatke košulje, gužvaju i tkaninu u loptu. Neka starijać sitna žena, koja mu je dopirala do lakata, odmahivala je glavom i pažljivo ga tapšala po le ima, govore i na gelskom nešto što sam protuma ila kao utešne opaske. Akođ ć č su to i bile, o ito nisu postigle željeni efekat.č

On je lakonski odgovorio na malobrojna pitanja prisutnih. Dve ili tri mla e devojkeđ koje su došle da donesu pivo svojih porodica skupile su se

blizu daljeg zida, intenzivno šapu u i medu sobom, esto pogledaju i kruć ć č ć pnim o ima po sobi.č

Pogledavši Dugala tako da je mogao starijeg oveka pretvoriti u kamen, Džejmič je ostatke svoje košulje bacio u ugao ognjišta i napustio sobu u tri duga koraka, odbacuju i sažaljivo mrmljanje mase.ć

Kada joj je uskra en taj spektakl, publika se okrenula nazad Dugalu. Nić sam razumela ve inu komentara, mada su oni delovi koje sam pokupila bili vrlo anti-ćengleski po prirodi. Lomila sam se izme u želje da ispratim Džejđ mija napolje i neprimetnog ostanka na mestu. Ipak, verovala sam da ne želi društvo pa sam se skupila nazad u svoj ošak i držala glavu pognutu, prou ać č vaju i svoj zamagljen,ć bledi odraz na površini vr a.č

Zveckanje metala me je nateralo da dignem pogled. Jedan od muškaraca, jedar sitni seljak bacio je nekoliko nov i a pred Dugala, i izgleda da je i sam održao kratakč ć govor. Odmakao se, pal eva zaka enih za pojas, kao da ne im izaziva ostale. Posleč č č nesigurne pauze, jedan ili dvojica odvažnih su sledili pri- mer, a onda još nekoliko njih, vade i bakrenjake i penije iz torbica. Dugal im je zdušno zahvalio, mašu ić ć rukom ka gazdi za još jednu turu piva. Zapazila sam da advokat Ned Gauen uredno slaže nove priloge u drugi pregradak, odvojen od onog koji je koristio za najamninu Makenzijevih namenjenu Kolamovom sanduku, pa sam shvatila šta je morala biti svrha Dugalove male predstave.

Bune, kao i ve ina drugih poslovnih poduhvata, zahtevaju kapital. Poć dizanje i opremanje svake vojske traži zlato, kao i izdržavanje vojskovo a. A prema ono malođ što sam zapamtila o princu arliju Lepom, mladom preČ tendentu na tron, deo njegove podrške jeste stizao iz Francuske, ali je deo finansija za neuspeli ustanak poticao iz plitkih, ofucanih džepova onih kojima je trebao da vlada. Što zna i da su Kolam, ilič Dugal, ili obojica, jakobinci; pristalice mladog pretendenta protiv zakonitog vladara na prestolu Engleske, Džordža II.

Kona no, i poslednji seljaci i farmeri su otišli na ve eru, a Dugal je ustao ič č protegao se, gledaju i umereno zadovoljno, kao ma ka koja je pokupila bar mleko,ć č ako ne i kajmak. Odmerio je manju vre icu novca, pa je bacio Nedu Gauenu nać uvanje.č

„Ah, dosta dobro", primetio je. „Ne možeš o ekivati puno od ovako mač log mesta. Ali kada bismo i drugde ostvarivali ovoliko, bila bi to suma za poštovanje."

„'Za poštovanje' nije baš izraz koji bih ja upotrebila", rekla sam, uko eno ustaju ič ć sa svog skrivenog mesta.

Dugal se okrenuo, kao da me prvi put prime uje.ć„Ne?", rekao je, kriveei usne od iznena enja. „Zašto da ne? Imate li nekuđ

primedbu što lokalni podanici daju svoj doprinos za podršku suverena?"„Nikakvu", kazala sam sre u i njegov pogled. „Bez obzira na to koliko je suveren.ć ć

Ono što mi se ne svi a jesu vaši metodi prikupljanja."đDugal me pažljivo prou avao, kao da bi mu moje lice moglo nešto re i. „Bezč ć

obzira na to koliko je suveren?", tiho je ponovio. „Mislio sam da ne razumete gelski."„1 ne razumem", kratko sam odgovorila. „Ali imam ose aj koji mi je uroć en, i dvađ

uva koja ispravno funkcionišu. I, kako god da 'U zdravlje kralja Džordža' glasi na gelskom, veoma sumnjam da zvu i kao 'Brah Stjuart'."č

Zabacio je glavu i nasmejao se. „To je ta no", složio se. „Rekao bih vam kako seč ta no na gelskom kaže za vašeg nadre enog gospodara i vladara, ali te re i nisuč đ č prikladne za uši dame, bila ona Sasenah ili ne."

Nagnuo se, iskopao klup e košulje iz pepela na ognjištu i sa njega skinuoč najgoru ad.Č

„Pošto vam se ne dopadaju moji metodi, možda biste hteli da ih popravite", predložio je bacaju i uništenu košulju meni u ruke. „Uzmite iglu od gazdarice ić popravite je."

„Da je popravim ja?" Tutnula sam je nazad u njegove ruke i okrenula se da po em.đ

„Kako vam volja", prijatno je rekao Dugal iza mojih le a. „Džejmi onda može dađ zakrpi košulju sam, ako niste raspoloženi da pomognete."

Zastala sam, a onda se oklevaju i okrenula i pružila ruku.ć,,U redu", po ela sam, ali me je prekinula krupna šaka koja se prikrala preko mogč

ramena i zgrabila košulju od Dugala. Upu uju i neproziran poć ć gled jednako njemu i meni, Džejmi je gurnuo košulju pod mišku i napustioprostoriju isto onako tiho kao što je i ušao.* * *

Smeštaj za narednu no smo našli u ku ici seljaka sa malo zemlje. Ili bi treć ć balo da kažem ja sam našla. Muškarci su spavali napolju, razbacani po raznim gomilama sena, na kolima ili bokorima paprati. Poštuju i moj pol ili status poluzarobljenika,ć meni su dali slamaricu na podu unutra, blizu ognjišta.

Iako je moja slamarica delovala znatno izazovnije nego obi an krevet na kome ječ spavala cela šesto lana porodica, prili no sam zavidela muškarcima što spavaju nač č otvorenom. Vatra nije bila ugašena, samo prigušena preko no i, a vazduh u ku ici jeć ć bio zagušljiv od toplote i mirisa i zvukova bacaka- nja, prevrtanja, jecanja, hrkanja, znojenja i prdeža.

Nakon nekog vremena, digla sam ruke od spavanja u tako zagušljivoj atmosferi. Ustala sam i tiho se iskrala, nose i ebe sa sobom. Vazduh napolju je bio tako svežć ć u poredenju sa prenatrpanoš u unutra da sam se oslonila na kameni zid i žudno gać punim plu ima udisala onako prijatno hladnog.ć

Tu je bio stražar koji je tiho i na oprezu sedeo pod drvetom na stazi, ali me je samo kratko pogledao. O ito zaklju ivši da ne u daleko oti i u svom pre- meštanju,č č ć ć vratio se deljanju malog predmeta koji je držao u rukama. Mesec je sijao jasno, i se ivo malog sgian dhu je treperilo u lisnatim senkama.č

Obišla sam ku icu i otišla malo putem uzbrdo iza nje, pažljivo zagledaju i dać ć nema usnulih prilika u travi. Našla sam prijatno izdvojeno mesto izme u dva velikađ kamena i napravila sebi udobno gnezdo od nagomilane trave i ebeta. Skrozć ispružena na zemlji, promatrala sam pun mesec na sporom putovanju preko neba.

Upravo tako sam gledala mesec kako se diže kroz prozor zamka Leoh, prve no ić mojeg neželjenog dolaska Kolamu u goste. Mesec dana je prošlo, dakle, od mog pogubnog prolaska kroz krug uspravnog kamenja. Sada sam bar znala zašto je kamenje postavljeno tamo.

Naizgled ni od kakvog velikog sopstvenog zna aja, ono je bilo reper. Baš kao štoč znak upozorava na opasnost od pada kod ruba litice, uspravno kamenje je imalo za cilj da upozori na opasnu ta ku. Ta ku gde... šta? Gde je kora vremena tanka? Gdeč č nekakva kapija stoji otvorena? Mada tvorci uspravnog kamenja i nisu znali šta obeležavaju. Za njih, ta je ta ka sadržavala užasnu misteriju i mo nu magiju; ta kač ć č gde ljudi nestaju bez upozorenja. Ili se pojavljuju, možda, niotkuda.

To je bila prava pomisao. Šta bi se desilo, pitala sam se, da je neko bio prisutan na Kreg Na Danu kada sam se naglo pojavila? Pretpostavila sam da to zavisi od vremena kada neko u e. Ovde, da me je seljak sreo pod takvim okolnostima,đ nesumnjivo bih bila proglašena vešticom ili vilom. Verovatnije vilom, kada grunem u postojanje baš na tom brdu, sa njegovom reputacijom.

A možda je baš od toga i steklo takvu reputaciju, pomislila sam. Ako su ljudi mislili da su godine iznenada nestale, ili se isto tako iznebuha pojavileniotkuda na nekoj ta ki, razumno je pretpostaviti da se da ime takvoj zač bavi.

Progurala sam stopalo van ebeta i po ela da mlatim nožnim prstima poć č mese ini. Nimalo nalik vili, kriti ki sam zaklju ila. Visoka gotovo sto sedamdeset, bilač č č sam prili no visoka za ženu u tom vremenu; visoka koliko i mnogi muškarci. Poštoč mi je zato bilo teško da po em za nekog iz Malenog naroda, verovatno bi međ smatrali vešticom ili nekakvim zlim duhom. Kada se ima u vidu ono malo što sam znala o teku im na inima obra una sa takvim pojavama, ostalo mi je samo dać č č budem zahvalna što me niko, zapravo, nije video kada sam se pojavila.

Dokono sam se pitala šta bi se desilo da se to odigralo u suprotnom smeru. Šta ako neko nestane iz ovog vremena i usko i u moje sopstveno? To je, na krajuč krajeva, upravo ono što sam nameravala da u inim, ako postoji ikakva šansa dač uspe. Kako bi neki moderni Škot, poput g e Bakanan iz pošte, rea- govao da muđ neko nalik Murtagu iznenada bane iz zemlje pravo pred noge?

Najverovatnija reakcija, pomislila sam, bila bi da pobegne, da pozove policiju, ili možda da ne preduzme ništa, osim da ispri a svojim prijateljima i komšijama oč najneverovatnijoj stvari koja se desila neki dan...

A što se posetioca ti e? Pa, možda bi uspeo da se uklopi u novo vreme a da neč privu e previše pažnje, ako je oprezan i ima sre e. U krajnjoj liniji, meni polazi zač ć rukom da sa izvesnim uspehom pro em kao obi an stanovnik ovog vremena iđ č mesta, mada su moja pojava i na in govora sigurno izazvali dosta sumnje.č

Šta ako bi premeštena osoba bila suviše razli ita, ili ako bi krenula da okoloč naglas pri a šta joj se desilo? Ako bi ishodište bilo u primitivnom dobu, veroč vatno bi sumnjivi neznanac prosto bio ubijen na licu mesta bez dalje istrage. A u prosve enijać vremena, verovatno bi bio smatran ludim i uredno sklonjen u nekakvu instituciju negde, ako ne za uti na vreme.č

Možda se takve stvari dešavaju otkada je sveta i veka, razmišljala sam. ak iČ kada bi se to desilo pred svedocima, ne bi bilo nikakvih tragova; ništa ne bi govorilo šta se desilo, jer bi jedina osoba koja zna nestala. A što se nestalih ti e, verovatno bič držali usta zatvorena na drugom kraju.

Duboko zamišljena, nisam primetila mrmljanje glasova ni korake kroz travu, pa me zapanjilo da ujem neki glas kako govori svega nekoliko metara od mene.č

„ avo te odneo, Dugale Makenzi", kazao je. „Bio mi ti ro ak ili ne, toliko ti neĐ đ dugujem." Glas je bio tih, ali nabijen besom.

„Je 1' tako?", rekao je drugi glas koga je ovo zabavljalo. „ ini mi se da pamtimČ izvesnu zakletvu, izjavu pokornosti. 'Dok god moja noga stoji na zemlji Makenzijevih', ini mi se da je glasila." Usledio je tup udarac, kao da noga trupka o nabijenu zemlju.č

„A ovo je zemlja Makenzijevih, mom e."č„Ja sam svoju re dao Kolamu, ne tebi." Zna i, to je mladi Džejmi Mak- taviš, i izč č

tri puta se mora pogoditi šta ga je uznemirilo.„To mu dode isto, ove e, i ti to dobro znaš." Usledio je zvuk šljepkanja, kao da ječ č

re o šamaru. „Tvoja poslušnost je prema gospodaru klana, a izvan Leoha ja samč Kolamova glava i ruke, kao i noge."

„A ja nikad nisam video bolji primer da desna ruka ne zna šta leva smera", stiglo je brzo uzvra anje. Uprkos gor ini u glasu, provirivala je inteligencija koja je uživalać č u ovakvom nadmetanju. „Šta misliš da e desna re i o tome što leva skuplja zlato zać ć Stjuarte?"

Usledila je kratka pauza pre nego što je Dugal odgovorio, „Makenziji i Makbolejnovi i Makvinisijevi; svi oni su slobodni ljudi. Niko ih ne može na- terati da

daju ako to ne e, a niko ih ne može ni spre iti. A ko ga zna? Možda na kraju ispadneć č da Kolam da više za princa arlsa Edvarda nego svi ostali zajedno."Č

„Mogu e je", složio se duboki glas. „Isto tako e možda kiša sutra i i navišeć ć ć umesto da pada. Ali to ne zna i da u stajati navrh stepeništa i ekati naglava ke."č ć č č

„Ne eš? Ti možeš više da dobiješ od Stjuarta na prestolu nego ja, momak.ćA ništa od Engleza, sem om u oko vrata. Ako ti ne brineš za svoj blesavič»vrat...

„Moj vrat je moja briga", besno je upao Džejmi. „Kao i moja leda."„Ne dok putuješ sa mnom, fini mom e", rekao je zadirkuju i njegov ujak. ,Akoč ć

želiš da uješ ono što ti Horoks može re i, radi eš kako ti se kaže. I pametno je dač ć ć tako radiš; možda jesi spretan sa iglom, ali imaš samo jednu istu košulju."č

Usledilo je šuškanje, kao da neko ustaje sa stene, i tih prolazak stopala po travi. Mada koraci samo jednog oveka, pomislila sam. Uspravila sam se u sede i položajč ć što sam tiše mogla, i pažljivo virnula oko jednog kamena koji me skrivao.

Džejmi je još bio tamo, sedeo je pogrbljeno na steni metar od mene, lak- tova na kolenima, brade spuštene u spojene šake. Bio mi je okrenut le ima. Krenula sam dađ se izvla im unazad, ne žele i da mu remetim samo u, kada je iznenada progovorio.č ć ć

„Znam da si tu", rekao je. „Iza i, ako ho eš." Po njegovom tonu, njemu je bilođ ć sasvim svejedno da li u to u initi. Krenula sam da izlazim, kada sam shvatila dać č ležim samo u vešu. Pomislivši da on ima dovoljno razloga za brigu i bez toga da crveni zbog mene, takti no sam se umotala u ebe pre nego što sam se pojavila.č ć

Sela sam blizu njega i le ima se oslonila na stenu, gledaju i ga pomalođ ć sramežljivo. Osim malog klimanja glavom kojim mi se javio, ignorisao me, potpuno obuzet svojim mislima i to ne baš prijatnim, sude i po jasnom mrštenju. Jedna nogać je nemirno lupkala po steni na kojoj je sedeo, a prste je prepleo pa onda izvrnuo šake tako snažno da je nekoliko malih zglobova pucnulo.

To puckanje zglobovima me je podsetilo na kapetana Mansona. Intendantskog oficira poljske bolnice u kojoj sam radila. Kapetana Mansona su mu ile nestašice,č nestale isporuke i beskrajni idiotluci vojne birokratije, kao i njegovi li ni problemi.č Obi no blag i prijatan ovek, kada bi frustracije prevrč č šile meru, on bi se nakratko povukao u svoju kancelariju i iz sve snage udarao zid iza vrata. Posetioci u ekaonicič bi fascinirano posmatrali kako tanka zidna plo a podrhtava pod snagom udaraca.č Nekoliko trenutaka kasnije bi se opet pojavio kapetan Manson, izgrebanih prstiju ali opet smirenog duha, spreman da se izbori sa krizom. Kada su ga kona no premestilič u drugu jedinicu, zid iza vrata bio je izbušen desetinama rupa veli ine pesnice.č

Dok sam posmatrala mladi a na steni kako pokušava da iš aši svoje prste,ć č morala sam da se prisetim kapetana kada ga do eka neki nerešiv problem uč snabdevanju.

„Treba da udariš nešto", kazala sam.„Eh?" Iznena eno je podigao pogled, pošto je o ito zaboravio da samđ č

tu.„Udari nešto", savetovala sam ga. „Ose a eš se bolje od toga."ć ćUsna mu se izvila kao da e nešto re i, ali je samo ustao sa stene, odlu no seć ć č

uputio ka stamenoj trešnji i žestoko je opau io. O igledno mu je od toga maloč č laknulo, pa je iskrivljeno stablo udario još nekoliko puta, izazivaju i pravu kišuć svetloruži astih latica da mu popada po kosi.č

Vratio se trenutak kasnije, šišaju i povredeni prst.ć„Hvala ti", rekao je uz kiseli osmeh. „Možda u, posle svega, uspeti no as i dać ć

odspavam."

„Jesi li povredio šaku?" Ustala sam da je pogledam, ali je odmahnuo glavom trljaju i prste o dlan druge ruke.ć

„Ma ne, nije to ništa."Stajali smo na trenutak u neugodnoj tišini. Nisam htela da pominjem scenu koju

sam prisluškivala, niti ranija zbivanja te ve eri. Kona no sam razbila tišinu rekavši,č č „Nisam znala da si levak."

„Levak? Oh, levoruk, to si mislila. Aha, oduvek sam bio. U itelj mi je vezivao rukuč za kaiš iza leda, da bi me naterao da pišem drugom."

„Pa, možeš li? Da pišeš drugom, ho u da kažem."ćKlimnuo je glavom i ponovo povredenu šaku prineo ustima. „Aha. Mada me od

toga boli glava."„Da li si i u borbi levoruk?", upitala sam, žele i da mu skrenem pažnju. „Ma em,ć č

mislim." U tom asu nije nosio nikakvo oružje osim bodeža i sgian dhu, ali je prekoč dana obi no nosio i ma i pištolje, kao i ve ina ostalih u grupi.č č ć

„Ne, ma koristim dovoljno dobro drugom rukom. Levoruki ma evalac je uč č nepovoljnom položaju s malim ma em, jer eš se boriti sa levom stranom okrenutomč ć neprijatelju, a s te strane ti je srce, znaš?"

Sa i suviše nervozne energije da bi se skrasio, po eo je da kora a ka travč č natoj istini, prave i pokrete zamišljenim ma em da bi mi pokazao. „Mada to nije nekač ć č

razlika kod sablje", kazao je. Pružio je obe ruke napred, skupio šake i njima napravio ravan, elegantan luk po vazduhu. „Obi no se koriste obe ruke", objasnio je.č

,A ako si dovoljno blizu da koristiš samo jednu, nije važno koja je, jer dolaziš odozgo i se eš oveka preko ramena. Ne po glavi", dodao je da bi mi objasnio, „jerč č se ivo može lako da sklizne. A ako ga dobro pogodiš" - zasekao je rubom dlana spojč vrata i ramena — „mrtav je. ak i ako ne pogodiš isto, taj se ovek ne e boriti togČ č č ć dana - a još verovatnije nikada više", dodao je.

Leva šaka mu je pala do pojasa i izvukao je nož pokretom kao da voda te e izč aše.č

,,E sad, ako se boriš istovremeno ma em i nožem", rekao je, „ako nemaš mali štitč da ti uva ruku s nožem, onda forsiraš desnu stranu time što ma držiš u njoj, ač č ispod nje prodeš nožem ako se borite izbliza. Ali, ako je ruka s nožem dobro zašti ena, možeš da kreneš sa ma koje strane, i izviješ telo" - sagnuo se i iskrenuoć telo da mi pokaže - „da bi se sa uvao od neprijateljeve oštrice, a nož koristiš samoč ako ostaneš bez ma a ili ako ruku s ma em više ne možeš da pokre eš."č č ć

Obrušio se i spustio se ivo jednim brzim, ubistvenim trzajem koji je zauč stavio tri centimetra ispred mojih grudi. Mahinalno sam se odmakla, a on je odjednom stajao uspravno, vra aju i nož u kaniju uz osmeh izvinjenja.ć ć

„Izvini. Pravim se važan. Nisam hteo da te prepadnem."„Opasno si dobar", rekla sam iskreno. „Ko te je u io da se boriš?", upitala sam.č

„ ini mi se da ti je trebao drugi levoruki borac da ti to pokaže."Č„Aha, bio je to levoruki borac. Najbolji kog sam ikad video." Nasmešio se kratko,

ali mu to nije bilo smešno. „Dugal Makenzi."Ve ina trešnjinih cvetova mu je do tada popadala s glave; samo se nekolikoć

ruži astih latica zadržalo na ramenima, i pružila sam ruku da ih otresem. Savč njegove košulje bio je uredno zašiven, videla sam, mada ne baš umetni ki. ak je ič Č poderotina u tkanini bila uhva ena šavom.ć

„On e to u initi opet?", rekla sam naglo, nesposobna da se zaustavim.ć čZastao je pre nego što je odgovorio, ali se nije pretvarao da ne razume o emuč

govorim.„O, da", rekao je kona no, klimaju i glavom. „On dobija ono što želi."č ć

„1 ti eš ga pustiti da to u ini? Dopustiti mu da te tako iskoriš ava?"ć č ćPogledao je mimo mene, niz brdo prema kr mi, gde je jedno svetio još uvek sijaloč

kroz pukotine izme u brvana. Lice mu je bilo glatko i bezizražajno kao zid.đ„Za sada."

* * *Nastavili smo naš obilazak, prelaze i svega po nekoliko kilometara dnevno, estoć č

zastaju i da Dugal obavi posao na raskrsnici ili u nekoj ku ici, gde bi se nekolikoć ć stanara okupilo sa svojim vre ama žita i sa malo teško ste enog novca. Sve jeć č zapisivano u knjigu brzim perom Neda Gauena, a priznanice su deljene iz njegove torbe sa papirima.

A kada bismo stigli do zaseoka ili sela dovoljno velikog da ima gostionicu ili kr mu, Dugal bi još jednom izveo svoju predstavu, pla aju i pi e, pri aju i pri e,č ć ć ć č ć č drže i govor i, kona no, ako bi procenio da su izgledi povoljni, naterao bi Džejmijać č da se digne na noge i pokaže svoje ožiljke. I još poneki nov i bi bio dodat drugojč ć torbi, kesi namenjenoj Francuskoj i dvoru pretendenta.

Pokušavala sam da sudim o takvim scenama kako su se odigravale, a onda bih izlazila pre vrhunca, pošto razapinjanje na krst nikada nije bilo mnogo po mom ukusu. Iako je po etna reakcija pri pogledu na Džejmijeva leda bilo zgranutoč sažaljenje, pra eno izlivom prekora protiv engleske vojske i kraljaćDžordža, esto je postojala nijansa prezira koju sam ak i ja uspevala da pre-č č poznam. Jednom prilikom sam ula nekog oveka kako tiho na engleskom govorič č prijatelju, „Užasan prizor, ove e, zar ne? Hriste, pre bih crko nego što bih dopustioč č bledolikom Sasenahu da mi ono uradi."

Besan i o ajan prvog dana, Džejmi je bio sve jadniji iz dana u dan. Zavuč kao bi se u svoju košulju što pre je mogao, izbegavaju i pitanja i sažaljenje, pa bi potražioć izgovor da napusti skup, izbegavaju i sve nas dok ne uzjašemo narednog jutra.ć

Prelomna ta ka je usledila nekoliko dana kasnije, u seocu po imenu Tu- naig.č Ovog puta, Dugal je još podsticao masu drže i ruku na Džejmijevom golom ramenu,ć kada je jedan posmatra , mlad klipan sa dugom, prljavom sme om kosom, dobacioč đ Džejmiju nešto uvredljivo. Nisam razumela šta je rekao, ali je efekat bio trenutan. Džejmi se otrgao iz Dugalovog stiska i tresnuo momka u stomak, od ega se ovajč pru io po podu.ć

Polako sam u ila da sklopim po nekoliko gelskih re i, mada nikako još nič č sam mogla da razumem jezik. Ipak, esto sam zapažala da mogu da pogodim o emu seč č govori na osnovu stava govornika, razumela same re i ili ne.č

„Ustani i kaži to ponovo", je izgledalo isto bez obzira da li je izgovoreno u školskom dvorištu, kafani ili uli ici ma gde na svetu.č

A isto važi i za, „Da znaš da ho u, ortak", i „Drzte ga momci!"ćDžejmi je nestao pod lavinom prljave radne ode e kada su sme okosi i dvojicać đ

njegovih prijatelja uz tresak prevrnuli sto za najamnine. Nedužni koji su se tu zatekli zbili su se uz zidove kr me i spremili se da uživaju u još jednom spektaklu. Ja samč se pribila uz Neda i Murtaga, s neprijatnoš u posmatraju i zatalasanu masu udova.ć ć Usamljeni blesak ride kose pokazao bi se povremeno u moru isprepletenih nogu i ruku.

„Da li bi trebalo da mu pomogneš?", iz ugla usta sam promrljala Murtagu. On je izgledao iznena en tom idejom.đ

„Ne, zašto?"„Potraži e pomo ako mu zatreba", rekao je Ned Gauen, mirno posmać ć traju i sć

moje druge strane.„Kako vi kažete", sumnji avo sam se pokorila.č

Nisam uopšte bila sigurna da e Džejmi mo i da pozove pomo ako mu zatreba;ć ć ć u tom asu ga je davio krupni momak u zelenom. Moje li no mišlječ č nje je bilo da eć Dugal uskoro ostati bez sjajnog eksponata, ali on nije delovao zabrinuto. Zapravo, izgleda da niko od posmatra a uopšte nije bio zabrinutčzbog meteža koji nam se pred nosom odigravao na podu. Ve je sklopljeno nekolikoć opklada, ali je dominirala atmosfera tihog uživanja u zabavi.

Bilo mi je drago što sam primetila da se Rupert nehajno premestio ispred još dva-tri oveka koji su, izgledali kao da razmišljaju da li da se pridruže akciji. Kako su zač korak prišli tu i, on im je odsutno presekao put, ruke lako položene na nož. Oni su seč odmakli, zaklju ivši da je pametnije da se ne mešaju.č

Izgleda da je ve ina ose ala da je odnos tri na jednog razuman. Imaju i u vidu dać ć ć je taj jedan prili no krupan, uvežbani borac i o ito poludeo od besa, možda i jesteč č bilo tako.

To se nastavilo još nekoliko minuta, ali je zaklju ak postajao sve jasniji i jasnijič kada je i drugi borac pao sa strane i otkotrljao se pod sto, je e i i drže i se zač ć ć prepone. Džejmi i onaj prvi koji mu se suprotstavio i dalje su ozbiljno treskali jedan drugog nasred poda, ali su medu posmatra ima oni koji su podržali Džejmija več ć skupljali zara ene iznose. Podlaktica preko dušnika, propra ena gadnim udarcem uđ ć bubrege, nau ila je smedokosog da je diskrecija odista vrlina.č

U glavi sam dodala prevod re i: „Dosta je, predaj se", mojem sve bogatič jem gelsko-engleskom re niku.č

Džejmi se polako digao sa tela svog poslednjeg protivnika uz klicanje mase. Onako bez daha, klimao je u znak zahvalnosti, pa se oteturao do jedne od malobrojnih klupa koje su još stajale, skljokao se dok su sa njega curili znoj i krv, i prihvatio kriglu piva od kr mara. Sru io je pivo, spustio praznu kriglu na klupu ič č nagnuo se napred, bore i se za dah, laktova položenih na kolena i prkosnoć otkrivenih ožiljaka na le ima.đ

Za promenu mu se nije žurilo da obu e košulju; uprkos studeni u kr mi ostao ječ č polugo, košulju je obukao tek pre nego što smo izašli da potražimo smeštaj za tu no . Kr mu je napustio uz poštovanje i hor glasova koji mu je poželeo laku no ,ć č ć izgledaju i opuštenije nego danima pre toga, uprkos bolu od ogrebotina, posekotina ić raznih kontuzija.

„Jedna izgrebana cevanica, jedna prsla arkada, jedna pocepana usna, jedan krvav nos, šest povre enih zglobova prstiju, jedan uganuti palac i dva raskliđ mana zuba. Plus više kontuzija nego što sam se potrudila da izbrojim." Svoj inventar sam završila uzdahom. „Kako se ose aš?" Bili smo sami, u šupici iza kafane gde sam gać odvela da mu ukažem prvu pomo .ć

„Fino", rekao je cere i se. Krenuo je da ustane, ali se sledio uz bolnu grić masu. „Ah, pa dobro. Možda me malo bole rebra."

„Naravno da te bole. Crn si i plav - opet. Zašto praviš takve stvari? Za ime božije, od ega misliš da si napravljen? Od gvož a?", iritirano sam upitala.č đ

Snuždeno se osmehnuo i dotakao ote eni nos.č„Ne. Mada bih voleo da jesam."Opet sam uzdahnula i nežno ga bocnula u telo.„Ne bih rekla da su slomljena; to su samo masnice. Ipak u ih previti, za svakić

slu aj. Stani pravo, povuci košulju naviše i podigni ruke sa bokova." Po ela sam dač č cepam trake od nekog starog šala koji sam dobila od kr mareve žene. Mrmljaju ič ć sebi u bradu zbog nepostojanja gipsa i drugih pogodnosti civilizovanog života, improvizovala sam zavoj od traka, dotegla ga i pri vrstila prstenastom šnalom sač njegove jakne.

„Ne mogu da dišem", žalio se.,Ako dišeš, to e boleti. Ne mrdaj. Gde si nau io onako da se boriš? Opetć č

Dugal?"„Ne." Strecnuo se od sir eta koje sam posula na rase enu arkadu. „Otac me jeć č

nau io."č„Stvarno? Šta ti je bio otac, lokalni bokserski šampion?"„Šta zna i to bokserski? Ne, on je bio farmer. A uzgajao je i konje." Džejmi ječ

usisao vazduh kada sam primenila još sir eta na njegovu zguljenu ceva- nicu.ć„Kada mi je bilo devet ili deset godina, rekao je da misli da u biti krupan kaoć

maj ina familija, i da moram da nau im da se bijem." Sada je disao lakše i pružio mič č je šaku da mast od nevena utrljam na zglobove prstiju.

„Rekao je, 'Ako si krupan, polovina ljudi koje sretneš e te se plašiti, a drugać polovina e hteti da te iskuša. Nokautiraj jednog,' kazao je, 'i ostali e te ostaviti nać ć miru. Ali nau i da to u iniš brzo i isto, ili eš se tu i celog života.' Zato bi me odveoč č č ć ć u štalu i udarcima me obarao u slamu dok nisam nau io da uzvratim. Au! To pe e."č č

„Kada ti se ukopaju nokti, nastaju gadne rane", rekla sam, zaposlena iš eč ć njem njegovog vrata. „Naro ito ako ti ih ukopa neko ko se ne pere redovno. A sumnjam dač se onaj masnokosi kupa jednom godišnje. 'Brzo i isto' nije baš kako bih ja opisalač ono što si uradio ve eras, al i jeste bilo impresivno. Tvoj otac bi bio ponosan nač tebe."

„Moj otac je mrtav", rekao je ravnim glasom.„Izvini." Završila sam iš enje, a onda nežno rekla, „Ali sam ono stvarno mislila.č ć

Bio bi ponosan na tebe."On nije odgovorio, ali mi je uzvratio poluosmehom. Iznenada je izgledao vrlo

mlad, i zapitala sam se koliko mu je godina. Upravo sam se spremala da ga pitam kada je hrapavi kašalj iza mene najavio da je neko svratio u šupu.

Bio je to žilavi mali ovek po imenu Murtag. Zabavljao se dok je odmera- vaoč Džejmijeva uvijena rebra, a onda je bacio vre icu od jelenske kože uvis. Džejmi jeć poturio veliku šaku i lako je uhvatio, uz malo zveckanja.

,,A šta je ovo?", upitao je.Murtag je podigao jednu tanku obrvu. „Tvoj udeo od kla enja, šta mace?đDžejmi je odmahnuo glavom i dobacio vre icu nazad.ć„Ja se nisam ni na šta kladio."Murtag je podigao ruku da ga zaustavi. „Ti si obavio posao. Vrlo si popularan lik u

ovom asu, bar kod onih koji su tebe podržali."č„Ali ne kod Dugala, pretpostavljam", ubacila sam.Murtag je bio jedan od onih koji su uvek delovali zapanjeno kad uvide da žene

imaju glas, ali je dovoljno u tivo klimnuo.č„Aha, to je istina. Pa ipak, ne vidim zašto bi to trebalo da te brine", rekao je

Džejmiju.„Ne?" Dva oveka su razmenili poglede sa porukom koju nisam razumela. Džejmič

je polako ispustio vazduh kroz zube, polagano klimaju i sebi.ć„Kada?", upitao je.„Za nedelju dana. Možda deset. Blizu mesta koje se zove Lag Krujm.

Prepozna eš ga?"ćDžejmi je opet klimnuo glavom, izgledaju i zadovoljnije nego što je izgleć dao

izvesno vreme. „Znam ga."Ja sam gledala od jednog do drugog lica, oba zatvorena i tajnovita. Zna i, Murtagč

je nešto našao. Nešto što je možda povezano sa misterioznim ,,Ho- roksom"? Slegla

sam ramenima. Ma šta da je bilo u pitanju, izgledalo je da su dani Džejmijevog pokazivanja odbrojani.

„Pretpostavljam da umesto toga može Dugal da stepuje", rekla sam.„Eh?" Tajnoviti pogledi su se pretvorili u zapanjene.„Nema veze. Laku no ." Uzela sam svoju kutiju sa medicinskim priborom i otišlać

da na em svoj mir.đ12Komandant garnizonaPribližavali smo se Fort Vilijamu, i po injala sam da se pitam kakav treba da mi budeč plan akcije kada stignemo.

To zavisi, pomislila sam, od toga šta se o ekuje da u ini komandant garč č nizona. Ja sam žena plemenitog roda u nevolji, pa bi mi mogao ponuditi privremenog pratioca do obale i do mog navodnog ukrcavanja za Francusku.

Ali bi mogao biti i sumnji av prema meni kada se pojavim u društvu Makenzija.č Pa ipak, o igledno nisam Skotkinja; sigurno me ne e smatrati nekakvim špijunom? Ač ć o ito je da su Kolam i Dugal mislili baš to — da sam engleski špijun.č

To me je nateralo da pomislim, šta sam to navodno trebala da špijuniram? Pa, nepatriotske aktivnosti, valjda; a sakupljanje novca za podršku princu arlsuČ Edvardu Stjuartu, pretendentu na presto, nesumnjivo jeste jedna od njih.

Ako je tako, zašto mi je Dugal dopustio da to vidim? Mogao je lako da me pošalje napolje pre tih zbivanja. Naravno, ta zbivanja su se uvek odigravala na gelskom, raspravljala sam sa sobom.

Mada, možda baš u tome i jeste poenta. Se am se udnog sjaja u njeć č govim o ima i pitanja, „Mislio sam da ne razumeš gelski?" Možda je to bio test, da vidi da lič sam zaista neupu ena u taj jezik. Jer, teško da bi Englezi u Hajlends poslali špijunać koji ne može da razgovara sa više od pola tamošnjeg stanovništva.

Ipak ne, razgovor koji sam ula izme u Džejmija i Dugala ukazuje da je Dugalč đ zaista jakobinac, mada naizgled Kolam nije — još.

U glavi je po injalo da mi zuji od svih tih pretpostavki, pa mi je bilo drago što samč videla da se približavamo prili no velikom selu. To je obi no zna ilo i dobrojč č č gostionici i pristojnoj ve eri.č

Gostionica je zaista bila udobna, za merila na koja sam se u me uvremenuđ navikla. ak i ako je krevet bio pravljen za kepece — i to izujedane buvamaČ— bar je tu bila zasebna soba. U nekoliko manjih gostionica sam spavala na kau u uč zajedni koj sobi, okružena muškarcima koji su hrkali i pogrbljenim prilikama podč pokriva ima.č

Obi no bih zaspala istog asa bez obzira na uslove, izmorena od dana u sedlu ič č ve eri Dugalovog politi arenja. Prve ve eri u gostionici sam, me uč č č đ tim, ostala budna dobrih pola sata, fascinirana izuzetnom raznolikoš u buke koju muški respiratornić organi mogu da proizvedu. Cela spavaonica puna pripravnica za medicinske sestre nije ni blizu tome.

Dok sam slušala taj hor palo mi je na pamet da su muškarci na bolni komč odeljenju retko zaista hrkali. Disali su teško, istina. Borili su se za dah, stenjali s vremena na vreme, i ponekad jecali ili plakali u snu. Ali to nije bilo ništa u pore enjuđ sa ovom zdravom gungulom. Možda je re o tome da bolesni i povre eni ne moguč đ da spavaju dovoljno dubokim snom da bi se opustili i dizali ovoliku larmu.

Ako je moj zaklju ak ta an, onda su moji pratioci o ito bili odli nog zdravlja.č č č č Sigurno je da su tako izgledali, nehajno raširenih udova, opuštenih lica koja su sijala pri svetlu vatre. Potpuni zaborav u njihovom snu bio je utoljavanje apetita obilnog

koliko i onaj sa kojim su dolazili na ve eru. Neč shvatljivo utešena tom kakofonijom, skupila bih putni ogrta oko ramena a zatim i sama zaspala.č

U pore enju sa tim, sada sam se ose ala prili no usamljeno u samotnojđ ć č velelepnosti svog malog, smrdljivog tavana. Iako sam skinula posteljinu i izlu- pala madrac da rasteram neželjene sustanare, teško mi je dolazio san, toliko je tiho i mra no delovala sobica nakon što sam ugasila sve u.č ć

ulo se nekoliko slabašnih odjeka iz zajedni ke sobe dva sprata niže, i kratakČ č nalet buke i pokreta, ali je to samo naglašavalo moju izolovanost. Ovo je bio prvi slu aj da sam ostavljena tako potpuno sama od dolaska u zamak, i uopšte nisamč bila sigurna da mi se to dopada.

Lebdela sam nelagodno na rubu sna, kada mi je do ušiju doprlo zloslutno krckanje podnih dasaka u hodniku ispred sobe. Korak je bio spor sa puno zastajanja, kao da nametljivac okleva, bira za naredni korak daske koje deluju najsolidnije. Brzo sam se uspravila da sednem, napipavaju i sve u i kutiju kremena kraj kreveta.ć ć

Moja ruka koja je slepo tražila, zaka ila je kutiju kremena i oborila je na podč izazivaju i prigušeni udar. Sledila sam se, a isto tako i koraci napolju.ć

ulo se tiho grebanje po vratima, kao da neko traži kvaku. Znala sam da su vrataČ otklju ana; mada su postojali drža i za rezu, uzalud sam tražila samuč črezu pre nego što sam otišla na spavanje. Zgrabila sam sve njak, istrgla sve u izć ć njega i kliznula iz kreveta što sam tiše mogla, drže i tešku grn ariju.ć č

Vrata su tiho zaškripala na šarkama pri otvaranju. Jedini prozor u sobi bio je vrsto zatvoren i nije propuštao svetio; ipak sam uspela da razaznam obris nač

vratima kada su se otvorila. Taj obris je narastao, a onda se, na moje iznena enje,đ smanjio i nestao uz zatvaranje vrata. Sve se opet utišalo.

Ostala sam pribijena uz zid neko vreme koje mi je delovalo poput sto- le a,ć zadržavaju i dah i pokušavaju i da ujem kroz buku svog srca koje je lupalo.ć ć č Kona no sam pošla polako ka vratima, oprezno se drže i blizu zida jer sam smatralač ć da su tamo podne daske solidnije. Za svaki korak sam stopalo spuštala polako i postupno se oslanjala na njega, a onda zastajala i nožnim prstima opipavala spojeve dasaka pre nego što bih spustila drugo stopalo.

Kada sam stigla do vrata, zastala sam uva naslonjenog na tanku plo u, ruč kama oslonjena na dovratak, spremna za eventualno naglo uletanje. U inilo mi se da samč ula nešto tiho, ali nisam bila sigurna. Da to nisu samo zvu i aktivnosti ispod, ili je toč č

prigušeno disanje nekog sa druge strane vrata?Od stalnog nadiranja adrenalina mi je malo pozlilo. Kona no sam se umorila odč

ove besmislice, vrsto stegla sve njak i naglo otvorila vrata, pa pojurila u hodnik.č ćKažem „pojurila"; u stvarnosti sam prešla dva koraka, nagazila na nešto meko, i

naglava ke se sru ila u prolaz, ogrebavši prste i tresnuvši glavom o nešto vrsto.č č čPridigla sam se da sednem, drže i se za arkadu sa obe ruke, potpuno lišenać

brige da svakog asa mogu biti ubijena.čOsoba koju sam zgazila psovala je bez prestanka. Kroz izmaglicu bola, jedva

sam bila svesna da je on (po veli ini i smradu sam pretpostavila da je moj posetilacč muško) ustao i napipava brave kapaka na zidu iznad nas.

Nagli upad svežeg vazduha me je naterao da se štrecnem i zažmurim. Kada sam otvorila o i, bilo je dovoljno svetla sa no nog neba da vidim uljeza.č ć

„Sta ti radiš ovde?", upitala sam optužuju im tonom.ćU isto vreme je Džejmi zapitao, takode optužuju im tonom, „Koliko si teška,ć

Sasenah?"Još uvek slu ena, odgovorila sam „Pedeset pet kila", pre nego što mi je palo nađ

pamet da upitam, „Zašto?"

„Skoro si mi zdrobila jetru", odgovorio je, oprezno opipavaju i po stoć maku. „Da ne pominjem da si me na smrt prepala." Pružio je ruku i povukao me da ustanem. „Jesi li dobro?"

„Nisam, tresnula sam glavom." Trljaju i se po povredenom mestu, zasle- pljenoć sam gledala po praznom hodniku. ,,U šta li sam to lupila?", zapitala sam.

,,U moju glavu", rekao je džangrizavo, u inilo mi se.č„Tako ti i treba", kazala sam bezobrazno. „Šta li si radio, šunjaju i se tako predć

mojim vratima?"Naprasito me pogledao.„Nisam se sunjao', za ime boga. Spavao sam - ili bar pokušavao." Protrljao je

vorugu koja je po ela da mu se stvara na slepoo nici.č č č„Spavao? Ovde?" Pogledala sam duž hladnog, praznog i prljavog hodnika sa

prenaglašenim u enjem. „Stvarno umeš da odabereš naj udnija mesta; prvo štala,č đ č a sad ovo."

„Možda e te interesovati da je mali odred engleskih konjanika zastao dole uć baru", hladno me obavestio. „Malo su pijani, i zabavljaju se malo nepromišljeno sa dve žene iz grada. Pošto su tu samo dve ženske, a pet muških, neki od vojnika su izgleda malo skloni da se upuste u potragu za... ah, partnerkama. Nisam smatrao da bi ti se mnogo dopala takva pažnja." Prebacio je ogrta preko ramena i okrenuo seč prema stepeništu. „Ako sam imao pogrešan utisak, onda se izvinjavam. Nisam nameravao da ti remetim odmor. Laku ti no ."ć

„Stani malo." Zastao je ali se nije okrenuo, teraju i me da ga obi em. Pogledao jeć đ u mene, u tiv ali na distanci.č

„Hvala ti", rekla sam. „To je bilo vrlo ljubazno s tvoje strane. Izvini što sam te nagazila."

Tada se nasmešio, lice mu se iz prete e maske pretvorilo u uobi ajenič č dobronamerni izraz.

„Ništa strašno, Sasenah", rekao je. „ im glavobolja pro e i napukla rebraČ đ zarastu, bi u kao nov."ć

Okrenuo se nazad i otvorio vrata moje sobe koja su se zatvorila tokom mog žurnog izlaska, usled injenice da je zidar o ito napravio celu gostionicu ne koriste ič č ć visak. U celoj zgradi nije bilo nijednog pravog ugla.

„Onda se vrati u krevet", predložio je. „Ja u biti ovde."ćPogledala sam pod. Osim što je bio tvrd i hladan, hrastove daske bile su

isflekane od iskašljavanja, pljuvanja i drugih oblika prljavštine o kojima nisam htela ni da razmišljam. Zidar je nad ulazom upisao godinu 1732, a to je o ito bila poslednjač prilika kada su o iš ene.č ć

„Ne možeš da spavaš ovde napolju", kazala sam. „Do i unutra, pod u sobi barđ nije tako užasan."

Džejmi se sledio, stoje i rukom oslonjen na dovratak.ć„Da spavam u tvojoj sobi sa tobom?" Zvu ao je stvarno šokirano. „Ne mogu to dač

u inim! Reputacija e ti biti uništena!"č ćStvarno je tako mislio. Krenula sam da se smejem, ali sam to preokrenula u

takti no kašljanje. Imaju i u vidu ono kroz šta smo prolazili na putu, pre- natrpanostč ć u gostionicama, koliko su bile grube i bez ikakvih sanitarija, svikla sam se na fizi kuč intimnost sa tim ljudima, uklju uju i i Džejmija, pa mi je pomisao na ovakvu stidljivostč ć bila veoma smešna.

„Spavao si u istoj sobi sa mnom i ranije", naglasila sam, kada sam se malo oporavila. „Ti i još dvadesetorica."

On je zakrkljao. „To nije isto! Ho u da kažem, to je bila zajedni ka soba i..."ć č Zastao je kada mu je užasna misao pala na pamet. „Nisi valjda mislila da sam sugerisao nešto nepristojno?", upitao je zaziru i. „Uveravam te, ja..."ć

„Ne, ne. Nimalo." Požurila sam da ga uverim da nisam nimalo uvredena.Videvši da se on ne da ubediti, insistirala sam da mora bar da uzme ebad sać

mog kreveta da bi na njih legao. Nevoljko se složio sa tim, i to tek nakon što sam ga nekoliko puta ubedivala da ih ionako ne bih koristila, ve da na- meravam da se zać spavanje uobi ajeno pokrijem svojim putnim ogrta em.č č

Pokušala sam da mu opet zahvalim kada sam zastala da napravim impro- vizovanu slamaricu pre nego što se vratim u svoje smrdljivo uto ište, ali je on nač moju zabrinutost odmahnuo rukom.

„Nije to bila ista ljubaznost sa moje strane, znaš", objasnio je. „Radije bih da seč ne isti em."č

Zaboravila sam na njegove sopstvene razloge da se uva podalje od enč gleskih vojnika. Nije mi, me utim, promaklo da je to moglo da se izvede znatno bolje, da neđ kažem udobnije, da je odspavao u toploj i provetrenoj štali, umesto na podu pred mojim vratima.

„Ah, ako neko zaista do e gore", protestovala sam, „na i e te."đ ć ćIspružio je dugu ruku da uhvati kapak koji se klatio i zatvori ga. Hodnik je potonuo

u mrak, a Džejmi je izgledao samo kao bezobli na masa.č„Ne mogu da mi vide lice", naglasio je. ,A u stanju u kakvom su, moje ih ime ne eć

zanimati, ak i da im kažem pravo, što nisam nameravao."č„To je istina", rekla sam dvoume i se. „Mada, zar ne misliš da bi se pitali šta radišć

ovde gore po mraku?" Nisam mogla da vidim ništa od njegovog lica, ali me ton njegovog glasa naterao da se nasm^šim.

„Nimalo, Sasenah. Samo bi mislili da ekam na svoj red."čTada sam se nasmejala i ušla. Sklup ala sam se na krevet i zaspala, dive i seč ć

mozgu koji može da smisli takve razuzdane šale iako odbija pomisao da spava u istoj sobi sa mnom.

Kada sam se probudila, Džejmija nije bilo. Silaze i na doru ak, srela sam Dugalać č u dnu stepeništa kako me eka.č

„Jedi brzo, devoj e", rekao je. „Ti i ja jašemo za Brokton."čOdbio je da mi kaže bilo šta drugo, ali izgleda kao da mu je malo neprijatno,

pomislila sam. Jela sam brzo, i uskoro smo laganim trkom jahali kroz maglu ranog jutra. Ptice su bile zaposlene u žbunju, i atmosfera je obe avala dolazak toplogć letnjeg dana.

„Koga emo da sretnemo?", upitala sam. „Možete slobodno da mi kažete, jer uć ć biti iznena ena ako ne znam, a ako se to desi, dovoljno sam inteligenđ tna da se ponašam iznena eno."đ

Dugal me je iskosa pogledao, razmišljaju i, ali je zaklju io da je moj arguć č ment uverljiv.

„Komandanta garnizona iz Fort Vilijama", kazao je.Pomalo sam bila šokirana. Nisam bila baš spremna za to. Mislila sam da su nam

ostala još tri dana da stignemo do Forta.„Ali, nismo ni blizu Fort Vilijama!", uzviknula sam. „Mmfm."

O igledno je komandant garnizona bio od energi ne sorte. Od onih koji se neč č zadovoljavaju da sede kod ku e i paze na garnizon, izašao je da ispituje deoć teritorije sa odredom konjanika. Vojnici koji su došli u našu gostionicu prethodne no ić bili su deo te grupe, i rekli su Dugalu da je komandant u tom asu u gostionici uč Broktonu.

To je predstavljalo problem, pa sam utala tokom ostatka puta, razmić šljaju i oć tome. Ra unala sam sa tim da u biti u prilici da se odvojim iz Dugalovog društva uč ć Fort Vilijamu, za koji sam smatrala da je na dan puta od brda Kreg Na Dan. ak iČ onako nepripremljena za kampovanje i bez hrane i ostalog što mi je trebalo, mislila sam da bih toliko rastojanje mogla pre i sama, i da u na i put do kamenog kruga. Ać ć ć šta e se desiti tada — pa, to se ne može saznati druga ije sem da se ode tamo.ć č

Ovakav razvoj situacije je gurnuo nepredvi eni klip u moje to kove. Ako bih se odđ č Dugala razdvojila ovde, što je izvodljivo, bila bih na etiri dana jahač nja od brda, ne jedan. A nemam dovoljno pouzdanja u svoj ose aj za pravac,ćda ne pominjem izdržljivost, da bih rizikovala da idem sama peške kroz divlje litice i pustare. Poslednje nedelje neudobnog putovanja naterale su me da poštujem krzave stene i silovite bujice Hajlendsa, da ne pominjem poneku divlju životinju. Nisam naro ito želela da se sretnem sa divljom svinjom, na primer, licem u lice u nekojč zabitoj dolini.

U Brokton smo stigli sredinom jutra. Magla je sagorela, i dan je bio dovoljno sun an da me ispuni optimizmom. Možda e ipak biti jednostavno da se komandantč ć garnizona ubedi da mi pruži malu jedinicu da me otprati do brda.

Bilo je vidljivo zašto je komandant odabrao Brokton za privremeno se- dište. Selo je bilo dovoljno veliko za postojanje dve kr me, od kojih je jedna bila impozantnač dvospratna zgrada sa štalom u nastavku. Tu smo se zaustavili, konje predali na uvanje konjušaru koji se kretao tako sporo kao da ga mu i okoštavanje. Jedva da ječ č

stigao do vrata štale u vreme kada smo ušli i Dugal od kr mara naru io osveženje.č čOstavljena sam dole da razmišljam o tanjiru ovsenih kola i a koji su izgleč ć dali

prili no bajato, a Dugal se popeo stepeništem do komandantove sobe. Bio je maloč udan ose aj videti ga kako odlazi. U blizini šanka su bila tri ili etiri engleska vojnikač ć č

koji su me spekulativno odmerili, askaju i upola glasa. Posle mesec dana meduć ć Škotima klana Makenzi, prisustvo engleskih konjanika me je neobjašnjivo uznemiravalo. Ubedivala sam sebe da je to blesavo. Na kraju krajeva, oni su moji zemljaci, bilo to izvan vremena ili ne.

Ipak, uhvatila sam sebe kako mi nedostaje prisustvo g. Gauena ili prijatna prisnost sa Džejmijem, kako god da mu je prezime. Mislila sam o tome kako nisam bila u prilici da se oprostim ni sa kim pred odlazak tog jutra, kada sam ula Dugalovč glas kako doziva sa stepeništa iza mojih leda. Stajao je gore i dozivao me da se popnem.

Izgleda malo sumornije nego obi no, pomislila sam, dok je bez re i stajao ič č pokazivao mi da udem u sobu. Komandant garnizona je stajao uz otvoren prozor, njegova uspravna prilika ocrtavala se prema svetlu. Kratko se nasme- jao kada me ugledao.

„Da, to sam i pomislio. To ste morali biti vi, prema Makenzijevom opisu." Vrata su se zatvorila iza mene, i ostala sam sama sa kapetanom Džonatanom Randalom iz Osme konji ke Njegovog veli anstva.č č

Ovog puta je bio obu en u istu crveno-sivosmedu uniformu, sa ipkomč č č obrubljenom košuljom i uredno ukovrdžanom i napuderisanom perikom. Ali je lice bilo isto — Frenkovo lice. Dah mi se zaglavio u grlu. Ovog putasam, me utim, primetila male crte okrutnosti oko njegovih usana, i mal iceđ č arogancije u položaju njegovih ramena. Ipak, on se prili no ljubazno smešio, ič pozvao me je da sednem.

Soba je bila nameštena jednostavno, sadržavala je samo radni sto sa stolicom, amov sto i nekoliko stolica. Kapetan Randal je pokazao nešto mladom kaplaru kojič

je u stavu mirno stajao blizu vrata, i krigla piva je trapavo nato- ena i spuštena predč mene.

Kapetan je mahnuo kaplaru da se odmakne, nato io pivo sebi i elegantno utonuoč na stolicu sa druge strane stola.

,,U redu", ljubazno je rekao. „Zašto mi ne kažete ko ste, i kako je došlo do toga da se na ete ovde?"đ

Pošto sam u tom asu imala malo izbora, rekla sam mu istu pri u koju sam iznelač č Kolamu, propuštaju i samo manje takti na pominjanja njegovog ponašanja, koje muć č je i ina e bilo poznato. Nisam imala predstavu koliko mu je Dugal rekao, i nisamč htela da rizikujem da uletim u klopku.

Kapetan je delovao u tivo ali skepti no tokom celog mog izlaganja. Manje seč č trudi da to prikrije nego Kolam, pomislila sam. Ljuljao se u stolici, razmatraju i.ć

„Oksfordšir, kažete? U Oksfordširu nisam uo ni za kakve Bošamove."č„Otkud biste pa znali?", prasnula sam. „Vi ste iz Saseksa."O i su mu isko ile od iznena enja. Htela sam da se ujedem za jezik.č č đ„A mogu li pitati otkud znate toV\ upitao je.,Ah, po vašem govoru. Da, to je stvar akcenta", žurno sam odgovorila. „ istČ

Saseks."Elegantne tamne obrve su gotovo dotakle lokne njegove perike.„Ni moji u itelji ni moji roditelji ne bi bili oduševljeni da uju da moj govor takoč č

jasno odražava moj rodni kraj, madam", rekao je suvo. „Uložili su puno truda i novca da to izle e. Ali, kada ste ve stru njak za lokalne nijanse u govoru" - okrenuo seč ć č oveku koji je stajao uza zid - „nema sumnje da ete prepoznati zavi aj mog kaplara.č ć č

Kaplare Hokins, da li biste bili ljubazni da nešto odrecitujete? Bilo šta", dodao je, vide i zbunjenost na licu oveka. „Neki popularni stih, možda?"ć č

Kaplar, mlad ovek sa glupim, debelim licem i širokim ramenima, po eo je dač č šara pogledom po sobi traže i inspiraciju, a onda zauzeo stav mirno i odrecitovao:ć

Sisata Meg što veš mi pere,Pokupila mi sve.

ekam i patim i dert me ždere,ČAT eto meni nagrade.„Hm, to bi bilo dovoljno, kaplare, hvala." Randal ga je otpustio pokretom ruke, i

kaplar se smirio uz zid, obilno se znoje i.ć„Pa?" Randal se upitno okrenuo ka meni.„Hm, ešir", naga ala sam.Č đ„Blizu. Lankašir." Odmerio me pogledom. Stavio je ruke na leda, otišao do

prozora i provirio. Proverava da li je Dugal poveo još ljudi sa sobom? pitala sam se.Iznenada se okrenuo ka meni uz naglo „Parlez-vous français?'„ Très bieri\ odgovorila sam istog asa. „Sta sa tim?"čNaherene glave, pažljivo me posmatrao.„Prokleto ne verujem da ste Francuskinja", kazao je, kao da govori sebi. „Moglo

bi biti, valjda, ali nikad nisam sreo Francuskinju koja pravi razliku izme u koknija iđ govora u Kornvolu."

Njegovi pedantno manikirani prsti su lupkali po stolu. „Kako vam je bilo devoja koč prezime, gdo Bošam?"

„Pazite, kapetane", rekla sam, smeše i se što sam šarmantnije mogla, „koć liko god da je zabavno igrati Dvadeset pitanja sa vama, stvarno bih morala da završim ovaj preliminarni deo i napravim aranžmane za nastavak svog putovanja. Ve samć izgubila dosta vremena i..."

„Ne olakšavate svoj slu aj tako neozbiljnim ponašanjem, madam", upao je,č suzivši o i. Vi ala sam Frenka da to radi kada mu nešto nije po volji, i zato samč đ osetila slabost u kolenima. Položila sam šake na butine da se smirim.

„Uopšte ne postoji moj slu aj", rekla sam što sam odvažnije mogla. „Ne tražimč ništa od vas, garnizona, a ni od Makenzija ako emo pravo. Jedino ho u da mi seć ć omogu i da u miru nastavim putovanje. I ne vidim nikakvog razloga za vašeć protivljenje."

Besno me je pogledao, usana stisnutih od srdžbe.,,Oh, ne vidite? Pa, razmislite malo o mom položaju, madam, i možda e vamć

moje protivljenje biti jasnije. Pre mesec dana sam, sa svojim ljudima, bio usred potere za bandom neidentifikovanih škotskih bandita koji su pobegli sa malim stadom stoke ukradene sa imanja blizu granice, kada..."

,,Oh, zna i to su radili!", uskliknula sam. „Baš sam se pitala", dodala samč slabašno.

Kapetan Randal je teško disao, a onda je odustao od onoga što je name- ravao da kaže, i nastavio svoju pri u.č

„Usred takve potere", nastavio je odmerenim tonom, „nale em na polu- obu enuć č Engleskinju - na mestu gde nijedna Engleskinja ne treba da bude, ak i sač odgovaraju om pratnjom — koja se opire mojem raspitivanju, napada mene li no..."ć č

„Prvo ste vi napali mene!", rekla sam vatreno.,A njen sau esnik me onesveš uje napavši me kukavi ki, i onda ona beži iz togč ć č

podru ja, o ito uz ne iju pomo . Moji ljudi i ja pretražujemo to podru je vrlo detaljnoč č č ć č i, uveravam vas, madam, nije bilo nikakvog traga od vašeg ubijenog sluge, vašeg oplja kanog prtljaga, vaše odba ene ode e, niti najmanjeg znaka da je vaša pri ač č ć č istinita!"

,,Oh?", rekla sam, nekako slabo.„Da. Sem toga, nije bilo prijava da su se nekakvi banditi pojavili u tom podru ju uč

poslednja etiri meseca. A sada se, madam, pojavljujete u društvu ratnogč zapovednika klana Makenzi, koji mi kaže da je njegov brat Kolam ubeden da ste špijun, i da navodno radite za mene!"

„Pa, nisam zar ne?", rekla sam razložno. „Toliko bar znate."„Da, to znam", rekao je uz prenaglašeno strpljenje. „Ono što ne znam, to je ko ste

vi do avola! Ali nameravam da to saznam, madam, u to ne suđ mnjajte. Ja sam komandant ovog garnizona. Kao takav, imam ovlaš enja da preduzmem izvesneć mere da bih osigurao bezbednost ovog podru ja od izdajnika, špijuna i bilo kogač drugog ije ponašanje smatram sumnjivim. A te mere sam, madam, sasvim spremanč da preduzmem."

,A koje bi to mere mogle biti?", raspitivala sam se. Iskreno me zanimalo da saznam, mada pretpostavljam da je ton kojim sam se raspitivala bio prili noč izaziva ki.č

On je ustao, gledao me na trenutak razmišljaju i, a onda obišao oko stola, pružioć ruku i povukao me da ustanem.

„Kaplare Hokins", rekao je, i dalje zure i u mene. „Bi e mi potrebna vaša pomoć ć ć na as."č

Mladi kraj zida je izgledao kao da mu je vrlo neprijatno, ali nam je prišao.ć„Stanite iza dame, molim vas, kaplare", rekao je Randal, zvu e i kao da mu ječ ć

dosadno. „1 uhvatite je vrsto za laktove."čZamahnuo je rukom i udario me u stomak.Nisam ispustila nikakav zvuk jer nisam imala daha. Sela sam na pod, pre-

samitila se, bore i se da povu em vazduh u plu a. Bila sam šokirana znatno višeć č ć

nego što je zapravo boleo udarac, ije su posledice po ele da se ose aju, uz naletč č ć mu nine. U prili no sadržajnom životu, niko me ranije nije namerno udario.č č

Kapetan je u nuo ispred mene. Perika mu se malo nakrivila, ali izuzev toga ič č nekakve bistrine u o ima, nije ni im pokazivao promenu u odnosu na svojuč č kontrolisanu eleganciju.

„Verujem da ne ekate bebu, madam", rekao je razgovorljivim tonom, „jer akoč ekate, to ne e potrajati."č ć

Po ela sam da puštam prili no udne škripave zvuke kada je prvi dašakč č č kiseonika s bolom dospeo u moje grlo. Okrenula sam se na šake i kolena i gotovo bez snage pokušala da napipam ivicu stola. Uputivši nervozan pogled kapetanu, kaplar je pružio ruku da mi pomogne.

Talasi crnila kao da su se mreškali po sobi. Utonula sam u stolicu i za- žmurila.„Pogledajte me." Glas je bio lak i miran, kao da se sprema da mi ponudi aj.č

Otvorila sam o i i pogledala ga kao kroz izmaglicu. Ruke su mu bile na divnoč skrojenim kukovima.

„Imate li sada nešto da mi kažete, madam?", insistirao je.„Perika vam je nakrivljena", rekla sam i opet sklopila o i.č

13Brak je najavljenSedela sam za stolom dole u kafani, zure i u šolju mleka i bore i se protiv ose ajać ć ć mu nine.č

Dugal me je samo jednom pogledao dok sam silazila uz pomo mlać dog debelog kaplara koji me je pridržavao, pa je svesno prošao pored mene, uz stepenište ka Randalovoj sobi. Podovi i vrata kr me bili su vrsti i dobro napravljeni, ali sam ipakč č mogla da ujem povišene glasove na spratu.č

Podigla sam šolju mleka, ali su mi se ruke još uvek suviše tresle da bih pila.Postepeno sam se oporavljala od fizi kih posledica udarca, ali ne i od šoka.č

Znala sam da taj ovek nije moj muž, ali je sli nost bila tako izražena i moje navikeč č tako ukorenjene, da sam bila delimi no sklona da imam poverenja u njega, ič obra ala sam mu se kao Frenku, o ekuju i uljudnost, ako ve ne i saose anje. Toć č ć ć ć što su ta ose anja okrenuta naglava ke njegovim pokvarenim napadom bilo je onoć č od ega mi se sada smu ilo.č č

Bilo mi je muka, a bila sam i uplašena. Videla sam njegove o i kada je u nuoč č č kraj mene dok sam bila na podu. Nešto se pomerilo u njihovoj dubini, samo na tren. Nestalo je kao blesak, ali sam bila sigurna da to ne želim ikad više da vidim.

Zvuk otvaranja vrata na spratu me je iš upao iz sanjarenja. Posle trupkanjač teških koraka ubrzo se pojavio Dugal, koga je na malom rastojanju pratio kapetan Randal. Toliko blizu njega, da je izgledalo kao da juri Skota, pa je morao da se ukopa u mestu kada je Dugal, videvši me, naglo zastao u dnu stepeništa.

Dugal je preko ramena besno pogledao kapetana Randala, a onda brzo prišao mestu gde sam sedela, bacio nov i na sto da plati, pa me bez re i cimnuo dač ć č ustanem. Izgurao me je kroz vrata pre nego što sam stigla išta drugo sem da zapazim neobi an pogled gramzivosti na licu oficira Crvenih mundira.č

Uzjahali smo i pošli pre nego što sam smotala debele suknje oko nogu, pa se tkanina talasala oko mene kao padobran. Dugal je utao, ali konji kao da su osetilić njegov ose aj užurbanosti; gotovo smo galopirali do izlaska na glavni put.ć

Blizu raskrš a ozna enog piktskim krstom, Dugal je naglo povukao uzde dać č stane. Sjahao je, uhvatio uzde oba konja i labavo ih vezao za mlado stablo. Pomogao mi je da si em, a onda iznenada nestao u grmlju, pokazuju i mi da gađ ć pratim.

Pratila sam lelujanje njegovog kilta uzbrdo, saginju i se ispod grana koje suć zviždale nazad preko staze nakon što ih je on odgurnuo. Uzbrdica je bila obrasla hrastom i kržljavim borovima. ula sam senice u cestaru s leve strane, i jato krejaČ koje su se me usobno dozivale dok su se hranile, malo dalje. Trava je bila svežeđ zelena u rano leto, bokori jedrog rastinja izbijali su iz stena i šarali zemlju pod hrastovima. Ništa nije raslo pod borovima, naravno; iglice su ležale u nekoliko centimetara debelom sloju, nude i zaštitu malim životinjama koje su gmizaleć skrivene od sunca i grabljivica.

Od oštrih mirisa me je zabolelo grlo. Pela sam se i ranije uz takve uzbrdice, i mirisala iste te prole ne mirise. Ali je tada miris borova i trave bio pomešan sać izduvnim gasovima sa puta, a glasovi izletnika su zamenili oglašavanje kreja. Poslednji put kada sam išla ovakvom stazom, zemlja je bila posuta papirima kojima su bili uvijeni sendvi i i pikavcima umesto cvetovima sleza i ljubi ica. Omoti sendvi ač č č su izgledali kao razumna cena koju treba platiti za takve blagodeti civilizacije kao što su antibiotici i telefoni, ali sam na tren bila spremna da se odlu im za ljubi ice.č č Veoma mi je trebalo malo mira, a ovde sam ga osetila.

Dugal je naglo skrenuo u stranu baš ispod vrha brda i nestao u gustom rastinju žutilovke. Probijaju i se uz izvesne teško e stazom za njim, našla sam ga kako sedić ć na ravnom kamenu na obali jezerca. Stari kameni blok je stajao nakrivo iza njega, sa nejasnom, izgleda ljudskom prilikom uklesanom u fle- kavu površinu. Mora da je to jezero sveca, shvatila sam. Takva mala svetilišta posve ena ovom ili onom svecuć bila su gusto razbacana po elom Hajlendsu, i to esto na zabitim mestima, mada suć č ak i ovde iscepani ostaci tkanine lepršali sa grana oskoruše koje su se nadnosileč

nad vodu; zalozi posetilaca koji su nešto tražili od sveca, zdravlje ili bezbedan put, možda.

Dugal je moje pojavljivanje pozdravio klimanjem glave. Prekrstio se, po- gnuo glavu i zahvatio pune šake vode. Voda je imala neobi nu tamnu boju, a mirisala ječ još gore — verovatno sumporni izvor, pomislila sam. Dan je biovreo a ja žedna, pa sam sledila Dugalov primer. Voda je bila mal ice gorka, alič hladna i ne baš neukusna. Popila sam malo, pa ispljuskala lice. Put je bio prašnjav.

Podigla sam pogled dok mi je kapalo sa lica i zatekla ga kako me posmatra s vrlo udnim izrazom lica. Nešto izme u znatiželje i prera unavanja, rekla bih.č đ č

„Poprili no penjanje da se popije vode, zar ne?", upitala sam nehajno. Konji suč nosili i boce s vodom. A sumnjala sam da Dugal namerava da zamoli sveca ovog izvora za bezbedan povratak do gostionice. Na mene je ostavio utisak vernika mnogo prakti nijih metoda.č

„Koliko dobro poznaješ kapetana?", naglo je upitao.„Lošije nego ti", uzvratila sam oštro. „Srela sam ga jednom pre ovog danas, i to

slu ajno. Nismo se dobro slagali."čIznena uju e, strogo lice se malo razvedrilo.đ ć„Pa", priznao je, „ne mogu da kažem ni da je meni taj ovek drag." Do- bovao ječ

prstima po poklopcu izvora, razmatraju i nešto. „Hrabar vojnik i dobar borac, poć onome što ujem."č

Podigla sam obrve. „Pošto nije engleski general, nisam impresionirana." On se nasmejao, pokazuju i zapanjuju e bele zube. Taj zvuk je poplašio tri ga ca gore nać ć č drvetu, pa su odlepršali uz puno bu nog protestovanja.č

„Jesi li ti špijun za Engleze ili Francuze?", upitao je, još jednom zbunjuju eć menjaju i temu. Bar je bio direktan, za promenu.ć

„Sigurno nisam", rekla sam ljutito. „Ja sam prosto Kler Bošam, i ništa više." Natopila sam maramicu vodom i upotrebila je da obrišem vrat. Mali osvežavaju ić

mlazovi vode su mi tekli niz leda ispod sivog serža moje putne ode e. Mokru tkaninuć sam prinela na nedra i pritisla je, ostvaruju i sli an efekat.ć č

Dugal je utao nekoliko minuta, posmatraju i me napeto dok sam nać ć stavljala neo ekivano pranje.č

„Ti si videla Džejmijeva le a", rekao je iznenada.đ„Teško da sam to mogla da izbegnem", rekla sam pomalo hladno. Ve samć

prestala da se pitam šta ho e ovim nepovezanim pitanjima. Verovatno e mi re ić ć ć kada bude spreman.

„Zna i, hteo si da vidiš da li sam znala da je to u inio Randal? Ili to nisi ti znao?"č č„Da,ja to znam vrlo dobro", odgovorio je, mirno me odmeravaju i, „ali nisam bioć

svestan da ti znaš."Slegla sam ramenima, pokazuju i da ono što znam ili ne znam nisu baš njegovać

posla.„Bio sam tamo, znaš?", ležerno je rekao.„Gde?",,U Fort Vilijamu. Imao sam neka posla tamo, sa garnizonom. Jedan službenik je

znao da sam u nekakvom srodstvu sa Džejmijem, pa mi je javio kada su ga uhapsili. Zato sam otišao da vidim šta se može u initi za njega."č

„O igledno nisi bio mnogo uspešan", rekla sam uz nešto oštrine.čDugal je slegao ramenima. „Na žalost, nisam. Da je zastavnik bio glavni kao

obi no, možda bih spasao Džejmija bar od druge ture, ali je ispalo da je Randal novič zapovednik. Nije me poznavao, pa nije puno mario da uje šta imam da kažem. U toč vreme sam mislio da ho e da to sa Džejmijem nać pravi za primer, da svima od po etka pokaže da kod njega ne e biti labavo." Lupnuo je po kratkom ma u zač ć č svojim pojasom. „To je dobar princip, kada zapovedaš ljudima. Stekni najpre njihov respekt. A ako ne možeš to, usadi im strah."

Zapamtila sam izraz lica Randalovog kaplara, pa sam pomislila kako znam koju varijantu je kapetan odabrao.

Pogled duboko usa enih Dugalovih o iju bio je na meni, zainteresovan.đ č„Znala si da je to bio Randal. Da li ti je Džejmi pri ao o tome?"č„Pomalo", oprezno sam rekla.„Mora da ima dobro mišljenje o tebi", rekao je zamišljeno. „Obi no to ne govorič

nikome."„Ne znam zašto ne bi", isprovocirano sam kazala. I dalje sam zadržavala dah

svaki put kad do emo do nove kr me ili gostionice, sve dok ne bude jađ č sno da se družina smestila za tu no da pije i pri a kraj vatre. Dugal se prezrivo nasmešio,ć č o ito znaju i šta mi je na umu.č ć

„Pa, nije bilo nužno da mi kažeš, zar ne? Pošto ja to ve znam." Lenjo jeć provukao šaku kroz udnu tamnu vodu, uskovitlavši sumporna isparenja.č

„Ne znam kako to ide u Oksfordširu", rekao je uz sarkasti ni naglasak od kogač sam se malo uzvrpoljila, „ali ovde, dame se obi no ne izlažu takvim prizorima kaoč što je bi evanje. Da li si nekad videla neko?"č

„Ne, niti bih mnogo volela", oštro sam odgovorila. „Mada mogu zamisliti šta je potrebno da bi se stvorili ožiljci poput onih na Džejmijevim le ima."đ

Dugal je odmahnuo glavom, prskaju i vodom iz jezera radoznalu kreju koja seć usudila da pri e.đ

,,E, tu grešiš, devojko, izvini što tako kažem. Zamišljati je dobra stvar, ali to nije isto što i gledati oveka kome su iscepali cela leda. Vrlo gadna stvar — to ječ zamišljeno da slomi oveka, i naj eš e uspeva."č č ć

„Ne kod Džejmija." Govorila sam oštrije nego što sam nameravala. Džejmi je moj pacijent i, u izvesnoj meri, i prijatelj. Nisam imala želju da njegov li ni istorijatč raspravljam sa Dugalom, mada bih, da sam bila stisnuta, priznala izvesnu morbidnu znatiželju. Nikad nisam srela nekog tako otvorenog, a u isto vreme misterioznog kao što je visoki mladi Maktaviš.

Dugal se kratko nasmejao i provukao mokru šaku kroz kosu, vra aju i na mestoć ć dlake koje su pobegle tokom našeg bekstva — jer sam tako mislila o tome - iz kr me.č

„Pa, Džejmi je tvrdoglav kao i ostatak njegove familije — kao stena, takvi su ti oni, a on je najgori." Postojala je nesporna nota poštovanja u njegovom glasu, mada je ovo bio prigovor.

„Džejmi ti je rekao da je bi evan zbog bežanja?"č„Da."„Aha, presko io je zid logora baš pošto je pao mrak, istog dana kada su gač

konjanici doveli. To je bio prili no redak doživljaj tamo, pošto smeštaj zatvoč renika nije bio siguran koliko bi se moglo poželeti, pa su engleske patrole obilazile zidove svake no i. Službenik garnizona mi je rekao da je Džejmi pružio dobar otpor, sude ić ć po tome kako je izgledao kada se vratio, ali ih je bilo šest na jednog, a sva šestorica su imali muskete pa nije dugo potrajalo. Džejmi je no proveo u lancima, a otišao jeć na stub za bi evanje odmah ujutru." Zastao je, verujem, da bi video ima li kod meneč bledila ili znakova mu nine.č

„Bi evanje je obavljano odmah posle postrojavanja, da bi svi po eli dan sač č ispravnim stavom. Tog dana je bi evanje ekalo trojicu, a Džejmi je bio poslednji."č č

„Zaista si to gledao?"„O, da. I re i u ti, devojko, gledati kako ljude bi uju nije prijatno. Imao sam sre eć ć č ć

da to nikad ne iskusim, ali cenim da nije prijatno ni biti bi evan. A posmatrati kako toč rade nekom drugom dok ekaš da ti dodeš na red je verovatno najmanje prijatno odč svega."

,,U to ne sumnjam", promrmljala sam.Dugal je klimnuo glavom. „Džejmi je izgledao dosta turobno, ali mu se ni dlaka

nije pomerila dok je slušao krike i ostalu buku — da li si znala da se zapravo uječ kada se koža epa?" „Uh!"č

„Tako sam i mislio, devojko", rekao je prave i grimasu od prise anja. „Da neć ć pri amo o krvi i ranama. Eh!" Pljunuo je, paze i da ne pljune u jezero ni na poklopacč ć izvora. „Stomak mi se okrenuo, razumeš, a nisam nimalo osetljiv."

Dugal je produžio svoju groznu pri u.č„Kada je na Džejmija došao red, on ti pri e stubu — neke moraju da dođ vla e, al'č

ne i njega — i pruži ruke da bi kaplar mogao da otklju a okove koje je nosio. Kaplarč krene da ga povu e za ruku, kao da bi ga odvukao na mesto, ali ga Džejmi otrese ič napravi korak nazad. Napola sam o ekivao da pokuša da klisne, ali ti on samo svu eč č svoju košulju. Ona je pocepana tu i tamo, i prljava ko najgora krpa, ali ti je on savije pažljivo ko da mu je to ona najbolja sve ana, i položi je na zemlju. Zatim ode doč stuba sigurnim korakom kao vojnik i pruži ruke da budu vezane."

Dugal je odmahnuo glavom, ude i se. Sunce koje se filtriralo kroz liš e oskorušeč ć ć ispegavilo ga je ipkastim senkama, pa je izgledao kao ovek posma- tran kroz milje.č č Nasmejala sam se toj pomisli, a on mi je potvrdno klimnuo glavom, misle i da je toć moja reakcija na njegovu pri u.č

„Ah, devojko, takva hrabrost je neobi no retka. Nije da nije bio svestan kako je to;č upravo je video bi evanje dvojice i znao je da i njega eka isto. Re je o tome da ječ č č on resio da tu nema pomo i. Odvažnost u bici nije ništa neobi no za Škota, znaš, alić č

da se hladnokrvno suo iš sa strahom je retko kod ma koga. Nije imao ni devetnaestč godina u to vreme", dodao je Dugal kao da se toga naknadno setio.

„Mora da je bilo jezivo za gledanje", rekla sam ironi no. „ udi me da ti niječ Č pozlilo."

Dugal je zapazio ironiju, ali je prešao preko nje. „Zamalo da jeste, devojko", rekao je dižu i tamne obrve. „Ve od prvog udarca je potekla krv, a de ko je za nepunć ć č minut bio polucrven i poluplav. Ali nije vrištao ni molio za milost, niti se izvijao da pokuša da se spase. Samo je jako pritiskao glavu na stub i stajao tamo. Trzao se kada bi pogodi, naravno, ali ništa više. Sumnjam da bih ja to mogao", priznao je, ,,ič da ih ima mnogo koji bi mogli. Onesvestio se na polovini, ali su ga povratili vodom iz kr aga, pa dovršili."č

„Stvarno gadno", primetila sam. „Zašto mi pri aš o tome?"č„Nisam još završio sa pri om." Dugal je potegao nož iz pojasa i po eo vrhom dač č

isti nokte. Bio je pedantan ovek, uprkos tome što na putovanju nije lako održavatič č higijenu.

„Džejmi je bio skljokan u konopcima, a krv mu se slivala i flekala mu kilt. Ne mislim da se onesvestio, samo je i suviše onemo ao da bi stajao naćnogama u tom asu. A upravo tada je kapetan Randal sišao u dvorište. Ne znamč zašto tamo nije bio od po etka; možda ga je posao zadržao. U svakom slu aju,č č Džejmi ga je video kako dolazi i bio je dovoljno priseban da sklopi o i i pusti da muč glava klone, kao da je u nesvesti."

Dugal je skupio obrve, žestoko se koncentrišu i na neposlušni nokat.ć„Bilo je o ito da je kapetan iznerviran što su ve obavili Džejmijevo bi e- vanje;č ć č

izgledalo je da je to zadovoljstvo mislio da sa uva za sebe. Ipak, tada je za to biloč prekasno. A onda se setio da se raspita kako je uopšte došlo do toga da Džejmi pobegne."

Podigao je nož, proveravaju i da nije negde izgreban, a onda po eo da oštrić č se ivo o kamen na kom je sedeo. „Nekoliko vojnika se treslo u svojim izmama preč č nego što je završio — taj je jak na recima, to mu priznajem."

„Tako je", suvo sam rekla.Nož je ritmi no trljao o kamen. Dosta esto bi slaba iskra sko ila sa noža kadč č č

naleti na tvrdi komad stene.„Pa, tokom istrage se ispostavilo da je Džejmi imao okrajak hleba i malo sira kod

sebe kad su ga uhvatili - to je poneo sa sobom preko zida. Na to ti se kapetan zamisli na trenutak, a onda se nasmeši osmehom koji bih mrzeo da vidim i na licu moje bake. Objavljuje da je kra a ozbiljan zlo in i da kazna treba da bude u skladuđ č sa tim, i osu uje Džejmija na licu mesta na još sto udaraca bi em."đ č

Nesvesno sam se štrecnula. „To bi ga ubilo!"Dugal je klimnuo glavom. „Da, to je rekao i garnizonski doktor. Rekao je da ne eć

dopustiti nešto takvo; savest mu nalaže da se zatvoreniku pruži nedelju dana za oporavak pre drugog bi evanja."č

„Pa, vrlo humano od njega", kazala sam. „Njegova savest, kad bismo se lagali! A šta je kapetan Randal mislio o tome?"

„U po etku nije bio zadovoljan, ali se pomirio. Kada se to desilo, zastavč nik koji je umeo da prepozna nesvest kada je ugleda, naredio je da Džejmija odvežu. Momak je malo teturao, ali se držao na nogama i nekoliko prisutnih ljudi mu je klicalo, što se kapetanu nije dopalo. Nije bio baš najzadovoljniji ni kad je zastavnik podigao Džejmijevu košulju i pružio je momku, mada je kod ljudi taj potez naišao na odobravanje."

Dugal je izvijao se ivo napred i nazad, kriti ki ga ispituju i. Zatim ga je položio nač č ć koleno i pogledao me pravo u o i.č

„Znaš, devoj e, prili no je lako biti hrabar kad sediš u toploj kafani pred ašomč č č piva. Nije tako lako kad u iš u polju, kugle musketa ti zvižde okoč čglave, a cestar te golica po dupetu. A još je teže kada stojiš licem u lice sa neprijateljem dok ti sopstvena krv curi niz noge."

„Rekla bih da je tako", kazala sam. Malo sam malaksala, uprkos svemu. Zaronila sam obe šake u vodu, puštaju i da mi tamna te nost hladi zgloć č bove.

„Otišao sam da vidim Randala, kasnije te nedelje", rekao je Dugal brane i se, kaoć da je osetio potrebu da opravda taj potez. „Razgovarali smo dosta, i ak sam muč ponudio kompenzaciju..."

,,Oh, stvarno sam impresionirana", promrmljala sam, ali sam odustala pred njegovim besnim pogledom. „Ne, zaista sam to mislila. Ljubazno od tebe. Mada bih rekla da je Randal odbio tvoju ponudu?"

,Aha, tako je. I dalje mi nije jasno zašto, jer sam ina e utvrdio da engleski oficirič nisu preterano skrupulozni kad je re o njihovom nov aniku, a ode a kakva ječ č ć kapetanova košta prili no."č

„Možda ima... druge izvore novca", ponudila sam objašnjenje.„1 ima, zasigurno", potvrdio je Dugal, ali me oštro pogledao. „Pa ipak...", oklevao

je, a onda produžio sporije.„Vratio sam se, dakle, da bih bio tamo kada se Džejmi osvesti, mada se za

jadni ka nije moglo puno u initi."č čU drugoj prilici, Džejmi je bio jedini zarobljenik za bi evanje. Stražari su muč

skinuli košulju pre nego što su ga izveli, baš posle izlaska sunca u hladnom oktobarskom jutru.

„Video sam da je momak premro od straha", kazao je Dugal, „mada je hodao sam i nije dopuštao stražarima da ga dodirnu. Video sam kako se trese, koliko od hladno e toliko i od živaca, ruke i grudi bili su mu naježeni, ali je istovremeno liceć bilo oznojeno."

Nekoliko minuta kasnije je izašao Randal sa bi em pod miškom, a olovne kugliceč na krajevima bi a tiho su zveckale kad je kora ao. Hladno je odmerio Džejmija, ač č onda pokazao zastavniku da okrene zatvorenika da pokaže leda.

Dugal je napravio grimasu. „Jadan je to prizor bio - sve još uvek ranjavo, ni do pola zale eno, izbo ine crne a ostatak žut. Pomisao da se bi spusti na te rane bilač č č je dovoljna da mi se smu i, kao i ve ini onih koji su gledali."č ć

Randal se tad okrenuo zastavniku i rekao, „Divno obavljeno, zastavnice Vilks. Moram da vidim mogu li i ja tako dobro." Uz naglašenu formalnost je tada pozvao garnizonskog doktora i naterao ga da zvani no potvrdi da je Džejmi dovoljnoč spreman da bude bi evan.č

„Jesi F videla nekad kad se ma ka igra s malim mišem?", upitao je Dugal. „Takoč ti je to izgledalo. Randal se šetao oko momka, iznose i ovakve i onakve primedbe, ać nijedna od njih nije bila prijatna. A Džejmi je stajao tamo kao hrast, ne govore i ništa-ći pogleda fiksiranog na stub, ne gledaju i uopšte u Randala. Video sam da momakć steže laktove da bi prestao da drhti, a bilo je jasno da je to video i Randal.

„Usne su mu se stegle i rekao je, 'Mislio sam da je ovo mladi koji je pre samoć nedelju dana vikao da se ne plaši da umre. ovek koji se na plaši da umre sigurnoČ se ne plaši nekoliko udaraca bi em?' i tu mune drškom bi a Džejmija u stomak."č č

Džejmi je tada pogledao Randala pravo u o i i kazao: „Ne, ali se plašim da u seč ć uko iti od hladno e dok ne završiš sa pri om."č ć č

Dugal je uzdahnuo. „Eto. Bio je to hrabar govor, ali prokleto nepromišljen pri tom. Bi evanje nikad nije prijatna stvar, ali postoje na ini da se u ini još gorom; udarci sač č č strane da se naprave duboke posekotine, ili snažan udarac po bubrezima, na primer." Odmahnuo je glavom. „Vrlo gadno."

Namrštio se, pažljivo biraju i re i.ć č„Randalovo lice je bilo — napeto, pretpostavljam da bi ti rekla — i nekako

uspaljeno, kao kad muškarac gleda žensku na koju je slab, ako razumeš šta 'o u dać kažem. Bilo je to ko da je radio Džejmiju nešto mnogo gore nego da mu je gulio kožu. Krv je curila momku niz noge do petnaestog udarca, a suze su mu se slivale niz lice sa znojem."

Malo sam se zanela, pa sam ruku položila na kamen koji pokriva izvor.„Pa", rekao je iznenada, videvši moj izraz lica, „ne u re i ništa više sem da je onć ć

preživeo. Kada mu je kaplar odvezao ruke, zamalo da padne, ali su ga kaplar i zastavnik uhvatili pod ruke i nekako mu pomogli da stane na noge. Tresao se gore nego ikad od šoka i hladno e, ali mu je glava bila uspravna i o i blistave - mogo samć č to da vidim sa šes' metara. Tu ti on drži pogled pravo na Randalu dok mu pomažu da side sa platforme, ostavljaju i krvave tragove - ko da ga je samo gledanje u Randalać držalo na nogama. Randal je bio bled skoro ko Džejmi, a ni on nije skidao pogled s Džejmija — kao da bi pao onaj od njih koji bi skrenuo pogled." Dugalov pogled je bio nepomi an, kao da još uvek vidi jezivu scenu.č

Sve je bilo tiho na malom proplanku osim tihog šuštanja vetra kroz liš eć oskoruše. Zažmurila sam i slušala to neko vreme.

„Zašto?", kona no sam upitala. „Zašto si mi to ispri ao?"č čDugal me je posmatrao napeto kada sam otvorila o i. Opet sam ruku uronila uč

izvor, pa hladnu vodu prinela slepoo nicama.č„Mislio sam da bi ti to moglo poslužiti kao nešto što bi ti nazvala ilustracija

karaktera", kazao je.„Randalovog?", ispustila sam kratak, neveseo smeh. „Ne trebaju mi više nikakvi

dokazi tog karaktera, hvala."„Randalovog", složio se, „ali i Džejmijevog."Pogledala sam ga, iznenada se ose aju i neprijatno.ć ć„Razumeš, ja imam nare enje', sarkasti no je naglasio tu re , „od dobrogđ č č

kapetana."„A šta ti je nare eno da u iniš?", upitala sam dok je neprijatnost bivala sve ve a.đ č ć„Da dovedem osobu koja je engleski podanik, izvesnu Kler Bošam po imenu, u

Fort Vilijam u ponedeljak, 18. juna. Radi ispitivanja."Mora da sam izgledala stvarno zabrinjavaju e, pošto je sko io na noge i prišaoć č

mi.„Stavi glavu me u noge, devojko", davao mi je instrukcije, guraju i zađ ć dnju stranu

mog vrata, „dok mu nina ne pro e."č đ„Znam šta treba da radim", rekla sam iznervirano, ali sam to ipak uradila.

Zažmurila sam, ose aju i krv kako mi opet pulsira u slepoo nicama. Ose ajć ć č ć lepljivosti po licu i ušima po eo je da se gubi, mada su mi ruke i dalje bile ledene.č Koncentrisala sam se na pravilno disanje, broje i udah -jedan, dva, tri, etiri, izdahć č -jedan, dva, udah —jedan, dva, tri, etiri...č

Polako sam se uspravila, ose aju i da manje-više vladam sobom. Dugal se vratioć ć na svoje mesto na kamenom poklopcu, i ekao strpljivo, paze i da se ne prevrnemč ć unazad u izvor.

„Postoji na in da se to izbegne", rekao je iznenada. „Jedini koji ja vič dim."„Objasni mi koji je", rekla sam uz neuverljiv pokušaj osmeha.

„Vrlo dobro, onda." Nagnuo se ka meni da objasni. „Randal ima pravo da te dovede na saslušanje pošto si podanik engleske krune. Pa, onda, to moramo da promenimo."

Zurila sam u njega, pošto nisam razumela. „Kako to misliš? Pa i ti si podanik krune, zar ne? Kako takvo nešto možeš da promeniš?"

„Škotski zakon i engleski zakon su vrlo sli ni", rekao je mršte i se, „ali ne sasvimč ć isti. I engleski oficir ne može prinuditi nekoga ko je Škot, osim ako ima vrste dokazeč da je po inio zlo in, ili na osnovu vrlo ozbiljne sumnje.č č

ak i sa sumnjom, ne može da istera škotskog podanika sa klanske zemlje bezČ dozvole gospodara tog klana."

„Razgovarao si sa Nedom Gauenom", rekla sam, a vrtoglavica mi se vratila.Klimnuo je glavom. „Aha, jesam. Pomislio sam da može do i do ovoga, znaš. Ać

on mi je rekao ono što sam i sam mislio; jedini na in da zakonski odbijem da teč predam Randalu jeste da te prevedemo iz Engleskinje u Škot- kinju."

,,U Skotkinju?", kazala sam, a onu vrtoglavicu je brzo smenila užasna slutnja.Slutnja je potvr ena narednim recima. „Da", rekao je, klimaju i glavom na takavđ ć

izraz mog lica. „Moraš da se udaš za Skota. Mladog Džejmija."„Ne mogu to da uradim!"„Pa", namrštio se, razmišljaju i. „Valjda možeš da uzmeš Ruperta umestoć

njega. On je udovac, i ima u najmu malu farmu. Pa ipak, on je dosta stariji,»

i...„Ne želim da se udam ni za Ruperta! To je... nešto najapsurdnije..." Re i su meć

izdale. Onako uzbu ena, sko ila sam na noge i kora ala po maloj istini, popadaleđ č č č oskoruše su mi kr kale pod nogama.č

„Džejmi je dobar momak", ube ivao me Dugal, i dalje sede i na kamenu. „Nijeđ ć baš nešto u pogledu imovine u ovom asu, istina, ali je mekog srca. On ne e bitič ć surov prema tebi. I žestok je borac, sa vrlo dobrim razlogom da mrzi Randala. Ma kakvi, udaj se za njega, i on e te štititi do poslednjeg daha."ć

,Ali- ali ja ne mogu da se udam ni za kog!", izletelo mi je.Dugalov pogled je iznenada postao oštar. „Zašto ne, devojko? Da nemaš živog

muža?"„Ne. Samo... to je besmisleno! Takve stvari se ne dešavaju!"Dugal se opustio kada sam rekla „Ne". Sada je pogledao ka suncu i digao se da

pode.„Najbolje da po emo, devoj e. Ima stvari koje treba obaviti. Treba spređ č miti

naro ito izuze e", promrmljao je kao za sebe. „Ali Ned može to da završi."č ćUzeo me je za ruku, i dalje mrmljaju i za sebe. Istrgla sam je.ć„Ne u se udati ni za koga", odlu no sam rekla.ć čIzgleda da ga to nije uznemirilo, samo je podigao obrve.„Ti ho eš da te odvedem Randalu?"ć„Ne!" Nešto mi je palo na pamet. „Zna i, ti mi bar veruješ kada kažem da nisamč

engleski špijun?"„Verujem sada." Tu re je naglasio.č„A zašto nisi ranije?"Klimnuo je ka izvoru i izlizanoj prilici urezanoj u stenu. Mora da je stara stotinama

godina, mnogo starija ak i od džinovske oskoruše koja baca senku na izvor i beleč cvetove u crnu vodu.

„Izvor Svetog Ninijana. Pila si vodu pre nego što sam to zatražio."Ovog puta sam bila na isto slu ena.č đ

„Kakve to veze ima sa tim?"Izgledao je iznena eno, a onda su mu se usne iskrivile u osmeh. „Nisi znala?đ

Zovu ga i lažovski izvor. Voda miriše na isparenja iz pakla. Ko god popije tu vodu a zatim kaže neistinu, izgore e mu želudac."ć

„Razumem." Govorila sam kroz zube. „Pa, moj želudac je netaknut. Zna i, možešč da mi veruješ kada kažem da nisam špijun, ni engleski ni francuski. A možeš da mi veruješ još jedno, Dugale Makenzi. Ne u se udati ni za koga!"ć

On me nije slušao. Zapravo, ve se probijao kroz žbunje koje je zaklanjalo izvor.ć Samo je uzdrhtala grana hrasta pokazivala kuda je prošao. Kipe i u sebi, pošla samć za njim.* * *

Prigovarala sam naširoko kasnije tokom jahanja ka gostionici. Dugal me je kona no posavetovao da prištedim dah, pa smo posle toga jahali u tišini.č

Kada smo stigli do gostionice, bacila sam uzde na zemlju i besno otišla gore u pribežište svoje sobe.

Cela zamisao je bila ne samo uvredljiva, ve i nezamisliva. Kora ala sam poć č uskoj sobi, sve više se ose aju i kao pacov u zamci. Zašto do avola nisam imalać ć đ petlju da se iskradem od Skota ranije, koliki god da je rizik?

Sela sam na krevet i pokušala da mirno razmislim. Gledano strogo iz Du- galovog ugla, nema sumnje da ta zamisao vredi. Ako odbije da me direktno preda Randalu, bez izgovora, kapetan bi lako mogao da pokuša da me uzme na silu. A verovao meni ili ne, bilo bi razumljivo da Dugal ne želi zbog mene okršaj sa puno engleskih konjanika.

Kada se hladnokrvno posmatra, ta zamisao nešto vredi gledano i s moje strane. Ako se udam za Skota, verovatno me više ne bi posmatrali i pazili. Bilo bi znatno lakše da pobegnem kada za to do e vreme. A ako bi to bio Džejmi - pa, dopadamđ mu se, o ito. I Hajlends poznaje kao svoj džep. On bi mečmožda odveo na Kreg Na Dan, ili bar negde u tom pravcu. Da, verovatno je brak najbolji na in da ostvarim svoj cilj.č

To je bio hladnokrvni na in posmatranja stvari. Moja je krv, me utim, bila sveč đ samo ne hladna. Bila sam vrela od besa i smetenosti, pa nisam mogla da mirujem, kora ala sam i pušila se, traže i izlaz. Bilo koji. Posle jednog tač ć kvog sata lice mi je bilo crveno, a u glavi mi je dobovalo. Ustala sam i otvorila kapke, isturila glavu na vetar da je ohladi.

Iznenada se za ulo energi no kucanje. Dugal je ušao dok sam uvla ila glavu.č č č Nosio je svežanj krutog papira nalik poslužavniku, a za njim su išli Rupert i besprekorni Ned Gauen, u pratnji kao kraljevski dvorjani.

„Molim vas u ite", rekla sam ugla eno.đ đIgnorišu i me kao i obi no, Dugal je skinuo nošu koja je stajala na stolu i listoveć č

hartije ceremonijalno raširio po gruboj hrastovoj površini.„Sve je obavljeno", kazao je s ponosom nekoga ko je izgurao težak projekat do

uspešnog završetka. „Ned je napisao papire; ništa ne vredi koliko advokat — samo dok je na tvojoj strani, eh, Nede?"

Svi muškarci su se nasmejali, o ito dobro raspoloženi.č„Nije bilo baš teško, znaš", skromno je kazao Ned. „To je samo jednostavan

ugovor." Autoritativno je prelistao papire kažiprstom, a onda zastao, nabravši obrve zbog iznenadne pomisli.

„Vi nemate imovinu u Francuskoj, je 1' tako?", upitao je, zabrinuto zu- re i uć mene preko polunao ara koje je nosio zbog itanja. Odmahnula sam glavom i on seč č opustio, skupljaju i papire nazad na gomilu i lupkaju i ivice da ih poravna.ć ć

„To je to, onda. Treba samo da potpišete ovde u dnu, i Dugal i Rupert kao svedoci."

Advokat je spustio mastionicu koju je doneo, pa je izvadio isto pero iz džepa ič ceremonijalno mi ga pružio.

,A šta je to uopšte?", upitala sam. To je po prirodi bilo retori ko pitanje, pošto ječ na gornjoj stranici jasnim kaligrafskim rukopisom pisalo UGOVOR O BRAKU; slova su bila visoka pet centimetara i upadljivo crna na stranici.

Dugal je obuzdao nestrpljenje zbog moje nepokornosti.„Znaš ti dobro šta je to", kratko je rekao. „1 ako nemaš neku drugu bistru ideju

kako da ne dopadneš Randalu šaka, potpisa eš i završiti s tim. Vremena je malo."ćBistre ideje su izrazito nedostajale u tom asu, uprkos injenici da sam ceo satč č

provela prežvakavaju i taj problem. Zaista je po injalo da izgleda da je neverovatnač č ideja najbolje rešenje po mene, koliko god se ja gicala.

„Ali, ne želim da se udam!", rekla sam tvrdoglavo. Palo mi je na pamet da se ne pitam samo ja. Setila sam se plavokose devojke koja je ljubila Džejmija u niši zamka.

,A možda Džejmi ne želi da se oženi sa mnom!", kazala sam. „Sta emo s tim?"ć Dugal je to odbacio kao nevažno.

„Džejmi je vojnik; uradi e kako mu se kaže. A i ti", rekao je prodorno, „naravno,ć osim ako ti je draži engleski zatvor."

Besno sam ga pogledala, teško dišu i. Nisam mogla da se smirim sve od naglogć odlaska iz Randalove kancelarije, a sada je nivo moje uznemirenosti znatno porastao, pošto sam bila suo ena sa izborom izme u belog i crnog.č đ

„Ho u da razgovaram s njim", iznenada sam rekla. Dugalove obrve su poleteleć uvis.

„Džejmijem? Zašto?"„Zašto? Jer me terate da se udam za njega, a koliko vidim njemu niste ni rekli!"O ito je to bilo nešto nevažno, bar što se Dugala ti e, ali je u nekom asuč č č

popustio i, u pratnji svojih podre enih, otišao dole u kafanu da dovede Džejmija.đDžejmi se ubrzo pojavio i izgledao je shvatljivo smeten.„Da li si znao da Dugal ho e da nas ven a?", direktno sam upitala.ć čIzraz lica mu se razvedrio. ,,Oh, da. To sam znao.",Ali svakako", kazala sam, „mlad ovek kao što si ti; ho u da kažem, zar neč ć

postoji neko drugi za koga si, ah, zainteresovan?" On je bledo gledao na tren, a onda mu je svanulo na šta mislim.

,,Oh, da li sam se obe ao? Ne, nisam ja neka prilika za devojku." Žurno jeć nastavio, kao da je pomislio da bi to moglo zvu ati uvredljivo. „Ho u da kažem,č ć nemam nikakvu imovinu vrednu pomena, i ništa sem vojni ke plate od ega dač č živim."

Protrljao je bradu, sumnji avo me odmeravaju i. ,A tu je i manji problem što ječ ć moja glava ucenjena. Nijedan otac ne želi da mu se erka uda za oveka koji možeć č da bude uhapšen i obešen svakog asa. Da li si mislila na to?"č

Mahnula sam rukom, odbacuju i to što je on izvan zakona kao sitnicu uć poredenju sa elom monstruoznom zamisli. Napravila sam i poslednji poć kušaj.

„Da li te brine što nisam nevina?" Oklevao je na tren pre nego što je odgovorio.„Pa, ne", kazao je sporo, „samo ako tebe ne brine što ja jesam." Nasmešio se

kada mi je pala vilica, pa se odmakao prema vratima.„Ra unam, neko od nas bi trebao da zna šta radi", rekao je. Vrata su se tihoč

zatvorila za njim; o igledno, udvaranje se završilo.čPošto su papiri bili propisno potpisani, oprezno sam glavnim stepeništem sišla do

šanka u kafani.

„Viski", rekla sam neurednoj staroj spodobi iza njega. ovek me pogledaoČ sluzavim o ima, ali ga je Dugalov pokret glavom naterao da posluša i donese flašu ič ašu. aša je bila debela i zelenkasta, pomalo flekava, ošte ena na rubu, ali je imalač Č ć

otvor odozgo, a jedino je to bilo važno u ovom asu.čKada je prestalo da me pe e u grlu od pi a, prividno sam se smirila. Ose- alač ć ć

sam se izdvojeno, detalje oko sebe sam zapažala sa izuzetnom oštrinom; mali umetak od obojenog stakla iznad šanka koji je bacao šarene senke na grubog vlasnika i njegovu robu, krivinu ru ke kutla e sa bakarnim donjim delom koja je visilač č na zidu do mene, muvu zelenog stomaka koja se mu ila na rubu lepljive barice nač stolu. Saose aju i sa njom, gurnula sam je ašom na sigurno.ć ć č

Polako sam postajala svesna poja anih glasova iza zatvorenih vrata na dač ljem kraju prostorije. Dugal je tamo nestao nakon što je završio poslovanje sa mnom, verovatno da sredi aranžman sa drugom ugovornom stranom. Bilo mi je drago što ujem da se, sude i po tome kako je zvu alo, moj budu i mlač ć č ć doženja žestoko opire,

uprkos tome što ranije naizgled nije imao primedbi. Možda nije hteo da me uvredi.,,Drž' se toga, momak", promrmljala sam i otpila još jedan gutljaj.Nešto kasnije, bila sam maglovito svesna toga da mi neka ruka širi prste da bi mi

izvukla zelenkastu ašu. Druga me je pridržavala za lakat.č„Hriste, pijana je ko stara metla u kolibi", kazao je neki glas meni u uvo. Glas

prijatno struže, pomislila sam, kao da je gazda jeo šmirglu. Tiho sam se zakikotala od te pomisli.

„Smiri se, ženo!", rekao je neprijatan škripavi glas. Slabio je kako se vlasnik okretao da se obrati nekom drugom. „Pijana ko gazda i vrišti ko papagaj — šta da o ekuješ..."č

Neki drugi glas je prekinuo ovaj prvi, ali nisam znala šta je rekao; re i su bileč zamrljane i nisam mogla da ih razaznam. Mada je to bio prijatniji zvuk, dublji i nekako je ohrabrivao. Prišao je, i mogla sam ponešto da razumem. Trudila sam se da fokusiram pogled, ali mi je pažnja opet odlutala.

Muva je uspela da nade put nazad u baricu, i batrgala se nasred nje, be- znadežno zaglavljena. Svetio sa šarenog stakla rasipalo je svetlucave iskre po njenom zelenom stomaku. Pogled sam fiksirala na malenu zelenu ta ku, koja ječ nekako pulsirala dok se muva trzala i borila.

„Brate... nemaš šanse", kazala sam, a iskra je zgasnula.14Dolazi ven anječKada sam se probudila iznad mene je bio nizak tavan sa gredama, a debeli prekriva bio mi je uredno zavu en pod bradu. Izgleda da sam na sebi imala samoč č svoj veš. Krenula sam da sednem i potražim svoju ode u, ali sam se predomislilać usred pokreta. Polako i oprezno sam se spustila, zažmurila i pridržala glavu da se ne bi skotrljala s jastuka i pala na pod.

Probudila sam se opet nešto kasnije, kada su se vrata sobe otvorila. Oprezno sam virnula na jedno oko. Zatalasani obris se pretvorio u zlovoljnog Murtaga, koji me prekorno gledao stoje i pred krevetom. Zatvorila sam oko. ula sam prigušenuć Č škotsku buku, koja je verovatno odražavala zaprepaš eno gnušanje, ali kada samć opet pogledala njega više nije bilo.

Baš sam zahvalno opet tonula u nesvesticu kada su se vrata opet otvorila, ovog puta da bi se ukazala sredove na žena za koju sam smatrala da je gazdina žena,č nose i vr i lavor. Veselo je ušla u sobu i otvorila šalone uz tresak koji mi jeć č odjekivao po glavi kao sudar tenkova. Napreduju i ka krevetu kao pancer divizija,ć

otrgla je prekriva koji sam slabašno držala i bacila ga na stranu, ostavljaju i me dač ć drhtim otkrivena.

„Hajde onda, dušo", rekla je. „Moramo sad da te spremimo." Stavila je pozamašnu ruku iza mojih lopatica i podigla me u sede i položaj. Stegla sam glavuć jednom rukom, a stomak drugom.

„Spremimo?", kazala sam, kroz usta ispunjena raspadnutom mahovinom.Zena je po ela žustro da me umiva. ,,Oh, aha", rekla je. „Ne želiš da proč pustiš

sopstveno ven anje, zar ne?"č„Želim", kazala sam, ali je to ignorisano dok mi je neceremonijalno svla ila veš ič

namestila me da stojim nasred poda radi dalje intimne pažnje.Malo kasnije sam sela na krevet, potpuno obu ena, ose aju i se vrtoč ć ć glavo i

ratoborno, ali zahvaljuju i aši porta koji je nabavila gazdarica, barć čfunkcionalno. Pažljivo sam ispijala drugu ašu, dok je žena etku provla ila krozč č č šipražje moje kose.

Sko ila sam i zadrhtala, prosipaju i porto, kada su se vrata opet otvoč ć rila uz tresak. Jedna prokleta stvar za drugom, pomislila sam neraspoloženo. Ovog puta je poseta bila dvostruka, Murtag i Ned Gauen, sa sli nim izrač zima osude. Razmenila sam besne poglede sa Nedom dok je Murtag ulazio i polako išao oko kreveta, zagledaju i me iz svakog ugla. Vratio se do Neda i promrmljao nešto glasomć preslabim da bih ula. Uz završni o ajni ki pogled u mom pravcu, zatvorio je vratač č č za njima.

Kona no je moja frizura zadovoljila ženu, za ešljana unazad i podignuta visoko uč č vor nad mojom glavom, sa kovrdžama puštenim da mi padaju niz leda i viticamač

ispred ušiju. Imala sam ose aj da e mi se skalp raspu i od napinjanja zategnuteć ć ć kose, ali je utisak u ogledalu koje je žena donela bio nesporno privla an. Po ela samč č da se ose am malo humanije, ak sam uspela da nateram sebe da joj zahvalim zać č trud. Ona mi je ostavila ogledalo i otišla, uz napomenu da je velika sre a udati se uć leto, zar ne, pošto u imati puno cve a za kosu.ć ć

„Mi koji emo uskoro umreti", rekla sam svom odrazu, skiciraju i saluć ć tiranje u ogledalu. Sru ila sam se na krevet, zalepila mokru krpu preko lica i vratila seč spavanju.

Sanjala sam prili no lep san, nešto u vezi sa travnatim poljima i poljskim cve em,č ć kada sam postala svesna da je ono za šta sam mislila da je razigrani vetar koji me povla i za ruke zapravo par ne baš nežnih ruku. Sela sam uz trzaj, slepo mlataraju ič ć oko sebe.

Kada sam otvorila o i, videla sam da moja sobica sada podse a na stanicuč ć podzemne železnice, sa licima od zida do zida: Ned Gauen, Murtag, gazda kr me,č gazdina žena i dugonogi mladi , za koga se ispostavilo da je gazdin sin, sa naru jemć č punim raznog cve a, što je objašnjavalo one mirise u mom snu. Bila je tu i nekać mlada žena sa okruglom pletenom korpom, koja mi se prijateljski smešila, pokazuju ić nedostatak nekoliko prili no važnih zuba.č

Ta osoba, pokazalo se, bila je seoska švalja angažovana da sredi nedostatke moje garderobe prilagodavanjem kroja haljine, nabavljene na brzinu preko neke lokalne gostioni areve veze. Ned je nosio pomenutu haljinu koja mu je visifa sa rukeč kao mrtva životinja. Kada je poravnata na krevetu, pokazalo se da je to haljina sa dubokim izrezom od teškog krem satena, sa posebnim kor- setom koji se zakop avao desetinom si ušne presvu ene dugmadi, od kojih je svako biloč ć č ukrašeno zlatom izvezenim ljiljanovim cvetom. Dekolte i zvonasti

rukavi bili su bogato ukrašeni ipkom, kao i vezena nadsuknja od okoladno-č č smedeg pliša. Gostioni ar je bio napola zatrpan podsuknjama koje je nosio, njegovič nakostrešeni brkovi jedva su se videli ispod penastih slojeva.

Pogledala sam na fleku od porta na svojoj suknji od sivog serža i sujeta je prevladala. Ako zaista treba da se udam, nisam htela da u to uletim izgledaju i kaoć seoska sluškinja.

Posle kratkog perioda freneti ne aktivnosti, tokom koga sam ja stajala kao lutkač iz izloga a svi ostali su tr ali dohvataju i, donose i, kritikuju i i sapli u i se jedni oč ć ć ć ć ć druge, finalni proizvod je bio spreman, kompletno sa lepim katama i žutim ružama zaka enim u kosu i srcem koje je lupalo kao ludo ispod ipkanog korseta. Haljina mič č nije savršeno pristajala i mirisala je prili no na svoju prethodnu vlasnicu, ali je satenč bio težak i fascinantno je šljiskala oko mojih nogu, preko slojeva podsuknji. Ose alać sam se kraljevski, i prili no ljupko.č

„Ne možete me naterati da ovo u inim, znate", prošištala sam prete i kač ć Murtagovim le ima dok sam ga pratila niz stepenice, ali smo i on i ja znali da suđ moje re i prazno razmetanje. Ako sam ikada imala snagu karaktera da odbijemč Dugala i izložim se riziku sa Englezima, ona se udavila u viskiju.

Dugal, Ned i ostali su bili u glavnoj kafani ispod stepeništa, piju i i raz- menjuju ić ć zgode sa ponekim seljakom koji izgleda nije imao šta pametnije da radi tog popodneva ve da visi naokolo nalivaju i se.ć ć

Dugal me je spazio kako polako silazim i naglo je prestao da pri a. Ostali suč tako e za utali, pa sam dojedrila na najugodnijem oblaku smernog poštođ ć vanja. Dugalove duboko usa ene o i su me polako odmerile od glave do pete i vratile seđ č mom licu uz klimanje glavom u znak odobravanja.

Izvesno vreme muškarci su me posmatrali, pa sam uzvratila prili no eleč gantno klimnuvši glavom za uzvrat.

Posle prvog utanja, ostali koji su se zatekli u kafani postali su bu ni u svomć č divljenju, pa je ak i Murtag dopustio sebi mali osmeh, klimaju i glavom zadovoljanč ć rezultatima svog truda. A ko je postavio tebe za modnog kreatora?, pomislila sam s neslaganjem. Ipak, morala sam da priznam da je on odgovoran što se ne udajem u sivom seržu.

Udajem. Oh, bože. Okuražena privremeno portom i krem ipkom, uspela sam nač as da zaboravim zna enje ove prilike. Zgrabila sam rukohvat kada me ječ č

obnovljena svest o tome pogodila kao udarac u stomak.Gledaju i preko tog špalira, me utim, zapazila sam jedan izraziti propust. Mogć đ

mladoženje nigde nije bilo. Obodrena pomišlju da je možda uspeo dapobegne kroz prozor i da je sada kilometrima daleko, prihvatila sam oproštajni pehar vina od kr mara pre nego što sam izašla za Dugalom.č

Ned i Rupert su otišli da dovedu konje. Murtag je nekuda nestao, možda ude u trag Džejmiju.

Dugal me je držao za jednu ruku; prividno da me pridrži da se ne sapletem u satenskim papu ama, a zapravo da spre i da u poslednji as ne pobegnem uč č č slobodu.

Bio je to „topao" škotski dan, što zna i da magla nije bila toliko gusta da bi seč kvalifikovala kao rosulja, mada ne ni daleko od toga. Iznenada su se vrata gostionice otvorila i sunce je izašlo, u liku Džejmsa. Ako je nevesta zra ila, mladoženja ječ definitivno bio blistav. Zinula sam od uda i ostala tako otvorenih usta.č

Hajlender u kompletnoj nošnji je impresivan prizor - svaki Hajlender, bez obzira koliko star, ružan ili mrzovoljan naizgled. Visok, uspravan, i ni u kom slu aju ružanč Hajlender izbliza, to ve oduzima dah.ć

Gusta ridezlatna kosa bila je iš etkana do presijavanja i dopirala je do kragne fineč košulje od batista, zataknute spreda, sa zvonastim rukavima i ipkom obrubljenimč manžetnama koje su se slagale sa žaboom ukrašenim rubinskom iglom.

Tartan mu je bio briljantnogrimizan i crn pa je plamteo medu smirenijim Makenzijevima u njihovoj zelenoj i beloj. Dre ava vuna, pri vrš ena kružnimč č ć srebrnim brošem, padala mu je sa desnog ramena kao elegantna draperija, prekinuta pojasom za ma opto enim srebrom pre nego što nastavi pad niz uredneč č listove u vunenim arapama, sve do crnih kožnih izama sa srebrnim kop ama. Ma ,č č č č bodež i torbica od kože jazavca dopunjavale su komplet.

Znatno viši od sto osamdeset, proporcionalno širok i nao it, bio je daleko odč neurednog krotitelja konja na kog sam navikla — i bio je svestan toga. Prišao mi je na dvorski na in, naklonio se uz besprekornu eleganciju i proč mrmljao „Vaš sam sluga, gospo", a o i su mu šaljivo sijale.č

,,Oh", slabašno sam rekla.Retko sam utljivog Dugala ranije vi ala da ostane bez re i. Guste obrve su seć đ č

skupile nad znojem oblivenim licem, i izgledalo je da je i on na svoj na inč zaprepaš en ovakvom pojavom.ć

„Jesi li lud, ove e?", kona no je izgovorio. „Sta ako te neko vidi?"č č čDžejmi je podrugljivo podigao obrvu prema starijem oveku. „Sta je to, uja e?",č č

kazao je. „Uvrede? I to na dan moje svadbe? Ne bi hteo da postidim svoju suprugu, zar ne? Sem toga", dodao je uz zlobno svetlucanje, „mislim dane bi bilo pravosnažno ako se njom ne oženim pod svojim pravim imenom. A ti ho eš da to bude zakonski, zar ne?"ć

Uz o igledan napor, Dugal se pribrao. „Ako si završio, Džejmi, možemo dač nastavimo s tim", kazae je.

Ali Džejmi izgleda nije završio. Ignorišu i Dugala koji se pušio, izvukao je kratkuć nisku belih perli iz svoje torbice. Zakora io je napred i prika io ogrlicu oko mog vrata.č č Pogledala sam nadole i videla nisku malih baroknih bisera, onih produkata slatkovodnih dagnji, nepravilnog oblika i protkanih probušenim zlatnim plo icama.č

„To su samo škotski biseri", rekao je, pravdaju i se, „ali divno izgledaju na tebi."ć Prsti su mu se na tren zadržali na mom vratu.

„To su biseri tvoje majke!", kazao je Dugal, mrko gledaju i u ogrlicu.ć„Aha", mirno je rekao Džejmi, ,,a sada su biseri moje žene. Ho emo li?"ćKuda god da smo to pošli, bilo je udaljeno od sela. Sa injavali smo prič li noč

zlovoljne svatove, sa mladencima koje su ostali okruživali kao zatvorenike koje prebacuju u udaljeni zatvor. Jedini razgovor je bilo Džejmijevo prigušeno izvinjenje što kasni, objašnjavaju i da je predstavljalo problem da se nadu ista košulja i kaputć č dovoljno veliki za njega.

„Mislim da ova pripada sinu lokalnog sudije", kazao je, prevr u i ipkasti žabo.ć ć č „Izgleda da je pomodar, reklo bi se."

Sjahali smo i ostavili konje u podnožju nekog brdašca. Staza je vodila naviše kroz cestar.

„Sve si sredio?" ula sam Dugala kako upola glasa pita Ruperta, dok su vezivalič konje.

„O, da." Zubi su sevnuli u crnoj bradi. „Bilo je malo problema da se otac ubedi, ali smo mu pokazali specijalnu dozvolu." Potapšao je svoju torbicu koja je muzikalno zvecnula, daju i mi predstavu kakva je to specijalna doć zvola.

Kroz kišicu i maglu, videla sam kapelu koja je štrcala iz cestara. U potpunoj neverici, videla sam okrugli krov i udne prozore sa mnogo okana, koje samč poslednji put videla u sun anom jutru moje svadbe sa Frenkom Randalom.č

„Ne!", uskliknula sam. „Ne ovde! Ne mogu!"„Pst, sada. Pst. Ne brini, devojko, ne brini. Sve e biti u redu." Dugal je spustioć

krupnu šapu na moje rame ispuštaju i utešnu škotsku buku, kao daćsam plašljivi konj. „Prirodno je biti malo nervozan", rekao je svima nama. vrsta rukaČ na mojim le ima terala me je uz stazu. Cipele su mi se klizale po vlažnom slojuđ opalog liš a.ć

Džejmi i Dugal su išli pored mene sa obe strane, spre avaju i beg. Njič ć hovo dominantno prisustvo me obeshrabrivalo i ose ala sam sve ve u histeć ć riju. Dvesta godina kasnije, manje ili više, ven ala sam se u ovoj kapeli, tada šarmirana njenomč starinskom slikovitoš u. Sada je kapela škripala koliko je nova, njeni podovi se jošć nisu slegli u onaj šarm, a ja treba da se udam za dvadeset trogodišnjeg nevinog škotskog katolika ija je glava ucenjena, iji...č č

U iznenadnoj panici sam se okrenula Džejmiju. „Ne mogu da se udam za tebe! Ne znam ti ni prezime!"

Pogledao je dole u mene i izdigao ri u obrvu. ,,Oh. Glasi Frejzer. Džejmsđ Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer." To je izgovorio formalno, svako ime polako i razgovetno.

Potpuno usplahirena, rekla sam „Kler Elizabet Bošam", i idiotski pružila ruku. O ito shvativši to kao molbu za podršku, uzeo je ruku i vrsto je stegao u pregibč č svog lakta. Tako neizbežno stegnuta, u tišini sam se pela ka svom ven anju.č

Rupert i Murtag su nas ekali u kapeli, stražare i nad zarobljenim crkve- njakom,č ć krakatim mladim sveštenikom sa crvenim nosom i opravdano užasnutim izrazom lica. Rupert je zaludno seckao vrbovu gran icu velikim noč žem, i mada je svoje pištolje sa jelenjim drškama odložio na ulazu u crkvu, oni su ostali nadohvat, blizu krstionice.

Ostali ljudi su takode ostavili oružje, kako i prili i u Božjoj ku i, ostavljač ć ju i nać zadnjoj klupi impresivno na i kanu gomilu. Samo je Džejmi zadržao svoj bodež ič č ma , verovatno kao ceremonijalni deo svoje nošnje.č

Kleknuli smo pred drveni oltar, Murtag i Dugal su zauzeli svoja mesta kao kumovi i ceremonija je po ela.č

Forma katoli ke svadbe nije se bitno promenila nekoliko stotina godina, i re i koječ č su me vezale za ridokosog mladog neznanca pored mene bile su uglavnom iste kao one kojima je osveštano moje ven anje za Frenka. Ose ala sam se kao hladna,č ć prazna ljuštura. Promucane re i mladog sveštenika odječ kivale su negde u mojoj praznoj stoma noj duplji.č

Automatski sam ustala kada je došlo vreme za zavetovanje, posmatraju i u nekojć obamrloj fascinaciji kako moji ledeni prsti nestaju u krupnoj šaci mog mladoženje. Njegovi su prsti bili hladni kao moji i prvi put mi je palona pamet da bi uprkos naizgled hladnom držanju i on mogao biti nervozan kao i ja.

Dotad sam izbegavala da pogledam u njega, ali sam sada uputila kratak pogled i zatekla ga kako zjiri u mene. Lice mu je bilo bledo i namerno bez ikakvog izraza; izgledao je isto kao i kad sam mu previjala ranu na ramenu. Pokušala sam da mu se nasmešim, ali su uglovi mojih usana nesigurno zadrhtali. Pritisak njegovih prstiju na moje se poja ao. Imala sam utisak da pridržavamo jedno drugo; ako bi ma koje odč nas pustilo ili skrenulo pogled, oboje bismo pali. udno, taj ose aj mi je ulio maloČ ć poverenja. Šta god da nas eka, bar nas je dvoje.č

„Uzimam tebe, Kler, za svoju ženu..." Glas mu nije drhtao, ali ruka jeste. Poja alač sam stisak. Naši uko eni prsti su bili stisnuti kao daska u stegi. „... da te volim,č poštujem i štitim... u dobru i u zlu..." Re i su dopirale iz daljine. Krv mi je pobegla izč

glave. Stegnuti korset mi je bio pakleno tesan, i mada mi je bilo zima, znoj mi je curio niz bokove ispod satena. Nadala sam se da se ne u onesvestiti.ć

Visoko na bo nom zidu svetilišta bio je mali prozor u vitražu koji je prikazivaoč Jovana Krstitelja u njegovim medvedim kožama. Zelene i plave senke su lebdele preko mog rukava, podse aju i me na kafanu, i zdušno sam poželela pi e.ć ć ć

Moj red. Malo sam zamuckivala, što me razbesnelo. „Uzimam t-tebe, Džejmse..." Ispravila sam leda. Džejmi je svoj deo odradio dosta uverljivo; mogla bih i ja da se potrudim. „... da te pazim i da te uvam, od ovog dana..." Glas mi je postao snažniji.č

„Dok nas smrt ne rastavi." Re i su zvonile u tihoj kapeli zapanjuju omč ć kona noš u. Sve se smirilo, kao u zaustavljenoj animaciji. Tada je sveštenik zatražioč ć prsten.

Usledilo je iznenadno komešanje, i na tren sam videla Murtagovo užasnuto lice. Jedva sam registrovala injenicu da je neko zaboravio da obezbedi ven ani prsten,č č kada je Džejmi pustio moju ruku dovoljno dugo da skine prsten sa svog prsta.

I dalje sam nosila Frenkovu burmu na levoj ruci. Prsti desne su mi delovali smrznuto, bledo i uko eno u barici plavog svetla, dok je veliki metalni prsten prelazioč preko domalog prsta. Stajao je labavo na prstu i spao bi, da Džejmi nije sklopio prste oko njega i obavio šaku oko moje.

Sveštenik je još malo mrmljao i Džejmi se sagnuo da me poljubi. Bilo je jasno da je nameravao da me samo kratko i ceremonijalno dotakne usnama,ali su mu usne bile tako meke i tople da sam se instinktivno privukla. Bila sam nejasno svesna buke, škotskih povika oduševljenja i bodrenja od posmatra a, alič zapravo nisam prime ivala ništa van tople vrstine kojoj sam se potpuno predala.ć č Uto išta.č

Razdvojili smo se, oboje malo stabilniji, i nervozno nasmešili. Videla sam Dugala kako iz kanije vadi Džejmijev nož i zapitala se zašto. I dalje gledaju i u mene, Džejmić je ispružio desnicu, dlanom naviše. Ostala sam bez daha kada je vrh bodeža duboko zasekao njegov zglob, ostavljaju i taman trag krvi koja je navirala. Nije bilo vremenać da se otrgnem pre nego što je moja ruka uhva ena i kad sam osetila usplamteloć se enje oštrice. Spretno, Dugal je pritisnuo moj zglob uz Džejmijev i uvezao nasč trakom belog platna.

Mora da sam se malo zanela, pošto me je Džejmi dograbio za lakat slobodnom levom rukom.

,,Drž' se, mala", tiho me bodrio. „Nema još puno. Ponavljaj za mnom." Bila je to kratka izjava na gelskom, dve ili tri re enice. Re i mi nisu zna ile ništa, ali sam ihč č č poslušno ponavljala za Džejmijem, sapli u i se na nezgodnim samoglasnicima.ć ć Platno je odvezano, ranice o iš ene, i bili smo ven ani.č ć č

Usledila je opšta atmosfera olakšanja i razdraganosti dok smo se vra ali stazom.ć Mogla je to biti ma koja vesela svadba, mada mala i sa injena samo od muškaraca,č izuzev mlade.

Bili smo skoro pri dnu kada su me nedostatak hrane, ostaci mamurluka, i stres tog dana uopšte, sustigli. Završila sam leže i na mokrom liš u, sa glavom u kriluć ć novope enog muža. Spustio je vlažnu krpu kojom mi je brisao lice.č

„Toliko je gadno, zna i?" Smešio se nadole ka meni, ali mu je u o ima bioč č nesiguran izraz koji me je prili no uzdrmao, uprkos svemu. Nesigurno sam uzvratilač osmeh.

„Nije to zbog tebe", uveravala sam ga. „Samo... mislim da ništa nisam jela od ju erašnjeg doru ka — a popila sam podosta, plašim se."č č

Usne su mu se iskrivile. „Tako su mi rekli. Pa, to mogu da zale im. Neč mam mnogo toga da ponudim svojoj ženi, kao što rekoh, ali obe avam da ne ešć ć gladovati." Nasmešio se i stidljivo kažiprstom sklonio uvojak koji mi je pao na lice.

Krenula sam da sednem i napravila grimasu zbog peckanja po zglobu. Zaboravila sam poslednji deo ceremonije. Rana se otvorila, bez sumnje kao posledica mog pada. Uzela sam krpicu od Džejmija i nespretno je vezala oko zgloba.

„Pomislio sam da si se od toga onesvestila", rekao je posmatraju i. „Treć balo je da se setim da te upozorim na to; nisam ni shvatio da to ne o ekuješ dok ti nisam videoč lice."

„Sta je to bilo, zapravo?", upitala sam, pokušavaju i da zavu em krajeve krpice.ć č„To je pomalo pagansko, ali je tradicija u ovim krajevima da se obavi krvni zavet,

pored redovnog ven anja. Neki sveštenici ne e to da obavljaju, ali ne bih rekao da ječ ć ovaj bio spreman da prigovori na bilo šta. Izgleda da je bio uplašen koliko i ja", rekao je sa osmehom.

„Krvni zavet? Sta su zna ile one re i?"č čDžejmi je uhvatio moju desnu šaku i nežno podvukao slobodan kraj im-

provizovanog zavoja.„Rimuje se, manje-više, i kad to kažeš na engleskom. Glasi:'Ti si krv moje krvi i kosti moje kost.Telo ti svoje da budemo jedno dajem.Duša je moja tvoja sve dok životom trajem."Slegao je ramenima. „To je gotovo isto kao i redovna zakletva, samo malo... ah,

primitivnije."Zurila sam dole u svoj zamotani zglob. „Da, moglo bi se re i."ćPogledala sam okolo; bili smo sami na stazi, ispod jedne jasike. Okruglo suvo

liš e ležalo je po zemlji, svetlucaju i od vlage kao zar ali nov i i. Bilo je veoma tiho,ć ć đ č ć izuzev povremenog pljuskanja kapljica vode iz krošnji.

„Gde su ostali? Jesu li se vratili u gostionicu?"Džejmi je napravio grimasu. „Ne. Naterao sam ih da odu da bih mogao da pazim

na tebe, ali e nas ekati tamo." Pokazao je bradom, kao ljudi sa sela. „Ne e namć č ć verovati da ostanemo nasamo dok sve ne bude zvani no."č

„Zar nije ve ?", zapanjeno sam zapitala. „Ven ani smo, zar ne?"ć čIzgledao je postideno dok je okretao glavu i pažljivo istio liš e sa svog kilta.č ć„Mmfm. Aha, ven ani smo, ta no. Ali to nije zakonska veza, razumeš, dok se neč č

konzumira." Sporo, žestoko crvenilo planulo je naviše od ipkanog žaboa.č„Mmfm", kazala sam. „Hajde da odemo i na emo nešto za jelo."đ

15Otkri a u ložnicićgostionici je bilo spremne hrane u vidu skromne svadbene gozbe,Dugal me uhvatio za ruku kada sam pošla uz stepenice da se osvežim pre jela.

„Ho u da brak bude konzumiran, da u to ne bude sumnje", odlu no meć č posavetovao Dugal upola glasa. „Ne sme da se postavi pitanje da li je to legalna zajednica i da se ostavi prostor za poništavanje, ili svoje vratove izlažemo riziku."

„Meni se ini da to radiš i bez toga", rekla sam ljutito. „Naro ito moj."č čDugal me je vrsto potapšao po zadnjici.č„Ne brini ti o tome; samo obavi svoju ulogu." Odmerio me kriti ki, kao dač

prosu uje moju sposobnost da ulogu odigram kako treba.đ„Znao sam Džejmijevog oca. Ako je momak nalik njemu, ne eš imati nikakvihć

problema. Ah, Džejmi, mom e!" Požurio je preko prostorije, do mesta gde je Džejmič

stigao nakon što je ostavio konje u štalu. Po izgledu Džejmijevog lica, izgleda da je i on dobijao nare enja.đ

Kako se, za ime božije, ovo desilo? pitala sam sebe malo kasnije. Pre šest nedelja sam nevino skupljala poljsko cve e na škotskom brdu da bih ga po- nela ku ić ć svom mužu. Sada sam zatvorena u sobu seoske kr me, ekaju i potpuno drugogč č ć muža kog jedva poznajem, sa strogim nare enjem da konđ zumiram prinudni brak, da ne bih rizikovala život i slobodu.

Sedela sam na krevetu, uko ena i prestrašena u pozajmljenoj lepoj ode i. Za uoč ć č se slab zvuk kada su se vrata sobe prvo otvorila, a zatim zatvorila.

Džejmi se oslonio na vrata, posmatraju i pie. Atmosfera posti enosti izć đ me u nasđ dvoje se produbila. Džejmi je kona no razbio tišinu.čuklju uju i vino, svež č ć hieb i biftek.* * *

„Ne treba da me se plašiš", tiho je rekao. „Nisam nameravao da se bacim na tebe." Nasmejala sam se nevoljko.

„Pa, nisam ni mislila da eš." Zapravo, nisam mislila da e me dodirnuti, osim akoć ć ga ne pozovem; ostaje injenica da u morati da ga pozovem da uradi znatno višeč ć od toga, i to uskoro.

Odmerila sam ga sumnji avo. Pretpostavljam da bi teže bilo da sam ga smatralač neprivla nim; zapravo, bilo je upravo suprotno. Ipak, nisam spavala ni sa jednimč muškarcem sem Frenka duže od osam godina. Ne samo to, ovaj mladi ovek je poč sopstvenom priznanju potpuno neiskusan. Nikada ranije nisam nekome oduzela nevinost. ak i ako odbacim svoje primedbe na ceo aranžman i pokušam da stvariČ posmatram sa sasvim prakti ne strane, kako emo pobogu da po nemo? Ovimč ć č tempom, još emo stajati i zuriti jedno u drugo tri ili etiri dana kasnije.ć č

Pro istila sam grlo i potapšala krevet kraj sebe.č„Ah, da li bi hteo da sedneš?",Aha." Prešao je preko sobe, kre u i se kao velika ma ka. Umesto da sedne doć ć č

mene, me utim, privukao je stolicu i seo naspram mene. Pomalo neodđ lu no, pružioč je ruku i uhvatio moje šake me u svoje koje su bile krupne, tupih noktiju i veomađ tople, sa ponekom ri om dlakom na nadlanici. Osetila sam mali šok od dodira, iđ pomislila na jedan odlomak iz Starog zaveta - „Jer je Jakovljeva koža bila tako glatka, dok je njegov brat Isav bio rutav." Frenkove ruke su bile duge i vitke, gotovo bez dlaka i aristokratskog izgleda. Oduvek sam volela da ih posmatram dok je predavao.

„Ispri aj mi o svom mužu", kazao je Džejmi, kao da mi ita misli. Samo što nisamč č ruke trgla od njegovih u šoku.

„Šta?"„Pogledaj se, devojko. Imamo tri ili etiri dana zajedno ovde. Pošto se ja neč

pretvaram da znam sve što se može znati, živeo sam dobar deo svog života na farmi, i osim ako su ljudi bitno druga iji od ostalih životinja, ne e nam puno trebati dač ć uradimo ono što treba da uradimo. Imamo nešto vremena za razgovor, da bismo prevazišli me usobnu uplašenost." Od te neuvijene ocene naše situacije malo samđ se opustila.

„Plašiš li se mene?" Nije tako izgledao. Možda je bio nervozan, istina. Iako nije bio sramežljivi sedamnaestogodišnjak, ovo mu jeste bio prvi put. Pogledao me je u o i i nasmešio se.č

„Aha. Uplašeniji sam od tebe, rekao bih. Zato ti držim ruke; da se moje ne bi tresle." Nisam poverovala u to, ali sam mu vrsto stegla ruke u znak zahvalnosti.č

„To je dobra ideja. Malo je lakši ose aj da razgovaramo dok se dodiruć jemo. Mada, zašto si me pitao za mog muža?" Pitala sam se malo neobuzdano da li je hteo da mu ispri am o seksualnom životu sa Frenkom, da bi znao šta se o ekuje odč č njega.

„Pa, znam da sigurno misliš o njemu. Teško bi bilo da ne misliš, pod ovakvim okolnostima. Ne želim da ikada osetiš da sa mnom ne možeš da pri aš o njemu.č Iako sam ti sada ja muž — baš je udno to izgovoriti — nije u redu da ga zaboraviš,č ak ni da to pokušaš. Ako si ga volela, mora da je bio dobar ovek."č č

„Da... bio je." Glas mi je drhtao, a Džejmi me pal evima pomilovao poč nadlanicama.

„Onda u na najbolji na in poštovati njegov duh time što u služiti njeć č ć govoj ženi." Podigao mi je ruke i svaku formalno poljubio.

Pro istila sam grlo. „To je bio vrlo viteški govor, Džejmi."čNaglo se nasmešio. „Aha. Spremio sam ga dok je Dugal pravio tost dole."Udahnula sam duboko. „Imam neka pitanja", rekla sam.Pogledao je dole, kriju i osmeh. „Pretpostavljao sam da eš imati", složio se.ć ć

„ ini mi se da imaš pravo na radoznalost, pod ovakvim okolnostima. Šta to ho eš daČ ć znaš?" Iznenada je podigao pogled, plave o i su blistale od nestašluka pri svetluč lampe. „Zašto sam još nevin?"

„Hmm, rekla bih da je to manje-više tvoja stvar", promrmljala sam. Naglo kao da je postalo veoma toplo, pa sam oslobodila jednu ruku da uzmem maramicu. Dok sam to radila, osetila sam nešto tvrdo u džepu haljine.

,,Oh, zaboravila sam! Još uvek je kod mene tvoj prsten." Bio je to težak zlatni prsten, sa usa enim poliranim rubinom. Umesto da ga vrati na prst, on je otvoriođ svoju torbicu da ga stavi.

„To je bio ven ani prsten mog oca", objasnio je. „Obi no ga ne nosim, ali sam...č č pa, hteo sam danas da ti odam po ast izgledaju i najbolje što umem." Malo seč ć zacrveneo od tog priznanja, pa sa zaokupio zatvaranjem torbice.

„Ukazao si mi veliku ast", rekla sam smeškaju i se nehotice. Dodavanječ ć rubinskog prstena blistavoj velelepnosti njegove nošnje bilo je suvišno, ali sam bila dirnuta razmišljanjem koje je do toga dovelo.

„Nabavi u ti prsten koji ti pristaje, im budem mogao", obe ao je.ć č ć„To nije važno", kazala sam ose aju i se malo neprijatno. Na kraju krajeva,ć ć

nameravala sam ubrzo da odem.„Hmm, jedno pitanje mi je glavno", rekla sam, dovršavaju i sastanak. „Ako ti neć

smeta da odgovoriš. Zašto si pristao da se oženiš sa mnom?"„Ah." Pustio je moje ruke i nagnuo se malo unazad. Zastao je na trenutak pre

nego što je odgovorio, poravnavaju i vunenu tkaninu na svojim butinama. Videlać sam da je duga linija miši a zategnuta ispod nabora teške tkanine.ć

„Pa, propustio bih razgovor sa tobom, kao jedno", rekao je smeše i se.ć„Ne, ozbiljno sam mislila", bila sam uporna. „Zašto?"Tada se uozbiljio. „Pre nego što ti kažem, Kler, ima nešto što u zatražiti odć

tebe", rekao je polako.„Šta to?"„Iskrenost."Mora da sam se nezgodno štrecnula, pošto se on nagnuo napred, položivši šake

na kolena.„Znam da ima stvari koje ne eš hteti da mi kažeš, Kler. Možda i stvari koje neć

možeš da mi kažeš."Pojma nemaš koliko si u pravu, pomislila sam.

„Ne u te nikada pritiskati, nikada, niti insistirati da saznam stvari koje se ti uć č samo tebe", rekao je ozbiljno. Pogledao je dole u svoje šake, sada stisnute, priljubljenih dlanova.

„Ima stvari koje ja ne mogu da kažem tebi, bar za sada. I ne u tražiti od tebe onoć što ne možeš da mi kažeš. Ali ono što ho u da tražim od tebe — kada mi neštoć kažeš, neka to bude istina. I obe avam ti isto sa moje strane. U ovom asu nemamoć č ništa izme u nas, osim - poštovanja, možda. I mislim da to poštovanje moždađ ostavlja prostor za tajne, ali ne za laži. Da li se slažeš?" Raširio je šake podignutih dlanova, pozivaju i me. Videla sam tamnu liniju od krvne zakletve preko njegovogć zgloba. Lagano sam spustila svoje šake na njegove dlanove.

„Da, slažem se. Pruži u ti iskrenost." Njegovi prsti su se lako sklopili oko mojih.ć„1 ja u tebi pružiti isto. A sad", duboko je udahnuo, „pitala si me zašto sam seć

oženio s tobom.",Jesam mal ice znatiželjna", rekla sam.čNasmešio se, široka usta su prihvatila ono dobro raspoloženje koje mu je vrebalo

iz o iju. „Pa, ne mogu da kažem da te krivim. Imao sam nekolikočrazloga. I zapravo postoji jedan — možda dva — koje ti ne mogu još re i, mada u toć ć vremenom u initi. Glavni razlog je, me utim, isti zbog kog si se udala za mene,č đ rekao bih; da te bezbedno držim podalje od šaka Džeka Randala."

Uzdrhtala sam malo od podse anja na kapetana, i Džejmijeve šake su vrš eć č ć stegle moje.

„Ti jesi bezbedna", rekao je odlu no. „Imaš moje ime i moju familiju, moj klan, ač ako zatreba i zaštitu mog tela. Taj ovek ne e više položiti ruku na tebe dok samč ć živ."

„Hvala ti", kazala sam. Gledaju i to snažno, mlado, odlu no lice, sa široć č kim jagodicama i vrstom vilicom, po prvi put sam osetila da je ova besmič slena Dugalova šema možda zapravo bila razuman predlog.

Zaštita mog tela. Ta fraza me je posebno pogodila dok sam gledala u njega - odlu an položaj širokih ramena i se anje na njegovu elegantnu divlja nost,č ć č „razmetanje" tokom ma evanja po mese ini. On je to ozbiljno mislio; ak i onakoč č č mlad znao je šta govori, i nosio je ožiljke da to dokaže. Nije bio stariji od mnogih pilota i pešadinaca koje sam negovala, i znao je dobro kao i oni kolika je cena predanosti. To što je rekao nije bilo romanti no zavetovanje, ve neuvijeno obe anječ ć ć da uva moju bezbednost po cenu svoje. Poželela sam samo da mogu da muč ponudim nešto zauzvrat.

„To je veoma galantno od tebe", kazala sam, apsolutno iskreno. „Ali da li je to bilo vredno, pa, vredno ven anja?"č

„Bilo je", kazao je klimaju i glavom. Opet se nasmešio, ovog puta malo sumorno.ć „Imam dobar razlog da znam tog oveka. Ne bih dopustio da njemu predaju psa akoč to mogu da spre im, a da ne govorim o bespomo nojč ćv • »zem.

„Baš laskavo", kiselo sam prokomentarisala, i on se nasmejao. Ustao je i otišao do stola pored prozora. Neko je - možda gazdarica - doneo buket poljskog cve a ić stavio ga u vodu u pehar za viski. Iza toga su stajale dve vinske aše i boca.č

Džejmi je nasuo dve aše i vratio se, pružaju i mi jednu i sedaju i na svoječ ć ć mesto.

„Nije baš onako dobro kao Kolamove li ne zalihe", rekao je uz osmeh, „ali nije nič tako loše." Kratko je podigao svoju ašu. „Za gdu Frejzer", rekao je tiho, i opet samč osetila nalet panike. Odlu no sam ga obuzdala i podigla ašu.č č

„Za iskrenost", kazala sam i oboje smo otpili.„Pa, to je jedan od razloga", rekla sam, spuštaju i ašu. „Ima li drugih koje možešć č

da mi kažeš?"Pažljivo je zagledao svoju ašu. „Možda je samo to što ho u da te odvedem uč ć

krevet." Naglo je digao pogled. „Da li si pomislila na to?"Ako je mislio da me zbuni, lepo mu je uspelo, ali sam bila odlu na da to neč

pokažem.„Pa, je 1' ho eš?"ć,Ako ho eš da budem iskren prema tebi, ho u." Plave o i su bile postoć ć č jane preko

ruba aše.č„Nije bilo nužno da se oženiš sa mnom radi toga", prigovorila sam.Izgledalo je da je iskreno zabezeknut. „Ne misliš valjda da bih te uzeo ne

ponudivši brak?"„Mnogi muškarci bi", kazala sam, raspoložena zbog njegove nevinosti.Nešto je zakrkljao, izgubljen na trenutak. Zatim je povratio pribranost, i kazao uz

formalno dostojanstvo, „Možda sam pretenciozan kada to kažem, ali bih voleo da mislim da nisam 'mnogi muškarci' i da svoje ponašanje ne svodim nužno na najniži nivo."

Prili no dirnuta tim govorom, uverila sam ga da sam do sada utvrdila da seč ponaša viteški i kao pravi džentlmen, pa sam se izvinila što sam posumnjala u iskrenost njegovih motiva.

U tako neizvesnom diplomatskom tonu, napravili smo predah da nam on ponovo napuni aše.č* * *

Neko vreme smo pijuckali u tišini, oboje se ose aju i malo stidljivo posleć ć otvorenosti poslednjeg dela razgovora. Tako, o ito postoji nešto što mogu da muč ponudim. Ne mogu re i, ako emo pravo, da mi takvo nešto nije prošlo kroz glavu ić ć pre nego što smo se našli u ovoj apsurdnoj situaciji. On je vrlo šarmantan mlad ovek. A desio se i onaj momenat, odmah po mom dolasku u zamak, kada me držaoč

u krilu i...Nagnula sam ašu s vinom i iskapila ostatak. Opet sam potapšala krevet krajč

sebe.„Sedi ovde kod mene", kazala sam. „1" — potražila sam neku neutralnu temu za

razgovor da bismo lakše prebrodili nespretnost boravka u neposrednoj blizini — ,,i pri aj mi o svojoj porodici. Gde si odrastao?"č

Krevet je upadljivo utonuo pod njegovom težinom, pa sam se uhvatila da se ne skotrljam do njega. On je seo dovoljno blizu, tako da je njegov rukavdodirivao moju ruku. Ostavila sam šaku otvorenu na butini, opuštena. On ju je prirodno prihvatio dok je sedao, pa smo se oslonili o zid, nijedno od nas ne gledaju ić dole, ali svesni te veze kao da smo me usobno zavareni.đ

„Pa, sad, odakle da po nem?" Spustio je velika stopala na stoli icu i preč č krstio ih. Zadovoljno sam prepoznala Hajlendera koji se zavalio da natenane raspetljava veze porodica i klanova koje ine pozadinu gotovo svakog znač ajnog zbivanja u škotskomč Hajlendsu. Frenk i ja smo proveli jedno ve e u seoskom pabu o arani razgovoromč č izme u dva seoska osobenjaka, u kojoj je odgovornost za nedavno uništavanjeđ prastare štale otpra eno unazad do zamršene lokalne zavade koja se zbivala, kolikoć pamtim, negde oko 1790. Uz mali šok na kakav sam se ve navikla, uvidela sam dać ta konkretna sva a, za ije sam korene mislila da su skriveni u izmaglici vremena,đ č nije još ni po ela. Potiskuju i haos u glavi koji je izazvala ta pomisao, naterala samč ć se da obratim pažnju na ono što Džejmi pri a.č

„Ah, pa, moja majka im je bila sestra, a bile su još dve sestre sem nje. Moja tetka Dženet je mrtva, kao i moja majka, ali tetka Jokasta se udala za nekog Rupertovog ro aka, i živi uz obalu jezera Ajlin. Tetka Dženet je imala šestoro dece, etiri de akađ č č i dve devoj ice, tetka Jokasta je imala troje, sve devoj ice, Dugal ima etirič č č devoj ice, Kolam ima samo malog Hamiša, a moji roditelji su imali mene i mojuč sestru, koja je po tetki nazvana Dženet, ali je uvek zovemo Dženi."

„Rupert je tako e Makenzi?", upitala sam, ve se mu e i da napravim red uđ ć č ć svemu tome.

„Aha. On je..." Džejmi je zastao na tren da razmisli, „on je u direktnom srodstvu sa Dugalom, Kolamom i Jokastom, što zna i da je meni indirektni rod. Rupertov otacč i moj deda Džejkob bili su bra a, zajedno sa..."ć

„Stani malo. Ne idi unazad ništa više sem koliko je nužno, ili u se be- znadežnoć zaglaviti. Nismo još došli ni do Frejzera, a ve sam pogubila trag tvojim ro acima."ć đ

Protrljao je bradu, ra unaju i. „Hmm. Pa, na strani Frejzera to je maloč ć komplikovanije, jer se moj deda Sajmon ženio triput, pa je moj otac imao na dve strane polubra u i polusestre. Da to za sada ostavimo tako. Imamćšest stri eva Frejzer i tri još žive tetke, pa emo izostaviti bra u i sestre sa te » *č ć ćstrane.

„Da, tako je." Nagnula sam se napred i nasula još po ašu vina.čTeritorije klanova Makenzi i Frejzer, ispostavilo se, grani e se u jednom delu,č

tako da su jedna uz drugu od morske obale do nižeg dela Loh Nesa.Ta me usobna granica, kako to obi no sa granicama biva, nije ucrtana u karte niti jeđ č mnogo sigurna linija, pomera se napred ili nazad u skladu sa vremenima, obi ajima ič savezništvima. Duž te granice, na južnom kraju zemlje klana Frejzer, leži mak) imanje Broh Tuarah, vlasništvo Brajana Frejzera, Džejmijevog oca.

„To je prili no plodan komad zemlje, a tu je dobro i za ribarenje i solidan komadč šume za lov. Može da izdržava možda šezdeset napoli ara, i malo selo — Brohč Morda, tako se zove. Zatim, tu je gospodarska ku a, naravno - ona je moderna",ć kazao je uz nešto ponosa, ,,i stara kamena kula koju sad koristimo za držanje stoke i žita.

„Dugal i Kolam nisu uopšte bili oduševljeni što im se sestra udala za Frejzera, i insistirali su da ne živi na zemlji Frejzerovih, ve na zasebnom imanju. Tako jeć Lalibroh - tako ga zove narod koji živi tamo - prepisan mom ocu, ali je postojala klauzula u tapiji u kojoj se tvrdilo da zemlju treba da nasledi moja majka, Elen, samo na koriš enje. Za slu aj da umre bez dece, zemlja bi bila vra ena lordu Lovatu posleć č ć smrti mog oca, imao moj otac dece sa drugom ženom ili ne. Ali se on nije ponovo ženio, a ja sam jedini sin svoje majke. Tako da je Lalibroh moj, ako to nešto zna i."č

„ ini mi se da si mi ju e rekao da nemaš nikakvu imovinu." Pijuckala sam vino zaČ č koje sam utvrdila da je dosta dobro; kao da je postajalo sve bolje što sam ga više pila. Pomislila sam da bi možda bilo bolje da uskoro prestanem.

Džejmi je mlatio glavom. „Pa, on pripada meni, nema spora. Stvar je, me utim, uđ tome što mi ne zna i puno u ovom asu, pošto tamo ne smem da odem." Izgledao ječ č kao da se pravda. „Ostaje mali problem u ene na moju glavu, vidiš."č

Posle bekstva iz Fort Vilijama, odveden je u Dugalovu ku u, Binaht (što zna ić č „Blagosloven", objasnio mi je), da se oporavi od rana i groznice koja je iz toga proistekla. Odatle je otišao u Francusku, gde je proveo dve godine bore i se zać francusku vojsku, blizu španske granice.

„Proveo si dve godine u francuskoj vojsci i ostao nevin?", istrtljala sam u neverici. Imala sam izvestan broj Francuskinja za koje sam brinula, i veoma sam sumnjala da se galski odnos prema ženama bitno promenio u dve stotine godina.

Jedan ugao Džejmijevih usana se trgao, i on me pogledao iskosa.„Da si videla prostitutke koje opslužuju francusku vojsku, Sasenah, pitala bi se

imam li petlju i da dotaknem neku ženu, a ne da je vodim u krevet."Zagrcnula sam se, prsnuvši vino i kašlju i toliko da je morao da me lupi poć

le ima. Primirila sam se, bez daha i crvena u licu, i zatražila da nastavi pri u.đ čU Škotsku se vratio pre nekih godinu dana, i šest meseci je proveo sam ili sa

bandom „rasturenih ljudi" — ljudi bez klana - žive i od danas do sutra, ili kradu ić ć stoku iz pograni nog pojasa.č

„A onda, neko me zviznuo po glavi nekom sekirom ili ne im sli nim", reč č kao je sležu i ramenima. „1 moram da verujem Dugalu na re o onome što se zbivalo uć č naredna dva meseca, pošto nisam uspeo puno toga da zapazim."

Dugal je bio na obližnjem imanju u vreme napada. Kada su ga Džejmijevi prijatelji pozvali, nekako je uspeo svog sestri a da preveze u Francusku.ć

„Zašto Francusku?", upitala sam. „Sigurno je bio gadan rizik da te prevezu tako daleko."

„Još ve i je bio da me ostave tamo. Engleske patrole su nagrnule po celoj oblastić — prili no smo bili aktivni u tom kraju, znaš, ja i momci — pa pretč postavljam da Dugal nije hteo da me nadu kako ležim bez svesti u ne ijoj kolibi."č

„Ni u njegovoj ku i?", kazala sam, pomalo cini no.ć č„Pretpostavljam da bi me odneo tamo, da nije bilo dve stvari", odgovorio je

Džejmi. „Kao prvo, imao je engleskog posetioca u to vreme. A drugo, kada me je video pomislio je da u svejedno umreti, pa me je poslao u opatiju."ć

Opatija Sent An d Bopre na francuskoj obali bila je domen, izgleda, nekadašnjeg Aleksandera Frejzera, sada opata u tom svetilištu posve enom u enju i predavanjuć č Bogu. Jednog od šest Džemijevih stri eva.č

„On i Dugal se ne slažu naro ito", objasnio je Džejmi, „ali je Dugal video da seč malo za mene može u initi ovde i da mi pomo , ako je uopšte ima, treba potražitič ć tamo."

I tako je bilo. Uz pomo monaha sa medicinskim znanjem i zbog svoje snažneć konstitucije, Džejmi je preživeo i postepeno se oporavio uz negu bra e Svetogć Dominika.

„Kada mi je opet bilo dobro, vratio sam se", objasnio je. „Dugal i njegovi ljudi su me sa ekali na obali, pa smo se zaputili ka zemlji Makenzijevih kada smo, hm, srelič tebe."

„Kapetan Randal je rekao da ste krali stoku", kazala sam.On se nasmešio, neuznemiren tom optužbom. „Pa, Dugal nije ovek koji bič

propustio priliku za malo zarade", primetio je. „Naišli smo na lepo stadostoke kako pase na polju, a nikoga u blizini. Tako..." Slegao je ramenima, fatalisti kič prihvataju i ono neizbežno u životu.ć

O ito sam ja naletela na završetak sukoba izme u Dugalovih ljudi i Ran- dalovihč đ konjanika. Kada je spazio da su se Englezi okomili na njih, Dugal je polovinu ljudi poslao oko gustiša da poteraju stoku pred sobom, dok se ostatak Skota sakrio medu mlado drve e, spremaju i zasedu Englezima kada nai u.ć ć đ

,,A dobro je upalilo", pohvalio je Džejmi. „Isko ili smo i projahali pravo kroz njih,č vi u i. Oni su pojurili za nama, naravno, pa smo ih poveli u žič ć vahnu poteru uzbrdo i preko paljevine i po stenama i sli nom; za to vreme su Dugalovi ljudi sa stokomč prešli granicu. Tada smo zbrisali Crvenim mun- dirima i zavukli se u brvnaru gde sam te prvi put video dok smo ekali mrak da klisnemo."č

„Razumem", kazala sam. „Zašto si se uopšte vratio u Škotsku? Rekla bih da si bio znatno sigurniji u Francuskoj."

Zinuo je da odgovori, a onda opet razmislio o tome, pijuckaju i vino. O iglednoć č sam se približila njegovoj zoni tajnovitosti.

„Pa, to je duga pri a, Sasenah", rekao je, izbegavaju i tu temu. „Kaza u tič ć ć kasnije, ali za sada, šta je s tobom? Ho eš li ti da mi ispri aš o svojoj familiji? Akoć č ose aš da možeš, naravno", žurno je dodao.ć

Razmislila sam na trenutak, ali je izgledalo da malo rizikujem ako mu ispri am oč svojim roditeljima i stricu Lambu. Na kraju krajeva, stri ev izbor zanimanja je bioč pogodan. Biti nau nik koji prou ava antikvitete kao zanič č manje imalo je isto toliko — ili podjednako malo - smisla u osamnaestom veku kao i u dvadesetom.

Tako sam mu ispri ala, ispuštaju i samo male detalje kao što su automoč ć bili i avioni i, naravno, rat. Dok sam pri ala, slušao je pažljivo, povremeno pitaju i nešto,č ć izražavaju i saose anje zbog smrti mojih roditelja i interesova- nje za strica Lamba ić ć njegova otkri a.ć

,A onda sam srela Frenka", dovršila sam. Zastala sam, nesigurna u to koliko još mogu da kažem a da ne zadem u opasnu teritoriju. Na sre u, Džejmi me spasao.ć

„1 radije ne bi pri ala o njemu baš sada", rekao je s razumevanjem. Bez re i samč č klimnula glavom, a vid mi se malo zamaglio. Džejmi je pustio moju ruku koju je držao, pa me obgrlio povla e i nežno moju glavu na svoje rame.č ć

„To je u redu", kazao je, nežno mi miluju i kosu. „Jesi li umorna, devojko? Da lić treba da te pustim da spavaš?"

Na tren sam bila u iskušenju da se složim, ali sam ose ala da bi to bilo i nefer ić kukavi ki. Pro istila sam grlo, sela uspravnije i odmahnula glavom.č č

„Ne", rekla sam i duboko udahnula. Mirisao je blago na sapun i vino. ,,Uredu sam. Kaži mi - kaži mi kojih igara si se igrao kada si bio de ak."č* * *

Soba je imala debelu sve u za dvanaest sati, prstenovi tamnog voska poć kazivali su sate. Pri ali smo tokom tri prstena, puštaju i onom drugom ruku samo dač ć naspemo vino ili da ustanemo i posetimo stolicu skrivenu iza zavese u uglu. Vra aju i se sa jednog takvog odlaska, Džejmi je zevnuo i protegaoć ćse.

„Užasno je kasno", kazala sam ustaju i i sama. „Možda bi trebalo da poć emo uđ krevet."

,,U redu", rekao je, trljaju i zadnju stranu vrata. ,,U krevet? Ili da spać vamo?" Upitno je izdigao obrvu, a ugao usana mu se iskrivio.

Iskreno, bilo mi je tako prijatno sa njim da sam gotovo zaboravila zašto smo tu. Na ove re i, osetila sam nekakvu paniku. „Pa...", rekla sam slač bašno.

,,U svakom slu aju, ne nameravaš da spavaš u haljini, zar ne?", upitao ječ uobi ajeno prakti nim tonom.č č

„Pa, ne, ne bih rekla." Zapravo, u onoj jurnjavi nisam stigla ni da pomislim da ponesem nešto za spavanje - mada takvo nešto nisam ni imala, u svakom slu aju.č Do tada sam spavala u lakoj haljini nalik spava ici ili bez i ega, zavisno od vremena.ć č

Ni Džejmi nije imao ništa sem ode e na sebi; o ito e spavati u košulji ili go, ać č ć takvo stanje je težilo tome da stvari reši brzo i direktno.

„Pa, onda, pri i i pomo i u ti sa ipkama i ostalim."đ ć ć čRuke su mu se zaista malo tresle u po etku kada je po eo da me svla i. Izgubioč č č

je nešto od one samosvesti tokom borbe sa desetinama kukica koje su spajale steznik.

„Ha!", trijumfalno je rekao kada je i poslednja popustila, pa smo se zajedno nasmejali.

,,A sad pusti da ja sredim tebe", kazala sam, odlu ivši da nema svrhe dalječ otezati. Posegla sam naviše i otkop ala mu košulju, kliznula šakama pod nju i prekoč njegovih ramena. Svoje pal eve sam polako prevla ila preko njegovih grudi,č č ose aju i gipke dla ice i meke ureze oko bradavica. Stajao je nepoć ć čmi no, jedva dišu i, kada sam kleknula da mu raskop am okovani kaiš koji mu ječ ć č opasivao struk.

Ako ve mora nekad da se desi, može i sada, pomislila sam i namerno prešlać rukom duž njegovih butina, vrstih i vitkih ispod kilta. Mada sam dotad ve savršenoč ć dobro znala šta ve ina Škota nosi ispod kilta - ništa - ipak je bio nekakav šok dać zateknem samo Džejmija.

On me je tada podigao na noge, i pognuo glavu da me poljubi. To je potrajalo, a njegove ruke su lutale naniže, nalaze i kop u moje podsuknje. Pala je na pod uć č talasima uštirkanih volana, ostavljaju i me u haljini-spava ici.ć ć

„Gde si nau io tako da ljubiš?", upitala sam, pomalo bez daha. Nasmešio se ič opet me privukao.

„Rekao sam da sam nevin, a ne da sam monah", kazao je, ljube i me opet. ,Akoć utvrdim da mi treba pomo , zatraži u je."ć ć

vrsto me privio uz sebe, i mogla sam da osetim da je više nego spreman da seČ baci na posao koji ga eka. Uz izvesno iznena enje, shvatila sam da sam i jač đ spremna. Zapravo, da li usled kasnih sati, vina, njegove privla nosti ili prostoč lišavanja, želela sam ga podjednako o ajni ki.č č

Izvukla sam košulju iz pojasa i prešla šakama preko njegovih grudi, kru- že ić pal evima oko bradavica. One su se ukrutile u trenu, i on me snažno povukao nač svoje grudi.

„Uuh!", rekla sam, bore i se za dah. Pustio me, izvinjavaju i se.ć ć„Ma ne, ne brini, poljubi me opet." U inio je to, ovog puta smi u i bre- tele moječ č ć

spava ice sa ramena. Odmakao se malo, obuhvatio mi dojke i trljao bradavice kao ić ja njemu. Mu ila sam se sa kop om koja mu je držala kilt; njegovi prsti su povelič č moje i kop a se rastvorila.č

Iznenada me je podigao u naru je i položio na krevet, drže i me u svom krilu.č ć Govorio je malo promuklo.

„Kaži mi ako sam pregrub, ili mi kaži da sasvim prestanem, ako tako ho eš. Uć bilo kom asu dok se ne spojimo; mislim da se posle toga ne mogu zaustaviti."č

U odgovor sam spustila šake iza njegovog vrata i povukla ga na sebe. Povela sam ga u klizavi rascep izme u mojih nogu.đ

„Dobri bože", rekao je Džejms Frejzer, koji nikada nije dozivao ime božje uzalud.„Ne prekidaj sada", rekla sam.Dok smo posle ležali zajedno, izgledalo je prirodno da moju glavu položi na svoje

grudi. Dobro smo se uklapali, i glavnina našeg po etnog uzdržavanja je nestala,č izgubila se u zajedni kom uzbu enju i ose aju ne eg novog dok smo istraživalič đ č č jedno drugo. „Da li je bilo onako kako si mislio da e biti?", upitala sam znatiželjno.ć On se zakikotao, izazivaju i duboku tutnjavu ispod mog uva.ć

„Bezmalo; mislio sam — ne, nije važno."„Ne, reci mi. Šta si mislio?"„Ne u da ti kažem; smeja eš mi se."ć ć„Obe avam da se ne u smejati. Kaži mi." Pomilovao mi je kosu i sklonio uvojkeć ć

sa uva.,,Oh, u redu. Nisam shvatio da se to radi licem u lice. Mislio sam da to moraš da

uradiš otpozadi, nekako; kao konji."Mu ila sam se da održim svoje obe anje, ali se nisam nasmejala.č ć

„Znam da to zvu i glupo", rekao je brane i se. „Ve samo... pa, znaš kakve tič ć ć ideje padaju na pamet kad si mlad, a onda se nekako samo prilepe tamo?"

„Nikada nisi video ljude kako vode ljubav?" To me je iznenadilo, pošto sam vi alađ napoli arske kolibe, gde je cela porodica živela u istoj sobi. Sve i ako Džejmijevač porodica nije bila napoli arska, ipak mora da je on bio jedno od retke škotske deceč koje se nikada nije probudilo i zateklo starije spojene u blizini.

„Naravno da jesam, ali obi no ispod posteljine. Nisam mogao da raza- znam biloč šta sem da je muškarac odozgo. Toliko sam znao."

„Mm. Primetila sam."„Jesam li te spljeskao?", upitao je, pomalo zabrinut.„Ne mnogo. Stvarno, da li je onako kako si mislio?" Nisam se smejala, ali nisam

mogla da spre im široki osmeh. On se okrenuo pomalo ruži ast oko ušiju.č č„Aha. Video sam jednom jasno kako muškarac uzima ženu, na otvorenom. Ali je

to bilo... pa, to je bilo silovanje, eto šta je bilo, i uzeo ju je otpozadi. To je ostavilo utisak na mene i, kao što sam rekao, ideja se prosto zadržala."

Nastavio je da me drži, opet se služe i tehnikama za smirivanje konja. To seć postupno promenilo, prešlo u odlu nije istraživanje.č

„Ho u da te pitam nešto", rekao je, prelaze i rukom duž mojih leda.ć ć„Šta to?"„Da li ti se dopalo?", upitao je, pomalo stidljivo.„Da, jeste", rekla sam iskreno.,,Oh. Mislio sam da jeste, mada mi je Murtag rekao da ženama generalno nije

stalo do toga, pa da treba da svršim što pre mogu."„A šta Murtag zna o tome?", rekla sam ozloje eno. „Sto sporije to bolje, što seđ

ti e ve ine žena." Džejmi se opet zakikotao.č ć„Pa, mora da znaš bolje nego Murtag. Podosta dobrih saveta su mi na tu temu

sino ponudili Murtag, Rupert i Ned. Dobar deo toga mi je zvu ao neverovatno,ć č istina, pa sam zaklju io da se pouzdam u sopstveni sud."č

„Do sada te nije pogrešno vodio", kazala sam, uvijaju i jednu dlaku sa njegovihć grudi oko prsta. „Kakve su ti još velike mudrosti rekli?" Koža mu je bila rumenozlatna pri svetlosti sve e; zabavljalo me što se zacrvenela još više od sramežljivosti.ć

„Ne mogu da ponovim ve inu toga. Kao što rekoh, to je uglavnom i ina eć č pogrešno. Video sam dosta raznih životinja kako se pare, a izgleda da ve ini toć uspeva bez ikakvih saveta. Pretpostavljam da i ljudi mogu isto."

Li no me je zabavljala pomisao da neke naznake za seksualne tehnike skuplja uč štali i šumi, a ne u svla ionicama i pornografskim asopisima.č č

„Kakve životinje si video kako se pare?",,Oh, svakakve. Naša farma je bila blizu šume, znaš, i dosta sam vremena

provodio tamo, love i, ili traže i odbegle krave i tome sli no. Video sam koć ć č nje i krave, naravno, svinje, kokoške, golubove, pse, ma ke, srnda e, veverice, ze eve,č ć č divlje svinje, oh, a jednom ak i par zmija."č

„Zmija!?"„Aha. Da li si znala da zmije imaju dve kare - muške zmije, mislim."„Ne, nisam. Jesi li siguran?"„Aha, i obe su ra vaste, ovako." Raširio je kažiprst i srednji prst da mi pokaže.č„To zvu i veoma neugodno za ženke zmija", rekla sam, kiko u i se.č ć ć„Pa, izgledalo je da ona uživa", kazao je Džejmi. „Koliko sam to mogao da

prepoznam; zmijama baš i ne možeš da vidiš izraz lica."Zarila sam lice u njegove grudi, smeju i se sa zadovoljstvom. Njegov prić jatan

mošusni miris izmešao se sa oštrim mirisom posteljine.

„Skini košulju", rekla sam, sedaju i i povla e i je za rub.ć č ć„Zašto?", upitao je, ali je seo i poslušao. Kleknula sam pred njega, dive i seć

njegovom golom telu.„Jer ho u da te gledam", kazala sam. Bio je divno gra en, sa dugim gracić đ oznim

kostima i ravnim miši ima koji su se glatko pružali od krivina grudi i ramena do blagihć udubljenja stomaka i butina. Podigao je obrve.

„Pa dobro, fer je fer. Skini onda i ti svoju." Pružio je ruke i pomogao mi da se izmigoljim iz izgužvane spava ice, povla e i je niz moje butine. Kada je bila skinuta,ć č ć držao me je za struk, prou avaju i me s intenzivnim interesova- njem. Gotovo samč ć se postidela dok me je svuda zagledao.

„Zar nikad ranije nisi video golu ženu?", upitala sam.„Aha, al' ne tako blizu." Lice mu je pokrio široki osmeh. „1 ne neku koja je moja."

Pomilovao me po kukovima s obe ruke. „Imaš kukove dobre supruge; bi eš dobra zać priplod, pretpostavljam."

„Šta!?", ljutito sam se odmakla, ali me je privukao nazad i sru io na krevet, takoč da se našao preko mene. Držao me je dok nisam prestala da se borim, a onda me ponovo podigao radi poljupca.

„Znam da je jednom dovoljno da se to u ini zakonskim, ali..." Stidljivo je zastao.č„Ho eš opet?"ć„Ne bi ti puno smetalo?"Ni ovog puta se nisam nasmejala, ali sam ose ala da mi rebra kr kaju podć č

pritiskom.„Ne", rekla sam smrtno ozbiljna. „Ne e mi smetati."ć

* * *„Jesi li gladan?", tiho sam upitala nešto kasnije.„Crkavam." Sagnuo je glavu da me nežno ugrize za dojku, a onda je podigao uz

osmeh. „Ali mi je potrebna i hrana." Prevrnuo se do ivice kreveta. „Ima hladnog bifteka i hleba u kuhinji, o ekujem, a verovatno i vina. Si i u da nam donesem neštoč ć ć za ve eru."č

„Ne, nemoj da ustaješ. Ja u." Sko ila sam sa kreveta i pošla ka vratima,ć č navla e i šal preko veša zbog hladno e u hodniku.č ć ć

„Stani, Kler!", dozvao je Džejmi. „Bolje pusti mene...", ali sam ja ve otvorilać vrata.

Moje pojavljivanje na vratima je pozdravilo bu no klicanje nekih petnaestč muškaraca koji su se natrpali oko ognjišta glavne prostorije ispod, pili, jeli i bacali kocke. Na tren sam stala slu ena na balkonu, a petnaest pohotnih lica je svetlucalođ ka meni iz vatrom obasjanih senki.

„Hej, devojko!", povikao je Rupert, jedan od njih. „Još i hodaš! Je 1' to zna i dač Džejmi nije obavio svoju dužnost?"

Ovaj ispad je propratio grohotan smeh i nekoliko još grubljih napomena u vezi sa Džejmijevim ume em.ć

„Ako si ve potrošila Džejmija, bi e mi drago da zauzmem njegovo me- sto!",ć ć ponudio je niski tamnokosi mladi .ć

„Ne, ne, on ne valja, ženska, uzmi mene!", povikao je drugi.„Ne e ona nijednog od vas, momci!", dreknuo je Murtag, žestoko pijan. „Posleć

Džejmija, treba e joj neko da je zadovolji!" Mahnuo je velikom ov i- jom koskomć č iznad glave, izazivaju i valjanje od smeha.ć

Uletela sam nazad u sobu, tresnula vratima i stajala le ima uz njih, besnođ gledaju i Džejmija koji je go ležao na krevetu, tresu i se od smeha.ć ć

„Pokušao sam da te upozorim", rekao je bore i se za dah. „Treba da vidiš svojeć lice!"

„A šta", šištala sam, „svi oni ljudi rade tamo dole?"Džejmi je graciozno kliznuo sa bra ne postelje i po eo na kolenima da pretura poč č

gomili ode e pobacane po podu. „Svedoci", rekao je kratko. ,,Du- gal ne e dać ć rizikuje da brak bude poništen." Ispravio se sa kiltom u rukama, cere i se premać meni dok ga je opasivao. „Plašim se da je tvoja reputacija bespovratno uništena, Sasenah."

Pošao je bez košulje prema vratima. „Ne izlazi tamo!", kazala sam, iznenada u panici. Okrenuo se da mi se nasmeši u znak podrške, sa rukom na bravi. „Ne brini, devojko. Ako su oni svedoci, mogli bi nešto i da vide. Sem toga, ne nameravam da gladujem naredna tri dana zbog straha od malo zezanja."

Izašao je iz sobe uz salvu šaljivog aplauza, ostavljaju i vrata odškrinuta. Moglać sam da pratim njegovo napredovanje prema kuhinji, ozna eno dovi- knutimč estitkama i razuzdanim pitanjima i savetima.č

„Kako ti je bilo prvi put, Džejmi? Jesi li krvario?", vikao je lako prepoznatljivi Rupertov duboki glas.

„Nisam, ali ti ho eš, pederu stari, ako ne za epiš", dolazili su oštri toć č novi Džejmijevog tipi no opširnog škotskog odgovora. Urlici oduševljenja su propratili ovuč duhovitost, i zadirkivanje se nastavljalo, prate i Džejmija niz hodnik do kuhinje, ić nazad uz stepenište.

Otvorila sam vrata malo više da ude Džejmi, lica crvenog koliko i vatra dole i ruku punih hrane i pi a. Ušao je postrance, pra en završnom salć ćvom veselja odozdo. Prigušila sam je odlu nim treskanjem vrata, pa navukla rezu.č

„Doneo sam dovoljno da ne moramo ponovo da izlazimo neko vreme", kazao je Džejmi spuštaju i posude na sto, pažljivo izbegavaju i da me poć ć gleda. „Ho eš li dać pojedeš nešto?"

Provukla sam se pored njega do boce vina. „Ne u još. Ono što mi treba je pi e."ć ć* * *

Bilo je u njemu nekakve snažne užurbanosti koja me je uzbudila i navela da mu odgovorim uprkos njegovoj nespretnosti. Ne žele i da ga pou avam ni da za sadać č naglašavam svoje iskustvo, pustila sam ga da radi šta ho e, nude i samoć ć povremeno neki predlog, na primer da bi svoju težinu mogao da drži na laktovima a ne na mojim grudima.

Iako je još bio suviše željan i suviše trapav za nežnost, ipak je ljubav vodio sa neumornom radoš u koja me je naterala da pomislim da je muška nević nost izuzetno potcenjeni luksuz. Izražavao je zabrinutost za moju bezbednost, istina, a to mi je u isto vreme bilo simpati no i nerviralo me.č

Negde tokom našeg tre eg sudara, vrsto sam se izvila uz njega i pustila krik. Onć č se istog asa odmakao, zapanjen i spreman za izvinjenje.č

„Izvini", rekao je. „Nisam hteo da te povredim."„1 nisi." Umorno sam se protegla, ose aju i se divno pospano.ć ć„Jesi li sigurna?", kazao je, traže i šta je na meni ošte eno. Iznenada mi jeć ć

svanulo da su neki finiji detalji verovatno propušteni u ovoj zbrzanoj obuci od strane Murtaga i Ruperta.

„Da li se to dešava svaki put?", upitao je fasciniran, kada sam mu objasnila. U prili noj meri sam se ose ala kao gejša. Nikada nisam sebe zamišljala kaoč ć instruktorku ljubavne umetnosti, ali sam morala sebi da priznam da je ta uloga na izvestan na in privla na.č č

„Ne, ne svaki put", raspoloženo sam kazala. „Samo ako je muškarac dobar ljubavnik."

,,Oh." Uši su mu se lagano zacrvenele. Po ela sam da brinem kada sam videlač da taj izgled iskrene zainteresovanosti ustupa pred sve ve om rešeno- š u.ć ć

„Ho eš li mi re i šta treba da uradim naredni put?", upitao je.ć ć„Ne treba da u iniš ništa naro ito", uveravala sam ga. „Samo ne žuri i ne obra ajč č ć

pažnju. A zašto da ekamo, zapravo? Još uvek si spreman."čBio je iznena en. „Ne moramo da ekamo? Mogu to da izvedem ponovo odmahđ č

posle..."„Pa, žene su druga ije."č„Aha, primetio sam", promrmljao je.Kružio je oko mog ru nog zgloba palcem i kažiprstom. „To je samo što... tako sič

mala; plašim se da u te povrediti."ć„Ne eš me povrediti", rekla sam nestrpljivo. ,A i ako to uradiš, ne e mi smetati."ć ć

Vide i zbunjen izraz na njegovom licu, rešila sam da mu pokažem šta mislim.ć„Šta to radiš?", upitao je, šokiran.„Upravo ono što vidiš. Miruj." Posle nekoliko trenutaka sam po ela da se služimč

zubima, pritiskaju i sve ja e dok nije naglo udahnuo uz oštro šištanje. Prestala sam.ć č„Jesam li te povredila?", pitala sam.„Jesi. Malo." Zvu ao je kao da je napola ugušen.č„Ho eš li da prestanem?"ć„Ne!"Nastavila sam, namerno dosta grubo, dok se nije naglo zgr io, uz jecaj koji ječ

zvu ao kao da sam mu srce istrgla iz grudi. Legao je na leda, tresu i se i dišu i sč ć ć naporom. Mrmljao je nešto na gelskom, sklopljenih o iju.č

„Šta si rekao?"„Rekao sam", odgovorio je otvaraju i o i, „da mislim da e mi srce pu i."ć č ć ćNasmešila sam se od uva do uva, zadovoljna sobom. ,,Oh, Murtag i kompanija ti

nisu ni za to ispri ali?"č,Aha, jesu. To je bila jedna od onih stvari u koje nisam poverovao."Nasmejala sam se. ,,U tom slu aju, možda je bolje da mi ne kažeš šta su ti jošč

ispri ali. Da li vidiš šta sam mislila kada sam ti rekla da mi ne e smetati ako budešč ć grub?"

,Aha." Duboko je udahnuo, pa vazduh ispuštao polako. ,Ako ja to uradim tebi, ho e li ose aj biti isti?"ć ć

„Pa, znaš", rekla sam polako, „zapravo ne znam." Trudila sam se iz sve snage da oteram misli o Frenku, ose aj u i da stvarno ne bi trebalo da bude više od dvoje uć ć bra noj postelji, bez obzira na to kako su tamo dospeli. Džejmi je bio vrlo razli it odč č Frenka, i po telu i mentalno, ali zapravo postoji samo ograni eni broj na ina kako seč č dva tela mogu spojiti, a još nismo uspostavili intimnu teritoriju u kojoj ljubavni in poprima beskrajnu raznolikost. Odjecima mesa seč nije moglo pobe i, ali je ostala još poneka neispitana teritorija.ć

Džejmijeve obrve su se iskrivile ikaju i i prete i. ,,Oh, zna i postoji nešto što tič ć ć č ne znaš? Pa, onda emo otkriti, zar ne? im skupim snage za to." Opetć Čje zažmurio. „Slede e nedelje u neko doba."ć* # *

Probudila sam se pred zoru, tresu i se i uko ena od užasa. Nisam mogla da seć č setim sna koji me je probudio, ali je naglo bacanje u stvarnost bilo podjednako zastrašuju e. Bilo je mogu e da na svoju situaciju zaboravim na neko vremeć ć prethodne no i, izgubljena u zadovoljstvima novoprona ene intimnosti. Sada samć đ

bila sama, pored usnulog neznanca sa kojim je moj život neraskidivo povezan, ba ena na mesto ispunjeno nevidljivim pretnjama.č

Mora da sam ispustila neki oja eni zvuk, pošto se posteljina naglo pome- rilađ kada je neznanac u mom krevetu ipio na pod kao fazan kad vam prhne ispredđ nogu. Zaustavio se u u nju kraj vrata ložnice, jedva vidljiv u slabom svedu predč č svitanje.

Zastao je na vratima da pažljivo oslušne, pa brzo ispitao sobu, kre u i seć ć ne ujno od vrata do prozora, pa do kreveta. Ugao pod kojim mu je stajala rukač govorio mi je da ima nekakvo oružje, mada po mraku nisam mogla videti koje. Seo je kraj mene, zadovoljan što je sve bezbedno, pa nož, ili šta god da je imao, zavukao u skrovište nad uzglavljem.

„Jesi li dobro?", prošaputao je. Prstima je o ešao moj obraz.č„Da. Izvini što sam te probudila. Imala sam no nu moru. Sta pobogu...", krenulać

sam da pitam šta ga je nateralo da onako naglo sko i i bude toliko oprezan.čVelika topla ruka mi je kliznula niz ruku, ometaju i moje pitanje. „Nije ni udo;ć č

smrzla si se." Ruka me je naterala da se zavu em pod pokriva e, na toplo, nedavnoč č napušteno mesto. „Moja greška", promrmljao je. „Povukao sam sve pokriva e.č Plašim se da nisam navikao da delim krevet." Umotao je pokriva e udobno oko nas ič legao nazad kraj mene. Trenutak kasnije, opet je pružio ruku da mi dotakne lice.

„Je 1' to zbog mene?", tiho je upitao. „Ne možeš da me podneseš?"Kratko sam se nasmejala, više nalik štucanju nego jecaju. „Ne, nije zbog tebe."

Posegnula sam u mraku, traže i ruku da ga primirim pritiskom. Moji prsti su naišli nać hrpu pokriva a i toplo meso, ali sam kona no uspela dač čna em šaku koju sam tražila. Ležali smo jedno uz drugo, gledaju i naviše u niskuđ ć krovnu gredu.

„Šta bi bilo da sam rekla da ne mogu da te podnesem?", iznenada sam upitala. „Šta bi, pobogu,-uradio?" Krevet je zaškripao od njegovog sleganja ramenima.

„Rekao bih Dugalu da ho eš poništenje zbog nekonzumiranja, valjda."ćOvog puta sam se otvoreno nasmejala. „Nekonzumiranja! Sa svim onim

svedocima?"Soba je postala dovoljno svetla da spazim osmeh na licu okrenutom ka meni.

„Ah, pa, sa svedocima ili bez njih, samo ti i ja možemo re i zasigurno, zar ne? Ać radije bih se obrukao nego se ven ao nekim ko me mrzi."č

Okrenula sam se ka njemu. „Ja te ne mrzim."„Ne mrzim ni ja tebe. A ima mnogo dobrih brakova koji su po eli sa manje."č

Nežno me okrenuo od sebe i pribio se uz moja le a tako da smo se zajednođ ugnezdili. Šakom je obujmio moju dojku, ne u znak poziva ili zah- teva, ve zato štoć je izgledalo kao da tamo pripada.

„Ne plaši se", šaputao mi je u uvo. „Sada nas je dvoje." Bilo mi je toplo, prijatno i bezbedno po prvi put u mnogo dana. Tek kada sam zapadala u san pod prvim zracima dnevnog svetla prisetila sam se noža iznad moje glave, i opet se zapitala šta je to što ovog oveka tera da spava naoružan i oprezan ak i u bra noj ložnici?č č č16Jedan ley danKao da je sa rosom isparila i intimnost teško ste ena tokom no i, pa je ujutru meduč ć nama bilo dosta napetosti. Posle doru ka u sobi koji je uglavnom protekao u utanju,č ć popeli smo se na brdašce iza gostionice, prili no napeto razmenjuju i u tivosti sč ć č vremena na vreme.

Na vrhu sam se smestila na oboreno deblo da se odmorim, a Džejmi je seo na zemlju, le ima uz mladicu bora, metar-dva dalje. Neka ptica se muvala po grmlju izađ

mene, ižak, pretpostavila sam, ili možda drozd. Slušala sam nječ govo otegnuto šuškanje, posmatrala male paperjaste oblake koji su promicali, i mozgala o pravilima ponašanja u ovakvoj situaciji.

Cutanje je postalo preteško da bi se podnelo kada je Džejmi iznenada rekao, „Nadam se...", a onda stao i zacrveneo se. Iako sam ose ala da bi pre ja trebala dać se zacrvenim, bilo mi je drago što je bar jedno od nas sposobno za to.

„Šta?", rekla sam, što sam podsticajnije mogla.Odmahnuo je glavom, još uvek ruži ast. „Nije važno."č„Samo napred." Pružila sam stopalo i ušnula mu nogu. „Iskrenost, se aš li se?"ć ć

Bilo je to nefer, ali zaista nisam više mogla da podnesem nervozno pro iš avanječ ć grla i žmirkanje.

Šake su mu se stegle oko kolena, malo se zaljuljao unazad, ali je pogled fiksirao pravo u mene.

„Hteo sam da kažem", rekao je nežno, „da se nadam da je muškarac koji je imao ast da prvi legne s tobom bio isto onako velikodušan kao ti prema meni." Nasmešioč

se, malo stidljivo. „Ah kad sam malo razmislio, to nije zvu alo kako treba. Ono štoč sam mislio... pa, samo sam hteo da ti kažem hvala."

„Velikodušnost nema nikakve veze sa tim!", prasnula sam, gledaju i dole ić energi no iste i nepostoje u ta kicu sa svoje haljine. Velika izma se ugurala uč č ć ć č č moje nadole okrenuto vidno polje i gurnula mi zglavak.

„Iskreno, je 1' tako?", ponovio je, pa sam podigla pogled i spazila vragolasto podignute obrve iznad širokog osmeha.

„Pa", rekla sam brane i se, „ne posle prvog puta, u svakom slu aju." On seć č nasmejao i na sopstveni užas sam otkrila da, i pored svega, mogu da pocrvenim.

Hladna senka je pala preko mog užarenog lica i par velikih šaka je uhvatio moje i podigao me na noge. Džejmi je zauzeo moje mesto na balvanu, pa u znak poziva potapšao koleno.

„Sedi", rekao je.Uz nešto oklevanja sam poslušala, drže i lice okrenuto u stranu. On me jeć

udobno naslonio na svoje grudi i obavio ruke oko mog struka. Ose ala samć postojanu tutnjavu njegovog srca na svojim le ima.đ

,,E sad", rekao je. „Ako još ne možemo lako da razgovaramo bez dodirivanja, onda emo se malo dirati. Kaži mi kada se opet navikneš na mene." Oslonio seć nazad tako da smo bili u senci hrasta, i držao me blizu bez re i, samo dišu i polako,č ć tako da sam ose ala podizanje i spuštanje njegovih grudi i pomeranje kose odć njegovog daha.

,,U redu", rekla sam trenutak kasnije.„Dobro." Oslobodio je stisak i okrenuo me licem ka sebi. Izbliza, mogla sam da

vidim crvenosme e ekinje na obrazima i bradi. Prešla sam prstima preko njih; li ileđ č č su na pliš neke staromodne sofe, krut i mek u isto vreme.

„Izvini", kazao je, „nisam mogao da se obrijem jutros. Dugal mi je dao žilet ju eč pre svadbe, ah ga je uzeo nazad - da ne bih prerezao grkljan posle prve bra ne no i,č ć valjda." Široko mi se nasmešio, a ja sam uzvratila osmehom.

Pominjanje Dugala me je podsetilo na naš razgovor prethodne no i.ć„Pitam se...", rekla sam. „Sino si rekao da su te Dugal i njegovi ljudi sa eć č kali na

obali kada si se vratio iz Francuske. Zašto si se vratio sa njim, umesto da odeš svom domu, ili na zemlju Frejzera? Ho u da kažem, na in kako se Dugal ophodi premać č tebi..." Ostavila sam to nedovršeno, oklevaju i.ć

,,Oh", rekao je, premeštaju i noge da moju težinu pravilnije rasporedi. Gotovo dać sam ga mogla uti kako razmišlja. Ubrzo se smislio.č

„Pa, to je nešto što bi trebala da znaš, pretpostavljam." Namrštio se. „Rekao sam ti ju e zašto sam odmetnik od zakona. Pa, neko vreme posle — nakon što samč napustio Fort, nije mi bilo mnogo stalo... ni do ega. Moj otac je umro negde u toč vreme, a moja sestra..." Opet je zastao, i osetila sam da se u njemu odvija nekakva borba. Okrenula sam se da ga pogledam. Obi no veselo lice bilo je zasen enoč č nekom snažnom emocijom.

„Dugal mi je rekao", kazao je polako, „Dugal mi je rekao da - da moja sestra nosi dete. Randalovo."

,,Oh, pobogu."Pogledao me je iskosa, pa skrenuo pogled. O i su mu bile blistave kao safiri ič

brzo je trepnuo jednom ili dvaput.„Ja... ja nisam mogao sebe da nateram da se vratim", kazao je dubokim glasom.

„Da je vidim opet, nakon onoga što se desilo. A sem toga" - uzdahnuo je, a potom stegao usne - „Dugal mi je rekao da je ona... da nakon što se dete rodilo, ona... pa, naravno, nije tu mogla ništa, bila je sama — prokletstvo,^ sam je ostavio samu! Kazao je da je otišla s nekim drugim engleskim vojnikom, nekim iz garnizona, nije znao sa kojim."

Teško je progutao, pa nastavio sigurnije. „Slao sam nazad novca koliko sam mogao, naravno, ali nisam mogao... pa, nisam mogao sebe da nateram da joj pišem. Šta sam mogao da joj kažem?" Bespomo no je slegao ramenima.ć

,,U svakom slu aju, posle izvesnog vremena mi je dosadilo da vojujem poč Francuskoj. I uo sam preko strica Aleksa da je uo nešto od nekog engleskogč č dezertera po imenu Horoks. Taj ovek je napustio vojsku i stupio u službu Frensisač Maklina od Danverija. Jednog dana je dosta popio i izletelo mu je da je bio sa garnizonom u Fort Vilijamsu kada sam pobegao. I video je oveka koji je ubio onogč zastavnika tog dana."

„Zna i da on može da dokaže da to nisi ti!" To je zvu alo kao dobra vest, pa samč č to i rekla. Džejmi je klimnuo glavom.

„Pa, jeste. Mada se re dezertera verovatno ne bi mnogo vrednovala. Pa ipak,č dovoljno za po etak. Bar sad ja znam ko je to uradio. A dok ja... pa, ne vidim kakoč mogu da se vratim u Lalibroh; to bih nekako i izveo da mogu da hodam škotskim tlom bez rizika da budem obešen."

„Da, to zvu i kao dobra zamisao", rekla sam suvo. „Ali gde se Makenziji uklapajuč u to?"

Usledila je nekakva komplikovana analiza porodi nih veza i saveza meduč klanovima, ali kada se dim slegao, izgledalo je da je Fransis Maklin nekako povezan sa makenzijevske strane, pa je vest o Horoksu javio Kolamu, koji je poslao Dugala da stupi u kontakt sa Džejmijem.

„Tako se desilo da se zatekne u blizini kada sam ranjen", dovršio je Džejmi. Zastao je, žmirkaju i u sunce. „Pitao sam se, (5osle, da li je možda to on urać dio."

„Tresnuo te sekirom? Tvoj sopstveni ujak? Zašto, pobogu?"Namrštio se kao da odmerava koliko da mi kaže, a onda slegao ramenima.„Ne znam zapravo koliko znaš o klanu Makenzi", rekao je, „mada cenim da nisi

mogla da jašeš sa starim Nedom Gauenom danima a da ne uješ poč nešto. On ne može dugo da izbegava tu temu."

Klimnuo je glavom na osmeh kojim sam odgovorila. „Pa, Kolama si vi- dela svojim o ima. Svako može da vidi da taj ne e doživeti starost. A malom Hamišu ječ ć tek osam godina; ne e mo i klan da vodi još deset godina. Sta se dešava ako Kolamć ć umre pre nego što je Hamiš spreman?" Pogledao je u mene, ekaju i da odgovorim.č ć

„Pa, Dugal e biti gospodar, valjda", polako sam kazala, „bar dok Hamiš ne budeć dovoljno star."

„Aha, tako je." Džejmi je klimnuo glavom. „Ali Dugal nije ovek kakav je Kolam, ač ima u klanu onih koji ga ne bi rado sledili - ako postoji neka alternativa."

„Razumem", kazala sam polako, ,,a ti si ta alternativa."Pogledala sam ga pažljivo, i morala da priznam da postoji izvesna verovat- no ać

za to. On je unuk starog Džejkoba; Makenzi po krvi, makar i samo sa maj ine strane.č Krupan, zgodan, lepo gra en momak, o ito inteligentan, i sa porodi nim smislom zađ č č manipulisanje ljudima. Borio se u Francuskoj i dokazao sposobnost da vodi ljude u bici; važan element. ak ni u ena na njegovu glavu ne bi morala biti nepremostivaČ č prepreka - kad bi bio gospodar.

Englezi imaju dovoljno nevolja u Hajlendsu, sa ve itim bunama, pograč ni nimč plja kama i zara enim klanovima, pa ne bi rizikovali veliki ustanak optužuju i voduč ć ć važnog klana za ubistvo — koje pripadnicima njegovog klana uopšte ne bi izgledalo kao ubistvo.

Obesiti nekog nevažnog iz klana Frejzer je jedna stvar; oboriti se na zamak Leoh i izvu i vodu klana Makenzi da se suo i sa engleskim pravosu em, nešto je sasvimć č đ drugo.

„Da li nameravaš da budeš gospodar, ako Kolam umre?" To bi bio jedan put iz njegovog škripca, na kraju krajeva, mada sam naga ala da i na njemu stoji mnoštvođ prepreka.

Nasmešio se na tu pomisao. „Ne. ak i da smatram da imam pravo - a ne mislimČ tako - to bi podelilo klan, Dugalovi ljudi protiv onih koji bi mogli da slede mene. Nemam želju za vlaš u po cenu tude krvi. Ali Dugal i Kolam ne mogu da buduć sigurni u to, zar ne? Tako da možda misle da je sigurnije da me ubiju nego da rizikuju."

elo mi se naboralo od razmišljanja o tome. „Ali sigurno možeš da kažeš DugaluČ i Kolamu da ne nameravaš... oh." Pogledala sam ga sa puno poštovanja. „Mada jesi. Na polaganju zakletve."

Ve sam mislila kako se tamo dobro izborio sa opasnom situacijom; sada samć zapravo videla i koliko je bilo opasno. Pripadnici klana su sigurno hteli da on položi zakletvu; podjednako je sigurno da Kolam to nije želeo. Položiti zakletvu zna ilo bič proglasiti sebe lanom klana Makenzi, a time i potencijalč nim kandidatom za vodstvo klana. Ako bi odbio, rizikovao je otvoreni napad ili smrt; rizikovao je isto - samo prikrivenije - prihvatanjem.

Uvidevši opasnost, odabrao je mudar kurs sklanjaju i se od ceremonije. A kadać sam ga ja, svojim propalim pokušajem bega, dovela pravo na ivicu ambisa, on je sigurno zakora io opasnom stazom, i uspeo da prede na drugu stranu. Je suis prest,č zaista.

Klimnuo je glavom, vide i da mi misli prelaze licem.ć„Aha. Da sam se zakleo te no i, dobri su izgledi da ne bih do ekao juć č tro."Ose ala sam se malo uzdrmano od te misli, kao i od saznanja da sam gać

nehotice izložila tolikoj opasnosti. Nož iznad njegovog kreveta je odjednom izgledao samo kao razumna predostrožnost. Pitala sam se koliko li je no i prespavaoć naoružan u Leohu, o ekuju i da mu smrt do e u posetu.č ć đ

„Uvek spavam naoružan, Sasenah", kazao je, mada nisam progovorila. „Izuzev u manastiru, prošla no je prva u mnogo meseci koju sam prespavao bez noža u ruci."ć Nasmešio se, o ito se prise aju i šta mu jeste bilo u rukama umesto toga.č ć ć

„Kako si do avola znao o emu mislim?", zapitala sam, ignorišu i taj osmeh. Onđ č ć je dobro udno odmahnuo glavom.ć

„Ti bi bila vrlo loš špijun, Sasenah. Sve što misliš pokazuje ti se na licu, jasno kao dan. Pogledala si u moj nož i onda pocrvenela." Prou avao me procenjiva ki, glaveč č nagnute u stranu. „Od tebe sam sino zatražio iskrenost, ali to zapravo nije biloć potrebno; nemaš ti u sebi sposobnost da slažeš."

„Baš dobro, pošto sam o igledno tako loša u tome", primetila sam uz neštoč oštrine. „Da li iz toga treba da shvatim da ti ne misliš da sam špijun?"

Nije odgovorio. Gledao je preko mog ramena ka gostionici, a telo mu se iznenada napelo kao luk. Na trenutak sam bila zaprepaš ena, ali sam onda ula zvuke koji suć č mu privukli pažnju. Topot kopita i zveckanje amova; velika grupa jaha a je dolazilač putem ka gostionici.

Kre u i se obazrivo, Džejmi je u nuo u zaklon žbunja, na mestu sa doć ć č č brim pogledom na put. Ja sam skupila svoje suknje, pa otpuzala za njim što sam tiše mogla.

Put je oštro skretao pored isturene stene, a onda nešto blaže ka udolini gde se nalazila gostionica. Jutarnji vetri je zvuke grupe koja je dolazila prenosio u našemć pravcu, ali je prošao minut ili dva pre nego što se promolila njuška prvog konja.

Bila je to grupa od dvadeset ili trideset ljudi koji su ve inom nosili kožneć pantalone i tartanske jakne, ali razli itih boja i šara. Svi su, bez izuzetka, bili dobroč naoružani. Svaki konj je nosio bar jednu musketu prika enu za sedlo, a bilo ječ vidljivo i obilje pištolja, bodeža i ma eva, uz ko zna koliko oružja koje je moglo bitič skriveno u velikim bisagama na etiri tovarna konja. Šestorica su tako e vodilač đ dodatne konje, bez tovara i sedla.

Uprkos svom ratni kom priboru, ljudi su delovali opušteno; askali su i smejali seč ć u grupicama dok su jahali, mada bi se tu i tamo podigla neka glava da osmotri okolinu. Potisnula sam nagon da se sagnem kada je pogled jednog oveka preleteoč preko mesta gde smo ležali skriveni; delovalo je kao da taj pogled mora da zapazi neki slu ajan pokret ili odblesak sunca u Džejmijevoj kosi.č

Kada sam zbog te pomisli podigla pogled, otkrila sam da je i njemu isto palo na pamet; navukao je deo svog pleda preko glave i ramena, da bi ga neupadljiva lova ka šara prakti no u inila delom žbunja. Kada je i poslednji od ljudi skrenuo uč č č dvorište kr me, Džejmi je oborio pled i pokazao mi stazu koja vodi uzbrdo.č

„Znaš li ko su oni?", dah tala sam dok sam ga pratila naviše u cestar.,,Oh, da." Džejmi se strmom stazom penjao kao divokoza, ne gube i ni dah nić

prisebnost. Kratko je pogledao nazad, zapazio kako se mu im i stao, pružaju i rukuč ć da mi pomogne.

„To je Straža", kazao je, klimaju i glavom u pravcu gostionice. „Dovoljno smoć bezbedni, ali sam pomislio da bih radije bio malo dalje."

ula sam za uvenu Crnu stražu, neformalnu policiju koja je uvala red uČ č č Hajlendsu, a ula sam da su postojale i druge straže koje su patrolirale svojimč podru jem, skupljaju i „pretplatu" od klijenata za uvanje stoke i imovine. Klijenti kojič ć č bi propustili da im plate mogli su lako da se probude jednog jutra i vide da njihove stoke nema, a niko ne bi znao da kaže kuda je otišla — sigurno ne pripadnici Straže. Obuzeo me je iznenadni iracionalni strah.

„Ne traže tebe, je 1' tako?"Zapanjen, pogledao je nazad kao da o ekuje da ugleda ljude kako grabe uzbrdoč

u žustroj poteri, ali nije bilo nikoga, pa je opet pogledao u mene s osmehom olakšanja i uhvatio me oko struka da mi pomogne.

„Ne, sumnjam da je tako. Deset funti u srebru nije dovoljno vredno da bi me gonio takav opor. A i da su znali da sam u gostionici, ne bi došli onako, da navaleč na vrata svi odjednom." Odlu no je odmahnuo glavom. „Ne, da love nekoga, poslalič

bi ljude da paze zadnje prozore pre nego što udu napred na vrata. Samo su svratili na osveženje, najverovatnije."

Nastavili smo da se penjemo, dalje od mesta gde se gruba staza gubila u vresu i strnjikama. Našli smo se u podnožju planina, i granitne stene su nad- višavale Džejmijevu glavu, neprijatno me podse aju i na uspravno kamenje Kreg Na Dana.ć ć

Tada smo izbili na vrh malog brda i brda su se pružala na sve strane u kosinama punim stenja i zelenila koje su oduzimale dah. Ve ina mesta u Haj- lendsu mi jeć davala ose aj da sam okružena drve em, stenama ili planinama, ali smo ovde bilić ć izloženi svežem vetru i sun evim zracima, što je ispalo kao proslava našegč neuobi ajenog ven anja.č č

Uhvatio me zanosan ose aj slobode što sam izvan Dugalovog uticaja i kla-ć ustrofobi nog društva tolikih muškaraca. Taj ose aj me mamio da navedem Džejmijač ć da pobegne i povede mene sa sobom, ali je zdrav razum prevladao. Nijedno od nas nije imalo novca ni hrane, sem malo ru ka u njegovoj torbici. Sigurno bi poslalič poteru za nama ako se ne vratimo u gostionicu do zalaska sunca. I mada je Džejmi o ito mogao da se penje po stenama celog dana a da se ne oznoji i ne ostane bezč daha, ja nisam bila u takvoj formi. Zapažaju i da sam se zacrvenela u licu, poveo meć je do jedne stene i seo pored mene, pa zadovoljno zurio preko brda dok je ekao dač povratim dah. Sigurno smo tu bezbedni.

Razmišljaju i o Straži, impulsivno sam spustila ruku na Džejmijevo rame.ć„Užasno mi je drago što nisi mnogo vredan", kazala sam.Posmatrao me je na tren, trljaju i nos koji je po injao da se crveni.ć č„Pa, to mogu da shvatim na razne na ine, Sasenah, ali pod ovakvim okolč -

nostima", kazao je, „hvala ti."„Treba ja da zahvalim tebi', rekla sam, „što si se oženio sa mnom. Moram da

priznam da više volim što sam ovde nego u Fort Vilijamu."„Zahvaljujem na komplimentu, damo", rekao je uz laki naklon. „1 ja. A dok smo

zauzeti me usobnim razgovorom", dodao je, „treba i ja da zahvalim tebi što si seđ udala za mene."

„Hm, ovaj..." Još jednom sam se zacrvenela.„1 ne samo zbog toga, Sasenah", rekao je dok mu se osmeh širio. „Mada sigurno

i zbog toga. Ali cenim i da si mi spasla život, bar što se ti e Maken- zijevih."č„Šta time ho eš da kažeš?"ć„Biti napola Makenzi je jedna stvar", objasnio je. „Biti napola Makenzi sa

engleskom suprugom je nešto drugo. Nema puno šanse da neka Sasenah cura ikada postane dama Leoha, šta god da pripadnici klana misle o meni samom. To je razlog što je Dugal odabrao da se ja oženim tobom, znaš."

Podigao je obrvu, crvenkasto-zlatnu na jutarnjem suncu. „Nadam se da ti ne bi bio draži Rupert, posle svega?"

„Ne, ne bi", rekla sam naglašavaju i svaku re .ć čNasmejao se i ustao, stresaju i borove iglice sa kilta.ć„Pa, majka mi je rekla da e me neka cura odabrati jednog lepog dana." Sagnuoć

se i pomogao mi da ustanem.„Ja sam joj rekao", nastavio je, „da sam mislio da je na muškarcu da izabere."„1 šta ti je rekla na to?", upitala sam.„Zakolutala je o ima i kazala, 'Vide eš, dobri moj petli u, vide eš'." Nač ć ć ć smejao se.

„1 jesam."Pogledao je naviše, ka mestu gde se sunce u limunastim zracima probijalo kroz

etine.č,yA i lep je dan, pri tom. Hajde, Sasenah. Vodim te na pecanje."

Produžili smo dalje u brda. Ovog puta je Džejmi skrenuo na sever, preko hrpe kamenja i kroz uzak prolaz, pravo u jednu dolinu sa kamenim zidovima i dosta zaraslu, ispunjenu vodom koja je žuborila iz potoka koji se slivao iz desetine malih vodopada medu stenjem i bu no padao duž kanjona u nizu tokova i virova podč nama.

Mlatili smo nogama po vodi, premeštaju i se iz senke na sunce i opet u senkuć kada bismo se pregrejali, pri ali smo o svemu a ni o emu naro ito, oboje svesni ič č č najmanjeg pokreta onog drugog, oboje zadovoljni da ekamo dok nam slu aj neč č donese onaj trenutak kada se pogled zadrži, a dodir nago- veštava nešto više.

Iznad jednog tamom prošaranog vira, Džejmi mi je pokazao kako da namamim i uhvatim pastrmku. Pognut da bi izbegao niske grane nad sobom, hodao je duž nadnete zaravni, ruku pruženih radi održavanja ravnoteže. Na pola puta, pažljivo se okrenuo na steni i pružio ruku, daju i mi znak da pridem.ć

Ve sam skupila svoje suknje zbog hodanja po neravnom terenu, pa sam seć kretala bez problema. Ispružili smo se elom dužinom na hladnu stenu, glava doć glave, i zurili dole u vodu, a grane vrbe su nam se ešale o leda.č

„Cela pri a je u tome", kazao je, „da odabereš dobro mesto, a onda da ekaš."č č Uronio je jednu šaku pod površinu, glatko, bez pljuskanja, i pustio je da leži na peš anom dnu, baš pored ivice senke koju je pravila kamena izbo- ina. Dugi prstič č su se prefinjeno skupili uz dlan, izobli eni od vode tako da su izgledali kao da mašuč napred i nazad složno, kao liš e neke vodene biljke, mada sam po miši ima njegoveć ć podlaktice videla da ruku uopšte ne mrda. Stub njegove ruke se naglo krivio na površini, kao da je ruka iš ašena kao onda kada sam ga prvi put srela, pre malo višeč od jednog meseca - bože moj, zar je to samo jedan mesec?

Upoznali smo se pre jednog meseca, ven ali se pre jednog dana. Vezanič zakletvama i krvlju. I prijateljstvom. Kada dode vreme da odem, nadala sam se da ga ne u gadno povrediti. Shvatila sam da mi je drago što na trenutak ne moram dać mislim o tome; bili smo daleko od Krega Na Dan, i nije bilo baš nikakve šanse da za sada pobegnemo Dugalu.

„Eto je." Džejmi je govorio tiho, jedva ujnije od daha; rekao mi je da pastrmkač ima odli an sluh.č

Gledano iz mog ugla, pastrmke su bile jedva nešto više od komešanja pegavog peska. Duboko u senci kamenova nije bilo svetlucanja krljušti koje bi ih odavalo. Kretalo se pegavo na pegavom, premeštalo se zamasima providnih peraja i bilo prepoznatljivo jedino na osnovu pokreta. Ribice koje su se skupile da znatiželjno štrpkaju dla ice na Džejmijevom zglobu razbežale su se po bistrom bazenu.č

Jedan prst se savio polako, toliko sporo da je bilo teško zapaziti pokret. Po- meranje sam mogla prepoznati jedino na osnovu promene položaja u odnosu na ostale prste. Još jedan prst se polako savio. Posle dugog, dugog trenutka, još jedan.

Jedva sam se usu ivala da dišem, a moje srce je kucalo udaraju i o hladanđ ć kamen brže nego što ribe dišu. Puževom sporoš u prsti su se skupili pa opet ispružilić jedan po jedan, i spori hipnoti ki talas je zapo eo iznova, jedan prst,č čjoš jedan prst, još jedan, pokreti kao ravnomerno talasanje finog ruba ribljeg peraja.

Kao da je namamljena hipnoti kim prizivanjem, pastrmkin nos je provič rio, usta i škrge su skladno podrhtavali u ritmu disanja, a ruži asti nabori su se naizmeni noč č javljali pa nestajali, javljali se pa nestajali, dok su poklopci na škrgama udarali u ritmu srca.

Usta su se otvarala i zatvarala kao da žva u napipavaju i i gutaju i vodu. Telo jeć ć ć najve im delom sada bilo izvan stene i plutalo bestežinski u vodi, ali još uvek uć senci. Videla sam jedno oko koje je žmirkalo obnevidelim, neu- smerenim pogledom.

Samo još tri centimetra da bi lepršavi poklopci škrga bili ta no na prstima koji suč podmuklo mamili. Postala sam svesna da stenu stežem s obe ruke, vrč sto oslanjaju i obraz na granit, kao da se mogu u initi još neprimetnijom.ć č

Usledila je nagla eksplozija pokreta. Sve se zbilo tako brzo da nisam stvarno mogla da vidim šta se zaista desilo. Usledilo je žestoko pljuskanje vode koja je potekla preko stene dva centimetra od mog lica, i nalet pleda kada se Džejmi otkotrljao preko stene nada mnom, i bu no pljeskanje kada je telo ribe proletelo krozč vazduh i lupilo u liš em zasutu obalu.ć

Džejmi je poleteo sa izbo ine u pli ak manjeg bazena, prskaju i da bi doč ć ć hvatio svoju nagradu pre nego što ošamu ena riba uspe da se dokopa uto išta vode.ć č Zgrabio ju je za rep i stru no udario o stenu, ubijaju i je na mestu, pa dogacaoč ć nazad da mi je pokaže.

„Dobra veli ina", ponosno je rekao, drže i lep komad od trideset pet cenč ć timetara. „Lepo e poslužiti za doru ak." Nasmešio mi se, mokar do butina, s kosom koja muć č je visila sa lica i košuljom isprljanom od vode i opalog liš a. „Rekao sam da te ne uć ć pustiti da gladuješ."

Umotao je pastrmku u slojeve i kovog liš a i hladnog blata. Zatim je prč č ć ste isprao u svežoj vodi potoka, popeo se na jedan kamen i pružio mi uredno uvezan paket.

„Neobi an svadbeni poklon, možda", klimnuo je ka pastrmki, „ali ne bezč presedana, kako bi Ned Gauen rekao."

„Ve se dešavalo da se novoj supruzi da riba?", upitala sam raspoloženo.ćSkinuo je arape da ih osuši i položio ih na stenu da bi bile na suncu. Njegovič

dugi nožni prsti su migoljili uživaju i u toploti.ć„To je jedna stara ljubavna pesma, ostrvska. Ho eš li da je uješ?"ć č„Da, naravno. Hm, na engleskom, ako možeš", dodala sam.,,Oh, da. Ne umem da pevam, ali u ti re i stihove." Sklanjaju i kosu od o iju,ć ć ć č

odrecitovao je:„Kraljevska k eri iz jarko osvetljenog dvorca kad primakne se no našeg ven anja,ć ć ć ako budem još živ ovek iz Dantalma, spremno u ti do i s poklonima. Dobi eš stoč ć ć ć jazavaca, žitelja re nih obala, stotinu sme ih vidri, stanara potoka, stoć đ srebrnihpastrmki, iz bistrih virova... "

I tako dalje kroz izuzetan spisak ostrvske flore i faune. Posmatraju i ga kakoć deklamuje, imala sam vremena da pomislim na neobi nost situacije što sedim nač steni kraj vira u Škotskoj i slušam gelsku ljubavnu pesmu s velikom mrtvom ribom u svom krilu. I na nešto još neobi nije, što u tome odista puno uživam.č

Kada je završio, zapljeskala sam, stežu i pastrmku kolenima da je ne izć gubim.,,Oh, ta mi se dopala! Naro ito ono 'spremno u ti do i s poklonima'. Zvu i kaoč ć ć č

najrazdraganiji ljubavnik."Zatvaraju i o i zbog sunca, Džejmi se smejao. „Valjda mogu da dodam i jedanć č

svoj stih — sko i u u vir zbog tebe'."č ćOboje smo se smejali, a onda neko vreme utali, leškare i na toplom suncuć ć

ranog leta. Tamo je bilo mirno, bez ikakvog zvuka sem huka vode dalje od našeg mirnog bazena. Džejmijevo disanje se smirilo. Bila sam veoma svesna sporog dizanja i spuštanja njegovih grudi, i sporih otkucaja pulsa u njegovom vratu. Imao je mali trouglasti ožiljak, baš u dnu vrata.

Mogla sam da osetim sramežljivost i uzdržavanje kako se opet prikradaju. Pružila sam ruku i stegla njegovu vrsto, nadaju i se da e dodir ponovo usč ć ć postaviti lagodnost medu nama kao i pre. On je ruku prebacio preko mojih ramena, ali me je to samo u inilo svesnom tvrdih crta njegovog tela ispod tanke košulje. Odmakla samč

se, pod izgovorom da ho u da uberem ruži asti smrdljevak koji je rastao iz pukotineć č u steni.

„Dobar je protiv glavobolje", objasnila sam, zavla e i ga u pojas. „Mu i te", kazaoč ć č je, naginju i glavu da me dobro osmotri. „Ne mislim na glavobolju. Frenk. Misliš nać njega, i to te toliko mu i kada te dodirnem, jer ne možeš da nas obojicu držiš u glavi.č Da li je to?"

„Veoma dobro zapažaš", kazala sam, iznena ena. Nasmešio se, ali se nijeđ pomakao da me opet dotakne.

„Nije bilo baš teško to odgonetnuti, devojko. Znao sam kad smo se ven- ali dač ne možeš da spre iš da esto misliš na njega, htela to ili ne."č č

Nisam, u tom asu, ali je bio u pravu; nisam mogla to da izbegnem.č„Da li puno li im na njega?", iznenada je upitao.č„Ne."Zapravo, bilo je teško zamisliti ve i kontrast. Frenk je bio suvonjav, vitak i taman,ć

dok je Džejmi krupan, snažan i kose svetle kao crvenkasti zrak sunca. Iako su obojica imali ekonomi nu eleganciju sportiste, Frenk je bio gra en za tenisera, ač đ Džejmijevo telo bilo je telo ratnika, oblikovano — i izubijano — mnogim fizi kimč neda ama. Frenk je bio deset centimetara viši od mojih sto šezdeset osam. Kadać sam licem okrenuta Džejmiju, nos mi udobno staje u malu udubinu nasred njegovih grudi, a bradu može Iako da spusti povrh moje glave.

Fizi ka dimenzija nije bila jedina u kojoj su se oni razlikovali. Bila je tu razlika odč gotovo petnaest godina u njihovoj starosti, kao jedno, što je vero- vatno bio delimi nič razlog razli itosti izme u Frenkove urbane rezervisano- sti i Džejmijeve potpuneč đ otvorenosti. Kao ljubavnik, Frenk je bio ugla en, sofisticiran, uvi avan i vešt.đ đ Neiskusan i ne pokušavaju i da se pretvara da je iskusan, Džejmi mi se prostoć predavao sav, bez rezerve. A dubina moje reakcije na to me je potpuno izbacila iz takta.

Džejmi je posmatrao kako se mu im, uz izvesno saose anje.č ć„Pa, onda, izgleda da imaš dva mogu a rešenja", kazao je. „Mogu da te pustimć

da o ajavaš nad tim, ili..."čSagnuo se i nežno položio usne preko mojih. Ja sam ljubila podosta muškaraca,

naro ito tokom ratnih godina, kada su flertovanje i trenutne romanse bili lakomislenič pratioci smrti i nesigurnosti. Džejmi je, me utim, bio nešto drugo. Njegova krajnjađ nežnost nije ni u kom slu aju bila iskušavanje; pre je bila obe anje mo i koja ječ ć ć znana i zauzdana; izazov i provokacija bili su još izuzetniji zbog odsustva njegovih zahteva. Ja sam tvoj, govorila je. I ako ho eš da me imaš, onda...ć

Htela sam, i moja usta su se otvorila pod njegovim, od sveg srca prihvata- ju i ić obe anje i izazov, i ne pitaju i me. Posle dugog trenutka, on je podigao glavu ić ć nasmešio se dole ka meni.

„Ili, mogu da ti skrenem pažnju sa tih misli", dovršio je.Pritisnuo je moju glavu sebi na rame, miluju i mi kosu i poravnavaju i podignuteć ć

kovrdže oko ušiju.„Ne znam da li e pomo i", kazao je tiho, „ali u ti re i ovo: za mene je dar i udoć ć ć ć č

to što znam da mogu da ti udovoljim — da se tvoje telo uzbudi zbog mog. Nisam takvo nešto ni zamišljao - ranije."

Uhvatila sam dug udah pre nego što sam odgovorila. „Da", kazala sam. „Pomaže. ini mi se."Č

Opet smo utali tokom nekog vremena koje je delovalo dugo. Kona no se Džejmić č odmakao i pogledao dole u mene, smeše i se.ć

„Rekao sam ti da nemam ni novca ni imovine, Sasenah?"

Klimnula sam, pitaju i se šta smera.ć„Trebalo je da te ranije upozorim da emo verovatno završiti spavaju i na plastuć ć

sena i hrane i se samo pivom od vresa i mrvicama."ć„Meni ne smeta", rekla sam.Klimnuo je glavom prema otvoru izme u drve a, ne skidaju i pogled sa mene.đ ć ć„Nemam plast sena kod sebe, ali ima jedno fino par e paprati tamo. Akoč

ho eš da probaš, tek da se navikavaš na to...?"ć* * *

Malo kasnije, pomazila sam ga po le ima, vlažnim od napora i soka splje- skaneđ paprati.

,Ako kažeš 'hvala' još jednom, lupi u ti šamar", kazala sam.ćUmesto toga, odgovorilo mi je nežno hrkanje. Jedna nadneta paprat mu je

dotakla obraz, a ljubopitljivi mrav je puzao po njegovoj ruci, od ega su se dugi prstič zgr ili u snu.č

Otresla sam mrava i naslonila se na lakat, posmatraju i ga. Trepavice su mu bileć duge, kada su mu ovako o i sklopljene, i guste. udne boje, istina; tamnosmede nač Č krajevima, a vrlo svede, gotovo plave kod korena.

vrsta crta njegovih usta opustila se u snu. Iako su usne zadržale šaljivuČ zakrivljenost u uglu, donja usna mu se sada opustila u puniju krivinu koja je delovala i senzualno i nevino.

„Prokletstvo", tiho sam rekla za sebe.Borila sam se ve neko vreme. ak i pre ovog blesavog braka, bila sam višeć Č

nego svesna njegove privla nosti. To se c^ešavalo i ranije, kao što se neč sumnjivo desilo gotovo svakome. Iznenadna osetljivost na prisustvo, pojavu, odredenog muškarca — ili žene, pretpostavljam. Potreba da ga pratim pogledom, da nameštam male „slu ajne" susrete, da ga posmatram kada nije togač svestan i bavi se svojim poslom, izuzetna osetljivost na male detalje njegovog tela — lopatice pod tkaninom njegove košulje, grudvaste kosti njegovih zglavaka, meku ta ku ispod vilice, gde se pojavljuju prve ekinje njegove brade.č č

Šlepa zaljubljenost. Bila je esta, izme u sestara i doktora, sestara i pacič đ jenata, unutar ma kog skupa ljudi koji su na dug period ba eni u društvo onih drugih.č

Neki su reagovali na nju, i kratke, intenzivne afere bile su este. Ako su imalič sre e, afera bi zgasnula za svega nekoliko meseci i iz nje se ništa ne bi izrodilo. Ać ako nisu... pa. Trudno a, razvod, tu i tamo udan slu aj polne bolesti. Opasna stvar,ć č č šlepa zaljubljenost.

Osetila sam je, u nekoliko navrata, ali sam imala dovoljno razuma da je ne poslušam. I kao što to uvek biva, posle nekog vremena privla nost bi splač snula, muškarac bi izgubio svoju zlatnu auru i zauzeo svoje uobi ajeno mesto u momč životu, bez štete pri injene njemu, meni ili Frenku.č

I sada. Sada sam bila prinu ena da reagujem na nju. I samo bog zna kakva štetađ može proiza i iz toga. Ali je sada prekasno da se to izmeni.ć

Ležao je udobno opružen na stomaku. Sunce je svetlucalo u njegovoj crvenoj grivi i obasjavalo meke dla ice duž ki me, koje su se spuštale do crven- kasto-č čzlatnih dlaka posutih po zadnjici i butinama, i zatamnjivale ka gustišu meke crvenkastosme e koja se na as ukazala izme u raširenih nogu.đ č đ

Sela sam dive i se dugim nogama sa neprekinutom linijom miši a koja jeć ć krivudala butinom od kuka do kolena, i još jednom koja se pružala od kolena do dugog, elegantnog stopala. Tabani su mu bili glatki i ruži asti, pomalo žuljeviti odč hodanja bez obu e.ć

Prsti su me svrbeli od želje da pratim liniju njegovog malog, urednog uva i tup ugao njegove vilice. Pa, pomislila sam, do reakcije jeste došlo, i odavno je prošlo vreme da se ona obuzda. Ma šta u inila sada ne može stvari u initi još gorim, ni zač č jedno od nas. Pružila sam ruku i nežno ga dotakla.

Spavao je vrlo lako. Prevrnuo se tako naglo da sam posko ila, oslonio na laktoveč kao da e sko iti na noge. Ugledavši mene, opustio se i nasmešio.ć č

„Madam, stavili ste me u podre eni položaj."đNapravio je dvorjanski naklon, i za nekoga ko je opružen preko paprati i nema na

sebi ništa sem nekoliko mrlja sun eve svetlosti izveo je to vrlo uverljivo, pa sam seč nasmejala. Osmeh je ostao na njegovom licu, ali se pro- menio kad je pogledao mene, golu u paprati. Glas mu je iznenada postao promukao.

„Zapravo, madam, prepušten sam vam na milost i nemilost."„Je T tako?", tiho sam kazala.On se nije ni pomerio kada sam opet pružila ruku i povla ila je niz njegov obraz ič

vrat, preko blistave kosine njegovih grudi, i nadole. Nije se pomerio, ali je zažmurio.„Dragi sveti Bože", rekao je.Oštro je udahnuo.„Ne brini", rekla sam. „To ne mora da bude grubo."„Hvala Bogu za male milosti."„Miruj."Njegovi prsti su se ukopali duboko u zemlju koja se krunila, ali je poslušao.„Molim te", rekao je nakon nekog vremena. Kada sam pogledala videla san da su

mu o i otvorene.č„Ne", kazala sam, uživaju i. Opet je zažmurio.ć„Plati eš mi za ovo", rekao je nešto kasnije. Fina rosa znoja je sijala sa pravogć

grebena njegovog nosa.„Stvarno?", kazala sam. „Šta eš da uradiš?"ćTetive su isko ile na njegovim mišicama kada je pritisnuo dlanove o zeč mlju, i

govorio je sa naporom, kao da su mu zubi stegnuti.„Ne znam, ali... u ime Hrista i sv. Agnese... ja u... s-smisliti nešto! Bože! Molimć

te!",,U redu", rekla sam, puštaju i ga.ćI ispustila sam mali krik kada se prevrnuo na mene, pribijaju i me na paprat.ć„Tvoj red", kazao je uz dosta zadovoljstva.

* * *U gostionicu smo se vratili u smiraj dana, zastaju i navrh brda da se uve- rimo dać

konji Straže više ne tumaraju oko nje.Izgledala je privla no, svetio je ve sijalo kroz male prozore i kroz pukoč ć tine u

zidovima. Poslednji zraci sunca su tako e sijali iza nas, pa je sve po brdu imalođ udvojene senke. Kako je dan postajao hladniji podigao se vetar, i šuštavo liš eć drve a je senkama plesalo po travi. Lako mi je bilo da zamislim da postoje na brduć vile koje igraju sa tim senkama, probijaju i se kroz tanka stabla da bi se stopile sać dubinama šume.

„Dugal se još nije vratio", spazila sam dok smo se spuštali s brda. Veliki vranac kog je obi no jahao nije bio u malom ogra enom prostoru uz kr mu. Nedostajalo ječ đ č još nekoliko životinja; izme u ostalog ona Neda Gauena.đ

„Ne, ne bi trebao da se vrati još dan ili dva." Džejmi mi je ponudio ruku dok smo se polako spuštali, oprezni zbog mnogo kamenja koje je virilo kroz nisku travu.

„Gde je, pobogu, otišao?" Zahva ena vrtlogom nedavnih zbivanja, nisamć pomislila na njegovo odsustvo — nisam ga ni primetila.

Džejmi me je preneo preko stepenika sa zadnje strane gostionice.„Da obavi posao sa obližnjim napoli arima. Ostao mu je svega dan ili dva doč

vremena kada se o ekuje da te dovede u Fort, znaš." Stegao mi je ruku u znakč podrške. „Kapetan Randal ne e biti baš oduševljen kada mu Dugal kaže da te ne eć ć imati, pa se Dugal radije posle toga ne bi zadržavao u ovom kraju."

„Razumno s njegove strane", prokomentarisala sam. „A i ljubazno što nas je ostavio ovde da se, hm... bolje upoznamo."

Džejmi je frknuo. „Nije to ljubaznost. To je bio jedan od uslova koje sam postavio da bih te uzeo. Rekao sam da u se oženiti ako moram, ali proklet bio ako svoj brakć konzumiram pod grmom, sa dvadesetoricom iz klana koji gledaju i nude savete."

Zastala sam, zure i u njega. Zna i, na to se odnosila ona vika.ć č„Jedan od uslova?", kazala sam polako. „A koji su ostali?"Postajalo je previše mra no da bih mu lice jasno videla, ali mi se u inilo dač č

izgleda posramljeno.„Samo još dva", kona no je odgovorio.č„Koja?"„Pa", rekao je stidljivo šutiraju i kami ak s puta, „rekao sam da moraš da se udašć č

za mene propisno, u crkvi, pred popom. Ne samo kroz ugovor. A što se ti e drugog -č da mora da ti nade odgovaraju u ode u u kojoj eš se udati." Pogledao je u stranu,ć ć ć izbegavaju i moj pogled, a glas mu je bio toliko tih da sam ga jedva ula.ć č

„Ja... znao sam da ne želiš da se udaš. Hteo sam da to u inim... onoliko prijatnimč za tebe koliko je mogu e. Mislio sam da bi se mogla ose ati manje... pa, hteo samć ć da imaš pristojnu haljinu, to je sve."

Zinula sam da nešto kažem, ali se on okrenuo prema gostionici.„Do i, Sasenah", rekao je grubo. „Gladan sam."đCena hrane bilo je društvo, što nam je bilo jasno ve u trenutku kada smo seć

pojavili na ulaznim vratima kafane. Pozdravljeni smo burnim klicanjem i žurno zgurani na mesta za stolom, gde je obilna ve era bila u toku.č

Pošto sam ovog puta bila pomalo pripravna na to, nisu mi smetale grube šale i okrutne primedbe na naš ra un. Za promenu sam bila zadovoljna da buč dem skromna, skupim se u ošku i prepustim Džejmiju da se izbori sa grubimć zadirkivanjem i eroti nim naga anjima o tome šta smo radili celog dana.č đ

„Spavali", rekao je Džejmi, u odgovor na jedno takvo pitanje. „Nisam ni trenuo prošle no i." Salve smeha koje su pozdravile tu izjavu nadja ale su primedbeć č izre ene poverljivim tonom, „Ona hr e, znaš."č č

Predusretljivo sam ga šljepnula po uvu kada me je privukao i bu no poč ljubio, uz opšti aplauz.

Posle ve ere je sledio ples, uz pratnju gazdine violine. Nikada mi igranje nije bašč išlo, pošto sam prili no sklona da se sapli em kada sam pod stresom. Nisam bašč ć o ekivala da e mi i i bolje obu enoj u sve one suknje i trapavu obu u. Mada, kadač ć ć č ć sam odbacila klompe, iznenadilo me što igram bez teško a i puno uživam u tome.ć

Pošto je bio manjak žena, gazdina žena i ja smo zatakle suknje i bez prestanka igrale džig i neku vrstu kola i nekakvu sporu škotsku igru, sve dok na kraju nisam bila primorana da se zaustavim i oslonim se na klupu, crvena u licu i bore i se za dah.ć

Muškarci su bili stvarno neumorni, svuda su se vrteli pledovi, pojedina no ili uč parovima. Kona no su stali uza zid, posmatraju i, kli u i i tapšu i, kada me ječ ć č ć ć Džejmi uzeo za ruke i poveo kroz nešto brzo i pomamno po imenu „Severni pevac".

Završivši kako smo i smislili blizu stepeništa, zaustavili smo se sa njegovom rukom oko mog struka. Tu smo zastali i on je održao kratak govor, meša- ju i gelski ić engleski, koji je do ekan sa još aplauza, naro ito kada je zavukao ruku u svojuč č

torbicu i gazdi bacio vre icu od jelenje kože, uz instrukcije da služi viski koliko godć ona potraje. Prepoznala sam da je to udeo u opkladama za njegovu borbu uTunejgu. Verovatno sav novac koji ima na svetu; pomislila sam da nije mogao biti bolje utrošen.

Uspeli smo da stignemo do balkona, pra eni navalom neprikladnih doć brih želja, kada je neki glas nadja ao druge dovikuju i Džejmijevo ime.č ć

Okrenula sam se i ugledala Rupertovo široko lice, crvenije nego obi no iznadč žbuna crne brade, kako se ceri odozdo.

„Ne e valjati, Ruperte", viknuo je Džejmi. „Ona je moja."ć„Tra i vreme s tobomć f mom e", kazao je Rupert brišu i lice rukavom. „Obori e teč ć ć

na pod za jedan sat. Nemaju izdržljivosti, ti mladi momci", doviknuo je meni. „Ako ti treba muškarac koji ne gubi vreme na spavanje, curo, javi mi. U me uvremenu..."đ Bacio je nešto naviše.

Debela vre ica je zvecnula na pod kod mojih nogu.ć„Svadbeni poklon", viknuo je. „Zahvaljuju i ljudima iz straže Šimi Bo- ć gU"„Eh?" Džejmi se nagnuo da je dohvati.„Neki od nas nisu dan proveli dangube i na travnatoj obali reke, mom e", rekaoć č

je prekorno, nepristojno kolutaju i o ima ka meni. „Taj novac je teško zara en."ć č đ,,Oh, da", kazao je Džejmi smeše i se. „Kocke ili karte?"ć„1 jedno i drugo." Prosta ki osmeh je razdelio crnu bradu. „Ogulio sam ih doč

kože, mom e. Do kože!"čDžejmi je otvorio usta, ali je Rupert podigao širok, žuljevit dlan.„Ne, mom e, nema potrebe da zahvaljuješ. Samo je sredi dobro u moje ime,č

važi?"Prinela sam prste usnama i dunula mu poljubac. Pljesnuo se rukom po licu kao

da je pogo en, pa zateturao unazad uz poklik i odvrteo se ka šanku, teturaju i kaođ ć pijan, mada nije bio.

Posle sveg tog urnebesa dole, soba je delovala rajski mirno i tiho. Džejmi se, i dalje smeju i za sebe, pru io po krevetu da do e do daha.ć ć đ

Ja sam otpustila mider koji me neudobno stezao, pa sela da raš ešljam kosuč upetljanu od plesa.

„Imaš najlepšu kosu", kazao je Džejmi, posmatraju i me.ć„Šta? Ovo?" Samosvesno sam podigla ruku do lokni koje su, kao i obi no, u tivoč č

mogle biti opisane kao opšti haos.Nasmejao se. „Pa, dopada mi se i ostalo", kazao je, namerno ozbiljnog lica, „ali

da, mislio sam to."„Ah tako je... kovrdžava", kazala sam, zacrvenevši se malo.„Aha, naravno." Izgledao je iznena eno. „ uo sam jednu od Dugalovih devojakađ Č

kako kaže prijateljici u zamku da njenoj treba tri sata sa vrelim štipaljkama da bi joj tako izgledala. Rekla je da bi htela o i da ti iskopa što izgledaš tako, a ne moraš nič rukom da maneš." Seo je uspravno i povukaojednu loknu, istežu i je nadole tako da je, ispravljena, sezala gotovo do moje dojke.ć „Kosa moje sestre Dženi je takode kovrdžava, ali ne toliko."

„Da li ti je sestra ridokosa kao ti?", upitala sam, pokušavaju i da zamislim kako bić mogla da izgleda misteriozna Dženi. inilo se da je esto Džejmiju u mislima.Č č

Odmahnuo je glavom, i dalje preme u i lokne izme u prstiju. „Ne. Dže- nina kosać ć đ je crna. Crna kao no . Ja sam ri na majku, a Dženi je na oca. Brajan Dhu, tako suć đ ga zvali. 'Crni Brajan' po njegovoj kosi i bradi."

„ ula sam da kapetana Randala zovu 'Crni Džek'", usudila sam se da kažem.Č Džejmi se neveselo nasmejao.

,,Oh, da. Ali se to odnosi na boju njegove duše, ne kose." Pogled mu je postao oštriji dok me je gledao.

„Ne brineš zbog njega, je 1' tako, curo? I ne treba." Sake su pustile kosu i posedni ki se spustile na moja ramena.č

„Ozbiljno sam mislio, znaš", kazao je tiho. „Štiti u te. Od njega, od bilo kogć drugog. Do poslednje kapi krvi, mo duinne."

„Mo duinne?', upitala sam, pomalo uznemirena silinom u njegovom govoru. Nisam htela da budem odgovorna za prosipanje ma ije krvi, poslednje kapi ili prve.č

„To zna i 'sme a moja'." Podigao je loknu kose do usana i nasmešio se, uzč đ pogled od koga su sve kapi krvi po ele da se jure u mojim venama. „Mo duinne", tihoč je ponovio. „Zudeo sam da ti to kažem."

„Prili no tunjava boja, sme a, oduvek sam mislila", rekla sam prakti no,č đ č pokušavaju i da stvari malo odgodim. Uporno sam imala ose aj da me ković ć tlac nosi brže nego što sam nameravala.

Džejmi je odmahnuo glavom, i dalje se smeše i.ć„Ne, ne bih rekao, Sasenah. Uopšte nije tunjava." Podigao je masu moje kose sa

obe ruke i raširio je. „Ona je nalik vodi u potoku, gde žubori preko kamenja. Tamna u talasi ima, a pomalo srebrna na površini gde je sunce uhvati."ć

Nervozna i pomalo bez daha, odmakla sam se da dohvatim etku koju samč ispustila na pod. Vratila sam se i zatekla Džejmija kako me uporno posmatra.

„Rekao sam da ne u tražiti ništa što ne želiš'da mi kažeš", rekao je, ,,i ne u, alić ć izvla im sopstvene zaklju ke. Kolam je mislio da si možda engleski špijun, mada uč č toj verziji nije mogao da smisli zašto ne govoriš gelski. Dugal misli dasi verovatno francuski špijun, možda tražiš podršku za kralja Džejmsa. Ali u tom slu aju, on ne može da smisli zašto si bila sama."č

,A šta je s tobom?", upitala sam, snažno povla e i tvrdoglavo upetljanu kosu.č ć „Šta ti misliš da sam?"

Nagnuo je glavu da proceni, pažljivo me posmatraju i.ć„Po izgledu, mogla bi da budeš Francuskinja. Imaš one fine kosti ispod lica, kao

neke od anžujskih dama. Francuskinje su obi no žute u licu, istina, a ti imaš kožuč kao opal." Prešao je prstom polako po krivini moje klju nja e, i osetila sam kako ječ č koža zasjala pod njegovim dodirom.

Prst mi je prešao na lice, povla e i od slepoo nice ka obrazu, zavla e i kosu izač ć č č ć uva. Ostala sam nepokretna tokom tog zagledanja, pokušavaju i da se ne mrdnemć dok je njegova ruka zalazila iza mog vrata, a palac mi je nežno trljao ušnu školjku.

„Zlatne o i; video sam par takvih jednom ranije - na leopardu." Odmahč nuo je glavom. „Ne, devojko. Mogla bi biti Francuskinja, ali nisi."

„Otkud ti znaš?"„Razgovarao sam puno sa tobom; i slušao te. Dugal misli da si Francuskinja jer

francuski govoriš dobro - vrlo dobro."„Hvala", rekla sam sarkasti no. „1 injenica da dobro govorim francuski dokazuječ č

da nisam Francuskinja?"Nasmešio se i poja ao stisak na vratu. „ Vous parlez tres bien - ali ne baš onakoč

dobro kao ja", dodao je vra aju i se na engleski. Pustio me je naglo. „Proveo samć ć godinu dana u Francuskoj, nakon što sam napustio zamak, i dve kasnije sa vojskom. Prepoznajem ro enog Francuza kada ga ujem. A francuski ti nije maternji jezik."đ č Polako je odmahnuo glavom.

„Španjolka? Možda, ali zašto? Španija nema interesa u Hajlendsu. Ne- mica? Sigurno ne." Slegao je ramenima. „Ko god da si, Englezi e hteti da saznaju. Neć mogu dopustiti da se nepoznati muvaju okolo, sada kada su kla- novi uznemireni i

princ arli eka da doplovi iz Francuske. A njihovi metodi saznavanja nisu baš nežni.Č č To znam iz iskustva."

,,A kako znaš da nisam engleski špijun, onda? Dugal je mislio da jesam, sam si rekao."

„To je mogu e, mada ti je i govorni engleski poprili no udan. Da ipak jesi, zaštoć č č bi odabrala da se udaš za mene, umesto da se vratiš svojima? To je još jedan od razloga što me Dugal naterao da se oženim sa tobom - da vidi ho eš li da zbrišešć poslednje no i, kada se to približi."ć

„1 nisam zbrisala. Pa, šta to dokazuje?"Nasmejao se i legao nazad na krevet, sa rukom preko o iju da ih zaštiti od svetla.č„Proklet bio ako znam, Sasenah. Proklet bio ako znam. Ne postoji nijedno

razumno objašnjenje koje mogu da smislim u vezi sa tobom. Možda pripadaš i Malom narodu, koliko ja znam" - virnuo je postrance ispod ruke — „ne, valjda ne. Prevelika si."

„Zar se ne plašiš da bih te mogla ubiti u snu neke no i, ako ne znaš ko sam?ćNije odgovorio, ali je sklonio ruku s o iju, a osmeh mu se raširio. Mora da su muč

o i naslede od Frejzera, pomislila sam. Nisu onako duboko usa ene kaoč đ Makenzijeve, ve stoje pod udnim uglom, tako da od visokih jagodica izgledajuć č zakošeno.

Ne trude i se da podigne glavu, raširio je prednju stranu svoje košulje i platnoć razmakao u stranu, ostavljaju i grudi gole do struka. Izvukao je nož iz kanije i bacioć ga ka meni. Lupio je na pod kraj mojih nogu.

Opet je stavio ruku preko o iju i glavu istegao nazad, pokazuju i mesto gde suč ć tamne ekinje iznikle brade završavale, baš ispod eljusti.č č

„Pravo nagore, odmah ispod grudne kosti", savetovao je. „Brzo i uredno, mada zahteva nešto snage." Presecanje grkljana je lakše, ali je vrlo neuredno."

Sagnula sam se da dohvatim nož.„Zaslužio si da to uradim", glasio je moj komentar. „Ko operno kopile."čOsmeh vidljiv ispod njegove ruke postao je još širi.„Sasenah?"Zastala sam, i dalje drže i nož.ć„Sta je?"„Umre u kao sre an ovek."ć ć č

17Sre emo prosjakaćSpavali smo prili no dugo ujutru, i sunce je bilo visoko kada smo pošli iz gostionice,č ovog puta ka jugu. Ve ina konja je ve nestala iz ogra enog prostora, i izgledalo jeć ć đ da niko iz naše ekipe nije u blizini. Naglas sam se upitala kuda su otišli.

Džejmi se nacerio. „Ne mogu da kažem zasigurno, ali mogu da naga am. Stražađ je ju e otišla onuda" — pokazao je na zapad — „pa bih rekao da su Ru- pert i ostalič otišli ovuda" Pokazuju i na istok.ć

„Stoka", objasnio je, uvidevši da i dalje ne razumem. „Vlasnici imanja i napoli arič pla aju Straži da pazi njihovu stoku i vra a je ako je ukradena u prepadu. Ali, akoć ć Straža jaše na zapad prema Lag Krujmu, sva stada na istoku su bez zaštite — bar neko vreme. Zemlja Grantovih leži na tu stranu, a Rupert je jedan od najboljih kradljivaca stoke koga sam ikad video. Životinje e da ga prate bilo kuda, a da prić tom i ne beknu. A pošto ovde više nema zabave, najverovatnije je postao nespokojan."

I sam Džejmi je izgledao prili no nespokojno, pa je udario oštar tempo. Krozč vrzine je išla srne a staza pa se napredovalo prili no lako, tako da sam ga pratilać č

bez teško a. Posle nekog vremena smo izbili na pust teren gde smo mogli dać jašemo jedno pored drugog.

„Sta je sa Horoksom?", iznenada sam upitala. Kada sam ula da pominje gradič ć Lag Krujm, prisetila sam se engleskog dezertera i njegovih mogu ih vesti. „Trebao sić da ga nadeš u Lag Krujmu, zar ne?"

Klimnuo je glavom. „Aha. Ali ne mogu tamo da odem sada, kada su i Randal i Straža otišli na tu stranu. Suviše je opasno."

„Može li neko da ode umesto tebe? Ili nikome ne veruješ toliko?"Kratko me pogledao i nasmešio se. „Pa, tu si ti. Pošto me nisi ubila sino posleć

svega, valjda mogu da verujem tebi. Ali se plašim da ne možeš da odeš u Lag Krujm sama. Ne, ako zatreba, Murtag e oti i umesto mene. Mada u možda uspeti dać ć ć organizujem nešto drugo - vide emo."ć

„Veruješ Murtagu?", radoznalo sam upitala. Nisam bila baš prijateljski nastrojena prema dronjavom malom oveku, pošto je on bio manje-više odč govoran za moje sadašnje teško e, pošto me je on prvi kidnapovao. Pa ipak, o ito nekakvoć č prijateljstvo vezuje njega i Džejmija.

,,Oh, da." Iznena eno me pogledao. „Murtag me zna celog mog života - on jeđ dalji ro ak mog oca, ini mi se. Njegov otac je meni bio..."đ č

„On je Frejzer, ho eš da kažeš", žurno sam upala. „Mislila sam da je on jedan odć Makenzija. Bio je sa Dugalom kada sam te srela."

Džejmi je klimnuo. „Aha. Kada sam rešio da do em iz Francuske ja sam mu seđ javio, zatražio da me sa eka na obali." Kiselo se osmehnuo. „Nisam znao da li je toč Dugal pokušao da me ubije ranije. I nije mi se baš dopala ideja da sretnem nekoliko Makenzija sam, za svaki slu aj. Nisam hteo da završim tako da me izbace talasič blizu Skaja, ako su tako naumili."

„Razumem. Zna i, Dugal nije jedini koji veruje u svedoke."čKlimnuo je glavom. „Vrlo zgodna stvar, svedoci."Sa druge strane pustare nalazio se predeo sa izuvijanim stenama, rasko- panim i

izbušenim pri nastanku i povla enju lednika koji su davno nestali. Kišnica je ispunilač dublje jame, a i ak, kaloper i livadska ruža okružili su ta jezerca cestarom, cvetovič č su se ogledali u mirnoj vodi.

Sterilni i bez riba, ti bazen i i su šarali pejzaž i pravili klopke za neoprezneč ć putnike, koji bi po mraku lako mogli naleteti u jedno od njih i biti prinu eni da mokriđ provedu neprijatnu no u pustom predelu. Seli smo kraj jednog jezerca da pojedemoć jutarnji obrok, hleb i sir.

Ovo jezerce je bar imalo ptica; laste su uranjale da piju vodu, a zviždovke i carske šljuke su duga ke kljunove zavla ile u blatnjavu zemlju po njegovimč č rubovima, iskopavaju i insekte.ć

Bacila sam pticama mrve hleba na zemlju. Carska šljuka je jednu sumnji avoč odmerila, ali dok se još predomišljala brza lasta joj ju je zgrabila ispred kljuna i nestala s gozbom. Šljuka je nabrala perje i vratila se svom vrednom kopanju.

Džejmi mi je pokazao zviždovku koja je dozivala i vukla naoko slomljeno krilo blizu nas.

„Ona ima gnezdo negde u blizini", kazao je.„Tamo." Morao je da ga pokaže nekoliko puta dok ga kona no nisam spač zila;

plitka udubina, poprili no na otvorenom, ali su etiri pegava jaja toliko li ila na liš emč č č ć posutu obalu da sam ih opet izgubila im sam trepnula.č

Džejmi je uzeo štap i lagano eprkaju i po gnezdu, izmeštaju i jedno jaje. Majkač ć ć zviždovka je, uzbu ena, protr ala gotovo ispred njega. On je nepođ č kretno u ao,č č

puštaju i pticu da promi e napred i nazad, ci e i. Usledio je munjevit pokret i on jeć č č ć držao pticu u ruci, iznenada mirnu.

Govorio je ptici na gelskom, tihim govorom nalik na šištanje, dok je jednim prstom milovao meko pegavo perje. Ptica se skupila u njegovoj ruci, potpuno nepokretna, ak su se i odrazi sledili u njenim okruglim crnim o ima.č č

Nežno ju je položio na tlo, ali ptica nije otišla dok nije rekao još nekoliko re i ič mahnuo rukom iza nje. Naglo se trgla i zaždila u trsku. Posmatrao ju je kako odlazi i, prili no nesvesno, prekrstio se.č

„Zašto si to uradio?", znatiželjno sam upitala.„Šta?" Na momenat je bio zapanjen. Mislim da je zaboravio da sam tu.„Prekrstio si se kada je ptica odletela, pitam se zašto."Slegao je ramenima, pomalo postiden.„Ah, pa dobro. To je jedna stara legenda, to je sve. Zašto žalci kri e onako kakoč

to rade, i onako tr e nari u i oko svojih gnezda." Pokazao mi je naspra- mnu stranuč č ć jezerca, gde je jedan žalac radio baš to. Gledao je pticu nekoliko trenutaka, zanet.

„Žalci imaju duše mladih majki koje su umrle na poro aju", kazao je. Pogledaođ me je postrance, stidljivo. „Pri a kaže da kri e i onako tr e oko gnezda jer ne moguč č č da veruju da su se mladi bezbedno izlegli; uvek tuguju za izgubljenim — ili traže dete koje je ostavljeno." u nuo je kraj gnezda i ušnuo jaje štapi em, okre u i ga maloČ č ć ć ć ć po malo dok zašiljeni kraj nije bio okrenut na unutra, kao i ostala. Ostao je da u i,č č ak i nakon što je jaje vrač eno, ostavljaju i štap na butinama, zure i preko mirneć ć ć

vode jezerca.„To je samo navika, pretpostavljam", rekao je. „Prvi put sam to u inio kada samč

bio znatno mladi, kada sam prvi put uo tu pri u. Zapravo nisam verovao da imajuč č dušu, naravno, ak ni tada, ali, znaš, samo malo poštovač nja..." Pogledao je u mene i iznenada se nasmešio. „Toliko sam puta to uradio, da više i ne prime ujem. Ostaloć je malo žalaca u Škotskoj." Ustao je i bacio štapi . „Hajdemo sada; ima jedno mestoć koje ho u da ti pokažem, blizu onog brda." Uzeo me je za lakat da mi pomogne ić pošli smo uzbrdo.

ula sam šta je rekao žalcu kog je pustio. Mada sam nau ila svega nekoČ č liko re ič gelskog, stari pozdrav sam ula dovoljno esto da bi mi bio poznat. „Neka je Bog sč č tobom, majko", rekao je.

Mlada majka, umrla na poro aju. I dete koje je ostalo za njom. Dotakla sam muđ ruku i on je pogledao dole u mene.

„Koliko si bio star?", upitala sam.Uputio mi je osmejak. „Osam godina", odgovorio je. „Bar sam prestao da sisam."Nije više govorio, ve me vodio uzbrdo. Sada smo bili medu talasastim brdima,ć

obraslim vrzinom. Baš iza toga, pejzaž se naglo promenio, sa ogromnim hrpama granita koje su provirivale iz zemlje, okružene šumarcima javora i ariša. Prešli smo greben brda, i ostavili žalce da nari u pored jezera iza nas.č* * *

Sunce je postajalo vrelo, i posle jednog sata probijanja kroz gusto rastinje - iako je Džejmi obavljao teži deo posla - bio mi je potreban predah.

Našli smo senovito mesto u podnožju jedne granitne izbo ine. Ta me ta kač č pomalo podsetila na mesto gde sam prvi put srela Murtaga - i rastala se od kapetana Randala. Pa ipak, ovde je bilo prijatno. Džejmi mi je rekao da smo sami, zbog neprestanog pevanja ptica svud okolo. Ako bi se iko približio, ve ina ptica bi prestalać da peva, a kreje i avke bi uplašeno zagraktale.č

„Uvek se krij u šumi, Sasenah", posavetovao me. ,Ako se sama mnogo ne mrdaš, ptice e ti na vreme re i ako je neko u blizini."ć ć

Pogledao je nazad u kreju koja je kreštala na drvetu, a onda su nam se pogledi sreli. I sedeli smo kao smrznuti, nadohvat ruke ali ne dodiruju i se, jedva dišu i.ć ć Posle nekog vremena smo kreji dosadili pa je otišla. Džejmi je prvi skrenuo pogled, uz neprimetno drhtanje, kao od hladno e.ć

Klobuci upavih pe urki probijali su se kroz rastresitu zemlju ispod pač č prati. Džejmijev prst je otkinuo jedan sa drške i pratio kanali e sa sporama kada je opetć progovorio. Kada bi govorio pažljivo kao sada, gotovo je sasvim gubio blagi škotski naglasak koji mu se obi no prepoznavao u govoru.č

„Ne želim da... to jest... ne u da impliciram..." Iznenada je pogledao i nasmešioć se uz gest nemo i. „Nisam hteo da te uvredim tako da zvu i kao da imaš velikoć č iskustvo s muškarcima, to je sve. Ali bi bilo glupo pretvarati se da ne znaš više od mene o takvim stvarima. Ono što sam hteo da te pitam jeste, da li je ovo... obi no?č Ovo što je medu nama, kada te dodirnem, kada ti... legneš sa mnom? Da li je uvek tako izme u muškarca i žene?"đ

Uprkos teško ama u izražavanju, ta no sam znala na šta misli. Pogled mu je bioć č direktan, držao se mojih o iju dok je ekao odgovor. ekala sam da skrene pogled,č č Č ali nije mogao.

„ esto je tako", kazala sam, i morala da zastanem da pro istim grlo. „Ali ne. Ne,Č č to nije... obi no. Nemam pojma zašto, ali nije. Ovo je... druga ije."č č

Malo se opustio, kao da sam potvrdila nešto u vezi sa im je strahovao.č„Mislio sam da nije. Nisam spavao sa ženom ranije, ali sam... ah, spustio ruke na

poneku." Sramežljivo se osmehnuo, i odmahnuo glavom. „Nije bilo isto, ho u dać kažem, držao sam žene u naru ju ranije, i ljubio ih, i... pa." Odmahnuo je glavom,č odbacuju i ono i. „Bilo je stvarno prijatno. Srce mi je lupalo i dah postajao kratak, ić sve to. Ali nije uopšte bilo kao kad tebe uzmem u naru je i poljubim." Njegove o i su,č č pomislila sam, boje jezera i neba, i bezdane koliko i oni.

Pružio je ruku i dotakao mi donju usnu, jedva je dodiruju i po ivici. „Poć inje isto,č ali onda, trenutak kasnije", rekao je, govore i tiho, „iznenada kao da mi je živa vatrać u rukama." Dodir mu je postao vrš i, ocrtavao mi je usne i milovao liniju brade. „1č ć želim samo da se bacim u to i da me to ophrva."

Pomislila sam da mu kažem da mi njegov dodir priji kožu i vene ispunjava vatrom. Ali sam ve bila u vatri i sijala sam kao gvož e za žigosanje. Zažmu- rilać đ sam i osetila raspaljuju i dodir kako se premešta na obraz i slepoo nicu, uvo i vrat,ć č pa sam uzdrhtala kada su me njegove ruke dohvatila za struk i privukle.* * *

Izgleda da je Džejmi imao jasnu ideju kuda idemo. Dugo smo se zadržali u podnožju ogromne stene, visoke nekih šest metara, iskrastane grumenjem i reckavim pukotinama. Buha i šipak su se zakorenili u pukotinama, i mahali svojimč opasnim žutim zastavama ispred kamenja. On me je uzeo za ruku i klimnuo ka litici pred nama.

„Vidiš li stepenice, Sasenah? Misliš li da možeš?" Postojale su, zapravo, jedva vidljive izbo ine u kamenu koje su se pod nekim uglom pele prednjom stranomč stene. Neke su bile prave stepenice, a druge prosto oslonci da se noga ne oklizne po lišajevima. Nisam mogla da procenim da li su prirodne, ili im je neko pomogao u nastanku, ali sam pomislila da bi taman bilo mogu e popeti se uz njih, ak i uć č duga koj suknji i uskom mideru.č

Uz poneko klizanje i prepadanje, i uz Džejmija koji mi je pomagao vuku i me uć tim retkim situacijama, uspela sam da stignem na vrh stene, i zastala sam da pogledam uokolo. Pogled je bio veli anstven. Tamna gromada planine dizala se kač

istoku, dok su se daleko ispod ka jugu brda širila u prostranu pustu zaravan. Vrh stene je bio zakošen na unutra sa svih strana, prave i plitkućudubinu. U centru udubljenja bio je pocrneli krug, sa nagorelim ostacima garavih prutova. Nismo prvi posetioci, zna i.č

„Znao si za ovo mesto?" Džejmi je stao malo u stranu, posmatraju i me ić uživaju i u mom ushi enju. Slegao je ramenima kao da to nije nešto naroć ć ito.č

,,Oh, jesam. Znam ve inu mesta u ovom delu Hajlendsa. Dodi ovamo, ima mestoć gde možemo da sednemo i gledamo tamo gde put prolazi mimo brda." Odavde je bila vidljiva i gostionica, udaljenoš u smanjena od ku e za lutke do de ije kocke.ć ć č Nekoliko privezanih konja bilo je grupisano ispod drve a kraj puta, grudvice sme e ić đ crne odavde.

Na vrhu stene nije raslo nijedno drvo, i sunce me je pržilo po le ima. Se- deli smođ jedno uz drugo tako da su nam noge visile preko ruba, i druželjubivo podelili jednu bocu piva koju je Džejmi pametno digao iz bunara u dvorištu gostionice kada smo polazili.

Na vrhu stene nije bilo drve a, ali su manje biljke, one koje su uspele da seć nastane u plitkim pukotinama i zapate u oskudnoj zemlji, nikle tu i tamo, hrabro okre u i lice vrelom prole nom suncu. Bio je tu mali bokor krasu- ljaka zašti enih uć ć ć ć zavetrini neke izbo ine blizu moje ruke, pa sam je pružila da uberem jedan.č

Usledio je tih šum, i krasuljak je sko io sa svoje stabljike i sleteo mi na koleno.č Zurila sam glupo, moj mozak nije bio u stanju da nade smisla u tako udnomč ponašanju. Džejmi, znatno brži da shvati, bacio se da polegne po steni.

„Lezi!", rekao je. Krupna šaka mi je stegla lakat i cimnula me da legnem kraj njega. Kada sam pala na sun erastu mahovinu, videla sam jednu strelu kako jošđ podrhtava iznad mog lica, gde se zabola u naprslinu stene.

Sledila sam se, suviše uplašena ak i da pogledam okolo, i pokušala da se jošč više pribijem uz tlo. Džejmi je ležao nepokretno kraj mene, tako nepomi an da ječ mogao biti deo stene. Izgledalo je da su ak i ptice i insekti zastali sa svojomč pesmom, i atmosfera u kojoj se nije moglo disati bila je puna iš ekivanja. Iznenadač se Džejmi zasmejao.

Seo je uspravno, i uhvativši telo strele, pažljivo je zakrenuo i izvadio iz stene. Bila je napravljena sa razdeljenim perima detli a, videla sam, i uvezana plavom trakom,ć umotanom u etiri centimetra široku štraftu ispod pera.č

Odlažu i strelu, Džejmi je skupio šake oko usta i ispustio izuzetno dobru imitacijuć zova zelene žunje. Spustio je ruke i ekao. Trenutak kasnije, na zov je odgovorenoč iz luga dole, i širok osmeh mu je ozario lice.

„Tvoj prijatelj?", poga ala sam. Klimnuo je glavom, intenzivno posma- traju iđ ć usku stazu ka steni.

„Hju Munro, sem ako je neko po eo da pravi strele u njegovom stilu."čekao je još tren, ali s£ niko nije pojavio dole na stazi.Č

„Ah", tiho je rekao Džejmi, i obrnuo se, taman na vreme da ugleda glavu koja se polako izdizala preko ivice stene iza nas.

Glava se razvukla u osmeh lica urezanog u bundevu, sa isturenim zubima - vesela, sijaju i od zadovoljstva što je iznena enje uspelo. Sama glava je imalać đ približno oblik bundeve, a utisak je poja avala oranžsmeda, smežurana koža koja ječ pokrivala ne samo lice, ve i okruglo, elavo teme. Malo se bundeva, me utim, možeć ć đ pohvaliti tako raskošno izraslom bradom, a i tako bistrim plavim o ima. Puna keč č ruke sa prljavim noktima spustile su se ispod brade i lako podigle ostatak bundeve u vidno polje.

Telo se prili no slagalo s glavom, pošto je pomalo li ilo na utvaru za de ijič č č praznik. Ramena su bila vrlo široka ali pogrbljena i zakošena, pri emu je jedno biloč znatno više od drugog. Izgledalo je da mu je i jedna noga kra a, usled ega je ovekć č č skakutao i trzao se u hodu.

Munro je, ako je to zaista bio Džejmijev prijatelj, bio obu en u nešto što ječ izgledalo kao puno slojeva rita, izbledele boje bobicama izmazane tkanine virile su kroz procepe bezobli ne ode e koja je možda nekad bila žensko radno odelo.č ć

Nije nosio torbicu za pojasom - koji i ina e nije bio ništa više od iskrzanogč kanapa, i sa koga su visile dve mrtve životinje, glavom nadole. Umesto toga je imao debeli kožni nov anik obešen preko grudi, izuzetno kvalitetan, kada se ima u viduč ostatak njegove ode e. Zbirka malih metalnih sitnica zveckala je sa kaiša togć nov anika: crkvene zna ke, vojna odlikovanja, nešto što je izgleč č dalo kao dugmad stare uniforme, izlizani nov i i, probušeni i zašiveni, i tri ili etiri mala pravougaonač ć č komada metala, tmasto siva i sa malim tajnovitim oznakama urezanim u površinu.

Džejmi je ustao dok je taj stvor žustro skakutao preko izbo ina stene, pa su seč njih dvojica srda no zagrlila, lupaju i jako onog drugog po le ima u udnom ritualuč ć đ č muškog pozdravljanja.

„Pa, kako ide sa ku om Munroovih?", raspitivao se Džejmi, odmi u i se dać č ć osmotri starog kompanjona.

Munro je pognuo glavu i ispustio udne halapljive zvuke, cere i se. Zatim je,č ć podižu i obrve, klimnuo glavom u mom pravcu i mahnuo dežmekastim rukama uć neobi no elegantnom upitnom gestu.č

„Moja žena", rekao je Džejmi, pocrvenevši malo od mešavine stidljivosti i ponosa pri tom predstavljanju. „Ven ani smo tek dva dana."č

Munro se osmehnuo još šire na tu informaciju, i izveo izuzetno složen i elegantan naklon, koji je sadržavao brzo dodirivanje glave, srca i usana, a završio se u skoro vodoravnom položaju pred mojim nogama. Pošto je izveo neobi an manevar, dipioč je na noge s elegancijom akrobate i opet izlupao Džejmija, ovog puta o igledno da bič mu estitao.č

Munro je tada zapo eo vanserijski balet rukama, pokazuju i na sebe, dole premač ć šumi, na mene, opet na sebe, takvim repertoarom pokreta i mahanja da sam jedva pratila njegove munjevite šake. Vi ala sam gluvoneme kako govore i ranije, aliđ nikoga ko to ini tako lako i elegantno.č

„Tako, zna i", uskliknuo je Džejmi. Sada je na njega bio red da izlupa druč gog oveka estitaju i. Nije ni udo što muškarci toliko oguglaju na naneti bol, pomislilač č ć č

sam. To je od navike da se neprestano me usobno treskaju.đ„1 on se oženio", objasnio je Džejmi, okre u i se meni. „Pre šest meseci, zać ć

udovicu — oh, u redu, za debelu udovicu", dodao je u odgovor na energi anč Munroov gest, „sa šestoro dece, dole u selu Dublern."

„Baš lepo", u tivo sam kazala. „Izgleda da e bar dobro jesti." Pokazala samč ć ze eve koji su mu visili sa pojasa.č

Munro je istog asa otka io jednog i pružio mi ga, toliko sijaju i od do-č č ć bronamernosti da sam ose ala da moram da ga primim, uzvra aju i osmeh i u sebić ć ć se nadaju i da nema buve.ć

„Svadbeni poklon", rekao je Džejmi. „1 puno ti hvala, Munro. Moraš nam dopustiti da ti uzvratimo uslugu." Na to je izvukao jednu bocu piva iz ležišta u mahovini i pružio mu je.

Pošto smo time zadovoljili kurtoaziju, svi smo posedali da prijatno po- delimo tre u flašu. Džejmi i Munro su nastavili razmenu novosti, tra eva i razgovora, prić č emu im izgleda ništa nije smetalo što samo jedan od njih govori.č

Ja sam malo u estvovala u razgovoru, pošto nisam uspevala da razumem govorč Munroovih ruku, mada se Džejmi vrlo trudio da me uklju i, prevode i ič ć objašnjavaju i.ć

U jednom asu je Džejmi ubo palcem pravougaone komade olova koji su krasilič Munroov kaiš.

„To si ozvani io, je 1' da?", pitao je. „Ili je ijo samo za periode kada je divč ljač retka?" Munro je zaklatio glavom i klimao kao pajac iz kutije.

„Šta su ti komadi?", upitala sam znatiželjno.„Gaberlunzi."„Oh, samo da proverim", rekla sam. „Izvini što sam pitala."„Gaberlunzi je dozvola za prošnju, Sasenah", objasnio je Džejmi. „Vredi unutar

granica parohije, ito samo jedan dan u nedelji kada je prošenje dozvoljeno. Svaka parohija izdaje svoje, tako da prosjaci iz jedne parohije ne mogu baš da iskoriste dobro instvo druge."č

„Taj sistem ima izvesnu elasti nost, vidim", rekla sam, odmeravaju i Mun- roovuč ć zalihu od etiri olovne plo ice.č č

„Ah, pa, Munro je specijalan slu aj. Njega su Turci zarobili na moru. Proveo ječ mnoge godine veslaju i gore i dole na galiji, i još nekoliko kao rob u Alžiru. Tamo jeć izgubio jezik."

„Oni... su ga odsekli?" Osetila sam blagu mu ninu.čIzgleda da pomisao na to nije uzbu ivala Džejmija, ali je on o ito Munroađ č

poznavao ve duže.ć„O, da. I slomili su mu nogu. Je 1' i le a, Munro? Ne", dodao je posle nizađ

Munroovih znakova, „leda su bila nesre an slu aj, nešto što se desilo kada jeć č skakao sa zida u Aleksandriji. Stopala, me utim, to su Turci napravili."đ

Zaista nisam htela da ujem, ali izgledalo je da i Munro i Džejmi crkavaju od želječ da mi ispri aju. ,,U redu", rekla sam, pomirivši se. „Sta se desilo sa njegovimč stopalima?"

Gotovo ponosno, Munro je skinuo svoje izubijane klompe i arape, poč kazuju ić proširena stopala na kojima je koža bila zadebljana i ogrubela, sjajne bele fleke su se smenjivale sa jarkocrvenim.

„Klju alo ulje", kazao je Džejmi. „Tako teraju zarobljene hriš ane da predu uč ć islam."

„Izgleda kao vrlo efikasna mera ube ivanja", kazala sam. „Zna i, zbog toga mu jeđ č nekoliko parohija dalo pravo da prosi? Da mu nadoknadi za muke koje je pretrpeo za hriš anstvo?"ć

„Aha, ta no." Džejmi je o ito bio zadovoljan mojim brzim shvatanjem situacije.č č Munro je takode izrazio svoje divljenje još jednim dubokim pozdravom, propra enimć vrlo izražajnim mada pomalo netakti nim nizom pokreta ruku koji sam shvatila kaoč odavanje priznanja i mom fizi kom izgledu.č

„Hvala ti, ove e. Aha, bi u ponosan na nju, valjda." Džejmi je spazio moječ č ć podignute obrve i takti no se okrenuo Munrou tako da bude le ima prema meni,č đ sakrivši znak prstima. „A sad, kaži mi šta se zbiva u selima?"

Dva muškarca su sela bliže, nastavljaju i svoj udni razgovor još intenzivć č nije. Pošto je Džejmijev deo izgleda bio ograni en uglavnom na brundanječi usklike interesovanja, malo sam uspela da napabir im od njegove sadržine, pa samč se umesto toga zaokupila pregledanjem udnih malih biljaka na steni koje su iznikleč po površini našeg istaknutog položaja.

Nabrala sam buket eufrazija i jasenaka do vremena kada su završili razgovor i Hju Munro ustao da pode. Za oproštaj se meni naklonio a Džejmija izlupao po

le ima, pa se odvukao do ruba stene i nestao brzo kao što je neki od bespravnođ ulovljenih ze eva mogao nestati u svoju jazbinu.č

„Kako neodoljive prijatelje imaš", rekla sam.„Aha. Fin ovek, Hju. Lovio sam sa njim i još nekima, prošle godine. On je nač

svome, sada kad je zvani ni prosjak, ali ga posao spre ava da se muva poč č parohijama; taj ti zna sve što se zbiva unutar granica Ardaha i esthila."Č

„Uklju uju i i to gde se nalazi Horoks?", naga ala sam.č ć đDžejmi je klimnuo glavom. „Aha. I prene e moju poruku, da se promeni mestoć

susreta."„ ime se prili no lepo može nasamariti Dugal", primetila sam. „Ako ima ikakveČ č

ideje da te zadrži zbog otkupnine u vezi sa Horoksom."Klimnuo je glavom, i osmeh mu je iskrivio ugao usana.„Aha, to je ta no."čPribližavalo se vreme ve eri kada smo stigli do gostionice. Ovog puta, me utim,č đ

veliki Dugalov vranac i još pet konja su stajali u dvorištu, zadovoljno zobaju i.ćDugal je bio unutra, spirao je drumsku prašinu kiselim pivom. Klimnuo mi je

glavom i okrenuo se da pozdravi sestri a. Nije ni progovorio, samo je stajao tamoć nakrivljene glave i upitno odmeravao Džejmija.

,Ah, to je to", kona no je rekao, zadovoljnim tonom oveka koji je rešio teškuč č zagonetku. „Sad mi je jasno na šta me podse aš, mom e." Okrenuo se ka meni.ć č

„Da li si ikada videla rideg jelena pri kraju sezone parenja, devojko?", rekao je u poverenju. „Jadna životinja nije ni spavala ni jela nekoliko nedelja, jer ne može da uhvati vremena izme u bitaka s drugim jelenima i opsluživanja košuta. Pri krajuđ sezone, ostanu samo kost i koža. O i su im utonule u glave, i jedini njihov deo kojič se ne trese od oduzetosti je njihov..."

Završetak te izjave izgubio se u salvi smeha dok me je Džejmi odvla io uzč stepenište. Nismo sišli na ve eru.č

Mnogo kasnije, na ivici sna, osetila sam Džejmijevu ruku oko svog struka, i njegov topli dah po vratu.

„Da li to ikad prestaje? To da te želim?" Ruka je obišla da mi miluje dojku. „ ak iČ kad te upravo ostavim, želim te toliko da me steže u grudima i prsti mi bride od želje da te opet dodirnem."

Obuhvatio mi je lice u mraku, pal evi su mi mazili arkade. „Kada te držim meduč rukama i ose am kako tako drhtiš, ekaju i da te uzmem... Bože, ho u da ti pružamć č ć ć zadovoljstva dok ne zapla eš poda mnom i otvoriš mi se. A kada ja sam doživimč zadovoljstvo od tebe, ose am se kao da sam ti dao svoju dušu uz svog doku."ć

Prevrnuo se na mene i ja sam raširila noge, štrecaju i se malo kada je ušao. Onć se malo nasmejao. „Aha, i mene malo boli. Ho eš li da prestanem?" Obuć hvatila sam nogama njegova bedra u odgovor i privukla ga ja e.č

„Da li bi stao?", upitala sam.„Ne. Ne mogu."Smejali smo se zajedno, i ljuljali polako, usne i prsti su istraživali po mraku.„Vidim zašto crkva kaže da je to sveta tajna", dremljivo je rekao Džejmi.„Ovo?", kazala sam, zapanjena. „Zašto?"„Ili nešto božansko", rekao je. „Ose am se kao sam Bog kad sam u tebi."ćZasmejala sam se toliko da je bezmalo ispao. Zastao je i zgrabio me za ramena

da me smiri.„Šta je tako smešno?"„Teško je zamisliti Boga kako radi ovo."

Džejmi je nastavio sa svojim pokretima. „Pa, ako je Bog stvorio oveka premač svom obli ju, nekako zamišljam da je i On imao doku." Tu se i on zasmejao, opetč gube i ritam. „Mada me ti ne podse aš mnogo na Blaženu devicu, Sasenah."ć ć

Zatresli smo se u zagrljaju, smeju i se dok se nismo razdvojili i otkotrljali svakoć na svoju stranu.

Kada se oporavio, Džejmi me šljepnuo po bedru. „Diži se na kolena, Sasenah."„Zašto?"„Ako ne eš da mi dozvoliš da budem produhovljen o tome, mora eš da seć ć

pomiriš sa mojom nemoralnijom prirodom. Sada u biti životinja." Ugrizao me za vrat.ć „Ho eš li da budem konj, medved ili pas?"ć

„Jež."„Jež? A kako to jež vodi ljubav?", hteo je da zna.Ne, pomislila sam. Ne u. Ne u. Ali jesam. „ Veoma oprezno", odgovorila sam, neć ć

odolevaju i da se zakiko em. Zna i, sada znamo koliko je ta šala stara, pomislilać ć č sam.

Džejmi se sklup ao, guše i se od smeha. Kona no se prevrnuo i digao nač ć č kolena, hvataju i kutiju kremenja sa stola. Sijao je kao neki crveni ilibar u tami sobeć ć kada je fitilj uhvatio i svetio se raširilo iza njega.

Sru io se u dno kreveta, cere i se ka meni dok sam se na jastuku još tresla odč ć smeha. Protrljao je nadlanicom svoje lice i zauzeo lažno ozbiljnu pozu.

,,U redu, ženo. Vidim da je došlo vreme kada u morati da primenim svoj autoritetć muža."

,,Oh, ho eš li?"ć„Aha." Bacio se napred, zgrabio moje butine i razmakao ih. Ciknula sam i

pokušala da izmigoljim nagore.„Ne, ne radi to!"„Zašto da ne?" Ležao je opružen izme u mojih nogu i kiljio naviše u mene.đ č

vrsto me držao za butine, spre avaju i moje napore da ih skupim.Č č ć„Kaži mi, Sasenah. Zašto ne želiš da to uradim?" Protrljao je obraz o unutrašnju

stranu moje butine, surova iznikla brada je strugala nežnu kožu. „Budi iskrena. Zašto ne?" Zastrugao je drugu stranu, teraju i me da mlatim nogama i divlje se izvijem dać bih pobegla, uzalud.

Okrenula sam lice u jastuk, koji je delovao hladno prema mojim užarenim obrazima. „Pa, ako baš moraš da znaš", nerazgovetno sam govorila, „ne mislim... pa, plašim se da to ne... ho u da kažem, miris..." Glas mi je utihnuo u postidenoć utanje. Usledio je iznenadan pokret izme u mojih nogu, kada se Džejmi pridigao.ć đ

Stavio je ruke oko mog struka, obraz položio na moju butinu, i smejao se sve dok mu suze nisu potekle.

„Isuse Bože, Sasenah", kona no je izgovorio, veselo frk u i, „zar ne znaš da je toč ć ć prva stvar koju uradiš kada se upoznaješ sa novim konjem?"

„Ne", rekla sam, potpuno slu ena.đPodigao je jednu ruku tako da se ukazao meki uperak dlaka boje cimeta.č

„Protrljaš pazuh životinje preko njuške nekoliko puta, da bi joj pokazao svojmiris i navikao je na sebe, da ne bude nervozna s tobom." Podigao se na laktove, zure i preko uspona stomaka i grudi.ć

„To si trebala da uradiš sa mnom, Sasenah. Trebalo je prvo da mi protrljaš lice izme u svojih nogu. Onda ne bih bio usplahiren."đ

„Usplahiren!"Spustio je lice i namerno trljao napred-nazad, frk u i i duvaju i, oponać ć ć šaju ić

konja koji gura njušku. Ja sam se izvijala i šutnula sam ga u rebra, sa savršeno istim

efektom kao da sam šutnula zid od cigala. Kona no je pritič snuo moje butine da ih ispravi i podigao pogled.

„Sad", rekao je tonom koji nije trpeo prigovor, „lezi mirno."Ose ala sam se izloženo, osvojeno, bespomo no — i kao da u se upravoć ć ć

raspasti. Džejmijev dah je bio naizmeni no topao i hladan na mojoj koži.č„Molim te", rekla sam, ne znaju i da li ho u da kažem „molim te prestani" ilić ć

„molim te nastavi". Nije bilo važno; nije pomišljao da prestane.Svest se rasula u mnoštvo malih zasebnih uzbu enja; grubo a lanenog jastuka,đ ć

neravnog od izvezenog cve a; neprijatan uljani miris lampe izmešan sa slabijimć mirisima bifteka i piva i još slabijim primesama svežine cve a koje je venulo u vazi;ć hladno drvo zida uz moje levo stopalo, vrste ruke na mom struku. Senzacije su seč kovitlale i sjedinjavale iza mojih sklopljenih kapaka u blistavo sunce koje je bujalo i narastalo i kona no se rasprslo uz ne ujni pucanj koji me je ostavio zagrejanu dač č pulsiram u tami.

Nejasno, kao iz velike daljine, ula sam da je Džejmi seo.č„Pa, tako je malo bolje", kazao je glas, hvataju i dah izme u re i. „Poć đ č trebno je

malo više truda da se ti u iniš pokornom, zar ne?" Krevet je škripao od premeštanjač težine i osetila sam kako mi kolena bivaju razmaknuta.

„Nisi tako crknuta kao što izgledaš, nadam se?", rekao je glas, približavaju i se.ć Izvila sam se naviše uz nemušti zvuk kada je izuzetno senzitivno tkivo bilo vrstoč razdvojeno novim napadom.

„Isuse Hriste", rekla sam. Usledio je slabašan kikot kraj mog uva.„Rekao sam samo da se ose am kao Bog, Sasenah", promrmljao je, „nikadać

nisam rekao da to jesam!'I kasnije, kada je izlaze e sunce oslabilo sjaj lampe, trgla sam se iz zapać danja u

san i ula Džejmija kako opet mrmlja, „Da li to ikad prestaje, Kler? Žudnja?"čMoja glava je pala na njegovo rame. „Ne znam, Džejmi. Zaista ne znam."

18Napada i medu stenjemčSta je rekao kapetan Randal?", pitala sam.

Sa Dugalom s jedne strane i Džejmijem s druge, jedva da je bilo mesta za tri konja da idu uporedo uskim putem. Tu i tamo bi jedan ili oba moja pratioca morala da zastanu ili požure, da se ne bismo zapetljali u rastinje koje je pretilo da zaguši grubu stazu.

Dugal me je kratko pogledao, a onda pogled vratio na put, da bi svog konja proveo oko velikog kamena. Pokvareni osmeh mu se polako raširio licem.

„Nije bio baš najzadovoljniji time", rekao je okolišaju i. „Mada nisam siguran da lić stvarno treba da vam kažem šta je ta no rekao; verovatno ima granica i vašojč toleranciji za ružno izražavanje, gospodo Frejzer."

Prenebregla sam podrugljivu upotrebu moje nove titule, kao i impliciranu uvredu, mada sam videla da se Džejmi uko io u sedlu.č

„Ja, hmm, ne pretpostavljam da e preduzeti neke korake u vezi sa tim?", upitalać sam. Uprkos Džejmijevim uveravanjima, javljale su mi se vizije konjanika u skerletnim mundirima kako izle u iz žbunja, kasape Skote i odvla e me u Randalovuć č jazbinu na ispitivanje. Imala sam nelagodan ose aj da bi Randalove zamisli u vezi sać ispitivanjem mogle biti kreativne, da se nežno izrazim.

„Ne bih rekao", nehajno je odgovorio Dugal. „Ima on druge brige sem neke Sasenah ženske, ma koliko da je lepa." Podigao je obrvu i malo mi se naklonio, kao da taj kompliment predstavlja izvinjenje. „A ima više razuma nego da ljuti Kolama time što e mu kidnapovati snajku", dodao je prozać i nije.č

Snajku. Osetila sam mali drhtaj kako mi prelazi niz ki mu, uprkos toplomč vremenu. Snajka poglavice Makenzija. Da ne pominjemo ratnog poglavicu Makenzija, koji tako nonšalantno jaše kraj mene. A sa druge strane, sada sam verovatno u srodstvu sa lordom Lovatom, vodom klana Frejzer, sa opatomu mo noj francuskoj opatiji, i ko zna koliko drugih probranih Frejzera. Ne, moždać Džon Randal ne e smatrati svrsishodnim da se da u poteru za mnom. A to je, uć krajnjoj liniji, i bila poenta ovog šašavog aranžmana.

Krišom sam pogledala. Džejmija, koji je sada jahao ispred. Leda su mu bila prava kao jablan i kosa mu je pod suncem sijala kao šlem od ispoliranog metala.

Dugal je otpratio moj pogled.„Moglo je biti i gore, zar ne?", rekao je uz ironi no podizanje obrve.č

* * *Dve no i kasnije, ulogorili smo se na komadu puste zemlje blizu jednog od onihć

udnih delova lednicima razbacanog granita. Dan proveden u putu bio je dug, sač samo jednim obrokom na brzinu pojedenim u sedlu, i svima je bilo drago da stanu radi kuvane ve ere. Ranije sam pokušala da pomognem u kuvanju, ali je mojuč pomo manje-više u tivo odbio utljivi pripadnik klana koji je o ito bio zadužen za to.ć č ć č

Jedan od ljudi je ubio srnda a tog jutra, i deo svežeg mesa, spremljenog uz neštoć repe, luka i ega se god još moglo na i, inio je ukusnu ve eru. Puč ć č č caju i od dobreć hrane i zadovoljstva, svi smo se opružili oko vatre, slušaju i pri e i pesme. Prili noć č č iznena uju e, mali Murtag, koji je retko otvarao usta da nešto kaže, imao je divanđ ć tenorski glas. Iako ga je bilo teško ubediti da zapeva, rezultat je bio vredan.

Ušuškala sam se uz Džejmija, pokušavaju i da na em udobno mesto na tvrdomć đ granitu. Ulogorili smo se na rubu kamenog dela, gde nam je široki pojas crvenkastog granita nudio prirodno ognjište, a visoke nadnete stene pružale zaklon konjima. Kada sam upitala zašto se nismo udobnije smestili na mekoj travi, Ned Gauen me obavestio da smo blizu južne granice zemlje Makenzija. A time i blizu teritorije Grantova i izholma.Č

„Dugalovi izvi a i kažu da nema znaka ni ijeg prisustva u blizini", rekao je,đ č č stoje i na velikom kamenu da bi i sam piljio u zalazak sunca, „ali nikad ne možeš bitić siguran. Sto je sigurno, sigurno je, znaš."

Kada je Murtag izjavio da je dosta, Rupert je po eo da pri a pri e. Iako mu ječ č č nedostajala Gvilinova elegancija s recima, imao je neiscrpan fond pri a o vilama,č utvarama, tanasg ili zlim duhovima, i ostalim stanovnicima Hajlen- dsa, kao što su vodeni konji. Ta bi a, objašnjeno mi je, naro ito su uobi ajena na gazovima ić č č prelazima, mada mnoga žive u dubinama jezera.

„Ima jedna ta ka na isto nom kraju Loh Garvea, znaš", rekao je, prelaze ič č ć pogledom po skupu da se uveri da ga svi slušaju, „koja se nikada ne zaledi. Tamo je voda uvek crna, ak i kada je ostatak jezera sasvim zale en, jer je to dimnjakč đ vodenog konja."

Vodeni konj iz Loh Garvea, kao i mnogi od te vrste, ukrao je mladu devojku koja je došla na jezero da zahvati vode, i odneo ju je da živi u dubinama jezera i bude mu žena. Kletva stigne svaku devojku, ili ma kog oveka ako emo pravo, koji bi sreoč ć finog konja blizu obale i pomislio da ga uzjaše, jer kada bi ga jednom uzjahao više ne bi mogao da sjaše, a konj bi zagazio u vodu, pretvorio se u ribu i otplivao svojoj ku i s nesre nim jaha em i dalje vrsto vezanim za leda.ć ć č č

,,E sad, vodeni konj ispod talasa ima riblje zube", kazao je Rupert, mlate ić dlanom kao riba koja se uvija, ,,i hrani se puževima i vodenim biljkama i hladnim, mokrim stvarima. Krv mu postane hladna ko voda i ne treba mu vatra ve ove ijać č č

žena malo toplija od toga." Tu je namignuo ka meni i pogledao pohotno, na oduševljenje slušalaca.

Tako je žena vodenog konja bila tužna i gladna, i bilo joj je hladno u njenom novom domu ispod talasa, pošto joj nisu bili baš dragi puževi i vodene biljke za ve eru. A pošto je vodeni konj bio od ljubazne sorte, ode do obale jezera blizu ku eč ć oveka koji je bio na glasu kao zidar. I kada je ovek došao do reke, i video lepogč č

zlatnog konja sa srebrnim uzdama, kako sija na suncu, nije mogao da odoli da uhvati uzde i uzjaše.

„Naravno, vodeni konj ga je odneo pravo u vodu, i dole kroz dubine do svoje hladne, riblje ku e. I tu je rekao zidaru da, ako ho e da bude oslobo en, mora dać ć đ napravi fino ognjište, ak i dimnjak, da bi žena vodenog konja mogla da ima vatru dač zgreje ruke i isprži sebi ribu."

Odmarala sam glavu na Džejmijevom ramenu, ose aju i se prijatno dre- mljivo ić ć raduju i se unapred krevetu, makar to bilo i samo ebe rašireno po granitu. Iznenadać ć sam osetila da mu se telo napelo. Stavio je šaku na moj vrat, upozoravaju i me dać mirujem. Pogledala sam oko logora, i nisam videla ništa pogrešno, ali sam osetila atmosferu napetosti kako te e od oveka do oveka kao da se prenosi preko radija.č č č

Pogledala sam u Rupertovom pravcu i videla da povremeno klima glavom kada je uhvatio Dugalov pogled, mada je neometano nastavio s pri om.č

„Tako je zidar, pošto nije imao izbora, uradio kako mu je re eno. I tako je vodenič konj održao re , i oveka vratio na obalu blizu njegove ku e. A ženi vodenog konjač č ć bilo je tada toplo, i bila je sre na, i sita ribe koju je ispržilaćza ve eru. A voda se nikada ne zaledi preko isto nog kraja Loh Garvea jer toplota izč č dimnjaka vodenog konja rastapa led."

Rupert je sedeo na steni, desnim bokom ka meni. Dok je govorio, nagnuo se kao da ho e nemarno da se po eše po nozi. Bez i najmanjeg trzaja u njegovimć č pokretima, dohvatio je nož koji je ležao na zemlji blizu njegovog stopala i glatko ga prebacio sebi u krilo, gde je ležao skriven prevojima njegovog kilta.

Domigoljila sam se bliže i privukla Džejmijevu glavu kao da sam prevladana zaljubljenoš u. „Sta je to?", prošaputala sam mu u uvo.ć

Uhvatio je resu mog uva medu zube i uzvratio šapatom. „Konji su se uznemirili. Neko je u blizini."

Jedan ovek je ustao i odšetao do ruba stene da se olakša. Kada se vratio, seoč je na novo mesto, blizu jednog goni a. Neki drugi je ustao i zurio u lonac za kuvanje,č posluživši se zalogajem mesa. Svuda po logoru došlo je do suptilnog mrdanja i premeštanja, dok je Rupert nastavljao s pri om.č

Gledaju i pažljivo, sa Džejmijevom rukom oko mog struka, kona no sam shvatilać č da se ljudi premeštaju bliže onom oružju koje imaju. Svi su spavali sa noževima, ali bi obi no ma eve, pištolje i okrugle kožne štitove ostavili u male, uredne gomile blizuč č ruba logora. Džejmijev par pištolja ležao je na zemlji sa njegovim ma em svegač metar dalje.

Videla sam kako svetio vatre poigrava po pozla enom se ivu. Iako su mu pištoljić č bili samo uobi ajene „puce" sa jelenjim drškama kakve je nosila več ina, i sablja ić dvosekli ma bili su nešto izuzetno. Ponosno mi ih je pokazao na jednom zastanku,č sa ljubavlju preme u i po rukama blistava se iva.ć ć č

Ma je bio umotan u denjak njegovog ebeta; videla sam ogromni bal ak u oblikuč ć č slova T, ru ku koja je pažljivo trljana peskom da ne bi klizala iz ruke. Podigla sam gač i zamalo ispustila. Težak je oko šest kilograma, rekao mi je Džejmi.

Ako je ma bio ozbiljan i izgledao smrtonosno, sablja je bila divna. Težina joj ječ iznosila dve tre ine težine ve eg oružja i bila je ubojita, blistava stvar sa islamskimć ć

ornamentima koji su se izvijali duž plavog eli nog se iva do spič č č ralne korpe bal aka,č gle osane crvenom i plavom. Videla sam kako je Džejmi koristi u vežbi, prvođ desnom rukom sa jednim od ratnika, a kasnije levom sa Dugalom. Bilo je divno gledati ga u takvim uslovima, brzog i sigurnog, sa elegancijom koja je bila još impresivnija zbog njegove krupno e. Ali su mi se usta osušila od pomisli da se tać veština upotrebi ozbiljno.

Nagnuo se ka meni, spustio nežan poljubac na ivicu moje brade, i priliku iskoristio da me malo pomeri, tako da sam bila okrenuta jednoj gomili nabacanog kamenja.

„Uskoro, mislim", promrmljao je, marljivo me ljube i. „Vidiš li onaj mali otvor uć steni?" Videla sam; prostor visine manje od jednog metra, nastao naslanjanjem dva velika otpala komada.

Obgrlio mi je lice i zaljubljeno me njuškao. „Kada kažem idi, zavu i se tamo i neć mrdaj. Imaš li nož?"

On je insistirao da zadržim nož koji mi je bacio one no i u gostionici, uprkos mojojć upornosti da nemam ni veštinu ni nameru da ga upotrebim. A kada je re oč insistiranju, Dugal je bio u pravu; Džejmijeste tvrdoglav.

U skladu sa tim, nož je bio u jednom od dubokih džepova mojeg ogrta a. Poštoč sam celog dana ose ala njegovu neprijatnu težinu na svojoj butini, goć tovo ga više nisam ni prime ivala. Džejmi je napravio nestašan potez rukom niz moju nogu, da seć uveri da je nož na mestu.

Tada je podigao glavu, nalik ma ki koja njuška vetar. Podigla sam pogled i videlač da je kratko pogledao Murtaga, a onda mene. Mali ovek nije to ni im pokazao, alič č se digao i propisno istegao. Kada je opet seo, bio je metar bliži meni.

Neki konj je nervozno zarzao iza nas. Kao da je to bio signal, oni su uz pokli eč naleteli preko stena. Ne Englezi, kako sam strahovala, ni banditi. Hajlenderi, ispuštaju i krike kao narika e. Grantovi, pretpostavljam. Ili Kembelovi.ć č

Na rukama i kolenima, odbauljala sam do stena. Tresnula sam glavom i izgrebala kolena, ali sam uspela da se zavu em u malo udubljenje. Dok mi je srce lupaloč potražila sam nož u džepu i zamalo se pri tom ubola. Nisam imala predstavu šta da radim sa duga kim, opasnim nožem, ali sam se oseč ala malo bolje jer ga imam. Uć dršku je bio uba en komad feldspata i bilo je prijatno osetiti malu izbo inu uz dlan;č č bar sam znala da u mraku držim pravu stranu.

Bitka je bila tako konfuzna da u po etku nisam imala predstavu šta se zbiva.č Mala istina bila je ispunjena telima koja su vrištala, pomerala se, kotrč ljala po zemlji i tr ala napred i nazad. Moje uto ište je na sre u bilo po strani od glavne borbe, pa uč č ć tom asu nisam bila u opasnosti. Zagledaju i okolo, videla sam malu, š u urenuč ć ć ć priliku u blizini, pritisnutu uz moju stenu u tami. vrš e sam stegla nož, ali samČ ć gotovo istog asa shvatila da je to Murtag.č

To je, zna i, bila svrha Džejmijevog pogleda. Murtagu je re eno da me uva.č č č Samog Džejmija nisam mogla nigde da vidim. Ve i deo borbe se odvić jao po stenju i senkama blizu kola.

Naravno, to mora da je cilj napada; kola i konji. Napada i su bili organi- zovanač banda, dobro naoružana i pristojno uhranjena, prema ono malo što sam mogla da vidim pri svetlu zamiru e vatre. Ako su ovo Grantovi, onda su možda tražili ili plen ilić osvetu za stoku koju su Rupert i prijatelji digli nekoliko dana ranije. Suo en sač posledicama te neplanirane plja ke, Dugal je bio malo iznerviran — ne injenicom dač č je plja ka po injena, ve samo zabrinut da e nas stoka usporavati. Uspeo je dač č ć ć odmah udomi jedan deo, istina, na maloj pijaci u jednom od sela.

Ubrzo je postalo jasno da napada ima nije mnogo stalo da nama naškode, več ć samo da dodu do konja i kola. Sa jednim ili dvoje su uspeli. Pognula sam se kada je neosedlani konj dipio preko vatre i nestao u tami pustare, a neki ovek se urlaju ič ć držao za njegovu grivu.

Još dvojica ili trojica su otr ala, stežu i vre e Kolamovog žita, pra ena besnimč ć ć ć Makenzijima koji su uzvikivali gelske psovke. Prema zvucima, plja ka seč okon avala. Zatim je velika grupa ljudi doteturala u prostor koji je osvet- ljavala vatra,č i aktivnost je opet poja ana.č

Ovo je izgleda bila ozbiljna borba, a takav utisak su davali bleskovi se iva i dostač stenjanja, bez vike. Polako sam uspela da to razaberem. Džejmi i Dugal su bili u središtu, bore i se le ima uz leda. Obojica su držala sablje u levoj ruci, nož u desnoj,ć đ i obojica su se dosta služila rukama, koliko sam uspela da vidim.

Okruživala su ih etvorica - ili petorica; pobrkala sam broj senki - naoč ružana kratkim ma evima, mada je jedan imao sablju oka enu o pojas i bar još dvojica suč č nosila zataknute pištolje.

Mora da su hteli Dugala, ili Džejmija, ili obojicu. Živog, po mogu stvu. Zbogć otkupnine, pretpostavila sam. Zato su namerno koristili male ma eve, koji bi samoč ranili, a ne smrtonosnije sablje ili pištolje.

Dugala i Džejmija nisu mu ili takvi skrupuli, pa su se na posao bacili sač uhodanom efikasnoš u. Leda uz le a, sa injavali su pun krug pretnje, pošto je svakić đ č od njih pokrivao drugom slabiju stranu. Kada je Dugal snažno zamahnuo nožem naviše, pomislila sam da ono „slabiju" možda i nije najbolji izraz.

Cela ta uskomešana, stenju a, psuju a gomila mi se primicala. Zavukla sam seć ć pozadi koliko sam mogla, ali je udubljenje bilo duboko svega polametra. Kraji kom oka sam spazila mali pokret. Murtag je resio da se aktivnije uklju ič č u zbivanja.

Jedva da sam mogla da odvojim prestrašeni pogled od Džejmija, ali sam videla kako mali ovek vadi svoj pištolj, do tada neupotrebljen, nekako lenjo. Pažljivo ječ proverio mehanizam za okidanje, protrljao oružje o rukav, oslonio ga na podlakticu i ekao.č

I ekao. Drhtala sam od straha za Džejmija, koji je zaboravio na eleganciju i divlječ mlatio s jedne strane na drugu, odbijaju i dvojicu koji su sada bili pred njim sasvimć zaokupljeni borbom. Zašto, pobogu, onaj ovek ne puca? besno sam razmišljala. Ač onda sam shvatila zašto. I Džejmi i Dugal su bili na liniji vatre. Nekako sam se prise ala da kremenja e nisu baš najpreciznije oružje.ć č

Ta pretpostavka je potvr ena slede eg minuta, kada je neo ekivani nalet jednogđ ć č od Dugalovih protivnika uspeo da ga zaka i po zglavku. Oštrica ga je posekla dužč podlaktice, pa je kljoknuo na jedno koleno. Ose aju i da mu ujak pada, Džejmi jeć ć odmakao svoju oštricu i napravio dva koraka unazad. Time je le ima prišao steni,đ pošto je Dugal kle ao sa jedne strane, nadoč hvat zaštite njegove jedine oštrice. To je istovremeno dovelo napada e bo no prema mom skrovištu i Murtagovom pištolju.č č

Tako blizu, pucanj pištolja bio je neverovatno bu an. Napada e je uhvatioč č nespremne, naro ito onog koji je pogo en. ovek je stajao mirno na trenuč đ Č tak, zbunjeno odmahnuo glavom, a onda vrlo polako seo, pao olabavljen unazad, i skotrljao se malom nizbrdicom u zamiru i žar.ć

Iskoristivši to iznena enje, Džejmi je izbio ma iz ruke jednom napađ č da u. Dugalč je opet bio na nogama, i Džejmi se odmakao u stranu da mu da prostora za zamahe sabljom. Jedan od napada a je napustio okršaj i sjurio se nizbrdo da izvu e ranjenogč č kompanjona iz žara. Ipak, ostala su trojica napada a, a Dugal je bio ranjen. Videlač sam tamne kapi kako se rasprskavaju o površinu kamena dok je zamahivao sabljom.

Sada su bili dovoljno blizu da bih videla Džejmijevo lice, mirno i napeto, obuzeto žarom borbe. Iznenada mu je Dugal nešto doviknuo. Džejmi je skinuo pogled sa lica svog protivnika i pogledao dole. Pogled je vratio u poslednji as da izbegneč probadanje, a onda se sagnuo na stranu i bacio svoju sablju.

Njegov suparnik je znatno iznena en pogledao u sablju koja mu je virila iz noge.đ Dodirnuo je se ivo zaprepaš eno, a onda ga zgrabio i povukao. Po tome kako ječ ć lako izašlo, zaklju ila sam da rana nije duboka. ovek je i poredč Čtoga delovao izbezumljeno, pa je podigao pogled kao da se pita šta je svrha ovako neobi nog poteza.č

Kriknuo je, ispustio ma i pobegao vidljivo hramlju i. Iznena ena buč ć đ kom, preostala dvojica su pogledala, okrenula se, i takode pobegla ispred Džejmija, koji ih je pojurio kao lavina. Uspeo je da izvu e veliki dvosekli ma iz denjka, i ubistveno ječ č mlatio njim s obe ruke. Podržavao ga je Mur- tag, vi u i nešto ne baš pohvalno nač ć gelskom i mlate i i ma em i ponovo napunjenim pištoljem.ć č

Stvari su se raš istile ubrzo potom, i prošlo je svega nekih etvrt asa do trenutkač č č kada je ekipa Makenzija bila na okupu da odmeri štetu.

Nije bila strašna; uzeta su dva konja i tri vre e žita, ali su ko ijaši, koji su spavalić č u kolima, spre ili ve e plja kanje iz kola, dok su ratnici uspeli da odč ć č biju potencijalne konjokradice. Glavni gubitak izgleda je bio jedan od ljudi.

Kada su uvideli da ga nema, prvo sam pomislila da je ranjen ili ubijen u okršaju, ali ga ni pri detaljnom pretraživanju podru ja nisu našli.č

„Kidnapovan", sumorno je rekao Dugal. „Prokletstvo, otkupnina za njega e meć koštati mese nog prihoda."č

„Moglo je biti gore, Dugale", rekao je Džejmi, brišu i lice rukavom. „Poć misli šta bi Kolam rekao da su oteli tebel"

„Da su uzeli tebe, mom e, pustio bih ih da te zadrže, i mogao bi ime da promenišč u Grant", uzvratio je Dugal, ali se raspoloženje ekipe znatno popravilo.

Izvadila sam malu kutiju medicinskog pribora koji sam ponela na put, pa sam poredala ranjene prema stepenu ozbiljnosti. Ništa stvarno gadno, bilo mi je drago da vidim. Izgledalo je da je rana na Dugalovoj ruci najgora.

Nedu Gauenu su o i blistale i kipeo je od energije, o ito veoma zanesenč č uzbu enjem borbe, tako da je jedva zapažao da mu je jedan zub izbijen lošeđ naciljanim udarcem bal aka noža. Ipak, zadržao je dovoljno prisustvo duha da gač pažljivo pri uva ispod jezika.č

„Tek za svaki slu aj, znaš", objasnio je, pljuju i ga na dlan. Koren nije bioč ć slomljen, a duplja je još uvek malo krvarila, pa sam okušala sre u i zub vrstoć č utisnula na mesto. Sitni ovek je prili no ubledeo, ali nije ispustio ni zvuk. Zahvalnoč č je radi dezinfekcije isprao usta viskijem, pa ga progutao da se ne baci.

Dugalovu ranu sam odmah previla kompresivnim zavojem, i bilo mi je drago da vidim da je krvarenje gotovo sasvim prestalo do vremena kada sam ga otpustila. Bila je to ista posekotina, mada duboka. Tanki rub žutečmasno e pojavio se na rubu duboke posekotine, koja je zadirala tri centimetra uć miši . Mada glavni krvni sudovi nisu bili prese eni, hvala bogu, ali ju je ipak trebaloć č zašiti.

Ispostavilo se da je jedina igla na raspolaganju jedna tupa stvar sli nija tankomč šilu, koju su ko ijaši koristili da krpe amove. Odmerila sam je sumč nji avo, ali ječ Dugal prosto pružio ruku i skrenuo pogled.

„Krv mi generalno ne smeta", objasnio je, „ali imam primedbe kad treba da gledam sopstvenu." Seo je na kamen dok sam radila, zuba toliko stisnutih da su mu miši i na bradi poigravali. U me uvremenu je zahladnelo, ali se znoj u kapljicamać đ

skupljao na visokom elu. U jednom me je trenutku u tivo zamolio da stanem nač č as, okrenuo se u stranu, brzo ispovra ao iza stene, pa se vratio i opet položio rukuč ć

na koleno.Sre om jedan kr mar je odabrao da svoj najam plati u formi burenceta viskija,ć č

koje je sad zgodno došlo. Upotrebila sam viski da dezinfikujem neke otvorene rane, a onda sam svoje pacijente pustila da se sami le e kako im volja. I sama samč prihvatila jednu šolju, na kraju doktorisanja. Ispraznila sam je sa zadovoljstvom i zahvalno se sru ila na svoje ebe. Mesec je tonuo, a ja sam drhtala, pola od reakciječ ć a pola od hladno e. Bio je divan ose aj kada je Džejmi legao i vrsto me prigrlio uzć ć č svoje veliko, toplo telo.

„Da li e se vratiti, šta misliš?", upitala sam, ali je odmahnuo glavom.ć„Ne, to su bili Malkolm Grant i njegova dva sina - starijeg sam ubo u nogu. Sada

su ve kod ku e, u krevetu", odgovorio je. Pomilovao me po kosi i kazao, tiše,ć ć „Obavila si odli an posao no as, devojko. Ponosan sam na tebe."č ć

Prevrnula sam se i položila mu ruke oko vrata.„Ne onako ponosan kao ja. Bio si izvrstan, Džejmi. Nikada nisam videla nešto

takvo."Frknuo je kao da to nije ništa, ali mislim da je ipak bio ponosan.„Samo plja ka, Sasenah. To prolazim otkad mi je bilo etrnaest godina. To ječ č

samo zabava; druga ije je kada se nameriš na nekoga ko stvarno ho e da te ubije."č ć„Zabava", rekla sam, slabašno. „Da, prili na."čStegao me je ja e, i jedno ruka je zašla dublje, po inju i da mi pomi e suknjuč č ć č

naviše. O ito da je uzbu enje borbe prešlo u druga iju uzbu enost.č đ č đ„Džejmi! Ne ovde!", kazala sam, migolje i se i povla e i suknju nadole.ć č ć„Jesi li umorna, Sasenah?", zabrinuto je upitao. „Ne brini, ne e mi treć bati dugo."

Sada su obe šake bile na tom zadatku, nabirale su tešku tkaninu spreda.„Ne!", odgovorila sam, i suviše svesna dvadeset muškaraca koji leže metar ili dva

dalje. „Nisam umorna, samo..." Borila sam se za dah kada su njegove šake našle put medu moje noge.

„Bože", tiho je rekao. „Klizavo je ko re ne biljke."č„Džejmi! Dvadeset muškaraca spava odmah do nas!", povikala sam šapatom.„Ne e spavati još dugo ako nastaviš da pri aš." Prevrnuo se na mene, zakucavšić č

me za stenu. Uglavio je koleno medu moje noge i po eo nežno da ga trlja napred-čnazad. Uprkos mom otporu, noge su po ela da mi se šire. Dvadeset sedam godinač pristojnosti nisu se mogle meriti sa nekoliko stotina hiljada godina instinkta. Iako bi moj razum mogao da prigovori tome da budem uzeta na goloj steni pored nekoliko usnulih vojnika, moje telo je sebe smatralo ratnim plenom i rado se spremalo da dovrši formalnosti predaje. On me je poljubio, duboko i dugo, jezik mu je bio sladak i nemiran u mojim ustima.

„Džejmi", dahtala sam. Odgurnuo je kilt da mu ne smeta i pritisnuo moju ruku na sebe.

„Do boga miloga", rekla sam, impresionirana uprkos svemu. Moj ose ajć pristojnosti popustio je za još jednu crtu.

„Od borbe ti se strahovito digne, posle toga. Želiš me, zar ne?", rekao je, odmi u i se malo da me pogleda. Delovalo je besmisleno da to pori em, sa takvomč ć č evidencijom u rukama. Bio je tvrd kao mesingana šipka po mojoj goloj butini.

„Hm... da... ali..."vrsto me je uhvatio za ramena sa obe ruke.Č

„ uti, Sasenah", rekao je autoritativno. „Ne e potrajati dugo."Ć ć

Nije. Moj vrhunac je po eo sa prvim snažnim zamahom, u dugim, iscr- pljuju imč ć spazmima. Zakopala sam prste vrsto u njegova leda i držala se, grič zu i tkaninuć njegove košulje da prigušim eventualne zvuke. Za svega desetak zamaha, osetila sam kako mu se mošnice skupljaju, vrsto uz telo, i topli izliv njegovog svršavanja.č Spustio se polako u stranu i ležao tresu i se.ć

Krv je još uvek jako udarala u mojim ušima, kao jeka sve slabijeg pulsira- nja medu nogama. Džejmijeva šaka je ležala na mojoj dojci, opuštena i teška. Okrenula sam glavu i videla nejasnu priliku stražara, oslonjenog o stenu nanaspramnoj strani vatre. Takti no nam je okrenuo leda. Pomalo me je šokič ralo što sam uvidela da se nisam ni postidela. Pitala sam se maglovito gde ućbiti ujutru, a onda se više nisam pitala.* * *

Ujutru su se svi ponašali uobi ajeno, iako su se kretali malo uko eno odč č posledica bitke i spavanja na kamenu. Svi su bili veselo raspoloženi, ak i oni lakšeč ranjeni.

Opšte raspoloženje se dalje popravilo kada je Dugal objavio da emo puć tovati samo do šumarka koji smo mogli videti sa ruba naše kamene platforme. Tamo emoć napojiti i napasti konje, i sami se malo odmoriti. Pitala sam se da li e ta promenać plana uticati na Džejmijev susret s misterioznim Horoksom, ali je izgledalo da njega ta objava nije uznemirila.

Dan je bio obla an ali kiša nije padala, a vazduh je bio topao. Kada smo napravilič novi logor, konji bili zbrinuti, a svi ranjenici provereni, svima je prepušteno da rade šta ho e, spavaju u travi, love ili pecaju, ili prosto da protegnu noge posle nekolikoć dana u sedlu.

Sedela sam pod drvetom i pri ala sa Džejmijem i Nedom Gauenom kada je jedanč od ratnika došao i bacio nešto Džejmiju u krilo. Bio je to nož sa feldspatom.

„Tvoje, mom e?", upitao je. „Našao sam ga jutros medu stenjem."č„Mora da sam ga ispustila, u onolikom uzbu enju", kazala sam. „Nije ni važno;đ

ionako nisam imala predstavu šta u sa njim. Verovatno bih sebe ubola da samć pokušala da ga upotrebim."

Ned je kriti ki odmerio Džejmija preko svojih nao ara.č č„Dao si joj nož, a nisi je nau io kako da ga koristi?"č„Nije bilo vremena, pod onim okolnostima", branio se Džejmi. „Ali je Ned u pravu,

Sasenah. Treba da nau iš da se služiš oružjem. Ne zna se šta se sve može desiti nač putu, kao što si sino videla."ć

Tako su me isterali u središte istine i lekcije su po ele. Kada su videli tuč č aktivnost, nekoliko Makenzija je došlo da vidi o emu je re , i ostalo da poč č mogne savetima. Za tili as sam imala pet-šest instruktora, koji su raspravljali o finesamač tehnike. Posle dosta prijateljskog ube ivanja, zaklju ili su da je verovatno Rupertđ č najspretniji sa nožem, pa je on preuzeo obuku.

Našao je prili no ravno mesto, bez kamen ¡a i šišarki, na kom e mi pokač ć zati veštinu zamahivanja nožem.

„Gledaj, devoj e", rekao je. Držao je nož u ravnoteži na srednjem prstu,č poturenom oko tri centimetra od drške. „Ravnotežna ta ka, tu treba da ga držiš, da bič ti udobno ležao u ruci." Pokušala sam to sa svojim nožem. Kada mi je zgodno legao, pokazao mi je razliku izme u zamaha iznad glave i bo- denja odozdo.đ

„Generalno, gleda eš da koristiš bodenje; zamah odozgo je dobar samo kada seć na nekoga sjuriš silovito odozgo." Odmerio me pogledom, a onda odmahnuo glavom.

„Ne, ti jesi visoka žena, ali ak i ako možeš da dosegneš visoko do vrata, ne ešč ć imati snage za probijanje, sem ako on sedi. Najbolje se ti drži zamaha odozdo." Podigao je svoju košulju, otkrivaju i dosta dlakav trbuh koji se ve presijavao odć ć znoja.

,,E sad", rekao je pokazuju i u sredinu, baš ispod grudne kosti, „ovo je mestoć koje treba ciljati, ako ubijaš licem u lice. Ga aj pravo nagore i na unutra, što ja eđ č možeš. To e i i u srce, i ubija za minut ili dva. Jedini je problem da izbegneš grudnuć ć kost; ona se pruža niže nego što misliš, i ako ti se nož zarije u meki deo na njenom kraju, teško da e uopšte raniti tvoju žrtvu, a ti eš ostati bez noža i on e te srediti.ć ć ć Murtag! Ti imaš mršava leda; dodi amo i pokaza emo ženskoj kako da ubode sć leda." Obr u i nevoljnog Murtaga, cimnuo je prljavu košulju da pokaže vornovatuć ć č ki mu i istaknuta rebra. Prstom ga je ubo ispod donjeg rebra s desne strane, tako dač je Murtag ciknuo od iznena enja.đ

„To ti je ta ka s leda — sa obe strane. Vidiš, sa svim rebrima i ostalim, vrlo ječ teško pogoditi nešto vitalno kad ubadaš s le a. Ako možeš da zariješ nož izme uđ đ rebara, to je nešto drugo, ali je to teže izvesti nego što ti se ini. Ali ovde, ispodč poslednjeg rebra, bodeš naviše u bubreg. Cepni ga pravo nagore, i paš e koč kamen."

Rupert me je zatim naterao da probam bodenje iz razli itih poza. Kada seč zaleteo, svi muškarci su došli na red da poziraju kao žrtve, o ito smatraju i moj trudč ć urnebesnim. Poslužno su legali na travu ili okretali le a da bih mođ gla da ih iznenadim, ili su skakali na mene otpozadi, ili se pretvarali da me dave da bih pokušala da ih ubodem u stomak.

Posmatra i su me bodrili povicima ohrabrenja, a Rupert mi je oštro rekao da neč zastajem u poslednjem asu.č

„Zarij ga kao da to ozbiljno misliš, curo", rekao je. „Nema zaustavljanja kada do eđ do onog pravog. A ako neki od ovih lenjivaca ne može da se skloni na vreme, onda zaslužuje to što e dobiti."ć

Bila sam bojažljiva i izrazito trapava u po etku, ali je Rupert bio dobar u itelj, vrloč č strpljiv i dobar u demonstriranju pokreta, iznova i iznova. Zakolutao je o ima glume ič ć pohotu kada je prišao iza mene i obgrlio me oko struka, ali je vrlo profesionalno uhvatio moj zglavak da mi pokaže kako pose i neprijatelja preko o iju.ć č

Dugal je sedeo ispod drveta, paze i na svoju ranjenu ruku i podrugljivoć komentarišu i obuku kako je odmicala. Mada je baš on predložio da lutka glumić neprijatelja.

„Daj joj nešto u šta može da zarije nož", rekao je kada sam pokazala nešto spretnosti u zamasima i ubadanju. „To je šok, prvi put."

„1 jeste", složio se Džejmi. „Odmori malo, Sasenah, dok nešto ne napra-»

vim.Otišao je do kola sa dva ratnika, i videla sam ih kako stoje zajedno, gestikuliraju ić

i izvla e i ponešto iz tovara. Skroz zadihana, sru ila sam se ispod drveta poredč ć č Dugala.

Klimnuo je glavom, uz smešak na licu. Kao i ve ina ostalih, nije se trudio da seć brije tokom putovanja, i dobro narasla tamnosmeda brada mu je oivi- avala usta,č naglašavaju i punu donju usnu.ć

„Kako je, dakle?", upitao je, ne misle i na moju veštinu rukovanja oružć jem.„Dosta dobro", obazrivo sam odgovorila, takode ne misle i na noževe. Dugalovć

pogled je kliznuo na Džejmija, zauzetog ne im kod kola.č„Brak izgleda pogoduje momku", primetio je.

„Prili no zdravo za njega — u ovim okolnostima", složila sam se, pomalo hladno.č Njegove usne su se zakrivile od mog tona.

„1 tebi devojko, isto tako. Dobar aranžman za sve, izgleda."„Naro ito za tebe i tvog brata. A kad ve njega pominjem, šta zapravo misliš dač ć

e Kolam re i kad uje za to?"ć ć čOsmeh je postao širi. „Kolam? Ah, dobro. Mislim da e mu biti vrlo drago dać

takvoj snajki poželi dobrodošlicu u familiju."Lutka je bila spremna, i vratila sam se obuci. Pokazalo se da je to velika vre ać

vune, otprilike veli ine ljudskog trupa, omotana komadom štavljene kože bika ič uvezana konopcem. Nju sam trebala da uvežbavam da bodem, prvo obešenu na drvo u visini oveka, kasnije kada je bace na mene ili otkoč trljaju u moju blizinu.

Ono što Džejmi nije pomenuo bilo je da su ubacili nekoliko ravnih komada drveta izme u vre e vune i kože; da simuliraju kosti, kako je kasnije objasnio.đ ć

Prvih nekoliko uboda-nije bilo baš interesantno, mada mi je trebalo nekoliko pokušaja da probijem kožu bika. Bila je tvr a nego što je izgledalo. Takva je i kožađ ljudskog stomaka, objasnili su mi. Slede i put sam pokušala zamah direktno iznadć glave, i pogodila jedan komad drveta.

Na trenutak sam pomislila da mi je iznenada ruka otpala. Šok od udarca preneo je vibracije sve do mog ramena i nož mi je ispao iz obamrlih prstiju. Sve ispod lakta je utrnulo i zloslutno bridelo, što mi je govorilo da to ne e potrajati.ć

„Isuse Ruzvelte Hriste", kazala sam. Stajala sam drže i se za lakat i sluć šaju ić opšti urnebes. Na kraju me je Džejmi dohvatio za rame i masažom mi povratio malo ose aja u ruku, pritiskaju i tetivu sa zadnje strane lakta, i ubadaju i palac uć ć ć udubljenje kod korena šake.

,,U redu", rekla sam kroz zube, pipavo savijaju i svoju utrnulu desnu šaku. „Štać radiš kad pogodiš kost i ispustiš nož? Postoji li važe a procedura za taj slu aj?"ć č

,,Oh, aha", rekao je Rupert keze i se. „Izvu eš pištolj levom rukom i ucmeć č kaš ubre." To je za rezultat imalo nove salve smeha, koji sam ignorisala.đ

,,U redu", rekla sam manje-više smireno. Pokazala sam na duga ku kuč buru koju je Džejmi nosio na levom bedru. „Ho eš li da mi pokažeš kako da napunim i pucam,ć onda?"

„Ne u." Bio je odlu an.ć čNa to sam se malo naježila. „Zašto ne eš?"ć„Jer si ti žena, Sasenah."Osetila sam kako mi se od toga lice užagrilo. ,,Oh?", kazala sam sarkasti no.č

„Misliš da žene nisu dovoljno bistre da razumeju kako pištolj funk- cioniše?"Pogledao me je na ravnoj nozi, a usta su mu se gr ila dok je smišljao razneč

izgovore.„Rešio sam da te pustim da probaš", kona no je rekao. „Tako ti i treba."čRupert je iznervirano coknuo na nas oboje. „Ne budi blesav, Džejmi. A što se

tebe ti e, devojko", okre u i se meni, „nije re o tome da su žene glupe, mada ječ ć ć č sigurno da neke jesu; re je o tome da su male."č

„Eh?" Glupo sam dahtala na trenutak. Džejmi je frknuo i izvukao kuburu iz om e.č Gledana izbliza, bila je ogromna; pola metra posrebrenog oružja mereno od drške do kraja cevi.

„Vidi", rekao je drže i je preda mnom. „Držiš je ovde, položiš je na podć lakticu, i nišaniš duž ovog. A kada povu eš obara , rita se kao mula. A skoro tridesetč č centimetara sam viši od tebe, teži skoro dvadeset pet kila, i znam šta radim. Meni napravi gadnu masnicu kada opalim; tebe može da baci na leda, ako te ne stigne po licu." Obrnuo je kuburu i zaka io je nazad u om u.č č

„Pustio bih te da se uveriš sama", rekao je podižu i jednu obrvu, „ali mi se višeć dopadaš sa svim zubima. Imaš lep osmeh, Sasenah, iako jesi pomalo naporna."

Pomalo primirena tom epizodom, bez rasprave sam prihvatila muški sud da je ak i lakši ma pretežak da bih njime efikasno vitlala. Maleni sgian dhu, nož zač č arapu, proglašen je prihvatljivim i dobila sam jedan takav, naizgled opasan vrloč

oštar komad crnog elika dug oko sedam centimetara, sa kratkom drškom. Vežbalač sam da ga izvla im sa skrovitog mesta iznova i iznova dok su muškarci kriti kič č posmatrali, sve dok nisam mogla da sklonim suknju, zgrabim nož i pravilno se š u urim u jednom neprekinutom pokretu, završavaju i sa nožem ispod šake,ć ć ć spremnim da protivniku prese e grkljan.č

Kona no sam prošla kao po etnik za borbu nožem, i dozvoljeno mi je da sednemč č za ve eru usred opšteg estitanja — sa jednim izuzetkom. Murtag je sumnji avoč č č vrteo glavom.

„1 dalje kažem da je jedino dobro oružje za žene otrov."„Možda", odgovorio je Dugal, „ali ima svoje nedostatke kod borbe licem u lice."

19Vodeni konjNaredne no i smo se ulogorili na obali iznad Loh Nesa. Ponovni suć sret sa tim mestom mi je izazivao udan ose aj; tako se malo toga promenilo. Ili e seč ć ć promeniti, treba da kažem. Ariši i jove bili su tamnije zeleni, jer je sad bila sredina leta, a ne kasno prole e. Cve e se proć ć menilo iz nežnog ruži astog, belog ič ljubi astog majskog cvetanja u zlatne i žute nijanse metlice i vresa. Nebo iznad biloč je tamnije plavo, ali je površina jezera bila ista; ravna plavo-crna koja je hvatala odraze obale iznad i držala ih zarobljene, boja prigušenih ispod zatamnjenog stakla.

ak su i jedrilice bile vidljive, dalje na jezeru. Mada sam, kada je jedna prišla,Č videla da je to amac od pletenog pru a sa grubom ljuskom štavljene kožeč ć raširenom preko, ne uglancano drvo na koje sam navikla.

Isti jetki miris koji prožima sve vodene površine bio je prisutan; oštra mešavina nedozrelosti i trulog liš a, sveže vode, mrtve ribe i toplog blata. Iznad svega, bio je tuć onaj ose aj ne eg udnog što vreba u blizini. Kao da su to osetili i ljudi i konji, pa jeć č č logorom vladao mir.

Nakon što sam našla udobno mesto za ležaj sebi i Džejmiju, otumarala sam do obale da se umijem i operem ruke pre ve ere.č

Obala se spuštala naglo pre nego što se razbije u hrpu stena koje su inileč nekakav nepravilan kej. Bilo je veoma mirno uz obalu, izvan pogleda i zvukova logora, pa sam sela pod drvo da uživam u trenutku privatnosti. Od mog žurnog ven anja sa Džejmijem, nisu me više pratili u svakom asu; toliko je time postignuto.č č

Dokono sam cupkala semenke sa nisko obešene grane i bacala ih u jezero gde sam zapazila da talasi i koji udaraju o stene postaju ja i, kao da ih gura nadolaze ić č ć vetar.

Velika ravna glava je probila površinu ni tri metra dalje. Videla sam kako se voda sliva sa izbo ene krljušti koje je formirao greben niz zavojit vrat. Vodačse uzburkala nadaleko, i tu i tamo sam opazila nekoliko tamnih masivnih pokreta ispod površine jezera, mada je sama glava ostala relativno mirna.

Stajala sam mirno i ja. Što je naj udnije, zapravo nisam bila uplašena. Ose alač ć sam neku slabu srodnost sa njim, bi em koje je udaljenije od svog vremena nego ja,ć ravnih o iju starih koliko i njegova drevna eocenska mora, o iju mutnih u tamnimč č dubinama njegovog smanjenog pribežišta. A bilo je i ose aja ne eg poznatogć č pomešanog sa njegovom nerealnoš u. Sjajna koža bila je glatka, teget, sa vidljivimć

urezima zelene koji su blistali kroz briljantan preliv boja ispod eljusti. A udne o ič č č bez ženica bile su taman i svetlucavi ilibar. Tako divno.ć

I toliko razli ito od manje kopije u boji blata koju sam zapamtila, kako krasi slikuč na petom spratu Britanskog muzeja. Ali u pogledu oblika nije bilo greške. Boje živih bi a po inju da blede pri poslednjim udasima, i meka, elać č sti na koža i gipki miši ič ć istrule za nekoliko nedelja. Ali kosti ponekad ostanu verni odjeci oblika, da ostanu poslednji svedok nekadašnjeg sjaja.

Kapcima pokrivene nozdrve su se otvorile iznenada uz zaprepaš uju e šištanjeć ć daha, trenutak zaustavljenog pokreta, i bi e je opet zaronilo, uskoć mešani vir vode ostao je jedini dokaz njegovog nailaska.

Digla sam se na noge kada se pojavilo. I mora da sam se nesvesno primakla da ga posmatram, pošto sam uhvatila sebe kako stojim na jednoj od stena koje se nadnose nad vodu, gledaju i kako se zamiru i talasi smiruju u glatko u jezera.ć ć ć

Stajala sam tamo na trenutak, gledaju i nedoku ivo jezero. „Dovidenja", kona noć č č sam rekla praznoj vodi. Stresla sam se i okrenula obali.

Neki ovek je stajao na vrhu kosine. Prvo sam bila zapanjena, a onda samč prepoznala da je to jedan od konjušara iz naše ekipe. Ime mu je Piter, prisetila sam se, a kofa u ruci objašnjavala je njegovo prisustvo. Upravo sam se spremala da ga pitam da li je video životinju, ali kada sam mu se primakla odgovor mi je pružio izraz njegovog lica. Bio je bledi od krasuljaka kraj njegovih nogu, a kapljice znoja su mu tekle naniže u bradu. U o ima su mu se videle samo beonja e, kao kodč č prestrašenog konja, a ruka mu se toliko tresla da mu je kofa lupala o nogu.

„Sve je u redu", rekla sam kada sam se popela do njega. „Otišlo je."Umesto da ga ta re enica smiri, izgleda da*je izazvala novi strah. Ispustio je kofu,č

pao na kolena preda mnom i po eo da se krsti.č„1...imajte milosti, gospo", mucao je. Sasvim me postidevši bacio se pravo na lice

i dograbio porub moje haljine.„Ne budi blesav", rekla sam pomalo oštro. „Ustani." Bocnula sam ga blago

nožnim prstom, ali je samo drhtao i ostao zalepljen za zemlju kao spljeskana pe urka. „Ustaj", ponovila sam. „Glupi ove e, to je samo..." Zastala samč č č pokušavaju i da smislim. Ako mu kažem latinsko ime, teško da e pomo i.ć ć ć

„To je samo mali monstrum", kona no sam kazala, povukla ga za ruku i digla nač noge. Morala sam da napunim kofu, pošto on (logi no) nije poč mišljao da više prilazi vodi. Otpratio me je nazad do logora na opreznom odstojanju i istog asa se pokupioč da pripazi svoje mule, dobacuju i mi u odlasku prestrašene poglede preko ramena.ć

Pošto je izgledalo da mu ne e pasti na pamet da pominje stvorenje bilo komć drugom, pomislila sam da je bolje da to i ja pre utim. Iako su Dugal, Džejmi i Nedć Gauen obrazovani ljudi, ostatak su inili ve inom nepismeni Hajlenderi iz zaba enihč ć č planina i dolina zemlje Makenzija. Bili su odvažni borci i neustrašivi ratnici, ali i praznoverni kao i ma koji primitivni uro enik Afrike ili Srednjeg Istoka.đ

Tako sam ve eru pojela utke, pa otišla u krevet sve vreme svesna zabrič ć nutog pogleda konjušara Pitera.20Napušteni proplanciDva dana nakon plja ke, opet smo okrenuli na sever. Približavali smo se susretu sač Horoksom, i Džejmi je povremeno delovao rasejano, verovatno od razmatranja mogu eg zna enja vesti koje mu engleski dezerter može ispri ati.ć č č

Nisam više videla Munroa, ali sam se probudila u tami prethodne no i i utvrdilać da je Džejmi otišao sa ebeta pored mene. Pokušala sam da ostanem budnać ekaju i njegov povratak, ali sam zaspala kada je mesec po eo da zalazi. Ujutro ječ ć č

spavao kraj mene, a na mom ebetu je stajao paketi umotan u tanak papir,ć ć pri vrš en repnim perom detli a protaknutim kroz list. Pažljivo sam ga razmotala ič ć ć našla veliki komad grubog ilibara. Jedna strana grumena bila je ugla ana ić č ispolirana, i u tom prozoru se mogla videti prefinjena tamna forma malog vilinog konjica, zaustavljena u ve itom letu.č

Poravnala sam omot. Poruka je bila ispisana na prljavobeloj površini, malim i iznena uju e elegantnim slovima.đ ć

„Sta kaže?", upitala sam Džejmija, žmirkaju i prema udnim slovima i oznakama.ć č „Mislim da je na gelskom."

Podigao se na lakat, zure i u papir.ć„Nije gelski. Latinski. Munro je nekada bio nastavnik, pre nego što su ga Turci

oteli. To je odlomak od Katula", kazao je.... dami basia mille, diende centum,dein mille altera, dein secunda centum...Uši su mu se malo zacrvenele dok je prevodio:Daj da poljupci na usnama našim imaju dom svoj,otpo ni, hiljadu i stotinu, i još stotinu i hiljadu nabroj....č„Pa, to je malo viša klasa nego uobi ajeni svadbeni telegram", rekla sam, prijatnoč

iznena ena.đ„Sta?" Džejmiju ništa nije bilo jasno.„Nije važno", zbrzala sam. „Da li je Munro uspeo da ti na e Horoksa?"đ,,Oh, jeste. To je sre eno. Sreš u ga na jednom mestašcu koje znam u brdima,đ ć

dva-tri kilometra iznad Lag Krujme. Za etiri dana, ako nešto u me uvremenu neč đ krene naopako."

Pominjanje toga da nešto po e naopako me je malo unervozilo.đ„Misliš li da je to sigurno? Ho u da kažem, veruješ li Horoksu?"ćSeo je, trljao o i i treptao da otera ostatke sna.č„Engleskom dezerteru? Ne, pobogu. Mogu zamisliti da bi me prodao Randalu imč

pljune, osim što ni on baš ne može da ode Englezima. Oni dezertere vešaju. Ne, ne verujem mu. Zato sam pošao s Dugalom na ovo putovanje, umesto da sam potražim Horoksa. Ako nešto smišlja, bar u imati društvo."ć

,,Oh." Nisam bila sigurna da Dugalovo prisustvo uliva poverenje, ako se zna o itoč stanje izme u Džejmija i njegovih spletkaroša od ujaka.đ

„Pa, ako tako smatraš", rekla sam u nedoumici. „Ne verujem da e Dugalć iskoristiti priliku da puca u tebe, u najmanju ruku."

„On jeste pucao u mene", veselo je rekao Džejmi, zakop avaju i košulju. „Tič ć treba da znaš, ti si mi previla ranu."

Ispustila sam ešalj koji sam koristila.č„Dugal! Mislila sam da je Englez pucao na tebe!"„Pa, Englez jeste pucao na mene", ispravio me je. „1 ne bih trebao da kažem da

je to u inio Dugal; zapravo je to verovatno bio Rupert — on je najbolji strelac meduč Dugalovim ljudima. Ne, kada smo bežali od Engleza, shvatio sam da smo blizu granice zemlje Frejzera, pa sam pomislio da okušam sre u tamo. Zato sam podboć konja i skrenuo ulevo, oko Dugala i ostalih. Bilo je puno pucnjave, istina, ali je kugla koja me pogodila došla s le a. Dugal, Rupert i Murtag su tada bili iza mene. Ađ Englezi ispred - zapravo, kada sam pao s konja otkotrljao sam se nizbrdo i zamalo im završio u krilu." Nagnuo se nad kofu vode koju sam donela, a onda mi namignuo, smeše i se, svetlucave kapljice su se držale za njegove guste obrve i trepavice.ć

„Kad smo ve kod toga, Dugal se žestoko borio da me izvu e. Ležao sam nać č zemlji, ne baš sposoban da mnogo u inim, a on je stajao nada mnom, vukao me zač

pojas jednom rukom da me uspravi a u drugoj mu je bio ma , borio se sa konjanikomč koji je bio ube en da zna siguran lek za moju boljku.đDugal ga je ubio i podigao me na svog konja." Odmahnuo je glavom. „Sve mi je u to vreme bilo nekako maglovito; uspevao sam samo da mislim kako li je teško konju što mora da ide uzbrdo sa sto osamdeset kila na le ima."đ

Zavalila sam se, pomalo zabezeknuta.„AlL- da je to hteo, Dugal je mogao tada da te ubije."Džejmi je odmahnuo glavom, vade i prav brija koji je pozajmio od Du- gala.ć č

Pomerio je malo kofu, tako da je voda davala površinu u kojoj se ogleda, pa je lice zategao u onu izmu enu grimasu koju muškarci prave u tim prilič kama, i po eo dač brije obraze.

„Ne, ne pred ljudima. Sem toga, Dugal i Kolam nisu nužno hteli da budem mrtav - naro ito Dugal."č

„Ali..." Opet je po injalo da mi se vrti u glavi, kao i uvek kada naletim na složenostč života škotskih porodica.

Džejmijeve re i su bile malo prigušene kada je isturio bradu, naginju i glavu dač ć dohvati ono što je izraslo ispod vilice.

„Zbog Lalibroha", objasnio je, opipavaju i slobodnom rukom da nije zanemarioć zulufe. „Osim toga što je bogat komad zemlje, imanje je ta no na planinskomč prevoju. Jedini dobar prevoj ka Hajlendsu na petnaest kilometara u obe strane. Ako dode do još jednog ustanka, bi e važno imati pod kontrolom taj komad zemlje. A akoć bih ja umro pre ven anja, verovatno bi zemlja otišla nazad Frejzerima."č

Nasmešio se, prelaze i rukom preko vrata. „Ne, ja sam prili an problem za bra uć č ć Makenzi. S jedne strane sam pretnja zapovedni kom položaju mladog Hamiša, biloč bi im sigurnije da sam mrtav. S druge, ako nisam, potrebno im je da ja - i moje imanje - budemo sigurno sa njihove strane - ne sa Frejzerima. Zato su voljni da mi pomognu sa Horoksom. Ne mogu puno da u inim sa Lalibrohom dok sam begunacč od zakona, iako je zemlja i dalje moja."

Smotala sam ebad odmahuju i glavom zbog zamršenih — i opasnih —ć ć okolnosti kroz koje Džejmi izgleda nonšalantno prolazi. I iznenada mi je svanulo da sada nije u to uklju en samo Džejmi. Podigla sam pogled.č

„Rekao si da bi, ako umreš pre ven anja, zemlja otišla Frejzerima", kazalač sam. ,Ali si sada oženjen. Pa ko..."

„Tako je", rekao je, klimaju i mi uz potuljeni osmeh. Jutarnje sunce mu je kosuć obasjalo plamenovima zlata i bakra. „Ako sada stradam, Sasenah, Lalibroh je tvoj."

Bilo je to divno sun ano jutro, od asa kada se magla podigla. Ptice su bileč č zaokupljene u gustišu, a put je ovde bio za promenu širok, i meko prašnjav pod kopitima konja.

Džejmi je jahao blizu uz mene kada smo se popeli na neko brdašce. Klimnuo je glavom udesno.

„Vidiš li onaj proplanak tamo dole?"„Da." Bila je to mala zelena fleka borova, hrastova i jasika, zavu ena malo odč

puta.„Tamo ima izvor sa jezercem, ispod drve a, i meka trava. Vrlo privla no mesto."ć čUpitno sam ga pogledala.„Malo je rano za ru ak, zar ne?"č„Nisam baš to imao u vidu." Kako sam otkrila slu ajno nekoliko dana pre toga,č

Džejmi nikada nije ovladao veštinom da namigne jednim okom. Umesto toga je treptao ozbiljno, kao velika rida sova.

,,A šta to jesi imao u vidu?", raspitivala sam se. Moj sumnji avi pogled je naišaoč na nevin, detinjasti pogled plavih o iju.č

„Samo sam se pitao da li bi volela... na travi... ispod drve a... pored vode... sać suknjama smotanim oko ušiju."

„Hm...", rekla sam.„Re i u Dugalu da idemo da zahvatimo vode." Pojurio je napred i trenuć ć tak

kasnije se vratio sa bocama za vodu sa ostalih konja. ula sam Ruperta kako zaČ nama vi e nešto na gelskom dok smo jahali niz brdo, ali nisam mogla da razumemč re i.č

Prva sam stigla na proplanak. Skliznuvši iz sedla, opustila sam se na travi i sklopila o i zbog blistavog sunca. Džejmi je zauzdao konja trenutak kasnije, i sjahao.č Pljesnuo je konja i poslao ga, sa uzdama koje su landarale, da pase sa mojim, pre nego što je pao na kolena u travu. Pružila sam ruke i privukla ga dole.

Dan je bio topao, mirišljav od trave i cve a. I sam Džejmi je mirisao kao svežeć otkinuta vlat trave, oštro i slatko.

„Mora emo da budemo brzi", kazala sam. „Pita e se zašto nam treba toć ć liko vremena da naspemo vodu."

„Ne e se pitati", rekao je, raskop avaju i moje u kure uvežbanom lakoć č ć č om.ć „Znaju."

„Kako to misliš?"„Da li si ula šta je Rupert rekao dok smo odlazili?"č„ ula sam ga, ali nisam razumela šta govori." Moj gelski je uznapredoČ vao do

nivoa kada sam mogla razumeti eš e re i, ali mi je razgovor još bio nedoku iv.č ć č č„Dobro. Nije ni bilo za tvoje uši." Pošto mi je oslobodio dojke, zario je lice u njih,

povla e i i grickaju i ih sve dok to više nisam mogla da podnesem pa sam kliznulač ć ć ispod njega, zabacuju i suknje da ne smetaju. Ose aju i se apsurdno samosvesnoć ć ć posle onog oštrog i primitivnog dogadaja na steni, stidela sam se da ga pustim da sa mnom ljubav vodi u blizini logora, a šume su bile suviše guste da bismo se bezbedno udaljili. Oboje smo ose ali blagu i prijatnu napetost od ustru avanja, pać č smo se sada, bezbedno daleko od znatiželjnih o iju i ušiju, spojili sa takvomč žestinom da su mi usne i prsti zabrideli od nadiranja krvi.

Oboje smo se približavali kraju kada se Džejmi naglo sledio. Otvorila sam o i ič videla njegovo lice, tamno prema suncu, sa apsolutno neopisivim izrazom. Nešto crno mu je bilo pritisnuto na glavu. Kada su mi se o i privikle na toliki sjaj, videla samč da je to cev muskete.

„Ustaj, ti rasplodno kopile." Cev se naglo pomerila i udarila u Džejmijevu slepoo nicu. Vrlo polako, on se digao na noge. Kap krvi je izašla iz male rane,č tamnocrvena na njegovom belom licu.

Bila su dvojica; dezerteri Crvenih mundira sude i po odrpanim ostacima uniformi.ć Obojica su bili naoružani musketama i kuburama, i delovalo je da ih divno zabavlja što im je ovakva prilika sama pala u ruke. Džejmi je stajao podignutih ruku jer mu je cev muskete bila pritisnuta na grudi, trude i se da izrazom lica ne pokaže ništa.ć

„Mogo si da ga pustiš da svrši, Hari", rekao je jedan od njih. Široko se osmehnuo, lepo pokazuju i kvarne zube. „Kad se tako prekine napola, to je loše za zdravljeć oveka."č

Njegov ortak je musketom gurnuo Džejmija u grudi.„To me se ni najmanje ne ti e. A ne e ni njega još dugo. Smislio sam da se i jač ć

malo okoristim", kratko je klimnuo u mom pravcu, ,,i nisam voljan da budem drugi posle ma koga, naro ito ne posle škotskog kurvinog sina kao što je ovaj."č

Kvarnozubi se nasmejao. „Ja nisam tako probirljiv. Ubij ga onda, i na posao."

Hari, nizak, nabijen zrikavi ovek, je razmislio na tren, odmeravaju i meč ć pogledom. I dalje sam sedela na zemlji, sa podignutim kolenima i suknjama vrstoč stegnutim kod sko nih zglobova. Pokušala sam da zatvorim mider, ali je dosta toga ič dalje bilo vidljivo. Kona no se niski ovek nasmejao i pozvao svog kompanjona.č č

„Ne, pusti ga da gleda. Do i amo, Arnolde, i uperi musketu na njega." Arnold jeđ poslušao, i dalje se cere i od uva do uva. Hari je spustio svoju muć sketu na zemlju i otka io kaiš s pištoljem pored sebe, pripremaju i se.č ć

Kako sam pritiskala dole suknje, postala sam svesna ne eg tvrdog u deč snom džepu. Nož koji mi je Džejmi dao. Mogu li se naterati da ga upotre- bim? Da, zaklju ila sam, gledaju i u Harijevo bubulji avo, pohotno lice, nesumnjivo mogu.č ć č

Morala sam, istina, da ekam poslednji raspoloživi sekund, i sumnjala sam dač Džejmi može tako dugo da se kontroliše. Videla sam ubila ki nagon jasno urezan nač njegovom licu; uskoro pomisao na posledice ne e biti dovoljna da ga zadrži.ć

Nisam se usu ivala da se mnogo toga pokaže na mom licu, ali sam skupila o i iđ č gledala ga što sam besnije mogla, teraju i ga snagom volje da ne mrda. Žile su muć isko ile na vratu i lice mu je oblila tamna krv, ali sam videla beč skrajno malo klimanje glavom u znak da je primio moju poruku.

Borila sam se kada me je Hari prikucao za zemlju i pokušao da mi podigne suknje, više jer sam pokušavala da uhvatim ru ku noža nego stvarno se opiru i. Onč ć me je žestoko ošamario, nare uju i mi da mirujem. Obraz mi je goreo i o i suzile, aliđ ć č mi je nož sada bio u ruci, skriven ispod nabora suknje.

Legla sam, teško dišu i. Koncentrisala sam se na svoj cilj, pokušavaju i da izć ć misli obrišem sve ostalo. Mora e da bude u leda; bio mi je preblizu da bih pokušalać grkljan.

Prljavi prsti su se sada ukopavali u moje butine, razmi u i ih. U mislima samč ć videla Rupertov tupi prst kako ubada Murtagova rebra, i ula njegov glas, „Ovde,č devojko, ispod donjih rebara, blizu grudne kosti. Ubodi snažno, naviše u bubreg, i paš e kao kamen."ć

Gotovo je nastupio trenutak; Harijev neprijatni dah bio je odvratno topao na mom licu dok je petljao izme u mojih golih nogu, zanet svojim ciljem.đ

„Dobro pogledaj, muškar ino, i vidi kako se to radi", dahtao je, „natera u tvojuč ć kurvu da jau e za još pre nego..."č

Privila sam levu ruku oko njegovog vrata da bih ga zadržala blizu; drže i ruku sać nožem visoko, zarila sam ga što sam ja e mogla. Šok udarca je vibriraoču mojoj ruci, i zamalo da ispustim nož. Hari je zacvileo i po eo da migolji ne bi li seč otrgao. Pošto nisam mogla da vidim, naciljala sam previsoko, i nož je odsko io odč rebra.

Sada nisam mogla da pustim. Na sre u, noge su mi bile oslobo ene upetć đ ljanih sukanja. Stegla sam ih vrsto oko znojavih Harijevih bedara, drže i ga dole zač ć nekoliko dragocenih sekundi koje su mi trebale za još jedan pokušaj. Ubola sam opet, o ajni kom snagom, i ovog puta pogodila gde treba.č č

Rupert je bio u pravu. Hari se propeo u gnusnoj parodiji ljubavnog ina, a ondač se bez zvuka skljokao u beživotnu gomilu na meni, krv je u sve manjim mlazovima šikljala iz rane na le ima.đ

Arnoldova pažnja je bila na tren skrenuta tim spektaklom na zemlji, a taj trenutak je bio više nego dovoljan pobesnelom Škotu kog je uvao. Do vreč mena kada sam se opasuljila dovoljno da se iskobeljam ispod onesposobljenog Harija, Arnold se pridružio svom kompanjonu u smrti, grkljana uredno prerezanog od uva do uva onim sgain dhu kog je Džejmi nosio u arapi.č

Džejmi je klekao pored mene, izvla e i me ispod leša. Oboje smo se tresli odč ć živaca i šoka, i držali smo se skupa ne govore i ništa nekoliko minuta. I dalje bezć re i, podigao me je i odveo od beživotnih tela na livadu iza zaklona od jasika.č

Spustio me je na zemlju i seo nespretno kraj mene, ruše i se kao da su gać kolena iznenada izdala. Ose ala sam ledenu izolovanost, kao da zimski vetar duvać kroz moje kosti, pa sam pružila ruke ka njemu. Digao je glavu sa kolena, izmrcvarenog lica, i zurio u mene kao da me nikid ranije nije video. Kada sam spustila šake na njegova ramena, snažno me privukao sebi na grudi uz zvuk koji je bio nešto izme u stenjanja i jecanja.đ

Uzeli smo jedno drugo tada, u surovoj, užurbanoj tišini, guraju i žestoko ić svršavaju i za nekoliko trenutaka, vodeni porivom koji nisam razumela ali sam znalać da ga moramo poslušati, ili emo doveka biti izgubljeni jedno za drugo. Nije to bio inć č ljubavi, ve nužnosti, kao da znamo da prepušteno sebi nijedno od nas ne bi mogloć da stoji. Naša jedina snaga je ležala u spajanju, utapanju uspomena na smrt i pokušaj silovanja u poplavi ula.č

Posle smo se držali na travi, raš upani, umazani krvlju i uzdrhtali na suncu.č Džejmi je nešto promrmljao, ali mu je glas bio tako tih da sam razumela samo reč „izvini".

„Nije tvoja krivica", mrmljala sam, miluju i njegovu kosu. ,,U redu je, oboje smo uć redu." Ose ala sam se kao u snu, kao da ništa oko mene nije stvarno, i nejasno samć prepoznavala simptome zakasnelog šoka.

„Ne to", rekao je. „Ne to. Jeste bila moja krivica... Tako je bilo glupo do i ovamoć bez posebnog opreza. I da dopustim da budeš... Mada nisam mislio na to. Mislio sam... Izvini što sam te iskoristio baš ovako. Da te uzmem tako, odmah nakon... kao nekakva zver. Izvini, Kler... Ne znam šta... Nisam mogao da odolim, ali... Bože, tako si se smrzla, mo duinne, ruke su ti živi led. Do i, pusti me da te zgrejem."đ

Takode od šoka, pomislila sam nejasno. udo kako neke ljude to tera da govore.Č Drugi se samo utke tresu. Kao ja. Pritisla sam njegove usne na svoje rame da gać u utkam.ć

,,U redu je", ponavljala sam neprestano. „Sve je u redu."Iznenada je neka senka pala preko nas, tako da smo oboje posko ili. Dugal ječ

stajao i besno nas gledao, prekrštenih ruku. U tivo je skrenuo pogled dok sam žurnoč vezivala svoje u kure, pa se mrštio ka Džejmiju.č

„Pazi sad, mom e, da uživaš sa svojom ženom je sasvim u redu, ali kada toč zna i da nas ostaviš da ekamo duže od sata, i da ste tako obuzeti jedno druč č gim da me i ne ujete da dolazim - takvo ponašanje e te uvaliti u neprilike jednog dana,č ć mom e. Eto, mogao je neko da vam se prikrade s leda i prisloni ti pištolj na glavu preč nego..."

Zastao je u svojoj tiradi i u neverici zurio u mene koja sam se u histeri nomč smehu valjala po travi. Džejmi, crven kao bulka, poveo je Dugala s druge strane zaklona od jasika, objašnjavaju i mu prigušenim glasom. Ja sam nastavila dać nekontrolisano urlam od smeha, pa sam na kraju zabila maramicu u usta da bih prigušila zvuk. Naglo popuštanje ose anja, u sprezi sa Dugalovim recima, vratilo mić je sliku Džejmijevog lica, onako uhva enog na delu, i to mi je bilo urnebesno u onakoć otka enom stanju. Smejala sam se i jecala dok me slabine nisu zabolele. Kona noč č sam sela, brišu i maramicom o i, i zatekla Dugala i Džejmija kako stoje nada mnom,ć č sa istim prekornim izrazom. Džejmi me je podigao na noge i poveo, mada sam i dalje štucala i smejala se, do mesta gde su ostali ekali sa konjima.č

Osim zaostale sklonosti da se histeri no smejem bez povoda, izgledalo je dač sam prošla bez loših posledica od našeg susreta s dezerterima, mada sam postala

vrlo obazriva kada bih napuštala logor. Dugal me je uveravao da banditi nisu, zapravo, tako esti po drumovima Hajlendsa, samo zato što i nema mnogo putnikač koje vredi plja kati, ali sam uhvatila sebe kako se nervozno trzam na zvuke u šumi, ič kako hitam nazad sa rutinskih zaduženja kao što suskupljanje drva i donošenje vode, jedva ekaju i da spazim i ujem Maken- zije.č ć č Sada me je umirivalo i njihovo hrkanje oko mene no u, a izgubila sam i ono maloć preostale samosvesti u vezi sa diskretnim mrdanjem koje se zbivalo ispod naše ebadi.ć

Još uvek sam bila pomalo uplašena da ostanem sama kada je, nekoliko dana kasnije, došlo vreme za susret sa Horoksom.

„Da ostanem ovde?", rekla sam u neverici. „Ne! Idem s tobom."„Ne možeš", strpljivo je kazao Džejmi, ponovo. „Ve ina ljudi e oti i na Lagć ć ć

Krujme sa Nedom, da pokupi najam kako se o ekuje. Dugal i još nekolič cina idu sa mnom na susret, za slu aj da Horoks pokuša nešto prljavo. Mada ne smeš bitič vi ena na otvorenom blizu Lag Krujma; možda su Randalovi ljudi u blizini, a ne bihđ isklju io mogu nost da pokuša da te odvede na silu. Sto se ti e susreta sač ć č Horoksom, nemam predstavu šta može da se desi. Ne, ima jedan estar blizu krivineč druma — gust je i zatravnjen, a voda je u blizini. Tamo e ti biti udobno dok se neć vratim po tebe."

„Ne", ponovila sam tvrdoglavo. „Idem s tobom." Nekakav ose aj ponosa meć spre avao da mu kažem da se plašim da budem daleko od njega. Ali sam bila voljnač da mu kažem da se plašim za njega.

„1 sam si rekao da ne znaš šta e se desiti sa Horoksom", prepirala sam se. „Neć želim da ekam ovde, ceo dan se pitaju i šta se s tobom zbiva. Pusti me dač ć po em",'nagovarala sam ga. „Obe avam da se ne u videti tokom susreta. Ali ne uđ ć ć ć da ostanem ovde sama, da ceo dan brinem."

Nestrpljivo je uzdahnuo, ali se nije više raspravljao. Kada smo stigli do cestara, istina, nagnuo se i dohvatio uzde mog konja, teraju i me da skrenem s puta u travu.ć On je skliznuo s konja, vezuju i i jedne i druge uzde za žbun. Ignorišu i moje bu neć ć č proteste, nestao je medu drve em. Tvrdoglavo sam odbijala da sjašem. Ne može dać me natera da ostanem, pomislila sam.

On je kona no došao do druma. Ostali su pre toga nastavili, ali Džejmi, dobroč svestan našeg poslednjeg iskustva sa zaba enim proplankom, nije hteo da ode dokč detaljno ne pretraži estar, zagledaju i metodi no me u drve em, i mlate i štapomč ć č đ ć ć po visokoj travi. Kada se vratio, odvezao je konje i usko io u sedlo.č

„Bezbedno je", kazao je. „Odjaši dublje u gustiš, Kler, i sakrij i sebe i konja. Vrati u se po tebe im završim posao. Ne mogu da kažem kada, ali sigurno doć č zalaska sunca."

„Ne! Idem s tobom." Nisam mogla da podnesem pomisao da se kr kam u šumi,č ne znaju i šta se zbiva. Radije u biti u otvorenoj opasnosti nego da me to mu ić ć č satima, ekanje i premišljanje. I da pri tom budem sama.č

Džejmi je obuzdao nestrpljenje da bi pošao. Nagnuo se i uhvatio me za rame.„Zar nisi obe ala da eš me slušati?", upitao je, blago me drmaju i.ć ć ć„Jesam, ali..." Ali samo zato što sam morala, htela sam da kažem, ali je on već

terao mog konja okolo prema cestaru.„To je vrlo opasno, i ne želim da budeš tamo, Kler. Bi u vrlo zauzet i, ako dodeć

do toga, ne mogu da se borim i uvam te u isto vreme." Videvši moj pobunjeni kič č pogled, spustio je ruku na jaha ku torbu i po eo da pretura.č č

„Šta to tražiš?"

„Konopac. Ako ne eš da uradiš kako kažem, veza u te za drvo do svogć ć povratka."

„Ne eš valjda!"ć„Aha, uradio bih to!" O igledno je to i mislio. Odustala sam nevoljko, i oklevaju ič ć

privezala svog konja. Džejmi se nagnuo da me kratko poljubi u obraz, ve seć okre u i da pode.ć ć

„ uvaj se, Sasenah. Imaš nož? Dobro. Vrati u se im budem mogao. Oh, jošČ ć č nešto."

„Sta je sad?", kazala sam natmureno.,Ako odeš iz cestara pre nego što do em po tebe, izlupa u ti golu guzicu kaišemđ ć

za ma . Posle toga ti ne bi nimalo prijalo da hodaš sve do Bargrenana. Zapamti",č rekao je, štipkaju i mi obraz, ć „ja ne pretim u prazno." To je bilo ta no. Polako samč odjahala do šumarka, okre u i se da ga vidim kako odlazi trkom, nisko pognut uć ć sedlu, stopljen sa konjem, sa krajevima pleda koji vijore.

Ispod drve a je bilo prohladno; i konj i ja smo odahnuli kada smo ušli u senku.ć Bio je to jedan od onih retkih vrelih dana u Škotskoj, kada sunce žari sa izbledelog muslinskog neba i jutarnja izmaglica bude spržena do osam sati. estar je bio bu anČ č od ptica; jato senica se hranilo u skupini hrastova s leve strane, i malo dalje sam ula nešto za šta sam pomislila da je drozd.č

Oduvek sam bila zaneti amater kada su ptice u pitanju. Ako sam ostavljena ovde dokle odgovara mom tiranskom, dominantnom magarcu od muža da bi nastavio da rizikuje svoj glupi vrat, vreme u iskoristiti da vidim šta mogu.ć

Sputala sam konja i pustila ga da pase po bujnoj travi na ivici cestara, znaju i dać ne e oti i daleko. Trava je naglo prestajala nekoliko metara od drve a, ugušenać ć ć korovom.

Bio je to proplanak sa pomešanim etinarima i mladim hrastovima, sač vršen za posmatranje ptica. Tumarala sam po njemu, i dalje u mislima besna na Džejmija, ali se postupno smiruju i dok sam slušala prepoznatljivo ci muharice i odse noć č avrljanje drozda imelaša.č

Proplanak se završavao naglo na daljem kraju, na rubu malog ponora. Probila sam se kroz mlado drve e i pesma ptica je utonula u zvuk vode koja se obrušava.ć Stajala sam na rubu poto i a, strmi kameniti kanjon sa vodopač ć dima krzavim zidovima usmeravao je vodu da pljuska dole u sme e i srebrne bazene. Sela sam nađ obalu i pustila da mi noge vise u vodi, uživaju i u suncu na svom licu.ć

Vrana je brzo proletela iznad mene, a ubrzo za njom dve crvenorepke. Pozamašno crno telo je krivudalo kroz vazduh, pokušavaju i da izbegne maleć bombardere za obrušavanje. Nasmešila sam se, posmatraju i besne male roć ditelje kako zvocaju vrani, i pitala se da li vrane, kada zavisi samo od njih, stvarno lete u pravoj liniji. Ova, kada bi produžila pravo, išla bi ta no ka...č

Sledila sam se.Toliko sam se koncentrisala na raspravu sa Džejmijem da mi do posled- njeg

minuta nije svanulo da se kona no ukazala situacija koju sam uzalud pokušavala dač ostvarim dva meseca. Sama sam. I znam gde sam.

Gledaju i preko potoka, o i su mi bile zaslepljene jutarnjim suncem koje jeć č blistalo kroz crvene jasenove na daljoj obali. To je zna i istok. Srce mi je zalupaloč brže. Istok je tamo, Lag Krujme je direktno iza mene. Lag Krujme je sedam kilometara severno od Fort Vilijama. A Fort Vilijam nije više od pet kilometara pravo na zapad od brda Kreg Na Dan.

Zna i, prvi put od mog susreta s Murtagom, znala sam gde sam — ne više odč dvanaest kilometara od onog prokletog brda i njegovog zlosre nog kameć nog kruga. Dvanaest kilometara — recimo — od doma. Od Frenka.

Krenula sam nazad u cestar, ali sam se predomislila. Nisam se usu ivala dađ idem putem. Sa Fort Vilijamom i nekoliko sela koja ga okružuju ovako blizu, preveliki je rizik da u naleteti na nekoga. A ne mogu konja poterati niz vrletni tok potoka.ć Zapravo, sumnjala sam da bi se moglo i i i peške; kamene stranice su mestimi noć č bile vertikalne, padale su pravo u zapenjenu vodu potoka, bez pravog mesta da se stane, ako se izuzmu vrhovi razbacanog kamenja koje je virilo iz zahuktale vode.

Mada je to bio daleko najdirektniji put u željenom pravcu. A nisam se usu ivala niđ da po em suviše zaobilaznom rutom. Lako bih izgubila smišljenu putanju u gustomđ rastinju ili bi me pretekli Džejmi i Dugal na povratku.

Stomak mi se naglo zgr io kada sam pomislila na Džejmija. Bože, kako mogu toč da uradim? Da ga ostavim bez ijedne re i objašnjenja ili izvinjenja? Da nestanemč bez traga, posle svega što je u inio za mene?č

Ta me je pomisao naterala da kona no ostavim konja. Bar ne e verovati da samč ć ga napustila svojom voljom; možda e poverovati da su me ubile divlje zveri —ć dotakla sam nož u džepu — ili da su me možda oteli hajduci. A kada ne na e niđ traga od mene, on e me kad-tad zaboraviti, i oženiti se opet. Na primer, lepomć mladom Laoher, tamo u Leohu.

Prili no apsurdno, otkrila sam da me pomisao da Džejmi deli Laoherin krevetč uznemirava koliko i pomisao da ga napustim. Opsovala sam sebe zbog idiotluka, ali nisam uspela da spre im zamišljanje slatkog okruglog lica, zač japurenog od žudnje, i njegove krupne šake kako se ukopavaju u onu kosu poput mese ine...č

Prestala sam da stiskam zube i odlu no obrisala suze sa obraza. Nemam nič vremena ni energije za besmislena prise anja. Moram da po em, i to odmah, dokć đ mogu. Možda je to najbolja prilika koja e mi se ukazati. Nadala sam se da e meć ć Džejmi zaboraviti. Znala sam da ja nikad ne u biti u stanju da zać boravim njega. Ali za sada, moram da ga isteram iz svojih misli ili ne u biti u stanju da se koncentrišemć na posao koji me eka, a koji je dovoljno škakljiv.č

Oprezno sam birala put niz strmu obalu do ruba vode. Šum zahuktalog potoka prigušio je ptice gore u cestaru. Napredovanje je bilo teško, ali je bar bilo mesta da se hoda uz samu vodu. Obala je bila blatnjava i posuta kamenjem, ali se moglo pro i. Nešto dalje, videla sam da u morati stvarno da zagazim u vodu, i odmi emć ć č neizvesno od stene do stene, balansiraju i nad strujom, dok se obale ne razmaknuć dovoljno da bi se opet išlo po suvom.

Uz puno muke sam birala kuda da pro em, prora unavaju i koliko mi je vremenađ č ć na raspolaganju. Džejmi je rekao samo da e se vratiti pre zalać ska. Šest ili sedam kilometara do Lag Krujma, ali nisam ni po emu znala kakvi su drumovi, ni koliko eč ć dugo posao sa Horoksom potrajati. Ako bude tamo. Mada e biti, ube ivala samć đ sebe. Hju Munro je tako rekao, a koliko god udna ili groteskna da je prilika, Džejmič ga je o ito smatrao pouzdanim izvorom informacija.č

Noga mi se okliznula sa prve stene u potoku, tako da sam do kolena zagazila u ledenu vodu i natopila suknju. Povukla sam se na obalu, suknje zataklašto sam više mogla, a cipele i arape skinula. Gurnula sam ih u džep koji su stvorileč moje zataknute suknje i opet stala na stenu.

Utvrdila sam da, grabe i prstima, mogu da prelazim sa stene na stenu bezć klizanja. Gužva koju su inile moje suknje otežavala je da vidim gde dalje treba dač zgazim, istina, i više puta sam kliznula u vodu. Noge su mi se smrzle, a kako su mi stopala obamirala, sve teže je bilo dobro se osloniti.

Obale su se na sre u opet razmakle, pa sam zahvalno zakora ila u toplo, lepljivoć č blato. Kratki periodi uglavnom udobnog gacanja po blatu smenjivali su se sa mnogo dužim nesigurnim skakutanjem po kamenju kroz ledene brzake, pa sam uvidela da mi je laknulo što ne stižem da mislim na Džejmija.

Posle nekog vremena sam se uhodala u toj rutini. Stani, osloni se, zastani, pogledaj okolo, prona i slede e mesto. Stani, osloni se, zastani, i tako dalje. Morađ ć da sam preterala sa samopouzdanjem, ili sam se prosto umorila, pa sam podbacila narednim korakom. Noga mi je bespomo no kliznula niz glibom pokrivenu stenu.ć Kao luda sam mahnula rukama pokušavaju i da se vratim na kamen sa kog samć pošla, ali sam težište ve suviše pomerila. Pala sam u vodu, u podsuknjama,ć suknjama, sa nožem i svim ostalim.

I nastavila da tonem. Iako je potok uglavnom bio dubok tek oko pola metra, mestimi no su se u njemu javljali virovi, gde je voda iskopala duboka ulegnu a uč ć kamenu. Ona stena sa koje sam kliznula nadnosila se nad jedan takav vir, a kada sam stigla do vode i sama sam tonula kao kamen.

Bila sam toliko zapanjena šokom od ledene vode koja mi je pokuljala u nos i usta da nisam kriknula. Srebrnasti mehuri i su poleteli iz steznika moje haljine i hitalić pored lica ka površini. Pamu na tkanina se sasvim natopila gotovo istog asa, ač č ledeni stisak vode mi je paralisao disanje.

Bezmalo odmah sam po ela da se borim da iza em na površinu, ali me težinač đ ode e vukla dole. Pani no sam cimala u kure svog steznika, ali nije bilo šanse dać č č sve poskidam pre nego što se udavim. U sebi sam izrekla nekoliko okrutnih i nimalo dobronamernih napomena o kroja ima, ženskoj modi i gluposti dugih sukanja, dokč sam se mahnito ritala da bih nabore koji su se upetljavali oterala od nogu.

Voda je bila kristalno ista. Prstima sam doka ila kameni zid, klize i kroz tamneč č ć klizave trake vodenih biljaka i algi. Klizavo kao re ne biljke, tako je Džejmi rekao zač moju...

Ta misao me otrgla iz panike. Iznenada sam shvatila da ne treba da se iz- maram pokušajima da stignem do površine. Vir ne može biti dublji od dva-tri metra; potrebno je da se opustim, stignem do dna, skupim noge i odbacimse naviše. Uz malo sre e, time u izbaciti glavu da udahnem, pa ak i ako opetć ć č potonem mogu tako da poskakujem po dnu dok se ne približim obali i dobro š epamč neku stenu.

Poniranje je bilo mu no sporo. Pošto se više nisam borila da idem nagore, suknječ su se u talasima digle pored mene, plutaju i mi ispred lica. Odgurnula sam ih;ć moram da oslobodim lice. Plu a su htela da mi puknu i u o ima su mi se javljaleć č tamne mrlje u trenutku kada sam dotakla ravno dno vira. Pustila sam da mi se kolena blago saviju, pritisla suknje uz noge, a onda se odbacila najja e što samč mogla.

Uspelo je, mada jedva. Lice mi je izronilo na vrhu skoka, i imala sam vremena samo za najkra i udah koji spasava život pre nego što se voda opet sklopila nadać mnom. Ali je to bilo dovoljno. Znala sam da to mogu ponovo da izvedem. Pritisla sam ruke uz telo da bih zauzela bolju pozu i svoj uspon u inila bržim. Još jednom,č Bošamova, pomislila sam. Skupi kolena, stegni zube, sko i!č

Poletela sam naviše, ruku ispruženih iznad glave. Videla sam blesak ne egč crvenog kada sam kona no izronila; mora da se neka oskoruša nadnosi nad vodu.č Možda u mo i da se uhvatim za granu.ć ć

Kada mi je lice izronilo, nešto je uhvatilo moju pruženu ruku. Nešto vrsto, toplo ič umiruju e pouzdano. Neka ruka.ć

Kašlju i i bljuju i vodu, slepo sam tražila slobodnom rukom, i suviše zadovoljnać ć što sam spasena da bih zažalila što je moj pokušaj prekinut. Zadovoljna, bar do asač kada sam sklonila kosu iz o iju i ugledala gojazno, zabrinuto lankaširsko lice mladogč kaplara Hokinsa.21Manje zlo pra eno ve imć ćPažljivo sam uklonila vlat još mokre re ne biljke sa rukava i stavila ga ta no uč č središte upija a. Tada sam, videvši da mi je mastionica pri ruci, uhvatila biljku ič umo ila je, ime sam napravila interesantnu šaru na debelom papiru za upijanje. Uč č stvarala kom zanosu, remek-delo sam dovršila nepristojnom re ju, pažljivo gač č posula peskom i upila pre nego što sam ga prislonila uz niz pregra enih odeljaka.đ

Odmakla sam se da bih se divila efektu, a zatim sam se osvrnula u potrazi za još ne im što bi mi moglo skrenuti misli sa predstoje eg nastupa kapetana Randala.č ć

Nije loše za li nu kancelariju kapetana, pomislila sam, odmeravaju i slike nač ć zidu, srebrne okove stola i debeli tepih na podu. Vratila sam se nazad na tepih, da bih ga bolje natopila. Jahanje do Fort Vilijama mi je prili no proč sušilo spoljnu ode u,ć ali su podsuknje još uvek bile pune vode.

Otvorila sam mali orman iza stola i otkrila kapetanovu rezervnu periku, uredno položenu na drža od kovanog gvožda, sa odgovaraju im srebrnim ogledalom,č ć vojni kim etkama i ešljem od kornja evine uredno poredanim ispred njega. Odnelač č č č sam drža perike na sto, i nežno posula ostatak peska iz posude pre nego što samč je vratila u orman.

Sedela sam za stolom sa ešljem u ruci, prou avaju i svoj odraz u ogledalu,č č ć kada je kapetan ušao. Uputio mi je kratak pogled kojim je zapazio moju neurednost, ispreturani orman i izobli eni upija .č č

Ne trepnuvši, privukao je stolicu i seo preko puta, nehajno nogu prebacivši preko kolena. Jaha ki bi je visio iz njegove fine, aristokratske šake. Gleč č dala sam upletene niti, crne i skerletne, kako se sporo klate nad tepihom.

„Ta ideja ima izvesnu privla nost", rekao je, posmatraju i kako moj poč ć gled prati njihanje bi a. „Ah bih verovatno mogao da smislim i nešto bolje, ako mi se pružič nekoliko trenutaka da se saberem."

„Rekla bih da možete", kazala sam, sklanjaju i debeo pramen kose iz o iju. „Ahć č vam nije dozvoljeno da bi ujete žene, zar ne?"č

„Mogu samo pod izvesnim okolnostima", rekao je u tivo. ,A vaša situač cija ih ne ispunjava — još uvek. Mada je to prili no javno. Pomislio sam da bismo se moglič bolje li no upoznati, pre toga." Pružio je ruku ka sto i u da dohvati bokal.č č ć

Pijuckali smo klaret ute i, odmeravaju i jedno drugo preko vina.ć ć ć„Zaboravio sam da vam estitam ven anje", rekao je iznenada. „Izvinite zbogč č

mog odsustva manira."„Ma ne brinite zbog toga", ljubazno sam kazala. „Sigurna sam da e vamć

porodica mog muža biti vrlo zahvalna što ste mi ponudili gostoprimstvo.",,Oh, prili no sumnjam u to", rekao je sa osmehom koji je plenio. „Mada, zapravoč

mislim da im ne u re i da ste ovde."ć ć„Otkud vam ideja da oni to ve ne znaju?", upitala sam, ose aju i se prili noć ć ć č

prazno, uprkos ranijoj rešenosti da to prikrijem drskoš u. Brzo sam pogledala prozor,ć ali je bio na pogrešnoj strani zgrade. Sunce se nije videlo, ali je svetio izgledalo žuto; možda sredina popodneva? Koliko li e vremena pro i dok Džejmi ne nade mogć ć napuštenog konja? I koliko još da moj trag otprati do potoka - i izgubi ga istog asa?č Nestanak bez traga ima i loše strane. Zapravo, ako Randal ne reši da Dugalu

pošalje poruku o mom trenutnom boravištu, nije bilo nijednog na ina da Škotič saznaju kuda sam otišla.

„Da znaju", rekao je kapetan, izvijaju i jednu elegantnu obrvu, „verovatno bi meć ve posetili. Imaju i u vidu kakvim me sve imenima Dugal Makenzi nazvao prilikomć ć našeg poslednjeg susreta, teško mi je da poverujem da bi me smatrao prikladnim pratiocem svoje ro ake. A izgleda klan Makenzi smatra da ste toliko vredni da eđ ć vas radije prisvojiti nego gledati kako meni padate šaka. Teško mi je da zamislim da e dopustiti da trunete u ovdašnjem gadnom zatvoru."ć

Pogledao me je prekorno, zapažaju i svaki detalj moje ode e nakon boć ć ravka u vodi, raš upane kose i uopšte neurednog izgleda.č

„Proklet bio ako znam šta ete im", prokomentarisao je. „Ili, ako ste tako vredni zać njih, zašto su vas dodavola ostavili da sami tumarate po divljini. Mislio sam da ak ič varvari bolje paze svoje žene." Iznenada su mu o i zač blistale. „Ili ste možda odlu ilič da se razidete s njima?" Zavalio se u stolicu, zaintrigiran ovom novom spekulacijom.

„Svadbena no je bila više nekakvo isprobavanje nego ono što ste o ekić č vali?", raspitivao se. „Moram da priznam, bio sam prili no zate en kada samč čuo da vam se više dopada alternativa da odete u krevet sa nekim od onih upavih,č č

polugolih divljaka nego da nastavite raspravu sa mnom. To ukazuje na veliku odanost dužnosti, madam, i moram da estitam onome ko vas zapošljava nač sposobnosti da to pobudi u vama. Ali", zavalio se još dublje u stolicu, balansiraju ić klaretom na kolenu, „plašim se da ipak moram insistirati da imenujete svog poslodavca. Ako ste zaista otišli od Makenzijevih, najvero- vatnija je pretpostavka da ste francuski agent. Ali iji?"č

Zurio je napeto u mene, kao zmija koja se nada da e fascinirati pticu. Do tadać sam, me utim, ve popila dovoljno klareta da ispunim deo šupljine u sebi, pa sam iđ ć ja piljila u njega.

,,Oh", rekla sam, namerno u tivo, ,,i ja sam uklju ena u ovaj razgovor, zar ne?č č Pomislila sam da vam sasvim dobro ide i samom. Molim vas, nastavite."

Graciozna linija njegovih usana se malo zategla, a duboka bora u uglu se produbila, ali nije rekao ni re . Spustio je ašu, ustao, skinuo periku i otišao doč č ormana, gde ju je stavio na prazan drža . Videla sam da je zastao na treč nutak, kada je video tamna zrna peska kako mu ukrašavaju drugu periku, ali mu je izraz lica ostao nepromenjen.

Bez perike, kosa mu je bila tamna, gusta, fine teksture i sjajna. Sem toga delovala je uznemiruju e poznato, mada je bila duga do ramena i vezana pozadić plavom svilenom trakom. Sklonio ju je, dohvatio ešalj iz stola i poč pravio frizuru spljeskanu perikom, a onda pažljivo vezao nazad traku. Ja sam pomagala drže ić ogledalo, da bi mogao da oceni krajnji efekat. Uzeo ga je od mene upadljivim gestom i vratio na mesto, zatvaraju i orman bezmalo tresnuvši vratima.ć

Nisam mogla da procenim da li je svrha ovog odga anja da me iznervira — akođ je tako, uspelo je — ili prosto ne može da reši šta da preduzme.

Napetost je malo oslabila kada je ušao jedan posilni, nose i poslužavnik sać ajem i prilozima. I dalje ute i, Randal je sipao aj i ponudio mi šolju. Pijuckali smoč ć ć č

još neko vreme.„Nemojte mi re i", kona no sam kazala. „Pustite me da poga am. To je nović č đ

metod ube ivanja koji ste vi izmislili - tortura mokra ne bešike. Vi me astiteđ ć č napicima dok ne obe am da u sve re i u zamenu za pet minuta sa nošom."ć ć ć

Toliko je bio iznena en da se stvarno zasmejao. To je uveliko izmenilo njegovođ lice, i nije mi bilo teško da shvatim zašto je bilo onoliko namirisanih koverata sa ženskim rukopisom u donjoj levoj fioci njegovog stola. Kada mu

je fasada napukla, nije suzbijao smeh, ve mu je pustio na volju. Kada je zać vršio, opet se zagledao u mene, sa osmejkom koji mu se zadržao na usnama.

„Sta god da ste ina e, madam, bar ste prava razonoda", rekao je. Povukao ječ kanap za zvono koji je visio kraj vrata, a kada se posilni opet pojavio, dao mu je instrukcije da me odvede do pomo ne prostorije.ć

„Ali pripazi da je ne izgubiš usput, Tompsone", dodao je, otvaraju i mi vrata uzć podrugljivi naklon.

Malaksalo sam se oslonila na vrata usamljene prostorije do koje sam dovedena. Biti bez njegovog prisustva predstavljalo je olakšanje. Imala sam puno prilike da procenim pravi karakter Randalovih, i iz pri a koje sam ula i iz li nog iskustva.č č č Mada su tu bili oni prokleti blesci Frenkovog lika koji su se uporno pojavljivali kroz blistavu, nepopustljivu spoljašnost. Greška je što sam ga zasmejala, pomislila sam.

Sela sam, ignorišu i smrad, i koncentrisala se na problem pred sobom. Beg nijeć delovao izvodljivo. Na stranu oprezni Tompson, Randalova kancelarija je smeštena usred celog kompleksa. I mada utvr enje nije bilo ništa više od kamenog zaštitnogđ zida, ti su zidovi bili visoki tri metra, a kapije su dobro uvane.č

Pomislila sam da odglumim da sam bolesna i ostanem u svom uto ištu, ali samč to odbacila — i to ne samo zbog neprijatnog okruženja. Nesvarljiva istina je glasila da malo svrhe ima u taktici odga anja, osim ako postoji nešto do ega odlažem, a tođ č nisam imala. Niko ne zna gde sam, a Randal ne name- rava da ikom kaže. Bila sam njegova, koliko god je namerio da se zabavlja sa mnom. Još jednom, zažalila sam što sam ga zasmejala. Sadista sa ose ajem za humor je posebno opasan.ć

Razmišljaju i užurbano u potrazi za ne im korisnim što možda znam o kapetanu,ć č zaka ila sam se za jedno ime. Napola sam ga ula i nisam se trudila da ga pamtim,č č pa sam se nadala da sam ga dobro zapamtila. Bila je to bedna karta da nju odigram, ali jedina koju sam imala. Duboko sam udahnula, brzo ispustila dah i iskora ila izč svog uto išta.č

Vrativši se u kancelariju, dodala sam še er svom aju i pažljivo promešala. Zatimć č krem. Pošto sam ceremoniju rastegla koliko god sam mogla, bila sam prinu ena dađ pogledam u Randala. On je sedeo u svojoj omiljenoj pozi, šolju je elegantno zaustavio usred pokreta da bi me bolje osmotrio.

„Pa", kazala sam. „Ne treba da brinete da ete mi pokvariti apetit, pošto gać uopšte nemam. Sta nameravate da u inite u vezi sa mnom?"č

Nasmešio se i oprezno otpio vreli aj pre nego što je odgovorio.č„Ništa."„Zaista?" Iznena eno sam podigla obrvu. „Mašta vas je izdala, zar ne?"đ„Ne bih se usudio da kažem nešto takvo", rekao je, u tiv kao i obi no. Prekoč č

mene je još jednom prelazio njegov pogled, nimalo u tiv.č„Ne", rekao je, a pogled mu se zadržao na rubu mog midera, gde je zataknuta

maramica ostavljala gornji deo mojih grudi vidljivim, „koliko god želeo da vam dam preko potrebnu lekciju lepog ponašanja, plašim se da zadovoljstvo mora biti odloženo na neodre eno. Šaljem vas u Edinburg sa narednom turom pošiljki. I ne biđ mi bilo drago da stignete ošte eni na ma koji vidljiv na in; moji pretpostavljeni bić č mogli to smatrati nemarnim s moje strane."

„Edinburg?" Nisam mogla da prikrijem iznena enje.đ„Da. uli ste zaTolbut, pretpostavljam?"ČJesam. Jedna od najodvratnijih i najzloglasnijih tamnica tog vremena, bila je

uvena po prljavštini, kriminalu, boleštinama i mraku. Poprili an broj zatvorenih tamoč č je umro pre nego što je stigao do su enja. Progutala sam s naporom, potiskuju iđ ć gorku žu koja mi se popela do grla, mešaju i se sa gutljajem slatkog aja.č ć č

Randal je pijuckao svoj aj, zadovoljan sobom.č„Trebalo bi da se ose ate prili no prijatno tamo. Na kraju krajeva, izgleda da višeć č

volite da ste okruženi memlom i štrokom." S prekorom je pogledao mokri rub moje podsuknje koji se obesio ispod haljine. „Valjda ete se ose ati kao kod ku e, posleć ć ć zamka Leoh."

Prili no sam sumnjala da je ishrana u Tolbutu onako dobra kakva je bila zač Kolamovom trpezom. A i da zanemarimo pitanje komfora, nisam mogla - nisam mogla — da mu dopustim da me pošalje za Edinburg. Jednom zatvorena u Tolbut, nikada ne bih stigla nazad do kamenog kruga.

Vreme da odigram svoju kartu je došlo. Sada ili nikad. Podigla sam svoju šolju.„Kako god vam volja", rekla sam mirno. „Šta mislite da e vojvoda odć

Sandringama re i na to?"ćProsuo je aj na jelenju kožu u krilu i ispustio nekoliko vrlo prijatnih zvukova.čCoknula sam prekorno.Smirio se, besno gledaju i. Šolja je ležala na boku, njen sme i sadržaj je natapaoć đ

svetlozeleni tepih, ali on nije napravio nikakav pokret prema kanapu zvona. Mali miši mu je poigravao sa strane vrata.ć

Ve sam pronašla svežanj uštirkanih maramica u gornjoj levoj fioci stola, poredć emajlirane burmutice. Izvukla sam jednu i pružila mu je.

„Zaista se nadam da ne e ostati fleka", rekla sam ljupko.ć„Ne e", rekao je, ignorišu i maramicu. Odmerio me izbliza. „Ne, to nije mogu e."ć ć ć„Zašto nije?", upitala sam, glume i nonšalanciju, pitaju i se sta to nije mogu e.ć ć ć„Bilo bi mi re eno. A da zaista radite za Sandringama, zašto biste se do a- volač đ

ponašali tako blesavo."„Možda vojvoda testira vašu lojalnost", predložila sam nasumi no, spreč maju i seć

da dipim na noge ako zatreba. Pesnice su mu bile stegnute sa strana, a odloženi jaha ki bi stajao je preblizu na obližnjem stolu.č č

U odgovor na to je frknuo.„Vi možda testirate moju lakovernost. Ili moju spremnost da podnesem iritiranje. I

jedne i druge je, madam, veoma malo." Skupio je o i premišljač ju i, a ja sam seć spremila za brz beg.

Bacio se, a ja sam odsko ila u stranu. Uhvatila sam ajnik i bacila ga na njega.č č On se sagnuo, a ajnik je tresnuo u vrata uz zadovoljavaju i tresak. Posilni, koji ječ ć sigurno iš ekivao pred vratima, zapanjeno je virnuo unutra.č

Dišu i teško, kapetan mu je nestrpljivo pokazao da ude.ć„Drži je", odse no je naredio, prilaze i stolu. Ja sam po ela da dišem duboko, uč ć č

nadi da u se smiriti mada sam ose ala da mi to ne e po i za rukom.ć ć ć ćUmesto da me udari, on je samo izvukao donju desnu fioku, koju nisam imala

vremena da istražim, i izvukao dug komad tankog kanapa.„Kakav to džentlmen drži kanap u radnom stolu?", ozloje eno sam se raspitivala.đ„Pripravan, madam", promrmljao je, vezuju i mi vrsto zglavke iza le a.ć č đ„Odlazi", nestrpljivo je rekao posilnom, trzaju i glavom prema vratima. „1 ne ulazić

opet ma šta uo."čTo je zvu alo u nekoj meri zloslutno, a moj predose aj se pokazao sasvimč ć

opravdanim kada je još jednom posegnuo u istu fioku.Ima nešto obeshrabruju e u vezi sa nožem. Ljudi koji ne znaju za strah kada seć

na u u borbi, ustuknu e od golog se iva. I ja sam ustuknula, toliko da su mojeđ ć č vezane ruke udarile u okre eni zid. Zloslutni blistavi vrh se spustio i pritisnuo meč izme u dojki.đ

,,A sada ete mi", prijatno je rekao, „re i sve što znate o vojvodi od San-ć ć dringama." Se ivo je pritislo malo ja e, prave i udubljenje u tkanini moje haljine.ć č ć „Možete to da rastegnete koliko vam volja, draga moja. Meni se baš nikuda ne žuri." Usledilo je malo pop! kada je vrh probio tkaninu. Osetila sam ga, hladnog kao strah, malenu ta ku pravo iznad mog srca.č

Randal je polako povukao nož u polukrug ispod jedne dojke. Tkanina se otkinula i pala uz lepet belog platna, a moja dojka je isko ila. Izgleda da je Randal zadržavaoč dah; sada ga je polako ispustio, o iju prikovanih za moje.č

Odgurnula sam se od njega, ali je bilo veoma malo prostora za manevri- sanje. Završila sam pritisnuta o sto, tako da su vezane ruke grabile njegov rub. Ako pri eđ dovoljno, pomislila sam, mogla bih da se zaljuljam unazad na rukama i nogom mu izbijem nož iz ruke. Sumnjala sam da namerava da me ubije; sigurno ne dok ne sazna šta znam o njegovim odnosima sa vojvodom. Nekako me taj zaklju ak slaboč utešio.

On se nasmešio, zabrinjavaju e sli no Frenkovom osmehu; onom divnomć č osmehu za koji sam videla da šarmira studente i rastapa najupornijeg admi- nistrativca na koledžu. Možda bih pod druga ijim okolnostima utvrdila da je ovajč ovek šarmantan, ali baš u ovom asu... ne.č č

Primakao se brzo, guraju i koleno me u moje butine i guraju i mi rać đ ć mena unazad. Ne mogavši da održim ravnotežu, žestoko sam pala unazad na radni sto, kriknuvši jer sam bolno pala na vezane zglavke. On se utisnuo medu moje noge, grebu i jednom rukom da mi podigne suknje, dok je drugu stegao na moju goluć dojku, zakre u i i štipaju i je. Pani no sam se ritala, ali su mi suknje smetale.ć ć ć č Dohvatio me je za stopalo i prešao rukom uz nogu, guraju i mokre podsuknje ić haljinu s puta, zabacuju i mi ih iznad struka. Zatim je ruku spustio na svojeć pantalone.

Senka dezertera Harija, besno sam pomislila. Na šta li je, za ime Boga, spala britanska vojska? Slavne tradicije, kad bismo se lagali.

Usred jednog engleskog garnizona, vrištanje verovatno ne bi privuklo nikakvu korisnu pažnju, ali sam ispunila plu a i pokušala, više kao pro forma protest negoć nešto drugo. O ekivala sam zauzvrat šamar ili pljusku, da me u utka. Umesto toga,č ć neo ekivano, izgledalo je da mu se to dopada.č

„Samo napred, vrišti, sla ana", mrmljao je, zaposlen svojim šlicom. „Više uđ ć uživati ako vrištiš."

Pogledala sam ga pravo u o i i prasnula „Nosi se!", savršeno jasno i užasnoč neprikladno.

Pramen tamne kose se oslobodio i pao mu preko ela. Izgledao je tako sli noč č svom šest puta praunuku da me je uhvatio užasan impuls da raširim noge i odgovorim mu. On je krvni ki zavrnuo moju dojku i taj impuls je istog asa nestao.č č

^Bila sam pomahnitalo besna, zgadena, ponižena i revoltirana, ali za udo neč

uplašena. Ose ala sam težak, mlitav pokret po svojoj nozi i iznenada sam uvidelać zašto. On ne e uživati sem ako vrištim — a možda ni tada.ć

,,Oh, dopada ti se to, je 1' da?", rekla sam, i odmah bila nagra ena oštrimđ šamarom. Natmureno sam zatvorila usta i okrenula glavu u stranu da ne bih bila u iskušenju da kažem još neku nepromišljenu primedbu. Uvidela sam da, sa silovanjem ili bez njega, jesam u znatnoj opasnosti od njegovog plahovitog karaktera. Skre u i pogled sa Randala, iznenada sam spazila mali pokret u prozoru.ć ć

„Bio bih ti zahvalan", rekao je hladan, ujedna en glas, „da skineš ruke s moječ žene." Randal se sledio i dalje drže i ruku na mojoj dojci. Džejmi je u ao u okviruć č č prozora, sa velikom kuburom mesingane drške položenom preko podlaktice.

Randal je na sekund stajao smrznuto, kao da ne veruje svojim ušima. Kada mu se glava polako okrenula ka prozoru, desna ruka, zaklonjena od Džejmijevog pogleda, skinula se sa moje dojke i polako kliznula ka nožu, koji je položio na sto blizu moje glave.

„Šta si to rekao?", kazao je u neverici. Kada mu je ruka zgrabila nož, okrenuo se dovoljno da vidi ko je to rekao. Opet je zastao na trenutak, zure i, a onda seć zasmejao.

„Neka nam je Bog na pomo i, pa to je mladi škotski divlji ma or! Mislio sam dać č sam te sredio jednom za svagda! Leda su ti zacelila, i pored svega? A ovo je tvoja žena, kažeš? Prili no ukusna kurvica, bogami jeste, kao i tvoja sestra."č

I dalje zaklonjena njegovim delimi no okrenutim telom, Randalova ruka s nožemč se okrenula; se ivo je sada bilo okrenuto ka mom vratu. Videla sam Džejmija prekoč njegovog ramena, stegnutog na prozoru nalik ma ki pred skok. Cev kubure niječ zadrhtala, niti se promenio izraz njegovog lica. Jedini pokazatelj njegovih ose anjać bila je zagasitocrvena boja koja mu se pela uz vrat; kragna mu je bila raskop ana ič mali ožiljak na njegovom vratu je grimizno blistao.

Gotovo nehajno, Randal je polako podigao nož da bi postao vidljiv, tako da mi je vrh noža gotovo dodirivao grkljan. Napola se okrenuo ka Džej- miju.

„Možda je bolje da taj pištolj baciš tamo - osim ako ti je dosta bra nog života. Akoč bi radije bio udovac, naravno..." Pogledi su im se ukrstili vrsto kao u ljubavnomč zagrljaju, nijedan se nije pomerio tokom dugog minuta. Kona no, Džejmijevo telo seč opustilo iz svoje napetosti. Ispustio je dah u dugom uzdahu rezignacije i bacio pištolj u sobu. Pao je na pod uz tresak i otklizao se skoro do Randalovih nogu.

Randal se sagnuo i pokupio pištolj munjevitim pokretom. im se nož sklonio saČ mog vrata, pokušala sam da sednem, ali je spustio ruku na moje grudi i opet me gurnuo da legnem. Držao me je dole jednom rukom, koriste i drugu da uperi pištolj uć Džejmija. Odba eni nož je ostao negde na podu blizu moje noge, pomislila sam. Eč sad, samo kad bih bila u stanju da ga uhvatim nožnim prstima... Bodež u mom džepu bio je nedostižan isto kao da je na Marsu.

Osmeh nije sišao s Randalovog lica otkada se Džejmi pojavio. Sada je postao širi, dovoljno da pokaže šiljate o njake.č

„Pa, tako je malo bolje." Ruka koja mi je pritiskala grudi vratila se šlicu njegovih pantalona. „Bio sam zauzet kada si naišao, dragi moj. Oprosti eš mi ako nastavimć sa onim što sam po eo pre nego što sam se pobrinuo za tebe."č

Crvenilo je potpuno oblilo Džejmijevo lice, ali je stajao nepokretno, sa kuburom uperenom u njegov trup. Kada je Randal dovršio svoje manevrisa- nje, Džejmi se bacio ka otvoru cevi pištolja. Pokušala sam da kriknem, da ga zaustavim, ali su mi usta bila suva od užasa. Randalovi prsti su pobeleli dok je povla io obara .č č

Oroz je kliknuo u prazno, a Džejmijeva pesnica se zabila u Randalov stomak. Usledilo je tupo krckanje kada je druga pesnica smrskala oficirov nos, a fini mlaz krvi mi je poprskao suknju. Randalove o i su zakolutale, i on je pao na pod kao kamen.č

Džejmi je bio iza mene, podizao me i odvezivao kanap sa mojih zglavaka.„Ovde si stigao blefiraju i praznim pištoljem?", histeri no sam kreštala.ć č„Da je bio napunjen, ubio bih ga odmah, zar ne?" šištao je Džejmi.U hodniku su se za uli koraci kancelariji. Konopac je popustio i Džejmi me trgaoč

ka prozoru. Zemlja je bila dva i po metra ispod, ali su koraci stigli skoro do vrata. Sko ili smo zajedno.č

Ja sam pala uz trzaj koji mi je prodrmao kosti i skotrljala se u hrpu sukanja i podsukanja. Džejmi me trgao na noge i pritisnuo uz zid zgrade. Neko je dolazio iza ugla zgrade; pojavilo se šest vojnika, ali nisu gledali u našem pravcu.

im su zamakli, Džejmi me je uzeo za ruku i pokazao na drugi ošak. Išli smo uzČ ć sam zid, i zaustavili se pred narednim oškom. Sada sam videla gde smo. Pet ili šestć metara dalje su merdevine vodile do uske staze koja je išla duž spoljnog zida utvr enja. Klimnuo je ka njima; to nam je cilj.đ

Primakao je glavu mojoj i prošaptao, „Kada uješ eksploziju, tr i kao da te avoč č đ goni i popni se tim merdevinama. Ja u biti iza tebe."ć

Klimnula sam da sam razumela. Srce mi je udaralo kao parni eki ; pogleč ć dala sam nadole i videla da mi dojka i dalje viri. Nije se moglo puno u initi oko toga uč ovom asu. Nabrala sam suknje uz sebe, spremna da potr im.č č

Usledio je gromoglasan tresak sa druge strane zgrade, nalik minobaca kojč eksploziji. Džejmi me je gurnuo i pošla sam, tr e i što sam brže mogla. Skoč ć ila samč na merdevine, uhvatila ih i po ela da se penjem; osetila sam trzaj i podrhtavanječ drveta kada se Džejmi naka io na merdevine.č

Okrenuvši se na vrhu merdevina, imala sam pti ju perspektivu utvr enja. Crnič đ dim se dizao iz male zgrade uz zadnji zid i ljudi su iz svih pravaca tr ali ka njoj.č

Džejmi je provirio pored mene. „Ovuda." Tr ao je pognut uskim prolač zom, a ja sam ga pratila. Zastali smo blizu drža a zastave postavljenog na zidu. Barjak ječ snažno lepršao iznad nas, konopac je ritmi no lupao pove erje o stub. Džejmi seč č zagledao preko zida, traže i nešto.ć

Pogledala sam nazad po logoru. Ljudi su se okupili oko male zgrade, mi- le i ić vi u i. Sa jedne strane sam malo dalje spazila malu drvenu platformu na visini odč ć metra, sa stepenicima koje su vodile naviše. Jak drveni stub se uzdizao u središtu, sa ukrštenim gredama sa ijih su krajeva visili konopci za vezivanje.č

Iznenada je Džejmi zviznuo; pogledala sam preko zida i spazila Ruperta kako jaše i vodi Džejmijevog konja. Podigao je pogled na taj zvižduk i konja priveo pod sam zid.

Džejmi je sekao konopac sa jarbola zastave. Teški crveni i plavi nabori barjaka su klonuli i kliznuli dole, uz puno fijukanja su pali blizu mene. Džejmi je brzo omotao jedan kraj konopca oko drža a, a drugi bacio niz spoljni zid.č

„Hajde!", rekao je. ,,Drž' se dobro s obe ruke, a nogama se odbijaj o zid! Kre i!"ć Otisnula sam se, stežu i nogama otpuštaju i konopac; kanap je klizioć ći prljio mi šake. Pala sam blizu konja i požurila da uzjašem. Džejmi je doleteo u sedlo iza mene trenutak kasnije, pa smo krenuli u galop.

Usporili smo dva-tri kilometra od logora, kada je postalo jasno da smo pobegli goniocima. Nakon kra eg ve anja, Dugal je rešio da je bolje da poć ć emo ka graniciđ zemlje Makenzijevih, pošto je to najkra i put do sigurne teritorije.ć

„Na konjima do Dunesburija možemo sti i do pono i, i tada emo veroć ć ć vatno biti sigurni. Pusti e sutra glas za nama, ali emo pre i granicu pre nego što nas vestć ć ć stigne." Do tada je ve prošlo podne; pošli smo ujedna enim tempom, a naš konj sać č udvojenim teretom je malo zaostajao. Moj konj, pretpostavila sam, i dalje sre noć pase u cestaru, ekaju i da ga povede ku i onaj ko bude imao sre e da ga nade.č ć ć ć* * *

„Kako si me našao?", upitala sam. Po injala sam da se tresem od reakcije, pač sam se obgrlila da zaustavim drhtanje. Ode a mi se ve sasvim prosušila, ali samć ć ose ala studen koja mi se zavla ila u kosti.ć č

„Odlu io sam da te ipak ne ostavim samu, pa sam poslao oveka da ostane sč č tobom. Nije te video kako odlaziš, ali je video engleske vojnike kako prelaze gaz, i

tebe s njima." Džejmijev glas je bio hladan. Ne mogu da mu zamerim, pomislila sam. Zubi su po injali da mi cvoko u.č ć

„Iznena ena s-sam što nisi pomislio da sam engleski špijun i ostavio me tamo."đ„Dugal je hteo. Ali je ovek koji te video sa vojnicima rekao da si se otimala.č

Morao sam da odem i uverim se, u najmanju ruku." Kratko me je pogledao, ne menjaju i izraz lica.ć

„Imaš sre e, Sasenah, što sam video ono što sam video u onoj sobi. Dugal sadć mora da prizna bar da ne šuruješ sa Englezima."

,,D-Dugal, eh? A šta je s tobom? S-šta ti misliš?", htela sam da znam.Nije odgovorio, samo je kratko frknuo. Kona no se sažalio na mene bar toliko dač

skine svoj pled i prebaci mi ga preko ramena, ali nije hteo da me obgrli niti dodirne više nego što je bilo sasvim neophodno. Jahao je u turobnom utanju, besno trzaju ić ć uzde za razliku od njegove uobi ajene gracioznosti.č

Pošto sam i sama bila neraspoložena i uznemirena, nisam bila voljna da se pomirim s takvim raspoloženjem.

„Pa, šta je, onda? U emu je stvar?", nestrpljivo sam upitala. „Ne duri se, za imeč božje!" Govorila sam oštrije nego što sam nameravala, i osetila kako seon ko i još više. Iznenada je naglo skrenuo konja i vezao ga pored puta. Pre negoč što sam postala svesna šta se zbiva, on je sjahao a mene strgao s konja. Prizemljila sam se neugodno, mu e i se da ostanem na nogama.č ć

Dugal i ostali su zastali kada su videli da mi stajemo. Džejmi je napravio kratak, oštar pokret da produže, i Dugal je mahnuo u znak da je razumeo. „Nemoj predugo", doviknuo je, i oni su produžili.

Džejmi je sa ekao da zamaknu kako nas ne bi mogli uti. Zatim me je cimnuo dač č gledam u njega. Bio je o ito besan, na rubu da eksplodira. Osetila sam kako i mojč gnev narasta; otkud mu pravo da me ovako tretira?

„Durenje!", kazao je. „Durenje, je 1' tako? Potrošio sam svu samokontrolu da te ne protresem tako da ti zubi zve e, a ti mi kažeš da se ne durim!"č

„Šta je, za ime božje, s tobom?", besno sam upitala. Pokušala sam da otresem njegovu ruku, ali su se njegovi prsti ukopali u moje mišice kao zubi klopke.

„Šta je sa mnom? Re i u ti šta je sa mnom, kad ve ho eš da znaš!", rekao jeć ć ć ć kroz stegnute zube. „Umoran sam od tvog neprestanog dokazivanja da nisi engleski špijun. Dosta mi je toga da moram da te pazim neprestano u strahu od slede eć gluposti koju eš pokušati. I pun mi je kantar ljudi koji ho e da me nateraju dać ć gledam kako te siluju! Nisam u tome nimalo uživao!"

,,A misliš da sam ja uživala?", vikala sam. „Pokušavaš da zvu i kao da sam jač kriva za to?!" Na to me je malo protresao.

„To jeste tvoja krivica! Da si samo ostala tamo gde sam te ostavio jutros, to se nikad ne bi desilo! Ali ne, ne eš ti mene da slušaš, ja sam ti samo muž, šta te brigać za mene? Zabila si u tu svoju glavu da radiš kako ti se prokleto prohte, i slede e štoć znam, nalazim te na le ima sa podignutim suknjama, i najgori ološ u zemlji me uđ đ tvojim nogama, samo što te ne uzme pred mojim o ima!" Njegov škotski naglasak,č obi no jedva primetan, postajao je sve izraženiji svake sekunde, siguran znak da ječ izba en iz takta, ako mi je uopšte trebao još neki dokaz za to.č

Do toga asa smo se našli skoro nos do nosa, vi u i jedno drugom u lice. Džejmič č ć je bio crven od besa, a ose ala sam da se i meni krv penje u lice.ć

„Sam si kriv što si me ignorisao i sumnji io sve vreme! Rekla sam ti istinu koč sam! I rekla sam ti da ne postoji opasnost da idem s tobom, ali da li ti pomišljaš da slušaš mene? Ne! Ja sam samo žena, zašto bi uopšte obra ao pać žnju šta govorim?

Zene su sposobne samo da rade kako im se kaže, i slušaju nare enja, i popustljivođ sede skrštenih ruku, ekaju i da se muškarci vrate i kažu im šta da rade!"č ć

On me je opet protresao, nesposoban da se kontroliše.,A da to nisi uradila, ne bi došla u situaciju da bežiš, sa stotinu Crvenih mundira

koji te gone! Pobogu, ženo, nisam znao da li da te zadavim ili da te bacim na zemlju i izudaram te da ne znaš za sebe, ali, Isusa mi, ho u nešto da ti uradim."ć

Na to sam odlu no pokušala da ga šutnem u jaja. Izbegao je, i zaglavio kolenoč medu moje noge, efikasno spre avaju i dalje pokušaje.č ć

„Pokušaj to još jednom i zveknu u te da ti sve zvoni u ušima", zarežaoćje-

„Ti si grubijan i budala", dahtala sam, pokušavaju i da izvu em ramena koja mi jeć č stezao. „Da li misliš da sam namerno otišla da me uhvate Englezi?"

„Mislim da si to uradila namerno, da mi vratiš za ono što se desilo na proplanku!"Pala mi je vilica.„Na proplanku? Sa engleskim dezerterima?"„Aha! Misliš da sam trebao da te zaštitim tamo, i u pravu si. Ali, nisam mogao;

morala si to da u iniš sama, i sada me teraš da platim za to namerno stavljaju ič ć sebe, moju ženu, u ruke oveka koji mi je prolio krv!"č

„ Tvoju ženu! Tvoju ženu! Nije tebe briga za mene nimalo! Ja sam samo tvoja svojina; tebi je to važno samo zato što misliš da pripadam tebi, i ne možeš da podneseš da neko uzme ono što tebi pripada!"

„Ti zaista pripadaš meni", urlao je, zabijaju i prste u moja ramena kao šiljke. „1ć jesi moja žena, dopadalo ti se to ili ne!"

„To mi se ne svi a! Ne svi a mi se nimalo! Ali to nije važno, zar ne? Dok godđ đ sam tu da ti zgrejem postelju, briga tebe šta ja mislim i kako se ose am! To je sveć što je žena za tebe - nešto u šta eš zabiti doku kada te potera!"ć

Na to mu je lice samrtno ubledelo i po eo je da me trese ozbiljno. Glava mi seč žestoko cimala i zubi su škljocali jedni o druge, tako da sam bolno ugrizla jezik.

„Pusti me!", vikala sam. „Pusti me, ti" - namerno sam koristila re i dezerč tera Harija, pokušavaju i da ga povredim - „ti rasplodno kopile!" Pustio me je i odmakaoć se za korak, a o i su mu bile užarene.č

„Ti, kurvo prljavog jezika! Ne eš tako da govoriš meni!"ć„Govori u kako ho u! Ne možeš da mi nare uješ šta da radim!"ć ć đ„Izgleda da ne mogu! Ti radiš kako ti se prohte, bez obzira na to koga povre uješđ

time, zar ne? Ti sebi na, svojeglava..."č„To je tvoj prokleti ponos pogo en!", vikala sam. „Spasla sam nas oboje od onihđ

dezertera na proplanku, i to ne možeš da podneseš, je 1' tako? Samo si stajao tamo! Da nisam imala onaj nož, sada bismo oboje bili mrtvi!"

Dok nisam izgovorila'te re i, nisam imala predstavu da sam bila besna na njegač što nije uspeo da me zaštiti od engleskih dezertera. U nekom racionalnijem raspoloženju, to mi nikad ne bi palo na pamet. Nije bila njegova greška, rekla bih. Baš sre a što sam imala onaj nož, rekla bih. Ali sam sada shvatila da sam, bilo to ferć ili ne, bilo racionalno ili ne, ipak nekako ose ala da je njegova odgovornost da meć zaštiti, i da je tu podbacio. Možda zato što se on o ito tako ose ao.č ć

Stajao je besno me gledaju i, dah u i od emocija. Kada je progovorio opet, glasć ć ć mu je bio dubok i ispresecan od strasti.

„Jesi li videla onaj stub u dvorištu utvr enja?" Kratko sam klimnula.đ„Pa, ja sam bio vezan za taj stub, vezan kao životinja, i bi evan dok mi je krvč

liptala! Ožiljke od toga u nositi dok sam živ. Da nisam imao avolsku sre u ovogć đ ć

popodneva, to je najmanje što bi mi se desilo. Verovatnije je da bi me bi evali, pač onda obesili." Progutao je s mukom, i nastavio.

„Znao sam to, i nisam oklevao ni sekundu da u em na to mesto za tobom, ak iđ č misle i da bi Dugal mogao biti u pravu! Znaš li gde sam dobio pištolj koji samć koristio?" Obamrlo sam odmahnula glavom, a moj bes je po eo da jenjava. „Ubioč sam stražara blizu zida. Pucao je na mene; zato je kubura bila prazna. Promašio me je i ubio sam ga bodežom; ostavio sam da mu viri iz grudi kada sam uo tvoj krik.č Ubio bih desetoricu da do em do tebe, Kler." Glas mu se slomio.đ

,,A kada si kriknula, otišao sam do tebe, naoružan samo praznim pištoljem i sa ove dve ruke." Džejmi je sada govorio malo staloženije, ali su mu se u o ima jošč uvek videli bol i bes. Ja sam utala. Izba ena iz takta užasom svog susreta sać č Randalom, nisam uopšte cenila o ajni ku hrabrost koja gaje dovela u tvr avu zač č đ mnom.

On se naglo okrenuo, oborenih ramena.,,U pravu si", rekao je tiho. „Aha, sasvim si u pravu." Iznenada je bes nestao iz

njegovog glasa, zamenio ga je neki ton koji nikad ranije nisam ula od njega, ak ič č pri krajnjem fizi kom bolu.č

„Moj ponos je povre en. A moj ponos je otprilike jedino što mi je ostalo." Osloniođ se podlakticama na grubu koru bora i pustio da mu glava padne na njih, iscrpljen. Glas mu je bio tako tih da sam ga jedva ula.č

„Creva mi kidaš, Kler."Nešto vrlo sli no onome što se dešavalo mojima. Oprezno sam stala iza njega.č

On se nije pomerio, ak ni kada sam ga obgrlila oko struka. Položila sam obraz nač njegova iskrivljena leda. Košulja mu je bila vlažna, znoj ju je natopio od snage njegove strasti, i drhtao je.

„Izvini", jednostavno sam rekla. „Molim te, oprosti mi." Tada se okrenuo, da me vrsto zagrli. Osetila sam kako njegovo drhtanje pomalo popušta.č

„Oprošteno ti je, devojko", kona no je promrmljao meni u uvo. Puštaju i me,č ć pogledao je dole u mene, otrežnjen i formalan.

„Izvini i ti", kazao je. „Traži u tvoj oproštaj za ono što sam rekao; bio samć povreden i rekao sam i ono što ne mislim. Ho eš li i ti meni oprostiti?" Posle njegovihć poslednjih re i, ose ala sam da jedva i ima šta ja da opraštam, ali sam klimnula ič ć pritisla njegove šake.

„Oprošteno."U prijatnijem utanju, opet smo uzjahali. Put je sada dugo išao pravo, i dalekoć

napred sam videla mali oblak prašine koji mora da su napravili Dugal i njegovi ljudi.Džejmi je opet bio uz mene; držao me je jednom rukom dok smo jahali i ose alać

sam se sigurnije. Ali je i dalje postojao slabašan ose aj povredenosti i stegnutosti;ć stvari još nisu zacelile izme u nas. Oprostili smo jedno drugom, ali su naše re i iđ č dalje lebdele u se anju, nisu se dale zaboraviti.ć22Obra uničDo Dunesburija smo stigli tek kad se dobro smra ilo. Bila je to ko i- jaška postajač č pristojne veli ine tako da je, na sre u, imala gostionicu. Dugal je nakratko zažmurioč ć od bola dok je pla ao gostioni aru; treć č balo je nešto više srebra da se osigura utanjeć o našem prisustvu.

Srebro je, ipak, osiguralo i izdašnu ve eru, sa puno piva. Uprkos hrani, ve era ječ č prošla u lošem raspoloženju, uglavnom se jelo u tišini. Sede i tamo u svojojć uništenoj haljini, umereno pokrivenom Džejmijevom rezervnom košuljom, bila sam o ito u nemilosti. Izuzev Džejmija, muškarci su se ponašali kao da sam potpunoč

nevidljiva, a ak i Džejmi nije radio ništa više sem da s vremena na vreme gurneč hleb i meso u mom pravcu. Laknulo mi je kada smo kona no pošli gore u našu sobu,č iako je bila mala i pretrpana.

Uz uzdah sam se sru ila na krevet, ne obra aju i pažnju na to u kakvom je stanjuč ć ć posteljina.

„Crkla sam. Ovaj dan je bio dug."„Aha, tako je." Džejmi je olabavio kragnu i manžetne i otkop ao kaiš za ma , alič č

se nije ni pomerio da se skine dalje. Povukao je kaiši sa korice ma a i presavio ga,ć č zamišljeno savijaju i kožu.ć

„Do i u krevet, Džejmi. Šta ekaš?"đ čDošao je i stao kraj kreveta, blago njišu i kaiš napred-nazad.ć„Pa, devojko, plašim se da nešto moramo da sredimo izme u nas pre nego štođ

zaspimo no as." Osetila sam nagli udar strepnje.ć„Šta to?"Nije odmah odgovorio. Namerno ne sedaju i na krevet kraj mene, privuć kao je

stolicu i seo licem u lice prema meni.„Da li uvi aš, Kler", tiho je rekao, „da smo svi mi bili blizu toga da pogi- nemođ

ovog popodneva?"Gledala sam dole u kilt, posti ena. „Da, znam. Moja greška. Izvini."đ„Aha, zna i to uvi aš", kazao je. „Da li znaš, da je neki muškarac me u namač đ đ

napravio nešto takvo, doveo ostale u opasnost, verovatno bi mu od- sekli uši, ili bi bio bi evan, ako ga ne bi ubili na licu mesta?" Od toga sam pobledela.č

„Ne, nisam znala."„Pa, znam da nisi upoznata sa našim obi ajima, i to mu do e ko nekakvoč đ

opravdanje. Pa ipak, rekao sam ti da se kriješ, i da si tako postupila, ovo se nikad ne bi desilo. Sada e nas Englezi tražiti na sve strane; mora emo da se krijemo prekoć ć dana i putujemo no u."ć

Zastao je. „A što se kapetana Randala ti e... pa, to je ve nešto drugo."č ć„On e naro ito tražiti tebe, ho u da kažem, sada kada zna da si ovde?" On jeć č ć

odsutno klimnuo, gledaju i u vatru.ć„Aha. On... to je nešto li no za njega, znaš?"č„Toliko mi je žao, Džejmi", rekla sam. Džejmi je to odbacio mahanjem ruke.„Eh, da sam samo ja pogo en time, ne bih rekao više ni re . Mada, kad veđ č ć

razgovaramo", presekao me je pogledom, „re i u ti da me je bezmalo ubilo da vidimć ć onu zver s rukama na tebi." Opet je pogled skrenuo ka vatri, natmureno, kao da ponovo proživljava popodnevna zbivanja.

Pomislila sam da mu kažem za Randalove... teško e, ali sam se plašila da uć ć time napraviti više štete nego koristi. O ajni ki sam želela da zagrlim Džejmija ič č molim ga da mi oprosti, ali se nisam usu ivala da ga dotaknem. Posle dugogđ trenutka utanja, on je uzdahnuo i ustao, lupkaju i kaišem po butini.ć ć

„Pa, onda", rekao je. „Najbolje da nastavimo s tim. Napravila si poveliku štetu krše i moje naredbe, i kazni u te zbog toga, Kler. Pamtiš li šta sam ti rekao kadać ć sam te jutros ostavio?" Zapamtila sam dobro, pa sam se brzo bacila preko kreveta, tako da su mi le a bila pritisnuta o zid.đ

„Kako to misliš?"„Znaš sasvim dobro kako mislim", rekao je odlu no. „Klekni kraj kreveta i podignič

suknju, devojko."„Ne pada mi na pamet da to uradim!" Uhvatila sam se dobro za stub kreveta sa

obe ruke i otpuzala još dublje u ugao.

Džejmi me je na trenutak posmatrao skupljenim o ima, smišljaju i šta sle- de eč ć ć da u ini. Palo mi je na pamet da ne postoji baš ništa što ga može spre iti da u ini sač č č mnom šta god ho e; teži je od mene bar trideset kilograma. Onćse na kraju resio pre za pri u nego za akciju, i pažljivo je položio kaiš u stranu preč nego što je dopuzao po posteljini da sedne kraj mene.

„Sad, Kler...", po eo je.č„Rekla sam da mi je žao!", izletelo mi je. „1 jeste. Nikada ne u nešto sli no višeć č

napraviti!"„Pa, u tome je poenta", kazao je polako. „Možda ho eš. A to je zato što stvari neć

shvataš onako ozbiljnim kakve jesu. Dolaziš odnekud gde je sve lakše, pretpostavljam. Nije životno pitanje tamo odakle si, da prekršiš nare enje i stvariđ uzmeš u svoje ruke. U najgorem slu aju, možda e nekom biti neprijatno, ili e mu toč ć ć malo dosa ivati, ali verovatno niko ne e zbog toga stradati." Posmatrala sam prsteđ ć kako motaju sme u kariranu tkaninu njegođ vog kilta dok je sre ivao misli.đ

„Živa je istina da bezazleni postupak može imati veoma ozbiljne posledice na mestima i u vremenima kao što su ova - naro ito po oveka poput mene." Potapšaoč č me je po ramenu, vide i da sam blizu suza.ć

„Znam da nikada ne eš dovesti u opasnost mene ili nekog drugog na- merno. Alić možeš to lako napraviti nenamerno, kao što si u inila danas, jer mi još ne veruješč zaista kada ti kažem da su neke stvari opasne. Navikla si da misliš za sebe, i ja znam", pogledao me je iskosa, „da nisi naviknuta da puštaš muškarca da ti kaže šta da radiš. Ali moraš se tome nau iti, za dobro svih nas."č

,,U redu", rekla sam polako. „Razumem. U pravu si, naravno. U redu; sledi uć naredbe, ak i ako se ne slažem s njima."č

„Dobro." Ustao je i pokupio kaiš. „A sad, silazi s kreveta i da završimo s tim."Vilica mi je pala od uvredenosti. „Šta?! Rekla sam da u poštovati tvoje naredbe!"ćUzdahnuo je, obeshrabren, a onda opet seo na stolicu. Pogledao me je pravo u

o i.č„Sad, slušaj. Ti me razumeš, kažeš, i ja ti verujem. Ali postoji razlika izme u togađ

kada nešto razumeš mozgom i kada to stvarno znaš, dole duboko." Klimnula sam glavom, nesigurno.

,,U redu. Sada u morati da te kaznim, i to iz dva razloga: prvi je, tako da toć zaista znaš." Iznenada se nasmešio. „Mogu da ti kažem iz li nog iskustva da teč dobro lupanje tera da stvari razmatraš u ozbiljnijem svedu." vrš e sam se uhvatilaČ ć za krevet.

„Drugi razlog su", nastavio je, „drugi ljudi. Primetila si kakvi su bili ve eras?"č Jesam; bilo je toliko neprijatno za ve erom da mi je bilo drago da pobegnem u sobu.č

„Postoji nešto što se zove pravda, Kler. U inila si nažao svima njima, i mora ešč ć da patiš zbog toga." Duboko je udahnuo. „Ja sam ti muž; moja je dužnost da se pobrinem za to, i to nameravam da u inim."č

Imala sam ozbiljne primedbe na taj predlog na više nivoa. Kakva god da je pravda ove situacije - a morala sam da priznam da je bar delom na njegovoj strani - moj ose aj dostojanstva bio je duboko povreden na pomisao da dobijem batine, odć bilo koga i iz bilo kog razloga.

Ose ala sam se duboko izdanom što ovek u koga sam se uzdala kao u oveka,ć č č zaštitnika i ljubavnika, namerava da mi uradi nešto takvo. A moj ose ajć samoo uvanja bio je nemo užasnut od pomisli da se izložim na milost i nemilostč nekoga ko vitla ma em od šest kilograma kao da je perce.č

„Ne u ti dozvoliti da me tu eš", rekla sam odlu no, vrsto se drže i za krevet.ć č č č ć

,,Oh, ne eš?" Podigao je crvenkaste obrve. „Pa, re i u ti, devojko, sumć ć ć njam da se mnogo pitaš oko toga. Ti si mi žena, dopadalo ti se to ili ne. Ako ho u da tić slomim ruku, ili da te hranim isklju ivo hlebom i vodom, ili da te zaklju am u ostavuč č danima - a nemoj misliti da me ne izazivaš i za takvo nešto — mogao bih to da uradim, a da ne pominjemo da ti zgrejem guzicu."

„Vrišta u!"ć„Verovatno. Ako ne pre, sigurno tokom toga. O ekujem da e te uti na susednojč ć č

farmi; imaš dobra plu a." Odvratno se nasmešio i pošao preko kreveta ka meni.ćOtrgao mi je prste uz nešto problema, pa me vrsto povukao, vuku i me poredč ć

kreveta. Šutirala sam ga u cevanice, ali nisam pri inila nikakvu štetu, pošto nisamč imala cipele na nogama. Brundaju i pomalo, uspeo je da me okrene licem nadole nać krevet i zavrnuo mi je ruku da me tamo zadrži.

„Mislim to da uradim, Kler! Sad, ako eš da saraduješ, smatra emo da je ra unć ć č podmiren tucetom udaraca."

,,A ako ne sara ujem?" Glas mi je drhtao. On je dohvatio kaiš i lupio njim o svojuđ nogu što je gadno pljesnulo.

„Onda u ti kolenom pritisnuti leda i tu i te dok mi se ruke ne umore, ać ć upozoravam te, ti eš se od toga umoriti znatno pre mene."ć

Odsko ila sam od kreveta i okrenula se da budem licem ka njemu, steč gnutih pesnica.

„Varvarine jedan! Ti... sadisto!", besno sam šištala. „Radiš to zbog sopstve- nog užitka! Nikada ti to ne u zaboraviti!" Džejmi je zastao, savijaju i kaiš.ć ć

Odgovorio je ravno, „Nisam znao šta je sadista. I oprosti u ti za ovo poć podne, a valjda i ti meni, im budeš opet mogla da sedneš."č

,,A što se mog užitka ti e..." Usna mu se zakrivila. „Rekao sam da moram da teč kaznim. Nisam rekao da u u tome uživati." Savio je prst prema meni.ć

„Dodi."Oklevala sam da napustim uto ište sobe narednog jutra, pa sam se zamlač ivalać

okolo, vezuju i i odvezuju i trake i etkaju i kosu. Nisam razgovarala sa Džejmijemć ć č ć od prethodne no i, ali je on primetio moje oklevanje i terao me da si em sa njim nać đ doru ak.č

„Ne treba da strahuješ od susreta s ostalima, Kler. Malo e te zadirkivati,ć verovatno, ali ne e biti gadno. Bradu gore." Gurnuo me je ispod brade, a ja sam gać ugrizla za šaku, oštro ali ne duboko.

„Ooh!" Trgao je prste nazad. „Pažljivo, devojko; ne znaš gde su bili." Ostavio me je, kiko u i se, i sišao na doru ak.ć ć č

Lako je njemu da bude raspoložen, razmišljala sam sa gor inom. Ako je to bilač osveta koju je hteo prethodne no i, dobio ju je.ć

Bila je to veoma neprijatna no . Moja neodlu na saglasnost trajala je samo doć č prvog goru eg pljeska kože po mesu. Zatim je usledila kratka i žestoka borba, koja jeć Džejmija ostavila sa krvavim nosom, tri slatka udubljenja na jednom obrazu i duboko ugrizenim zglavkom. Nije za u enje, ja sam zavrč đ šila napola ugušena u masnom kiltu sa kolenom u le ima, prebijena tako da sam za dlaku preživela.đ

Ispostavilo se da je Džejmi, prokleta da mu bude crna škotska duša, bio u pravu. Ljudi su bili uzdržani u pozdravljanju, ali prili no prijateljski nastroč jeni; neprijateljstvo i prezir od prethodne ve eri su nestali.č

Dok sam sipala jaja za šankom, Dugal je prišao i o inski mi spustio ruku nač ramena. Njegova brada me je golicala po uvu dok je brundao u poverenju.

„Nadam se da Džejmi nije bio pregrub prema tebi sino , devojko. Zvuć alo je kaoč da te ubija, u najmanju ruku."

Žestoko sam pocrvenela i okrenula se da me ne vidi. Posle Džejmije- vih užasnih napomena, rešila sam da usta držim vrsto zatvorena dok to ne pregrmim. Ipak,č kada je kažnjavanje po elo, kladim se da ni sfinga ne bi ostala nema da se našla nač pogrešnom kraju kaiša kojim mlati Džejmi Frejzer.

Dugal se okrenuo da zovne Džejmija, koji je sedeo za stolom i jeo hleb i sir. „Hajde sad, Džejmi, nije bilo nužno da maltene ubiješ devojku. Nežno podse anje bić vršilo posao." Potapšao me vrsto po zadnjici da pokaže na šta misli, od ega samč č se štrecnula i besno ga pogledala.

„Zadnjica u plikovima nije nikad nikome trajno škodila", rekao je Murtag preko zalogaja hleba.

„Nije, zaista", rekao je Ned, smeše i se. „Dodi i sedi, devojko."ć„Staja u, hvala vam", rekla sam ponosno, na šta su svi zaurlali od smeha. Džejmić

je pazio da nam se ne sretnu pogledi, ve je studiozno seckao komad sira.ćBilo je još dobronamernog podbadanja tokom dana, i svaki ovek je nač pravio

nekakav izgovor da me potapše po zadnjici glume i saose anje. Sve u svemu je,ć ć me utim, bilo podnošljivo, i gun avo sam po ela da razmatram da je možda Džejmiđ đ č bio u pravu, mada sam i dalje htela da ga zadavim.

Pošto sedenje uopšte nije dolazilo u obzir, zaposlila sam se tokom jutra malim obavezama kao što su porubljivanje i zašivanje dugmadi, što se moglo raditi kraj prozora, uz izgovor da je potrebno svetio za rad sa iglom. Posle ru ka koji samč pojela stoje i, svi smo otišli u svoje sobe na odmor. Dugal je rešio da e sa ekati dać ć č sasvim smrkne da bi pošao ka Bargrenanu, slede oj stanici našeg putovanja. Džejmić me je otpratio do naše sobe, ali sam mu vrata oštro zatvorila u lice. Neka opet spava na podu.

Bio je prili no takti an prethodne no i, kada je zakop ao kaiš i napustio sobu neč č ć č govore i ništa odmah nakon što je završio. Vratio se posle jednog sata, kada samć ugasila svetio i otišla u krevet, ali je imao dovoljno razuma da ne pokušava da legne pored mene. Nakon što je piljio u mrak gde sam ležala nepomi no, uzdahnuo ječ duboko, umotao se u svoj ogrta i legao na pod blizu vrata.č

Bila sam i suviše besna i uznemirena i bilo mi je vrlo neudobno za spavanje, pa sam probdela ve i deo no i, naizmeni no misle i o onome što je Džejmi rekao ić ć č ć žele i da ustanem i šutnem ga tamo gde najviše boli.ć

Da sam bila objektivna, a za to nisam bila raspoložena, mogla bih da priznam da je bio u pravu kada je rekao da stvari ne prihvatam dovoljno ozbiljno. Grešio je, me utim, kada je rekao da je to zato što su stvari bile manje neizvesne tamo odakleđ sam došla — gde god da je to. Zapravo, pomislila sam, verovatno je istina suprotno.

Ovo je vreme za mene po mnogo emu još uvek bilo nestvarno; nešto izč pozorišnog komada ili maskenbala. U poredenju sa prizorima mehanizovanogmasovnog ratovanja odakle dolazim, male i kratke bitke koje sam videla — nekoliko ljudi naoružano ma evima i musketama - meni su izgledale pre živoč pisno nego zastrašuju e.ć

Imala sam problema sa-veli inom stvari. ovek ubijen musketom je poč Č djednako mrtav kao i neko ubijen minobaca em. Re je samo o tome da minobaca ubijač č č bezli no, uništavaju i desetine ljudi, dok musketu ispaljuje ovek koji može videti o ič ć č č onoga kog ubija. A to je ubistvo, inilo mi se, a ne rat. Koliko ljudi treba da bi seč napravio rat? Dovoljno, možda, da ne moraju da vide jedan drugog? A ipak, ovo je o ito bio rat - ili bar nešto stvarno ozč biljno - za Dugala, Džejmija, Ruperta i Neda.

ak je i mali pacoliki Murtag imao razloga za nasilje ve e od onog kojem je poČ ć prirodi bio sklon.

A šta je sa tim razlozima? Jedan kralj, a ne drugi? Hanoveri i Stjuarti? Za mene, to su bila samo imena na grafikonu zida u ionice. Šta su oni, u pore e- nju sač đ nezamislivim zlom Hitlerovog rajha? Valjda to nešto menja onima koji žive pod kraljevima, mada su meni razlike izgledale trivijalne. Pa opet, kada je pravo da se živi pod onim pod kojim se želi uopšte smatrano trivijalnim? Da li je borba da se izabere sopstvena sudbina manje vredna od nužnosti da se zaustavi veliko zlo? Iznervirano sam se premestila, bolno trljaju i zadnjicu. Besno sam pogledalać Džejmija, sklup anog na podu. Disao je ravnomerno, ali lagano; možda ni on neč može da spava. Nadala sam se da je tako.

Prvo sam bila sklona da celu ovu važnu nesre nu epizodu shvatim kao meć -lodramu; takve stvari se ne dešavaju u stvarnom životu. Prošla sam mnoge šokove otkad sam proletela kroz kamen, ali je najgori do sada bio ovo popodne.

Džek Randal, tako nalik Frenku i tako užasno razli it od njega. Njegovoč dodirivanje moje dojke je iznenada skovalo vezu izme u mog starog života i ovog,đ spajaju i moje zasebne stvarnosti treskom nalik gromu. A onda je tu bilo Džejmijevoć lice; njegovo lice, uko eno od straha u prozoru Randalove sobe, izobli eno besomč č kraj puta, zategnuto od bola na moje uvrede.

Džejmi. Džejmi je stvaran, stvarniji nego što mi je bilo šta ikad bilo, ak i Frenk ič moj život u 1945. godini. Džejmi, nežni ljubavnik i perfidni nitkov.

Možda je u tome deo problema. Džejmi mi je ispunio ula tako potpuno da ječ njegovo okruženje delovalo gotovo irelevantno. Ali nisam više mogla da priuštim sebi da ga ignorišem. Moja nepažnja ga je zamalo ubila ovog popod- neva, a stomak mi se prevrtao od pomisli da ga izgubim. Iznenada sam sela, nameravaju i da odem ić probudim ga i kažem mu da dode u krevet pored mene. Kada sam se elom težinomć spustila na rezultate njegovog ru nog rada, podjednako naglo sam se predomislila ič besno se bacila nazad na stomak.

Od no i provedene izme u napada besa i filozofije ostala sam iscrpljena.ć đ Prespavala sam celo popodne i obnevidela se dokotrljala na laku ve eru kada me č je Rupert probudio baš pre mraka.

Dugal je, nesumnjivo gicaju i se zbog troška, nabavio još jednog konja za mene.ć Bila je to zdrava životinja, mada neelegantne gra e, sa nežnim o ima i kratkom,đ č nakostrešenom grivom; istog asa sam ga nazvala i ak.č Č č

Nisam ra unala sa efektima dugotrajnog jahanja posle ozbiljnih batina.č Sumnji avo sam odmerila i kovo tvrdo sedlo, iznenada uvi aju i šta me eka.č Č č đ ć č Debeli ogrta je bu nuo na sedlo, i Murtagovo blistavo crno pacovsko oko mi ječ ć zavereni ki namignulo sa druge strane. Rešila sam da u bar patiti u ponosnomč ć utanju, pa sam natmureno isturila vilicu dok sam se pela u sedlo.ć

Izgleda da je postojala pre utna zavera galantnosti me u muškarcima; na smenuć đ su esto zastajali da se olakšaju, dozvoljavaju i mi da sjašem na nekoč ć liko minuta i u potaji protrljam bolnu zadnjicu. Tu i tamo bi neki predložio da stanemo da bismo pili vode, što je iziskivalo da i ja stanem, pošto je i ak nosio flaše s vodom.Č č

Truckali smo se tako nekoliko sati, ali je bol postupno postajao sve ja i, teraju ič ć me da se neprestano uspravljam u sedlu. Kona no sam oterala do avola ponosnoč đ pa enje — prosto moram da sjašem na neko vreme.ć

„Hoa!", rekla sam i ku i sjahala. Pretvarala sam se da ispitujem njegovo levoČ č kopito kada su se ostali konji zaustavili oko nas.

„Plašim se da je zaradio kami ak u potkovicu", lagala sam. „Izvukla sam ga, ali ječ bolje da neko vreme hodam, ne u da ga o opavim."ć ć

„Ne, ni slu ajno", kazao je Dugal. č „U redu, hodaj neko vreme, onda, ali neko mora da ostane s tobom. Na ovom putu jeste mirno, ali ne mogu da te ostavim da hodaš sama." Džejmi je sjahao istog trena.

„Ja u da idem s njom", tiho je rekao.ć„Dobro. Ne rastežite previše; moramo da stignemo u Bargrenan pre sva- nu a.ć

Znak Crvenog medveda; gazda je prijatelj." Uz mahanje, pokupio je ostale i oni su otišli dosta oštrim trkom, ostavljaju i nas u prašini.ć

Nekoliko sati mu enja u sedlu nije mi popravilo raspoloženje. Neka ga, nekač hoda sa mnom. Prokleta da sam ako u da razgovaram s njim, sadistić čkim, brutalnim grubijanom.

Nije izgledao naro ito brutalno po svedu dopola punog meseca koji se dizao, alič posle nekih pola sata po ela sam da se kre em znatno lakše.č ć

„Ose a eš se znatno bolje sutra", nehajno je komentarisao Džejmi. „Mada ti ne eć ć ć biti lako da sediš do preksutra."

„A šta tebe ini tolikim stru njakom?", planula sam na njega. „Da li toliko estoč č č biješ ljude?"

„Pa, ne", rekao je nimalo izazvan mojom reakcijom. „Ovo je prvi put da sam probao. Mada imam znatno iskustvo na drugom kraju."

„Ti?" Zinula sam u njega. Pomisao da bi iko krenuo kaišem na ovu grdosiju miši a i žila delovala je nezamislivo.ć

On se nasmejao mom izrazu lica. „Kada sam bio nešto manji, Sasenah. Voštili su mi zadnjicu više puta nego što sam mogao da prebrojim, izme u osme i trinaesteđ godine. Tada sam izrastao viši od oca, pa mu je postalo nezgodno da me savija preko pre ke ograde."č

„Tvoj otac te je tukao?"„Aha, uglavnom. I u itelj, naravno, i Dugal i jedan ili drugi stric povreč meno,

zavisno od toga gde sam bio i šta sam radio."Postajala sam sve zainteresovanija, uprkos svojoj rešenosti da ga ignori- šem.„A šta si to radio?"Opet se nasmejao, tihim ali zaraznim zvukom u mirnoj atmosferi no i.ć„Pa, ne mogu da se setim svega. Re i u ti da sam batine obi no zaslužio. Mislimć ć č

da me otac nikad nije tukao nefer, ako ništa drugo." Kora ao je u tišini jedan minut,č razmišljaju i.ć

„Mm. Da vidimo, jednom je bilo kamenovanje kokošaka, a jednom jahanje krava ime sam ih previše uznemirio da bi bile pomuzene, i onda kada sam pojeo savč

džem sa kola a i ostavio ih tako. Ah, i to što sam pustio konje time što sam ostavioč vrata štale nezabravljena, i što sam zapalio krov golu- barnika — to je bilo slu ajno,č to nisam uradio namerno - i što sam gubio udžbenike — to sam radio namerno — i..." Za utao je i slegao ramenima, a ja sam se nasmejala iako to nisam htela.ć

„Uobi ajene stvari. Naj eš e je, ipak, to bilo zato što sam otvarao usta kada suč č ć trebala da budu zatvorena."

Frknuo je zbog neke uspomene. „Jednom je moja sestra Dženi slomila bokal; ja sam je razbesneo zadirkuju i je, a ona je pogubila živce i bacila ga na mene. Kada jeć moj tata došao i hteo da zna ko je to uradio, ona je bila previše uplašena da nešto kaže, i samo je gledala u mene, o iju razroga enihč či uplašenih — ona ima plave o i kao i ja, samo lepše, sa crnim trepavicama okolo."č Džejmi je ponovo slegao ramenima. ,,U svakom slu aju, rekao sam ocu da sam ja toč u inio."č

„To je bilo vrlo plemenito s tvoje strane", rekla sam sarkasti no. „Mora da ti ječ sestra bila zahvalna."

„Aha, pa, možda i jeste. Samo je moj otac bio s druge strane otvorenih vrata sve vreme, i video je šta se ta no desilo. Zato je ona išibana jer je poč gubila živce i slomila bokal, a ja sam bi evan dvaput; jednom zato što sam je zadirkivao, a drugič put zbog laganja."

„To nije fer!" Rekla sam ozloje eno.đ„Moj otac nije uvek bio baš nežan, ali je obi no bio fer", hladnokrvno je kazaoč

Džejmi. „Rekao je da je istina istina, i da ljudi treba da preuzmu odgovornost za svoje postupke, u emu je bio u pravu." Pogledao me je iskosa.č

„Ali je rekao da je bilo dobrodušno od mene da preuzmem krivicu, pa iako je morao da me kazni, mogao sam da biram ho u li batine ili da odem u krevet bezć ve ere." Nasmejao se snuždeno, odmahuju i glavom. „Otac me je prili no dobroč ć č znao. Prihvatio sam batine bez pitanja."

„Ti si živi apetit na nogama, Džejmi", rekla sam.,Aha", složio se bez zlobe, „oduvek sam bio. I ti žderonjo", kazao je svom konju.

„Sa ekaj malo, kad zastanemo radi predaha." Cimnuo je uzde, odmič u i ljubopitljivuč ć njušku od izazovnih bokora trave duž puta.

„Aha, tata je bio fer", nastavio je, ,,i uvi avan u vezi sa tim, mada to sigurnođ nisam cenio u to vreme. Ne bi me terao da ekam batine; ako sam nešto zgrešio,č kažnjavan sam odmah — ili im bi on saznao za to. Uvek se trudio da znam za štač e me izlemati, i ako sam hteo da branim svoj stav, mogao sam."ć

Oh, zna i to si namerio, pomislila sam. Ti razoružavaju i spletkarošu. Nisamč ć verovala da me može na šarm naterati da odustanem od toga da mu izvadim utrobu prvom prilikom, ali može da proba.

„Da li si ikada pobedio u nekoj raspravi?", upitala sam.„Ne. To je obi no bilo sve jasno unapred, gde je optuženi osu en na osnovuč đ

onoga što je rekao. Ali mi je nekada kazna bila malo umanjena." Protrljao je nos.„Jednom sam mu rekao da mislim kako je tu enje sopstvenog sina najne-č

civilizovaniji na in ne ijeg odgajanja. Rekao mi je da imam razuma koliko i stubč č pored kog stojim, ako i toliko. Kazao je da je poštovanje prema starijimatemeljac civilizovanog ponašanja, i dok to ne nau im, bolje da se naviknem dač gledam u prste na nogama dok mi odrasli varvarski praše dupe."

Ovog puta sam se nasmejala sa njim. Na drumu je bilo mirno, sa onakvom tišinom koja nastaje kada si kilometrima od ma kog drugog. Onakvom tišinom kakvu je bilo teško na i u moje prenaseljeno vreme, kada su mašine proširile uticaj oveka,ć č tako da je jedan ovek mogao da pravi buku kao cela gomila. Jedini zvu i ovde bilič č su šuštanje biljaka, povremeno kreštanje neke no ne ptice i tiho trupkanje konjskihć kopita.

Sada sam hodala nešto lakše, pošto su zgr eni miši i po eli da se istežu odč ć č vežbe. Moj nadureni stav je takode malo popustio dok sam slušala Džejmijeve pri e,č sve duhovite i na sopstveni ra un.č

„Naravno da uopšte nisam voleo da dobijam batine, ali da sam imao izbora, radije bih da me tu e tata nego u itelj. Ve inom smo dobijali preko dlana prutom, uč č ć samoj školi umesto iza nje. Otac je rekao da, ako me izudara po ruci, ne u biti uć stanju da ništa radim, a ako mi izlupa dupe bar ne u biti u iskušenju da sedim ić len arim."č

„Obi no smo imali drugog u itelja svake godine; nisu trajali dugo — u več č inić slu ajevi bi postajali farmeri ili odlazili u bogatije krajeve. U itelji su loše pla eni,č č ć uvek su tako mršavi i izgladneli. Jednom sam imao jednog debelog, i nikako nisam mogao da poverujem da je u itelj; izgledao je kao prerušeni pop." Pomislila sam nač debeljuškastog oca Bejna i složila se osmehom.

„Jednog naro ito pamtim jer bi te taj naterao da stojiš pred razredom sač ispruženom rukom, a onda bi on naduga ko držao lekcije o tvojim greškama preč nego što po ne, a zatim bi nastavio da pri a i izme u udaraca. Ja bih tako stajao sač č đ ispruženom rukom, pate i, i samo bih se molio da prekine da naklapa i da pre e nać đ posao pre nego što izgubim svu hrabrost i zapla em."č

„ ini mi se da je to od tebe i hteo", rekla sam, saose aju i iako to nisam htela.Č ć ć,,Oh, da", prozai no je odgovorio. „Mada mi je trebalo vremena da to shvatim. Ač

kad sam kona no shvatio, kao i obi no nisam umeo da usta držim zatvorena."č č Uzdahnuo je.

„Šta se desilo?" Do tog vremena sam ve sasvim zaboravila da budem besna.ć„Pa, digao me jednog dana - dosta toga sam dobijao jer nisam mogao desnom

rukom da pišem kako valja, ve sam nastavljao levom. Zviznuo me je tri puta -ć potrošivši skoro pet minuta za to, kopile jedno — i nastavljao je da mi drži pridike kako sam glup, lenj, tvrdoglavi klipan dok me ne udari opet.Ruka me je žestoko pekla jer je to bilo drugi put tog dana, i plašio sam se jer sam znao da u dobiti gadne batine kada odem ku i — to je bilo pravilo; ako bih dobioć ć batine u školi, dobio bih druge odmah im dodem ku i jer je moj otac školovanječ ć smatrao važnim - u svakom slu aju, pogubio sam živce." Leva šaka mu seč nenamerno skupila oko uzdi, kao da štiti osetljivi dlan.

Zastao je i pogledao me. „Retko gubim živce, Sasenah, i obi no zažalim kad seč to desi." To je, pomislila sam, nešto najbliže izvinjenju što u dobiti.ć

„Da li si zažalio tog puta?"„Pa, stegao sam pesnice i besno ga pogledao - bio je visok, koš at tip, moždač

dvadeset godina star, mada je meni delovao prili no staro — i rekao sam „Ne plašimč se tebe, i ne možeš da me nateraš da zapla em, koliko god me jako udarao!"č Duboko je udahnuo i polako ispuštao dah. „Verovatno je bila pogrešna procena da mu to kažem dok još drži kaiš."

„Nemoj mi re i", kazala sam. „Pokušao je da dokaže da nisi u pravu."ć,,Oh, da, pokušao je." Džejmi je klimnuo glavom, glava mu je bila tamna prema

obla nom nebu. U glasu mu se ose alo neko sumorno zadovoljstvo kada ječ ć izgovorio ono „pokušao je".

„Zna i, nije uspeo?"čupava glava se klatila napred-nazad. „Nije. Bar nije uspeo da me natera daČ

zapla em. Mada me je sigurno naterao da zažalim što nisam o utao."č ćZastao je na trenutak, okre u i se licem prema meni. Obla ni pokriva se na asć ć č č č

razišao i svetio je dotaklo ivice njegove vilice i obraza, pa je izgledao kao pozla en,ć nalik Donatelovim arhandelima.

„Kada ti je Dugal opisivao moj karakter, pre ven anja, da li ti je slu ajno pomenuoč č da sam ponekad malo tvrdoglav?" Kose o i su blesnule, više Luci- ferove negoč Mihajlove.

Nasmejala sam se. „To je vrlo nežan opis. Koliko se se am, rekao je da suć Frejzeri tvrdoglaviji od kamena, a da si ti najgori slu aj. Zapravo", rekla sam, pomaloč kiselo, ,,i sama sam videla ponešto od toga."

Smeškao se dok je vodio konja oko duboke bare na putu, povla e i uzdu i mogč ć konja.

„Mmf, pa, ne u re i da je Dugal pogrešio", kazao je, kada je izbegao opasnost.ć ć „Ali ako sam tvrdoglav, tome pristupam iskreno. Moj otac je bio sasvim isti, i ponekad bismo uleteli u sva u iz koje se ne bismo raspetljali bez primene sile, obi no tako štođ č bih se ja savio preko pre age ograde."č

Iznenada je ispružio ruku da dohvati uzdu mog konja, kada je životinja uzmakla i zarzala. „Hej! ut'! Stad, mo dhu!" Njegov konj, manje preplašen, samo se trgao iČ nervozno zabacivao glavu.

„Šta je to?" Nisam mogla da vidim ništa, uprkos krpicama mese ine koje suč šarale drum i polje. Pred nama je bio neki borik, i konji kao da nisu hteli da mu pri u.đ

„Ne znam. Ostani ovde i uti. Uzjaši svog konja i drži mog. Ako ti dovi- knem,ć puštaj uzde i beži." Džejmijev glas je bio tih i nehajan, umirivao je i mene i konje. Prigušeno je konju podviknuo „Sguir!" i pljesnuo ga po vratu da ga natera bliže meni, pa se stopio sa cestarom, drže i ruku na nožu.ć

Naprezala sam o i i uši da bih razaznala šta je to zabrinulo konje; preme- štali suč se i gazili, uznemireno mrdaju i ušima i repovima. Oblaci su se do sada razbili ić otplovili na no nom vetru, ostavljaju i samo razbacane tragove ispred briljantnogć ć meseca. Uprkos njegovoj svetlosti, ništa nisam uspevala da vidim na drumu ispred nas, niti u prete em boriku.ć

Izgledalo je da su sati kasni i put neprofitabilan za drumske razbojnike, ma koliko da su retki u Hajlendsu; premalo je bilo putnika da bi zasede imale opravdanje.

Borik je bio mra an, ali ne tih. Borovi su zavijali za sebe, milioni iglica suč poigravali na vetru. Vrlo staro drve e, borovi, jezivi zbog velikog mraka.ć Golosemenice, sa šišarkama i semenom koje raznosi vetar, starije i istrajnije od mekolisnih hrastova i jasika nežnih grana. Prikladan dom za Rupertove utvare i zle duhove.

Samo ti, ljutito sam rekla sebi, možeš da navedeš sebe da se uplašiš drve a.ć Mada, gde li je Džejmi?

Ruka koja me je uhvatila za butinu naterala me da ciknem kao iznena eni slepiđ miš; prirodna posledica pokušaja da vrisneš kada ti je srce u ustima. Nerazumno besna zbog svog iracionalnog straha, zamahnula sam na njega, šutiraju i ga u grudi.ć

„Da mi se nisi tako prikradao!"„Pst", kazao je, „po i sa mnom." Neelegantno me je svukao iz sedla i na brzinuđ

privezao konje, koji su u nelagodi rzali za nama kada me je poveo u visoku travu.„Sta je to?" šištala sam, slepo se sapli u i o korenje i kamenje.ć ć„Tišina. uti. Gledaj dole i pazi na moje noge. Stani gde i ja, i zaustavi se kad teĆ

dotaknem."Polako i manje-više ne ujno, uspeli smo da stignemo do ruba borika. Podč

drve em je bilo mra no, samo mrvice svetla su se probijale do razbacanih etinać č č pod našim nogama. ak ni Džejmi nije mogao ne ujno da hoda po tome, ali seČ č šuškanje tih iglica gubilo u šuškanju zelenih nad nama.

Pojavio se otvor, masa granita koja se dizala sa površine šume. Tu me je Džejmi stavio pred sebe, vode i moje ruke i noge da se popnem na kosinu brežuljka. Nać njegovom vrhu je bilo dovoljno mesta da legnemo na stomak, jedno pored drugog. Džejmi je približio usta mom uvu, jedva dišu i. „Deset metara napred, s desneć strane. Na istini. Da li ih vidiš?"č

Kada sam ih spazila, mogla sam i da ih ujem. Vukovi, mali opor, njih moždač č osam ili deset. Nisu zavijali, ne ovi. Plen je ležao u senci, tamna fleka s podignutim nogama, tanka kao prut, i podrhtavao od zuba koji su kidali meso. Samo bi se povremeno ulo tiho režanj e i cika kada bi mladun e bilo oterano od zalogaja nekogč č odraslog, i zadovoljni zvu i jela, krckanja i pucanja kostiju.č

Kada su mi se o i bolje privikle na mese inom prošaranu scenu, uspela sam dač č spazim nekoliko upavih prilika opruženih ispod drve a, sitih i mirč ć nih. Komadi sivog krzna bi sinuli tu i tamo, dok su se oni još kod lešine gurali i nadvla ili oko finijihč komada koje su prevideli oni koji su se ve najeli.ć

Iznenada se u snopu svetla pojavila široka glava s žutim o ima, na uljenih ušiju.č č Vuk je ispustio tih, užurbani zvuk, nešto izme u cviljenja i režanja, a zatim je usledilađ iznenadna tišina dole pod drve em.ć

Pogled šafranskih o iju kao da je bio fiksiran na moje o i. U stavu živoč č tinje nije bilo straha, ni znatiželje, samo obazriva potvrda. Džejmijeva šaka na mojim le imađ me je upozoravala da ne mrdam, mada nisam ni ose ala želju da bežim. Mogla samć da ostanem pogleda ukrštenog sa vu jim satima, ini mi se, ali je ona - bila samč č sigurna da je ženka, mada ne znam po emu - mahnula jednom ušima, kao da meč proglašava nevažnom, pa se opet nagnula nad obrok.

Posmatrali smo ih nekoliko minuta, mirne po razbacanom svetlu. Kona no ječ Džejmi dao znak da je vreme da po emo, dodirnuvši mi rame.đ

Držao je šaku na mojoj mišici da bi me pridržavao dok smo se vra ali kroz drve eć ć ka putu. To je prvi put da sam ga svojevoljno pustila da me dotakne otkad me je spasao iz Fort Vilijama. I dalje o arani prizorom vukova, nismo mnogo govorili, alič smo opet po eli da se prijatno ose amo jedno sa drugim.č ć

Dok smo hodali, imaju i u vidu pri e koje mi je ispri ao, nisam mogla da se neć č č divim poslu koji je obavio. Bez ijedne re i direktnog objašnjenja ili izvinjenja, uspeo ječ da mi uputi nameravanu poruku. Pruži u ti pravdu, glasila je, onakvu kakvoj su meć u ili. I pružio sam ti sažaljenje, koliko samčmogao. Iako te ne mogu poštedeti bola i poniženja, na dar sam ti dao svoje bolove i poniženja, da bi lakše podnela svoje.

„Da li ti je puno smetalo?", naglo sam upitala. „Da dobijaš batine, ho u da kažem.ć Da li si to lako preboleo?"

Malo je stegao moju šaku pre nego što ju je pustio.„Ve inom sam zaboravljao onog asa kad se završi. Osim poslednje prić č like; to je

potrajalo."„Zašto?"„Ah. Bilo mi je šesnaest godina, kao prvo, i bio sam odrastao mladi ... mislioć

sam. Kao drugo, avolski je bolelo."đ„Ne moraš da mi pri aš o tome ako ne eš", kazala sam, ose aju i njegovoč ć ć ć

oklevanje. „Da li je to bolna pri a?"č„Ni približno bolna koliko same batine", rekao je, smeju i se. „Ne, ne smeta mi dać

ti to ispri am. Samo je ta pri a duga."č č„Dugo putovanje nam je i preostalo do Bargrenana."„Ta no. Pa, onda. Se aš li se da sam ti rekao da sam proveo jednu godinu uč ć

zamku Leoh kada mi je bilo šesnaest godina? To je bio dogovor izme u Kolama iđ mog oca — da bih se upoznao i sa klanom svoje majke. Proveo sam dve godine s Dugalom, a onda sam otišao u zamak na godinu dana, da nau im lepo ponašanje,č latinski i sli no."č

,,Oh. Baš sam se pitala kako si se zatekao tamo."„Aha, tako je to bilo. Bio sam krupan za svoj uzrast, ili bar visok; dobar u

ma evanju još i tada, i bolji jaha od ve ine."č č ć„1 skroman", rekla sam.„Ne baš. avolski dr an, i još brži na jeziku nego sada."Đ č„Mozak zakre ava", raspoloženo sam kazala.č„Da znaš da je tako, Sasenah. Ustanovio sam da mogu ljude da zasmejem

svojim upadicama, pa sam ih pravio sve eš e, ne brinu i mnogo o tome šta u re i,č ć ć ć ć ili kome. Ponekad sam bio surov prem drugim momcima bez namere, prosto nisam mogao da odolim kada sam mislio da imam nešto pametno da kažem."

Pogledao je u nebo da proceni vreme. Bilo je još crnje, sada kada je me- sec zašao. Prepoznala sam Orion kako lebdi nad horizontom, i udno me je primirio tajč poznati prizor.

„Tako sam jednog dana preterao. Bio sam sa još dva-tri momka, išao sam niz hodnik kada sam video gospodu Ficgibons na drugom kraju. Nosila je veliku korpu, veliku skoro koliko i ona, i klatila se napred nazad u hodu.Znaš kako izgleda sada; ni tada nije bila mnogo sitnija." Protrljao je nos, postiden.

„Pa, napravio sam nekoliko nepristojnih primedbi u vezi sa njenim izgledom. Smešnih, ali vrlo neprikladnih. To je veoma zabavljalo moje kompanjone. Nisam shvatio da me i ona uje."č

Prisetila sam se ogromne dame iz zamka Leoh. Iako je nikada nisam vi- dela druga iju nego raspoloženu, nije odavala utisak da bi uvredu ostavila nekažnjenu.č

„Šta je uradila?"„Ništa - tada. Nisam znao šta je ula, dok se nije popela u hol narednog dana i toč

ispri ala Kolamu."č,,Oh, pobogu." Znala sam koliko Kolam ceni gdu Fic, i nisam smatrala da bi

nepoštovanje njene osobe primio olako. „Šta se dogodilo?"„Isto ono što se desilo sa Laoher — ili gotovo isto." Zakikotao se.„Postao sam vrlo odvažan i stao sam i rekao da biram batine pesnicama.

Pokušavao sam da budem vrlo smiren i odrastao oko svega toga, mada mi je srce tuklo kao kova ki eki , i spopala me je muka od pogleda na Angusove šake;č č ć izgledale su kao kamenje, i to poveliko. Poneko se nasmejao od okupljenih zbog Hola; bio sam niži nego sada i upola lakši. Mali Angus mi je mogao glavu otkinuti jednim udarcem.

U svakom slu aju, Kolam i Dugal su mi se namrštili, mada sam mislio da suč zapravo zadovoljni što imam petlju da to tražim. Zatim je Kolam rekao ne, ako mislim da se ponašam kao dete, onda u biti tako i kažnjen. Klimnuo je glavom, i pre negoć što sam stigao da se pomerim, Angus me položio preko kolena, zavrnuo rub mog kilta i napravio mi plikove svojim kaišem, pred celim Holom."

,,Oh, Džejmi!"„Mmmfm. Sigurno si primetila da se Angus veoma profesionalno odnosi prema

svom poslu? Zadao mi je petnaest udaraca, i do dana današnjeg mogu ta no dač kažem gde je koji završio." Stresao se od prise anja. „Tragovi su se videli nedeljuć dana."

Pružio je ruku i otkinuo nekoliko etina sa najbližeg drveta, šire i ih u lepezuč ć izme u palca i prstiju. Miris terpentina je naglo postao oštriji.đ

„Pa, nije mi dopušteno ni da se tiho povu em i vi am svoje rane. Kada je Angusč đ završio sa mnom, Dugal me je dohvatio za kragnu i odvukao me do daljeg kraja hola. Tada me je naterao da predem ceo taj put na kolenima, po kamenju. Morao sam da kle im pred Kolamovom foteljom i molim začoproštaj getu Fic, a zatim Kolama, pa da se izvinim svima u holu zbog svoje nepristojnosti i, kona no, da zahvalim Angusu za batine. Na to se zamalo nisamč ugušio, ali je on bio vrlo milostiv; pružio je ruku i pomogao mi da ustanem. Zatim sam ba en u stolicu do Kolama i morao sam da sedim tamo do kraja Hola.č

Pogurio je ramena, kao da se brani. „To je bio najgori sat koji sam pro- živeo. Lice mi je plamtelo, kao i guzica, kolena su mi bila zguljena i nisam mogao da gledam nigde sem u svoja stopala, ali je najgore bilo to što mi se užasno pišalo. Zamalo da umrem; pre bih pukao nego da se pomokrim pred svima posle svega, ali nije mnogo falilo. Znoj mi je skroz probio košulju."

Obuzdavala sam želju da prasnem u smeh. „Zar nisi mogao Kolamu da kažeš u emu je stvar?"č

„Znao je on savršeno u emu je problem; kao i svi ostali u holu, po onome kakoč sam se meškoljio u stolici. Ljudi su pravili opklade da li u izdržati ili ne." Slegao jeć ramenima.

„Kolam bi me pustio da odem, da sam pitao. Ali — pa, zainatio sam se." Nasmešio se pomalo smeteno, zubi su se zabeleli na tamnom licu. „Mada bih radije crko nego da pitam, a zamalo i jesam. Kada je kona no Kolam rekao da mogu dač idem, izleteo sam iz hola, ali samo do najbližih vrata. Bacio sam se iza zida i pokuljao je mlaz za koji sam mislio da nikad ne e prestati.ć

„Tako", raširio je ruke da pokaže da to nije važno, ispuštaju i borove iglice, „sadać znaš šta je najgore što mi se ikad desilo."

Nisam mogla da se obuzdam; smejala sam se dok nisam morala da sednem ukraj puta, a Džejmi je minut strpljivo ekao, a onda se spustio na kolena.č

„ emu se smeješ?", hteo je da zna. „To uopšte nije bilo smešno." Mada se i samČ smešio.

Odmahnula sam glavom, smeju i se i dalje. „Ne, nije. To je užasna pri a. Re jeć č č samo o tome... mogu da te zamislim tamo, onako tvrdoglavog u vezi sa tim, kako stežeš vilicu a para ti izlazi na uši."

Džejmi je frknuo, ali se i on malo nasmejao. „Aha. Nije baš lako imati šesnaest godina, zar ne?"

„Zato i jesi pomogao devojci Laoher jer si se sažalio na nju", kazala sam kada sam se pribrala. „Znao si kako je to."

Bio je iznena en. ,Aha, rekao sam tako. Znatno je lakše dobiti pesnicu u liceđ kada ti je dvadeset tri, nego da ti javno izlupaju dupe sa šesnaest. Povre- eni ponosđ boli gore od svega, i gadno povre uje."đ

„ udila sam se. Nikad nisam videla nekog kako se ceri o ekuju i da doČ č ć bije preko usta."

„Pa, nisam mogao da se cerim kasnije."„Mmh." Klimnula sam glavom. „Pomislila sam...", rekla sam, a onda posu enođ

prekinula.„Sta si pomislila? Oh, za mene i Laoher, misliš", rekao je, poga aju i mi misli. „Tiđ ć

i Alek i svi ostali, uklju uju i i Laoher. U inio bih isto i da je ružna." Munuo me je uč ć č rebra. „Mada ne o ekujem da mi to poveruješ."č

„Pa, ja vas jesam videla zajedno tog dana u niši", branila sam se, ,,a neko te je sigurno nau io kako da se ljubiš."č

Džejmi je premeštao noge po prašini, posramljen. Stidljivo je oborio glavu. „Pa sad, Sasenah, nisam bolji nego ve ina muškaraca. Ponekad pokuć šavam, ali ne uspevam uvek. Znaš onaj odlomak u Sv. Pavlu, kada kaže da je bolje oženiti se nego sagoreti? Pa, prili no gadno sam goreo tamo."č

Nasmejala sam se opet, ose aju i se lakomisleno kao šesnaestogodišnja- kinja.ć ć „Pa si se oženio sa mnom", zadirkivala sam ga, „da bi spre io da zgre-čv. V}»sis?

„Aha. Za to je brak dobar; ini uzvišenim stvari zbog kojih bi ina e morao da seč č ispovediš."

Opet sam kljoknula.„Oh, Džejmi, zaista te volim!"

Ovog puta je na njega bio red da se smeje. Presamitio se, a onda seo kraj puta, guše i se od smeha. Polako se prevrnuo unazad i ležao u visokoj travi, teško dišu i ić ć guše i se.ć

„Sta ti je, pobogu?", upitala sam, zure i u njega. On je tek posle nekog vremenać seo, brišu i suze iz o iju. Odmahnuo je glavom, bore i se za dah.ć č ć

„Murtag je bio u pravu oko žena. Sasenah, rizikovao sam život za tebe, krao, palio i ubijao usput. A ti si me zauzvrat zvala pogrdnim imenima, vre- dala moju muškost, šutirala me u jaja i grebala po licu. Potom te skoro namrtvo prebijem i ispri am ti o najve im poniženjima koja sam ikada doživeo, a ti kažeš da me voliš."č ć Spustio je glavu na kolena i još se smejao. Kona no se digao i pružio mi ruku,č brišu i o i drugom.ć č

„Nisi baš mnogo razborita, Sasenah, ali mi se baš dopadaš. Hajdemo."Postajalo je kasno - ili rano, zavisno od ugla posmatranja, i bilo je nužno da

jašemo ako mislimo da do Bargenana stignemo do svanu a. U meduvre-ćmenu sam se dovoljno oporavila da podnesem sedenje, mada su se posledice još ose ale.ć

Neko vreme smo jahali u druželjubivoj tišini. Prepuštena svojim mislima, po prvi put sam u miru razmislila šta bi se desilo kada i ako uspem da na em put do krugađ uspravnog kamenja. Iako sam se za njega udala i od njega zavisila iz nužnosti, nesporno mi je Džejmi postao veoma drag.

Najvažnije u svemu tome, možda, bila su njegova ose anja prema meni.ć Povezani smo prvo okolnostima, zatim prijateljstvom, i kona no zapo inju i dubokuč č ć telesnu strast, a on ipak nikada nije nemarno rekao nešto o svojim ose anjima. Pać ipak.

Rizikovao je život zbog mene. Toliko je mogao u initi zarad svadbene zakletve;č branio bi me, rekao je, do poslednje kapi krvi, i verovala sam da to ozbiljno misli.

Bila sam više dirnuta zbivanjima u poslednja dvadeset etiri sata, kada mi ječ kona no priznao svoja ose anja i svoj li ni život, ne pokušavaju i išta da prikrije. Akoč ć č ć ose a prema meni onoliko koliko mislim, kako bi se ose ao da ja iznenadać ć nestanem? Fizi ka neprijatnost je iš ilela dok sam se mu ila ovako neprijatnimč č č mislima.

Bili smo na pet kilometara od Bargenana kada je Džejmi iznenada narušio utanje.ć

„Nisam ti rekao kako je moj otac umro", naglo je rekao.„Dugal je kazao da je imao kap — apopleksiju, ho u da kažem", rekla samć

zapanjeno. Pretpostavila sam da je Džejmi, takode usamljen u svojim mislima, na svog oca pomislio zbog ranijeg razgovora, ali nisam mogla da zamislim šta ga je dovelo baš na tu temu.

„Tako je. Ali to... on..." Zastao je odmeravaju i svoje re i, a onda slegnuoć č ramenima i manuo se opreza. Duboko je udahnuo i ispustio vazduh. „Ti treba da znaš za to. To je povezano sa... stvarima." Put je ovde bio dovoljno širok da lako jašemo uporedo, pod uslovom da dobro pazimo na kamenje koje viri; moj izgovor Dugalu u vezi sa konjem nije bio odabran nasumce.

„To se desilo u Fortu", kazao je Džejmi, obilaze i jedno loše mesto, ,,gde smo bilić ju e. Gde su me Randal i njegovi ljudi odveli iz Lalibroha. Gde su me bi evali. Dvač č dana posle prvog bi evanja Randal me je pozvao u svoju kancelariju - dvojicač vojnika su došla po mene, i odvela me iz elije u njegovu kancelariju - onu istu gdeć sam tebe našao; tako sam i znao kuda da idem."

„Odmah napolju, sreli smo mog oca u dvorištu. Saznao je kuda su me odveli, i došao je da vidi može li me nekako izbaviti - ili bar da se uveri da sam dobro."

Džejmi je nežno gurnuo petu u rebra svom konju, teraju i ga tihim cok- tanjem.ć Još nije bilo ni traga dnevnom svedu, ali se no ve promenila. Do svitanja nijeć ć ostalo više od sata.

„Dok ga nisam ugledao, nisam ni shvatio kako se usamljeno ose am tamo - nić koliko sam uplašen. Vojnici nisu hteli da nas puste ni za trenutak nasamo, ali su me bar pustili da ga pozdravim." Progutao je i produžio.

„Rekao sam mu da mi je žao - zbog Dženi, ho u da kažem, i cele te nesre neć ć gužve. A on mi je rekao da u utim i vrsto me zagrlio. Pitao me je jesam li gadnoć č povre en - znao je za bi evanje - i rekao je da e sa mnom biti u redu. Tada suđ č ć vojnici rekli da moram da idem, pa mi je vrsto stegao ruke, i rekao mi da zapamtimč da se molim. Rekao je da e me podržavati, ma šta se desilo, i da moram glavu dać držim uspravno i da ne brinem. Poljubio me je u obraz i vojnici su me odveli. Tada sam ga poslednji put video."

Glas mu je bio postojan, mada malo nerazgovetan. I meni se grlo stezalo, i dotakla bih ga da sam mogla, ali se put suzio kroz neku dolinicu i bila sam prisiljena da privremeno zaostanem za njim. Do vremena kada sam se opet poravnala s njim ve se pribrao.ć

„Tako sam", rekao je, udahnuvši duboko, „otišao da vidim kapetana Ran- dala. On je poslao vojnike napolje tako da smo ostali sami, i ponudio mi je da sednem. Rekao je da je moj otac ponudio zalogu da mene oslobode, ali da je optužba veoma ozbiljna, i da ne mogu biti pušten bez pismene saglasnosti potpisane od vojvode od Argila, na ijoj smo teritoriji. Povezao sam da je tamo moj otac otišao, da vidi Argila.č

„U me uvremenu, nastavio je Randal, ostaje pitanje drugog bi evanja na kojeđ č sam osu en." Zastao je minut, kao da nije siguran kako da nastavi.đ

„On... bio je udan po manirima, pomislio sam. Vrlo srda an, ali sa ne im uč č č pozadini što nisam mogao da razumem. Uporno me je posmatrao, kao da o ekuječ da u inim nešto, iako sam samo mirno sedeo."č

„Napola mi se izvinio rekavši da mu je žao što je naš odnos bio tako težak do tada, i da bi voleo da su okolnosti bile druga ije, i tako dalje." Džejmi je odmahnuoč glavom. „Nisam mogao ni da zamislim o emu to pri a; dva dana pre toga se iz sveč č snage trudio da me na smrt prebije. Kada je kona no stigao do toga, me utim, bio ječ đ dovoljno otvoren."

„Sta je onda hteo?", upitala sam. Džejmi me je kratko pogledao, pa skrenuo pogled. Tama mu je skrivala lice, ali sam pomislila da je posramljen.

„Mene", rekao je prosto.Toliko sam se trgla da je konj zabacio glavu i prekorno zarzao. Džejmi je ponovo

slegao ramenima.„Bio je prili no jasan u vezi sa tim. Ako bih ja... ah, prepustio njemu svoje telo, onč

bi ukinuo drugo bi evanje. Ako ne u — onda u poželeti da se nisam ni rodio, kazaoč ć ć je."

Uhvatila me je muka.„Ve sam želeo nešto nalik tome", rekao je, uz tra ak humora. „Ose ao sam seć č ć

kao da mi je u stomaku sr a, i da nisam sedeo noge bi mi popustile."č,Ali šta..." Glas mi je bio promukao, pa sam pro istila grlo i po ela iznova. „Ali, štač č

si u inio?"čUzdahnuo je. „Pa, ne u te lagati, Sasenah. Razmišljao sam o tome. Trać govi na

mojim le ima su bili toliko osetljivi da sam jedva mogao i košulju da podnesem, iđ hvatala me je vrtoglavica im se uspravim. Pomisao da kroz to pro em ponovo -č đ budem vezan i bespomo an, ekaju i slede i udarac bi a..." Nehotice se stresao.ć č ć ć č

„Nisam imao pravu predstavu", rekao je šeretski, „ali sam nekako mislio da biti nagužen bar ne e biti toliko bolno. Ljudi su umirali pod bi em poć č nekad, Sasenah, a prema izrazu njegovog lica, pomislio sam da namerava da budem jedan od tih, ako to odaberem." Opet je uzdahnuo.

„Ali... pa, još sam ose ao o ev poljubac na obrazu, i pomislio sam šta bi onć č rekao, i... pa, nisam mogao to da u inim, to je sve. Nisam zastao da razmislim šta bič moja smrt mogla zna iti mom ocu." Frknuo je, kao da smatra da je tu nešto stvarnoč zabavno. ,A onda sam, tako e, pomislio, taj ovek je ve silovao moju sestru -đ č ć proklet da je ako e imati i mene."ć

Meni tu ništa nije bilo zabavno. Opet sam videla Džeka Randala, u novom i odvratnom svedu. Džejmi je protrljao vrat, a onda spustio ruku na jabuku sedla.

„Tako sam skupio ono malo odvažnosti koju sam do tada sa uvao, i odbio sam.č Rekao sam to glasno, i astio ga svim uvredama kojih sam se setio što sam ja eč č mogao."

Napravio je grimasu. „Plašio sam se da u se predomisliti ako razmišljam o tome;ć hteo sam da budem siguran da nema povratka. Mada nisam pretpostavljao", zamišljeno je dodao, „da uopšte postoji neki takti an na in da se takva ponudač č odbije."

„Ne", suvo sam se složila. „Ne mislim da bi bio zadovoljan, šta god da si rekao."„Nije bio. Zviznuo me je nadlanicom preko usta, da me u utka. Pao sam — i daljeć

sam bio malo slab — i on je stajao nada mnom, samo je zurio dole u mene. Imao sam dovoljno razuma da ne pokušavam da ustanem, pa sam samo ležao tamo dok nije pozvao vojnike da me odvedu nazad u eliju." Odmahnuo je glavom. „Izraz licać mu se uopšte nije promenio, samo je dok sam odlazio rekao, 'Vidimo se u petak', kao da imamo nekakav sastanak da raspravljamo o poslu ili ne em sli nom."č č

Vojnici Džejmija nisu vratili u eliju koju je delio sa još tri zatvorenika. Umestoć toga su ga smestili u malu prostoriju sasvim samog, da eka petak bez ikakvihč ometanja izuzev dnevnih poseta garnizonskog lekara koji je dolazio da mu previja leda.

„Nije taj bio baš neki doktor", kazao je Džejmi, „ali je bio dovoljno ljubazan. Drugog dana kada je došao s guš ijom maš u i umurom, doneo mi je malu Biblijuč ć ć koja je pripadala nekom umrlom zatvoreniku. Rekao je da je shvatio da sam papista, i bez obzira na to da li nalazim utehu u Božjim recima ili ne, bar mogu svoje patnje da poredim s Jovovim." Nasmejao se.

„Što je naj udnije, to je bila nekakva uteha. Naš Gospod je morao takode da istrpič kamdžiju; i mogao sam da razmišljam kako ja bar ne u biti odvu en i razapet posleć č toga. S druge strane", rekao je razložno, „našeg Gospoda nisu terali da sluša nepristojne ponude od Pontija Pilata."

Džejmi je sa uvao malu Bibliju. Preturao je po bisagama, pa mi je pružio da ječ pogledam. Bila je to ofucana, u kožu uvezana knjiga duga dvanaest centimetara, štampana na papiru tako tankom da su se slova providela. Na prednjoj strani je pisalo ALEKSANDER VILIJAM RODERIK MAKGREGOR, 1733. Boja je bila izbledela i razmazana, a korice iskrivljene kao da je knjiga kvašena u više prilika.

Radoznalo sam pregledala knjigu. ak i onako malu, morao je dosta da seČ potrudi da je sa uva tokom putovanja i avantura u poslednje etiri godine.č č

„Nikada te nisam videla da je itaš." Pružila sam je nazad.č„Ne, nije to razlog što je uvam", kazao je. Odložio ju je, miluju i pri tom palcemč ć

rub izlizanih korica. Odsutno je potapšao bisage.„Ostao sam dužnik Aleksu Makgregoru; nameravam da dug podmirim jednog

dana."

,,U svakom slu aju", nastavio je, vra aju i se svojoj pri i, „kona no je došaoč ć ć č č petak i ne znam da li mi je bilo drago zbog toga. ekanje i strah su bili bezmalo goriČ od bola koji sam zamišljao. Mada, kada je do toga došlo..."Napravio je onaj udan pokret nalik sleganju ramenima, od koga bi mu se opustilač košulja po le ima. „Pa, videla si ožiljke. Znaš kako je bilo."đ

„Samo zato što mi je Dugal rekao. Kaže da je bio tamo."Džejmi je klimnuo. „Aha, bio je. I moj otac, mada nisam znao u to vreme. Nisam

mario za mnogo drugog sem za svoje probleme, tada.",,Oh", rekla sam polako, ,,i tvoj otac..."„Mmm. Tada se to desilo. Neki od ljudi tamo su mi posle toga rekli da su mislili da

sam mrtav negde napola, pa je valjda i moj otac mislio isto." Oklevao je, i glas mu je bio stegnut kada je nastavio. „Kada sam pao, ispri ao mi je Dugal, moj otac ječ ispustio tihi zvuk i stavio ruke na glavu. Zatim je pao kao kamen. I nije više ustao."

Ptice su se mrdale u vrzini, cvrku u i i dozivaju i sa još uvek tamnog liš a.ć ć ć ć Džejmijeva glava je bila pognuta, lice još uvek nevidljivo.

„Nisam znao da je mrtav", rekao je tiho. „Rekli su mi tek mesec dana kasnije - kada su mislili da sam dovoljno oja ao da to podnesem. Tako da ga nisam sahranio,č kao što sin treba da u ini. I nikada nisam video njegov grob — jer se plašim da odemč ku i."ć

„Džejmi", rekla sam. ,,Oh, Džejmi, dragi."Nakon utanja koje se oteglo, kazala sam, „Ali ti se ne ose aš - ne možeš seć ć

ose ati - odgovornim. Džejmi, nisi ništa mogao da u iniš; niti da u iniš druga ije."ć č č č„Nisam?", rekao je. „Ne, možda nisam; mada se pitam da li bi do toga došlo da

sam odabrao alternativu. Mada to ne pomaže mnogo onome kako se ose am — ać ose am se kao da sam ga usmrtio svojim rukama."ć

„Džejmi...", rekla sam opet, a onda stala, bespomo na. On je utke jahao nekoć ć vreme, a onda se uspravio i opet ispravio ramena.

„Nisam rekao nikome za to", kazao je iznenada. „Ali sam pomislio da sada trebaš da znaš — o Randalu, ho u da kažem. Imaš pravo da znaš šta to stoji izme u njegać đ i mene."

Šta to stoji izme u njega i mene. Život dobrog oveka, ast devojke, i neđ č č pristojna požuda koja je svoj odušak našla u krvi i strahu. I, pretpostavila sam uz gr enje uč stomaku, da sada postoji još nešto na tim terazijama. Ja. Po prvi put sam po ela dač uvi am šta je Džejmi ose ao u e i u prozoru Randalove sobe, sa praznim pištoljemđ ć č č ć u ruci. I po ela sam da mu praštam za ono što mi je uradio.č

Kao da mi ita misli, on je rekao, i ne gledaju i u mene, „Znaš li... mislim, možešč ć li da razumeš, možda, zašto sam smatrao nužnim da te istu em?"č

Sa ekala sam trenutak pre nego što sam odgovorila. Razumela sam, tako je, alič to baš i nije cela pri a.č

„Razumem", rekla sam. „1 što se toga ti e, opraštam ti. Ono što ne mogu dač oprostim", kazala sam, a glas mi se nehotice poja ao, „jeste što si u tome uživao!"č

On se nagnuo napred u sedlu, stežu i jabuku sedla, i dugo se smejao. Užić vao je u popuštanju napetosti pre nego što je kona no zabacio glavu i okrenuo se meni.č Nebo je sada bilo znatno svetlije, i mogla sam da mu vidim lice, izborano od iscrpljenosti, napora i veselja. Ogrebotine na njegovom obrazu crnele su se po slabom svedu.

„Uživao u tome! Sasenah", rekao je bore i se za dah, „pojma nemaš koliko sam uć tome uživao. Bila si tako... Bože, divno si izgledala. Bio sam tako besan, a ti si se žestoko opirala. Bilo mi je mrsko da te povredim, ali sam u isto vreme to želeo... Isuse", rekao je, prekidaju i da obriše nos. „Da. Da, uživao sam u tome."ć

„Mada, ako emo ve o tome", kazao je, „mogla bi da mi odaš priznanje što samć ć pokazao uzdržanost."

„Uzdržanost, je 1' tako? Imala sam utisak da jedino što pokazuješ jeste koliko ti je jaka leva ruka. Zamalo da me obogaljiš, arogantno škotsko kopile!"

„Da sam hteo da te obogaljim, Sasenah, znala bi to", odgovorio je suvo. „Mislim posle. Ja sam spavao na podu, ako se se aš."ć

Pogledala sam ga izbliza, dišu i na nos. ,,Oh, to je zna i bila uzdržanost, je 1'ć č da?"

„Pa, nisam mislio da je u redu da te pojebem u onom stanju, ma koliko da mi se htelo. A jeste", dodao je, opet se smeju i. „Užasno uzdržavanje od mog prirodnogć instinkta."

„Da me pojebeš?", rekla sam, pošto mi je taj izraz skrenuo pažnju.„Teško da bih to mogao da nazovem Vo enjem ljubavi' pod tim okolnođ stima, zar

ne?"„Kako god ti to nazvao", rekla sam glasom bez emocija, „dobro je da nisi

pokušao, jer bi ti sada falili neki bitni delovi tela."„To mi je prošlo kroz glavu.",A ako misliš da zaslužuješ aplauz zbog velikodušnog uzdržavanja od toga da

po iniš silovanje povrh telesnih povreda..." Zagušila sam se svojim gne- vom.čNaredni kilometar smo prešli u utanju. Tada je on uzdahnuo. „Sada vidim zaštoć

nije trebalo da zapo nem ovaj razgovor. Ono što sam pokušač vao bilo je da izvrtim do toga da te pitam da li bi mi dozvolila da opet sa tobom delim krevet, kada stignemo u Bargrenan." Stidljivo je zastao. „Malo je hladno na podu."

Jahala sam sigurno pet minuta pre nego što sam odgovorila. Kada sam rešila šta da kažem, povukla sam uzde i zaustavila se popreko na putu, tako da i Džejmija nateram da stane. Bargrenan se ve video, krovovi su se nazirali u svedu svitanja.ć

Naterala sam svog konja da pri e bliže onom drugom, tako da sam bila svegađ tridesetak centimetara od Džejmija. Gledala sam ga u o i ceo minut pre nego štoč sam progovorila.

„Da li biste mi ukazali ast deljenja kreveta sa mnom, o gospodaru veleč asni?",č upitala sam u tivo.č

O ito sumnjaju i u nešto, razmišljao je na trenutak, a onda klimnuo glavom,č ć podjednako formalno. „Ho u. Hvala vam." Dizao je uzde da pode kada sam gać zaustavila.

„Ima samo još jedno, gospodaru", rekla sam, i dalje u tiva.č„Da?"Cimnula sam rukom iz skrivenog džepa u suknji, i svetio zore je bacilo iskre po

oštrici noža pritisnutog na njegove grudi.„Ako", rekla sam kroz zube, „ikad više podigneš ruku na mene, Džejmse Frejzeru,

ise i u ti srce i ispržiti ga za doru ak!"ć ć čUsledila je duga tišina koju je prekidalo samo mrdanje konja i škripa konjske

opreme. Zatim je pružio ruku, dlanom nagore.„Daj mi to." Kada sam oklevala, nestrpljivo je rekao, „Ne u ga upotrebiti na tebi.ć

Daj mi ga!"Držao je nož za oštricu, uspravno tako da je izlaze e sunce obasjalo feld- spat uć

dršci koji je zaplamteo. Drže i nož kao raspe e, odrecitovao je nešto na gelskom.ć ć Prepoznala sam daje to odlomak ceremonije zakletve održane u Kolamovom holu, ali ga je posle preveo na engleski radi mene:

„Zaklinjem se krstom gospoda Isusa, i svetim gvož em koje držim, da ti dajemđ odanost i zaklinjem se na lojalnost. Ako ikada više podignem ruku na tebe u pobuni

ili u besu, onda tražim da ovo sveto gvožde probije moje srce." Poljubio je nož na spoju drške i se iva, a onda mi ga pružio.č

„Ja ne pretim naprazno, Sasenah", rekao je podižu i jednu obrvu, ,,i ne zaklinjemć se zalud. A sad, možemo li da odemo u krevet?"23Povratak u LeohDugal je ekao na nas kod znaka Crvenog medveda, nestrpljivo korač aju i napolju.č ć

„Stigli ste, je 1' da?", upitao je, pohvalno gledaju i kako sam sjahala bez pomo i,ć ć zanevši se samo malo. „Otmena devojka, petnaest kilometara bez cmizdrenja. Hajde sad u krevet, zaslužila si. Džejmi i ja emo odvesti konje u štalu." Potapšao me, vrloć nežno, po guzi za rastanak. Jedva sam ekala da prihvatim njegov predlog, i zaspalač sam gotovo pre nego što mi je glava dotakla jastuk.

Nisam se promeškoljila ni kada je Džejmi upuzao pored mene, ali sam se naglo probudila kasno popodne, uverena da ima nešto važno što sam zaboravila.

„Horoks!", uskliknula sam iznenada, skroz se uspravivši u krevetu.„Ah?" Džejmi je, trgnut iz mirnog sna, poleteo u stranu s kreveta, završavaju i uć

u nju, sa rukom na nožu koji je ostavio na svojoj nagomilanoj ode i. „Sta?", hteo ječ č ć da zna, zure i izbezumljeno po sobi. „Šta je to?"ć

Prigušila sam kikot kada sam ga videla tako, kako go u i na podu, sa ri omč č đ kosom nakostrešenom poput bodlji.

„Izgledaš kao razdražljivo bodljikavo prase", rekla sam.Mrko me je pogledao i digao se na noge, vra aju i nož na sto i sa ode- om.ć ć č ć ć„Nisi mogla da sa ekaš da se probudim da mi to kažeš?", raspitivao se. „Mislila sič

da e ostaviti ve i utisak ako me probudiš iz mirnog sna vi u i 'Porok!' meni u uvo?"ć ć č ć„Ne 'porok'," objasnila sam. „Horoks. Iznenada sam se setila da sam zaboravila

da te pitam za njega. Da li si ga našao?"Seo je na krevet i glavu spustio na ruke. Energi no je protrljao lice, kao da ho eč ć

da povrati cirkulaciju.„Oh, jesam", rekao je kroz prste koji su prigušivali reci. „Aha, našao sam»

ga'Po njegovom tonu mi je bilo jasno da dezerter nije saopštio nikakve dobre vesti.

^^„Zar posle svega nije hteo ništa da ti kaže?", upitala sam saose ajno. To je uvekć

ostajalo kao mogu nost, mada je Džejmi otišao spreman da se rastane ne samo odć svog novca i onog što su dali Dugal i Kolam, ve ak i od o evog prstena ako budeć č č nužno.

Džejmi je legao nazad na krevet kraj mene, zure i u plafon.ć„Ne", rekao je. „Ne, rekao mi je. Po razumnoj ceni."Okrenula sam se na lakat da bih mu gledala u lice.„Pa, onda?", htela sam da znam. „Ko jeste ubio zastavnika?"Pogledao je naviše i nasmešio se, pomalo kiselo.„Randal", rekao je, i zažmurio.„Randal?", ponovila sam, ne shvataju i. „Ali zašto?"ć„Ne znam", rekao je, i dalje žmure i. „Možda mogu da pogodim, ali to nije važno.ć

Šanse da se to dokaže su nikakve."Morala sam da se složim sa tim. Pružila sam se na krevet pored njega i piljila u

crne hrastove grede niske tavanice.

„Šta onda možeš da uradiš?", upitala sam. „Da odeš u Francusku? Ili možda" — sinula mi je genijalna zamisao — „možda u Ameriku? Verovatno bi lepo uspeo u Novom Svetu."

„Preko okeana?" Nakratko ga je obuzelo drhtanje. „Ne. Ne, to ne mogu."„Pa, šta onda?", htela sam da znam, okre u i glavu da bih gledala u njega. On jeć ć

otvorio jedno oko dovoljno da mi uputi zavidan pogled.„Mislio sam da bih za po etak mogao da uhvatim još sat sna", kazao je, „ali ječ

jasno da ne u mo i." Pomiren sa sudbinom, uspravio se u krevetu i oslonio na zid.ć ć Bila sam suviše umorna da skinem pokriva s kreveta pre nego što sam legla, ič videla se sumnjiva crna ta kica na pokriva u blizu njegovog kolena. Obazrivo sam ječ č posmatrala dok je govorio.

,,U pravu si", složio se, „mogli bismo da odemo u Francusku." Trgla sam se, pošto sam na trenutak zaboravila da sam, šta god on rešio, sada i ja uklju ena.č

„Mada tamo nema bogzna šta za mene", rekao je, lenjo ešu i butinu. „Samoč ć vojska, a to nije život za tebe. Ili u Rim, da se pridružim dvoru kralja Džejmsa. To bi se moglo izvesti; imam neke stri eve i ro ake Frejzere koji su se tamo uvalili, i koji bič đ mi pomogli. Politika mi nije baš draga, a prin evi joščmanje, ali da, i to je mogu nost. Mada bih više voleo da prvo sperem ljagu sa svogć imena u Škotskoj. Ako to izvedem, u najgorem slu aju u završiti kao mali napoli arč ć č na zemlji Frejzera; u najboljem, mo i u da se vratim u Lali- broh." Lice mu seć ć natmurilo, i znala sam da misli o svojoj sestri. „Što se mene ti e", rekao je tiho, „neč bih se vra ao, ali više nisam u pitanju samo ja."ć

Pogledao je dole u mene i nasmešio se, a njegova ruka je nežno milovala moju kosu. „Zaboravljam povremeno, Sasenah, da si sada i ti tu", rekao je.

Ose ala sam se izuzetno neprijatno. Ta nije, ose ala sam se kao izdajnik. Etoć č ć njega, pravi planove koji e bitno uticati na ceo njegov život, uzimaju i u obzir mojuć ć udobnost i sigurnost, a ja sam se iz sve snage trudila da ga napustim, dovode i gać pri tom u znatnu opasnost. Nisam ništa od toga u ič nila namerno, ali to ostaje kao injenica. ak i sada, mislim da treba da ga odgovorim od odlaska u Francusku, jerč Č

bi me to odvelo dalje od mog cilja: kamenog kruga.„Ima li ikakvog na ina da ostaneš u Škotskoj?", upitala sam, ne gledaju i ga.č ć

U inilo mi se da se crna ta ka na pokriva u pomerila, ali nisam bila sič č č gurna. Fiksirala sam pogled na nju, zure i iz sve snage.ć

Džejmijeva ruka je sišla sa moje kose i po ela lagano da mi mazi vrat.č,Aha", rekao je zamišljeno. „Možda postoji. Zato je Dugal ekao na mene; i njemuč

su stigle neke vesti."„Zaista? Kakve?" Okrenula sam glavu da bih opet gledala u njega; od tog pokreta

se moje uvo našlo blizu njegovih prstiju, i on je po eo da miluje nežno oko njega, odč ega sam poželela da izvijem vrat i predem kao ma ka. Potisnula sam taj impuls dač č

bih saznala šta on namerava.„Glasnik od Kolama", rekao je. „Nije mislio da e nas na i ovde, ali je slu ajnoć ć č

naleteo na Dugala na drumu. Dugal mora odmah da se vrati u Leoh, i ostavi Neda Gauena da skupi preostalu najamninu. Dugal je predložio da mi po emo sa njim."đ

„Nazad u Leoh?" Nije Francuska, ali ni nešto mnogo bolje. „Zašto?"„Uskoro se o ekuje jedan posetilac, engleski plemi koji je i ranije nešto radio sač ć

Kolamom. On je mo an ovek, i možda ga je mogu e ubediti da u ini nešto zać č ć č mene. Nije mi ni su eno niti sam osu en za ubistvo. On bi to mogao da odbaci, ili dađ đ organizuje da mi bude oprošteno." Kiselo se nasmešio. „Malo mu dode naopako da mi bude oprošteno nešto što nisam u inio, ali je i to bolje nego biti obešen."č

„Da, to je istina." Fleka se nesumnjivo pomerila. Žmirkala sam, pokušavaju i dać se fokusiram na nju. „Ko je taj engleski plemi ?"ć

„Vojvoda od Sandringama."Posko ila sam uz usklik.č„Sta ti je, Sasenah?", zabrinuto je upitao Džejmi.Pokazala sam drhtavim prstom na crnu ta ku, koja je sada nastavljala uz njegovuč

nogu, polako ali odlu no.č„Sta je to?", uzviknula sam.Kratko ju je pogledao, pa je nehajno lupio noktom.,,Oh, to? To je samo stenica, Sasenah. Ništa što..."Prekinuo ga je moj nagli izlazak. Na re „stenica" sam poletela iz kreveta, i pribilač

se uza zid, što sam dalje mogla od gnezda punog tih šteto ina, kako sam sadač zamišljala naš krevet.

Džejmi me znala ki pogledao.č„Razdražljivo bodljikavo prase, je 1' tako bilo?", upitao je. Nagnuo je glavu,

ispituju i me. „Mmm", rekao je, prelaze i rukom preko glave da zagladi kosu.ć ć „Razdražljivo u najmanju ruku. Ti si jedna mala kudravica kad se probudiš, u to nema sumnje." Zakotrljao se prema meni, pružaju i ruku.ć

„Do i ovamo, jedi u moj. Ne emo izlaziti do zalaska sunca. Ako ve ne emo dađ ć ć ć ć spavamo..."

Na kraju jesmo odspavali još malo, mirno isprepletani na podu, na tvrdom krevetu koji su sa injavali moj ogrta i Džejmijev kilt, u kojima nije bilo stenica.č č* * *

Dobro je da smo odspavali dok je bilo prilike. Trude i se da do zamka Leohć stigne pre vojvode od Sandringama, Dugal je nametao oštar tempo i zahtevan raspored. Putuju i bez kola, napredovali smo znatno brže, uprkos lošim putevima.ć Dugal nas je, me utim, gonio prave i sasvim kratke pređ ć dahe.

Do vremena kada smo opet projahali kroz kapiju Leoha, bili smo kaljavi gotovo koliko i prvi put kad smo tu stigli, a sasvim sigurno i toliko umorni.

Skliznula sam sa konja u dvorištu, a onda morala da se pridržim za uz- engiju da ne padnem. Džejmi me je uhvatio za lakat, a kada je shvatio da ne mogu da stojim, podigao u naru je. Proneo me je kroz luk, ostavljaju i konje konjušarima i de acimač ć č iz štale.

„Jesi li gladna, Sasenah?", upitao je, zastaju i u hodniku. Kuhinja je bila s jedneć strane, stepenice ka spava im sobama sa druge. Zaje ala sam, mu e i seć č č ćda o i držim otvorene. Bila sam gladna, ali sam znala da u završiti sa licem u supič ć ako pokušam da jedem pre spavanja.

Nešto se mrdalo s jedne strane i onako grogi sam otvorila o i i ugledala masivnuč priliku gde Ficgibons, kako se nadnosi u neverici.

„Pobogu, šta je problem s jadnim detetom?", pitala je Džejmija. „Da nije imala kakvu nesre u?"ć

„Ne, samo se udala za mene", rekao je, „mada ako to ho ete da zoveteć nesre om, možete." Pomerio se u stranu, da se progura kroz nešto za šta seć ispostavilo da je sve ve i red služavki, konjušara, kuvara, baštovana, vojnika i ostalihć stanovnika zamka, koje je privuklo glasno pitanje gde Fic.

Prelomivši, Džejmi se progurao udesno, prema stepeništu, daju i nepoć vezana objašnjenja na provalu pitanja sa svih strana. Trep u i poput sove uz njegove grudi,ć ć nisam uspevala da uradim bilo šta sem da klimam glavom onima koji su nas okruživali, mada je ve ina lica delovala ne samo radoznalo ve i prijateljski.ć ć

Kada smo zašli za ošak hodnika, videla sam jedno lice koje je delovalo znatnoć prijateljskije od ostalih. Bila je to devojka Laoher, ije je lice zasjalo im je ulač č č Džejmijev glas. Usne su joj se raširile kao ružin pupoljak i vilica nepovratno pala, istina, kada je videla šta to on nosi.

Nije bilo vremena ni da nešto upita pre nego što su muvanje i gužva oko nas naglo prestali. Zaustavio se i Džejmi. Dižu i glavu ugledala sam Kolama, ije seć č zabezeknuto lice našlo na istom nivou s mojim.

„Šta...", zaustio je.„Oni su se ven ali", rekla je gda Fic, sijaju i od sre e. „Baš divno! Možete da imč ć ć

date svoj blagoslov, gospodine, dok ne spremim sobu." Okrenula se i otišla ka stepeništu ostavljaju i poveliki razmak u gomili, kroz koji sam videla sada ozbiljnoć bledo lice devojke Laoher.

Kolam i Džejmi su govorili istovremeno, pitanja i objašnjenja su se sudarali u vazduhu. Po injala sam da se budim, mada bih preterala da kažem da sam bilač sasvim pri sebi.

„Pa", rekao je Kolam, ne baš s odobravanjem, „ako ste ven ani, ven ani ste.č č Mora u da razgovaram sa Dugalom i Nedom Gauenom - bi e nekih pravnih stvarić ć koje treba obaviti. Postoji ponešto na šta imaš pravo kada se oženiš, prema odredbama ugovora o mirazu tvoje majke."

Osetila sam kako se Džejmi malo ispravlja.„Kada ve to pominjete", rekao je nehajno, „verujem da je tako. A jedna od stvarić

na koje imam pravo jeste udeo u tromese noj najamnini za zemljučMakenzijevih. Dugal je doneo sa sobom ono što je do sad skupio; možda ete muć re i da stavi na stranu moj udeo kada to sra una? A sada, ako biste me izvinili,ć č uja e, moja žena je umorna." Na to me je izdigao u zgodniji položaj i okrenuo seč stepeništu.^'* * *

Zateturala sam po sobi, i dalje nesigurna na nogama, pa se zahvalno sru ila nač ogromni krevet na koji nam je pravo dao naš status mladenaca. Bio je mek, izazovan i — zahvaljuju i ve ito budnoj gdi Fic - ist. Pitala sam se da li je vredno naporać č č ustati i umiti se pre nego što sam se predala snu.

Upravo sam procenila da bih mogla ustati samo na one trube koje bude mrtve i ni za šta drugo, kada sam videla Džejmija, koji se ne samo umio i oprao ruke ve se ić o ešljao, i sada je išao ka vratima.č

„Zar ti ne eš na spavanje?", dozvala sam ga. Mislila sam da je umoran bar kolikoć i ja, makar bio i manje nažuljan sedlom.

„Ubrzo, Sasenah. Prvo moram da obavim jednu sitnicu." Izašao je, ostavljaju ić me da zurim u hrastova vrata uz vrlo neprijatan ose aj u stomaku. Prisetila sam seć izraza radosnog iš ekivanja na licu Laoher kada se pojavila iza ugla nakon što ječ ula Džejmijev glas, i izraza besnog šoka koji ga je smenio kada me je videla uč

njegovom naru ju. Prisetila sam se trenutnog stezanja svih zglobova kada je onč spazio nju, i zdušno sam poželela da sam mogla da mu tada vidim lice. Smatrala sam da je sada verovatno otišao, umoran ali opran i o ešljan, da nade devojku ič saopšti joj vesti o svom ven anju. Da sam mu videla lice, imala bih bar nekuč predstavu o tome šta namerava da joj ka£e.

Poneta zbivanjima tokom prošlog meseca, potpuno sam zaboravila na tu devojku — i ono šta je mogla zna iti Džejmiju, ili on njoj. Ta no je, pomislila sam na nju kadač č se pitanje naglog ven anja prvi put postavilo, ali Džejmi tada nije ni im pokazao dač č bi ona mogla biti prepreka što se njega ti e.č

A naravno, ako njen otac ne bi dopustio da se ona uda za nekog hajduka - i ako je Džejmiju trebala žena da bi došao do svog udela u najamnini... pa, za to je svaka žena podjednako dobra, i nema sumnje da bi on uzeo ono što mu se pruži. Pomislila sam da Džejmija sada poznajem dovoljno dobro da bih znala da je prakti nostč duboko u njemu - kao što i mora biti kod nekoga ko je nekoliko godina proveo u bežanju. Ne bi on, mislila sam, dopustio da mu na odluke uti u ose anja ilič ć privla nost rumenih obraza ili kosa nalik te nom zlatu. Ali to ne zna i da ose anja ilič č č ć privla nost ne postoje.č

Odigrala se, na kraju krajeva, mala scena koju sam videla u niši, Džejmi kako drži devojku na kolenu i strasno je ljubi (Držao sam žene u naru ju ranije, vra ao mi seč ć njegov glas, i srce mi je lupalo i dah postajao kratak...) Uhvatila sam sebe kako mi ruke stegnute u pesnice stoje kao izbo ine na zeleno-žutom prekriva u. Opustilač č sam ih i obrisala o suknju, uvi aju i pri tom koliko su prljave, prevu ene prljavštinomđ ć č dvodnevnog držanja uzdi, bez predaha u kome bih stigla da ih operem.

Ustala sam i otišla do lavora, zaboravljaju i na umor. Utvrdila sam, poć malo iznena ena, da mi se nimalo ne svi a se anje na to kako Džejmi ljubi Laoher.đ đ ć Prisetila sam se i šta je on rekao u vezi sa tim, — Bolje je oženiti se nego sagoreti, a prili no gadno sam goreo tada. Gorela sam pomalo i sama, žestoko pocrvenevšič kada sam se setila efekta Džejmijevih poljubaca na moje usne. Gorela, zaista.

Ispljuskala sam lice vodom, žure i, pokušavaju i da razbijem taj ose aj. Nemamć ć ć monopol na Džejmijeva ose anja, odlu no sam podse ala sebe. Za njega sam seć č ć udala iz nužnosti. A on se oženio iz sopstvenih razloga, od kojih je jedan bio jasno izneta želja da se reši nevinosti.

Drugi je razlog o ito bio što mu je bila potrebna žena da bi došao do prihoda, ač nije neku devojku iz svog naroda mogao da navede da se uda za njega. Razlog manje pohvalan od onog prvog, i nimalo uzvišen.

Ve prili no razbu ena, polako sam se presvukla iz prljave putne ode e u istć č đ ć č veš koji su, kao i lavor i bokal, doneli podre eni g e Fic. Kako je uspela dađ đ organizuje smeštaj za mladence u vremenu izme u iznenadnog Džejmi- jevogđ saopštenja Kolamu i vremena kada smo se popeli, bila je jedna od najve ih misterijać stole a. G a Fic bi se, razmišljala sam, sasvim dobro pokazala kao upravnik Valdorf-ć đAstorije ili londonskog Rica.

Od takvih razmišljanja sam se iznenada uželela svog sveta više nego što je to bio slu aj danima. Staja radim ovde? upitala sam sebe po hiljaditi put. Ovde, na ovomč udnom mestu, na nedostižnom rastojanju od svega poznač tog, od doma i muža i

prijatelja, nošena strujom i usamljena medu nekima koji su u suštini divljaci? Po elač sam da se ose am sigurno, a povremeno ak i sre no tokom poslednjih nedelja sać č ć Džejmijem. Ali sam sad uvidela da je ta sre a verovatno privid, ak i ako sigurnostć č nije.

Nisam sumnjala da e se držati onoga što je shvatio kao svoju obavezu, i da eć ć nastaviti da me uva od ma ega što mi zapreti. Ali ovde, posle dana koje smoč č proveli kao u snu, izdvojeni u divljim brdima i na prašnjavim putevima, u prljavim kr mama i na mirišljavom senu, on sigurno ose a privla enje stač ć črih veza, kao što i ja ose am svoje. Veoma smo se zbližili tokom ovog mesecać našeg braka, ali sam ose ala kako ta bliskost puca pod pritiskom poslednjih nekolikoć dana, pa sam pomislila da bi se sada mogla sasvim razbiti, nazad u stvarnosti svakodnevnog"života zamka Leoh.

Oslonila sam glavu na kamen simsa pod prozorom, gledaju i napolje u dvorište.ć Alek Makmahon i dvojica njegovih štalskih momaka su se videli na daljem kraju, kako trljaju konje na kojima smo stigli. Životinje, nahranjene i napojene kako treba

prvi put u dva dana, zra ile su zadovoljstvom dok su voljne ruke timarile sjajneč bokove i svežnjevima slame istile prljavštinu sa natkolenica i potkolenica. Nekič štalski momak je odveo mog debelog malog i ka, koji ga je radosno pratio kaČ č pošteno zara enom odmoru u štali.đ

A sa njim, pomislila sam, odoše i moje nade za trajni beg i povratak u svet kojem pripadam. Oh, Frenk. Zažmurila sam i pustila da mi suza klizne niz nos. Tada sam o i širom otvorila prema dvorištu, žmirkala i opet gledala, pani no pokušavaju i dač č ć se prisetim kako izgleda Frenk. Samo na tren, zatvorenih o iju, videla sam ne svogč voljenog muža, ve njegovog pretka, Džeka Randala, sa punim usnama iskrivljenimć u podrugljivi osmeh. A teraju i misli od te slike, istog asa sam prizvala Džejmijev lik,ć č lice na kome se vide strah i bes, kakvo sam videla u prozoru Randalove li neč prostorije. Koliko god se trudila, nisam uspevala da sa sigurnoš u prizovem uć se anje Frenkovu sliku.ć

Iznenada mi je postalo dosta hladno i osetila sam paniku, pa sam šakama obuhvatila laktove. A šta da mi je uspelo da pobegnem i na em put nazad dođ kamenog kruga?, pomislila sam. Šta onda? Džejmi bi, nadam se, ubrzo našao utehu — sa Laoher, možda. Brinula sam ranije zbog njegove reakcije kada shvati da sam otišla. Ali izuzev tog ishitrenog momenta žaljenja uz potok, nije mi ranije palo na pamet da se pitam kako u se ja ose ati kada se razdvojimo.ć ć

Poigravala sam se zaludno u kurom svog veša, vezuju i ga i odvezuju i. Akoč ć ć nameravam da odem, kao što jesam, ne pravim nijednom od nas uslugu dozvoljavaju i da veza me u nama dalje ja a. Ne bih trebala da mu dozvolim da seć đ č zaljubi u mene.

Ako uopšte pomišlja da uradi išta sli no, pomislila sam, ponovo se prise- aju ič ć ć Laoher i razgovora sa Kolamom. Ako se sa mnom oženio onako hladnokrvno kako je izgledalo, možda su njegove emocije bezbednije od mojih.

Izme u umora, gladi, razo aranja i nesigurnosti, do ovog vremena sam uspelađ č sebe da svedem na takvo stanje zbrkanog jada da nisam mogla ni daspavam ni da sedim na miru. Umesto toga, nesre no sam se vrtela po sobi,ć uzimaju i bez ikakve veze predmete i spuštaju i ih.ć ć

Promaja od otvaranja vrata je poremetila nestabilnu ravnotežu ešlja koč jim sam balansirala, i najavila Džejmijev povratak. Izgledao je pomalo crven u licu i udnoč uzbu en.đ

,,Oh, ti si budna", rekao je, o ito iznena en i zbunjen time.č đ„Da", rekla sam neljubazno, „da se nisi ponadao da spavam da bi se mogao

vratiti njoj?"Obrve su mu se skupile na tren, a onda upitno podigle. „Njoj? Laoher, misliš?"Kada sam ula njeno ime izgovoreno tim nehajnim hajlendskim zapeva- njem -č

„L'heer" - iznenada sam se iracionalno razbesnela.,,Oh, zna i jesi bio sa njom!", prasnula sam.čDžejmi je izgledao zbunjen i oprezan, i pomalo iritiran. „Aha", rekao je. „Sreo sam

je kraj stepeništa dok sam izlazio. Jesi li dobro, Sasenah? Izgledaš malo uznemireno, sve u svemu." Odmerio me pogledom. Podigla sam ogledalo, i shvatila da mi se kosa raširila u neukrotivu grivu oko glave i da imam podo njake. Spustilač sam ga uz tresak.

„Ne, savršeno sam u redu", kazala sam, uz napor da se kontrolišem. „Pa kakva je Laoher?", upitala sam, glume i ravnodušnost.ć

,,Oh, prili no mršava", rekao je. Naslonio se na vrata, prekrštenih ruku, ič sumnji avo me posmatrao. „Pomalo ju je iznenadilo kada je ula da smo ven ani,č č č rekao bih."

„Mršava", rekla sam, i duboko udahnula. Podigla sam pogled i zatekla ga kako mi se ceri.

„Ne eš valjda da brineš zbog te devojke, je 1' tako, Sasenah?", prepredeno jeć upitao. „Ona nije ništa tebi — ni meni", dodao je.

,,Oh, nije? Ona nije htela - ili mogla - da se uda za tebe. A ti si morao da nadeš nekoga, pa si uzeo mene kada ti se ukazala prilika. Ne krivim te zbog toga" - i nisam mnogo - „ali ja..."

Prešao je sobu u dva koraka i uzeo me za ruke, prekidaju i me. Stavio je prstć meni pod bradu i naterao me da podignem pogled.

„Kler", rekao je ravnomernim glasom, „re i u ti u nekom asu zašto sam seć ć č oženio tobom - ili ne u. Od tebe sam tražio iskrenost, i pružio ti isto. A pružam ti je ić sada. Devojka ne polaže nikakvo pravo na mene sem da budem u tiv." Blago mi ječ stegao bradu. „Ah to pravo ima, i ja u ga poštovati." Puć stio je moju bradu i potapšao me po njoj. „ uješ li me, Sasenah?"Č

„Oh, ujem ja!", otrgla sam se, ogor eno trljaju i bradu. „1 siguran sam da eš bitič č ć ć vrlo u tiv prema njoj. Samo slede i put navuci zavese niše — ne želim to da vidim."č ć

Bakarne obrve su polefele naviše, i lice mu se malo zacrvenelo.„Da li to sugerišeš da sam igrao kvarno?", rekao je u neverici. „Manje je od sata

otkad smo se vratili u zamak, sav sam u znoju i prašini od dva dana u sedlu, i toliko umoran da mi se noge tresu, a ti ipak misliš da sam otišao pravo da zavodim šesnaestogodišnju devicu?" Odmahnuo je glavom, deluju i zabezeknuto. „Nije mić jasno da li si htela da pohvališ moju muževnost, Sasenah, ili da uvrediš moje vladanje, ali mi nije stalo ni do jednog. Murtag mi je rekao da su žene nerazumne, ali Isuse Hriste!" Prošao je krupnom šakom kroz kosu, tako da su krajevi štrcali.

„Naravno da ne mislim da si je zavodio", kazala sam, mu e i se da ubrizč ć gam notu smirenosti u svoj ton. „Samo sam htela da kažem..." Palo mi je na pamet da je Frenk sa ovakvim stvarima izlazio na kraj znatno elegantnije nego ja, a opet sam bila besna i tada. Verovatno ne postoji dobar na in da se svom partneru saopšti takvač mogu nost.ć

„Samo sam htela da kažem... da uvi am da si oženjen sa mnom iz sop- stvenihđ razloga - i ti su razlozi tvoja posla", dodala sam žurno, ,,i da nemam nikakvo pravo na tebe. Imaš savršenu slobodu da se ponašaš kako ho eš. Ako ti... ako te neštoć drugo privla i... mislim... ne u ti stajati na putu", završila sam jadno. Krv me je peklač ć u obrazima i ose ala sam da mi uši gore.ć

Kada sam podigla pogled videla sam da i Džejmiju gore uši, vidljivo, kao i ostatak od vrata naviše. ak i njegove o i, krvave od manjka sna, izgleda da su plamtele.Č č

„Nikakvo pravo na mene!", uzviknuo je. ,,A šta ti misliš da je svadbena zakletva, devojko? Tek neke re i u crkvi?" Spustio je jednu veliku pesnicu na škrinju uz tresakč od koga se zaklatio porcelanski bokal. „Nemaš pravo", mrmljao je, kao da govori sebi. „Slobodan sam da se ponašam kako ho u. I ti mi ne eš stajati na putu?!"ć ć

Sagnuo se da izuje izme, a onda ih pokupio i bacio, jednu za drugom, što je ja eč č mogao o zid. Strecala sam se kako je koja udarala o kamenje i odbijala se na pod. Strgao je jaknu i nemarno je bacio iza sebe. Zatim je krenuo ka meni, besno me gledaju i.ć

„Zna i ne polažeš nikakva prava na mene, Sasenah? Oslobodi eš me da uživamč ć gde mi je drago, je 1' tako? Pa, da li je?", zahtevao je.

„Hm, pa, jeste", kazala sam nehotice ustuknuvši za korak. „To sam htela da kažem." Zgrabio me je za ruke, i uvidela sam da se plamen raširio i u njih. Njegovi žuljeviti dlanovi su bili tako vreli na mojoj koži da sam se nenamerno trgla.

„Pa, ako nemaš pravo na mene, Sasenah", rekao je, „ja imam na tebe! Dodi ovamo." Uzeo je moje lice u šake i položio usne na moje. Nije bilo ni eg nežnog nič nonšalantnog u tom poljupcu, pa sam mu se opirala, pokušavaju i da se odmaknemć od njega.

On se sagnuo i pokupio me rukom ispod kolena, ignorišu i moje pokuć šaje da se iskobeljam. Nisam zapravo shvatila kako je prokleto snažan.

„Pusti me!", rekla sam. „Šta to zamišljaš da uradiš?"„Pa, mislio sam da je to savršeno jasno, Sasenah", rekao je kroz zube. Spustio je

glavu, bistar pogled me prosecao kao usijano gvož e. „Ali ako ve ho eš da ti seđ ć ć kaže", kazao je, „nameravam da te odvedem u krevet. Sada. I da te držim tamo dok ne nau iš ta no kakvo pravo polažem na tebe." Poljubio me je opet, namernoč č snažno, presecaju i moj protest.ć

„Ne želim da spavam s tobom!", rekla sam kada sam kona no oslobodila usta.č„Ne nameravam da spavam s tobom, Sasenah", odgovorio je ravnim glasom. „Ne

još." Prišao je krevetu i pažljivo me položio na prekriva sa ruč žama.„Prokleto dobro znaš šta sam mislila!", prevrnula sam se u nameri da po- begnem

na drugu stranu, ali me je zaustavio vrst stisak po ramenu, koji me je okrenuo dač gledam u njega. „A ne želim sa tobom ni da vodim ljubav!"

Plave o i su blesnule u mene izbliza, i dah mi se zaglavio u grlu.č„Nisam pitao kakve su ti želje po tom pitanju, Sasenah", odgovorio je opasno

tihim glasom. „Ti si moja žena, kao što sam ti dovoljno esto rekao. Ako i nisi htelač da se udaš za mene, ipak si to odabrala. A ako nisi primetila u to vreme, tvoj deo postupka uklju ivao je re 'pokoravati'. Ti si mi žena, i ako te želim, ženo, onda u teč č ć imati, prokleta da si!" Tokom tih re i glas mu se poja avao, završavaju i se skoroč č ć vikom.

Podigla sam se na kolena, pesnica stegnutih uz telo, i vikala nazad na njega. Jadi koji su me ophrvali u poslednjem satu dostigli su ta ku eksplozije, i sru ila samč č je na njega iz neposredne blizine.

„Bi u prokleta ako budem tebe imala, nasilna svinjo! Misliš da možeš da mić narediš da idem u krevet? Da me koristiš kao kurvu kada ti se ho e? Pa,ć

ne možeš, kopile prokleto! U ini to, i nisi ništa bolji nego tvoj dragoceni kapetanč Randal!"

Besno me je pogledao na as, a onda se naglo sklonio. „Idi, onda", rekao je,č trzaju i glavom ka vratima. „Ako tako misliš o meni, idi! Ne u te spre-ć ćV. • ,,Cltl.

Oklevala sam na trenutak, gledaju i ga. Vilica mu se stegla od besa i nad- nosioć se nada mnom kao Kolos sa Rodosa. Ovog puta je temperament oštro zauzdao, mada je sada bio besan kao i kraj druma u Dunsberiju. Mada je to ozbiljno mislio. Da sam odabrala da odem, ne bi me zaustavio.

Podigla sam bradu, vilice stegnute poput njegove. „Ne", rekla sam. „Ne. Ja ne bežim od stvari. I ne plašim te se."

Pogled mu se ukopao na mom grlu, gde je pulsiralo mahnito.,Aha, razumem", rekao je. Zurio je dole u mene, i lice mu se postepeno opustilo u

izgled gundavog prihvatanja. Seo je oprezno na krevet ostavljaju i dobar razmakć izme u nas, pa sam i ja obazrivo sela. Duboko je udahnuo nekoliko puta pre negođ što je progovorio, a lice mu je malo izbledelo ka prirodnoj bronzanoj boji.

„Ni ja ne bežim, Sasenah", rekao je osorno. „Ajde sad. Šta zna i 'ječ beni'?"Mora da je moje iznena enje bilo vrlo o ito, pošto je iznervirano rekao, ,Akođ č

moraš da me vredaš, to je jedno. Ali nisam raspoložen da mi se govore stvari na

koje ne mogu da odgovorim. Znam da je to prokleto bezobrazna re , po tome kako sič to rekla, ali šta to zna i?"č

Uhva ena nespremna, nasmejala sam se, pomalo uzdrmano. „To... to zna i...ć č ono što si upravo nameravao da mi uradiš."

Podigao je obrvu, i kao da ga je to nekako kiselo zabavljalo. ,,Oh, karanje? Onda sam bio u pravu, to jeste prokleto bezobrazna re . A šta je sadista? Tako si meč nazvala pre neki dan."

Obuzdala sam se da se ne nasmejem. „To je, hm, to je osoba koja... koja, hm, do seksualnog užitka dolazi povre uju i nekoga." Lice mi je postajalo grimizno, aliđ ć nisam uspela da spre im uglove usana da se malo podignu.č

Džejmi je kratko frknuo. „Pa, nisi bila baš laskava prema meni", rekao je, „ali ne mogu da prigovorim tvojim zapažanjima." Duboko je udahnuo i zavalio se, razdvajaju i šake. Namerno je istegao prste, a onda šake opružio na kolena ić pogledao pravo u mene.

„Šta je to, onda? Zašto radiš ovo? Ona devojka? Rekao sam ti prostu istinu o njoj. Mada to nije nešto što treba dokazivati. Ve pitanje da li mi veruješ ili ne.ć Veruješ li mi?"

„Da, verujem ti", gundavo sam priznala. „AH nije o tome re . Ili bar nije isklju ivoč č o tome", dodala sam u pokušaju da budem iskrena. „Ve ... mislim da je re o tomeć č da sam shvatila da si se oženio sa mnom zbog novca koji eš dobiti." Oborila samć pogled, prate i prstom šaru na pokriva u. „Znam da neć č mam pravo da prigovaram - i ja sam se udala iz sebi nih razloga, ali" - ugrizla sam usnu i progutala da smirim glasč - „ali i ja imam malo ponosa, znaš."

Krišom sam ga pogledala, i zatekla ga kako zuri u mene skroz zaprepa- š eno.ć„Novca?", rekao je ne shvataju i.ć„Da, novca!", planula sam, besna što se pravi da ne razume. „Kada smo se vratili,

nisi mogao da do ekaš da Kolamu kažeš da si se oženio i zatražiš svoj udeo uč najamnini Makenzija."

Zurio je u mene još malo, postepeno otvaraju i usta kao da ho e nešto da kaže.ć ć Umesto toga, po eo je polako da odmahuje glavom napred-nazad, a onda seč zasmejao. Zabacio je glavu i zapravo zaurlao od smeha, a onda glavu zabio medu šake i dalje se histeri no smeju i. Ja sam se ozloje eno bacila nazad na jastuke.č ć đ Smešno, zar ne?

I dalje tresu i glavom i povremeno šište i, on je ustao i stavio ruke na svoj kaiš.ć ć Nehotice sam se štrecnula od toga, i on je to video.

Lica još uvek crvenog od mešavine besa i smeha, pogledao je dole u mene sasvim ljut. „Ne", suvo je rekao, „nisam nameravao da te bijem. Dao sam ti re da toč ne u ponovo uraditi - mada nisam mislio da u tako brzo zažaliti." Spustio je kaiš sać ć strane i dohvatio torbicu zaka enu za njega.č

„Moj udeo Makenzijevih najamnina se svodi na dvadesetak funti trome- se no,č Sasenah", rekao je, preturaju i po sitnicama u torbi od jazav eve kože. „1 toć č škotskih, ne funti sterlinga. Otprilike pola cene jedne krave."

„To je... to je sve?", glupo sam kazala. „Ali..."„To je sve", potvrdio je. „1 sve što u ikada dobiti od Makenzija. Zapazila si dać

Dugal nije rastrošan, a Kolam je dvaput škrtiji od njega. Ali je ak i več li anstvenič iznos od dvadeset funti tromese no jedva vredan ven anja, rekao bih", dodao ječ č sarkasti no, gledaju i u mene.č ć

„Ne bih odmah za njega pitao, ako emo pravo", dodao je, vade i u papir umotanć ć paketi , „ali je bilo nešto što sam hteo njim da kupim. Zato sam i išao odavde;ć Laoher je bila slu ajnost."č

,A šta si to toliko želeo da kupiš?", sumnji avo sam upitala.č„Ven ani prsten, Sasenah", rekao je. „Nabavio sam ga od oružara Juana; onč

pravi takve stvari u slobodnom vremenu.",,Oh", rekla sam slabašno.„Samo napred", rekao je, trenutak kasnije. „Otvori ga. Tvoj je."Konture paketi a su se zamaglile pod mojim prstima. Trepnula sam i šmrcnula,ć

ali nisam pokušala da ga otvorim. „Izvini", rekla sam.„Pa, i treba da se izviniš, Sasenah", kazao je, ali mu glas više nije bio besan.

Pružio je ruku, uzeo paketi iz mog krila i pocepao omot, otkrivaju i širok srebrnić ć prsten, ukrašen hajlendskim ukrštanjem, a prefinjeni mali cvet i ka nalazio se uč č središtu svakog spoja.

Toliko sam uspela da vidim, a onda su mi se o i opet zamaglile.čZatekla sam maramicu gurnutu u ruku, i iz sve snage sam se potrudila da

zaustavim bujicu. „On... predivan je", rekla sam, pro iš avaju i grlo i brišu i o i.č ć ć ć č„Ho eš li da ga nosiš, Kler?" Glas mu je sada bio nežan, a od toga što sam ulać č

svoje ime, koje je uglavnom upotrebljavao u formalnim prilikama ili trenucima nežnosti, zamalo da se opet slomim.

„Ne moraš", rekao je, gledaju i me ozbiljno preko pruženog dlana. „Bra ni ugovorć č medu nama je zadovoljen — zakonski je. Zašti ena si, sigurna od svega izuzimaju ić ć poternicu, a ak i od nje dok si u zamku Leoh. Ako ho eš, moč ć žemo da živimo odvojeno - ako si to pokušavala da kažeš onim besmislicama o Laoher. Nemaš puno obaveza prema meni, ako tako iskreno želiš." Sedeo je nepomi no, drže i si ušnič ć ć krug blizu svog srca.

Zna i, daje mi isti izbor koji sam krenula njemu da dam. Pošto su ga menič nametnule okolnosti, on mi se više ne e nametati, ako odlu im da ga odbijem. Ać č postoji i alternativa, naravno: da prihvatim prsten i sve što ide uz njega.

Sunce je zalazilo. Poslednji zraci su sijali kroz plavi stakleni bokal na stolu, padaju i na zid u poslednjim strelama lapisa. Ose ala sam se krhko i prozra no kaoć ć č to staklo, kao da u se rasprsnuti od dodira, i u svetlucavim komadi ima popadati nać ć pod. Ako sam mislila da poštedim Džejmijeva ili svoja ose anja, izgleda da samć mnogo zakasnila.

Nisam mogla da progovorim, ve sam mu pružila desnu ruku na kojoj su prstić drhtali. Hladan i blistav prsten mi je kliznuo niz prst i udobno se sme- stio kod njegovog korena — dobra veli ina. Džejmi je zadržao moju ruku nač kratko, gledaju ić u nju, a onda iznenada moje prste prineo usnama. Podigaoje glavu, i na tren sam mu videla lice, žestoko i uzbu eno, pre nego što me grubođ privukao sebi u krilo.

Držao me je vrsto uz sebe bez re i, i mogla sam da osetim pulsiranje uč č njegovom grlu, kako udara poput mog. Ruke su mu pošle ka mojim obnaženim ramenima, i držao me je malo odmaknutu, tako da sam gledala naviše u njegovo lice. Šake su mu bile krupne i veoma tople, pa sam osetila blagu vrtoglavicu.

„Želim te, Kler", rekao je, a zvu alo je kao da se guši. Zastao je na trenuč tak, kao da nije siguran šta slede e da kaže. „Želim te toliko - jedva mogu da dišem.ć Ho eš..." Progutao je, a zatim pro istio grlo. „Ho eš li da me imaš?"ć č ć

Do sada sam uspela da prona em glas. Bio je piskav i nesiguran, ali jeđ funkcionisao.

„Da", rekla sam. „Da, ho u da te imam."ć„Mislim...", po eo je, pa zastao. Po eo je da razvezuje svoj kilt, ali je ondač č

pogledao u mene, stežu i ruke kraj bokova. Govorio je s teško om, kontro- lišu ić ć ć

nešto toliko mo no da su mu se ruke tresle od napora. „Ne u... ne mogu... Kler, neć ć mogu da budem nežan pri tome."

Imala sam vremena samo jednom da klimnem glavom, kao potvrdu ili dozvolu, pre nego što me je oborio, tako da me njegova težina prikucala za krevet.

Nije zastao da skine ostatak. Ose ala sam miris drumske prašine na njeć govoj košulji, i ukus sunca i znoja od putovanja na njegovoj koži. Držao mi je ruke raširene, stežu i mi zglavke. Jedna ruka je o ešala zid i osetila sam blago grebanje burme oć č kamen. Po jedan prsten za svaku ruku, jedan srebrni a jedan zlatan. I tanki metal je iznenada bio težak kao bra na stega, kao da su prstenovi si ušni okovi, koji meč ć razapetu drže za krevet, zauvek rastegnutu izme u dva stuba, drže me u ropstvuđ kao Prometeja na njegovoj usamljenoj steni, a podeljena ljubav je bila lešinar koji mi kida srce.

Raširio mi je butine kolenom i zario se u koren jednim trzajem koji me je ostavio bez daha. Ispustio je zvuk koji je bio bezmalo jecanje, pa me stegao ja e.č

„Ti si moja, mo dhuine", tiho je rekao, guraju i se u moje dubine. „Samo moja,ć sada i zauvek. Moja, htela ti to ili ne." Pokušala sam da se oslobodim njegovog stiska, i usisala dah uz tiho „ah" kada se zario još dublje.

„Aha, nameravam da na tebe navalim žestoko, Sasenah", prošaputao je. „Ho uć da te imam, da te posedujem, i telo i dušu." Borila sam se malo a on me je pritegao dole, udaraju i kao eki em, vrstim, neumoljivim udarcimać č ć čkoji su mi dopirali do materice u svakom zamahu. „Nameravam da po neš da meč zoveš 'gospodaru', Sasenah." Njegov tihi glas bio je pretnja osvetom za agonije poslednjeg sata. „Nameravam da te u inim svojom."č

Drhtala sam i zaje ala tada, telo mi se stezalo u spazmima od tog upada, tihč juriša. Kretanje se nastavljalo bez obzira na to, još i još minutima, poga aju i međ ć iznova i iznova dodirima na granici izme u užitka i bola. Ose ala sam kako seđ ć rastapam, kao da postojim samo na ta ki gde stižu ti juriši, da sam oterana na rubč nekakve totalne predaje.

„Ne!", dahtala sam. „Prestani, molim te, to me boli!" Kapi znoja su mu se slivale niz lice i padale na jastuk i moje grudi. Naše meso se sada spajalo uz pljesak udarca koji je brzo prelazio onaj rub i postajao bolan. Butine su mi bile izgrebane od ponovljenih sudara, a zglavci samo što mi nisu pukli, ali njegov stisak nije slabio.

„Tako je, moli za milost, Sasenah. Mada je ne eš dobiti; ne još." Dah mu je bioć vreo i kratak, ali nije pokazivao znake zamora. Celo telo mi se gr ilo, noge se dizaleč da se omotaju oko njega, traže i da zadrže taj ose aj.ć ć

Ose ala sam potres svakog trzaja duboko u stomaku, i uzdrhtala bih od svakog,ć uprkos tome što su se moji kukovi izdajni ki izdizah da ga rado do ekaju. On ječ č ose ao moj odgovor, pa je udvostru io svoje juriše, sada me pritiskaju i za ramenać č ć da me drži zakucanu pod sobom.

Nije bilo ni po etka ni kraja mojoj reakciji, samo neprestano drhtanje koje seč dizalo do vrhunca sa svakim naletom. To treskanje je bilo pitanje koje se neprestano ponavljalo u mom telu, zahtevaju i moj odgovor. Gurnuo mi je noge da stoje ravno ić pritiskao me preko granice bola u istu senzaciju, preko ruba predaje.č

„Da!", kriknula sam. ,,Oh Bože, Džejmi, da!" Zgrabio me je za kosu i odmakao mi glavu da sretnem njegov pogled, sijaju i u furioznom trijumfu.ć

„Aha, Sasenah", mrmljao je, odgovaraju i na moje pokrete više nego na mojeć re i. „Jaha u te ja!" Ruka mu je pala na moje dojke, gnje ila ih i miloč ć č vala, a onda kliznula niz slabine. Cela njegova težina je sada ležala na meni, a on me obuhvatio i izdigao da bi prodirao još više. Tada sam vrisnula, a on me je u utkao pokrivaju ić ć usta svojim, ne poljupcem ve još jednim napadom, teraju i me da usta otvorim,ć ć

grebu i mi usne i stružu i lice ekinjama brade. Zarivao se snažnije i brže, kao dać ć č ho e da mi natera dušu kao što mi je naterao telo. U telu ili duši, negde je zapalioć iskru, i bes strasti i potrebe se digao iz pepela predaje. Izvila sam se naviše da ga primim, udarcem odgovorim na udarac. Ugrizla sam ga za usnu i osetila krv.

Tada sam osetila njegove zube na vratu i zarila mu nokte u leda. Grebala sam ga od vrata do zadnjice, podbadaju i ga da ustukne i krikne i on. Okoć mili smo se surovo jedno na drugo u o ajni koj potrebi, grizli se i grebali, pokušavali da pustimo krv,č č svako pokušavaju i da uvu e ono drugo u sebe, cepaju i drugom kožu u želji da seć č ć sjedinimo koja nas je proždirala. Moj se krik pomešao s njegovim, i kona no smo seč izgubili u onom drugom, u po- slednjem trenutku rastapanja i kraja.

Jedva sam se polako vra ala sebi, leže i napola na Džejmijevim grudima,ć ć znojava tela još su bila slepljena, butina uz butinu. On je disao teško, žmu- re i. ulać Č sam njegovo srce pod svojim uvom, kako bije natprirodno sporim i mo nim ritmomć koji sledi vrhunac.

Osetio je da sam budna i privukao me, kao da ho e da na tren duže sać uvač jedinstvo koje smo dostigli u tim poslednjim sekundama našeg opasnog spajanja. Sklup ala sam se uz njega i obgrlila ga.č

Tada je otvorio o i i uzdahnuo, duge usne su se iskrivile u slabašan osmeh kadač su nam se pogledi sreli. Podigla sam obrve u nemom pitanju.

,,Oh, da, Sasenah", odgovorio je pomalo snuždeno. „Ja sam tvoj gospodar... i ti si moj. Izgleda da ne mogu da posedujem tvoju dušu a da ne izgubim svoju." Okrenuo me je na bok i savio telo oko mog. Soba je postajala hladnija od ve ernjeg vetra kojič je dopirao kroz prozor, pa je pružio ruku da nas pokrije. Opasno si brz, momak, pomislila sam sanjivo za sebe. Frenk to nikada nije otkrio. Zaspala sam u njegovim rukama stegnutim oko mene i uz njegov topao dah u uvu.* * *

Bila sam slaba i svaki me je miši boleo kada sam se probudila narednog jutra.ć Odvukla sam se do klozeta, a potom do lavora za umivanje. Iznutrica mi je bila kao izbu kani puter. Ose am se kao da sam ne im tupim prebijena, razmišljala sam, ać ć č onda pomislila kako je to vrlo blizu istine. Pomenuti tupi predmet bio je vidljiv kada sam se vratila do kreveta, samo je sada izgledao prili no bezopasno. Njegov vlasnikč se probudio kada sam sela do njega, i ispitivao me pogledom uz nešto što je vrlo li ilo na muško samozadovoljstvo.č

„Izgleda da je to bilo žestoko jahanje, Sasenah", rekao je, nežno dodiruju ić masnicu na unutrašnjoj strani moje butine. „Malo si nažuljana od sedla, zar

Skupila sam o i i prstom prešla preko dubokog otiska zuba na njegovom ramenu.č„1 ti deluješ kao da si gadno prošao, moj mom e."č„Ah, pa", rastegao je škotski, „ako legneš s lisicom, moraš o ekivati da i ti maloč

dobiješ." Pružio je ruke i dohvatio me iza vrata, povla e i me na sebe. „Dodi meni,č ć lisice. Ugrizi me još."

,,Oh, ne, ne eš", kazala sam odmi u i se. „Ne mogu ni slu ajno; suviše me boli."ć č ć čDžejmi Frejzer nije neko ko ne' priznaje kao odgovor.„Bi u vrlo nežan", dodvoravao se, povla e i me neumoljivo pod pokriva . I bio jeć č ć č

nežan, kako to mogu samo krupni muškarci, držao me je u naru ju kao prepeli ječ č jaje, posve uju i mi pažnju uz ponizno strpljenje koje sam prepoznala kao naknaduć ć štete - i nežno insistiranje za koje sam znala da je nastavak lekcije onako brutalno zapo ete prethodne no i. Nežan ho e da bude, ali ne i da bude odbijen.č ć ć

Zatresao se u mom naru ju kada je svršio, drhte i od napora da se ne pomera,č ć da me ne povreduje guraju i, puštaju i da ga taj trenutak uzdrma koliko može.ć ć

Kasnije, dok smo bili još spojeni, pratio je masnice koje su njegovi prsti ostavili na mojim ramenima kraj puta, dva dana ranije.

„Izvini zbog ovih, mo dhuine", rekao je, nežno ljube i svaku. „Gadno sam bioć raspoložen kad sam to uradio, ali to nije opravdanje. Sramno je povrediti ženu, bez obzira da li je to u besu. Ne u to uraditi nikad više."ć

Nasmejala sam se, pomalo ironi no. „Izvinjavaš se zbog ovih? A šta je sač ostalim? Sva sam u masnicama, od glave do pete!"

,,Oh?" Odmakao se da me odmeri pogledom. „Pa sad, za ove sam se izvi- nio", dodiruju i mi rame, ,,a ove', šljepnuvši me po zadnjici, „si zaslužila i za njih ne u re ić ć ć da mi je žao, jer nije."

„Što se ovih ti e", rekao je miluju i mi butinu, „ni za njih se ne u izvi- njavati. Več ć ć ć si mi naplatila punu cenu." Protrljao je rame i napravio grimasu. „Pustila si mi krv na bar dva mesta, Sasenah, a leda me još uvek avolski peku."đ

„Pa, legao sa lisicom...", rekla sam, cere i se. „Za to ne eš dobiti izvinje- nje."ć ć Nasmejao se u odgovor i povukao me na sebe.

„Nisam ni rekao da ho u izvinjenje, zar ne? Ako se dobro se am, ono što samć ć rekao glasilo je 'Ugrizi me opet'."24Po bridenju mojih pal evačBuka izazvana našim naglim dolaskom i objavljivanjem našeg braka bila je gotovo istog asa ba ena u zasenak dogadajem od ve eg zna aja. Sedeli smo za ve eromč č ć č č u velikom holu narednog dana, prihvataju i zdravice i lepe želje koje su nu eneć đ nama u ast.č

„Buidheachas, mo caraid." Džejmi se naklonio onome ko nam je upravo uputio zdravicu, pa seo usred sve sporadi nijeg aplauza. Drvena klupa se zatresla podč njegovom težinom, i na tren je zažmurio.

„Postaje li ovo previše za tebe?", prošaputao je. On je podnosio glavni udar nazdravljanja, prate i svaki pehar u naše ime, dok sam ja za sada izbegla uz tekć poneki simboli ni gutljaj, uz vedre osmehe na nerazumljive gelske zdravice.č

Otvorio je o i i pogledao dole u mene, smeškaju i se.č ć„Jesam li pijan, šta misliš? Ma ne, ovo mogu da pijem cele no i."ć„Prakti no i jesi", kazala sam, dobacuju i pogled itavom nizu praznih vinskihč ć č

boca i kamenih krigli poredanih na dasci ispred nas. „Ve je prili no kasno." Sve eć č ć na Kolamovom stolu su skoro dogorele u drža ima, i vosak koji se slio zlatno ječ blistao, tako da je svetio šaralo bra u Makenzi udnim mrljama zasen ene ić č č svetlucave kože dok su se naginjali jedan ka drugom, govore i tiho. Mogli su da seć pridruže eti izdeljanih glava patuljaka po rubu velikog ognjišta, i pitala sam se kolikoč je tih karikatura zapravo bilo ura eno na osnovu dominantnih crta prethodnihđ gospodara Makenzija - možda je to u inio neki rezbar sa ose ajem za humor... ili sač ć snažnim ose ajem za prić padnost porodici.

Džejmi se malo protegao na svom sedištu, prave i grimasu zbog neudobć nosti.,,S druge strane", kazao je, „bešika e mi pu i za trenutak ili dva. Vra am seć ć ć

ubrzo." Spustio je ruke na klupu i obamrlo je presko io, nestaju i kroz nizak luk.č ćPažnju sam okrenula drugoj strani, gde je sedela Gilis Dankan, uzdržano

pijuckaju i pivo iz srebrnog pehara. Njen muž, Artur, sedeo je za susednim stolomć sa Kolamom, kako dolikuje poreskom upravniku okruga, ali je Gilis insistirala da sedi do mene, govore i da nema želju da je dave muški razgovori tokom cele ve eri.ć č

Arturove duboko usa ene o i bile su napola zatvorene, sa podo njacima iđ č č utonule u vino i umor. Teško se oslanjao na podlaktice, omlitavelog lica, ignorišu ić

razgovor Makenzija pored sebe. Iako je svetio oštro iscrtavalo likove gospodara i njegovog brata u plitkom reljefu, na njemu je Artur Dankan delovao debelo i bolesno.

„Tvoj muž ne izgleda baš dobro", primetila sam. „Da li su se njegove stoma neč tegobe poja ale?" Simptomi su bili prili no zbunjuju i; ne nalik iru, pomislila sam,č č ć č niti nalik raku - ne sa toliko mesa još uvek na njegovim kostima — možda samo hroni ni gastritis, kao što je Gilis insistirala.č

Ona je bacila sasvim kratak pogled na svog muža pre nego što se okrenula meni i slegla ramenima.

,,Oh, dovoljno je dobro", kazala je. „Ništa gore, u svakom slu aju. Ali šta je sač tvojim mužem?"

„Hm, šta sa njim?"Bocnula me je prisno u rebra prili no oštrim laktom, i shvatila sam da je poprili anč č

broj boca i na njenom kraju stola.„Pa, šta misliš? Da li izgleda podjednako lepo bez košulje kao što izgleda sa

njom?"„Hm..." Grebala sam traže i neki odgovor, dok je ona istezala vrat prema ulazu.ć,yA tvrdila si da ti nije nimalo stalo do njega! Pametnica jedna. Pola de- vojaka u

zamku bi htelo da ti po upa kosu iz korena — bila bih pažljiva šta jedem, da sam nač tvom mestu."

„Šta jedem?" Zapanjeno sam pogledala u drveni tanjir pred sobom, prazan izuzev mrlje masti i usamljenog barenog luka.

„Otrov", prošištala je dramati no meni u uvo, zajedno sa znatnim rakijč skim isparenjima.

„Besmisleno", rekla sam prili no hladno, odmi u i se od nje. „Niko ne bi hteo dač č ć me otruje samo zato što... pa, jer..." Batrgala sam se pomalo, i palo mi je na pamet da sam popila koji gutljaj više nego što sam shvatila.

,,E sad stvarno, Gilis. Ovaj brak... Nisam ga planirala, znaš. Nisam ga ni htela\" Tu ništa nisam slagala. „To je bio samo... na neki na in... nužančposlovni aranžman", rekla sam, nadaju i se da svetio sve a prikriva moje crvenilo.ć ć

„Ha", rekla je cini no. „Znam ja izgled devojke koja je dobro zbrinuta u krevetu."č Pogledala je ka luku kroz koji je Džejmi nestao. „1 prokleta bila ako mislim da su ono na momkovom vratu ujedi mušice, tako e." Podigla je jednu srebrnu obrvu ka meni.đ „Ako je to bio poslovni aranžman, rekla bih da si dobro prošla za svoje pare."

Ponovo se primakla.„Da li je istina?", prošaputala je. „Ono za pal eve?"č„Pal eve? Gilis, o emu za ime božje to brbljaš?"č čOna je pogledala niz svoj mali, prav nos u mene, mršte i se od koncenć tracije.

Divne zelene o i su bile malo izvan žiže i ponadala sam se da se ona ne e prevrnuti.č ć„Sigurno znaš za to? Svi znaju! Pal evi muškarca ti govore o veli ini nječ č govog

doke. Veliki pal evi takode, naravno", dodala je razložno, „ali je njih teže proceniti,č obi no, kada se sve ima u vidu. Tvoj mali lisac", klimnula je glavom ka ulazu gde seč Džejmi upravo opet pojavio, „mogao bi da prihvati poprili nu tikvu u te svoje ru erde.č č Ili ima poveliko dupe, hm?", dodala je, uškaju i me opet.ć ć

„Gilis Dankan, ho eš... li... da... umukneš!", prošištala sam dok mi je lice gorelo.ć „Neko e te uti!"ć č

,,Oh, niko ko...", po ela je, ali je zastala, zure i. Džejmi je prošao odmah poredč ć našeg stola, kao da nas ne vidi. Lice mu je bilo bledo, a usne stegnute, kao da ga eka neka neprijatna dužnost.č

„Sta ga to mu i?", upitala je Gilis. „Izgleda kao Artur kad pojede sirovu repu."č

„Ne znam." Odgurnula sam klupu, oklevaju i. On se zaputio ka Kolamo- vomć stolu. Da li treba da po em za njim? O ito se nešto desilo.đ č

Gilis me je, vire i niz prostoriju, iznenada povukla za rukav, pokazuju i u pravcuć ć odakle je Džejmi došao.

Neki ovek je stajao na ulazu i oklevao, baš kao i ja. Ode a mu je bila isflekanač ć blatom i prašinom; nekakav putnik. Glasnik. A kakva god da je poruka, on ju je preneo Džejmiju, koji se ovog asa naginjao da je prošap e u Kolamovo uvo.č ć

Ne, ne u Kolamovo. U Dugalovo. Rida glava se sagnula sasvim izme u dveđ tamne, a široke lepe crte tri lica su postale avetinjski sli ne pri svetlu zamiru ihč ć sve a. Dok sam to gledala, shvatila sam da sli nost nije posledicać čzajedni kog nasleda njihovih kostiju i mesa, ve izraza šokantne tuge koju su svač ć poprimila.

Gilisina šaka se ukopavala u moju podlakticu.„Loše vesti", nepotrebno je rekla.

* * *„Dvadeset etiri godine", tiho sam rekla. „Zvu i kao dug period u braku."č č„Aha, jeste", složio se Džejmi. Topao vetar je njihao grane drveta nad nama,

podižu i mi kosu s ramena da me golica po licu. „Više nego što sam proživeo."ćPogledala sam u njega oslonjenog o ogradu za konje, sama dugonoga elegancija

i snažne kosti. esto sam zaboravljala koliko je zapravo mlad; delovao je takoČ siguran u sebe i sposoban.

„Pa ipak", rekao je, bacaju i slamku u uzavrelo blato korala, „sumnjam da jeć Dugal proveo više od tri godine s njom. On je obi no bio ovde, znaš, u zamku — ili tuč i tamo, obavljaju i poslove za Kolama."ć

Dugalova žena, Maura, umrla je na njihovom imanju Benahd. Iznenadna groznica. Sam Dugal je otišao u zoru, u društvu Neda Gauena i glasnika koji je vest doneo prethodne no i, da organizuje sahranu i reši se vlasništva svoje žene.ć

„To, zna i, nije bio blizak brak?", znatiželjno sam upitala.čDžejmi je slegao ramenima.„Blizak koliko i ve ina drugih, rekao bih. Ona je bila zaokupljena decom ić

vo enjem ku e; sumnjam da joj je mnogo nedostajao, mada je izgledalo da joj jeđ ć drago što ga vidi kada bi došao ku i."ć

„Tako je, ti si živeo sa njima neko vreme, zar ne?" U utala sam, razmišljala.ć Pitala sam se da li je to Džejmijeva predstava kako brak treba da izgleda; zasebni životi, retki susreti radi za injanja dece. A opet, ono malo što je rekao o svojimč roditeljima ukazivalo je da je njihov brak bio pun bliskosti i ljubavi.

Služe i se onim svojim jezivim trikom da mi ita misli, kazao je, „Druć č ga ije je toč bilo sa mojim starima, znaš. Dugalov brak je bio ugovoren, kao Kolamov, i više stvar poslova i zemlje nego me usobne želje. A moji roditelji - pa, oni su se ven ali izđ č ljubavi, uprkos željama obe familije, pa smo bili... ne baš odba eni; više sami zač sebe na Lalibrohu. Moji roditelji nisu esto odlazili da pose uju ro ake ili obavljajuč ć đ poslove napolju, pa mislim da su bili više okrenuti jedno drugom nego što su obi noč muž i žena."

Sada mi je položio ruku na leda i privukao me. Sagnuo je glavu i o ešao usnamač vrh mog uva.

„Medu nama je bio aranžman", rekao je tiho. „A ipak, nadam se... možda jednog dana..." Prekinuo je udno, uz vragolasti osmeh i odmahivanje.č

Ne žele i da ga hrabrim u tom pravcu, uzvratila sam što sam mogla ne- utralnijimć osmehom, i okrenula se prostoru za konje. Ose ala sam ga tu uz sebe, na dodirć ruke, krupne šake su stezale pre agu ograde. I ja sam stezala ogradu, da ga ne bihč

uhvatila za ruke. Više od svega sam htela da se okrenem njemu, ponudim mu utehu, ubedim ga telom i recima da je ono izme u nas zaista više od poslovnogđ aranžmana. Istinitost toga me spre avala.č

Štaje to izme u nas, rekao je ranije. Kada legnem s tobom, kada me dota- knes.đ Ne, to nije bilo nimalo obi no. Nije to ni slepi zanos, kako sam prvo pomislila. Ništač ne bi moglo biti jednostavnije.

Ostaje injenica da sam vezana, zakletvom, lojalnoš u i zakonom, za druč ć gog oveka. I ljubavlju.č

Ne mogu, ne mogu da kažem Džejmiju šta ose am prema njemu. Da to u inim ić č onda odem, kao što moram, bio bi vrhunac okrutnosti. Niti mogu da ga lažem.

„Kler." Okrenuo se ka meni, gledao dole u mene; mogla sam to da osetim. Nisam govorila, ve sam podigla lice kada se sagnuo da me poljubi. Ne mogu da ga slažemć ni tako, pa nisam to ni u inila. Na kraju krajeva, maglovito sam pomislila, obe alač ć sam mu iskrenost.

Omelo nas je bu no nakašljavanje iza ograde. Džejmi se zapanjeno obr- nuo kač zvuku, instinktivno me guraju i iza sebe. Zatim je zastao i iscerio se kada je ugledaoć starog Aleka Makmahona kako stoji u prljavim tartanskim pantalonama, i podrugljivo nas odmerava jedinim plavim okom.

Starac je držao makaze za kastriranje koje su zlokobno izgledale, i podigao ih je u ironi ni pozdrav.č

„Nameravao sam da ih primenim na Mahometu", rekao je. „Možda e ovde mo ić ć bolje da posluže, eh?" Stricnuo je debelim se ivima u znak poziva. „To bi ti mislič usmerilo na posao, a ne na kitu, mom e."č

„Nemoj ni da se zezaš sa tim, ove e", rekao je Džejmi, cere i se. „Zatreč č ć bao sam ti, je 1' tako?"

Alekova obrva se mrdala kao upava gusenica.č„Ne, odakle ti ta ideja? Mislio sam da pokušam da kastriram prokletog dvogoca

sasvim sam tek da bih uživao." Zašištao je malo na sopstvenu do- setku, a onda makazama mahnuo ka zamku.

„Po i sad, devojko. Možeš da ga dobiješ nazad u vreme ve ere — koliko god tiđ č bude tada vredeo."

O ito se ne slažu i sa tom poslednjom primedbom, Džejmi je pružio dugu ruku ič ć uredno pokupio makaze.

„Ose a u se sigurnije ako ih ja držim", rekao je, namiguju i Starom Aleku. „Po i,ć ć ć đ Sasenah. Kada uradim sav Alekov posao umesto njega, do i u i na i te."ć ć ć

Sagnuo se da me poljubi u obraz, prošaputavši mi u uvo, „Štale. Kada sunce bude u zenitu."# * *

Štale zamka Leoh bile su bolje gra ene od mnogih koliba koje sam videla nađ našem putovanju s Dugalom. Sa kamenim podovima i kamenim zidovima, jedini otvori bili su im uski prozori na jednom kraju, vrata na drugom, i uski prorezi ispod debelog slamnatog krova, namenjeni sovama koje su jurile miševe po senu. Kroz njih je stizalo puno vazduha, istina, i dovoljno svetla da u štalama vlada prijatno prigušeno svetio a ne sumorni mrak.

Gore na tavanu za seno, ispod samog krova, svetio je bilo još bolje, šaralo je naslagano seno žutim prugama i osvetljavalo uskomešane estice prašine tako dač su li ile na zlatni prah. Vazduh je dopirao kroz pukotine kao topli vetri sa mirisomč ć balvana i turskog karanfila i belog luka iz obližnje bašte, i prijatnog životinjskog mirisa konja koji se dizao iz same štale.

Džejmi se promeškoljio pod mojom rukom i seo, a taj pokret mu je glavu pomerio iz senke u svetio nalik plamenu sve e.ć

„Šta je to?", upitala sam pospano, okre u i glavu u pravcu u kom je i on gledao.ć ć„Mali Hamiš", tiho je rekao, vire i preko ivice tavana u štalu. „Ho e svog ponija,ć ć

verovatno."Nespretno sam se prevrnula na stomak pored njega, povla e i nabore svoječ ć

ode e zbog ednosti; glupa pomisao, pošto niko odozdo nije mogao da mi vidi ištać č sem dela glave.

Kolamov sin Hamiš je hodao polako središnjim prolazom štale, izme uđ pregradaka za konje. Izgleda da je oklevao kod nekih, mada je ignorisao znatiželjne glave ri ana i dorata koje su provirile da ga provere. O igledno je tražio nešto, a tođ č nije bio njegov debeli sme i poni, koji je mirno žvakao slamu u pregratku blizuđ ulaznih vrata.

„O Bože, traži Donasa!" Džejmi je dograbio svoj kilt i na brzinu ga smotao oko sebe pre nego što se zaljuljao preko ivice tavana. Ne trude i se da ode doć merdevina, ostao je da visi na rukama, a onda pao na pod. Lako se prizemljio na senom prekriveno kamenje, ali je bio dovoljno težak da taj udarac natera Hamiša da se zabezeknuto okrene.

Malo pegavo lice se malo opustilo kada je video ko je to, ali su plave o i ostaleč oprezne.

„Treba li ti neka pomo , rodo?", prijatno se raspitivao Džejmi. Prišao je jednomć potpornom stubu i naslonio se na njega, tako da je uspeo da se nade izme u de akađ č i pregratka ka kom se on uputio.

Hamiš je oklevao, a onda se uspravio, izbacio malu bradu.„Ja u jahati Donasa", rekao je tonom koji je trebalo da odrazi odlu nost, madać č

nije sasvim uspeo.Donas — ije ime zna i „demon" i koje nije zaradio kao pohvalu — bio je uč č

zasebnom pregratku na kraju štale, bezbedno razdvojen jednim praznim pregratkom od najbližih konja. Krupnog mrkog pastuva zle naravi nije mogao da jaše niko, i samo su se Stari Alek i Džejmi usu ivali da mu pri u. Za ula se iznervirana cika izđ đ č zasen enog dela štale, i krupna bakarna glava je naglo izletela, ogromni žuti zubi suč škljocnuli kada je konj uzalud pokušao da ugrize golo rame koje je bilo tako izazovno.

Džejmi se nije ni pomerio, znaju i da ga ždrebac ne može dohvatiti. Hać miš je ciknuo i odsko io, o ito zanemeo od straha naglim pojavljivanjem zastrašuju eč č ć uzdrhtale glave, sa zakovrnutim, krvlju podlivenim o ima i sve- tlucavim nozdrvama.č

„Mislim da ne eš", blago je primetio Džejmi. Sagnuo se i dohvatio malog ro akać đ za rame, odvla e i ga od konja koji se ritao u znak protesta. Hamiš se stresaoč ć zajedno sa daskama štale kada su smrtonosna kopita udarila u drvo.

Džejmi je okrenuo de aka licem i stajao gledaju i dole u njega, ruku položenih nač ć kilt.

,,E sad", rekao je odlu no. „O emu je tu re ? Zašto uopšte ho eš da se petljašč č č ć sa Donasom?"

Hamiševa brada je bila tvrdoglavo isturena, ali je Džejmijevo lice bilo nepokolebljivo dok ga je podsticao da progovori. Cušnuo je de aka u rame,č dobijaju i slabašan osmeh u odgovor.ć

„Hajde, duine", nežno je rekao Džejmi. „Znaš da ne u nikome re i. Jesi li uradioć ć nešto blesavo?"

Malo crvenila se pojavilo na bledoj de akovoj koži.č„Ne. Bar... ne. Možda malo blesavo."

Posle još malo nagovaranja, pri a je izašla na videlo, ispo etka neodlu no, ač č č zatim u bujici ispovesti.

Bio je napolju na svom poniju, jašu i sa nekim drugim de acima pretć č hodnog dana. Nekoliko starijih de aka je po elo da se takmi i, da vide ko sa svojim konjemč č č može da presko i višu prepreku. Hamiš im se divio i zavideo, pa je želja zač isticanjem kona no prevladala razum, i pokušao je da natera svog debelog malogč ponija preko kamene ograde. Pošto nije imao ni sposobnosti ni interesovanja, poni se ukopao u mestu kod ograde, tumbaju i mladog Hamiša naglava ke, preko ogradeć č i sramno u neke koprive s druge strane. Pekle su ga i koprive i zadirkivanje drugih de aka, pa je Hamiš rešio da danas iza e na „pravom konju", kako je to sam rekao.č đ

„Ne bi mi se smejali da sam došao na Donasu", rekao je, zamišljaju i tu scenu ić sumorno se nasla uju i.đ ć

„Ne, ne bi se smejali", složio se Džejmi. „Bili bi i suviše zauzeti skupljanjem tvojih komadi a."ć

Odmerio je svog ro aka, polako odmahuju i glavom. „Re i u ti nešto, mom e.đ ć ć ć č Potrebni su i hrabrost i ose aj da se postane dobar jaha . Ti imaš hrabrosti, ali tić č pomalo nedostaje ose aj, za sada." Utešno je spustio ruku na Hamiševa ramena,ć vode i ga ka kraju štale.ć

„Do i, ove e. Pomozi mi da sakupim seno, pa emo se upoznati sa Ko- barom.đ č č ć U pravu si; treba ti bolji konj ako si spreman, ali nije nužno da se ubiješ da bi to dokazao."

Pogledavši u prolazu kratko ka tavanu, podigao je obrve i bespomo no slegaoć ramenima. Ja sam se nasmešila i mahnula mu, pokazuju i mu da proć duži, da je sve u redu. Posmatrala sam ih dok je Džejmi uzimao jednu od onih popadalih jabuka koje su držane kraj vrata. Dohvataju i pune vile sena iz ugla, poveo je Hamiša nazadć ka jednom od srednjih pregradaka.

„Evo, rodo", rekao je, zastaju i. Tiho je zviznuo kroz zube i jedan pegavi ri an jeć đ proturio glavu, frk u i kroz nozdrve. Tamne o i bile su krupne i blage, a uši maloć ć č pognute napred pa je izgledao prijateljski živahan.

„A sad, Kobar, ciamar a tha thu?" Džejmi je potapšao negovan vrat, pa po ešaoč na uljene uši.č

„Pri i sad", rekao je svom malom ro aku. „Ta nije, ovde do mene. Dođ đ č voljno blizu da može da te onjuši. Konji vole da te onjuše."

,žnam to." Hamišev piskav glas je bio prezriv. De ak je jedva dosezao konju doč njuške, ali je pružio ruku i potapšao ga. Nije ustuknuo kada sevelika glava spustila i zainteresovano po ela da njuška oko de akovog uva,č č usisavaju i mu kosu.ć

„Daj mi jednu jabuku", rekao je Džejmiju, koji je poslušao. Meke so- motske usne su pažljivo uzele vo ku sa Hamiševog dlana, i gurnule je medu velike kutnjake, gdeć je nestala uz so no hrskanje. Džejmi je posmatrao s odobravanjem.č

„Aha. Fino ete se slagati. Po ite onda i sprijateljite se dok nahranim ostale, ać đ posle možeš da ga jašeš."

„Ja sam?", nestrpljivo je upitao Hamiš. Kobar, ije ime zna i „pena", bio ječ č dobro udan ali zdrav, vatren ždrebac, ni blizu smedem poniju.ć

„Dvaput oko korala dok te posmatram, i ako ne padneš i ne trzneš ga preko gubice, možeš da odjašeš samostalno. Mada ne eš skakati sa njim dok ti ja neć kažem." Duga ka leda su se savila, svetlucaju i u prigušenom svetlu štale dok ječ ć Džejmi grabio vile sena sa gomile u uglu i odnosio ih u jedan pregradak.

Ispravio se i nasmešio ro aku. „Dodaj mi jednu od tih, ho eš li?" Naslonio je vileđ ć na pregradak i zagrizao ponu enu vo ku. Njih dvojica su stajali prijađ ć teljski i jeli,

oslonjeni jedan uz drugog na zid štale. Kada je završio, Džejmi je ogrizak pružio ri anu koji je poturao njušku i opet se mašio vila. Hamiš je išao za njim duž prolaza,đ žva u i polako.ć ć

„ uo sam da je moj otac bio dobar jaha ", oprezno je zapo eo Hamiš posleČ č č kratkog utanja. „Pre... pre nego što više nije mogao da jaše."ć

Džejmi je kratko pogledao svog ro aka, ali je završio bacanje sena u pređ gradak ri ana pre nego što je progovorio. Kada jeste, više je odgovorio na pomisao nego nađ same re i.č

„Nikada ga nisam video kako jaše, ali re i u ti jedno, mom e, nadam se da tić ć č nikada ne e trebati onoliko hrabrosti koliko je Kolam ima."ć

Videla sam da se Hamišev pogled znatiželjno zaustavio na ožiljcima na Džejmijevim le ima, ali de ak ništa nije rekao. Posle druge jabuke, izgleda da su muđ č misli prešle na drugu temu.

„Rupert kaže da si morao da se oženiš", rekao je kroz usta puna jabuke.„Hteo sam da se oženim", odlu no je kazao Džejmi, ostavljaju i vile uzač ć

zid.,,Oh. Pa... dobro", nesigurno je rekao Hamiš, kao da ga je ta nova pomisao

zbunila. „Samo sam se pitao... da li ti smeta?"„Sta da li mi smeta?" Uvidevši da bi ovaj razgovor mogao da potraje, Džejmi je

seo na balu sena.Hamišu noge nisu sezale do zemlje, tako da nije mogao da se premešta s jedne

na drugu. Umesto toga je lupao petama o vrsto zbijeno seno.č„Da li ti smeta da budeš ven an", rekao je, zure i u svog ro aka. „Da odlaziš uč ć đ

krevet svake no i sa damom, ho u da kažem."ć ć„Ne", kazao je Džejmi. „Ne, zapravo je to vrlo prijatno."Izgledalo je da je Hamiš u nedoumici.„Nisam mislio da e ti se to mnogo dopasti. A opet, sve devoj ice koje ja znam suć č

tanke kao prut, i mirišu na je menu vodicu. Dama Kler - tvoja dama, ho u dač ć kažem", žurno je dodao, kao da ho e da izbegne zabunu, „ona je, hm, izgleda kaoć da bi bilo lepše spavati s njom. Meka je, ho u da kažem."ć

Džejmi je klimnuo glavom. „Aha, tako je. I lepo miriše", dodao je. ak i poČ prigušenom svetlu sam mogla da vidim da mu se gr i miši blizu ugla usana, i znalač ć sam da se ne usu uje da podigne pogled u pravcu tavana.đ

Usledila je duga pauza.„Otkud to znaš?", rekao je Hamiš.„Šta to?"„Koja je dama prava da se njom oženiš", nestrpljivo je rekao de ak.č,,Oh." Džejmi se zavalio i naslonio na zid, poturivši ruke pod glavu.„Pitao sam mog tatu to jednom", kazao je. „Rekao je, prosto eš znati. A ako toć

ne znaš, onda to nije prava devojka."„Mmmfm." To je zvu alo kao ne baš zadovoljavaju e objašnjenje, sude i poč ć ć

izrazu na malom pegavom licu. Hamiš se zavalio, svesno oponašaju i Džejmijevuć pozu. arape na njegovim nogama zaka ile su se na rub bale sena. ak i onakoČ č Č mali, po snažnoj gra i je obe avao da e jednog dana biti sli an svom ro aku.đ ć ć č đ Držanje etvrtastih ramena i nagnutost vrste, elegantne lobanje bili su skoroč č identi ni.č

,A gde su ti cipele?", upitao je Džejmi optužuju e. „Nisi ih valjda opet zaboravioć na pašnjaku? Majka e ti protrljati uši ako si ih izgubio."ć

Hamiš je na to slegnuo ramenima, kao da to ne predstavlja pretnju. O ito mu ječ na umu nešto važnije.

„Džon...", po eo je, izvijaju i ri im obrvama od zamišljenosti, „Džon kaže..."č ć đ„Džon štalski momak, Džon kuvar ili Džon Kameron?", upitao je Džejmi.„Onaj iz štale." Hamiš je odmahnuo rukom, da rastera to što mu ometa pri u. „Onč

kaže, hm, o ven anju..."č„Mmm?" Džejmi je ispustio zvuk da ga podstakne, takti no gledaju i u druguč ć

stranu. Zakolutao je o ima i sreo se s mojim pogledom, kada sam vir- nula prekoč ruba. Nacerila sam mu se, pa se ugrizao za usnu da ne bi uzvratio osmehom. /

Hamiš je duboko udahnuo vazduh, pa ga ispustio u bujici re i koje suč pokuljale. ,,On-kaže-da-moraš-da-služiš-devojku-kao-što-ždrebac-služi-ko- bilu-i-ja-mu-ne-verujem-ali-da-li-je-to-istina?"

Ja sam se dobro ugrizla za prst da se ne nasmejem naglas. Pošto mu položaj nije bio tako povoljan, Džejmi je zabo prste sebi u nogu, postaju i u licu crć ven koliko i Hamiš. Izgledali su kao dva paradajza poredana jedan do drugog na balu sena radi ocenjivanja na lokalnoj poljoprivrednoj izložbi.

„Hm, aha... pa, na neki na in...", rekao je, zvu e i kao da se guši. Zatim je uspeoč č ć da se pribere.

„Da", rekao je odlu no, „da, radiš to."čHamiš je dobacio delimi no užasnut pogled najbližem pregratku, gde se odmaraoč

ridi ždrebac, ijih je tridesetak centimetara reproduktivnog pribora virilo iz kanija.č Tada je sumnji avo pogledao sebi u krilo, a ja sam nagurala gužvu tkanine sebi uč usta, što sam dublje mogla.

„Mada postoji izvesna razlika, znaš", nastavio je Džejmi. Bogata boja je po injalač da bledi na njegovom licu, mada je još bilo zloslutnog poigravanja blizu usta. „Kao prvo, to je... mnogo nežnije."

„Ne grizete ih za vrat, zna i?" Hamiš je imao ozbiljan, napet izraz lica kao nekoč ko pomno prati. „Da ih primirite?"

„Hm... ne. Ne obi no, u svakom slu aju." Iskušavaju i svoju zavidnu moč č ć ć samokontrole, Džejmi se sr ano bacio na prosve ivanje.č ć

>yA postoji još jedna razlika", rekao je, paze i da ne pogleda nagore. „To možešć da uradiš licem u lice, umesto otpozadi. Kako se dami više dopada."

„Dami?" Hamišu je ovo bilo sumnjivo. „Mislim da bih ja to radije uradio otpozadi. Ne mislim da bi mi se dopadalo da me neko gleda dok radim nešto takvo. Da li je teško", raspitivao se, „da li je teško uzdržati se da se ne nasmeješ?"

Još sam mislila o Džejmiju i Hamišu kada sam došla u krevet te ve eri. Sklonilač sam teške prekriva e smeškaju i se sama sebi. Hladan vetar je doč ć pirao od prozora i unapred sam se radovala zavla enju pod pokriva e i gne- ždenju uz Džejmijevuč č toplinu. On se nije obazirao na hladno u, kao da nosićmalu pe u sebi, i koža mu je uvek bila topla; ponekad gotovo vrela, kao da je goreoć još više u odgovor na moj hladan dodir.

Još uvek sam bila strankinja i došljakinja, ali ne više gost zamka. Iako su udate žene delovale malo prisnije sada kada sam postala jedna od njih, mlade devojke su izgleda oštro zamerale što sam uklonila iz opticaja poželjnog mladog neženju. Zapravo, zapažaju i broj hladnih pogleda i primedbi izre enih iza leda, prili no samć č č se pitala koliko li je devica iz zamka našlo puta do zaba ene niše sa Džejmijemč Maktavišem tokom njegovog kratkog boravka.

Ne više Maktavišem, naravno. Ve ina stanovnika zamka je oduvek znala ko jeć on, a bila ja engleski špijun ili ne, morala sam i ja da saznam. Tako da je i javno postao Frejzer, a i ja. Kao gospoda Frejzer sam do ekana u sobi iznad kuhinje gdeč su se udate žene bavile šivenjem i ljuljanjem beba, prenose i mi maj inska iskustva ić č zadivljeno bacaju i poglede na moj struk.ć

Zbog svojih ranijih teško a da za nem, nisam ni razmišljala o mogu nostić č ć trudno e kada sam se složila da se udam za Džejmija, i sa malo strepnje sam ekalać č dok mi mese ni ciklus nije po eo na vreme. Ovog puta sam ose ala isto olakšanje,č č ć č bez imalo tuge koja bi ga obi no pratila. Život mi je bio i suviše komplikovan u ovomč asu i bez bebe koja bi se umešala u to. Pomislila sam da Džejmi možda ose ač ć

tra ak žaljenja, mada se i on izjasnio da mu je laknulo. O instvo je bilo luksuz kojič č ovek u njegovoj situaciji teško može da priušti.č

Vrata su se otvorila i on je ušao, i dalje trljaju i glavu lanenim peškirom, kapljiceć vode sa mokre kose zatamnjivale su mu košulju.

„Gde si bio?", zapanjeno sam upitala. Koliko god Leoh delovao luksuzno u poredenju sa smeštajem u selima i na farmama, nije imao ni ega za kuč panje sem bakarne kade koju je Kolam koristio da kiseli svoje bolne noge, i jedne malo ve eć koju su upotrebljavale one dame koje su smatrale da se vredi potruditi da je napune. Sve ostalo pranje je obavljano na par e, uz upotrebu lavora i bokala, ili napolju, biloč u jezeru ili u maloj kamenoj prostoriji iza vrta, gde bi mlade žene stajale gole i puštale svoje prijateljice da prosipaju kofe vode po njima.

,,U jezeru", odgovorio je, uredno vešaju i mokar peškir na dasku prozora. „Nekoć je", sumorno je rekao, „ostavio otvorena vrata pregratka, kao i vrata štale, pa se Kobar malo kupao u sumrak."

,,Oh, zato zna i nisi došao na ve eru. Ali konji ne vole da se kupaju, zar ne?",č č upitala sam.

Odmahnuo je glavom, prolaze i prstima kroz kosu da je osuši.ć„Ne, ne vole. Ali su oni kao i ljudi, znaš; svaki je druga iji. A Kobar voli mladeč

vodene biljke. Bio je dole i pasao kraj obale kada je naišao opor pasa iz sela ič pojurio ga u jezero. Morao sam njih da rasteram, a onda odem po njega. Samo ekajč da mi padne šaka mali Hamiš", rekao je neraspoloženo. „Nau i u ga da ostavljač ć otvorena vrata."

„Ho eš li re i Kolamu za to?", upitala sam, neodlu no saose aju i sa mać ć č ć ć lim krivcem.

Džejmi je odmahnuo glavom, hvataju i svoju torbicu. Izvukao je jednu zemi ku ić č krišku sira, o ito maznute iz kuhinje na putu ka sobi.č

„Ne", kazao je. „Kolam je pravi no strog sa de kom. Ako uje da je bio takoč č č nemaran, ne e ga pustiti da jaše mesec dana - mada ne bi ni mogao posle batinać koje bi dobio. Bože, crkavam od gladi." Svirepo je zagrizao zemi ku, rasipaju i mrve.č ć

„Ne ulazi u krevet sa tim", rekla sam zavla e i se pod pokriva e. „Sta ondač ć č planiraš da izvedeš sa Hamišem?"

Progutao je ostatak zemi ke i nasmešio mi se. „Ne brini. Odvesla u sa njim nač ć jezero sutra baš pred ve eru i ubaciti ga u vodu. Dok stigne do obale i osuši se,č ve era e biti završena." Završio je sir u tri zalogaja i bez stida olizao prste. „Pusti uč ć ć njega da ode u krevet mokar i gladan, pa u videti kako mu se to dopada", sumornoć je završio.

S nadom je virnuo u fioku stola gde sam ponekad držala jabuke i ostale sitnice za jelo. Tamo ve eras nije bilo ni ega, istina, pa je uz uzdah zatvorio fioku.č č

„Valjda u preživeti do doru ka", filozofski je rekao. Brzo se skinuo i zać č vukao pored mene, drhte i. Mada su mu udovi bili smrznuti od plivanja po ledenom jezeru,ć telo mu je i dalje bilo blaženo toplo.

„Mm, divno je ušuškati se pored tebe", promrmljao je, rade i nešto što samć protuma ila kao ušuškavanje. „Mirišeš druga ije; danas si okopavala bič č lje?"

„Ne", rekla sam, iznena ena. „Mislio sam da si to ti - taj miris, ho u da kažem."đ ć Bio je to oštar, biljni miris, ne neprijatan, ali neuobi ajen.č

• ,Ja mirišem na ribu", prokomentarisao je, mirišu i svoju nadlanicu. „1 na mokrogć konja. Ne", rekao je, naginju i se i udišu i. „Ne, nisi ni ti. Ali je nešto u blizini."ć ć

Skliznuo je iz kreveta i preturao pokriva e, traže i. Našli smo to ispod mogč ć jastuka.

„Šta je do avola...?" Podigla sam to, i istog asa ispustila. „Jao! Ima tr-đ č• i" nje!

Bio je to mali svežanj biljaka, grubo po upanih s korenjem, i uvezan koč madom crnog kanapa. Biljke su bile sparušene, ali se jedak miris i dalje širio iz klonulog liš a. U buketu je bio jedan cvet, zdrobljena jagor evina ija mi je bodljikava stabljikać č č ubola prst.

Sisala sam nastradali prst, prevr u i svežanj pažljivije drugom rukom. Džejmi jeć ć mirno stajao, zure i u to na tren. Zatim ga je naglo pokupio, prišao otvorenomć prozoru i izbacio ga u no . Vratio se u krevet i energi no stresao grudvice zemlje odć č korenja sa ruku, pa i to bacio za buketom. Tresnuo je prozor zatvaraju i ga i vratioć se, otresaju i dlanove.ć

„Nema ga više", nepotrebno je rekao. Opet se zavukao u krevet. „Vrati se u krevet, Sasenah."

„Šta je to bilo?", upitala sam, smeštaju i se kraj njega.ć„Šala, valjda", kazao je. „Prili no gadna, ali samo šala." Pridigao se na lakatč

i oduvao sve u. „Do i, mo duine", rekao je. „Hladno mi je."ć đ* * *

Uprkos tom neprijatnom uroku, spavala sam dobro, sigurna pod dvostrukom zaštitom zabravljenih vrata i Džejmijevog naru ja. Pred zoru sam sanjala travnateč livade pune leptira. Žuti, sme i, beli i narandžasti, vrteli su se oko mene kao jesenjeđ liš e, sletali mi na glavu i ramena, klizili mi niz telo kao kiša, malene noge su mić golicale kožu i somotska krila su udarala kao tihi odjek mog srca.

Isplivala sam polako u stvarnost i shvatila da su leptirove nogice na mom stomaku u stvari plamene vitice Džejmijeve meke ri e kose, a leptir zarobljen izme uđ đ mojih butina bio je njegov jezik.

„Mmm", rekla sam nešto kasnije. „Pa, to je bilo lepo za mene, ali šta je sa tobom?"

„Oko tri etvrti minuta ako nastaviš tako", kazao je, sklanjaju i moju ruku uzč ć osmeh. „Ali bih radije to rastegnuo — ja sam spor i mudar ovek po prirodi, znaš.č Mogu li da zamolim da mi u inite ast svojim društvom ve eras, gospodo?"č č č

„Možete", rekla sam. Stavila sam ruke iza glave, i fiksirala ga izazovno sa poluspuštenim kapcima. „Ako nameravate da mi kažete da ste tako oronuli da ne možete više nego jedanput u danu."

Skupljenih o iju me je pogledao sa ivice kreveta gde je sedeo. Usledio je naglič blesak belila kada se bacio, i našla sam se duboko utisnuta u krevet.

„Aha, pa", rekao je u kovrdže moje kose, „ne eš mo i da kažeš da te nisamć ć upozorio."

Dva i po minuta kasnije je zastenjao i otvorio o i. Energi no je trljao lice i glavuč č obema rukama, tako da mu je kosa stajala kao ježu. Zatim se, uz prigušenu gelsku psovku, neodlu no izvukao ispod pokriva a i po eo da se obla i, drhte i na ledenomč č č č ć jutarnjem vazduhu.

„Pretpostavljam da ne možeš", rekla sam nadaju i se, „Aleku da kažeš da sić bolestan, pa da se vratiš u krevet?"

On se nasmejao i sagnuo se da me poljubi pre nego što je pod krevetom po eoč da traži arape. „Voleo bih da mogu, Sasenah, ali se plašim da ništa sem boginja,č kuge ili teške telesne povrede ne bi poslužilo kao opravdanje. Ako ne bih krvario,

stari Alek bi se ovde stvorio za as i izvukao me sa samrtne postelje da pomognemč oko zagrevanja."

Odmeravala sam njegove graciozne listove dok je uredno navla io arapu ič č presavijao je na vrhu. „'Teška telesna povreda', eh? Mogla bih da napravim nešto takvo", rekla sam razo arano.č

Zastenjao je dohvataju i drugu arapu. „Pa, pazi gde ga aš svojim strelić č đ cama, Sasenah." Pokušao je da bludno namigne, ali je završio samo žmirkaju i u mene.ć „Naciljaš li previsoko, ne u valjati ni tebi!'ć

Izvila sam obrvu i zavukla se nazad pod pokriva e. „Nemoj da brineš. Ništa iznadč kolena, obe avam."ć

Potapšao je jednu od mojih oblijih izbo ina i otišao ka štali, pevaju i prič ć li noč glasno neku melodiju. Refren je dopirao nazad sa stepeništa:

„Sedeo sam s devoj icom, držo je na krilu...čKada me bumbar ubode, negde oko kriiila...Gore u vresistu, na vrhu Bendikila!"On je u pravu, pomislila sam; nema nimalo sluha za pevanje.Privremeno sam se vratila u stanje zadovoljne pospanosti, ali sam se ubrzo

razbudila da si em na doru ak. Ve ina stanovnika zamka je ve jela i otišla nađ č ć ć posao; oni koji su još bili u holu pozdravili su me dovoljno prijatno. Nije bilo pogleda iskosa, niti izraza skrivenog neprijateljstva, niti se ko pitao koliko dobro je upalio njegov prljavi mali trik. Ali sam i pored toga posmatrala lica.

Jutro sam provela u bašti i polju sa mojom korpom i štapom za kopanje. Pojavila mi se nestašica nekih naj eš e koriš enih biljaka. Obi no su seljaci išli do Gilisč ć ć č Dankan po pomo , ali se u poslednje vreme i nekoliko pacijenata sa sela pojavilo uć mojoj apoteci, i promet lekova je bio poveliki. Možda ju je bolest njenog muža zaokupljala previše da bi brinula o redovnim mušterijama.

Kasniji deo popodneva sam provela u svojoj apoteci. Bilo je nekoliko pacijenata koje je trebalo pogledati; samo slu aj upornog ekcema, iš ašeni palac i kuhinjskič č momak koji je vrelu supu prosuo po nozi. Nakon što sam podelila melem od korena belog sleza i namestila i uvezala prst, bacila sam se na zadatak da prikladno nazvan kameni koren istucam u jednom od manjih avana pokojnog Bitona.

Bio je to tegoban posao, ali odgovaraju i za takvo lenjo popodne. Vreme je biloć prijatno, i videla sam plave senke kako se izdužuju pod brestovima na zapad kada sam se popela na sto da virnem.

Unutra, staklene boce su svetlucale uredno poredane, poravnate zalihe zavoja i kompresa stajale su u ormanima pored njih. Apotekarski kabinet je detaljno o iš en ič ć dezinfikovan, pa je sada uvao zalihe suvog liš a, korenja i gljiva, uredno spakovaneč ć u vre ice od pamu ne gaze. Duboko sam udahnula oštra, mirišljava isparenja svogć č uto išta, pa izdahnula s ose ajem zadovoljč ć stva.

Tada sam prestala da tucam i spustila tu ak sa strane. Jesam zadovoljna,č šokirano sam shvatila. Uprkos nesigurnom življenju ovde, uprkos onoj neprijatnoj, neslanoj šali, uprkos izvesnom stalno prisutnom bolu što mi Frenk nedostaje, zapravo nisam nesre na. Sasvim obrnuto.ć

Istog asa sam se postidela i osetila nelojalno. Kako mogu da dopustim sebi dač budem sre na, kada je Frenk sigurno poludeo od brige? Pod pretpoć stavkom da je vreme zapravo teklo dalje bez mene - a ne vidim zašto ne bi - mora da je proteklo više od etiri meseca od mog nestanka. Zamišljala sam ga kako pretražuje priroduč po Škotskoj, zove policiju, eka neki znak, glas od mene. Do sada mora da je več ć prestao da se nada i umesto toga eka vesti da je na en moj leš.č đ

Spustila sam tu ak i kora ala besciljno svojom malom prostorijom, trč č ljaju i ruke oć kecelju u gr u izazvanom krivicom i kajanjem. Trebala sam da pobegnem ranije.č Trebalo je više da se potrudim da se vratim. Ali jesam, podse ala sam sebe.ć Pokušavala sam više puta. I vidi šta se desilo.

Da, vidi. Udata sam za škotskog hajduka, oboje nas goni sadisti ki dra- gonskič kapetan, i živim sa puno varvara, koji bi ubili Džejmija im ga spaze, ako bi pomislilič da je pretnja njihovom dragocenom nasledivanju klana. A najgore u svemu je što sam sre na.ć

Sela sam, zure i bespomo no u mnoštvo tegli i flaša. Živim od danas do sutrać ć otkad sam se vratila u Leoh, namerno zatomljuju i uspomene na svoj raniji život.ć Duboko u sebi, znala sam da moram ubrzo doneti nekakvu odluku, ali sam to odga ala, odlažu i nužno od danas za sutra i od sata do sata, zakopavaju iđ ć ć nesigurnost u užicima Džejmijevog društva - i njegovog naru ja.č

Za ulo se iznenadno lupanje i psovanje u hodniku, pa sam žurno ustala i prišlač vratima, baš na vreme da vidim samog Džejmija kako tetura uz podršku pogrbljenog Starog Aleka Makmahona s jedne, i iskrene ali trapave napore jednog štalskog momka s druge strane. Utonuo je na moju stolicu ispruženog levog stopala i napravio neprijatnu grimasu ka njemu. Grimasa je više ukazivala na smetnju nego na bol, pa sam relativno neuznemirena kleknula da ispitam stopalo.

„Blago uganu e", rekla sam posle površnog zagledanja. „Sta si uradio?"ć„Pao", lakonski je odgovorio Džejmi.„Sa ograde?", upitala sam, zadirkuju i ga. Besno me je pogledao.ć„Ne. Sa Donasa."„Ti si jahao ono udo?", upitala sam u neverici. ,,U tom slu aju, imao si sre e dač č ć

pro eš samo sa uganutim zglobom." Dohvatila sam zavoj i po ela da umotavamđ č zglob.

„Paa, i nije bilo tako gadno", razložno je rekao Stari Alek. „Zapravo, mom e,č dosta dobro si se nosio s njim neko vreme."

„Znam da jesam", prasnuo je Džejmi, škrgu u i zubima dok sam dotezala zavoj.ć ć „P ela ga je ubola."č

Žbunaste obrve su se podigle. ,,Oh, to se desilo? Životinja se ponela kao da ju je pogodila strelica", poverio se meni. „Poletela je pravo uvis sa sve etiri, pa pala, ač onda na isto poludela - bila je po elom koralu kao bumbar u tegli. Tvoj mali momakč ć se nije puštao", kazao je, klimaju i glavom ka Džejmiju, koji je odgovorio novimć neprijatnim izrazom lica, „dok veliki žuti zloduh nije preleteo ogradu."

„Preleteo ogradu? Gde li je sada?", zapitala sam, ustaju i i otresaju i ruke.ć ć„Na pola puta do pakla, o ekujem", kazao je Džejmi, spuštaju i stopalo i opreznoč ć

prenose i težinu na njega. „1 samo nek' ostane tamo." Strecnuo se, i seo nazad.ć„Sumnjam da avolu može puno da koristi napola ukro eni pastuv", pro-đ ć

komentarisao je Alek. „Pošto se i sam može pretvoriti u konja kad ho e."ć„Možda to Donas zapravo i jeste", predložila sam, jer me je sve to zabavljalo.„Ne sumnjam u to", rekao je Džejmi, i dalje se ljute i, mada je njegovo obi noć č

dobro raspoloženje po elo da se vra a. „ avo je obi no crni pastuv, istina, zar ne?"č ć Đ č,,Oh, jeste", kazao je Alek. „Krupan crni pastuv, koji putuje brzo kao misao

izme u oveka i devojke."đ čSrda no se nasmešio Džejmiju i digao se da po e.č đ„A kad je ve o tome re ", rekao je namiguju i meni, „ne o ekujem te u štalamać č ć č

sutra. Drž' se svog kreveta, mom e, i hmm... odmaraj."č

„Zašto to", htela sam da znam, gledaju i za grubim starim krotiteljem, „izgleda svić podrazumevaju da nama na pameti nije ništa drugo nego da idemo u krevet jedno s drugim?"

Džejmi je opet isprobao da spusti težinu na stopalo, oslanjaju i se na tezgu.ć„Kao prvo, ven ani smo manje od mesec dana", primetio je. „Kao drugo..."č

Podigao je pogled i osmehnuo se, odmahuju i glavom. „Rekao sam ti ranije,ć Sasenah. Sve što misliš vidi ti se na licu."

„Prokletstvo", rekla sam.* * *

Osim kratkog odlaska do apoteke da proverim ima li hitnih slu ajeva, narednoč jutro sam provela ispunjavaju i prili no zahtevne potrebe mog jeć č dinog pacijenta.

„Ti treba da se odmaraš", rekla sam prekorno, u nekom asu.č„1 odmaram se. Pa, sko ni zglob mi miruje. Vidiš?"čDuga cevanica bez arape se podigla, i koš ato, duguljasto stopalo je poč č elo dač

migolji. Zastalo je iznenada uz prigušeno ,,au" njegovog vlasnika. Spustio ga je i nežno izmasirao još uvek naduti zglob.

„To e te nau iti pameti", rekla sam, izvla e i svoje noge ispod pokriva a. „Do ić č č ć č đ sada. Dosta si se izležavao. Treba ti svež vazduh."

On je seo, i kosa mu je pala preko lica.„U inilo mi se da si rekla da mi je potreban odmor."č„Možeš da se odmaraš i na svežem vazduhu. Ustaj. Nameštam krevet."Usred prigovora o mojoj opštoj bezose ajnosti i odsustvu uvidavnosti premać

veoma ozbiljnom ranjeniku, obukao se i sedeo dovoljno dugo da umotam slab lanakč pre nego što priroda obavi svoj deo posla.

„Pomalo je kaljavo", rekao je bacaju i pogled kroz prozor, gde je ume- rena kišicać upravo rešila da se sru i i preraste u pravi pljusak. „Hajdemo na krov."č

„Krov? Oh, naravno. Nisam mogla da smislim bolju terapiju za uganuti lanak odč penjanja uz šest stepeništa."

„Pet. Sem toga, imam štap." Pokazao je pomenuti štap, stari glogov prut, izvadivši ga trijumfalno iza vrata.

„Gde li si to našao?", raspitivala sam se, ispituju i ga. Izbliza je delovao jošć izubijanije, metar dug komad drenovine, od starosti tvrd kao dijamant.

„Alek mi ga je pozajmio. On ga koristi za mule; lupne ih izme u o iju da ih naterađ č da obrate pažnju."

„Zvu i vrlo efikasno", kazala sam, odmeravaju i pohabano drvo. „Mora u nekadč ć ć da ga isprobam. Na tebi."

Kona no smo stigli do malog zaklonjenog mesta, baš ispod nadstrešnice krovač od škriljca. Niski parapet uvao je rub ove male osmatra nice.č č

,,Oh, ovo je divno!" Uprkos burnoj kiši, pogled sa krova bio je predivan; videli su se široko srebrnasto prostranstvo jezera i litice koje se nadnose iza njega, guraju ić neprekidno sivilo neba kao izbrazdane crne pesnice.

Džejmi se oslonio na parapet, rastere uju i povredeno stopalo.ć ć„Aha, jeste. Ponekad sam dolazio ovde, kada sam ranije boravio u zamku."Pokazao je preko jezera, koje se uvijalo pod udarima kiše.„Vidiš li onaj tesnac tamo, izme u dve stene?"đ,,U planini? Da."„To je put za Lalibroh. Kada bih osetio ežnju za svojim domom, ponekad bih seč

popeo ovde i gledao u njega. Zamišljao bih da kao gavran letim kroz taj prevoj, i kako izgleda pogled na brda i polja, obrušavanje s druge strane planine, i gospodarska ku a na kraju doline."ć

Nežno sam mu dodirnula ruku.„Želiš li da se vratiš, Džejmi?"Okrenuo je glavu i nasmešio mi se.„Pa, razmišljao sam o tome. Ne znam da li baš to želim, ali mislim da moramo.

Ne mogu da kažem šta emo zate i tamo, Sasenah. Ali... aha. Sada sam oženjen. Tić ć si lejdi Broha Tuarah. Bio ja odmetnik ili ne, trebam da se vratim, makar i samo na toliko da stvari isteram na istac."č

Osetila sam uzbu enje, spoj olakšanja i strepnje, pri pomisli o napuštanju Leoha iđ njegovih neprestanih intriga.

„Kada emo oti i?"ć ćNamrštio se, dobuju i prstima po parapetu. Kamen je bio taman i klizav od kiše.ć„Pa, mislim da moramo da sa ekamo dolazak vojvode. Možda e na i ra unicuč ć ć č

da Kolamu napravi uslugu zauzimaju i se za moj slu aj. Ako on ne može da mi skineć č krivicu, možda može da organizuje da budem pomilovan. Tada bi bilo znatno manje opasnosti u tome da se ode u Lalibroh, znaš."

„Pa, da, ali..." Oštro me je pogledao dok sam oklevala.„Šta je, Sasenah?"Duboko sam udahnula. „Džejmi... ako ti ispri am nešto, ho eš li da obeč ć aš da meć

ne eš pitati otkud znam?"ćUzeo me je za obe ruke, gledaju i dole u lice. Kosa mu je kvasila kosu i kapljiceć

su mu se slivale niz lice. Nasmešio mi se.„Rekao sam ti da ne u pitati ništa što ne želiš da mi kažeš. Da, obe ać ć vam."„Hajde da sednemo. Ne treba dugo da stojiš na tom stopalu."Otišli smo do dela zida gde su nadnete plo e krova štitile mali suvi komad poda,č

pa smo seli udobno, le ima oslonjeni o zid.đ,,U redu, Sasenah. Šta je to?", upitao je Džejmi.„Vojvoda od Sandringama", kazala sam. Ugrizla sam se za usnu. „Džejmi, ne

veruj mu. Ni sama ne znam sve o njemu, ali znam zasigurno - ima nešto u vezi sa njim. Nešto pogrešno."

„Ti znaš za to?" Izgledao je iznena eno.đSada sam ja bila na redu da zurim.„Ho eš da kažeš da ve znaš nešto o njemu? Jesi li ga upoznao?" Laknulo mi je.ć ć

Možda je misteriozna povezanost izme u Sandringama i jakobinizma bila znatnođ poznatija nego što su Frenk i vikar mislili.

,,Oh, da. Bio je ovde u poseti kada mi je bilo šesnaest godina. Kada sam... otišao."

„Kuda si otišao?", bila sam radoznala, iznenada se prise aju i šta je Gilis Dankanć ć rekla kada sam je prvi put srela u šumi. Stare glasine da je Džejmipravi otac Kolamovog sina Hamiša. Ja sama sam znala da nije, nije mogao biti - ali sam verovatno bila jedina osoba u zamku koja to zaista zna. Takvo sumnji enje ječ lako moglo dovesti do Dugalovog ranijeg pokušaja da ubije Džejmija - ako je onaj napad kod Karijerika zaista to predstavljao.

„To nije bilo zbog... lejdi Leticije, zar ne?", upitala sam, pomalo okleva- ju i.ć„Leticije?" Njegova zaprepaš enost je bila o igledna, i nešto u meni za šta nisamć č

ni bila svesna da me steže iznenada se opustilo. Nisam zaista mislila da išta stoji iza Gilisine pretpostavke, ali ipak...

„Šta te je, života ti, navelo da pomeneš Leticiju?", znatiželjno je upitao Džejmi. „Ziveo sam u zamku godinu dana, i sa njom razgovarao možda samo jednom, kada me je pozvala u svoje odaje i održala mi pridiku što sam igrao neku vrstu hokeja po njenom ruži njaku."č

Ispri ala sam mu šta je Gilis rekla, a on se nasmejao, njegov dah se maglio nač hladno i od kiše.ć

„Pobogu", rekao je, „kao da bih imao petlju za to!"„Ne misliš da Kolam sumnja na to, zar ne?", upitala sam.Odlu no je odmahnuo glavom.č„Ne, ne mislim, Sasenah. Da je to i na tren pomislio, ja ne bih do ekaoč

sedamnaestu, a da ne pominjemo pozno doba od dvadeset tri."To je manje-više potvrdilo moj utisak o Kolamu, ali mi je i pored toga laknulo.

Džejmijevo lice je pokazivalo da se zamislio, plave o i iznenada su postale odsutne.č„Mada kad pomislim na to, ne znam šta Kolam zaista zna o razlogu zbog kog

sam zamak napustio onako naglo u to vreme. A ako Gilis Dankan lan- dara okolo i širi takve pri e - ta žena izaziva nevolje, Sasenah; tra arenje i zavada, ako ve niječ č ć veštica kako narod kaže da jeste — pa, najbolje bi bilo da se potrudim da on sazna."

Podigao je pogled na vodu koja se poput aršava slivala sa strehe.č„Verovatno je najbolje da si emo, Sasenah. Postaje pomalo mokro ovdeđ

napolju."Sišli smo drugim putem, prešli smo krovom do spoljnog stepeništa koje vodi ka

kuhinjskoj bašti, gde sam htela da iš upam malo volujskih ušiju, ako mi pljusakč dozvoli. Našli smo zaklon ispod zida utvr enja, ispod jednog isturenog prozora kojiđ nas je štitio od kiše.

„Šta radiš sa volujskim ušima, Sasenah?", zainteresovano je upitao Džejmi, gledaju i jadne puzavice i biljke koje je kiša oborila.ć

„Kada je zelena ništa. Prvo je osušiš, a onda..."Prekinula me je užasna mešavina bu nog laveža i vike, koja je dopirala odč

spoljnog zida bašte. Potr ala sam kroz pljusak prema zidu, a Džejmi me je pratioč nešto sporije, hramlju i.ć

Seoski sveštenik Otac Bejn je tr ao uz stazu, barice su mu prštale pod nogama,č a pratio ga je opor pasa koji su zavijali. Njegova velika mantija mu je zasmetala, pač se sveštenik sapleo i pao, voda i blato su poleteli na sve strane. Trenutak kasnije psi su se okomili na njega, reže i i škljocaju i vilicama.ć ć

Karirana tkanina je poletela preko zida kraj mene, i Džejmi se našao medu njima, mlate i na sve strane svojim štapom i vi u i na gelskom, tako da se njegov glasć č ć pridružio opštoj dreci. Ako su povici i psovke imali mali u inak, štap je imao ve i.č ć Usledilo je oštro zavijanje kako je štap udarao dlakavo meso, i opor se postepenoč povukao, kona no se okrenuvši i galopiraju i u pravcu sela.č ć

Džejmi je sklonio kosu iz o iju, zadihan.č„Gadni su kao vukovi", rekao je. „Ve sam rekao Kolamu za taj opor; to su istić č

oni koji su Kobara oterali u jezero pre dva dana. Najbolje je da budu pobijeni pre nego što nekog ubiju." Pogledao je u mene kada sam kleknula pored palog sveštenika da ga pregledam. Voda mi se cedila sa krajeva kose, i ose ala sam da mić se šal natapa.

„Nisu stigli", rekla sam. ,Ako se izuzme nekoliko tragova zuba, u osnovi je dobro."Mantija oca Bejna je bila poderana s jedne strane, pokazuju i osavu belu butinuć ć

sa gadnom posekotinom i nekoliko probodenih mesta iz kojih je po injala da navireč krv. Sveštenik, bled kao krpa usled šoka, mu io se da ustane; o igledno nije bioč č teško povreden.

,Ako biste pošli do ordinacije sa mnom, o e, o isti u vam te rane", poč č ć nudila sam, suzbijaju i osmeh zbog spektakla koji je predstavljao mali debeli sveštenik sać mantijom koja je tako landarala da su mu se videle arape.č

I u najboljoj prilici, lice oca Bejna je podse alo na stegnutu pesnicu. U ovom asuć č je ta sli nost bila još izraženija zbog crvenih pegica posutih po vilicama koje suč naglašavale uspravne useke izme u obraza i usta. Besno me je pogledao kao dađ sam predložila da javno u ini nešto nepristojno.č

O igledno i jesam, jer su mu slede e re i bile: „Koji bi to Božji ovek pokazaoč ć č č svoje intimne delove tela nekoj ženi? Pa, re i u vam, madam, ne znam kakva se toć ć bestidnost praktikuje u krugovima u kojima se vi kre ete, ali moram da vam kažemć da to ne e biti tolerisano ovde - ne dok su moja brigaćduše u ovoj parohiji!" Uz te re i se okrenuo i otišao, hramlju i poprili no i neuspešnoč ć č pokušavaju i da drži na mestu pocepani deo mantije.ć

„Kako vam je volja", doviknula sam za njim. „Ako me ne pustite da to o istim,č zagnoji e se!" ^ć

Sveštenik nije odgovorio, ve je pognuo ramena i otišao uz baštenske stepenice,ć savladavaju i jedan po jedan stepenik, nalik pingvinu koji skaku e po santi leda.ć ć

„Taj ovek ne mari baš puno za žene, zar ne?", rekla sam Džejmiju.č„Ako se ima u vidu njegovo zanimanje, bolje je što je tako", odgovorio je. „Hajde

da jedemo."* * *

Posle ru ka sam svog pacijenta poslala nazad u krevet da se odmara - sam ovogč puta, uprkos njegovim protestima - i sišla do ordinacije. Izgleda da je jaka kiša smanjila obim posla; ljudi su radije ostajali na sigurnom, unutra, umesto da se sapli u preko plugova i padaju s krovova.ć

Vreme mi je prošlo prili no prijatno, ažurirala sam zapise u svesci Dejvida Bitona.č Upravo kada sam završila, me utim, neki posetilac mi je zamra io vrata.đ č

Bukvalno ih je zamra io, pošto ih je njegova krupna prilika popunila eč ć lom širinom. Žmirkaju i u polutami, razabrala sam da je to Alek Makmahon, zavijen uć neobi nu kolekciju kaputa, šalova i poneko konjsko ebe.č ć

Sporost sa kojom je prilazio podsetila me je na Kolamovu prvu posetu ordinaciji sa mnom, i najavila mi šta bi mogao biti njegov problem.

„Reumatizam, je 1' tako?", saose ajno sam upitala, kada se uko eno spuć č stio u moju jedinu stolicu uz prigušeno stenjanje.

„Aha. Vlaga mi se zavukla u kosti", rekao je. „Može li se nešto u initi oko toga?"č Svoje krupne, kvrgave šake je položio na sto da se prsti odmore. Sake su se otvarale polako, kao cvet koji cveta no u, da pokažu žuljevite dlanove. Dohvatilać sam jednu i nežno je prevrtala, opružaju i prste i masiraju i ogru- beli dlan.ć ć Naborano staro lice iznad šake se zgr ilo na tren od toga, ali se onda opustilo kadač su prvi nastupi bola prošli.

„Kao drvo", rekla sam. „Jedan dobar viski i duboka masaža su najbolje što mogu da preporu im. aj od buha a ne bi pomogao više nego to."č Č č

Nasmejao se, a šalovi su mu skliznuli s ramena.„Viski, eh? Sumnjao sam, devojko, ali vidim da si štof za dobrog lekara.'Pružila sam ruku u zadnji deo svog medicinskog ormari a i izvukla anoć nimnu

sme u bocu koja je sadržala ono što sam dobavila iz destilerije Leoha. Tresnula samđ je na sto pred njega, sa ašom od roga.č

„Popijte to", kazala sam, ,,a onda se skinite dokle god smatrate da je pristojno i ležite na sto. Poja a u vatru da bude dovoljno toplo."č ć

Plave o i su zahvalno odmerile bocu, a iskrivljena šaka je polako pošla ka grli u.č ć„Bolje gucni malo i ti, devojko", posavetovao me. „To e biti veliki po-ćn

sao.

Zastenjao je, nešto izme u bola i zadovoljstva, kada sam se snažno oslođ nila na njegovo levo rame da ga olabavim, a onda se izdigao i okrenuo gornju etvrtinu tela.č

„Moja žena mi je nekad peglala le a", napomenuo je, „zbog lumbaga. Ali je ovođ još bolje. Imaš dobre, snažne ruke, devojko. Bio bi od tebe dobar štalski momak, ozbiljno."

„Pretpostavljam da je to kompliment", suvo sam odgovorila, nalivaju i jošć zgrejane mešavine ulja i loja na dlan i razmazuju i je po belom prostranstvu njegovihć leda. Oštra crta je pokazivala granicu izme u vremenu izložene, pegave sme e kožeđ đ njegovih ruku, gde su završavali podvijeni rukavi košulje, i mle nobele kože njegovihč ramena i le a.đ

„Pa, bili ste fini, lep momak nekada", napomenula sam. „Koža na vašim le ima jeđ bela kao moja."

Duboki kikot je protresao meso pod mojim šakama.„Niko to ne bi rekao sada, zar ne? Aha, Elen Makenzi me je jednom videla bez

košulje, kad se ždrebila jedna kobila, i rekla mi da je izgleda dobri Gospod stavio pogrešnu glavu na moje telo — trebao je da stavi vre u pudinga na moja ramena,ć umesto lica s oltara."

Pretpostavila sam da govori o raspe u u kapeli, uz koje se nalazilo nekolikoć izrazito ružnih demona koji su mu ili grešnike.č

„To mi zvu i kao da se Elen Makenzi nije ustru avala da kaže svoje mič č šljenje", primetila sam. Bila sam poprili no znatiželjna da ujem nešto o Džejmijevoj majci. Izč č sitnica koje bi povremeno rekao, stekla sam nekakvu predstavu o njegovom ocu Brajanu, ali nikada nije pominjao svoju majku, pa nisam znala ništa o njoj, osim da je umrla mlada, na poro aju.đ

,,Oh, imala je ta jezik, jeste Elen, i bila svojeglava pri tome." Odvezala sam u kure njegovih pantalona, sklonila ih u stranu da ne smetaju, i po ela da obra ujemč č đ miši ave listove njegovih nogu. „Ali je u njoj bilo toliko ljupkostićda niko nije puno zamerao, sem njene bra e. A ona ti nije mnogo marila za Kolama ić Dugala."

„Mm. Tako sam ula. Pobegla je, zar ne?" Zabila sam pal eve u tetive sa zadnječ č strane kolena, i on je ispustio zvuk koji bi bio cicanje kod nekog manje dostojanstvenog.

„Oh, jeste. Elen je bila najstarija od šestoro dece Makenzija - godinu ili dve starija od Kolama, i ženica oka starom Jakobu. Zato i jeste dugo ostala neudata; nije htela ni da uje za Džona Kamerona ili Malkolma Granta, niti za bilo kog za kog se moglač udati, a otac nije hteo da je tera mimo njene volje."

Kada je stari Jakob umro, Kolam je imao manje strpljenja za slabost svoje sestre. O ajni ki se trudio da konsoliduje svoje klimavo vodstvo nad klanom, pa je tražioč č savezništvo sa Munrovima na severu, sa Grantovima na jugu. Oba klana su imala mlade zapovednike, koji bi bili korisni kao zetovi. Mlada Jokasta, sa svega petnaest godina, poslušno je prihvatila prosidbu Džona Kamerona, i otišla na sever. Elen, na rubu usedelištva s dvadeset dve, bila je znatno manje spremna na saradnju.

„Koliko shvatam, prosidba Malkolma Granta je odlu no odbijena, sude i poč ć njegovom ponašanju pre dve nedelje", primetila sam.

Stari Alek se nasmejao, a smeh se pretvorio u zadovoljno stenjanje kada sam ja e pritisla.č

„Aha. Nikada nisam uo šta mu je ta no rekla, ali pretpostavljam da je biloč č zajedljivo. To je bilo na velikom Okupljanju, znaš, kada su se sreli. Otišli su napolje u ruži njak, uve e, i svi su ekali da vide ho e li ga prihvatiti ili ne e. I smra ilo se, ač č č ć ć č

još su ekali. I postalo je još mra nije, i sve svetiljke su upaljene, po elo je i pevanje,č č č a nije bilo ni znaka ni od Elen ni od Malkolma Granta."

„Pobogu. To mora da je bio žestok razgovor." Stavila sam još grumen masti izme u njegovih lopatica, i on je zadovoljno zabrundao od zadovoljstva koje mu jeđ pružila toplota.

„Tako izgleda. Ali je vreme prolazilo a oni se nisu vra ali, i Kolam je po eo dać č strahuje da je Grant pobegao s njom; uzeo je na silu, znaš. I izgledalo je da je baš do toga došlo, jer nikoga nisu našli u ruži njaku. A kada je poslao nekoga da meč zovne iz štale, naravno - rekao sam mu da su Grantovi ljudi došli po konje, i da je itav buljuk njih otišao bez re i pozdrava."č č

Besan, osamnaestogodišnji Dugal je istog asa uzjahao i zaputio se tragomč Malkolma Granta, ne ekaju i ni druge ni dogovor sa Kolamom.č ć

„Kada je Kolam uo da je Dugal otišao za Grantom, poslao je mene i neke drugeč navrat-nanos za njim, pošto je Kolam dobro znao kakav je Dugalov temperament a nije hteo da njegov novi zet bude iskasapljen na drumu pre nego što se zakaže svadba. Zaklju io je da je Malkolm Grant, nakon što nije uspeo da ubedi Elen da seč uda za njega, sigurno nju odveo da ispadne po njegovom, i da je time natera na udaju."

Alek je zamišljeno zastao. „Dugal je video samo uvredu, naravno. Mada ne mislim da se Kolam uzbudio oko toga, istinu da kažem, bilo da je to uvreda ili ne. To bi rešilo njegov problem - a Grant bi verovatno morao da uzme Elen bez miraza, i da Kolamu plati odštetu."

Alek je cini no frknuo. „Kolam nije ovek koji e pustiti da mu promakne prilika.č č ć On je brz, i bezobziran, takav je Kolam." Jedino ledenoplavo oko se okrenulo da me pogleda preko pogrbljenog ramena. „Bilo bi ti pametno da to ne izgubiš iz vida, devojko."

„Male su šanse da to zaboravim", uveravala sam ga, pomalo setno. Prisetila sam se Džejmijeve pri e o tome kako je kažnjen po Kolamovom nare enju, i pitala se uč đ kojoj meri je to bila osveta za pobunu njegove majke.

Pa ipak, Kolam nije imao šansu da iskoristi priliku i svoju sestru uda za zapovednika klana Grant. Pred zoru je Dugal našao Malkolma Granta ulogorenog kraj puta sa njegovim pratiocima, zaspalog pod žbunom vresa, umotanog u prekriva .č

A kada su Alek i ostali stigli žure i putem nešto kasnije, na mestu ih je zaustavioć prizor Dugala Makenzija i Malkolma Granta, obojice skinutih do pojasa i sa tragovima borbe po sebi, kako se povla e i zanose po putu, i dalje razmenjuju ič ć poneki udarac kad god su se našli nadohvat ruke. Grantovi pratioci su stajali uz rub puta kao red sova, okre u i glave ovamo i onamo, kako je bitka na izdisaju krivudalać ć u svitanje.

„Obojica su dahtala kao izduvani konji, a para im se dizala sa tela po mrazu. Grantov nos je bio naduven do dvostruke veli ine, a Dugal je jedva gledao na obač oka, i obojici je krv kapala i sušila im se na grudima."

Nakon pojave Kolamovih ljudi, svi Grantovi borci su sko ili na noge, doč hvatili ma eve, i susret bi se verovatno izrodio u ozbiljno krvoproli e, da neki oštrookič ć momak me u Makenzijevima nije zapazio prili no važnu injenicu da meduđ č č Grantovima nigde nema Elen Makenzi.

„Pa, nakon što su polili vodom Malkolma Granta i urazumili ga, uspeo je da im kaže ono što Dugal nije zastao da sasluša - da je Elen sa njim provela samo etvrtč sata u ruži njaku. Nije hteo da kaže šta su jedno drugom rekli,č

ali šta god da je to bilo on je bio tako uvreden da je odmah poželeo da ode, da se ne pomoli više u holu. A nju je ostavio tamo i nije je više video, niti želi da ikada više uje da mu se pomene Elen Makenzi. I potom je uzjahao konja — i dalje maloč

nesigurno — i odjahao. I od tada nije prijatelj nikome iz klana Makenzi."Slušala sam, fascinirana. „A gde jeste bila Elen u to vreme?"Stari Alek se nasmejao, zvukom sli nom škripanju stare šarke vrata od štale.č„Preko mnogo brda i daleko. Mada to nisu saznali još neko vreme. Okrenuli smo

se i pohitali ku i, ali smo tamo shvatili da Elen još uvek nema i da Kolam bled stoji uć dvorištu, oslonjen na Angusa Mora."

Tu je sledilo još zbrke, jer su s onolikim gostima sve sobe zamka bile pune, kao i tavani i sobi ci, kuhinje i klozeti. Izgledalo je beznadežno da se otkrije ko bi od svihč ljudi u zamku mogao još da nedostaje, ali je Kolam sazvao sve sluge i tvrdoglavo prolazio spiskove pozvanih, pitaju i ko je vi en prethodne ve eri, gde i kada.ć đ č Kona no je našao jednu služavku koja se se ala da je videla nekog oveka uč ć č zadnjem prolazu, baš pre nego što je poslužena ve era.č

Zapazila ga je samo zato što je bio tako zgodan; visok i snažan, rekla je, sa kosom kao crni silki i o ima nalik ma ijim. Ona ga je posmatrala kako ide dužč č prolaza, dive i mu se, i videla je da se sreo sa nekim kod spoljnih vrata - sa nekomć ženom obu enom u crno od glave do pete, i umotanom u ogrta s kapulja om.č č č

„Sta je to silki?", upitala sam.Alekovo oko se iskosilo ka meni, smežuravaju i se u uglovima.ć„Vi ih zovete foke na engleskom. Neko vreme nakon toga, ak i kada je saznaoč

istinu, narod u selu je pri ao legendu da je Elen Makenzi otišla na more, da živič me u fokama. Da li si znala da silkiji odbacuju kožu kada dodu na obalu, i hodajuđ kao ljudi? A ako na eš silkijevu kožu i sakriješ je, on - ili ona", pošteno je dodao, „neđ može da se vrati u more, ve mora sa tobom da ostane na kopnu. Smatra se dobrimć da se tako uzme ženka foke, jer su one odli ne kuvarice, i najodanije majke.č

„Pa ipak", rekao je razumno, „Kolam nije bio sklon da poveruje da mu je sestra otišla s fokom, i to je i rekao. Zato je pozvao goste dole, jednog po jednog, i pitao svakog da li poznaje oveka koji odgovara tom opisu. I kona no, otkrili su da mu ječ č ime Brajan, ali niko nije znao iz kog je klana ni kako se preziva; bio je na igrama, ali su ga tamo zvali samo Brajan Dhu."

Izgleda da se na tome završilo za neko vreme, pošto tragaoci nisu imali predstavu na kojoj strani da traže. Ipak, ak i najbolji lovac mora povremeno dač svrati u neku kolibu, da zatraži malo soli ili iniju mleka. I jednog dana je glas o tomč paru stigao do Leoha, jer je Elen Makenzi bila devojka neobi nog izgleda.č

„Kosa poput vatre", sanjivo je rekao Alek, uživaju i u toploti ulja na svoć jim le ima.đ „1 o i nalik Kolamovim - sive, oivi ene crnim trepavicama - vrlo lepa, ali od onih koječ č bi te protresle ko munja. Visoka žena; viša ak i od tebe. I tako plava da bi te o ič č zabolele od gledanja u nju.

„ uo sam kasnije pri u o njihovom susretu na Okupljanju, pogledali su se jednomČ č i rešili na licu mesta da ne može biti nikog drugog ni za jedno od njih. Zato su skovali plan i pobegli ispred nosa Kolama Makenzija i tri stotine gostiju."

Iznenada se zasmejao, prise aju i se. „Dugal ih je na kraju našao, kako žive uć ć napoli arskoj ku ici na rubu zemlje Frejzera. Zaklju ili su da je jedini na in da seč ć č č sakriju dok je Elen trudna, i dovoljno se ugoji da nema sumnje ije je dete. Tada bič Kolam morao da da blagoslov braku, svi alo mu se ili ne - a nije mu se svi alo."đ đ

Alek se iscerio. „Dok ste bili na putu, da li si slu ajno videla ožiljak koji nosič Dugal, koji mu ide duž grudi?"

Jesam; tanka bela crta koja mu preseca srce i ide od ramena do rebara.

„Da li je to Brajan uradio?", upitala sam.„Ne, Elen", odgovorio je, smeše i se mom izrazu lica. „Da ga spre i da zakoljeć č

Brajana, što se upravo spremao da u ini. Ja to ne bih pominjao Du- galu, da sam uč tvojoj koži."

„Ne, verovatno ne u."ćNa sre u, plan je upalio, i Elen je poodmakla pet meseci u trudno i do vremenać ć

kada ih je Dugal našao.„Nastao je veliki darmar oko svega toga, i puno vrlo ružnih pisama je raz-

menjeno izme u Leoha i Bolija, ali su na kraju to rešili, i Elen i Brajan su se preseliliđ u Lalibroh nedelju dana pre ro enja deteta. Ven ali su se u dvorištu", dodao je, kaođ č da se toga naknadno setio, „da bi mogao da je prenese preko praga po prvi put kao suprugu. Posle je pri ao da samo što nije pukao kada ju je podigao."č

„Pri ate kao da ste ih dobro poznavali", kazala sam. Pošto sam završila sač tretmanom, peškirom sam obrisala klizavi namaz sa ruku.

,,Oh, pomalo", rekao je Alek, pospan od toplote. Kapak mu je padao na jedino oko, a crte njegovog starog lica su se opustile i nisu imale onaj napeti izraz koji ga je obi no inio tako grubim.č č

„Znao sam Elen dobro, naravno. A Brajana sam upoznao mnogo godina kasnije, kada je doveo momka da ostane - fino smo se slagali. Dobar sa konjima." Glas mu je zamro, a kapak se sasvim spustio.

Navukla sam ebe preko krupnog star evog tela, i na prstima se udaljila,č č ostavljaju i ga da sanja kraj vatre.ć* * *

Ostavila sam uspavanog Aleka i otišla u našu sobu, gde sam Džejmija zatekla u istom stanju. Postoji ograni en broj aktivnosti prikladnih za zabavu po tamnom,č kišnom danu, i pod pretpostavkom da nisam htela ni da popalim Džejmija ni da mu se pridružim u zaboravu, to mi je ostavljalo itanje i vezeč nje. Ako se uzmu u obzir moje ispodprose ne sposobnosti za ovo poslednje, rešila sam da pozajmim knjigu izč Kolamove biblioteke.

U skladu sa neobi nim arhitektonskim principima koji su upravljali zidač njem Leoha - zasnovanim na opštem preziru prema pravim linijama - stepenište koje vodi ka Kolamovim odajama imalo je dve pravougane krivine u sebi, sa malim odmorištem kod svake. Jedan sluga je obi no stajao na drugom odmorištu, spremanč da obavi šta zatreba ili da pomogne gospodaru, ali ga danas nije bilo na mestu. ulaČ sam bu ne glasove odozgo; možda je sluga kod Kolama. Zastala sam pred vratima,č neodlu na da li da ih prekidam.č

„Oduvek sam znao da si budala Dugale, ah nisam smatrao da si toliki idiot." Naviknutom od detinjstva na to da bude u društvu u itelja i bez odlazaka meduč ratnike i obi an svet kako je to radio njegov brat, Kolamu se u govoru obi no niječ č poznavao škotski naglasak prisutan u Dugalovom govoru. Kultivisani akcenat je sada malo zatajio, istina, i dva glasa je bilo gotovo nemogu e razlikovati, onakoć izobli ena od besa. „Mogao sam takvo ponašanje o ekivati od tebe kada si bio uč č dvadesetim godinama, ali zaboga, ove e, imaš etrdeset pet!"č č č

„Pa, to nije nešto o emu bi ti mogao puno da znaš, zar ne?" U Dugaloč vom glasu se ose alo nekakvo ružno ruganje.ć

„Ne." Kolamov odgovor je stigao tonom koji je presekao sagovornika. „1 mada sam retko nalazio razloga da zahvalim Bogu, možda mi je pružio i više nego što sam mislio. esto sam uo da se kaže da oveku mozak stane kad mu se kita digne, aČ č č sada mi se ini da verujem u to." Za ulo se bu noč č č

škripanje stolice odgurnute preko kamenog poda. „Ako bra a Makenzi imaju jednuć kitu i jedan mozak ukupno, onda sam zadovoljan svojom polovinom pogodbe!"

Zaklju ila sam da bi tre i u esnik u ovakvom razgovoru definitivno bioč ć č nepoželjan, pa sam se tiho udaljila od vrata, okre u i se da po em niz steć ć đ penice.

Šuškanje haljina na prvom odmorištu nateralo me je da se ukopam u mestu. Nisam htela da budem uhva ena kako prisluškujem pred gospodać revom radnom sobom, pa sam se okrenula ka vratima. Odmorište je ovde bilo široko, a tapiserija je pokrivala jedan zid bezmalo od poda do tavanice. Stopala e mi se videti, ali tuć nema pomo i.ć

Virkaju i kao pacov iza tapiserije, ula sam da se koraci odozdo usporavaju kakoć č prilaze vratima, i staju na drugom kraju odmorišta, kada je posetilac kog nisam videla zaklju io, kao i ja, da je razgovor medu bra om li ne prirode.č ć č

„Ne", govorio je Kolam, sada smireniji. „Ne, naravno da nije tako. Ta žena je veštica, ili nešto blizu toga."

„Aha, ali..." Dugalov odgovor je prese en nestrpljivim tonom njegovog brata.č„Rekao sam ti da se pobrineš za to, ove e. Ne brini zbog toga, mla i brate;č č đ

pobrinu u se da se sa njom pravedno postupa." Prizvuk gundave ljuć bavi prokrao se u Kolamov glas.

„Re i u ti, ove e. Napisao sam vojvodi da može da ode u lov na teren iznadć ć č č Erlika - jedva eka da tamo puca na jelena. Nameravam da pošaljem Džejmija sač njim; možda on još ima neka ose anja za tog momka..."ć

Dugal ga je prekinuo ne im na gelskom, o ito nepristojnim, pošto se Kolamč č nasmejao i rekao, „Ne, mislim da je Džejmi dovoljno veliki da brine o sebi. Ali ako vojvoda reši da interveniše za njega kod Njegovog Veli anstva, to je momku najboljač šansa za pomilovanje. Ako ho eš, re i u Njegovoj Milosti da eš po i i ti. Možeš dać ć ć ć ć pomogneš Džejmiju ako ho eš, a ne eš biti na putu dok ja sredim stvari ovde."ć ć

Usledio je prigušeni udarac sa suprotne strane odmorišta, i rizikovala sam da virnem. Bila je to devojka Laoher, bleda kao malterisani zid iza nje. Držala je poslužavnik s bokalom; kalajni pehar je pao sa poslužavnika na tepih, prave i zvukć koji sam ula.č

„Šta je to?" Kolamov glas, iznenada oštar, oglasio se iz radne sobe. Laoher je spustila poslužavnik na sto kraj sebe, gotovo prevr u i bokal u žurbi i, okrenuvši se,ć ć naglo pobegla.

ula sam Dugalove korake kako se približavaju vratima, i znala sam da ne moguČ da stignem niz stepenice pre nego što me otkriju. Jedva sam uspela da se iskobeljam iz svog skrovišta i dohvatim oboreni pehar, pre nego što su se vrata otvorila. ^^

,,Oh, to si ti." Dugal je zvu ao pomalo iznena en. „Da li je to ono što je g a Ficč đ đ poslala za bolno grlo?"

„Da", rekla sam slatkore ivo. „Ona se nada da e mu odmah biti bolje."č ć„Ja u." Kre u i se sporije, Kolam se pojavio na otvorenim vratima. Na- smešioć ć ć

mi se. „Zahvali gdi Fic u moje ime. I hvala tebi, draga moja, što si to donela. Ho eš lić da sedneš na as dok to popijem?"č

Od razgovora koji sam ula zapravo sam zaboravila zašto sam došla, ali sam seč sada setila da sam htela da pozajmim neku knjigu. Dugal se izvinio, a ja sam polako otpratila Kolama u njegovu biblioteku, gde mi je ponudio da izaberem sa njegovih polica.

Kolam je još bio crven u licu, sva a sa bratom još mu je bila na umu, ali je nađ moja pitanja o knjigama odgovarao sa ne im sli nim svojoj uobi aječ č č noj staloženosti. Samo su sjaj njegovih o iju i izvesna napetost poze odavali njegove misli.č

Našla sam jednu ili dve knjige o bilju koje su izgledale interesantno i odložila ih u stranu dok sam prelistavala neki roman.

Kolam je otišao do kaveza za ptice, nesumnjivo u nameri da se primiri na uobi ajeni na in, gledaju i divna mala sobom obuzeta stvorenja kako skaku u sač č ć ć grane na granu, svaka u sopstvenom svetu.

Zvuk povika spolja privukao mi je pažnju. Sa njegovog visokog položaja, iz zamka su se mogla videti polja iza, sve do jezera. Mala skupina konjanika je zavijala oko jezera, vi u i uzbu eno, dok ih je kiša terala da požure.č ć đ

Kada su se primakli, videla sam da to ipak nisu ljudi, ve de aci, pretežnoć č pubertetlije, ali sa nekim još mladim tu i tamo na poniju, koji se iz sve snage trudi da ne zaostane za onim malo starijima. Pitala sam se da li je Hamiš sa njima, i ubrzo ga je odala svetla kosa, koja je neobuzdano sijala sa Kobarovih le a usred grupe.đ

Grupa je trkom stigla do zamka, idu i ka jednom od bezbrojnih kamenih zidovać koji dele jedno polje od drugog. Jedan, dva, tri, etiri, stariji momci na svojim konjimač su iskakali preko zida sa bezbrižnom lako om koju ra a iskustvo.ć đ

Nesumnjivo je moja mašta stvorila utisak da ri an zastaje na trenutak, jer jeđ Kobar revnosno pratio ostale konje. Napao je ogradu, spremio se, stegao i sko io.č

Izgledalo je da radi baš isto što i drugi, a ipak se nešto desilo. Možda oklevanje njegovog jaha a, prejako povla enje uzdi, ili ne baš vrst položaj u sedlu. Jer suč č č prednja kopita zaka ila zid svega nekoliko centimetara pri vrhu, i konj je, zajedno sač jaha em, napravio salto preko zida u najspektakularnijoj katastrofalnoj paraboli kojuč sam ikad videla.

,,Oh!"Privu en mojim uzvikom, Kolam je okrenuo glavu ka prozoru na vreme da vidič

težak Kobarov pad na bok, tako da je mala Hamiševa prilika ostala priklještena ispod. Onako obogaljen, Kolam se brzo pokrenuo. Bio je kraj mene, naginjao se kroz prozor i pre nego što je konj po eo s mukom da s diže na noge.č

Vetar i kiša su navalili unutra, natapaju i somot Kolamovog sakoa. Zure ić ć zabrinuto preko njegovog ramena, videla sam nekoliko de aka kako guraju i razmi uč č ostale u želji da pomognu. Izgledalo je kao da je dugo trajalo dok se gužva nije razišla a mi ugledali malu, vrstu priliku kako se izvla i drže i se za stomak.č č ć Odmahnuo je glavom na brojne ponude da mu se pomogne, i oteturao odlu no doč zida gde se nagnuo i obilno se ispovra ao. Zatim je kliznuo sa zida i seo u mokruć travu, raširenih nogu, lica podignutog ka kiši. Kada sam ga videla da pruža jezik da bi uhvatio kapi, spustila sam šaku na Kolamovo rame.

„Dobro je", rekla sam. „Samo mu je isteran dah."Kolam je zažmurio i odahnuo, telo mu se naglo opustilo iz napetosti. Gledala sam

ga saose ajno.ć„Brinete za njega kao da je vaš, zar ne?", upitala sam.Sive o i su blesnule ka mojima u najneobi nijem izrazu zabrinutosti. Na tren,č č

ništa se nije ulo u radnoj sobi sem otkucaja staklenog sata na polici. Zatim se kapč kiše skotrljala sa Kolamovog nosa, i svetlucala sa njegovog kraja. Nehotice sam pružila ruku da je upijem maramicom, a napetost na njegovom licu je popustila.

„Da", jednostavno je odgovorio.* * *

Na kraju sam Džejmiju rekla samo za Kolamov plan da ga pošalje u lov sa vojvodom. Do sada sam ve bila ubedena da su njegova ose anja prema La-ć ćoher samo viteško prijateljstvo, ali nisam znala šta bi mogao u initi da sazna da ječ njegov ujak zaveo devojku i napravio joj dete. O igledno Kolam nije nameravao da uč hitnoj prilici pribavi usluge Gilis Dankan; pitala sam se da li e se devojka udati zać

Dugala, ili e joj Kolam na i drugog muža pre nego što trudno a postane vidljiva. Uć ć ć svakom slu aju, ako e Džejmi i Dugal biti isklju eni zajedno u lova kom domuč ć č č danima, pomislila sam kako je dobro da Laoher ne bude u toj grupi.

„Hm", rekao je zamišljeno. „Vredi pokušati. Ljudi se dosta sprijatelje kad love po ceo dan i vra aju se na viski kraj vatre." Završio je vezivanje moje bluze na le ima ić đ sagnuo se da mi kratko poljubi rame.

„Zao mi je da te ostavim, Sasenah, ali je možda tako najbolje."„Ne brini za mene", kazala sam. Nisam ranije shvatila da e me njegov odlazakć

ostaviti samu u zamku, a od te pomisli sam se poprili no unervozila. Pa ipak, bilač sam rešena da istrajem, ako mu to može pomo i.ć

„Jesi li spreman za ve eru?", pitala sam. Njegova ruka se zadržala na momč struku, pa sam se okrenula ka njemu.

„Mmm", rekao je trenutak kasnije. „Rado bih ostao gladan."„Pa,ja ne bih", kazala sam. „Prosto eš morati da sa ekaš."ć čBacila sam pogled duž stola i po prostoriji. Do sada sam ve upoznala ve inuć ć

likova, neke blisko. A šarolika su ekipa, pomislila sam. Frenk bi bio fasciniran ovakvim skupom - toliko razli itih tipova lica.č

Misliti na Frenka bilo je sli no dodirivanju bolnog zuba; radije bih se klonila toga.č Ali se približava vreme kada to više ne u mo i da odlažem, pa sam naterala mislić ć nazad, pažljivo ga crtaju i u svojim mislima, prate i duge, glatke lukove njegovihć ć obrva mislima kao što sam nekad inila prstima. Bez obzira na to što su mi prstič naglo zabrideli od uspomene na grublje, guš e obrve i duboke plave o i ispod njih.ć č

Žurno sam se okrenula ka najbližem licu, kao protivotrovu za tako uznemiruju eć misli. Ispostavilo se da je to Murtag. Pa, on bar ne li i ni na jednog oveka kojič č proganja moje misli.

Nizak, slabašno gra en ali žilav kao gibon, sa dugim rukama koje idu u prilogđ takvom pore enju, imao je nisko elo i usku vilicu koja me zbog ne ega podsetila nađ č č pe inske ljude i slike pra oveka prikazane u nekom Fren- kovom tekstu. Mada ne nać č neandertalca. Na Pikta. Tako je. Kod tih sitnih plemenskih ljudi bilo je ne eg trajnogč što me podsetilo na ostarelo ukrašenokamenje, sada ve drevno, koje im je neumoljivo uvalo stražu na raskrsnić č cama i grobljima.

Ta ideja mi je bila zabavna, pa sam pogledala po ostalima s namerom da uo imč etni ke tipove. Onaj ovek blizu ognjišta, na primer, Džon Kameron, tako mu je ime,č č bio je Norman ako sam ikada videla nekog od njih — mada i nisam — visoke jagodice i visoko, usko elo, duga gornja usna, i tamna keltska koža.č

Poneki plavokosi Saksonac tu i tamo... ah, Laoher, savršeni primerak. Blede kože, plavooka, i samo mal ice puna ka... Potisnula sam to nemiloč č srdno zapažanje. Ona je pažljivo izbegavala da pogleda i u mene i u Džejmija, zaneta razgovorom sa prijateljicama za jednim od donjih stolova.

Pogledala sam u suprotnom smeru, prema susednom stolu gde je sedeo Dugal Makenzi, za promenu razdvojeno od Kolama. Krvavi Viking, taj oč vek. Sa onom impresivnom visinom i širokim, ravnim jagodicama, lako sam mogla da ga zamislim kao zapovednika drakara, duboko urezanih o iju koje mu blistaju od pohlepe ič pohote dok kroz maglu gleda u neko selo na steno- vitoj obali.

Krupna šaka, sa zglobom pomalo obraslim u bakar, pružila se pored mene da uzme ovsenu veknicu sa poslužavnika. Još jedan Nordijac, Džejmi. Podse- tio me je na legende gde Berd o rasi džinova koji su nekada hodah Škotskom i svoje duge kosti sahranjivali u zemlju na severu.

Razgovor je bio uopšten, kao i obi no, male grupe su žagorile izme u zalogaja.č đ Ali su moje uši iznenada uhvatile poznato ime, izgovoreno za sused- nim stolom. Sandringam. Mislila sam da je glas Murtagov, pa sam se okrenula da pogledam. On je sedeo do Neda Gauena, preduzimljivo žva u i.ć ć

„Sandringam? Ah, stari Vili, napasnik bulje", zamišljeno je rekao Ned.„Šta?", kazao je jedan od mla ih ratnika, zagrcnuvši se pivom.đ„Naš poštovani vojvoda ima izvesnu sklonost ka de acima, ili sam takoč

razumeo", objasnio je Ned.„Mmm", složio se Rupert, s punim ustima. Kada je progutao, dodao je, „imao je

mal ice sklonosti ka mladom Džejmiju ovde, poslednji put kada je posetio oveč krajeve, ako sam dobro zapamtio. Kada je to bilo, Dugale? Trideset osme? Trideset devete?"

„Trideset sedme", odgovorio je Dugal sa susednog stola. Skupio je o i pogledavšič svog sestri a. „Bio si prili no lep momak sa šesnaest godina, Džejmi."ć č

Džejmi je klimnuo, žva u i. „Aha. I brz."ć ćKada se smeh stišao, Dugal je po eo da zadirkuje Džejmija.č„Nisam znao da si mu ti omiljen, Džejmi, mom e. Ima nekoliko pri a o vojvodič č

kako je razmenio bolno dupe za zemlje i nameštenja."„Primeti eš da nemam-ni jedno ni drugo", veselo je odgovorio Džejmi, uz jošć

gromoglasnog smeha.„Sta? Nikad nisi ni prišao blizu?", rekao je Rupert, bu no žva u i.č ć ć„Dosta bliže nego što mi se dopada, ako emo pravo."ć„Ah, ali koliko blizu bi ti se dopalo, hej, mom e?" Povik je stigao sa dač ljeg kraja

stola, od visokog smedobradog oveka kog nisam poznala, i bilo je do ekano sa jošč č smeha i razuzdanih primedbi. Džejmi se smireno osmehivao i posegao za još jednom veknicom, neometen tim ruganjem.

„Da li si zato onako žurno napustio zamak i vratio se ocu?", upitao je Rupert.„Aha."„Sto, mogao si da mi kažeš da te to brine, Džejmi, mom e", rekao je Duč gal

glume i brižnost. Džejmi je iz grla ispustio škotsku buku.ć„A da sam ti za to rekao, stara huljo, sunuo bi mi malo makovog soka u pivo neke

ve eri, i ostavio me u krevetu Njegove Milosti kao mali poklon."čSto je zaurlao, a Džejmi se sagnuo kada je Dugal bacio crni luk na njega.Rupert je za kiljio u Džejmija. „Meni se ini, mom e, video sam te, baš pre negoč č č

što si otišo, kako ideš u vojvodine odaje kad je pala no . Jesi li siguć ran da ništa ne kriješ od nas?" Džejmi je dograbio još jedan luk i bacio ga na njega. Promašio je i luk se otkotrljao u žar.

„Ne", rekao je Džejmi, smeju i se. „1 dalje sam nevin - bar u tom smislu. Ali akoć baš moraš da znaš da bi mogao da zaspiš, Ruperte, ispri a u ti, samo izvoli."č ć

Izme u povika „Pri aj! Pri aj!", on je namerno nasuo kriglu piva i zavalio se uđ č č klasi nu pozu pripoveda a. Videla sam Kolama za glavnim stolom, kako naginječ č glavu da bi bolje uo, trude i se koliko i konjušari i ratnici za našim stolom da uječ ć č pri u.č

„Pa", po eo je, „istina je ono što Ned kaže; Njegovoj Milosti sam nekako zapaoč za oko, mada sam bio nevin sa šesnaest godina..." Tu je bio prese en brojnimč cini nim primedbama, pa je poja ao glas da bi nastavio. „Pošto sam bio, kao štoč č rekoh, nevin za takve stvari, nisam imao predstavu šta to on misli, mada mi je bilo malo udno što Njegova Milost uvek ho e da me potapšeč ćkao psi a i toliko se interesuje šta imam u svojoj torbici za pojasom." („Ili pod njom!",ć povikao je neki pijani glas.)

„Bilo mi je još udnije", nastavljao je, „kada me je zatekao kako se perem na reci ič hteo da mi opere leda. Kada je završio sa le ima i prešao na ostalo, pomalo sam seđ unervozio, a kada mi je ruku zavukao pod kilt, otprilike mi je bilo jasno. Možda sam bio nevin, ali nisam bio potpuna budala, razumete.

„Iz te konkretne situacije sam se izvukao tako što sam zaronio, onako sve sa kiltom, i preplivao na drugu stranu; pošto Njegova Milost nije htela da rizikuje svoju skupu ode u po blatu i vodi. U svakom slu aju, posle toga sam se dobro pazio da neć č ostanem nasamo sa njim. Uhvatio me je jednom ili dvaput u bašti ili dvorištu, ali je bilo dovoljno mesta da se zbriše, bez ve e štete od onoga da me poljubi u uvo.ć Jedina preostala gadna prilika bila je kada me je zatekao samog u mojoj štali."

,,U mojoj štali?" Stari Alek je izgledao zapanjeno. Pridigao se i doviknuo preko sale do glavnog stola. „Kolame, pobrini se da ovaj ovek ne zalazi u moje štale!č Ne u da mi plaši konje, sa vojvodom ili bez njega! Ni da mi zać brinjava momke!", dodao je kada se i toga setio.

Džejmi je produžio sa pri om, neporeme en tim upadom. Dugalove erke tekč ć ć procvale devojke slušale su zaneto, poluotvorenih usta.

„Bio sam u pregratku, znaš, i nije bilo puno prostora za manevrisanje. Bio sam sagnut preko (još nepristojnih opaski) — sagnut preko jasli, iste i ljuske iz njih,č ć kada sam uo neki zvuk iza leda, i pre nego što sam se uspravio, kilt mi se našaoč oko struka i nešto tvrdo mi je pritiskalo guzicu."

Mahnuo je da primiri bu nu reakciju pre nego što je nastavio. „Pa, nije mi seč mnogo dopala ideja da budem nagužen u pregratku za konja, ali nisam video ni kako da se iz toga izvu em. Upravo sam stezao zube i nadao se da ne e puno boleti kadač ć je konj - bio je to onaj krupni dorat, Nede, onaj kog si nabavio u Broklberiju — znaš, onaj kog je Kolam prodao Bredalbinu — u svakom slu aju, konju je zasmetala bukač koju je Njegova Milost pravila. E sad, ve ina konja voli kada im se pri a, pa i ovaj, alić č su mu naro ito smetali vrlo piskavi glasovi; nisam mogao ni u dvorište da gač izvedem kada ima de- urlije okolo, jer bi se unervozio zbog njihovog pištanja, pa bič po eo da kopa i treska nogama.č

„Njegova Milost, možda se se ate, ima prili no visok glas, a u ovoj prilici je bioć č još piskaviji nego obi no, pošto je bio mal ice uzbu en. Pa, kao što rekoh, konju seč č đ to nije dopalo — a ni meni, moram da priznam - pa je po eo da trupka, da rže i ljuljač telo, pa je Njegovu Milost spljeskao uz stranicupregratka. im me je vojvoda pustio, ja sam sko io u jasle i klisnuo s druge straneČ č konja, ostavljaju i Njegovu Milost da se izvu e kako zna i ume."ć č

Džejmi je zastao da udahne i otpije pivo. Do ovog asa je privukao pažnju celeč prostorije, lica su bila'okrenuta ka njemu, svetlucava pri plamenovima baklji. Tu i tamo moglo se videti zabrinuto mrštenje zbog ovakvog otkri a koje se ti eć č najmo nijeg plemi a engleske krune, ali je dominantna reakcija bilo nesputanoć ć ushi enje zbog skandala. Shvatila sam da vojvoda nije naroć ito popularna li nost uč č zamku Leoh.

„Pošto je bio tako blizu, moglo bi se re i, Njegova Milost je bila vrsto rešena dać č me ima, šta god se desilo. Zato narednog dana kaže Makenziju da se njegov li nič sluga razboleo, i pita može li da pozajmi mene da mu pomažem oko umivanja i obla enja." Kolam je pokrio lice glume i potištenost, zabavč ć ljaju i time masu. Džejmić je klimnuo Rupertu.

„Zato si me video da odlazim uve e u odaje Njegove Milosti. Po nare eč đ nju, moglo bi se re i."ć

„Trebalo je da mi kažeš, Džejmi. Ne bih te terao da odeš", dobacio je Kolam, deluju i kao da ga je sramota.ć

Džejmi je slegao ramenima i nasmešio se. „Spre avala me je moja prirodnač skromnost, uja e. Sem toga, znao sam da pokušavaš da napraviš pogodbu sa timč ovekom; pomislio sam da bi ti pomalo moglo omesti pregovore ako bi bio prinu enč đ

da kažeš Njegovoj Milosti da skloni ruke sa guze tvog sestri a."ć„Vrlo uvi avno s tvoje strane, Džejmi", suvo je rekao Kolam. „Pa si se žrtvovaođ

zbog mog interesa, je 1' tako?"Džejmi je podigao kriglu imitiraju i zdravicu. „Tvoj interes mi je uvek na prvomć

mestu, uja e", kazao je, a ja sam pomislila da i pored zadirkuju eg tona postoji bitnač ć primesa istine u tome, nešto što Kolam zapaža koliko i ja.

Ispraznio je kriglu i spustio je. „Ali ne", rekao je, brišu i usta, ,,u ovom slu ajuć č nisam smatrao da porodi ne obaveze zahtevaju toliko od mene. Otič šao sam u vojvodine odaje jer si mi ti to rekao, ali to je bilo sve."

„1 opet si se izvukao sa itavim šupkom?" Rupert je zvu ao skepti no.č č čDžejmi se nacerio. „Aha, jesam. Vidiš, im sam uo za to, otišao sam do g e Fic,č č đ

i rekao joj da mi o ajni ki treba doza sirupa od smokve. Kada mi ga je dala, videoč č sam gde je stavila bocu, pa sam se tiho vratio nešto kasnije, i popio ga celog."

Prostorija se tresla od smeha, uklju uju i gdu Fic, koja se toliko zacrvenela u licuč ć da sam pomislila da e je slog uhvatiti. Ceremonijalno se podigla sa stola, odgegalać se oko stola i šljepnula dobronamerno Džejmija po uvetu.

„Zna i, tako je završio moj dobri melem, nesre o jedna!" S rukama na bokovima,č ć mlatila je glavom, od ega su zelene naušnice poskakivale kao vilini konjici. „Najboljič koji sam ikada napravila!"

,,Oh, bio je izuzetno efikasan", uveravao je on, smeju i se krupnoj dami.ć„Tako bih i rekla! Kada pomislim šta je toliko melema moralo napraviti tvojoj

iznutrici, mom e, nadam se da ti je vredelo. Nisi mnogo vredeo ni samom sebič danima posle."

Odmahnuo je glavom, i dalje se smeju i.ć„1 nisam, al' opet, nisam mnogo valjao ni za ono što je Njegova Milost smislila.

Izgleda da mu nije mnogo smetalo kada sam zamolio da odem i sklonim se iz njegovog prisustva. Mada sam znao da to ne mogu da izvedem dvaput, pa sam, imč su gr evi prestali, uzeo konja iz štale i zapalio. Trebalo je puno vremena da se stigneč ku i, pošto sam morao da zastajem svakih desetak minuta, ali sam stigao na ve eruć č narednog dana."

Dugal je zatražio još jedan vr piva, koji je od ruke do ruke prosleden doč Džejmija.

„Aha, tvoj otac je javio da misli da si se dovoljno upoznao sa životom u zamku za sada", rekao je, utu eno se smeše i. „U inilo mi se da se u tom pismu krije neki tonč ć č koji u to vreme nisam razumeo."

„Pa, nadam se da ste spremili novu partiju sirupa od smokve, gdo Fic", upao je Rupert, bockaju i je prisno u rebra. „O ekuje se da e Njegova Milost do i za dan ilić č ć ć dva. Ili se uzdaš u svoju novu suprugu da e te uvati ovog puta, Džejmi?" Pohotnoć č me je pogledao. „Po svemu sude i, možda bi trebao ti nju da pri uvaš. ujem dać č Č vojvodin sluga nema isti ukus kao Njegova Milost, mada je isto toliko aktivan."

Džejmi je odgurnuo klupu i ustao od stola, vode i mene za ruku. Položio mi jeć ruku preko ramena i nasmešio se Rupertu.

„Pa, onda, pretpostavljam da emo nas dvoje morati prosto da se branimo ledać uz leda."

Rupert se razroga io, užasnut i zbunjen.č„Leda uz leda?", uzviknuo je. „Znao sam da smo nešto zaboravili da ti kažemo

pre svadbe, mom e! Nije ni udo što još nije zatrudnela!"č č

Džejmijeva šaka se stegla na mom ramenu, okre u i me ka izlazu, pa smo seć ć izvukli, pra eni grohotnim smehom i škakljivim predlozima.ć

U tamnom hodniku ispred, Džejmi se oslonio na kamenje i presamitio se. Nisam mogla da stojim, pa sam polegla kraj njegovih nogu i davila se od smeha.

„Nisi im rekla, je 1' tako?" Kona no je uspeo da izusti Džejmi.čOdmahnula sam glavom. „Ne, naravno da nisam." I dalje šište i, dohvać tila sam

ga za ruku, a on me je podigao. Sru ila sam mu se na grudi.č„Hajde da sad vidimo da li sam dobro razumeo." Uhvatio je moje lice medu šake i

pritisnuo elo na moje, lica tako blizu da su se njegove o i stopile u jednu velikuč č plavu kuglu, a njegov dah mi je grejao bradu.

„Licem u lice. Je 1' tako?" Šištanje smeha se smirivalo u mojoj krvi, sme- njivalo gaje nešto isto toliko mo no. Dotakla sam jezikom njegove usne, dok su mi ruke bileć zauzete nešto niže.

„Lica nisu klju na stvar. Ali u iš."č č* * *

Slede eg dana sam bila u svojoj ordinaciji, strpljivo slušala neku postariju damuć iz sela, nekakvu ro aku kuvarice supe, koja je prili no brbljivo opisiđ č vala erkineć probleme sa mra nom ranom koja je teoretski bila povezana sa njenim trenutnimč mukama s gušoboljom, mada mi u trenutku nije bilo jasno kakve to veze ima. Senka je pala preko vrata, ometaju i katalog simptoma stare dame.ć *

Podigla sam pogled, prepadnuta, i ugledala Džejmija kako žuri unutra pra enć Starim Alekom, a obojica su izgledala i zabrinuto i uzbu eno. Džejmi je bez punođ ceremonije sklonio špatulu za jezik koju sam držala i povukao me da ustanem, hvataju i obe moje šake me u svoje.ć đ

„Sta...", zinula sam, ali me je prekinuo Stari Alek zure i preko Džejmije- vogć ramena u moje šake, koje mu je Džejmi pokazivao.

„Aha, to je u redu, ali ruke, ove e? Ima li ona ruku za to?"č č„Pogledaj." Džejmi me dohvatio za jednu šaku i ispružio moju ruku, me- re i jeć

duž jedne svoje.„Pa", rekao je Alek, sumnji avo je zagledaju i, „možda i posluži. Aha, mogla bi."č ć„Da li biste bili ljubazni da mi kažete šta to radite?", raspitivala sam se, ali pre

nego što sam uspela da završim, bila sam žurno zgurana niz stepenice izme u njihđ dvojice, ostavljaju i staru pacijentkinju da zbunjeno zeva za nama.ć

Nekoliko trenutaka kasnije, neodlu no sam zagledala krupne, blistave sme eč đ sapi konja, postavljene petnaestak centimetara ispred mog lica. Problem mi je objašnjen na putu ka štali, tako što je Džejmi objašnjavao a Stari Alek zvonko ubacivao primedbe, proklinjao i prekidao.

Losgan, obi no dobra u ždrebljenju i ponos Kolamove štale, imala je proč blema. Toliko sam mogla da vidim i sama; kobila je ležala na strani i periodi no su joj seč blistavi bokovi izdizali a ogromno telo kao da je drhtalo. Na rukama i kolenima iza konja, videla sam da se usmine vagine malo razjape pri svakoj kontrakciji, ali se ništa dalje nije zbivalo; ni traga si ušnom kopitu ili finoj vlažnoj njušci na otvoru.ć Zdrebe, koje je kasnilo, o ito se postavilo bo no ili natraške. Alek je mislio da ječ č popre no, Džejmi je mislio natraške, i zastali su da se sva aju oko toga na trenutak,č đ dok sam ja nestrpljivo pozvala skup da se umiri da bih pitala šta o ekuju od mene.č

Džejmi me je pogledao kao da sam malo tupava. „Da prevrneš ždrebe, naravno", strpljivo je kazao. „Da okreneš prednje noge da bi moglo da iza e."đ

,,Oh, da li je to sve?" Pogledala sam u konja. Losgan, ije je elegantno imeč zapravo zna ilo „žaba", bila je kobila delikatnih kostiju, ali uprkos tome prokletoč krupna.

„Hm, da zavu em ruku unutra, mislite?" Krišom sam pogledala svoju ruku.č Verovatno e stati - otvor je dovoljno velik - ali šta onda?ć

Šake obojice muškaraca su o ito bile prevelike za taj zadatak. A Roderik, štalskič momak koji je obi no bio prinu en da interveniše u ovakvim situač đ cijama, sada je bio imobilisan poveskom i daš icom koje sam mu napravila za desnu ruku - koju ječ polomio dva dana ranije. Vili, drugi štalski momak, otišao je da dovede Roderika bez obzira na to, da pomogne savetima i moralnom podrškom. On je i stigao upravo u ovom asu, obu en samo u otrcane pantalone, tanke grudi su beli asto svetlucale uč č č slabo osvetljenoj štali.

„To je težak posao", rekao je sumnji avo, kada se upoznao sa situacijom ič predlogom da ga odmenim u tome. „Zeznuto je, znaš. Ima jedan štos koji treba izvesti, ali za to treba i snaga."

„Ne brini", uvereno mu je rekao Džejmi. „Kler je znatno ja a od tebe, slabi uč ć jedan. Ako bi joj samo rekao šta da napipa i šta da uradi, obrnu e ga za as."ć č

Svi ala mi se uverenost u njegovom glasu, ali ja nisam bila ni približno tolikiđ optimista. Uveravaju i sebe da ovo nije ni po emu gore od asistiranja uć č abdominalnoj operaciji, sklonila sam se u jedan pregradak da umesto haljineobu em pantalone i grubu zaštitnu ode u, pa sam namazala šaku i ruku sve doč ć ramena masnim sapunom od loja.

„Pa, da krenemo", promrmljala sam sebi u bradu, i zavukla ruku.Bilo je vrlo malo prostora za manevrisanje i isprva nisam znala šta to dodirujem.

Zažmurila sam da se bolje usredsredim i oprezno pipala. Bilo je glatkih delova i nekih neravnih. Glatki mora da su telo, a neravni noge ili glava. Noge su bile ono što mi treba - prednje noge, preciznije re eno. Poč stepeno sam se navikla na ose aj podć prstima i na potrebu da mirujem kad nai e kontrakcija; neverovatno snažni miši iđ ć materice stezali su se oko moje šake i ruke kao stega, bolno mi melju i kosti dokć kontrakcija ne popusti, a tada sam mogla da nastavim s pipanjem.

Kona no su moji prsti lutaju i naišli na nešto u šta sam bila sigurna.č ć„Prsti su mi na njegovoj njušci!", trijumfalno sam povikala. „Našla sam glavu!"„Dobra devojka, tako je! Ne puštaj je!" Alek je zabrinuto u ao pored, tapšu ič č ć

kobilu da je umiri kad je naišla još jedna kontrakcija. Zaškrgutala sam zubima i oslonila elo na blistave sapi kad je ta sila po ela da mi drobi zglavak. Stisak je,č č me utim, popustio, a ja je nisam ispustila. Oprezno pipaju i dalje, našla sam krivinuđ ć o ne duplje i obrve, kao i mali greben savijenog uva. Dok sam ekala narednuč č kontrakciju, otpratila sam krivinu vrata do ramena.

„Glava mu je prevrnuta unazad na rame", prijavila sam. „Bar je glava okrenuta kako treba."

„Dobro." Stoje i kod kobiline glave, Džejmi je utešno prešao rukom niz oznojenć kestenjasti vrat. „Verovatno e i noge biti savijene ispod grudi. Vidi možeš li dać dohvatiš neko koleno."

Tako se to nastavljalo, napipavala sam, lutala, sve do ramena u toploj tami konjske utrobe, ose aju i užasnu silinu poro ajnih bolova i njihovog posteć ć đ penog slabljenja, slepo se mu e i da stignem do cilja. Ose ala sam se skoro kao da seč ć ć sama pora am, a to je bio krvavo težak posao.đ

Kona no sam dohvatila jedno kopito; osetila sam okruglu površinu i oštar rub jošč neistražene obline. Slede i zabrinute, esto kontradiktorne instrukcije svojih vodi ać č č što sam bolje mogla, naizmeni no sam vukla i gurala, raspetč ljavaju i neposlušnuć masu ždrebeta, izvla e i napred jednu nogu, guraju i nazad drugu, znoje i se ič ć ć ć stenju i zajedno s kobilom.ć

A onda je naglo sve po elo da funkcioniše. Kontrakcija je oslabila, i odjedč nom je sve glatko kliznulo na svoje mesto. ekala sam, ne mrdaju i, na sle- de uČ ć ć kontrakciju. Došla je, i mala vlažna njuška je naglo provirila, guraju ićmi pri tom ruku. Si ušne nozdrve su kratko zasvetlucale, kao da ih zanima to novoć što ih eka, a onda je njuška nestala.č

„Slede a e završiti posao!" Alek samo što nije zaigrao u ekstazi, njegovoć ć artriti no telo je skakutalo po senu. „Hajde, Losgan. Hajde, slatka moja žač bice!"

Kao u odgovor na to, usledilo je gr evito stenjanje kobile. Njene sapi su se nagloč savile i ždrebe je glatko kliznulo na isto seno kao gužva kvrgavih nogu i velikihč ušiju.

Sela sam nazad na seno, cere i se kao idiot. Bila sam prekrivena sapunom, sluzić i krvlju, umorna i u bolu, i snažno sam mirisala na neprijatnije delove konja. Bila sam u euforiji.

Sedela sam i gledala dok su Vili i jednoruki Roderik pazili na pridoš- licu, brišu ić ga svežnjevima slame. I klicala sam sa ostalima kada se Losgan okrenula i liznula ga, lupaju i ga nežno u zadnjicu i njuškom ga teraju i da kona no stane na svojeć ć č velike, nesigurne noge.

„Prokleto dobro obavljeno, devojko! Prokleto dobro!" Alek je bio ushi en, pumpaoć je moju obrisanu šaku da mi estita. Iznenada je shvatio da se klatim na svomč mestu, i da nisam baš doterana, okrenuo se i dreknuo na jednog od momaka da donese vode. Zatim me je obišao i položio mi svoje vornovate stare šake nač ramena. Iznena uju e umešnim i nežnim pokretima, pritiskao je i milovao,đ ć osloba aju i napetost iz mojih ramena, opuštaju i vorove u mom vratu.đ ć ć č

„Eto, devojko", na kraju je rekao. „Težak posao, zar ne?" Nasmešio mi se, a onda zadivljeno zasjao ka novom ždrepcu.

„Mršavko", pevušio je. „Ko je tu lepi momak?"Džejmi mi je pomogao da se operem i presvu em. Prsti su mi bili suviše uko enič č

da se izborim sa dugmadi svog steznika, i znala sam da e mi ujutru cela ruka bitić plava od masnica, ali sam se ose ala sasvim smireno i zadoć voljno.* * *

Izgledalo je da e kiša trajati doveka, tako da sam, kada je kona no svanuoć č svetao i vedar dan, žmirkala u dnevno svetio kao sveže izašla krtica.

„Koža ti je tako fina da mogu da vidim krv kako te e pod njom", rekao je Džejmi,č prate i putanju sun evog zraka po mom golom stomaku. „Mogu da pratim vene odć č tvoje šake sve do srca." Povukao je prst nežno uz moj struk do krivine lakta, uz unutrašnju stranu nadlaktice, i preko strmine do grudne kosti.

„To je subklavikularna vena", napomenula sam, gledaju i niz nos u putać nju njegovog prsta.

„Je li? Oh, pa da, ide ispod klavikule. Ispri aj mi još." Prst se polako po- meraoč naniže. „Volim da ujem latinska imena stvari; nikada nisam ni sanjao da može bitič tako prijatno voditi ljubav sa lekarom."

„To", rekla sam usiljeno, „je areola, a to ve znaš jer sam ti rekla prošle nedelje."ć„1 jesi", promrmljao je. „A evo još jedne, zamisli." Svetla glava je zaronila da jezik

odmeni prst, pa otputovala niže.„Umbilikus", rekla sam uz kratak uzdah.„Um", rekao je on, prigušene usne su se razvukle u osmeh uz moju providnu

kožu. „A šta je onda ovo?"„To ti kaži meni", rekla sam, grabe i njegovu glavu. Ali on nije mogao da govori.ćKasnije sam len arila u svojoj stolici u ordinaciji, baškare i se sanjivo poč ć

uspomenama u krevetu od sun anih zraka, aršavi su bili istumbani u zaslepljuju eč č ć

sprudove beline nalik pesku plaže. Jedna ruka mi se odmarala na dojci, i dokono sam se poigravala bradavicom, uživaju i u ose aju njenog dizanja pod dlanom krozć ć tanku pamu nu tkaninu mog steznika.č

„Zadovoljavaš sebe?"Sarkasti an glas sa vrata me je naterao da se uspravim tako naglo da samč

tresnula glavom o,,Oh", rekla sam prili no džangrizavo. „Gilis. Ko drugi? Šta radiš ovde?"čUjedrila je u ordinaciju, kre u i se kao da je na to kovima. Znala sam da imać ć č

noge; videla sam ih. Ono što nisam uspevala da shvatim bilo je gde ih stavlja kad hoda.

„Došla sam da donesem gdi Fic malo šafrana iz Španije; tražila ga je povodom vojvodinog dolaska."

„Još za ina?", rekla sam, ose aju i da mi se vra a dobro raspoloženje. ,Ako tajč ć ć ć ovek pojede pola onoga što sprema za njega, mora e da ga kotrljaju ku i."č ć ć

„To mogu i sada. On ti je malo okruglo klupko od oveka, koliko sam ula."č č Odbacuju i vojvodu i njegov izgled, upitala je da li bih volela da joj se pridružim uć ekspediciji do obližnjih brda.

„Treba mi malo mahovine", objasnila je. Mahala je elegantno svojim šakama kao bez kostiju napred i nazad. „Od nje se dobija divan losion za ruke, kada se skuva u mleku sa malo ov ije vune."čpolicu.

Bacila sam pogled kroz svoj uski prozor, gde su kovitlaci prašine poludeli na zlatnom svedu. Vetri je donosio blag miris zrelog vo a i svežeg sena.ć ć

„Zašto da ne?"Dok je ekala da pokupim svoje korpe i flaše, Gilis je tumarala po mojoj ordinaciji,č

podižu i stvari i spuštaju i ih bez ikakvog reda. Zastala je kod sto i a i podiglać ć č ć predmet koji je tamo stajao, mršte i se.ć

„Sta je ovo?"Prekinula sam s onim što sam radila i zastala kraj nje. Držala je mah svežanj

sasušenih biljaka, uvezan sa tri upletena kanapa; crnim, belim i crvenim.„Džejmi kaže da je to od nekog zlonamernog.",,U pravu je. Kako si došla do toga?"Ispri ala sam joj da sam mali svežanj našla u svom krevetu.č„Sutradan sam otišla i našla ga ispod prozora, tamo gde ga je Džejmi bacio.

Mislila sam da ga donesem do tvoje ku e i pitam te znaš li nešto o tome, ali samć zaboravila."

Stajala je i noktom dobovala po svojim prednjim zubima, odmahuju i glavom.ć„Ne, ne mogu re i da znam. Ali možda postoji na in da se otkrije ko ti je toć č

ostavio."„Stvarno?",Aha. Dodi do moje ku e sutra ujutru, i tada u ti re i."ć ć ćOdbila je da kaže išta više; žustro se okrenula u kovitlacu zelenog ogrta a,č

ostavljaju i mi da po em za njom.ć đOdvela me je podaleko u brda, galopom tamo gde je put to omogu avao, hodomć

tamo gde nije. Na sat jahanja od sela je stala blizu nekog poto i a nad koji su seč ć nadnosile vrbe.

Pregazile smo potok i zašle u brda, skupljaju i one biljke kasnog leta koje su seć još zadržale, zajedno sa zrelim bobicama rane jeseni i debelim žutim trudovima koji su nikli iz debala po malim senovitim dolinama.

Gilisina prilika je nestala u paprati iznad mene, kada sam zastala da u korpu nastružem malo jasikine kore. Loptice sasušenog biljnog soka na papirnoj kori izgledale su kao smrznute kapi prvi, tamnogrimizne, blistave od zarobljenog sun evog svetla.č

Neki zvuk me je naterao da se prenem, pa sam pogledala uzbrdo, u pravcu odakle je došao.

Zvuk se ponovio; piskav nalik mjaukanju. Kao da je dolazio odozgo, iz stenovitog udubljenja blizu grebena brda. Spustila sam korpu i po ela da se penjem.č

„Gilis!", povikala sam_„Do i ovamo gore! Neko je ostavio bebu!"đZvuk grebanja i prigušenih psovki za uo se pre nego što se pojavila na brdu,č

probijaju i se kroz zapetljano žbunje na kosini. Njeno svetio lice bilo je rumeno i ljuto,ć i u kosi je imala nekoliko gran ica.č

„Sta za ime Boga...", po ela je, a onda se sjurila napred. „Krv ti Hristovu! Spustič je!" Žurno je zgrabila bebu iz mog naru ja, a onda je položila tamo gde sam je našla,č u malo udubljenje u stenama. Glatka šupljina u obliku zdele nije bila šira od metra. Sa jedne strane udubljenja je bila plitka drvena posuda dopola puna svežeg mleka, a kraj bebinih nogu je stajao buketi poljskog cve a, uvezan crvenim koncem.ć ć

„Ali ono je bolesno!", protestovala sam, opet se naginju i nad detetom. „Ko bić mogao da ostavi ovde ovako samo bolesno dete?"

Beba je o ito bila vrlo bolesna; malo stisnuto lice bilo je zelenkasto, sač podo njacima, a si ušne pesnice su slabašno mlatile ispod ebeta. Dete mi je prostoč ć ć visilo u rukama kada sam ga podigla; udila sam se što ima snage da pla e.č č

„Njegovi roditelji", kratko je odgovorila Gilis i obuzdala me spuštaju i šaku nać moju ruku. „Ostavi ga. Hajdemo odavde."

„Njegovi roditelji?", rekla sam razlju eno. „Ali..."ć„To je podme e", nestrpljivo je rekla. „Ostavi ga i podi. Smesta!"ćVuku i me za sobom, zavukla se nazad u nisko rastinje. Protestovala sam ić

pratila je niz strminu dok nismo stigle, bez daha i crvene u licu, u podnožje, gde sam je naterala da stane.

„Sta je to?", zahtevala sam. „Ne možemo tek tako da ostavimo bolesno dete, onako na otvorenom. I kako to misliš, podme e?"ć

„Podme e", rekla je nestrpljivo. „Sigurno znaš šta je podme e? Kada vile ukraduć ć ljudsko dete, a poture svoje ne njegovo mesto. Shvatiš da je podmetnuto po tome što pla e i diže dreku sve vreme, a ne raste i ne razvija se."č

„Naravno da znam šta je to", rekla sam. „Ali, nije valjda da veruješ u te besmislice?"

Prostrelila me je iznenadnim udnim pogledom, punim oprezne sumnjič avosti.č Zatim su se linije njenog lica opustile u normalan izraz samozadovoljnog cinizma.

„Ne, ne verujem", priznala je. „Ali narod ovde veruje." Nervozno je pogledala uz kosinu, ali se ništa više nije ulo iz udubljenja u stenama. „Porodica je sigurno negdeč u blizini. Hajdemo."

Oklevaju i, dopustila sam joj da me odvu e u pravcu sela.ć č„Zašto su ga stavili tamo gore?", upitala sam sedaju i na stenu da skinem arapeč č

pre prelaska preko potoka. „Da li se nadaju da e Maleni narod do i i izle iti ga?" Ić ć č dalje sam bila zabrinuta za dete; delovalo je veoma bolesno. Nisam znala šta mu fali, ali bih možda mogla da pomognem.

Možda mogu da Gilis ostavim u selu, pa se vratim po dete. Mada bi to moralo da bude uskoro; bacila sam pogled na nebo prema istoku, gde su nežni sivi kišni oblaci ubrzano tamneli u purpurni sumrak. Ka zapadu se još uvek video ruži asti sjaj, alič nije moglo ostati više od pola sata dnevnog svetla.

Gilis je prebacila dršku svoje vrbove korpe sebi oko vrata, pokupila suknju i zagazila u potok, drhte i od hladne vode.ć

„Ne", rekla je. „Ili pre, da. To je jedno od vilinskih brda, i opasno je spavati tamo. Ako podme e ostaviš preko no i na takvom mestu, Maleni narod e do i i uzeti ga, ać ć ć ć ljudsko dete koje su ukrali ostaviti na njegovom mestu."

„Mada ne e, jer to nije podme e", kazala sam, usisavaju i dah pri dodiru sać ć ć vodom koja je bila rastopljeni sneg. „To je samo jedno bolesno dete. Vrlo je verovatno da ne e preživeti no na otvorenom!"ć ć

„Ne e", kratko je odgovorila. „Bi e mrtvo do jutra. I do Boga se nadam da nasć ć niko nije video u blizini."

Zaustavila sam se naglo usred obuvanja cipela.„Mrtvo! Gilis, ja se vra am po njega. Ne mogu da ga ostavim tamo." Okrenulać

sam se i pošla nazad preko potoka.Ona me je uhvatila s leda i gurnula me pravo licem u plitku vodu. Batrgaju i se ić

bore i se za dah, uspela sam da se podignem na kolena, prskaju i na sve strane.ć ć Gilis je stajala do listova u potoku, mokrih sukanja, besno gledaju i u mene.ć

„Ti odvratna glupa engleska dupetaro!", vikala je na mene. „Ne možeš ništa da u iniš! uješ li me? Ništa! To dete je prakti no mrtvo! Ne u da stojim ovde i pustimč Č č ć te da rizikuješ sopstveni život i moj zbog neke svoje sumanute zamisli!" Brek u i ić ć psuju i sebi u bradu, sagnula se i dohvatila me pod pazuh sa obe ruke, vuku i meć ć da ustanem.

„Kler", žurno je rekla, tresu i me za ruke. „Slušaj me dobro. Ako odeš igde blizuć tog deteta i ono umre - a ho e, veruj mi, vi ala sam takve — ondać đe porodica tebe okriviti za to. Zar ne vidiš koliko je to opasno? Zar ne znaš štać

govore o tebi u selu?"Stajala sam drhte i na hladnom predve ernjem vetru, kidaju i se izme u njeneć ć ć đ

o igledne panike oko moje bezbednosti, i pomisli na bespomo no dete, kako polakoč ć umire u mraku, sa poljskim cve em kod nogu.ć

„Ne", rekla sam, odmahuju i mokru kosu s lica. „Gilis, ne, ne mogu. Bi u pažljiva,ć ć obe avam, ali moram da odem." Istrgla sam se iz njenih ruku i okrenula kać naspramnoj obali, spoti u i se i prskaju i po nesigurnim sen- kama re nog korita.č ć ć č

Usledio je prigušeni ljutiti krik iza mene, a onda pomahnitalo pljuskanje u suprotnom smeru. Pa, bar me više ne e ometati.ć

Brzo se smrkavalo, pa sam se gurala kroz žbunje i korov što sam brže mogla. Nisam bila sigurna da u na i pravo brdo ako se smra i pre nego što stignem; bilo ihć ć č je nekoliko u blizini, sva približno iste visine. A bilo da je re o vilama ili ne, pomisaoč da tumaram okolo sama po mraku nije mi bila simpati na. Pitanje kako u uspeti dač ć se vratim do zamka sa bolesnom bebom ostalo je nešto ime u se pozabaviti kadač ć za to do e vreme.đ

Našla sam brdo, kona no, zapazivši grupu mladih ariša koje sam zapamč tila u podnožju. Do tada se skoro potpuno smra ilo, no je bila bez meseca, pa sam seč ć esto saplitala i padala. Ariši su stajali gusto zbijeni, pri aju i tiho na ve ernjemč č ć č

povetarcu škljocanjem i krckanjem i šuštavim uzdasima.Prokleto mesto jeste ukleto, pomislila sam, slušaju i lisnatu konverzaciju nadć

glavom dok sam se probijala kroz tanka stabla. Ne bi me iznenadilo da sretnem utvaru iza slede eg drveta.ć

A zapravo jesam bila iznena ena. U stvari, namrtvo sam se uplašila kada jeđ senovita prilika kliznula i uhvatila me. Ispustila sam prodoran krik i za- mahnula ka njoj.

„Isuse Hriste", rekla sam, „šta ti radiš ovde?" Zgužvala sam se na tren uz Džejmijeve grudi jer mi je laknulo šta ga vidim, uprkos tome što me je veoma uplašio.

Uzeo me je za ruku i poveo da me izvede iz šume.„Došao sam po tebe", tiho je rekao. „Nameravao sam da te sa ekam pošto dolazič

no ; sreo sam Gilis Dankan blizu potoka Sv. Džona i ona mi je reklaćgde si."

„Ali beba...", po ela sam, okre u i se ka brdu.č ć ć„Dete je mrtvo", kratko je rekao, vuku i me nazad. „Otišao sam prvo tamo dać

pogledam."Od tada sam ga pratila bez pogovora, potištena zbog detetove smrti, mada mi je

laknulo što ipak ne u morati da se penjem do vilinskog grebena ni da se samać zaputim na dugi povratak. Mu ili su me mrak i šaputanje drve a, tako da nisamč ć progovorila dok nismo opet prešli potok. I dalje mokra od prethodnog prelaska, nisam se ni trudila da skidam arape, ve sam prosto zagazila u vodu. Džejmi je ič ć dalje suv, ostao takav pošto je sa obale sko io na veliki kamen u sredini nadč maticom, pa presko io na drugu obalu kao atleti ar.č č

„Imaš li ikakvu predstavu koliko je opasno biti sama po no i kao što je ova,ć Sasenah?", raspitivao se. Nije delovao ljutito, samo znatiželjno.

„Ne... ho u da kažem da. Izvini što sam te zabrinula. Ali nisam mogla da ostavimć dete tamo, prosto nisam mogla."

„Aha, znam." Kratko me je zagrlio. „Imaš meko srce, Sasenah. Ali nemaš predstavu sa im ovde imaš posla."č

„Vile, hm?", bila sam umorna, ah uznemirena tim incidentom, mada sam to prikrivala drskoš u. „Ne plašim se sujeverja." Tada mi je nešto palo na pamet. „Da lić ti veruješ u vile, i podme ad, i sve to?"č

Oklevao je na trenutak pre nego što je odgovorio.„Ne. Ne, ne verujem u te stvari, mada proklet bio ako bi mi se dopalo da spavam

na vilinskom brdu i pored toga. Ali sam ja obrazovan ovek, Sasenah. Imao samč u itelja Nemca u Dugalovoj ku i, dobrog, koji me je u io latinskom i gr kom i takvimč ć č č stvarima, a kasnije kada sam sa osamnaest otišao u Francusku — pa, studirao istoriju i filozofiju i video da u svetu postoji mnogo toga izvan škotskih dolina i pustara, i vodenih konja u jezerima. Ali ovi ljudi..." Odmahnuo je rukom, obuhvataju ić tamu iza nas.

„Oni nikad nisu bili na više od dan hoda od mesta na kom su ro eni, izuzev zađ velike doga aje kao što je Okupljanje klana, i to možda dvaput u životu. Žive meduđ dolinama i jezerima, i o svetu uju samo ono što im nede- Ijom u crkvi kaže otacč Bejn. To i stare pri e."č

Sklonio je u stranu granu jove i ja sam se provukla ispod nje. Bili smo na jelenskoj stazi kojom smo Gilis i ja išle ranije, i oraspoložio me nov dokaz da on ume da na e put, ak i po mraku. Dalje od vilinskih brda, govorio je normalnim glasom,đ č zastaju i samo povremeno da bi sklonio neko isprepleć teno rastinje sa puta.

„Te pri e nisu ništa drugo do zabava u rukama Gvilina, kada sediš u holu i piješč rajnsko vino." Produžio je stazom, a njegov glas je lebdeo do mene, mek i izražajan u hladnoj no i.ć

„Tamo dalje, me utim, pa ak i u selu - ne, to je nešto drugo. Ljudi žive po njima.đ č Verujem da ima neke istine u nekima od njih."

Pomislila sam na ilibarske o i vodenog konja, i pitala se koje su još istić č nite.

,A druge... pa", glas mu se stišao i morala sam da se naprežem da bih ga ula.č „Za roditelje tog deteta, možda e im biti malo lakše da poveruju da umire podme e,ć ć a da svoje dete zamišljaju živo i zdravo, kako zauvek živi sa vilama."

Tada smo stigli do konja i za manje od pola sata svetla zamka Leoh su zasjala kroz mrak, pružaju i nam dobrodošlicu. Nikada nisam mislila da u turobnuć ć gra evinu smatrati isturenom ta kom napredne civilizacije, ali su u ovom asu tađ č č svetla bila svetionik prosve enosti.ć

Tek kada smo prišli shvatila da je taj utisak osvetljenosti posledica inječ nice da je niz svetiljki stajao duž parapeta mosta.

„Nešto se desilo", rekla sam, okre u i se Džejmiju. A kada sam ga ugledala prvić ć put po svedu, shvatila sam da ne nosi svoju uobi ajenu iznošenu košulju i umazanič kilt. Njegov snežni lan je zasjao na svetlu lampe, a njegov najbolji — jedini - somotski kaputi ležao je preko sedla.ć

„Aha", klimnuo je glavom. „Zato sam došao da te dovedem. Vojvoda je kona noč stigao."* * *

Vojvoda je bio iznena enje na izvestan na in. Ne znam šta sam ta no o ekivala,đ č č č ali sigurno ne grubog, prijateljski nastrojenog sportistu crvenog lica kog sam srela u holu Leoha. Imao je prijatno, otvoreno, vetrom išibano lice, sa svetloplavim o imač koje su uvek malo kiljile, kao da gleda u sunce prate i let fazana.č ć

Na trenutak sam se pitala da li je ona ranija predstava u vezi sa vojvodom bila preterana. Gledaju i po holu, me utim, zapazila sam da svaki de ak isć đ č pod osamnaest ima pomalo zabrinut izraz lica, fiksiraju i pogledom vojvodu koji seć smejao i živahno razgovarao sa Kolamom i Dugalom. Nije to bila samo predstava; bili su upozoreni.

Kada sam bila predstavljena vojvodi, imala sam problema da zadržim ozbiljan izraz na licu. On je bio krupan ovek, vrst i stamen, od onih kakve vi ate dač č đ dovikuju svoje mišljenje u pabovima, ruše i protivnike bu noš u i ponavljanjem. Bilać č ć sam upozorena, naravno, Džejmijevom pri om, ali je fizi ki utisak bio tako neodoljiv ič č kad se vojvoda naklonio nad mojom rukom „Baš je šarmantno na i zemljakinju u dalekom kraju, gospodo", glasomć uzrujanog miša, morala sam da grizem obraz iznutra da se ne osramotim u javnosti.

Izmoreni od putovanja, vojvoda i njegova ekipa su se rano povukli na spavanje. Slede e je no i bilo muzike i razgovora posle ve ere, a Džejmi i ja smo se pridružilić ć č Kolamu, Dugalu i vojvodi. Sandringam se oraspoložio od Kolamovog rajnskog vina, pa je pri ao naširoko, objašnjavaju i i užase putoč ć vanja po Hajlendsu i lepote prirode. Slušali smo u tivo, a ja sam pokušavala da ne hvatam Džejmijev pogled dok ječ vojvoda piskutavo pri ao o svojim nevoljama.č

„Polomila nam se jedna osovina izvan Stirlinga, pa smo bili nepokretni tri dana - po kiši koja je pri tom lila kao iz kabla — pre nego što je moj sluga uspeo da nade kova a da dode i popravi prokletu stvar. A ni pola dana kasnije, naleteli smo nač najužasniju udarnu rupu koju sam ikada video i prokletu stvar ponovo polomili! A onda je jednom konju spala potkovica, pa smo morali da rasteretimo ko ije i hodamoč pored njih - po blatu - vode i opavo kljuse. A tada..." Dok se pri a dužila iz jednogć ć č peha u drugi, sve više mi se smejalo, pa sam pokušala da to udavim u još vina — što je verovatno bila pogrešna procena.

„Ah divlja , Makenzi, divlja !", uskliknuo je vojvoda u nekom asu, koč č č lutaju ić o ima u ekstazi. „Nisam mogao da poverujem. Nije ni udo što ste izneli ovakvuč č trpezu." Nežno je potapšao svoj veliki, pun stomak. „Kunem se da bih dao svoj o njak za pokušaj da skinem onakvog jelena kakvog smo videli pre dva dana;č

velelepna životinja, prosto velelepna. Isko ila je iz žbunja baš ispred ko ija, dragač č moja", poveravao se meni. „Poplašio je konje tako da je malo falilo da ponovo sletimo s puta!"

Kolam je podigao zvonoliki bokal, uz upitno podizanje obrve. Kada je sipao u ponu ene aše, rekao je, „Pa, možda bismo mogli da organizujemo lov za vas, Vašađ č Milosti. Moj sestri je sjajan lovac." Kratko je ispod obrve pogledao u Džejmija koji jeć odgovorio gotovo neprimetnim klimanjem.

Kolam je opet seo, vratio bokal i nehajno rekao, „Aha, to e onda odgovać rati. Možda po etkom idu e nedelje. Prerano je za fazane, ali za lov na jelena je zgodnoč ć vreme." Okrenuo se Dugalu, naginju i se u obloženoj stolici na jednu stranu. „Mojć brat bi mogao da pode; ako nameravate da idete na sever, može da vam pokaže zemlje o kojima smo ranije raspravljali."

„Savršeno, savršeno!" Vojvoda je bio oduševljen. Potapšao je Džejmija po nozi; videla sam kako se miši i stežu, ali se Džejmi nije pomerio. Smešio sećsmireno, a vojvodina ruka se zadržala trenutak predugo. Zatim je Njegova Milost uhvatila moj pogled i raspoloženo mi se nasmešila, uz izraz koji je govorio „Vredelo je pokušati, eh?" Iako to nisam htela, uzvratila sam osmeh.Veoma me je iznenadilo što mi se ovek prili no dopao.č č* * *

U tom uzbu enju zbog vojvodinog dolaska, zaboravila sam Gilisinu pođ nudu da mi pomogne da otkrijem ko mi je poslao urok. A posle neprijatne scene sa podme etomč na vilinskom brdu, nisam bila sigurna da želim da pokušam bilo šta što ona predloži.

Ipak, radoznalost je prevladala sumnji avost, i kada je Kolam zatražio odč Džejmija da odjaše dole i doprati Dankane u zamak na vojvodin banket dva dana kasnije, otišla sam s njim.

Tako smo se tog etvrtka Džejmi i ja zatekli u gostinskoj sobi Dankano- vih, ač zabavljao nas je nekako udno prijateljski raspoloženi poreznik dok njegova žena neč završi s obla enjem na spratu. Uvi liko oporavljen od posled- njih želuda nih tegoba,č č Artur i dalje nije izgledao baš zdravo. Poput mnogih debelih ljudi koji naglo oslabe, ta debljina mu je otišla iz lica, a ne iz stomaka. Trbuh mu je i dalje bio pozamašan ispod zelene svile sakoa, a koža na licu visila je u mlitavim naborima.

„Možda bih mogla da odem gore i pomognem Gilis oko frizure ili ne eg drugog",č predložila sam. „Donela sam joj novu traku." Predvi aju i moguđ ć ćnost da e mić zatrebati izgovor da sa Gilis popri am nasamo, ponela sam paketi sa sobom.č ć Pokazala sam ga kao izgovor i otišla na sprat pre nego što je Artur mogao da se usprotivi.

Ona me je spremno ekala.č„Do i", rekla je, „za ovo emo oti i u moju li nu sobu. Mora emo da požurimo, aliđ ć ć č ć

ne e trajati predugo."ćOtpratila sam Gilis uz usko, zavojito stepenište. Stepenici su bili nejednakih

visina; neki su bili tako visoki da sam morala da podižem suknje da se ne bih saplela u penjanju. Zaklju ila sam da su tesari sedamnaestog veka imali ili pogrešne metodeč za merenje ili izrazit smisao za šalu.

Li no Gilisino skrovište je bilo navrh ku e, u jednom od udaljenih tavana iznadč ć prostora za poslugu. uvala su ga zaklju ana vrata koja je otvarao zaČ č ista ogroman klju koji je Gilis izvukla iz džepa kecelje; mora da je bio dug bar petnaestč centimetara, sa izrezbarenom glavom ukrašenom puzavicama i cve em. Klju morać č da je bio težak skoro pola kilograma; kada se drži za dužikraj poslužio bi kao dobro oružje. I brava i šarke bili su dobro podmazani, pa su se debela vrata ne ujno otvorila.č

Soba u potkrovlju bila je mala, pretrpana tavanskim prozorima na pro elju ku e.č ć Police su pokrivale svaki raspoloživi deo zida, sa teglama, bocama, fla- šicama, epruvetama i bokalima. Svežnjevi sasušenog bilja, pažljivo uvezanog koncima raznih boja, uredno su visili u nizovima odozgo sa greda, doti u i mi kosu mirišljavomč ć prašinom dok smo prolazile ispod njih.

Ovo nije bilo nimalo nalik istom, poslovnom redu sobe za bilje dole, nemač sumnje. Bilo je prepuno, gotovo zagušeno, i mra no uprkos onolikim prozorima.č

Na jednoj polici su stajale sveske, ve inom stare i u raspadanju, bez oznaka poć riknama. Radoznalo sam prešla prstom po nizu kožnih poveza. Ve inom su bile odć tele e kože, mada su dve ili tri bile uvezane u nešto druga ije; nešto meko alić č neprijatno masno na dodir. A jedna je, po svemu sude i, bila uveć zana u riblju kožu. Izvukla sam tu i pažljivo je otvorila. Bila je rukom ispisana mešavinom arhai nogč francuskog i još zastarelijeg latinskog, ali sam uspela da razaznam naslov. L'Grimoire d'le Comte St. Germain.

Zatvorila sam svesku i vratila je na policu, ose aju i blagi šok. Grimoire. Priru nikć ć č za magiju. Ose ala sam Gilisin pogled kako me probada kroz leda, okrenula se ić zatekla mešavinu nestašluka i zabrinute spekulacije. Šta da u ič nim sada, kad znam?

„Zna i to nisu govorkanja, je 1' tako?", rekla sam uz osmeh. „Stvarno si veštica."č Pitala sam se dokle to ide, veruje li u to i ona sama, ili su to samo ukrasi pažljivo smišljenog pretvaranja kojim se služi da razbije dosadu braka sa Arturom. A pitala sam se i koju vrstu magije upražnjava - ili misli da upražnjava.

,,Oh, belu", rekla je cere i se. „Definitivno belu magiju."ćUtu eno sam pomislila da je Džejmi sigurno u pravu u vezi sa mojim licem -č

izgleda svi mogu da vide šta mislim.„Pa, to je dobro", kazala sam. „Zapravo nisam mnogo tip za plesanje oko loma eč

u pono i jahanje metli, da ne pominjem ljubljenje avolovog dupeta."ć đGilis je zabacila kosu i ushi eno se zasmejala.ć„Ne ljubiš ti ni ije mnogo, koliko vidim", rekla je. ,A ni ja. Mada da imam onakoč

slatkog vatrenog avola u svom krevetu kao ti, ne kažem da vremenom možda ne biđ došlo do toga."

„To me je podsetilo...", po ela sam, ali se ona ve okrenula, i bacila se nač ć pripremanje, mrmljaju i za sebe.ć

Pošto je prvo proverila da su vrata bezbedno zaklju ana iza nas, Gilis je prišlač tavanskom prozoru i po ela da pretura po ormari u ugra enom u sedište prozora.č ć đ Izvukla je veliku, plitku šerpu i visoku belu sve u uglavljenu u kerami ki drža . Uć č č slede em naletu je izvukla iznošeni prekriva koji je raširila po podu kao zaštitu odć č prašine i iverja.

„Šta ta no planiraš da uradiš, Gilis?", upitala sam, sumnji avo zagledaju i njeneč č ć pripreme. U prvi mah nisam videla mnogo zlokobnog u šerpi, sve i i prekriva u, alić č sam bila samo po etnik kada je magija u pitanju.č

„Da prizivam", rekla je, povla e i uglove prekriva a tako da je stranice poravnalač ć č sa daskama na podu.

„Koga da prizivaš?", pitala sam. Ili šta.Uspravila se i zagladila kosu. Fina kao u bebe i klizava, kosa se oslobodila.

Mrmljaju i nešto, Gilis je izvadila šnale i pustila kosu da pada pravo dole, ine ić č ć zavesu boje teškog krema.

,,Oh, utvare, duhove, vizije. Šta god da ti zatreba", kazala je. „Po inje isto u svimč slu ajevima, samo se biljke i re i razlikuju zavisno od namene. Ono što nam sadč ć treba jeste vizija - da vidimo ko te je urekao. Tada možemo urok da okrenemo protiv njega."

Stavila je šerpu nasred prekriva a, pa nasula u nju vodu iz bokala, objašč -njavaju i, „Možeš da koristiš bilo koju posudu dovoljno veliku za dobar odraz, madać priru nik kaže da treba upotrebljavati srebrni lavor. ak i ječ Č zerce ili bara napolju mogu poslužiti za neka prizivanja, mada moraju biti na skrovitom mestu. Za ovo ti trebaju mir i tišina."

Brzo je išla od prozora do prozora i navukla teške crne zavese dok soba nije ostala prakti no u potpunom mraku. Jedva sam nazirala mršavu Gilis kako leprša poč tami dok nije upalila sve u. Lelujavi plamen joj je osvetlio lice dok ju je nosila kać prekriva u, prave i klinaste senke od izraženog nosa i isturene vilice.č ć

Spustila je sve u pored šerpe s vodom, naspram mene. Šerpu je napunila vrloć pažljivo, tako da je voda malo izvirivala preko ruba i samo joj površinski napon nije dozvoljavao da se prospe. Kada sam se nagnula, videla sam da površina vode nudi izvrstan odraz, znatno bolji nego ogledala u zamku. Kao da mi opet ita misli, Gilis ječ objasnila da joj, pored prizivanja duhova, šerpa s vodom služi i kao izvrstan pribor za friziranje.

„Pazi da je ne gurneš, ili eš biti skroz mokra", savetovala je, mršte i se odć ć koncentracije dok je palila sve u. Nešto u vezi sa prakti nim tonom njene pri-ć č medbe, tako prozai ne usred ovih natprirodnih priprema, podsetilo me je na nekoga.č Pogledala sam vitku, bledu priliku elegantno nadnetu nad kutijom za potpalu, i isprva nisam mogla da se setim na koga me podse a. Ali naravno. Iako ni po emu nijeć č li ila na omatorelu osobu nad šoljom aja u radnoj sobi vele asnog Vejkfilda, ton ječ č č bio sasvim isti kao kod gde Grejam.

Možda im je zajedni ki bio stav, pragmatizam koji okultno smatra prosto skupomč fenomena, kao i atmosferske prilike. Nešto emu treba pri i oprezno i č ć s respektom, naravno — kao što treba biti pažljiv kada se koristi oštar kuhinjski nož - ali nikako kao nešto od ega treba bežati ili strahovati.č

Ili je to možda bio miris lavandine vodice. Gilisina komotna, široka ode a ve ito jeć č mirisala na ulja koja je destilisala: neven, kamilicu, lovor, nard, nanu, majoran. Danas je me utim iz nabora bele haljine strujala lavanda. Isti onaj miris koji se širiođ iz prakti ne plave pamu ne haljine g e Grejam i sa nabora njenih mršavih grudi.č č đ

Ako su Gilisine grudi sli no ispod imale takve kosti, ništa od toga se nije daloč videti, uprkos dubokom izrezu njene haljine. Bila je ovo prva prilika da Gilis Dankan vidim en déshabille-, obi no je nosila stroge i prostrane haljine zakop ane sve doč č grla, kako pristoji ženi poreskog upravnika. Njena bujnost koja je sada bila uo ljivač došla mi je kao iznena enje, kremasto obilje gotovo iste nijanse kao i haljina na njoj,đ i dalo mi je predstavu zašto se ovek poput Artura Dankana oženio devojkom bezč novca i bez porekla. Moj pogled je nevoljko otišao ka nizu uredno obeleženih tegli duž zida, u potrazi za salitrom.

Gilis je odabrala tri tegle sa svoje police, nalila po malo iz svake od njih u inijuč maleckog metalnog gorionika. Sve om je upalila donji sloj umura, i dunula uć ć za etak plamena da ga razgori. Mirišljavi dim je po eo da se diže kada se vatrač č raspalila.

Vazduh na tavanu bio je tako miran da se sivkasti dim dizao pravo bez širenja, formiraju i stub koji je kopirao oblik visoke bele sve e. Gilis je sedela izme u dvać ć đ stuba kao sveštenica u svom hramu, nogu graciozno podvijenih.

„Pa, onda, ovo e lepo poslužiti, rekla bih." Gilis je žustro otresla mrviceć ružmarina sa prstiju, pa zadovoljno osmotrila scenu. Crne zavese sa njihovim misti nim simbolima spre avale su da prodre ijedan sun ev zrak, ostavljaju i sve uč č č ć ć da bude jedini direktan izvor svetla. Plamen se ogledao i širio po šerpi

mirne vode, koja je svetlucala kao da je i ona nekakav izvor svetla, a ne da ga samo reflektuje.

„Sta sada?", raspitivala sam se.Krupne sive o i su svetlucale kao i voda, žive od iš ekivanja. Mahnula je rukamač č

preko površine vode, a onda ih skupila izme u nogu.đ„Samo mirno sedi na tren", kazala je. „Slušaj otkucaje svog srca. uješ li ih? DišiČ

lagano, polako i duboko." Uprkos živosti koja joj se videla na licu, glas joj je bio tih i usporen, ni nalik njenom uobi ajenom razdraganom ač č vrljanju.

Poslušno sam uradila kako mi je re eno, ose aju i kako mi srce usporava ač ć ć disanje poprima ravnomeran ritam. Prepoznala sam miris ružmarina u onom dimu, ali nisam bila sigurna za preostale dve biljke; zuba ica, možda, ili steža? Prvo samč mislila da su purpurni cvetovi velebilje, ali sam sada bila sigurna da nije to. Koja god da je biljka bila, sporost mog disanja izgleda nije bila posledica samo mo i Gilisineć sugestije. Ose ala sam kao da mi neka težina pritiska grudnu kost, usporavaju ić ć disanje mimo moje volje.

Gilis je sedela savršeno mirno, posmatrala me bez treptanja. Klimnula je, jednom, i ja sam poslušno oborila pogled na mirnu površinu vode.

Ona je po ela da govori ravnomerno, razgovorljivo tako da me je opet podsetilač na g u Grejam kada je prizivala sunce u kameni krug.đ

Re i nisu bili engleske, a s druge strane ne baš sasvim iz drugog jezika. Govor ječ bio udan, ali takav da sam ose ala da moram da ga razumem, kao da su re ič ć č izre ene na nekom nivou koji je ispod mog sluha.č

Ose ala sam kako mi šake trnu, i htela sam da ih premestim iz prekrštenogć položaja u krilu, ali nisu htele da se pomere. Njen ravnomeran glas je nastavljao, tih i uverljiv. Sada sam znala da razumem šta je kazano, ali i pored toga nisam uspevala da re i prizovem na površinu svojih misli.č

Nejasno sam uvi ala da sam ili hipnotizirana, ili pod dejstvom neke droge, pa jeđ moj mozak zauzeo poslednje uporište na rubu svesnog, opiru i se poć vla enju dimač slatkastkog mirisa. Videla sam svoj odraz u vodi, sa zenicama koje su se skupile u ta kice, a o ima raširenim kao kod zaslepljene sove. Re „opijum" mi je lebdela krozč č č razum koji je slabio.

„Ko si ti?" Nisam shvatila koja je od nas postavila pitanje, ali sam ose ala da mić se grlo pomera dok odgovaram, „Kler."

„Ko te je poslao ovde?"„Došla sam."„Zašto si došla?"„Ne mogu da kažem."„Zašto ne možeš?"„Jer mi niko ne bi verovao."Glas u mojoj glavi postao je još više umiruju i, prijateljski, o aravaju i.ć č ć„Ja u ti verovati. Veruj mi. Ko si ti?"ć„Kler."Iznenadna jaka buka je razbila ini. Gilis se trgla i kolenom lupila lavor, šalju ič ć

odraz nazad u vodu.„Gilis? Draga moja?" Neki glas je dozivao kroz vrata, neodlu an ali ipakč

zapovedan. „Moramo da po emo, draga moja. Konji su spremni, a ti se još nisiđ obukla."

Mrmljaju i nekakvu psovku sebi u bradu, Gilis je ustala i širom otvorila prozor,ć tako da mi je svež vazduh nagrnuo u lice, teraju i me da trep em rasteruju i magluć ć ć iz glave.

Stajala je i gledala me spekulativno, a onda se nagnula da mi pomogne da ustanem.

„Hajdemo, onda", kazala je. „Malo te je uhvatila muka, zar ne? Ponekad ljudi tako reaguju. Najbolje bi bilo da legneš na moj krevet dok se obu-v »cem.

Legla sam i opružila se po prekriva u dole u njenoj spava oj sobi, zažmu- rivši,č ć slušaju i Gilis kako šuška po garderobi, pitaju i se šta li je dodavola onoć ć predstavljalo. O igledno nije bilo povezano sa urokom ili onim ko ga je uputio, več ć samo sa mojim identitetom. Kako se oštrina polako vra ala u moj razum, palo mi jeć na pamet da se pitam nije li Gilis možda Kolamov špijun. Na mestu na kom se nalazi može da uje sve poslove i tajne celog okruga. A ko bi, sem Kolama, bio tolikoč zainteresovan za moje poreklo?

Šta bi se desilo, pitala sam se, da Artur nije prekinuo prizivanje? Da li bih ula,č negde u mirišljavoj izmaglici, standardnu hipnotizersku naredbu, „Kada se probudiš, ne eš se se ati ni ega"? Ali jesam zapamtila, i pitala sam se.ć ć č

Doga aji su se, me utim, odigrali tako da nije bilo šanse da pitam Gilis o tome.đ đ Vrata spava e sobe su se širom otvorila, i ušao je Artur Dankan. Odlać ze i doć zasebne garderobe, žurno je jednom pokucao i ušao.

Usledio je mali prestravljeni krik, a zatim mrtva tišina.Artur Dankan se opet pojavio na vratima, razroga enih o iju koje nisu ništač č

videle, tako bled da sam pomislila da je doživeo nekakav napad. Sko ila sam nač noge i požurila ka njemu kada se teško oslonio na dovratak.

Pre nego što sam mu prišla, me utim, on se odgurnuo i izašao iz sobe, pomalođ teturaju i, guraju i se pored mene kao da me ne vidi.ć ć

I sama sam pokucala na vrata.„Gilis! Jesi li dobro?" ^Na trenutak je vladala tišina, a onda je savršeno pribran glas odgovorio, „Aha,

naravno. Iza i u za as."ć ć čKada smo se natenane spustile stepeništem, zatekle smo Artura koji se o itoč

donekle oporavio, kako pijucka brendi sa Džejmijem. Delovao je malo rasejano, kao da razmišlja o ne emu, ali je pozdravio svoju ženu i uputio blagi kompliment njenomč izgledu, pre nego što je slugu poslao po konje.

Banket je baš po injao kada smo stigli, i porezniku i njegovoj ženi su pokazali dač sednu na po asna mesta za glavnim stolom. Džejmi i ja smo, zbog nešto nižegč statusa, zauzeli mesta za stolom sa Rupertom i Nedom Gauenom.

G a Fic je nadmašila sebe, i zadovoljno je blistala zbog komplimenata kojima suđ zasipani hrana, pi e i same pripreme.ć

Zapravo jeste bilo izvrsno. Nikada nisam probala pe enog fazana punječ nog kestenjem u medu, i poslužila sam se i tre im par etom kada je Ned Gauen, koga jeć č o ito zabavljao moj apetit, upitao da li sam probala sisan e.č č

Moj odgovor je omela gužva na daljem kraju hola. Kolam je ustao od svog stola i pošao ka meni, u pratnji Starog Aleka Makmahona.

„Vidim da nema kraja vašim talentima, gdo Frejzer", napomenuo je Kolam, malo se poklonivši. Širok osmeh je prekrio privla no lice.č

„Od previjanja rana i le enja bolesnih do poradanja kobila. Uskoro emo od vasč ć tražiti i da dižete mrtve, pretpostavljam." Na to je usledilo opšte kikotanje, mada sam zapazila jednog ili dvojicu muškaraca kako nervozno pogledaju oca Bejna, prisutnog ove ve eri, koji je u ošku metodi no trpao u sebe pe enu ov etinu.č ć č č č

,,U svakom slu aju", nastavio je Kolam zavla e i ruku u džep, „morate mič č ć dozvoliti da vam predam simboli an poklon u znak zahvalnosti." Pružio mi je drvenuč kutijicu iji je poklopac imao izrezbaren grb Makenzija. Nisam ni shvatila koliko ječ kobila Losgan vredna, i u mislima sam se zahvalila dobrim duhovima koji su se pobrinuli da ništa ne krene naopako.

„Nema smisla", rekla sam pokušavaju i da vratim poklon. „Nisam uradila ništać naro ito. Samo je sre a da imam male šake."č ć

„1 pored toga." Kolam je bio nepopustljiv. ,Ako vam je tako draže, smatrajte to malim svadbenim poklonom, ali bih voleo da ga primite."

Na Džejmijevo klimanje, neodlu no sam prihvatila kutiju i otvorila je. U njoj su bileč divne brojanice od gagata, svaka loptica je bila fino izrezbarena, a u raspe e jeć umetnuto srebro.

„Divne su", iskreno sam rekla. I bile su, mada nisam imala predstavu šta da radim sa njima. Mada sam nominalno katolkinja, odgajio me ujak Lamb, najpotpuniji agnostik, pa sam samo imala najpovršniju predstavu o zna aju brojanica. I poredč toga toplo sam zahvalila Kolamu, a brojanice dala Džej- miju da mi ih uva u svojojč torbici.

Napravila sam kniks pred Kolamom, zadovoljno uvi aju i da sam ovlađ ć dala veštinom da to izvedem a da pri tom ne padnem na lice. On je zinuo da se graciozno udalji, ali ga je prekinuo iznenadni tresak iza mene. Okrenula sam se, ali nisam mogla da vidim ništa sem leda i glava, pošto su svi poskakali sa klupa da se sakupe oko onoga što je izazvalo metež. Kolam je uz izvesne teško e obišao sto, razmi u ić č ć gomilu nestrpljivim mahanjem. Kada su mu se ljudi iz poštovanja sklonili s puta, uspela sam da vidim na podu okruglasto telo Artura Dankana, kome su se udovi gr evito trzali, mlate i po rukama onih koji su hteli da mu pomognu. Njegova se ženač ć probila kroz rulju koja je mrmljala, pala na pod kraj njega, i uzalud pokušavala da njegovu glavu na- mesti u svoje krilo. Pogo eni ovek je pete ukopao u pod i izviođ č le a, prave i zvuke kao da se guši.đ ć

Gilis je podigla pogled i njene zelene o i su sa strepnjom prelazile masu, kao dač nekoga traži. Pretpostavljaju i da traži upravo mene, pošla sam najć jednostavnijim putem, zavla e i se pod sto i bauljaju i do tamo.č ć ć

Kada sam stigla do Gilis, zgrabila sam lice njenog muža me u šake i pokušala nađ silu da mu razdvojim vilice. Pomislila sam, na osnovu zvukova koje je ispuštao, da se možda davi par etom mesa, koje mu je možda još zaglavljeno u dušniku.č

Vilice su mu bile zatvorene i stegnute, usne plave i posute penastom pljuva komč što se nije uklapalo u gušenje. A nesumnjivo se gušio, istina; debe- ljuškaste grudi su se uzalud nadimale, bore i se za dah.ć

„Brzo, prevrnite ga na bok", rekla sam. Nekoliko ruku se istovremeno ispružilo da pomogne, i teško telo je spretno prevrnuto, tako da su leda od crnog serža bila okrenuta meni. Oštro sam gurnula koren dlana me u njegove lopatice, treskaju i gađ ć nekoliko puta uz tup zvuk. Ogromna le a bi se malo zatresla od udarca, ali nije bilođ trzaja u odgovor na naglo uklanjanje prepreke.

Zgrabila sam mesnato rame i još jednom ga povukla na leda. Gili se sa- gnula lice sa širom otvorenim o ima dozivaju i ga po imenu, masiraju i nječ ć ć gov pegavi vrat. O i su sada bile prevrnute, a udarci peta su znatno oslabili. Šake, zgr ene u agoniji,č č iznenada su se raširile, poga aju i u lice jednog po- smatra a koji je zabrinutođ ć č u ao.č č

Ono cvr anje je naglo prestalo, i krupno telo se opustilo, ležalo je neč pomi no kaoč vre a je ma na kamenom podu. Pomamno sam tražila puls u omlitavelom zglobu,ć č

kraji kom oka zapažaju i da Gilis radi to isto jer je podigla okruglu, obrijanu bradu ič ć vrsto pritiskala prste u meso ispod vilice traže i karotidnu arteriju.č ć

Oba pokušaja su bila uzaludna. Srce Artura Dankana, ve optere eno potrebomć ć da pumpa krv kroz krupno telo tokom mnogih godina, odustalo je od borbe.

Isprobala sam sve tehnike oživljavanja koje sam mogla, bez obzira na to što sam znala da e biti beskorisne: razmahivanje ruku, masažu srca, ak i vešta ko disanjeć č č usta na usta, ma koliko to bilo neukusno, ali je rezultat bio o ekivan. Artur Dankan ječ bio sasvim mrtav.

Umorno sam se ispravila i odmakla, kada je otac Bejn, besno me pogledavši, kleknuo kraj poreznika i žurno po eo da vrši samrtni obred. Leda i ruke su me boleli,č a lice mi je udno obamrlo. Graja oko mene delovala je udno daleko, kao da me odč č prepunog hola deli zavesa. Zatvorila sam o i i prešlačrukom preko utrnulih usana, pokušavaju i da obrišem ukus smrti.ć* * #

Uprkos smrti poreskog upravnika, i potom formalnosti pogreba i sahrane, vojvodin lov na jelena odložen je svega nedelju dana.

Svest o tome da e Džejmi ubrzo po i bacila me je u duboku depresiju; iznenadać ć sam uvidela koliko se radujem što u ga videti za ve erom posle dana provedenog uć č poslu, kako mi srce posko i kada ga neo ekivano ugledam u nekom udnomč č č trenutku tokom dana, i koliko zavisim od njegovog društva i njegovog solidnog, uverljivog prisustva usred složenog života u zamku. I, da budem savršeno iskrena, koliko volim njegovu glatku, toplu snagu u svom krevetu svake no i, i bu enje uzć đ njegove razbarušene poljupce izjutra. Perspektiva njegovog odsustva bila je sumorna.

Držao me je uz sebe, moja glava se smestila pod njegovu bradu.„Nedostaja eš mi, Džejmi", tiho sam rekla.ćZagrlio me je ja e, i snuždeno se nasmejao.č„1 ti eš meni, Sasenah. Nisam to o ekivao, da budem iskren — ali e me boletić č ć

što te ostavljam." Nežno me je pomilovao po le ima, prsti su pratili izbo ine ki me.đ č č„Džejmi... pazi eš se?"ćOsetila sam duboke tonove u njegovim grudima kao da ga to pitanje zabavlja.„Vojvode ili konja?" On je, iako sam od toga dosta zazirala, namerio da jaše

Donasa u tom lovu na jelene. Javljala mi se vizija ogromne crvenkaste životinje kako se baca sa litice iz iste svojeglavosti, ili kako gazi Džejmija onim smrtonosnimč kopitima.

„1 jednog i drugog", suvo sam rekla. „Ako te konj zbaci i polomiš nogu, osta ešć vojvodi na nemilosti."

„Ta no. Mada e Dugal biti tamo."č ćPrezrivo sam frknula. „On e ti polomiti drugu nogu."ćNasmejao se i nagnuo da me poljubi.„Pazi u se, mo duinne. Ho eš li i ti da mi obe aš isto?"ć ć ć„Da", rekla sam iskreno. „Da li znaš ko je ostavio onaj urok?"Ono trenutno raspoloženje je sada nestalo.„Možda. Nisam mislio da si u ikakvoj opasnosti, ina e te ne bih ostavljao. Alič

ipak... oh, i kloni se Gilis Dankan."„Šta? Zašto?" Malo sam se odmakla da pogledam u njega. No je bila tamna ić

nisam mogla da mu vidim lice, ali je ton bio ozbiljan.„Zna se da je ta žena veštica, a pri e o njoj - sada su znatno gore otkad joj ječ

muž umro. Ne želim da budeš igde blizu nje, Sasenah."

„Da li iskreno misliš da je veštica?", htela sam da znam. Njegove snažne ruke su uhvatile moju zadnjicu i prinele me bliže njemu. Zagrlila sam ga, uživaju i u ose ajuć ć glatkog, vrstog trupa.č

„Ne", kona no je odgovorio. „Mada to nije ono za šta ja mislim da predč stavlja opasnost po tebe. Ho eš li da mi obe aš?"ć ć

,,U redu." Iskreno, pomalo sam oklevala da to obe am; od onih incidenata sać podme etom i prizivanjem, nisam ose ala puno želje da posetim Gilis. Spustila samč ć usne na Džejmijevu bradavicu, mrdaju i je lagano jezikom. On je ispustio slabašanć zvuk duboko iz grla i privukao me bliže.

„Raširi noge", prošaputao je. „Ho u da se uverim da eš me pamtiti dok samć ć odsutan."

Nešto kasnije, probudila sam se ose aju i da mi je zima. Pospano sam kreć ć nula da dohvatim prekriva , ali nisam mogla da ga na em. Iznenada se našao na menič đ sam od sebe. Iznena ena, digla sam se na lakat da pogledam.đ

„Izvini", rekao je Džejmi. „Nisam hteo da te budim, devojko."„Sta radiš? Zašto si budan?" kiljilČ a sam preko ramena u njega. Još uvek je bio

mrak, ali su m, se o i privikle dovoljno da vidim pomalo zbunjen izraz na njegovomč licu. Bio je sasvim razbu en, sedeo je na stolici pored kreveta sa preba enimđ č ogrta em da bi se zgrejaoč

„Ma samo... pa, sanjao sam da si se izgubila, i da ne mogu da te na em. To me jeđ probudilo i... Hteo sam da te gledam, to je sve. Da te fiksiram u mislima, daje pamtim dok sam odsutan. Ja sam sklonio prekriva ; izvini što si se smrzla."č

„To je u redu." No je bila hladna i veoma tiha, kao da smo jedine dve duše nać elom svetu. „Do i u krevet. Mora da si se i ti smrzao."ć đ

Zavukao se pored mene i sklupčao uz moja le a. Njegove šake su me milovale odđ vrata do ramena, od struka do bedra, prate i liniju mojih le a, obline mog tela.ć đ

JAo duinne", tiho je rekao. „Mada bih sada trebao da kažem mo airgea- dach. Srebrna moja. Kosa ti je posrebrena a koža ti je beli pliš. Calman geal. Bela golubica."

Pritisla sam kukove unazad ka njemu, izazivaju i, i skrasila sam se do njega uzć uzdah kada me je njegova vrstina ispunila. On me je držao uz svoje grudi i kretaoč se sa mnom, polako, duboko. Malo sam se zadahtala i on je popustio stisak.

„Izvini", promrmljao je. „Nisam hteo da te povredim. Ali želim da budem u tebi, da ostanem u tebi, tako duboko. Ho u da duboko u tebi ostavim ose- anje meneć ć svojim semenom. Ho u da te grlim i ostanem sa tobom do zore, i da te ostavimć uspavanu i odem dok mi je tvoj oblik svež u šakama."

vrsto sam pritisla leda uz njega.Č„Ne eš me povrediti."ćPosle Džejmijevog odlaska, tumarala sam po zamku. Pregledala sam pacijente u

ordinaciji, zaokupljala se koliko god sam mogla u bašti, i pokušavala da skrenem sebi pažnju preturaju i ć po Kolamovoj biblioteci, ali mi je vreme i pored toga teško padalo.

Bila sam sama skoro dve nedelje kada sam devojku Laoher srela u hodniku ispred kuhinje. Posmatrala sam je u potaji s vremena na vreme, od onog dana kada sam je videla na odmorištu ispred Kolamove radne sobe. Izgledala je dosta lepo, ali ju je pratila neka atmosfera napetosti koja se lako dala prepoznati. Izgledala je rasejano i udljivo — a nije ni udo, jadna devojka, nežno sam pomišljala.ć č

Danas je, me utim, izgledala uzbu eno.đ đ„G o Frejzer!", rekla je. „Imam poruku za vas." Udovica Dankan je, rekla jeđ

devojka, poslala poruku da je bolesna i zatražila da do em zbog nje.đ

Oklevala sam, prise aju i se Džejmijeve naredbe, ali su udružene snageć ć sažaljenja i dosade bile dovoljne da me pošalju na put ka selu za manje od sata, sa kutijom medicinskog pribora zaka enom za sedlo iza mojih le a.č đ

Kada sam stigla, ku a Dankanovih je odavala atmosferu zapuštenosti, nekakavć ose aj nereda koji se širio i po samoj ku i. Niko nije odgovorio na moje kucanje, ać ć kada sam gurnula vrata zatekla sam ulazni hol i gostinsku sobu punu knjiga i prljavih aša, iskrivljene otira e i debeli sloj prašine na nameštaju. Moje dozivanje niječ č

privuklo nikog od posluge, a ispostavilo se da je kuhinja prazna i u neredu kao i ostatak ku e.ć

Sve uznemirenija, pošla sam na sprat. Spava a soba u prednjem delu ta- ko e jeć đ bila prazna, ali sam ula slabo struganje iz skladišta iznad odmori- šta.č

Otvorila sam vrata i ugledala Gilis u fotelji, nogu podignutih na šank. Pila je; na šanku su bili aša i bokal, a soba je izrazito mirisala na brendi.č

Zaprepastila se kada me je ugledala, ali se pomu ila da ustane, smeše i se.č ć Pogled joj je bio rasejan, u inilo mi se, ali nema sumnje da je izgledala da joj ječ dovoljno dobro.

,,U emu je stvar?", upitala sam. „Zar nisi bolesna?"čIzbe ila se na mene za u eno. „Bolesna? Ja? Nisam. Sluge su sve otišle, i nemač č đ

hrane u ku i, ali ima puno brendija. Ho eš li malo?" Okrenula se nazad ka bokalu.ć ć Zgrabila sam je za rukav.

„Nisi ti poru ila da do em?"č đ„Ne." Zurila je u mene razroga eno.č„Pa zašto onda..." Moje pitanje je prekinula neka buka spolja. Nekakva udaljena

buka sli na grmljavini. ula sam je i ranije, u ovoj sobi, i dlanovi su mi se oznojilič Č tada od pomisli da se suo im sa ruljom koja ju je izazvala.č

Obrisala sam šake o suknju. Grmljavina se približavala, i nije bilo ni potrebe ni vremena za pitanja.25Ne dajte ve stici da živiU sme e obu ena ramena ispred mene razdvojila su se u mraku. Moj lakat je bu nođ č č udario u drvo tako da su mi kosti obamrle, a ja sam grubo ba ena preko nekakvogč praga, pa sam naglava ke pala u crni smrad, živa ispod nevidiljivih obli ja ispodč č kojih sam pokušala da se izmigoljim. Ci ala sam i mlatila rukama, pokušavaju i dač ć se oslobodim iz od bezbrojnih nožica koje su strugale i od napada ne eg krupnijeg,č što je ski alo i jako me udarilo po butini.č

Uspela sam da se otkotrljam, mada svega pola metra pre nego što sam udarila u zemljani zid, usled ega mi se bujica prljavštine sru ila na glavu. Zbila sam se štoč č sam više mogla, pokušavaju i da obuzdam svoje isprekidano disanje da bih ula štać č je to zaglavljeno u ovu smrdljivu rupu sa mnom. Sta god da je, bilo je veliko i disalo je grubo, ali nije režalo. Svinja, možda?

„Ko je tamo?", stigao je glas iz nejasnog crnila, zvu ao je uplašeno ali inadžijskič glasno. „Kler, da li si to ti?"

„Gilis!" Ugrabila sam dah i napipavala ka njoj, dohvataju i njene ruke koje su istoć tako tražile. Zgrabile smo jedna drugu vrsto, ljuljaju i se malo napred i nazad uč ć tami.

„Ima li još nekoga sem nas?", upitala sam, oprezno zagledaju i okolo. ak i sadać Č kada su mi se o i privikle na mrak, malo toga se moglo videti. Slabašni snopovič svetla su dopirali odnekud odozgo, ali sumorne senke su se pružale do ramena ovde dole; jedva sam razaznavala Gilisino lice, u ravni s mojim i udaljeno desetak centimetara.

Ona se nasmejala, malo uzdrmano. „Nekoliko miševa, rekla bih, i ostalih šteto ina. I smrad od koga bi se i tvor srušio."č

„Smrad sam zapazila. Gde smo mi, u ime Boga?",,U lopovskoj rupi. Odmakni se!"Usledilo je nekakvo struganje iznad nas i nagli snop svetla. Pribila sam se uz zid,

jedva na vreme da izbegnem kišu blata i prljavštine koja je padala odmalog otvora na krovu našeg zatvora. Samo jedno bu kanje propratilo je toć zasipanje. Gilis se sagnula i dohvatila nešto sa poda. Gore je ostalo otvoreno, i videla sam da drži malu veknu hleba, ustajalog i isflekanog raznim ubretom. Pipavođ ga je obrisala svojom suknjom.

„Ve era", kazala je. „Gladna si, zar ne?"čOtvor iznad nas je ostao otvoren i prazan, izuzev povremenog projektila kog bi

bacio neki prolaznik. Po ela je kiša, pra ena nesnosnim vetrom. Bilo je hladno,č ć mokro i sveukupno jadno. Prikladno, pomislila sam za zlo ince koje treba da ugosti.č Lopove, skitnice, bogohulnike, preljubnike... i sumnjive veštice.

Gilis i ja smo se skupile uz jedan zid da se zgrejemo, ne govore i mnogo. Maloć toga je ostalo da se kaže, i još manje što je ijedna od nas mogla da u ini, osim dač svoje duše naoružamo strpljenjem.

Otvor nad nama je postupno postajao tamniji sa nailaskom no i, dok se nijeć stopio u opšte crnilo.

„Koliko dugo misliš da e nas ovde držati?"ćGilis se premestila, istežu i noge tako da je mala elipsa jutarnjeg svetla koje jeć

stizalo odozgo osvetlila prugasti lan njene suknje. Nekada sveže ruži asta i bela,č sada je bila u znatno gorem stanju.

„Ne e predugo", kazala je. „Sa eka e crkvene istražitelje. Artur je spremio pismać č ć prošlog meseca, pozvao ih da do u. Druge nedelje oktobra, tada je to bilo. Oni biđ trebali da stignu svakog asa."č

Protrljala je ruke da ih ugreje, a onda ih spustila na kolena, u kvadrati svetla.ć„Pri aj mi o istražiteljima", rekla sam. „Sta se ta no dešava?"č č„Ne znam ta no. Nikada nisam videla neko su enje veštici, mada sam ula zač đ č

njih, naravno." Zastala je na trenutak, zamislila se. „Istražitelji ne e o ekivati su enjeć č đ veštici, jer dolaze da presude neki spor oko zemlje. Pa bar ne e imati žalac zać veštice."

„Šta?"„Veštice ne mogu da osete bol", objasnila je Gilis. „Niti krvare kada su ubodene."

Žalac za veštice, opremljen raznim šiljcima, trnovima i ostalim šiljatim nastavcima služio je da se to testira. Nejasno sam se prise ala ne egać čo tome iz Frenkovih knjiga, mada sam mislila da je ta praksa bila raširena u sedamnaestom veku, ne u ovom. Sa druge strane, kiselo sam pomislila, Krejnsmuir baš i nije žarište civilizacije.

,,U tom slu aju, prava-je šteta što ga ne e imati", rekla sam, mada sam se maloč ć trgla od pomisli da me buše i bodu. „Taj test bismo položile bez ikakvih problema. Ili bar ja", rekla sam zajedljivo. „Zamišljam da e dobiti ledenu vodu, a ne krv kada gać iskušaju na tebi."

„Ja ne bih bila tako sigurna", rekla je zamišljeno, prelaze i preko uvrede. „ ulać Č sam za žalce za veštice sa specijalnim šiljcima — koji su napravljeni da se sklope kada se pritisnu na kožu, tako da izgleda kao da su se žarili."

„Ah zašto? Zašto pokušavati namerno da dokažeš da neko jeste veštica?"

Sunce se sada spuštalo, ali je popodnevno svetio bilo dovoljno jako da naš kavez oblije blagim svetlom. Elegantni izduženi oblik Gilisnog lica pokazivao je samo sažaljenje zbog moje naivnosti.

Prethodne no i sam bila suviše šokirana napadom rulje i jadom našeg okruženjać da bih u inila bilo šta sem da se skupim uz Gilis i ekam zoru. Sa dolaskom svetlač č mi se, me utim, razbudilo ono što mi je ostalo od duha.đ

„Zašto, Gilis?", upitala sam, maltene bez daha. „Da li znaš?" Atmosfera u rupi bila je ispunjena smradom truljenja, prljavštine i mokre zemlje, pa sam se ose ala kao dać e se neprobojni zemljani zidovi obrušiti na mene kao stranice loše iskopanog groba.ć

Više sam osetila nego videla njeno sleganje ramenima; zrak svetla se po- merao sa suncem, pa je sada padao na zid našeg zatvora, ostavljaju i nas dole u hladnojć tami.

„Ako ti je to neka uteha", rekla je suvo, „sumnjam da su tebe mislili da pokupe. To je nešto izme u mene i Kolama — ti si imala zlu sre u da budeš sa mnom kada suđ ć gra ani došli. Da si bila sa Kolamom, verovatno bi bila na sigurnom, bila Sasenah iliđ ne."

Re „Sasenah", izgovorena u svom uobi ajenom pogrdnom smislu, izneč č nada me je pogodila ose anjem o ajni ke žudnje za ovekom koji me je tako zvao iz milja.ć č č č Obgrlila sam rukama telo, grle i se da obuzdam paniku usać mljenosti koja je pretila da me prevlada.

„Zašto si došla mojoj ku i?", znatiželjno je upitala Gilis.ć„Mislila sam da si mi poslala poruku da do em. Jedna od devojaka iz zamka mi jeđ

to prenela - od tebe, rekla je."„Ah", rekla je zamišljeno. „Laoher, zar ne?"Sela sam i odmorila leda o zemljani zid, uprkos gnušanju zbog blatnjave,

smrdljive površine. Ose aju i moj pokret, Gilis se premestila bliže. Prijatelji ilić ć neprijatelji, bile smo jedna drugoj jedini raspoloživi izvor toplote u rupi; skupile smo se iz nužde.

„Otkud si znala da je to bila Laoher?", upitala sam, drhte i.ć„Ona je bila ta koja ti je ostavila urok u krevet", odgovorila je Gilis. „Rekla sam ti

na po etku da ima onih kojima nije po volji što si uzela ridokosog momka. Valjda ječ pretpostavila da e, ako ti nestaneš, ona imati šanse da ga dobije."ć

Bila sam zabezeknuta time, i trebao mi je trenutak da prona em glas.đ„Ah ne može!"Gilisin smeh je bio grub od hladno e i žedi, ali je ipak zadržao onu pri- mesuć

srebra.„Svakome ko vidi kako te taj momak gleda to je sasvim jasno. Ali pretpostavljam

da ona nije videla dovoljno sveta da bi znala takve stvari. Samo neka legne s nekim muškarcem jednom ili dvaput i zna e, ali sada to ne zna."ć

„Nisam na to mislila!", izletelo mi je. „Nije Džejmi taj koga ona ho e; devojka jeć zatrudnela sa Dugalom Makenzijem."

„Šta?!" Bila je iskreno šokirana na trenutak, i njeni prsti su se ukopali u meso moje mišice. „Kako li si to saznala?"

Ispri ala sam joj kako sam videla Laoher na stepeništu ispod Kolamove radneč sobe, i zaklju ke do kojih sam došla.č

Gilis je prezrivo frknula.„Pah! Ona je ula Kolama i Dugala kako pri aju o meni; zato se sklonila - morač č

da je pomislila da je Kolam uo da je dolazila kod mene po urok. On bi dao da ječ izbi uju do krvi zbog toga; ne dopušta on nikakvo igranje s takvim veštinama."č

„Ti si joj dala urok?", zapanjila sam se.

Gilis se na to oštro odmakla.„Nisam joj ga dala. Nije tako. Ja sam joj ga prodala."Zurila sam, pokušavaju i da vidim njen pogled po sve guš em mraku.ć ć„1 tu ima neke bitne razlike?"„Naravno da ima." Govorila je nestrpljivo. „To je bilo poslovanje, samo to. I ne

odajem tajne svojih mušterija. Sem toga, nije mi rekla kome je namenjen. A seti ešć se da sam pokušala da te upozorim."

„Hvala", rekla sam sarkasti no. „Ali—" U glavi mi je kuvalo, pokušavala samč svoje ideje da razmestim u svetlu te nove informacije. „Ali, ako je onastavila urok u moj krevet, onda je htela Džejmija. To bi objasnilo zašto me je poslala tvojoj ku i. Ali, šta je sa Dugalom?"ć

Gilis je oklevala na tren, a onda izgleda prelomila.„Ta devojka nije trudna sa bebom Dugala Makenzija ništa više nego ti."„Kako možeš da budeš tako sigurna?"Napipala je moju ruku u mraku. Kada ju je našla, privukla ju je i položila na

izbo inu pod svojom haljinom.č„Jer ja jesam", prosto je rekla.

* * *„Zna i, ne Laoher", kazala sam. „Nego ti."č„Ja." Govorila je vrlo jednostavno, bez uobi ajenog afektiranja. „Ono što je Kolamč

rekao - 'Pobrinu u se da se sa njom pravedno postupa. Pa, pretpoć stavljam da je ovo njegova zamisao kako da se prikladno reši problema."

utala sam dugo, premotavaju i ovo po glavi.Ć ć„Gilis", kona no sam rekla, „one stoma ne tegobe tvog muža..."č čUzdahnula je. „Beli arsen", rekla je. „Mislila sam da e ga to dokraj iti pre negoć č

što beba postane mnogo vidljiva, ali je rastegao duže nego što sam mislila da je mogu e."ć

Prisetila sam se izraza pomešanog užasa i razumevanja na licu Artura Dan- kana kada je izleteo iz garderobe svoje žene poslednjeg dana svog života.

„Razumem", rekla sam. „Nije znao da si zatrudnela dok te nije video polugolu, onog dana kada je bio vojvodin banket. A kada je otkrio... Pretpostavljam da je imao dobar razlog da veruje da nije njegovo?"

Odgovorio mi je slab smeh iz udaljenog ugla.„Salitra košta puno, draga moja, ali je vredela svaku paru."Malo sam zadrhtala, zgrbljena uz zid.„Ali je to bio razlog što si morala da rizikuješ i ubiješ ga u javnosti, na banketu.

On bi te se odrekao jer si preljubnica - i trova ica. Misliš li da je shvatio ono zač arsen?"

„Oh, Artur je znao", kazala je. „Nije hteo da prizna, nema sumnje - ak ni sebič samom. Ali je znao. Sedeli bismo jedno naspram drugog za stolom tokom ve ere, ič ja bih upitala, 'Da li bi hteo još malo hladnog pi a, dragi?' ili ' orbu s pivom, jedinić Č moj?' A on bi me gledao, onim svojim o ima nalik kuvanim jajima, i odbio bi, govore ič ć da nije pri apetitu u tom asu. I odgurč nuo bi svoj tanjir, a kasnije bih ga ula u kuhinji,č fol tajno, kako halapljivo jede, misle i da je bezbedan jer hrana ne dolazi iz mojeć ruke."

Glas joj je bio lak i raspoložen kao da prepri ava neka so na ogovaranja. Opetč č sam se stresla, odvla e i se od onoga što deli tamu sa mnom.č ć

„Nije pogodio da je u toniku koji uzima. Ne bi nikada uzeo neki lek koji ja napravim; naru io je pravi tonik iz Londona — i to je koštalo davo i po." Glas joj ječ

bio ogor en zbog tog rasipanja. „Ta stvar je imala u sebi arsen od po etka; niječ č primetio razliku u ukusu kada sam dodala još."

Oduvek sam slušala da taština mu i ubice i predstavlja njihovu slabost; izgledač da je to ta no, jer je ona nastavila, ignorišu i našu situaciju i ponosno opisuju i svoječ ć ć dostignu e.ć

„Bilo je malo rizi no, ubiti ga onako pred svima, ali sam morala nešto brzo dač uradim." A arsenik ne bi ubio onako brzo. Prisetila sam se poreznikovih plavih usana i obamrlosti mojih tamo gde su ga dotakle. Brz i smrtonosan otrov.

A ja sam mislila da je Dugal priznao aferu sa Laoher. Mada u tom slu aju, iakoč Kolamu možda ne bi bilo po volji, ne bi bilo ni ega da Dugala spre i da se oženič č devojkom. On je udovac, i slobodan je.

Ali preljubni ka afera, sa ženom poreskog upravnika? To je bila sasvim druga ijač č zabava za sve upletene u nju. Koliko sam zapamtila, kazne za preljubu bile su okrutne. Kolam bi teško mogao da zataška aferu tih razmera, a nisam mogla da zamislim da svog brata osu uje na javno bi evanje ili prote- rivanje. Pa je Gilis lakođ č mogla da ubistvo posmatra kao razumnu alternativu u odnosu na to da bude spržena po licu vrelim gvož em i zatvorena na nekoliko godina u zatvor, da tu e konoplju pođ č dvanaest sati dnevno.

Zato je preduzela preventivne mere, a Kolam je preduzeo svoje. I evo mene, uhva ene u sredinu.ć

„Ali, beba?", upitala sam. „Sigurno..."Iz tame se za uo neprijatan smeh. „Nezgode se doga aju, prijateljice moja. Ič đ

najboljima. A kada se jednom desi..." Osetila sam, iako nisam mogla da vidim sleganje ramenima. „Nameravala sam da ga se rešim, a onda sam pomislila da bi to mogao biti na in da ga navedem da se oženi sa mnom, kada Artur bude mrtav."č

Užasna sumnja me obuzela.„Ah je Dugalova žena u to vreme još bila živa. Gilis, jesi li ti..."Haljina joj je zašuškala i odmahnula je glavom, spazila sam svetlucanje njene

kose.„Nameravala sam", rekla je. „Ali me je Bog poštedeo muka. Pa sam prili noč

poverovala da mi daje znak. I sve bi moglo lepo da upali da nije bilo Kolama Makenzija."

Obgrlila sam laktove da se borim protiv hladno e. Sada sam govorila samo dać sebi odvu em pažnju.č

„Da li si želela Dugala, ili samo njegov položaj i novac?",,Oh, imala sam ja mnogo novca", rekla je sa primesom zadovoljstva. „Znala sam

gde Artur uva klju za sve svoje papire i nov anice. A ovek je pisao itko, toč č č č č moram da mu priznam — bilo je vrlo lako falsifikovati njegov potpis. Uspela sam da preusmerim blizu deset hiljada funti tokom poslednje dve godine."

„Ali za šta?", upitala sam, skroz zapanjena.„Za Škotsku."„Šta?" Na tren sam pomislila da sam pogrešno ula. Zatim sam zaklju ila da ječ č

jedna od nas verovatno malo neuravnotežena. A kako su pokazivale injenice koječ su izbile na videlo, to nisam bila ja.

„Kako to misliš, za Škotsku?", oprezno sam upitala, odmi u i se malo. Nisam bilač ć sigurna koliko je ona nestabilna; možda je malo otka ila od trudč no e.ć

„Ne moraš da se plašiš; nisam luda." Od cini nog zadovoljstva u njenom glasuč sam pocrvenela, zahvalna što je mrak.

,,Oh, ne?", rekla sam, pogo ena. „Po sopstvenom priznanju si izvršilađprevaru, kradu i ubistvo. Bilo bi velikodušno proglasiti te krivom, jer ako • • »

nisi...„Nisam ni luda ni pokvarena", odlu no je rekla. „Ja sam rodoljub."čKona no mi je svanulo. Ispustila sam dah koji sam zadržavala u o ekivač č nju

lu a kog napada.đ č„Jakobinac", rekla sam. „Dragi Bože, ti si prokleti jakobinac."Bila je. I to je objašnjavalo mnogo toga. Zašto bi Dugal, obi no ogledalo mišljenjač

svog brata, pokazivao onoliku inicijativu u skupljanju novca za dinastiju Stjuarta. I zašto bi Gilis Dankan, tako dobro opremljena da odvede pred oltar svakog muškarca kog poželi, odabrala dva tako razli ita pojedinca kao što su Artur Dankan i Dugalč Makenzi. Jednog zbog njegovog novca i položaja, drugog zbog njegove mo i dać uti e na javno mnjenje.č

„Kolam bi bio bolji za to", nastavila je. „Šteta. Njegov peh je peh i za mene. On je taj kog sam trebala da imam; jedini muškarac kog sam videla koji bi mi bio po meri. Zajedno, mogli smo... pa, tome nema pomo i. Jedinićmuškarac kog sam žeiela, i jedini muškarac na svetu kog nisam mogla dota ić oružjem kojim raspolažem."

„Pa si uzela Dugala umesto njega."„Oh, da", kazala je, duboko u svojim mislima. „Snažan ovek, i sa izve- snomč

mo i. Pomalo vlasništva. Sluhom za narod. Ali zapravo, on nije ništa drugo do noge ić kita" — kratko se nasmejala — „Kolama Makenzija. Kolam je taj koji ima snagu. Gotovo isto onoliko koliko je ja imam."

Njen hvalisavi ton me je iznervirao.„Kolam ima nekoliko sitnica koje ti nemaš, koliko vidim. Kao što je ose ajć

sažaljenja."„Ah, da. 'Oli enje saose anja i sažaljenja', je 1' tako?" Govorila je ironi no.č ć č

„Mnogo e mu to koristiti. Smrt mu sedi na ramenu; to je bar lako videti. Taj ovekć č može da poživi dve godine posle Hogmanaja; ne mnogo duže."

„A koliko duže eš ti živeti?", upitala sam.ćPreusmerila je ironiju ka sebi, ali je srebrni glas ostao postojan.„Malo kra e od toga, o ekujem. Ništa strašno. Puno toga sam postigla u vremenuć č

koje sam imala na raspolaganju; deset hiljada funti je skrenuto u Francusku i okrug podržava princa arlsa. Kada dode do ustanka, zna u da sam pomogla. AkoČ ć poživim do tada."

Stajala je gotovo pod rupom u krovu. O i su mi bile dovoljno priviknute na mrakč da je vidim kao bled obris u mraku, preuranjeni duh. Naglo se okrenula ka meni.

„Sta god da se desi sa istražiteljima, ja ne žalim ni za im, Kler."č„Žalim samo što imam samo jedan život da položim za svoju zemlju?", ironi noč

sam upitala.„To je lepo re eno", kazala je.č„Zar nije?"Za utale smo kako se smra ilo. Crnilo rupe je delovalo kao da se može opipati,ć č

hladno i teško mi je pritiskalo grudi, ispunjavaju i mi plu a mirisom smrti. Na krajuć ć sam se sklup ala što sam više mogla, stavila glavu na kolena, i digla ruke od borbe,č zapadaju i u neprijatan dremež na rubu izme u hladć đ no e i panike.ć

„Voliš li ti tog oveka, onda?", iznenada je upitala Gilis.čPodigla sam glavu sa kolena, zaprepaš ena. Nisam imala predstavu koje jeć

doba; jedna slabašna zvezda je sijala nad nama, ali nije bacala nimalo svetla u rupu.„Koga, Džejmija?"„Kog drugog?", suvo je uzvratila. „Njegovo ime dozivaš u snu."„Nisam to znala."

„Pa, da li?" Hladno a je podsticala nekakvu samrtni ku pospanost, ali me jeć č Gilisin podsti u i glas malo razbudio iz ošamu enosti.č ć ć

Zagrlila sam kolena, ljuljaju i se malo napred-nazad. Svetio u otvoru iznad nas jeć izbledelo u meku tamu rane no i. Istražitelji e sti i za dan ili dva. Postajalo je maloć ć ć prekasno za izbegavanje istine, prema samoj sebi ili ma kom drugom. Mada mi je i dalje bilo teško da priznam da sam u ozbiljnoj opasnosti da umrem, po injala sam dač razumem instinkt koji osu ene zatvođ renike tera da se ispovede uo i egzekucije.č

„Da li ga zaista voliš, ho u da kažem", bila je uporna Gilis. „Ne samo da ga želišć u krevetu; znam da to želiš, a želi i on. Svi oni to vole. Ali, da li ga voliš?"

Da li ga volim? Osim telesnih poriva? Rupa je imala tamnu anonimnost ispovedaonice, a duša na rubu smrti nema vremena za laži.

„Da", rekla sam, i opet spustila glavu na kolena.U rupi je neko vreme vladala tišina, i opet sam lebdela na rubu sna, kada sam je

još jednom ula kako progovara, kao da govori sebi.č„Zna i to je mogu e", zamišljeno je rekla.č ćIstražitelji su stigli dan kasnije. Iz memle lopovske rupe, ule smo ko- mešanječ

koje je izazvao njihov dolazak; povike seljaka i kloparanje konja po kamenu Visoke ulice. Vreva se utišala kako je procesija prolazila ulicom ka udaljenom trgu.

„Došli su", kazala je Gilis, slušaju i uzbu enje iznad nas.ć đSpojile smo ruke refleksno, strah je pokopao neprijateljstvo.„Pa", rekla sam pokušavaju i da zvu im hrabro, „verovatno je spaljivanje boljeć č

nego smrzavanje na smrt."Kako su se stvari odvijale, nastavile smo da se smrzavamo. Tek u podne

narednog dana su se vrata našeg zatvora naglo otvorila, i izvukli su nas iz jame da nas vode na su enje.đ

Nesumnjivo da bi se izašlo u susret masi posmatra a, zasedanje je odrč žano na trgu, ispred ku e Dankanovih. Videla sam da Gilis dobacuje pogled ka prozorimać gostinske sobe, a onda skre e pogled, ne pokazuju i nikakve emocije.ć ć

Bila su tu dva crkvena istražitelja na stolicama postavljenim iza stola sme- štenog na trg. Jedan sudija je bio nenormalno visok i mršav, drugi nizak i zdepast. To me je neodoljivo podsetilo na ameri ki strip koji sam jednom videla; ne znaju i im imena, uč ć mislima sam visokog krstila Mat, a drugog Džef.

Ve ina sela je bila prisutna. Gledaju i okolo, videla sam mnogo svojih bivšihć ć pacijenata. Ali je bilo upadljivo odsustvo stanovnika zamka.

Džon Makre, klju ar sela Krejnsmuir, je pro itao optužnicu protiv izvesne Gilisč č Dankan i izvesne Kler Frejzer, obe optužene pred crkvenim sudom za krivi no deloč vešti arenja.č

,,U prilog tome se tvrdi da su optužene izazvale smrt Artura Dankana, služe i seć vešti arenjem", itao je Makre vrstim, postojanim glasom. „A sem toga suč č č prouzrokovale smrt nero enog deteta Dženet Robinson, izvele da potone brodđ Tomasa Makenzija, i selu Krejnsmuir donele užasnu bolest iznutrice..."

Tako se to odužilo neko vreme. Kolam je iscrpno obavio pripreme.Posle itanja optužnice, pozvani su svedoci. Ve ina njih su bili seljaci koje neč ć

poznajem; niko od mojih pacijenata nije bio medu njima, injenica na kojoj sam bilač zahvalna.

Iako je svedo enje mnogih svedoka bilo prosto apsurdno, a drugi svedoci su bilič pla eni za svoje usluge, nekima su re i zvu ale istinito. Dženet Robinć č č son, na primer, koju je pred sud dovukao njen otac, bledu i uzdrhtalu, sa ljubi astom masnicom nač licu, da prizna da joj je dete za eo oženjen muškarac i da je pokušala da ga se rešič uz pomo Gilis Dankan.ć

„Dala mi je gutljaj ne ega da popijem, i kazala magi ne re i koje treba triput dač č č ponovim pri izlasku meseca", mumlala je devojka, zastrašeno zagledaju i as Gilisć č as svog oca, nesigurna koje od njih predstavlja ve u pretnju. „Rekla je da e toč ć ć

vratiti moje mese ne cikluse."č„1 da li je?", zainteresovano je pitao Džef.„Ne odmah, vaša visosti", odgovorila je devojka, nervozno klate i glavom. „Alić

sam opet uzela gutljaj pri zalasku meseca, i onda je po elo."č„Po elo?! Devojka zamalo da na smrt iskrvari!" Dobacila je neka starija žena,č

o ito devoj ina majka. „Tek kada je pomislila da umire, rekla mi je šta je po sredi."č č Iako je bila vrlo rada da to upotpuni užasnim detaljima, g a Robinđ son je uz dosta napora u utkana da bi ustupila mesto drugim svedocima.ć

Izgledalo je da nema nikoga ko bi hteo nešto posebno da kaže o meni, osim mutnih optužbi vezanih za injenicu da sam bila prisutna kada je umro Artur Dankan,č i da sam ga dodirivala pre nego što je umro, pa je o iglednočda sam nekako umešana. Pošto je bilo tako, pomislila sam da imam izgleda da se izvu em. Ili sam bar tako mislila dok se nije pojavila žena sa brda.č

Kada je ona istupila — mršava, povijena žena sa žutim šalom - osetila sam da sam u ozbiljnoj nevolji. Nije spadala medu stanovnike sela; bila je neko koga nikada ranije nisam videla. Noge su joj bile bose, prljave od prašnjavog puta koji je prešla da bi došla ovde.

„Imate li za šta da optužite neku od ovih žena?", upitao je visoki, mršavi sudija.Žena je bila uplašena; nije smela ni da podigne pogled ka sudijama. Malo je,

istina, izdigla glavu i masa se utišala da je uje.čGovorila je tako tiho da je Mat morao da zatraži da ponovi šta je rekla.Ona i njen muž su imali bolesno dete, ro eno zdravo ali je potom po elo dađ č

kržlja. Oni su kona no zaklju ili da je to vilinsko podme e, pa su ga stavili na Vilinskič č č presto na brdu Kroi Gorm. uvali su stražu da bi uzeli sopstveno dete kada ga vileč Č vrate, i videli su dve prisutne žene kako odlaze do Vilinskog prestola, uzimaju dete i izgovaraju udne vradžbine nad njim.č

Žena je skupila ruke, pa ih zavukla pod kecelju.„Gledali smo cele no i, gospodo. A kada se smra ilo, uskoro je naišao velikić č

demon, veliki crni obris koji je prolazio kroz senke ne prave i nikakav zvuk, da bi seć nagnuo nad mesto gde smo ostavili bebu."

Usledilo je zastrašeno mrmljanje u gomili, i osetila sam da mi se kosa diže na glavi, ak iako sam znala da je „veliki demon" bio Džejmi, koji je otišao da proveri dač li je dete još živo. Spremila sam se, znaju i šta sledi.ć

,A kada je sunce izašlo, moj ovek i ja smo otišli da vidimo. I tamo smo našlič podme e, mrtvo na brdu, i ni znaka od našeg malog deteta." Na to se slomila, ič podigla kecelju preko lica da sakrije pla .č

Kao da je majka podme eta bila nekakav signal, masa se razdvojila i istuč pio je ko ijaš Piter. Zaje ala sam u sebi kada sam ga ugledala. Ose ala sam da seč č ć emocije mase okre u protiv mene dok je žena govorila; sada mi je još samo trebaloć da taj ovek sudu ispri a za vodenog konja.č č

Uživaju i u svom trenutku slave, konjušar se uspravio i dramati no poć č kazao na mene.

„Ispravno je da je nazovete vešticom, gospodo! Sopstvenim o ima sam videoč kako ova žena doziva vodenog konja iz voda Zlog jezera, da mu kaže svoju ponudu! Veliki užasan stvor, gospodo, visok kao bor, sa vratom nalik velikoj plavoj zmiji, i o ima velikim kao jabuke koje gledaju kao da ho e da oveku ukradu dušu."č ć č

Izgledalo je da su sudije impresionirane njegovom pri om, pa su šaputali meduč sobom nekoliko minuta, dok je Piter prkosno gledao u mene, onim pogledom „pokaza u ja tebi\"ć

Posle dosta vremena su sudije prestale da se dogovaraju i zapovedni ki pozvaleč Džona Makrea, koji je stajao sa strane, spreman za nevolje.

„Klju aru!", rekao je. Okrenuo se i pokazao na ko ijaša.č č„Odvedi ovog oveka i zaklju aj ga za stub srama zbog javnog pijan e- nja. Ovoč č č

je ozbiljan sud; ne emo da se vreme istražitelja troši na neozbiljne optužbe nekogć bezveznjakovi a koji vidi vodenog konja kad popije previše viskija!"ć

Konjušar Piter je bio tako zapanjen da se nije ni opirao kada je klju ar odlu noč č prišao i uhvatio ga za ruku. Otvorenih usta, besno je gledao u mom pravcu dok su ga odvodili. Nisam mogla da odolim da malo mahnem prstima, šalju i pozdrav za njim.ć

Posle ovog malog prekida u napetosti zbivanja, istina, stvari su ubrzano postajale sve gore. Usledila je itava procesija devojaka i žena koje su se zakli- njale da suč kupovale amajlije i ljubavne napitke od Gilis Dankan, za namene kao što su izazivanje bolesti, odbacivanje neželjene bebe, ili bacanje ljubavnih ini na nekogč muškarca. Sve su se, bez izuzetka, zaklinjale da su ini delovaleč— rezultat dostojan zavisti i za lekara opšte prakse, cini no sam pomislila. Iakoč niko nije tvrdio takvo nešto za mene, našlo ih se nekoliko da kažu — istinito— da su me esto vi ale u sobi za bilje gde Dankan, kako mešam lekove ič đ meljem biljke.

Pa ipak, to možda ne bi bilo fatalno; bilo je isto toliko njih koji su tvrdili da sam im pomogla, služe i se samo obi nim lekovima, a nimalo ma ijama, inima, ili uopšteć č đ č nekakvim hokus-pokus trikovima. Ako se uzme u obzir snaga javnog mnjenja, tim ljudima je trebala petlja da istupe i svedo e meni u korist, pa sam bila zahvalna.č

Noge su me bolele od tako dugog stajanja; iako su sudije sedele relativno udobno, nikakve stolice nisu donete zatvorenicima. Ali kada se pojavio sle- de ić svedok, potpuno sam zaboravila na noge.

Sa instinktom za dramu koji nije zaostajao za Kolamovim, otac Bejn je širom otvorio vrata crkve i izašao na trg, teško opaju i s hrastovom štakom. Polako jeć ć prišao središtu trga, nagnuo glavu prema sudijama, a onda se okrenuo i osmotrio masu, sve dok njegov eli ni pogled nije buku sveo na tiho, neprijatno mumlanje.č č Kada je progovorio, glas mu je prasnuo kao pucanj bi a.č

„Ovo je presuda tebi, narode Krejnsmuira! 'Pred njim je išla pošast, a užareno ugljevlje se pomeralo s njegovim stopalima.' Aha, dopustili ste sebi da budete zavedeni sa staze pravednosti! Posejali ste vetar, i vihor je medu vama sada!" **

Zurila sam, pomalo zate ena ovim neo ekivanim naletom govorništva. Ili je onč č možda bio sposoban za takve govore samo kada ga kriza stimuliše. Izvešta eni glasč je nastavio da tutnji.

„Pošast se oborila na vas, i umre ete zbog svojih greha, ako se ne pro istite! Sač č dobrodošlicom ste do ekali kurvu vavilonsku" - To sam bila ja, pretpoč stavila sam po besnom pogledu koji mi je uputio - „Prodali ste dušu svojim neprijateljima, primili ste englesku guju na svoje grudi, i sada se osveta Gospoda Boga Svemo nog sru ujeć č na vas. 'Oslobodite se strankinje, makar vam strankinja laskala svojim recima. Jer njen dom teži smrti, a njeni puti vode medu mrtve.' Pokaj se, narode, pre no što bude prekasno! Padnite na kolena, kažem, i molite za oproštaj! Oterajte englesku kurvu, i odreknite se pogodbe sa semenom Sataninim!" Dograbio je brojanice sa svog pojasa i zamahnuo velikim drvenim raspe em prema meni.ć

Koliko god da je ovo bilo zabavno, videla sam da Mat postaje prili no nemiran.č Profesionalna zavist, možda.

„Hm, poštovani", rekao je sudija, uz laki naklon u pravcu oca Bejna, „imate li neke dokaze da dodate optužbama vezanim za ove dve žene?"

„To imam." Pošto je utrošio prvu eksploziju govorništva, mali sveštenik se sada smirio. Pružio je prete i kažiprst u mom pravcu i morala sam da se o eli im da neć č č bih ustuknula za korak.

,,U podne u utorak, pre dve nedelje, sreo sam ovu ženu u vrtovima zamka Leoh. Služe i se natprirodnim mo ima, prizvala je opor pasa na mene, tako da sam paoć ć č pred njima, i bio u smrtnoj opasnosti. Pošto sam ozbiljno ranjen u nogu, hteo sam da se sklonim od nje. Ta žena je pokušala da me namami svojom grešnoš u, da seć na em nasamo sa njom, a kada sam se opro njenoj prevari, ona je bacila kletvu nađ mene."

„Kakva prokleta besmislica!", rekla sam indignirano. „To je najbesmisle- nije preterivanje koje sam ikad ula!"č

Oko oca Bejna, tamno i svetlucavo u groznici, skrenulo je sa istražitelja i fiksiralo se na meni.

„Da li pori eš, ženo, da si mi rekla slede e re i? 'Po ite sada sa mnom,č ć č đ svešteni e, ili e vam se rana zagnojiti i pogoršati'?"č ć

„Pa, ne tako kako to kažete, ali nešto sa sli nim zna enjem, možda", prič č znala sam.

Vilica stegnutih u trijumfu, sveštenik je odgurnuo u stranu haljine svoje mantije. Zavoj isflekan sasušenom krvlju i vlažan od žutog gnoja opasivao mu je butinu. Bledo meso njegove noge se nadulo iznad i ispod zavoja, sa zlokobnim crvenim crtama koje su se širile od skrivene rane.

„Isuse Hriste, ove e!", rekla sam, šokirana tim prizorom. „Imate trovanje krvi. Zač č to se treba pobrinuti ovog asa, ili ete umreti!"č ć

Usledilo je duboko mrmljanje šoka po masi. ak i Mat i Džef su bili pomaloČ zapanjeni.

Otac Bejn je polako odmahnuo glavom.„ ujete li?", insistirao je. „Bestidnost ove žene ne zna za granice. Proklinje me daČ

umrem, mene Božjeg oveka, pred sudom same crkve!"čUzbu eno mrmljanje rulje se poja alo. Otac Bejn je progovorio opet, podižu iđ č ć

malo glas da bi se uo preko te buke.č„Ostavljam vas, gospodo, da sudite po sopstvenom ose anju, i Božjoj naredbi -ć

'Ne dajte veštici da živi'!"Dramati no istupanje oca Bejna je dovršilo svedo enja. Verovatno niko nije bioč č

spreman da nadmaši tu predstavu. Sudije su proglasile mali predah i iz kr me ječ doneto osveženje. Takve ugodnosti nisu ekale optužene.č

Ja sam se stegla i za probu povukla svoje okove. Koža kaiševa je škripnula, ali nije mnogo popustila. Ovo je, cini no sam pomislila pokušavaju i da obuzdamč ć paniku u sebi, sigurno trenutak kada zahuktali mladi junak treba da ujaše u masu, rasteruju i gra ane koji ispuštaju krike i da onesveš enu heroinu pokupi na svogć đ ć konja.

Ali je moj li ni zahuktali junak bio tamo negde u šumi, ispijaju i pivo sa ostarelimč ć pederom plemenite krvi i ubijaju i nedužne jelene. Male su šanse, pomislila samć škrgu u i zubima, da se Džejmi vrati na vreme ak i da pokupi moj pepeo zać ć č ceremonijalno razbacivanje, pre nego što me vetrovi raznesu na sve strane.

Preokupirana svojim sve ve im strahom, isprva nisam ni ula topot konja. Tek suć č mi tiho mrmljanje mase i okretanje glava skrenuli pažnju na ritmi no kloparanje koječ je odzvanjalo od kamena Visoke ulice.

Iznena eno mrmljanje se poja alo, i rubovi gomile su po eli da se razmi u dađ č č č prihvate jaha a koji mi je i dalje bio van vidokruga. Uprkos mom ranijemčo ajanju, po ela sam da ose am treperenje nekakve nelogi ne nade. Šta ako seč č č č Džejmi vratio ranije? Možda je vojvodino nabacivanje prevršilo meru, ili su jeleni bili malobrojni. Šta god bio razlog, izdigla sam se na prste da vidim lice jaha a koji seč približavao.

Gomila se nerado razmakla kada je konj, snažni ri an, proturio dugu njuškuđ izme u ne ijih ramena. Pred zapanjenim o ima svih — uklju uju i i mene — žustrođ č č č ć je sjahala duguljasta prilika Neda Gauena.

Džef je zabezeknuto odmerio mršavog, urednog oveka pred sobom.č,A ko ste vi, gospodine?" Nema sumnje da je njegov ton neodlu ne kurč toazije bio

posledica srebrnih kop i na cipelama posetioca i njegovog plišanog kaputa -č zaposlenje kod vladara klana Makenzi imalo je svoje dobre strane.

„Zovem se Eduard Gauen, vaša visosti", precizno je izgovorio. „Advokat."Mat je pogrbio ramena i malo se promeškoljio; stolica koja mu je data nije imala

naslon, pa je njegovo duga ko telo nesumnjivo trpelo naprezanje. Oštro sam gač pogledala, poželevši mu što skorije uklještenje nerva. Ako mene treba da spale zbog urokljivog pogleda, pomislila sam, neka to ima svoju cenu.

.Advokat?", zagrmeo je. „Šta vas onda dovodi ovde?"Siva perika Neda Gauena se naklonila u najpreciznijem formalnom naklonu.„Došao sam da ponudim svoje skromne usluge u podršku gospo i Frejzer, vašeđ

visosti", rekao je, „vrlo milostivoj dami, za koju li no znam da je veoma ljubazna ič korisna u pružanju lekarskih usluga, kao i vrlo umešna u njihovoj primeni."

Vrlo lepo, pomislila sam s odobravanjem. Odmah je naneo udarac u našu korist. Gledaju i preko trga, videla sam da su se Gilisine usne iskrivile nać pola u divljenju, napola prezrivo. Iako Neda Gauena ne bi svaka izabrala za šarmantnog princa, nisam bila sklona mnogo da biram u ovakvom asu. Prihvati u kavaljere onakveč ć kakvi su.

Uz naklon sudijama i još jedan, ništa manje formalan, prema meni, g. Gauen se uspravio još više u odnosu na svoju i ina e uspravnu pozu, zaka io pal eve zač č č pojas, i pripravan svim romantizmom svog ostarelog, galantnog srca za sukob, bore i se nepodnošljivom dosadom, omiljenim pravni kim oružjem.ć č

A nema sumnje da je bio dosadan. Sa smrtnom preciznoš u automatizo- vaneć mašine za mlevenje mesa, pažljivo je prou avao jednu za drugom iznetečoptužbe i beskompromisno ih seckao na komadi e oštricom zakona i sataromć presedana.

Bila je to izvrsna predstava. On je govorio. I govorio. I govorio još, povremeno zastaju i kao da daje priliku sudijama da mu daju instrukcije, a zapravo hvataju i dahć ć za još jedan verbalni napad.

Pošto mi je život visio o koncu, a budu nost u potpunosti zavisila od re i- tostić č ovog mršavog ove uljka, mogla sam zaneseno da gutam svaku njegovu re .č č č Umesto toga, uhvatila sam sebe kako šokantno zevam, nesposobna da pokrijem svoja razjapljena usta, i premeštam se s noge na nogu, zdušno žele i da me odmahć spale i završe ovo mu enje.č

Izgleda da se masa ose ala isto tako, i kako je krajnje uzbu enje jutra bledelo uć đ apatiju, slabašni, uredni glas g. Gauena je išao dalje i dalje. Ljudi su po injali da seč razilaze, iznenada se setivši da stoku treba pomusti a podove pomesti, sasvim sigurni da se ništa ne može desiti dok ovaj smrtonosni glas monotono tera dalje.

Kada je Ned Gauen kona no završio svoju po etnu odbranu, ve e je palo; ač č č dežmekasti sudija kog sam ja prozvala Džef najavio je da e se su enje nastavitić đ ujutru.

Posle kratkog dogovaranja prigušenim glasovima izme u Neda Gauena, Džefa iđ klju ara Džona Makrea, odvedena sam do gostionice izme u dva pozamašnač đ gra ana. Bacaju i pogled preko ramena, videla sam da Gilis odlazi na suprotnuđ ć stranu, ispravljenih le a i odbijaju i da je požuruju, ni na koji na in ne pokazuju i dađ ć č ć je svesna svog okruženja.

U mra noj zadnjoj sobi gostionice su mi kona no odvezali ruke i doneli sve u.č č ć Tada je stigao Ned Gauen nose i bocu piva i tanjir mesa i hleba.ć

„Imam svega nekoliko minuta da budem s tobom, draga moja, a i to sam jedva izborio, zato slušaj pažljivo." ove uljak se nadneo bliže, deluju i zave- reni ki priČ č ć č svetlucanju sve e. O i su mu bile vesele, i izuzev malo poreme ene perike nije ni imć č ć č pokazivao naprezanje ili umor.

,,G. Gauen, tako mi je drago što vas vidim", iskreno sam rekla.„Da, da, draga moja", rekao je, „ali nemamo vremena za to sada." Potapšao me

je po ruci nežno, ali površno.„Uspeo sam da ih nateram da tvoj slu aj razmatraju zasebno od slu aja g eč č đ

Dankan, i to bi moglo da pomogne. Izgleda da prvobitno i nije postojala namera da uhapse tebe, ve da si odvedena zbog povezanosti sa g om Dankan."ć đ

„Pa ipak", odse no je nastavio, „postoji izvesna opasnost po tebe, i to ti ne u kriti.č ć Klima mišljenja o tebi nije baš povoljna u selu u ovom asu. Sta te obuzelo", hteo ječ da zna, neuobi ajeno uzbu en, „da dodirneš to dete?"č đ

Zinula sam da odgovorim, ali je on nestrpljivo odmahnuo.„Ah, pa, to više nije važno. Ono što moramo jeste da igramo na to da si

Engleskinja - pa si stoga neupu ena, a ne udna - i da stvari otežemo što višeć č možemo. Vreme je na našoj strani, shvataš, jer su najgora ona su enja koja seđ odigravaju u atmosferi histerije, kada uverljivost dokaza može biti prenebregnuta da bi se zadovoljila že za krvlju."đ

Zed za krvlju. To je savršeno izražavalo ose aj koji sam sticala kako zra i iz licać č u rulji. Tu i tamo sam vi ala tragove sumnje ili naklonosti, ali retke su duše koje bi seđ digle protiv gomile, a u Krejnsmuiru su prili no nedostajali takvi likovi. Ili ne, ispravilač sam se. Postoji jedan - suvonjavi mali edinburški advokat, žilav kao stara izma nač koju toliko podse a.ć

„Sto se više otegne", bespogovorno je nastavljao g. Gauen, „svi e biti sve manjeć skloni da urade nešto ishitreno. Zato", rekao je drže i šake na kole- nima, „tvojać uloga sutra je samo da utiš. Ja u ispri ati sve što ima, i moliti se Bogu da to dać ć č nekog efekta."

„To zvu i dovoljno uverljivo", kazala sam, uz oprezni pokušaj da se na- smešim.č Bacila sam pogled na vrata na prednjoj strani kr me, gde su se glasovi poja ali.č č Uhvativši moj pogled, g. Gauen je klimnuo.

„Da, mora u da odem ovog asa. Dogovorio sam da no provedeš ovde."ć č ć Sumnji avo je pogledao oko sebe. Supica se nadovezivala na gostionicu, i uglavnomč je služila kao skladište raznih sitnica i rezervi, bila je hladna i mra na, ali i pored togač nekoliko puta bolja od lopovske rupe.

Vrata šupe su se otvorila i pokazala siluetu gostioni ara, koji je virio u mrak poredč bledog treperenja sve e. G. Gauen se digao da pode, ali sam ga uhvatila za rukav.ć Postojala je jedna stvar koju sam morala da saznam.

,,G. Gauen - da li vas je Kolam poslao da mi pomognete?" On je okle- vao sa odgovorom, ali u okvirima svoje profesije bio je ovek besprekorne iskrenosti.č

„Ne", otvoreno je rekao. Po njegovom sparušenom licu je preleteo izraz koji je gotovo predstavljao postidenost, a onda je dodao, „Došao sam... zbog sebe." Spustio je šešir na glavu i okrenuo se vratima poželevši mi kratko ,,'Bro ve e", preč nego što je nestao u svetio i žamor gostionice.

Pripreme za moj smeštaj su kratko trajale, ali su mali bokal vina i vekna hleba — ista, ovog puta — stajali na jednoj kaci, a jedno staro ebe bilo je presavijeno nač ć

zemlji pred njom.Obmotala sam se ebetom i sela na jedno manje bure da ve eram, razmić č šljaju ić

dok sam žvakala oskudni obrok.Zna i, Kolam nije poslao svog advokata. Da li je uopšte znao da g. Gauenč

namerava da dode? Prili ne su šanse da je Kolam zabranio svima da sidu do sela,č da ne bi bili uklju eni u lov na veštice. Talasi straha i histerije koji su preplavili seloč mogli su se gotovo opipati; ose ala sam kako udaraju o zidove mog slabašnogć skloništa.

Bu ni nalet iz obližnje kafane mi je omeo misli. Možda mi to kuca još samo sat doč smrtnog asa. Ali na rubu uništenja, na svaki dodatni sat treba gledati sač zahvalnoš u. Umotala sam se u ebe, navukla ga preko glave da zagušim buku izć ć kafane, i veoma se potrudila da ne ose am ništa sem zahvalć nosti.* * *

Posle izuzetno nemirne no i, probu ena sam ubrzo posle svitanja i ote- ranać đ nazad na trg, mada sudije nisu stigle još ceo sat.

Doterani, debeli i siti od doru ka, oni su se odmah bacili na posao. Džef seč okrenuo Džonu Makreu, koji se vratio na svoje mesto pored optuženih.

„Utvrdili smo da ne možemo odlu iti o krivici samo na osnovu do sada iznetihč dokaza." Usledio je izliv gneva iz mase koja se ponovo okupila, koja je svoju odluku ve donela, ali je to obuzdao Mat koji je svoje o i nalik svrdlima uperio na mladeć č radnike u prvom redu, smiruju i njihov lavež kao kad psa polijete hladnom vodom.ć Pošto je red ponovo uspostavljen, on je svoje oš- kasto lice okrenuo klju aru.ć č

„Budite ljubazni i odvedite zatvorenice do obale jezera." To je propratio zadovoljni zvuk iš ekivanja koji je u meni pobudio najgore sumnje. Džon Makre je dohvatioč jednom rukom mene a drugom Gilis, da nas potera, ali je imao izdašnu pomo .ć Zlobne ruke su vukle moju haljinu, štipaju i me i guraju i dok su me vodili. Neki idiotć ć je imao bubanj i krenuo je bezvezno da lupa pove erje. Masa je zapevala u grubomč ritmu uz udarce bubnja, nešto što nisam uspela da razumem posred svih onih povika i krikova. Mislim da nisam ni htela da znam šta govore.

Procesija se slila niz gaj do obale jezera, gde se mali drveni kej pružao u vodu. Mi smo odvu ene do njegovog kraja, gde su dvojica sudija zauzelačmesta, po jedan sa svake strane keja. Džef se okrenuo rulji koja je ekala na obali.č

„Donesite konopce!" Svi su zagrajali i u iš ekivanju se zgledali, dok neko niječ brzo otr ao po dug komad tankog konopca. Makre ga je uzeo i neodč lu no mi prišao.č Kradom je pogledao istražitelje, a to mu je izgleda oja alo rešenost.č

„Budite ljubazni i uklonite vaše cipele, gospo", naredio je.„Sta doda... Zbog ega?", insistirala sam, prekrstivši ruke.čOn je trepnuo, o ito nenaviknut na pružanje otpora, ali je jedan od sudija požurioč

da odgovori pre njega.„To je propisana procedura za ispitivanje pomo u vode. Sumnjivoj veštici eć ć

desni palac biti kanapom vezan za nožni palac leve noge. Na sli an na in, levi palacč č e biti vezan za desnu nogu. A onda..." Bacio je re it pogled ka vodi jezera. Dvać č

ribara su stajala bosa u blatu obale, pantalona zavrnutih iznad ko- lena i vezanih

kanapom. Cere i se meni, jedan od njih je dohvatio kamen i i bacio ga po mirnojć č ć površini. Posko io je jednom i potonuo.č

„Kada ude u vodu", zvonko je govorio niski sudija, „prava veštica e pluć tati, pošto istota vode odbija zaga enu osobu. Nedužna žena e potonuti."č đ ć

„Zna i da imam izbor izme u toga da budem osu ena kao veštica ili da budemč đ đ proglašena nevinom ali udavljena, zar ne?" Prasnula sam. „Ne, hvala vam!" vrš eČ ć sam zagrlila ramena, pokušavaju i da spre im drhtanje koje kao da je postalo stalnić č pratilac mog tela.

Niski sudija se napumpao kao žaba kada joj zapreti opasnost.„Ne eš govoriti pred ovim sudom bez odobrenja, ženo! Da li se usu uješ dać đ

odbiješ zakonsko ispitivanje?"„Da li se usu ujem da odbijem da me udave? Baš tako!" Prekasno sam spazilađ

Gilis koja je mahnito odmahivala glavom, tako da joj je svetla kosa letela oko lica.Sudija se okrenuo Makreu.„Svu i je i izlupaj", jednostavno je rekao.ćKroz izmaglicu neverice, ula sam kolektivni udah, verovatno od zastrašeč nosti i

šoka - ili zapravo u iš ekivanju uživanja. Tada sam shvatila šta mržnja stvarno zna i.č č Ne njihova. Moja.

Nisu se potrudili da me odvedu nazad na seoski trg. Koliko se mene ti e, maloč toga sam mogla da izgubim, i nisam se trudila da im olakšam posao.

Grube ruke su me trgle napred, povla e i rubove bluze i steznika.č ć„Sklanjaj ruke s mene, prokleta propalice!", viknula sam, i šutnula jednog uvarač

pravo tamo gde u mu najviše nauditi. Stropoštao se uz jecaj, ali se njegovoć presami eno telo ubrzo izgubilo u erupciji vike, pljuvanja, besnih lica. Još šaka meć dohvatilo za ruke i gurnulo me da posrnem, dižu i me preko popadalih tela, guraju ić ć me zdušno kroz pukotine preuske da bi se prošlo.

Neko me je udario u stomak, pa sam ostala bez daha. Do tog vremena je moj steznik bio prakti no u krpicama, pa nije bilo teško skinuti ostatak. Nikada nisamč patila od preterane stidljivosti, ali to što sam stajala polugola pred poklicima rulje koja mi je želela zlo, sa otiscima znojavih šaka po golim dojkama, ispunilo me je mržnjom i poniženjem kakve nisam mogla ni da zamislim.

Džon Makre mi je spreda vezao ruke, prave i petlju oko mojih zglobova ić ostavljaju i slobodno metar-dva. Imao je dovoljno milosti da deluje posti- deno dok jeć to radio, ali nije dizao pogled ka mojim o ima, i bilo je jasno da ne o ekuje ni pomoč č ć ni popustljivost s te strane; on je bio na milosti i nemilosti rulje isto koliko i ja.

Gilis je bila tu, bez sumnje tretirana na isti na in; na trenutak sam videla njenuč platinastu kosu, koju je nosio iznenadni vetar. Ruke su mi se istegle iznad glave kada je konopac preba en preko grane velikog hrasta i zategnut. Zaškrgutala samč zubima i držala se striktno svog besa; to mi je bilo jedino ime sam mogla da seč suprotstavim svom strahu. Zavladala je atmosfera iš eč kivanja, naglašena uzbu enimđ žamorom i povicima iz mase posmatra a.č

„Daj joj ga, Džone!", povikao je neko. „Po ni s tim!"čDžon Makre je, osetljiv na teatralnu odgovornost svog zanimanja, zastao, drže ić

bi u nivou struka, i odmerio gomilu. Pošao je napred i nežno me pomerio, tako dač sam gledala u deblo, gotovo dodiruju i grubu koru. Zatim se odmakao dva koraka,ć podigao bi i pustio ga da padne.č

Šok od toga bio je gori od bola. Zapravo, tek posle nekoliko udaraca sam shvatila da se klju ar iz sve snage trudi da me poštedi koliko je god mogu e. Pa ipak, jedanč ć ili dva udarca su bila dovoljno jaka da pocepaju kožu; ose ala sam oštro štipanje prić udarcu.

O i sam vrsto sklopila, obraza stisnutog uz drvo, pokušavaju i koliko god moguč č ć da budem negde drugde. Iznenada sam, me utim, ula nešto što me je istog asađ č č prizvalo na ovo mesto i u ovaj trenutak.

„Kler!"Konopac koji mi je sputavao zglobove bio je malo labav; dovoljno da se bacim i

sasvim okrenem, licem ka svetini. Moje naglo bežanje je poremetiloklju ara, koji je bi em zamahnuo u prazno, posrnuo izgubivši ravnotežu, i lupioč č glavom u granu. To je imalo veoma dobar efekat na masu, koja je zagr- mela uvrede i po ela da mu se ruga.č

Kosa mi je bila u o ima, zalepljena za kožu znojem, suzama i prljavštinom mogč zatvora. Otresla sam glavom da je sklonim, i uspela bar iskosa da pogledam ne bih li se uverila u ono što sam ula.č

Džejmi se probijao kroz gužvu koja ga je ometala, sa licem nalik oluji, nemilosrdno se služe i svojim stasom i miši ima.ć ć

Ose ala sam se vrlo nalik generalu Makolifu kod Bastonje, kada je spazio nać vidiku tre u Patonovu armiju. Uprkos užasnoj opasnosti po Gilis, po mene, a sada ić po samog Džejmija, nikada se nisam toliko nekome obradovala.

„To je vešti in ovek!" „Njen muž, to je on!" „Smrdljivi Frejzer! Kruno- ljubac!" To ič č sli ni epiteti su se za uli u opštoj navali uvreda usmerenih na mene i Gilis. „Uzmite ič č njega!" „Spalite ih! Spalite ih sve!" Masovna histerija, privremeno razbijena incidentom s klju arem, opet je dobijala na zamahu.č

Ometen klju arevim pomo nicima koji su se zaka ili za njega i pokušavali da gač ć č savladaju, Džejmi se ukopao u mestu. Po jedan ovek mu je visio sa obe ruke i onč se mu io da rukom dohvati pojas. Misle i da ho e da dohvati nož, jedan ovek ga ječ ć ć č žestoko udario u stomak.

Džejmi se malo pognuo, a onda se uspravio treskaju i laktom u nos o- veka kojić č ga je udario. Kako je privremeno oslobodio jednu ruku, ignorisao je mahnito grebanje oveka s druge strane. Zavukao je šaku u svoju torbicu, podigao ruku i bacio. Njegovč

povik je stigao do mene kada je objekat izleteo iz njegove ruke.„Kler! Stani mirnogIonako nemam baš kuda, slu eno sam pomislila. Nekakva tamna fleka mi jeđ

poletela pravo u lice, i po ela sam da uzmi em, ali sam se zaustavila na vreme.č č Fleka me je udarila po licu uz angrljanje i crne kuglice su mi popadale po ramenimač kada su se gagatne brojanice, ba ene kao bola, uredno obavile oko mog vrata. Ili neč baš uredno; jedna nit mi se zaka ila za desno uvo. Odč mahnula sam glavom sa o ima koje su zasuzile od udarca, i niska je legla na mesto, raspe e se zadovoljnoč ć klatilo medu mojim golim dojkama.

Lica u prednjem redu su zurila u to iznena eno i uplašeno. Njihovo naglo utanjeđ ć je uticalo na one pozadi, i razuzdano urlanje se smirilo. Džejmijev glas, obi no takoč tih, ak i u besu, odjeknuo je u tišini. U njemu nije bilo ni eg tihog i nežnog.č č

„Skinite je odatle!"Oni najbliži su se odmakli a talasi rulje su se razdvojili pred njim dok je prilazio

krupnim koracima. Klju ar gaje posmatrao kako prilazi, razjapljenih vilica i sleden.č„Rekao sam da je skineš odatle! Smesta!" Klju ar se, otrgnut iz transač

apokalipti nom vizijom ridokose smrti koja se oborila na njega, promeškoljio ič nespretno požurio po svoj nož. Konopac je, kada je prese en, naglo popuč stio pa su mi ruke pale kao otkinute, osetila sam bol od popuštanja stega. Zateturala sam i pala bih ali me je poznata, snažna šaka dohvatila za lakat i uspravila. Zatim se moje lice našlo uz Džejmijeve grudi, i ništa mi više nije bilo važno.

Možda sam izgubila svest na nekoliko trenutaka, ili sam samo toliko bila prevladana olakšanjem da mi se to u inilo. Džejmijeva ruka me je snažno stezalač oko struka, drže i me uspravno, a njegov ogrta mi je preba en preko tela, kona noć č č č me sakrivaju i od pogleda seljana. Zbrka glasova se ula sa svih strana, ali to višeć č nije bila mahnita i neobuzdana krvožednost rulje.

Glas Mata - ili je to bio Džef? - probio se kroz tu zbrku.„Ko si ti? Kako se usu uješ da se mešaš u sudsku istragu?"đViše sam osetila nego videla masu kako se gura napred. Džejmi je krupan i

naoružan, ali je samo jedan. Ja sam se š u urila uz njega ispod nabora njegoć ć vog ogrta a. Desna ruka mu se stegla oko mene, ali je leva pošla ka kanijama na butini.č Srebrnoplava oštrica je prete i fijuknula napola izvu ena iz korica, i oni u prednjemć č redu su se naglo zaustavili.

Sudije su bile na injene od nešto tvr eg materijala. Virkaju i sa svog skroč đ ć vitog mesta, videla sam da Džef besno gleda Džejmija. Izgleda da je Mata više zabavljao nego razbesneo ovaj iznenadni prekid.

„Da li se to usu uješ da isu eš oružje protiv božje pravde?", prasnuo je zdepastiđ č sudija.

Džejmi je potpuno izvukao ma tako da je elik sevnuo, a onda ga je zabo uč č zemlju, ostavljaju i da drška podrhtava od snage udara.ć

„Ja ga izvla im u odbranu ove žene i istine", rekao je. „Ako je iko ovde protiv toč dvoje, odgovara e meni pa onda Bogu, i to tim redom."ć

Sudija je trepnuo jednom ili dvaput, kao da ne može da poveže otkud ovakvo ponašanje, a onda opet krenuo u napad.

„Nema mesta za vas u delovanju ovog suda, gospodine! Zahtevam da za-tvorenicu predate ovog asa. Sa vašim ponašanjem emo se izboriti smesta!"č ć

Džejmi je hladno odmerio sudije. Ose ala sam kako mu srce tu e ispod mogć č obraza dok sam se gr evito držala za njega, ali su mu šake bile mirne kao stena,č jedna položena na dršku ma a, a druga na nožu za pojasom.č

„A što se toga ti e, ggspodine, zakleo sam se pred oltarom Bogu da u štititi ovuč ć ženu. A ako mi kažete da svoj autoritet smatrate ve im nego onaj Svevišnjeg, ondać moram da vas obavestim da ja ne delim to mišljenje."

Tišinu koja je usledila razbijao je tu i tamo postideni kikot, i ponegde nervozni smeh kao jeka. Iako se simpatije mase nisu okrenule na našu stranu, bar je zaustavljeno ono kretanje ka propasti.

Džejmi me je okrenuo položivši šaku na moje rame. Nisam mogla da podnesem da gledam u rulju, mada sam znala da moram. Držala sam bradu što sam više mogla i pogled sam fokusirala iza lica, na amac nasred jezera. Zurila sam u njegač dok mi o i nisu zasuzile.č

Džejmi je pomerio ogrta drže i ga oko mene, ali ga puštaju i da padne dovoljnoč ć ć da pokaže moj vrat i ramena. Dodirnuo je crne brojanice i postavio ih da se nežno njišu.

„Gagat bi veštici izgoreo kožu, zar ne?", propitivao je sudije. ,A još pre, koliko znam, to e u initi krst našeg Gospoda. A pogledajte." Zavukao je prste pod kuglice ić č podigao raspe e. Moja koža ispod je bila potpuno bela, bez ikakvih mrlja izuzev onihć zadobijenih u zatvoru, pa su se iz gomile za uli uzdasi i mrmljanje.č

ista odvažnost, ledena pribranost i onaj instinkt za dramati ni nastup. KolamČ č Makenzi je bio u pravu da zazire od Džejmijevih ambicija. I ako se doda njegov strah da bih mogla otkriti Hamiševo o instvo, ili bar ono što sam mislila da znam o tome,č ono što je u inio meni bilo je takode razumljivo. Razumljivo, ali ne i oprostivo.č

Raspoloženje mase sada je bilo uzdrmano, nesigurno. Zed za krvlju koja ih je gonila ranije sada se osula, ali bi se i dalje mogla podi i kao ogroman talas i smožditić nas. Mat i Džef su se zgledali, neodlu ni; preneraženi posled- njim zbivanjima, sudiječ su trenutno izgubile kontrolu nad situacijom.

Gilis Dankan je zakora ila napred u oslobo eni prostor. Ja ne znam da li je za njuč đ bilo nade u tom asu ili ne. U svakom slu aju, sada je prkosno zabacila svoju svetluč č kosu preko jednog ramena, i odbacila svoj život.

„Ova žena nije veštica", prosto je rekla. ,Ah ja jesam."Džejmijeva predstava, koliko god da je bila dobra, nije se mogla ni prineti ovome.

Graja koja je nastala potpuno je preplavila glasove sudija, pitanjima i povicima.Ništa nije objašnjavalo šta je ona mislila ili ose ala, ništa više nego u ostalimć

prilikama; njeno visoko belo elo je bilo isto, krupne zelene o i su blistale kao da ječ č č ova situacija zabavlja. Stajala je uspravno u odrpanoj ode i, umrljanoj prljavštinom, ić pogledom sasekla svoje tužioce. Kada se bura malo primirila, ona je po ela dač govori ne udostojivši se da poja a glas, ve ih te- raju i da se stišaju da bi je uli.č ć ć č

„Ja, Gilis Dankan, priznajem da sam veštica, i sledbenica Satane." To je izazvalo još jedan izliv, pa je savršeno strpljivo opet sa ekala da se svi smire.č

„Iz pokornosti svom Gospodaru, priznajem da sam ubila svog supruga, Alfreda Dankana, služe i se vešti arenjem." Na to je pogledala u stranu, uhvać č tila moj pogled, i nagoveštaj osmeha joj je preleteo usnama. Njen pogled se zaustavio na ženi sa žutim šalom, ali nije smekšao. „Iz zlobe, bacila sam ini na podme e da bič č ono umrlo, a ljudsko dete koje je zamenjeno ostalo sa vilama." Okrenula se i pokazala na mene.

„Iskoristila sam neupu enost Kler Frejzer, i nju upotrebila za svoje na- mene. Alić ona nije ni u estvovala ni znala šta ja inim, niti služi mom Gosč č podaru."

Masa je opet mrmljala, ljudi su se gurkali da bi bolje videli, primi u i se. Ona ječ ć ispružila obe ruke ka njima, dlanova okrenutih nagore.

„Ne prilazite!" Oštar glas je pucnuo kao bi , i ostvario sli an efekat. Ona ječ č zabacila glavu ka nebu i sledila se, kao da nešto osluškuje.

„ ujte!", kazala je. „ ujte vetar koji stiže! uvajte se, o ljudi Krejnsmuira! Jer toČ Č Č moj Gospodar stiže na krilima vetra!" Oborila je glavu i kriknula, pi- skavim jezivim zvukom trijumfa. Krupne zelene o i bile su fiksirane i zurile su kao da je u transu.č

Vetar se jeste poja ao; videla sam olujne oblake kako se kotrljaju preko dalječ strane jezera. Ljudi su po eli da se ose aju neprijatno oko nas; nekoliko ih se udaljiloč ć sa ruba mase.

Gilis je po ela da se vrti, obr u i se neprestano, kosa joj je poigravala na vetru, ač ć ć ruke su joj bile elegantno iznad glave kao da igra na majskim svetkovinama. Gledala sam je zabezeknuto, u neverici.

Kada se okrenula, kosa joj je sakrila lice. U poslednjem okretu je, me utim, trglađ glavom da zabaci svetlu grivu u jednu stranu i videla sam joj lice jasno, kako gleda u mene. Maska transa je nestala na tren, i njene usne su formirale samo jednu re .č Zatim ju je okret opet okrenuo masi, i ona je ponovo po ela svoje jezivo zavijanje.č

Ta re je bila „Beži!"čSvoje okretanje je naglo prekinula, i izgledaju i kao da lu a ki likuje, doć đ č hvatila je

ostatke svog midera sa obe ruke i strgla ga s prednje strane. Pocepala ga je dovoljno da masi pokaže tajnu koju sam ja saznala kada sam bila zgurana sa njom u hladnu prljavštijiu lopovske rupe. Tajnu koju je saznao Alfred Dan- kan u satu pre svoje smrti. Tajnu zbog koje je umro. Dronjci njene komotne haljine su popadali, pokazuju i naraslu izbo inu šestomese ne trudno e.ć č č ć

Stajala sam kao kamen, zure i. Džejmija nije zahvatilo takvo oklevanje. Hvataju ić ć mene jednom rukom, a ma drugom, on se bacio u gomilu, ruše i ljude na putuč ć laktovima, kolenima i drškom ma a, probijaju i se ka obali jezera. Kroz zube ječ ć ispustio prodoran zvižduk.

Kako su svi bili zaokupljeni spektaklom ispod hrasta, malo ljudi je isprva shvatilo šta se dešava. Zatim su pojedinci po eli da vi u i hvataju nas, ali se za uo topotč č č kopita u galopu na gusto nabijenoj zemlji iznad obale.

Donasu još uvek ljudi nisu bili mnogo dragi, i bio je više nego spreman da to pokaže. Ugrizao je prvu šaku koja je pokušala da uhvati njegove kajase, pa je ovekč pao unazad, vrište i i krvare i. Konj se propeo, njište i i mašu i kopitima poć ć ć ć vazduhu, pa je i onih nekoliko odvažnih koji su i dalje imali nameru da ga zaustave naglo izgubilo interes za to.

Džejmi me je bacio preko sedla kao vre u brašna i sam usko io u jednomć č vezanom pokretu. iste i put besnim zamasima ma a, okrenuo je Donasa krozČ ć č masu koja nam je smetala. Kada su ljudi ustuknuli pred navalom zuba, kopita i se iva, mi smo ubrzali, ostavljaju i jezero, selo i Leoh za nama. Od udarca samč ć ostala bez daha, pa sam se mu ila da progovorim, da vi em na Džejmija.č č

Jer nisam ostala sledena kada je Gilis otkrila svoju trudno u. Nešto drugo me jeć sledilo sve do koštane srži. Kada se Gilis obrnula sa belim rukama podignutim u stranu, videla sam ono što je ona videla kada su meni strgli ode u. Znak na jednojć ruci nalik onom koji i ja imam. Ovde, u ovo vreme, znak arolije, znak maga. Mali,č jednostavan ožiljak vakcinisanja protiv velikih boginja.* * *

Kiša je dobovala po vodi, smiruju i mi nate eno lice i rane od konopca na mojimć č zglavcima. Zahvatila sam šaku vode iz potoka i pila je polako, sa zahvalnoš uć ose aju i kako mi hladna te nost urka niz grlo.ć ć č ć

Džejmi je nestao na nekoliko minuta. Vratio se sa šakom tamnozelenih duguljastih listova, žva u i nešto. Ispljunuo je kuglicu pljuva kom omekšać ć čnog zeleniša sebi na dlan, stavio još liš a u usta i okrenuo me da gledam od njega.ć Nežno je trljao sažvakano liš e po mojim le ima, i pe enje se znatno ublažilo.ć đ č

„Šta je to?", upitala sam, trude i se da se kontrolišem. Još sam bila uzdrć mana i šmrcala sam, ali su suze po injale da jenjavaju.č

„Poto arka", odgovorio je, a glas mu je bio malo prigušen liš em u ustima.č ć Ispljunuo ga je i primenio na mojim le ima. „Nisi ti jedina koja zna za leko- vite biljke,đ Sasenah", rekao je, malo razgovetnije.

„Kako... kakav joj je ukus?", upitala sam, gutaju i jecaje.ć„Prili no gadan", lakonski je odgovorio. Završio je primenu bilja i nežno spustioč

ogrta preko mojih ramena.č„To ne e...", po eo je, a onda se spetljao, „ho u da kažem, rane nisu duboke.ć č ć

Ja... ja mislim da ti ne e ostati... tragovi." Govorio je grubo, ali je njegov dodir bioć veoma nežan, što me je opet bacilo u suze.

„Izvini", mumlala sam, brišu i nos oškom ogrta a. „Ja... ja prosto ne znam kojić ć č mi je davo. Ne znam zašto ne mogu da prestanem da pla em."č

Slegao je ramenima. „Valjda niko ranije nije hteo namerno da te povredi, Sasenah", rekao je. „Verovatno si šokirana time isto koliko i bolom." Zastao je, podižu i kraj ogrta a.ć č

„Ja sam uradio baš isto, devojko", rekao je otvoreno. „Ispovra ao sam se posle, ić plakao dok su mi istili rane. Zatim sam se tresao." Ogrta em mi je pažljivo obrisaoč č lice, a onda stavio šaku pod moju bradu i okrenuo mi lice ka svom.

,A kad sam prestao da se tresem, Sasenah", tiho je kazao, „zahvaljivao sam Bogu za bol, jer on zna i da sam još živ." Pustio me je, klimaju i glavom. „Kadač ć stigneš dotle, devojko reci mi; jer ima stvar ili dve koje ho u tada da ti kažem."ć

Ustao je i prišao potoku, krvlju natopljenu maramicu isprao u hladnoj vodi.„Šta te je dovelo nazad?", upitala sam kada se vratio. Uspela sam da zaustavim

pla , ali sam se još uvek tresla, pa sam se zavukla dublje pod ogrta .č č„Alek Makmahon", rekao je, smeškaju i se. „Rekao sam mu da te pripazi dokć

sam ja odsutan. Kada su seljaci pokupili tebe i gdu Dankan, on je jahao celu no ić naredni dan da bi me našao. A onda sam i ja avolski jahao da se vratim. Bože, ovođ je stvarno dobar konj." Pohvalno je pogledao uz kosinu u Donasa, vezanog za drvo iznad obale, ija se mokra dlaka presijavala kao bakar.č

„Mora u da ga premestim", zamišljeno je rekao. „Sumnjam da e nas iko pratiti,ć ć ali baš i nismo daleko od Krejnsmuira. Možeš li sad da hodaš?"

Otpratila sam ga strmim nagibom uz dosta teško a, kamen i i su mi se kotrljalić č ć pod nogama a paprat i vrzine se ka ile za ode u. Pri vrhu nagiba rasla je grupač ć mladih jova, izraslih toliko blizu da su im se grane ispreplele formiraju i zeleni krovć iznad paprati. Džejmi je grane razmakao dovoljno da mogu puze i da udem u uzanć prostor, a onda pažljivo namestio ugaženu paprat ispred ulaza. Odmakao se i kriti kič pogledao skrovište, pa zadovoljno klimnuo glavom.

„Aha, to je dobro. Ovde nas niko ne e na i." Okrenuo se da ode, a onda opetć ć prema meni. „Pokušaj da spavaš ako možeš, i ne brini ako se ne vratim odmah. Malo u loviti na povratku; nemamo hrane sa sobom, a ne želim da skre em pažnjuć ć svra aju i do ne ije ku ice. Navuci prekriva preko glave, i proveri da ti pokrivać ć č ć č rublje; belo se vidi nadaleko."

Imala sam utisak da je hrana potpuno nevažna; ose ala sam se kao da mi seć nikada više ne e jesti. Ali je san bio nešto sasvim drugo. Leda i ruke su me jošć boleli, rane od konopca na zglavcima su još pekle, i ose ala sam se izranavljeno ić izubijano po elom telu; ali sam izmorena strahom, bolom i prostim umorom zaspalać gotovo istog asa dok se jedak miris paprati dizao oko mene nalik tamjanu.č

Probudila sam se jer mi je nešto stezalo stopalo. Zapanjena, sela sam uspravno udaraju i u elasti ne grane nad sobom. Liš e i gran ice su se sasuli po meni, ić č ć č besciljno sam mlatila rukama, pokušavaju i da kosu ¡spetljam iz gran ica.ć č Izgrebana, raš upana i iznervirana, izbauljala sam iz svog skrovišta i zatekla divnoč zabavljenog Džejmija kako u i pored, ekaju i da se pojavim. Bližio se zalazakč č č ć sunca; sunce se spustilo ispod oboda potoka, ostavljaju i stenoviti kanjon u senci.ć Miris pe enog mesa se dizao od male vatre koja je gorela medu stenama blizuč potoka, gde su dva zeca poprimila sme u boju na improvizovanom ražnjuđ na injenom od sirovih štapova.č

Džejmi je pružio ruku da mi pomogne da si em. Nadmeno sam odbila i spustilađ se sama, sapli u i se samo jednom na krajeve ogrta a koji su mi se vukli po zemlji.ć ć č Moja ranija mu nina je prošla, i neutoljivo sam se bacila na meso.č

„Premesti emo se u šumu posle ve ere, Sasenah", kazao je Džejmi, kidać č ju ić komad ze etine. „Nisam hteo da spavam blizu potoka; od buke vode ne mogu dač ujem da li se neko približava."č

Nije bilo puno razgovora dok smo jeli. Užas tog jutra, i pomisao na ono što smo ostavili za sobom pritiskali su nas oboje. A meni je ostao i duboki ose aj žaljenja.ć Izgubila sam ne samo priliku da saznam nešto više o razlozima i na inu kako samč ovde dospela, ve i prijateljicu. Svoju jedinu prijateljicu. esto sam se dvoumila okoć Č Gilinih motiva, ali uopšte nisam sumnjala da mi je spasla život tog jutra. Znaju i dać se njoj crno piše, u inila je najboč lje što je mogla da mi pruži priliku da pobegnem.

Vatra, gotovo nevidljiva po dnevnom svetlu, postajala je sve jarkija kako je tama ispunjavala dolinu. Pogledala sam u plamenove, vide i krckavu kožicu i kosti ze evać č potamnele od mo e. Kap krvi je sa polomljene kosti pala u žar, nestaju i uz šištanje.č ć Iznenada mi se meso zaglavilo u grlu. Žurno sam ga spustila i okrenula se u stranu, povra aju i.ć ć

I dalje ne govore i mnogo, premestili smo se od poto i a i našli udobno mestoć č ć blizu ivice istine u šumi. Brda su se talasasto dizala svuda oko nas, ali je Džejmič odabrao visoko mesto, sa dobrim pogledom na put od sela. Sumrak je na tren poja ao sve boje pejzaža, osvetljavaju i zemlju draguljima; svetlucavi smaragd uč ć udolinama, divni zasen eni ametist medu skupinama vresa, i plameni rubini nač crvenim plodovima oskoruša koje su opasivale rubove brda. Oskoruše, naro itoč dobre protiv veštica. Na velikoj daljini je obris zamka Leoh još bio vidljiv u podnožju Ben Adena. Brzo je bledeo kako je svetio slabilo.

Džejmi je naložio vatru na zaklonjenom mestu, pa seo kraj nje. Kiša je oslabila u rosulju koja je maglila vazduh i posula moje trepavice kapima dok sam gledala u plamen.

On je sedeo dugo zure i u vatru. Kona no je podigao pogled ka meni, rukuć č položenih na kolena.

„Rekao sam ranije da te ne u pitati one stvari koje ne želiš da mi kažeš. I ne uć ć pitati ni sada; ali nešto moram da znam, zbog tvoje bezbednosti koliko i moje." Zastao je, oklevaju i.ć

„Kler, ako nikada nisi bila iskrena prema meni, budi to sada, jer moram da znam istinu. Kler, da li si ti veštica?"

Zinula sam u njega. „Veštica? Ti... ti stvarno možeš to da pitaš?" Pomislila sam da se sigurno šali. Ali nije.

Uhvatio me je za ramena i vrsto stegao, pilje i u moje o i kao da pokuč ć č šava snagom volje da me natera da odgovorim.

,JSdoram to da pitam, Kler! I ti moraš da mi kažeš!",,A šta bi da jesam?", upitala sam kroz suve usne. „Da si mislio da jesam veštica?

Da li bi se i pored toga borio za mene?"„Otišao bih na kolac s tobom!", strasno je rekao. „1 do pakla posle, ako moram.

Ali, neka se Gospod'Isus sažali na moju dušu i tvoju, kaži mi istinu!"Sva ona napetost me je prevladala. Otrgla sam se od njega i otr ala prekoč

istine. Ne daleko, samo do ruba drve a; nisam mogla da podnesem izložeč ć nost otvorenog prostora. S epala sam neko drvo; obavila ruke oko njega i žestoko zabilač nokte u njegovu koru, pritisla lice uz stablo i udarila u histeri an smeh.č

Džejmijevo lice, bledo i šokirano, pojavilo se sa druge strane drveta. Kada sam nejasno shvatila da ono što radim sigurno zvu i obeshrabruju e kao nekontrolisanič ć kikot, žestoko sam se napregla da prestanem.

Dah u i, zurila sam na trenutak u njega.ć ć„Da", kazala sam, odmi u i se dok su me i dalje hvatali naleti neobuzdač ć nog

smeha. „Da, veštica sam! Za tebe, mora da jesam. Nikada nisam imala velike boginje, ali mogu da hodam kroz sobu punu onih koji umiru i da ih nikada ne dobijem. Mogu da negujem bolesne i udišem njihov dah i dodirujem im tela, a bolest ne može da me dotakne. Ne mogu da dobijem ni koleru, ni ko enje vilica, ni gadneč rane po grlu. I ti mora da misliš da je to nekakva arolija, jer nikada nisi uo zač č vakcinu, a ne postoji drugi na in da se to objasni."č

„Stvari koje ja znam..." Prestala sam da uzmi em i stajala sam mirno, dič šu ić naporno, pokušavaju i da se kontrolišem. „Znam za Džona Randala jer su mi pri alić č o njemu. Znam kada je ro en i kada e umreti, znam o onome što je u inio i šta eđ ć č ć

u initi, znam za Sandringama jer... jer mi je Frenk rekao. On je znao o Randalu jer ječ on... on... oh, Bože!" Osetila sam kao da me savladava mu nina, pa sam zažmurilač da isklju im zvezdice koje su mi kružile nad glavom.č

,A Kolam... on misli da sam veštica, jer znam da Hamiš nije njegov pravi sin. Ja znam... da ne može da za ne decu. Ali je on mislio da ja znam ko je Hamišev otac...č mislila sam da si to možda ti, ali sam onda saznala da to ne može biti, i..." Pri alač sam sve brže i brže, pokušavaju i da vrtoglavicu otkloć nim zvukom svog glasa.

„Sve što sam ti ikada rekla o sebi bilo je istina", kazala sam, lu a ki kliđ č maju ić glavom kao da ho u sebe da uverim. „Sve. Ja nemam nikakve ro ake, nemamć đ nikakvu prošlost, jer se još nisam desila."

„Znaš li kada sam ro ena?", upitala sam, podižu i pogled. Znala sam da mi jeđ ć kosa raš upana i o i izbe ene, ali me nije bilo briga. „Dvadesetog oktoč č č bra, leta gospodnjeg hiljadu devetsto osamnaestog. Da li me uješ?" Insistirala sam, jer je onč treptao ka meni ne mrdaju i se, kao da ne obra a pažnju ni na jednu re koju samć ć č rekla. „Rekla sam hiljadu devetsto osamnaeste! Gotovo dvesta godina od ovog asa!č Da li uješ?"č

Sada sam vikala, i on je polako klimnuo glavom.„ ujem", tiho je rekao.Č„Da, uješ!", planula sam. „1 misliš da sam na isto luda. Zar ne? Priznaj! To ječ č

ono što misliš. Moraš da misliš tako, jer ne možeš mene nikako druga ije sebi dač objasniš. Ne možeš ¿.a mi veruješ, ne usu uješ se. Oh, Džejmi..." Osetila sam kakođ lice po inje da mi se gužva. Sve ovo vreme sam provela skrivaju i istinu, uvi aju ič ć đ ć da nikada ne u mo i nikome da kažem, a sada sam shvatila da mogu da je kažemć ć Džejmiju, mom voljenom mužu, oveku kome verujem više nego svima drugima, a nič on ne e — ne može da mi poveruje.ć

„To je bilo kamenje - vilinsko brdo. Uspravno kamenje. Merlinovo kamenje. Tu sam prošla." Dahtala sam, napola jecala, postaju i sve konfuznija iz sekunde uć sekundu. ,,U neka davna vremena, ali je to zapravo dvesta godina. Uvek je dvesta godina, u pri ama... Ali u pri ama se ljudi uvek vrate. Ja nisam mogla da se vratim."č č Okrenula sam se, posrnula, hvataju i se za oslonac. Spustila sam se na kamen,ć pogurenih ramena, i glavu stavila medu šake. Nastupila je duga tišina u šumi. Potrajala je dovoljno dugo da male no ne ptice povrate hrabrost i po nu sa svojimć č zvucima ponovo, dozivaju i se me usobno prodornim piskom dok su lovile poslednjeć đ insekte leta.

Kona no sam podigla pogled, misle i da se on možda prosto digao i ostač ć vio me, preplavljen mojim otkri em. Bio je još uvek tamo, i dalje je sedeo sa šakama nać kolenima, glave pognute kao da se zamislio.

Dla ice na njegovim rukama su se presijavale krute kao bakarne žice na svetlostič vatre, i ja sam shvatila da su nakostrešene, kao dlaka psa. On me se plaši.

„Džejmi", rekla sam, ose aju i da e mi srce prepu i zbog apsolutne usać ć ć ć -mljenosti. ,,Oh, Džejmi."

Sela sam i sklup ala se, pokušavaju i da se smotam oko jezgra svog bola. Ništač ć više nije bilo važno, pa sam zajecala iz samog srca.

Njegove šake su se spustile na moja ramena i podigle me, dovoljno da mu vidim lice. Kroz izmaglicu suza, videla sam pogled kakav ima tokom bitke, mu enje koje ječ prešlo prelomnu ta ku naprezanja i postalo ista izvesnost.č č

„Verujem ti", odlu no je rekao. „Ne razumem to nimalo — ne još — ali ti verujem.č Kler, verujem ti! Slušaj me! Medu nama važi istina, izme u tebe i mene, i šta god miđ rekla, ja u ti verovati." Nežno me je prodrmao.ć

„Nije važno šta je. Ti-si mi rekla. To je dovoljno za sada. Miruj, mo du- inne. Položi glavu i odmori se. Ostatak toga eš mi ispri ati kasnije. I ja u ti verovati."ć č ć

I dalje sam jecala, nesposobna da shvatim ono što mi govori. Mu ila sam seč pokušavaju i da ustanem, ali me je on pridigao i držao vrsto uz sebe,ć čpovla e i moju glavu u nabore ogrta a, i neprestano ponavljaju i, „Verujemč ć č ć• »u.

Kona no, od iste iscrpljenosti, smirila sam se dovoljno da podignem pogled ič č kažem, „Ali, ti ne možeš da mi veruješ."

Nasmešio mi se. Usne su mu malo drhtale, ali se nasmešio.„Ne eš ti da mi kažeš šta mogu, Sasenah." Zastao je na trenutak. „Koliko imašć

godina?", radoznalo je upitao. „Nikad se nisam setio da te pitam."Pitanje je delovalo tako besmisleno da mi je trebao minut da smislim odgovor.„Imam dvadeset sedam... ili možda dvadeset osam", dodala sam. To ga je

uzdrmalo na tren. Sa dvadeset osam su u ovo doba žene obi no na granicič sredove nosti.č

,,Oh", rekao je. Duboko je udahnuo. „Mislio sam da si stara približno koliko ja — ili mla a."đ

Nije se pomerio na sekund. A onda je pogledao dole i malo mi se osmeh- nuo. „Sre an ti ro endan, Sasenah", kazao je.ć đ

To me je stiglo sasvim nespremnu, i samo sam glupo zurila u njega na as.č „Šta?" kona no sam uspela da kažem.č

„Rekao sam 'Sre an ti ro endan'. Danas je dvadeseti oktobar."ć đ„Zaista?", tupavo sam rekla. „Izgubila sam ra unicu." Opet sam se tresla, odč

hladno e i šoka, i snage moje tirade. On me je vrsto privukao uz sebe i držao me,ć č miluju i krupnim šakama moju kosu, drže i moju glavu uz svoje grudi. Opet samć ć zaplakala, ali ovog puta od olakšanja. Posle svih ovih potresa, izgledalo je logi no dač e, ako me želi i sada kada zna koliko mi je godina, sve biti u redu.ć

Džejmi me je podigao, pažljivo me namestio uz rame i odneo do vatre, gde je položio sedlo. Seo je i naslonio se na sedlo, držao me lagano uz sebe.

Mnogo kasnije, progovorio je.,,U redu. Sada mi pri aj."čIspri ala sam mu. Rekla sam mu sve, sa prekidima ali koherentno. Ose ala samč ć

obamrlost od premora, ali sam bila zadovoljna kao zec koji je pobegao lisici i našao privremeni zaklon ispod panja. Ovo nije uto ište, ali bar zna i predah. I ispri ala samč č č mu za Frenka.

„Frenk", tiho je rekao. „To zna i da on u stvari i nije mrtav."č„On nije ni ro en" Osetila sam mali nalet histerije kako mi udara o rebra, ali samđ

uspela da zadržim kontrolu. ,,A nisam ni ja."Milovanjem i tapkanjem me u utkao, mrmljaju i svoje tihe gelske zvuke.ć ć„Kada sam te uzeo od Randala u Fort Vilijamu", iznenada je rekao, „pokušavala

si da se vratiš. Da odeš nazad do kamenja. I... Frenka. Zato si napustila onaj gaj."„Da."„A ja sam te pretukao zbog toga." Glas mu je smekšao od kajanja.„Nisi mogao da znaš. Ja nisam mogla da ti kažem." Po ela sam da se ose- amč ć

zaista pospano.„Ne, valjda nisi." Bolje me je pokrio ogrta em, nežno ga ušuškavaju i oko mojihč ć

ramena. ,,A sada spavaj, mo duinne. Niko ti ne e nauditi; ja sam ovde."ć

Ugnezdila sam se u toplu krivinu njegovog ramena, puštaju i svoje umorne mislić da padnu kroz slojeve zaborava. Naterala sam sebe da ostanem na površini samo toliko da ga upitam, „Džejmi, da li mi zaista veruješ?"

Uzdahnuo je i utu eno mi se nasmešio.č„Aha, verujem ti, Sasenah. Mada bi bilo znatno lakše da si samo ve-

v • »stica.* * *

Spavala sam kao zaklana i probudila se neko vreme posle svitanja sa užasnom glavoboljom i uko enim svim miši ima. Džejmi je imao nekoliko šaka ovsa u svojojč ć torbici za pojasom, pa me je naterao da pojedem dramah - ovas pomešan s hladnom vodom. Lepio mi se za grlo, ali sam uspela da ga proguram.

Prema meni se ponašao polako i nežno, ali je govorio vrlo malo. Posle doru ka ječ brzo spakovao naš logor i osedlao Donasa.

Obamrla od šoka proteklih dogadaja, nisam ak ni pitala kuda idemo. Jašu i izač ć njega, bila sam zadovoljna da odmaram licem uz njegova široka leda, ose aju ić ć kako me ljuljanje konja gura u trans bez ijedne misli.

Stigli smo dole blizu jezera Madoh, produžavaju i kroz hladnu jutarnju maglu doć ruba nepomi ne sive plo e. Divlje patke su po ele da se dižu iz trske u nepravilnač č č jata koja su kružila nad mo varom, ga u i i dozivaju i uspavane lenštine na zemlji.č č ć ć Za razliku od njih, vrlo disciplinovani trougao gusaka je prošao iznad nas, slede ić o ajni ki zov prirode.č č

Siva magla se podigla oko podne drugog dana, i slabo sunce je osvetlilo livade pune žutilovke i zanoveti. Nekoliko kilometara iza jezera, naišli smo na uzak put koji je skretao ka severozapadu. Put nas je opet vodio naviše, dižu i se u niska brda kojać su postupno ustupila mesto granitnim vrhovima i liticama. Sreli smo ponekog putnika na drumu, i mudro se sklanjali sa puta u gustiš im za ujemo makar i topot predč č nama.

Vegetacija se promenila u borovu šumu. Duboko sam udisala na nos, uživaju i uć reskoj smolastoj aromi, mada je postajalo hladno pred sumrak. Preno ili smo nać maloj istini udaljenoj od druma. Od borovih iglica i ebadi smo napravili nešto nalikč ć gnezdu, pa smo se skupili da nam bude toplije, pokriveni Džejmijevim ogrta em ič ebetom.ć

On me je probudio u neko doba po mraku i vodio ljubav sa mnom, polako i nežno, bez re i. Gledala sam zvezde kako trepere kroz rešetku crnih grana nadč nama, i opet zaspala sa utešnom težinom koja je još bila topla na meni.

Ujutru je Džejmi izgledao veseliji, ili bar smireniji, kao da je doneo tešku odluku. Obe ao mi je vru aj za ve eru, što je predstavljalo izvesnu utehu po hladno i.ć ć č č ć Pospano sam ga pratila stazom, otresaju i sa suknje etine i male pauke. Uskać č staza je tokom jutra izbledela u jedva vidljivu putanju kroz grubu travu koja je krivudala oko stena.

Slabo sam obra ala pažnju na okolinu, dok sam dremljivo uživala u sve toplijemć suncu, ali mi je pogled iznenada pao na poznatu formaciju kamenja i naglo sam se trgla iz svoje tromosti. Znala sam gde smo. I zašto.

„Džejmi!"Okrenuo se na moj povik.„Nisi znala?", znatiželjno je upitao.„Da idemo ovamo? Ne, naravno da nisam." Malo mi je pripala muka. Brdo Kreg

Na Dan nije bilo na više od kilometra; videla sam njegov pogr- bljeni obris kroz poslednje ostatke jutarnje magle.

Teško sam progutala. Pokušavala sam gotovo šest meseci da do em do ovogđ mesta. A sada, kada sam kona no tu, htela bih da sam negde drugde.čUspravno kamenje na vrhu brda videlo se odozdo, ali kao da je zra ilo nekač kvim užasom koji pokušava da me zgrabi.

Ve dosta ispod vrha, hodanje je postalo nesigurno za Donasa. Sjahali smo ić vezali ga za kržljavi žbun, pa produžili peške.

Dahtala sam i znojila se dok nismo stigli do granitne zaravni; Džejmi ni im niječ pokazivao napor, izuzev malim crvenilom koje mu se dizalo od kragne. Bilo je tiho ovde iznad borova, ali uz postojan vetar koji je tiho zavijao kroz pukotine u stenama. Laste su proletale preko zaravni, dižu i se iznenada na vazdušnim strujama u poterić za insektima, pa se raširenih krila obrušavale poput jurišnih bombardera.

Džejmi me je uhvatio za ruku da mi pomogne za poslednji korak kojim smo izbili na široku zaravan u podnožju raspuknute stene. Nije je pustio, ve me držao blizu,ć gledaju i pažljivo u mene, kao da pokušava da zapamti svaki moj detalj. „Zašto...?",ć po ela sam, bore i se za dah.č ć

„To je tvoje mesto", grubo je rekao. „Zar ne?"„Da." Zurila sam u kameni krug kao hipnotisana. „Izgleda sasvim isto."Džejmi me je otpratio do kruga. Uhvatio me je za ruku, pa odlu no prišaoč

raspuknutom kamenu.„Da li je to taj?", pitao je.„Jeste." Pokušala sam da se odmaknem. „Pažljivo! Ne prilazi mu!" Prelazio je

pogledom izme u mene i kamena, o ito skepti an. Valjda je imao pravo da budeđ č č takav. Iznenada sam osetila sumnju u istinitost sopstvene pri e.č

„Ja... ja ne znam ništa o tome. Možda se to... šta god da je... sklopilo iza mene. Možda to deluje samo u pojedinim periodima godine. Bilo je negde oko Beltejna kada sam onda prošla."

Džejmi je preko ramena bacio pogled na sunce, ravan disk obešen nasred neba iza tankog zastora oblaka.

„Sada je skoro Samhajn", kazao je. „1 bliže se Svi sveti. Deluje prikladno, zar ne?" Nehotice je uzdrhtao, uprkos šali. „Kada si... prošla. Šta si u inila?"č

Pokušala sam da se setim. Osetila sam se ledeno, pa sam stavila šake pod pazuhe.

„Obišla sam krug, traže i nešto. Tek slu ajno, istina; nije postojao nikakavć č obrazac. A onda sam došla blizu puknute stene i ula sam zujanje, sli no p elama..."č č č

I dalje je bilo sli no p elama. Odmakla sam kao da je to šištanje zmije.č č„Još je tu!", pani no sam uzmakla, zagrlivši Džejmija, ali me je on vrstoč č

odmakao od sebe, bled u licu, i opet me okrenuo ka kamenu.„Šta onda?" Zavijanje vetra je zvu alo oštro u mojim ušima, ali je njegov glas bioč

još oštriji.„Spustila sam šaku na kamen."„Uradi to, onda." Gurnuo me je bliže, a kada nisam reagovala, zgrabio mi je

zglavak i vrsto položio moju šaku na pirgavu površinu.čHaos je posegnuo i zgrabio me.Sunce je najzad prestalo da mi se kovitla iza o iju i krik je utihnuo u mojim ušima.č

Ostala je još jedna uporna buka, Džejmijevo dozivanje mog imena.Ose ala sam previše mu nine da bih sela ili bar otvorila o i, ali sam slać č č bašno

mlatila rukama, da mu pokažem da sam još živa.,,U redu sam", kazala sam.„Jesi li? Oh, Bože, Kler!" Tada me je privio na grudi i vrsto stegao. „Isuse, Kler.č

Mislio sam da si mrtva, ozbiljno. Ti... ti... po ela si da... odlaziš nekuda. Imala sič

najodvratniji izraz na licu, kao da si na smrt preplašena. Ja... povukao sam te nazad od kamena. Zaustavio sam te. Nisam trebao to da u inim — izvini, devojko."č

Moje o i su sada bile dovoljno otvorene da vidim njegovo lice iznad mene,č šokirano i preplašeno.

„To je u redu." Još uvek mi je predstavljalo napor da govorim, i ose ala sam seć teško i dezorijentisano, ali su se stvari polako bistrile. Pokušala sam da se osmehnem, ali sam samo malo zgr ila lice.č

„Bar... znamo... još uvek deluje.",,Oh, Bože. Nema sumnje, deluje." Bacio je pogled pun mržnje i straha prema

kamenu.Ostavio me je dovoljno dugo da nakvasi maramicu u bari kišnice nakupljene u

udubljenju jednog kamena. Pokvasio mi je lice, i dalje mrmljaju i nešto da me uteši ić izvini se. Bar mi je bilo dovoljno dobro da sednem.

„Nisi mi verovao i pored svega, zar ne?" I onako grogi, ose ala sam kao da trebać da se pravdam. „Mada je to istina."

„Aha, istina je." Seo je do mene, zure i nekoliko minuta u kamen. Trljala samć vlažnu tkaninu po licu, i dalje ose aju i slabost i vrtoglavicu. On je izneć ć nada sko ioč na noge, otišao do stene i pljesnuo šakom po njoj.

Baš ništa se nije desilo, i minut kasnije je oborio ramena i vratio se do mene.„Možda deluje samo na žene", neodredeno sam rekla. ,,U legendama su to uvek

žene. Ili sam možda to samo ja."„Pa, ja nisam", rekao je. „Mada je bolje uveriti se."„Džejmi! Budi obazriv!", povikala sam, uzalud. Odlu no je prišao kač menu, opet ga

pljesnuo, bacio se na njega, prošao kroz pukotinu i nazad, ali je to ostao samo obi an monolit. Sto se mene ti e, stresla sam se od pomisli i da samo pri em timč č đ vratima ludila.

Pa ipak. Kada sam po ela da prolazim u carstvo haosa ovog puta, mislila sam nač Frenka. I saose ala sam sa njim, u to sam bila sigurna. Negde u toj prazninić postojala je trunka svetla, i on je bio u njoj. Znala sam. Znala sam da postoji još jedna trunka svetla, ona koja sedi kraj mene, zure i u kamen dok joj se obrazić presijavaju od znoja uprkos hladnom danu.

Kona no se okrenuo ka meni i uhvatio mi obe šake. Podigao ih je do svojihč usana i formalno poljubio obe.

„Moja damo", tiho je kazao. „Moja... Kler. Nema svrhe da se eka. Moram sadač da se razidem sa tobom."

Usne su mi bile previše uko ene da bih govorila, ali mora da je izraz mog lica biloč lako pro itati kao i uvek.č

„Kler", žurno je rekao, „tvoje pravo vreme je sa one strane... onoga. Tamo imaš dom, svoje mesto. Stvari na koje si nau ila. I... i Frenka."č

„Da", rekla sam, „tamo je Frenk."Džejmi me je uhvatio za ramena, podižu i me i nežno me protresao pre- klinju ić ć

me.„Nema ni ega za tebe sa ove strane, devojko! Ništa sem nasilja i opasnosti.č

Po i!" Blago me je gurnuo, okre u i me ka kamenom krugu. Okrenula sam se nazadđ ć ć ka njemu i uhvatila ga za ruke.

„Zar zaista nema ni ega za mene, Džejmi?" Gledala sam ga u o i ne puč č štaju i gać da se okrene u stranu.

On se nežno oslobodio mog stiska ne odgovorivši i stao tamo, odjednom prilika iz nekog drugog vremena, reljefno ocrtana prema pozadini magli astih brda, životnostč na njegovom licu postala je trik senke koju je bacala stena, kao da je prekrivena

slojevima boje, slikarovo prise anje na zaboravljena mesta i strast koja se pretvorilać u prah.

Gledala sam ga u o i, ispunjene bolom i žudnjom, i on se opet pretvorio u živogč stvora, stvarnog i neposredno tu, ljubavnika, muža, oveka.č

Mora da se bes koji sam osetila odrazio na mom licu, jer je oklevao, a onda se okrenuo na istok i pokazao niz strminu. „Vidiš li iza one male skupine hrastova tamo? Otprilike na pola puta."

Videla sam šumarak, i videla na šta pokazuje, napola srušenu napoli arskuč ku icu, zapuštenu na ukletom brdu.ć

„Ja u si i do one ku e, i osta u tamo do uve e. Da se uverim — da se uverimć ć ć ć č da si sigurna." Pogledao me je, ali nije ni pokušao da me dodirne. Zažmurio je, kao da više ne može da podnese da gleda u mene.

„Zbogom", rekao je i okrenuo se da pode.Posmatrala sam ga, obamrla, a onda se setila. Ima nešto što moram da mu

kažem. Dozvala sam ga.„Džejmi!"Zaustavio se i stajao nepokretno na as, bore i se da kontroliše svoje lice. Bilo ječ ć

bledo i napeto, a u usnama nije bilo nimalo krvi kada se okrenuo ka meni.„Da?"„Ima nešto... mislim, moram da ti kažem nešto pre... pre nego što odem."Nakratko je zažmurio, i u inilo mi se da se zaneo, mada je to možda samo vetarč

zaneo njegov kilt.„Nema potrebe", kazao je. „Ne. Hajde, podi sada, devojko. Ne treba da

odugovla iš. Hajde." Po eo je da se okre e, ali sam ga uhvatila za rukav.č č ć„Džejmi, slušaj me! Moraš!" Beznadežno je odmahnuo glavom, podižu i ruku kaoć

da e me odgurnuti.ć„Kler... ne. Ne mogu." Vetar je donosio vlagu u njegove o i.č„Re je o ustanku", hitno sam rekla, tresu i mu ruku. „Džejmi, slušaj. Princ arli...č ć Č

njegova armija. Kolam je u pravu! Da li me uješ, Džejmi? Kolam je u pravu, neč Dugal."

„Eh? Kako to misliš, devojko?" Sada sam uspela da mu privu em pažnju.č Protrljao je rukavom preko lica i o iju koje su pogledale nadole u mene, oštre i bistre.č Vetar mi je zavijao u ušima.

„Princ arli. Usledi e ustanak, Dugal je u pravu što se toga ti e, ali ne e uspeti.Č ć č ć arlijeva armija e dobro prolaziti neko vreme, ali e se to završiti pokoljem. KodČ ć ć

Kalodena, eto gde e se to završiti. Klanovi..." U mislima sam videla kamenjeć klanova, sive kamenove samce rasute po polju, tako da svaki kamen nosi ime jednog klana iji pripadnik iskasapljen leži pod njim. Udahnula sam i stegla njegovuč ruku da povratim ravnotežu. Bila je hladna kao u mrtvaca. Stresla sam se i zažmurila da bih se koncentrisala na ono što govorim.

„Hajlenderi - svi klanovi koji podržavaju arlija — bi e zbrisani. Stotine i stotineČ ć pripadnika klanova e umreti kod Kalodena; one koji prežive e progoniti i ubiti.ć ć Klanovi e biti smoždeni... i ne e se ponovo di i. Ne u tvoje vreme — ak ni u moje."ć ć ć č

Otvorila sam o i i zatekla ga kako zuri u mene bez ikakvog izraza.č„Džejmi, kloni se toga!", preklinjala sam ga. „Drži svoje ljude podalje od toga ako

možeš, ali za ime Boga... Džejmi, ako..." Slomila sam se. Namera- vala sam da kažem „Džejmi, ako me voliš." Ali nisam mogla. Upravo sam u situaciji da ga izgubim zauvek, pa ako nisam o ljubavi mogla da mu govorim ranije, ne mogu ni sada.

„Ne idi u Francusku", tiho sam rekla. „Idi u Ameriku, u Španiju ili Italiju. Ali zbog onih koji te vole, Džejmi, nemoj da kro iš na Kalodensko polje."č

On je i dalje zurio u mene. Pitala sam se da li je uo.č„Džejmi? Da li si me uo? Da li razumeš?"čTrenutak kasnije je obamrlo klimnuo.,Aha", rekao je tiho, tako tiho da sam ga jedva ula od zavijanja vetra. „Aha, uoč č

sam." Ispustio je moju ruku.„Podi s Bogom... mo duinne."Krenuo je sa zaravni i pošao ka strmini, pažljivo gaze i po bokorima trave,ć

hvataju i se za grane da održi ravnotežu, ne gledaju i nazad. Posmatrala sam gać ć dok nije nestao medu hrastovima, hodaju i polako kao ranjenik koji zna da mora dać nastavi da se kre e, ali ose a kako mu život polako ili kroz prste stisnute prekoć ć č rane.

Kolena su mi se tresla. Polako sam se spustila na granitnu zaravan i sela prekrštenih nogu, posmatraju i laste u njihovoj aktivnosti. Ispod sam jedva videlać krov kolibe koja je sada sadržavala moju prošlost. Iza leda mi se nad- nosio raspuknuti kamen. I moja budu nost.ć

Popodne sam provela nepomi no sede i. Pokušavala sam da isteram sveč ć emocije iz misli i služim se razumom. Džejmijeva logika kada mi je savetovao da treba da se vratim domu, sigurnosti, Frenku, bila je nesporna; ak i sitnim životnimč pogodnostima koje su mi vrlo nedostajale s vremena na vreme, kao što su topla voda za kupanje i vodovodne instalacije, da ne pominjem šira razmatranja kao što su medicinska nega i pogodnosti za putovanje.

Pa ipak, iako bih sigurno priznala nepogodnosti i neprikrivene opasnosti ovog mesta, morala bih da priznam i da sam uživala u mnogim njegovim aspektima. Ako je putovanje znatno komplikovanije, nema ni ogromnih betonskih površina po predelu, niti bu nih, smrdljivih automobila - pronalazakačsa sopstvenim opasnostima, podse ala sam se. Život je znatno jednostavniji, a takvić su i ljudi. Ne manje inteligentni, ali znatno direktniji - uz poneki prvoklasan izuzetak kao što je Kolam ban Kembel Makenzi, pomislila sam sumorno.

Zbog prirode posla ujaka Lamba, živela sam na puno mesta, od kojih su mnoga bila još sirovija i gde su udobnosti nedostajale još više nego ovde. Prili no lako samč se prilagodavala tim okolnostima, i nije mi zapravo nedostajala „civilizacija" kada sam daleko od nje, mada sam se podjednako lako prilagodavala prednostima elektri nog šporeta i bojlera sa toplom vodom. Drhtala sam na hladnom vetru,č obgrlivši ramena i zure i u stenu.ć

Izgleda da racionalnost nije puno pomogla. Okrenula sam se emocijama i po ela,č udaljavaju i se od neposredne odluke, da rekonstruišem detalje svojih brakova —ć prvo sa Frenkom, pa onda sa Džejmijem. Jedina posledica toga bila je da sam završila smrvljena i u suzama koje su stvarale ledene poto i e na mom licu.č ć

Pa, ako ne pomažu ni razum ni emocije, šta je sa obavezama? Dala sam Frenku svoju svadbenu zakletvu, i to sam mislila celim svojim srcem. Dala sam isto i Džejmiju, misle i da je izdam prvom prilikom. A koga od njih u sada izdati? Sedelać ć sam i dalje, dok se sunce spuštalo sve niže na nebu, a laste nestajale u svoja gnezda.

Dok je ve e po injalo da rudi medu granama crnih borova, zaklju ila sam da uč č č ovoj situaciji razum malo pomaže. Mora u da se pouzdam u nešto drugo; a u šta to,ć nisam bila sigurna. Okrenula sam se ka puknutoj steni i prišla za korak, zatim još jedan, pa još jedan. Zastaju i, okrenula sam se nać zad i pokušala u suprotnom smeru. Korak, još jedan, pa još jedan, i pre nego što sam znala šta sam rešila, bila sam ve na pola puta niz strminu, grebu i se sumanuto na bokore trave, klizaju i se ić ć ć padaju i po delovima granitnog šljunka.ć

Kada sam stigla do kolibe, bez daha od straha da je ve otišao, uverilo me je toć što je Donas vezan stajao i pasao. Tiho sam se približila i otvorila vrata.

On je bio u prednjoj sobi, usnuo na uskom hrastovom otomanu. Spavao je na le ima, kao i obi no, ruku prekrštenih preko stomaka, usta malo otvođ č renih. Poslednji zraci dnevnog svetla s prozora iza mojih leda osvetljavali su mu lice nalik metalnoj masci; srebrni tragovi sasušenih suza svetlucali su na zlatnoj koži, a bakarne ekinječ njegove brade su prigušeno sijale.

Stajala sam i gledala ga na trenutak, ispunjena neizrecivom nežnoš u. Kre u ić ć ć se što sam tiše mogla, legla sam kraj njega na uski otoman i pribila se. Okrenuo se ka meni u snu kao što je tako esto inio, privla e i me kao bager uz svoje grudi ič č č ć oslanjaju i obraz na moju kosu. Polusvestan, pružio je ruku da skloni moju kosu sebić od nosa; osetila sam trzaj kada se probudio i postao svestan da sam tu, i tada smo izgubili ravnotežu i tresnuli na pod, Džejmi preko mene.

Nisam ni najmanje sumnjala da je vrsto gra en i prili no težak. Gurnula sam muč đ č koleno u trbuh, gun aju i.đ ć

„Sklanjaj se! Ne mogu da dišem!"Umesto toga, on je još više pogoršao to što ne mogu da do em do daha ljube iđ ć

me strasno. Privremeno sam ignorisala nedostatak kiseonika da bih se koncentrisala na važnije stvari.

Držali smo se dugo ne progovaraju i. Kona no je promrmljao „Zašto?" — a ustać č su mu bila puna moje kose.

Poljubila sam njegov obraz, vlažan i slan. Ose ala sam kako mu srce tu e o mojać č rebra, i ništa nisam želela više nego da tu ostanem zauvek, ne pome- raju i se, neć vode i ljubav, samo udišu i isti vazduh.ć ć

„Morala sam", rekla sam. Nasmejala sam se, malo nesigurno. „Ne znaš koliko je bilo blizu. Zamalo da pobedi kupanje toplom vodom." I tada sam zaplakala, i malo se tresla, pošto je izbor bio tek na injen, i pošto se moja radost zbog muškarca kogč sam držala u naru ju mešala sa užasnim žaljenjem za ovekom koga više nikadč č ne u videti.ć

Džejmi me je držao snažno, pritiskaju i me svojom težinom, kao da me štiti, dać me uva da ne budem odneta težom kamenog kruga. Posle dosta vremena su moječ suze presahle, i ležala sam iznurena, glave udobno smeštene na njegove grudi. Do tada se ve sasvim smra ilo, ali me je on i dalje držao, mrmljaju i nežno kao da samć č ć dete koje se plaši mraka. Stezali smo jedno drugo, nevoljni da se pustimo makar i nakratko da bismo zapalili vatru ili upalili sve u.ć

Najzad se Džejmi digao, podigao me i spustio na otoman, gde je seo i uzeo me u krilo. Vrata kolibe su i dalje stajala otvorena, pa smo videli zvezde koje su po ele dač sijaju na dolinu.

„Da li znaš?", pospano sam rekla, „da su potrebne hiljade i hiljade godina da svetlost tih zvezda stigne do nas? Zapravo, neke od zvezda koje vidimo su sada možda ve mrtve, ali mi to ne znamo, jer još uvek vidimo svetio."ć

„Je 1' tako?", odgovorio je, miluju i mi leda. „Nisam to znao."ćMora da sam zaspala s glavom na njegovom ramenu, ali sam se nakratko

probudila kada me je spustio na pod, na improvizovani krevet od ebadi koju je nosioć konj. Legao je kraj mene i opet me privukao.

„Položi glavu, devojko", prošaputao je. „Ujutru u te odvesti ku i."ć ć* * *

Ustali smo pred samu zoru i bili na stazi dok se sunce dizalo, nestrpljivi da se udaljimo od Krega Na Dan.

„Kuda idemo, Džejmi?", upitala sam, zadovoljna što se unapred radujem budu nosti u kojoj je on, iako sam upravo ostavila za sobom poslednju prić liku da se vratim oveku koji me nekada voleo - ili e me voleti?č ć

Džejmi je zauzdao konja, zastaju i da se osvrne na tren. Prete i krug uspravnogć ć kamenja bio je vidljiv odavde, ali se stenovita strmina dizala iza nas deluju ić neprohodno, prepuna kamenja i vrzina. Odavde je trošna koliba izgledala kao samo još jedan greben, vornovati prst koji se pruža iz granitne šake brda.č

„Voleo bih da mogu da se borim sa njim za tebe", iznenada je rekao, gledaju ić nazad u mene. Plave o i su mu bile tamne i iskrene.č

Nasmešila sam se, dirnuta.„Nije to bila tvoja borba, ve moja. Ali si pobedio u svakom slu aju." Pružila samć č

mu ruku, i on ju je stegao.„Aha, ali nisam na to mislio. Da sam se sa njim borio onako ovek protiv oveka ič č

pobedio, ti ne bi trebala da se kaješ." Oklevao je. „Ako ikada..."„Nema tu nikakvog 'ako'," odlu no sam rekla. „Mislila sam o obojici ju e, i jošč č

uvek sam ovde."„Hvala Bogu", rekao je uz osmeh, ,,i neka ti je Bog na pomo i." Zatim je dodao,ć

„Mada nikada ne u razumeti zašto."ćStavila sam ruke oko njegovog struka i držala se dok se konj šuljao niz poslednju

strminu.„Jer", rekla sam, „prokleto ne mogu bez tebe, Džejmi Frejzeru, i to je cela pri a. Ač

sad, kuda me to vodiš?"Džejmi se izvio u sedlu da pogleda nazad uz strminu.„Molio sam se celim putem uz ono brdo ju e", tiho je rekao. „Ne da ti ostaneš;č

nisam mislio da je to ispravno. Molio sam se da budem dovoljno snažan da te pošaljem nazad." Odmahnuo je glavom i dalje zure i u brdo, zagledan u daljinu.ć

„Rekao sam 'Bože, ako nikada ranije u životu nisam imao hrabrosti, podari mi je sada. Da budem dovoljno odvažan da ne padnem na kolena i pre- klinjem je da ostane'." Odlepio je pogled od kolibe i kratko mi se nasmešio.

„To je bila najteža stvar koju sam ikad u inio, Sasenah." Okrenuo se u sedlu, ič poterao konja ka istoku. Bilo je to jedno od retkih vedrih jutara, pa je rano sunce pozlatilo sve, povla e i tanku vatrenu liniju po rubu uzdi, krivini konjskog vrata ič ć širokim zaravnima Džejmijevog lica i ramena.

Duboko je uzdahnuo i klimnuo preko pustare, prema dalekom prevoju izme uđ dva grebena.

„Pa zato sad pretpostavljam da mogu da uradim i drugu najtežu stvar." Nežno je obo konja, puckaju i jezikom. „Idemo ku i, Sasenah. U Lali- broh."ć ć26Povratak gospodaraU po etku smo bili tako sre ni što smo jedno s drugim i daleko od Leoha da nismoč ć puno razgovarali. Preko ravnog pustog predela nas je Donas mogao oboje nositi bez naprezanja, pa sam jahala sa rukama oko Džejmijevog struka, likuju i u ose ajuć ć suncem zgrejanih miši a koji su se pomerali ispod mog obraza. Kakvi god problemić da nas ekaju - a znala sam da ih je obilje - zajedno smo. Zauvek. I to je biloč dovoljno.

Kako je prvi šok sre e sazrevao u žar zajedništva, opet smo po eli da razć č -govaramo. U po etku o predelima kroz koje prolazimo. A onda, oprezno, o meni, ič onome odakle sam došla. Bio je fasciniran mojim opisima modernog života, mada mi je bilo jasno da ve ina mojih pri a njemu zvu i kao bajke. Naro ito su mu seć č č č dopadali opisi automobila, tenkova i aviona, pa me je terao da ih opisujem iznova i

iznova, što preciznije mogu. Po pre utnom dogovoru, izbegavali smo svakoć pominjanje Frenka.

Kada smo odmakli dalje, konverzacija se vratila na naše sadašnje vreme; Kolama, zamak, lov na jelene i vojvodu.

„Izgledao je kao simpati an ovek", napomenuo je Džejmi. Kako je nač č predovanje postajalo teže, on je sjahao i išao pored konja, što je olakšavalo razgovor.

„1 ja sam tako pomislila", odgovorila sam. „Ali...",,Oh, da, ne možeš puno da se pouzdaš u to kako ovek izgleda u ovo vreme",č

složio se. „Pa ipak, slagali smo se, on i ja. Sedeli smo zajedno i ispri ali se jedneč ve eri, uz vatru u lova koj ku ici. Dosta je pametniji nego što izgleda, kao prvo; znač č ć kakvu predstavu ljudi sti u o njemu zbog onakvog glasa, i mislim da se on time služič da od sebe napravi budalu, mada mu je mozak sve vreme prisutan, radi iza o iju."č

„Mmm. Toga se i plašim. Da li si mu... rekao?"Slegao je ramenima. „Ponešto. Zna moje ime, naravno, iz onih predašnjih

vremena, u zamku."Nasmejala sam se prise aju i se njegovog opisa tih vremena. „Da li si, hm,ć ć

pominjao stara vremena?"Nasmešio se, krajevi kose su mu lebdeli oko lica na jesenjem vetru.,,Oh, samo malo. Pitao me jednom da li još patim od stoma nih tegoba. Zadržaoč

sam ozbiljan izraz lica i odgovorio da obi no ne patim, ali mi se ini da me maloč č steže baš u tom asu. Nasmejao se i rekao da se nada da to ne uznemirava mojuč predivnu ženu."

Nasmejala sam se i ja. U ovom trenutku, ono što e vojvoda uraditi ili ne e uraditić ć nije izgledalo baš važno. I pored toga, on bi mogao jednog dana ne emu da posluži.č

„Rekao sam mu pomalo", nastavljao je Džejmi. „Da sam stavljen izvan zakona, ali da nisam u inio ono za šta me krive, mada sam imao izuzetno malo prilike da toč dokažem. Delovao je saose ajno, ali sam bio oprezan dok sam mu govorio oć okolnostima - da ne pominjem injenicu da mi je glava ucenjena. Još se nisamč smislio da li da mu se poverim i oko ostatka kada... pa, kada je Stari Alek dojurio u logor kao da ga ganja sam avo, pa smo Murtag i ja otišli putem kojim je došao."đ

To me je podsetilo. ,,A gde je Murtag?", upitala sam. „On se vratio sa tobom u Leoh?" Nadala sam se da se mali borac nije pokrvio sa Kolamom ili sa seljacima Krejnsmuira.

„Pošao je nazad sa mnom, ali životinja koju je jahao nije bila ni prineti Donasu. Aha, mršavko moj, Donase, mo buidheag." Šljepnuo je svetlucavi vrat dorata, a Donas je zarzao i nabrao grivu. Džejmi je pogledao u mene i nasmešio se.

„Ne brini ti za Murtaga. Ta živahna pti ica može da pazi na sebe."č„Živahan? Murtag?" Znala sam tu re u zna enju „veseo", što mi se neč č kako nije

slagalo. „Mislim da ga nikad nisam videla da se smeje. A ti?",,Oh, jesam. Bar dvaput."„Koliko dugo ga poznaješ?"„Dvadeset tri godine. On mi je krsni kum.",,Oh. Pa, to objašnjava ponešto. Nisam mislila da bi brinuo zbog mene."Džejmi me je potapšao po nozi. „Naravno da bi. Dopadaš mu se."„Mora u da ti verujem na re ."ć čKako smo se time približili nedavnim zbivanjima, duboko sam udahnula i upitala

nešto što sam o ajni ki htela da znam.č č„Džejmi?"„Da?"„Gilis Dankan. Ho e li je... ho e li je stvarno spaliti?"ć ć

Pogledao je naviše u mene, malo se namrštio, pa klimnuo glavom.„Tako sam i o ekivala. Mada ne e dok se dete ne rodi. Da li te to mu i?"č ć č ^„Jedna od stvari je ovo, Džejmi, pogledaj." Pokušala sam da povu em nagoreč

težak rukav, nisam uspela, pa sam izrez košulje povukla preko ramena da pokažem ožiljak od vakcine.

„Bože na nebu", polako je rekao, nakon što sam mu objasnila. Oštro je pogledao u mene. „Zna i, zato... da li je onda i ona iz tvog vremena?"č

Bespomo no sam slegla ramenima. „Ne znam. Jedino što mogu da kažem jesteć da je verovatno ro ena negde posle 1920; tada je po elo javno vakcini- sanje."đ č Pogledala sam preko ramena, ali su niski oblaci sakrili grebene koji su nas sad razdvajali od Leoha. „Pretpostavljam da sada nikad ne u saznati."ć

Džejmi je uhvatio Donasove uzde i poveo ga u stranu, pod mali borik, na obali malog potoka. Uhvatio me je oko struka i spustio.

„Ne tuguj za njom", rekao je odlu no, drže i me. „Ona je zla žena; ubica, ako niječ ć veštica. Ona jeste ubila svog muža, zar ne?"

„Da", kazala sam i uzdrhtala, prise aju i se zacakljenih o iju Artura Dan- kana.ć ć č„Mada i dalje ne shvatam zašto je morala da ga ubije", rekao je, zbunjeno

odmahuju i glavom. „Imao je novca, dobar položaj. I sumnjam da ju je tuć kao."Pogledala sam u njega, i ljuta i zbunjena.,A to je tvoja definicija dobrog muža?"„Pa... da", rekao je, mršte i se. „Sta je još mogla da poželi?"ć„Sta još?" Bila sam toliko zate ena da sam samo gledala na tren u njega, a ondač

sam kliznula u travu i po ela da se smejem.č„Sta je tu smešno? Mislio sam da je re o ubistvu." Ipak se nasmešio i zagrlio me.č„Samo sam mislila", kazala sam, još uvek pomalo isprekidano od smeha, „ako je

tvoja definicija dobrog muža onaj koji ima novca i položaj i koji ne bije ženu... gde to tebe stavlja?"

,,Oh", rekao je. Nasmešio se. „Pa, Sasenah, nikada nisam ni rekao da sam dobar suprug. A nisi ni ti. Nazvala si me sadistom', ini mi se, i dodala još nekoliko sli nihč č stvari koje ne bih da ponavljam zbog pristojnosti. Ali nikako dobrim mužem."

„Dobro. Onda ne u biti u obavezi da te otrujem cijanidom."ć„Cijanidom?" Znatiželjno je pogledao u mene. „Šta je to?"„Ono što je ubilo Artura Dankana. Prokleto je brz, mo an otrov. Prili no uobi ajenć č č

u moje vreme, ali ne ovde." Zamišljeno sam oblizala usne.„Osetila sam ga na njegovim usnama, i samo to mal ice je bilo dovoljno da mič

obamre celo lice. Deluje gotovo trenutno, kao što si video. Trebalo je da znam tada — za Gilis, ho u da kažem. Rekla bih da ga je napravila od smrvljeć nih koštica bresaka ili trešanja, mada to mora da je bio avolski posao."đ

„Da li ti je onda rekla zašto je to u inila?"čUzdahnula sam i protrljala stopalo. Cipele sam pogubila u borbi na jezeru, pa su

mi se stvarali žuljevi, jer mi noge nisu ogrubele kao Džejmijeve.„1 to i još mnogo drugog. Ako ima nešto za jelo u bisagama, što to ne doneseš,

pa da ti onda ispri am."č* * *

Narednog dana smo ušli u dolinu Broh Tuarah. Kako smo stigli iz podnožja brda, uo ila sam usamljenog jaha a na izvesnoj udaljenosti, kako ide približno u našemč č pravcu. ovek koji nam se približavao bio je stamen i naizgled dobrostoje i, saČ ć belom košuljom koja se videla ispod zgodnog sivog kaputa od serža, iji su muč peševi skoro potpuno pokrivali pantalone.

Putovali smo ve skoro nedelju dana, spavaju i na otvorenom i kupaju i seć ć ć hladnom, svežom vodom potoka, i hranili se dosta lepo onim ze evima i ribama koječ je Džejmi uspevao da uhvati, i jestivim biljkama i bobicama koje sam ja nalazila. Malo od njega i malo od mene, ishrana nam je bila bolja nego u zamku, svežija i nesporno raznovrsnija, mada pomalo nepredvidljiva.

Ali ako se takva ishrana dobro slagala sa životom na otvorenom, izgled je bio nešto drugo, pa sam na brzinu pregledala na šta li imo dok je džentlmen na konjuč oklevao, namršten, a onda skrenuo i polako jahao ka nama da ispita0 emu je re .č č

Džejmi, koji je insistirao da pre e peške ve i deo puta da bi poštedeo konja,đ ć zaista je bio neuredan prizor, sa pantalonama do kolena uflekanim crvenkastom prašinom, rezervnom košuljom iscepanom o kupine i jednu nedelju starom bradom koja je žestoko izbijala iz obraza i brade.

Kosa mu je u poslednjih mesec dana porasla dovoljno da stigne do ramena. Obi no smotana u pletenicu ili uvezana pozadi, sada je bila slobodna, gustač1 neposlušna, sa komadi ima liš a i gran ica koji su se uhvatili za neuredneć ć č bakarne lokne. Lica pocrnelog do tamnorumene bronze, izama ispucalihčod hodanja, sa nožem i ma em koji su mu virili iz pojasa, stvarno je izgledao kaoč divlji Hajlender.

Ja jedva da sam bila bolja. Pokrivena dovoljno edno naborima Džejmi- jeveč najbolje košulje i ostacima svog veša, bosa, i sa njegovim ogrta em preč ba enimč poput šala, izgledala sam kao pravi poderanko. Podstaknuta vlagom magle i bez ikakve prepreke u vidu etke ili ešlja, moja kosa se razuzdala preko cele glave. A ič č porasla je tokom mog boravka u zamku, pa je lebdela u bokorima i vorovima svudač oko ramena, zalaze i mi u o i kad god nam je vetar duvao s leda, kao što je upravoć č bio slu aj.č

Sklanjaju i neposlušne uvojke iz o iju, posmatrala sam oprezno približać č vanje džentlmena u sivom. Kada ga je Džejmi video i sam je zaustavio našeg konja i sa ekao da pri e dovoljno radi razgovora.č đ

„To je Džok Grejam", rekao mi je, „sa mesta daleko gore kod Murh Nar- daga."ovek je prišao na nekoliko metara, zauzdao konja i seo pažljivo nas zaČ gledaju i.ć

Njegove o i, utonule u masne naslage, kiljile su i sumnji avo se zaustavile nač č č Džejmiju, a onda se naglo raširile.

„Lalibroh?", rekao je u neverici.Džejmi je dobronamerno klimnuo. U potpuno neosnovanoj atmosferi vlasni kogč

ponosa, položio je ruku na moju butinu i rekao, ,,i moja gospa od Lalibroha."Džok Grejam je ostao zblanut, a onda se brzo vratio izrazu usplahirenog

respekta.„Ah... moja... gospo", rekao je, sa zakašnjenjem podižu i šešir i klanjaju i se uć ć

mom pravcu. „Vi onda, hm, idete ku i?", upitao je, pokušavaju i da fascinirani pogledć ć skrene sa moje noge, gole do kolena zbog pocepane ode e, i umazane sokom odć zove.

,Aha." Džejmi je kratko pogledao preko ramena, prema procepu u brdu za koji mi je rekao da je prilaz za Broh Tuarah. „Jesi li bio tamo skorije, Džok?"

Grejam je odlepio pogled od mene i pogledao Džejmija. ,,Oh? A, jesam. Aha, bio sam tamo. Svi su dobro. Bi e im drago da te vide, o ekujem. Pa, podi u zdravlju,ć č onda, Frejzeru." Na brzinu je ukopao pete u rebra svog konja, skrenuo i pošao uz dolinu.

Posmatrali smo ga kako odlazi. Iznenada je, stotinak metara dalje, zastao. Okrenuo se u sedlu, podigao u uzengijama i savio ruke oko usta da vikne. Zvuk, nošen vetrom, stigao je do nas slabašan ali razgovetan.

„Dobrodošao ku i!"ćI nestao je preko prevoja.

* * *Broh Tuarah zna i „na sever okrenuta kula". Sa kosine planine nad njom, kulač

koja je malom imanju i dala ime nije bila ništa do kameni brežuljak, vrlo nalik onima koji stoje u podnožju brda kroz koja smo putovali.

Došli smo niz uski, kameniti prolaz izme u dva grebena, vode i konja izme uđ ć đ stena. Zatim se moglo lakše i i, pošto se zemljište nežnije spuštalo kroz polja ić razbacane kolibe, dok kona no nismo stigli do malog krivudavog puta koji vodi kač ku i.ć

Bila je ve a nego što sam o ekivala; lepa dvospratna gospodarska ku a odć č ć tesanog belog kamena, sa prozorima oivi enim prirodnim sivim kameč nom, visokim krovom od škriljca sa nekoliko dimnjaka, i nekoliko manjih okre enih zgrada zbijenihč uz nju, kao pili i oko kvo ke. Stara kamena kula, smeštena na malu uzvišicu izać č ku e dizala se dvadeset metara nad zemljom i završavala kupasto kao vešti ji šešir,ć č opasana sa tri reda malih proreza za strelce.

im smo se približili, usledio je užasan metež iz pravca pomo nih zgrada, iČ ć Donas je ustuknuo i propeo se. Kao loš jaha , istog asa sam pala i neslavnoč č tresnula na prašnjavi put. Kratko sagledavši šta je važnije, Džejmi je pole- teo da uhvati uzde uznemirenog konja, ostavljaju i meni da se pobrinem za sebe.ć

Psi su skoro stigli do mene, laju i i reže i, do trenutka kada sam se digla nać ć noge. Mojim uspani enim o ima je izgledalo da ih ima bar dvanaest, onako prete ih ič č ć iskeženih zuba. Usledio je Džejmijev povik.

„Bran! Luk! Sheas\"Psi su se ukopali na nekoliko metara od mene, zbunjeni. Uzmuvali su se i

nesigurno režali dok nije opet progovorio.„Sheas, mo maise\ Stanite, vi mali divljaci!" I stali su, a rep najve eg psa jeć

postepeno po eo da maše, jednom, a zatim dvaput, u znak pitanja.č„Kler. Pri i konju. On ih ne e pustiti da mu pri u, a ja sam onaj koga ho e. Hodajđ ć đ ć

polako; ne e ti nauditi." Govorio je ležerno da ne uzbudi još više ni konja ni pse. Jać nisam bila toliko uverena, ali sam mu se polako primakla. Donas je trgao glavom i zakolutao o ima kada sam uhvatila uzde, ali nisam bila raspoložena da udovoljavamč njegovih efovima, pa sam uzde oštro cimnula nadole i dograbila oglav.ć

Debele plišane usne su se sklonile sa zuba, ali sam cimnula ja e. Unela sam seč licem u veliko besno zlatno oko i uzvratila besnim pogledom.

„Da nisi pokušao!", upozorila sam ga, „ili eš završiti kao hrana za pse, a ne u nić ć ruku podi i da tespasem!"ć

Džejmi je u me uvremenu polako prilazio psima, okrenuvši ka njima jednu rukuđ koju je stegao u pesnicu. Ono što je izgledalo kao veliki opor bila su samo etirič č psa; mah sme i terijer, dva upava i pegava ov ara i ogrođ č č man crno-smedi monstrum koji bi mogao da odmeni baskervilske pse bez ikakvog pitanja.

Slinava životinja je istegla vrat deblji od mog struka i nežno onjušila ponu eneđ prste. Rep nalik brodskoj sajli udarao je napred-nazad sve žeš e. Zatim je pasć zabacio ogromnu glavu i radosno zalajao, pa sko io na svog gospodara, obaraju ič ć ga na drum.

,,'U kome se Odisej vra a iz Trojanskog rata i prepoznaje ga njegov verni pas',"ć napomenula sam Donasu, koji je kratko zarzao iskazuju i svoje mišljeć nje ili o Homeru, ili o nepristojnom iskazivanju emocija koje se odigralo na putu.

Džejmi je, smeju i se, razbarušio krzno i povla io uši psima, koji su svić č istovremeno pokušavali da ga liznu po licu. Kona no ih je oterao dovoljno daleko dač ustane, teško uspevaju i da ostane na nogama pored tolikog izliva oduševljenja.ć

„Pa, nekome je drago što me vidi, ako ništa drugo", rekao je cere i se, dok jeć tapšao psa po glavi. „Ovo je Luk", pokazao je na terijera, ,,i Elfin i Mars. Oni su bra a, i dobri ov ari. A ovo", privrženo je spustio ruku na ogromnu crnu glavu, koja jeć č zaslinila od zadovoljstva, „je Bran."

„Poverova u ti na re ", kazala sam, oprezno pružaju i šaku da me onjuše. „Šta jeć č ć on?"

„Ker za lov na jelene." Po ešao je na uljene uši, citiraju ič č ć„Ovako je Fingal birao svoje pse:Oko kao gloginja, uvo kao list,Grudi kao konjske, kolena kao srpoviI spoj repa daleko od glave.",Ako su to merila, onda si u pravu", rekla sam zagledaju i Brana. „Da mu je spojć

repa imalo dalje od glave, mogao bi da ga jašeš."„To sam i radio kad sam bio mali — ne Brana, ho u da kažem, ve njegoć ć vog

dedu, Nairna."Poslednji put je potapšao psa i uspravio se, zagledan prema ku i. Dohvatio jeć

uzde jogunastog Donasa i okrenuo ga nizbrdo.,,U kojoj se Odisej vra a ku i, prerušen u prosjaka...", citirao je na grć ć čkom, pošto

je zapazio moju raniju napomenu. „A sad", rekao je, pomalo mrgodno ispravljaju ić kragnu, „pretpostavljam da je vreme da se ode i reši stvar sa Penelopom i njenim prosiocima."

Kada smo stigli do dvokrilnih vrata sa psima koji su nam dahtali za petama, Džejmi je oklevao.

„Treba li da pokucamo?", upitala sam, pomalo nervozna. Zapanjeno me je pogledao.

„To je moj dom", rekao je i otvorio vrata.Poveo me je kroz ku u, ignorišu i ponekog zabezeknutog slugu dok smoć ć

prolazili, kroz ulazni hol i malu sobu za oružje, u salon. U njemu je bilo široko ognjište sa ispoliranom gornjom plo om, i komadi srebra i stakla su svetlucali tu ič tamo, hvataju i kasno popodnevno sunce. Na trenutak sam pomislila da je sobać prazna. A onda sam spazila mali pokret u jednom uglu uz ognjište.

Bila je manja nego što sam o ekivala. Sa bratom kakav je Džejmi, zamič šljala sam da je bar moje visine, ili još viša, ali je žena kraj vatre imala jedva metar i po. Bila nam je okrenuta le ima kada je posegla za ne im na polici porcelanskog ormari a, ađ č ć krajevi njene haljine su se nagnuli skoro do poda.

Džejmi se smrzao kada ju je video.„Dženi", rekao je.Žena se okrenula i na tren sam videla obrve crne kao mastilo i plave o ič

razmaknute na belom licu pre nego što se bacila na svog brata.„Džejmi!" Onako mala, zatresla ga je silinom svog zagrljaja. Njegove ruke su joj

se refleksno obavile oko ramena i zadržali su se tako na as, ona licem priljubljenač uz prednju stranu njegove košulje, a on ruke nežno položene na zadnju stranu njenog vrata. Na licu mu je bio izraz tako izmešane nesigurnosti i dirljive radosti da sam se osetila gotovo kao uljez.

Zatim se ona pripila još više uz njega, mrmljaju i nešto na gelskom, a njegovć izraz se rastopio u šok. Zgrabio ju je za ruke i držao je odmaknutu, gledaju i dole uć nju.

Lica su im bila vrlo sli na; iste udno zakošene tamnoplave o i i široke jagodice.č č č Isti uzak, oštar nos, samo mal ice predug. Ali je za razliku odčDžejmijeve svede kose njena bila tamna — vodopadi crne kovrdžave kose, vezane pozadi zelenom trakom.

Bila je predivna, sa lepim crtama lica i alabasterskom kožom. A o ito je bila i uč stanju poodmakle^rudno e.ć

Džejmijeve usne su pobelele. „Dženi", prošaptao je, odmahuju i glavom. ,,Oh,ć Dženi. Mo cridh"

Njenu pažnju je upravo u tom asu skrenulo pojavljivanje detenceta na vratima ič ona se odmakla od brata ne prime uju i njegovu uznemirenost. Uzela je za rukuć ć malog de aka i uvela ga u sobu, mrmljaju i mu nešto da ga obodri. On se maloč ć ustru avao, sa palcem u ustima radi utehe piljio je u neznance iza maj ine suknje.č č

Jer je sad bilo o igledno da mu je ona majka. Imao je njenu gužvu guste,č kovrdžave crne kose i ravan položaj ramena, mada lice nije bilo njeno.

„Ovo je mali Džejmi", rekla je, gledaju i ponosno u de aka. ,A ovo je tvoj ujakć č Džejmi, mo cridh, onaj po kome si dobio ime."

„Po meni? Ime si mu dala po meni?" Džejmi je izgledao kao borac koji je upravo dobio žestok udarac u stomak. Odmicao se od majke i deteta dok nije naleteo na stolicu, pa je utonuo u nju kao da mu je sva snaga iz nogu iš ilela. Zabio je lice uč šake.

Do tada je njegova sestra shvatila da nešto nije u redu. Neodlu no ga je dotaklač po ramenu.

„Džejmi? Šta ti je, najdraži? Jesi li bolestan?"Tada je podigao pogled u nju, i videla sam da su mu o i pune suza.č„Da li si morala to da u iniš, Dženi? Da li misliš da nisam dovoljno patio zbogč

onog što se desilo — onog što sam dopustio da se desi — ve moraš Ran- dalovoć kopile da nazoveš po meni, da me ponižava dok sam živ?"

Dženino lice, i obi no bledo, sada je ostalo bez i kapi krvi.č„Randalovo kopile?", zbunjeno je upitala. „Džona Randala, misliš? Kapetana

Crvenih mundira?",Aha, kapetana Crvenih mundira. Na koga bih drugog mogao misliti, pobogu!

Rekao bih da si ga sigurno zapamtila?" Džejmi se oporavio dovoljno za svoj uobi ajeni sarkazam.č

„Jesi li sišao s uma, ove e?", raspitivala se. „Ili si popio koju kap previše tokomč č puta?"

„Nisam trebao uopšte da se vra am", mrmljao je. Tada se podigao, malo seć zaneo i pokušao da pro e pored nje ne dodiruju i je. Ona se, me utim, nije sklonilađ ć đ ve ga je zgrabila za ramena.ć

„Ispravi me, brate, ako grešim", polako je rekla Dženi, „ali imam veoma jak utisak da kažeš da sam izigravala kurvu kapetana Randala, pa zato pitam kakav ti je to andrak u mozgu da kažeš nešto takvo?"

„Andrak, je 1' da?" Džejmi se okrenuo ka njoj, usta iskrivljenih od gor ine. „Voleoč bih da je tako; radije bih da sam mrtav i u grobu nego da vidim svoju sestru koja se tako promenila." Uhvatio ju je za ramena, i malo je prodrmao, vi u i, „Zašto, Dženi,č ć zašto? Ve samo to što si se upropastila bilo mi je doć voljna bruka da me ubije. Ali ovo..." Tada je oborio ruke, gestom o ajanja koji je obuhvatio istaknuti stomak,č optužuju e naduven pod lakim radnim odelom.ć

Naglo se okrenuo ka vratima, a jedna postarija žena, koja je sa žarom slušala dok joj se dete držalo za skute, uplašeno se odmakla.

„Nisam trebao da dolazim. Oti i u."ć ć„Ne eš u initi ništa sli no, Džejmi Frejzeru", oštro je rekla njegova sestra. „Ne preć č č

nego što me saslušaš. Sedi dole, zato, i ja u ti ispri ati o kapetanu Randalu kad već č ć ho eš da znaš."ć

„Ne želim da znam! Ne u to da ujem!" Dok mu je ona prilazila, on se nagloć č okrenuo ka prozoru koji gleda na dvorište. Pratila ga je, govore i „Džejmi...", ali ju jeć on oterao žustrim pokretom.

„Ne! Ne govori mi! Rekao sam da ne mogu to da ujem!"č,,Oh, je 1' tako?" Odmerila je brata, kako stoji kraj prozora razmaknutih nogu,

ruku položenih na dasku pod prozorom i le ima tvrdoglavo okrenutim njoj. Ugrizla seđ za usnu i sra unati izraz joj je prekrio lice. Brza kao munja, sagnula se i njena rukač se zavukla pod njegov kilt kao zmija u napadu.

Džejmi je kriknuo od istog besa i munjevito se uspravio od šoka. Pokušao je dač se okrene, a onda se sledio jer je ona o ito poja ala stisak.č č

„Postoje muškarci koji su ose ajni", rekla je meni uz prete i osmeh, ,,i životinjeć ć koje su poslušne. Sa ostalima ne treba da imaš posla, osim ako ih uhvatiš za jaja. A sad, saslušaj me u tivo", rekla je svom bratu, „ili u zavrnuti još malo. Hej?"č ć

Stajao je nepomi no, crven u licu, i teško disao kroz stisnute zube. „Sluč ša u",č rekao je, ,,a onda u ti zavrnuti šiju, Dženet! Pusti me!"ć

Onog asa kada ga je poslušala ustremio se na nju.č„Šta to, do avola, misliš da radiš?", hteo je da zna. „Pokušavaš da me posramišđ

pred mojom ženom?" Dženi nije uznemirio njegov bes. Zaljuljala se nazad na petama, zajedljivo zagledaju i svog brata i mene.ć

„Pa, ako ti je ona žena, o ekujem da je bolje upoznata s tvojim jajima nego ja. Jač ih nisam videla od vremena kada si dovoljno porastao da se kupaš sam. Porasla su malo, zar ne?"

Džejmijevo lice je prešlo kroz nekoliko zabrinjavaju ih transformacija, dok su seć diktati civilizovanog ponašanja borili sa primitivnim impuslima mla eg brata dađ zvizne sestru po glavi. Na kraju je civilizovanost prevladala, i kroz zube je rekao sa onoliko ponosa koliko je uspeo da skupi, „Ostavi moja jaja na miru. A drugo, pošto se ne eš skrasiti dok me ne nateraš da to ujem, ispri aj mi o Randalu. Reci mić č č zašto si prekršila moje nare enje i umesto toga odabrala da osramotiš sebe i svojuđ porodicu."

Dženi je položila šake na kukove i uspravila se do pune visine, spremna za bitku. Iako je temperament gubila sporije od njega, ona ga je itekako imala, nema sumnje.

,,Oh, prekršila sam tvoje nare enje, je 1' da? To je ono što te ždere, Džejmi, zarđ ne? Ti znaš najbolje, i mi emo da radimo kako ti kažeš, ili emo na isto dać ć č propadnemo, nema sumnje." Besno se uzvrtela. ,A da sam uradila kako si ti rekao, ti bi bio mrtav u dvorištu, otac obešen ili u zatvoru zbog ubistva Randala, a zemlja bi za kaznu otišla Kruni. Da ne pri am ništa o sebi, tako bez doma i porodice, moralač bih da prosim kraj druma da bih preživela."

Sada nimalo bled, Džejmi se zacrveneo od besa.„Aha, pa si odabrala da se prodaš, radije nego da prosiš! Ja bih radije umro u

svojoj krvi i video oca i zemlju u paklu sa mnom, a ti to dobro znaš!",Aha, znam! Ti si budala, Džejmi, i oduvek si bio!", u o ajanju je uzvratila njegovač

sestra.

„Baš tebi prili i da to kažeš! Nije ti dosta što si i sebi i meni upropastila dobro ime,č moraš ti da nastaviš sa skandalom, i šepuriš se svojom brukom po elomć komšiluku!"

„Ne eš tako da mi govoriš, Džejmi Frejzeru, bio mi ti brat ili ne! Kako to misliš,ć svojom brukom'? Velika si ti budala..."

„Kako to misliP. Otkad to ideš tako ugojena kao poludela žaba?" Mimikom je pokazao njen stomak prezrivim pokretom šake.

Ona je napravila korak unazad, zamahnula rukom i pljusnula ga iz sve snage. Udarac mu je trgao glavu i ostavio beli obris njenih prstiju na njegovom obrazu. On je polako podigao svoju šaku do lica, zure i u sestru. Njene o i su opasno svetlucale ać č grudi joj se nadimale. Re i su izletele u bujici izme u stisnutih belih zuba.č đ

„Žaba, je li? Smrdljiva kukavice — nemaš hrabrosti ni za šta sem da me ostaviš ovde, da mislim da si mrtav ili u tamnici, bez ikakvog glasa iz dana u dan, a onda ušetaš jednog lepog dana — sa ženom, ni manje ni više - sedneš u moj salon i nazivaš me žabom i bludnicom i..."

„Nisam te nazvao bludnicom, mada sam trebao! Kako ti možeš..."Uprkos velikoj razlici u visini, brat i sestra su bili bezmalo nosom do nosa, šište ić

jedno na drugo jer su se trudili da njihovi glasovi ne odjekuju elom staromć gospodarskom ku om. Taj trud je pretežno bio uzaludan, sude i po izvirivanju raznihć ć zainteresovanih lica koja sam opažala kako diskretno vire iz kuhinje, hodnika i kroz prozor. Povratak gospodara Broh Tuaraha bio je bez sumnje vrlo zanimljiv.

Pomislila sam da je najbolje da ih ostavim nasamo, pa sam tiho otišla do hodnika, uz nespretno klimanje starijoj ženi, a onda sam produžila u dvorište. Tamo je bila mala senica sa klupom na koju sam sela, zainteresovano gledaju i oko sebe.ć

Osim te senice, bio je tu mali ozidani vrt, rascvetan od poslednjih let- njih ruža. Pored njega je bio nekakav golubarnik; ili sam bar tako pretpostavila zbog raznoraznih golubova koji su doletali i odletali kroz otvor na vrhu zgrade.

Znala sam da postoje štala i šupa za sto nu hranu; mora da su sa druge straneč ku e, zajedno sa ambarom i kokošinjcem, baštom i zapostavljenom kać pelom. Ali ništa od toga nije objašnjavalo postojanje male kamene gra evine sa ove strane.đ Laki jesenji vetar duvao je iz tog pravca; duboko sam omirisala i bila nagra enađ bogatim mirisom hmelja i kvasca. To je zna i pivara, gde se pravi pivo za celoč imanje.

Put je iza kapije vodio naviše i preko malog brda. Dok sam posmatrala, mala grupa ljudi se pojavila na prevoju, siluete su im se ocrtavale na ve erč njem svetlu. Izgledalo je da se malo zadržavaju, kao da se rastaju. Valjda i jeste bila re o tome,č pošto je samo jedan sišao prema grupici koliba u daljini.

Dok se samo taj ovek spuštao niz brdo, videla sam da gadno opa. Kada ječ ć prošao kroz kapiju, razlog je postao o igledan. Desna noga je nedostajala ispodč kolena, i nosio je drvenu zamenu za nogu.

Uprkos hramanju, kretao se mladala ki. Zapravo, kada je prišao senici, videlač sam da je u dvadesetim godinama. Bio je visok, gotovo isto koliko i Džejmi, ali mnogo užih ramena, mršav zapravo, bezmalo kost i koža.

Zastao je na ulazu u senicu, teško se oslonivši na rešetku, i pogledao me zainteresovano. Gusta sme a kosa je padala preko visokog ela, a duboko usa eneđ č đ braon o i su pokazivale nesporno dobro raspoloženje.č

Glasovi Džejmija i njegove sestre su se poja ali dok sam ekala napolju. Prozorič č su bili otvoreni zbog lepog vremena, i u esnici rasprave su bili vrlo ujni u senici,č č mada nisu sve re i bile razgovetne.č

„Guraš nos u to, ku ko jedna!", stizao je Džejmijev glas, bu an u tihoj ve eri.č č č

„Nisi imao ni toliko pristojnosti da..." Odgovor njegove sestre se izgubio u naglom naletu vetra.

Pridošlica je lagodno klimnuo prema ku i.ć„Ah, Džejmi se vratio ku i, zna i."ć čPotvrdno sam klimnula, nesigurna da li treba da se predstavim. Nije bilo važno,

pošto se mladi ovek nasmešio i naklonio prema meni.č„Ja sam Ijan Marej, Dženin muž. A rekao bih da ste vi... ah..."„Sasenah žena kojom se Džejmi oženio", završila sam umesto njega. „Ime mi je

Kler. Vi ste, zna i, znali za to?", upitala sam, a on se nasmejao. Razmič šljala sam užurbano. Dženin muž?

,,Oh, jesmo. uli smo od Džoa Ora, koji je to saznao od kalajdžije u Ar- dregu.Č Ništa ne može dugo ostati tajna u Hajlendsu. To treba da znaš, makar da si se udala pre svega jednog meseca. Dženi se nedeljama pitala kako li izgledaš."

„Kurvo!", grmeo je Džejmi iz ku e. Dženin muž se nije ni pomerio, ve je nastavioć ć da me ispituje uz prijateljsku znatiželju.

„Ti si lepa devojka", rekao je, zagledaju i me neuvijeno. „Da li ti je Džejmi drag?"ć„Pa... da. Da, jeste", odgovorila sam, malo zate ena. Po injala sam da seč č

navikavam na direktan pristup karakteristi an za mnoge Hajlendere, ali me to i dalječ povremeno zaticalo nespremnu.

Napu io je usne i klimnuo kao da je zadovoljan, pa je seo pored mene na ldupu.ć„Bolje da ih pustimo još nekoliko minuta", rekao je mašu i ka ku i, gde se vikać ć

sada okrenula na gelski. Izgleda da ga uzrok tog okršaja uopšte nije uznemirio. „Frejzeri ništa ne slušaju kada im se nadigne. Kad se budu dobro izvikali, ponekad ih možeš naterati da saslušaju razumno objašnjenje, ali ne do tada."

»Da, zapazila sam", kazala sam suvo, a on se nasmejao.„Zna i, dovoljno dugo si udata da to otkriješ, eh? uli smo kako je Dugal nateraoč Č

Džejmija da se oženi tobom", rekao je, ignorišu i okršaj i koncen- trišu i pažnju nać ć mene. „Ah je Dženi rekla da je potrebno više od Dugala Makenzija da se Džejmi natera na nešto do ega mu nije stalo. Sada kad te vidim, naravno da mi je jasnoč zašto je to u inio." Podigao je obrve pozivaju i dodatno objašnjenje, ali u tivo, neč ć č nametljivo.

„Mogu zamisliti da je imao svoje razloge", rekla sam dok mi je pažnja bila podeljena izme u sagovornika i ku e, gde su se zvu i borbe nastavljali. „Ne želim...đ ć č ho u da kažem, nadam se..." Ijan je ispravno protuma io moje oklevanje i kratakć č pogled prema prozorima salona.

,,Oh, o ekujem da si ti nekako povezana s tim. Ali bi se ona okomila na Džejmija,č bila ti ovde ili ne. Ona voli Džejmija prili no silovito i mnogo se brinula dok je bioč odsutan, naro ito kada je njen otac otišao onako naglo. Znaš za to?" Kestenjaste o ič č su bile oštre i pronicljive, kao da odmeravaju stepen poverenja izme u mene iđ Džejmija.

„Da, Džejmi mi je ispri ao."č„Ah." Klimnuo je prema ku i. „A onda, naravno, ona je trudna."ć„Da, primetila sam i to", rekla sam.„Teško je promašiti, zar ne?", uz osmeh je odgovorio Ijan, pa smo se oboje

nasmejali. „To je ini razdražljivom", objasnio je, „mada joj to ne zameram. Ali bič neko morao biti mnogo hrabriji od mene da ukrsti ma eve sa ženom kad je uč devetom mesecu." Naslonio se pozadi, pružaju i drvenu nogu ispred sebe.ć

„Izgubio sam je u Domijeru sa Fergusom Leodhasom", objasnio je. „Kar- te .č Svrbi malo pred kraj dana." Protrljao je meso baš iznad kožne manžetne kojom je drveni deo bio pri vrš en na njegov patrljak.č ć

„Da li si pokušao da je trljaš melemom od mati njaka?", upitala sam. „Paprac ilič dinstana rutvica bi takode mogli da pomognu."

„Nisam probao sa papracem", odgovorio je, zainteresovan. „Pita u Dženi da lić zna kako da ga spremi."

,,Oh, rado u ti ga ja spremiti", rekla sam jer mi se dopao. Opet sam poć gledala prema ku i. „Ako ostanemo dovoljno dugo", sumnji avo sam dodala. askali smo oć č Ć nevažnim stvarima još neko vreme, oboje jednim uvom slušaju i okršaj koji seć odvijao iza prozora, dok se Ijan nije trgao napred i pažljivo postavio vešta ki ud preč nego što je ustao.

„Rekao bih da sada treba da u emo. Ako ijedno od njih prestane da vi e dovoljnođ č dugo da uje ono drugo, povredi e me usobno ose anja."č ć đ ć

„Nadam se da ne e povrediti ništa drugo."ćIjan se zakikotao. „Oh, ne mislim da bi je Džejmi udario. On je navikao da se

uzdržava pred provokacijom. A što se Dženi ti e, možda e ga ošamariti, ali to ječ ć sve."

,,To je ve uradila."ć„Pa, puške su pod klju em, a svi noževi su u kuhinji, osim onog kog Džejmi nosi.č

A ne bih rekao da e je pustiti dovoljno blizu da mu otme nož. Ne, oni su dovoljnoć sigurni." Zastao je na vratima. ,A sad, što se ti e tebe ičmene..." Važno je namignuo. „To je nešto drugo."* * *

Unutra su se služavke trgle i sklonile kada se Ijan pojavio. Doma ica je, me utim,ć đ i dalje fascinirana stajala kraj vrata salona, upijaju i scenu u njemu, sa Džejmijevimć imenjakom na svojim izdašnim grudima. Toliko se koncentrisala da je kao ubodena iglom posko ila kada joj se Ijan obratio, pa je spustila šaku preko srca.č

Ijan joj je u tivo klimnuo glavom, uzeo de a i a u naru je, prvi ušao u salon.č č č ć č Zastao je malo u vratima da pogleda scenu. Brat i sestra su zastali da udahnu, oboje još nakostrešeni i gledaju i okolo kao besne ma ke.ć č

Mali Džejmi je spazio svoju majku, borio se i ritao da si e iz Ijanovog naru ja, ađ č kada se našao na podu, potr ao je ka njoj kao golub kada krene ku i. „Mama!",č ć viknuo je. „Gore! Džejmi gore!" Ona se okrenula i pokupila malog de aka, pa ga kaoč neko oružje stavila preko ramena.

„Možeš li da kažeš svom ujaku koliko ti je godina, dušo?", upitala ga je, govorom koji se sveo na gugutanje - mada je ispod toga bio prepoznatljiv zveket sukobljenog elika. De ak ga je uo; okrenuo se i zakopao lice uz maj in vrat. Ona gaječ č č č

mehani ki potapšala po le ima, i dalje besno gledaju i brata.č đ ć„Pošto on ne e da ti kaže, ja u. Napunio je dve godine prošlog avgusta. A ako sić ć

dovoljno bistar da ra unaš — u šta i dalje sumnjam - video bi da je za et šestč č meseci nakon poslednje prilike kada sam videla Randala, a što se desilo u tvom sopstvenom dvorištu, kada je namrtvo mlatio mog brata sabljom."

„To je, zna i, tako?", besneo je Džejmi na svoju sestru. „Ja sam uo maloč č druga ije. Opšte je poznato da si odvela oveka u svoj krevet; ne jednom, ve kaoč č ć ljubavnika. Da je dete njegovo." Prezrivo je klimnuo ka svom imenjaku, koji se okrenuo da viri ispod maj ine brade u velikog, bu nog neznanca. ,,Ve- rujem ti kadač č kažeš da to novo kopile koje nosiš nije njegovo; Randal je bio uFrancuskoj do ovog marta. Tako da si ne samo kurva, ve i nimalo izbirljiva pri tom.ć Ko je otac ovog poslednjeg avoljeg semena u tebi?"đ

Visoki mladi ovek pored mene se nakašljao kao da se izvinjava, razbijač ju ić napetost u sobi.

„Ja sam", blago je rekao. „A i tog." Uko eno prilaze i na drvenoj nozi, uzeo ječ ć de a i a od njegove majke koja se pušila i stavio ga na ruku. „Neki kažu da maloč č ć podse a na mene."ć

Zapravo, onako jedno pored drugog, lica oveka i de aka bila su skoro identi na,č č č ako se izostave okrugli obrazi s jedne strane i povijen nos sa druge. Isto visoko elo ič uske usne. Iste upave obrve koje prave luk iznad istih duč bokih, vlažnih sme ihđ o iju. Džejmi je, zure i u njih dvojicu, izgledao kao da je tresnut vre om peska uč ć ć bubrege. Zatvorio je usta i progutao jednom, o ito bez ideje šta slede e da u ini.č ć č

„Ijan", rekao je, nekako slabašno. „Vi ste ven ani, zna i?"č č,,Oh, da", rekao je veselo njegov zet. „Ne bi moglo druga ije, zar ne?"č„Razumem", promrmljao je Džejmi. Pro istio je grlo i mlatio glavom na otkri e dač ć

ima novog zeta. „To je, hm, vrlo ljubazno s tvoje strane, Ijane. Da je uzmeš, ho u dać kažem. Veoma ljubazno."

Ose aju i da mu može zatrebati moralna podrška u ovom asu, prišla sam doć ć č njega i dotakla mu ruku. Procenjiva ki pogled njegove sestre se zadržao na meni, alič nije rekla ništa. Džejmi je pogledao okolo i izgleda da se zapanjio što sam tu, kao da je zaboravio da postojim. A nije ni udo ako jeste, pomislila sam. Ali je izgledalo dač mu je laknulo što je kona no došlo do prekida, pa je pružio ruku da me isturi.č

„Moja žena", rekao je, prili no iznenada. Klimnuo je prema Dženi i Ijanu. „Mojač sestra i, hm, ah..." Nije dovršio, jer smo Ijan i ja razmenili u tive osmehe.č

Dženi nije dopustila da je društvene formalnosti ometu.„Kako to misliš, ljubazno je što me je uzeo?", insistirala je, ignorišu i ovoć

upoznavanje. „Kao da ništa ne vredim!" Ijan ju je upitno pogledao, a ona je prezrivo odmahnula rukom na Džejmija. „On misli da je ljubazno što si se oženio sa mnom sa mojom umrljanom aš u!" Frknula je tako da su joj mogli pozavideti i dvaput krupnijič ć od nje. „Pri aš besmislice!"č

„Umrljanom aš u?" Ijan je delovao zapanjeno, i Džejmi se naglo nagnuo napredč ć i snažno uhvatio sestru za mišicu.

„Zar mu nisi rekla za Randala?" Zvu ao je doista šokirano. „Dženi, kako si moglač to da u iniš?"č

Samo ju je Ijanova ruka na njenoj drugoj ruci spre ila da se baci na vrat svogč brata. Ijan ju je oštro odgurnuo iza sebe, okrenuo se i predao joj malog Džejmija u naru je, tako da je bila prinu ena da uhvati dete kako ne bi palo. Zatim je Ijanč đ položio ruku na Džejmijeva ramena i takti no ga odveo na bezbedno rastojanje.č

„To teško da je tema za salon", rekao je tiho, smanjuju i tome važnost, „ali e teć ć možda interesovati da je tvoja sestra bila devica u prvoj bra noj no i. Ja sam, nač ć kraju krajeva, bio u poziciji da to utvrdim."

Dženin gnev je sada bio manje ili više ravnomerno podeljen na brata i muža.„Kako se usu uješ da govoriš o tome u mom prisustvu, Ijane Mareju!?", planulađ

je. „Ili bez njega, tako e! Moja prva bra na no je samo moja i tvoja stvar — ni ijađ č ć č više, a sigurno ne njegova! Slede e što eš uraditi bi e da mu pokažeš aršave izć ć ć č moje mladena ke postelje!"č

„Pa, ako to uradim, to bi ga bar u utkalo, zar ne?", utešno je rekao Ijan. „Hajdeć sad, mi dhu, ne treba da brineš, to ne valja za bebu. A vika brine i malog Džejmija." Pružio je ruke ka svom sinu koji je cvileo, još nesiguran da li ovakva situacija zahteva suze. Ijan je trgao glavom ka meni i zakolutao o ima u Džejmijevom pravcu.č

Tako prozvana, dograbila sam Džejmija za ruku i odvukla ga do jedne fotelje u neutralnom uglu. Ijan je sli no postavio Dženi na dvosed, vrsto joj položivši rukuč č preko ramena da joj ne da da mrdne.

,,E sad." Uprkos nepretencioznom nastupu, Ijan Marej je nesporno pose- dovao autoritet. Ja sam držala šaku na Džejmijevom ramenu, i ose ala sam kako napetostć po inje da ili.č č

Pomislila sam da soba pomalo li i na bokserski ring, sa borcima koji se nemirnoč gr e u uglovima, ekaju i signal za akciju pod umiruju om rukom trenera.č č ć ć

Ijan je klimnuo ka svom zetu, smeše i se. „Džejmi. Lepo je videti te, ove e.ć č č Drago nam je što si kod ku e, i što je tvoja žena s tobom. Zar ne, mi dhuT, prozvaoć je Dženi, vidljivo stežu i prste na njenom ramenu.ć

Ona nije dopuštala da bude naterana na bilo šta. Usne su joj se stisle u tanku pravu crtu, kao da su zape a ena, a onda su se otvorila da ispuste samo jednu re .č ć č

„Zavisi", rekla je, i opet ih zatvorila.Džejmi je rukom protrljao lice, a onda podigao glavu, spreman za novu rundu.

„Video sam te kako ulaziš u ku u sa Randalom", tvrdoglavo je rekao. „A poć stvarima koje je rekao meni kasnije - kako to da on zna da imaš mladež na dojci, onda?

Ona je besno frknula. „Da li se se aš svega što se dešavalo tog dana, ili ti jeć kapetan to sabljom isterao iz glave?"

„Naravno da se se am! Nema šanse da u zaboraviti!"ć ć„A onda eš se možda setiti da sam kapetana kolenom dobro zviznula u preponeć

u nekom trenutku?"Džejmi je obesio ramena, obazriv. „Aha, se am se."ćDženi se superiorno nasmešila.„Pa onda, ako je tvoja žena ovde - mogao bi kona no da mi kažeš kako se zove,č

Džejmi. kunem se da su ti maniri nikakvi - u svakom slu aju, da ti ona priredi takvuč zabavu - a to i te kako zaslužuješ, da dodam - da li misliš da bi mogao da izvršiš svoje supružni ke dužnosti nekoliko minuta kasnije?"č

Džejmi je upravo zinuo da nešto kaže, ali je iznenada zatvorio usta. Zurio je u svoju sestru tokom dugog trenutka, a onda mu se jedan kraj usana malo zakrivio.

„Zavisi", rekao je. Usta su mu se opet trgla. Sedeo je pognuto u fotelji, ali se sad uspravio, gledaju i je sa napola skepti nim izrazom mla eg brata koji sluša sestrineć č đ bajke, ose aju i da je preveliki da bi se udio, ali napola veruju i uprkos svojoj volji.ć ć č ć

„Zaista?", rekao je.Dženi se okrenula Ijanu. „Idi i donesi aršave, Ijane", naredila je.čDžejmi je podigao obe ruke u znak predaje. „Ne. Ne, verujem ti. Samo je re oč

tome kako se on ponašao posle..."Dženi se zavalila, opuštena u Ijanovoj blizini, sa sinom koji se pripijao koliko je to

njen poveliki stomak dozvoljavao, milosrdna u pobedi.„Pa, posle svega što je napolju rekao, teško je mogao pred sopstvenim ljudima

priznati da nije bio u stanju, zar ne? Morao je da izgleda kao da je u inio ono što ječ obe ao, je 1' tako? I", priznala je, „moram da kažem da je taj ovek bio vrloć č neprijatan u toj prilici; jeste me udario i pocepao mi ode u. Zapravo, napola me jeć onesvestio svojim pokušajima, a do vremena kada sam došla sebi i pristojno se pokrila, Englezi su otišli, odvode i tebe sa sobom."ć

Džejmi je ispustio dug uzdah i nakratko zažmurio. Njegove široke šake su mirovale na kolenima, a ja sam jednu poklopila nežnim stiskom. Uzeo je moju ruku i otvorio o i, upu uju i mi slabašan osmeh zahvalnosti pre nego što se opet okrenuoč ć ć sestri.

,,U redu", rekao je. „Ali ho u da znam, Dženi; da li si znala kada si otišla s njim dać te ne e povrediti?"ć

utala je na trenutak, ali je gledala postojano u lice svog brata, pa je na krajuĆ odmahnula glavom, uz mali osmeh na usnama.

Isturila je ruku da zaustavi Džejmijev protest, a obrve su joj se elegantno podigle poput galebovih krila. ,A ako je tvoj život prikladno menjati za moju ast, objasni mič zašto moju ast nije prikladno menjati za tvoj život?" Obrve su se skupile u namrštenič izraz, isti onakav kakav je stajao na licu njenog brata. „Ili mi ti to kažeš da ja ne mogu da volim tebe koliko ti voliš mene? Jer ako to pokušavaš, Džejmi Frejzeru, re ić u ti odmah da to nije istina!"ć

Džejmi je ve bio zinuo da odgovori, ali ga je ovakav završetak ostavio bezć odgovora. Naglo je zatvorio usta dok je njegova sestra nastavila da uve ava svojuć prednost.

„Jer te ja zaista volim, bez obzira na to što si toliko tvrdoglavi, priglupi neotesanko. I ne u da te vidim crknutog na drumu kraj mojih nogu samo zato što sić previše tvrdoglav da za epiš jednom u životu!"č

Plave o i su besno gledale u plave o i, bacaju i iskre na sve strane. Džejmi je sč č ć mukom progutao uvrede i mu io se da nade razuman odgovor. Izgledalo je da seč premišlja oko ne ega. Kona no je zategao ramena, pomiren s tim.č č

,,U redu onda, izvini", rekao je. „Nisam bio u pravu, i molim te za izvi- njenje."On i njegova sestra su sedeli zure i jedno u drugo u trenutku koji se ra- stegao,ć

ali šta god da je o ekivao od nje, do toga nije došlo. Ona ga je pomno zagledala,č grizu i usnu, ali nije rekla ništa. Na kraju je on postao nestrpljiv.ć

„Rekao sam da mi je žao! Šta još ho eš od mene?", zahtevao je. „Ho eš li da seć ć bacim na kolena pred tobom? Uradi u to ako moram, ali mi reci!"ć

Ona je polako odmahnula glavom, i dalje stiskaju i usnu zubima.ć„Ne", kona no se oglasila, „ne treba da se bacaš na kolena u svojoj ku i. Ali,č ć

ustani."Džejmi je ustao, a ona je spustila dete na dvosed i prešla sobu da stane pred

njega.„Skini košulju", naredila je.„Ne u!"ćIstrgla je kraj košulje iz kilta i prešla na dugmad. Pod uslovom da se ne posluži

silom, bilo je jasno da e ili on poslušati ili e ga ona skinuti. uvaju i onoliko ponosać ć Č ć koliko je mogao, odmakao se od nje i stisnutih usana sklonio pomenuti komad ode e.ć

Obišla je oko njega i pregledala mu leda, a lice joj je pokazivalo isti neodre eniđ izraz koji sam videla da Džejmijevo poprima kada prikriva neko snažno ose anje.ć Klimnula je glavom, kao daje potvr eno nešto u šta je dugo sumnjala.đ

„Pa, ako si bio budala, Džejmi, izgleda da si platio za to." Nežno je spustila šaku na njegova leda, pokrivaju i najgadnije ožiljke.ć

„Izgleda kao da je bolelo."„Jeste."„Jesi li plakao?"Nehotice su mu se šake kraj tela skupile u pesnice. „Jesam!"Dženi je prošla okolo da ga gleda u lice, podignute šiljate brade i kosih o ijuč

raširenih i svetlih. „1 ja sam", tiho je rekla. „Svakog dana otkad su te odveli."Lica sa širokim obrazima su opet bila ogledalo onog drugog, ali je izraz na njima

bio takav da sam ustala i ne ujno prošla kroz kuhinjska vrata da ih ostavim nasamo.č Dok su se vrata zatvarala za mnom, videla sam kako Džejmi hvata za ruke svoju sestru i grlenim glasom joj govori nešto na gelskom. Ona mu je prišla u zagrljaj, i gruba svetla glava se sagnula ka tamnoj.

27Poslednji razlogZa ve erom smo jeli kao vukovi, a onda se povukli u veliku, dobro pro- vetrenu sobuč i spavali kao klade. Sunce bi bilo visoko u vreme kada smo ustali ujutru, sem što je nebo bilo prekriveno oblacima. Bilo mi je jasno da je kasno po vrevi u ku i, po svimć onima koji su veselo obavljali svoje poslove i po izazovnim aromama koje su dopirale uz stepenište.

Posle doru ka su se ljudi spremili da iza u, u posetu stanarima, da provereč đ ograde, popravljaju kola i uopšte da uživaju. Dok su zastajali u hodniku da navuku kapute, Ijan je primetio da Dženina velika korpa stoji na stolu ispod ogledala.

„Ho eš li da ja donesem jabuka iz vo njaka, Dženi? To bi ti uštedelo hodanje akć ć č do onde."

„Dobra ideja", rekao je Džejmi, odmeravaju i pogledom pozamašno se- strinoć telo. „Ne želimo da nam se srušiš na putu."

„Sruši u ja tebe tu gde stojiš, Džejmi Frejzeru", uzvratila je, hladnokrvno drže ić ć kaput Ijanu da se uvu e u njega. „Budi koristan za promenu, i odnesi ovog malogč davolka napolje. G a Kruk je u perionici; možeš tamo da ga ostaviš." Mrdnula jeđ nogom i odvojila malog Džejmija koji joj se držao za suknju i monotono pevušio „gore, gore".

Njegov ujak je poslušno zgrabio davolka oko struka i digao ga naopa ke, na štač je usledila zadovoljna cika. „Ah", zadovoljno je uzdahnula Dženi, savijaju i se da uć ogledalu sa zlatnim okvirom proveri kako izgleda. Navlažila je prst i zagladila obrve, a onda dovršila zakop avanje dugmadi oko vrata. „Lepo je završiti obla enje a da tič č se niko ne ka i za suknju i mota oko nogu. Nekim danima jedva da do klozeta odemč sama ili izgovorim jednu re enicu a da ne budem prekinuta."č

Obrazi su joj se blago zarumeneli, a tamna kosa je sijala prema plavoj svili njene haljine. Ijan joj se nasmešio, tople braon o i su svetlucale ka njenoj rascvaloj prilici.č

„Pa, ima eš vremena da razgovaraš sa Kler, možda", predložio je. Namić gnuo je ka meni. „O ekujem da ima fine manire da sluša, ali, za ime Boga, nemoj da jojč recituješ one svoje pesme, ili e biti na narednoj ko iji za Lonć č don pre nego što se Džejmi i ja vratimo."

Dženi je pucnula prstima pod njegovim nosom, neuznemirena ovim za- dirkivanjem.

„Nisam baš zabrinuta, ove e. Nikakva ko ija ne ide pre slede eg aprila, ač č č ć ra unam da e se do tada navi i na nas. Podi sad; Džejmi eka."č ć ć č

Kako su muškarci otišli za svojim poslovima, Dženi i ja smo dan provele u gostinskoj sobi, ona šiju i, a ja namotavaja i ostatke prediva i razvrstavaju i bojenuć ć ć svilu.

Naizgled prijateljski nastrojene, obilazile smo jedna drugu oprezno u razgovoru; posmatraju i se me usobno kraji kom oka. Džejmijeva sestra, Džejmijeva žena;ć đ č Džejmi je bio centralna ta ka, i bez pominjanja, oko koje su se vrtele naše misli.č

Njihovo zajedni ko detinjstvo ih je vezivalo za ve ita vremena, kao potku ič č osnovu iste tkanine, ali je njeno tkanje popustilo, usled odsustvovanja i sumnji enja,č a potom braka. Ijanova nit je bila prisutna u njihovom tkanju od po etka, a moja ječ nova. Kako e se novo zatezanje uklopiti u to tkanje, jedna nit protiv druge?ć

Naš razgovor je tekao nemarnim tokovima, ali su se neizre ene re i jasno uleč č č ispod.

„Ti si sama vodila ku u ovde otkad ti je majka umrla?"ć„Oh, da. Otkad mi je bilo deset godina."

Ja sam ga pazila i volela kada je bio de ak. Šta eš ti u initi sa ovekom u ijemč ć č č č sam nastajanju ja pomogla?

„Džejmi kaže da si izuzetno dobar iscelitelj."„Sredila sam mu rame kada smo se prvi put sreli."Da, sposobna sam, i ljubazna. Brinu u o njemu.ć„ ula sam da ste se ven ali na brzinu."Č čDa li si se udala za mog brata zbog njegove zemlje i novca?„Da, vrlo brzo se odigralo. Nisam znala ak ni Džejmijevo pravo prezime do sameč

ceremonije."Nisam znala da je gospodar ovog mesta; za njega sam se mogla udati samo

zbog njega samog.I tako je to išlo celog jutra, tokom lakog ru ka, i kroz popodnevne sate, dok smoč

neobavezno razmenjivale nevažne pri e, deli e informacija, mišljenja,č ćmale i neodlu ne šale, odmeravaju i jedna drugu. Žena koja je vodila velikoč ć doma instvo od svoje desete godine, koja je upravljala imanjem od smrti svog oca ić nestanka svog brata, nije bila neko koga je bilo lako proceniti. Pitala sam se šta li misli o meni, ali je izgleda bila sposobna koliko i njen brat da sakrije misli kada to ho e.ć

Kada je sat nad ognjištem po eo da otkucava pet, Dženi je zevnula i istegla se, ač komad ode e koji je krpila kliznuo je niz oblinu njenog stomaka na pod.ć

Nespretno je pošla da ga dohvati, ali sam ja kleknula kraj nje.„Ne, ja u."ć„Hvala ti... Kler." Njeno prvo koriš enje mog imena propratio je stidljiv osmeh, i jać

sam uzvratila smeškom.Pre nego što smo mogle da se vratimo našem razgovoru, omeo nas je dolazak

gde Kruk, doma ice, koja je proturila dugi nos u gostinsku sobu i zabrinuto seć raspitala da li smo videli malog Džejmija.

Dženi je odložila svoje šivenje i uzdahnula.„Opet je zbrisao, je 1' tako? Ne brini, Lizi. Najverovatnije je otišao sa tatom ili

ujakom. Oti i emo da pogledamo, je 1' da, Kler? Mogla bih da udahnem maloć ć vazduha pre ve ere."č

Teško se digla na noge i pritisnula rukama kod bubrega. Zaje ala je i kiselo mi seč osmehnula.

„Tri nedelje, približno. Ne mogu da do ekam."čHodale smo polako po zemljištu, Dženi je pokazivala pivaru i kapelu,

objašnjavaju i istorijat imanja, i kada su pojedini delovi sazidani.ćKada smo se približile ošku golubarnika, ule smo glasove iz senice.ć č„Tamo je, mala ništarija!", uzviknula je Dženi. „Sa ekaj da mi padne šaka!"č„Stani malo." Položila sam šaku na njenu mišicu, prepoznaju i dublji glas koji seć

uo pored de akovog.č č„Ne brini zbog toga, ove e", govorio je Džejmijev glas. „Nau i eš. To je maloč č č ć

teško, zar ne, kada ti doka ne seže dalje od pupka?"Izvirila sam glavom iza oška i našla ga kako sedi na panju za cepanje drva,ć

zauzet razgovorom sa svojim imenjakom, koji se muški borio sa naborima svog odela.

„Sta to radiš s detetom?", oprezno sam se raspitala.„U im mladog Džejmsa finoj veštini da ne piša sebi po stopalima", objasnio je.č

„To izgleda kao nešto najmanje što bi ujak mogao da u ini za njega."čPodigla sam jednu obrvu. „Lako je pri ati. Izgleda da najmanje što bi ujak mogaoč

da u ini jeste da mu pokaže."č

On se nacerio. „Pa, imali smo poneku prakti nu demonstraciju. Mada nam seč poslednji put desio mali incident." Optužuju e je pogledao sestri a koji je uzvratioć ć istim takvim pogledom. „Ne gledaj u mene', rekao je de aku. „Ti si za sve kriv. Rekaoč sam ti da ne mrdaš."

„Ahm", siivo je rekla Dženi, gledaju i na isti na in brata i svog sina. Manji Džejmić č je na to odgovorio povla e i prednji deo odela preko glave, ali se ve i, neometen,č ć ć veselo cerio i ustao, tresu i prašinu s pantalona. Položio je šaku na pokrivenu glavuć svog sestri a, pa okrenuo de a i a prema ku i.ć č č ć ć

„'Za sve postoji razlog'," citirao je, ,,'i vreme za svaku svrhu pod kapom nebeskom?' Prvo radimo, mali Džejmse, a onda se peremo. A zatim je — bogu hvala - vreme za ve eru."č* * *

Pošto su najhitnije stvari obavljene, Džejmi je narednog popodneva odvojio vremena da mi pokaže ku u. Sazidana 1702, bila je zaista moderna za to vreme, sać inovacijama kao što su porcelanske pe i za zagrevanje, i velika pe nica od opekeć ć ugra ena u kuhinjski zid, tako da se hleb više nije pekao u žaru na ognjištu. Pođ hodniku u prizemlju, stepeništu i salonu bile su oka ene slike. Ponegde je to bioč pastoralni pejzaž, ili studija neke životinje, ali su ve inom bile slike lanova porodice ić č njihovih ro aka.đ

Zastala sam pred slikom Dženi kao mlade devojke. Sedela je na zidu vrta, sa bršljanom crvenog liš a iza nje. Poredan pred njom po vrhu zida bio je itav nizć č ptica; vrapci, drozd, ševa, ak i fazan, koji su se gurali i borili za poč ziciju pred nasmejanom gospodaricom. To nije bilo nimalo nalik slikama sa formalnim poziranjem, gde vas jedan ili drugi predak gledaju iz rama besno kao da ih kragna davi.

„To je naslikala moja majka", rekao je Džejmi, zapažaju i moju zaintereso-ć vanost. „Uradila je dosta onih na stepeništu, ali su ovde samo dve njene. Njoj je ta uvek bila najdraža." Veliki, tupi prst je nežno dotakao površinu platna, prate i linijuć bršljana sa crvenim liš em. „To su bile Dženine pripitomljene ptice. Kad god bi seć našla neka ptica koja hramlje ili joj je krilo slomljeno, onaj ko ju je našao doneo bi je ovamo, i ona bi je danima le ila, i nau ila je dač čjoj jede iz ruke. Ova ovde me uvek podse ala na Ijana." Prst je lupnuo iznad fazana,ć krila raširenih radi ravnoteže, kako gleda svoju gazdaricu tamnim, zadivljenim o ima.č

„Užasan si, Džejmi", rekla sam, smeju i se. „Ima li neka tvoja?"ć,,Oh, da." Odveo me je do naspramnog zida, pored prozora.Ridokosi, u tartan obu eni de aci su ozbiljno piljili iz rama, sede i na ogromnomč č ć

psu za lov na jelene. To mora da su Nairn, Brenov deda, Džejmi i njegov stariji brat Vili, koji je umro od velikih boginja kada je imao jedanaest godina. Džejmi nije imao više od dve godine kada je to naslikano, pomislila sam; stajao je medu kolenima starijeg brata, jedne ruke položene na glavu psa.

Džejmi mi je ispri ao za Vilija tokom našeg putovanja iz zamka, jedne no i krajč ć vatre u dnu usamljene doline. Prisetila sam se male zmije, izdeljane od trešnjevog drveta, koju je izvadio iz torbice da mi je pokaže.

„Vili mi ju je dao za peti rodendan", rekao je tada, prstom nežno miluju i vijugaveć šare. Bila je to smešna mala zmija, umetni ki prikaz migoljenja zmije, sa glavomč okrenutom unazad da virne preko onog mesta na kom bi joj bilo rame, da zmije imaju ramena.

Džejmi mi je pružio mali drveni predmet, a ja sam ga znatiželjno prevr- nula.„Sta je ovo urezano s donje strane? S-o-n-i. Soni?"

„To sam ja", kazao je Džejmi, savijaju i glavu kao da se malo postideo. „To jeć nekakvo ime od milja, izvedeno od mog drugog imena, Aleksander. Tako me je Vili zvao."

Lica na slici bila su vrlo sli na; sva deca Frejzera imaju taj otvoreni pogled kojič vas ika da o njima imate lošije mišljenje nego što ga imaju oni sami o sebi. Nač ovom portretu su, me utim, Džejmijevi obrazi bili su okrugli kao u bebe, a nos pr ast,đ ć dok su snažne kosti njegovog brata najavljivale budu eg muškarca, najava koja seć izjalovila.

„Da li si ga voleo?", tiho sam upitala, spustivši šaku na njegovu ruku. On je klimnuo glavom, gledaju i daleko u plamen ognjišta.ć

,,Oh, da", rekao je uz slabašan osmeh. „Bio je pet godina stariji od mene, i mislio sam da je Bog, ili bar Hrist. Obi no sam ga svuda pratio; ili bar svuda gde me je onč puštao."

Okrenuo se i odšetao prema policama za knjige. Žele i da ga ostavim maloć nasamo, ustala sam i zagledala se kroz prozor.

Sa ove strane ku e kroz kišu sam nejasno videla obrise stenovitog, travomć prekrivenog brda u daljini. Ono me je podsetilo na vilinsko brdo gde sam zakora ilač kroz raspuknuti kamen i pojavila se iz ze ije jazbine. Pre svega šest meseci. Mada ječ izgledalo kao da se desilo vrlo davno.

Džejmi je prišao i stao kraj mene blizu prozora. Zure i odsutno u kišu koja seć razmahala, rekao je, „Postojao je još jedan razlog. Onaj najvažniji."

„Razlog?", glupo sam rekla.„Zbog kojeg sam se oženio tobom.">yA to je?" Ne znam šta sam o ekivala da kaže, možda još neko otkri e oč ć

iš ašenim zbivanjima u njegovoj porodici. Ono što je rekao bilo je još ve i šok, nač ć svoj na in.č

„Jer sam te želeo." Okrenuo se od prozora da pogleda u mene. „Više nego što sam ikada išta želeo u svom životu", tiho je dodao.

Nastavila sam da zurim u njega, zabezeknuta. Šta god da sam o ekivala, niječ bilo ovo. Vide i da sam zinula, lagano je nastavio. „Kada sam upitao aleta kakoć ć znaš koja je žena prava, rekao mi je da, kada tome dode vreme, ne u biti uć nedoumici. I nisam. Kada sam se probudio u mraku ispod onog drveta na putu ka Leohu, sa tobom koja si mi sedela na grudima, psuju i me što smrtno krvarim, rekaoć sam sebi, 'Džejmi Frejzeru, i pored toga što vidiš kako izgleda, i pored toga što je teška ko tovarni konj, ovo je prava žena'."

Krenula sam prema njemu, a on je uzmakao, brzo govore i. „Rekao sam sebi,ć 'Zakrpila te dvaput za isto toliko sati, mom e; pošto je život nas Maken- zija onakavč kakav je, ne bi bilo loše ven ati se ženom koja može da sredi rane i namestič polomljene kosti.' I rekao sam sebi, 'Džejmi, mom e, ako je njen dodir tako lep nač klju nja i, pomisli na šta li li i nešto niže'..."č č č

Pobegao je oko stolice. „Naravno, pomislio sam da su to možda samo posledice toga što sam etiri meseca proveo u manastiru, lišen prijatnosti ženskog društva, alič je onda došlo ono zajedni ko jahanje po mraku" - zastao je da teatralno uzdahne,č spretno izmi u i mom pokušaju da ga zgrabim za rukav - „sa tim divnim širokimč ć dupetom uglavljenim medu moje butine" — sagnuo se kada sam zamahnula ka njegovom levom uvu i odmakao se bo no, tako da se niski sto i našao medu namač č ć - ,,i sa tom glavom tvrdom ko kamen koja me lupkala po grudima" - mali metalni ukras mu se odbio od glave i zveckaju i pao na pod - „rekao sam sebi..."ć

U tom asu se ve toliko smejao da je morao da grabi dah izme u reč ć đ enica.č „Džejmi... rekao sam... i pored toga što je ona Sasenah kurva... sa

jezikom kao u guje... sa onakvim dupetom... što je važno ako ima 1... lice kao u o... o... ovce?"

Spretno sam ga saplela i spustila mu se na stomak sa oba kolena kada je pao na pod sa treskom koji je uzdrmao ku u.ć

„Ho eš da mi kažeš da si se sa mnom oženio iz ljubavi?", insistirala sam. On jeć podigao obrve, mu e i se da udahne.č ć

„Zar nisam... upravo... to rekao?"Grabe i me oko ramena jednom rukom, zaronio je drugom pod moju suknju ić

krenuo da me nemilosrdno štipa po onom delu tela koji je upravo nahvalio.Vra aju i se da pokupi korpu sa priborom za vez, Dženi se uvukla u tom asu ić ć č

stajala je raspoloženo gledaju i svog brata. „A šta li si ti to namerio, mladi Džejmi,ć mom e moj?", raspitivala se podigavši obrvu.č

„Vodim ljubav sa svojom ženom", dahtao je, bez daha zbog kikotanja i koškanja.„Pa, mogao bi da na eš i prikladnije mesto za to", rekla je, podižu i iđ ć

drugu obrvu. „Od poda e ti ostati iverje u dupetu."ć* * *

Ako je Lalibroh bio mirno mesto, bio je i vrlo živo. Svi u njemu kao da bi živnuli istog asa kad se oglasi petao, i farma bi se tada uzmuvala i uskomeč šala kao komplikovan satni mehanizam sve do zalaska sunca, kada bi jedan po jedan zup anici i to kici mehanizma po eli da otpadaju, kotrljaju i se u mrak da potražeč č č ć ve eru i krevet, tek da bi se kao magijom izjutra pojavili na ispravnim mestima.č

Izgledalo je da je u inak svakog muškarca, žene i deteta bio neophodan da bič ovo mesto funkcionisalo, pa mi nije bilo jasno kako je uspelo da opstane poslednjih godina bez svog gospodara. Sada su ne samo Džejmijeve ruke, ve i moje, bileć zaposlene u potpunosti. Po prvi put sam razumela one oštre škotske primedbe protiv besposlenosti koja mi je izgledala kao nešto gotovo nevažno pre - ili posle, kako se ve posmatra. Dokonost bi izgledala ne samo kao znak moralnog propadanja, već ć kao uvreda prirodnom poretku stvari.

Bilo je trenutaka, naravno. Onih kratkih intervala koji su prebrzo prolazili, kada je izgledalo kao da se sve zaustavilo, i da postojanje balansira u savršenoj ta ki, kaoč trenutak smene mraka i svetla, kada vas okružuju oba i nijedno u isti mah.

Uživala sam u takvom momentu uve e drugog ili tre eg dana po našem dolaskuč ć na farmu. Sede i na ogradi iza ku e, videla sam zlatasta polja do ivice stene izać ć kule, i rešetke od drve a na udaljenoj strani prevoja, kako prelaze u crnu podć bisernim sjajem neba. inilo se kao da su svi objekti podjednako udaljeni, pošto suČ se njihove duge senke gubile u sumraku.

Vazduh je bio prohladan sa tra kom nadolaze ih mrazeva, pa sam pomič ć slila da moram uskoro da udem, mada sam oklevala da ostavim nepomi nu lepotu ovogč mesta. Nisam bila svesna da mi se Džejmi približava sve dok teške krajeve ogrta ač nije stavio oko mojih ramena. Nisam shvatala koliko je hladno dok nisam osetila prijatnu toplotu debele vune.

Džejmijeve ruke su me obavile zajedno sa ogrta em, i ja sam se pripila unazadč uz njega, pomalo drhte i.ć

„Video sam iz ku e da drhtiš", rekao je, uzimaju i moje šake u svoje. „Zaka i ešć ć č ć prehladu ako se ne pripaziš."

,,A šta je s tobom?" Izvila sam se da pogledam u njega. Uprkos sve hladnijem vazduhu, izgledalo je da mu je sasvim udobno samo u košulji i kiltu, tako da mu je samo nos malo pocrveneo pokazuju i da ovo nije jedna od najtoplijih proletnjihć ve eri.č

„Ah, pa, ja sam naviknut na to. Škoti nemaju tako retku krv kao vi plavo- nosi Južnjaci." Podigao mi je bradu i poljubio me u nos, smeše i se. Uhvatila sam ga zać uši i nagnula naniže.

To je trajalo dovoljno dugo da su nam se temperature izjedna ile do treč nutka kada me je pustio, i topla krv mi je pevušila u ušima kada sam se zavalila, balansiraju i na pre agi ograde. Vetar je duvao meni s leda, zabacuju i mić č ć pramenove kose na lice. On ih je sklonio s mojih ramena, šire i prstima ko- vrdžaveć pramenove u stranu, tako da je zalaze e sunce svetlucalo kroz njih.ć

„Izgledaš kao da imaš auru, kada je svetio tako iza tebe", nežno je rekao. ,An eođ krunisan zlatom."

„1 ti", tiho sam odgovorila, prate i rub njegove brade gde je ilibarsko svetioć ć svetlucalo sa iznikle brade. „Zašto mi nisi rekao ranije?"

Znao je na šta mislim. Jedna obrva se podigla i nasmešio se, pola lica mu je bilo obasjano blistavim suncem, a druga polovina je bila u senci.

„Pa, znao sam da ne želiš da se udaš za mene. Nisam imao želju da te optere ujem ili sebe napravim budalom govore i ti tada, kada je bilo jasno da ešć ć ć le i sa mnom samo da ispoštuješ zakletvu koju radije ne bi ni dala." Nasmešio se,ć zubi su se zabeleli u senci, preduhitrivši moj protest. „Prvi put, ako ništa drugo. Imam svoj ponos, ženo."

Pružila sam ruke i privukla ga, povla e i ga blizu tako da je stajao izme u mojihč ć đ nogu dok sam sedela na ogradi. Ose aju i malo zime na njegovoj koži, obavila samć ć noge fko njegovih butina i umotala ga krajevima ogrta a. Pod okriljem tkanine,č njegovefuke su se stegle oko mene, guraju i mi obraz uz umrljani batist njegoveć košulje.

„Ljubavi moja"> prošaputao je. ,,Oh, ljubavi moja. Toliko te želim."„To i nije isto, /-ar ne?", rekla sam. „Voleti i želeti, ho u da kažem."ćNasmejao se, pomalo promuklo. „Prokleto blizu, Sasenah, bar za mene." Mogla

sam da osetim snagu njegove žudnje, vrste i hitne. Iznenada se odč makao, sagao se i podigao me sa ograde.

„Kuda idemo?" Zaputili smo se od ku e, prema skupini šupa u senci brestova.ć„Da na emo plast sena."đ

28Poljupci i ga ećPostepeno sam našla sopstveno mesto u vo enju imanja. Pošto Dženi više nijeđ mogla da odlazi daleko do koliba napoli ara, to sam preuzela ja, ponekad u društvuč štalskog momka, a ponekad Džejmija ili Ijana. Nosila sam hranu i lekove sa sobom, pomagala bolesnima najbolje što sam znala, i davala predloge za unapre enjeđ zdravlja i higijene, koji su primani sa razli itim stepenom zahvalnosti.č

U samom Lalibrohu sam zavirivala po ku i i zemlji, trude i se da budem od koristić ć kad god mogu, naro ito u vrtu. Pored lepog ukrasnog vrta, gospoč darska ku a jeć imala malu baštu lekovitog bilja i ogromnu baštu za kuhinjske potrebe koja je davala repu, kupus i povr e.ć

Džejmi je bio svuda; u radnoj sobi sa finansijskim knjigama, u polju sa napoli arima, u štali sa Ijanom, nadokna uju i propušteno vreme. A u tome ima jošč đ ć ne ega sem obaveze i interesovanja, pomislila sam. Uskoro emo morati da odemo;č ć hteo je da stvari dovede u red tako da se nastave kada ode, dok se on — dok se mi - ne budemo mogli vratiti za stalno.

Znala sam da emo morati da odemo, a ipak sam se, okružena mirnom ku om ić ć zemljištem Lalibroha i veselim društvom Dženi, Ijana i malog Džejmija, ose ala kaoć da sam kona no stigla u svoj dom.č

Jednog jutra se posle doru ka Džejmi digao od stola, objavljuju i da mič ć sli da eć oti i sve do po etka doline, da vidi konja kog Martin Mak ima na prodaju.ć č

Dženi se okrenula od kredenca, skupljenih obrva.„Misliš li da je to bezbedno, Džejmi? Engleske patrole se pojavljuju po elomć

okrugu u poslednjih mesec dana."Slegao je ramenima, uzimaju i kaput sa stolice gde ga je ostavio.ć„Pazi u se."ć,,Oh, Džejmi", rekao je Ijan, stižu i sa naramkom drva za ognjište. „Hteo sam dać

te pitam - možeš li da po eš do vodenice ovog jutra? Džok je ju eđ čsvra ao da kaže da se nešto izmestilo kod vodeni nog to ka. Pogledao sam nać č č brzinu, ali ga on i ja zajedno nismo mogli namestiti. Mislim da se malo ubretađ zavuklo sa spoljne strane, ali je duboko pod vodom."

Lagano je trupnuo drvenom nogom, smeše i se meni.ć„Još mogu da hodam, Bogu hvala, i da jašem, ali ne mogu da plivam. Samo

treskam okolo i vrtim se u krug kao rakija za traženje vode."Džejmi je položio kaput na stolicu osmehnuvši se zbog opisa svog zeta.„1 nije tako loše, Ijane, ako ti pomaže da ne moraš jutro da provedeš u ledenoj

vodi. Aha, oti i u ja." Okrenuo se meni.ć ć„Ho eš li da podeš sa mnom, Sasenah? Lepo je jutro, a možeš da poneseš ić

svoju korpicu." Ironi no je namignuo prema ogromnoj vrbovoj košari koju samč koristila za skupljanje. „Idem da presvu em košulju. Vra am se za as." Otišao je kač ć č stepeništu i krenuo naviše kao atleta, grabe i po tri stepenika odjednom.ć

Ijan i ja smo razmenili osmehe. Ako je imalo žalio što su mu takva dostignu ać sada nedostupna, dobro je to skrivao ispod svog zadovoljstva što vidi Džejmija tako raspoloženog.

„Lepo je što se vratio", rekao je.„Samo bih volela da može da ostane", rekla sam, žale i.ćBlage sme e o i su se ispunile zabrinutoš u. „Ne idete valjda odmah?"đ č ćOdmahnula sam glavom. „Ne, ne odmah. Ali emo morati da odemo preć

snegova." Džejmi je rešio da nam je najbolje da odemo za Boli, sedišta klana Frejzer. Možda e njegov deda, lord Lovat, mo i da pomogne; ako ne, bar e mo ić ć ć ć da organizuje prelazak u Francusku.

Ijan je klimnuo, utešen. ,,Oh, da. Ali vam je ostalo još nekoliko nedelja."Bio je to divan vedar jesenji dan, sa vazduhom nalik jabukova i i nebom takoč

plavim da se možete udaviti u njemu. Hodali smo polako da bih mogla da potražim kasne cvetove divlje ruže ili cvasti dra a, nehajno askaju i.č ć ć

„Dan etvrti je slede e nedelje", napomenuo je Džejmi. „Ho e li tvoja novaČ ć ć haljina biti gotova do tada?"

„O ekujem da ho e. Zašto, je 1' to važna prilika?"č ćNasmešio mi se, uzimaju i korpu dok sam se saginjala da uberem dra .ć č,,Oh, na neki na in. Ništa nalik Kolamovim velikim zbivanjima, nesumč njivo, ali svi

napoli ari Lalibroha e do i da plate najamninu — i iskažu poč ć ć štovanje novoj Lejdi od Lalibroha."

„O ekujem da e biti iznena eni što si se oženio Engleskinjom."č ć đ„Rekao bih da ima nekoliko o eva koji bi mogli biti razora arani time; udvaraoč č

sam se ponekoj devojci ovde pre nego što su me uhapsili i odveli u Fort Vilijam."„Žališ li što se nisi oženio nekom lokalnom devojkom?", koketno sam upitala.„Ako misliš da u re i 'da', a stojiš tu i držiš nož u ruci", napomenuo je, „ondać ć

imaš lošije mišljenje o mom zdravom razumu nego što sam mislio."

Spustila sam nož za orezivanje koji sam ponela da njim kopam, ispružila ruke i stala da sa ekam. Kada me je kona no pustio, sagnula sam se da opet uzmem nož ič č rekla za ikavaju i ga, „Oduvek sam se udila kako to da si ostao nevin tako dugo.č ć č Da li su sve devojke u Lalibrohu ružne?"

„Ne", rekao je žmirkaju i ka jutarnjem suncu. „Uglavnom je moj otac bioć odgovoran za to. Šetali bismo poljima uve e, ponekad, on i ja, i pri ali o raznimč č stvarima. A kada sam dovoljno porastao da takve stvari postanu mogu nost, on mi jeć rekao da muškarac mora da bude odgovoran za svako seme koje poseje, jer je njegova dužnost da pazi na ženu i štiti je. I ako nisam spreman na to, onda nemam nikakvo pravo da ženu opteretim posledicama sopstvenih postupaka."

Bacio je pogled iza nas, prema ku i. I prema malom porodi nom groblju uzć č obronak kule, gde su mu roditelji sahranjeni.

„Rekao je da je najve a stvar u životu muškarca da legne sa ženom koju voli",ć tiho je rekao. Nasmešio mi se, njegove plave o i bile su iste kao nebo iznad. „Bio ječ u pravu."

Nežno sam mu dodirnula lice, prate i široki prelaz od obraza ka vilici.ć„Mada prili no strogo prema tebi, ako je o ekivao da tako dugo ekaš da seč č č

oženiš", kazala sam.Džejmi se nacerio dok mu je kilt landarao oko kolena na jesenjem ve- tru.„Pa, crkva zaista u i da je masturbacija greh, ali je moj otac rekao da on misli da,č

ako ve do e do izbora da li maltretirati sebe il' neku jadnu ženu, pristojan muškaracć đ može rešiti da se žrtvuje."

Kada sam prestala da se smejem, odmahnula sam glavom i rekla, „Ne. Ne, ne uć da pitam. Mada si ostao nevin."

„Striktno voljom Boga i mog oca, Sasenah. Mislim da i nisam mislio na mnogo drugog sem na devojke, negde od vremena kada sam napunio etrčnaest godina. Ali je to bilo u vreme kada sam poslat da pomažem Dugalu u Bina du."č

„Tamo nije bilo devojaka?", upitala sam. „Mislila sam da Dugal ima erke."ć ^„Aha, ima. etiri. Dve mlade i nisu neke lepotice, ali je najstarija bila vrlo lepaČ

devojka. Moli je bila godinu ili dve starija od mene. I ne baš polaskana mojom pažnjom, rekao bih. Umeo sam da zurim u nju preko stola za ve eč rom, a ona bi me gledala s visine i pitala da li imam katar? Jer ako ga imam, onda treba da odem u krevet, a ako nemam, vrlo bi cenila ako zatvorim usta, jer joj nije stalo da mi gleda krajnike dok jede."

„Sada po inje da mi bude jasno kako si ostao nevin", rekla sam, skupljač ju ić suknje da se popnem uz stepenik. „Iako sigurno nisu sve bile takve."

„Ne", rekao je zamišljeno, pružaju i mi ruku za stepenik. „Ne, nisu. Mo- linać mlada sestra, Tabita, bila je druželjubivija." Nasmešio se, prise aju i se.ć ć

„Tibi je bila prva devojka koju sam poljubio. Ili možda treba da kažem prva devojka koja je mene poljubila. Nosio sam dve kofe mleka da bih je odmenio, od štale do mlekare, sve vreme smišljaju i kako da je odvedem iza vrata, gde nije biloć mesta da pobegne, i da je tamo poljubim. Ali su mi ruke bile zauzete, a ona je morala da mi otvori vrata da pro em. Tako da sam ja završio iza vrata, a Tibi jeđ prišla do mene, uhvatila me za oba uva i poljubila. A i mleko sam prosuo", dodao je.

„Zvu i kao nezaboravno prvo iskustvo", rekla sam smeju i se.č ć„Sumnjam da sam ja njoj bio prvi", rekao je sa osmehom. „Znala je o tome mnogo

više od mene. Ali nismo stekli puno prakse; dan ili dva kasnije nas je njena majka uhvatila u ostavi. Mene je samo oštro pogledala i rekla je Tibi da ode i postavi sto za ve eru, ali mora da je Dugalu rekla za to."č

Ako je Dugal Makenzi požurio da se uvredi oko asti svoje sestre, mogla samč samo da zamislim šta je u inio kada je njegova erka bila u pitanju.č ć

„Drhtim ve od same pomisli", rekla sam cere i se.ć ć„1 ja", rekao je Džejmi, drhte i. Pogledao me je iskosa, deluju i stidljivo.ć ć„Ti sigurno znaš da mladi i ujutru, nekad se bude sa... pa, sa...", zacrveneoć

se.„Da, znam", rekla sam. „Kao i odrasli muškarci od dvadeset tri. Misliš da nisam

zapazila? Dovoljno esto si mi na to skretao pažnju."č„Mmmfm. Pa, Onog jutra nakon što nas je Tibina majka uhvatila, probudio sam

se u samo svitanje. Sanjao sam o njoj - o Tibi, ho u da kažem, neć0 njenoj majci — i nije me iznenadilo što sam osetio šaku na doki. Ono što jeste bilo iznena uju e bilo je da nije bila moja."đ ć

„Sigurno nije bila Tibina?"„Pa, ne, nije. Bila je njenog oca."„Dugalova? Kako...?"„Pa, razroga io sam se, a on mi se nasmešio, vrlo prijatno. Onda je seo na krevetč

i lepo smo malo pro askali, ujak i sestri , poo im i usvojeni sin. Rekao je koliko muć ć č je drago što sam tu, pošto on nema sopstvenog sina, i sve tako.1kako sam drag celoj njegovoj porodici, i svima. I kako bi mu bilo mrsko da smatra da se zloupotrebljavaju onako fina, nevina ose anja kakva njegova erka gaji premać ć meni, ali je njemu naravno drago što mi može verovati kao da sam njegov sopstveni sin."

„1 za sve vreme dok je on govorio a ja ležao tamo, držao je jednu ruku na svom nožu, a druga je bila na mojim finim mladim jajima. Pa sam govorio da, uja e, i ne,č uja e, a kada je otišao, umotao sam se u prekriva i sanjao o svinjama. I nisam opetč č poljubio neku devojku dok nisam napunio šesnaest godina i otišao u Leoh."

Pogledao je u mene, nasmešen. Kosa mu je bila zaka ena pozadi kožnimč kaiši em, ali su se kra i krajevi podigli na temenu kao i obi no, svetiucaj u i crveno ić ć č ć zlatno po svežem, istom vazduhu. Koža mu je potamnela u zlatnu bronzu tokomč našeg putovanja od Leoha i Kreg Na Dana, pa je izgledao kao jesenji list kada se veselo kovitla podignut vetrom.

šta je sa tobom, lepa moja Sasenah?", upitao je cere i se. „Da li si ti imala nekeć prije koje su ti dahtale za vratom, ili si bila stidljiva i nevina?"

„Malo manje od tebe", rekla sam zaobilazno. „Imala sam osam godina."„Isuse. Ko je bio sre ni momak?"ć„Sin zvani nog prevodioca. To je bilo u Egiptu. On je imao devet goč dina.",,Oh, pa, onda nisi ti kriva. Na stranputicu te je odveo stariji muškarac. I to

prokleti pagan, ni manje ni više."Sada nam se na vidiku pojavila vodenica, lepa kao za sliku, sa tamnocrvenim

bršljanom uz jedan žuti omalterisani zid, i kapcima otvorenim da ude svetio, uredna uprkos zelenoj farbi koja se ljuštila. Voda je veselo tekla nizbrdo ka dokonom vodeni nom to ku i dalje u jezerce. U jezercu je ak bilo i pataka, divlja patka ič č č plovka su zastale da se odmore na svom putu ka jugu.

„Pogledaj", rekla sam, zastaju i na vrhu brda, spuštaju i šaku na Džejmi- jevuć ć ruku da ga zaustavim. „Zar nije divna?"

„Prizor bi bio još lepši da se to ak okre e", odgovorio je prakti no. Zatim ječ ć č pogledao u mene i nasmešio se.

„Aha, Sasenah. Ovo je lepo mesto. Kupao sam se ovde kada sam bio de ak —č iza krivine reke postoji širok bazen."

Malo dalje nizbrdo, bazen je postao vidljiv kroz zastor vrba. A i de aci. Bilo ih ječ etvorica, zabavljali su se i prskali i vikali, svi goli kao od majke ro eni.č đ

„Brr", rekla sam, posmatraju i ih. Vreme je bilo lepo za jesen, ali je vazduhć dovoljno štipao da mi bude drago što sam ponela šal. „Krv mi se smrzava od samog pogleda na njih."

,,Oh?", kazao je Džejmi. „Da ti je onda zgrejem."Bacio je pogled prema de acima na reci, pa zakora io unazad u senku velikogč č

divljeg kestena. Stavio je ruke oko mog struka i privukao me kod sebe u senku.„Ti nisi bila prva devojka koju sam poljubio", tiho je rekao. ,Ali se zakli-

njem da eš biti poslednja." Pa je sagnuo glavu ka mom podignutom licu.ć* * *

Kada se vodeni ar pojavio iz svoje jazbine i kada smo se na brzinu upoč znali, povukla sam se do obale jezerca, dok je Džejmi nekoliko minuta slušao objašnjenje u emu je problem. Kada se mlinar vratio u vodenicu da pokuša da kamen pokreneč iznutra, Džejmi je stajao na tren, zure i u mra ne, zarasle dubine vodeni nogć č č jezerca. Kona no je slegao ramenima mire i se sa tim, pa po eo da se svla i.č ć č č

„To se ne može izbe i", objasnio mi je. „Ijan je u pravu; nešto se zaglavilo ispodć to ka. Mora u da odem dole i..." Zaustavio ga je moj uzdah, pa se okrenuo ka mestuč ć gde sam sedela na obali sa korpom.

„A šta tebi ne valja?", hteo je da zna. „Zar nikada ranije nisi videla muškarca u ga ama?"ć

„Ne... ne u... takvim!" Uspela sam da izgovorim, izborivši se sa mucanjem. O ekuju i mogu e ronjenje, obukao je ispod kilta kratak deo ode e neverovatneč ć ć ć starosti, koji je nekada morao biti od crvenog flanela, a sada zakrpljen zaslepljuju om raznolikoš u boja i tekstura. O igledno, ovaj par ga a je prvobitnoć ć č ć pripadao nekome ko je bio dvadesetak centimetara širi u struku od Džejmija. Nesigurno su mu visile sa kukova, nabiraju i se oko njegovog ravnog stomaka.ć

„Dedine?", naga ala sam, vdo neuspešno pokušavaju i da zagušim svojeđ ć kikotanje. „Ili babine?"

„O eve", hladno je rekao, gledaju i me s visoka. „Ne o ekuješ valjda da u plivatič ć č ć go kao jaje pred svojom ženom i napoli arima, zar ne?"č

Uz izvestan ponos je pokupio suvišnu tkaninu jednom rukom i zagazio u jezerce. Gaze i po vodi blizu to ka uhvatio je orijentaciju, a onda duboko udahnuo, izdigaoć č se i zaronio, i poslednje što sam od njega videla bile su kao balon naduvane crvene flanelske ga e. Vodeni ar, nadnet kroz prozor, bodrio ga je i dovikivao mu pravacć č svaki put kada je mokra glava izronila po vazduh.

Ivica jezerca je bila gusto obrasla vodenim biljkama, i tragala sam svojim štapom za kopanje za korenjem sleza i malim, finim liš em suri ice. Do pola sam napunilać č korpu kada sam ula u tivo kašljanje iza leda.č č

Bila je to jedna doista stara dama, ili je bar tako izgledala. Bila je oslonjena na glogov štap, umotana u ode u koju mora da je nosila dvadeset godina ranije, sadać preterano široku za njeno mršavo telo.

„Dobro vam jutro", rekla je, mlate i glavom kao špulnom. Nosila je uštirkanu beluć maramu koja joj je skrivala ve i deo kose, ali je nekoliko pramenova sede kose bojeć gvožda provirilo pored obraza koji su nalikovali sparušenoj jabuci.

„Dobro jutro", kazala sam i po ela da ustajem, ali je ona prišla nekoliko koraka ič spustila se kraj mene sa iznena uju om gracioznoš u. Nadala sam se da e mo iđ ć ć ć ć opet da ustane.

„Ja sam...", po ela sam, ali sam jedva zaustila kada me prekinula.č

„Vi ste nova lejdi, naravno. Ja sam g a Maknab - baka Maknab, tako me zovu,đ jer su i sve moje snaje gospo e Maknab." Pružila je mršavu ruku i povukla korpu kađ sebi da virne u nju.

„Koren sleza — ah, to je dobro protiv kašlja. Ali sigurno ne želiš da upotre- biš taj, devojko." Pipnula je malu sme u krtolu. „Izgleda kao koren ljiljana, ali nije to."đ

,yA šta jeste?", upitala sam.„Gujin jezik. Pojedi to, devojko, i kotrlja eš se po sobi sa petama iza glave."ć

Izvukla je krtolu iz korpe i bacila je da pljusne u jezerce. Privukla je košaru sebi u krilo i stru no ispremetala ostale biljke, dok sam ja gledala delom zabavljena, ač delom iznervirana. Na kraju ju je, zadovoljna, pružila nazad.

„Pa, nisi tako blesava za jednu Sasenah", primetila je. „Razlikuješ ranilist od mace, bar toliko. Pogledala je prema jezercu gde se nakratko pojavilaDžejmijeva glava, glatka kao u foke, pre nego što je opet nestala pod vodenicom. „Vidim da te gospodar nije oženio samo zbog lepog lica."

„Hvala vam", rekla sam, odabravši da to prihvatim kao kompliment. Pogled stare dame, oštar kao igla, bio je prikovan za srednji deo mog tela.

„Još nisi trudna?", raspitivala se. „Liš e maline, to je ono pravo. Potopi šaku njihć sa šipkom i popij to kad je mesec u porastu, od etvrti ka punom.čA kad spadne sa punog na polovinu, uzmi malo šimšira e da ispereš mate-č• »ncu.

,,Oh", rekla sam, „pa..."„Ima jedna usluga za koju treba da pitam gospodara", nastavljala je stara

dama. ,Ali pošto vidim da je sad zauzet, ispri a u tebi o tome."č ć,,U redu", neuverljivo sam se složila, ne vide i na ina kako da je spre- im.ć č č„Re je o mom unuku", kazala je, fiksiraju i me malim sivim o ima, koje su i poč ć č

veli ini i po sjaju podse ale na klikere. „O mom unuku Rabiju, zač ć pravo; imam ih šesnaest ukupno, a trojici je ime Robert, pa je jedan Bob, drugi je Rob, a malecki je Rabi."

„ estitam", pristojno sam rekla.Č„Ho u da gospodar uzme de ka za štalskog momka", nastavljala je.ć č„Pa, ja ne mogu da kažem..."„To je zbog njegovog oca, znaš", rekla je, naginju i se u poverenju. „Mada nikadć

nisam smatrala da ima nešto pogrešno u malo vrstine; poštedi štap i pokvari ešč ć dete, dovoljno sam esto to govorila, i dobri Bog zna dovoljno dobro da je su eno dač đ de aci budu tresnuti, ili ne bi svakog od njih ispunio punom vre om vragolija. Ali kadč ć dode do toga da dete leži na ognjištu, i kada na licu ima masnicu veli ine moje šake,č i to samo zbog toga što je uzeo poga u više sa tanjira, onda..."č

„Otac ga bije, ho ete da kažete?", upala sam.ćStara dama je klimnula glavom, zadovoljna mojom inteligencijom. „Nema sumnje.

Zar nisam upravo to pri ala?" Podigla je ruku. ,,E sad, da je to ono uobi ajeno,č č naravno da se ne bih uplitala. ovek prema svom sinu može da se ponaša kakoČ smatra da valja, ali... pa, Rabi mi je nekako najdraži. I nije de ko kriv što mu je otacč pijandura, mada je i za njegovu majku sramota da se kaže nešto takvo."

Podigla je opominju i prst kao štap. „Nije da i Ronaldov otac nije popio koju kapć previše s vremena na vreme. Ali nikad nije digao ruku ni na mene ni na decu — ne posle prve prilike, u svakom slu aju", dodala je zamišljeno.čIznenada mi je namignula, a mali obrazi su joj bili okrugli i vrsti kao letnje jabuke, pač sam videla da je morala biti vrlo živahna i lepa devojka u svoje vreme.

„Udario me je jednom", poverila mi se, ,,a ja sam dohvatila plotnu sa vatre i krunisala ga njom." Zaljuljala se od smeha. „Pomislila sam da sam ga sigurno ubila, pa sam zapomagala drže i njegovu glavu u krilu i misle i šta da radim, udovica sać ć dvoje dece koje treba hraniti? AT se oporavio", prozai no je rekla, ,,i nikad više niječ digao ruku ni na mene ni na decu. Rodila sam trinaestoro, znaš", ponosno je rekla. „1 odgajila desetoro."

„ estitam", rekla sam iskreno.Č„Liš e od mahne", kazala je, poverljivo spuštaju i šaku na moje koleno. „Zapamtić ć

dobro, devoj e, liš e od maline e to obaviti. A ako to ne završi poč ć ć sao, dodi da me posetiš, i napravi u ti gorko pi e od suncokretovog i tikvinog semena, sa svežimć ć ulupanim jajetom. To e odvu i seme tvog oveka pravo u matericu, znaš, i bi ešć ć č ć naduvena ko bundeva do Uskrsa."

Nakašljala sam se, pomalo crvena u licu. „Mmmfm. A vi ho ete da Džejmi, hm,ć gospodar ho u da kažem, uzme vašeg unuka kod sebe u ku u za štalskog momka,ć ć da biste ga sklonili od njegovog oca?"

,Aha, tako je. E sad, to ti je pametan mali radnik, takav je Rabi, pa gospodar ne eć biti..."

Lice stare gospode se sledilo nasred živog razgovora. Okrenula sam se da pogledam preko ramena, pa sam se i ja smrzla. Crveni mundiri. Dragoni, njih šestorica na konjima, pažljivo su se spuštali prema vodenici.

Iznena uju e prisebna, gda Maknab je ustala i opet sela na Džejmijevu ba enuđ ć č ode u, tako da su njene raširene suknje sve prekrile.ć

Za ulo se pljuskanje i eksplozivan udah iz jezerca iza mojih leda kada je Džejmič opet izronio. Bila sam uplašena da ga dozovem ili se pomerim, u strahu da ne privu em pažnju konjanika na jezerce, ali mi je iznenadna mrtva tišina iza meneč rekla da ih je video. Tišinu je razbila samo jedna re koja je putovala po površinič vode, izgovorena tiho ali iz duše.

„Merde", rekao je.Stara gospoda i ja smo sedele nepomi no, kamenih lica, posmatraju i vojč ć nike

kako dolaze niz brdo. U poslednjem asu, kada su skretali poslednjom krivinom okoč vodenice, ona se brzo okrenula ka meni i stavila ispravljeni prst preko svojih svenulih usana. Ja ne smem da govorim i dopustim im da uju da sam Engleskinja. Nisamč imala vremena ni da potvrdim klimanjem kada su se blatnjava kopita zaustavila na metar-dva.

„Dobro vam jutro, dame", rekao je predvodnik. Bio je to narednik ali, na moje zadovoljstvo, ne narednik Hokins. Brz pogled mi je rekao da nijedan ovek meduč njima nije od onih koje sam upoznala u Fort Vilijamu, pa sam malo popustila svoje stezanje korpe.

„Videli smo vodenicu odozgo", rekao je konjanik, ,,i pomislili da možda kupimo vre u brašna?" Naklonio se nekako izme u nas, ne znaju i kome da se obrati.ć đ ć

Gda Maknab je bila ledena, ali u tiva.č„Dobro jutro", rekla je, naginju i glavu. „Ah ako ste došli po brašno, plašim se dać

ete se razo arati. Vodeni ni to ak sada ne radi. Možda slede i put kada nai eteć č č č ć đ ovuda."

,,Oh? Šta nije u redu?" Narednik, nizak mlad ovek, sveže preplanuo, delo- vaoč je zainteresovano. Otišao je do ruba jezerca da pogleda to ak. Vodeni ar, koji ječ č izvirio iz mlina da prijavi svoje napredovanje sa kamenom, ugledao ga je i žurno nestao sa vidika.

Narednik je pozvao jednog od svojih ljudi. Kada se popeo, pokazao je drugom vojniku, a on se poslušno savio i dopustio naredniku da mu stane na le a. Kada seđ

izdužio, uspeo je da uhvati krov sa obe ruke, pa da se popne na slamu. Iako je stajao, jedva je mogao da dohvati rub velikog to ka. Ispružio je ruke i zaljuljao ga izč sve snage. Kada se sagnuo, kroz prozor je doviknuo vodeni aru da pokuša dač okrene vodeni ni kamen rukom.č

Snagom volje sam se borila da ne gledam ka dnu ustave. Nisam znala ta noč kako radi vodeni ni to ak da bih bila sigurna, ali sam se plašila da bi mogao dač č smrska sve u blizini potopljenog dela ako naglo popusti. O igledno taj strah nije bioč bez osnova, pošto je g a Maknab oštro rekla jednom od vojnika u blizini.đ

„Treba da pozoveš komandanta da si e, mom e. Ovo ne e valjati ni njemu niđ č ć vodenici. Ne treba se mešati u stvari koje ne razumeš."

,,Oh, nemate razloga za brigu, gospo", bezbrižno je odgovorio vojnik. „Otac narednika Silvera ima mlin u Hempširu. Sve što narednik ne zna o vodeni nimč to kovima stalo bi u moju cipelu."č

„Ne mogu da ga pomerim odozgo, a ta budala od mlinara izgleda uopšte ne razume engleski." Pogledao je u vrsti štap gde Maknab i kvrgave udove, a onda uč mene. „Možda bi mlada dama mogla da ode i kaže mu umesto mene?"

G a Maknab je zaštitni ki pružila ruku, hvataju i me za rukav.đ č ć„Mora ete da izvinite moju snaju, gospodine. Nešto joj je kvrcnulo u glavi kad jeć

rodila mrtvu bebu. Nije progovorila ni re više od godinu dana, jadna devojka. A ja neč smem da je ostavim ni na minut od straha da se ne baci u tu vodu zbog svoje tuge."

Potrudila sam se najbolje što mogu da izgledam kao da mi je nešto kvrcnulo u glavi, što i nije bilo teško u onakvom raspoloženju.

Poru nik je delovao zbunjeno. ,,Oh", rekao je. „Pa...", otišao je do ruba jezerca ič namršteno gledao u vodu. Izgledao je isto kao Džejmi sat ranije, o igledno iz istogč razloga.

„Ne može se izbe i, Kolinse", rekao je starom vojniku. „Mora u da odem dole ić ć vidim šta ga drži." Skinuo je svoj skerletni mundir i po eo da otkop ava manžetneč č košulje. Razmenila sam užasnute poglede sa gdom Maknab. Iako pod vodenicom možda ima dovoljno vazduha da se preživi, sigurno nema puno prostora za uspešno skrivanje.

Razmatrala sam, ne baš optimisti ki, šanse da izvedem uverljiv epilepti ni napad,č č kada je ogromni to ak iznenada zaškripao nad nama. Sa zvukom kao da neko ubijač drvo, veliki luk je iznenada napravio polukrug, zaglavio se na tren, a onda prešao u postojano okretanje, lopatice su veselo grabile svetlu- cavu vodu.

Narednik je prekinuo svoje svla enje, dive i se luku to ka.č ć č„Pogledaj to, Kolinse! Pitam se šta li je bilo zaglavljeno pod njim?"Kao u odgovor, nešto se pojavilo na vrhu to ka. Visilo je sa jedne lopatice,č

natopljena crvena tkanina se cedila. Lopatica je sada stigla do vode koja je grgoljila naniže, predmet se oslobodio, i nekadašnje ga e Džejmijevog oca su veli anstvoć č po ele da plutaju po vodi jezerca.č

Stariji vojnik ih je štapom izvadio, pokazuju i ih snebivljivo svom komanć diru, koji ih je skinuo sa štapa kao ovek prinu en da uhvati mrtvu ribu.č đ

„Hm", rekao je, kriti ki zagledaju i komad ode e. „Pitam se odakle li je, pobogu,č ć ć to stiglo? Mora da se uhvatilo oko osovine. Neverovatno da nešto takvo može da napravi toliki problem, zar ne, Kolinse?"

„Da, gospodine." Vojnik o ito nije smatrao da je na in rada nekog škotč č skog mlina baš mnogo zanimljiva stvar, ali je u tivo odgovorio.č

Pošto je jednom ili dvaput premetnuo ga e, narednik je slegao ramenima ić iskoristio ih da obriše ruke.

„Pristojan komad flanela", rekao je, cede i mokru tkaninu. „Posluži e zać ć glancanje konjske opreme, ako ništa drugo. Neka vrsta suvenira, eh, Kolinse?" I uz otmen naklon gdi Maknab i meni, okrenuo se svom konju.

Konjanici jedva da su zamakli preko prevoja brda kada je prskanje iz jezerca najavilo dizanje iz dubina vodenog patuljka koji živi tamo.

Bio je beskrvno beo, prošaran plavim kao kararski mermer, a zubi su mu toliko cvokotali da sam jedva razumela prvih nekoliko re i, koje su ina e bile na gelskom.č č

Gda Maknab nije imala problema da ih shvati, pa je zinula u udu. Ipak je uspelač da nekako zatvori usta i nakloni se ka gospodaru koji je izronio. Kada ju je ugledao, prekinuo je svoje napredovanje ka obali, dok mu je voda i dalje pristojno pokrivala kukove. Duboko je udahnuo, stežu i zube da zaustavi cvokotanje, i skinuo vodenuć travu sa ramena.

„G o Maknab", rekao je, klanjaju i se svojoj postarijoj stanarki.đ ć„Gospodine", odgovorila je, opet se klanjaju i. „Lep dan, zar ne?"ć,,Po-pomalo svež", kazao je, bacaju i pogled ka meni. Nemo no sam sleglać ć

ramenima.„Drago nam je da vas vidimo u vašem domu, gospodine, i nadamo se, momci i ja,

da ete se uskoro vratiti za stalno."ć„1 ja, gdo Maknab", u tivo je rekao Džejmi. Trgao je glavom ka meni, besnoč

gledaju i. Neodredeno sam se smeškala.ćStara dama je, ignorišu i ovu usputnu igru, skrstila kvrgave ruke u krilo ić

dostojanstveno se zavalila.„Ima jedna mala usluga za koju sam htela da vas zamolim, gospodaru", po elač

je, ,,a to je nešto što je veza..."„Bako Maknab", prekinuo ju je Džejmi, prete i prilaze i za pola koraka krozć ć

vodu, ,,šta god da želite, ja u to ispuniti. Pod uslovom da mi vratite košulju pre negoć što mi neki delovi tela otpadnu od hladno e."ć29Više iskrenostiU ve erima, kada se raspremi posle ve ere, obi no smo sedeli u salonu sa Dženi ič č č Ijanom, prijatno razgovaraju i o ovom i onom, ili slušaju i Dženine pri e.ć ć č

Ve eras je, me utim, bio moj red, i držala sam Dženi i Ijana zaokupljenim dokč đ sam im pri ala o g i Maknab i Crvenim mundirima.č đ

„Bog zna dovoljno dobro da je su eno da de aci budu tresnuti, ili ne bi svakog odđ č njih ispunio punom vre om vragolija." Moje imitiranje bake Maknab je srušilo ku u.ć ć

Dženi je suze od smeha obrisala iz o iju.č„Gospode, to je sasvim ta no. I ona to dobro zna. Koliko li je rodila, Ijane, osamč

de aka?"čIjan je klimnuo. „Aha, bar toliko. Ne mogu ni da se setim imena svima; izgledalo

je kao da je uvek poneki Maknab u blizini da se sa njim peca ili pliva, kada smo Džejmi i ja bili mla i."đ

„Odrasli ste zajedno?", upitala sam. Džejmi i Ijan su razmenili široke, sau esni keč č osmehe.

,,Oh, da, znamo se mi", rekao je Džejmi, smeju i se. „Ijanov otac je bio upravnikć Lalibroha, kao što je Ijan sada. U brojnim prilikama tokom svoje nepromišljene mladosti našao sam se stoje i laktom do lakta sa prisutnim g. Marejem, dok smoć objašnjavali mom ili njegovom ocu kako izgled esto vara ili, ako to ne pali, zaštoč okolnosti bitno menjaju stvar."

,A kada nije pomagalo ni to", rekao je Ijan, „zaticao sam sebe u istom tolikom broju prilika savijenog preko ograde zajedno sa prisutnim g. Frejzerom, slušaju i gać kako se dere ko magarac dok ekam svoj red."č

„Nikada", ozloje eno je odgovorio Džejmi. „Nikada se nisam drao."đ„Zovi ti to kako ho eš, Džejmi", odgovorio je njegov prijatelj, „ali si bio užasnoć

bu an."č„Obojica su se mogli uti miljama daleko", upala je Dženi. „1 ne samo njihovoč

dranje. Mogao si da uješ Džejmija kako se raspravlja sve vreme, sve do sameč ograde."

„Aha, trebao si da postaneš advokat, Džejmi. Mada ne znam zašto sam uvek tebe puštao da govoriš", rekao je Ijan odmahuju i glavom. „Uvek si nas uvaljivao uć još gore neprilike."

Džejmi se opet zasmejao. „Misliš na kulu?"„Da." Ijan se okrenuo ka meni, pokazuju i prema zapadu, gde se drevna kamenać

kula dizala iz brda iza ku e.ć„Tad je Džejmi održao jedan od svojih boljih govora, nema sumnje", rekao je

kolutaju i o ima. „Rekao je Brajanu da je necivilizovano koristiti fizi ku silu da bić č č tvoje stanovište prevladalo. Telesno kažnjavanje je varvarsko, kazao je, i pri tom prevazideno. Izlupati nekoga samo zato što je izveo neki in sa ijim se re-č čreperkusijama, tako je glasilo — sa ijim se reperkusijama ne slažeš niječ konstruktivan prilaz kažnjavanju..."

Dotle smo se ve svi smejali.ć„Da li je Brajan saslušao sve to?", upitala sam.,,Oh, jeste." Ijan je klimnuo. „Ja sam samo stajao tamo s Džejmijem, klimaju ić

svaki put kad zastane da udahne. Kada je Džejmiju kona no poč nestalo re i, njegovč otac se malko nakašljao i rekao 'Razumem'. Zatim se okrenuo i nakratko pogledao kroz prozor, mašu i kaišem i klimaju i glavom, kao da razmišlja. Mi smo stajali tamo,ć ć laktom uz lakat kao što Džejmi re e, znoje i se. Kona no se Brajan okrenuo i rekaoč ć č nam da ga pratimo do štale."

„Dao je svakom po metlu, etku i kofu, i pokazao nam u pravcu kule", kazao ječ Džejmi, preuzimaju i pri u. „Rekao je da sam ga uverio u svoje gledište, pa seć č odlu io za 'konstruktivniju formu kazne."č

Ijan je polako zakolutao o ima, kao da pogledom prati grubo kamenje kuleč naviše.

„Kula se diže dvadeset metara od tla", rekao mi je, ,,i ima deset metara u pre niku, sa tri sprata." Ispustio je uzdah. „O istili smo je od vrha do dna", rekaoč č je, ,,i izribali od dna do vrha. Trajalo je pet dana, a ja mogu da namiri- šem trulu zobenu slamu kad se nakašljem, i dan danas."

,A ti si pokušao da me ubiješ tre eg dana", kazao je Džejmi, „jer sam nas u toć uvalio." Oprezno je opipao glavu. „Imao sam gadnu posekotinu iznad uva, tamo gde si me zviznuo metlom."

,,Oh, pa", opušteno je rekao Ijan, „to je bilo kad si mi slomio nos po drugi put, pa smo kvit."

„Pouzdaj se u nekog Mareja da e voditi ra unicu", rekao je Džejmi odć č mahuju ić glavom.

„ ekaj da vidimo", rekla sam, broje i na prste. „Prema tebi, Frejzeri su tvrdoglavi,Č ć Kembeli su podmukli, Makenziji šarmantni ali prepredeni, a Gre- jami glupi. Koja je Marejima istaknuta karakteristika?"

„Ne možeš na njih ra unati u borbi", kazali su Džejmi i Ijan u glas, a onda seč zasmejali.

„A možeš", rekao je Džejmi kada se oporavio, „samo da se nadaš da su sa tvoje strane." I obojica su opet krenula da se dave od smeha.

Dženi je odmahnula glavom prema mužu i bratu.,A niste još ni po eli s vinom", rekla je. Spustila je pribor za šivenje i digla se nač

noge. „Po i sa mnom, Kler; pogleda emo da li je gda Kruk napravila neki kola kojiđ ć č ide uz porto."* * *

Dok smo se vra ale niz hodnik etvrt sata kasnije sa posluženjem na po-ć č služavnicima, ula sam Ijana kako kaže, „Onda ti ne e smetati, Džejmi?"č ć

„Sta da mi smeta?"„Sto smo se ven ali bez tvoje saglasnosti — ja i Dženi, ho u da kažem."č ćUsledilo je kratko frktanje sa dvoseda po kome se Džejmi pružio, podigavši noge

na jastu e. „Pošto vam nisam rekao gde sam, a niste znali ni kada u se vratiti - akoč ć se uopšte vratim - teško mogu da vam zamerim što niste sa ekali."č

Mogla sam Ijana da vidim iz profila, kako se naginje preko korpe s drvima. Njegovo duga ko, dobro udno lice bilo je malo namršteno.č ć

„Pa, nisam mislio da tako treba, naro ito jer sam ja bogalj..."čZa ulo se još ja e frktanje.č č„Dženi nije mogla da nade boljeg muža, i da si izgubio i obe noge i obe ruke",

grubo je rekao Džejmi. Ijanova bleda koža je malo pocrvenela od po- sramljenosti. Džejmi se nakašljao i spustio noge sa jastu eta, saginju i se da dohvati komadič ć ć drveta za potpalu koji je ispao iz korpe.

„Kako ste se uopšte ven ali ako se imaju u vidu svi skrupuli?", upitao je, a jedanč ugao usana mu se iskrivio naviše.

„Pobogu, ove e", protestovao je Ijan, „zar misliš da sam se ja išta pitao u tome?č č Protiv nekog od Frejzera?" Odmahnuo je glavom, smeše i se prijać telju.

„Došla je do mene u polje jednog dana dok sam pokušavao da popravim kola kojima je spao to ak. Ispuzao sam, sav blatnjav, i zatekao je kako stoji tamo kaoč žbun pokriven leptirima. Odmerila me je pogledom i rekla..." Zastao je i po ešao seč po glavi. „Pa, ne znam ta no šta je rekla, ali je završilo time što me je poljubila, bezč obzira na ono blato, i rekla, 'Dobro, onda, ven- a emo se na Sv. Martina." Raširio ječ ć ruke u komi noj rezignaciji. „Još sam objašnjavao zašto to ne možemo da uradimoč kada sam se našao pred popom, govore i, 'Uzimam tebe, Dženet'... i zaklinju i se nać ć puno vrlo neverovatnih stvari."

Džejmi se zaljuljao od smeha.„Aha, znam taj ose aj", rekao je. „Od toga se ose aš nekako prazno, zarć ć

ne:Ijan se nasmešio, zaboravljaju i na sram. „Itekako. I dalje imam taj ose aj, znaš,ć ć

kada iznenada ugledam Dženi kako stoji prema suncu na brdu, ili kako drži malog Džejmija ne gledaju i u mene. Pogledam je i pomislim, 'Pobogu, ove e, ona neć č č može biti tvoja, ne zapravo.'„Odmahnuo je glavom i sme a kosa mu je pala nađ elo. ,,A onda se ona okrene i osmehne mi se..." Pogledao je u svog šuraka, cere ič ć

se.„Pa, znaš i sam. Vidim da je isto i sa tobom i tvojom Kler. Ona je... nešto

izuzetno, zar ne?"Džejmi je klimnuo glavom. Osmeh mu nije sišao s lica, ve se nekako promenio.ć„Aha", tiho je rekao. „Aha, takva je."

* * *

Uz porto i kola i e, Džejmi i Ijan su nastavili da se prise aju svog zajedč ć ć ni kogč detinjstva, a onda svojih o eva. Ijanov otac, Vilijam, umro je baš prošlog prole a,č ć ostavljaju i Ijana da sam vodi imanje.ć

„Se aš li se kada je tvoj otac naleteo na nas kod izvora, i naterao nas da po emoć đ s njim u kova nicu da popravimo kola za drva?"č

„Aha, i nije mogao da razume zašto se migoljimo i vrpoljimo..."„1 uporno te pitao da li treba da odeš u klozet..."Obojica su se previše smejali da bi mogli da dovrše pri u, pa sam pogleč dala u

Dženi.„Zabe", kratko je rekla. „Njih dvojica su imali po pet ili šest žaba u košuljama.",,Oh, Bože", kazao je Ijan. „Kada ti je jedna uspuzala uz vrat i isko ila ti iz košulječ

na kova ko ognjište, mislio sam da u umreti."č ć„Ne mogu da zamislim zašto mi otac nije zavrnuo šiju u nekoliko prilika", rekao je

Džejmi odmahuju i glavom. „ udo je da sam porastao."ć ČIjan je pogledao u svoje potomstvo, marljivo obuzeto redanjem drvenih kocki

jedne na drugu pored ognjišta. „Ne znam baš kako u u tome uspeti, kada dodeć vreme da bijem svog sina. Mislim... on je, pa, tako je malu Bespomo no je pokazaoć na snažnu malu priliku iji je nežni vrat bio pognut zbog zadatka.č

Džejmi je cini no odmerio svog imenjaka. „Aha, isti je davo kao ti ili ja, samo muč daj vremena. Na kraju krajeva, pretpostavljam da sam ak i ja nekada moraoč izgledati malo i nevino."

„Bio si vrlo slatka beba, Džejmi. Se am se kako sam stajala iznad tvoje kolevke.ć Nisi mogao imati više od dve godine, spavao si sa palcem u ustima, i mi smo se složili da nikad nismo videli lepšeg momka. Imao si debele zaobljene obraze i najsla e ride uvojke."đ

Lepi momak je poprimio interesantnu nijansu ruži aste, pa je ispraznio sok odč jabuke u jednom gutljaju, izbegavaju i moj pogled.ć

„Nije potrajalo dugo, istina", kazala je Dženi, bleskaju i belim zubima u blagoć zlobnom osmehu upu enom bratu. „Koliko si godina imao kada si dobio prve batine,ć Džejmi? Sedam?"

„Ne, osam", rekao je Džejmi, stavljaju i novu cepanicu na hrpu drva za potpaluć koja je tinjala. „Hriste, kako je bolelo. Dvanaest udaraca pravo preko dupeta, i nije nimalo popustio, od po etka do kraja. Nikada i nije." Seo je na svoje pete, trljaju ič ć nos savijenim prstima. Obrazi su mu se zažarili, a o i zasjale od naprezanja.č

„Kada se to jednom završilo, otac je malo izašao i seo na kamen dok se ja ne smirim. A kada sam prestao da zavijam i prešao na nekakvo šmrcanje, pozvao me je kod sebe. Kada sad mislim na to, mogu ta no da se setim šta je rekao. Možda toč možeš da primeniš na mladom Džejmiju, Ijane, kada do e vreme." Džejmi jeđ zažmurio, prise aju i se.ć ć

„Stavio me je me u kolena i naterao me da ga gledam u lice, pa kazao, 'Ovo jeđ prvi put, Džejmi. Mora u to da uradim opet, možda i sto puta pre nego što odrasteš uć oveka.' Nasmejao se malo i dodao, 'Moj otac mi je to uradio bar toliko puta, ali si tič

tvrdoglav i dr an kao što sam i ja bio'."č„Rekao je, 'Ponekad mogu da kažem da uživam da te izlupam, zavisno od toga

šta si uradio da to zaslužiš. Naj eš e ne. Ali u to uraditi i pored toga.č ć ćZato zapamti, mom e. Ako tvoja glava smisli neki nestašluk, guza e platiti za to.'č ć Zatim me je zagrlio i kazao, 'Ti si hrabar momak, Džejmi. Idi sada u ku u i pusti majcić da te teši.' Zinuo sam da nešto odgovorim na to, a on je mahnuo rukom da požurim, „Ne,.znam da tebi to nije potrebno, ali njoj jeste. Hajde sad.' Tako sam otišao majci koja mi je dala hleb namazan džemom."

Dženi je iznenada po ela da se smeje. „Upravo sam se setila", rekla je, „tata ječ imao obi aj da pri a onu pri u o tebi, Džejmi, o tome kako te lupao i šta ti je pri ao.č č č č Rekao je kada bi te posle poslao u ku u, ti bi došao do pola, a onda iznenada staoć da ga sa ekaš.č

„Kada bi stigao do tebe, ti bi pogledao gore u njega i kazao, 'Samo sam hteo da pitam, o e - jesi li uživao ovog puta?'č A kada bi rekao da nije, ti bi klimnuo i rekao, 'Dobro. Ni meni se nije baš dopalo'."

Svi smo se zajedno smejali ceo minut, a onda je Dženi podigla pogled u svog brata, odmahuju i glavom. „Voleo je da pri a tu pri u. Tata je uvek govorio da eš gać č č ć koštati glave, Džejmi."

„Aha", tiho je rekao. „Pa, i jesam, zar ne?"Dženi i Ijan su razmenili uplašene poglede, a ja sam gledala sebi u krilo, ne

znaju i šta da kažem. Na trenutak se nije uo nikakav zvuk sem pucketanja vatre.ć č Zatim je Dženi, uz brz pogled u Ijana, spustila ašu i dotakla koleno svog brata.č

„Džejmi", rekla je. „To nije bila tvoja krivica."On je podigao pogled i nasmešio se, pomalo turobno.„Ne? Pa ija jeste, onda?"čOna je duboko udahnula i kazala, „Moja."„Šta?" Zurio je u nju sasvim zapanjen.Ubledela je još više nego obi no, ali je ostala pribrana.č„Rekla sam da sam ja kriva koliko i ma ko drugi. Za... za ono što se desilo tebi,

Džejmi. I ocu."On je poklopio njenu šaku svojom i nežno je trljao.„Ne pri aj svašta, devojko", rekao je. „U inila si šta si u inila da pokušaš da meč č č

spaseš; u pravu si, da nisi otišla s Randalom, on bi me verovatno ubio ovde."Ona je prou avala lice svog brata, a mrštenje od zabrinutosti joj je naboč ralo elo.č„Ne, ne kajem se što sam primila Randala u ku u - ne bih ak i da je... pa, ne. Alić č

nije re o tome." Opet je duboko udahnula da se o eli i.č č č„Kada sam ga uvela, odvela sam ga do svoje sobe. Ja... nisam znala ta no štač

da o ekujem - nisam ranije... bila s muškarcem. On je, me utim, izgledao veomač đ nervozno, crven u licu kao da ni sam nije siguran, što mi je izgledalo udno. Gurnuoč me je na krevet, a onda je stajao tamo, trljaju i se. Prvo sam pomislila da sam muć stvarno nanela štetu kolenom, mada sam znala da nisam zapravo udarila tako jako." Boja joj se prikradala u obraze, i krišom je iskosa pogledala Ijana pre nego što je žurno pogled vratila na svoje krilo.

„Znala sam da on pokušava da... da se pripremi. Nisam nameravala da mu dopustim da zna da sam uplašena, pa sam sela na krevet i zurila u njega. Izgleda da ga je to razbesnelo, jer mi je naredio da se okrenem. A ja nisam htela, samo sam nastavila da zurim u njega."

Lice joj je poprimilo boju onih ruža blizu ku nog praga. „On se... raskopć ao, a ja...č pa, ja sam mu se smejala."

„Šta si uradila?", upitao je Džejmi, ne veruju i.ć„Smejala se. Mislim..." Njen pogled se prkosno ukrstio s pogledom njenog brata.

„Znala sam dovoljno dobro kako je muškarac gra en. Vi ala sam te golog dovoljnođ đ esto, a i Vilija i Ijana. Ali on..." Mali osmeh joj se pojavio na usnama, uprkos o itomč č

naporu da ga spre i. „On je izgledao tako smešno, sav crven u licu, fanati no seč č trljaju i, a opet samo napola..."ć

Ijan je ispustio neki zvuk kao da se guši i ona se ugrizla za usnu, ali je hrabro nastavila.

„Nije mu se dopalo što se smejem, i to mi je bilo jasno, pa sam se smejala još. Tada se bacio na mene i pokidao mi pola haljine. Ošamarila sam ga, a on me je tresnuo po vilici, dovoljno jako da vidim sve zvezde. Tada je malo zastenjao, kao da mu to pruža zadovoljstvo, i po eo da se penje u krevet kod mene. Ostalo mi ječ taman dovoljno razuma da se opet zasmejem. Podigla sam se na kolena i... i rugala mu se. Rekla sam mu da znam da on nije pravi muškarac, i da ne može sa ženama. Ja..."

Još više je pognula glavu, tako da su tamne kovrdže kliznule preko užarenih obraza. Govorila je veoma tiho, gotovo šapatom.

„Ja... raširila sam delove svoje ode e, i... zadirkivala sam ga dojkama. Rekla samć mu da znam da se plaši mene, jer nije opremljen da dodirne ženu, ve samo da seć zanima sa životinjama i de acima..."č

„Dženi", rekao je Džejmi, bespomo no odmahuju i glavom.ć ćPodigla je glavu da ga pogleda. „Pa, to sam uradila", kazala je. „To je bilo jedino

što sam uspela da smislim, i videla sam da je plavokos na glavi, ali je bilo o ito dač on... ne može biti. Pa sam se zapiljila u njegove pantalone iopet se zasmejala. A on je tada savio šake oko mog vrata, guše i me, pa samć udarila glavom o okvir kreveta, i... i kada sam se probudila on je ve otišao, i poveoć tebe sa sobom."

Suze su stajale u njenim lepim plavim o ima kada je zgrabila Džejmijeve šake.č„Džejmi, ho eš li da mi oprostiš? Da ga nisam tako razbesnela, znam da se ne bić

prema tebi poneo onako kako jeste, a onda je otac...",,Oh, Dženi, ljubavi, mo cridh, nemoj." Kle ao je pored nje, vukao njeno lice nač

svoje rame. Ijan je, s njene druge strane, izgledao kao da se skamenio.Džejmi ju je nežno ljuljao dok je jecala. „Psst, golubice mala. Postupila si kako

treba, Dženi. Nisi ti kriva, a možda ni ja." Pomilovao ju je po le ima.đ„Slušaj, mo cridh. On je došao ovamo da nanese štetu, po nare enju. I tu nije bilođ

važno koga e zate i ovde, ili šta smo ti ili ja uradili. On je hteo da izazove nevolje,ć ć da digne ceo kraj protiv Engleza, iz sopstvenih razloga - i razloga onog oveka kojič ga je unajmio."

Dženi je prestala da pla e i sela je uspravno, gledaju i ga zaprepaš eno.č ć ć„Da digne narod protiv Engleza? Ali zašto?"Džejmi je jednom rukom napravio nestrpljiv potez. „Da bi pronašao ljude koji bi

mogli da podrže princa Carlsa, ako do e do novog ustanka. Mada ja još ne znam sađ ije je strane Randalov poslodavac - da li želi da zna ko su prin evi sledbenici da bič č

mogao da ih posmatra, ili možda da im zapleni imovinu, ili on - Randalov poslodavac - i sam namerava da pode sa princom, pa ho e da se Hajlends digne i spremi zać ratovanje kada tome dode vreme. Ne mogu da znam, a to sada i nije važno." Dotakao je kosu svoje sestre, sklanjaju i joj je sa ela.ć č

„Jedino što je važno jeste da tebi nisu naudili i da sam ja kod ku e. Uskoro u seć ć vratiti za stalno, mo cridh. Obe avam."ć

Ona je podigla njegovu šaku sebi do lica i poljubila je, a lice joj je zra ilo.č Preturala je po džepu da nade maramicu i izduva nos. Zatim je pogledala u Ijana, i dalje sle enog kraj nje, sa pogledom koji je iskazivao povredenost i bes.đ

Nežno ga je dotakla po ramenu.„Misliš da sam trebala da ti kažem."On se nije ni pomerio, nastavio je da gleda u nju. „Aha", tiho je rekao. „Mislim."Spustila je maramicu u krilo i uhvatila ga za obe šake.

„Ijane, ove e, nisam ti rekla jer nisam htela da te izgubim. Moj brat nije bio tu, ač č ni otac. Nisam htela da izgubim krv iz svog srca. Jer si mi ti draži ak i od doma ič porodice, ljubavi." Uputila je nahereni osmeh Džejmiju. „A to govori puno."

Pogledala je Ijana u o i, preklinju i, i ja sam videla ljubav i povredeni ponos kakoč ć se bore za prevlast na njegovom licu. Džejmi se tada digao i dodirnuo me po ramenu. Sobu smo napustili tiho, ostavljaju i ih zajedno pred zamiru om vatrom.ć ć

No je bila vedra, i mese ina se obilno slivala kroz stare prozore. Ja nisam moglać č da zaspim, pa sam pomislila da svetio možda i Džejmija drži budnim; ležao je prili no mirno, ali sam po njegovom disanju znala da ne spava. Okreč nuo se na leda, i ula sam ga kako se jedva ujno kiko e.č č ć

„Sta je smešno?", tiho sam upitala.Okrenuo je glavu ka meni. ,,Oh, jesam li te probudio, Sasenah? Izvini. Samo sam

se prise ao nekih stvari."ć„Nisam spavala." Privukla sam se bliže. Krevet je o ito bio pravljen za vremenač

kada je cela porodica spavala zajedno na jednom dušeku; ogromni perjani dušek mora da je progutao sve što su uspele da naprave stotine gusaka, i snalaženje u njegovom prostranstvu bilo je nalik prelasku Alpa bez kompasa. „ ega si seČ prise ao?", pitala sam, kada sam kona no stigla do njega.ć č

,,Oh, stvari vezanih za mog oca, uglavnom. Onoga što je govorio."Savio je ruke pod glavu, zamišljeno zure i u debele zrake koji su presecali niskuć

tavanicu. „To je udno", rekao je, „dok je bio živ, nisam na te re i obrač č ao punoć pažnje. Ali otkad je umro, stvari koje mi je govorio imaju znatno ve i uticaj." Opet seć malo zasmejao. „Ono na šta sam mislio poslednji put kada me izudarao."

„Smešno je, zar ne?", kazala sam. „Da li ti je iko ikada rekao da imaš vrlo osoben ose aj za humor, Džejmi?" Lutala sam rukama ispod jorgana da bih našla njegovuć ruku, a onda sam odustala i vratila ih na mesto. On je po eo da me mazi po le ima, ič đ ja sam se sklup ala uz njega, tiho predu i od zadoč ć voljstva.

„Zar tebe stric nije tukao onda, kada je zatrebalo?", upitao je radoznalo. Pomislivši na to, prigušila sam smeh.

„Gospode, ne! Bio bi užasnut takvom pomišlju. Stric Lamb nije verovao u tu enječ dece — on je smatrao da njih treba ubedivati, kao odrasle." Džejmi je ispustio škotsku buku iz grla, iskazuju i prezir prema tako apsurdnoj ideji.ć

„To objašnjava nedostatke u tvom karakteru, nema sumnje", kazao je, tapšu i meć po zadnjici. „Nedovoljno discipline u mladosti."

„Kakve nedostatke u mom karakteru?", htela sam da znam. Mese ina ječ obasjavala dovoljno da vidim njegov osmeh.

„Želiš li da ti ih sve pobrojim?"„Ne." Zabola sam mu lakat u rebra. „Pri aj mi o svom ocu. Koliko godina si tadač

imao?", pitala sam.,,Oh, trinaest - možda etrnaest. Visok i mršav, sa pegicama. Ne mogu da seč

setim zašto sam dobio batine; u to vreme je to eš e bilo zbog ne eg što sam rekaoč ć č nego zbog ne eg što sam uradio. Se am se jedino da smo obojica klju ali od besač ć č zbog toga. To je bila jedna od prilika kada je uživao da me bije." Privukao me je do sebe i namestio bliže svom ramenu, obgrlivši me rukom. Milovala sam ravan stomak, igraju i se njegovim pupkom.ć

„Prekini s tim, to golica. Ho eš li da uješ ili ne eš?"ć č ć,,Oh, ho u da ujem. Sta emo da radimo ako ikada budemo imali dece - da seć č ć

ubedujemo s njima ili da ih bijemo?" Srce mi je malo ubrzalo od te pomisli, pomisli da nema znakova da e to ikada biti nešto više od akademć skog pitanja. Njegova šaka je zarobila moju, drže i je da miruje na njegovom stomaku.ć

„To je jednostavno. Ti ih ubeduj, a kada završiš ja u da ih izvedem i isprašim."ć„Mislila sam da voliš decu."„1 volim. Moj otac je voleo mene, kad nisam bio idiot. I dovoljno me je voleo da

ubije boga u meni kada jesam bio idiot."Prevrnula sam se na stomak. „U redu, onda. Pri aj mi o tome."čDžejmi je seo i razmestio jastuke udobnije pre nego što je opet legao na ruke

koje je savio pod glavu.„Pa, poslao me je do ograde, kao i obi no — uvek me je terao da ja odem prvi,č

da bih osetio pravu mešavinu straha i griže savesti dok ekam na njega, govorio je -č ali je bio toliko besan da je došao odmah za mnom. Ja sam bio povijen i primao batine, tada, stežu i zube i rešen da ne ispustim ni zvuk zbog toga - proklet bio akoć mu dopustim da vidi koliko boli. Zabijao sam prste u ogradu što sam ja e mogao -č dovoljno snažno da rascepim drvo - i ose aoćsam kako mi lice postaje crveno od zadržavanja daha." Uvukao je dubok dah, kao da ho e da nadoknadi propušteno, pa ga polako ispustio.ć

„Obi no sam znao kada e se završiti, ali ovog puta nije prestajalo. Jedva samč ć uspevao da usta držim zatvorena; stenjao sam pri svakom udarcu i ose ao samć kako mi suze kre u, koliko god da sam treptao, ali sam se borio za goli život." Bio jeć otkriven do pojasa, gotovo sijaju i na mese ini, prošaran sreć č brnim dla icama. Videlač sam kako mu puls bije odmah ispod grudne kosti, ravnomerno vibriranje pod samom mojom šakom.

„Ne znam koliko je trajalo", nastavio je. „Verovatno i nije bilo tako dugo, ali se meni vrlo oteglo. Kona no je zastao na tren i viknuo na mene. Bio je van sebe odč besa, a i ja sam bio toliko besan da nisam odmah ni razaznao šta je rekao, ali jesam malo kasnije.

„Urlao je 'Proklet da si, Džejmi! Zar ne možeš da drekneš? Sada si odrastao i ne mislim da te ikad više bijem, ali ho u jedan dobar vrisak od tebe, mom e, pre negoć č što prekinem, samo da bih pomislio da sam kona no na tebe ostavio nekakavč utisak!'" Džejmi se nasmejao, što je poremetilo ak i njegov puls.č

„To me je toliko uznemirilo da sam se uspravio, okrenuo ka njemu i dreknuo, 'Pa što to nisi odmah rekao, budalo stara! JAO'!!"

„Slede e ega sam bio svestan bilo je da sam na zemlji, a uši su mi zvonile ić č brada bolela, tamo gde me je zveknuo. Stajao je iznad mene dah u i, a kosa i bradać ć su mu se nakostrešile. Pružio je ruku, uhvatio me za šaku i podigao.

„Zatim me je potapšao po bradi i rekao, i dalje teško dišu i, „To ti je za ono što sić svog oca nazvao budalom. Možda je i istina, ah pokazuje odsustvo poštovanja. Hajde da se operemo za ve eru." I nikada me više nije udario. I dalje je vikao nač mene, ali sam vikao i ja na njega, i uglavnom je od tada to bilo nešto izme u dvađ muškarca."

Lagodno se nasmejao, a ja sam se smeškala u toplinu njegovog ramena.„Volela bih da sam upoznala tvog oca", rekla sam. „Ili je možda bolje što ne u",ć

kazala sam kada mi je nešto palo na pamet. „Možda mu se ne bi dopalo što si se oženio Engleskinjom."

Džejmi me privio bliže i navukao jorgan preko mojih golih ramena. „Pomislio bi da mi se najzad usadilo malo razuma." Pomilovao me po kosi. „Poštovao bi moj izbor, kakav god da je, ali ti" - okrenuo je glavu i nežno me poljubio u elo - „ti bi mu se vrloč dopala, moja Sasenah." A ja sam shvatila kolika je to po ast.č30Razgovori kraj ognjišta

Kakav god razdor da je Dženino otkri e napravilo izme u nje i Ijana, izgledalo je dać đ je saniran. Sedeli smo kratko posle ve ere u gostinskoj sobi naredne ve eri, Ijan ič č Džejmi su u uglu pri ali o farmerskim poč slovima u društvu bokala zovinog vina, dok je Dženi kona no odmarala nač te ene zglobove propevši ih na tvrdo jastu e. Ja samč č pokušavala da zapišem neke od recepata koje mi je preko ramena dobacivala dok smo završavale poslove tog dana, raspituju i se za detalje dok sam pisala.ć

TRETIRANJE OTOKA, naslovila sam jednu stranu.Tri gvozdena eksera potopiti nedelju dana u kiselo pivo. Dodati šaku kedrove strugotine, pustiti da se staloži. Kada strugotina potone na dno, mešavinaje spremna. Primeniti tri puta dnevno, po evši od prvog dana mese eve etvrti.č č č

VOŠTANE SVE E po injao je drugi list.Ć čOcediti med iz košnice. Ukloniti mrtve p ele koliko je mogu e. Rastopiti košč ć nicu sa malo vode u velikom kazanu. P ele, krila i ostale ne isto e pokupiti sa površineč č ć vode. Ocediti vodu, sipati ponovo. Mešati esto pola sata, a onda pustiti da seč slegne. Ocediti vodu, sa uvati je za zasladivanje. Pro istiti vodom još dvaput.č č

Ruka mi se zamorila, a nisam ni došla do pravljenja kalupa za sve e, uvić janja fitilja i vešanja sve a da se osuše.ć

„Dženi", pozvala sam, „koliko traje pravljenje sve a, ako se sve ura-ćV <S>>cuna?

Spustila je u krilo malu košulju koju je šila, razmišljaju i. „Pola dana da se sakupeć košnice, dva da se ocedi med - jedan ako je vru e - jedan dan za pre iš avanjeć č ć voska, sem ako ga je puno ili je vrlo prljav - tada dva. Pola dana da se naprave fitilji, jedan ili dva za kalupe, pola danaza topljenje voska, nalivanje u kalupe i vešanje da se suše. Recimo nedelju dana sveukupno."

Slabo svetio lampe i prštavo pero bili su više od onog sa im sam mogla da seč izborim posle napornog dana. Sela sam pored Dženi i divila se malom komadu ode e po kom je vezla gotovo nevidljivim bodovima.ć

Njen nabrekli stomak se iznenada izdigao jer se ono u njemu premestilo. Posmatrala sam, fascinirana. Nikada nisam bila duže blizu neke trudnice, i nisam shvatila koliko se aktivnosti odvija unutra.

„Ho eš li da to osetiš?", ponudila je Dženi, vide i kako zurim u njen stomak.ć ć„Pa..." Uzela je moju ruku i vrsto je spustila na svoj brežuljak.č„Upravo tu. Samo sa ekaj trenutak; ritnu e se opet uskoro. Ne vole kad ovakoč ć

ležiš na le ima, znaš. Od toga se uznemire i po inju da se vrpolje."đ čNema sumnje, iznena uju e snažan udarac mi je podigao ruku nekolikođ ć

centimetara.„O, Bože! Baš je jak!", uzviknula sam.„Aha." Dženi je ponosno potapšala svoj stomak. „Bi e lep, kao njegov brat ić

njegov tata." Nasmešila se preko Ijanu, ija je pažnja nakratko odlutala od podatakač o uzgoju konja do njegove žene i budu eg deteta.ć

„Ili ak i kao njegov beskorisni ri okosi ujak", dodala je, poja avaju i malo glas ič đ č ć uškaju i me.ć ć

„Hej?" Džejmi je podigao pogled, pošto mu je pažnja skrenuta sa ra uč nice. „Da li ste to pri ale o meni?"č

„Pitam se da li mu je pažnju privuklo ono 'ri okosi' ili ono 'beskorisni'," rekla mi jeđ Dženi upola glasa, opet me uškaju i.ć ć

Džejmiju je rekla slatkim glasom, „Ma ništa, mo cridh. Samo smo speku- lisale o mogu nostima da prinova ima tu nesre u da li i na svog ujaka."ć ć č

Pomenuti ujak se nacerio i prišao da sedne na jastu e, a Dženi je prijateljč ski sklonila noge, pa ih vratila njemu u krilo.

„Trljaj mi ih, Džejmi", molila je. „Bolje to radiš od Ijana."Uslišio je to, i Dženi se zavalila i blaženo zažmurila. Ispustila je malu košulju na

srednji deo svoje izbo ine, koja je nastavila da se izdiže u znak protesta. Džejmi ječ ushi eno posmatrao pokrete, baš kao i ja.ć

„Zar to nije neprijatno?", upitao je. „Da imaš nekoga ko ti se prevr e poć stomaku?"

Dženi je otvorila o i i napravila grimasu kada joj je duga nabreklina prešlač stomakom.

„Mmm. Ponekad ose am da mi je jetra crna i plava od tolikog šutiranja. Ali jeć naj eš e lep ose aj. To ti je kao..." Oklevala je, a onda se iscerila svom bratu.č ć ć „Teško je to opisati muškarcu, pošto nemaš prikladne organe. Mislim da ne mogu da ti opišem kako izgleda nositi bebu, nimalo više nego što mi ti možeš re i kakoć izgleda biti šutnut u jaja."

,,Oh, to mogu da ti kažem." Istog asa se presamitio, obujmivši se rukama, ič zakolutao o ima uz odvratno krkljanje.č

„Zar nije tako, Ijane?", upitao je, okre u i glavu ka tronošcu na kome se Ijanć ć smejao, sede i tako što je drvenu nogu propeo na ognjište.ć

Njegova sestra mu je pažljivo spustila stopalo na grudi i gurnula ga da ustane. ,,U redu onda, klovne. Ako je tako, drago mi je što ih nemam."

Dženi se ispravila i sklonila kosu iz o iju. „Ne, stvarno", zainteresovano je rekao,č „da li je samo re o tome da su organi druk iji? Možeš li to da opišeš Kler? Na krajuč č krajeva, ona je žena, mada još nije nosila bebu."

Dženi je pogledom odmerila moju dijafragmu, a ja sam još jednom osetila malu grižu savesti.

„Mmm, možda." Govorila je polako, razmišljaju i. „Ose aš se kao da ti je kožać ć svuda vrlo tanka. Ose aš sve što te dotakne, ak i trenje ode e o telo, i to ne samoć č ć po stomaku ve i po nogama i bokovima i dojkama." Ruke su joj nesvesno pošle kać njima nabiraju i batist pod svojim nabreklim okruglinama. „Njih ose aš da su teške ić ć pune... i vrlo su osetljive na samim vrhovima." Mali, zatupasti pal evi su polakoč kružili po dojkama i videla sam kako se bradavice izdižu pod tkaninom.

„1 naravno, ogromna si i trapava", Dženi se sumorno osmehnula, trljaju i ta kuć č na bedru gde se ranije tresnula o sto. „Zauzimaš više mesta nego što si navikla."

„Ovde, me utim", - njene šake su se zaštitni ki podigle na vrh stomaka - „ose ašđ č ć stvari najviše, naravno." Pomilovala je oblu izbo inu kao da miluje kožu svog deteta,č a ne sopstvenu. Ijanov pogled je pratio njene šake dok su prelazile od vrha do dna brdašca, neprestano poravnavaju i tkaninu.ć

,,U ranim danima to je pomalo nalik gasovima u stomaku", rekla je sme- ju i se.ć Nožnim prstima je bocnula stomak svog brata. „Upravo tu - kao da ti se mehuri ić komešaju po stomaku. Ali kasnije ose aš pokrete bebe, a to ti je kao kad ti ribać cimne udicu pa ode - nalik kratkom trzaju, ali pro e tako brzo da nisi sigurna da li siđ to osetila." Kao da protestuje zbog takvog opisa, njen nevidljivi kompanjon se promeškoljio, tako da joj se stomak izdigao sa jedne strane, a potom sa druge.

„Pretpostavljam da si sigurna, u ovom periodu", komentarisao je Džejmi, fascinirano prate i pokret.ć

,,Oh, da." Spustila je šaku na izbo inu, kao da ho e da je smiri. „Spavaju, znaš,č ć ponekad satima. Ponekad se plašiš da je umrla, kada dugo nema nikakvog pokreta. Tada pokušavaš da je probudiš" — rukom je naglo gurnula sa jedne strane, i istog asa bila nagra ena snažnim guranjem u suprotnom smeru - ,,i sre na si kada seč đ ć

opet rita. Ali nije re samo o bebi. Naduješ se svuda, pred kraj. Nije bolno... samo sič toliko zrela da ho eš da pukneš. Kao da treba da budeš dodirivana, vrlo lagano,ć svuda po telu." Dženi više nije gledala u mene. Pogled joj se sreo sa pogledom njenog muža i znala sam da više nije svesna ni mene ni svog brata. Postojala je nekakva atmosfera intimnosti izme u nje i Ijana, kao da je to neka esto pri anađ č č pri a, ali takva koja im nikada ne dosadi.č

Glas joj se sada utišao, a ruke su joj se opet popele do dojki, teških i atraktivnih ispod tanke ode e.ć

,A u poslednjih mesec dana ili malo više, mleko po inje da nadolazi. Ose- ašč ć kako se malo po malo popunjavaš, mal ice pri svakom pokretu deteta. I ondač iznenada, sve se ukruti i zaobli." Opet je obuhvatila svoj stomak. „Tada nema bola, samo ose aj da si bez daha, a zatim ti dojke bride kao da e da puknu ako ne buduć ć posisane." Zažmurila je i naslonila se pozadi, miluju i svoj ogromni stomak, iznova ić iznova, u ritmu kao da priziva aroliju. Meni je došlo, onako dok sam je posmatrala,č da, ako su ikada veštice postojale, Dženet Frejzer mora biti jedna od njih.

Zadimljeni vazduh je bio ispunjen transom po celoj sobi; onim ose anjem kojeć leži u korenu požude, užasno ežnjivom potrebom da se spaja, i stvara. Mogla samč da izbrojim svaku dlaku na Džejmijevom telu i ne pogledavši ga, i znala sam da je svaka nakostrešena.

Dženi je otvorila o i, tamne u senci, i nasmešila se svom mužu osmehom koji seč pretvorio u sporu, bogatu krivinu beskona nog obe anja.č ć

,,U poodmakloj trudno i, kada se beba mnogo mrda, ponekad imaš ose aj kaoć ć da je tvoj muškarac u tebi, kada dopre duboko i izlije se u tebe. Tada, onda kada to pulsiranje po ne duboko u tebi uskla eno s njegovim, na to li i, samo je mnogoč đ č ve e; zatalasa se svuda po zidovima tvoje materice i ispuni te celu. Tada se deteć umiri, i to je kao da si njega primila umesto toga."

Iznenada se okrenula prema meni, arolija je razbijena. „To je ono što oni želeč ponekad, znaš", tiho je rekla, smeškaju i se ka mojim o ima. „Žele da se vrate."ć č

Nešto kasnije je Dženi ustala, i uz kratak pogled ka Ijanu otplovila do vrata povla e i ga za sobom kao što sever privla i gvož e. Zastala je kod vrata da gač ć č đ sa eka i pogledala nazad u brata, koji je mirno sedeo kraj ognjišta.č

„Ti eš se pobrinuti za vatru, Džejmi?" Istegla se, povijaju i leda unazad, pa seć ć krivina njene ki me udno poklopila sa krivinom stomaka. Ijan je sač č vijenim prstima vrsto pritisnuo njena leda, pa pritisnuo kod korena ki me, od ega je zaje ala. Ač č č č

zatim su otišli.I ja sam se istegla, podižu i ruke, ose aju i prijatno zatezanje umornih miši a.ć ć ć ć

Džejmijeve ruke su se spustile niz moje bokove i zaustavile se na kukovima. Nagnula sam se pozadi ka njemu, povla e i mu ruke napred, zamišljaju i dač ć ć obuhvataju nežnu krivinu nero enog deteta.đ

Kada sam okrenula glavu da ga poljubim, spazila sam malu priliku sklup- anu uč uglu klupe.

„Vidi. Zaboravili su malog Džejmija." Mali de ak je obi no spavao na pomo nomč č ć ležaju u sobi svojih roditelja. Ve eras je zaspao kraj vatre dok smo sedeli pri aju i uzč č ć vino, ali se niko nije setio da ga odnese u krevet. Moj sopstveni Džejmi me okrenuo licem ka sebi, sklanjaju i mi kosu sa nosa.ć

„Dženi nikada ne zaboravlja ništa", rekao je. „O ekujem da njoj i Ijanu sada niječ baš stalo do društva." Šake su mu pošle ka kop i sa zadnje strane moje haljine.č „Ništa mu ne e faliti ni tu gde je."ć

,Ali šta ako se probudi?"

Njegove šake su u svom tumaranju stigle ispod sad labavog steznika. Džejmi je podigao jednu obrvu prema leže oj prilici svog malog sestri a.ć ć

,Aha, dobro. Mora e kad-tad da nau i svoj posao, zar ne? Ne želiš da budeć č neupu en kao što mu je ujak bio." Bacio je nekoliko jastuka na pod ispred vatre ić spustio se, povla e i me za sobom.č ć

Vatra je svetlucala po srebrnastim ožiljcima na njegovim le ima, kao da jeđ zapravo gvozdeni ovek, za šta sam ga jednom optužila, pa mu se metalno jezgroč providi kroz procepe krhke kože. Pratila sam tragove bi a jedan po jedan, i on ječ uzdrhtao od mog dodira.

„Da li misliš da je Dženi u pravu?", upitala sam kasnije. 'Da li muškarci stvarno ho e da se vrate unutra? Da li vas to navodi da nas volite"? Dah smeha mi jeć pomerio kosu pored uva.

„Pa, to mi obi no nije prvo na umu kada te odvedem u krevet, Sasenah. Dalekoč od toga. A opet..." Njegove šake su nežno obuhvatile moje dojke,a usne se skupile oko jedne bradavice. „Ne u da kažem ni da je to sasvim pogrešno.ć Ponekad... aha, ponekad bi bilo dobro na i se opet unutra, biti siguran i... zajedno.ć Znaju i da to ne možemo, pretpostavljam, navodi nas da ho emo da za nemo. Akoć ć č ne možemo da se vratimo mi sami, najbolje što možemo jeste da damo dragoceni poklon našim sinovima, bar za neko vreme..." Iznenada se stresao, kao pas koji otresa vodu sa krzna.

„Ne obra aj pažnju na mene, Sasenah", promrmljao je. „Postajem vrloć sentimentalan kada pijem zovino vino."31Dan etvrtiČZa ulo se tiho kucanje na vrata i Dženi je ušla, nose i presavijeni plavi komad ode eč ć ć preko jedne ruke i šešir u drugoj. Kriti ki je pogledala svog brata, pa klimnula.č

„Aha, košulja je dovoljno dobra. I izvadila sam ti najbolji kaput; proširio si se malo u ramenima otkad sam te poslednji put videla." Naherila je glavu, razmatraju i.ć „Napravio si odli an posao danas - bar do vrata. Sedi ovde, i pobrinu u se za tvojuč ć kosu." Pokazala je stoli icu kraj prozora.č

„Moju kosu? Šta fali mojoj kosi?", raspitivao se Džejmi, podižu i ruku da proveri.ć Porasla mu je skoro do ramena, pa ju je kao i obi no vezao kaiši em da mu ne ide uč ć lice.

Ne gube i vreme na razgovor, sestra ga je gurnula na stoli icu, odvezala kaiši ić č ć po ela žustro da ga etka etkama od kornja inog oklopa.č č č č

„Sta fali tvojoj kosi", retori ki je upitala. „Pa, sad. U njoj ima korova, za po etak."č č Pažljivo je iš upala mali sme i objekat sa njegove glave i spustila ga na sto i . „1č đ č ć komada hrastovog liš a. Gde si to bio ju e — riškao si ispod drve a kao krmak? Ić č ć imaš više kon i a nego oprano predivo..."č ć

„Jao!"„Budi miran, roy." Namrštena od koncentracije, uzela je etku i raspetljalač

zapetljanu kosu, ostavljaju i glatku, blistavu masu crvenkastosme e, bakarne,ć đ cimetne i zlatne, koje su zajedno svetlucale na jutarnjem suncu koje je do- piralo kroz prozor. Dženi ju je raširila u šakama, odmahuju i glavom nad njom.ć

„Ne mogu nikako da shvatim zašto dobri Bog tra i ovako dobru kosu nać muškarca", napomenula je. „Sli na je koži crvenog jelena na pojedinim mestima."č

„Predivna je, zar ne?", složila sam se. „Vidi, gde ju je sunce izbledelo na vrhovima, ima te divne plave pramenove." Objekat našeg divljenja nas je besno pogledao.

„Ako obe ne prestanete, obrija u glavu." Prete i je pružio ruku prema sto i u nać ć č ć kom je stajao brija . Njegova sestra, okretna uprkos ogromnoj izbo ini svoječ č trudno e, pružila je ruku i pljesnula ga etkom po šaci. On je ciknuo, a onda opetć č ciknuo kada mu je kosu povukla nazad.

„Miruj", naredila mu je. Po ela je da mu kosu razdvaja u tri debela prač mena. „Napravi u ti ljudsku pletenicu", zadovoljno je izjavila. „Ne u te puć ć stiti da naše napoli are obilaziš izgledaju i kao divljak."č ć

Džejmi je promrmljao nešto u znak pobune sebi u bradu, ali se prepustio uslugama svoje sestre. Spretno zavla e i zalutale komade tu i tamo, ona mu je kosuč ć uplela u pravilnu debelu pletenicu, zavla e i krajeve ispod i vrsto ih uvezuju ič ć č ć koncem. Zatim je ruku zavukla u džep, izvukla plavu srebrnu traku i trijumfalno je vezala.

„Eto!", rekla je. „Lepo, zar ne?" Okrenula se meni za potvrdu, i morala sam to da priznam. vrsto uvezana kosa je istakla oblik njegove glave i lepe obrise lica. ist iČ Č uredan, u snežnonobelom lanu i sivim pantalonama, bio je divna pojava.

„Naro ito traka", rekla sam, obuzdavaju i smeh. „Iste je boje kao njegoveč ćv »OCl.

Džejmi je pogledom sasekao sestru.„Ne", kratko je rekao. „Bez trake. Nije ovo Francuska, niti dvor nekog njihovog

kralja! Baš me briga i da je boje Devi inog ogrta a - bez traka, Dženet!"č č,,Oh, u redu, onda, cepidlako. Evo." Odvezala je traku i odmakla se.„Aha, posluži eš", zadovoljno je rekla. Zatim je pogled svojih prodornih plavihć

o iju okrenula na mene.č„Hm", rekla je, zamišljeno lupkaju i nogom.ćPošto sam došla manje ili više u dronjcima, bilo je nužno da mi se naprave dve

nove haljine u što kra em roku; jedna od doma eg platna za svakodnevnu upotrebu,ć ć i jedna od svile za važne prilike kao što je ova. Bolja u šivenju rana nego ode e,ć pomagala sam seku i i obeležavaju i, ah sam bila prinu ena da kroj i šivenjeć ć đ prepustim Dženi i g i Kruk.đ

Napravile su odli an posao, i svetložuta svila mi je pristajala na telu kao rukavica,č sa dubokim naborima preko ramena i raskošnom dugom suknjom pozadi. Nerado pristaju i na moje apsolutno odbijanje da nosim korset, ume- sto toga su genijalnoć oja ale gornji deo steznikom od kitove kosti koji su nemilosrdno skinule iz nekogč starog midera.

Dženin pogled je polako išao naviše od mojih stopala do glave, gde se zadržao. Uz uzdah, dohvatila je etku.č

„Ti tako e", kazala je.đSedela sam, crvena u Htu, izbegavaju i Džejmijev pogled, dok je ona pać žljivo

uklanjala gran ice i deli e hrastovog liš a iz mojih kovrdža, spuštaju i ih na sto ič ć ć ć č ć pored onih koje je upecala u kosi svog brata. Kona no je moja kosa bila o ešljana ič č pri vrš ena gore, pa je ona iz džepa izvadila ipkanu kapicu.č ć č

„Eto", rekla je pažljivo je pri vrš uju i povrh mojih naslaganih kovrdža. „Sve poč ć ć propisu. Izgledaš vrlo uvaženo, Kler."

Pretpostavila sam da to treba da predstavlja kompliment, pa sam promr- mljala nešto zahvalno.

„Imaš li ikakvog nakita?", upitala je Dženi.Odmahnula sam glavom. „Ne. Plašim se da nemam. Imala sam samo bisere koje

mi je Džemi dao za svadbu, i ovo..." Pošto sam iz Leoha otišla pod onakvim okolnostima, biseri mi nisu bili ni na kraj pameti.

,,Oh!", uzviknuo je Džejmi, koga je to iznenada podsetilo na nešto. Pogledao je u torbicu koja je ležala na sto i u, i trijumfalno izvukao nisku bisera.č ć

„Gde si njih pokupio, života ti?", zbunjeno sam pitala.„Murtag ih je doneo, rano jutros", odgovorio je. „Vratio se u Leoh tokom su enja iđ

uzeo sve što je mogao da ponese - misle i da e nam zatrebati ako zbrišemo. Tražioć ć nas je na putu ovamo, ali smo mi, naravno, prvo otišli do... do onog brda."

„Da li je on još ovde?", upitala sam.Džejmi je stao iza mene da mi zaka i ogrlicu.č,,Oh, jeste. Eno ga u prizemlju, jede sve živo po kuhinji i zavitlava gdu Kruk."Izuzev njegovih pesama, mali žilavi ovek je izgovorio sve zajedno trideseč tak re ič

tokom našeg poznanstva, i pomisao da on nekoga „zavitlava" bila je u neskladu s tim. Mora da se ose a kao kod ku e u Lalibrohu.ć ć

„Ko je Murtag?", upitala sam. „Ho u da kažem, da li vam je ro ak?"ć đDžejmi i Dženi su izgledali iznena eno.đ,,Oh, jeste", odgovorila je ona. Okrenula se svom bratu. „On je - šta, Džejmi - ujak

o evom sestri u iz drugog kolena?"č ć„Bratancu", ispravio ju je. „Nisi zapamtila? Stari Leo je imao dva sina, i onda..."Teatralno sam poklopila uši da to ne slušam. A to je izgleda podsetilo Dženi na

nešto, pošto je pljesnula rukama.„Min uše!", uzviknula je. „Mislim da imam jedne biserne koje e se taman slagatiđ ć

sa tom ogrlicom! Idem pravo po njih." Nestala je brzinom svetlosti.„Zašto te sestra zove Roj?", znatiželjno sam upitala, gledaju i ga kako zakop avać č

kragnu ispred ogledala. Imao je onaj uobi ajeni izraz oveka koji se bori sa smrtnimč č neprijateljem, uobi ajen medu svim muškarcima koji treba nešto da zakop aju ilič č zategnu kod vrata, ali je razdvojio usne da mi se nasmeši.

,,Oh, to. Nije to englesko ime Roj. To je ime od milja u gelskom; zbog boje moje kose. Re 'ruadh'zna i 'crveni'." Morao je da mi re izgovara slovo po slovo ič č č ponavlja nekoliko puta pre nego što sam uvidela neku razliku.

„Meni to zvu i isto, roj", rekla sam, odmahuju i glavom.č ćDžejmi je pokupio svoju torbicu i po eo da zavla i one udne sitnice koje suč č č

ispale kada je izvla io bisere. Kada je našao umršeni komad strune za pecanje,č prevrnuo je torbicu na krevet, istresaju i sve na gomilu. Po eo je da prebira po tome,ć č mukotrpno namotavaju i komade strune i kanapa, nalaze i pogubljene udice i vrstoć ć č ih zabijaju i u komad plute gde su obi no stajale. Ja sam prešla na krevet ić č pregledala sve to.

,,U životu nikada nisam videla toliko ubreta", napomenula sam. „Prava si avka,đ č Džejmi."

„Nije to ubre", rekao je, pogo en. „Sve to ima svoju namenu."đ đ„Pa, strune za pecanje i udice, da. I kanap za zamke. ak, da prihvatimo i to, iČ

pribor za punjenje pištolja i kuglice — nosiš pištolj povremeno. I mala zmija koju ti je dao Vili, to razumem. Ali kamen i i? I ljuštura puža? Komač ć di stakla? I..." Nadnelać sam se i zagledala u tamnu, upavu masu ne ega.č č

„Sta je to — nije valjda? Džejmi, zašto pobogu nosiš nožicu mrtve krtice u torbici?"

„Protiv reumatizma, naravno." Zgrabio je predmet meni ispred nosa i gurnuo ga nazad u kožu jazavca.

,,Oh, naravno", složila sam se, zainteresovano ga posmatraju i. Lice mu se maloć zacrvenelo od stida. „Mora da pali; nigde ne škripiš." Uzela sam malu Bibliju iz preostalog ubreta i prelistavala je dok je on pakovao ostatak svoje dragoceneđ opreme.

„Aleksander Vilijam Roderik Makgregor." Naglas sam pro itala ime na prvomč listu. „Rekao si da si njegov dužnik, Džejmi. Sta si time hteo da kažeš?"

,,Oh, to." Seo je pored mene na krevet, uzeo knjižicu od mene i nežno prelistavao stranice.

„Rekao sam ti da je pripadala zatvoreniku koji je umro u Fort Vilijamu, zar ne: ^„Jesi."„Ja nisam poznavao momka li no; umro je jedan mesec pre nego što sam jač

stigao tamo. Ali mi je doktor koji mi ju je dao pri ao o njemu, dok mi je le io leda.č č Mislim da je morao nekome da to ispri a, a nije mogao nikom iz garnizona." Zatvorioč je knjigu, ostavio je na kolenu i zagledao se kroz prozor u veselo oktobarsko sunce.

Aleks Makgregor, momak od nekih osamnaest godina, bio je uhapšen zbog raširenog prekršaja — krade stoke. Plavokos, miran momak, izgledalo je da e svojuć kaznu odslužiti i biti pušten bez incidenata. Nedelju dana pre njegovog puštanja, me utim, našli su ga obešenog u konjušnici.đ

„Nije bilo sumnje da je to sam u inio, rekao je doktor." Džejmi je pomič lovao korice male knjige, povla e i velikim palcem duž rikne. „1 doca nije baš rekao ono što je uč ć sebi mislio. Ali jeste rekao da je kapetan Randal imao mali privatni razgovor sa momkom nedelju dana pre toga."

Progutala sam, i iznenada mi je bilo hladno uprkos suncu.„1 ti misliš..."„Ne." Glas mu je bio tih i siguran. „Ja ne mislim. Ja znam, kao i doktor. I mogu

zamisliti da je narednik znao zasigurno, a to je razlog zašto je umro." Položio je šake na kolena, gledaju i dole u svoje duge prste. Velike, snažne i spretne; šake farmera,ć šake ratnika. Podigao je malu Bibliju i stavio je u svoju torbicu.

„Re i u ti ovo, mo duinne. Jednog dana e Džek Randal stradati od moje ruke. Ać ć ć kada bude mrtav, posla u knjigu nazad majci Aleksa Makgregora, sa porukom da jeć njen sin osve en."ć

Atmosferu napetosti je razbilo iznenadno pojavljivanje Dženi, sada blistave u plavoj svili i sopstvenoj ipkanoj bluzi, sa velikom kutijom od crvenog marokena.č

„Džejmi, Kuranovi su došli, i Vili Marej i Džefrijevi. Najbolje da sideš i opet doru kuješ sa njima — iznela sam sveže lepinje i usoljenu haringu, a g a Kruk pravič đ sveže kola e sa džemom."č

,,Oh, da, Kler, si i kada budeš spremna." Žurno ustaju i, zastao je dođ ć voljno dugo da me podigne radi kratkog ali temeljnog poljupca, pa je nestao.Njegovi koraci su otkloparali niz prvo stepenište, usporavaju i na drugom u smirenijić ritam prikladan za ulazak gospodara, kako se približio prizemlju.

Dženi se nasmešila za njim, a onda pažnju okrenula na mene. Spustila je kutiju na krevet i otvorila poklopac, pa se ukazala itava zbrka nakita i din- duva.č Iznenadilo me je što to vidim; nije li ilo na istu i urednu Dženi Marej ija ječ č č gvozdena ruka bez greške vodila funkcionisanje celog doma instva od svitanja doć sumraka.

Prošla je prstom kroz blistavi nered, a onda, kao da mi ita misli, podigla pogled ič nasmešila mi se.

„Uporno mislim da moram da razvrstam sve ovo jednog dana. Ali me, kada sam bila mala, majka puštala ponekad da rovarim po njenoj kutiji, i to je bilo kao da sam našla magi no blago — nikada nisam znala šta u slede e na i. Pretpostavljam dač ć ć ć sam mislila da bi, da je kutija bila uredna, magija nekako nestala. Otka eno, zar ne?"č

„Ne", rekla sam, uzvra aju i joj osmehom. „Ne, nije."ć ćPolako smo preturale po kutiji, drže i obožavane svaštarije etiri generać č cije žena.

„Ovo je pripadalo mojoj baki Frejzer", kazala je Dženi, podižu i srebrni broš. Imaoć je oblik polumeseca sa isprepletanom šarom, a usamljeni mali dijamant je sijao iznad vrha kao zvezda.

,A ovo..." Izvukla je tanak zlatni prsten, sa rubinom kog su okruživali brilijanti. „To je moj ven ani prsten. Ijan je potrošio polugodišnju platu na njega, mada sam muč rekla da je blesavo da to ini." Zaljubljeni izraz njenog lica je pokazivao da Ijan niječ bio nimalo blesav što je to u inio. Uglancala je kamen grudima svoje haljine i divilač mu se još jednom pre nego što ga je vratila u kutiju.

„Bi u sre na kada se beba rodi", kazala je, tapšu i svoju izbo inu uz grić ć ć č masu. „Prsti mi tako oti u izjutra da jedva mogu da vežem svoje u kure, da ne pominjemč č nošenje prstenja."

Spazila sam neobi an nemetalni sjaj u dubini kutije, pa sam pokazala. „Šta ječ to?"

,,Oh, ove", rekla je, opet zavla e i ruku u kutiju. „Nikada ih nisam nosila; neč ć pristaju mi. Ali bi ti mogla da ih nosiš - visoka si i otmena, kao moja majka. Bile su njene, znaš."

Bio je to par narukvica. Svaka je bila na injena od zakrivljene, gotovo kružneč kljove divlje svinje, ispolirane do dubokog sjaja slonova e, na ijim su krajevima bileč č srebrne kapice sa urezanim cvetnim ornamentima.

„Bože, predivne su! Nikada nisam videla nešto tako... tako divno varvar- sko."Dženi je to zabavljalo. „Aha, takve su. Neko ih je dao majci kao svadbeni poklon,

ali nikad nije htela da kaže ko. Moj ju je otac ponekad zadirkivao zbog njenog obožavaoca, ali nije htela da kaže ni njemu, samo se smeškala kao ma ka koja ječ pojela šlag za ve eru. Evo, probaj ih."č

Slonova a je bila hladna i teška na mojoj ruci. Nisam odolela, ve sam pogladilač ć tamnožutu površinu, zrnastu od starosti.

„Aha, slažu ti se", izjavila je Dženi. „1 idu sa tom žutom haljinom, pri tom.Evo i minduša - stavi ih pa da si emo."đ* * *

Murtag je sedeo za kuhinjskim stolom, marljivo jedu i šunku sa vrha svog noža.ć Prolaze i iza njega sa velikim tanjirom, gda Kruk se vešto sagnula i spustila tri vru eć ć poga ice na njegov tanjir, jedva zastaju i u hodu.č ć

Dženi je užurbano prolazila tamo i ovamo, pripremaju i i nadgledaju i. Zastaju ić ć ć na tren, virnula je preko Murtagovog ramena u njegov tanjir koji se brzo praznio.

„Ne ustru avaj se, ove e", napomenula je. „Ima još jedna svinja u oboru, nač č č kraju krajeva."

„Nije ti drago da nahraniš ro aka, je 1' tako?", upitao je, ne prestaju i sađ ć žvakanjem.

„Meni?" Dženi se podbo ila. „Pobogu, ne! Ma šta ima, tek si se etiri putač č poslužio. Gdo Kruk", okrenula se da pozove doma icu koja je odlazila, „kada završiteć s poga ama, spremite ovom izgladnelom oveku iniju gulaša da se najede. Neč č č želimo da nam se onesvestiš na pragu."

Kada je Murtag video mene kako stojim u dovratku, istog asa se zagušioč zalogajem šunke.

„Mmmfm", rekao je umesto pozdrava, nakon što mu je Dženi pomogla udaraju ić ga po le ima.đ

„1 meni je drago da vidim tebe", odgovorila sam, sedaju i naspram njega. „Usput,ć hvala."

„Mmfm?" Pitanje je zagušilo pola poga e, namazane medom.č„Što si mi doneo stvari iz zamka."

„Mmp." Odbacio je i pomisao na zahvaljivanje odmahivanjem koje je završilo dohvatanjem posude sa puterom.

„Doneo sam ti i komadi e biljaka i sli ne stvar ice", rekao je, trzaju i glavomć č č ć prema prozoru. „Tamo su u dvorištu, u mojim bisagama."

„Doneo si moju isceliteljsku torbu? To je divno!" Bila sam oduševljena. Neke od lekovitih biljaka su retke i zahtevaju dosta truda da se nadu i pripreme kako valja.

„Ali, kako si uspeo?", upitala sam. Kada sam se kona no oporavila od užasač onog su enja za vešti arenje, esto sam se pitala kako su stanovnici zađ č č mka primili moje naglo hapšenje i beg. „Nadam se da nisi imao problema."

,,Oh, ne." Revnosno je uzeo još jedan zalogaj, ali je natenane sa ekao da muč klizne niz grlo pre nego što je odgovorio.

„G a Fic ih je sklonila na stranu, nekako, i ve ih spakovala u kutiju. Ja sam prvođ ć otišao do nje, znaš, jer nisam bio siguran kako u biti do ekan."ć č

„Vrlo razumno. Ne uspevam da zamislim da bi gda Fic vrištala kada se pojaviš", složila sam se. Poga e su se nežno pušile na hladnom vazduhu, i mirisale božanski.č Dohvatila sam jednu, a teške narukvice od kljova su mi zveckale na zglavku. Videla sam Murtagov pogled na njima i namestila ih tako da može da pogleda izrezbarene srebrne završetke.

„Zar nisu divne?", kazala sam. „Dženi kaže da su pripadale njenoj majci."Murtag je oborio pogled na iniju gulaša koju mu je g a Kruk ne baš sve anoč đ č

tresnula pod nos.„Lepo ti stoje", promumlao je. Zatim je, iznenada se vra aju i na pretć ć hodnu temu,

rekao, „Ne, ne bi ona zvala upomo protiv mene. Dobro smo se poznavali Glenać Ficgibons i ja, nekad davno."

,,Oh, tvoja davno izgubljena ljubav, zar ne?", zadirkivala sam ga, uživaju i uć nespojivoj slici njega u ljubavnom zagrljaju pozamašne gde Fic.

Murtag me je hladno pogledao preko gulaša.„Grešiš, i bio bih ti zahvalan da se pristojno izražavaš kada govoriš o toj dami.

Njen muž je bio brat moje majke. I mnogo je tugovala za tobom, hteo sam da ti kažem."

Oborila sam pogled, postidena, i dohvatila med da prikrijem svoj stid. Kamena posuda je bila postavljena u lonac klju ale vode da bi se sadržina rastopila, i bila ječ prijatno topla na dodir.

„Izvini", rekla sam, razmazuju i slatku zlatnu te nost preko poga e, doć č č bro paze ić da je ne prospem. „Pitam se, znaš, kako se ose ala kada... kadać

nsam...

„Isprva nisu ni shvatili da te nema", prosto je rekao sitni ovek, ignorišu i moječ ć izvinjenje. „Kada nisi došla na ve eru, pomislili su da si možda ostala do kasno uč poljima i da si otišla bez obroka na spavanje; vrata su ti bila zaklju ana. A narednogč dana, kada se digla silna buka oko hvatanja gde Dankan, niko nije pomislio da traži tebe. Tebe nisu ni pominjali, samo nju, u vreme kada su novosti stigle, i u svem onom uzbu enju tebe niko nije ni tražio."đ

Zamišljeno sam klimnula. Nikome ne bih ni nedostajala, izuzev onih koji su tražili isceliteljski tretman; ve inu svog vremena sam provodila u Kolamo- voj bibliotecić kada je Džejmi bio odsutan.

„Šta je sa Kolamom?", upitala sam. Bilo je to više od puke znatiželje; da li je on to isplanirao, kako je Gilis mislila?

Murtag je slegao ramenima. Prešao je pogledom po stolu da vidi ima li još ne egč za jelo, o igledno ne nalaze i ništa po svom ukusu, pa se zavalio, zadovoljnoč ć skrstivši ruke preko stomaka.

„Kada je uo novosti iz sela, odmah je naredio da se kapije zatvore, i zabrač nio je svima iz zamka da idu dole, u strahu da ne bude zahva en metežom." Zavalio se jošć više, i odmeravao me pogledom.

„Gda Fic je mislila da te nade, drugog dana. Rekla je da je pitala sve sluškinje da li su te videle. Nijedna nije, ali je jedna od devojaka rekla da misli da si otišla do sela - možda si se tamo sklonila u neku ku u." Jedna od devojaka, pomislila sam cini no.ć č Ona jedna koja je prokleto dobro znala gde sam.

On je tiho podrignuo, ne trude i se da priguši zvuk.ć„ uo sam da je gda Fic tada prevrnula zamak naglava ke, i naterala Ko- lama daČ č

pošalje nekoga dole do sela, kada se uverila da se ne možeš nigde na i. A kada suć saznali šta se desilo..." Tra ak dobrog raspoloženja je osvetlio tamno lice.č

„Nije mi ispri ala sve, ali koliko razumem Njegov je život u inila još jadnijim negoč č obi no, zanovetaju i mu da pošalje ljude dole i oslobodi te oružanom silom — alič ć ništa nije vredelo, pošto ju je on ubedivao da je ve prekasno da on nešto uradi, i dać sada sve zavisi od istražitelja, i ovo i ono. Mora da je to vredelo videti", zamišljeno je rekao, „dva takva karaktera u me usobnom sukobu."đ

A na kraju, izgleda, nijedan nije ni trijumfovao niti se predao. Ned Gauen, sa advokatskim darom za kompromis, našao je srednje rešenje nude i da sam ode nać su enje, ne kao predstavnik gospodara, ve kao nezavisni advokat.đ ć

„Da li je ona mislila da mogu da budem veštica?", radoznalo sam pitala. Murtag je kratko frknuo.

„Tek treba da upoznam staru ženu koja veruje u veštice, a zapravo i mladu. Muškarci su ti koji misle da mora da postoji urokljivost i magija u ženama, iako je to samo prirodno stanje medu živim stvorovima."

„Po injem da uvi am zašto se nikada nisi ženio", kazala sam.č đ„Je 1' tako?" Naglo je odgurnuo stolicu i ustao, navla e i ogrta preko ramena.č ć č„Odoh ja. Prenesi moje pozdrave gospodaru", obratio se Dženi, koja se ponovo

pojavila iz hodnika, gde je pozdravljala napoli are. „On e biti zauzet, u to neč ć sumnjam."

Dženi mu je pružila veliku jutenu vre u vezanu u vor na kraju, koja je o itoć č č sadržavala dovoljno namirnica za celu nedelju.

„Evo mal ice za put do ku e", smeškaju i se. „Može da posluži bar dok neč ć ć zamakneš sa vidika."

On je vor vre e udobno smestio za svoj pojas i kratko klimnuo, kre u i kač ć ć ć vratima.

„Aha", rekao je, ,,a ako ne posluži, vide eš gavrane kako se skupljaju odć mah iza uspona, pa dodi i skupi moje kosti."

„Mnogo u koristi od njih imati", odgovorila je cini no, odmeravaju i njegovuć č ć koš atu priliku. „Videla sam zdravijeg mesa na metli."č

Murtagovo namrgo eno lice se nije promenilo, ali su mu i pored toga o i malođ č zablistale.

,,Oh, je 1' tako?", kazao je. „Pa, re i u ti nešto, devojko..." Glasovi su seć ć razlegali hodnikom, mešavina prijateljskih uvreda i rasprave koja se polako gubila odjekuju i hodnicima.ć

Ja sam ostala za stolom još trenutak duže, dokono miluju i toplu slonoć va uč narukvica Elen Makenzi. Kada su u daljini tresnula vrata, otrgla sam sei ustala da zauzmem svoje mesto Lejdi od Lalibroha.

* * *I ina e prili no prometno mesto, na Dan etvrti je gospodarska ku a prostoč č Č ć

vrvela od aktivnosti. Napoli ari su dolazili i odlazili celog dana. Mnogi su dolazilič samo koliko da plate najam; neki su ostajali po ceo dan, tumaraju i po imanju,ć pose uju i prijatelje, osvežavaju i se u gostinskoj sobi. Dženi, rascvetana u plavojć ć ć svili, i gda Kruk, uštirkana u belom lanu, proletale su stalno izme u kuhinje iđ gostinske sobe, nadgledaju i dvojicu slugu, koji su se teturali napred i nazad podć ogromnim poslužavnicima sa ovsenim kola ič ima, vo nim tortama, medenjacima ić ć ostalim poslasticama.

Džejmi se, nakon što me je ceremonijalno predstavio napoli arima prič sutnim u trpezariji i gostinskoj sobi, povukao u radnu sobu sa Ijanom da napoli are primač pojedina no, da se sa njima posavetuje oko potreba za pro- le nu setvu, da seč ć konsuituje oko prodaje vune i žita, da zabeleži aktivnosti na imanju, i da stvari postavi na mesto za narednih etvrt godine.č

Ja sam se zadovoljno zamajavala po celoj ku i, pose uju i napoli are, pomažu ić ć ć č ć oko osveženja kada bi zatrebalo, ponekad se prosto povla e i u pozadinu da bihč ć posmatrala dolaske i odlaske.

Prise aju i se Džejmijevog obe anja starici kod vodenice, znatiželjno sam ekalać ć ć č dolazak Ronalda Maknaba.

Došao je ubrzo iza podneva, jašu i visoku, nesigurnu mulu, sa de akom koji muć č se otpozadi držao za kaiš. Zagledala sam ih u potaji sa vrata gostinske sobe, pitaju ić se koliko je ta na bila procena njegove majke.č

Zaklju ila sam da bi ono „pijandura" moglo biti malo preterano, ali su opšti utiscič bake Maknab bili precizni. Kosa Ronalda Maknaba bila je duga i masna, nehajno vezana pozadi kanapom, a kragna i manžetne bili su mu sivi od prljavštine. Iako sigurno godinu ili dve mladi od Džejmija, izgledao je bar petnaest godina stariji, pošto su mu kosti utonule u naduto lice, a male sive o i bile mutne i podlivene krvlju.č

Što se deteta ti e, i ono je bilo dronjavo i prljavo. Što je još gore, sa moje ta keč č gledišta, de ak se šunjao iza svog oca, gledaju i u patos, trzaju i se kada se Ronaldč ć ć okrene i oštro mu se obrati. Džejmi, koji je došao na vrata svoje radne sobe, tako eđ je to video, i videla sam da razmenjuje oštre poglede sa Dženi, koja je donela još jedan bokal odazvavši se na njegov poziv.

Ona je jedva primetno klimnula i pružila mu bokal. Zatim je, uzimaju i vrstoć č de aka za ruku, odvela dete prema kuhinji s recima, „Podi sad sa mnom, mom e.č č Verujem da je ostao medenjak ili dva koje niko nije hteo. Ili si radije za par e vo neč ć torte?"

Džejmi je formalno klimnuo glavom Ronaldu Maknabu, staju i u stranu dok jeć ovek ulazio u radnu sobu. Pružaju i ruku da zatvori vrata, Džejmi je uhvatio mojč ć

pogled i klimnuo prema kuhinji. Klimnula sam i ja i okrenula se da otpratim Dženi i mladog Rabija.

Zatekla sam ih u prijatnom askanju sa gdom Kruk, koja je pun iz velić č kog kazana sipala u kristalnu iniju. Nasula je malo u drvenu šolju i ponudila momku, kojič se odmakao, i sumnji avo je odmerio pre nego što je kona no prihvatio ponudu.č č Dženi je nastavila da neobavezno aska sa de akom dokć č

je namirnice slagala na poslužavnike, esto dobijaju i malo brundanja u odč ć govor. Pa ipak, poludivlji mali stvor se izgleda malo opustio.

„Košulja ti je malo umazana, de ko", primetila je, naginju i se napred da prevrneč ć kragnu. „Skini je, malo u je oprati pre nego što odeš." „Umazana" je bilo više negoć nežno re eno, ali je de ak ustuknuo, spreman da se brani. Mada sam ja bila izač č

njega, i na Dženin znak sam ga zgrabila za ruke pre nego što je imao vremena da klisne.

On se ritao i gicao, ali su se Dženi i gda Kruk tako e ustremile na njega, pa smođ mu sve tri zajedno svukle prljavu košulju s leda.

„Ah." Dženi je oštro udahnula. vrsto je držala de akovu glavu ispod miške, iČ č prljava leda su se videla u potpunosti. Ožiljci i kraste su prekrivali meso sa obe strane vornovate ki me, neki sveže zarasli, neki tako stari da su samo izbledeleč č senke prekrivale isturena rebra. Dženi je dobro zgrabila zadnju stranu de akovogč vrata, govore i mu utešno dok mu je puštala glavu. Trgla je glavom u pravcuć hodnika, gledaju i u mene.ć

„Bolje mu reci."Nesigurno sam pokucala na vrata radne sobe, drže i poslužavnik ovsenihć

kola i a prelivenih medom kao izgovor. Na Džejmijevu prigušenu komandu samč ć otvorila vrata i ušla.

Mora da je moje lice dok sam služila Maknaba bilo dovoljno, jer nisam morala da zatražim da porazgovaram nasamo sa Džejmijem. Zamišljeno se zagledao u mene na trenutak, a onda se okrenuo svom napoli aru.č

„Pa dobro, onda, Roni, to e biti dovoljno za udeo u žitu. Ali ima još nešto o emuć č sam hteo s tobom da porazgovaram. Ti imaš perspektivnog momka po imenu Rabi, koliko razumem, a meni treba toliki de ak da pomogne u štalama. Da li bi ti bioč voljan da on do e?" Džejmijevi dugi prsti su se igrali guš ijim perom na stolu. Ijan,đ č koji je sedeo za manjim stolom s jedne strane, oslonio je bradu na pesnicu, zure i uć Maknaba sa iskrenim interesovanjem.

Maknab ga je ratoborno pogledao popreko. Pomislila sam kako neprijatno podse a na oveka koji nije pijan, a voleo bi da jeste.ć č

„Ne, taj de ko mi je potreban", kratko je rekao.č„Mm." Džejmi se zavalio u stolicu, ruku prekrštenih preko stomaka. „Ja u platitić

za njegove usluge, naravno."ovek je zabrundao i premestio se u stolici.Č

„Moja majka te je posetila, eh? Rekao sam ne i mislim ne. Taj de ko je moj sin, ič postupa u sa njim kako smatram da treba. A smatram da treba da ga zadržim kodć ku e."ć

Džejmi je zamišljeno odmerio Maknaba, ali je pažnju vratio na finansijske knjige bez daljeg ubedivanja.

Kasnije popodne, kada su se napoli ari skupili u topliji deo ostave i goč stinske sobe da bi se osvežili pre odlaska, sa prozora sam spazila Džejmija, kako dokono seta prema svinjcu, ruke prijateljski preba ene preko prljavog Maknaba. Njih dvojicač su nestali iza šupe, navodno da ispitaju nešto važno za poljoprivredu, i pojavili su se minut ili dva kasnije, približavaju i se ku i.ć ć

Džejmijeva ruka je i dalje bila preko ramena nižeg oveka, ali sada kao da ga ječ pridržavala. Maknabovo lice je bilo neprirodno sivo, glatko od znoja, i hodao je veoma sporo, kao da nije u stanju da se sasvim uspravi.

„Pa, to je dobro, onda", veselo je napomenuo Džejmi kada su prišli dovoljno da ih ujem. „Ra unam da e tvojoj ženi biti drago zbog dodatnog novca, eh, Ronalde?č č ć

Ah, evo životinje za tebe — lepa životinja, zar ne?" Ofucana mula koja je Maknabove donela na farmu izgegala se iz dvorišta gde je uživala u gostoprimstvu na imanju. Snopi sena joj je još virio iz uglova usta, trzaju i se nepravilno dok je životinjać ć žvakala.

Džejmi je pružio Maknabu ruku pod stopalo da mu pomogne da se popne; ta pomo je bila veoma potrebna, kako je izgledalo. Maknab nije ni progovorio nić

mahnuo u odgovor na razgovorljivo Džejmijevo „Bog neka vas prati" i „sre an put",ć ve je samo ošamu eno klimnuo dok je hodom napuštao dvorište, naizgled okupiranć ć nekom tajnom nevoljom koja ga je skroz zaokupila.

Džejmi je stajao oslonjen na ogradu, razmenjuju i u tive komentare sa ostalimć č napoli arima koji su polazili ku ama, dok Maknabova neuredna prič ć lika nije nestala sa vidika preko grebena brda. Zatim se uspravio zagledan niz put, pa se okrenuo i zviznuo. Mala prilika u pocepanoj, ali istoj košulji i flekavom kiltu se išunjala ispodč kola sa senom.

„Pa, onda, mladi Rabi", srda no je rekao Džejmi. „Izgleda da je tvoj otac na krajuč ipak dao dozvolu da budeš štalski momak. Siguran sam da eš biti marljiv radnik ić njemu na diku, eh?" Okrugle, krvlju podlivene o i su glupavo zurile sa prljavog lica, ič de ak nije uopšte odgovarao, dok Džejmi nije pružio ruku, nežno ga uhvatio za rameč i okrenuo ga ka valovu za konje.

„Nekakva ve era e te ekati u kuhinji, de ko. Mada prvo treba da odeš i operešč ć č č se; gda Kruk je pedantna žena. Oh, i Rabi" — sagnuo se da nešto šapne de aku -č „pri uvaj uši ili e se ona pobrinuti za njih. Moje je jutros izribala." Stavio je šake izač ć ušiju i važno mlatio njima prema de aku, koji se stidljivo nasmejao i pobegao premač valovu.

„Drago mi je što si uspeo", rekla sam, uzimaju i Džejmija pod ruku da po emo nać đ ve eru. „Za malog Rabija Maknaba, mislim. Kako ti je to pošlo za rukom?"č

Slegao je ramenima. „Odveo sam Ronalda pozadi do pivare i zviznuo ga jednom ili dvaput u meke delove tela. Pitao sam ga ho e li da se rastane od svog sina ili odć svoje jetre." Namršteno je pogledao u mene.

„To nije bilo ispravno, ali nisam mogao da smislim ništa drugo. A nisam hteo da se de ak vrati sa njim. Nije re samo o tome da sam obe ao baki. Dženi mi ječ č ć ispri ala za de akova le a." Oklevao je. „Re i u ti, Sasenah. Moj otac me bi evaoč č đ ć ć č onoliko esto koliko je mislio da treba, i mnogo eš e nego što sam ja tako mislio. Alič č ć se nisam štrecao kada mi se obrati. I ne mislim da e mladi Rabi jednog dana le i uć ć krevet sa svojom ženom i smejati se tome."

Obesio je ramena uz neko udno polusleganje, nešto što mesecima nisam videlač da radi.

„On je u pravu; de ko je njegov sin, on može da radi kako mu se prohte. A jač nisam Bog; samo gospodar, a to je zna ajno niže od toga. Pa ipak..." Pogledao ječ dole u mene uz vragolast osmeh.

„Vrlo je tanka linija izme u pravde i okrutnosti, Sasenah. Samo se nadam da samđ ovog puta sa prave strane."

Obgrlila sam mu struk i zagrlila ga.„Ispravno si postupio, Džejmi."„Tako misliš?"„Da."Odšetali smo nazad do ku e, zagrljeni. Zgrade farme okre ene u belo poć č primile

su ilibarsku boju od zalaze eg sunca. Umesto da me uvede u ku u, me utim,ć ć ć đ Džejmi me je poveo ka maloj uzvišici iza glavne ku e. Tu smo, sede i na pre agić ć č ograde polja, mogli da posmatramo celu farmu opruženu ispred nas.

Naslonila sam glavu na Džejmijevo rame i uzdahnula. On me nežno ste- gao u odgovor.

„Za takav posao si ro en, zar ne, Džejmi?"đ„Možda, Sasenah." Pogledao je preko polja i zgrada, ku ica i puteva, a ondać

oborio pogled dok mu je osmeh iznenada zakrivio široka usta.

,A ti, moja Sasenah? Za šta si ti ro ena? Da budeš lejdi gospodarske ku e, ili dađ ć spavaš u poljima kao ciganka? Da budeš isceliteljka, žena fakultetskog profesora ili lejdi jednog hajduka?"

„Ro ena sam za tebe", jednostavno sam kazala i pružila mu ruke.đ„Znaš", primetio je kad me je kona no pustio, „nikada to nisi rekla."č„Nisi ni ti."„Ja jesam. Jedan dan nakon našeg povratka. Rekao sam da te želim više od

svega."„A ja sam rekla da voleti i želeti ne moraju obavezno da budu isto", parirala sam.Nasmejao se. „Možda si u pravu, Sasenah." Sklonio mi je kosu sa lica i poljubio

me u elo. „Želeo sam te od prvog asa kada sam te video - ali sam te zavoleo tekč č kada si mi plakala u naru ju i pustila me da te tešim, onom prvom prilikom u Leohu."č

Sunce je zašlo za liniju crnih borova, i prve ve ernje zvezde su po ele da izlaze.č č Bila je sredina novembra, i ve ernji vazduh je bio hladan, mada su dani još bilič prijatni. Stoje i preko puta ograde, Džejmi je pognuo glavu, naslanjaju i elo nać ć č moje.

nr1« »„ 11 prva.„Ne, ti."„Zašto?"„Plašim se."„ ega, moja Sasenah?" Mrak se kotrljao preko polja, ispunjavaju i zemlju iČ ć

podižu i se da se sretne sa no i. Svetlost mladog meseca je naglašavala obrise elać ć č i nosa, presecaju i svetlom njegovo lice.ć

„Plašim se, ako krenem da se nikada ne u zaustaviti."ćOn je bacio pogled prema horizontu, gde je srp meseca visio nisko i dizao se.

„Bezmalo je zima, i no i su duge, mo duinne." Naslonio se preko ograde pružaju ić ć ruke, i ja sam mu prišla u naru je, ose aju i vrelinu njegovog tela i otkucaječ ć ć njegovog srca.

„Volim te."32TrudoviNekoliko dana kasnije, pred zalazak sunca, bila sam na brdu iza ku e, kopaju ić ć krtole nekog bilja koje sam našla. Kada sam za ula šuštanje koraka koji seč približavaju kroz travu, okrenula sam se o ekuju i da ugledam Dženi ili gdu Krukč ć kako dolaze da me pozovu na ve eru. Umesto njih sam videla Džejmija, sa kosomč nakostrešenom od vlage predve ernjeg pranja, još uvek u košulji, vezanom u vorč č za rad u polju. Prišao mi je s leda i ruke obavio oko mene, spuštaju i bradu na mojeć rame. Zajedno smo posmatrali kako sunce tone iza borova, odenuto u zlatni i purpurni sjaj. Pejzaž je polako bledeo oko nas, ali smo ostali na mestu, zadovoljno spojeni. Kona no, kako je krenuo da pada mrak, ula sam Dženi kako doziva iz ku eč č ć pod nama.

„Bolje da odemo unutra", rekla sam, neodlu no se meškolje i.č ć„Mmm." Džejmi se nije pomerio, ve samo poja ao stisak, i dalje zure i u sveć č ć

dublje senke, kao da pokušava da svaki kamen i svaku vlat ureže u se anje.ćOkrenula sam se ka njemu i kliznula rukama oko njegovog vrata.„Šta je sad?", tiho sam upitala. „Moramo li uskoro da odemo?" Srce mi je

potonulo od pomisli na napuštanje Lalibroha, ali sam znala da je za nas opasno da ostanemo mnogo duže; još jedna poseta Crvenih mundira mogla bi da usledi svakog asa, sa mnogo zlokobnijim posledicama.č

„Aha. Sutra, ili preksutra najkasnije. Englezi su u Nok ojlumu; to je trič deset kilometara odavde, ali samo dva dana jahanja po lepom vremenu." Krenula sam da kliznem sa ograde, ali je Džejmi podvukao ruku pod moja kolena i podigao me, drže i me uz svoje grudi.ć

Ose ala sam toplotu sunca još uvek na njegovoj koži, i topli, prašnjavi miris nać znoj i zob. Pomagao je u poslednjoj žetvi, a taj me miris podsetio na ve eru nedeljuč dana ranije, kada sam saznala da me je Dženi, uvek prijateljska i u tiva, kona no uč č potpunosti prihvatila kao lana porodice.č

Žetva je bila naporan posao, pa su Ijan i Džejmi esto kunjali pri kraju ve ere. Uč č jednoj prilici sam napustila sto samo da dohvatim puding od ov- sene kaše za poslasticu, i vratila se zatekavši ih obojicu kako uveliko spavaju, a Dženi se tiho smejala za sebe medu ostacima ve ere. Ijan se skljokao u svoju stolicu tako da muč je brada bila položena na grudi, i teško je disao. Džejmi je obraz naslonio na savijene ruke i rastegao se napred po stolu, mirno hr u i izme u tanjira i mlina zač ć đ biber.

Dženi je uzela puding od mene i poslužila nas obe, odmahuju i glavom kać usnulim muškarcima.

„Toliko su zevali da sam se pitala šta e se desiti, znaš", rekla je, „ako preć stanem da pri am. Pa sam u utala i, kao što si mogla o ekivati, dva minuta kasnije su otišli,č ć č obojica." Nežno je sklonila Ijanu kosu sa ela.č

„Zato se tako retko ovde bebe ra aju u julu", objasnila je, namiguju i mi. „Muškiđ ć ne mogu da ostanu budni dovoljno dugo u novembru da za nu dete." To je biloč sasvim ta no, pa sam se nasmejala. Džejmi se promeškoljio i zabrektao poredč mene, a ja sam položila ruku na njegov vrat da ga primirim. Usne su mu se odmah iskrivile u mek, refleksni osmeh, a onda se opet opustile u snu.

Dženi ga je posmatrala i rekla, „Smeši se u snu. Oduvek je tako radio, ako mu pri eš i pomaziš ga u kolevci, ak i kasnije, u kreveti u. Ponekad smo se majka i jađ č ć smenjivale u tome da ga pomilujemo po glavi da bismo videli ho emo li ga navestić da se osmehne; uvek je uspevalo."

„To je udno, zar ne?" eksperimentisala sam, prelaze i rukom nežno poč ć njegovom potiljku i vratu. O ekivano, opet sam bila nagra ena izuzetno slatkimč đ smeškom koji se zadržao na tren pre nego što su se crte njegovog lica opet opustile u prili no ozbiljan izraz kakav je imao u snu.č

„Pitam se zašto to radi", kazala sam, fascinirano ga posmatraju i. Dženi je sleglać ramenima i nasmejala mi se.

„Rekla bih da to zna i da je sre an."č ćKako se ispostavilo, nismo otišli sutradan. Usred no i me je probudio tih razgovorć

u sobi. Prevrnula sam se i spazila Ijana kako se naginje nad krevet, sa sve om uć ruci.

„Beba je na putu", rekao je Džejmi kada je video da sam se probudila. Seo je, zevaju i. „Malo rano, Ijane?"ć

„Nikad se ne zna. Mali Džejmi je kasnio. Bolje ranije nego kasnije, ini mi se."č Ijanov osmeh je bio brz i nervozan.

„Sasenah, možeš li da je porodiš? Ili je najbolje da odem po babicu?" Džejmi se okrenuo meni, upitno me gledaju i. Nisam oklevala sa odgovoć rom.

Odmahnula sam glavom. „Zovite babicu." Videla sam svega tri poro aja tokomđ svoje obuke; sve izvedene u sterilnim operacionim salama, sa pacijent- kinjama ogrnutim i pod anestezijom, pa ništa nije bilo vidljivo sem groteskno naduvenog perineuma i naglog pojavljivanja de ije glave.č

Pošto sam videla da je Džejmi pošao da dovede babicu, gdu Martins, otpratila sam Ijana uz stepenište.

Dženi je sedela udobno zavaljena u stolici blizu prozora. Navukla je neku staru spava icu, skinula posteljinu i stavila stari prekriva preko perjanog dušeka na komć č je sada sedela. ekaju i.Č ć

Ijan je nervozno lepršao oko nje. Dženi se tako e nasmešila, ali pogledađ zanetog, okrenutog nekuda unutra, kao da osluškuje nešto u daljini, što samo ona može da uje. Ijan je, potpuno obu en, šeprtljao po sobi, uzimaju i stvari i spuštaju ič č ć ć ih, sve dok mu Dženi nije naredila da ode.

„Idi dole i probudi g u Kruk, Ijane", kazala je, smeškaju i se da to otpuđ ć štanje u inič prijatnijim. „Kaži joj da spremi stvari za gdu Martins. Ona zna šta treba." Tada je oštro udahnula, i stavila obe šake na nabrekli abdomen. Ja sam piljila, videvši kako joj se se stomak podigao, naglo vrst i obao. Ona se ugrizla za usnu i disala teškoč na as, a onda se opustila. Stomak joj se vratio u normalan oblik, malo obešenu kapč zaobljenu na oba kraja.

Ijan je neodlu no spustio šaku na njeno rame, a ona ju je prekrila svojom,č smeškaju i se naviše ka njemu.ć

,,A onda joj kaži da te nahrani, ove e. Ti i Džejmi ete morati nešto da pojedete.č č ć Kažu da druga beba stiže brže od prve; do vremena kada dovršite doru ak moždač u i ja biti spremna da nešto pojedem."ć

On joj je vrsto stegao rame i poljubio je, mrmljaju i joj nešto u uvo pre nego štoč ć se okrenuo da pode. Oklevao je na vratima, gledaju i nazad, ali ona mu je odlu noć č mahnula da ide.

Izgledalo je vrlo dugo dok nije Džejmi stigao sa babicom, a ja sam postajala nervoznija kako su se kontrakcije poja avale. Za druge bebe kažu da stižu brže, poč pravilu. Šta ako ova reši da stigne pre g e Martins?đ

U po etku je Dženi vodila lagan razgovor sa mnom, zastaju i samo da se saviječ ć malo napred, drže i stomak, kada bi je obuzele kontrakcije. Ali je ubrzoćizgubila želju za razgovorom, ve je ležala, tiho se odmaraju i izme u sve ja ihć ć đ č bolova. Kona no, posle jednog od kojeg se gotovo presamitila u stolici, digla seč nesigurno na noge.

„Pomozi mi da hodam, Kler", kazala je. Nesigurna šta je ispravna procedura, uradila sam kako mi je rekla, drže i je vrsto ispod jedne ruke da joj pomognem dać č stoji uspravno. Napravile smo nekoliko sporih krugova po sobi, zastaju i kada naletić kontrakcija, produžavaju i kada popusti. Nepoć sredno pred dolazak babice Dženi je otišla do kreveta i legla.

Gda Martins je izgledala vrlo uverljivo; visoka i mršava, imala je široka ramena i miši ave ruke, i nekakav priseban izraz lica koji uliva poverenje. Dve vertikalne boreć izme u njenih gvozdenosivih obrva, uvek vidljive, produbile bi se kada seđ koncentriše.

Ostale su plitke dok je obavljala prvi pregled. Sve je normalno za sada, zna i.č G a Kruk je donela gomilu istih, ispeglanih aršava za našu upotrebu, pa je gdađ č č Martins uzela jedan, još uvek složen, i gurnula ga ispod Dženi. Bila sam zaprepaš ena kada sam videla tamnu mrlju krvi izme u njenih butina kada se maloć đ izdigla.

Spazivši moj pogled, gda Martins je klimnula da me ohrabri.„Aha. Krvava predstava, tako to zovu. To je u redu. Samo kada je krv

svetlocrvena, i kada je ima užasno mnogo odjednom, tada se treba zabrinuti. Nije to ništa loše."

Svi smo se skrasili da ekamo. Gda Martins je tiho i utešno govorila Dženi,č trljaju i joj leda kod bubrega, snažno guraju i tokom kontrakcija. Kada su bolović ć u estali, Dženi je po ela da steže usne i dah e žestoko kroz nos. esto bi ispustilač č ć Č duboko, slabašno stenjanje kada bi bol navalio punom snagom.

Do tog vremena Dženina kosa je ve bila skroz mokra od znoja, a lice crveno odć naprezanja. Posmatraju i je, u potpunosti sam shvatila zašto se to zove „trudovi".ć Pora anje je krvavo težak rad.đ

Tokom naredna dva sata je izgledalo da ima malo napretka, osim što su bolovi postali o ito ja i. Iako je u po etku bila u stanju da odgovara na pitač č č nja, Dženi je prestala da reaguje, ležala je dah u i na kraju svake kontrakcije, lice joj je bledelo izć ć crvenog u belo u nekoliko sekundi.

Stegla je usne kroz slede u, pozivaju i me da joj pridem kada je oslabila.ć ć,Ako dete preživi...", rekla je bore i se za dah, ,,i ako bude devoj ica... ime joj jeć č

Margaret. Kaži Ijanu... da je nazove Margaret Elen."„Da, naravno", tešila sam je. ,Ali eš to mo i da mu kažeš i sama. Ne e jošć ć ć

dugo."Ona je samo odmahnula glavom odlu no negiraju i, i stisla zube kada je naišaoč ć

slede i bol. Gda Martins me je uhvatila za ruku, šalju i me u stranu.ć ć„Ne obra aj pažnju, devojko", jednostavno je rekla. „Negde u ovo vreme uvekć

misle da e umreti."ć,,Oh", rekla sam, delimi no urešena.č„Istina", dodala je tiše, „ponekad i umru."

ak je i gda Martins delovala pomalo zabrinuto kako su se bolovi nastavČ ljali, bez vidljivog napretka. Dženi se gadno umarala; kako bi koji bol prošao, telo bi joj se opustilo, ak bi i zadremala, kao da pokušava da pobegne u male intervale sna.č Zatim bi se, kada je neumorna pesnica stegne još jednom, budila bore i se i je e ić č ć od napora, izvijaju i se u stranu da bi se zaštitni ki sklup ala oko vrstog grumenać č č č nero enog deteta.đ

„Da li bi beba mogla biti... naopako?", upitala sam tiho, stidljiva što takvo nešto pominjem iskusnoj babici. Mada je izgledalo da gda Martins uopšte nije uvredena time; bore izme u njenih obrva su se samo produbile dok je gledala u ženu koja seđ napinjala.

Kada je slede i bol popustio, gda Martins je zabacila aršav i spava icu i brzo seć č ć bacila na posao, guraju i tu i tamo veliku izbo inu brzim, spretnim prstima. Morala jeć č da pokuša nekoliko puta, jer je izgleda to guranje izazvalo bolove, pa je ispitivanje bilo nemogu e tokom nepopustljivo snažnih konć trakcija.

Kona no se odmakla, razmišljaju i, rasejano tupkaju i stopalom dok ječ ć ć posmatrala Dženi kako se uvija tokom naredna dva bola koji su kidali ki mu. Dok seč trzala po aršavima, jedan zategnuti aršav se iznenada pocepao uz oštar zvukč č kidanja.

Kao da je to bio signal, g a Martins je odlu no prišla, pozivaju i me.đ č ć„Nagni je malo nazad, devojko", upu ivala me gda Martins, nimalo de-ć

koncentrisana Dženinim krikovima. Pretpostavila sam da ih se naslušala u životu.Kod slede eg opuštanja, gda Martins se bacila u akciju. Grabe i bebu krozć ć

trenutno olabavljene zidove materice ona je potegla, pokušavaju i da je okrene.ć Dženi je kriknula i trgla moje ruke kada je zapo ela još jedna kontrakcija.č

G a Martins je pokušala ponovo. I ponovo. I ponovo. U nemogu nosti da seđ ć uzdrži od guranja, Dženi je ubrzano odmicala preko granice iscrpljenosti, njeno telo se borilo preko domašaja obi ne snage dok se upinjalo da dete izbaci na svet.č

A onda je upalilo. Došlo je do neobi nog fluidnog pomeranja, i amorfna masač bebe se okrenula pod rukama gde Martins. U trenutku se oblik Dženi- nog stomaka promenio, i zavladao je opšti utisak da sada po inje zapravo.č

„Sada guraj", U inila jc to, i gda Martins je kleknula kraj kreveta. O ič č gledno je videla nekakav znak napretka, jer se podigla i žurno dograbila malu bocu sa stola, gde ju je ostavila pri ulasku. Nato ila je malo ne ega što je li ilo na ulje preko svojihč č č prstiju i po ela da to nežno utrljava izme u Dženinih nogu.č đ

Dženi je ispustila dubok i jogunast zvuk protesta što je tu dodiruju kada je slede ić bol naišao, i gda Martins je sklonila ruku. Dženi se skljokala i ležala nepomi no, ač babica je nastavila sa nežnim masiranjem, pevuše i svojoj pacijentkinji, govore i jojć ć da sve ide dobro, da se slobodno opusti, a sada... guraj!

Tokom slede e kontrakcije je g a Martins spustila šaku odozgo na Dženinć đ stomak i snažno gurnula nadole. Dženi je vrisnula, ali je babica nastavila da gura sve dok kontrakcija nije popustila.

„Guraj sa mnom kod slede e", rekla je babica. „Skoro je tu."ćStavila sam šake preko šaka gde Martins na Dženin stomak i, na njen znak, sve

tri smo gurnule zajedno. Dženi je ispustila duboko, pobedni ko jecanje, i sluzavač grudva je iznenada narasla izme u njenih butina. Ispružila je noge po madracu iđ gurnula još jednom, i Margaret Elen Marej je izletela na svet kao podmazano prase.

Malo kasnije, ispravila sam se posle brisanja Dženinog nasmejanog lica mokrom krpom i bacila pogled kroz prozor. Sunce je bilo skoro na zalasku.

„Dobro mi je", kazala je Dženi. „Sasvim dobro." Široki zadovoljni osmeh kojim je pozdravila ra anje svoje erke pretvorio se u mali, neprestani smešak dubokogđ ć zadovoljstva. Podigla je nesigurnu ruku i dotakla mi rukav.

„Idi reci Ijanu", rekla je. „Sigurno je zabrinut."Mojim cini nim o ima to nije izgledalo baš tako. Scena u radnoj sobi, gde samč č

zatekla Ijana i Džejmija, veoma je podse ala na prerano ban enje u znak proslave.ć č Jedan prazan bokal je stajao na sto i u, zajedno sa nekoliko boca, i oštra alkoholnač ć isparenja su visila nad njima kao oblak.

Izgleda da je ponosni otac pao u nesvest, glava mu se odmarala na gos-podarevom stolu. Sam gospodar je još bio pri svesti, ali zamu enih o iju, oslonjenć č le ima na lamperiju i trep u i kao sova.đ ć ć

Uvre ena, besno sam prišla do stola i zgrabila Ijana za rame, grubo gađ drmusaju i i ignorišu i Džejmija, koji se uspravio govore i: „Sasenah, sa eć ć ć č kaj..."

Ijan nije bio sasvim nesvestan. Njegova glava se neodlu no podigla, i pogledaoč me je nepomi nim, rigidnim licem, a o i su mu bile puste, prekli- nju e rupe.č č ć Iznenada sam shvatila da je mislio da dolazim da mu saopštim da je Dženi mrtva.

Popustila sam stisak i umesto toga ga nežno potapšala.„Ona je dobro", tiho sam rekla. „Dobio si erku."ćOpet je spustio glavu na šake, i ja sam ga ostavila, njegova uska ramena su se

tresla dok ga je Džejmi lupao po le ima.đPošto su preživeli živnuli i oprani, porodice Marej i Frejzer su se okupile u

Dženinoj sobi na slavljeni ku ve eru. Mala Margaret, sre ena za smotru i povijena uč č đ malo ebe, data je svom ocu, koji je novo potomstvo primio sa izrazom radosnogć divljenja.

„Zdravo, mala Megi", prošaputao je, dodiruju i dugmence od nosa vrć hom prsta.Njegova nova erka je, neimpresionirana upoznavanjem, žmirnula kon- centrišu ić ć

se, napela se i popiškila po košulji svog oca.Tokom kratke bure razdraganosti i popravljanja štete izazvane ovim kik- som u

pogledu lepih manira, mali Džejmi je uspeo da pobegne kontroli gde Kruk i baci se

na Dženin krevet. Ona je malo zaje ala od nelagodnosti, ali je izvadila ruku i privuklač ga, mašu i g i Kruk da ga pusti.ć đ

„Moja mama", izjavio je, ukopavaju i se uz Dženin bok.ć„Pa, ija ina e?", razložno je upitala. „Evo, mom e." Zagrlila ga je i poč č č ljubila u

teme, a on se opustio, sigurniji, i priljubio se uz nju. Ona je nežno gurnula njegovu glavu nadole, miluju i mu kosu.ć

„Položi glavu, ove e", rekla je. „Prošlo ti je vreme za krevet. Položi glavu."č č Utešen njenim prisustvom, stavio je palac u usta i zaspao.

Kada je na njega došao red da drži bebu, Džejmi se pokazao izuzetno kompetentnim, obuhvataju i malu kovrdžavu glavu dlanom jedne šake kao teniskuć lopticu. Kao da je oklevao da dete vrati Dženi, koja ga je ušuškala uz svoja nedra, tiho mu tepaju i.ć

Kona no smo stigli i do naše sobe, koja je delovala tiho i prazno u pore- enju sač đ toplim porodi nim prizorom koji smo upravo ostavili, gde je Ijan kle ao kraj krevetač č svoje žene, ruke položene na malog Džejmija dok je Dženidojila novu bebu. Po prvi put sam postala svesna koliko sam umorna; prošlo je gotovo dvadeset etiri sata otkad su me probudili.č

Džejmi je vrata tiho zatvorio za sobom. Bez re i, prišao mi je s leda i otkač ioč kop e moje haljine. Pružio je ruke oko mene i ja sam se zahvalno opružila nač njegove grudi. Zatim je pognuo glavu da me poljubi i ja sam se okrenula, obavijaju ić ruke oko njegovog vrata. Ose ala sam se ne samo veoma umorno, ve i vrloć ć razneženo, i prili no tužno.č

„Možda je i dobro što je tako", polako je rekao Džejmi, kao za sebe.„Šta je dobro?"„Što si jalova." Nije mogao da vidi moje lice, zakopano u njegove grudi, ali mora

da je osetio kako sam se uko ila.č„Aha, znam to odavno. Gilis Dankan mi je rekla, ubrzo posle naše svadbe."

Nežno me je pomilovao po le ima. ,,U po etku sam malo žalio, ali sam onda po eođ č č da mislim da to i nije loše; ovako kako moramo da živimo, bilo bi vrlo teško ako bi ti dobila dete. A sad" — malo se stresao — „sada mislim da mi je drago zbog toga; ne bih voleo da se ovako patiš."

„Ne bi mi smetalo", rekla sam posle duge pauze, misle i na okruglu, ko- vrdžavuć glavicu i si ušne prste.ć

„Meni bi." Poljubio me u teme. „Video sam Ijanovo lice; bilo je kao da se njegovo meso kida, svaki put kada bi Dženi vrisnula." Ruke su mi bile obavi- jene oko njega, milovale su duboke ožiljke na njegovim le ima. „Ja mogu da podnesem bol, kada jeđ moj", rekao je tiho, „ali ne mogu da podnesem tvoj. Za to bi trebalo više snage nego što imam."33StražaDženi se brzo oporavila od ra anja Margaret, insistirala je da side ve narednogđ ć dana posle poro aja. Na kombinovano insistiranje Ijana i Džejmija, nevoljno jeđ pristala da ne radi ništa, ve da samo nadgleda sa sofe u gostinskoj sobi gde seć ispružila, dok je beba Margaret spavala u kolevci pored nje.

Ne mogavši da se skrasi i dokono sedi, me utim, dan ili dva kasnije osme- lila seđ ak do kuhinje, a onda i do zadnje bašte. Sede i na zidu, sa bebom doč ć bro

umotanom u nosiljci, pravila mi je društvo dok sam istovremeno upala sasušeneč puzavice i pazila na ogroman kazan u kome se kuvao veš celog doma instva. G ać đ Kruk i služavke su ve odnele ist veš da ga oka e na sušenje; sada sam ekala dać č č č se voda dovoljno ohladi da bi bila prosuta.

Mali Džejmi mi je „pomagao", upaju i biljke skroz nehajno i mlate i štapovimač ć ć na sve strane. Opomenula sam ga kada se usudio da pri e preblizu kazanu, a ondađ potr ala za njim kada me je ignorisao. Na sre u, posuda se hladila brzo; voda je bilač ć tek topla. Upozorivši ga da ostane pozadi kod svoje majke, zgrabila sam kazan i nagnula ga od gvozdene skalamerije koja ga je držala i spre avala da padne.č

Odsko ila sam u stranu kada je prljava voda posko ila preko ivice posude,č č puše i se na hladnom vazduhu. Mladi Džejmi, u e i kraj mene, pljeskao je veseloć č č ć šakama po toplom blatu, i kapljice su poletele svuda po mojoj suknji.

Njegova majka je kliznula sa zida, cimnula ga za kragnu i dobro ga šlje- pnula po zadnjici.

„Zar nemaš nimalo ose aja, gille? Pogledaj se! Sada e tvoja košulja opet moratić ć na pranje! I pogledaj šta si uradio suknji svoje tetke, divlja e mali!"č

„Nije važno", protestovala sam, vide i kako nevaljalkova donja usna drhti.ć„Pa, meni jeste", kazala je Dženi, seku i svog sina pogledom. „Kaži tetki 'izvini',ć

mom e, a onda se kupi u ku u da te g a Kruk malo opere." Potapšala mu ječ ć đ zadnjicu, ovog puta nežno, i gurnula ga prema ku i.ć

Okretale smo se gomili mokrog veša kada se zvuk kopita za uo od puta.č„To se Džejmi vra a, rekla bih", kazala sam, osluškuju i. „Mada je pora-ć ć)J

nio.Dženi je odmahnula glavom, zure i napeto prema drumu. „Nije njegov konj."ćKonj, kada se pojavio na grebenu, sude i po njenom mrštenju, nije joj bio poznat.ć

ovek na njemu, me utim, nije bio neznanac. Ona se uko ila kraj mene, a ondaČ đ č potr ala ka kapiji, drže i bebu sa obe ruke da se ne klati.č ć

„To je Ijan", doviknula mi je.Bio je odrpan i prašnjav i u modricama po licu, kada je kliznuo sa konja. Jedna

masnica na licu mu je bila ote ena, sa gadnom posekotinom koja je prolazila krozč obrvu. Dženi ga je dohvatila pod ruku kada je dosko io, i tek tada sam spazila dač nema njegove drvene noge.

„Džejmi", borio se za dah. „Naleteli smo na Stražu blizu vodenice. ekali su nas.Č Znali su da dolazimo."

Stomak mi se prevrnuo. „Da li je živ?"Klimnuo je glavom, dah u i da do e do vazduha. „Aha. Nije ni ranjen. Odveli suć ć đ

ga na zapad, prema Kilinu."Dženini prsti su istraživali njegovo lice.„Jesi li gadno povreden, ove e?"č čOdmahnuo je glavom. „Nisam. Uzeli su mi konja i nogu; nisu morali da me ubiju

da bi spre ili da ih pratim."čDženi je kratko pogledala prema horizontu, gde je sunce stajalo odmah iznad

drve a. Možda etiri sata, procenila sam. Ijan je otpratio njen pogled i preduhitrioć č pitanje.

„Naleteli smo na njih oko podneva. Trebalo mi je više od dva sata da stignem do nekog mesta gde imaju konja."

Ona je stajala nepomi no na tren, sra unavaju i, a onda se okrenula meni sač č ć gotovom odlukom.

„Kler. Pomozi Ijanu do ku e, ho eš li, i ako mu treba nekakvo le enje, obavi toć ć č najbrže što možeš. Ja u bebu dati g i Kruk i oti i po konje."ć đ ć

Otišla je pre nego što je ijedno od nas stiglo da protestuje.„Da li to ona misli... ali nije mogu e!", uzviknula sam. „Ne misli valjda da ostavić

bebu!"

Ijan se teško oslanjao na moje rame dok smo se stazom polako primicali ku i.ć Odmahnuo je glavom.

„Možda i ne e. Ali ne mislim ni da e pustiti Engleze da joj obese brata."ć ć* * *

Ve se smrkavalo kada smo došle do mesta gde su Džejmi i Ijan uleteli u zasedu.ć Dženi je kliznula sa svog konja i po ela da pretražuje po žbunju kao mali terijer,č razmi u i grane i mumlaju i sebi u bradu nešto što je veoma li ilo na bolje psovkeč ć ć č njenog brata.

„Na istok", rekla je, kona no izlaze i iz drve a, izgrebana i prljava. Stresla je suvoč ć ć liš e sa suknje, i uzela uzde svog konja iz mojih obamrlih šaka. „Ne možemo dać pratimo po mraku, ali bar znam na koju je stranu otišao, kada zora stigne."

Napravile smo jednostavan logor, sputavaju i konje i lože i malu vatru. Divilać ć sam se efikasnosti sa kojom je to Dženi obavila, a ona se nasmešila.

„Nekada sam terala Džejmija i Ijana da mi sve pokazuju, kada su bili mladi. Kako se loži vatra, kako se penje na drve e — ak i kako da se odere životinja. I kako seć č prate tragovi." Opet je bacila pogled u pravcu kojim je otišla Straža.

„Ne brini, Kler." Nasmešila mi se i sela kraj vatre. „Dvadeset konja ne može daleko da stigne kroz vrzine, ali dva mogu. Straža e po i putem ka Eskadejlu, kakoć ć se ini. Možemo da krenemo pre icom preko brda i sretč č nemo ih blizu Midmejnsa."

Njeni obamrli prsti su povla ili steznik koji je nosila. Zaprepaš eno sam zurilač ć kada je razgrnula ode u i izvadila gornji deo bluze da pokaže svoje dojke. Bile suć krupne i delovale su vrsto, nabrekle od mleka. U svojoj neč upu enosti nisam stigla nić da se udim šta majke koje doje rade kada im se sisanje uskrati.č

„Ne mogu da bebu ostavljam dugo", kazala je u odgovor na moje misli, prave ić grimasu kada je poduhvatila jednu dojku. „Pu i u." U odgovor na dodir, mleko jeć ć po elo da curi iz prepune bradavice, tanke i plavkaste. Izvlač e i veliku maramicu izč ć džepa, Dženi ju je podvukla pod dojku. Mali kalajni pehar je stajao na zemlji kraj nje, onaj koji je prethodno izvukla iz bisaga. Pritiskaju i njegov rub baš ispod bradavice,ć nežno je trljala dojku izme u dva prsta, povla e i nežno prema bradavici. Mleko je uđ č ć odgovor po elo dačkaplje brže, a onda se iznenada kolut oko bradavice skvr io i mleko je prsnuloč tankim mlazom iznena uju om silinom.đ ć

„Nisam znala da to tako ide!", istrtljala sam, fascinirano zure i.ćDženi je pomerila pehar da uhvati mlaz, i klimnula. ,,Oh, da. Pokre e ga bebinoć

sisanje, ali kada mleko krene, dete treba samo da ga guta. Oh, mnogo se bolje ose am." Kratko je zažmurila zbog olakšanja.ć

Ispraznila je pehar u zemlju, prime uju i, „Šteta je da se ovako baca, ali ne možeć ć se puno toga napraviti s njim, zar ne?" Promenila je ruku i pehar opet podmetnula, ponavljaju i proces sa drugom dojkom.ć

„To je prava muka", rekla je, podigavši pogled i spazivši da i dalje gledam. „Sve što je u vezi sa decom je muka, bezmalo. Pa ipak, nikad ne bih odabrala da nemam dece."

„Ne", tiho sam odgovorila. „Ne bi to odabrala."Ona me pogledala preko vatre, nežnog i zabrinutog lica.„Tebi još nije vreme", rekla je. „Ali eš imati sopstvenu decu jednog dana."ćNasmejala sam se malo uzdrmano. „Bolje prvo da na emo oca."đOna je ispraznila drugih pehar i vratila haljinu.,,Oh, na i emo ih. Sutra. Moramo, jer ne mogu mnogo duže da odsu- stvujemć ć

od malene Megi."„A kada ih na emo?", upitala sam. „Šta onda?"đ

Slegla je ramenima i dohvatila denjke ebadi.ć„To zavisi od Džejmija. I koliko ih je naterao da ga povrede."

* * *Dženi je bila u pravu; jesmo našle Stražu narednog dana. Napustile smo svoj

logor pre nego što je potpuno svanulo, zastaju i samo toliko da ona izmuze jošć mleka. Izgleda da je bila u stanju da na e tragove i tamo gde ih nema, pa sam je bezđ pitanja pratila u vrlo pošumljenu oblast. Brzo putovanje je bilo nemogu e kroz gustoć rastinje, ali me je uveravala da idemo mnogo direktnijim putem u odnosu na onaj kojim e i i Straža, pošto ih veli ina grupe tera da se služe drumovima.ć ć č

Naišle smo na njih blizu podneva. ula sam zveckanje konjske opreme iČ nemaran razgovor koji sam ula jednom ranije, pa sam ispružila ruku da zaustavimč Dženi, koja je bila iza mene u tom asu.č

„Ima gaz niže na potoku", prošaputala mi je. „Zvu i kao da su tamo stali dač napoje konje." Sjahala je, uzela i jedne i druge uzde, i vezala naše konje, a onda mi pokazala da je pratim i kliznula u rastinje poput zmije.

Sa pogodnog mesta na koje me je dovela, na malom grebenu s pogledom na gaz, mogle smo da vidimo gotovo sve pripadnike Straže. Ve ina njih je sjahala ić stajala u grupama pri aju i, dok su neki sedeli na zemlji i jeli, a neki po dva i tri konjač ć vodili na pojilo. Ono što nismo mogle da vidimo bio je Džejmi.

„Misliš li da su ga ubili?", pani no sam prošaptala. Izbrojala sam svakog ovekač č dvaput, da se uverim da nijednog nisam propustila. Bilo je dvadeset ljudi i dvadeset šest konja; sve se moglo lako videti. Ali ni traga zatvoreniku, nije bilo prepoznatljivog svetlucanja sunca na ri oj kosi.đ

„Sumnjam u to", odgovorila je Dženi. „Ali postoji samo jedan na in da toč utvrdimo." Po ela je da migolji da bi sišla sa grebena.č

„Koji je to?"„Da pitamo."Put se sužavao kako se udaljavao od gaza, postaju i samo prašnjava staza krozć

gustu šumu borova i jove s obe strane. Staza nije bila dovoljno široka straži da jašu po dvojica uporedo; svaki od njih mora e da pro e pojedić đ na no.č

Kada se poslednji u redu približio krivini na stazi, Dženi Marej je naglo izašla na put pred njega. Njegov konj je ustuknuo, i ovek se pomu io da ga zauzda, psuju i.č č ć Kada je zinuo da ljutito upita šta smera takvim ponašanjem, ja sam izašla iz žbunja iza njega i solidno ga iza uveta zveknula odlomljenom granom.

Potpuno uhva en na iznena enje, izgubio je ravnotežu kada mu se konj opetć đ propeo, i pao na put. Nije bio ošamu en; udarac ga je samo oborio s konja. Dženi jeć taj propust ispravila kamenom zgodne veli ine.č

Zgrabila je uzde konja i silovito mi gestikulirala.„Hajde!" šaputala je. „Sklanjaj ga s puta pre nego što primete da ga nema."Tako se desilo da je Robert Makdonald iz straže Glen Elriv, kada mu se vratila

svest, utvrdio da je vrsto vezan za drvo i da gleda u cev pištolja koji s neumoljivimč pogledom drži sestra njegovog nekadašnjeg zarobljenika.

„Šta ste uradili sa Džejmijem Frejzerom?", raspitivala se.Makdonald je ošamu eno otresao glavom, o ito smatraju i da je ovo plodć č ć

njegove mašte. Jedan pokušaj da se pomeri okon ao je tu pomisao, i poslečizdašne doze predvidenih psovki i pretnji, kona no se pomirio sa idejom da je jedinič na in da se oslobodi da nam kaže ono što ho emo da znamo.č ć

„On je mrtav", natmureno je rekao Makdonald. A onda, kada je Dženin prst po eoč zloslutno da zateže obara , dodao je u iznenadnoj panici, „Nisam to bio ja! Sam ječ kriv!"

Džejmija su, rekao je, stavili preko konja, ruku vezanih kožnim kaišem, iza jednog iz Straže, koji je jahao izme u druge dvojice. Izgledao je dovoljno poslušno, i nisuđ preduzeli posebne mere kada su prelazili reku deset kilometara od vodenice.

„Prokleta budala se bacila sa konja u duboku vodu", kazao je Makdonald, sležu ić ramenima koliko je mogao sa rukama vezanim iza leda. „Pucali smo u njega. Mora da smo ga pogodili, jer se nije više pojavio. Mada je struja jaka baš ispod gaza, i duboka je. Pretražili smo malo, ali nismo našli telo. Mora da je odneto nizvodno. A sad, za ime Boga, dame, zar me ne ete odvezati!"ć

Nakon što ponovljene Dženine pretnje nisu dovele ni do kakvih novih detalja ni promena u njegovoj pri i, rešile smo da prihvatimo da je to istina. Odbijaju i dač ć Makdonalda potpuno oslobodi, Dženi mu je bar olabavila veze, tako da, nakon izvesnog vremena može da ih se reši. Zatim smo otr ale.č

„Misliš li da je mrtav?", dahtala sam kada smo stigli do vezanih konja.„Ja ne. Džejmi pliva kao riba, a vi ala sam ga ponekad da zadrži dah po triđ

minuta. Hajde. Pretraži emo obalu reke."ćIšle smo uz i niz obale reke, sapli u i se o kamenje, prskaju i po pli acima,ć ć ć ć

grebu i ruke i lica na vrbe ije su se grane povla ile po virovima.ć č čKona no je Dženi trijumfalno uskliknula, pa sam zagazila preko, nesič gurno

balansiraju i po mahovinom obraslom kamenju koje je oivi avalo dno potoka, plitkogć č na ovom mestu.

Držala je kožni kaiš koji je i dalje stajao savijen u krug. S jedne strane se videla mrlja krvi.

„Ovde se iskobeljao iz toga", rekla je, savijaju i kruži izme u ruku. Poć ć đ gledala je nazad u smeru iz kog smo došle, niz onaj krzavi pad isprepletanih stena, dubokih virova i zapenušanih brzaka, i odmahnula glavom.

„Kako li si uspeo, Džejmi?", rekla je, napola za sebe.Našle smo komad ulegle trave, nedaleko od obale, gde je o igledno legao da seč

odmori. Spazila sam malu braonkastu fleku na kori jasike u blizini.„Povre en je", rekla sam.đ,Aha, ali se kre e", odgovorila je Dženi, gledaju i u zemlju i kora aju i napred-ć ć č ć

nazad.„Jesi li dobra u pra enju tragova?", upitala sam sa nadom.ć„Nisam ti baš neki lovac", odgovorila je i pošla dok sam je pratila na malom

rastojanju, „ali ako ne mogu da pratim nešto veli ine Džejmija Frejzera kroz gustiš,č onda nisam samo šlepa ve i tupava."ć

Kao što smo i o ekivale, širok prolaz ugažene sme e paprati vodio je ka obronkuč đ brda i nestajao u gustoj šikari. Obilazile smo taj deo i nismo našle ništa više, a dozivanje nije dalo rezultata.

„Otišao je", rekla je Dženi i sela na panj da se izduva. U inilo mi se da je bleda,č pa sam shvatila da kidnapovanje i pretnja stražaru nije prikladna delatnost za ženu koja se porodila pre manje od nedelju dana.

„Dženi", kazala sam, „moraš da se vratiš. Sem toga, on se možda vratio u Lalibroh."

Odmahnula je glavom. „Ne, to ne bi uradio. Sta god da nam je Mak- donald rekao, nije verovatno da e oni lako odustati, ne kada je raspisana nagrada. Ako gać do sada nisu ulovili, to je zato što nisu umeli. Ali e sigurno poslati nekoga da pripazić na farmu, za svaki slu aj. Ne, to je jedino mesto na koje sigurno ne e oti i." Povuklač ć ć je kragnu svoje haljine. Dan je bio hladan, ali se ona pomalo znojila i videla sam sve ve e tamne mrlje na grudima njene haljine od curenja mleka.ć

Videla je šta posmatram i klimnula. ,Aha, mora u uskoro da se vratim. Gda Krukć hrani bebu kozjim mlekom i zaše erenom vodom, ali ne e mo i još dugo bez mene,ć ć ć niti ja bez bebe. Mada to zna i da moram da te ostavim samu."č

Nije mi se mnogo dopadala ni pomisao da sama tražim po škotskom Haj- lendsu oveka koji bi mogao biti bilo gde, ali sam se potrudila da izgledam odvažno.č

„Sna i u se", rekla sam. „Moglo bi biti i gore. Bar je živ."ć ć„Istina." Pogledala je u sunce, nisko nad horizontom. „Osta u s tobom bar tokomć

no i."ćZgurane kraj vatre preko no i, nismo mnogo govorile. Dženi je bila zaoć kupljena

mislima o detetu koje je ostavila, a ja time kako li u nastaviti sama, sama iako neć znam dobro kraj i ne govorim gelski.

Iznenada je Dženi munjevito podigla glavu, osluškuju i. Sela sam i sluć šala i ja, ali ništa nisam uspela da ujem. Piljila sam u tamnu šumu u pravcu u kom je Dženič gledala, ali nisam videla svetlucanje o iju u dubini, hvala Bogu.č

Kada sam se okrenula nazad vatri, Murtag je sedeo sa druge strane, mirno greju i ruke na plamenu. Dženi se naglo okrenula na moj usklik, i onako iznena enać đ se kratko nasmejala.

„Mogao sam obe da-*vas zakoljem pre nego što se okrenete na pravu stranu", primetio je mali ovek.č

,,Oh, jesi li?" Dženi je sedela podignutih kolena, tako da su joj šake bile oko sko nih zglobova. Munjevito brzo, zavukla je ruku u suknju i se ivo sgian dhu ječ č blesnulo na svedu vatre.

„Nije tako loše", složio se Murtag, mudro klimaju i glavom. „Da li je i malać Sasenah tako dobra?"

„Nije", rekla je Dženi, vra aju i nož u arapu. „Pa je baš dobro što eš biti sać ć č ć njom. Ijan je poslao nekog da te pozove, pretpostavljam?"

Mali ovek je klimnuo. „Aha. Jeste li do sad našle Stražu?"čIspri ale smo mu šta smo postigle do tada. Na vest da je Džejmi pobegao, moguč

se kladiti da mu je jedan miši zaigrao u uglu usana, mada bi bilo preterivanje toć nazvati osmehom.

Dosta kasnije, Dženi je ustala i savila svoje ebe.ć„Kuda ideš?", iznena eno sam upitala.đ„Ku i." Klimnula je ka Murtagu. „On e sada biti sa tobom; ja ti više ne trebam, ać ć

ekaju me druge stvari."čMurtag je podigao pogled u nebo. Mesec je sve više bledeo i bio je jedva vidljiv

iza tankih oblaka, a tiho kapanje kiše je šaputalo u krošnjama borova nad nama.„Valja e i ujutru. Vetar poja ava, i niko no as ne e daleko sti i."ć č ć ć ćDženi je odmahnula glavom i nastavila da zavla i kosu pod maramu. „Znam put.č

A ako se niko ne e kretati no as, to zna i i da mi niko ne e smetati na putu, zar ne?"ć ć č ćMurtag je nestrpljivo uzdahnuo. „Tvrdoglava si kao onaj vo od tvog brata, izvin'te

na izrazu. Malo je razloga da žuriš nazad, koliko ja vidim - sumnjam da je tvoj dobri ovek odveo neku prostitutku u svoj krevet za ovo vreme otkad si otišla."č

„Ti vidiš samo do kraja svog nosa, duine, a i on ti je kratak", oštro je odgovorila Dženi. „A ako si poživeo tako dugo a nisi nau io da ne staješ izme u majke dojilje ič đ gladne bebe, nemaš dovoljno pameti ni veprove da loviš, a kamoli da nadeš ovekač u gustišu."

Murtag je podigao ruke u znak predaje. ,,Oh, da, uradi eš po svom. Nić sam ni znao da pokušavam da ulijem malo razuma divljoj krma i. Dobi u kljovu u nogu zač ć svoj trud, pretpostavljam."

Dženi se neo ekivano nasmejala. „Pa, i mogao bi, stara vucibatino." Sa- gnula seč i podigla teško sedlo na koleno. „Pobrini se dobro za moju snaju, onda, i javite kada na ete Džejmija."đ

Kada se okrenula da osedla konja, Murtag je dodao, „Onako usput, da znaš da eš zate i novu kuvaricu kada stigneš ku i."ć ć ć

Zastala je da ga pogleda, a onda polako spustila sedlo na zemlju. „A ko bi to mogao biti?", upitala je.

„Udovica Maknab", odgovorio je otežu i.ćOna je mirovala na tren, ništa se nije pomeralo sem marame i ogrta a koji suč

šuštali na vetru koji se poja avao.č„Kako?", kona no je upitala.čMurtag se sagnuo da dohvati sedlo. Podigao ga je i u vrstio kolanom u ne emuč č

što je izgledalo kao jedan pokret bez ikakvog napora.„Požar", rekao je, poslednji put zatežu i stremen. „Dobro pazi dok ideš prekoć

gornjeg polja; pepeo e još biti topao."ćPoturio je šake da joj pomogne da se popne, ali je ona odmahnula glavom i

dohvatila uzde, pozivaju i me.ć„Otprati me do vrha brda, Kler, ako ho eš."ćVazduh je bio hladan i težak dalje od vatre. Suknje su mi bile vlažne od sedenja

na zemlji, i lepile su mi se za noge dok sam hodala. Dženi je pognula glavu zbog vetra, ali sam joj videla profil, usne blede i stegnute zbog hladno e.ć

„Maknab je Džejmija odao Straži?", kona no sam upitala. Ona je polako klimnulač glavom.

„Aha. Mora da je Ijan to otkrio, ili neko drugi; nije ni važno ko."Bio je kasni novembar, davno je prošla Svetkovina vatrometa, ali mi se iznenada

javila vizija loma e, plamenova koji ližu uz drvene zidove i šire se po slami kao jezicič Svetog Duha, dok vatra unutra bruji svoje molitve za osu ene na propast. A unutrađ je lutka, obli je š u ureno u pepelu sopstvenog ognjišta, spremno da padne u crnuč ć ć prašinu pri slede em naletu hladnog vetra koji e pomesti kostur njegovog doma.ć ć Ponekad je tanka linija izme u pravde i okrutnosti.đ

Primetila sam da je Dženi zagledana u mene, upitno, i klimanjem sam odgovorila na njen pogled. Stajale smo zajedno, bar u ovom slu aju, sa iste strane neprijatne ič proizvoljne crte.

Zastale smo na vrhu brda, odakle je Murtag bio crna ta kica kraj vatre pod nama.č Dženi je malo preturala po džepu suknje, a onda mi u ruku gurnula vre icu odć jelenske kože.

„Najamnina od Dana etvrti", rekla je. „Možda e ti zatrebati."Č ćPokušala sam da novac vratim, insistiraju i da Džejmi ne e hteti da uzme novacć ć

potreban za vo enje imanja, ali nije htela ni da uje. I, mada je Dženet Frejzer upolađ č manja od svog brata, nadmašivala ga je u tvrdoglavosti.

Ubedljivo poražena, kona no sam odustala, i novac bezbedno sklonila u skrovitoč mesto u ode i. Na Dženino insistiranje, uzela sam i mali sgian dhu koji mi je pružila.ć

„Taj je Ijanov, ali ima on drugi", kazala je. „Stavi ga pri vrhu arape, i stegni gač podvezicom. Ne sklanjaj ga ni kad spavaš."

Zastala je na trenutak, kao da je nameravala još nešto da kaže. O igledno jeste.č„Džejmi je rekao", oprezno je kazala, „da bi ti mogla... ponekad da mi nešto

kažeš. I rekao je, ako tako u iniš da postupim kako si rekla. Ima li... nešto što želišč da mi kažeš?"

Džejmi i ja smo raspravljali o nužnosti da se Lalibroh i njegovi stanovnici pripreme za nadolaze u katastrofu Ustanka. Ali smo tada mislili da ima vremena.ć

Sada vremena nisam imala, ili sam imala svega nekoliko minuta u kojima sam mogla ovoj novoste enoj sestri koja mi je postala tako draga da dam dovoljno informacijač da uva Lalibroh od nadolaze e oluje.č ć

Biti prorok je vrlo neugodno zanimanje, pomislila sam, ne po prvi put. Ose alać sam izvesno saose anje prema Jeremiji i njegovom oplakivanju. A i ta no samć č uvidela zašto je Kasandra tako neomiljena. Pa ipak, tome nije bilo pomo i. Nać grebenu nekog škotskog brda, sa no nim vetrom jesenje oluje koji je mlatio mojomć kosom i suknjama i zavijao kao narika a, okrenula sam lice senovitom nebu ič spremila se za proro anstvo.č

„Posadi krompir", rekla sam.Dženi je blago zinula, a onda stegla vilicu i kratko ldimnula glavom. „Krompir.

Aha. Nema ga bliže od Edinburga, ali posla u nekog da ga donese. Koliko?"ć„Sto više možeš. On se sada ne sadi po Hajlendsu, ah e ga saditi. To jeć

krtolasta biljka koja e se dugo držati, a i prinos je bolji nego u žitu. Odvojićkoliko god možeš zemlje za useve koji se mogu skladištiti. Nasta e glad, gadna, zać dve godine. Ako imaš zemlju ili neko vlasništvo koje sada nije produktivno, prodaj ga, za zlato. Do i e do rata, i gadnog pokolja. Muškarce e proganjati, ovde i svudać ć ć po Hajlendsu." Razmislila sam na tren. „Postoji li svešteni ko skrovište u ku i?"č ć

„Ne, sazidana je mnogo posle progona."„Onda ga napravi, ili nadi neko sigurno mesto za skrivanje. Nadam se da

Džejmiju ne e trebati", teško sam progutala od te pomisli, „ali e možda trebatić ć nekom drugom."

,,U redu. Je 1' to sve?" Lice joj je bilo ozbiljno i koncentrisano na slabom svetlu. Blagoslovila sam Džejmija što se setio da je upozori, i nju što veruje svom bratu. Nije me pitala ni kako ni zašto, samo je pažljivo upamtila šta sam rekla, i znala sam da eć moja na brzinu izre ena uputstva biti poštovana.č

„To je sve. Sve ega se mogu setiti u ovom asu, u svakom slu aju." Pokuč č č šala sam da se nasmešim, ali je trud delovao neuverljivo, ak i meni.č

Njen je bio bolji. Kratko mi je dotakla obraz za oproštaj.,,Nek' je Bog s tobom, Kler. Sreš emo se nas dve opet — kada mi brata dovedešć

ku i."ć34Dugalova pri ačKakve god da su loše strane civilizacije, turobno sam razmišljala, prednosti se ne mogu pore i. Uzmite telefone, na primer. Ako emo pravo, uzmite novine, koje suć ć bile popularne u velikim gradovima kao što je Edinburg ili ak Pert, ali sasvimč nepoznate u divljini škotskog Hajlendsa.

Bez takvih metoda masovne komunikacije, vesti su se prenosile od pojedinca do pojedinca, prakti no brzinom ljudskog hoda. Ljudi bi obi no saznali ono što treba dač č znaju, ali uz kašnjenje od nekoliko nedelja. Shodno tome, suo ena sa problemomč nalaženja gde je ta no Džejmi, bilo je malo toga u šta sam mogla da se pouzdamč osim mogu nosti da neko naleti na njega i to javi u Lalibroh. Taj proces je mogaoć trajati nedeljama. A zima e nastupiti uskoro, i putovanje za Boli e postatić ć neizvodljivo. Sedela sam dodaju i grane u vatru i razmatrala opcije.ć

Kuda bi Džejmi otišao sa mesta gde je pobegao? Ne nazad u Lalibroh, to je sigurno, a gotovo sigurno ne na sever, u zemlje Makenzija. Južno ka pograni nomč podru ju, gde bi mogao opet da sretne Hjua Munroa ili nekog od bivših grubihč kompanjona? Ne, najverovatnije ka severoistoku, prema Boliju. Ali, ako to mogu da zaklju im ja, mogu i pripadnici Straže.č

Murtag se vratio sa svog prikupljanja, istresaju i naramak granja na zeć mlju. Seo je prekrštenih nogu na presavijeni ogrta , umotavaju i ostatak oko sebe da se branič ć od zime. Bacio je pogled prema nebu, gde je mesec sijao iza oblaka koji su brzo promicali.

„Ne e još pasti sneg", rekao je mršte i se. „Još nedelju, možda dve. Mogli bismoć ć da stignemo do Bolija do tada." Pa, lepo je uti potvrdu mog zaklju ka, pomislilač č sam.

„Misliš li da e biti tamo?"ćMali pripadnik klana je slegao ramenima, navla e i ogrta više oko rač ć č mena.„Nemogu e je znati. Putovanje mu ne e lako pasti, pošto mora da se krije prekoć ć

dana, i da se kloni drumova. A nema ni konja." Zamišljeno se po ešao po vilici poč kojoj je narasla brada. „Mi ne možemo da ga na emo; najbolje je da pustimo njegađ da nade nas."

„Kako? Da ispalimo svetle e rakete?", sarkasti no sam predložila. Jedna se stvarć č mora priznati Murtagu; koliko god neprikladno bilo nešto što kažem, moglo se pouzdati u to da e se ponašati kao da ništa nisam rekla.ć

„Doneo sam ti mali paket melema", rekao je, pokazuju i glavom ka bi- sagama nać zemlji. „A stekla si dovoljnu reputaciju oko Lalibroha, bi eš poć znata kao iscelitelj po ve ini okolnih krajeva." Klimnuo je sebi. „Aha, to e poslužiti dovoljno." I bezć ć dodatnih objašnjenja, legao je, umotao se u ogrta i mirno otišao na po inak,č č ignorišu i vetar u krošnjama, lagano dobovanje kiše i mene.ć

Dosta brzo sam saznala na šta je mislio. Putuju i polako - bez skrivanja —ć glavnim putevima, zastajali smo kod svake brvnare i sela i zaseoka na koji bismo naleteli. Tu bi on na brzinu proverio lokalno stanovništvo, skupio sve koji pate od bolesti ili povrede, i doveo ih meni na tretman. Pošto su iscelitelji bili prava retkost u ovim krajevima, uvek je nekome trebala pomo .ć

Dok sam se ja bavila svojim okrepljuju im napicima i melemima, on bi dokonoć askao sa prijateljima i ro acima pacijenata, trude i se da opiše kuda emo i i kać đ ć ć ć

Boliju. Ako slu ajno nije bilo nijednog pacijenta na tom mestu, on bi preno io i poredč ć toga, traže i zaklon u kolibi ili kr mi. Na takvim me- stima bi Murtag pevao dać č razveseli naše doma ine i zaradi ve eru, tvrdoglavo insistiraju i da sa uvam savć č ć č novac koji sam imala kod sebe, za slu aj da nam zatreba kada na emo Džejmija.č đ

Onako prirodno nenaklonjen razgovoru, ipak me je nau io nekim od nječ govih pesama, da prekratimo vreme dok smo se vukli od mesta do mesta.

„Imaš pristojan glas", primetio je jednog dana, nakon relativno uspešnog pokušaja da otpevam jednu od njegovih omiljenih. „Ne baš uvežban, ali snažan i veran. Pokušaj još jednom, i otpeva eš je sa mnom ve eras. U Limraihu postoji malać č taverna."

„Da li zaista misliš da e ovo upaliti?", upitala sam. „Ovo što radimo, mislim?"ćPromeškoljio se u sedlu pre nego što je odgovorio. Nije bio ro eni jaha , uvek jeđ č

izgledao kao majmun priu en da jaše konja, ali je ipak uspevao da na kraju danač sjaše svež kao da je tek po eo, dok sam ja jedva uspevala da sputam svog konjač pre nego što bih oteturala da se srušim.

„Oh, da", rekao je na kraju. „Ranije ili kasnije. Vi aš više bolesnika ovih dana, zarđ ne?"

To je bilo ta no, i priznala sam.č„Pa, onda", rekao je, naglašavaju i svoje uverenje, „to zna i da se glas o tvoć č joj

veštini širi. A to je ono što nam treba. Mada možda možemo još bolje. Zato ešć pevati ve eras. I možda..." Oklevao je, kao da okleva da nešto predloži.č

„Možda šta?"

„Znaš sve o predskazivanju sudbine, zar ne?", oprezno je upitao. Razumela sam šta je razlog njegovom oklevanju; video je mahnitost lova na veštice u Krejnsmuiru.

Nasmešila sam se. „Pomalo. Ho eš li da me iskušaš?"ć,Aha. Što nam je ve a ponuda, više ljudi e dolaziti da nas vidi - i vra ati se dać ć ć

ispri a ostalima. I glas o nama e se širiti, sve dok momak ne uje za nas. A tadač ć č emo ga na i. Jesi li voljna da probaš?"ć ć

Slegla sam ramenima. „Ako e pomo i, zašto da ne?"ć ćDebitovala sam kao peva ica i proro ica te no i u Limraihu, sa dosta us- peha.č č ć

Zaklju ila sam da je g a Grejam bila u pravu oko onoga što mi je rekla — lica, a neč đ šake, davala su neophodne nagoveštaje.

Naša slava se širila, malo po malo, sve dok naredne nedelje ljudi nisu tr ali izč svojih koliba da nas pozdrave dok smo ujahivali u selo i zasipali nas penijima i poklon i ima dok smo odlazili.č ć

„Znaš, mogli bismo stvarno da napravimo nešto od ovoga", napomenula sam jedne ve eri sklanjaju i zaradu. „Prava je šteta što nema pozorišta nigde u blizini —č ć mogli bismo da napravimo pravu muzi ku predstavu: Magi ni Murtag i njegovač č arobna pomo nica Gledis."č ć

Murtag je tu napomenu propratio svojom uobi ajenom utljivom ravnoč ć dušnoš u,ć ali je to bilo istina; zaista nam je dobro išlo zajedno. Možda je to bilo jer smo bili ujedinjeni u traganju za istim ciljem, uprkos vrlo elementarnoj razlici u karakteru.

Vreme se brzo pogoršavalo, a tempo kojim smo putovali postajao još sporiji, ali još nije bilo glasa od Džejmija. Na izlasku iz Beladrama smo jedne ve eri, po pravomč pljusku, sreli skupinu pravih Cigana.

Treptala sam u neverici u grupicu šarenih ku ica na to kovima koja je stajala nać č istini kraj puta. Sve je izgledalo sasvim isto kao logor grupa Cigana koje su svakeč

godine dolazile u Hampsted Daun.Ljudi su takode izgledali isto; crnomanjasti, veseli, bu ni i dobrodušni. Kada suč

uli zveckanje opreme naših konja, ženska glava je provirila iz pročzora jedne ku ice. Pogledala nas je na as, a onda povikala, i zemljište pod drve emć č ć je iznenada oživelo od nasmejanih sme ih lica.đ

„Daj mi svoj nov anik na uvanje", rekao je Murtag bez osmeha, posma- traju ič č ć jednog mladi a kako se šepuri idu i prema nama veselo i ne obra ać ć ć ju i pažnju nać kišu koja mu je natapala dre avu košulju. „1 ne okre i leda nikome."č ć

Bila sam oprezna, ali smo do ekani prijateljskim gestovima, i pozvani dač ve eramo zajedno sa Ciganima. Hrana je mirisala izvrsno — neka vrsta gulaša — pač sam rado prihvatila poziv, ignorišu i kisela Murtagova naga anja u vezi sać đ osnovnom prirodom životinja od ijeg mesa je gulaš napravljen.č

Pri ali su malo engleskog i još manje gelskog; pri ali smo pretežno gestič č -kulacijama i nekakvom mešavinom jezika koja je poreklo vukla pretežno iz francuskog. Bilo je toplo i prijatno u ku ici u kojoj smo jeli; muškarci i žene i deca suć svi jeli neformalno iz zdela, sede i gde god je neko našao mesta, uma u i kriškeć č ć hleba u so ni gulaš. Bila je to najbolja hrana koju sam okusila u nekoliko nedelja, pač sam jela dok nisam osetila da u pu i. Jedva sam uspela da dodem do daha zać ć pevanje, ali sam se potrudila koliko god sam mogla, pevuše i na teškim mestima ić ostavljaju i Murtagu da drži melodiju.ć

Naš nastup je do ekan oduševljenim aplauzom, pa su Cigani uzvratili, nekič mladi je pevao nekakvu tužbalicu uz pratnju prastare frule. Njegov nastup jeć prekidan lupanjem u daire, kojima se vrlo ozbiljno služila devoj ica od nekih osamč godina.

Iako se Murtag izokola raspitivao u selima i ku icama koje smo pose ivali, sać ć Ciganima je bio sasvim otvoren. Na moje iznena enje, direktno im je rekao kogađ tražimo; krupnog muškarca sa kosom kao vatra, i o ima nalik let- njem nebu. Ciganič su razmenili poglede uzduž i popreko po ku ici, ali su bili jednoglasni u odmahivanjuć glavama. Ne, nisu ga videli. Ali... i tu je predvodnik, mladi sa purpurnom košuljomć koji nas je prvi pozdravio, pantomimom pokazao slanje glasnika, za slu aj da nai uč đ na oveka kog tražimo.č

Naklonila sam se osmehnuvši se, a zatim je Murtag pantomimom pokazao predaju novca za primljenu informaciju. Taj deo posla je propra en osmesima, ali ić spekulativnim pogledima. Bilo mi je drago kada je Murtag izjavio da ne možemo da preno imo, ve moramo dalje na put, hvala vam u svakom slu aju. Istresao jeć ć č nekoliko nov i a iz svoje torbice, vrlo se trude i da pokaže injenicu da u njoj imač ć ć č svega nekoliko bakrenjaka. Dele i njih u znak zahvalnosti za ve eru, izašli smoć č pra eni bu nim opraštanjem, zahvaljivanjem i najboljim željama — bar samć č pretpostavljala da to predstavljaju.

Možda su nam zapravo obe avali da e nas pratiti i zaklati nas, a Murtag se ić ć ponašao kao da je tako, vode i konje u galop do raskrsnice tri kilometra dalje, ać onda se skrivaju i u rastinje i prave i veliki obilazak pre nego što smo opet izbili nać ć drum. ^

Murtag je pogledao uz i niz put, prazan u kišom natopljenom sumraku.„Da li stvarno misliš da su nas pratili?", znatiželjno sam upitala.„To ne znam, ali pošto ih je dvanaest, a nas samo dvoje, mislio sam da je

najbolje da postupimo onako kako smo u inili." To je zvu alo kao razumnoč č rasu ivanje, i sledila sam ga bez pitanja kroz još nekoliko manevara za izbe-đ gavanje, pa smo kona no stigli u Rosmor, gde smo našli sklonište u štali.č

Sneg je pao narednog dana. Pao je samo malo, dovoljno da pospe zemlju belinom nalik brašnu po podu mlina, ali me je zabrinuo. Nije mi se dopadalo da mislim na Džejmija, samog i bez skloništa u vrzinama, kako se od zimskih oluja brani samo košuljom i ogrta em koje je nosio kada ga je Straža uhvatila.č

Dva dana kasnije stigao je glasnik.Sunce je još bilo iznad horizonta, ali je ve e ve nastupilo u stenjem oivič ć enimč

dolinama. Senke su se pružale pod drve em bez liš a tako da je staza — tamo gdeć ć je uopšte postojala — bila gotovo nevidljiva. Plaše i se da u glać ć snika izgubiti po sve guš em mraku, hodala sam toliko blizu za njim da sam mu jednom ili dvaput stvarnoć nagazila na postavu ogrta a koja se vukla iza njega. Kona no se, uz nestrpljivoč č gun anje, okrenuo i gurnuo me ispred sebe, usmeravaju i me kroz sumrak teškomđ ć šakom položenom na moje rame.

Imala sam ose aj kao da hodamo dugo. Odavno sam izgubila predstavu o našimć skretanjima izme u visokog stenja i gustog mrtvog rastinja. Ostalo mi je da se samođ nadam da je Murtag negde pozadi, da nas može uti ako ve ne može da nas vidi.č ć

ovek koji je došao u tavernu da me povede, sredove ni Ciganin koji nije znao ni reČ č č engleskog, bespogovorno je odbio da iko sem mene pode sa njim, energi noč pokazuju i prvo u Murtaga pa u zemlju, da bi objasnio kako on mora tu da ostane.ć

No no zahla enje je stizalo brzo u ovo doba godine, pa je moj teški ogrć đ ta jedvač bio dovoljna zaštita od iznenadnih naleta ledenog vetra koji nas je do ekivao tamoč gde je prostor bio otvoren. Bila sam rastrzana izme u upla- šenosti da Džejmi leži uđ hladnim, mokrim no ima bez zaklona, i uzbu enjać đpri pomisli da u ga opet videti. Uz ki mu mi je prošla jeza koja nije bila posledicać č hladno e.ć

Kona no me je moj vodi zaustavio, obazrivo mi stegao rame, sišao sa staze ič č nestao. Stajala sam, što sam strpljivije mogla, ruku zavu enih pod pazuhe da seč zgreju. Bila sam sigurna da e se moj vodi — ili neko drugi - vratiti; nisam muć č platila, kao prvo. Pa ipak, vetar je treskao po sasušenim kupinama kao da prolazi duh jelena, još uvek u panici od lovca. Vlaga je sipila kroz spojeve mojih izama;č vodootproni sloj fokine masti se otro, a nisam bila u prilici da ga ponovo nanesem.

Moj se vodi pojavio isto onako iznenada kao što je i otišao, tako da sam seč ugrizla za jezik da ne vrisnem od iznena enja. Trgao je glavom pozivaju i me da gađ ć pratim, i gurnuo u stranu zastor suvih jova da pro em.đ

Ulaz u pe inu bio je uzan. Na jednoj izbo ini je gorela baklja, ocrtavaju i siluetuć č ć visoke prilike koja se okrenula ka ulazu da me do eka.č

Bacila sam se napred, uvi aju i i pre nego što sam ga dotakla da to nije Džejmi.đ ć Razo aranje me je pogodilo kao udarac u stomak, i morala sam da ustuknem ič progutam nekoliko puta da bih potisnula veliku žu koja mi se digla do grla.č

Stisla sam pesnice na bokovima, zabijaju i ih u butine dok se nisam smić rila dovoljno da progovorim.

„Prili no si daleko od svoje teritorije, zar ne?", rekla sam, glasom koji me ječ iznenadio svojom staloženoš u.ć

Dugal Makenzi je posmatrao moju borbu da se kontrolišem, ne bez izve- snog saose anja na tamnom licu. Tada me dohvatio za lakat i poveo dublje u pe inu.ć ć Nekoliko gomila je bilo naslagano duž dalje strane, mnogo više od onoga što bi jedan konj mogao poneti. Nije sam, zna i. A šta god da je to što on i njegovi ljudič nose, to je nešto što radije ne bi pokazao znatiželjnim pogledima gostioni ara ič konjušara.

„Krijum arenje, pretpostavljam?", rekla sam klimaju i glavom prema sve-č ć žnjevima. Tada sam malo razmislila, pa sama odgovorila na svoje pitanje. „Ne, nije baš krijum arenje — roba za princa arlsa, hm?"č Č

Nije se ni potrudio da mi odgovori, ve je seo na kamen naspram mene i položioć šake na kolena.

„Imam novosti", naglo je rekao.Duboko sam udahnula, eli e i sebe. Novosti, i to ne dobre, sude i po izrazuč č ć ć

njegovog lica. Opet sam udahnula, teško progutala i klimnula glavom.„Kaži mi."„Živ je", rekao je, i najve a kocka leda u mom stomaku se rastopila. Dugal jeć

nagnuo glavu u stranu, napeto posmatraju i. Da vidi ho u li se onesvestiti? nejasnoć ć sam se pitala. Nije ni važno; nisam.

„Uhvatili su ga blizu JGltorlitija, pre dve nedelje", kazao je Dugal, i dalje me posmatraju i. „Nije bila njegova greška; zla sre a. Naleteo je na šest koć ć njanika licem u lice iza krivine na stazi, i jedan ga je prepoznao."

„Da li je povre en?" Glas mi je i dalje bio miran, ali su ruke po injale da mi seđ č tresu. Pritisla sam ih na noge da ih smirim.

Dugal je odmahnuo glavom. „Nije, koliko sam ja uo." Zastao je na treč nutak. „Sada je u zatvoru Ventvort", neodlu no je rekao.č

„Ventvort", mehani ki sam ponovila. Zatvor Ventvort. Prvobitno jedna od mo nihč ć grani nih tvr ava, napravljena je negde krajem šesnaestog veka, a povremeno su ječ đ dozi ivali kroz sto pedeset godina. Prostrana gomila kamena sada je pokrivala skorođ hektar zemljišta, izdvojena iza metar visokih zidova od starog granita. Ali ak ič granitni zidovi imaju kapije, pomislila sam. Podigla sam upitno pogled, i videla izraz neodlu nosti na Dugalovom licu.č

„Šta još?", zahtevala sam. O i boje lešnika gledale su u moje bez treptač nja.

„Sudili su mu pre tri dana", rekao je Dugal. „1 osu en je na smrt veša- njem."đOna kocka leda se vratila, i to uve ana. Zažmurila sam.ć„Koliko je ostalo?", upitala sam. Moj glas je ak i meni delovao kao da stiže izč

velike daljine, pa sam otvorila o i, trep u i da ih opet fokusiram pri treperavomč ć ć svedu baklje. Dugal je odmahivao glavom.

„Ne znam. Mada nije mnogo."Sada sam disala malo lakše, i bila sam u stanju da otvorim pesnice.„Bolje da požurimo, onda", rekla sam, i dalje mirno. „Koliko ljudi imaš sa sobom?"Umesto da odgovori, Dugal se digao i prišao mi. Pružio je ruku, uhvatio me za

šake i podigao na noge. Izraz saose anja se vratio, a duboka tuga koja je vrebala uć njegovim o ima plašila me je više od svega onog što mi je do tad rekao. Polako ječ odmahnuo glavom.

„Ne, devojko", nežno je rekao. „Ništa ne možemo da u inimo."čU panici, otrgla sam ruke od njega.„Možemo!", rekla sam. „Mora da možemo! Rekao si da je još živ!",A rekao sam i 'ne zadugo'!", oštro je odgovorio. „Momak je u zatvoru Ventvort,

ne u lopovskoj rupi u Krejnsmuiru! Možda e ga obesiti danas, ili sutra,ćili ne e do idu e nedelje, prema onom što ja znam o tome, ali nema nikakvogć ć bogovetnog na ina da se sa deset ljudi na silu probije u zatvor Ventvort!"č

,,Oh, nema?" Opet sam se tresla, ali ovog puta od besa. „Ti to ne znaš — ne znaš šta bi se moglo u initi! Prosto nisi voljan da rizikuješ svoju kožu, ili svoj bedni...č profit!" Optužuju i, zamahnula sam rukom prema nagomilanim svežnjevima.ć

Dugal me je dograbio, uhvatio moje razmahane ruke. Udarala sam ga po grudima u mahnitom naletu tuge i besa. On je ignorisao udarce i obgrlio me, privla e i me uz sebe i stežu i dok nisam prestala da se borim.č ć ć

„Kler." To je bio prvi put da je upotrebio moje ime, a to me još više uplašilo.„Kler", ponovio je, opuštaju i stisak da bih mogla da podignem pogled ka njemu,ć

„zar ne misliš da bih u inio sve što mogu da oslobodim momka da smatram dač postoji i najmanja šansa? Dodavola, on je moj usvojeni sin! Ali nema šanse - nikakve!" Malo me je protresao da naglasi svoje re i.č

„Džejmi ne bi hteo da rasipam živote dobrih ljudi u uzaludnom poduhvatu. Ti to znaš podjednako dobro kao i ja."

Više nisam mogla da zadržim suze. Gorele su niz moje ledene obraze dok sam ga odgurivala, pokušavaju i da se oslobodim. On me je, me utim, držao vrš e,ć đ č ć pokušavaju i da me natera da glavu oslonim na njegovo rame.ć

„Kler, draga moja", rekao je nežnijim glasom. „Srce me boli zbog tog momka - i zbog tebe. Po i sa mnom. Odveš u te na sigurno. U moju ku u", dodao je žurno,đ ć ć ose aju i da sam se uko ila. „Ne u Leoh."ć ć č

,,U tvoju ku u?", polako sam rekla. U mislima je po injala da mi se ra a užasnać č đ sumnja.

,Aha", rekao je. „Ne misliš valjda da bih te odveo u Krejnsmuir?" Na- smešio se kratko pre nego što mu se lice opet uozbiljilo. „Ne. Odveš u te u Bina d. Tamo ešć č ć biti sigurna."

„Sigurna?", rekla sam, „ili bespomo na?" Njegove ruke su pale od tona mogć glasa.

„Kako to misliš?" Prijatni glas je iznenada postao hladan.I meni je bilo hladno, pa sam stegla svoj ogrta odmi u i se od njega.č č ć„Zadržavao si Džejmija daleko od njegovog doma pri aju i mu da je nječ ć gova

sestra rodila Randalovo dete", kazala sam, „da biste ti i tvoj dragoceni brat imali priliku da ga namamite na svoju stranu. Ah sada, kada ga drže Englezi, izgubio si

svaku šansu da vlasništvo kontrolišeš preko Džejmija." Uzmakla sam još za korak, gutaju i.ć

„Ti si bio stranka u bra nom ugovoru svoje sestre. Ti si insistirao — ti i Kolam —č da Broh Tuarah može da vodi žena. Misliš da e, ako Džejmi umre, Broh Tuarahć pripasti meni - ili tebi, ako možeš da me zavedeš ili me nateraš da se udam za tebe."

„Šta?!" Glas mu je bio ispunjen nevericom. „Misliš... ti misliš da je ovo nekakva zavera? Sveta Agneso! Da li misliš da te lažem?"

Odmahnula sam glavom, drže i se na odstojanju. Nisam mu nimalo ve- rovala.ć„Ne, verujem ti. Da Džejmi nije u zatvoru, ti se nikad ne bi usudio da mi kažeš da

jeste. To je i suviše lako proveriti. A ne mislim ni da si ga ti izdao Englezima - ak nič ti ne možeš nešto takvo u initi sopstvenoj krvi. Osim toga, da jesi, i da je glas o tomeč stigao do tvojih ljudi, u trenu bi se okrenuli protiv tebe. Oni su spremni da ti puno toga tolerišu, ali ne i izdaju pripadnika sopstvenog klana." Dok sam to govorila, to me je podsetilo na nešto.

„Da li si to ti napao Džejmija blizu granice prošle godine?"Teške obrve su se iznena eno podigle.đ„Ja? Ne! Našao sam momka gotovo na samrti i spasao ga! Da li to zvu i kao dač

sam hteo da mu naudim?"Pod okriljem svog ogrta a, spustila sam ruku na butinu, ose aju i utešnu masuč ć ć

svog noža.„Ako nisi ti, ko jeste?"„Ne znam." Zgodno lice je bilo oprezno, ali nije skrivalo ništa. „Bio je to jedan od

trojice - pokvarenjaka, hajduka - koji su u to vreme lovili sa Džejmijem. Svi su oni optuživali jedan drugog, i nije bilo na ina da se utvrdi istina, bar ne u to vreme."č Slegao je ramenima, putni ogrta je skliznuo sa jednog širokog ramena.č

„To sad i nije mnogo važno; dvojica od njih su mrtva, a tre i je u zatvoru. Jošć jedna pri a je završena, ali to i nije sad bitno, zar ne misliš tako?"č

„Verovatno si u pravu." Na neki na in mi je laknulo što sam otkrila da nije ubica,č šta god da je ina e. Sada nije imao razloga da me laže; koliko je mogao da zna, bilač sam potpuno bespomo na. Onako samu, mogao me je naterati da u inim šta godć č poželi. Ili je bar bio sklon da u to poveruje. Zgrabila sam dršku svog bodeža.

Svetio u pe ini je bilo slabo, ali sam dobro pazila i videla sam kako neodć lu nostč prele e njegovim licem dok se rešavao na naredni potez. Zakora io je prema menić č ispružene ruke, ali je zastao kada je video da sam se štrecnula.

„Kler. Slatka moja Kler." Glas mu je sada bio tih, i lagano je prešao šakom niz moju ruku, upu uju i nagoveštaj. Zna i da je rešio da pokuša da me zać ć č vede, a ne da igra na prinudu.

„Znam zašto mi govoriš tako hladno, i zašto imaš tako loše mišljenje o meni. Znaš da eznem za tobom, Kler. I to je istina - želim te od one no i Okupljanja, kadač ć sam poljubio tvoje slatke usne." Dva prsta su se lako zadržala na mom ramenu, polako se primi u i vratu. „Da sam ja bio slobodan ovek kada ti je Randal zapretio,č ć č ja bih se tobom oženio na licu mesta, i tog oveka bih poslao dodavola zbog tebe."č Postupno mi se primicao, sateruju i me uz kameni zid pe ine. Vrhovima prstiju jeć ć prešao na moj vrat, prate i rub ogrta a.ć č

Mora da je tada spazio moje lice, pošto je prekinuo sa napredovanjem, mada je ruku zadržao tamo dokle je stigla, odmarala se nad brzim pulsom koji mi je kucao u vratu.

„ ak i tako", rekao je, „ ak i ose aju i se onako kako se ose am — jer to višeČ č ć ć ć ne u tajiti od tebe — ak i tako, ne možeš valjda zamisliti da bih ostavio Džejmija dać č

postoji i najmanja nada da se spase? Džejmi Frejzer je nešto najbliže sinu što sam ikad imao!"

„Ne baš", rekla sam. „Postoji tvoj pravi sin. Ili možda ve dva u ovo vreme?" Prstić na mom vratu su poja ali pritisak, samo na tren, a onda su se sklonili.č

„Kako to misliš?" I ovog puta su nestala sva pretvaranja, sve igre. O i boječ lešnika su bile vrlo napete, a pune usne mrgodna crta u crvenkastoj bradi. Bio je vrlo krupan, i veoma blizu mene. Ali sam ve otišla predaleko za oprez.ć

„To zna i da znam ko je Hamišev pravi otac", rekla sam. On je to deli- mi noč č o ekivao, i odli no je kontrolisao lice, ali poslednji mesec proveden u predskazivanjuč č sudbine nije protra en uzalud. Videla sam malecki blesak šoka od koga su se o ić č raširile i iznenadnu paniku, brzo obuzdanu, koja mu je zategla uglove usana.

Posred mete. Uprkos opasnosti, na tren sam likovala. Bila sam u pravu, zna i, ač to saznanje e možda poslužiti kao oružje koje mi treba.ć

„Znaš to, zna i?", tiho je rekao.č„Da", kazala sam, ,,a rekla bih da zna i Kolam."To ga je zaustavilo na as. O i boje lešnika su se skupile, i na tren sam seč č

upitala da li je naoružan.„Izvesno vreme je mislio da je to Džejmi, ini mi se", rekla sam, zure i pravo uč ć

njegove o i. „Zbog glasina. Mora da si ih ti pokrenuo, uvalivši ihčGilis Dankan. Zašto? Zato što je Kolam po eo da sumnji i Džejmija i krenuo dač č ispituje Leticiju? Nije mu se dugo mogla opirati. Ili je Gilis mislila da si ti Leticijin ljubavnik, a ti joj rekao da je to Džejmi da bi u utkao njena sumnjič enja? Ona ječ ljubomorna žena, ali sada nema nikakvog razloga da te štiti."

Dugal se surovo nasmejao. Led nije napuštao njegove o i.č„Ne, nema", složio se, i dalje govore i tiho. „Veštica je mrtva."ć„Mrtva!" Mora da se šok jasno pokazao na mom licu, kao i u glasu. Njegov osmeh

je postao širi.,,Oh, da", rekao je. „Spaljena. Stopala su joj umo ena u katran i treset nabacanč

po njoj. Vezana je za kolac i zapaljena kao baklja. Poslata avolu u plamenomđ stubu, ispod grana oskoruše."

Prvo sam pomislila da nemilosrdno nabrajanje detalja ima za cilj da me impresionira, ali sam pogrešila. Pomerila sam se u stranu, i kada je baklja osvetlila njegovo lice, videla sam bore žaljenja koje su mu se urezale oko o iju. To zna i niječ č bilo nabrajanje užasa, ve kažnjavanje sebe samog. Nisam osetila sažaljenje premać njemu, pod ovakvim okolnostima.

„Zna i bila ti je draga", hladno sam rekla. „Mnogo joj je to pomoglo. I detetu. Stač si sa njim u inio?"č

Slegao je ramenima. „Pobrinuo se da se smesti u dobar dom. Sin, zdrava beba, i pored toga što mu je majka bila veštica i preljubnica."

,A otac preljubnik i izdajnik", prasnula sam. „Tvoja žena, tvoja ljubavnica, tvoj bratanac, tvoj brat - ima li ikoga koga nisi izdao i prevario? Ti... ti..." Re i su meč zagušile, bilo mi je muka od mržnje. „Ne znam zašto sam iznena ena", kazala sam,đ pokušavaju i da govorim mirno. „Ako nisi odan ni svom kralju, verovatno nemać razloga da se veruje da eš se tako ose ati prema svom bratancu ili bratu."ć ć

Njegova glava se naglo okrenula i pogledao me je besno. Podigao je svoje guste tamne obrve, istog oblika kao Kolamove, kao Džejmijeve, kao Hami- ševe. Duboko usa ene o i, široke jagodice, divno oblikovana glava. Nasle e starog Jakobađ č đ Makenzija je nesporno jako.

Krupna šaka me žestoko lupila po ramenu.

„Mog brata? Misliš da sam izdao svog brata?" Iz nekog razloga ga je to zabolelo; lice mu je potamnelo od besa.

„Upravo si priznao da jesi!" A tada sam shvatila.„To ste obojica", polako sam rekla. „Uradili ste to zajedno, ti i Kolam. Zajedno,

kao što ste ve ito radili." Povukla sam šaku sa svog ramena i zamah- nula njom kač njemu.

„Kolam nije mogao da bude poglavica, osim ako ti ideš u rat umesto njega. Nije mogao da drži klan na okupu, bez tebe da putuješ umesto njega, da sakupljaš najamninu i sre uješ zahteve. On ne može da jaše, ne može da putuje. I nije mogaođ da napravi sina, na koga bi preneo vodstvo. A ti nisi sa Maurom imao sina. Zakleo si se da eš biti njegove ruke i noge" — po injala sam da se ose am pomalo histeri noć č ć č do tada - „zašto da ne budeš i njegov doka, pored toga?"

Dugalov bes je iš ilio; stajao je i spekulišu i me posmatrao na tren. Zaključ ć ivši dač ne u sti i nikuda, seo je na jednu od bala robe i sa ekao da završim.ć ć č

„Zna i, to si uradio tako da je Kolam znao. Da li je Leticija bila voljna?" Pošto samč sada ve znala koliko su nemilosrdni, nisam mogla da otpišem varijantu da su jeć bra a prinudila.ć

Dugal je klimnuo glavom. Njegov bes je ispario.,,Oh, da, dovoljno voljna. Nisam joj se baš dopadao, ali je želela dete

— dovoljno da me prima u svoj krevet tri meseca, koliko je potrajalo da se za neč Hamiš. A to je bio prokleto zamoran posao", zamišljeno je dodao Dugal, grebu ić komad blata sa pete svoje izme. „Radije bih ga uvalio u toplu iniju pudinga."č č

,A jesi li i to rekao Kolamu?", upitala sam. uju i tu oštru notu u mom glasu,Č ć podigao je pogled. Gledao me je ravno na tren, a onda mu je lagani smešak obasjao lice.

„Ne", tiho je rekao. „Ne, to mu nisam rekao." Pogledao je dole u svoje šake, okre u i ih kao da gleda u neku tajnu skrivenu u linijama na svom dlanu.ć ć

„Rekao sam mu", tiho je kazao ne gledaju i me, „da je bila nežna i slatka kaoć zrela breskva, i sve što muškarac može poželeti u ženi."

Naglo je sklopio šake i pogledao me, taj trenutni privid Kolamovog brata opet je utonuo u zajedljive o i Dugala Makenzija.č

„Nežna i slatka nije baš ta no ono što bih rekao za tebe', napomenuo je. ,Ali sveč što muškarac može poželeti..." Duboko usa ene o i boje lešnika su polako putovaleđ č naniže preko mog tela, zadržavaju i se na oblinama grudi i kukova koje su se videleć kroz moj raskop ani ogrta . Jedna šaka se nesvesno pomerala napred-nazad,č č lagano prelaze i preko miši a njegove butine dok me je posmatrao.ć ć

„Ko zna?", rekao je, kao za sebe. „Mogao bih da imam još jednog sina— zakonitog, ovog puta. Istina" — nagnuo je glavu odmeravaju i, zagledanću moj stomak — „to se još nije desilo sa Džejmijem. Možda si jalova. Ali u rizikovati.ć Vlasništvo vredi toga, u svakom slu aju."č

Naglo je zastao i zakora io prema meni.č„Ko zna?", rekao je opet, veoma tiho. „Da ja treba da orem te smedokose brazde

i duboko ih zasejavam svakog dana..." Senke na zidu pe ine su se naglo pomerileć kada je na inio još korak prema meni.č

„Pa, prokleto mnogo vremena ti je trebalo", ljutito sam rekla.Sok i neverica su mu preleteli licem pre nego što je shvatio da gledam iza njega,

prema ulazu u pe inu.ć„Stekao sam utisak da je nepristojno prekidati", rekao je Murtag, ulaze i u pe inuć ć

iza dve napunjene kubure. Jednu je držao uperenu u Dugala, služe i se drugom zać gestikuliranje.

„Osim ako misliš da prihvatiš tu poslednju ponudu odmah i ovde, predlažem da idemo. A ako stvarno misliš da je prihvatiš, onda u ja oti i."ć ć

„Niko ne ide za sada", odbrusila sam. „Sedi", rekla sam Dugalu. On je još stajao, zure i u Murtaga kao da je re o utvari.ć č

„Gde je Rupert?", zapitao je kada je došao do glasa.,,Oh, Rupert." Murtag se zamišljeno po ešao po bradi koriste i cev jedne kubure.č ć

„On je verovatno do sada stigao do Beladrama. Trebao bi da se vrati pre zore", korisno je dodao, „sa buretom ruma po koje misli da si ga poslao. Ostatak tvojih ljudi još spava u Kvinbrou."

Dugal je uspeo da se nasmeje, mada malo gundavo. Opet je seo, položio šake na kolena i šetao pogledom izme u mene i Murtaga. Na tren je zavladala tišina.đ

„Pa?", raspitivao se Dugal. „Šta sada?"To je, shvatila sam, veoma dobro pitanje. Iznena ena što sam zatekla Dugalađ

umesto Džejmija, šokirana njegovim otkri ima, i besna zbog njegovih predloga kojić su usledili, nisam imala vremena da razmislim šta treba initi. Na sre u, Murtag ječ ć bio spremniji. Pa, u krajnjoj liniji, on nije bio zauzet odbijanjem razvratnog navaljivanja.

„Treba e nam novac", rekao je istog asa. „1 ljudstvo." Pogledom je pro- cenioć č hrpe naredane uz zid. „Ne", rekao je zamišljeno. „To e biti za kralja Džejmsa. Alić emo uzeti ono što ti imaš kod sebe." Male crne o i su skrenule nazad na Dugala ić č

cev jedne kubure je nežno pokazala u pravcu njegove torbice.Jedna se stvar mora priznati životu u Hajlendsu - o ito je ulivao nekakavč

fatalisti ki stav. Uzdahnuvši, Dugal je dohvatio svoju torbicu i bacio malu kožnu kesuč meni pred noge.

„Dvadeset zlatnika i ponešto sitnine", rekao je, podižu i obrvu u mom pravcu.ć „Uzmi i neka ti dobro posluži."

Vide i kako ga skepti no gledam, odmahnuo je glavom.ć č„Ne, stvarno to mislim. Možeš ti o meni da misliš šta god ho eš. Džejmi je sinć

moje sestre, i ako možeš da ga oslobodiš, neka te Bog prati. Ali ne možeš." Njegov ton je bio kona an.č

Pogledao je u Murtaga, koji je i dalje držao pištolje na gotovs.„A što se ljudstva ti e, ne. Ako ti i devojka mislite da izvršite samoubistvo, neč

mogu da vas spre im. ak u se ponuditi i da vas pokopam, po jedno sa svakeč Č ć Džejmijeve strane. Ali ne ete u pakao povesti sa sobom moje ljude, imali vi pištolje ilić ne." Prekrstio je ruke i zavalio se uz zid pe ine, smireno nas posmatraju i.ć ć

Murtagove ruke nisu ni mrdnule sa svoje mete. Mada je on sevnuo o ima kač meni. Želim li da ga ubije?

„Napravi u pogodbu s tobom", rekla sam.ćDugal je podigao obrvu.,,U malo si boljem položaju za poga anje od mene u ovom asu", kazao je. „Stađ č

nudiš?"„Pusti me da razgovaram s tvojim ljudima", rekla sam. „1 ako ho e da poduć

svojom voljom, onda ih pusti. Ako ne e, oti i emo kako smo i došli - i još emo tić ć ć ć vratiti tvoju kesu novca."

Jedna strana njegovih usta se iskrivila u osmeh. Dobro me je odmerio pogledom, kao da procenjuje koliko sam ubedljiva i kakve su mi govorni ke veštine. Zatim seč zavalio i položio šake na kolena. Klimnuo je jednom.

„Dogovoreno", kazao je.Kako je ispalo, dolinu s pe inom smo napustili sa Dugalovom kesom i pet ljudi,ć

pored Murtaga i mene: Rupert, Džon Vitlo, Vili Makmartri i blizanci, Rufus i Džordi

Kulter. Rupertova odluka je prelomila kod ostalih; još uvek sam mogla da vidim - uz nekakvo sumorno zadovoljstvo — Dugalovo lice kada me je njegov dežmekasti, crnobradi zamenik odmerio pogledom, a onda potapšao noževe za pojasom i rekao, „Aha, devojko, što da ne?"

Zatvor Ventvort je bio udaljen pedeset šest kilometara. Pola sata vožnje u brzom autu po dobrim putevima. Dva dana upornog hoda preko polu- smrznutog blata na konju. Ne e još dugo. Dugalove reci su mi odjekivale u ušima, i držale me u sedlu-ić znatno posle one ta ke kada sam mogla pasti od umora.č

Telo mi se naprezalo do krajnjih granica da bi se zadržalo u sedlu kroz duge i tegobne milje, a neoptere ene misli su mogle da se bave brigama. Da ne bih mislilać na Džejmija, vreme sam provodila prise aju i se svog razgovora sa Dugalom uć ć pe ini.ć

I poslednje stvari koju mi je rekao. Stoje i ispred male pe ine, ekaju i da Rupertć ć č ć i njegovi kompanjoni dovedu konje sa skrovitog mesta više u dolini, Dugal se naglo okrenuo meni.

„Imam poruku za tebe", rekao je. „Od veštice."„Od Gilis?" Ako kažem da sam bila zapanjena, to nedovoljno opisuje moje stanje.Nisam mogla po mraku da mu razaznam lice, ali sam videla da savija glavu u

znak potvrde.„Video sam je jednom", tiho je rekao, „kada sam došao da uzmem dete." Pod

druga ijim okolnostima bih možda u nekoj meri saose ala s njim, zbog poslednjegč ć rastanka od ljubavnice koja je osu ena na spaljivanje i držanja deteta koje suđ zajedno napravili, sina koga on nikada ne e priznati. U ovakvoj situaciji, moj glas jeć bio leden.

„Sta je rekla?"Zastao je; nisam bila sigurna da je to samo zato što izbegava da otkrije

informaciju, ili je pokušavao ta no da se seti njenih re i. O ito je bilo ovo drugo,č č č pošto je govorio obazrivo.

„Rekla je da ti, ako te ikad više sretnem, kažem dve stvari, ta no onako kako ih ječ ona meni rekla. Prva je bila: 'Mislim da je to mogu e, ali nisam sigurna.' A druga -ć druga su bili samo brojevi. Naterala me je da ih ponavljam da bih bio siguran da sam ih upamtio, jer treba da ti ih prenesem ta nim redom. Brojevi su bili jedan, devet,č šest i sedam." Visoka prilika se upitno okrenula ka meni u mraku.

„Zna e li ti nešto?"č„Ne", kazala sam i okrenula se ka svom konju. Ali jesu, naravno, zna ili su mič

nešto.„Mislim da je to mogu e." Time je mogla misliti samo na jednu stvar. Mislila je,ć

mada nije znala zasigurno, da je mogu e vratiti se, kroz kamenićkrug, na svoje pravo mesto. O igledno to nije sama probala, ve je izabralač ć- na svoju štetu - da ostane. Verovatno je imala neke svoje razloge. Dugala, možda?

Sto se brojeva ti e, mislila sam da znam šta i oni predstavljaju. Ona mu ih ječ rekla zasebno, zbog tajnosti koja joj se sigurno do tada urezala do kostiju, ali su to zapravo bile samo cifre jednog broja. Jedan, devet, šest, sedam. Hiljadu devetsto šezdeset sedam. Godina njenog nestanka u prošlost.

Osetila sam malo uzbu enje od znatiželje, i duboko kajanje. Kakva šteta štođ nisam ugledala njen ožiljak od vakcinacije do trenutka kada je bilo prekasno! Pa ipak, da sam ga videla ranije, da li bih se vratila kamenom krugu, možda uz njenu pomo , i napustila Džejmija?ć

Džejmi. Pomisao na njega bila je olovni teg u mojim mislima, klatno koje se njiše polako na kraju konopca. Ne e još dugo. Put se odužio, beskrajan i turoban predć

nama, ponekad potpuno nestaju i u zale enim mo varama ili vodenimć đ č prostranstvima tamo gde su nekada bile livade i pustara. U ledenoj kiši koja eć uskoro pre i u sneg, stigli smo do svog cilja predve e drugog dana.ć č

Crna kontura zgrade se pojavila prema obla nom nebu. Pravljena u oblikuč gigantske kocke, po sto dvadeset metara u svaku stranu, sa kulom na svakom ošku, mogla je da smesti trista zatvorenika, plus etrdeset vojnika garnizona ić č

njihovog komandanta, civilnog guvernera i njegovo osoblje, i pedesetak kuvara, posilnih, konjušara i ostalih slugu neophodnih za funkcionisanje institucije. Zatvor Ventvort.

Podigla sam pogled u prete e zidove od zelenkastog argilskog granita, šezdesetč centimetara debele u osnovi. Mali prozori bili su use eni u zidove tu i tamo. Poneki ječ po injao da namiguje svetlom. Ostali, oni na zatvorč skim elijama kako samć pretpostavila, ostali su mra ni. Progutala sam. Vide i ogromno zdanje, sač ć neprobojnim zidovima, njegovu monumentalnu kapiju i stražare u crvenim mundirima, po ela sam da sumnjam.č

„Šta ako" - usta su mi bila suva i morala sam da zastanem i obližem usne- „šta ako ne možemo to da izvedemo?"

Murtagov izraz bio je isti kao i uvek: neveselih usta i mrzovoljan, uske brade koja se gubila u prljavoj kragni košulje. Nije se promenio kada se okrenuo ka meni.

„Onda e nas Dugal sahraniti sa njim, po jedno sa svake strane", odgovoć rio je. „Hajde, eka nas posao."č35Zatvor VentvortSer Fle er Gordon je bio nizak i stamen ovek, kome je prugasti svileni prslukč č pristajao kao druga koža. Pognutih ramena i sa pozamašnim stomakom, više je li ioč na ogromnu šunku koja sedi u guvernerskoj stolici.

elava glava i bogata ruži asta boja malo su doprinosili raspršivanju taĆ č kvog utiska, mada se retko koja šunka može pohvaliti tako bistrim plavim o ima. Okrenuoč je list hartije na svom stolu sporim, odmerenim pokretom kažiprsta.

„Da, ovde je", rekao je posle beskona no duge pauze da pro ita stranicu.č č „Frejzer, Džejms. Proglašen krivim za ubistvo. Osu en na vešanje. E sad, gde jeđ punomo za izvršenje?" Zastao je opet, kratkovido prelistavaju i papire. Zabola samć ć prste duboko u saten svoje pletene torbe, teraju i svoje lice da ostane bezizražajno.ć

,,Oh, da. Datum pogubljenja, 23. decembar. Da, još ga imamo."Progutala sam, popuštaju i stiskanje torbe, iskidana izme u radosti i pać đ nike. Još

je živ, zna i. Još dva dana. I u blizini je, negde u istoj zgradi kao i ja. To saznanje mič je proletelo kroz vene sa naletom adrenalina i ruke su mi zadrhtale.

Nagnula sam se napred u stolici za posetioce, pokušavaju i da izgledamć privla no mole iva.č ć

„Mogu li da ga vidim, ser Fle er? Samo na trenutak, za slu aj da... možda bič č želeo da prenesem nekakvu poruku njegovoj porodici?"

Pretvaraju i se da sam Engleskinja koja je prijateljica porodice Frejzer, utvrdilać sam da prili no lako mogu da budem primljena u zatvor Ventvort, i u kancelariju serč Fle era, civilnog guvernera zatvora. Bilo je opasno tražiti da vidim Džejmija; neč znaju i za moju pri u, mogao bi me lako odati ako me ugleda naglo, bez upozorenja.ć č Ako emo pravo, možda u se odati i ja sama; uopšte nisam bila sigurna da svojuć ć nepouzdanu samokontrolu moguda zadržim ako ga ugledam. Ali je naredni korak o ito bio da prona em gde je on; uč đ ovom ogromnom kamenom ze ijem brlogu šanse da ga na em bez uputstva bile suč đ prakti no ravne nuli.č

Ser Fle er se namrštio, razmišljaju i o tome. O ito je zahtev od obi nogč ć č č porodi nog prijatelja smatrao dosa ivanjem, ali nije bio bez saose anja. Koč đ ć na no ječ neodlu no odmahnuo glavom.č

„Ne, draga moja. Ne, plašim se da to ne mogu zapravo da dozvolim. Prili no smoč zagušeni u ovom asu, i nemamo dovoljno mogu nosti da doč ć zvolimo privatne razgovore. A ovek je trenutno u" - opet se zagledao u svoju hrpu papira — ,,uč jednoj velikoj eliji u zapadnom bloku, sa još nekoliko osu enika. Bilo bi izuzetnoć đ opasno da ga posetite tamo - ili bilo gde. Taj ovek je opasan zatvorenik, razumete;č ovde vidim da ga drže u lancima otkad je stigao."

Opet sam zgrabila svoju torbu; ovog puta da bih se obuzdala da ga ne udarim.On je opet odmahnuo glavom, puna ke grudi su se dizale i spuštale od napornogč

disanja. „Ne, da ste lan njegove uže porodice, možda..." Podigao je pogled,č trep u i. vrsto sam stegla vilicu, rešena da ništa ne odam. Sigurno je prikladnoć ć Č raspravljati se malo o tome, pod ovakvim okolnostima.

„Ali možda, draga moja..." Izgledalo je da ga je uhvatio nagli nalet inspiracije. Teško se digao na noge i otišao do nekih unutrašnjih vrata, gde je uniformisani vojnik uvao stražu. Promrmljao je nešto oveku koji je jednom klimnuo i nestao.č č

Ser Fle er se vratio za svoj sto, zastaju i usput da donese bokal i aše koji suč ć č stajali na ormanu. Prihvatila sam ponu eni klaret; bio mi je potreban.đ

Oboje smo bili na pola druge aše u vreme kada se stražar vratio. Umar- širao ječ bez poziva, spustio drvenu kutiju na sto kraj lakta ser Fle era, pa se okrenuo dač odmaršira. Uhvatila sam njegov pogled koji se zadržao na meni i edno sam oborilač pogled. Nosila sam haljinu pozajmljenu od dame koju je Rupert poznavao u susednom gradi u, a po zasi enosti haljine i odgovaraju e torbe mirisom, bila samć ć ć prili no sigurna da znam koje je zanimanje te dame. Nadala sam se da stražar niječ prepoznao haljinu.

Ispijaju i svoj pehar, ser Fle er je seo i privukao kutiju. Bila je to obi na,ć č č etvrtasta kutija od neobra enog drveta, sa kliznim poklopcem. Kredom su nač đ

poklopcu bila ispisana neka slova. Mogla sam to da pro itam iako mi je stajaloč naopako. Pisalo je FREJZER.

Ser Fle er je sklonio poklopac, virnuo unutra na trenutak, a onda kutiju zatvorio ič gurnuo je prema meni.

„Li ne stvari zatvorenika", objasnio je. „Obi no ih šaljemo onome koga zatvorenikč č navede kao najbližeg ro aka, posle egzekucije. Ovaj ovek je, međ č utim" - odmahnuođ je glavom - ,,u potpunosti odbio da kaže bilo šta o svojoj porodici. Nekakva otu enost, nema sumnje. To, naravno, nije neuobi ajeno, ali je tužno pod ovakvimđ č okolnostima. Nezgodno mi je da vas to molim, gdo Bošam, ali sam pomislio da, pošto poznajete porodicu, razmotrite da preuzmete na sebe da njegovu imovinu predate odgovaraju oj osobi?"ć

Nisam smela da se pouzdam u svoj glas, pa sam klimnula i zabila nos u svoj pehar sa klaretom.

Kao da je ser Fle eru laknulo, bilo zbog toga što se rešio kutije, bilo zbog pomislič da u odmah oti i. Zavalio se u stolici, dišu i pomalo teško, i izdašno mi seć ć ć nasmešio.

„To je vrlo ljubazno od vas, gdo Bošam. Znam da nešto takvo mora biti bolna dužnost za ose ajnu mladu ženu, pa sam izuzetno svestan vaše ljubać znosti što je preuzimate, uveravam vas u to."

,,N-nije to ništa", zamucala sam. Uspela sam da ustanem i da uzmem kutiju. Bila je približno dvadeset sa petnaest centimetara, i duboka desetak. Mala, laka kutija, da u nju stanu ostaci života nekog oveka.č

Znala sam šta je u njoj. Tri strune za pecanje, uredno smotane; pampur u koji su zaka ene udice; kremen i kresivo; komadi slomljenog stakla ije su se ivice istupileč ć č vremenom; razni kamen i i koji izgledaju interesantno ili daju prijatan ose aj izme uč ć ć đ prstiju; šapa mrtve krtice koju nosi kao amajliju protiv reume. Biblija - ili su mu možda dopustili da nju zadrži? Nadala sam se da je tako. Rubinski prsten, ako nije ukraden. I mala drvena zmija, izrezbarena od trešnjevog drveta, sa imenom SONI urezanim s donje strane.

Zastala sam kod vrata, grabe i prstima dovratak da povratim ravnotežu.ćSer Fle er, koji je uljudno ustao da me isprati, našao se kraj mene u trenu.č„Gdo Bošam! Da vam nije pozlilo, draga moja? Stražar, stolicu!"Osetila sam kako mi hladan znoj izbija na licu, ali sam uspela da se osmeh- nem

i pokretom odbijem ponu enu stolicu. Više od svega sam želela da iza em odavde -đ đ trebao mi je svež vazduh, u velikim koli inama. I trebalo mi je da budem sama da seč ispla em.č

„Ne, dobro mi je", rekla sam, trude i se da zvu im uverljivo. „Samo je... ovde jeć č tako zatvoreno, možda. Ne, bi e mi sasvim dobro. Moj sluga eka napolju, za svakić č slu aj."č

Dok sam terala sebe da stanem uspravno i nasmešim se, nešto mi je palo na pamet. Možda ne e pomo i, ali ne e ni škoditi.ć ć ć

,,Oh, ser Fle er..."čI dalje zabrinut mojim izgledom, sav se pretvorio u galantnost i pažnju.„Da, draga moja."„Sedla sam se ne ega... Kako je tužno za mladog oveka u toj situaciji da budeč č

otu en od svoje porodice. Mislila sam možda... ako bi poželeo da im napiše - pismođ pomirenja, na primer? Bilo bi mi drago da ga isporu im... njegovoj majci."č

„Vi ste oli enje brižnosti, draga moja." Ser Fle er je bio raspoložen, sada kada ječ č izgledalo da se ipak ne u srušiti na njegov tepih. „Naravno. Raspita u se. Gde steć ć odseli, draga moja. Ako do e do pisma, posla u vam ga."đ ć

„Pa", osmeh mi je bolje išao, mada sam imala ose aj kao da mi je zalepljen zać lice. „To je prili no neizvesno u ovom asu. Imam nekoliko ro aka i bliskih prijatelja uč č đ gradu, i plašim se da u morati da kod njih odsedam naizmeni no, da ne bih nikogać č uvredila, razumete." Uspela sam malo da se nasmejem.

„Prema tome, ako vas to ometa previše, možda bi moj sluga mogao da svrati i raspita se za pismo?"

„Naravno, naravno. To e izvrsno initi, draga moja. Izvrsno!"ć čI uz brz pogled prema svom bokalu, uzeo me je za ruku da me isprati do kapije.

* * *„Bolje, devojko?" Rupert je razgrnuo zastor moje kose da mi pogleda lice.

„Izgledaš kao loše izdimljen svinjski trbuh. Evo, bolje uzmi još malo."Odmahnula sam glavom prema ponu enoj flaši viskija i sela uspravno,đ

sklanjaju i mokru krpu koju mi je stavio na lice.ć„Ne, sada sam dobro."Pra ena Murtagom koji je bio prerušen u mog slugu, jedvać

sam uspela da se sklonim sa vidika iz zatvora pre nego što sam sa konja kliznula u sneg ophrvana mu ninom. Tu sam ostala, pla u i, sa Džej- mijevom kutijomč č ć stegnutom uz grudi, dok me Murtag nije li no pokupio, naterao me da uzjašem ič odveo me u malu gostionicu u gradi u Ventvort gde je Rupert našao smeštaj. Bilić smo u sobi na spratu, odakle je zatvor bio jedva vidljiv kako se smra ilo.č

„Da li je momak mrtav?" Rupertovo široko lice, upola zaklonjeno bradom, bilo je smrtno ozbiljno i ljubazno, bez uobi ajenog glupiranja.č

Odmahnula sam glavom i duboko udahnula. „Nije još."

Nakon što je saslušao-moju pri u, Rupert je polako kora ao po sobi, uvlač č e i ič ć izvla e i usne dok je razmišljao. Murtag je sedeo mirno, kao i obi no, bez ikakvihč ć č znakova uznemirenosti. Bio bi izvrstan pokeraš, pomislila sam.

Rupert se vratio, uzdahnuo i utonuo na krevet pored mene.„Paaa, još je živ, a to je ono najvažnije. Mada, proklet da sam ako mi je jasno šta

dalje preduzeti. Nema na ina da u emo na to mesto."č đ„Aha, ima", iznenada je rekao Murtag. „Zahvaljuju i ideji male devojke za onoć

pismo."„Mmmfmm. Ipak, to je samo jedan ovek. I samo do guvernerove kanceč larije. Ali

da, i to je nešto za po etak." Rupert je izvadio nož i njegovim vrhom dokono eškaoč č gustu bradu. „To je prokleto veliko mesto za pretraživanje."

„Znam gde je on", rekla sam, ose aju i se bolje od planiranja, i saznanja da mojić ć kompanjoni ne odustaju, koliko god naš poduhvat izgledao bezna- dežno. „Bar znam u kom je krilu."

„Znaš to, zna i? Hmm." Vratio je na mesto nož i nastavio da kora a, zastaju i dač č ć se raspita, „Koliko novca imaš, devojko?"

Zavukla sam ruku u džep. Imala sam Dugalovu vre icu, novac koji me Dženić naterala da uzmem, i svoju nisku bisera. Rupert je odbio bisere, ali je uzeo vre icu ić izru io novac u svoju veliku šaku.č

„To e biti dovoljno", rekao je, zveckaju i novcem za probu. Namignuo je premać ć blizancima Kulter. „Vas dvojica i Vili - po ite sa mnom. Džon i Murtag mogu dađ ostanu s devojkom."

„Kuda idete?", upitala sam.Sasuo je novac u svoju torbicu, zadržavaju i jedan nov i koji je zamić č ć šljeno bacio

uvis.,,Oh", rekao je neodre eno. „Slu ajno postoji još jedna gostionica, sa drugeđ č

strane grada. Zatvorski stražari odlaze tamo kada nisu na dužnosti, jer je bliže, a i pi e je jeftinije za peni." Palcem je udario nov i , okrenuo šaku i do ekao ga prstom.ć č ć č

Posmatrala sam ga, sti u i sve bolju predstavu šta namerava.č ć„Je 1' tako?", rekla sam. „1 ne bih pretpostavila da tamo igraju karte, a

ti?"„Ne znam to, devojko, ne znam", odgovorio je. Opet je bacio nov i i pljesnuoč ć

šakama uhvativši ga, a onda razmakao šake medu kojima nije bilo ni ega. Nasmešioč se, zubi su se zabeleli u crnoj bradi.

„Ali bismo mogli da odemo i pogledamo, zar ne?" Pucnuo je prstima i nov i seč ć pojavio medu njima.* * *

Ubrzo posle jednog narednog popodneva, opet sam prošla kroz vrata sa šiljcima koja su uvala kapiju Ventvorta od njegovog zidanja krajem šesnač estog veka. Prete i izgled je vrlo malo izgubio u narednih dvesta godina, pa sam dotakla nož uć džepu da se obodrim.

Ser Fle er mora daje sada dobro ukopan u svoj podnevni obrok, sude i poč ć informacijama koje su Rupert i njegovi pomo ni špijuni izvukli iz zatvorskih uvarać č tokom izvi anja prethodne ve eri. Dovukli su se, zakrvavljenih o iju i zaudaraju i nađ č č ć pivo, tek pred zoru. Jedino što je Rupert rekao u odgovor na moja pitanja bilo je ,,Oh, devojko, da bi se dobilo potrebna je samo sre a. A za gubljenje je potrebnać veština!"Tada se sklup ao u ošak i mirno zaspao, ostavljaju i me da nervoznoč ć ć kora am, što sam radila cele no i.č ć

Probudio se, me utim, sat kasnije, bistrih o iju i glave, i u grubim crtama izneođ č plan koji sam trebala da sprovedem.

„Ser Fle er ne dozvoljava nikome i ni emu da mu ometa obroke", rekao je. „Koč č god ga tada potraži mora da sa eka dok on ne završi sa jelom i pič em. A posleć podnevnog obroka ima naviku da se povu e u svoje odaje da dremne."č

Murtag, u ulozi mog sluge, stigao je etvrt sata ranije i bio primljen bez teško a.č ć Pretpostavka je bila da e ga odvesti do kancelarije ser Fle era i re i mu da sa eka.ć č ć č Dok se nalazi tamo, treba da pretraži kancelariju, prvenstveno da bi našao plan zapadnog krila, a onda, eventualno, i klju eve koji bi mogli da otklju aju elije.č č ć

Ja sam se malo zadržala, gledaju i u nebo da procenim koje je sada vreme. Akoć stignem pre nego što sedne da jede, možda bih bila pozvana da se ser Fle eruč pridružim na ru ku, što bi bilo vrlo nezgodno. Ali su Ruperta uvari medu njegovimč č kartaroškim poznanicima uveravali da guverner nikada ne menja navike; zvono za ru ak se oglašava ta no u jedan, a supa se servira pet minuta kasnije.č č

Dežurni stražar na ulazu bio je isti kao i prethodnog dana. Delovao je iznena eno, ali me u tivo pozdravio.đ č

„Baš dosadno", rekla sam, „mislila sam da moj sluga odnese mali poklon ser Fle eru, da mu uzvratim za ju erašnju ljubaznost. Ali sam shvatila da je budala otišlač č bez njega, pa sam morala da po em za njim sama, nadaju i se da u ga sti i. Da liđ ć ć ć je ve stigao?" Pokazala sam mali paket koji sam nosila i na- smešila se,ć pomišljaju i da bi pomoglo da imam rupice na obrazima. Pošto ih nemam, moralać sam da se zadovoljim pokazivanjem svojih blistavih zuba.

Izgleda da je to bilo dovoljno. Primljena sam i odvedena kroz zatvorske hodnike do guvernerove kancelarije. Mada je ovaj deo tvr ave bio pristojno namešten, teškođ je bilo pomisliti da je išta sem zatvora. Na tom mestu se ose- ao nekakav miris, zać koji sam zamišljala da je zadah bede i straha, mada sam pretpostavljala da zapravo nije ništa sem smrada duge zapušenosti i odsustva kanalizacije.

Stražar me je pustio da idem ispred njega niz hodnik, prate i me diskretno ić paze i da mi ne stane na ogrta . Baš dobro što je tako postupio, jer sam zašla zać č ošak prema kancelariji ser Fle era nekoliko koraka ispred njega, baš na vreme dać č

kroz otvorena vrata spazim Murtaga kako odvla i nesvesno telo kancelarijskogč stražara iza ogromnog stola.

Napravila sam korak unazad i ispustila paket na kameni pod. Staklo je prsio i vazduh se ispunio prigušenom aromom brendija od bresaka.

,,Oh, pobogu", rekla sam, Jta sam napravila?"Dok je stražar pozivao nekog zatvorenika da o isti lom, ja sam takti no mrmljalač č

nešto o tome kako u ser Fle era sa ekati u njegovim privatnim prostorijama,ć č č klisnula unutra i na brzinu zaklju ala vrata za sobom.č

„Sta si to dodavola u inio?", prasnula sam na Murtaga. Podigao je pogled sa telač koje je preturao, nezabrinut zbog mog tona.

„Ser Fle er ne drži klju eve u svojoj kancelariji", obavestio me je tihim glasom,č č „ali ovaj mom i ima komplet klju eva." Oslobodio je iz ovekovog kaputa ogromnič ć č č prsten, paze i da klju evi ne zve e.ć č č

Pala sam na kolena iza njega. ,,Oh, dobra predstava!", kazala sam. Bacila sam pogled na oborenog vojnika; bar još uvek diše. „Sta je bilo sa planom zatvora?"

Odmahnuo je glavom. „Nema ni toga, ali mi je ovaj prijatelj ovde rekao ponešto dok smo ekali. elije osu enih na smrt su na istom ovom spratu, po sredinič Ć đ zapadnog hodnika. Istina, postoje tri takve elije, a nisam mogao da ga pitam više -ć postao je malo sumnji av posle toga."č

„To je dovoljno - nadam se. U redu, daj mi klju eve i gubi se."č„Ja? Ti si ta koja bi trebalo da ode, devojko, i to bi ti bilo pametno." Kratko je

pogledao vrata, ali se sa druge strane nije uo nikakav zvuk.č

„Ne, to moram ja", kazala sam, pružaju i opet ruku da uzmem klju eve. Slušaj",ć č nestrpljivo sam rekla. „Ako tebe nadu kako tumaraš po zatvoru sa svežnjem klju eva, i ovog uvara opruženog kao skuša, oboje smo gotovi, jer zašto nisamč č vikala upomo ?" S epala sam klju eve i nagurala ih u džep, mada ne lako.ć č č

Murtag je još bio skepti an, ali se digao na noge.č,A ako tebe uhvate?", insistirao je.„Padam u nesvest", odse no sam odgovorila. ,A kada se oporavim — koč na no -č

kažem da sam te videla kako izgleda ubijaš stražara i užasnuta pobe- gla, bez ideje kuda idem. Izgubila sam se traže i pomo ."ć ć

Polako je klimnuo glavom. ,Aha, u redu." Pošao je ka vratima, a onda zastao.„Ali, zašto sam - oh." Brzo je prišao do stola i po eo da izvla i fioku za fio- kom,č č

mešaju i sadržinu jednom rukom i bacaju i sadržaj po podu drugom.ć ć„Kra a", objasnio je, vra aju i se ka vratima. Odškrinuo ih je, vire i nađ ć ć ć polje.,Ako je ve kra a, zar ne treba nešto da uzmeš?", predložila sam, zagleć đ daju i uć

potrazi za ne im malim i lako prenosivim. Pokupila sam emajliranu burmuticu. „Ovo,č možda?"

Nestrpljivo mi je pokazao da je spustim, i dalje vire i kroz prorez.ć„Ne, devojko! Ako me na u sa imovinom ser Fle era, to je delo za vešanje.đ č

Pokušaj krade je samo bi evanje ili saka enje."č ć,,Oh." Žurno sam spustila burmuticu i stala iza njega, virkaju i preko njegovogć

ramena. Izgledalo je da je hodnik prazan.„Ja idem prvi", rekao je. „Ako ikoga sretnem, odvu i u ga. Sa ekaj da izbrojiš doć ć č

trideset, a onda za mnom. Sa eka emo te u šumici prema severu." Otvorio je vrata,č ć a onda zastao i okrenuo se nazad.

„Ako te uhvate, seti se da baciš klju eve." Pre nego što sam stigla da odč govorim, on je šmugnuo kroz vrata kao jegulja i otišao niz hodnik, kre u i se ne ujno kaoć ć č senka.* * *

Izgledalo je kao da je itava ve nost potrebna da se nade zapadno krilo, kada seč č ide izbegavaju i uvare kroz hodnike starog zamka, vire i oko oškova i kriju i se izać č ć ć ć stubova. Usput sam videla samo jednog uvara, istina, i uspelačsam da ga izbegnem zami u i za ugao i pribijaju i se uz zid sa srcem koje je tukloč ć ć kao eki dok nije prošao.č ć

Mada, kada sam našla zapadno krilo, nisam više sumnjala da sam na pravom mestu. U hodniku je-bilo troje velikih vrata, svaka sa malim prozorom sa rešetkama kroz koji sam mogla samo da nazrem prostoriju iza njih.

„Eci, peci, pec", promrmljala sam za sebe i pošla ka srednjim vratima. Klju evi nač prstenu su bili neozna eni, ali razli itih veli ina. O igledno je samo jedan od tri velikač č č č odgovarao bravi preda mnom. I to je, naravno, bio onaj tre i. Duboko sam udahnulać kada je brava škljocnula, a zatim obrisala oznojene šake o suknju i otvorila vrata.

Izbezumljeno sam tražila medu smrdljivom masom muškaraca u eliji, gać ze i nać ispružena stopala i noge, guraju i se pored teških tela koja su mi se sa putać sklanjala sa sporoš u koja me je izlu ivala. Komešanje izazvano mojim naglimć đ ulaskom se proširilo; oni koji su spavali posred prljavštine na podu po eli su dač sedaju, razbu eni žagorom zaprepaš enja. Neki su bili okovima zaka eni za zidove;đ ć č lanci su grebali i zve ali u polusvetlu dok sam se kretala. Zgrabila sam jednog koji ječ stajao, pripadnika klana sa sme om bradom i otrcanim žuto-zelenim tartanom. Kostiđ njegove mišice su pod mojom šakom bile opasno blizu kože; Englezi nisu trošili puno hrane na zatvorenike.

„Džejms Frejzer! Krupan, ri okos! Da li je on u eliji? Gde je?"đ ć

ovek je ve polazio ka vratima sa ostalima koji nisu bili okovani, ali je zastao naČ ć trenutak da pogleda u mene. Zatvorenici su do sada shvatili o emu je re , i nadiralič č su kroz otvorena vrata kao bujica, vire i i mrmljaju i me usobno.ć ć đ

„Ko? Frejzer? Oh, odveli su ga jutros." Covek je slegao ramenima, i odgurnuo moje ruke, pokušavaju i da me se otrese.ć

Zgrabila sam ga za kaiš stiskom koji ga je zaustavio na mestu. „Kuda su ga odveli? Ko ga je odveo?"

„Ne znam kuda; odveo ga je onaj kapetan Randal - ona suvonjava zver, taj je." Oslobodio se nestrpljivim trzajem i pošao ka vratima korakom po kome se videlo da dugo gladuje.

Randal. Na trenutak sam stajala zabezeknuta, dok su me gurali oni koji su bežali, gluva za povike okovanih. Kona no sam se trgla iz omamljenosti i pokušala dač mislim. Džordi je osmatrao zamak od svitanja. Niko nije otišao ujutru izuzev male grupe iz kuhinje koja je otišla po namirnice. Zna i da su još ovde, negde.č

Randal je kapetan; verovatno niko u zatvorskom garnizonu nema viši in, izuzevč samog ser Fle era. Iz toga sledi da Randal može narediti da mu se da neko zgodnoč mesto na kome može zatvorenika da mu i natenane.č

A sigurno je re o mu enju. Iako sve to treba da završi vešanjem, ovek kog samč č č videla u Fort Vilijamu po prirodi je ma ka. Ne može da se odupre prilici da se poigrač ovim odredenim mišom ništa više nego što može da pro- meni svoju visinu ili boju o iju.č

Duboko sam udahnula, odlu no odbacuju i misli o tome šta se moglo desiti odč ć jutros, pa i sama pohitala ka vratima, sudaraju i se svom silinom sa jednimć engleskim Crvenim mundirom koji je žurio unutra. ovek je po- srnuo unazad,Č teturaju i malim plesnim koracima da bi održao ravnotežu. I sama isterana izć ravnoteže, žestoko sam udarila u kvaku, tako da mi se leva strana oduzela a glava zazve ala. Zgrabila sam dovratak da se oslonim, a u ušima su mi zvonile Rupertoveč re i: Na tvojoj strani je momenat iznena enja, devojko. Iskoristi ga!ć đ

O tome bi se moglo raspravljati, ošamu eno sam pomislila, ko je više iznena en.ć đ Mahnito sam pokušavala da dohvatim džep u kom mi je bio nož, psuju i sopstvenuć glupost što ga nisam izvukla pre ulaska u eliju.ć

Engleski vojnik, koji je povratio ravnotežu, zurio je u mene zinuvši, ali sam ose ala kako moj dragoceni momenat iznena enja ve izmi e. Zaboravć đ ć č ljaju i nać džep koji se nije dao na i, sagnula sam se i izvukla nož iz arape poć č kretom koji se produžio naviše sa svom silinom koju sam uspela da skupim. Vrh noža je zahvatio vojnika koji je prilazio baš pod bradu kada je krenuo rukom ka pojasu. Ruke su mu se podigle na pola puta ka grlu, a onda je, sa iznena enim pogledom, zateturaođ unazad prema zidu, i kliznuo niz njega usporeno, kao da se život cedi iz njega. Kao i ja, i on je došao da vidi o emu je re a da nije prethodno izvukao oružje, i taj malič č previd ga je upravo koštao života. Božja milost me je spasla od ove greške; ne mogu sebi da dopustim još neku. Ose aju i se vrlo bezdušno, zakora ila sam preko telać ć č koje se trzalo, paze i da ne gledam.ć

Požurila sam nazad putem kojim sam i došla, do skretanja pored stepeništa. Tu je bilo jedno mesto pored zida gde bih bila zaklonjena od pogleda iz oba smera. Naslonila sam se na zid i na tren prepustila drhtanju od mučnine.

Obrisala sam šake o suknju i izvukla nož iz skrivenog džepa. Sada mi je on ostao jedino oružje; nisam imala ni vremena ni petlje da iz tela izvu em svoj nož zač arapu. Možda je tako i bolje, pomislila sam, trljaju i prste o steznik;č ć

bilo je iznena uju e malo krvi, i stegla sam se od pomisli na mlaz koji bi pokuljao dađ ć sam izvukla nož.

Sa bodežom sada sigurno u ruci, oprezno sam provirila u hodnik. Zatvorenici koje sam nehotice oslobodila otišli su levo. Nisam imala predstavu šta su oni smislili, ali je izgledalo verovatno da e time zaokupiti Engleze. Pošto ina e nisam imala nikakavć č razlog da krenem na ovu ili onu stranu u svojoj potrazi, imalo je smisla da se udaljim od meteža koji oni izazovu.

Svetlost iz visokih uskih prozora padala je ukoso iza mene; to je, zna i, zapadnač strana zamka. Moram da zadržim orijentaciju dok se kre em, pošto e Rupert ekatić ć č na mene blizu južne kapije.

Stepenište. Naterala sam svoj obamrli mozak da misli, pokušavaju i da razumomć na em mesto koje tražim. Ako ho ete nekoga da mu ite, verovatno su vam potrebniđ ć č i privatnost i zvu na izolacija. Oba ta uslova su ukazivala na izolovanu tamnicu kaoč najverovatnije mesto. A tamnice su u ovakvim za- mkovima obi no pod zemljom,č gde tone zemlje prigušuju svaki krik, a tama skriva svu okrutnost od o iju nadležnih.č

Zidovi su se zaobljavali u krivinu na kraju hodnika; stigla sam do jedne od etirič ugaone kule - a kule imaju stepenište.

Spiralno stepenište se ukazalo posle još jedne krivine, stepenici koji se sužavaju prema sredini i poniru naniže u vrtoglavim nizovima koji varaju oko i krive sko neč zglobove. Sunovra anje iz relativno, svetlih hodnika u mrak stepeništa još je višeć otežavalo procenu razmaka od jednog stepenika do narednog, pa sam se okliznula nekoliko puta gule i prste i kožu sa dlanova o kamene zidove kako sam se hvatala.ć

Stepenište je nudilo jednu pogodnost. Kroz uski prozor napravljen da spre ič potpuni mrak na stepeništu mogla sam da vidim glavno dvorište. Sada sam bar mogla da se orijentišem. Mala grupa vojnika je skupljena u uredne crvene redove radi smotre, ali o igledno ne da prisustvuje kažnjavanju po kratkom postupkuč škotskog pobunjenika. U dvorištu su stajala vešala, crna i prete a, ali nezauzeta.č Pogled na njih bio je nalik udarcu u stomak. Sutra ujutru. Kloparala sam niz stepenike, ne obra aju i pažnju na izgrebane lak- tove i izudarane nožne prste.ć ć

Stigla sam do dna šušte i suknjama i zastala da oslušnem. Mrtva tišina okolo, alić je bar ovaj deo zamka u upotrebi; u zidnim drža ima gorele su baklje, boje i granitneč ć blokove u lokve treperave crvene, a svaka lokva se gubila u tami po obodima pre nego što bi lokva naredne baklje opet bacilamalo svetla. Dim baklji zadržavao se u sivim kovitlacima oko lu ne tavanice hodnika.č

Odavde se moglo samo na jednu stranu. Pošla sam, i dalje pripravno stežu ić bodež. Bilo je jezivo tiho kora ati niz ovaj hodnik. Vi ala sam sli ne tamnice raniječ đ č na jednodnevnim izletima, kada sam sa Frenkom pose ivala istorijske dvorce. Alić tada granitni blokovi nisu bili ovako prete i, onako osvetljeni fluorescentnim cevimać koje su visile sa svoda. Prise ala sam se uža- savanja od malih, memljivih prostorijać ak i u tim danima, kada su ve duže od stole a bile van upotrebe. Gledaju i ostatkeč ć ć ć

starih i užasnih postupaka, debela vrata i zar ale okove na zidovima, bila sam uđ stanju da u mislima do aram mu enje onih koji su zatvarani u te prete e elije. Sadač č č ć sam mogla da se smejem svojoj naivnosti. Postoje neke stvari, rekao je Dugal, koje pre- vazilaze maštu.

Na vrhovima prstiju sam prošla kroz vrata sa zakivcima debela osam cen-timetara; dovoljno debela da zaguše svaki zvuk iz unutrašnjosti prostorije. Saginju ić se pred svakim vratima proveravala sam postoji li traka svetla ispod njih. Zatvorenici mogu biti ostavljeni da trule u mraku, ali Randalu treba da vidi šta radi. Pod je ovde bio lepljiv od prastare prljavštine, prekriven debelim slojem napadale prašine. O itoč se ovaj deo zatvora trenutno ne koristi. Ali su baklje pokazivale da neko jeste ovde dole.

etvrta vrata u hodniku pokazivala su svetio koje sam tražila. Slušala sam,Č kle e i na podu uva pritisnutog na pukotinu, ali nisam ula ništa sem pucketanjač ć č vatre.

Vrata nisu bila zaklju ana. Odškrinula sam ih i oprezno zavirila unutra. Džejmi ječ bio tu, sede i na podu uz jedan zid, sav sklup an sa glavom izme u kolena. Bio jeć č đ sam.

Prostorija je bila mala, ali dobro osvetljena, sa prili no lepim mangalom u kome ječ veselo gorela vatra. Za jednu podzemnu tamnicu, bilo je izuzetno ugodno; kamene plo e poda bile su delimi no iste, a mali poljski krevet oslonjen na jedan zid. Sobač č č je od nameštaja imala još dve stolice i sto, na kojima je bio niz predmeta, uklju uju ič ć veliku kalajnu bocu i aše od roga. Bio je to zaprepaš uju i prizor, posle mojih vizijač ć ć zidova niz koje kaplje voda i pacova koji protr avaju. Palo mi je na pamet da suč možda garnizonski oficiri spremili ovu udobnost kao uto ište u kojem bi mogli dač zabavljaju one ženske posetioce koje uspeju da ubede da ih posete u zatvoru; nesporno je imalo više privatnosti nego kasarna.

„Džejmi!", tiho sam pozvala. Nije podigao glavu niti mi odgovorio, i osetila sam napad straha. Zastaju i samo onoliko koliko mi je trebalo da zatvorim vrata zać sobom, brzo sam mu prišla i dotakla mu rame.

„Džejmi!" ^Tada je podigao pogled; lice mu je bilo samrtni ki bledo, neobrijano i blistavo odč

hladnog znoja koji mu je natopio kosu i košulju. Prostorija je smrdela na strah i povra anje.ć

„Kler!", rekao je, govore i grubo kroz suve ispucale usne. „Kako si... moraš dać odeš odavde ovog asa. On e se ubrzo vratiti."č ć

„Ne pri aj gluposti." Odmeravala sam situaciju što sam brže mogla, nač daju i seć da e koncentrisanje na posao koji me eka oslabiti ose aj gušenja i pomo i da seć č ć ć rastopi ogromna ledena kugla posred mog stomaka.

Na nozi je imao okov koji je lancem bio vezan za klin u zidu, ali ga nije sputavalo ništa drugo. Namotaj konopca medu onim predmetima na stolu je, me utim, o ito biođ č koriš en; po ru nim zglobovima i laktovima imao je sveže rane.ć č

Zbunjivalo me je njegovo stanje. O ito je bio ošamu en i svaka crta njegoč ć vog tela je jasno iskazivala bol, ali nisam mogla da vidim jasnu povredu. Nije bilo krvi ni vidljivih rana. Pala sam na kolena i po ela metodi no da isprobač č vam klju eve sač svog prstena na okovu oko njegovog sko nog zgloba.č

„Sta ti je uradio?", upitala sam, govore i tiho u strahu od Randalovog povratka.ćDžejmi se zaneo tamo gde je sedeo, o iju sklopljenih, sa stotinama graški znojač

po koži. O igledno je bio blizu tome da se onesvesti, ali je na tren otvorio o i kada ječ č uo moj glas. Pomeraju i se izuzetno oprezno, poslužio se levom rukom da podigneč ć

predmet koji mu je ležao u krilu. Bila je to njegova desna šaka, za koju se gotovo nije moglo videti da je ljudski ud. Groteskno naduvena, sada je bila ote ena vre a,č ć prošarana crvenom i purpurnom, prsti su visili pod udnim uglovima. Bela krhotinač kosti je virila kroz iskidanu kožu srednjeg prsta, a mali mlaz krvi je flekao zglobove prstiju, napumpane u bezobli ne loptice.č

Ljudska šaka je pravo udo tehnike, zamršeni sistem zglobova i ekrka kojič č opslužuje i kontroliše mreža od miliona si ušnih nerava, izuzetno osetljivih na dodir.ć Samo jedan polomljen prst je dovoljan da snažan ovek padne na kolena i da bolč dovede do mu nine.č

„Naplata", kazao je Džejmi, „za njegov nos — sa kamatom." Zurila sam u taj prizor na tren, a onda rekla glasom koji nisam prepoznala kao svoj, „Ubi u ga zbogć toga."

Džejmijeva usta su se malo trgla kada se tra ak raspoloženja probio kroz maskuč bola i ošamu enosti. „Imaš moju punu podršku, Sasenah", prošaputao je. O i su muć č se opet sklopile i skljokao se uz zid, i suviše slab da bi nastavio da protestuje zbog mog prisustva.

Vratila sam se poslu oko brave, i bilo mi je drago što vidim da mi se ruke više ne tresu. Strah je nestao, smenio ga je žestoki bes.

Dvaput sam isprobala svaki klju na prstenu, a ipak nisam našla nijedan kojič otklju ava bravu. Ruke su mi bile sve znojavije i klju evi su mi bežali iz prstiju kaoč č ribice kada sam one koji su najviše obe avali isprobala još jednom. Moje prigušenoć psovanje je dozvalo Džejmija iz omame, pa se polako nagnuo da vidi šta to radim.

„Nije ti potrebno da nadeš klju koji to otklju ava", rekao je oslanjaju i seč č ć ramenom na zid da ostane u uspravnom položaju. „Ako neki odgovara dužini cilindra, bravu eš otvoriti kada je dobro tresneš odozgo."ć

„Vi ao si ovakve brave ranije?", htela sam da ostane budan i nastavi da govori;đ mora e da hoda ako mislimo da iza emo odavde.ć đ

„Imao sam takvu na sebi. Kada su me doveli ovde, vezali su me lancem u velikoj eliji sa mnogo drugih zatvorenika. Momak po imenu Rajli bio je vezan do mene; onć

je iz Lejnstera - kaže da je bio u ve ini irskih zatvora pa je rešio da isproba škotskeć da promeni okruženje." Džejmi se mu io da govori; shvatio je kao i ja da mora da seč razbudi. Uspeo je da se slabašno osmehne. „Ispri ao mi je podosta o bravama ič sli nim stvarima, i pokazao mi kako bismo mogli da razvalimo one na sebi da smoč imali komad ravnog metala, što nismo."

„Kaži mi kako." Napor da govori izazvao je kod njega obilno znojenje, ali je delovao nešto spremnije. Prema Rajliju, solidan udarac pravo u kraj klju a naterao bič drugi kraj da žestoko opali po iskreta ima i istera ih iz ležišta. Osvrnula sam se dač na em odgovaraju i predmet za udaranje.đ ć

„Upotrebi eki sa stola, Sasenah", kazao je Džejmi. Zate ena sumornom notomč ć č u njegovom glasu, pogledala sam na površinu stola, gde je osrednji drveni ekič ć ležao, sa drškom omotanom katranisanim kanapom.

„Da li je to...", po ela sam, užasnuta.č„Aha. Nasloni okove na zid, devojko, pre nego što udariš."Snebivljivo hvataju i dršku, podigla sam eki . Bilo je nezgodno gvozdene okoveć č ć

staviti pravilno tako da budu jednom stranom uz zid, jer je zbog toga Džejmi morao da nogu sa okovom proturi ispod one druge i da koleno stisne uz dalji kraj zida. ""

Moja prva dva udarca bila su previše slaba i malodušna. Prikupljaju i rešenostć oko sebe kao ogrta , tresnula sam zaobljeni kraj klju a iz sve snage. eki ječ č Č ć skliznuo s klju a i gadno kresnuo Džejmija po sko nom zglobu. On je odsko io,č č č izgubio nesigurnu ravnotežu i pao, instinktivno poturaju i desnu šaku da se spase.ć Ispustio je neljudski krik kada se desna zgnje ila pod njim i rame udarilo o pod.č

,,Oh, dodavola", klonulo sam rekla. Džejmi se onesvestio, mada nisam mogla da mu zamerim zbog toga. Koriste i prednost njegove trenutne nepo- kretnosti,ć okrenula sam mu sko ni zglob tako daje okov bio dobro oslonjen, pa udarala upornoč po utisnutom klju u, bez o iglednog efekta. Ružne mislič č0 irskim bravarima su mi prolazile kroz glavu, kada su se vrata pored mene naglo otvorila.

Randalovo lice je, kao i Džejmijevo, retko pokazivalo šta misli, umesto toga vas je do ekivala bezizražajna i neprobojna fasada. U tom asu kapetana je izdala njegovač č uobi ajena stabilnost, pa je stajao na vratima razjapljenih vilica, li e i pomalo nač č ć oveka koji je s njim došao. Njegov pomo nik je bio vrlo krupan ovek u flekavoj ič ć č

iskrzanoj uniformi, sa zakošenim elom, ravč nim nosom i rastavljenim istaknutim

usnama, karakteristi nim za odre ene vrste mentalne zaostalosti. Izraz lica nije muč đ se promenio dok je virio preko Randalovog ramena, ne pokazuju i naro itoć č interesovanje niti za mene, niti za besvesnog oveka na podu.č

Oporavivši se, Randal je ušao u sobu i krenuo da opipava okov oko Džej- mijevog zgloba. „Ošte ivali ste vlasništvo Krune, vidim, devojko moja. To delo jeć kažnjivo po zakonu, znate. Da ne pominjemo pokušaj da se opasnom zatvoreniku pomogne u bekstvu." Njegove svetlosive o i su imale u sebi iskru dobrogč raspoloženja. „Mora emo da organizujemo nešto prikladno za vas. Uć me uvremenu..." Cimnuo me je da ustanem i povukao mi ruke iza leda da ih veže.đ

Bilo je o ito da opiranje nema nikakvog smisla, ali sam mu nagazila na nožneč prste što sam ja e mogla, tek da dam oduška svojoj frustraciji.č

„Jao!" Okrenuo me je i jako gurnuo, tako da sam nogama udarila o krevet1pala, napola legavši na grubu ebad. Randal me je odmerio namrgo enoć đzadovoljan, tdjaju i lanenom maramicom pogo eni deo izme. Uzvra ala sam muć đ č ć besnim pogledom, a on se kratko nasmejao.

„Niste kukavica, to u vam priznati. Zapravo, taman ste za njega", klić mnuo je ka Džejmiju, koji je po injao malo da se meškolji, ,,i ne mogu vam dati bolji komplimentč od tog." Pažljivo je opipao svoj vrat, gde se sve tamnija masnica videla kroz raskop anu kragnu. „Pokušao je da me ubije, jednom rukom, kada sam ga odvezao.č I bio prokleto blizu tome da uspe. Šteta što nisam shvatio da je levoruk."

„Baš nerazumno s njegove strane", rekla sam.„Doista", kazao je Randal klimaju i glavom. „O ekujem da vi ne biste bili takoć č

neu tivi, zar ne? Pa ipak, za svaki slu aj..." Okrenuo se krupnom slugi, koji je prostoč č stajao u dovratku, obešenih ramena, ekaju i nare enja.č ć đ

„Marli", rekao je Randal, „do i ovamo i pretraži da li je ova žena naoruđ žana." Prili no zadovoljno je posmatrao dok je ovek pipao po mom telu, pa kona no našaoč č č i izvadio nož.

„Ne dopada vam se Marli?", upitao je kapetan, gledaju i me kako pokuć šavam da izbegnem debele prste koji su me dodirivali i suviše intimno. „Baš šteta; siguran sam da je o aran vama."č

„Jadni Marli nije imao puno sre e sa ženama", nastavljao je kapetan, uz zlobanć sjaj u o ima. „Jesi li, Marli? ak ni kurve ne e sa njim." Fiksirao me je nekakvimč Č ć lukavim pogledom, smeše i se poput vuka. „Preveliki je, kažu." Podigao je obrvu.ć „Što je relevantna procena, kada do e od prostitutke, zar ne?" Podigao je i druguđ obrvu, u inivši jasnim zna enje tih re i.č č č

Marli, koji je po eo prili no teško da diše tokom pretresanja, sada je prestao ič č obrisao pljuva ku s jedne strane usta. Odmakla sam se što sam dalje mogla,č zga ena.đ

Randal me je posmatrao dok je govorio, „Mogu zamisliti da bi Marli hteo da vas li no zabavi u svojim odajama, kada nas dvoje završimo ovaj razgovor. Naravno,č možda e posle poželeti da svoju sre u podeli sa svojim drugovima, ali to je njegovać ć stvar."

,,Oh, vi ne želite da gledate?", upitala sam zajedljivo.Randal se nasmejao, iskreno se zabavljaju i.ć„Ja možda imam ono što se zove 'neprirodan ukus', kao što pretpostavljam da ste

do sad saznali. Ali morate odati priznanje mojim estetskim kri- terijumima." Pogledao je u glomaznog posilnog, oklembešenog u prljavoj ode i, sa trbuhom koji se prelivać preko kaiša. Otvorene plavi aste usne su neprestano žvakale i mumlale, kao dač traže neki deli hrane, a kratki, debelić

prsti nervozno su petljali oko šlica njegovih flekavih pantalona. Randal se takti noč stresao.

„Ne", rekao je. „Vi ste vrlo lepa žena, bez obzira na pogan jezik. Da vas gledam sa Marlijem — ne,-ne verujem da to želim da gledam. Da ne govorimo0 izgledu, Marlijeve li ne navike nisu baš na zavidnoj visini."č

„Kao i vaše", rekla sam.„Možda je tako. U svakom slu aju, one vas ne e brinuti još dugo." Zastao je,č ć

gledaju i dole u mene. „1 dalje bih hteo da znam ko ste, znate? Jakobinac,ć o igledno, ali iji? Mariskalov? Sifortov? Lovatov, najverovatnije, pošto ste sač č Frejzerima." Randal je nežno gurnuo Džejmija uglancanim vrhom izme, ali je onč ostao nepomi an. Videla sam da mu se grudi podižu i spuštaju ravno- merno; moždač je samo kliznuo iz nesvestice u san. Podo njaci su vrlo jasno pokazivali da se niječ baš naspavao u poslednje vreme.

„Od nekih sam ak uo da ste veštica", produžavao je kapetan. Ton mu je bio lak,č č ali me posmatrao pomno, kao da bih mogla iznenada da se pretvorim u sovu i odlepršam. „Došlo je do nekakvih nevolja u Krejnsmuiru, zar ne? Nekakva smrt? Iako nema sumnje da je to samo praznoverno naklapanje."

Randal me je spekulativno zagledao. „Možda ak i dozvolim da me ube- dite da sč vama napravim pogodbu", iznenada je rekao. Oslonio se pozadi, sedaju i pomalo nać sto, pozivaju i me.ć

Kiselo sam se nasmejala. „Ne mogu da kažem da sam u poziciji ili raspoloženju da se poga am u ovom asu. Sta možete da mi ponudite?"đ č

Randal je kratko pogledao u Marlija. Pogled idiota bio je fiksiran na meni,1 mumlao je sebi u bradu.

„Izbor, ako ništa drugo. Kažite mi - ubedite me - ko ste i ko vas je poslao u Škotsku. Šta radite i kakve informacije ste poslali i kome. Kažite mi to, i odveš u vasć do ser Fle era, umesto da vas dam Marliju."č

vrsto sam odvra ala pogled od Marlija. Videla sam trule patrljke zuba usa eneČ ć đ u desni pune gnoja, i pomislila na to da me ljubi, a da ne pomi- njem... zagušila sam se od pomisli na to. Randal je bio u pravu; nisam kukavica. Ali nisam ni budala.

„Ne možete me odvesti ser Fle eru", kazala sam, ,,i ja to znam podjednako dobroč kao i vi. Da me odvedete tamo i rizikujete da mu kažem za ovoi" Moje klimanje glavom je obuhvatilo udobnu malu prostoriju, ugodnu vatru, krevet na kom sam sedela i Džejmija koji mi je ležao kod nogu. „Kakve god da su mu mane, ne mogu ni da zamislim da bi ser Fle er podržao, zvani no, dač č

njegovi oficiri vrše torturu nad zatvorenicima. Mora da ak i engleska vojska imač nekakve standarde."

Randal je podigao obe obrve. „Torturu? Oh, to." Nehajno je mahnuo prema Džejmijevoj šaci. „Nesre an slu aj. Pao je u eliji i izgazili su ga ostali zatvorenici.ć č ć Prili na je gužva u tim elijama, znate." Podrugljivo se nasme- šio.č ć

utala sam. Iako ser Fle er može i ne mora da poveruje da je povredaĆ č Džejmijeve šake nesre an slu aj, bilo je veoma verovatno da ne e verovati bašć č ć ni emu što^' kažem, kada budem razotkrivena kao engleski špijun.č đ

Randal me je posmatrao, pomno paze i na nekakav znak popuštanja. „Pa? Izborć je vaš."

Uzdahnula sam i zažmurila, umorna od gledanja u njega. Izbor nije bio moj, ali teško da sam mogla da mu kažem zašto.

„Nije važno", obazrivo sam kazala. „Ne mogu ništa da vam kažem."„Razmislite o tome na as." Ustao je i pažljivo prešao preko nesvesnog Džejmija,č

vade i klju iz džepa. „Možda e mi trebati još malo Marlijeva pomo , ali u ga ondać č ć ć ć

poslati nazad u njegovu sobu — i vas sa njim, ako ne mislite da sara ujete." Nagnuođ se, otklju ao okov, i povukao nepokretno telo pokazuju i impresivnu snagu za nekogč ć tako nežno gra enog. Miši i ruku su nabrali tkaninu njegove snežnobele košulje dokđ ć je nosio Džejmija ija se glava klatila, do stoli ice u uglu. Klimnuo je ka kofi koja ječ č stajala u blizini.

„Prizovi ga svesti", rekao je Randal, zagledaju i Džejmija koji je tiho je ao, glavać č mu se mrdala uz kamene zidove. Trepnuo je i nakašljao se pod drugim pljuskanjem.

Randal je prišao i uhvatio ga za kosu, trzaj u i mu glavu unazad, tresu i je kaoć ć utopljenu životinju, tako da su kapi smrdljive vode isprskale zidove. Džejmijeve o ič bile su tmurni prorezi. Randal je s ga enjem odgurnuo Džej- mijevu glavu, brišu iđ ć ruku o pantalone dok se okretao. Mora da je kraji kom oka spazio mali pokret, poštoč je krenuo da se okre e nazad, ali ne na vreme da se spremi za nagli nalet ogromnogć Skota.

Džejmijeva ruke su poletele Randalu oko vrata. Pošto nije mogao da se služi desnom šakom, dograbio je desni zglavak sposobnom levom i povukao tako da je podlaktica ležala Englezu preko dušnika. Kada je Randal poprimio purpurnu boju i po eo da malaksava, on je pustio levom šakom tek koliko mu je vremena trebalo dač je zabije kapetanu u bubreg. Iako je Džejmi bio vrlo oslabljen, udarac je bio dovoljan da Randalova kolena popuste.

Ispuštaju i klonulog kapetana, Džejmi se brzo okrenuo da se suo i sa grdosijomć č od posilnog, koji je do sada zbivanja posmatrao bez ikakvog znaka interesovanja na licu opuštene vilice. Iako mu je izraz ostao prili no neaktič van, pokrenuo se i dohvatio eki sa stola kada je Džejmi pošao ka njemu, drže i stolicu za nogu zdravom levomč ć ć

šakom. Izvesna tupa obazrivost pojavila se na licu posilnog dok su njih dvojica kružili jedan oko drugog, traže i pogodan na in za napad.ć č

Bolje naoružan, Marli je pokušao prvi, zamahnuvši eki em ka Džejmi- jevimč ć rebrima. Džejmi se obrnuo i napravio lažni zamah stoli icom, teraju i posilnog nazadč ć ka vratima. Slede i pokušaj, smrtonosni zamah nadole, rastuć rio bi Džejmijevu lobanju da je pogodio cilj. Ovako se raspala stoli ica, jedna noga i sedište bili suč odse eni.č

Nestrpljiv, Džejmi je tresnuo stolicom o zid u slede em zamahu, svode i je nać ć toljagu - manju, ali zgodniju za manevrisanje; šezdesetak centimetara dugo drvo sa krzavim krajem punim krhotina.

Vazduh u eliji, zagušljiv od dima baklji, bio je nepomi an izuzev nać č pornog daha dvojice boraca i povremenog tupog zvuka kada drvo pogodi u meso. Plašila sam se da išta kažem da ne bih poremetila nesigurnu Džejmijevu koncentraciju, pa sam privukla noge na krevet i š u urila se uza zid, pokušać ć vaju i da ne smetam.ć

Meni je bilo jasno - a po slabašnom osmehu iš ekivanja i posilnom - da seč Džejmi brzo zamara. Dovoljno je neverovatno bilo ve i to što je na nogama, da neć pominjemo borbu. Sve troje smo bili svesni da bitka ne može da traje još dugo; da bi uopšte imao nekakve šanse, mora brzo nešto da preduzme. Kratkim i oštrim ubadaju im udarcima nogom od stolice, on je oprezno prilazio Marliju, sateruju ić ć krupnijeg oveka u ošak koji e mu ograni iti luk pri zamasima. Instinktivnoč ć ć č uvi aju i to, posilni je pokušao opasnim vođ ć doravnim zamahom, o ekuju i da timeč ć otera Džejmija.

Umesto da ustukne, Džejmi je prišao u zamah, primaju i glavni udar zamahać levom stranom dok se njegova toljaga svom silinom sru ila na Mar- lijevo teme.č Obuzeta scenom preda mnom, nisam obra ala pažnju na proć strto Randalovo telo na podu blizu vrata. Ali sam, kada se posilni zateturao zacakljenih o iju, ula nekakvoč č grebanje izama po kamenu, i teško disanje mi je zastrugalo u ušima.č

„Lepo si se borio, Frejzeru." Randalov glas je bio grub od davljenja, ali sabran kao i uvek. „Mada te to koštalo nekoliko rebara, zar ne?"

Džejmi se naslonio na zid, grabe i vazduh na mahove, i dalje drže i toć ć ljagu i snažno pritiskaju i lakat o svoj bok. Pogled mu se spustio ka podu, odmeravaju ić ć rastojanje.

„Ne pokušavaj to, Frejzeru." Lagani glas je bio bezizražajan. „Bi e mrtva preć nego što napraviš dva koraka." Tanko hladno se ivo noža mi je kliznulo pored uva;č ose ala sam vrh kako mi bocka ugao vilice.ć

Džejmi je na tren objektivno odmerio scenu, i dalje oslonjen na zid. Uz nagli napor, bolno se uspravio i stao klate i se. Toljaga je šuplje zatandrkala po kamenomć podu. Vrh noža me ubo neznatno ja e, ali je po svemu drugom Randal stajaoč nepokretno dok je Džejmi polako prelazio nekoliko koraka do stola, pažljivo se naginju i da dohvati eki obmotan kanapom. Držao ga je obešenog za dva prstać č ć pred sobom, tako da je bilo jasno da ne namerava da napadne.

eki je zazve ao po stolu ispred mene, drška se okretala dovoljno da teškuČ ć č glavu eki a odvu e blizu ivice. Ležao je taman i težak na hrastovini, lepa, solidnač ć č alatka. Trša ana korpa sa ekserima za koje je eki pravljen ležala je meduč č ć razbacanim predmetima na daljem kraju stola; verovatno stvarima koje su ostavili tesari koji su dovršavali prostoriju. Džejmijeva zdrava šaka, fini pravi prsti oivi enič zlatom na svetlu, vrsto je zgrabila rub stola. Sa napoč rom iju sam veli inu moglač č samo da naga am, spustio se polako u stolicu i namerno raširio šake ravno predđ sobom po izgrebanoj površini stola, tako da mu je eki bio zgodno u blizini.č ć

On i Randal nisu skidali pogled jedan sa drugog tokom bolnog prelaska sobe, a nisu se pokolebali ni sada. Klimnuo je kratko u mom pravcu ne gledaju i me i rekao,ć „Pusti je da ode."

Ruka sa nožem kao da se malo opustila. Randalov glas je bio raspoložen i znatiželjan. „Zašto bih?"

Džejmi je sada delovao kao da se potpuno kontroliše, uprkos bledom licu i znoju koji mu se i dalje slivao niz lice poput suza.

„Ne možeš držati nož na dvoje ljudi istovremeno. Ubij ženu ili se udalji od nje, i ja u te ubiti." Govorio je tiho, sa eli nim prizvukom iza mirnog škotskog akcenta.ć č č

„A šta može da me spre i da vas ubijem oboje, jedno po jedno?"čIzraz na Džejmijevom licu bih nazvala osmehom, samo zato što su se vi- deli

zubi. „Sta, i da prevariš dželata? Malo teško za objašnjavanje kada stigne jutro, zar ne?" Kratko je klimnuo ka nesvesnoj masi na podu. „Priseti eš sećda je tvoj mali pomo nik morao da me veže konopcem pre nego što si mi rasturioć šaku."

„Pa?" Nož je ostao spreman kod mog uva.„Tvoj pomo nik ti ne e biti od koristi još neko vreme." To je neporecivo bilo istina;ć ć

monstruozni posilni ležao je licem nadole u ošku, dišu i teško, kao da hr e.ć ć č Ozbiljna kontuzija, pomislila sam mehani ki. Možda izliv krvi u mozak. Bilo mi ječ sasvim svejedno i da umre pred mojim o ima.č

„Ne možeš da se nosiš sa mnom sam, imao ja jednu šaku ili ne", Džejmi je polako odmahnuo glavom, odmeravaju i Randalovu veli inu i snagu. „Ne. Ve i sam,ć č ć i znatno bolji borac u borbi izbliza. Da nemaš tu ovu ženu, uzeo bih od tebe taj nožić i strpao ti ga niz grlo. A ti to znaš, i zato je nisi povredio."

„Ali je i dalje imam. Ti možeš da odeš sam, naravno. Postoji jedan izlaz, prili noč blizu. To bi ostavilo tvoju ženu — rekao si da je ona tvoja žena? — da umre, naravno."

Džejmi je slegao ramenima. „Kao i ja. Ne bih stigao daleko, kada bi me gonio ceo garnizon. Biti ubijen metkom na otvorenom je možda bolje nego biti obešen ovde, ali ne dovoljno da predstavlja bitnu razliku." Kratka bolna grimasa mu je preletela licem i na tren je zadržao dah. Kada je nastavio da diše, to je radio plitko, zadihano. Kakav god ga šok štitio od najgorih bolova, o igledno je njegovo dejstvo slabilo.č

„Izgleda, zna i, da smo u orsokaku." Randalov ton finog Engleza zvu ao ječ ć č nehajno. „Osim ako imaš neki predlog?"

„Imam. Ti ho eš mene." Hladni škotski glas bio je vrlo suvoparan. „Pusti ženu dać ode, i možeš da imaš mene." Vrh noža se malo pomerio, zarezuju i mi uvo. Osetilać sam ubod i toplo naviranje krvi.

„Radi sa mnom šta ti je volja. Ne u se opirati, mada u te pustiti da me vežeš akoć ć misliš da je potrebno. I ne u govoriti o tome, kada dode sutrašnji dan. Ali eš se prvoć ć pobrinuti da žena bezbedno ode iz zatvora." Moj pogled je bio prikovan na Džejmijevu uništenu šaku. Barica krvi ispod srednjeg prsta je narastala, i šokirano sam shvatila da namerno gura prstom u sto, služe i se bolom kao podsticajem dać ostane pri svesti. Cenjkao se za moj život služe i se jedinim što mu je preostalo —ć sobom. Ako se sada onesvesti, ta jedina šansa e oti i.ć ć

Randal se potpuno opustio; nož je nemarno bio oslonjen o moje desno rame dok je promišljao celu situaciju. Ja sam tu pred njim. Džejmi treba da bude obešen ujutru. Ranije ili kasnije, primeti e da ga nema i pretraži e zamak. Iako izvesna merać ć okrutnosti može da se toleriše medu oficirima idžentlmenima — bila sam sigurna da to može da obuhvati i smrskanu ruku i odrana leda — preko ostalih Randalovih sklonosti ne e se pre i tako lako. Bez obzira na toć ć kakav je status Džejmija kao zatvorenika osu enog na smrt, ako bi stao podđ vešalima ujutru i tvrdio da ga je Randal zlostavljao, njegove tvrdnje bile bi ispitane. A ako bi fizi ki pregled dokazao da su istinite, Ran- dalova karijera bila bi okon ana, ač č možda i njegov život. Ali ako se Džejmi zakune da e utati...ć ć

„Da eš mi svoju re ?"ć čDžejmijeve o i su bile plavi plamenovi šibica na pergamentu njegovog lica.č

Trenutak kasnije je polako klimnuo. ,Ako ti meni daš svoju."Privla nost žrtve koja je odjednom izgubila svaku volju i pristaje na sve bila ječ

neodoljiva.„Dogovoreno." Nož se sklonio sa mog ramena i ula sam šuštanje pri vra anjuč ć

metala u kanije. Randal je polako prošao pored mene, oko stola, dohvataju i eki uć č ć prolazu. Podigao ga je, ironi no se raspituju i. „Dozvo- li eš mi da kratko testiramč ć ć tvoju iskrenost?"

„Aha." Džejmijev glas je bio miran kao njegove šake, ravne i nepomi ne na stolu.č Pokušala sam da govorim, da nešto protestujem, ali mi se grlo sasu- šilo u lepljivom utanju.ć

Kre u i se bez žurbe, Randal se nagnuo pored Džejmija da pažljivo doć ć hvati ekser iz pletene korpe. Obazrivo je postavio vrh ekser i a i zamahnuo eki emč ć č ć nadole, prikucavaju i ekser kroz Džejmijevu desnu šaku u sto sa etiri solidnać č udarca. Slomljeni prsti su se zgr ili i ispravili, kao noge pauka pri vrš enog zač č ć kolekcionarsku tablu.

Džejmi je zaje ao, o i su mu bile razroga ene i bezizražajne od šoka. Ranč č č dal je pažljivo odložio eki . Uzeo je Džejmijevu bradu u šaku i okrenuo mu lice naviše.č ć „Sada me poljubi", rekao je tiho, i spustio glavu ka Džejmijevim ustima koja se nisu opirala.

Kada se Randal podigao, lice mu je bilo sanjivo, pogled nežan i zanesen, duga usta iskrivljena u osmeh. Nekada davno sam volela takav osmeh i taj sanjivi izgled

od kog sam se uzbu ivala u iš ekivanju. Sada mi se gadio. Suze su se slile u ugaođ č mojih usta, mada nisam primetila da sam zaplakala. Randal je na tren stajao u transu, gledaju i dole u Džejmija. Zatim se pomerio, pri- setivši se, i opet izvukaoć nož iz kanije.

Se ivo je zašuštalo kroz veze koje su mi sputavale ruke, zagrebavši kožu. Jedvač da sam stigla da ih protrljam da bih povratila cirkulaciju kada me je uhvatio pod lakat i po eo da me gura prema vratima.č

„Stani!", progovorio je Džejmi iza nas, i Randal se nestrpljivo okrenuo.„Dopusti eš mi da se oprostim?" To je bila više tvrdnja nego pitanje, i Randal jeć

samo na as oklevao pre nego što je klimnuo i gurnuo me nazad ka nepokretnojč prilici za stolom.

Džejmijeva zdrava šaka me je stegla oko ramena i moje mokro lice se zabilo uz njegov vrat.

„Ne možeš", šaputala sam. „Ne možeš. Ne u ti dopustiti."ćNjegova usta su bila topla uz moje uvo. „Kler, mene e obesiti ujutru. Ono šta eć ć

se desiti sa mnom izme u ovog i tog trenutka nije važno nikome." Ustuknula sam iđ zurila u njega.

„Važno je meni!" Deformisane usne su se iskrivile bezmalo u osmeh, pa je podigao zdravu šaku i položio je na moj mokri obraz.

„Znam da ti je važno, mo duinne. I zato eš sada oti i. Tako u znati da i daljeć ć ć postoji neko kome je stalo do mene." Opet me je privukao, nežno poljubio i prošaputao na gelskom, „On e te pustiti jer misli da si bespomo na. Ja znam dać ć nisi." Puštaju i me, rekao je na engleskom, „Volim te. Idi sad."ć

Randal je zastao dok me je propuštao kroz vrata. „Vra am se brzo." Bio je to glasć oveka koji okleva da ostavi svoju ljubav, i stomak mi se digao.č

Pretvoren u crvenu siluetu bakljom koja je gorela iza njega, Džejmi je graciozno povio glavu prema zakucanoj šaci. „O ekujem da eš me zate i ovde."č ć ć* * *

Crni Džek. Uobi ajeno ime za lupeže i nitkove u osamnaestom veku.č Neizostavno u ljubavnim romanima, to ime do arava šarmantnog drumskogč razbojnika koji seva se ivima nose i šešire sa perjem. Stvarnost je hodala poredč ć mene.

ovek nikad ne prestaje da se pita šta stoji iza ljubavne pri e. Tragedija i teror,Č č preobraženi vremenom. Dodajte malo veštine u pri anju, i č voilà! uzbudljiva romansa, od koje krv pote e brže i device uzdišu. Ta no je da je moja krv kolala brzo, ač č nijedna devica nije uzdisala kao Džejmi, drže i svoju zakovanu šaku.ć

„Ovuda." To je bilo prvi put da je Randal progovorio otkad smo napustili eliju.ć Pokazao je malu nišu u zidu, neosvetljenu bakljama. Izlaz o kome je govorio Džejmiju.

Do sada sam dovoljno povratila pribranost da progovorim, pa sam to i u inila.č Zakora ila sam unazad tako da me baklja dobro osvetli, jer sam htela da zapamtič moje lice.

„Pitali ste me, kapetane, da li sam veštica", rekla sam, glasom mirnim i stabilnim. „Odgovori u vam sada. Jesam veštica. Veštica sam i proklinjem vas. Oženi ete se,ć ć kapetane, i vaša žena e nositi bebu, ali ne ete poživeti da vidite svog prvenca.ć ć Proklinjem vas tim znanjem, Džeku Randale - re i u vam sat vaše smrti."ć ć

Lice mu je bilo u senci, ali mi je sjaj njegovih o iju govorio da mi veruje. A zašto ič ne bi? Jer sam govorila istinu, i znala sam to. Videla sam linije Fren- kovog genealoškog dijagrama kao da su iscrtane na linijama maltera izme u kamenovađ zida, i imena upisana po njima. „Džonatan Vulverton Randal", tiho sam rekla, itaju ič ć

to sa kamenja. „Ro en 3. septembra 1705. Umro..." Gr evito je pošao ka meni, aliđ č ne dovoljno brzo da me spre i da govorim.č

Uska vrata u dnu niše su se uz tresak otvorila uz škripu šarki. O ekuju i i dalječ ć mrak, o i su mi bile zasenjene zaslepljuju im bleskom svetla po snegu. Brzo me ječ ć gurnuo s le a tako da sam naglava ke odletela u nanose, i vrata su tresnula izađ č mene.

Ležala sam u nekakvom jarku, iza zatvora. Nanosi snega oko mene su pokrivali hrpe ne ega - otpadnih materija iz zatvora, najverovatnije. Nešto tvrdo je bilo ispodč snega u koji sam pala; drvo, možda. Gledaju i naviše u strm zid iznad sebe, videlać sam linije i žlebove niz kamen koji su ozna avali putanju sme a koje je prosipanoč ć kroz klizna vrata dvanaest metara iznad. Mora da je to kuhinjski odeljak.

Prevrnula sam se, spremaju i se da ustanem, i zatekla sebe kako gledam u parć plavih o iju. Lice je bilo plavo skoro koliko i o i, i tvrdo kao cepanica za koju samč č pomislila da je u pitanju. Nekako sam se digla na noge, guše i se, i oteturala unazadć do zatvorskog zida.

Glavu dole, diši duboko, odlu no sam govorila sebi. Ti ne eš da se onesve- stiš,č ć vi ala si mrtvace i ranije, mnogo njih, ne eš da se onesvestiš - pobogu, ima plaveđ ć o i kao — ne eš da se onesvestiš, dodavola!č ć

Disanje mi se kona no usporilo, a sa njim i ludo brzi puls. Kako je panikač oslabila, okrenula sam se opet toj pateti noj prilici, brišu i gr evito ruke o suknju. Neč ć č znam da li me sažaljenje, radoznalost ili prosto šok naveo da je opet pogledam. Kada sam pogledala bez naglog iznena enja, na mrtvacu nije bilo ni egđ č zastrašuju eg; nikada i nije bilo. Bez obzira na to koliko gadanćbio na in da ovek umre, samo je prisustvo ljudske duše koja pati ono što ječ č zastrašuju e; kada ode, ono što ostane je samo predmet.ć

Plavooki neznanac je bio obešen. On nije bio jedini u tom jarku. Nisam se potrudila da kopam po nanosu, ali sada, kada sam znala šta je u njemu, jasno sam videla obrise smrznutih udova i blago zaobljenih glava ispod snega. Ovde ih je ležalo bar desetak, ekaju i ili na otapanje koje e olakšati njihovo sahranjivanje, ili nač ć ć grublje uništavanje od strane zveri iz obližnje šume.

Ta misao me je trgla iz zamišljenosti i nepokretnosti. Nemam vremena za pogrebne meditacije, ili e još jedan par plavih o iju slepo zuriti u sneg koji pada.ć č

Moram da na em Murtaga i Ruperta. Ona skrivena zadnja vrata mogu dađ posluže, možda. O igledno nisu bila utvr ena ni uvana kao glavna kapija i ostalič đ č ulazi u zatvor. Ali mi je potrebna pomo , i to hitno.ć

Pogledala sam u rub jarka. Sunce je prili no nisko, plamti kroz izmaglicu oblakač odmah iznad krošnji drve a. Vazduh se jako ose a na vlagu. Verovatno e opetć ć ć padati sneg kada padne no ; izmaglica je gusta preko neba ka istoku. Ostao jeć možda jedan sat svetla.

Pošla sam da sledim jarak, ne žele i da se penjem uz strme kamenite strać nice dok ne budem na to prinu ena. Jaruga je skrenula od zatvora prili no brzo, iđ č izgledalo je kao da vodi dole prema reci; verovatno otopljeni sneg odnosi zatvorski otpad. Bila sam skoro kod ugla vertikalnog zida kada sam ula slab zvuk iza sebe.č Okrenula sam se. Zvuk je na inio kamen koji se odvalio sa ruba jarka, izmeštenč nogom velikog sivog vuka.

Kao alternativa onome što se nalazi pod snegom, sigurno sam imala neke poželjne odlike, sa vu je ta ke gledišta. S jedne strane, ja sam pokretna, teža zač č hvatanje, i postoji mogu nost opiranja. S druge, spora sam, trapava i, što jeć najvažnije, nisam zamrznuta tako da ne preti opasnost od lomljenja zuba. Tako eđ mirišem na svežu krv, izazovno toplu u ovoj zale enoj pustari. Da sam ja vuk,đ

pomislila sam, ne bih oklevala. Životinja se rešila u isto vreme kada sam došla do sopstvenog zaklju ka u pogledu naših budu ih odnosa.č ć

Bio je jedan Jenki u bolnici Pembrok, po imenu Carli Maršal. Bio je prijatan tip, druželjubiv kao i svi Jenkiji, i vrlo zabavan u pogledu svoje omiljene teme. Omiljena tema bili su mu psi; Carli je bio narednik u korpusu K-9. Bio je raznet, zajedno sa svoja dva psa, protivpešadijskom minom u malom selu blizu Arla. Tugovao je za svojim psima, i esto mi o je njima pri ao kada bih sela sa njim tokom retkihč č slobodnih trenutaka u svojoj smeni.

Da odmah predem na poentu, rekao mi je i šta da radim a šta ne, ako mi se ikada desi da me pas napadne. Smatrala sam da je prili no nategnuto ovo jezivo stvorenječ koje je brižno biralo put niz kamenje nazvati psom, ali sam se nadala da i dalje u karakteru može imati poneku sli nost sa svojim pripitomljenim potomcima.č

„Nevaljali pas", odlu no sam rekla zure i u jedno žuto oko. „Zapravo", rekla sam,č ć uzmi u i vrlo polako ka zidu zatvora, „ti si savršeno užasan pas." (Govori odlu no ič ć č glasno, ula sam kako arli govori.) „Verovatno najgori kog sam ikad srela", reklač Č sam, odlu no i glasno. Nastavila sam da uzmi em, jednom rukom napipavaju i izač č ć sebe u potrazi za kamenom zida, a kada sam stigla, kliznula sam u stranu prema ošku, udaljenom nekih deset metara.ć

Povukla sam u kur svog ogrta a i po ela da preturam traže i broš kojim mi ječ č č ć ogrta pri vrš en, i dalje govore i vuku odlu no i glasno šta mislim o njemu,č č ć ć č njegovim precima i njegovoj užoj porodici. Zver je izgledala zainte- resovana tom kritikom, jezik joj se klatio u iskeženim eljustima. Nije joj se žurilo; malo je hramala,č videla sam kada se primakla sva mršava i otrcana. Možda je imala problema u lovu, pa ju je ta nemo privukla na zatvorsko dubrište da lešinari. Nesumnjivo sam seć nadala da je tako; što nemo nija, to bolje.ć

Našla sam kožne rukavice u džepu ogrta a i navukla ih. Zatim sam teški ogrtač č obmotala nekoliko puta oko desne podlaktice, blagosiljaju i težinu somota. „Oni eć ć krenuti na grkljan", podu avao me je Carli, „osim ako im dreser ne kaže druga ije.č č Neprestano ga gledaj u o i; vide eš kada se reši da sko i. To je tvoj trenutak."č ć č

U zlo estoj žutoj kuglici sam videla nekoliko stvari, uklju uju i glad, znač č ć tiželju i spekulisanje, ali ne još odluku da dipi.

„Ti, odvratno stvorenje", rekla sam mu, „da se nisi usudio da mi sko iš za vrat!"č Imala sam druga ije ideje. Umotala sam ogrta u nekoliko slojeva oko desne ruke,č č ostavljaju i da dosta veliki deo visi, ali da pruži debelu postavu za koju sam seć nadala da je zubi životinje ne e probiti.ć

Vuk je bio mršav, ali ne kost i koža. Procenila sam da ima trideset i nešto kilograma; manje od mene, ali ne toliko da mi to da veliku prednost. Stabilnost je nesumnjivo bila na strani životinje; etiri noge naspram dve su pružale boljuč ravnotežu na klizavoj kori snega. Nadala sam se da e moje oslanjanje na zidć pomo i.ć

Nekakav ose aj praznine na le ima mi je rekao da sam stigla do oška. Vuk jeć đ ć bio udaljen pet-šest metara. To je to. Sklonila sam dovoljno snega ispod stopala da stojim sigurnije i ekala.č

Nisam ni videla kada se vuk odlepio od zemlje. Mogu da se zakunem da sam mu gledala u o i, ali ako se odluka da sko i odrazila tamo, akcija je usle- dila prebrzo zač č tim da bih primetila. Instinkt je, a ne razum, podigao moju ruku kada se beli asto-čsiva mrlja bacila na mene.

Zubi su se žarili u postavu silinom koja mi je ogrebala ruku. Bio je teži nego što sam mislila; bila sam nespremna za njegovu težinu, i ruka mi je popustila. Planirala sam da pokušam da životinju bacim o zid, da je možda ošamutim. Umesto toga, ja

sam se zanela ka zidu, pritisnuvši vuka izme u kamenih blokova i svog kuka. Mu ilađ č sam se da umotam slobodni deo ogrta a oko njega. Kandže su mi iscepale suknju ič ogrebale butinu. Pokvareno sam zabila koleno u njegove grudi, izazivaju i cijukć davljenika. Tek tada sam shvatila da udna mešavina režanja i cviljenja poti e odč č mene, a ne od vuka.

Sto je još udnije, sada uopšte nisam bila uplašena, mada sam se užasavala dokč sam gledala kako mi se vuk prikrada. U mojim mislima je bilo mesta samo za jedno: ubi u ovu zver ili e ona ubiti mene. Prema tome, ubi u je.ć ć ć

Tu dolazi do prelomne ta ke u intenzivnoj fizi koj borbi kada se pojedič č nac okrene razuzdanoj upotrebi snage i telesnih sposobnosti, ignorišu i cenu toga dok se borbać ne okon a. Zene tu ta ku susre u pri poro aju; muškarci u bici.č č ć đ

Posle izvesne ta ke, zaboravljate na sav strah i povrede. Život postaje jedč -nostavan u tom trenu; u ini ete ono što ste naumili, ili stradati u pokušaju, i zapravo ič ć nije važno koje e se od ta dva desiti.ć

Videla sam tu vrstu bitke tokom svoje obuke za bolni ki rad, ali je nikada raniječ nisam iskusila. Sada je sva moja koncentracija bila usredsre ena na vilice stegnuteđ oko moje podlaktice i demona koji se izvijao kidišu i na moje telo.ć

Uspela sam da glavu zveri tresnem o zid, ali ne dovoljno snažno da bi to ostvarilo zna ajan u inak. Brzo sam se umarala; da je vuk bio u boljoj kondiciji, ne bih imalač č nikakvu šansu. Nisam imala mnogo ni ovako, ali sam zgrabila onu koju imam. Pala sam preko životinje, gnje e i je pod sobom i izbijaju i joj vazduh u dahu koji seč ć ć ose ao na crkotinu. Oporavila se gotovo istog asa i po ela da se migolji ispodć č č mene, ali mi je trenutno opuštanje omogu ilo da je skinem sa ruke i stegnem šakomć njenu mokru njušku.

Guraju i prste nazad u uglove njegovih usta, uspela sam da ih zadržim poć dalje od opasnih zuba prilago enih kidanju mesa. Pljuva ka mi se slivala niz ruku. Ležalađ č sam položeno preko vuka. Cošak zatvorskog zida bio je otprilike pola metra ispred mene. Moram nekako sti i dotle ne ispuštaju i furiju koja se migolji i izvija ispodć ć mene.

Grebu i nogama, pritiskaju i naniže svom snagom, primicala sam se malo poć ć malo, uporno se naprežu i da o njake zadržim podalje od svog grkljana. Nije mogloć č potrajati duže od nekoliko minuta da predem tih pola metra, ali mi je izgledalo da sam preležala tako ve i deo svog života, zaglavljena u bitku sa ovom zveri ije su mić č zadnje kandže grebale noge, traže i zgodnu priliku da mi rasparaju trbuh.ć

Kona no sam mogla da vidim iza ugla. Tup kameni ugao bio mi je direkč tno ispred lica. Sada je sledio škakljivi deo. Moram da izmanevrišem telom vuka da bih uspela da mu zavu em obe šake ispod njuške; nikada ne u smo i dovoljno snage da toč ć ć izvedem jednom.

Naglo sam se otkotrljala u stranu, i vuk je odmah posrnuo u mali slobodan prostor izme u mog tela i zida. Pre nego što je uspeo da se digne na noge, trglađ sam kolenom naviše najja e što sam mogla. Vuk je zastenjao kada mu se moječ koleno zabilo u bok, prikucavši ga, makar i na kratko, uza zid.

Sada su obe moje šake bile ispod njegove eljusti. Prsti jedne šake bili suč zapravo u njegovim ustima. Ose ala sam pritisak koji drobi moje prste u rukavicama,ć ali sam to ignorisala dok sam gurala upavu glavu sve više nazad, koriste i ošakč ć ć zida kao uporište za polugu koju je inilo životinjino telo. Mislila sam da e mi rukeč ć popucati, ali je ovo bila jedina šansa.

Nije bilo ujnog zvuka, ali sam osetila potres celog tela kada je vrat pukao. Napetič udovi - i bešika - odjednom su se opustili. Sada kada je nepodnošljivi pritisak na moje ruke popustio srušila sam se, omlitavela isto koliko i umiru i vuk. Ose ala samć ć

srce zveri kako podrhtava ispod mog obraza, jedini deo tela još sposoban za borbu protiv smrti. Lepljivo krzno je zaudaralo na amonijak i mokru dlaku. Htela sam da se odmaknem, ali nisam mogla.

Mora da sam zaspala na tren, ma koliko to udno zvu alo, sa telom mrtveč č životinje kao jastukom ispod obraza. Otvorila sam o i i ugledala zelenkasti kamenč zatvora nekoliko centimetara ispred nosa. Samo me pomisao na to šta se zbiva s druge strane zida podigla na noge.

Teturala sam se duž jarka sa ogrta em preba enim preko jednog ramena,č č sapli u i se na kamenje skriveno snegom, bolno udaraju i cevanicama o nać ć ć pola zakopano granje. Mora da sam negde u podsvesti znala da vukovi obi nočidu u oporima, jer se ne se am da me je iznenadilo zavijanje koje je zatre- perilo izč ć šume iznad i iza mene. Ako sam ose ala išta, to je bio slepi bes zbog onoga što jeć li ilo na urotu koja me frustrira i usporava.č

Oprezno sam se okrenula da vidim odakle dopire zvuk. Do tada sam ve bila nać otvorenom, dalje od zatvora; bez zida uz koji mogu da pribijem leda, i bez oružja pri ruci. Sre a mi je pomogla sa prvim vukom; nije postojala šansa ni jedan u hiljadu dać goloruka ubijem drugu životinju — a koliko bi ih još moglo biti? opor koji sam videlaČ kako se hrani na mese ini u leto imao je bar deset vukova. U se anju sam mogla dač ć ujem kako drobe svojim zubima, i pucanje slomljenih kostiju. Jedino pitanje sadač

bilo je da li bih se uopšte potrudila da se borim, ili bih samo legla u sneg i predala se. Ta opcija je delovala izuzetno privla no, kada se sve ima u vidu.č

Pa ipak, Džejmi je digao ruke od svog života, i još mnogo ega drugog, da bi meč izbavio iz zatvora. Dugujem mu bar da pokušam.

Još jednom sam polako pošla, odmi u i dalje niz jarak. Svetio je bledelo; uskoroč ć e jaruga biti ispunjena senkom. Nisam verovala da e mi to pomo i. Vuković ć ć

nesumnjivo bolje vide no u nego ja.ćPrvi lovac se pojavio na obodu jarka kao i onaj ranije; upava prilika koja stojič

nepokretna i na oprezu. Nekako me je šokiralo kada sam shvatila da su još dva u jaruzi sa mnom, kaskaju polako, gotovo ukorak jedan s drugim. Bili su gotovo iste boje kao i sneg u sumrak - prljavo sive - i maltene nevidljivi, mada su se kretali ne pokušavaju i da se kriju.ć

Prestala sam da se kre em. Bežanje je o igledno bilo besmisleno. Sagnula samć č se i oslobodila borovu granu iz snega. Kora joj je bila crna od vlage, i gruba ak ič kroz rukavice. Zamahala sam granom oko glave i povikala. Životinje su prestale da mi se približavaju, ali nisu uzmakle. Najbliža je oborila uši, kao da joj smeta buka.

„Ne svi a ti se?", vrištala sam. „Prokleta šteta! Odbij odavde, jebena ni- štarijo!"đ Iš eprkala sam kamen napola ulegao u zemlju i bacila ga na vuka. Promašila sam,č ali je vuk pobegao u stranu. Ohrabrena time, po ela sam mahnito da bacamč projektile; kamenje, gran ice, šake snega, bilo šta što sam mogla zgrabiti jednomč rukom. Vrištala sam dok me grlo nije zabolelo od hladnog vazduha, zavijaju i i samać kao vukovi.

Prvo sam pomislila da je jedan od mojih projektila pogodio cilj. Najbliži vuk je ciknuo i izgleda se zgr io. Druga strela je proletela tridesetak centimeč tara od mene i videla sam si ušnu pokretnu mrlju pre nego što je pogodila grudi drugog vuka. Zverć je umrla tamo gde se zatekla. Prva se, pogo ena neđtako smrtonosno, ritala i mu ila u snegu, ništa više od uskovitlanog grumena u sveč guš oj pomr ini.ć č

Stajala sam glupo pilje i neko vreme, a onda instinktivno podigla poć gled ka rubu jaruge. Tre i vuk, koji je pametno odabrao da bude diskretan, nestao je nazad meduć drve em, odakle se poja avalo zavijanje od koga sam drhtala.ć č

I dalje sam gledala u tamno drve e kada je ne ija šaka uhvatila moj lakat.ć č Zaprepaš eno sam se okrenula i shvatila da gledam u lice stranca. Uskih vilica ić slabe eljusti loše prikrivene bradom, zaista je bio neznanac, ali su pled i bodežč odavali da je Skot.

,,U pomo ", rekla sam, i pala napred u njegovo naru je.ć č36MakranohU brvnari je bilo mra no, i u jednom uglu prostorije je stajao medved. U panici samč se trgla i pripila uz svog pratioca, ne žele i da imam išta više sa zverima. On me jeć snažno odgurnuo napred, u kolibu. Dok sam se teturala prema vatri, grmalj se okrenuo prema meni, i shvatila sam sa zakašnjenjem da je to samo krupan ovek uč medvedoj koži.

U ogrta u od medve e kože - da budem preciznija, pri vrš enom oko vratač đ č ć posrebrenim brošem velikim kao dlan moje šake. Bio je na injen u obliku dva jelenač u skoku, izvijenih leda i sudarenih glava da formiraju krug. Igla je bila kratka i zašiljena, sa glavom izvedenom tako da li i na rep jelena koji beži.č

Broš sam zapazila do detalja zato što mi se našao pred nosom. Podigla sam glavu, i na tren razmatrala mogu nost da sam pogrešila u proceni; možda to zaistać jeste medved.

A opet, medvedi verovatno ne nose broševe i nemaju o i nalik borovnič cama; male, okrugle i tamne, svetlucavoplave. Utonule su u debele obraze iji su nižič obronci obrasli srebrnastocrnim dlakama. Sli ne dlake su padale sa ramena da seč pomešaju sa dlakama ogrta a koje su, uprkos svojoj novoj primeni, i dalje imaleč oštar miris svog prethodnog vlasnika.

Prodorne male o i su zaigrale po meni, odmeravaju i i moju kaljavu ode u i njenč ć ć osnovni kvalitet, uklju uju i dva svadbena prstena, zlatni i sreč ć brni. Medvede obra anje je bilo prikladno prilici.ć

„Izgleda da ste imali izvestan problem, gospodo", rekao je formalno, na- ginju ić ogromnu glavu i dalje posutu snegom koji se topio. „Možda vam možemo pomo i?"ć

Oklevala sam da nešto kažem. O ajni ki mi je trebala pomo tog oveka, a opet,č č ć č postala bih sumnjiva istog asa kada govor oda da sam Engleskinja. Strelac koji meč doveo me je preduhitrio.

„Našao sam je blizu Ventvorta", lakonski je rekao. „Kako se bori sa vukovima. Engleska ženska", dodao je, naglašavaju i tako da se pogled borovć nicama sli nihč o iju mog doma ina fiksirao na meni uz prili no neugodne spekulacije u njihovimč ć č dubinama. Uspravila sam se do svoje pune visine i prizvala onoliko svog upraviteljskog autoriteta koliko sam mogla.

„Engleskinja po ro enju, Skotkinja po udaji", odlu no sam rekla. „Zovem se Klerđ č Frejzer. Moj muž je zato en u Ventvortu."č

„Razumem", polako je rekao medved. „Pa, ja se zovem Makranoh, i trenutno se nalazite na mom posedu. Po vašoj haljini vidim da ste iz bolje porodice; kako se desilo da se na ete sami u šumi Eldridž u zimskoj no i?"đ ć

Prigrabila sam takav uvod; eto nekakve šanse da dokažem svoje dobre namere i da na em Murtaga i Ruperta.đ

,,U Ventvort sam došla sa nekima iz klana mog muža. Pošto sam bila En-gleskinja, mislila sam da mogu u i u zatvor, i možda na i izvestan na in da ga, hm,ć ć č izvu em odande. Ispalo je da sam zatvor napustila druga ije. Tražila sam svoječ č prijatelje kada sam naletela na vukove - od kojih me je ovaj džentlmen ljubazno spasao." Pokušala sam da uputim osmeh zahvalnosti strelcu izranavljene brade, koji ga je do ekao skamenjenim utanjem.č ć

„Nema sumnje da ste sreli nešto zubato", složio se Makranoh, odmera- vaju ić moju pocepanu suknju. Sumnji avost je privremeno ustuknula pred gostoljubivoš u.č ć

„Da li ste povredeni, možda? Ili samo malo ogrebani? Pa, smrzli ste se, u to nema sumnje, i malo uzdrmani, rekao bih. Sedite ovde kraj vatre. Hektor e vamć doneti nekakvu supu, a onda možete da mi ispri ate više o tim svojim prijateljima."č Jednom nogom je privukao grubi tronožac i vrsto me posadio na njega položivšič krupnu šaku na moje rame.

Vatra od treseta daje malo svetla, ali je prijatno topla. Nehotice sam zadrhtala kada je krv opet potekla kroz moje smrznute ruke. Nekoliko gutljaja iz mešine koju je uz gun anje prineo Hektor povratile su cirkulaciju i u unutrašnje organe.đ

Objasnila sam svoju situaciju što sam bolje mogla, što i nije bilo mnogo dobro. Moj kratak opis izlaska iz zatvora i bliskog susreta sa vukom koji je usledio bili su primljeni naro ito skepti no.č č

„Sve i ako ste uspeli da u ete u Ventvort, nije verovatno da vas je ser Fle- erđ č pustio da landarate po njemu. I ako vas je taj kapetan Randal zatekao u podzemnim tamnicama, ne bi vam tek tako pokazao zadnji izlaz."

„On... imao je razlog da me pusti.";>A to je?" O i nalik borovnicama bile su neumoljive.čOdustala sam, i injenice iznela bez ustru avanja; bila sam i suviše umorna zač č

nekakvo okolišanje.Makranoh je delovao kao da je delimi no uveren, ali se još uvek opirao da neštoč

preduzme.„Aha, razumem vašu zabrinutost", suprotstavio se, ,,a ipak, možda i nije tako

crno."„Nije tako crno!" Sko ila sam besno na noge.čOdmahnuo je glavom kao da mu muve dosa uju. „Ono što ho u da kažem",đ ć

objasnio je, „jeste da, ako ga zanima dupe tog momka, nije mnogo verovatno da eć ga gadno povrediti. I, oprostite gospo o - namignuo je uđ č pavom obrvom u mom pravcu — biti nagužen je retko kada nekoga ubilo." Primirio me dizanjem šaka velikih kao tanjiri.

,,E sad, ne kažem da e u tome uživati, istina, ali kažem da to ne zaslužujeć gadnu prepirku sa ser Fle erom Gordonom, tek da se momku prištedi bolno dupe.č Ja sam ovde u vrlo neizvesnom položaju, razumete, vrlo neizvesnom." Tu je napumpao obraze i natuštio obrve prema meni.

Ne po prvi put, zažalila sam zbog injenice da ne postoje prave veštice. Da samč jedna od njih, na licu mesta bih ga pretvorila u žabu. Veliku, debelu i krastavu.

Prigušila sam svoj bes i pokušala opet da budem ubedljiva.„Pre bih rekla da je za spasavanje njegovog dupeta sad prekasno; mene brine

njegov vrat. Englezi nameravaju da ga obese ujutru."Makranoh je nešto gun ao za sebe, izvijaju i se napred i nazad, kao med- ved uđ ć

premalom kavezu. Iznenada je stao pred mene i prineo nos na tri centimetra od mog. Uzmakla bih, ali sam bila suviše umorna. Ovako, samo sam trepnula.

„A da kažem da u vam pomo i, šta bi dobro moglo iz toga da se izrodi?",ć ć zagrmeo je. Vratio se okretanju i kora anju, dva koraka ka jednom zidu, snažanč zaokret uz šuštanje krzna, dva koraka ka drugom. Govorio je dok je kora ao, re i suč č pratile korake, zastajao je da do e do daha pri okretu.đ

„Ako bih ja sam otišao do ser Fle era, šta bih mogao da mu kažem? Medu svojimč ljudima imate kapetana koji se bavi torturom zatvorenika u slobodno vreme? A kada me upita otkud to znam, ja mu kažem da mi je zalutala Sasenah ženska koju su moji ljudi našli kako luta po mraku i rekla da je taj ovek pravio nepristojne predlogeč

njenom mužu, koji je hajduk i ija je glava ucenjena, a pri tom je osu en na smrt kaoč đ ubica?"

Makranoh je zastao i tresnuo jednom šapom o tanki sto. „A tek odvodenje ljudi na to mesto! Ako bismo, obratite pažnju, kažem ako bismo mogli da u emo..."đ

„Možete da u ete", upala sam. „Ja mogu da vam pokažem kuda."đ„Mmmfim. Možda je tako. Ako bismo mogli da u emo, šta se dešava kada serđ

Fle er na e moje ljude kako tumaraju po njegovoj tvr avi? On šalje kapeč đ đ tana Randala narednog jutra s par topova i sravnjuje Eldridž Hol sa zemljom, eto šta!" Opet je odmahnuo glavom, tako da su crne lokne poletele.

„Ne, devojko, ne vidim..."Prekinulo ga je iznenadno otvaranje vrata brvnare da bi ušao još jedan strelac, a

taj je gurao Murtaga ispred sebe drže i mu nož uz grlo. Makranoh je zastao ić zapanjeno zurio.

„Šta je sad ovo?", propitivao je. „Do e ti da pomisliš da je majski praznik i da suđ svi momci i devojke izašli u šumu da beru cve e, a ne sredina zime kada stiže sneg!"ć

„Taj ovek je iz klana mog muža", rekla sam. „Kao što sam vam rekla..."čMurtag, nimalo uzbu en zbog do eka koji nije bio baš srda an, pažljivo jeđ č č

odmeravao priliku obu enu u medve u kožu, kao da u glavi svla i to krzno i godine.č đ č„Makranoh, je 1' tako?", rekao je, tonom koji je zvu ao gotovo kao optužba. „Bilič

ste na Okupljanju, rekao bih, pre nekog vremena u zamku Leoh?"Makranoh je bio izuzetno zapanjen. „Pre nekog vremena, trebalo bi naglasiti!

Kako, to mora da je bilo pre skoro trideset godina. Otkud to znaš, ove e?"č čMurtag je zadovoljno klimnuo glavom. ,,Oh, tako sam i mislio. I pamtim baš to

Okupljanje, verovatno iz istog razloga kao i vi."Makranoh je prou avao smežuranog malog oveka, pokušavaju i da oduzmeč č ć

trideset godina izbrazdanom licu.„Aha, znam te", kona no je rekao. „Ne baš ime, ali tebe znam. Ti si nožem ubioč

ranjenog divljeg vepra bez i ije pomo i, tokom sve anog lova. A bio je žestoka zver.č ć č Tako je, Makenzi ti je dao kljove - lepe, inile su skoro dva puna kruga. Lepo si toč izveo, ove e." Pogled opasno nalik zadovoljstvu na tren je zborao Murtagoveč č obraze.

Zinula sam da nešto kažem, prisetivši se predivnih, varvarskih narukvica koje sam videla u Lalibrohu. Pripadale su mojoj majci, rekla je Dženi, dao joj ih je nepoznati obožavalac. Zurila sam u Murtaga u neverici. ak i ako seČura una da je proteklo trideset godina, nije izgledao kao verovatan kandidat zač nežnu strast.

Misle i na Elen Makenzi, prisetila sam se njenih bisera, koje sam još noć sila, zašivene u postavu svog džepa. Dohvatila sam slobodan kraj i izvukla nisku na svetlost vatre.

„Mogu da vam platim", rekla sam. „Ne o ekujem da vaši ljudi rizikuju životeč džabe."

Pokretom znatno bržim nego što sam mislila da je mogu e, ovek je zgrać č bio bisere iz moje šake. Zurio je u njih, ne veruju i.ć

„Gde si njih našla, ženo?", hteo je da zna. „Frejzer, jesi li tako rekla da se zovesr„Da." Onako umorna, ispravila sam se. „1 biseri su moji. Moj muž mi ih je dao na

dan ven anja."č„Je 1' tako?" Grubi glas se iznenada utišao. Okrenuo se Murtagu, i dalje drže ić

bisere.„Elenin sin? Da li je ova ženska žena Eleninog sina?"

„Aha", rekao je Murtag, deluju i bezizražajno kao i uvek. „Kao što bi ti bilo jasnoć istog asa da ga vidiš; pljunuta ona."č

Kona no svestan bisera koje je držao, Makranoh je rastvorio šaku i nežnoč pomilovao sjajne dragulje.

„Ja sam ih dao Elen Makenzi", rekao je. „Kao svadbeni poklon. Dao bih joj ih kao svojoj ženi, ali je odabrala druga ije - pa, esto sam mislio na njih, oko njenogč č mršavog vrata, rekao sam joj da ne mogu da ih gledam nigde drugde. Zato sam je preklinjao da ih zadrži, i da misli samo na mene kada ih nosi. Hm!" Kratko je frknuo od neke uspomene, a onda mi pažljivo vratio bisere.

„Sada su tvoji, zna i. Pa, nosi ih u zdravlje, devojko."č„Imala bih mnogo bolje šanse da se to desi", rekla sam, pokušavaju i dać

obuzdam nestrpljenje zbog ovih izliva sentimentalnosti, „ako biste mi pomogli da povratim svog muža."

Male ruži aste usne, koje su se smeškale od pomisli svog vlasnika, izneč nada su se uko ile.č

„Ah", rekao je ser Markus povla e i bradu. „Vidim. Ali sam ti rekao, devojko, dač ć ne vidim kako se to može izvesti. Imam ženu i troje malih ovde kod ku e. Aha,ć uradio bih nešto za Eleninog de ka. Ali je malo previše to što tražiš."č

Mene su iznenada noge sasvim izdale, pa sam sela uz tresak, puštaju i rać mena da mi se opuste i glavu da klone. O ajanje me kao sidro vuklo nadole. Zažmurilač sam i povukla se na neko nejasno mesto u sebi, gde nije bilo ni ega sem bolne siveč praznine, i gde se zvuk Murtagovog glasa koji je nastavljao raspravu, sveo na lajanje.

Zapomaganje stoke me je razbudilo iz ošamu enosti. Podigla sam pogled i videlać Makranoha kako izle e iz kolibe. Kada je otvorio vrata, uleteo je zimski vazduhć ispunjen mukanjem stoke i vikom ljudi. Vrata su tresnula iza ogromne dlakave prilike, a ja sam se okrenula Murtagu da ga pitam šta misli da treba dalje da preduzmemo.

Izraz njegovog lica me je zaustavio, ostavio bez re i. Retko sam vi ala išta semč đ nekakve strpljive mrzovolje na njegovom licu, ali je sada blistalo od suzbijanog uzbu enja.đ

Uhvatila sam ga za ruku. „Šta je? Reci mi brzo!"Imao je samo vremena da kaže, „Krave! Makranohove su!", pre nego što je

Makranoh sam uleteo nazad u ku icu, guraju i dugonogog mladi a ispred sebe.ć ć ćPoslednji trzaj je mladi a zalepio za omalterisani zid ku ice. O igledno Makranohć ć č

smatra da je suo avanje efektno; pokušao je istom tehnikom nos do nosa, kao i sač mnom ranije. Manje stabilan, ili manje umoran od mene, mladi se nervoznoć odmakao prema zidu što je dalje mogao.

Makranoh je po eo umiljato razumno. „Absalome, ove e, poslao sam te pre trič č č sata da dovedeš etrdeset grla stoke. Rekao sam ti da je važno da ih na eš, jer seč đ sprema užasna me ava." Lepo modulirani glas se poja avao. „1 kada sam uo zvukć č č stoke kako mu e napolju, rekao sam sebi: Ah, Markuse, Absalom je otišao i našaoč svu stoku, kao dobar momak, sada svi možemo ku i da se ogrejemo kraj vatre, kadać je stoka bezbedno u štali."

Jedna pesnica je stegla Absalomovu jaknu. Tkanina uhva ena izme u zdeć đ pastih prstiju po ela je da se uvija.č

„1 tada iza em da ti estitam na dobro obavljenom poslu, i po injem da brojimđ č č životinje. I koliko ih izbrojim, Absalome, dobri moj lepi de ko?" Glas se poja ao dač č pravog urlika. Iako mu glas nije bio naro ito dubok, Markus Makranoh je imao plu ač ć snažna za tri prose na oveka.č č

„Petnaest!", vikao je, cimaju i nesre nog Absaloma tako da se ovaj digao nać ć prste. „Petnaest životinja je našao od etrdeset! A gde su ostale? Gde? Poč gubljene u snegu, da crknu od zime!"

Murtag se ne ujno povukao nazad u senke oška dok se sve ovo odigrač ć valo. Ja sam, me utim, posmatrala njegovo lice i nagli blesak raspoloženja u njegovim o imađ č kod ovih re i. Iznenada sam shvatila šta je krenuo da mi kaže, i znala sam gde ječ Rupert sada. Ili, ako ne baš precizno gde je, bar samznala šta ini. I po ela sam malo da se nadam.č č* * *

Skroz se smra ilo. Zatvorska svetla ispod su slabo svetlela kroz sneg, kaoč svetiljke potonulog broda. ekaju i pod drve em sa svoja dva kompanjona, uČ ć ć mislima sam po hiljaditi put vra ala sve što bi moglo po i naopako.ć ć

Da li e Makranoh ispuniti svoj deo pogodbe? Mora e, ako o ekuje da svojuć ć č cenjenu rasnu hajlendsku stoku dobije nazad. Da li e ser Fle er pove- rovatić č Makranohu i narediti da istog asa pretraže podzemne tamnice? Vero- vatno —č baronet nije neko koga biste olako shvatili.

Videla sam kako stoka nestaje, jedna dlakava životinja za drugom, niz jarak koji vodi ka skrivenim zadnjim vratima, jer su je umešno usmeravali Rupert i njegovi ljudi. Ali, da li e uspeti da nateraju stoku da pojedina no pro e kroz ta vrata ili ne e? Ić č đ ć ako uspeju, šta e krave u initi kada se na u unutra; poludivlja stoka iznenadać č đ zarobljena u kamenom hodniku osvetlje- nom bakljama? Pa, možda e upaliti. Samć hodnik ne e biti mnogo razli it od kamenom poplo ane štale, uklju uju i i baklje ić č č č ć miris ljudi. Ako krave stignu dotle, plan bi mogao da uspe. Nije baš verovatno da bi Randal zvao u pomo suo en sa takvom invazijom, zbog straha da e njegove maleć č ć igre biti razotkrivene.

Ljudi koji teraju stoku treba da se udalje od zatvora što je brže mogu e, kadać životinje isteraju na njihovu haoti nu stazu, a onda da punim gasom odjašu ka zemljič Makenzija. Randal nije važan; šta može da u ini sam, pod takvim okolnostima? Alič šta ako buka privu e ostatak zatvorskog garnizona prebrzo? Ako se Dugal opirao dač otme svog sestri a iz zatvora, mogu tek zać misliti njegov gnev ako bi nekoliko Makenzija bilo uhapšeno što je provalilo u zatvor. Nisam htela da budem odgovorna ni za to, mada je Rupert bio više nego voljan da rizikuje. Grizla sam palac i pokušala da se utešim, razmišljaju i o tonama vrstog granita koji upija zvuk i razdvajać č podzemne tamnice od zatvorske kasarne nad njim.

Najviše je zabrinjavao, naravno, strah da bi sve moglo da upali, a da ipak bude prekasno. ekaju i na dželata ili ne, Randal bi mogao da pretera. Znala sam to iČ ć suviše dobro, iz pri a koje sam ula od vojnika koji su se vra ali izč č ćlogora za ratne zarobljenike, da nema ništa lakše nego da zatvorenik umre „nesre nim slu ajem" i da leš zgodno nestane pre nego što može do i doć č ć neprijatnog zvani nog raspitivanja. ak i da do raspitivanja dode, i Randalač Č razotkriju, bila bi to slaba uteha za mene — i za Džejmija.

Nepokolebljivo sam se uzdržavala od zamišljanja mogu e primene jedć nostavnih predmeta na stolu te sobe. Ali nisam mogla da iznova i iznova ne vidim završetke kostiju onog smoždenog prsta koji je pritiskao sto. Oštro sam protrljala svoje prste o kožu sedla, pokušavaju i da obrišem tu sliku. Osetila sam peckanje, i skinulać rukavicu da ispitam ogrebotine koji su mi na šaci ostavili vu ji zubi. Nije loše,č nekoliko zareza i jedan mali ubod tamo gde je zub probio kožu. Odsutno sam olizala ranu. Slaba je korist bila od toga da sebi kažem da sam u inila najbolje što samč mogla. U inila sam jedino moč gu e, ali mi to saznanje nije ekanje inilo nimaloć č č lakšim.

Kona no smo uli slabu, konfuznu viku iz pravca zatvora. Jedan od Ma-č č kranohovih ljudi je stavio ruku na uzde mog konja i pokazao mi ka zaklonu drve a.ć Sneg je bio znatno pli i po zemlji i naleti vetra su nestali ispod ispre- pletanog granjać šumarka, tanke linije snega bile su upadljive i iznenadne po kamenitom, liš emć zasutom tlu. Iako je ovde sneg manje padao, vidljivost je i dalje bila tako loša da su se stabla iznenada ukazivala na metar-dva dok sam hodom nespokojno vodila konja po maloj istini, a crni panjevi su izvirali iz rumenog svetla.č

Prigušena debelim snegom, kopita koja su se približavala stigla su bezmalo do nas pre nego što smo ih uli. Dvojica Makranohovih ljudi su izvukli kuč bure i zauzdali konje blizu drve a, ekaju i, ali sam ja ula potmulo mukanje stoke, pa sam obolać č ć č konja iz šumarka.

Ser Markus Makranoh, prepoznatljiv po svom šarcu i ogrta u od medvede kože,č vodio je kolonu uz strminu, a sneg je šikljao poput malih eksplozija pod kopitima njegovog konja. Pratilo ga je nekoliko ljudi, i svi su bili dobro raspoloženi po onome što se moglo uti. Još njegovih ljudi je jahalo pozadi, gone i stado koje je mililo,č ć teraju i grupu zbunjenih životinja oko podnožja brda, prema pošteno zara enomć đ zaklonu u Makranohovim štalama.

Makranoh je zaustavio konja pored mene, smeju i se od srca. „Moram da vamć zahvalim, g o Frejzer", vikao je kroz sneg, „za veoma zabavno ve e." Njegova ranijađ ć sumnji avost je nestala, i pozdravio me krajnje srda no. Sa obrvama i brkovimač č pokrivenim snegom, izgledao je kao Deda Mraz u akciji. Mahnuo je dvojici mojih kompanjona niz brdo da pomognu oko stoke, a onda sjahao i povukao me dole iz sedla, i dalje se smeju i.ć

„Trebali ste to da vidite!", kikotao se, hvataju i se za bokove u oduševć ljenju. „Ser Fle er je pocrveneo kao grudi crvenda a kada sam uleteo usred njegove ve ere,č ć č vi u i da skriva kradenu imovinu u svojoj zgradi. A onda, kada smo otišli nizč ć stepenište i uli krave kako mu u poput gromova, mislim da se uneredio uč č pantalone. On..." Nestrpljivo sam protresla njegovu ruku.

„Baš me briga za pantalone ser Fle era. Jeste li našli mog muža?"čMakranoh se malo otreznio, brišu i o i rukavom. ,,Oh, da. Našli smoć č»

ga'„Da li je dobro?" Govorila sam mirno, mada sam htela da vrištim.Makranoh je klimnuo prema drve u iza mene, pa sam se okrenula i spać zila

jednog jaha a koji se pažljivo probijao kroz granje, a glomazna u tkanine uvijenač prilika bila je preba ena preko sedla pred njim. Požurila sam napred, pra enač ć Makranohom koji je korisno objašnjavao situaciju.

„Nije mrtav, ili bar nije bio kada smo ga našli. Mada je dosta maltretiran, jadni momak." Odgurnula sam tkaninu sa Džejmijeve glave, i uznemireno ga ispitivala najbolje što sam mogla, jer se konj vrpoljio zbog uzbu enja izazvanog izlaskom nađ hladno u i dodatnog tereta. Videla sam tamne mać snice i ose ala skorenu krv uć raš upanoj kosi, ali se malo moglo razaznati po slabom svedu. U inilo mi se dač č ose am puls u ledenom vratu, ali nisam bila sigurna.ć

Makranoh me je uhvatio za lakat i odvukao. „Najbolje e biti da što pre stigneć unutra, devojko. Po i sa mnom. Hektor e ga doneti u ku u."đ ć ć

U glavnom salonu Eldridž Manora, domu Makranoha, Hektor je svoj teret svalio na tepih ispred vatre. Uhvatio je ošak ebeta i pažljivo ga razmo- tao, a mlitava,ć ć gola prilika se skljokala na ruži asto i žuto cve e ponosa i dike lejdi Anabeleč ć Makranoh.

Lejdi Anabeli se mora odati priznanje da je izgledalo kao da ne prime uje da krvć natapa njen skupoceni tepih sli an tapiseriji. Žena nalik ptici u svojim ranimč etrdesetim, doterana kao ešljugar u blesku penjoara od žute svile, organizovala ječ č

sluge da hitaju na sve strane odse nim pljeskanjem ruku, i ebad, aršavi, toplač ć č voda i viski su se pojavili kraj moje ruke gotovo i pre nego što sam skinula ogrta .č

„Najbolje ga okrenite na stomak", savetovao je ser Markus, sipaju i dva velikać viskija. „Bi evan je po le ima, i mora da gadno boli da leži na njima. Mada i neč đ izgleda da mnogo toga ose a", dodao je, izbliza zagledaju i Džej- mijevo pepeljastoć ć lice i zatvorene, poplavele kapke. „Jeste li sigurni da je jošZ1V?

„Da", kratko sam odgovorila, nadaju i se da sam u pravu. Mu ila sam se dać č prevrnem Džejmija. Nesvestica kao da mu je utrostru ila težinu. Makrač noh je pomogao, i postavili smo ga na ebe, le ima okrenutog vatri.ć đ

Pošto sam brzom trijažom ustanovila da je zaista živ, da mu ne fale delovi tela, i da ne preti trenutna opasnost da e iskrvariti na smrt, mogla sam sebi da dopustimć pregled štete sa manje žurbe.

„Mogu da pošaljem nekog da dovede lekara", kazala je lejdi Anabela, gledaju ić sumnji avo u priliku sli nu lešu na njenom ognjištu, „ali sumnjam da može sti ič č ć ovamo za manje od sata; napolju žestoko pada sneg." Neodlu nost u njenom tonu ječ samo delimi no bila zbog snega, pomislila sam. Lekar bi predstavljao još jednogč opasnog svedoka prisustva odbeglog kriminalca u njenom domu.

„Nemojte se truditi", odsutno sam rekla, „ja sam lekar." Ne obra aju i pažnju nać ć iznena ene poglede oboje Makranoha, kleknula sam pored onoga što je ostalo odđ mog muža, pokrila ga ebadima i po ela da tkaninama umoć č enim u toplu voduč istim spoljne delove. Glavna briga mi je bila da ga zgrejem; krv iz leda je curkalač

polako, a to može da sa eka.čLejdi Anabela se istopila u daljinu, njen piskavi ešljugarski glas je doč zivao,

preklinjao i organizovao. Njen suprug je seo pored mene i po eo da trlja Džejmijevač promrzla stopala ozbiljno izme u krupnih šaka sa zdepastim prstima, zastaju iđ ć povremeno da otpije svoj viski.

Odgr u i ebad malo po malo, pregledala sam štetu. Od vrata do kolena imao jeć ć ć sitne pruge nanete ne im nalik ko ijaškom bi u i urezi su išli cik- cak uredno kaoč č č šavovi. Sama urednost tih povreda je govorila o tome da je namerno izveden svaki udarac, pa mi se smu ilo od besa.č

Nešto teže, možda šiba, koriš eno je sa manje obuzdavanja preko njegovihć ramena, usecaju i mestimi no tako duboko da se prigušeni sjaj kosti pokazić č vao na jednoj lopatici. Pritisnula sam debeli laneni zavoj nežno preko najgore zbrke i nastavila sa ispitivanjem.

Mesto na njegovom levom boku gde ga je eki udario bio je ružno kon- tuzovanič ć otok - crna i purpurna fleka ve a od ser Markusove šake. Tu su rebra nesumnjivoć polomljena, ali e i ona mo i da sa ekaju. Pažnju su mi skrenule modre fleke nać ć č vratu i grudima, gde se koža naborala, pocrvenela i bila u plikovima. Rubovi jedne od njih bili su ugljenisani, oivi eni belim pepelom.č

„Šta li je, do avola, napravilo to?" Ser Markus je završio svoj tretman i gledao jeđ preko mog ramena, duboko zainteresovan.

„Vreli žara ." Glas je bio slab i nerazgovetan; prošao je trenutak pre nego štoč sam shvatila da je to Džejmi izgovorio. S naporom je podigao glavu, pokazuju ić razlog zašto teško govori; donja usna je bila gadno izgrižena s jedne strane i nate ena kao da ga je p ela ubola.č č

Pokazuju i sjajnu prisebnost, ser Markus je stavio šaku iza Džejmijevog vrata ić pritisnuo mu pehar viskija na usne. Džejmi se štrecnuo kada je žestoko pi e oprljiloć njegova iskasapljena usta, ali je ispraznio pehar pre nego što je opet spustio glavu. Pogled mu je skrenuo ka meni, malo prekriven skramom bola i viskija, ali i pored toga živahan od dobrog raspoloženja. „Krave?", upitao je. „Da li su to stvarno bile krave ili sam sanjao?"

„Pa, to je bilo jedino što sam mogla u tom asu", rekla sam, sijaju i od olakšanjač ć što ga vidim živog i svesnog. Spustila sam šaku na njegovu glavu, okre u i je dać ć ispitam veliku masnicu preko jagodice. „Izgledaš vrlo odvratno. Kako se ose aš?",ć upitala sam, prisiljena duboko ukorenjenom navikom.

„Živo." Pomu io se da se osloni na lakat i da uz klimanje prihvati drugi peharč viskija od ser Markusa.

„Misliš li da bi trebalo da piješ toliko odjednom?", upitala sam, pokušavaju i dać mu pregledam ženice u potrazi za znacima potresa mozga. Osujetio je to, zažmurivši i naginju i glavu unazad.ć

„Da", rekao je, vra aju i prazan pehar ser Markusu, koji ga je opet prineo bokalu.ć ć,,E, to bi bilo dosta za sada, Markuse." Lejdi Anabela, koja se opet pojavila kao

sunce na istoku, zaustavila je svog muža zapovednim cvrkutom. „Momku treba vruć jak aj, ne još viskija." aj je stizao za njom kao u procesiji, u srebrnom ajniku, ač Č č nosila ga je služavka iji stav prirodne superiornosti nije ometala injenica da je ič č dalje bila obu ena u spava icu.č ć

„Vru , jak ak sa mnogo še era", dopunila sam.ć č ć„A možda i malo viskija takode", kazao je ser Markus, uredno sklanjaju ić

poklopac ajnika u prolazu i izdašno dolivaju i iz bokala. Zahvalno prihvata- ju i šoljuč ć ć koja se pušila, Džejmi ju je podigao u nemoj zdravici ser Markusu pre nego što je oprezno primio vru u te nost u usta. Ruka mu se gadno tresla, pa sam obuhvatilać č njegove prste da usmerim šolju.

Sluge su unosile prenosni poljski krevet, dušek, još ebadi, još zavoja i topleć vode, i veliku drvenu škrinju u kojoj su bile medicinske zalihe doma instva.ć

„Mislila sam da je najbolje da radimo ovde ispred vatre", objasnila je lejdi Anabela svojim šarmantnim pti jim glasom. „Ima više svetla, a i to je daleko najtoplije mesto uč ku i."ć

Po njenim direktivama, dvojica krupnih slugu su dohvatili po jedan kraj ebetać pod Džejmijem i glatko ga premestili, zajedno sa sadržinom, na poljski krevet, sada postavljen ispred vatre, gde je još jedan sluga marljivo džarao ugalj i podsticao sve ve i plamen. Služavka koja je unela aj efikasno je palila voštanice u višekrakimć č sve njacima na komodi. Uprkos njenoj pojavi ptice peva ice, lejdi Anabela je o ito uć č č duši bila narednik.

„Da, sada'kada je budan, što pre to bolje", rekla sam. „Imate li ravnu dasku dugu šezdesetak centimetara", upitala sam, „debelu traku, i možda neke prave štapi e,ć otprilike ove dužine?" Razmakla sam prste, pokazuju i desetak centimetara. Jedanć od slugu je zašao u senke, nestaju i sa vidika kao duh iz boce da ispuni mojuć naredbu.

Cela ku a mi je delovala magi no, možda zbog kontrasta izme u zavijanja mrazać č đ napolju i luksuzne toplote unutra, ili možda samo zbog olakšanja što vidim Džejmija na sigurnom, posle tolikih sati straha i brige.

Težak taman nameštaj je uglancano blistao na svetlu svetiljki, srebro je sijalo na komodi, a kolekcija finih aša i porcelana ukrašavala je policu nad ognjištem, uč bizarnom kontrastu prema krvavoj, prokisloj prilici pred njim.

Nikakva pitanja nisu postavljana. Mi smo bili gosti ser Markusa, i lejdi Anabela se ponašala kao da je svakodnevna pojava da joj ljudi dolaze i krvare na tepih u pono .ć Po prvi put mi je palo na pamet da se takva poseta mogla odigrati i ranije.

„Vrlo gadno", kazao je ser Markus, ispituju i smrskanu šaku sa stru noš uć č ć ste enom na bojnim poljima. „1 pokvareno bolno sem toga, rekao bih. Pa ipak, to teč ne e ubiti, zar ne?" Uspravio se i poverljivo mi se obratio.ć

„Mislio sam da bi moglo biti još gore od ovoga, na osnovu onoga što ste mi rekli. Izuzev rebara i šake, nema slomljenih kostiju, a ostalo e lepo zarasti. Rekao bih dać si možda imao sre e, mom e."ć č

Za ulo se slabašno dahtanje prilike koja je ležala na krevetu.č„Valjda se to može nazvati sre om. Nameravali su da me obese ujutru." Nemirnoć

je pomerio glavu po jastuku, pokušavaju i da pogleda naviše u ser Markusa. „Da lić ste znali da... ser?", dodao je, kada je spazio ser Markusov prsluk, na kome je njegov grb bio srebrom izvezen me u golubovima i ruđ žama.

Makranoh je odmahnuo glavom, odbacuju i taj nevažan detalj.ć„Pa, ako je nameravao da pristojno izgledaš za dželata, malo je preterao s tvojim

le ima, onda", primetio je ser Markus, sklanjaju i natopljeni zavoj i zamenjuju i gađ ć ć novim.

„Aha. Malo se izgubio kada... kada je..." Džejmi se mu io da izgovori re i, a ondač č od toga digao ruke kao od ne eg uzaludnog i lice okrenuo vatri, sklopljenih o iju.č č „Bože, kako sam umoran", kazao je.

Pustili smo ga da se odmara dok se sluga nije stvorio kraj mog lakta sa daš icama kakve sam tražila. Tada sam pažljivo podigla smrskanu desnu šaku,č prinose i je na svetio sve e da je ispitam.ć ć

Mora da se namesti, i to što pre. Povre eni miši i su ve krivili prste na unutra.đ ć ć Ose ala sam se bespomo no kada sam u punoj meri sagledala nanetu štetu. Ali akoć ć namerava da se ikada bar malo posluži tom šakom, mora se pokušati.

Lejdi Anabela se držala po strani tokom mog ispitivanja, zainteresovano posmatraju i. Kada sam spustila šaku, prišla je i otvorila malu kutiju sa meć dicinskim priborom.

„Pretpostavljam da e vam trebati resnik, a možda i trešnjeva kora. Ne znam..."ć Sumnji avo je odmerila Džejmija. „Pijavice, šta mislite?" Njena doterana ruka seč zadržala iznad poklopljene teglice ispunjene tamnom te - noš u.č ć

Stresla sam se i odmahnula glavom. „Ne, ne bih rekla; ne za sada. Ono što bi mi stvarno dobro došlo... da li slu ajno imate nekakav opijat?" Spustila sam se nač kolena pored nje da se udubim u sadržinu kutije.

,,Oh, da!" Njena ruka je nepogrešivo otišla do zelene flašice. „Cve e lau-ć danuma", pro itala je sa oznake. „Može li da posluži?"č

„Savršeno." Zahvalno sam prihvatila flašicu.,,U redu, onda", odse no sam rekla Džejmiju, nalivaju i malo mirišljave te nosti uč ć č

ašu, „mora eš da sediš dovoljno dugo da ovo progutaš. Zatim eš se uspavati ič ć ć ostati u snu dugo." Zapravo, pomalo sam sumnjala da je pametno dati toliko opijata preko onoliko viskija, ali je alternativa - rekon- struisanje šake dok je svestan — bila nezamisliva. Nagnula sam bo icu da sipam još malo.č

Zaustavio me je dodir Džejmijeve zdrave šake na mojoj ruci.„Ne u droge", odlu no je rekao. „Samo možda još mal ice viskija" - okle- vao je,ć č č

a jezik mu je dodirivao izgriženu usnu - ,,i možda nešto što mogu da grizem."Kada je ser Markus to uo, otišao je do divno svetlucavog šeraton stola u uglu ič

po eo da pretura po njemu. Vratio se trenutak kasnije sa komadi em dosta istrošeneč ć

kože. Zagledaju i pomnije, videla sam desetine polukružnih ureza koji su išli jedanć preko drugog po debeloj koži - otisci zuba, shvatila sam užasavaju i se.ć

„Evo", kazao je korisno ser Markus. „1 sam sam ga koristio kod Sen Si- mona; poslužio mi je dok su mi kuglu iz muskete vadili iz noge."

Pogledala sam, otvorenih usta, dok je Džejmi prihvatao kožu klimaju i u znakć zahvalnosti, prelaze i palcem preko otisaka. Govorila sam polako, zapanjena. „Tić zaista o ekuješ da namestim devet polomljenih kostiju dok si budan?"č

„Da", kratko je odgovorio, smeštaju i kožu medu zube i grizu i je da isproba.ć ć Pomerao ju je napred i nazad, traže i mesto gde e zgodno da leć ć gne.

Prevladana istom teatralnoš u tog postupka, nesigurna kontrola koju samč ć nekako skupila naglo je pukla.

„Ho eš li da prestaneš da glumiš jebenog heroja!", planula sam na Džej- mija.ć „Svi znamo šta si u inio, ne moraš više da dokazuješ koliko možeš da podneseš! Ilič misliš da emo se svi pogubiti ako ti ne zapovedaš, govore i svakome šta da ini uć ć č kom asu? Ko dodavola misliš da si, ti jebeni Džon Vejne!?"č

Usledila je neobi na tišina. Džejmi je pogledao u mene, otvorenih usta. Kona noč č je progovorio.

„Kler", tiho je rekao, „mi smo na neka tri kilometra od zatvora Ventvort. Mene su trebali da obese ujutru. Bez obzira na to šta se desilo Randalu, Englezi e ubrzoć zapaziti da me nema."

Ugrizla sam se za usnu. Ono što je rekao je istina. Moje nenamerno puštanje drugih zatvorenika je možda napravilo privremenu zbrku, ali e kona no bitić č napravljena ra unica, i po eti potraga. Zahvaljuju i blistavom na inu bega koji samč č ć č odabrala, pažnja e sigurno ubrzo biti usmerena na Eldridž Manor.ć

„Ako budemo imali sre e", nastavljao je tihi glas, „sneg e odložiti poteru doć ć vremena kada odemo. Ako ne..." Slegao je ramenima, zure i u plamenove. „Kler,ć ne u im dopustiti da me opet odvedu tamo. A da budem drogiran, da ležim ovdeć bespomo no ako dodu, i možda se probudim opet okovan u eliji... Kler, ne bihć ć mogao to da podnesem."

Suze su mi zamaglile donje trepavice. Zurila sam razroga eno u njega, ne žele ič ć da trepnem i pustim ih da mi kliznu niz lice.

On je zažmurio od toplote vatre. Užarenost vatre je dala prividan izgled rumenog zdravlja njegovim bledim obrazima. Videla sam duge miši e njegoć vog vrata dok je gutao.

„Ne pla i, Sasenah", rekao je, tako tiho da sam ga jedva ula. Ispružio je ruku ič č potapšao me po nozi zdravom šakom, pokušavaju i da me primiri. „Mislim da smoć dovoljno sigurni, devojko. Da sam mislio da je verovatno da e me uhvatiti, sigurnoć ne bih tra io jedan od svojih poslednjih asova da mi krpiš šaku koja mi više ne eć č ć trebati. Idi i dovedi mi Murtaga. Zatim mi daj pi e i nastavi emo s tim."ć ć

Zauzeta za stolom medicinskim pripremama, nisam mogla da ujem šta je rekaoč Murtagu, ali sam videla njihove glave blizu jednu drugoj na as, a onda je žilavač Murtagova ruka nežno dotakla uvo mla eg oveka — jedno od malobrojnihđ č nepovre enih mesta.đ

Murtag je kratko klimnuo opraštaju i se, pa krenuo ka vratima. Kao pa- cov,ć pomislila sam, koji hita duž lamperije tako da ostane neprime en. Bila sam iza njegać kada je izašao u predsoblje, pa sam ga zgrabila za ogrta baš pre nego što bič zamakao kroz ulazna vrata.

„Šta ti je rekao?", oštro sam zapitala. „Kuda ideš?"Tamni žilavi ove uljak je oklevao na tren, ali je ravnim glasom odgovoč č rio, „Treba

da odem sa mladim Absalomom prema Ventvortu i uvam stražu sa te strane. Akoč

neki Crveni mundiri krenu ovamo, treba da ovde stignem pre njih i, ako ima vremena, da se pobrinem da se i ti i on sakrijete, pa onda odjašem sa tri konja, da gonioce odvu em od Manora. Ovde postoji podrum; mogao bi da posluži zač skrivanje, ako pretraživanje nije baš temeljno."

„A ako ne bude vremena za skrivanje?" Zagledala sam ga izbliza, ne do-zvoljavaju i mu da pre uti odgovor.ć ć

„Onda moram da ubijem njega, a tebe odvedem sa sobom", odgovorio je istog asa. „Htela ti to ili ne", dodao je uz davolast osmeh i okrenuo se da ode.č

„Samo trenutak!", progovorila sam oštro i on je zastao. „Imaš li jedan nož viška?"Njegove upave obrve su poletele naviše, ali je ruka pošla ka pojasu bezč

oklevanja.„Potreban ti je? Ovde?" Pogledom je obuhvatio raskoš i spokojstvo predsoblja,

adamsovski oslikanu tavanicu i ukrase po zidovima.Moj džep za nož je bio neupotrebljiv, onako iscepan. Uzela sam ponu eni nož, iđ

zavukla ga izme u haljine i steznika pozadi, kao što sam videla od Ciganki.đ„Nikad se ne zna, zar ne?", mirno sam odgovorila.Kada su pripreme obavljene, isprobala sam što sam mogla nežnije, proce- njuju ić

štetu, odlu uju i šta se mora u initi. Džejmi je oštro usisao vazduh kada sam dotaklač ć č jedno izuzetno bolno mesto, ali je o i držao sklopljene dok sam polako napipavalač duž svake kosti i zgloba, zapažaju i položaj svakog preloma i iš ašenja. „Izvini",ć č promrmljala sam.

Uhvatila sam i njegovu zdravu šaku, i pažljivo opipavala duž svakog prsta i jedne i druge, porede i ih. Bez rendgenskog snimka i iskustva koje bi me vodilo, moralać sam da se pouzdam u svoju osetljivost da na em i vratim u pravi položaj smrskaneđ kosti.

Prvi zglob je bio u redu, ali je drugi segment prsao, pomislila sam. Pritisnula sam ja e da ispitam dužinu i pravac loma. Ošte ena šaka je ostala nepokretna pod mojimč ć prstima, ali je zdrava napravila mali, nehoti ni pokret da se stisne u pesnicu.č

„Izvini", promrmljala sam još jednom.Zdrava šaka se iznenada otrgla iz mog stiska kada se Džejmi pridigao na lakat.

Ispljunuo je kožu za grizenje, i posmatrao me izrazom izme u raspo- loženosti iđ o ajanja.č

„Sasenah", rekao je, „ako se budeš izvinjavala svaki put kada me povrediš, ova e no biti veoma duga - a ve traje izvesno vreme."ć ć ć

Mora da sam izgledala pogo eno, pošto je pružio ruku ka meni, a onda zastao,đ štrecaju i se od tog pokreta. Ipak, uspostavio je kontrolu nad bolom i odlu no rekao,ć č „Znam da ne želiš da me povrediš. Ali u tome nemaš više izbora nego ja, i nema potreba da oboje zbog toga patimo. Uradi šta treba, a ja u vrištati ako moram."ć

Vra aju i komad kože, besno mi je pokazao stegnute zube, a onda sporo ić ć namerno zažmurio. Zbog toga je toliko li io na smušenog tigra da sam seč poluhisteri no zasmejala pre nego što sam uspela da se obuzdam.č

Poklopila sam šakom usta, užagrenih obraza i videla zapanjene izraze lica lejdi Anabele i slugu koji, pošto su stajali iza Džejmija, naravno nisu mogli da mu vide lice. Ser Markus, koji je kratko pogledao sa svog sedišta kraj kreveta, osmehnuo se u svoju bradu u obliku ašova.

„Sem toga", rekao je Džejmi, ponovo ispljunuvši kožu, „ako se Englezi pojave posle ovoga, o ekujem da u ih moliti da me odvedu nazad."č ć

Dohvatila sam kožu, stavila mu je medu zube i glavu mu pritisnula na- dole. ^

„Klovn", rekla sam. „Sveznalica. Prokleti heroj." Mada mi je svalio teret, i radila sam mirnije. Iako sam i dalje zapažala svako trzanje i grimasu, bar se nisam ose alać onako gadno.

Po ela sam da se gubim u koncentisanosti na posao, usmeravaju i svu svojuč ć svest u vrhove prstiju, procenjuju i svaku ošte enu ta ku i odlu uju i kako dać ć č č ć najbolje poravnam smrskane kosti. Na sre u, palac je pretrpeo najć manje; samo prosta fraktura prvog zgloba. To e isto zarasti. Drugi segment etvrtog prsta jeć č č stradao na isto; ose ala sam samo kašasto grebanje opiljaka kostiju kada bih prstč ć nežno okrenula palcem i kažiprstom, od ega bi Džejmi zaje ao. Tu se nije mogloč č u initi ništa, sem da se stave udlage preko zgloba i nada se najboljem.č

Za složeni prelom srednjeg prsta bilo je najteže smisliti rešenje. Prst je morao da bude izvu en da bude prav, uz provla enje kosti koja je provirila nazad kroz iskidanuč č kožu. Vi ala sam ranije kako se to radi — pod opštom anestezijom i uz upotrebuđ rendgenskog snimka.

Do tog asa, sve je bilo više mehani ki problem nego stvarni, odlu ivanje kakoč č č da se rekonstruiše smrskana, izobli ena šaka. Sada sam naletela na razuč mnu postavku da lekari retko le e lanove sopstvene porodice. Neki poslovi u medicinič č zahtevaju izvesnu nemilosrdnost da bi bili uspešno obavljeni; nekakva izdvojenost je nužna da bi se naneo bol u procesu le enja.č

Ser Markus je utke prineo stoli icu pored kreveta. Smestio je svoje krupno teloć č udobno dok sam završavala previjanje, i zgrabio je Džejmijevu zdravu šaku u svoju.

„Stezi koliko god ho eš, mom e", rekao je.ć čOnako bez medvede kože, i sa prosedim loknama uredno vezanim i sklonjenim

pozadi, Makranoh više nije bio zastrašuju i divljak iz šume, ve je izgledao kaoć ć razložno obu en ovek u kasnom srednjem dobu, sa uredno potkresanom bradomč č nalik ašovu i vojni kim stavom. Koliko god da sam bila nervozna zbog svogč pokušaja, ustanovila sam da me njegovo prisustvo umiruje.

Duboko sam udahnula i molila se za onu izdvojenost.Bio je to dug, užasan posao za kidanje živaca, mada ne bez izvesne draži. Neki

delovi, kao što je stavljanje udlaga na dva prsta sa jednostavnim prelo- mima, išli su prili no lako. Ostali nisu. Džejmi jeste vrištao - glasno - kada sam nameštala njegovč srednji prst, primenjuju i dosta sile nužne da krajeve polomljene kosti proteram krozć kožu. Oklevala sam na tren, obeshrabrena, ali je ser Markus rekao „Produži, devojko!", tiho me teraju i da nastavim.ć

Iznenada sam se setila šta mi je Džejmi kazao, one no i kada je Dženi rodilać bebu: mogu da podnesem bol, ali ne mogu da podnesem tvoj. To bi tražilo više snage nego što imam. Bio je u pravu; to je zahtevalo snagu; nadala sam se da je oboje imamo dovoljno.

Džejmijevo lice je bilo okrenuto od mene, ali sam videla kako mu se miši i nać vilicama gr e kada je vrš e stegao zube na par e kože. Stegla sam zube i ja ič č ć č nastavila; oštri završetak kosti se polako uvla io nazad pod kožu i prst se ispravljaoč mu no polako, ostavljaju i nas oboje uzdrhtale.č ć

Dok sam radila po injala sam da gubim svest o svemu van onoga što samč obavljala. Džejmi bi povremeno zastenjao, i morali smo dvaput da nakratko prekinemo jer bi ga spopala muka pa bi povra ao pretežno viski, pošto je malo togać pojeo u zatvoru. U najve em delu je, me utim, nastavljao da tiho, neprestano mrmljać đ na gelskom, snažno pritiskaju i elom o kolena ser Mar- kusa. Od komada kožeć č nisam uspevala da razaznam da li psuje ili se moli.

Na kraju je svih pet prstiju ležalo pravo kao nove iode, tvrdi kao štapi i onako sač ć uvezanim udlagama. Plašila sam se infekcije, naro ito kod iskidanog srednjeg prsta,č

ali sam ina e bila prili no sigurna da e zarasti. Uz dosta sre e, samo jedan zglob ječ č ć ć bio gadno ošte en. To e ga verovatno ostaviti sa uko eć ć č nim domalim prstom, ali ostali bi mogli da funkcionišu normalno - posle nekog vremena. Nije bilo ništa što sam mogla da u inim oko polomljenih kostiju korena šake ili probojne rane izuzev dač je isperem antiseptikom, stavim topao oblog i molim se da ne do e do infekcijeđ tetanusa. Odmakla sam se. Svi udovi su mi se tresli od napora te no i, a steznik mić je bio na le ima natopljen znojem od vreline vatre.đ

Lejdi Anabela se stvorila kraj mene istog asa, odvela me do stolice i tutnula šoljuč aja, prekrštenog viskijem, u moje drhtave ruke. Ser Markus, dobar koliko i ma kojič

asistent u operacionoj sali kakvog bi svaki lekar trebao da ima, odvezivao je Džejmijevu zarobljenu ruku i trljao mesta gde se kanap duboko usekao u meso koje se naprezalo. Ruka starijeg oveka bila je crvena, videla sam, tamo gde ga je Džejmič stezao.

Nisam bila ni svesna da sam zakunjala, ali sam se iznenada trgla, tako da mi je vrat pucnuo. Lejdi Anabela me je terala da ustanem, nežno poturaju i šaku pod mojć lakat. „Do i ovamo, draga moja. Sasvim si iscrpljena; mora neko da pogleda tvojeđ povrede pa da i ti malo odspavaš."

Odmahnula sam glavom što sam mogla u tivije. „Ne, ne mogu. Moram dač završim..." Re enica je ostala nedovršena zbog nejasno e u mom mozgu, kada ječ ć ser Markus spretno uzeo bo icu sir eta i krpicu iz moje šake.č ć

„Ja u se pobrinuti za ostalo", rekao je. „Imam nešto iskustva s terenskimć previjanjem." Podigao je ebad i po eo da isti krv iz ureza od bi a, prelać č č č ze i ihć brzinom i nežnoš u koje su impresionirale. Uhvativši moj pogled, nasmešio se,ć zadovoljno krive i bradu. „O istio sam podosta ovakvih rana u svoje vreme", kazaoć č je. „1 izazvao poneku. Nisu one ništa, devojko; zaraš e za nekoliko dana." Znaju ić ć da je u pravu, otišla sam do zaglavlja kreveta. Džejmi je bio budan i pravio je slabašne grimase od pe enja antisepti nog rastvora po otvorenim ranama, ali su muč č kapci bili teški i plave o i zatamnjene bolom i klonuloš u.č ć

„Idi na spavanje, Sasenah. Ja ho u."ćDa li ho e ili ne e, nisam znala. Bilo je jasno, me utim, da ja ne u, ili ne u jošć ć đ ć ć

dugo. Klatila sam se od umora i ogrebotine po mojim nogama po- injale su da pekuč i bole. Absalom mi ih je o istio u kolibi, ali ih je trebalo premazati.č

Otupelo sam klimnula i okrenula se u odgovor na nežan ali uporan pritisak lejdi Anabele na moj lakat.

Na pola puta uz stepenište sam se setila da sam zaboravila da ser Markusu kažem kako da previje posekotine. Duboke rane po ramenima treba uvezati i na njih staviti zavoje, da bi se omogu ilo da preko nosi košulju kada budemo bežali. Alić lakše tragove od bi a treba ostaviti otvorene da bi se skorili. Kratko sam pogledalač gostinsku sobu u koju me je lejdi Anabela uvela, a onda rekla nešto da se izvinim i oteturala niz stepenice prema salonu.

Zastala sam u zasen enom dovratku, sa lejdi Anabelom iza le a. Džej- mijeveč đ o i bile su sklopljene; o igledno je zapao u dremež izazvan viskijem i umorom.č č Cebad je odgurnuo, bila su mu izlišna pored vreline vatre. Ser Markus je nehajno položio ruku na Džejmijevu golu zadnjicu pružaju i se preko kreveta da dohvati krpu.ć Efekat je bio poput strujnog udara. Džejmijeva le a su se oštro izvila, miši i uđ ć guzovima su se naglo stegli i nehotice je ispustio protest, trgnuvši se snažno uprkos polomljenim rebrima da bi pogledao be- sno u ser Markusa zapanjenim, zamagljenim o ima. I sam zaprepaš en, serč ćMarkus se za as uko io, a onda se sagnuo napred i uzeo Džejmija za ruku, nežnoč č ga opet nameštaju i licem nadole. Obazrivo je prevukao vrlo lagano prstom prekoć

Džejmijevih miši a. Protrljao je svoje prste ostavljaju i masni sjaj koji se video nać ć svetlu vatre.

,,Oh", bezizražajno je rekao. Stari vojnik je navukao ebe do Džejmijevog pasa ić videla sam da se napeta ramena opuštaju malo ispod zavoja.

Ser Markus je druželjubivo seo pored Džejmije glave i nasuo još jedan viski obojici. „Bar je bio toliko uvi avan da te malo podmaže pre toga", pri- metio je,đ pružaju i jedan pehar Džejifniju, koji se s mukom podigao na lakat da ga prihvati.ć

„Aha, tako je. Nisam mislio da je to bilo baš zbog toga da meni u ini", suvo ječ rekao.

Ser Markus je otpio gutljaj svog pi a i zamišljeno cmoknuo. U tom asu nije biloć č nikakvih zvukova sem pucketanja vatre, ali ni lejdi Anabela ni ja nismo napravile nikakav pokret da u emo u sobu.đ

,Ako ti je to ikakva uteha", iznenada je rekao ser Markus, pogleda fiksiranog na bokal, „on je mrtav."

„Jeste li sigurni?" Džejmijev ton se nije mogao razaznati.„Ne vidim kako bi iko mogao da preživi nakon što ga izgazi trideset životinja od

po pola tone. Provirio je u hodnik da vidi šta stvara toliku buku, a onda pokušao da se vrati kada je video. Jedan rog ga je zaka io za rukav i izvukao, i video sam kakoč pada pored zida. Ser Fle er i ja smo bili na steč peništu, sklanjaju i se s puta.ć Naravno, ser Fle er je bio veoma uzbu en, i poslao je neke ljude po njega, ali nisuč đ mogli da pri u ni blizu, sa svim onim rogovima koji su boli i ritanjem životinja, ađ baklje su popadale sa zidova u tom metežu. Hriste, ove e, to si trebao da vidiš!"č č Ser Markus je zavrištao od prise anja, hvataju i bokal ispod oboda. „Tvoja žena jeć ć retka ženska, tu nema greške, mom e!" Frk u i, nasuo je još jednu ašu i ispio je,č ć ć č guše i se malo jer mu je smeh ometao gutanje.ć

,,U svakom slu aju", nastavio je lupaju i se po grudima, „do vremena kada smoč ć isterali stoku, nije ostalo mnogo više od krpene lutke uvaljane u krv. Ser Fle er ga ječ odneo, ali ako je tad još bio živ, to nije potrajalo. Još malo, mom e?"č

,Aha, hvala."Usledila je kratka tišina koju je narušio Džejmi. „Ne, ne mogu da kažem da mi je

to velika uteha, ali hvala vam što ste mi rekli." Ser Markus ga je pronicljivo posmatrao.

„Mmfm. To ne eš zaboraviti", iznenada je rekao. „Nemoj ni da se trudiš. Akoć možeš, pusti da zaraste kao i ostale tvoje rane. Ne a kaj je, i zaraš e zdravo." Starič č ć ratnik je podigao kvrgavu podlakticu, sa koje je zavrnuo rukav tokom ukazivanja pomo i, da pokaže krzavi ožiljak koji se pružao od lakta do zgloba. „Ožiljci nisu neštoć što treba da te brine."

„Aha, tako je. Neki ožiljci, možda." O ito se setivši ne ega, Džejmi se mu io dač č č se prevrne na bok. Ser Markus je spustio svoju ašu uz povik.č

„Hej, mom e, budi pažljiv! Slede e što eš napraviti bi e da ti vrh rebra probiječ ć ć ć plu a." Pomogao je Džejmiju da se osloni na desni lakat, savijaju i ebe iza njega dać ć ć bi ga podbo io.č

„Treba mi mali nož", rekao je Džejmi, dišu i teško. „Neki oštar, ako je pri ruci."ć Bez pitanja, ser Markus je otkloparao do blistavog francuskog ormana od orahovine i preturao po fiokama uz puno zveckanja, kona no se pojavivši sa nožem za vo e sač ć bisernom drškom. Pružio ga je u Džejmijevu zdravu levu šaku i opet seo uz brundanje, ponovo uzimaju i ašu.ć č

„Misliš da nemaš dovoljno ožiljaka?", raspitivao se. „Ho eš da dodaš još poneki?"ć

„Samo jedan." Džejmi je nesigurno balansirao na jednom laktu, brade pritisnute o grudi dok je nespretno nožem oštrim kao brija ciljao ispod svoje leve dojke. Rukač ser Markusa je poletela, mal ice nesigurno, i zgrabila Džejmija za zglavak.č

„Najbolje da ti pomognem, ove e. Preturi eš se na nož svakog asa." Posleč č ć č trenutnog zastajanja, Džejmi je neodlu no predao nož i legao preko presavijenogč ebeta. Dotakao je grudi tri- etiri centimetra ispod bradavice.ć č

„Tu." Ser Markus je pružio ruku i dohvatio lampu, pa je spustio na stoli- icu kojuč je oslobodio. Sa ovog rastojanja nisam mogla da vidim u šta se to zagledao; izgledalo je kao mala crvena opekotina, približno kružnog oblika. On je još jednom smišljeno potegao iz aše s viskijem, pa je spustio pored lampe i vrh noža pritisnuoč na Džejmijeve grudi. Mora da sam se nehotice trgla, pošto je lejdi Anabela zgrabila moj rukav i promrmljala nekakvo upozorenje. Vrh noža se zabio i naglo zakrenuo, odsecaju i u jednom potezu nalik onome kada odsecate loš deli zrele breskve.ć ć Džejmi je zastenjao, jednom, a tanak mlaz crvene te nosti potekao je niz njegovč stomak da isfleka ebe. Prevrnuo se na stomak, zaustavljaju i krvarenje iz raneć ć pritiskom o dušek.

Ser Markus je položio nož za vo e. „ im budeš u stanju, ove e", saveto- vao je,ć Č č č „odvedi svoju ženu u krevet i pusti je da te teši. Žene uživaju u tome", rekao je, cere i se prema senovitom dovratku, „bogzna zašto".ć

Lejdi Anabela je tiho rekla, „Po i sada, draga. Bolje mu je da bude malo sam." Jađ sam zaklju ila da ser Markus može da se izbori sa previjanjem, pačsam se uz usko stepenište oteturala do svoje sobe.* * *

Naglo sam se probudila iz sna o beskrajnim krivudavim stepenicama, sa ijeg ječ dna vrebao užas. Umor mi je vukao leda i noge su me bolele, ali sam sela u pozajmljenoj spava ici i napipavala da na em sve u i kremen. Ose ala sam seć đ ć ć nelagodno, tako daleko od Džejmija. Šta ako mu zatrebam? Što je još gore, šta ako su Englezi došli dok je bio dole sam, nenaoružan? Pritisnula sam lice o hladni prozor, a pouzdanje mi se vra alo od postojanog šištanja snegać0 okna. Dok se me ava nastavlja, svi su izgledi da smo sigurni. Povukla sam jorgan,ć uzela sve u i nož i spustila se stepeništem.ć

Ku a je bila tiha, izuzev pucketanja vatre. Džejmi je spavao, ili je bar žmu- rio,ć lica okrenutog vatri. Sela sam na prostirku ispred ognjišta, tiho da ga ne bih probudila. Ovo je prvi put da smo se našli sami zajedno od onih nekoliko o ajni kihč č minuta u podzemnoj tamnici zatvora Ventvort. Imala sam ose aj kao da je to bilo preć mnogo godina. Prou avala sam Džejmija pažljivo, kao da ispitujem neznanca.č

Nije izgledao mnogo loše fizi ki, kada se sve ima u vidu, ali sam i pored togač brinula. Tokom operacije je popio dovoljno viskija da obori konja šta- jerca, a veliki deo je uprkos povra anju o ito još bio u njemu.ć č

Džejmi nije bio moj prvi heroj. Muškarci su po pravilu kroz poljsku bolnicu promicali prebrzo da bi ih sestre dobro upoznale, ali biste tu i tamo videli oveka kojič govori premalo ili se šali previše, koji uko enije podnosi bol, a razlog tome bila ječ usamljenost.

I znala sam, otprilike, šta se može u initi za njih. Ako je bilo dovoljno vreč mena, i ako su od onih koji pri aju da bi obuzdali tamu, sedeli biste sa njimač1 slušali. Ako su utali, esto biste ih dodirnuli u prolazu, i gledali iš ekuju ić č č ć trenutak neopreznosti, kada biste ih mogli navesti da iza u iz sebe i držati ih dokđ isteruju svoje demone. Ako je bilo vremena. A ako nije, onda biste ih izboli morfijumom, i nadali se da e na i nekog drugog da ih sasluša, a vi ste prelazili nać ć oveka ije su rane vidljive.č č

Džejmi e pri ati sa nekim, pre ili kasnije. Vremena ima. Ali sam se nadala da uć č ć to biti ja.

Bio je otkriven do pojasa, i nagnula sam se napred da mu ispitam le a. Bio je tođ naro it prizor. Jedva da je širina šake razdvajala izdignute posekotine,čnanete tako ravnomerno da vam se mozak zgrozi. Mora da je stajao kao gardista dok je to ra eno. Kratko sam krišom pogledala njegove zglavke - bez tragova. Zna iđ č da je održao svoju re , da se ne e boriti. I stajao je nepokretno tokom tog iskušenja,č ć pla aju i otkupninu koju je pogodio za moj život.ć ć

Protrljala sam o i o rukav. On mi ne bi zahvalio, pomislila sam, što ridam nadč njegovom opruženom prilikom. Premestila sam težinu uz tiho šuštanje sukanja. On je na taj zvuk otvorio o i, ali nije delovao kao da ga proganjaju utvare. Uputio mi ječ osmeh, slabašan i umoran, ali iskren. Zinula sam, i iznenada shvatila da nemam predstavu šta da mu kažem. Zahvaljivanje je bilo nemogu e. „Kako se ose aš?"ć ć besmisleno; o ito se pakleno ose a. Dok sam se premišljala, on je prvi progovorio.č ć

„Kler? Jesi li dobro, ljubavi?"„Da li sam ja dobro? Pobogu, Džejmi!" Suze su mi peckale kapke i oštro sam

zatreptala, šmrcaju i. On je zdravu šaku podigao polako, kao da je otežana lancima,ć i pomilovao me po kosi. Povukao me je ka sebi, ali sam se odmakla, po prvi put svesna kako sigurno izgledam, izgrebanog lica i prekrivena smolom drve a, koseć ulepljene od fleka najrazli itijih materija koje je bolje i ne pominjati.č

„Pri i ovamo", rekao je. „Ho u da te držim na as."đ ć č„Ah umazana sam krvlju i povra anjem", protestovala sam, pokušavaju i uzaludć ć

da malo doteram kosu.On je zaškripao, slabašnim izdisajem koji je bio nešto najbliže smehu što su

dopuštala njegova slomljena rebra. „Majko Božija, Sasenah, i krv i povra anje suć moji. Do i ovamo."đ

Njegova ruka je prijala oko mojih ramena. Položila sam glavu na jastuk pored njegove, i sedeli smo u tišini pored vatre, nalaze i snagu i mir jedno u drugom.ć Njegovi prsti su nežno dotakli ranicu ispod moje vilice.

„Nisam mislio da u te ikada više videti, Sasenah." Glas mu je bio tih i pomaloć promukao od viskija i vrištanja. „Drago mi je što si ovde."

Uspravila sam se i sela. „Da me ne vidiš više! Zašto? Zar si mislio da te ne uć izvu i?"ć

Osmehnuo se, jednom stranom lica. „Pa, ne, nisam o ekivao da ho eš. Madač ć sam mislio da bi ti, ako to kažem, mogla da se zainatiš i odbiješ da odeš."

„Da se ja zainatim!", rekla sam ozloje eno. „Vidi ko mi kaže!"đDošlo je do pauze, koja je postajala pomalo neprijatna. Bilo je stvari koje sam

trebala da pitam, nužnih sa medicinske ta ke gledišta, ali prili no nezč č godnih sa one li ne. Kona no sam pristala na „Kako se ose aš?"č č ć

O i su mu bile zatvorene, u senci i utonule pri svetlosti svece, ali su crte širokihč leda bile napete ispod zavoja. Široke, pomodrele usne su se zgr ile, u nešto izme uč đ osmeha i grimase.

„Ne znam, Sasenah. Nikada se nisam ovako ose ao. Kao da ho u da u ić ć č nim mnogo toga, sve odjednom, ali ratujem sa svojim mozgom, a i telo me je izdalo. Ho u da nestanem odavde istog asa, i da bežim što brže i što dalje mogu. Ho uć č ć nekoga da zviznem. Bože, koliko želim da nekoga zviznem! Ho u da spalim zatvorć Ventvort do temelja. Ho u da spavam."ć

„Kamen ne gori", prakti no sam odgovorila. „Možda je bolje da umesto togač odspavaš."

Njegova zdrava šaka je napipavala i našla moju, pa su se usne malo opustile, mada nije otvorio o i.č

„Ho u da te vrsto zagrlim i ljubim, i da te nikada ne pustim da odeš. Ho u da teć č ć odvedem u svoj krevet i koristim te kao prostitutku, dok ne zaboravim da postojim. I ho u da spustim glavu u tvoje krilo i pla em kao dete."ć č

Usna se iskrivila naviše u jednom uglu, i plavo oko se otvorilo kao mali prorez.„Na žalost", rekao je, „ne mogu da izvedem ništa sem tog poslednjeg a da ne

padnem u nesvest i da me ne svlada mu nina."č„Pa, onda, pretpostavljam da eš morati da se pomiriš sa tim, a ostalo svrstaš uć

rubriku budu ih zadataka", rekla sam, malo se smeju i.ć ćTo je zahtevalo malo premeštanja, i zamalo da mu se opet smu i, ali samč

kona no sedela na njegovom krevetu le ima oslonjena o zid, a njegova glava bila ječ đ položena na moju butinu.

„Šta je bilo ono što je ser Markus odsekao sa tvojih grudi?", upitala sam. „Žig?", rekla sam tiho, pošto mi nije odgovarao. Svetla glava se malo pomerila u znak potvrde.

„Žig njegovim pe atnjakom, sa njegovim inicijalima." Džejmi se kratko nasmejao.č „Dovoljno je što u njegove tragove nositi celog života, ne mora još i da se potpisujeć na meni, kao da sam prokleta slika."

Njegova glava je teško ležala na mojoj butini i disanje mu se kona no usporilo uč pospane izdisaje. Beli zavoji na njegovoj šaci delovali su avetinjskinaspram tamnog ebeta. Nežno sam prstom ispratila opekotinu na njegovomć ramenu koja je svetlucala od ulja.

„Džejmi?"„Mmm?" ^„Jesi li gadno povre en?" Budan, skrenuo je pogled sa zavijene ruke ka momđ

licu. O i su mu se sklopile i po eo je da drhti. Uplašena, pomislila sam da samč č pokrenula neku nepodnošljivu uspomenu, sve dok nisam shvatila da se on smeje, dovoljno jako da mu se u uglovima o iju pojave suze.č

„Sasenah", na kraju je rekao bore i se za dah, „Ostalo mi je možda trideć setak kvadratnih centimetara kože koja nije u masnicama, spaljena ili ise ena. Jesam lič povre enV I opet se zatresao tako da je dušek zašuštao i zaškripao.đ

Pomalo ljutito, kazala sam, „Ja sam mislila...", ali me je on zaustavio spuštaju ić zdravu šaku preko moje i prinose i je svojim usnama.ć

„Znam šta si mislila, Sasenah", rekao je, okre u i glavu da pogleda u mene.ć ć „Nemoj da brineš, tih tridesetak centimetara su svi izme u mojih nogu."đ

Poštovala sam što se trudi da se našali, koliko god to bilo neuverljivo. Lako sam ga šljepnula preko usta. „Ti si pijan, Džejmse Frejzeru", kazala sam. Zastala sam na trenutak. „Tridesetak, eh?"

„Ah, pa. Možda etrdeset, onda. Oh, Bože, Sasenah, nemoj opet da me za-č smejavaš, moja rebra to ne e podneti." Obrisala sam mu o i svojom suknjom i dalać č mu gutljaj vode, drže i mu glavu podignutu mojim kolenom.ć

„To mi i nije bila namera, u svakom slu aju", kazala sam.čOpet ozbiljan, uhvatio je moju šaku i stegao je.„Znam", rekao je. „Ne moraš da budeš takti na u vezi sa tim." Oprezno ječ

udahnuo i štrecnuo se od toga. „Bio sam u pravu, bolelo je više od bi evanja."č Zažmurio je. „Ali se u tome mnogo manje moglo uživati." Od bleska gorkog humora mu je zaigrao ugao usana. „Bar neko vreme ne u imati problema sa konstipacijom."ć Trgla sam se, a on je stegao zube, dišu i kratko i neravno- merno.ć

„Izvini, Sasenah. Ja... nisam mislio da e me toliko pogoditi. Ono što si ti mislila -ć to - to je u redu. Nisam ošte en."ć

Pomu ila sam se da mi glas bude postojan i bezizražajan. „Ne moraš da mič pri aš o tome ako ne eš. Ali ako e ti od toga biti lakše..." Glas mi je zamro uč ć ć postideno utanje.ć

„Ne želim." Glas mu je naglo postao gorak i energi an. „Ne želim da ikada višeč pomislim na to, ali sem da mi preseku grkljan, mislim da tu i nemam nikakav izbor. Ne, devojko, ne želim da ti pri am o tome, ništa više nego štočti želiš to da uješ... mada mislim da u to sve morati da isteram pre nego što meč ć uguši." Re i su sada dolazile u naletu gor ine.č č

„Hteo je da puzim i molim, i Hrista mi, to sam radio. Rekao sam ti jednom, Sasenah, svakoga možeš slomiti ako si voljna da ga dovoljno povrediš. Pa, on je bio voljan. Naterao me je da puzim, i naterao me da molim; naterao me i na gore od toga, i pred kraj me naterao da veoma želim da sam mrtav."

utao je tokom dugog trenutka, zagledan u vatru, a onda duboko udahĆ nuo, prave i grimasu od bola.ć

„Voleo bih da možeš da mi olakšaš, Sasenah, želim to svim srcem, jer mi sada nije nimalo lako. Ali nije to poput otrovnog trna, pa da nadeš pravi zahvat i iš upašč ga." Njegova zdrava šaka mirovala je na mom kolenu. Protegao je prste i raširio ih ispružene, crvenkaste od svetlosti vatre. „Nije to ak ni nalik onome kad je neštoč polomljeno. Da možeš to da zale iš malo po malo, kao što si u inila sa mojomč č šakom, rado bih podneo bol." Stegao je prste u pesnicu i isprobao na mojoj nozi, mršte i se od toga.ć

„To je... teško objasniti. To je... to je kao... mislim da je to kao da svako ima neko malo mesto u sebi, možda, li ni deli koji uva za sebe. To mu dode kao malač ć č tvr ava, gde živi najli niji deo tebe - možda ti je to duša, možda samo onaj deli kojiđ č ć ini da si ti ti, a ne neko drugi." Jezikom je nesvesno isprobao ote enu usnu dok ječ č

razmišljao.„Taj deo sebe ne pokazuješ nikome, obi no, osim možda nekada nekome kogač

veoma voliš." Ruka se opustila, savijaju i se oko mog kolena. Džejmijeve o i su opetć č bile sklopljene, kapci spušteni da ga zaštite od svetla.

„Sada, to je kao... kao da je moja tvr ava razneta barutom - ništa nije ostalo odđ nje sem pepela i slemena koji se dimi, i male gole stvari koja je živela nekad tamo a sada je na otvorenom, ci i i cmizdri od straha, pokušavaju i da se sakrije ispod vlatič ć trave ili komadi a lista, ali... ali ne... u-uspeva baš u tome." Glas mu se slomio, ić okrenuo je glavu da mu lice sakrije moja suknja. Bespomo na, nisam mogla dać u inim ništa sem da mu milujem kosu.č

On je naglo podigao glavu, lica napetog kao da e se raspasti duž spojevać kostiju. „Bio sam blizu smrti nekoliko puta, Kler, ali nikada nisam zapravo želeo da umrem. Ovog puta jesam. Ja..." Glas mu je napukao i on je u utao, vrsto stežu ić č ć moje koleno. Kada je opet progovorio, glas mu je bio piskav i udno bez daha, kaoč da je puno pretr ao.č

„Kler, ho eš li - ja samo - Kler, drži me. Ako sad opet po nem da se tresem, toć č ne u mo i da zaustavim. Kler, drži me!" Zapravo je po injao da se gr evito trese, ać ć č č od podrhtavanja je zaje ao kada je ono zahvatilo njegovačsmrskana rebra. Plašila sam se da ga ne povredim, ali sam se još više plašila da ga pustim da se trese i dalje.

Kleknula sam nad njim, obavila ruke oko njegovih ramena i držala što sam vrš eč ć mogla, ljuljaju i ga napred-nazad kao da taj utešni ritam može da prekine iscrpljuju ić ć spazam. Jednu šaku sam položila pozadi na njegov vrat i ukopala prste duboko u

duguljaste miši e, snagom volje pokušavaju i da oslać ć bim gr enje dok sam masiralač duboku jamu u korenu lobanje. Kona no je drhtanje oslabilo, i njegova glava je palač napred na moju butinu, iscrpljena.

„Izvini", rekao je minut kasnije, svojim normalnim glasom. „Nisam mislio da ovako ide dalje. Istina je da sam povreden vrlo gadno, i da sam najodvratnije pijan. Ne kontrolišem se baš." Da jedan Skot prizna, makar i u etiri oka, da je pijan, jesteč pokazatelj, pomislila sam, koliko ga stvarno boli.

„Treba ti san", tiho sam rekla, i dalje trljaju i zadnju stranu njegovog vrata. „1 toć o ajni ki." Koristila sam prste najbolje što sam umela, ublažavaju i i pritiskaju i kakoč č ć ć mi je Stari Alek pokazao, i uspela sam da ga opustim do dremeža.

„Hladno mi je", promrmljao je. Vatra je bila dobra, i nekoliko ebadi na krevetu, alić su mu prsti bili ledeni na dodir.

,,U šoku si", prakti no sam rekla. „Izgubio si avolski mnogo krvi." Osvrč đ nula sam se, ali su Makranosi i sluge svi otišli na spavanje. Murtag je, pretpostavljala sam, još uvek napolju u snegu, paze i u pravcu Ventvorta za slu aj da nai e potera. Uć č đ mislima sam slegla ramenima zbog toga šta ko misli da je pristojno, pa sam ustala, skinula spava icu i zavukla se ispod ebadi.ć ć

Sto sam nežnije mogla pripila sam se uz njega, prinose i mu svoju toplotu. On jeć glavu okrenuo na moje rame kao mali de ak. Milovala sam mu kosu, opuštaju i ga,č ć trljaju i isturene duguljaste miši e njegovog vrata, izbegavaju i osetljiva mesta.ć ć ć „Položi onda glavu, ove e", rekla sam, prise aju i se Dženi i njenog de aka.č č ć ć č

Džejmi je malo zabrundao, oraspoložen. „To mi je majka nekada govorila", mrmljao je. „Kada sam bio klinac."

„Sasenah", rekao mi je u rame, trenutak kasnije.„Mm?"„Ko je, pobogu, Džon Vejn?"„Ti si", kazala sam. „Spavaj sad."

37BegBoja mu je bila bolja ujutru, mada su masnice potamnele preko no i i sada su muć ispegale ve i deo lica. Uzdahnuo je duboko, a onda se uko io i zastenjao, pa vazduhć č ispustio znatno opreznije.

„Kako se ose aš?" Položila sam šaku na njegovu glavu. Hladna i vlažna. Nemać groznicu, hvala Bogu.

On je napravio grimasu, i dalje žmure i. „Sasenah, ako uopšte imam neki ose aj,ć ć to je bol." Pružio je zdravu šaku i napipavao. „Pomozi mi da ustanem; uko io sam seč na isto."č

Sneg je prestao sredinom jutra. Nebo je još bilo sivo, prete i novim meć avama,ć ali je ve a opasnost pretila od potera iz Ventvorta, pa smo pošli iz Eldridž Manorać baš pred podne, dobro utopljeni zbog vremena. Murtag i Džejmi su na i kali oružječ č ispod svojih ogrta a. Ja nisam nosila ništa sem noža, a i on je bio dobro skriven.č Uprkos svojim protestima, morala sam da odglumim kidnapovanog engleskog taoca, ako dode do najgoreg.

„Ali, videli su me u zatvoru", suprotstavljala sam se. „Ser Fle er ve zna ko sam."č ć„Aha." Murtag je pažljivo zagledao kubure, itavu zbirku kuglica, filca, baruta,č

krpica, štapova i vre ica uredno raširenih na ispoliranom stolu lejdi Anabele, ali jeć digao glavu da me prikuca ljutim pogledom. „Upravo u tome i jeste poenta, devojko. Moramo da te zadržimo van Ventvorta, po svaku cenu. Ne e biti nikakve vajde da seć nadeš tamo zajedno sa nama."

Gurnuo je kratak štap niz cev kubure sa spiralnom drškom, nabijaju i filc nać mesto žustrim, odmerenim pokretima. „Ser Fle er se ne e li no baviti lovom, ne poč ć č ovakvom danu. A dobre su šanse da te Crveni mundiri na koje naletimo ne poznaju. Ako budemo otkriveni, moraš da kažeš da smo te na- terali da podeš s nama mimo tvoje volje, i ubediš Crvene mundire da nemaš ništa sa parom škotskih nitkova, kao što smo ja i onaj tvoj ološ." Klimnuo jeka Džejmiju, koji se mu io da balansira na stoli ici sa inijom toplog hleba i mleka.č č č

Ser Markus i ja smo omotali Džejmijeva bedra što smo deblje mogli lanenim zavojima ispod para iznošenih pantalona i arapa, tamne boje da bi sakrili izdajni keč č mrlje krvi koja bi mogla da procuri. Lejdi Anabela je po- cepala jednu košulju svog muža duž leda da bi se smestila Džejmijeva široka ramena i debeli zavoji preko njih.

ak i tako, košulja se nije mogla zakop ati spreda, pa su završeci zavoja oko grudiČ č provirivali. Odbio je da o ešlja kosu, sa obrzaloženjem da ga ak i skalp boli, ič č izgledao je neobuzdano i upavo, crveni šiljci su virili iznad ote enog purpurnog lica,č č a jedno oko je bilo neuredno zatvoreno.

„Ako te pokupe", upao je ser Markus, „kaži im da si moj gost, da si kid- napovana dok si jahala u blizini imanja. Nateraj ih da te dovedu u Eldridž da te identifikujem. To bi trebalo da ih ubedi. Mi emo im re i da si Anabelina prijateljica, iz Londona."ć ć

,,A onda eš bezbedno nestati odavde pre nego što ser Fle er svrati da seć č ljubazno javi", prakti no je dodala Anabela.č

Ser Markus nam je ponudio Hektora i Absaloma za pratioce, ali je Murtag naglasio da bi to sigurno umešalo Eldridž, za slu aj da sretnemo neke enč gleske vojnike. Tako nas je bilo samo troje, natrontanih protiv hladno e, na putu kać Dingvolu. Ja sam nosila debelu kesu s novcem i pisamce od vlasnika gospodara Eldridža, tako da je jedno, drugo ili oboje trebalo da nam osigura prelazak Lamanša.

Teško je bilo i i kroz sneg. Iako je bio debeo manje od trideset centimeć tara, bela materija je skrivala kamenje, rupe i ostale prepreke, tako da je oslonac konjima bio klizav i opasan. Grumenje snega i blata je letelo pri svakom koraku, prskaju ić stomake i noge konja, a oblaci njihovog daha nestajali su u pari po ledenom vazduhu.

Murtag nas je predvodio, slede i blago udubljenje koje je ozna avalo put. Ja samć č jahala pored Džejmija, da pomognem ako se onesvesti, mada je bio, na sopstveno insistiranje, vezan za konja. Slobodna mu je bila samo leva šaka koja je ležala na pištolju zataknutom za jabuku sedla, skrivenom ispod njegovog ogrta a.č

Prošli smo pored nekoliko raštrkanih koliba, dim se dizao iz slamnatih krovova, ali su izgleda i njihovi stanovnici i stoka bili unutra, zašti eni od hladno e. Tu i tamo bić ć neki usamljeni ovek prešao iz kolibe do šupe, nose i kofe sena, ali je put ve imč ć ć delom bio sasvim pust.

Tri kilometra od Eldridža prošli smo ispod senke zatvora Ventvort, sumorne mase posa ene na brdo. Tu je put bio ugažen; promet ka zatvoru i od njega nije prestajaođ ni po najgorem vremenu.

Naš prolazak je sra unat tako da se poklopi sa podnevnim obrokom, u nadi da eč ć stražari biti zaneti svojim testom i pivom. Vukli smo se polako pored kratkog puta koji vodi ka kapiji, tek grupa putnika koja nije imala sre e, ve putuje po užasnom danu.ć ć

Nakon što smo prošli pored zatvora, zastali smo kratko da odmorimo konje, u zaklonu malog borika. Murtag se nagnuo da zaviri ispod spuštenog šešira koji je skrivao Džejmijevu izdajni ku kosu.č

,,U redu, mom e? U utao si se."č ćDžejmi je podigao glavu. Lice mu je bilo bledo, a poto i i znoja su mu tekli nizč ć

vrat, uprkos ledenom vetru, ali je uspeo da se napola nasmeši.

„Izgura u."ć„Kako se ose aš?", zabrinuto sam upitala. Sedeo je skljokan u sedlu, bez mnogoć

znakova njegove uobi ajene uspravljene gracioznosti. Dobila sam drugu polovinuč osmeha.

„Pokušavao sam da zaklju im šta boli najviše — rebra, šaka ili dupe. Dok seč odlu ujem izme u njih ne mislim na leda." Dobro je potegao iz flaše koju je serč đ Markus uvi avno spremio, stresao se, i dodao mi je. To je bilo znatno bolje od oneđ brije koju sam pila na putu ka Leohu, ali podjednako žestoko. Nastavili smo da jašemo, a vesela vatrica mi je gorela u stomaku.

Konji su se mu ili uz osrednji uspon, sneg je leteo s njihovih kopita, kada samč videla da je Murtag trgao glavu. Prate i njegov pogled, ugledala sam Crveneć mundire, njih etvoricu na konjima, na vrhu uspona.č

Tu nije bilo pomo i. Vi eni smo, i povik upu en nama je odjekivao niz brdo. Nijeć đ ć se imalo kuda pobe i. Mora emo da pokušamo da se izvu emo na blef. Ne gledaju ić ć č ć nazad, Murtag im je požurio u susret.

Narednik u toj grupi bio je sredove ni profesionalni vojnik, uspravan u svomč zimskom šinjelu. Meni se u tivo naklonio, a onda pažnju usmerio na Džejmija.č

„Izvinite, gospodine, gospo o. Imamo nare enje da zaustavimo svakoga kođ đ putuje ovim putem, da bismo se raspitali oko detalja u vezi sa zatvorenicima nedavno odbeglim iz zatvora Ventvort."

Zatvorenika. Zna i, uspelo mi je ju e da oslobodim još nekoga sem Džejč č mija. Bilo mi je drago zbog toga, iz više razloga. Kao prvo, to e malo rasplić nuti potragu. etiriČ na tri je bolji odnos nego što smo se mogli nadati.

Džejmi nije odgovorio, ve se još više skljokao napred, puštaju i da mu glavać ć padne. Videla sam blesak njegovih o iju ispod oboda šešira; nije bio u nesvesti.č Mora da su to ljudi koje poznaje; njegov glas bi prepoznali. Murtag je terao svog konja da pri e izme u mene i vojnika.đ đ

„Aha, gospodaru nije baš dobro od bolesti, gospodine, kao što možete videti", rekao je, ponizno povla e i svoj prednji pramen. „Možda biste mi mogli pokazatič ć kuda ide put za Balah? Nisam ubeden da idemo na pravu stranu."

Pitala sam se šta li je to sad smislio, dok mu nisam uhvatila pogled. Pogled mu je sevnuo pozadi i dole, a onda opet u vojnika, tako brzo da je vojnik sigurno pomislio da ga zaokupljeno sluša sve vreme. Da li je Džejmi u opasnosti da padne sa sedla? Pretvaraju i se da dotežem svoj šešir, nonšalantno sam pogledala preko ramena uć pravcu u kom je pokazao, i gotovo se sledila od šoka.

Džejmi je sedeo uspravno, glave pognute da zakloni lice. Ali je krv nežno kapala sa vrha uzengije ispod njegovog stopala, prskaju i sneg crvenim jamić cama koje su se blago pušile.

Murtag je, pretvaraju i se da je izuzetno glup, uspeo da odvu e vojnike napredć č do grebena brda, da bi mogli da mu pokažu da je put za Dingvol jedini put na vidiku, i da ide s druge strane brda. Prolazi kroz Balah, pa pravo prema obali mora, još pet kilometara dalje.

Žurno sam skliznula na zemlju, grozni avo cimaju i kolan svog konja. Šutiraju ič ć ć po snegu, nabacala sam dovoljno snega pod trbuh Džejmijevog konja da zataškam izdajni ke kapi. Brz pogled mi je rekao da su vojnici o ito još uvek zauzeti prepirkomč č sa Murtagom, mada je jedan od njih pogledao niz brdo ka nama, kao da ho e da seć uveri da nismo otišli. Ja sam veselo mahnula, a im je vojnik okrenuo glavu nagnulač sam se i strgla jednu od tri suknje koje sam nosila. Cimnula sam Džejmijev ogrta uč stranu i nagurala zgužvanu suknju ispod njegove butine, ignorišu i njegove bolneć

grimase. Ogrta je prevrnut nazad na mesto baš na vreme da požurim nazad doč svog konja i da me zateknu kako petljam oko kolana kada su Murtag i Englezi stigli.

„Izgleda da se nekako olabavio", naivno sam objasnila, koketno trep u ić ć najbližem Crvenom mundiru.

,,Oh? A zašto vi ne pomognete dami?", rekao je Džejmiju.„Moj muž se ne ose a dobro", kazala sam. „Mogu to i sama, hvala vam."ćNarednik je delovao zainteresovano. „Bolestan, eh? Šta je s vama, onda?"

Poterao je svog konja napred, zagledaju i izbliza ispod spuštenog šešira ućDžejmijevo bledo lice. „Ne izgleda dobro, toliko je jasno. Skini šešir, ove e. Sta ječ č sa tvojim licem?"

Džejmi je u njega pucao kroz nabore svog ogrta a. Crveni mundir nije bio više odč dva metra udaljen, i prevrnuo se u stranu iz sedla pre nego što je fleka na njegovim grudima postala ve a od moje šake.ć

Murtag je u obe ruke držao po pištolj i pre nego što je narednik pao na zemlju. Jedan metak je otišao u prazno kada se njegov konj trgao od iznenadne buke i pokreta. Drugi je pogodio metu, kidaju i mišicu vojnika i ostavljaju i resu rascepaneć ć tkanine da visi sa rukava koji je brzo crveneo. Covek je, me utim, ostao u sedlu, iđ potezao je sablju, jednom rukom, kada je Murtag brzo pod ogrta em potražio jošč oružja.

Jedan od preostala dva vojnika je okrenuo konja, okliznuvši se po snegu, i odjurio ka zatvoru, verovatno da zatraži poja anje.č

„Kler!" Povik je stigao odozgo. Podigla sam pogled, zapanjena, i videla da Džejmi maše za prilikom koja je bežala. „Zaustavi ga!" Imao je vremena da mi dobaci drugi pištolj, a onda se okrenuo, izvla e i ma da do eka napad etvrtog vojnika.č ć č č č

Moj konj je bio obu en za bitku; uši su mu se slepile uz glavu i trupkao je i kopaoč nogama zbog buke, ali nije pobegao kada su odjeknuli pucnji, i nije uzmakao kada sam dograbila sedlo. Zadovoljan što bitku ostavlja za sobom, potr ao je im samč č uzjahala, i napredovali smo dobrom brzinom prema prilici koja je bežala.

Sneg je ometao naše napredovanje približno isto koliko i njegovo, ali sam imala boljeg konja, a prednost nam je davala i gruba staza koju je vojnik isprtio u svežem snegu. Polako smo ga pristizali, ali sam videla da to ne e biti dovoljno. Mada jeć njega ekao uspon; ako prese em udesno možda mogu brže da napredujem ič č presretnem ga kada silazi s druge strane. Cimnula sam uzde i vrsto se pognula dač ostanem u sedlu kada je konj otklizao u nespretnom okretu, uspostavio ravnotežu i jurnuo napred.

Nisam ga baš stigla, ali sam smanjila rastojanje medu nama na jedva deset metara. Da imam beskrajnu daljinu, verovatno bih ga stigla, ali nisam imala taj luksuz; zatvorski zid se nadnosio približno kilometar pred nama. Ako još mnogo pridemo, vide e nas sa zidova.ć

Zaustavila sam konja i skliznula. Uvežbana za bitku ili ne, nisam znala šta bi konj uradio da opalim iz pištolja sa njegovih leda. ak i da stoji kao kip, nisam mislila daČ je moje ga anje na dovoljnom nivou za to. Kleknula sam u sneg, oslonila lakat nađ koleno a kuburu preko podlaktice kako mi jeDžejmi pokazao. „Osloni ga ovde, nišani tamo, opali ovde\ rekao je. U inila sam to.č

Na veliko sopstveno iznena enje, pogodila sam konja u trku. Okliznuo se, pao nađ jedno koleno i -prevrnuo se tako da su sneg i noge leteli na sve strane. Ruka mi je obamrla od povratnog udarca pištolja; stajala sam i trljala je, gledaju i oborenogć vojnika.

Bio je povreden; mu io se da ustane, a onda pao nazad u sneg. Njegov konj je,č krvare i iz ramena, oteturao dalje dok su uzde landarale za njim.ć

Tek kasnije sam shvatila o emu sam razmišljala, ali sam znala kada sam mu seč primakla da ne smem da ga ostavim živog. Ovako blizu zatvora, i sa ostalim patrolama koje traže odbegle zatvorenike, bilo je sigurno da e ga neko uskoro na i.ć ć A ako ga nadu živog, ne samo da može da nas opiše - toliko0 našoj pri i o taocu u tom slu aju! — ve i da kaže na koju stranu smo pošli.č č ć1dalje nam je ostalo da pre emo pet kilometara do mora; putovanje od dva sata pođ velikom snegu. A i da na emo brodi , kada tamo stignemo. Jednođ ć stavno nisam mogla da rizikujem i pustim ga da ikome ispri a o nama.č

Uspeo je da se pridigne na laktove dok sam prilazila. O i su mu se raširile odč iznena enja kada me je ugledao, a onda se opustio. Ja sam žena. On se ne plašiđ mene.

Iskusniji ovek bi možda bio oprezniji, bez obzira na moj pol, ali je ovo bio de ak.č č Nema više od šesnaest godina, pomislila sam, neprijatno šokirana. Njegovi pegavi obrazi su još zadržavali poslednje obline detinjstva, mada se nad gornjom usnom pojavilo paperje priželjkivanih brkova.

Otvorio je usta, ali je samo zaje ao od bola. Pritisnuo je ruku na svoj bok, i videlač sam da mu krv natapa mundir i šinjel. Unutrašnje povrede, zna i; mora da se konjč srušio na njega.

Mogu e je, pomislila sam, da e umreti u svakom slu aju. Ali to nije bilo nešto uć ć č šta sam mogla da se pouzdam.

Nož u mojoj ruci bio je skriven ispod ogrta a. Položila sam levu šaku na njegovuč glavu. Baš onako kako sam dodirivala glave stotina muškaraca, utešno, ispitiva ki,č zagledaju i ih da vidim šta ih eka. I oni su gledali u mene nalik ovom de aku; sać č č nadom i poverenjem.

Nisam mogla da mu prese em grkljan. Kleknula sam iza njega i nežno okrenulač glavu od sebe. Rupertove tehnike za spretno klanje su sve imale za pretpostavku da se žrtva opire. Nije bilo opiranja kada sam pognula njegovu glavu napred, što sam dalje mogla, i zabila bodež u njegov vrat ispod korena lobanje.

Ostavila sam ga da leži licem nadole u snegu i otišla da se pridružim drugima.* * *

Kada je naš kabasti prtljag smešten ispod ebadi na klupu, Murtag i ja smo seć sreli na Kristabelinoj palubi da ispitamo nemirno olujno nebo.

„Izgleda kao pristojan, postojan vetar", rekla sam s nadom, drže i podić gnut navlaženi prst.

Murtag je natmureno pregledao oblake iji su crni trbusi visili nad pristač ništem, a njihov snežni tovar se trošio u ledenim talasima. „Aha. Nadajmo se mirnom prelasku. Ako ne bude tako, verovatno emo tamo sti i sa lešom na rukama."ć ć

Pola sata kasnije, kada smo se našli na uzburkanim vodama Lamanša, otkrila sam šta je mislio onom napomenom.

„Ima morsku bolest?", rekla sam ne veruju i. „Škoti nemaju morsku boć lest!"Murtag je bio razdražljiv. „Onda je on možda crvenokosi Hotentot. Znam samo da

je zelen kao ukvarena riba i da e sva creva povratiti. Misliš li da sideš i pomognešć mi da ga spre im da rebra protera kroz grudi?"č

„Prokletstvo", rekla sam Murtagu, dok smo se naginjali preko ograde da se nadišemo svežeg vazduha tokom kratkog predaha od neprijatnog boravka u unutrašnjosti broda, „ako zna da ima morsku bolest, zašto je pobogu insistirao na brodi u?"ć

Bazilisk je gledao bez treptanja. „Jer zna prokleto dobro da nikada ne bismo stigli preko kopna sa njim u onakvom stanju, a nije hteo da ostane u Eldridžu u strahu da e se Englezi okomiti na Makranoha."ć

„Pa e, umesto toga, sebe u tišini ubiti na moru", rekla sam s gor inom.ć č„Aha. Ra una da e ovako ubiti samo sebe, i ne e nikoga povesti sa soč ć ć bom.

Nesebi an je, razumeš. Mada ne i tih", dodao je Murtag, polaze i ka prolazu uč ć odgovor na nepogrešive zvuke pod palubom.

„ estitam", rekla sam Džejmiju sat ili dva kasnije, sklanjaju i ulepljenu kosu saČ ć svojih obraza i ela. „Verujem da eš uspeti da postaneš deo medicinč ć ske istorije time što eš biti jedina osoba koja je dokazano umrla od morske bolesti."ć

,,Oh, dobro", promrmljao je u gužvu jastuka i ebadi, „bilo bi mi mrć sko da sve ovo bude uzalud." Naglo se bacio u stranu. „Bože, evo ga opet." Murtag i ja smo opet sko ili na svoje položaje. Posao da se krupan ovekč čdrži nepokretnim dok ga obuzimaju nemilosrdni spazmi i povra anje nije zadatak zać slabi e.ć

Kasnije sam mu opet izmerila puls, i nakratko spustila šaku na lepljivo elo.č Murtag je pro itao izraz mog lica i bez re i me otpratio uz stepenište do palube. „Neč č ide mu baš dobro, zar ne?", tiho je rekao.

„Ne znam", bespomo no sam rekla, stresaju i znojem natopljenu kosu po oštromć ć vetru. „Iskreno, nikada nisam ula daje neko umro od morske bolesti, ali sadač izbacuje i krv." Ruke malog oveka su se stegle oko ograde, zglobovi prstiju suč isko ili kroz suncem ispegavljenu kožu. „Ne znam da li se povre- duje iznutra oštrimč završecima rebara, ili mu je samo stomak izranjavljen od povra anja. U obe verzije,ć to nije dobar znak. I puls mu je znatno slabiji, i nepravilan. To je napor za njegovo srce, znaš."

„Ima on srce kao lav." To je re eno tiho, i prvo nisam bila sigurna da sam dobroč ula. Možda je samo slani vetar napravio da mu se pojave suze u o ima. Naglo seč č

okrenuo ka meni. „1 glavu ko bik. Da li ti je ostalo nešto onog lau- danuma koji ti je dala lejdi Anabela?"

„Da, ostao mi je sav. Ne e da ga uzme; ne želi da spava, rekao je."ć„Aha, pa dobro. Za ve inu sveta ono što žele i ono što dobiju nije isto; ne vidimć

zašto bi on bio izuzetak. Do i."đSa zebnjom sam ga otpratila u potpalublje. „Ne verujem da ga može zadržati."„To prepusti meni. Donesi bocu i pomozi mi da ga uspravim da sedi."Ispostavilo se daje Džejmi napola u nesvestici, kabasti teret koji protestuje što ga

cimamo da se uspravi uz zaglavlje kreveta. „Umre u", rekao je slabašno ali precizno,ć ,,i to što pre, to bolje. Odlazite i pustite me da to obavim na miru."

vrsto uhvativši Džejmijevu plamenu kosu, Murtag mu je uspravio glavu i prineoČ flašu do usana. „Progutaj ovo, lepi moj miši u, ili u ti vrat polomiti. I potrudi se da toć ć ostane dole. Ja u ti zapušiti nos i usta; ako krene nagore, iza i e ti na uši."ć ć ć

Uskla uju i svoje napore, prebacili smo sadržinu flaše polako ali neuđ ć moljivo u mladog gospodara Lalibroha. Guše i i dave i se, Džejmi je muški popio koliko god jeć ć mogao pre nego što se smirio, zelen u licu i bore i se za dah, na uzglavlju kreveta.ć Murtag je preduhitrio svaku pretnju eksplozije mu nine pokvarenim štipanjem zač nos, smicalicom koja nije bila savršeno uspešna, ali je omogu ila postepenoć skupljanje opijata u krvotoku pacijenta.Kona no smo ga malaksalog položili na krevet, tako da su živahni plamen kose,č obrva i trepavica bile jedine boje na jastuku.

Nešto kasnije Murtag mi se pridružio na palubi. „Pogledaj", rekla sam, pokazuju i.ć Slabo svetio zalaska sunca, koje se mestimi no probijalo kroz oblake, pozlatilo ječ stene francuske obale pred nama. „Gazda kaže da emo pristati za tri ili etiri sata."ć č

,,U poslednji as", rekao je moj kompanjon, sklanjaju i suvu sme u kosu iz o iju.č ć đ č Okrenuo se ka meni i uputio mi nešto najbliže osmehu što sam videla na njegovom natmurenom licu.

I tako smo natenane, prate i opruženo telo našeg šti enika, položeno na daskuć ć izme u dva snažna monaha, prošli kroz impresivnu kapiju opatije Sent An de Bopre.đ38OpatijaOpatija je bila jedna ogromna gra evina iz dvanaestog veka, zidovima zašti ena odđ ć udara morskih oluja i napada kopnenih osvaja a. Sada, u mirnijim vremenima, njeneč kapije su stajale otvorene da omogu e lakše saobra anje sa obližnjim selom, a maleć ć kamene elije gostinskog krila bile su ublažene tapiserijama i udobnim nameštajem.ć

Digla sam se sa postavljene stolice u svojoj sobi, ne baš sigurna kako se pozdravlja opat; da li treba da klekneš i poljubiš njegov prsten, ili je to samo za pape? Rešila sam se za uljudan naklon.

Džejmijeve kose ma je o i su zaista došle sa strane Frejzera. Isto tako i vrstač č č vilica, mada je ona ispred mene bila delimi no prikrivena crnom bradom.č

Opat Aleksander je imao i usta svog bratanca, mada je izgledalo da ih nešto rede koristi za osmeh. Kose plave o i su ostale hladne i ispitiva ke dok me je pozdravljaoč č prijatnim, toplim osmehom. Bio je dosta niži od Džejmija, približno moje visine, i zdepast. Nosio je odoru sveštenika, ali je hodao korakom ratnika. Pomislila sam da je verovatno bio i jedno i drugo u svoje vreme.

„Dobro nam došla, ma niece", rekao je, saginju i glavu. Bila sam maloć iznena ena takvim pozdravom, ali sam uzvratila naklonom.đ

„Zahvalna sam vam na gostoprimstvu", rekla sam, iskreno. „Da li... da li ste videli Džejmija?" Monasi su odveli Džejmija da ga okupaju, a ja sam smatrala da je bolje da ne pomažem u tom procesu.

Opat je klimnuo. ,,Oh, da", rekao je, a tra ak škotskog akcenta se probio krozč negovani engleski. „Video sam ga. Poslao sam brata Ambroza da se pobrine za njegove rane." Mora da sam na to pogledala sumnji avo, pošto je rekao, pomaloč suvo, „Ne brinite, madam; brat Ambroz je izuzetno kompetentan." Pogledao me je ne prikrivaju i da me odmerava, zabrinjavaju e nalik svom bratancu.ć ć

„Murtag je rekao da ste i vi iskusan lekar."„Jesam", odgovorila sam bez uvijanja.To je izazvalo njegov osmeh. „Vidim da ne patite od greha lažne skromnosti",

primetio je.„Imam ja druge grehe", rekla sam, uzvra aju i osmeh.ć ć„Kao i svi mi drugi", kazao je. „Brat Ambroz e rado razgovarati sa vama, siguranć

sam."„Da li vam je Murtag rekao... šta se dogodilo?", neodlu no sam upitala.čŠiroka usta su se stegla. „Jeste. Onoliko koliko on zna šta se desilo." ekao je,Č

kao da o ekuje dalji doprinos od mene, ali sam ja utala.č ćBilo je jasno da bi voleo da postavi pitanja, ali je bio dovoljno ljubazan da ne

navaljuje. Umesto toga, podigao je ruku daju i blagoslov i odbacuju i tu temu.ć ć„Dobro nam došli", rekao je još jednom. „Posla u dežurnog brata da vam doneseć

nešto hrane." Opet me je odmerio. „1 nešto za pranje." Napravio je krst preko mene, za oproštaj ili možda kao isterivanje ne isto e, i otišao uz šuštanje sme ih haljina.č ć đ

Iznenada uvi aju i koliko sam umorna, sru ila sam se na krevet, pitaju i se moguđ ć č ć li da ostanem budna dovoljno dugo i da jedem i da se operem. Jošuvek sam se to pitala kada mi je glava pala na jastuk.* * *

Imala sam užasnu no nu moru. Džejmi je bio sa druge strane vrstog kamenogć č zida bez vrata. ula sam ga kako vrišti, bez prestanka, ali nisam mogla sti i doČ ć njega. Treskala sam o ajni ki u zid, tek da bih spazila da su mi ruke utonule uč č kamen kao da je voda.

„Jao!" Sela sam na uski krevet, drže i šaku koju sam zviznula o zid kraj svogć kreveta. Ljuljaju i se napred i nazad stezala sam šaku koja je pulsirala od bolać izme u butina, a onda sam shvatila da vrištanje i dalje traje.đ

Prestalo je naglo kada sam istr ala u hodnik. Vrata Džejmijeve sobe bila suč otvorena, treperava lampa je bacala svetio u hodnik.

Monah kog nisam videla ranije bio je sa Džejmijem, drže i ga vrsto. Sveža krv jeć č navirala i flekala zavoje na Džejmijevim le ima, a ramena su mu se tresla kao odđ hladno e.ć

„No na mora", objasnio je monah, vide i me u dovratku. Prepustio je Džejmija uć ć moje ruke i otišao do stola po tkaninu i bokal vode.

Džejmi se još tresao, a lice mu je bilo sjajno od znoja. O i su mu bile zač tvorene i disao je teško i uz zvuke tupog struganja. Monah je seo pored menei po eo da mu briše lice nežnim potezima, sklanjaju i mu tešku, mokru kosu sač ć slepoo nica.č

„Vi ste sigurno njegova žena, naravno", rekao je meni. „Mislim da e mu odmahć biti bolje."

Drhtanje je oslabilo kroz minut ili dva, i Džejmi je uz uzdah otvorioo i.č

„Dobro mi je", rekao je. „Kler, dobro sam, sada. Ali, za ime Boga, reši se nekako tog smrada!"

Tek tada sam svesno zapazila miris u sobi — lagan, aromati an, cvetni mič ris, tako est parfem da nisam ni pomislila na njega. Lavanda. Miris za sapune i toaletneč vodice. Onaj koji sam poslednji put omirisala u tamnici zatvora Ventvort, gde je bio utrljan u ode u ili telo kapetana Džona Randala.ć

Izvor mirisa bila je mala metalna šolja ispunjena uljem sa cvetnom aromom, a visila je sa teškog, ružama ukrašenog gvozdenog postolja i bila nad- neta nad plamen sve e.ć

Iako joj je svrha bila da mu primiri misli, ona o igledno nije ostvarivala o ekivaneč č efekte. Džejmi je disao lakše, sede i bez i ije pomo i i drže i šolju vode koju mu jeć č ć ć monah pružio. Ali mu je lice još uvek bilo bledo, a ugao njegovih usta se trzao od neprijatnosti.

Klimnula sam franjevcu da u ini kao što je re eno, i monah je brzo zavio vru uč č ć šoljicu ulja peškirom, a onda je odneo niz hodnik.

Džejmi je ispustio dug uzdah olakšanja, a onda se štrecnuo kada su ga rebra zabolela.

„Malo su ti se rastvorila leda", rekla sam, okre u i ga malo da stignem do zavoja.ć ć „Mada nije strašno."

„Znam. Mora da sam se prevrnuo na leda u snu." Debeli klin od presavijene ebadi koji je trebalo da ga drži poduprtog na jednu stranu skliznuo je na pod.ć

Dohvatila sam ga i spustila na krevet kraj njega.„To me je izgleda navelo da to sanjam, rekao bih. Sanjao sam da me bi- uju."č

Stresao se, otpio gutljaj vode, a onda mi pružio šolju. „Treba mi nešto ja e, ako je prič ruci."

Kao na signal, jedan korisni posetilac je ušao sa vr em vina u jednoj ruci i malomč flašom makovog sirupa u drugoj.

„Alkohol ili opijum?", upitao je Džejmija uz osmeh, drže i dve flaše. „Moć žeš da biraš koji eš zaborav."ć

„Radije bih vino, ako nemate ništa protiv. Dovoljno sam sanjao za jednu no ",ć kazao je Džejmi, odgovaraju i naherenim osmehom. Vino je pioćpolako, dok mi je franjevac pomagao da zamenim umrljane zavoje, nanose i svežć melem od nevena preko rana. Tek kada sam ponovo spakovala Džejmija na spavanje, leda vrsto poduprtih i sa navu enim pokriva em, posetilac se okrenuo dač č č ode.

Prolaze i pored kreveta, nagnuo se nad Džejmija i rukom napravio krst iznadć njegove glave. „Lepo se odmori", kazao je.

„Hvala ti, o e." Džejmi je odgovorio pospano, o ito ve napola uspavan. Vide ič č ć ć da Džejmiju verovatno ne u trebati do jutra, dotakla sam ga po rać menu za oproštaj i ispratila posetioca u hodnik.

„Hvala vam", rekla sam. „Veoma sam zahvalna za vašu pomo ."ćMonah je elegantno odmahnuo, odbacuju i moje zahvaljivanje.ć„Bilo mi je drago što mogu da vam pomognem", rekao je, i zapazila sam da

engleski govori izvrsno, mada sa slabim francuskim akcentom. „Prolazio sam kroz gostinsko krilo na putu ka kapeli Sen Žila kada sam uo krike."č

Strecnula sam se od prise anja na te krike, promukle i užasne, i ponadala se dać ih više ne u uti. Kratko sam pogledala prozor na kraju hodnika, i nisam videlać č nikakav znak zore iza kapka.

„Ka kapeli?", rekla sam, iznena ena. „Ali, mislila sam da se jutrenje peva uđ glavnoj crkvi. A sigurno je i malo rano, u svakom slu aju."č

Franjevac se nasmešio. Bio je prili no mlad, možda u ranim tridesetim, ali ječ njegova svilenkasta sme a kosa bila prošarana sedima. Bila je kratka i urednođ obrijanog temena i nosio je sme u bradu, lepo štucovanu u špic koji je dodirivaođ nabranu kragnu njegove mantije.

„Vrlo rano, za jutrenje", složio se. „Pošao sam u kapelu jer je u ovo vreme moj red za neprekidno bogosluženje blagoslovenog sakramenta." Bacio je pogled nazad ka Džejmijevoj sobi, gde je dogorelost merne sve e pokazivala da je pola tri.ć

„Puno kasnim", kazao je. „Brat Bartolome e hteti na spavanje." Podigao je ruku,ć brzo me blagoslovio, okrenuo se u svojim sandalama, i prošao kroz obrtna vrata na kraju hodnika pre nego što sam se dovoljno pribrala da ga pitam za ime.

Ušla sam u sobu i nagla se da proverim Džejmija. Opet je spavao, lako dišu i, uzć malo mrštenja koje mu je nabiralo elo. Probe radi, prešla sam ruč kom lagano preko njegove kose. Mrštenje je malo oslabilo, a onda se vratilo. Uzdahnula sam i sigurnije ušuškala ebad oko njega.ć

Ja sam se mnogo bolje ose ala ujutru, ali su Džejmijeve o i bile utonule ić č preosetljive posle iscepkane no i. Energi no je odbio ponu enu sve u i orbu zać č đ ć č doru ak, i nervozno prasnuo na mene kada sam pokušala da proverim zavoje nač njegovoj šaci.

,,U ime Hrista, Kler, ostavi me na miru! Ne želim da me iko više a ka!"č čTrgao je šaku, mrgodan. Okrenula sam se bez re i i otišla da se zaokupimč

sre ivanjem teglica i paketi a s lekovima na sto i u. Rasporedila sam ih u grupice,đ ć č ć prema nameni: melem od nevena i topolin balzam za umirenje, brezova i trešnjeva kora i kamilica za ajeve, kantarion, beli luk i hajdu ka trava za dezinfekciju.č č

„Kler." Okrenula sam se opet, i zatekla ga kako sedi na krevetu, gledaju i me uzć posramljeni osmeh.

„Izvini, Sasenah. Creva me mu e, i baš sam gadno raspoložen jutros. Madač nemam prava da se istresam na tebe. Ho eš li da mi oprostiš?"ć

Brzo sam mu prišla i lako ga zagrlila.„Znaš da nema šta da se prašta. Ali kako to misliš, creva te mu e?" Ne po prvič

put, pomislila sam kako intimnost i romansa nisu sinonimi.Napravio je grimasu, blago se povijaju i napred i savijaju i ruke preko trbuha. „Toć ć

zna i", kazao je, „da bih voleo da me ostaviš malo nasamo. Ako ti ne smeta?" Žurnoč sam ispunila njegov zahtev, i otišla da sebi na em dođ ru ak.č

Vra aju i se iz trpezarije nešto kasnije, spazila sam doteranu priliku u crnoj odorić ć franjevca kako prelazi dvorištem prema samostanu. Požurila sam da je stignem.

„O e", pozvala sam, i on se okrenuo, smeše i se kad me je video.č ć„Dobro jutro", rekao je. „Madam Frejzer, je 1' tako beše ime? A kako je vaš muž

ovog jutra?"„Bolje", rekla sam, nadaju i se da je to istina. „Htela sam da vam još jednomć

zahvalim za prethodnu no . Otišli ste pre nego što sam mogla da vas pitam za ime."ćBistre o i boje lešnika su sevnule kada mi se naklonio, položivši ruku preko srca.č

„Fransoa Anselm Meriker d'Armanjak, madam", kazao je. „Ili sam pod tim imenom ro en. Sada me znaju samo kao oca Anselma."đ

,Anselm od Veselog srca?", upitala sam, smeše i se. On je slegao rameć nima, isto galskim pokretom, koji ni stole a nisu promenila.č ć

„Trudim se", rekao je, uz ironi no izvijanje usana.č„Ne želim da vas zadržavam", kazala sam, bacaju i pogled ka samostanu. „Samoć

sam htela da vam zahvalim za vašu pomo ."ć„Ne zadržavate me ni najmanje, madam. Odlagao sam svoj odlazak na posao,

zapravo; vrlo grešno sam uživao u len arenju."č„Šta je vaš posao?", upitala sam, zaintrigirana. O ito je ovaj ovek po- setilacč č

manastira, njegova crna franjeva ka odora štrcala je kao prst u oko medu sme imč đ odorama benediktinaca. Bilo je nekoliko takvih posetilaca, ili mi je bar tako rekao brat Polidor, jedan od bra e koja su služila. Ve ina njih su nau nici, koji su došli da seć ć č služe delima smeštenim u uvenoj biblioteci opatije. Anselm je, izgleda, bio jedan odč tih. Bio je, i to ve nekoliko meseci, zauzet prevo enjem nekoliko Herodotovih dela.ć đ

„Jeste li videli biblioteku?", upitao je. „Do ite, onda", rekao je kada je video dađ sam odmahnula glavom. „Zaista je veoma impresivna, i siguran sam da opat, vaš stric, ne e imati primedbi."ć

Bila sam i radoznala da vidim biblioteku i neodlu na da se istog asa vrač č tim u izolaciju gostinskog krila, pa sam ga otpratila bez oklevanja.

Biblioteka je bila predivna, sa visokom tavanicom i gotskim stubovima koji su se uzdizali da se spoje u lukove višedelnog krova. Prozori su elom dužinom ispunjavalić prostor izme u stubova, puštaju i obilje svetla u bibliđ ć oteku. Ve ina je bila od istogć č stakla, ali su neki imali varljivo jednostavne parabole u vitražu. Prolaze i nać vrhovima prstiju pored povijenih monaha koji su nešto prou avali, zastala sam da seč divim onoj o begu u Egipat.

Neke od polica za knjige su izgledale kao one na koje sam navikla, sa knjigama poredanim jednom do druge. Bio je tu ak i jedan orman sa staklom sa prednječ strane koji je sadržavao mnogo smotanih pergamenata. Sveukupno, biblioteka je posedovala nekakvo prigušeno veselje, kao da obožavane knjige sve bezglasno pevaju u svojim koricama. Biblioteku sam napustila ose aju i se primireno, i polakoć ć sam pošla preko glavnog dvorišta sa ocem Anselmom.

Pokušala sam još jednom da mu zahvalim za pomo prethodne no i, ali jeć ć prekinuo moje zahvaljivanje.

„Nije to ništa, dete moje. Nadam se da je tvom mužu danas bolje?"

„1 ja", rekla sam. Ne žele i da pri am o tome, upitala sam, „Sta ta no zna ić č č č neprekidno bogosluženje? Prošle no i ste rekli da idete na to."ć

„Vi niste katolkinja?", iznena eno je upitao. ,Ah, ali zaboravio sam, vi steđ Engleskinja. Pa, naravno, pretpostavljam da ste protestantkinja."

„Nisam sigurna da sam ijedno od to dvoje, što se ti e verovanja", kazala sam.č „AH> bar formalno, pretpostavljam da sam katolkinja."

„Formalno?" Glatke obrve su poletele uvis od zapanjenosti. Oklevala sam, oprezna posle svojih iskustava sa ocem Bejnom, ali ovaj ovek nije delovao kaoč jedan od onih koji e pohitati da mi raspe em mašu u lice.ć ć

„Pa", rekla sam, saginju i se da po upam korov izme u kamenih plo a, „krštenać č đ č sam kao katolkinja. Ali su mi roditelji umrli kada mi je bilo pet godina, i otišla sam da živim sa svojim ujakom. Ujak Lambert je bio..." Zastala sam, prise aju i se nezasitogć ć apetita ujaka Lamberta prema znanju, i onog šaljivog objektivnog cinizma koji je svaku religiju posmatrao samo kao reper na osnovu koga se kulture mogu razvrstati. „Pa, on je bio sve i ništa, pretpostavljam, po pitanju vere", završila sam. „Znao ih je sve, nije verovao ni u jednu. Tako da ništa nije dalje preduzeto oko mog religioznog obrazovanja. A moj... prvi muž je bio katolik, ali ne baš dosledan, plašim se. Tako da pretpostavljam da sam zapravo neznabožac."

Odmerila sam ga pažljivo, ali umesto da bude šokiran tim otkri em, on se od srcać nasmejao.

„Sve i ništa", rekao je, oprobavaju i kako to zvu i. „To mi se vrlo dopada. Ali štoć č se vas ti e, plašim se da nije tako. Kada jednom postanete lan svete Majke crkve,č č ve ito ste obeleženi kao njeno dete. Ma kako malo znali o svojoj veri, vi ste katolikč isto koliko i naš Sveti otac papa." Virnuo je u nebo. Bilo je obla no, ali je liš eč ć grmova jove u blizini mirovalo.

„Vetar je prestao. Krenuo sam u kratku šetnju da pro istim glavu na sve- žemč vazduhu. Zašto mi se ne pridružite? Potrebni su vam vazduh i da se razmrdate, a možda mogu priliku iskoristiti i za nekakvu spiritualnu korist, upoznaju i vas usput sać ritualom neprekidnog bogosluženja."

„Tri muve jednim udarcem, eh?", suvo sam rekla. Ali pomisao na vazduh, ako ne i svetio, bila je podsticajna, pa sam bez ne kanja otišla da uzmem svoj ogrta .ć č

Dobacivši pogled prilici unutra, glave pognute u molitvi, Anselm me je poveo kroz tihi mrak ulaza u kapelu i duž manastira, napolje do ivice vrta.

Dovoljno daleko da ne preti mogu nost da ometa monahe u kapeli, rekao je, „Toć je vrlo jednostavna ideja. Prise ate se Biblije i pri e o Getsimaniji, gde je našć č Gospod ekao u satima pre su enja i razapinjanja, a njegovi prijatelji, koji su trebalič đ da mu prave društvo, su svi brzo zaspali?"

„Oh", rekla sam, shvataju i sve odjednom. „1 on je rekao 'Zar ne možete da meć pazite ni jedan sat?' Zna i to vi radite - bdite sa njim taj sat - da bistečto nadoknadili." Ideja mi se dopala, a mrak kapele je odjednom delovao ispunjeno i utešno.

„Oui, madame", složio se. „Vrlo prosto. Smenjujemo se na bdenju i bla- gosloveni sakrament na oltaru nikada ne ostaje sam."

„Zar to nije teško, ostati budan?", znatiželjno sam upitala. „Ili vi uvek bdite no u?"ćKlimnuo je glavom, a blagi vetar je podigao svilenkastu sme u kosu. Deođ

njegovog temena je vapio za brijanjem; kratke oštre dlake su ga pokrivale kao mahovina.

„Svako od nas bira vreme koje mu najviše odgovara. Za mene, to je dva sata no u." Pogledao me je, oklevaju i, kao da se pita kako u primiti ono što se spremać ć ć da kaže.

„Za mene u tom asu..." Zastao je. „Kao da vreme staje. Svi telesni sokovi, svač krv i žu i pare koji sa injavaju oveka; kao da odjednom svi oni rade u savršenomč č č skladu." Nasmešio se. Zubi su mu bili malo krivi, jedini defekt u njegovom ina eč savršenom izgledu.

„Ili kao da su se potpuno zaustavili. esto se pitam da li je taj momenat isti kaoČ trenutak ra anja, ili smrti. Znam da je protok vremena druga iji za svakog oveka...đ č č ili ženu, pretpostavljam", dodao je, uz u tivi naklon meni.č

„Ah baš tada, u tom deli u vremena, izgleda kao da sve postaje mogu e. Možeteć ć da gledate preko ograni enja sopstvenog života, i vidite da su ona zapravo ništavna.č U tom trenu kada vreme stane, to je kao da znate da možete preduzeti bilo koji poduhvat, izvršiti ga i vratiti se sebi, nalaze i svet nepro- menjen, i sve baš onakvoć kakvo ste ostavili trenutak ranije. I to je kao da..." Oklevao je na trenutak, pažljivo biraju i re i.ć č

„Kao da, kad znate da je sve mogu e, više ništa nije neophodno."ć„Ah-.- da li zapravo radite nešto?", upitala sam. „Hm, molite se, ho u da kažem."ć„Ja? Pa", polako je kazao, „ja sedim i gledam u Njega." Širok osmeh se

pojavio na finim usnama. „1 On gleda u mene."* * *

Džejmi je sedeo kada sam se vratila u sobu, i probao je da se kratko pro- šeta duž hodnika, oslanjaju i se na moje rame. Ali je od tog napora ubledeo i oznojio se,ć pa je bez protesta legao kada sam mu prevrnula jorgan.

Ponudila sam mu malo orbe i mleka, ali je umorno odmahnuo glač vom. „Nemam apetita, Sasenah. Ako išta pojedem, mislim da e mi opet biti muka."ć

Nisam insistirala, ve sam orbu utke odnela.ć č ćZa ve erom sam više navaljivala, i uspela sam da ga ubedim da proba nekolikoč

kašika supe. Pojeo je dobar deo toga, ali nije uspeo i da to zadrži u sebi.„Izvini, Sasenah", rekao je kasnije. „Odvratan sam."„Nije važno, Džejmi, nisi odvratan." Spremila sam lavor ispred vrata i sela kraj

njega, sklanjaju i mu raš upanu kosu sa ela.ć č č„Ne brini. Re je samo o tome da je tvoj stomak još iziritiran od morske bolesti.č

Možda sam te prerano terala da jedeš. Pusti da to miruje i zale i se."čZažmurio je i uzdahnuo ispod moje šake.„Bi e mi dobro", rekao je nezainteresovano. „Šta si radila danas, Saseć nah?"O igledno je bio nespokojan i bilo mu je neprijatno, ali mu je malo lač knulo kada

sam mu ispri ala o svojim istraživanjima tokom dana; biblioteka, kapela, presa zač vino i, na kraju, bašta za bilje, gde sam kona no srela uvenog brata Ambroza.č č

„On je neverovatan", oduševljeno sam rekla. ,,Oh, ali zaboravila sam, ti si ga upoznao." Brat Ambroz je bio visok — viši ak i od Džejmija - i nalik lešu, sač duguljastim, klonulim licem lisi ara. I sa deset dugih, mršavih prstiju sa madijom zač uzgajanje biljaka.

„Izgleda da može u initi da bilo ha raste", kazala sam. „Ima ovde svo norč malno bilje, i staklenu baštu tako malu da ne može ni da se uspravi u njoj, sa stvarima koje ne bi trebale da rastu u ovo doba godine, ili ne treba da rastu u ovom delu sveta, ili prosto ne bi trebale da rastu. Da ne pominjemo uvozne za ine i opojne biljke."č

Pominjanje opojnih biljaka me je podsetilo na prethodnu no , i bacila sam pogledć kroz prozor. Zimi se sumrak rano spušta, i napolju je ve bio potpuni mrak, fenjerić monaha koji su radili u štalama i napolju poskakivali su napred i nazad dok su prolazili svojim poslom.

„Smrkava se. Misliš li da možeš zaspati tek tako? Brat Ambroz ima nekoliko stvar ica koje bi mogle da pomognu."č

O i su mu bile prošarane umorom, ali je odmahnuo glavom.č„Ne, Sasenah. Ne želim ništa. Ako zaspim... ne, mislim da u malo itati." Anselmć č

mu je doneo izbor filozofskih i istorijskih dela iz biblioteke, pa je pružio ruku da dohvati Tacitovu knjigu koja je stajala na stolu.

„Potreban ti je san, Džejmi", nežno sam rekla, posmatraju i ga. On je otvorioć knjigu pred sobom, oslonjenu na jastuk, ali je nastavio da zuri u zid iznad nje.

„Nisam ti rekao šta sam sanjao", rekao je iznenada.„Rekao si da si sanjao da te bi uju." Nije mi se dopao izraz njegovog lica; več ć

bledo ispod masnica, malo je zasjalo od vlažnosti.„Tako je. Mogao sam da podignem pogled i vidim konopce kako mi se usecaju u

zglavke. Ruke su mi postale skoro crne, a konopac je trljao kost kada se pomerim. Licem sam pritiskao o stub. A onda sam mogao da osetim olovne kuglice na krajevima bi a kako mi prosecaju kožu i meso na rameč nima.

„Udarci su uporno stizali, mnogo posle trenutka kada su trebali da se okon aju, ič shvatio sam da ne misle da prestanu. Završeci konopaca su mi otkidali komadi eć mesa. Krv... krv mi je tekla niz bokove i leda, natapaju i mi kilt. Bilo mi je veomać hladno.

„Zatim sam opet podigao pogled, i video da je meso po elo da mi otpada i sač šaka, pa su kosti mojih prstiju grebale drvo, ostavljaju i duge ureze za sobom. Kostić ruku bile su mi ogoljene, i samo su ih konopci držali skupa. Mislim da sam tu po eoč da vrištim.

„ uo sam udno tandrkanje kada me udario, i posle nekog vremena sam shvatioČ č o emu je re . Poskidao je svo meso sa mojih kostiju, i kuglice bi a su udarale poč č č suvim kostima grudnog koša. I znao sam da sam mrtav, ali nije bilo važno. On je nastavljao dalje i dalje, i to nikada ne bi prestalo, nastavio bi dok ne po nem da seč raspadam na deli e i krunim sa stuba, i to nikada ne bi prestalo, i..."ć

Prišla sam da ga uhvatim i u utkam, ali je on ve prestao sam, stežu i rub knjigeć ć ć zdravom šakom. Zubi su vrsto grizli ranjavo meso njegove donje usne.č

„Džejmi, osta u s tobom no as", rekla sam. „Mogu da legnem na slama- ricu nać ć pod."

„Ne." Iako je bio onako slab, jasno se prepoznavala njegova tvrdoglavost. „Najbolje e mi biti samom. I sada mi se ne spava. Idi i nadi sebi nešto za ve eru,ć č Sasenah. Ja u... samo u malo itati." Nagnuo je glavu nad stranicu.ć ć čNakon što sam minut bespomo no gledala u njega, uradila sam kao što je rekao ić otišla.* * *

Bila sam sve zabrinutija Džejmijevim stanjem. Mu nina se otegla; nije jeo gotovoč ništa, a ono što bi pojeo retko bi ostalo u njemu. Postajao je bledi i ravnodušniji, pokazuju i malo interesovanja za bilo šta. Spavao je dobar deo dana, jer je takoć malo spavao no u. Pa ipak, koliko god strahovao od snova, nije mi dozvoljavao dać delim sobu sa njim, tako da njegova nesanica nije ometala moj odmor.

Ne žele i da mu visim za vratom, ak i ako bi to dozvolio, veliki deo svogć č vremena sam provodila u herbarijumu ili sušari sa bratom Ambrozom, ili tumaraju ić besciljno po opatijskom zemljištu, okupirana razgovorom sa ocem Anselmom. On je iskoristio priliku za nenametljivi katehizam, pokušavaju i da me uputi u osnoveć katoli anstva, mada sam ga uporno uveravala da sam u osnovi agnostik.č

„Ma chère", kona no je rekao, „da li se se ate nužnih uslova za izvršenje grehač ć koje sam vam ju e pominjao?"č

Ništa nije falilo mom pam enju, kakve god da su mi moralne mane.ć

„Prvo, da je to pogrešno, i drugo da u potpunosti pristaneš na to", dekla- movala sam kao papagaj.

„Da u potpunosti pristaneš na to", ponovio je. ,A to je, ma chère, uslov i da se javi milost." Oslanjali smo se na ogradu opatijskog svinjca, posmatra- ju i nekolikoć krupnih sme ih krma a koje su se zgurale na slabom zimskom suncu. On je okrenuođ č glavu i položio lice na podlaktice prekrštene na pre agi ograde.č

„Ne vidim kako mogu", protestovala sam. „Sigurno je milost nešto što imaš ili nemaš. Ho u da kažem" - oklevala sam, ne žele i da ispadnem gruba - „za vas, onoć ć na oltaru u kapeli je Bog. Za mene je to malo hleba, koliko god da je lep drža u komč se nalazi."

Nestrpljivo je uzdahnuo i uspravio se, istežu i leda.ć„Primetio sam, na svojim odlascima na no no bdenje, da vaš suprug ne spavać

dobro", rekao je. ,A posledi no, ne spavate ni vi. Pošto ve ne spavate, pozivam vasč ć da no as dodete sa mnom. Pridružite mi se u kapeli na jedan sat."ć

Oštro sam ga pogledala. „Zašto?"Slegao je ramenima. „Zašto da ne?"Nije mi bio problem da se probudim za dogovor sa Anselmom, prvenstveno zato

što i nisam spavala. Nije ni Džejmi. Kad god bih virnula u hodnik, videla sam treperenje svece kroz poluotvorena vrata njegove sobe, i ula okreč tanje stranica i povremeno jecanje od neugodnosti kada bi se premestio.

Znaju i da ne u mo i da zaspim, nisam se ni potrudila da se svla im, tako dać ć ć č sam bila spremna kada je kucanje ozna ilo Anselmov dolazak.č

Manastir je bio tih, onako kako velike institucije utihnu preko no i; brzi pulsć dnevnih aktivnosti je opao, a otkucaji srca nastavljali su sporije, tiše, ali neprestano. Uvek je neko budan, tiho se kre e hodnicima, uva stražu, odrć č žava stvari u životu. A sada je bio moj red da se pridružim bdenju.

Kapela je bila mra na izuzev malo svetla koje su davali crveno kandilo svetilišta ič nekoliko isto belih zavetnih sve a iji su se plamenovi peli pravo nagore po mirnomč ć č vazduhu ispred zasen enih grobnica svetaca.č

Pratila sam Anselma duž kratkog središnjeg prolaza, ponavljaju i za njim lakić naklon. Sitna prilika brata Bartolomea je kle ala napred, pognute glave. Nije seč okrenuo na tihe zvuke našeg ulaska, ve je ostao nepokretan, povijen uć bogosluženju.

Sam sakrament je bio gotovo zasenjen veli anstvenoš u svog drža a. Ogromnač ć č posuda — bleštavo zlato ve e od trideset centimetara u pre niku — ležala jeć č spokojno na oltaru, uvaju i skromni komad hleba u središtu.č ć

Ose aju i se malo udno, zauzela sam sedište koje mi je Anselm pokazao, blizuć ć č prednjeg dela kapele. Sedišta, izrezbarena ukrasima an ela, cve a i deđ ć mona, sklapala su se uz drvene naslone da omogu e lakši prolazak. ula sam slabašnuć Č škripu sedišta koje se spustilo iza mene, kada je Anselm seo.

„Ali, šta treba da radim?", pitala sam ga ranije, glasa utišanog u znak poštovanja prema no i i tišini dok smo se približavali kapeli.ć

„Ništa, ma chere", jednostavno je odgovorio. „Samo budite tu."I tako sam sedela, slušaju i sopstveno disanje, i slabe zvuke tihog mesta;ć

ne ujne stvari koje obi no skrivaju drugi zvu i. Sleganje kamena, škripu dr- veta.č č č Sištanje malenih, neugasivih plamenova. Tiho hitanje neke životinjice koja je iz svoje ku e došla u dom veli anstva.ć č

Bilo je to mirno mesto, to sam bila spremna da priznam Anselmu. Uprkos mom umoru i brizi za Džejmija, ose ala sam da se postupno opuštam, da se moj napetić um odvija, nalik opuštanju opruge asovnika. udno, uopšte seč Č

nisam ose ala pospano, uprkos kasnim satima i naporima poslednjih dana i nedelja.ćNa kraju krajeva, pomislila sam, šta su dani i nedelje pred ve noš u? A ovo ječ ć

bilo upravo to, za Anselma i Bartolomea, za Ambroza, za sve monahe, obuhvataju ić ak i impresivnog opata Aleksandra.č

Na neki na in je ta ideja bila utešna; ako postoji sve vreme na svetu, ondač zbivanja u datom trenutku postaju manje važna. Videla sam, možda, kako se neko može malo povu i, potražiti predah u meditaciji o beskrajnom Bi u, ma kakvać ć smatrao da mu je priroda.

Crvenilo kandila hrama gorelo je postojano, odraženo na glatkom zlatu. Plamenovi belih sve a pred kipom Sv. Žila i Bogorodice treperili su i povreć meno skakutali, kada bi u zapaljenim fitiljima naišli na ne isto u, trenutno prštanje voska ilič ć vlage. Ali je crveno kandilo gorelo mirno, bez nedoli nog treperenja svetlosti.č

I ako postoji ve nost, ili bar ideja o njoj, onda je možda Anselm u pravu; sve ječ mogu e. I svaka ljubav? pitala sam se. Volela sam Frenka; volim ga još. A volim ić Džejmija, više od svog života. Ali sputana granicama vremena i tela, ne mogu da zadržim obojicu. Negde iza, možda? Postoji li mesto gde vreme ne postoji, ili gde se zaustavilo? Anselm misli da postoji. Mesto gde sve postaje mogu e. I ništa nijeć nužno.

A ima li tamo ljubavi? Iza granica tela i vremena, da li je svaka ljubav mogu a?ć Da li je nužna?

Glas u mojim mislima izgleda je bio glas ujaka Lamba. Mog ro aka, i onoga kojiđ me je nau io svemu o ljubavi što sam saznala kao dete. oveka koji mi nikada niječ Č govorio o ljubavi, koji nikada nije imao potrebe za tim, jer sam znala da me voli, podjednako sigurno kao što sam znala da sam živa. Jer tamo gde je sve ispunjeno ljubavlju, re i nisu potrebne. To je sve. To ne umire. I dovoljno je.č

Vreme je proricalo tako da toga nisam bila svesna, i bila sam zaprepaš ena kadać se Anselm pojavio ispred mene, dolaze i kroz mala vrata blizu oltara. Mora da jeć sedeo iza mene? Bacila sam pogled pozadi, i videla jednog mladog monaha ije imeč nisam znala kako se blago klanja kod zadnjeg ulaza. Anselm se poklonio pred oltarom, a onda mi klimanjem pokazao ka vratima.

„Otišli ste?", rekla sam kada sam se našla van kapele. „Ali, mislila sam da ne smete da ostavite da, hm, sakrament, ostane sam?"

Staloženo se nasmešio. „1 nisam, ma chère. Vi ste bili tamo."Obuzdala sam se da ne zapo nem raspravu o tome kako se ja ne ra unam. Nač č

kraju krajeva, pretpostavljala sam, ne postoji nekakav Kvalifikovani Zva- ni nič Obožavalac. Treba samo da si ljudsko bi e, a rekla bih da sam još uvek to, mada seć povremeno nisam baš tako ose ala.ć

Džejmijeva sve a je još gorela kada sam prolazila pored vrata, i ula samć č stranice kako se prevr u. Zastala bih, ali je Anselm produžio da bi me ostavio kodć vrata moje sobe. Zastala sam tamo da mu poželim laku no , i da mu zahvalim štoć me je odveo u kapelu.

„Bilo je... umiruju e", rekla sam, mu e i se da na em pravu re . Klimnuo jeć č ć đ č glavom, posmatraju i ć me. „Oui, madame. Jeste." Kada sam se okrenula da po em,đ kazao je, „Rekao sam vam da blagosloveni sakramentnije bio sam, jer ste vi bili tamo. Ali, šta je sa vama, ma chère? Da li ste vi bili

- -j „sami?Zastala sam i pogledala ga na tren pre nego što sam odgovorila. „Ne", rekla sam. „Nisam."39

Otkupljivanje ljudske dušeU jutru sam kao i obi no otišla da proverim Džejmija, nadaju i se da je uspeo neštoč ć da doru kuje. Baš pred njegovom sobom, Murtag je kliznuo iz niše u zidu,č prepre ivši mi put.č

„Sta je sad?", grubo sam rekla. „Sta ne valja?" Srce mi je zalupalo brže i dlanovi su mi se naglo oznojili.

Mora da je moja panika bila o ita, pošto je Murtag odmahnuo glavom da meč razuveri. „Ne, on je dobro." Slegao je ramenima. „Ili bar onoliko koliko je i bio." Okrenuo me je blago mi podvukavši ruku pod lakat i po eo da me vodi nazadč hodnikom. Trenutno šokirana, pomislila sam da je ovo prvi put da me Murtag namerno dodiruje; njegova šaka na mojoj ruci bila je laka i vrsta kao krilo pelikana.č

„Šta je sa njim?", zahtevala sam da mi kaže. Izbrazdano lice sitnog oveka niječ ništa pokazivalo kao i obi no, ali su smežurani kapci zaigrali u ugloč vima.

„Ne želi da te vidi baš sada", rekao je.Ukopala sam se u mestu i otrgla ruku iz njegovog stiska.„Zašto ne?", upitala sam.Murtag je oklevao, kao da pažljivo bira re i. „Pa, samo... zaklju io je da bi za tebeč č

bilo najbolje da ga ostaviš ovde i vratiš se u Škotsku. On..."Ostatak onoga što je rekao se izgubio kada sam se grubo progurala pored njega.Teška vrata su se zatvorila iza mene s prigušenim udarcem. Džejmi je dremao,

licem na krevetu. Bio je otkriven, obu en samo u kratku ode u isku- šenika; mangalč ć u ošku inio je sobu prijatno toplom, mada zadimljenom.ć č

Besno se trgao kada sam ga dotakla. Njegove o i, još uvek sa skramom sna, bileč su duboko utonule i lice mu je bilo izmu eno snovima. Uzela sam njegovu šakuč medu svoje, ali ju je on istrgao. Sa izrazom ne ega bliskog o ač č janju, zažmurio je i zabio lice u jastuk.

Pokušavaju i da ni im ne odam svoju uznemirenost, tiho sam privukla stoli icu ić č č sela kraj njegovog uzglavlja. „Ne u te dodirivati", rekla sam, „ali moraš dać razgovaraš sa mnom." ekala sam nekoliko minuta dok je ležao nepomi no, ramenaČ č pogrbljenih kao da se brani. Kona no je uzdahnuo i seo, sporim i bolnim pokretima,č prebacuju i noge preko ruba kreveta.ć

„Aha", bezizražajno je rekao, ne gledaju i u mene, „aha, valjda moram. Trebaoć sam to da izvedem ranije... ali sam bio dovoljna kukavica da se nadam da ne uć morati." Glas mu je bio pun gor ine i glava mu je ostala pognuta, šake blagoč položene na kolena. „Nekada nisam za sebe mislio da sam kukavica, ali jesam. Trebao sam Randala da navedem da me ubije, ali nisam. Nemam razloga da živim, ali nisam bio dovoljno hrabar da umrem." Glas mu se utišao, i govorio je tako tiho da sam ga jedva ula. „1 znao sam da u morati da te vidim po poslednji put... da tič ć kažem... ali... Kler, ljubavi moja... oh, ljubavi moja."

Podigao je jastuk sa kreveta i držao ga uz sebe kao da ga on štiti, da je nekakva zamena za utehu koju ne može da zatraži od mene. Položio je elo na njega na tren,č skupljaju i snagu.ć

„Kada si me ostavila tamo u Ventvortu, Kler", tiho je rekao, glave i dalje pognute, „slušao sam tvoje korake, kako se udaljavaju po kamenim plo ama napolju, i rekaoč sam sebi, sada u misliti na nju. Zapamti u je, ose aj njene kože i miris njene kose ić ć ć dodir njenih usana na mojim. Misli u o njoj dok se ta vrata ne otvore opet. I misli uć ć na nju sutra, kada stanem pred vešala, da mi da hrabrosti na kraju. Izme u vremenađ kada se vrata otvore i trenutka kada napustim ovo mesto da umrem" - krupne šake su se stegle, pa opustile - „ne u misliti uopšte", tiho je dovršio.ć

U maloj podzemnoj tamnici, sklopio je o i i sedeo ekaju i. Bol nije bio užasan,č č ć dok god je sedeo mirno, ali je znao da e uskoro postati gori. Zazirao je od bola, ać ipak ga je sretao i ranije. Poznavao ga je, znao je i sopstveni odgovor na bol dovoljno dobro da se reši na to da istraje, nadaju i se samo da ne e prevladatić ć njegovu snagu prebrzo. I iš ekivanje fizi kog nasilja, tako e, sada je bilo samoč č đ razlog za umereno gnušanje. O aj je na neki na in bio anestetik.č č

Nije bilo prozora u onoj prostoriji da bi se nekako procenilo vreme. Bilo je kasno popodne kada je doveden u tamnicu, ali je njegov ose aj za vreme bio nepouzdan.ć Koliko li je sati moglo preostati do svitanja? Šest, osam, deset? Do kraja svega. Sa ose anjem crnog humora je pomislio da mu je Randal bar napravio uslugu ine ić č ć smrt dobrodošlom.

Kada su se vrata otvorila, podigao je pogled, o ekuju i — šta? Tamo je bio samoč ć ovek sitne grade, zgodan, pomalo neuredan, sa pocepanom lanenomč

košuljom i raš upanom kosom, koji se oslanjao o drvo patosa, posmatraju ič ćga" "

Trenutak kasnije, Randal je prišao bez re i i stao kraj njega. Položio je šakuč kratko na Džejmijev vrat, a onda se sagnuo i oslobodio zarobljenu šaku trzajem eksera što je Džejmija dovelo na rub padanja u nesvest. aša brendija spuštena jeČ pred njega, a odlu na ruka mu je podigla glavu i pomogla mu da je ispije.č

„Tada je podigao moje lice medu svoje šake, i olizao kapljice brendija sa mojih usana. Hteo sam da se odmaknem od njega, ali sam dao re , pa sam samo mirnoč stajao."

Randal je držao Džejmijevu glavu na tren, zagledaju i u njegove o i, a onda gać č pustio i seo za sto pored njega.

„Sedeo je tamo prili no dugo, ne govore i ništa, samo klate i jednu nogu. Nisamč ć ć imao predstavu šta ho e, i nisam bio raspoložen da naga am. Bio sam umoran ić đ ose ao sam malo muku od bola u šaci. Zato sam posle nekog vremena prostoć spustio glavu na ruke i okrenuo lice u stranu." Teško je uzdahnuo.

„Trenutak kasnije, osetio sam šaku na svojoj glavi, ali se nisam pomerio. Po eoč je da me miluje po kosi, vrlo nežno, bez prestanka. Nije bilo nikakvog zvuka sem grubog disanja onog kolosa i pucketanja vatre u mangalu, i mislim... mislim da sam zaspao na nekoliko trenutaka."

Kada se probudio, Randal je stajao pred njim.„Ose aš li se malo bolje?", upitao je Randal, distanciranim, u tivim toć č nom.Bez re i, Džejmi je klimnuo i ustao. Randal ga je svukao, paze i na rač ć njenu šaku,

i odveo ga do kreveta.„Dao sam mu re da se ne u opirati, ali nisam mislio ni da mu pomažem, pa samč ć

samo stajao, kao da sam od drveta. Mislio sam da u ga pustiti da radi šta mu seć dopada, ali da ne u u estvovati u tome - zadrža u distancu od njega, makar uć č ć mislima." Randal se tada nasmešio, i zgrabio Džejmijevu desnu šaku, dovoljno snažno da ga natera da se sru i na krevet, sa mu ninom i vrtoglavicom od naglogč č naleta bola. Randal je tada klekao na pod ispred njega, i nau io ga, u nekolikoč minuta koji uništavaju nadu, da je distanca ista iluzija.č

„Kada se digao, uzeo je nož i povukao ga preko mojih grudi, od jedne strane do druge. Nije to bio dubok rez, ali je pomalo krvario. Posmatrao je moje lice na tren, a onda pružio prst i umo io ga u krv." Džejmijev glas je bio nesiguran, povremeno seč spoticao i mucao. „Olizao je moju krv sa svog prsta, malim palacanjem jezika, kao kada se m-ma ka umiva. Malo se nasmešio, tada — vrlo ljubazno, naizgled - ič pognuo glavu meni na grudi. Nisam uopšte bio vezan, ali nisam mogao da se mrdnem. Samo sam... sedeo tamo, dok je on koristio svoj jezik da... Nije bolelo, u

pravom smislu te re i, ali je ose aj bio vrlo šašav. Posle nekog vremena, on je ustaoč ć i pažljivo se obrisao peškirom."

Posmatrala sam Džejmijevu šaku. Pošto mu je lice bilo okrenuto na stranu, ona je bila najbolji pokazatelj njegovih ose anja. Gr evito se stegla na ivici kreveta kadać č je nastavio.

„On... on mi je rekao da... sam slastan. Rez je gotovo sasvim prestao da krvari, ali je on uzeo peškir i grubo ga protrljao preko mojih grudi da opet otvori ranu." Zglobovi prstiju na stegnutoj šaci pretvorili su se u vorove beskrvne kosti. „Tada ječ raskop ao pantalone, i razmazao svežu krv po sebi, i rekao da je sada na meneč red."

Posle, Randal mu je držao glavu i pomogao mu da povrati, nežno mu obrisao lice mokrom krpom, i dao mu brendi da ispere usta od gadnog ukusa. I tako, naizmeni no grub i nežan, malo po malo, koriste i bol kao svoje oružje, uništio ječ ć sve barijere duha i tela.

Htela sam da zaustavim Džejmija, da mu kažem da nije potrebno da nastavi, da ne mora dalje, ali sam se žestoko ugrizla za usnu da utim i stegla skupa svoje šakeć da bih se uzdržala od dodirivanja.

Ispri ao mi je ostatak toga, tada; namerno spore udarce bi em, ispresecaneč č poljupcima. Šokantan bol opekotina, na injenih da ga vrate sa ruba o ajni ki željeneč č č nesvestice da bi se suo io sa daljim poniženjima. Ispri ao mi je sve, uz oklevanje,č č ponekad uz suze, mnogo više nego što sam mogla da podnesem da ujem, ali samč ga saslušala, utljiva kao ispovednik. Kratko me je pogledao, pa skrenuo pogled.ć

„Mogao sam da podnesem da budem povredivan, bez obzira kako gadno. O ekivao sam da budem... iskoriš en, i mislio sam da mogu da podnesem i to. Alič ć nisam... ja... on..." Oštro sam zabola nokte sebi u dlan mu e i se da ne progovorim.č ć On se bezglasno tresao neko vreme, a onda mu se glas vratio, zagušen, ali o ajni kič č postojan.

„Ne samo da me je povredio, ili iskoristio. Vodio je ljubav sa mnom, Kler. Povredio me je - povredio me gadno - dok je to radio, ali je to za njega bioljubavni in. I naterao me je da mu odgovorim - prokleta mu duša! Naterao me je dač se popalim na njega!" Ruka se skupila u pesnicu i tresnula ram kreveta od nemo nog besa tako da se ceo krevet zadrmao.ć

„Prvi... prvi put je bio veoma pažljiv sa mnom. Upotrebio je ulje, i to je rastegao, trljaju i ga svuda po meni... dodiruju i me nežno po svim delovima tela. Nisamć ć mogao sebe da spre im da mi se digne od dodira ništa više nego što sam mogao dač spre im krvarenje kada me je posekao." Džejmijev glas je bio umoran i žalostan odč o aja. Zastao je, i pogledao pravo u mene po prvi put otkad sam ušla.č

„Kler, nisam želeo da mislim na tebe. Nisam mogao da podnesem da budem tamo, go, i... onako... i da pamtim da volim tebe. To bi bilo bogohuljenje. Hteo sam da te izbrišem iz misli, i samo da... postojim, onoliko koliko moram. Ali on to nije dozvolio." Vlaga mu je sijala na obrazima, ali sada nije plakao.

„On je govorio. Sve vreme tokom toga, on mi je govorio. Delom su to bile pretnje, a delom ljubavne izjave, ali esto o tebi."č

„Meni?" Moj glas, tako dugo nekoriš en, izašao je iz stegnutog grla gotovo kaoć kreštanje. Klimnuo je glavom, gledaju i opet dole u jastuk.ć

„Aha. Bio je najužasnije ljubomoran na tebe, znaš."„Ne. To nisam znala."Opet je klimnuo. „Oh, da. Pitao me je - dok me je dodirivao - pitao je, 'Da li ti ona

radi ovo? Može li te tvoja žena u-uzbuditi ovako?'" Glas mu je zadrhtao. „Nisam mu

odgovarao - nisam mogao. A onda bi me pitao kako mislim da bi se ti ose ala da meć vidiš... da me vidiš..." Ugrizao se za usnu žestoko, nesposoban na tren da produži.

„Malo bi me povredio, a onda bi prestao i voleo me dok ne po nem da se palim...č a onda bi me povredio gadno i uzeo me usred povre ivanja. A za sve to vreme biđ pri ao o tebi, i držao te meni pred o ima. Borio sam se, u mislima... pokušao sam dač č se izdvojim od njega, da misli udaljim od svog tela, ali bi bol to probio, iznova i iznova, preko svake barijere koju sam mogao da stavim. Pokušao sam, Kler - Bože, toliko sam se trudio, ali..."

Glava mu je utonula u šake, prsti su oštro ubadali slepoo nice. Iznenada ječ progovorio. „Znam zašto se mladi Aleks Makgregor obesio. I ja bih u inio isto, dač nisam znao da je to smrtni greh. Ako me je prokleo u životu, ne e to u initi na nebu."ć č Usledila je trenutna tišina dok je pokušavao da povrati kontrolu. Automatski sam zapazila da je jastuk na kolenima isflekan vlagom,i htela sam da ustanem i presvu em ga. On je polako odmahnuo glavom, i dalječ zagledan u svoja stopala.

„To... to je sve sada povezano za mene. Ne mogu da mislim na tebe, Kler, ak nič da te poljubim ili da ti dodirnem ruku, a da ne osetim strah i bol i da se ne vrati mu nina. Ležim ovde i ose am da u umreti bez tvog dodira, ali kada me dodirnešč ć ć ose am se kao da u povratiti od stida i prezira prema sebi. Ne mogu ni da teć ć pogledam a da ne..." elo mu je po ivalo na stegnutim pesnicama, koje je snažnoČ č gurao u o ne duplje. Žile na vratu su mu bile jasno ocrtane od napinjanja, a glasč delom prigušen.

„Kler, ho u da me ostaviš. Vrati se u Škotsku, u Kreg Na Dan. Vrati se na svojeć mesto, svom... mužu. Murtag e te bezbedno otpratiti, rekao sam mu." Za utao je nać ć tren, a ja se nisam pomerila.

Podigao je pogled sa hrabroš u o ajnika, i govorio vrlo jednostavno.ć č„Vole u te dok god sam živ, ali ne mogu više da ti budem muž. A ne u da tić ć

budem išta manje od toga." Lice je po injalo da mu se raspada. „Kler, želim te takoč o ajni ki da mi se kosti tresu u telu, ali neka mi je Bog na pomo i, plašim se da teč č ć dotaknem!"

Krenula sam da mu pridem, ali me je on zaustavio iznenadnim pokretom šake. Bio je delimi no presami en, lica izobli enog od borbe u njemu, a glas mu je bioč ć č stegnut i bez daha.

„Kler... molim te. Molim te idi. Spopaš e me gadna muka i ne želim da to vidiš.ć Molim te."

ula sam preklinjanje u njegovom glasu i znala da ga moram poštedeti bar togČ jednog poniženja, u najmanju ruku. Ustala sam, i po prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri, prepustila bolesnika njemu samom, bespomo nog i usamljenog.ć

Izašla sam iz njegove sobe, obamrla, i naslonila se na beli kameni zid pred sobom, hlade i užareni obraz o nepopustljive blokove, ignorišu i poglede Murtaga ić ć brata Vilijama. Neka mije Bog na pomo i, rekao je. Neka mije Bog na pomo i, plašimć ć se da te dotaknem.

Uspravila sam se i stajala sama. Pa, zašto da ne? Sigurno nije ostao niko drugi.U satu kada vreme po inje da usporava, lako sam se naklonila u središč njem

prolazu kapele Sv. Žila. Anselm je bio tamo, elegantnih ramena pravih ispod mantije, ali niko više. Nije se ni pomerio ni osvrnuo, ali me je okružila živa tišina kapele.

Ostala sam na kolenima na tren, zalaze i u tihu tamu, usporavaju i svojeć ć užurbane misli. Tek kada sam osetila da mi srce usporava u ritam no i, sklić znula sam na svoje sedište u zadnjem delu.

Sedela sam uko eno, ne obra aju i pažnju na formu i ritual, liturgijske u tivostič ć ć č koje su olakšavale bra i da zadu u dubine svojih uzvišenih dijaloga. Nisam znalać kako da po nem. Kona no sam rekla, direktno, da mi treba pomo . Molim za nju.č č ć

A onda sam pustila tišinu da u talasima napada oko mene, da me zapljuskuje kao ogrta , prijatna zaštita od hladno e. I ekala sam, kao što mi je Anselm rekao, ač ć č minuti su prolazili neizbrojani.

U zadnjem delu kapele je bio mali sto, prekriven lanenim aršavom, na kome ječ stajala posuda svete vodice i, pored nje, Biblija i dva ili tri inspi- rativna dela. Da ih upotrebe obožavaoci koji ne mogu da podnesu tišinu, pretpostavila sam.

Sve teže sam je podnosila i ja, pa sam se digla i uzela Bibliju, ponela je sa sobom nazad na klupu za kle anje u molitvi. Teško da sam bila prva koja je potražilač pribežište u besmrtnoj knjizi u onom asu kada oveka ophrva zbunjenost ili nevolja.č č Sve e su bacale dovoljno svetla za itanje, pažljivo okretanje tankih stranica ić č žmirkanje u redove finih crnih slova.

„... i on ih je porazio šuljevima, i to ih je vrlo bolelo." Nema sumnje da jeste, pomislila sam. Sta su, pobogu, šuljevi? Pokušaj umesto toga sa psalmima.

„Ah sam ja crv, a ne ovek... i nalivaju me kao vodu, i sve moje kosti su iš ašene;č č srce mi je poput voska; istopljeno je usred moje utrobe." Pa, da, kompetentna dijagnoza, pomislila sam pomalo nestrpljivo. Ali, postoji li nekakav tretman.

,Ali ne udaljavaj se od mene, o Gospode: O moja snago, požuri da mi pomogneš. Izbavi moju dušu od ma a; moju dragu iz mo i psa." Hmm.č ć

Okrenula sam na Knjigu Jobovu, Džejmijevu omiljenu. Ako je iko u poziciji da ponudi koristan savet, sigurno je...

„Ali njegovo meso na telu e boleti, a duša u njemu e tugovati." Mmm, da,ć ć pomislila sam, i okrenula stranu.

„On je takode prikovan za krevet svojim bolom, i mnoštvo njegovih kostiju je u jakim bolovima... Njegovo meso je otkinuto, i ne može se videti; a kosti koje se nisu videle sada štr e." Pravo u metu, pomislila sam. Sta ima dalje?č

„Da, njegovu dušu privla i grob, a njegov život oni koji su ga uništili." Ne bašč dobro, ali je slede i odlomak bio ohrabruju i. „Kada bi sa njim bio neki glasnik,ć ć tuma , jedan u hiljadu, da oveku vrati njegovu uspravnost: Onda bi on bio milostivč č prema njemu, i rekao bi, 'Izbavi ga od odlaska u jamu: našao sam otkupninu. Njegovo bi meso bilo svežije od de ijeg: on bi se vratio danima svoje mladosti'." Ač šta je otkupnina, onda, koja može da kupi ljudsku dušu, i izbavi mog dragog od mo ić psa?

Sklopila sam i knjigu i o i. Re i su se zbrkale, magle i se od moje hitne potrebe.č č ć Jad koji sve nadja ava pogodio me je kada sam izgovorila Džejmijevo ime. A opet,č bilo je u tome nekog malog mira, slabljenja napetosti kada sam to rekla, kada sam to ponavljala bez prestanka, „O Gospode, u tvoje ruke predajem dušu tvog sluge Džejmsa."

Palo mi je na pamet da bi Džejmiju možda bilo bolje da je mrtav; i sam je rekao da je hteo da umre. Moralno sam bila sigurna da e, ako ga ostavim kao što jeć tražio, uskoro biti mrtav, bilo od posledica torture i bolesti, obešen ili u nekoj bici. I nimalo nisam sumnjala da on to zna podjednako dobro. Da li treba da postupim kao što je rekao? Prokleta bila ako tako uradim, rekla sam sebi. Prokleta bila ako ho u,ć silovito sam rekla blesku sunca na oltaru i opet otvorila knjigu.

Prošlo je neko vreme pre nego što sam postala svesna da nit mojih molbi više nije monolog. Zapravo, to sam shvatila tek kada sam uvidela da sam upravo odgovorila na pitanje koje nisam zapamtila da sam uopšte postavila. U svom transu

besanog jada, nešto je zatraženo od mene, nisam još bila sigurna šta, i odgovorila sam bez razmišljanja, „Da, ho u."ć

Naglo sam zaustavila sve misli, slušaju i tišinu koja je odzvanjala. A zać tim sam, opreznije, bezglasno ponovila, „Da. Da, ho u", i na tren pomislila, Uslovi greha suć slede i: prvo, moraš u potpunosti pristati na njega... A to su i uslovi milosti, stizala jeć jeka tihog Anselmovog glasa.

Stekla sam ose aj, ne iznenadan ali potpun, kao da mi je dat mali predmet da gać nevidljivo držim u rukama. Dragocen kao opal, gladak kao žad, težak kao re nič kamen, lomljiviji od pti jeg jajeta. Beskrajno miran, živ kao korenčStvaranja. Ne dar, ve in poverenja. Da bude žestoko obožavan i nežno uć č č van. Re i su se izgovarale same i nestajale u senkama spojenih lukova krova.č

Tada sam napravila kniks Postojanju i otišla iz kapele, ne dvoume i se ni na as,ć č u ve nosti trenutka kada vreme staje, da imam odgovor, ali nemaju i predstavu štač ć je odgovor. Znala sam samo da je ono što držim ljudska duša;moja sopstvena ili ne ija, to nisam znala.č* * *

Nije izgledalo kao da je molitva uslišena kada sam se probudila u uobi ajenoč vreme izjutra i zatekla jednog svetovnjaka kako stoji nada mnom, govore i mi dać Džejmija trese groznica.

„Koliko dugo je ovako?", upitala sam, spuštaju i uvežbanu ruku na elo i leda,ć č pod pazuh i u prepone. Ni traga znoju koji bi doneo olakšanje; samo suva zategnuta koža, sasušena od vreline. Bio je budan, ali teških kapaka i grogi. Izvor temperature bio je jasan. Smrskana desna šaka je bila naduvena, a smrdljiva te nost je natapalač zavoje. Zloslutne crvene štrafte pružale su se uz zglob. Prokleta infekcija, pomislila sam za sebe. Prljava, gnojava infekcija koja truje krv i preti smr u.ć

„Zatekao sam ga tako kada sam došao da ga pogledam posle jutrenja", odgovorio je zaduženi svetovnjak koji je došao da me pozove. „Dao sam mu vode, ali je po eo da povra a odmah posle zore."č ć

„Trebali ste da me pozovete odmah", kazala sam. >VA opet, nije važno. Donesite mi tople vode, liš e maline i dovedite brata Polidora što brže možete." Otišao je uzć uveravanje da e se pobrinuti i da mi donesu nešto za doru ak, ali sam na tuć č ljubaznost samo odmahnula rukom, dohvataju i vr vode.ć č

Do vremena kada se pojavio brat Polidor, pokušala sam da unese nešto vode, ali je to burno odbijeno, pa sam je primenjivala spolja, natapaju i ar- šave i labavo ihć č umotavaju i oko vrele kože.ć

Istovremeno, stavila sam inficiranu šaku da se natapa u sveže prokuvanoj vodi, onoliko vru oj koliko se može podneti da ne oprlji kožu. U odsustvu sulfatnihć preparata modernih antibiotika, toplota je bila jedina odbrana od bakterijske infekcije. Pacijentovo telo se maksimalno trudilo da obezbedi tu toplotu visokom temperaturom, ali je i sama groznica predstavljala ozbiljnu pretnju, zbog trošenja miši a i ošte ivanja moždanih elija. Trik se sastoji u tome da se dovoljno toploteć ć ć primeni lokalno radi uništavanja infekcije, a da se ostatak tela zadrži dovoljno hladnim da bi se izbegla ošte enja i dovoljnoćhidriranim da se održe normalne funkcije. Zeznuto balansiranje na tri strane, turobno sam pomislila.

A više nisu bili od zna aja ni Džejmijevo mišljenje o tome ni fizi ke neprič č jatnosti. Bila je to otvorena bitka da se održi u životu dok infekcija i groznica idu svojim tokom; ništa drugo nije bilo važno.

Popodne drugog dana po eo je da halucinira. Vezali smo ga za krevet moč krim krpama da spre imo da se baci na pod. Kona no, kao o ajni ku meru da razbijemoč č č č

groznicu, poslala sam jednog svetovnjaka napolje da donese korpu snega, koji smo nagurali oko njega. To je za posledicu imalo burno drhtanje koje ga je iscrpio i iznurilo, ali mu je nakratko oborilo temperaturu.

Na nesre u, taj tretman je trebalo ponavljati svakog sata. Do zalaska sunca jeć soba izgledala kao mo vara, sa baricama rastopljenog snega po podu, hrč picama natopljene posteljine koje su pravile brežuljke izme u njih, i parom kao da se barskiđ gas diže iz mangala u ošku. Brat Polidor i ja smo tako e bili mokri, natopljenić đ znojem, smrznuti od rastopljenog snega, i na ivici potpune iscrpljenosti, uprkos korisnoj pomo i Anselma i svetovnjaka. Isprobani su razni lekovi protiv groznice, kaoć što su devoja ko oko, breberina, macina metvica i miloduh, bez efekta. aj od vrbineč Č kore, koji bi mogao da pomogne zbog sadržaja salicilne kiseline, nije se mogao piti u koli inama dovoljno velikim da se bitno odrazi na stanje.č

U jednom od sve re ih lucidnih intervala, Džejmi je zatražio da ga pustim dađ umre. Odgovorila sam kratko, isto kao i prethodne no i, „Prokleta bila ako to u inim",ć č i nastavila sa onim što sam radila.

Kada je sunce zalazilo, za ulo se komešanje u hodniku jer su se neki ljudič približavali. Vrata su se otvorila i opat, Džejmijev stric Aleks, je ušao u pratnji brata Anselma i još tri monaha, od kojih je jedan nosio malu kutiju od kedrovine. Opat mi je prišao i kratko me blagoslovio, a onda uzeo jednu moju šaku medu svoje.

„Sada emo da miropomažemo momka", rekao je, ljubaznim dubokim glasom.ć „Nemojte se plašiti."

Okrenuo se prema krevetu, a ja sam izbezumljeno gledala u Anselma radi objašnjenja.

„Zavet krajnje usrdnosti", objasnio je, primi u i se da njegove tihe re i ne bič ć č remetile monahe okupljene oko postelje. „Poslednje miropomazanje."

„Poslednje miropomazanje! To je za ljude na samrti!"„Sšš." Odmakao me je od kreveta. „Pravilnije bi bilo da se to nazove mi-

ropomazanje bolesnih, mada je obi no rezervisano za one kojima pred smrt."čMonasi su nežno prevrnuli Džejmija na leda, nameštaju i ga pažljivo da bi mogao dać leži uz najmanje povre ivanje ranjavih ramena.đ

„Svrha ovog ina je dvojaka", nastavljao je Anselm, mrmljaju i mi u uvo dok su seč ć pripreme nastavljale. „Kao prvo, namena je da to bude zavet iscelje- nja; molimo se da se onome koji pati vrati zdravlje, ako je takva Božija volja za njega. Sveto miro, osve eno ulje, koristi se kao simbol života i isceljenja."ć

,vA druga svrha?", upitala sam, znaju i unapred.ćAnselm je klimnuo glavom. „Ako Božja volja nije da se oporavi, onda mu je dat

oprost grehova, i preporu ujemo ga Bogu, da mu duša može otputoč vati u miru." Video je da se stežem da bih protestovala, pa me je upozorio položivši šaku na moju ruku.

„To je crkveno opelo. On ima pravo na to, i na mir koji mu to može doneti."Pripreme su bile završene. Džejmi je ležao na le ima, tkanina je ednođ č

preba ena preko njegovih bedara, sve e upaljene u zaglavlju i podnožju kreč ć veta, i to me je veoma neprijatno podse alo na svetla na posmrtnom odru. Opat Aleksander jeć sedeo kraj kreveta, zajedno sa monahom koji je držao poslužavnik sa pokrivenom daronosicom, dve male srebrne boce sa svetom vodicom i svetim mirom, i belu tkaninu preba enu preko podlaktica. Kao jebeni poslužitelj vina u otmenomč restoranu, ljutito sam pomislila. Cela ta procedura me je obeshrabrivala.

Ritual je izvo en na latinskom, tiho antifonsko mrmljanje je zvu alo utesno, madađ č nisam razumela njegovo zna enje. Anselm mi je tiho šaputao zna enje pojedinihč č delova obreda; ostali su bili jasni sami po sebi. U jednom trenutku je opat mahnuo

Polidoru, koji je istupio i držao nekakvu ampulu ispod Džejmijevog nosa. Mora da je u sebi imala amonijak ili neki drugi sti- mulant, pošto se on trgao i oštro okrenuo glavu, i dalje sklopljenih o iju.č

„Zašto pokušavaju da ga probude?", prošaputala sam.„Ako je mogu e, osoba bi trebala da bude svesna da bi se saglasila sa izjać vom

da žali zbog grehova koje je mogla po initi za života. Tako e, ako je u stanju da ječ đ primi, opat e mu dati sve anu pri est."ć č č

Opat je nežno pomilovao Džejmijev obraz, okre u i glavu nazad ka am- puli, tihoć ć mu govore i. Prešao je sa latinskog na škotski njihove porodice, i glas mu je bioć nežan.

„Džejmi! Džejmi, mom e! Ovo je Aleks, mom e. Ovde sam, s tobom. Moraš sadč č malo da se probudiš, samo nakratko. Sada u ti dati oprost, a onda sve anu pri estć č č Našeg Gospoda. Uzmi malo da popiješ sada, da bi mogao dami odgovaraš kad budeš morao." Monah zvani Polidor je prineo šolju Džej- mijevim usnama, pažljivo sipaju i vodu kap po kap, dok ispucali jezik i grlo nisu bili spremnić da prime više. O i su mu bile otvorene, kapci i dalje teški od groznice, ali je bioč dovoljno pribran.

Opat je tada nastavio sa pitanjima na engleskom, ali izgovorenim tako tiho da sam ih jedva ula. „Da li se odri eš satane i svih njegovih dela?" „Da li veruješ uč č vaskrsnu e Našeg Gospoda Isusa Hrista?" i tako dalje. Na svako je Džejmić odgovarao sa „Aha", škripavim šapatom.

Kada je obred obavljen, Džejmi je uz uzdah legao, opet zatvaraju i o i. Videlać č sam mu rebra kada su se njegove grudi pomerile od disanja. Strahovito je smršao, što od mu nine, što od groznice. Opat je, uzimaju i ampule svete vodice i svetogč ć mira naizmeni no, na inio znak krsta nad njegovim telom, miropomažu i elo, usne,č č ć č nos, uši i o ne kapke. Zatim je redom svetim mič rom napravio krst u udubljenu grudi nad srcem, na dlanovima obe ruke i nad oba stopala. Podigao je povredenu šaku beskrajno nežno, prelaze i lagano uljem preko rane i polažu i šaku nazad nać ć Džejmijeve grudi, gde je ležala ispod modre posekotine ožiljka od noža.

Miropomazanje je bilo brzo i neverovatno nežno, dodir opatovog brzog palca bio je lak poput pera. „Praznoverna magija", govorila je racionalna strana mog mozga, ali sam bila veoma ganuta ljubavlju na licima monaha dok su se molili. Džejmijeve o i su opet bile otvorene, ali veoma mirne, a lice mu je bilo smireno po prvi put otkadč smo napustili Lalibroh.

Ceremonija je završena kratkom molitvom na latinskom. Položivši šaku na Džejmijevu glavu, opat je na engleskom rekao, „Gospode, u tvoje ruke prepuštamo dušu tvog sluge, Džejmsa. Izle i ga, molimo se, ako je takva volja Tvoja, i oja aj muć č dušu, da bi se mogla ispuniti miloš u i da bi upoznala mir Tvoj u ve nosti."ć č

„Amen", odgovorili su ostali monasi. A i ja.Do mraka je pacijent opet zapao u polusvesno stanje. Kako je Džejmijeva snaga

kopnela, mogli smo samo da ga probudimo za gutljaje vode koji su ga držali u životu. Usne su mu ispucale i ljuštile se, i više nije mogao da govori, mada bi i dalje otvarao zacakljene o i kada bi bio grubo protresen. Više nas nije prepoznavao; o i su muč č fiksirano zurile, a onda se postupno sklapale kada bi okrenuo glavu, je e i.č ć

Stajala sam kraj kreveta gledaju i dole u njega, toliko iznurena celod- nevnimć naporima da sam ose ala samo neku vrstu otupelog bezna a. Brat Polidor me jeć đ nežno dodirnuo, izvla e i me iz omame.č ć

„Ne možete više u initi za njega sada", rekao je, odlu no me odvode i. „Morateč č ć da odete i odmorite se."

„Ali...", zaustila sam, pa stala. On je u pravu, shvatila sam. U inili smo sve što ječ bilo mogu e. Ili e groznica uskoro oslabiti sama od sebe, ili e Džejmi umreti. ak ić ć ć Č najja e telo ne može da podnese razorno pustošenje velike groznice duže nego danč ili dva, a Džejmiju je ostalo malo snage da istrpi takvu opsadu.

„Ja u ostati sa njim", kazao je Polidor. „Idite u krevet. Pozva u vas ako..." Nijeć ć dovršio re enicu, ve mi je nežno mahnuo u pravcu moje sobe.č ć

Besano sam ležala na svom krevetu, zure i u tavanske grede. O i su mi bileć č suve i vrele, a grlo me je bolelo, kao da i mene obara groznica. Da li je to uslišenje moje molitve, da umremo zajedno?

Kona no sam ustala i uzela bokal i lavor sa stola kraj vrata. Spustila sam teškuč kerami ku posudu nasred sobe i pažljivo je napunila, puštaju i da voda procuri prekoč ć zadebljanog ruba u uzdrhtalim mehuri ima.ć

Kratko sam svratila do skladišta brata Ambroza na putu ka svojoj sobi. Otvorila sam paketi e sa biljem i sadržinu rasula u svoj mangal, pa je liš e mira ispustiloć ć mirišljavi dim, a mrvice kamfora su plamtele malenim plavim jezicima izme uđ crvenog sjaja ugljenih štapi a.ć

Spustila sam sve u pored svog jezerca za ogledanje, zauzela mesto ispred njegać i sela da prizivam duhove.* * *

Kameni hodnik je bio hladan i mra an, osvetljen na razmaknutim me- stimač bledim svetlom petrolejki sa tavanice. Moja senka se pružala napred ispred nogu kada bih prošla ispod neke od njih, izdužuju i se dok nije izgleć dalo kao da se baca naglava ke i nestaje u tami ispred.č

Uprkos hladno i, bila sam bosa i nosila sam samo grubu belu pamu nuć č spava icu. Mali omota toplote se kretao sa mnom ispod spava ice, ali mi je studenć č ć kamena puzala uz noge.

Pokucala sam jednom, tiho, i otvorila teška vrata ne ekaju i odgovor.č ćBrat Rodžer je bio sa njim, sedeo je kraj kreveta, uz brojanice izgovaraju ić

molitve pognute glave. Drvene brojanice su zazveketale kada je podigaopogled, ali su usne nastavile da mu se ute i mrdaju još nekoliko sekundi,ć ć dovršavaju i „Ave Mariju" pre nego što je pokazao da je video da sam došla.ć

Sreo se sa mnom blizu vrata, govore i tiho, mada je bilo jasno da ni vikać njem ne bi omeo nepokretnu priliku na krevetu.

„Bez promene. Upravo sam nasuo svežu vodu u lavor za ruke." Nekoliko kapljica je blistalo na stranama malog kalajnog ajnika na mangalu, upravo napunjenom.č

Klimnula sam i spustila mu šaku na rame u znak zahvalnosti. Bilo je izne-na uju e vrsto i toplo posle maštarija poslednjeg sata, i nekako utešno.đ ć č

„Volela bih da sa njim ostanem nasamo, ako ne zamerate."„Svakako. Oti i u do kapele - ili treba da ostanem u blizini za slu aj..." Glas muć ć č

je zamro od oklevanja.„Ne." Pokušala sam da ga uverim osmehom. „Idite do kapele. Ili još bolje, idite u

krevet. Ja ne mogu da spavam; osta u ovde do jutra. Ako mi zatreba pomo ,ć ć posla u nekog da vas pozove."ć

I dalje sumnji av, bacio je pogled nazad ka krevetu. Ali je bilo veoma kasno, i bioč je umoran; podo njaci su stajali ispod nežnih sme ih o iju.č đ č

Teška vrata su zaškripala na šarkama, i bila sam sama sa Džejmijem. Sama i uplašena, i veoma, veoma nesigurna u pogledu onoga što sam smislila da u inim.č

Stajala sam pred podnožjem kreveta, posmatraju i ga na tren. Prostorija je bilać slabo osvetljena sjajem mangala i dva ogromna sve njaka, visokih goć tovo metar, smeštenih na stolu sa strane. On je bio go, i slabo svetio kao da je naglašavalo

šupljine koje je ostavila groznica koja ga je uništavala. Masnica u nekoliko boja mrljala je kožu preko rebara kao gljiva koja se širi.

ovek na samrti poprima zelenkastu nijansu. U po etku je to samo malo po rubuČ č vilice, a onda se to bledilo širi postepeno, preko lica i niz grudi kako životne sile kopne. Videla sam to mnogo puta. U malom broju slu ajeva sam videla da se toč napredovanje smrti zaustavi i preokrene, da koža ponovo po- rumeni od krvi, i da ovek preživi. Mnogo eš e... Energi no sam odmahnula glavom i okrenula se.č č ć č

Izvukla sam šaku iz nabora spava ice i položila na sto predmete pokuć pljene u tajnoj poseti zatamnjenoj radionici brata Ambroza. Ampule rastvora amonijaka. Paketi sasušene lavande. Još jedan valerijane. Malu metalnu ka- dionicu,ć oblikovanu kao rašireni cvet. Dve kuglice opijuma, slatkastog mirisa i lepljive od smole. I nož.

Soba je bila zatvorena i zagušljiva od dima iz mangala. Jedini prozor bio je prekriven teškom tapiserijom, na kojoj je prikazano pogubljenje Sv. Seba- stijana. Pogledala sam podignuto lice sveca, njegove strelom probijene grudi, pitaju i seć iznova o stepenu inteligencije osobe koja je baš ovaj ukras izabrala za bolesni kuč sobu.

Tapiserija od teške svile i vune je to indiferentno podnosila, i spre avala sve semč najja ih naleta vetra. Podigla sam donju ivicu i preklopila je, teraju i ugljeni dim dač ć iza e kroz kameni luk. Hladan, vlažan vazduh koji je pokuljao unutra bio je pravođ osveženje, i donekle je pomogao da primiri pulsiranje koje mi je po elo uč slepoo nicama dok sam zurila u odraz u vodi, prise aju i se.č ć ć

Iza mene se za uo slabašan jecaj, i Džejmi se promeškoljio od promaje. Dobro.č Nije u dubokoj nesvestici, zna i.č

Puštaju i tapiseriju da opet padne preko prozora, potom sam uzela kadi- onicu.ć Pri vrstila sam jednu kuglicu opijuma na trn i upalila ga voštanicom iz sve njaka.č ć Spustila sam je na sto i blizu Džejmijevog uzglavlja, paze i da njena isparenja neč ć ć udišem i sama.

Nije ostalo puno vremena. Svoje pripreme moram da završim brzo, pre nego što ga dim opijuma ne odvede predaleko da bi se mogao razbuditi.

Razvezala sam prednju stranu svoje spava ice i svoje telo brzo natrljala sać mnogo lavande i valerijane. Bio je to prijatan, aromati ni miris, prepoznatljiv i veomač prizivaju i. Miris koji meni do arava senku oveka koji koristi takav parfem, i senkuć č č oveka koji se krije iza; senke koje prizivaju zbunjuju e slike trenutnog užasa ič ć

izgubljene ljubavi. Miris koji Džejmiju mora prizvati sate bola i besa umotane u njegove talase. Poslednje ostatke sam energi no utrljala u dlanove i trunje bacila nač pod.

Duboko sam udahnula da se obodrim, pa uzela ampulu sa rastvorom amonijaka. Stajala sam kraj kreveta na tren drže i je, gledaju i dole u mršavo, neobrijano lice.ć ć Potraja e još najviše jedan dan; u najgorem slu aju, svega još koji sat.ć č

,,U redu, ti jebeno škotsko kopile", tiho sam rekla. „Da vidimo koliko si stvarno tvrdoglav." Podigla sam iz vode ranjenu šaku sa koje je kapalo, i pomerila posudu u stranu.

Otvorila sam ampulu i mahnula njom odmah ispod njegovog nosa. Fr- knuo je i pokušao da glavu odmakne u stranu, ali nije otvorio o i. Zabola sam prste u kosu nač njegovom potiljku da spre im da glavu okre e, i opetč ćmu ampulu unela u lice. On je polako odmahivao glavom, klate i je sa jedne straneć na drugu, kao vo kada ga bude, i o i su mu se otvorile samo mal ice.č č

„Još nisi gotov, Frejzeru", prošaputala sam mu u uvo, pokušavaju i što sam boljeć mogla da uhvatim ritam Randalovih skra enih suglasnika.ć

Džejmi je zaje ao i zgrbio ramena. Uhvatila sam ga za oba ramena i žeč stoko ga protresla. Koža mu je bila tako vrela da sam je zamalo ispustila.

„Budi se, kopile škotsko! Još nisam završio s tobom!" On je po eo da se mu i dač č se digne na laktove u jadnom pokušaju da bude poslušan od koga mi je skoro srce prepuklo. Glava mu se ljuljala napred-nazad, a ispucale usne su mrmljale nešto što je zvu alo kao „molim te, ne još", ponavljaju i to u nedogled.č ć

Kada ga je snaga izdala, prevrnuo se u stranu i sru io se opet licem na jastuk.č Soba je po injala da se ispunjava mirisom opijuma i ose ala sam blagu vrtoglavicu.č ć

Zaškrgutala sam zubima i zavukla ruku medu njegove guzove, grabe i jednuć oblinu. On je vrisnuo, pištavi mukli zvuk, i bolno se prevrnuo na bok, sklup avaju ič ć se ruku skupljenih izme u nogu.đ

Ja sam provela sat u svojoj sobi, nadneta nad svoju lokvu za ogledanje, prizivaju i uspomene. Na Crnog Džeka Randala i na Frenka, njegovog šest putać praunuka. Tako razli iti ljudi, ali sa zapanjuju om fizi kom sli noš u.č ć č č ć

Kidalo me je da mislim na Frenka, da se prise am njegovog lica i glasa, njegovihć manira, njegovog na ina vo enja ljubavi. Pokušala sam da ga izbri- šem izč đ pam enja, od onda kada sam donela odluku kod kamenog kruga, ali je on bio stalnoć prisutan, senovita prilika u skrovitim mestima moje svesti.

Muka me je hvatala od toga što sam ga izdala, ali sam drasti nim meramač naterala svoj razum da se o isti onako kako mi je Gilis pokazala, koncen- trišu i seč ć na plamen sve e, udišu i aromu bilja, smiruju i se dok ga nisam mogla dozvati izć ć ć senki, videti crte njegovog lica, opet osetiti dodir njegovih ruku bez plakanja.

U senkama je bio još jedan ovek, sa istim šakama, istim licem. O iju isč č punjenih plamenom sve a, prizvala sam bliže i njega, slušaju i, posmatraju i, zapažaju ić ć ć ć sli nosti i razlike, stvaraju i — šta? Nekakvu predstavu, personu, utisak,č ć prerušavanje. Zasen eni lik, šaputavi glas, i ljubavni dodir koji bih mogla prizvati dač prevari svest odlutalu u delirijum. I tako sam kona no otišla iz svoje sobe, uz molitvuč za dušu veštice Gilis Dankan.

Džejmi je sada ležao na le ima meškolje i se malo zbog rana koje su ga bolele.đ ć O i su mu bile uko ene i slepo su zurile, bez znakova prepoznavač č nja.

Milovala sam ga na na in koji mi je bio tako poznat, prate i liniju nječ ć govih rebara od grudne kosti do leda, lagano kako bi to Frenk radio, priti- skaju i jako na bolnuć masnicu, kako sam bila sigurna da bi to uradio onaj drugi. Nagnula sam se napred i polako jezikom prelazila oko njegovog uva, isprobavaju i i kušaju i; pri tom samć ć šaputala: „Suprotstavi mi se! Bori se, propalico prljava!"

Njegovi miši i su zategli i vilica mu se stegla, ali je nastavio da zuri naviše.ć Nemam izbora, zna i. Mora u ipak da upotrebim nož. Znala sam koliki rizikč ć preuzimam time, ali je bolje da ga ubijem ja sama, pomislila sam, nego da mirno sedim sa strane i pustim ga da umre.

Uzela sam nož sa stola i vrsto ga povukla preko njegovih grudi, putanjom svežeč zaraslog ožiljka. Dah mu je zastao od šoka i izvio je le a. Grabe i peš- kir, protrljalađ ć sam ga žustro preko rane. Pre nego što se pokolebam, naterala sam sebe da pre em prstima preko njegovih grudi, skupljaju i kap krvi koju sam besno trljalađ ć preko njegovih usana. Bila je tu jedna re enica koju nisam morala da izmišljam,č pošto sam je ula i sama. Nagnula sam se nad njega i prošaputala: „Sada meč poljubi."

Uopšte nisam bila pripravna za to. Bacio me je preko pola sobe kada se digao s kreveta. Zateturala sam i lupila o sto, od ega su se ogoromni sve njaci zaljuljali.č ć Senke su hitale i izvijale se kada su fitilji blesnuli i zagasli.

Jako sam tresnula le ima o ivicu stola, ali sam se oporavila na vreme da seđ izmaknem kada se bacio na mene. Uz neartikulisano režanje, poleteo je na mene, ispruženih ruku.

Bio je i brži i ja i nego što sam o ekivala, mada je nespretno teturao udač č raju i oć stvari. Saterao me je na tren u ošak izme u mangala i stola, i ula sam njegov dahć đ č kako grebe u grlu dok je pokušavao da me zgrabi. Zamahnuo je levicom prema mom licu; da su njegovi snaga i refleksi bili i približni normalnim, taj udarac bi me ubio. Umesto toga, trgla sam se u stranu, i njegova pesnica je okrznula moje elo,č obaraju i me na pod i ostavljaju i me omamljenu.ć ć

Otpuzala sam pod sto. Pokušavaju i da me dograbi, on je izgubio ravnoć težu i pao preko mangala. Užareno ugljevlje se rasulo po kamenom podu sobice. On je urliknuo kada je kolenom žestoko smrskao grumen vrelog uglja. Zgrabila sam jastuk sa kreveta i po ela da tu em po tinjaju im iskrama uč č ćpokriva u koji se vukao po podu. Preokupirana time, nisam primetila da mi prilazič dok me solidan udarac po glavi nije poslao da se pru im po podu.ć

Krevet se prevrnuo dok sam pokušavala da se dignem oslanjaju i se o njeć gov ram. Ležala sam skrivena iza njega na tren, pokušavaju i da se opasuljim. ula samć Č kako me Džejmi traži po polumraku, sa dahom koji grebe izme u nerazgovetnihđ gelskih psovki. Iznenada me je spazio i bacio se preko kreveta, o iju izbezumljenihč na slabom svetlu.

Teško je ta no opisati šta se slede e desilo, makar i zbog toga što se sve desiloč ć nekoliko puta i te prilike su mi sve isprepletene u se anju. Izgleda da su seć Džejmijeve vrele šake sklopile oko mog vrata samo jednom, ali je ta jedna prilika trajala beskrajno. Zapravo, to se desilo desetak puta. Svaki put sam uspevala da mu prekinem stisak i odbacim ga, da se povu em još jednom, saginju i se i izvijaju i okoč ć ć polomljenog nameštaja. A on bi me opet ganjao, ovek pokrenut besom sa iviceč smrti, psovao je i jecao, teturao i izbezumljeno mlatio rukama.

Bez mangala da im pruži zaštitu, komadi uglja su zamirali brzo, ostavljaju i sobuć mra nu kao u rogu i nastanjenu demonima. Pri poslednjem svetlu- canju videla samč ga š u urenog uza zid, sa vatrenom grivom i ogrnutom u krv, penisa ukru enog podć ć ć umršenim dlakama na stomaku, plavih ubistve- nih o iju na kao lobanja belom licu.č Pomahnitali viking. Poput severnja kih avola koji bi pokuljali sa svojih drakara uč đ magle drevne škotske obale, da ubijaju, haraju i pale. Ljudi koji bi ubili poslednjim ostatkom snage. Koji bi poslednju snagu iskoristili da siluju i poseju svoje divlje seme u trbuhe pokorenih. Malena kadionica nije davala svetio, ali je nezdravi miris opijuma gušio plu a. Mada se ugalj ugasio, videla sam svetla u tami, obojena svetla koja suć plovila rubom mog vidnog polja.

Kretanje je postajalo sve teže; ose ala sam se kao da se probijam kroz vodu doć pojasa, beže i od udovišne ribe. Kolena sam podizala visoko, tr e i kao nać č č ć usporenom snimku, ose aju i da me voda prska po licu.ć ć

Otresla sam taj san, i shvatila da zaista ima vlage na mom licu i šakama. Ne suze, ve krv, i znoj udovišta iz no ne more sa kojim sam se gušala u mraku.ć č ć

Znoj. Bilo je nešto što sam trebala da zapamtim u vezi sa znojem, ali nisam mogla da se setim. Šaka se stegla na mojoj mišici i ja sam se odmakla, a lepljiva skrama mi je ostala na koži.

Okolo naokolo, svud po ku i, ganjala ma ka miša. Ali je nešto bilo naoć č pako, to je miš jurio mene, miš sa oštrim belim zubima koji su mi progrizlimišicu. Zviznula sam i zubi su pustili, ali kandže... okolo naokolo, svud po ku i...ć

Demon me je sabio uza zid; ose ala sam kamen iza svoje glave i kamen podć mojim prstima koji sugrebali, i kao kamen tvrdo telo kako me vrsto prič tiska, koš atoč

koleno medu mojima, kamen i kost, medu mojim... nogama, još kamene tvrdo e...ć ah. Meko a usred tvrdo e života, prijatna hladno a u vrelini, prijatnost usred jada...ć ć ć

Pali smo spojeni na pod, prevr u i se bez prestanka, zapetljani u nabore oboreneć ć tapiserije, isprani naletima hladnog vazduha koji je stizao kroz prozor. Magla ludila po injala je da se povla i.č č

Tresnuli smo u neki deo nameštaja i oboje ostali da ležimo nepokretno. Džejmijeve šake su stezale moje dojke, prsti su kopali u meso ostavljaju i masnice.ć Ose ala sam pljuskanje vlage na svom licu, znoj ili suze nisam znala, ali samć otvorila o i da pogledam. Džejmi je gledao dole u mene, lica bezič zražajnog na mese ini, o iju razroga enih, neizoštrenog pogleda. Šake su mu se opustile. Jedanč č č prst je nežno pratio obris moje dojke, od obline do vrha, iznova i iznova. Njegova šaka je krenula da obuhvati dojku, prsti su se raširili kao morska zvezda, nežni kao stisak novoro en eta.đ č

„Moja majka?", rekao je. Meni se kosa digla na glavi. Bio je to piskav, ist glasč malog de aka. „Majka?"č

Hladni vetar nas je umivao, odnose i u kovitlacu nezdravi dim, zasipaju i gać ć pahuljicama. Podigla sam ruku i položila dlan na njegov hladni obraz.

„Džejmi, ljubavi", rekla sam, šapu u i kroz izgrebano grlo, „do i onda, položić ć đ glavu, ove e." Maska je tada zadrhtala i razbila se, i držala sam krupnoč čtelo uz sebe, oboje smo se tresli od siline njegovog jecanja.* * *

Izdašna doza sre e se pobrinula da nas baš brat Vilijam tako zatekne uju- tru.ć Dezorijentisano sam se probudila na zvuk otvaranja vrata, i trgla se do potpune razbudenosti kada sam ga ula kako izvešta eno pro iš ava grlo pre nego što ječ č č ć rekao 'Dobro vam jutro', svojim nežnim, rastegnutim jorkširskim naglaskom.

Velika težina na mojim grudima bio je Džejmi. Kosa mu se osušila u bronzane trake i na inila je krug oko moje dojke kao latice hrizanteme. Obraz prislonjen nač moju grudnu kost bio je topao i pomalo lepljiv od znoja, ali su le a i ruke koje samđ dodirivala bili hladni kao moje noge, sle ene zimskim vazduhom koji nas jeđ zapljuskivao.

Dnevno svetio koje je nadiralo kroz prozor bez zavese otkrivalo je u punoj meri pustoš koje sam nejasno bila svesna prethodne no i; polomljeni na- meštaj ić grn arija bili su razbacani po podu, a ogromni upareni sve njaci su ležali kaoč ć oborena stabla usred gužve koju su inili otkinuti ukrasi i razbacana posteljina.č Prema rasporedu ureza bolno use enih u moja leda, pomislila sam da sam sigurnoč ležala na ravnodušno napravljenoj tapiseriji Sv. Sebastijana, živog jastu eta zač iode; nije to veliki gubitak za manastir, ako je tako.č

Brat Vilijam je nepomi no stajao na vratima, sa bokalom i lavorom u ruč kama. Veoma precizno, fiksirao je pogled na levu Džejmijevu obrvu i raspitao se, „A kako se ose ate jutros?"ć

Usledila je prili no duga pauza, tokom koje je Džejmi uvi avno ostao tamo gdeč đ se zatekao, zaklanjaju i ve i deo mene od pogleda. Kona no je, promuklimć ć č tonovima nekoga kome je otkrovenje osigurano, odgovorio, „Gladno."

,,Oh, dobro", rekao je brat Vilijam, i dalje nategnuto zure i u obrvu, „Oti i u i re ić ć ć ć bratu Jozefu." Vrata su se bešumno zatvorila za njim.

„Lepo od tebe što se nisi pomakao", napomenula sam. „Ne bih volela da budemo odgovorni za izazivanje ne istih pomisli kod brata Vilijama."č

Neprovidne plave o i su piljile u mene. „Aha, dobro", rekao je razložno, „pogledč na moje dupe ne e nikome poremetiti svete zapovesti; ne u sadašnjem stanju.ć Tvoje, me utim..." Zastao je da pro isti grlo.đ č

„Sta u vezi sa mojim?", zahtevala sam da kaže.Svetla glava se nagnula polako da spusti poljubac na moje rame. „Tvoje bi",

rekao je, „dovelo u gadnu opasnost i samog biskupa."„Mmmfm." Postala sam, ose ala sam to, prili no dobra i sama u ispuštać č nju

škotske buke. „ ak i ako jeste tako, možda bi sad mogao da se makneš. NeČ o ekujem da je ak i brat Vilijam beskrajno takti an."č č č

Džejmi je spustio glavu do moje uz oprez, položio je na nabor tapiserije, odakle me je pogledao iskosa. „Ne znam koliko sam od poslednje no i sanjao, a koliko jeć bilo stvarnost." Njegova ruka je nesvesno ostala na rezu preko njegovih grudi. „Ali ako se pola onoga što mislim da se zbilo zaista desilo, trebao bih da sam do sada mrtav."

,A nisi. Pogledala sam." Uz malo oklevanja, upitala sam, „Želiš li da si mrtav?"Osmehnuo se polako, napola zatvorivši o i. „Ne, Sasenah, ne želim." Lice mu ječ

bilo mršavo i osen eno boleš u i umorom, ali mirno, crte oko njegovih usta su seč ć ublažile, a plave o i izbistrile. ,Ali sam prokleto blizu toga, hteo točili ne. Jedini razlog zbog kog mislim da ne umirem jeste taj što sam gladan. Ne bih bio gladan da se spremam da umrem, zar ne misliš tako? Deluje kao isto tra enje."č ć Jedno oko se sasvim zatvorilo, ali je drugo ostalo delimi no otvoreno, upitnoč zagledano u moje lice.

„Ne možeš da ustaneš?"Oprezno je razmišljao. „Da mi život zavisi od toga, možda bih mogao opet da

podignem glavu. Ali, da ustanem? Ne."Uzdahnula sam, iskobeljala se ispod njega i poravnala krevet pre nego što sam

pokušala da ga prevrnem u uspravan položaj. On je uspeo da stoji svega nekoliko sekundi pre nego što je prevrnuo o ima i pao preko kreveta. Poma- mno samč opipavala traže i ć puis u njegovom vratu, i našla ga, spor i snažan, upravo ispod trouglastog ožiljka kod korena vrata. Prosta iscrpljenost. Posle mesec dana tamnovanja i jedne nedelje intenzivnog fizi kog i mentalnog stresa, gladovanja,č povrede, bolesti i visoke temperature, ak i to bodro telo je kona no stiglo do graniceč č svoje izdržljivosti.

„Lavovsko srce", rekla sam, odmahuju i glavom, ,,i volovska glava. Prava štetać što nemaš i kožu nosoroga." Dotakla sam sveže raskrvavljeni urez na njegovom ramenu.

On je otvorio jedno oko. „Šta je to nosorog?"„Mislila sam da si u nesvesti!"„Bio sam. Jesam. Glava mi se vrti kao igra."čNavukla sam ebe preko njega. „Ono što ti sada treba jesu hrana i od-ć»

mor.„Ono što tebi treba sada", kazao je, „jeste ode a." Potom je zatvorio oko i istogć

asa zaspao.č40OprostUopšte se ne se am kako sam se vratila u krevet, ali mora da sam to uradila, poštoć sam se tamo probudila. Anselm je sedeo kraj prozora, itaju i.č ć

Kao munja sam se uspravila u krevetu.„Džejmi?", zakreštala sam.„Spava", rekao je, odlažu i knjigu. Bacio je pogled na mernu sve u na stolu. „Kaoć ć

i ti. Bila si sa an elima poslednjih trideset šest sati, ma belle." Nađ punio je šolju iz kerami kog bokala i prineo je mojim usnama. Nekada sam smatrala da je pijenječ

vina u krevetu pre nego što ovek opere zube poslednji stadijum dekadencije.č Izveden u manastiru, u društvu zakletog franjevca, taj in je delovao nešto manječ izopa eno. A vino je uspelo da prese e mahovinast ose aj u mojim ustima.č č ć

Prebacila sam noge preko stranice kreveta, i sedela klate i nogama. Anć selm me je uhvatio za ruku i lagano me vratio na jastuk. Iznenada je izgledalo kao da ima etiri oka, i više noseva i usta nego što je striktno neophodno.č

„Malo mi se vrti u glavi", rekla sam i zažmurila. Otvorila sam jedno oko. Malo bolje. Bar je sada bio samo jedan Anselm, mada pomalo krzav po rubovima.

Anselm se nagnuo nada mnom, zabrinut.„Treba li da pozovem brata Ambroza ili brata Polidora, madam? Ja nisam baš

vešt u medicini, na žalost."„Ne, ne treba mi ništa. Samo sam se prenaglo podigla." Pokušala sam opet,

sporije. Ovog puta su soba i njena sadržina ostali relativno mirni. Postala sam svesna brojnih masnica i bolnih ta aka ranije prikrivenih vrtoglavicom. Pokuč šala sam da pro istim grlo i otkrila da boli. Napravila sam grimasu.č

„Zaista, ma chere, mislim da možda..." Anselm je stajao kraj vrata, spreman da pozove pomo . Delovao je prili no zabrinuto. Pružila sam ruku kać čogledalu na stolu, a onda se predomislila. Stvarno nisam spremna za to. Ume- sto toga sam zgrabila bokal s vinom.

Anselm se vratio polako u sobu i stajao posmatraju i me. Kada se kona noć č uverio da se ipak ne u srušiti, opet je seo. Pijuckala sam vino polako dok mi se uć glavi bistrilo, pokušavaju i da otresem naknadne posledice opijumom izazvanog sna.ć Zna i da smo živi, posle svega. Oboje.č

Snovi su mi bili haoti ni, ispunjeni nasiljem i krvlju. Sanjala sam iznova i iznovač kako je Džejmi mrtav ili na samrti. A negde u magli je bila vizija de aka u snegu,č njegovog iznena enog zaobljenog lica koje se preklapalo preko izudaranog iđ ise enog Džejmijevog lica. Ponekad je izgledalo kao da se pateti ni, kovrdžavič č brkovi pojavljuju na Frenkovom licu. Upe atljivo sam se se ala da sam ubila svuč ć trojicu. Ose ala sam se kao da sam no provela u ubadanju nožem i klanju, i svakić ć miši me je boleo od nekakve mutne depresije.ć

Anselm je i dalje bio tu, strpljivo me posmatrao sa šakama položenim na kolena.„Ima nešto što biste mogli da mi u inite, o e", rekla sam.č čSmesta je ustao, voljan da pomogne, pružaju i ruku ka bokalu.ć„Naravno? Još vina?"Slabašno sam se nasmešila.„Da, ali kasnije. Upravo sada, ho u da saslušate moju ispovest."ćBio je zapanjen, ali je brzo skupio profesionalnu pribranost oko sebe, kao

mantiju.,Ali naravno, chère madame, ako tako želite. Mada zapravo, zar ne bi bilo bolje

da pozovemo oca Zerara? On je vrlo poznat kao ispovednik, dok ja" — onako galski je slegao ramenima — „meni je dozvoljeno da saslušam ispo- ved, naravno, ali zapravo to retko inim, pošto sam samo skromni monah okrenut knjizi."č

„Ho u vas", rekla sam odlu no. „1 ho u da to u inite sada."ć č ć čUzdahnuo je rezignirano i otišao da uzme stolu. Nameštaju i je oko vrata tako dać

purpurna svila leži ravno i svetluca niz crnu prednju stranu njegove mantije, seo je na stoli icu, kratko me blagoslovio pa opet seo, iš ekuju i.č č ć

I ja sam mu rekla. Sve. Ko sam i kako sam ovde stigla. O Frenku, i o Džejmiju. I o mladom engleskom konjaniku sa bledim, pegavim licem kako umire na snegu.

Izraz njegovog lica nije se nimalo promenio dok sam govorila, osim što su okrugle sme e o i postale još okruglije. Kada sam završila trepnuo je jednomđ č

ili dvaput, otvorio usta kao da e nešto re i, opet ih zatvorio i stresao glavom kao dać ć ho e da je razbistri.ć

„Ne", strpljivo sam kazala. Opet sam pro istila grlo; kreštala sam kao kreketuša.č „Nije vam se pri inilo da ste uli nešto. A niste ništa ni izmislili. Sada vidite zašto samč č želela da to ujete pod zavetom ispovesti?"č

Klimnuo je glavom, pomalo rasejano.„Da. Da, sigurno. Ako... ali da. Naravno, želite da to ne kažem nikome. A takode,

pošto ste mi to rekli pod svetim zavetom, onda o ekujete da moram da poverujem.č Ali..." Po ešao se po glavi, a onda pogledao u mene. Širok osmeh se polako raširioč njegovim likom.

,Ah, kako udesno!", tiho je uskliknuo. „Kako izuzetno, i kako divno!"č„'Divno' nije baš re koju bih ja izabrala", rekla sam suvo, „ali je ono 'izuč zetno' na

mestu." Nakašljala sam se i pružila ruku za još vina.„Ali to je... udo nevi eno", rekao je, kao za sebe.č đ„Ako insistirate", rekla sam i uzdahnula. ,Ali je ono što želim da znam - šta treba

da u inim? Da li sam kriva za ubistvo? Ili za preljubu, kad smo ve kod toga. Madač ć se i ne može bogzna šta u initi u vezi sa tim, ali bih volela da znam. A pošto jesamč ovde, kako treba da se ponašam? Mogu li - da li bih morala, ho u da kažem - dać promenim stvari? Ne znam ak ni da li je nešto takvo mogu e. Ali ako jeste, imam lič ć ja pravo na to?"

Ljuljao se na stoli ici, razmatraju i. Polako je podigao oba kažiprsta, spoč ć jio njihove vrhove i dugo zurio u njih. Kona no je odmahnuo glavom i na- smešio mi se.č

„Ja ne znam, ma bonne amie. To nije, prihvati ete to, situacija na koju je nekoć spreman da nai e u ispovesti. Mora u da razmislim, i da se molim. Da, sigurno u seđ ć ć moliti. No as u razmišljati o vašoj situaciji tokom bdenja pred blagoslovenimć ć sakramentom. A sutra u vas možda posavetovati."ć

Nežno mi je pokazao da kleknem.„Ali u te za sada, dete moje, osloboditi greha. Kakve god grehe da si po inila,ć č

imaj vere da e ti biti oprošteni."ćPodigao je jednu ruku da me blagosilja, spuštaju i drugu na moju glavu. „ Teć

absolvo, in nomine Patri, et Filii, ..."Ustaju i, pružio mi je ruku da se podignem.ć„Hvala vam, o e", kazala sam. Nevernik onakav kakav sam, iskoristila samč

ispovedanje samo da ga prinudim da me shvati ozbiljno, i bila sam iznena ena štođ ose am olakšanje tereta na svojoj duši. Možda je to bilo olakšanje ve samo od togać ć što sam nekome rekla istinu.

On je odmahnuo rukom. „Vide u vas sutra, ć chère madame. Za sada, treba da se još odmarate, ako možete."

Pošao je ka vratima, uredno savijaju i stolu u kvadrat. Na vratima je zać stao na tren, okrenuo se i nasmešio mi se. Nekakvo detinje uzbu enje mu je obasjalo o i.đ č

nA možda sutra...", rekao je, „možda biste... mi mogli re i kako to izgleda?"ćUzvratila sam osmehom.„Da, o e. Re i u vam."č ć ćNakon što je otišao, oteturala sam niz hodnik da vidim Džejmija. Videla sam i

mnoge leševe u znatno boljem stanju, ali su mu se grudi ravnomerno dizale i spuštale, a zlokobna zelenkasta nijansa se izgubila sa njegove kože.

„Budio sam ga na svakih nekoliko sati, tek onoliko koliko je potrebno da proguta nekoliko kašika orbe." Brat Rodžer je bio tik uz mene i govorio je tiho. Skrenuo ječ pogled sa pacijenta na mene i vidljivo ustuknuo zbog mog izgleda. Verovatno sam trebala da se o ešljam. „Hm, možda biste... hteli malo?"č

„Ne, hvala vam. Mislim... mislim da u možda odspavati još malo, na krajuć krajeva." Više nisam ose ala da me pritiskaju krivica i depresija, ve se nekakvać ć pospana, zadovoljna težina širila kroz moje udove. Bilo da je to posledica ispovesti ili vina, iznenadila sam se otkri em da se radujem krevetu i zaboravu.ć

Nagnula sam se da dotaknem Džejmija. Bio je topao, ali bez tragova groznice. Nežno sam mu pomilovala glavu, zagla uju i raš upanu ridu kosu. Ugao njegovihđ ć č usana je zaigrao, zatim se umirio. Ali se iskrivio naviše. U to sam bila sigurna.* * *

Nebo je bilo hladno i vlažno, ispunjavaju i horizont sivom prazninom koja seć prelivala u sivu maglu na brdima i u musavi pokriva prošlonedeljnog snega, tako dač je opatija izgledala kao umotana u loptu prljavog pamuka. ak i u manastiru, zimskaČ tišina je pritiskala njegove stanovnike. Pojanje iz kapele bilo je prigušeno, a debeli kameni zidovi kao da su upijali svaki zvuk, prigušuju i žagor dnevnih aktivnosti.ć

Džejmi je spavao skoro dva dana, bude i se samo da uzme malo orbe ili vina.ć č Kada se probudio, po eo je da ozdravlja na uobi ajeni na in obi no zdravog mladogč č č č oveka, iznenada lišenog snage i nezavisnosti koje se obi noč č

piazumevaju. Drugim recima, uživao je u tome da bude mažen i pažen pri- l&iD dvadeset etiri sata, a onda je postao naizmeni no jogunast, nemiran, iieaiman,č č nam orast, udljiv i izuzetno loše raspoložen.ć ćfesekotine na ramenima su bolele. Ožiljci na nogama su svrbeli. Bilo mu |t muka od ležanja na stomaku. Soba je bila pretopla. Šaka je ubijala bolom, lim iz mangala mu je pekao o i pa nije mogao da ita. Smu ili su mu se Suh, bu kuriši i mleko. Hteo ječ č č ć mesa.Bliepoznala sam simptome vra anja zdravlja, i bilo mi je drago zbog toga, iiiiinsamć bila voljna da ih trpim u nedogled. Otvorila sam prozor, presvukla muijosteljinu, nanela nevenov melem na njegova leda i istrljala mu noge »km aloje. Zatim sam pozvala brata poslužitelja i zatražila još orbe.č„Ne u više tog bu kuriša! Treba mi hrana!" Nervozno je odgurnuo posluć ć šnik, tako da se orba prosula na salvetu oko inije.č člekrstila sam ruke i zapiljila se u njega. Zapovedni ke plave o i su uz- ataaieč č zurenjem. Bio je tanak kao prut, linije vilica i jagodica isticale su se pma koži. Mada se dobro oporavljao, zarastanje osetljivih nerava njegovog »maka e potrajati. I daljeć nije uspevao uvek da zadrži orbu i mleko.čJDobi eš hranu kada ja kažem da možeš", obavestila sam ga, ,,i ni trenutak rarijp."ć„Ho u sada! Misliš li da možeš da mi govoriš šta da jedem?"ć„Da, prokleto dobro mogu! Ja sam ovde doktor, za slu aj da si zabora-čm"Itebacio je noge preko ivice kreveta, o igledno u nameri da ustane. Spu- srilhsamč šaku na njegove grudi i gurnula ga nazad.,Jvoj posao je da ostaneš u tom krevetu i radiš kako ti se kaže, jednom uiiratu", prasnula sam. „Nisi se oporavio da ustaješ i nisi spreman da hodaš »valja. Brat Rodžer je rekao da si jutros opet povra ao."ć„Brat Rodžer može da gleda svoja posla, a možeš i ti", kazao je kroz zube, mu e ič ć se da ustane. Ispružio je ruku i zgrabio ivicu stola. Uz dosta napora jjsuspeo da stane na noge, i stajao je tamo, klate i se.ć„Vra aj se u krevet! Paš eš!" Bio je zabrinjavaju e bled, i ak i tako mali mpr da stojić ć ć č dovodio je do toga da ga probije hladan znoj.„Ne u", rekao je. „A i ako ho u, to je moja stvar."ć ć§o tada sam bila ve stvarno besna.ć

„Oh, tako zna i! A ko misliš da ti je spasao taj bedni život, ina e? Sve si rosamč č uradio, zar ne?" Zgrabila sam ga za ruku da ga vratim u krevet, ali se

„Nisam to od tebe tražio, je 1' tako? Rekao sam ti da me pustiš, zar ne? A i ne vidim zašto si se uopšte trudila da mi spaseš život, samo da bi me izglad- nela na smrt — osim ako uživaš da to gledaš!"

Ovo je prevršilo meru..„Bedni nezahvalni e!"č„Nadžak babo!"Ispravila sam se do svoje pune visine i prete i pokazala na krevet. Sa onimć

autoritetom koji sam stekla u godinama provedenim na poslu medicinske sestre, rekla sam, „Vra aj se u taj krevet ovog asa, tvrdoglavi, magarasti, idiotski..."ć č

„Skote", kratko je dovršio umesto mene. Zakora io je ka vratima i pao bi, ali seč uhvatio za stolicu. Sru io se teško u nju i sedeo klate i se, a o i su mu bileč ć č nefokusirane od vrtoglavice. Stegla sam pesnice i besno ga pogledala.

„Lepo", kazala sam. „ avolski lepo! Naru i u ti hleb i meso, a nakon što povratišĐ č ć na pod, možeš lepo da klekneš na pod i to sam o istiš! Ja to ne u da uradim, a akoč ć uradi brat Rodžer, kožu u mu odrati naživo!"ć

Odjurila sam u hodnik i tresnula vratima za sobom, baš pre nego što je porcelanski lavor zviznuo u njih sa druge strane. Okrenula sam se i zatekla za- interesovanu publiku, nesumnjivo privu enu drekom, kako stoji u hodniku. Bratč Rodžer i Murtag su stajali jedan do drugog, zure i u moje zajapureno lice i grudi kojeć su se nadimale. Rodžer je delovao zbunjeno, ali se spori osmeh raširio preko zboranog Murtagovog lica dok je slušao bujicu gelskih psovki koja je kuljala iza vrata.

„Ose a se bolje, zna i", zadovoljno je kazao. Naslonila sam se na vrata hodnika ić č osetila kako mi se licem širi smešak.

„Pa, da", rekla sam, „bolje je."* * *

Na povratku u glavnu zgradu posle jutra provedenog u herbarijumu srela sam Anselma kako dolazi iz manastira pored biblioteke. Lice mu se ozarilo kada me je ugledao, i požurio je da mi se pridruži u dvorištu. Hodali smo zajedno po zemljištu opatije, razgovaraju i.ć

„Vaš problem je interesantan, u to nema sumnje", kazao je, lome i granć icu sač žbuna blizu zida. Zagledao je skupljene pupoljke kriti ki, a onda gran icu bacio ič č pogledao u nebo, gde se nejako sunce probilo kroz tanak sloj oblaka.

„Toplije je, mada je još dosta do prole a", primetio je. „Ipak, šarani treba da suć danas živnuli — hajdemo dole do ribnjaka."

Iako sam zamišljala da su to neki lepi ukrasni objekti, ispostavilo se da su ribnjaci samo za tu svrhu stenama ogra eni jazovi, zgodno smešteni blizu kuđ hinje. Poribljeni šaranom, pružali su neophodnu hranu za svaki petak i dane posta, kada je vreme bilo i suviše loše za ribarenje po okeanu radi uobi ajenih bakalara, haringe i lista.č

Kao što je Anselm rekao, riba je bila aktivna, debela vretenasta tela su kružila i mimoilazila se, u beloj krljušti su se ogledali oblaci, a energi ni poč kreti šarana povremeno su dizali talasi e koji su zapljuskivali granice kamenog zatvora. Kada suć naše senke pale na vodu, jedan šaran se okrenuo prema nama poput igle na kompasu koja se okre e ka severu.ć

„O ekuju da budu nahranjeni kada ugledaju ljude", objasnio je Anselm. „Bila bič bruka da ih razo aramo. Samo trenutak, č chère madame."

Odjurio je u kuhinju, i ubrzo se vratio sa dve vekne bajatog hleba. Stajali smo na rubu vira, kidaju i mrve iz vekni i bacaju i ih beskrajnim gladnim ustima dole.ć ć

„Znate, postoje dva aspekta te vaše interesantne situacije", kazao je Anselm, unet u kidanje hleba. Pogledao me je sa strane, i iznenadni osmeh mu je ozario lice. Za u eno je odmahnuo glavom. „1 dalje jedva mogu da po- verujem u to, znate.č đ Takvo udo! Zaista, Bog je bio dobar što mi je pokazao takvo nešto."č

„Pa, to je lepo", rekla sam pomalo suvo. „Ne znam samo da li je bio tako predusretljiv i prema meni."

„Zaista? Ja mislim da jeste." Anselm se spustio u u anj, mrve i hleb meduč č ć prstima. „Istina", kazao je, „takva situacija vam je donela podosta li nihč neugodnosti..."

„To je jedan od na ina gledanja na to", promrmljala sam.č,Ali se to može posmatrati i kao znak Božje naklonosti", nastavio je, ne obra aju ić ć

pažnju na moju upadicu. Bistre sme e o i su me spekulativno posmatrale.đ č„Molio sam se za vodstvo, ispred blagoslovenog sakramenta", nastavio je, ,,i dok

sam sedeo u tišini kapele, kao da sam u vama video putnika koji je doživeo brodolom. A ini mi se da je to dobra paralela za vašu trenutnu situaciju, zar ne?č Zamislite takvu dušu, madam, koja je iznenada ba ena na nepoznato kopno,č uskra ena za prijatelje i poznanike, bez i ega sem onog što nova zemlja može dać č ponudi. Takvo zbivanje je katastrofa, zaista, a ipak možeotvoriti velike mogu nosti i blagoslove. Šta ako je nova zemlja bogata? Stvore seć novi prijatelji i novi život zapo inje."č

„Da, ali...", po ela sam.č„Tako" — autoritativnome rekao, dižu i prst da u utim — „ako ste uskra eni zać ć ć

svoj raniji život, možda je re samo o tome da je Bog smatrao prigodnim da vasč blagoslovi još jednim, koji bi mogao biti bogatiji i ispunjeniji."

,,Oh, ispunjen jeste, to je ta no", složila sam se. „Ali..."č,,E sad, sa ta ke gledišta kanonskih zakona", rekao je mršte i se, „nemač ć

problema u pogledu vaših brakova. Oba su bila valjani brakovi, osve ena u crkvi. I,ć striktno govore i, vaš brak sa mladim kavaljerom ovde vremenski pada pre braka sać gospodinom Randalom."

„Da, 'strogo govore i'," složila sam se, uspevaju i za ć ć promenu da dovršim re enicu. „Ali ne u moje vreme. Ne verujem da su pri stvaranju kanonskog zakonač predvideni i takvi slu ajevi."č

Anselm se nasmejao, šiljati vrh njegove brade je drhtao na povetarcu.„Više nego ta no, č ma chère, više nego ta no. Samo sam mislio da, po- smatranoč

sa striktno pravne strane, niste po inili ni greh ni zlo in onim što ste u inili vezano zač č č ta dva oveka. To su bila dva aspekta situacije o kojima sam govorio ranije: ono štoč ste u inili, i ono što ete u initi." Pružio je ruku i uhvatio moju, povukao me dač ć č sednem kraj njega da bi nam o i bile u istoj ravni.č

„To je ono što ste me pitali kada sam saslušao vašu ispoved, zar ne? Sta sam u inila? I šta treba da u inim?"č č

„Da, tako je. I vi mi kažete da nisam ništa zgrešila? Ali, ja.On je, pomislila sam, užasan skoro koliko i Dugal Makenzi što se ti e prekidanja.č„Ne, niste", odlu no je rekao. „Mogu e je delovati striktno prema Božč ć jem zakonu i

prema svojoj savesti, razumete, pa ipak nailaziti na teško e i tragedije. Bolna jeć istina da i dalje ne znamo zašto le bon Dieu dozvoljava postojanje zla, ali imamo njegovu re da je to istina. 'Ja sam stvorio dobro', kaže On u Bibliji, 'i stvorio zlo'.č Posledi no, ak i dobri ljudi ponekad, a ja mislim naro ito dobri ljudi", dodao ječ č č zamišljeno, „mogu da nalete u svojim životima na veliku zbrku i teško e. Na ć primer, uzmite mladi a koga ste bili prinu eni da ubijete. Ne", kazao je, podižu i ruku dać đ ć spre i da ga prekinem, „ne shvatajte to pogrešno. Bili ste prinu eni da ga ubijete,č đ

imaju i u vidu hitć nost vaše situacije. ak i sveta Majka Crkva, koja u i oČ č nepovredivosti života, prepoznaje potrebu za odbranom sebe samog i sopstvene porodice. A poštosam video prethodno stanje vašeg muža" — bacio je pogled ka gostinskom krilu - „nimalo ne sumnjam da ste bili prinu eni da odaberete put nasilja. A pošto je to tako,đ nema ni ega zbog ega biste trebali da sebe prekorevate. Ose ate, naravno žaljenječ č č i kajanje zbog tog ina, jer ste vi, madam, vrlo saose ajna i ose ajna osoba." Nežnoč ć ć me je potapšao po ruci oslonjenoj na skupljena kolena.

„Ponekad i naša najbolja dela imaju za posledicu stvari koje su veoma vredne žaljenja. A ipak niste mogli da postupite druga ije. Mi ne znamo kakav je bio Božjič plan za tog mladi a — možda je bila Njegova volja da mu se de ak pridruži u raju uć č tom asu. Ali vi niste Bog, i postoje granice onoga što možete o ekivati od sebe."č č

Malo sam zadrhtala kada je hladan vetar stigao oko ugla, i vrš e sam zagrnulač ć svoj šal. Anselm je to video, i pokazao na vir.

„Voda je topla, madam. Možda biste hteli da pokvasite noge?"„Topla?" U neverici sam piljila u vodu. Nisam to primetila ranije, ali nije bilo

polomljenih komada leda u uglovima bazena, kao da je to krstionica sa svetom vodom izvan crkve, i male zelene biljke su plutale po vodi, izbijaju i iz pukotinać izme u stena koje su oivi avale vir.đ č

Da bi mi pokazao, Anselm je izuo svoje kožne sandale. Pored onako ugla enogđ lica i glasa, imao je etvrtaste, snažne šake i stopala normandijskog seljaka.č Zadižu i suknju svoje mantije do kolena, umo io je stopala u bazen. Šarani su seć č razbežali, okre u i se gotovo istog asa da radoznalo onjuše ovo novo ometanje.ć ć č

„Oni ne grizu, je 1' tako?", upitala sam, sumnji avo gledaju i sijaset prožč ć drljivih usta.

„Ne, meso ne", uveravao me je. „Nemaju zube u pravom smislu te re i."čI ja sam skinula sandale i snebivljivo zavukla stopala u vodu. Na moje

iznena enje, bila je prijatno topla. Ne vru a, ali u prijatnom kontrastu premađ ć vlažnom, ledenom vazduhu.

,,Oh, ovo je divno!" Razmrdala sam prste od zadovoljstva, izazivaju i prić li nuč zapanjenost me u šaranima.đ

„Ima nekoliko mineralnih izvora u blizini opatije", objasnio je Anselm. ,,U mehuri ima donose toplotu iz zemlje, i te vode imaju veliku isceliteljsku mo ."ć ć Pokazao je na dalji kraj vira gde se video mali otvor izme u stena, delimi nođ č zaklonjen vodenim biljkama koje su plutale po površini.

„Mali deo vrele mineralne vode je doveden ovde iz najbližeg mineralnog izvora. To omogu ava kuvaru da ima svežu ribu za trpezu u svako doba goć dine; normalno bi zimsko vreme bilo preoštro za njih."

Mlatili smo stopalima u prijatnom utanju neko vreme dok su teška tela riba brzoć promicala, povremeno udaraju i u naša stopala iznena uju e jako. Sunce je ponovoć đ ć izašlo, obasjavaju i nas slabom ali osetnom toplotom. Anć selm je zažmurio, puštaju ić svetlost da mu oblije lice. Opet je progovorio ne otvaraju i o i.ć č

„Vaš prvi muž - ime beše Frenk? — i on, rekao bih, mora biti preporu en Boguč kao jedna od stvari za žaljenje oko kojih ne možete u initi ništa."č

„Ali, mogla sam nešto da preduzmem", suprotstavila sam se. „Mogla sam da odem nazad - možda."

Otvorio je jedno oko i skepti no me pogledao.č„Da, možda," složio se. ,,A možda i ne. Ne treba sebe da korite što ste oklevali da

rizikujete svoj život."

„Nije to bio rizik", rekla sam, mašu i nožnim prstima ka velikom crno- belomć pegavom šaranu. „Ili ne sasvim. To je bilo - pa, delom je to bilo iz straha, ali više od toga - nisam mogla da ostavim Džejmija." Bespomo no sam slegla ramenima. „Ja —ć prosto nisam."

Anselm se nasmešio i otvorio oba oka.„Dobar brak je jedan od najdragocenijih Božijih darova", napomenuo je. „Ako ste

imali dobar ose aj da prepoznate i prihvatite taj poklon, to vam se ne može zameriti.ć A razmotrite..." Klatio je glavom sa strane na stranu, kao sme i vrabac.đ

„Prošla je gotovo cela godina otkad ste otišli sa svog mesta. Vaš prvi muž mora da je po eo da se miri sa vašim nestankom. Koliko god da vas je voleo, gubitak ječ uobi ajen svim ljudima, i dati su nam na ini da ga zauvek prevazi- emo. On ječ č đ možda ve po eo da gradi novi život. Da li bi donelo dobro da napustite ovekać č č kome je vaša pomo toliko potrebna, i kog volite, sa kojim ste sjedinjeni stegamać svetog braka, da biste se vratili i prekinuli onaj novi život? A naro ito, ako biste seč vratili iz ose aja dužnosti, a ose ali da vam je srce negde drugde - ne." Odlu no jeć ć č odmahnuo glavom.

„Nijedan ovek ne može da služi dva gospodara, a to ne može ni žena. Sada, dač je to vaš jedini važe i brak, a ovo" - klimnuo je prema gostinskom krilu — „prostoć neka neregularna veza, onda bi vaše obaveze mogle biti na drugoj strani. Ali ste vezani Bogom, i mislim da biste mogli da poštujete svoju dužnost prema kavaljeru.

„Sad, što se ti e drugog aspekta — šta ete u initi. To može da zahteva izvesnuč ć č diskusiju." Izvukao je stopala iz vode, i obrisao ih suknjom svoje mantije.

„Hajde da ovaj sastanak odložimo do opatijske kuhinje, gde emo možda uspetić brata Eulogijusa da ubedimo da nam da pi e da se zgrejemo."ć

Našla sam zalutali komadi hleba na zemlji, pa sam ga bacila šaranima i sagla seć da se obujem.

„Ne mogu vam objasniti koliko je olakšanje razgovarati sa nekim o tome",kazala sam. „A i dalje ne mogu da prihvatim injenicu da mi zaista veru-č

»jete.

Slegao je ramenima, galantno mi nude i ruku da se uhvatim dok preko svodać stopala stavljam kaiši e sandale.ć

„Ma chere, ja služim oveku koji je umnožio hlebove i ribe" — nasmešio se,č klimaju i glavom prema ribnjaku, gde su se još smirivali kovitlaci od hrać njenja šarana - „koji je le io bolesne i dizao mrtve. Zar treba da se zapanjim što je gospodarč ve nosti proveo mladu ženu kroz kamenje na zemlju da usliši Njegovu volju?"č

Pa, pomislila sam, ovo je bolje nego biti proglašena kurvom vavilon- skom.Kuhinja opatije bila je topla i sli na pe ini, sa lu nim svodovima pocr- nelim odč ć č

vekovnog masno om zasi enog dima. Brat Eulogijus, do lakata u kaci testa, klimnuoć ć je u pozdrav Anselmu i na francuskom dozvao jednog svetovnjaka da do e i uslužiđ nas. Našli smo mesto da sednemo izvan vreve, pa smo seli sa po šoljom piva i tanjirom nekakvog vru eg peciva. Odgurnula sam tanjir prema Anselmu, i suvišeć okupirana da bi me hrana interesovala.

„Hajde da to pitanje postavim ovako", kazala sam, pažljivo biraju i re i. „Ako bihć č znala da e se nešto ružno desiti nekoj grupi ljudi, da li sam u obać vezi da pokušam da to spre im?"č

Anselm je zamišljeno trljao nos rukavom; od toplote u kuhinji mu je procurio.,,U principu jeste", složio se. „Ali to zavisi i od nekoliko drugih stvari - koliki rizik to

predstavlja za vas, i kakve su vam druge obaveze? Tako e i od toga kakve su vamđ šanse da uspete."

„Nemam blagu predstavu. O ma emu od toga. Izuzev obaveze, naravno - ho uč ć da kažem, tu je Džejmi. Ali je on u toj grupi koja bi mogla da strada."

Otkinuo je komadi peciva i dodao mi ga, vru eg. Ignorisala sam ga,ć ć prou avaju i površinu svog piva. „Dva oveka koja sam ubila", rekla sam,č ć č„svaki od njih je mogao imati dece, da ih nisam ubila. Mogli su da urade...", napravila sam bespomo ni gest šoljom, „... ć ko zna šta su mogli da urade? Mogla sam da uti em na budu nost... ne, ja jesam uticala na budu nost. I ne znam kako, a to ječ ć ć ono -što me toliko plaši."

„Hm." Anselm je zamišljeno zabrundao, i pozvao svetovnjaka koji je prolazio, tako da je došao sa još svežeg peciva i još piva. Anselm je napunio obe šolje pre nego što je progovorio.

„Ako ste oduzeli neke živote, neke ste spasavali. Koliko bi od onih bolesnih koje ste le ili umrlo bez vaše intervencije? I oni e imati uticaja na budu nost. Šta bi biloč ć ć ako neko od tih koje ste spasli po ini nekakvo užasno delo? Da li ste vi krivi za to?č Da li ste zbog toga trebali tu osobu da pustite da umre? Naravno da niste." Kuckao je kalajnom šoljom o sto da naglasi svoje re i.č

„Kažete da se plašite da ovde išta preduzmete u strahu da ete uticati nać budu nost. To je nelogi no, madam. Sva iji postupci uti u na budu nost. Da steć č č č ć ostali na svom mestu, vaši postupci bi i dalje uticali na budu a zbivanja, ništa manjeć nego što e u initi sada. I dalje imate iste odgovornosti koje biste imali tada - kojeć č ima svaki ovek u bilo kom vremenu. Jedina razlika je u tome što ste možda uč poziciji da ta nije sagledate č poslédice svojih postupaka — a opet, možda i nije tako." Odmahnuo je glavom, postojano gledaju i preko stola.ć

„Putevi Božiji su nam skriveni, i nema sumnje da za to postoji dobar razlog. Vi ste u pravu, ma chère; pri formulisanju zakona Crkva nije imala u vidu situacije kakva je vaša, pa samim tim imate malo toga što vas može voditi sem sopstvene savesti i ruke Božije. Ne mogu da vam kažem šta treba da u inite, ili ne u inite.č č

„Imate slobodu izbora; a imaju je i svi drugi na svetu. A istorija je, veru- jem, zbir svih tih postupaka. Neke pojedince je Bog izabrao da uti u na sudč binu mnogih. Možda ste vi jedan od njih. Možda niste. Ja ne znam zašto ste ovde. Vi ne znate. Veoma je mogu e da nijedno od nas ne e nikada saznati." Komi no je zakolutaoć ć č o ima. „Ponekad ne znam ak ni zašto sam ja ovde!" Nasmejala sam se i on mi ječ č uzvratio osmehom. Nagnuo se prema meni preko grubih dasaka stola, obuzet.

„Vaše poznavanje budu nosti je alatka, ć data vama kao što usamljeni bro- dolomnik može kod sebe zate i nož ili udicu. Nije nemoralno upotrebiti je, podć uslovom da to radite u skladu sa onim što diktira Božiji zakon, onako najbolje što možete."

Zastao je, duboko udahnuo, i vazduh ispustio u ekplozivnom uzdahu koji mu je nabrao svilenkaste brkove. Nasmešio se.

,,A to je, ma chere madame, sve što vam mogu re i — ništa više nego što moguć re i bilo kojoj mu enoj duši koja dode kod mene po savet: imajte poverenja u Boga, ić č molite se da vas vodi."

Gurnuo je sveže pecivo prema meni.,,A šta god budete radili, za to e vam trebati snage. Zato poslušajte po-ć

slednji mali savet: kad god se dvoumite, jedite."* * *

Kada sam te ve eri došla u Džejmijevu sobu on je spavao, glave spuštene nač podlaktice koje su mu služile kao jastuk. Prazna inija od orbe stajala je nač č poslužavniku, a tanjir netaknutog hleba i mesa kraj nje. Prelazila sam pogledom

izme u nevinog, sanjivog lica i tanjira. Dotakla sam hleb. Prst je ostavio malođ udubljenje u vlažnoj površini. Svež.

Ostavila sam ga da spava i otišla da potražim brata Rodžera, kog sam našla u kantini.

„Da li je jeo hleb i meso?", upitala sam bez ikakvog uvoda.Brat Rodžer se nasmešio u svoju paperjastu bradu. „Da."„Da li je uspeo da to zadrži?"„Ne."Odmerila sam ga izbliza. „Nisi ti o istio za njim, nadam se."čOvo ga je zabavljalo, okrugli obrazi su se zacrveneli iznad njegove brade. „Zar

bih se usudio? Ne, pripremio je lavor pre toga, za svaki slu aj."č„Prokleti prepredeni Skot", kazala sam, smeju i se mimo volje. Vratila sam se doć

njegove sobe i lako ga poljubila u elo. On se promeškoljio, ali se nije probudio.č Slušaju i savet oca Anselma, uzela sam tanjir svežeg hleba i mesa i odnela u svojuć sobu da ve eram.č* * *

Misle i da u Džejmiju dati vremena da se oporavi, i od razdražljivosti i od lošegć ć varenja, ostala sam u svojoj sobi ve i deo narednog dana, itaju i neku knjigu o biljuć č ć koju mi je nabavio brat Ambroz. Posle ru ka sam otišla da proverim svogč neposlušnog pacijenta. Umesto Džejmija sam, me utim, zatekla Murtaga kako sediđ na stoli ici nagnutoj ka zidu, sa zbunjenim izrač zom lica.

„Gde je on?", rekla sam, gledaju i besmisleno po sobi.ćMurtag je trgao palcem prema prozoru. Dan je bio hladan i mra an, i lampe suč

bile upaljene. Na prozoru nije stajala zavesa i studeni vazduh koji je strujao dovodio je do podrhtavanja plamena.

„On je izašao?', upitala sam u neverici. „Kuda? Zašto? I šta je pobogu obukao?" Džejmi je ostajao uglavnom go poslednjih nekoliko dana, pošto je soba bila topla, a svaki pritisak na njegove rane u zarastanju boleo je. Nosio je samo monaški ogrtač pri kratkim nužnim izlascima iz sobe kada mu je pomagao brat Rodžer, ali je taj ogrta bio ovde, uredno savijen u dnu kreveta.č

Murtag se zaljuljao napred na stolici i odmerio me mudrim pogledom sove.„Koliko je to pitanja? etiri?" Podigao je jednu šaku i ispružio kažiprst.Č„Prvo: da, izašao je." Ispružio se i srednji prst. „Drugo: Kuda? Proklet da sam ako

znam." Domali prst se spojio sa prethodna dva. „Tre e: Zašto? Rekao je da mu jeć dosta boravka u zatvorenom prostoru." Mali prst je kratko mahnuo. „ etvrto: TakodeČ proklet da sam ako znam. Nije nosio na sebi ništa poslednji put kad sam ga video."

Murtag je savio nazad prste i isturio palac.„Nisi me to pitala, ali otišao je pre otprilike jednog sata."Pušila sam se od besa, ne znaju i šta da u inim. Pošto krivac nije bio prisutan,ć č

prasnula sam na Murtaga.„Zar ne znaš da je napolju bezmalo mraz, i da se sprema sneg? Zašto ga nisi

zaustavio? I kako to misliš, nije imao ništa na sebi?"Mali ovek je ostao miran. „Aha, znam to. Rekao bih da zna i on, pošto niječ

orav. A što se ti e onoga da ga spre im, probao sam." Pokazao je na ogrta nać č č č krevetu.

„Kada je rekao da izlazi, kazao sam mu da nije u kondiciji za takvo nešto, i da ešć mi ti otkinuti glavu ako ga pustim. Zgrabio sam ogrta i leda zale- pio na vrata, pa muč rekao da ne e oti i, osim ako je spreman da pro e kroz mene."ć ć đ

Murtag je zastao, a onda nevezano rekao, „Elen Makenzi je imala najsla i osmehđ koji sam ikada video; oveka bi do kostiju zgrejala ako ga samo ugleda."č

„Zna i, pustio si šupljoglavog sina da ode i crkne od zime", nestrpljivo sam rekla.č „Kakve veze osmeh njegove majke ima sa tim?"

Murtag je protrljao nos meditiraju i. „Pa, kada sam rekao da ga ne u pustiti dać ć pro e, mladi Džejmi me je samo na trenutak pogledao. Zatim mi je uputio osmeh kojiđ je bio baš nalik osmehu njegove majke, i zakora iočkroz prozor bez i ega sem sopstvene kože. Dok sam stigao do prozora, on ječ otišao."

Zakolutala sam o ima prema nebesima.č„Ra unao sam da treba da ti kažem kuda je otišao", nastavljao je Murtag, „da neč

bi brinula zbog njega."„Da ne bih brinula zbog njega!", promrmljala sam sebi u bradu dok sam krupnim

koracima polazila ka štali. „Bolje bi mu bilo da on 'brine', kada ga se do epam!"čPostojao je samo jedan put koji je vodio od obale. Jahala sam njim dosta brzo,

zagledaju i polja dok sam prolazila. Ovaj deo Francuske je bio bogato poljoprivrednoć podru je, pa je na sre u ve ina šuma raskr ena; vukovi i med- vedi ne e biti onolikač ć ć č ć opasnost kolika bi bili dalje u unutrašnjosti.

Zbilo se tako da sam ga našla jedva kilometar i po od manastirske kapije, kako sedi na starom rimskom kamenu sa oznakom kilometara, kakvi su bili razbacani duž puta.

Bio je bos, ali obu en u kratak prsluk i tanke pantalone, vlasništvo jednog odč štalskih momaka, sude i po flekama koje su ih krasile.ć

Zauzdala sam konja i zurila u njega na as, oslonjena o jabuku sedla. „Nos ti ječ plav", napomenula sam razgovorljivo. Bacila sam pogled niže. „A i stopala."

Iscerio se i obrisao nos nadlanicom.i jaja. Ho eš li da mi ih zgreješ?" Smrznut ili ne, o igledno je bio dobroć č

raspoložen. Kliznula sam s konja i stala ispred njega, odmahuju i glavom.ć„Uopšte nema vajde, je 1' tako?", upitala sam.„Sta to?" Obrisao je ruku o otrcane pantalone.„Ljutiti se na tebe. Baš tebe briga da li eš zaraditi upalu plu a, ili e te pojestić ć ć

medvedi, ili eš mene zabrinuti toliko da crknem, zar ne?"ć„Pa, nisam baš zabrinut zbog medveda. Oni spavaju preko zime, znaš."Izgubila sam živce i zamahnula rukom ka njemu, nameravaju i da mu uvoć

nabijem u glavu. Uhvatio me je za zglavak i zadržao bez problema, smeju i se.ć Posle trenutka besmislene borbe, odustala sam i nasmejala se i sama.

„Vra aš li se sada?", upitala sam. „Ili treba još nešto da dokažeš?"ćBradom je pokazao nazad prema drumu. „Odvedi konja nazad do onog velikog

hrasta i ekaj me. Peške u do tamo. Sam."č ćUgrizla sam se za jezik da spre im nekoliko primedbi koje su htele da pokuljajuč

na površinu, i uzjahala. Kod hrasta sam sjahala i pogledala niz put. Trenutak kasnije, me utim, utvrdila sam da ne mogu da podnesem da gledamđnjegovo mu no napredovanje. Kada je pao prvi put, stegla sam uzde vrsto šakamač č na kojima su bile rukavice, a onda se odlu no okrenula i ekala.č č

Jedva smo stigli do gostinskog krila, ali smo uspeli, posr u i duž hodnika, sać ć njegovom rukom preba enom preko mog ramena radi oslonca. Spazila sam bratač Rodžera koji je nervozno virkao iz hola, pa sam ga poslala žurno po grejalicu na ugalj, dok sam svoj trapavi teret vodila u sobu, gde sam ga sru ila na krevet.č Zaje ao je pri udaru, ali je ležao mirno, zatvorenih o iju, kada sam po ela da skidamč č č prljave rite sa njega.

,,U redu; sad se zavla i unutra."č

Poslušno se otkotrljao pod pokriva koji sam mu podigla. Žurno sam gurnulač grejalicu izme u aršava tamo kod nogu i provukla je napred-nazad. Kada sam jeđ č sklonila, ispružio je svoje duge noge i uz blaženi uzdah se opustio kada su mu stopala stigla do toplog dela.

Tiho sam se kretala po sobi, skupljaju i pobacanu ode u, dovode i u red sitniceć ć ć razbacane po stolu, stavljaju i svež ugalj u mangal, dodaju i mal ice omana da dimć ć č u inim prijatnijim. Mislila sam da je zaspao, pa sam se zapač njila kada je progovorio meni iza le a.đ

„Kler."„Da?"„Volim te.",,Oh." Bila sam blago iznena ena, ali mi je to nesporno prijalo. „Volim i ja tebe."đUzdahnuo je i napola otvorio o i.č„Randal", kazao je. „Tamo pred kraj. To je želeo." Bila sam još iznena eđ nima tim,

pa sam odgovorila oprezno.„Oh?"„Aha." Pogled mu je bio fiksiran na otvoren prozor, gde su snežni oblaci prostor

ispunjavali dubokim, ujedna enim sivilom.č„Ležao sam na podu, a on je ležao do mene. Do tada je i on bio go, i obojica smo

bili umazani krvlju - i ostalim stvarima. Se am se da sam pokušao da dignem glavu, ić osetio da mi je obraz skorelom krvlju zalepljen za pod." Narnrštio se, zagledan u daljinu dok je to prizivao u se anje.ć

„Do tada sam dosta odmakao; toliko daleko da nisam mnogo ni ose ao bol - bioć sam samo užasno umoran, i sve je izgledalo udaljeno i ne baš stvarno."

„Sto i nije loše", kazala sam oporo, i on se kratko nasmešio.„Aha, što i nije loše. Gubio sam se pomalo, napola nesvestan, valjda, pa ne znam

koliko smo obojica ležali tamo, ali kada sam se probudio zatekao sam ga kako me drži i pribija uz sebe." Oklevao je, kao da je ono što sledi teško re i.ć

,,U to vreme mu se više nisam suprotstavljao. Ali sam bio toliko umoran, i mislio sam da ne mogu opet da podnesem... u svakom slu aju, krenuo sam da se izvijamč od njega, nisam se zaista borio, samo sam se odmicao. Njegove ruke su bile oko mog vrata i povukao me je, zabio lice u moje rame, i osetio sam da pla e. Nisamč mogao da razaznam neko vreme šta je govorio, a zatim sam mogao; govorio je 'Volim te, volim te' neprestano, a suze i pljuva ka su curile meni niz grudi." Džejmi seč malo stresao, od hladno e ili prise anja. Ispustio je dug dah, remete i oblakć ć ć mirišljavog dima koji se skupljao uz tavanicu.

„Ne mogu da shvatim zašto sam to uradio. Ali sam ga obavio rukama, i samo smo nepomi no ležali neko vreme. Prestao je da pla e, kona no, poljuč č č bio me i milovao. Zatim mi je prošaptao: 'Kaži mi da me voliš'." Prekinuo je svoj monolog, slabašno se smeše i.ć

„Nisam to hteo da uradim. Ne znam zašto. Do tada bih mu ve lizao izme i zvaoć č ga kraljem Škotske, da je to hteo. Ali to nisam hteo da mu kažem. Ne pamtim ak ič da sam razmišljao o tome; prosto - nisam hteo." Uzdahnuo je i zdrava šaka mu se trgla, zgrabila pokriva .č

„Iskoristio me je opet - grubo. I nije prestajao da govori: 'Kaži mi da me voliš, Aleks. Kaži da me voliš.',,

„Zvao te Aleks?", upala sam, nesposobna da to zaustavim.„Aha. Se am se kako sam se udio otkud zna moje drugo ime. Nije mi palo nać č

pamet da se zapitam zašto ga upotrebljava, ak i ako ga zna." Slegao je ramenima.č

,,U svakom slu aju, nisam se pomerio niti re rekao, a kada je završio, skoč č io ječ kao da je poludeo, i po eo da me tu e ne im - nisam mogao da vidim ime —č č č č psuju i me i vi u i na mene, govore i 'Znaš ti da me voliš!' 'Kaži mi to!' 'Znam da jeć č ć ć to istina!' Podigao sam ruke preko glave da je zaštitim, i mora da sam se ubrzo opet onesvestio, pošto je bol u ramenima poslednje ega se se am, izuzev nekakvog snač ć o stoci koja mu e. Zatim sam se na nekoliko trenutaka probudio i shvatio da truckamč na stomaku preba en preko konja, a onda opet ništa dok se nisam našao krajč ognjišta u Eldridžu i ti si gledala u mene." Opet je zažmurio. Ton mu je bio sanjiv, gotovo nezabrinut.

„Mislim... da sam mu to rekao... on bi me ubio."Neki ljudi imaju no ne more ispunjene monstrumima. Ja sam sanjala oć

rodoslovnim stablima, tankim crnim granama sa grupama datuma na svakom ogranku. O linijama nalik na zmije, sa smr u u zagradama koje su njihove eljusti.ć č Ponovo sam ula Frenkov glas kako govori, Postao je vojnik, dobar izbor za drugogč sina. Postojao je i tre i brat koji je postao paroh, ali o njemu ne znam mnogo... Oć njemu nisam mnogo znala ni ja. Samo njegovo ime. Na tom stablu bila su navedena tri sina; sinovi Džozefa i Meri Randal. Videla sam to mnogo puta: najstariji, Vilijam; i drugi, Džonatan; i tre i Aleksander.ć

Džejmi je progovorio opet, vra aju i me iz mojih misli.ć ć„Sasenah?"„Da?"„Znaš za tvr avu o kojoj sam ti govorio, onu u meni?"đ„Se am se."ćNasmešio se ne otvaraju i o i, i pružio ruku prema meni.ć č„Pa, dozidao sam joj još jedan deo, makar. I krov da štiti od kiše."Otišla sam u krevet umorna ali smirena, i za u ena. Džejmi e se oporač đ ć viti. Dok

to još nije bilo izvesno, nisam posmatrala dalje od narednog sata, narednog obroka, narednog davanja leka. Ali je sada nužno da pogledam dalje.

Opatija je uto ište, ali samo privremeno. Ne možemo ovde ostati beč skrajno, koliko god da su monasi gostoljubivi. Škotska i Engleska su više nego opasne; sem ako bi lord Lovat mogao da pomogne — a za to su slabe šanse pod ovakvim okolnostima. Naša budu nost mora biti sa ove strane Lamanša. Znaju i ono što sadć ć znam o Džejmijevoj morskoj bolesti, razumela sam njegovo oklevanje da razmotri iseljavanje u Ameriku — tri meseca mučnine zastrašuju a je perspektiva za biloć koga. Šta nam preostaje?

Francuska deluje kao najverovatnije rešenje. Oboje francuski govorimo te no.č Iako se Džejmi dobro snalazi sa španskim, nema kim i ¡talijanskim, ja nisam takoč nadarena za jezike. Sem toga, porodica Frejzer ovde ima mnoge veze; možda bismo mogli da na emo mesto na nekom imanju ro aka ili prijatelja, i da živimo mirno uđ đ unutrašnjosti. Ta ideja ima svoje privla ne aspekte.č

Ali ostaje, kao i uvek, pitanje vremena. Po etak je 1744. - Nova Godina je prošlač pre dve nedelje. A u 1745. e princ arli Lepi po i brodom iz Franć Č ć cuske za Škotsku, mladi pretendent e oti i da zahteva tron svog oca. Sa njimć će do i katastrofa; rat i klanica, uništavanje hajlendskih klanova, a time i klanje svihć ć

koji su Džejmiju - i meni - dragi.A izme u ovog trenutka i toga, samo je jedna godina. Jedna godina u kojoj seđ

nešto može u initi. Kada se mogu preduzeti koraci da se spre i kač č tastrofa. Kako, i ime? Nemam predstavu, ali ne sumnjam u to kakve e biti posledice ako se ništač ć

ne preduzme.

Mogu li se dogadaji promeniti? Možda. Prsti su mi se iskrali ka levoj ruci i dokono milovali zlatni prsten na domalom prstu. Pomislila sam na ono što sam rekla Džonatanu Randalu, plamte i od besa i straha u tamnici ispod zatvora Ventvort.ć

„Proklinjem te", rekla sam tada, „znanjem o asu tvoje smrti." I kazala sam muč kada e umreti. Kazala sam mu datum upisan na rodoslovnom stablu, Frenkovimć finim kaligrafskim rukopisom — 16. april 1745. Džonatan Randal treba da pogine u bici kod Kulodena, zahva en klanicom koju e Englezi stvoriti. Ali nije. Umesto toga,ć ć umro je nekoliko sati posle predskazanja, izgažen papcima moje osvete.

I umro je kao neženja bez dece. Ili bar ja tako mislim. Stablo - prokleto stablo! — mi je reklo datum njegove ženidbe, negde tokom 1744. I datum ro enja njegovogđ sina, Frenkovog pet puta pradede, ubrzo potom. Ako je Džek Randal mrtav i bez dece, kako e se Frenk roditi? A ipak, njegov prsten je još uvek na mojoj ruci. On jeć postojao, postoja e. Utešila sam sebe tom mišlju, trljaju i prsten u tami, kao da je uć ć njemu skriven dobri duh koji e me posavetovati.ć

Probudila sam se nešto kasnije uz slabašni krik.„Ššš. To sam samo ja." Krupna šaka se digla sa mojih usta. Pošto se sve ać

ugasila, u sobi je bilo tamno kao u rudniku. Pipala sam naslepo dok moja šaka nije udarila u nešto vrsto.č

„Ti ne bi trebao da se dižeš iz kreveta!", uzviknula sam, i dalje grogi od sna. Prsti su mi kliznuli po glatkoj hladnoj koži. „Smrzavaš se!"

„Pa, naravno", rekao je, pomalo ljutito. „Nemam na sebi ništa od ode e, a uć hodniku je prava propast. Ho eš li me pustiti u krevet?"ć

Odmigoljila sam što sam dalje mogla na uskom krevetu, i on se go zavukao pored mene, pripijaju i se da se zgreje. Disao je neravnomerno, pa sam pomislila dać se trese od slabosti koliko i od hladno e.ć

„Bože, kako si topla." Pripio se još više uz uzdah. „Lep je ose aj držati te,ć Sasenah."

Nisam se potrudila da ga pitam šta radi ovde; to je ubrzo postalo sasvim jasno. Niti sam ga pitala da li je siguran. Imala sam i ja svojih nedoumica, ali nisam htela da ih kažem naglas u strahu da se to ne pretvori u proro anstvo koje e se obistiniti.č ć Prevrnula sam se da budem licem prema njemu, paze i na ranjenu šaku.ć

Došlo je do onog iznenadnog pokreta spajanja, onog prolaznog ose ajać nepoznatog koje odjednom postaje poznato. Džejmi je duboko uzdahnuo, od zadovoljstva i, možda, od olakšanja. Ležali smo nepokretno na as, kao da seč plašimo da pokretima ne ometemo tu krhku povezanost. Džejmijeva zdrava šaka me je milovala polako, nalaze i sebi put po mraku, prstiju raširenih poć put ma ijih brkova,č osetljivih na vibracije. Pribio se uz mene, jednom, kao da postavlja pitanje, i ja sam odgovorila istim jezikom.

Zapo eli smo delikatnu igru sporih pokreta, nekakvo balansiranje izme u njegoveč đ želje i njegove slabosti, izme u bola i narastaju eg telesnog zadovoljđ ć stva. Negde u mraku, pomislila sam za sebe da moram Anselmu da kažem da postoji i drugi na inč da se vreme zaustavi, ali sam potom pomislila da je to možda bolje pre utati, poštoć taj put nije dostupan svešteniku.

Postojano sam držala Džejmija, lagano oslanjaju i ruku na njegova iz- brazdanać le a. On je diktirao naš ritam, ali je prepustio meni da podnesem silinu našegđ kretanja. Oboje smo bili tihi ako se izuzme disanje, sve do kraja. Ose aju i da se onć ć umara, zgrabila sam ga vrsto i povukla na sebe, njišu i kukovima da ga primimč ć dublje, teraju i ga prema vrhuncu. „Sad", tiho sam rekla, pri i mi. Sad!" Oslonio jeć đ elo vrsto o moje i predao mi se uz drhtaj uzdaha.č č

Viktorijanci su to zvali „mala smrt", i to s razlogom. Ležao je tako mlitav i težak da bih pomislila da je mrtav da nije bilo sporih udaraca njegovog srca o moja rebra. Imala sam utisak da je prošlo puno vremena do trenutka kada se promeškoljio i promrmljao nešto kraj mog ramena.

„Šta si rekao?"Okrenuo je glavu tako su mu usta bila odmah ispod mog uva. Na vratu sam

osetila topao dah. „Kazao sam", tiho je odgovorio, „da me šaka uopšte ne boli u ovom asu."č

Zdrava šaka je nežno ispitivala moje lice, sklanjaju i vlagu sa obraza.ć„Da li si se plašila za mene?", upitao je.„Da", rekla sam. „Mislila sam da je ovo prerano."Tiho se nasmejao u mraku. „1 bilo je; zamalo da se ubijem. Aha, plašio sam se i

ja. Ali sam se probudio od bola u šaci i nisam mogao opet da zaspim.Prevrtao sam se po krevetu, ose aju i se usamljeno bez tebe. Što sam više mić ć slio na tebe, sve više sam te želeo, i stigao sam do pola hodnika pre nego što sam i pomislio da se zabrinem šta u raditi kada stignem ovde. A kada sam kona noć č pomislio..." Zastao je, miluju i mi obraz. „Pa, nije mi baš dobro, Sasenah, ali možda ić nisam kukavica, na kraju krajeva."

Okrenula sam glavu radi poljupca. Njegov stomak je bu no zatutnjao.č„Ne smej se, ti," zabrundao je. „Ti si za to kriva, jer me izgladnjuješ. Pravo je

udo što uopšte opstajem, samo od gove e orbice i piva."č đ č,,U redu", rekla sam, smeju i se i dalje. „Pobedio si. Možeš da dobiješ jedno jajeć

sutra za doru ak."č„Ha", kazao je vrlo zadovoljnim tonom. „Znao sam da eš me nahraniti ako tić

ponudim prikladan povod."Zaspali smo licem u lice, zagrljeni.

41iz Zemljine utrobeTokom naredne dve nedelje je Džejmi nastavio da se oporavlja, a ja sam se i dalje pitala. Nekih dana bih ose ala da moramo da odemo u Rim u kome je pretendentovć dvor i da u inimo... šta? U drugim trenucima, htela sam svim srcem samo dač na emo bezbedno i izolovano mesto, da naše živote proživimo u miru.đ

Bio je to topao, vedar dan i ledenice koje su visile sa noseva grotesknih kipova neprestano su kapale, ostavljaju i duboke krzave rupe u snegu ispod strehe. Vratać Džejmijeve sobe bila su otvorena i prozor otkriven, da se isteraju zaostala isparenja dima i bolesti.

Oprezno sam provirila kroz dovratak, ne žele i da ga probudim ako spava, ali jeć uski krevet bio prazan. Sedeo je pored otvorenog prozora, napola okrenut od vrata tako da mu je lice uglavnom bilo skriveno.

I dalje je bio o ajno mršav, ali su ramena bila široka i ispravljena ispod grubeč tkanine iskušeni ke ode e, a gracioznost njegove snage se vra ala; sedeo ječ ć ć stabilno, bez drhtanja, leda ispravljenih i nogu podvijenih pod stolicu, crte njegovog tela bile su vrste i skladne. Držao je desni zglavak zdravom levom šakom, polakoč okre u i desnu šaku na svedu.ć ć

Na stolu je ležala mala hrpa lanenih traka. Sklonio je zavoje sa povre- dene ruke i pažljivo je prou avao. Stajala sam u dovratku, ne pomeraju i se. Odavde sam jasnoč ć videla šaku kada ju je okretao napred i nazad, oprezno je isprobavaju i.ć

Ožiljak od rane koju je ekser napravio na dlanu bio je prili no mali i dobroč zarastao, videla sam sa zadovoljstvom; ništa više od ruži astog vori a ožiljnog tkivač č ć koji e postupno izbledeti. Na pole ini šake situacija nije bila tako povoljna.ć đ

Pogoršana infekcijom, rana je tu bila veli ine nov i a, i dalje prekrivena krastama ič č ć osetljivim svežim ožiljkom.I srednji prst je pokazivao krzavi greben ruži astog ožiljnog tkiva koje se pružalo odč prvog sve do poslednjeg zgloba na prstu. Oslobo eni udlaga, palacđi kažiprst su bili pravi, ali je mali prst bio gadno iskrivljen; na tom su bila tri zasebna preloma, prise ala sam se, pa o ito nisam uspela da ih sredim kako treba. Domalić č prst je stajao neobi no, pa je virio malo naviše kada bi šaku ravno spustio na sto,č kao što je upravo u inio.č

Okrenuo je dlan naviše i po eo nežno da mrda prstima. Nijedan se nije savijaoč više od tri- etiri centimetra; domali se nije pomerao nimalo. Kao što sam se i plašila,č izgleda da je drugi zglob ostao trajno zaglavljen.

Okretao je ruku ovamo i onamo, držao je ispred lica posmatraju i krute,ć iskrivljene prste i ružne ožiljke, nemilosrdno upadljive na sun evom svetlu. Zatim ječ naglo nagnuo glavu, prinose i povredenu šaku grudima i zaštitni ki je pokrivaju ić č ć zdravom. Nije ispustio nikakav zvuk, ali su široka ramena malo zadrhtala.

„Džejmi." Brzo sam prišla i kleknula pored njega, nežno spuštaju i šaku nać njegovo koleno.

„Džejmi, izvini", rekla sam. „U inila sam najbolje što sam umela."čGledao me je zaprepaš eno. Debele kestenjaste trepavice su svetlucale od suzać

na suncu, i on ih je žurno rasterao nadlanicom.„Šta?", rekao je gutaju i, o ito zate en mojim iznenadnim pojavljivanjem. „Izvini?ć č č

Zbog ega, Sasenah?"č„Zbog tvoje šake." Pružila sam ruku i uzela je, lagano prate i krive linije prstiju,ć

doti u i utisnuti ožiljak na nadlanici.č ć„Bi e bolje", uznemireno sam ga uveravala. „Zaista. Znam da deluje ukoć eno ič

beskorisno u ovom asu, ali je to samo zato što je toliko vremena provela uč udlagama, a kosti još nisu sasvim srasle. Mogu da ti pokažem kako da je vežbaš i masiraš. Funkcija e se vratiti u dobroj meri, iskreno.ć

Zaustavio me položivši zdravu šaku na moj obraz.„Da li si mislila...?" Po eo je pa stao, odmahuju i glavom u neverici. „Mislila si...?"č ć

Opet je zastao i po eo iznova.č„Sasenah", rekao je, „nisi valjda mislila da sam žalio za uko enim prstom i jošč

nekoliko ožiljaka?" Nasmešio se, pomalo vragolasto. „Ja sam tašt ovek, možda, alič to ne seže tako daleko, nadam se."

„Ah ti...", po ela sam. Uzeo je obe moje šake u svoje i ustao, povla e i i mene.č č ć Pružila sam ruku i sklonila jedinu suzu koja mu se skotrljala niz obraz. Mala mokra fleka je bila topla na mom dlanu.

„Plakao sam od radosti, moja Sasenah", tiho je kazao. Ispružio je ruke i polako obuhvatio moje lice. „1 zahvaljivao Bogu što imam dve šake. Sto imamJve šake kojima mogu da te držim. Kojima mogu da ti služim, da te volim. Zahvaljivao Bogu što sam itav ovek još uvek, zbog tebe."č č

I ja sam podigla šake, obuhvatila njegove.„Ali, zašto ne bi bio?",, upitala sam. A onda sam se setila one kasapske kolekcije

testera i noževa koju sam videla u Bitonovom priboru u Leohu, i znala sam. Znala sam ono što sam zaboravila suo ena sa kriti nom situacič č jom. Da je u danima pre antibiotika uobi ajeni - jedini - lek za inficirani ud bila amputacija.č

,,Oh, Džejmi", kazala sam. Kolena su mi bila klecava od te pomisli, pa sam sela na stoli icu prili no naglo.č č

„Nijednom nisam pomislila na to", rekla sam, još uvek zapanjena. „Iskreno, nikada nisam pomislila na to." Podigla sam pogled ka njemu. „Džejmi. Da sam pomislila na to, verovatno bih to u inila. Da ti spasem život."č

„Zna i ne ovako... ne rade to ovako, zna i, u... tvoje vreme?"č čOdmahnula sam glavom. „Ne. Postoje lekovi da zaustave infekcije. Zato nisam ni

pomišljala na to", udila sam se. Iznenada sam podigla pogled. ,A ti?čKlimnuo je. „O ekivao sam to. Zato i jesam tražio od tebe da me pustiš dač

umrem, onom prilikom. Mislio sam na to, u predasima kada bi mi se razum malo razbistrio, i — samo u tom trenutku — mislio sam da ne mogu da podnesem da živim tako. To je ono što se desilo Ijanu, znaš."

„Nije valjda?", stvarno sam bila šokirana. „On mi je rekao da ju je izgubio zbog sa me, ali nisam ni pomislila da ga pitam za detalje."č

„Aha, rana na nozi od sa me se pogoršala. Doktori su mu je odsekli da spre eč č trovanje krvi." Zastao je.

„Ijan se vrlo dobro snalazi, ako se sve ima u vidu. Ali" — oklevao je, povla e ič ć uko eni domali prst — „poznavao sam ga ranije. On je onako dobar samo zbogč Dženi. Ona ga... ini kompletnim." Postideno mi se nasmešio. „Kao i ti mene. Neč mogu da razumem zašto se žene trude."

„Pa", tiho sam rekla, „žene vole to da rade."Tiho se nasmejao i privukao me. „Aha. Samo Bog zna zašto."Stajali smo prepleteni neko vreme, ne pomeraju i se. Moje elo je ležalo nać č

njegovim grudima, ruke su mi bile oko njegovih leda, i ose ala sam kako mu srceć bije, polako i snažno. Kona no se on mrdnuo i pustio me.č

„Imam nešto da ti pokažem", kazao je. Okrenuo se i otvorio malu fioku stola, uzeo savijeno pismo i pružio mi ga.

Bila je to pismena preporuka, od opata Aleksandra, kojim se preporu uje njegovč bratanac, Džejms Frejzer, vitezu Sen Zoržu — druga ije poznatom kao Njegovoč veli anstvo kralj Džejms od Škotske — kao izuzetno iskusni lingvista i prevodilac.č

„To je nekakvo mesto", rekao je Džejmi, posmatraju i dok sam sklapala pismo. „Ać nama e trebati mesto gde možemo da odemo, uskoro. A ono što si mi rekla na brduć Kreg Na Dan — to je istina, zar ne?"

Duboko sam udahnula i klimnula. „Istina je."Uzeo je pismo od mene i zamišljeno njime lupkao po kolenu.„Onda ovo" — mahnuo je pismom - „povla i sa sobom izvesne opasnoč sti."„Moglo bi biti tako."Bacio je pergament u fioku i sedeo zure i za njim još trenutak. Zatim je podigaoć

pogled i tamnoplave o i su pogledale u moje. Položio je šaku na moj obraz.č„Mislio sam ozbiljno, Kler," tiho je rekao. „Moj život pripada tebi. I na tebi je da

odlu iš šta emo u initi, kuda da odemo dalje. U Francusku, Italiju, ak i nazad uč ć č č Škotsku. Moje srce pripada tebi otkad sam te prvi put ugledao. Držala si moju dušu i telo tu, izme u te dve šake, i uspela da ih sa uvaš. Oti i emo kako ti kažeš."đ č ć ć

Za ulo se tiho kucanje na vratima i sko ili smo da se razdvojimo kao grešnič č ljubavnici. Na brzinu sam doterala kosu, pomišljaju i da manastiru, iako je izvrsnoć mesto za oporavak, nedostaje nešto kao romanti nom uto ištu.č č

Džejmi je pozvao posetioca da u e i ušao je neki svetovnjak, pa istovario velikeđ bisage na sto. „Od Makranoha iz Eldridž Manora", rekao je uz osmeh. „Za lejdi od Broh Tuaraha." Poklonio se i otišao, ostavljaju i dašak morske vode i svežegć vazduha za sobom.

Raskop ala sam kožne kaiše, radoznala da vidim šta je to Makranoh moč gao da pošalje. Unutra su bile tri stvari: poruka, neadresirana i nepotpisana, paketić adresiran na Džejmija, i koža vuka koja je izrazito mirisala na štavljenje.

Poruka je glasila: „Jer je estita žena dragoceni biser, i vredi više od ruč bina."Džejmi je otvorio drugi paket. Držao je nešto malo i svetlucavo u šaci i znatiželjno

je zagledao kožu vuka.„Pomalo udno, sve ovo. Ser Markus je tebi poslao kožu vuka, Sasenah, a menič

bisernu narukvicu. Da nije pomešao oznake?"Narukvica je bila nešto lepo, jedan red velikih baroknih bisera, smeštenih u

uvijene zlatne lan i e.č ć„Ne", rekla sam dive i joj se. „Nije pobrkao. Ova narukvica ide uz ogrlicu koju sić

mi dao kada smo se ven ali. On ju je dao tvojoj majci; jesi li znao to?"č„Ne, nisam", odgovorio je tiho, dodiruju i bisere. „Otac mi ih je dao za moju ženu,ć

koja god to postane" - brzi osmeh mu je zategao usne — „ali mi nije rekao odakle su došle."

Prisetila sam se ser Markusove pomo i one no i kada smo upali onako nać ć prepad, i izraza njegovog lica kada smo ga napuštali narednog jutra. Vi- dela sam na Džejmijevom licu da se i on se a baroneta koji je mogao biti njegov otac. Posegnuoć je i uzeo moju ruku, pa pri vrstio narukvicu oko mog zgloba.č

„Ali ona nije za mene!", protestovala sam.,Aha, jeste", odlu no je rekao. „Nije prikladno da muškarac šalje nakit uglednojč

udatoj ženi, pa ju je dao meni. Ali je jasno da je za tebe." Pogledao me je i nacerio se. „Kao prvo, ne e stati oko mog zglavka, ak i ovako sasu- šenog."ć č

Okrenuo se, uzeo savijenu vu ju kožu i raširio je.č„Zašto li ti je Makranoh ovo poslao?" Ogrnuo je dlakavu vu ju kožu preko ramenač

i ja sam ustuknula uz oštar krik. Glava je bila pažljivo odrana i uštavljena, dodata su joj i dva oka od žutog stakla, pa je opako zurila u mene sa Džejmijevog levog ramena.

„Uh!", kazala sam. „Izgleda isto kao kad je bio živ!"Džejmi je spazio moj pogled i okrenuo glavu i iznenada se našao licem u lice sa

prete om njuškom. Uzviknuo je od zaprepaš enja, strgao kožu i bacio je sa sebe.č ć„Isuse Hriste", rekao je i prekrstio se. Koža je ležala na podu, osvetni ki mrkoč

gledaju i pri svetlosti sve e.ć ć„Kako to misliš, 'kada je bio živ', Sasenah? Li no si se upoznala sa timč

prijateljem, zar ne?", upitao je Džejmi, pažljivo ga zagledaju i.ćTada sam mu ispri ala stvari koje nisam imala priliku da mu kažem; o vuku, oč

drugim vukovima, i Hektoru, i snegu, i o brvnari s medvedom, i o raspravi sa ser Markusom, i o Murtagovom pojavljivanju, i o kravama, i o dugom ekanju na obronkuč brda u ruži astoj izmaglici u snežnoj vetrovitoj no i, dok sam ekala da vidim da li ječ ć č živ ili mrtav.

Mršav ili ne, grudi su mu bile široke i ruke tople i snažne. Pritisnuo je moje lice na svoje rame i ljuljao me dok sam jecala. Pokušavala sam malo da se kontrolišem, ali me je on samo snažnije privio i govorio mi nevažne nežne re i u oblak moje kose, pač sam se kona no predala i zaplakala kao dete, i plakala sam sve dok se nisamč potpuno istrošila i omlitavela od iscrpljuju eg grcanja.ć

„Kada je ve o tome re , imam i ja mali poklon za tebe, Sasenah", kazao jeć č glade i mi kosu. Smrcnula sam i obrisala nos suknjom, pošto mi ništa drugo nije biloć pri ruci.

„Izvini što ja nemam ništa da dam tebi", rekla sam posmatraju i ga kada je ustao ić po eo da kopa po istumbanoj posteljini. Verovatno traži maramicu, pomislila sam,č šmrcaju i još malo.ć

„Ako se izuzmu neznatni poklon i i kao što su moj život, moja muškost i mojač ć desna šaka?", suvo je upitao. „To e poslužiti sasvim dovoljno, mo duinne." Sada seć uspravio sa iskušeni kom ode om u jednoj šaci. „Skini se."č ć

Zinula sam u udu. „Šta?"č„Skini se, Sasenah, i obuci ovo." Pružio mi je ode u, cere i se. „Ili ho eš da prvoć ć ć

okrenem leda?"* * *

Stežu i grubo doma e platno oko sebe, pratila sam Džejmija niz još jednoć ć stepenište. Ovo je bilo tre e, i najuže do sada; lampa koju je držao osvetljavala jeć kamene blokove zidova koji su bili razmaknuti jedva pola metra. Ose aj je bio gotovoć kao da te progutala zemlja, kako smo odmicali dalje i dalje niz usko crno okno.

„Da li si siguran da znaš kuda ideš?", upitala sam. Glas mi je odjekivao stepeništem, ali nekako udno prigušen, kao da govorim pod vodom.č

„Pa, nema puno šanse da pogrešno skrenem, zar ne?"Stigli smo do još jednog odmorišta, ali baš kao što je i rekao, put napred vodio je

samo u jednom pravcu — nadole.Na dnu tog stepeništa smo, me utim, došli do nekih vrata. Bilo je tu malođ

odmorište, isklesano u zdravoj steni planine sude i po tome kako je izgledalo, ić široka, niska vrata na injena od hrastovih dasaka i mesingane šarke. Daske su bileč sive od starosti ali još uvek solidne, a odmorište pometeno. O igledno je ovaj deoč manastira i dalje u upotrebi, zna i. Možda kao vinski podrum?č

Pored vrata je stajao sve njak sa bakljom, napola izgorelom od ranije upoć trebe. Džejmi je zastao da je upali koriste i lu sa hrpe koja je spremno ekalać č ču blizini, a onda otvorio nezaklju ana vrata i sagnuo se ispod gornje grede, tako dač mi je ostalo samo da po em za njim.đ

U po etku nisam videla baš ništa sem sjaja Džejmijeve svetiljke. Sve je bilo crno.č Baklja je skakutala dalje, udaljavaju i se od mene. Stajala sam na mestu, samoć pogledom prate i kruži svetla. On je zastajao posle svakih nekoliko koraka, a ondać ć produžavao, i spori plamen se dizao tamo kuda je prošao da ispusti mali crveni sjaj. Kada su mi se o i polako privikle, ti plamenovi su postali niz svetiljki postavljenih nač kamene stubove, sijaju i u crnilu poput svetionika.ć

Bila je to pe ina. Prvo sam pomislila da je to kristalna pe ina, zbog udć ć č nog crnog svetlucanja iza baklji. Ali sam zakora ila prema prvom stubu, poč gledala iza njega i tada sam ga ugledala.

Bistro crno jezero. Providna voda koja poput stakla svetluca iznad sitnog crnog vulkanskog peska, bacaju i crvenkaste odraze pri svetlosti baklji. Vaz- duh je bioć vlažan i topao, ovlažen parom koja se kondenzovala na hladnim zidovima pe ine,ć pružaju i se niz isturene kamene stubove.ć

Topli izvor. Blagi miris sumpora nagrizao mi je nozdrve. Topli mineralni izvor, zna i. Prisetila sam se da je Anselm pominjao izvore koji izbijaju iz zemlje u blizinič opatije, poznate po isceliteljskim mo ima.ć

Džejmi je stajao iza mene, zagledan preko prostranstva gagata i rubina koje se blago pušilo.

„Kupanje u toploj vodi", ponosno je rekao. „Da li ti se dopada?"„Isuse Ruzvelte Hriste", rekla sam.,,Oh, zna i dopada ti se", rekao je, cere i se zbog uspelog iznena enja. „Hajdeč ć đ

onda."

Skinuo je svoju ode u i stajao blago se presijavaju i u tami, prošaran crvenomć ć bojom od odraza plamenova na vodi. Lu ni svod pe ine kao da je gutao svetio baklji,č ć tako da se sjaj probijao svega metar ili dva pre nego što bi nestao.

Pomalo neodlu no, pustila sam da ode a iskušenika spadne sa mojih ruku.č ć„Koliko je topla?", upitala sam.„Dovoljno", odgovorio je. „Ne brini, ne e te opržiti. Ali da ostaneš prić bližno jedan

sat, mogla bi da ti raskuva meso sa kostiju, kao da praviš supu s mesom."„Baš privla na ideja", rekla sam, zbacuju i ode u.č ć ćPrate i njegovu pravu, vitku priliku, oprezno sam zakora ila u vodu. Poć č stojale su

stepenice use ene u kamen koje su vodile pod vodu, a kanap sa vorovima duž zidač č nudio je oslonac za ruke.

Voda mi je dopirala do kukova, i stomak mi je zadrhtao od zadovoljstva kada mi je toplota pokuljala u telo. Na dnu stepeništa sam stala na ist crni pesak, sa vodomč koja mi je sezala gotovo do ramena, dojke su mi plutale kao plovci. Koža mi se zacrvenela od toplote, a lagani svrab od znojenja mi je po injao pozadi na vratu,č ispod teške kose. Bilo je to isto blaženstvo.č

Površina jezerca bila je glatka i bez talasa, ali voda nije mirovala; ose ala samć nekakvo komešanje, podvodne struje u jezeru nalik na nervne impulse. To je ono, pretpostavila sam, što pored prijatne toplote daje trenutni utisak da je izvor živo bi eć — nešto toplo i prijatno što vas primiruje i prima u zagrljaj. Anselm je rekao da izvori imaju lekovita svojstva, i nisam imala nameru da to sporim.

Džejmi je došao iza mene, talasi i su ozna avali njegov prolazak kroz vodu.ć č Pružio je ruke oko mene da mi obuhvati dojke, nežno zalivaju i toć plom vodom istureni gornji deo.

„Da li ti se dopada, mo duinnet" Nagnuo se i spustio poljubac na moje rame.Pustila sam da mi stopala otplutaju, oslonjena na njega.„Predivno je! Ovo je prvi put da sam se ljudski ugrejala još od avgusta." On je

po eo da me vu e, hodaju i polako unazad kroz vodu; moje noge su se povla ileč č ć č onuda kuda smo prošli, a neverovatna toplota mi je prolazila kroz udove nalik rukama koje miluju.

On je stao, okrenuo me i nežno me spustio na tvrdo drvo. Samo deli- mi noč vidljive u senovitom svetlu ispod vode, videla sam daske postavljene u niši stena. Seo je na klupu kraj mene, istežu i ruke na kamenu nadstrešnicu iza nas.ć

„Brat Ambroz me je doveo ovde pre neki dan da se uma em", rekao je. „Da maloč smekšam ožiljke. Dobar je ose aj, zar ne?"ć

„Više nego dobar." Tako je lako bilo plivati u toj vodi, da sam imala utisak da mogu da otplutam ako pustim klupu. Pogledala sam nagore u crne senke svoda.

„Da li nešto živi u ovoj pe ini? Slepi miševi, mislila sam. Ili ribe?"ćOdmahnuo je glavom. „Ništa sem duha prole a, Sasenah. Voda grgolji iz zemljeć

kroz usku pukotinu tamo" — klimnuo je glavom prema neprozirnojtami u zadnjem delu pe ine — ,,i urka kroz desetak malih otvora u steni. Ali nemać ć pravog otvora prema površini, ako se izuzmu vrata ka manastiru."

„Duh prole a?", rekla sam, a pomisao na to me zabavljala. „Zvu i prili noć č č paganski, s obzirom na to da je izvor skriven ispod manastira."

Zadovoljno se istegao, duga ke noge su lelujale ispod površine nalik neč kakvoj vodenoj biljci.

„Pa, nazovi ga kako ho eš, ali to postoji ovde znatno duže od manać stira."„Da, toliko mogu da vidim."Zidovi pe ine bili su glatki, od tamne vulkanske stene, gotovo kao crno staklo,ć

klizavi od vlage izvora. Cela odaja je delovala kao džinovski mehur, dopola ispunjen

tom neobi no živom ali sterilnom vodom. Ose ala sam se kao ušuškana u utrobuč ć zemlje sli nu materici, i inilo mi se da bih, da pritisnem uvo na stenu, ulač č č neverovatno spore otkucaje srca u blizini.

Bili smo vrlo tihi dugo, a onda, napola plutaju i a napola sanjare i, dodić ć rivali smo se povremeno dok smo nošeni nevidljivom strujom pe ine.ć

Kada sam kona no progovorila, glas mi je delovao sporo i drogirano.č„Resila sam.",Ah. Ho e li to onda biti Rim?" Džejmijev glas kao da je dolazio sa velikeć

udaljenosti.„Da. Ne znam, kada se jednom na emo tamo..."đ„Nije ni važno. Uradi emo šta se može." Njegova ruka me je potražila, kre u i seć ć ć

tako sporo da sam mislila da me nikada ne e dodirnuti.ćPrivla io me je ka sebi, dok osetljivi vršci mojih dojki nisu po eli da se trljaju oč č

njegove grudi. Voda je bila ne samo topla, ve i teška, gotovo uljasta na dodir, ić njegove su šake klizile niz moja leda da mi obuhvate zadnjicu i podignu me.

Upad je bio zapanjuju i. Sa onako vrelom i klizavom kožom plovili smo jedno kać drugom maltene ne ose aju i nikakav dodir ni pritisak, ali je njeć ć govo prisustvo u meni bilo solidno i intimno, fiksna reperna ta ka uz mali uzdah zadovoljstva.č

,,Oh, to mi se dopada", rekao je oduševljeno.„Sta to?", upitala sam.„Taj zvuk koji si ispustila. To blago cicanje."Nije se moglo pocrveneti; koža mi je ve bila rumena da rumenija ne može biti.ć

Pustila sam kosu da se zanese i padne mi preko lica, kovrdže su se opustile povla e i se po površini vode.č ć

„Izvini; nisam htela da budem bu na."čNasmejao se, duboki zvuk je tiho je ao medu stubovima svoda.č„Rekao sam da mi se dopalo. I stvarno to mislim. To je jedna od stvari koje mi se

najviše svi aju kada te povalim, Sasenah, ti mali zvu i koje ispuštaš."đ čPrivukao me bliže, tako da sam se elom oslonila na njegov vrat. Izme u nas seč đ

odmah stvorila vlaga, klizava kao sumporasta voda. Napravio je kukovima mali pokret, a ja sam naglo usisala vazduh da prigušim krik.

„Da, tako", tiho je rekao. „Ili... ovako?"„Uh", rekla sam. Opet se nasmejao, ali nije prestao da to radi.„O tome sam najviše mislio", rekao je, povla e i rukama sporo uz i niz moja leda,č ć

obuhvataju i, premeštaju i, prate i oblinu mojih kukova. ,,U zatvoru no u, u lancimać ć ć ć u sobi sa desetoricom drugih, slušaju i hrkanje i prdenje i stenjanje. Mislio sam nać ove male nežne zvuke koje ispuštaš kada te volim, i mogao sam da te osetim uz sebe u mraku, kako dišeš tiho a onda žustrije, i malo stenješ kao ono kada te uzmem, kao da se uhodavaš na svom zadatku."

Moje disanje je nesporno ubrzavalo. Podržavana gustom, mineralima zasi enomć vodom, plutala sam kao nauljeno pero, i otplovila bih da nisam stezala zakrivljene miši e njegovih ramena, i ugodno ga vrsto obuhvatala tamo niže.ć č

„Još bolje", njegov glas je bio vrelo mrmljanje u mom uvu, „kada navalim na tebe grubo ispunjen željom, a ti cviliš ispod mene, i boriš se kao da ho eš da pobegneš, ać ja znam da se to samo trudiš da pri eš bliže, dok ja vodim istu tu bitku."đ

Njegove ruke su istraživale, nežno, polako, kao da traže pastrmku zavu enu uč razdor mojih guzova, klize i niže, napipavaju i, miluju i rastegnutu i žudnu ta kuć ć ć č našeg spoja. Zadrhtala sam kada mi je dah pobegao u nesvesnoj borbi da dodem do vazduha.

„Ili kada do em do tebe obuzet željom, a ti me primiš u sebe uz uzdah i ono tihođ zujanje nalik košnici p ela na suncu, i poneseš me sa sobom u mir onim slabašnimč jecajem."

„Džejmi", rekla sam promuklo, a glas mi je odjekivao po vodi. „Džejmi, molim te."„Ne još, mo duinne." Njegove šake su se teško spustile na moj struk, sme- štaju ić

se i usporavaju i me, guraju i me naniže dok nisam zastenjala.ć ć„Ne još. Imamo vremena. I nameravam da te opet ujem kako tako steč nješ. I da

jau eš i da jecaš, makar nemala nameru to da iniš, jer tu ne e bitič č ćpomo i. Ho u da te nateram da uzdišeš kao da e ti srce pu i, i da vrištiš od žudnje,ć ć ć ć a na kraju da se se ispla eš u mom naru ju, i onda u znati da sam ti služio kakoč č ć valja."

Navala je po ela izme u mojih butina, jurnula je kao strela u dubinu mogč đ stomaka, opuštaju i mi zglobove tako da su mi šake labavo i bespomo no visile sać ć njegovih ramena. Leda su mi se izvila i klizava vrsta zaobljenost moč jih dojki se spljeskala o njegove grudi. Zadrhtala sam u vrelom mraku, gde je potpora Džejmijevih ruku bila jedino što me spre avalo da se udavim.č

Oslonjena na njega, ose ala sam kao da sam sasvim bez kostiju kao meć duza. Nisam znala — niti se brinula — kakve to zvuke ispuštam, ali sam se ose alać nesposobnom za razgovetan govor. Dok nije po eo opet da se kre e, snažan kaoč ć ajkula ispod tamne vode.

„Ne", rekla sam. „Džejmi, ne. Ne mogu da podnesem još jednom tako." Krv je još tukla u vrhovima mojih prstiju i njegovi pokreti u meni bili su prefinjeno mu enje.č

„Možeš, jer te volim." Glas mu je bio delimi no prigušen mojom mokrom kosom.č „1 ho eš, jer te želim. Ali u ovog puta i ja sa tobom."ć ć

Držao je moje kukove vrsto uz sebe, odnose i me vu en podvodnom strujomč ć č tako da nisam znala gde sam. Pribila sam se bezobli no uz njega, kao talas nač stenu, i on me je do ekao brutalnom silinom granita, moje sidro u ustreptalomč haosu.

Bez kostiju i te na poput vode oko nas, držana na okupu samo njegovimč šakama, kriknula sam, tiho, zapenjenim promuklim krikom mornara usisa- nog pod talase. I ula njegov krik kako bespomo no parira mom, i znala sam da sam muč ć služila dobro.* * *

Mu ili smo se idu i uzbrdo, iz utrobe zemlje, mokri i puše i se, udova gumenih odč ć ć vina i vreline. Pala sam na kolena na prvom odmorištu i Džejmi je, pokušavaju i dać mi pomogne, pao do mene u neurednu gomilu ode e i golih nogu. Kiko u i seć ć ć bespomo no, pijani više od ljubavi nego od vina, napredovali smo jedno poredć drugog, na rukama i kolenima do slede eg stepeništa, smetaju i jedno drugom višeć ć nego pomažu i, guraju i se i blago sudaraju i u uskom prostoru, dok se nismoć ć ć kona no sru ili jedno drugom u zagrljaj na drugom odmorištu.č č

Tu se jedan drevni visoki prozor bez stakla pružao ka nebu, i svetio punog meseca nas je okupalo srebrom. Ležali smo pripijeni jedno uz drugo, mokrekože su se sušile na zimskom vazduhu, ekaju i da naša poludela srca uspore i dač ć se dah vrati našim zadihanim telima.

Mesec iznad nas bio je boži ni mesec, tako krupan kao da e ispuniti celuč ć prazninu prozora. Izgledalo je da nije nikakvo udo što su plime mora i ženač podredene privla noj sili te mo ne kugle, tako blizu i tako dominantne.č ć

Ali moje plime se više nisu kretale ka tom neporo nom i sterilnom zovu, i svest oč mojoj slobodi mi je poput opasnosti jurila kroz krv.

„Imam i ja poklon za tebe", iznenada sam kazala Džejmiju. Okrenuo se prema meni i njegova šaka je kliznula, velika i sigurna, po zaravni mog još uvek ravnog stomaka.

„Imaš, zna i?", rekao je.čI svet je bio svuda oko nas, ispunjen sasvim novim mogu nostima.ć