Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije

''Porodični raspored''

Telesni procesi

Mentor Edukant

Vlado Ilić Danica Gligorijević

Beograd, april 2012. godine

SADRŽAJ

1. Uvod............................................................................................................ 22. Telo kao deo selfa........................................................................................ 43. Telo i nepriznati self.................................................................................... 54. Kontakt i svesnost........................................................................................ 85. Integracija tela i selfa................................................................................. 106. Zaključak.................................................................................................. 127. Literatura.................................................................................................. 13

2

TELESNI PROCESI1

UVOD

Ljudsko telo je veoma osetljiv instrument, beskrajan izvor informacija kojih smo

svesni, ali i onih koje telo pamti, a koje su potisnute. Usmeravanjem svesnosti na telesne

procese, dolazi se u kontakt sa nezavršenim poslom lične istorije ili sa nekim zapamćenim

sturkutrama, ponašanjima, koje se odnose na pretke, na ono sto je preneto iz ranijih

generacija. Telo se oblikuje iskustvom.

Obraćanje pažnje na telesno iskustvo, može biti značajno u rešavanju problema

svakodnevnog života, kao što su: izlažanje na kraj sa napetošću, izmišljanje odnosa,

razumevanje osećanja. Telesno iskustvo značajno je i za dublje probleme ličnosti, kao što su

konfuzija identiteta, emocionalni konflikti ili osećaj fragmentacije. Kada se govori o radu na

telu (radu sa telom) problem može pretstavljati shvatnje da je telo nešto različito od selfa i

zbog toga irelevantno za „JA“ koje se bori sa problemima života kako bi bio potpun i ispunjen

smislom.

Misli i stavovi su telesni i mišićni, jer utiču na funkciju ćelija, isto koliko i na

raspoloženje. U toku procesa rasta i razvoja, kroz razmenu sa sredinom, naročito u

nepovoljnim okolnostima, dolazi do otcepljenja pojedinih aspekata ličnosti, a samim tim do

nepotpune svesnosti o sopstvenom postojanju.

Mnogobrojna naučna istraživanja, rađena poslednjih nekoliko decenija, donela su niz

novih otkrića na temu ljudskih emocija, odnosa između duha i tela, kao i uticaja traumatičnih

događaja i situacija na mozak osobe, a time i na njeno opšte psihofizičko stanje. Kada se

uzme u obzir da je mozak organ za preživljavanje i da se u mozgu nalaze centri koji

1 Rad je inspirisan delom „Body Process: A Gestalt Approach to Working with the Body in Psychotherapy“ , James I. Kepner

3

upravljaju funkcijama povezanim sa celim telom, može se zaključiti da posledice raznih

emotivnih i fizičkih trauma, obuhvataju celokupan psihofizički sklop.

Ljudi koji osećaju da im je telesno zdravlje narušeno, obično žele da se oslobode

neprijatnog telesnog iskustva. Oni žele da budu oslobođeni lupanja srca i teškog disanja koji

prate anksioznost. Oni žele da nastupi besa i osećaji straha nestanu, da neprijatna mišićna

tenzija i stalne glavobolje budu otklonjene.

Uz telesne simptome i neprijatnosti, ljudi obično ne prihvataju sebe kao fizička bića.

Često se na telo i telesno gleda kao na nesto sto je „prljavo“, ovozemaljsko, sputavajuće,

usled određenih religijskih, moralnih i drugih uverenja. Dešava se da ljudi misle da je

obraćanje pažnje na sopstveno telesno iskustvo pogrešno, previše seksualno ili animalno.

Doživljaj sopstvenog tela može biti povezan sa bolom, bolešću ili povredom, tako da ono

postaje „nešto“ za izbegavanje.

Većina onog što se pamti kao rezultat zloupotreba, naročito kada se dešavaju na

preverbalnom stepenu razvoja je otkriveno kao telesno pamćenje često u formi somatskih

simpotoma, telesnih osećanja i senzacija, mišićne napetosti i naučenih radnji.

„Naša težnja ka zdravlju može biti efikasna samo ako imamo pozitivan pojam

zdravlja. Definisanje zdravlja kao odsustva bolesti je negativno određenje, zbog toga što se

telo posmatra kao što mehaničar može posmatrati automobil, skup delova od kojih svaki može

da se zameni, a da se ne poremeti rad mašine. To ne važi ni za jedan živi organizam, pogotovo

ne za ljudsko biće. Mi imamo osećanja, koja nema ni jedna mašina; krećemo se spontano, što

mašina nije u stanju da uradi; i duboko smo povezani sa drugim živim bićima i sa prirodom.“2

Geštalt terapija, naglašavajući svesnost o sebi i okruženju, pokušava da integriše

fragmentirane, rascepljene delove ličnosti kroz neinterpretirajuće fokusiranje na sada i ovde.

Sa stanovišta geštalta sve je proces, sve se kreće i menja. Rad na telu je rad na

procesu. Težnja svakog čoveka je da završi nedovršenu situaciju, odnosno da okonča

pokrenuti proces. Nezavršeni procesi u prošlosti (poricajem i potiskivanjem u nesvesno) vrše

pritisak da budu završeni u sadašnjosti. Kada su bitni sadržaji potisnuti i ignorisani, oni se još

jače javljaju zahtevajući pažnju, kako bi se njihovim osvešćivanjem i dovršavanjem

oslobodila energija za popuniji i kvalitetniji život.

2 Aleksandar Loven, „Spiritualnost tela: bioenergetika za gracioznost i harmoniju“, Esotheria, Beograd, 1998, str. 15

4

TELO KAO DEO SELFA

Doživljaj sopstvenog tela je iskustvo selfa jednako kao što su mišljenje, predstave i

ideje, delovi selfa. Bez koncepta polja, koncept selfa bi bio neshvatljiv. Self se pojavljuje

samo u odnosu na drugog, diferencirajući se od drugog. Između selfa i drugog nalazi se

granica kontakta na kojoj se dešava iskustvo i svesnost. “Granica” je Levinov termin kojim se

označava “mesto” gde osoba sreće i doživljava svet. Prema Levinu, postoji dinamička

međuzavisnost elemenata polja, bilo da su to osobe, događaji, simptomi, stavovi, ideje itd.

Individualno iskustveno polje je kontekstualno. Bitno je na koji način percepiramo neki

događaj, a ne događaj po svom sadržaju. Ništa se ne može definisati van svog konteksta, tako

da je teorija polja teorija selfa-u-odnosu.

Self je sistem kontakta osobe. Kada osoba doživljava svoje telesno iskustvo kao „TO“

umesto „JA“, čini sebe manjim nego što jeste. Što se više telesno iskustvo liši identeteta, to se

osobi više čini da joj se stvari dešavaju. Oseća gubitak kontrole, dislocirana je, fragmentirana.

Gubi kontakt sa primarnom osnovom ljudskog iskustva, telesnom stvarnošću.

Self zdravog organizma je raznovrstan i fleksibilan u svojim sposobnostima i

kvalitetima u zavisnosti od određenih zahteva organizma i sredine. Self nema sopstvenu

prirodu izuzev u kontaktu sa ili u odnosu prema sredini. Self je opisan kao sistem kontakata ili

interakcija sa sredinom. U tom pogledu može se reći da je self sistem funkcije kontakta.

Puno i prihvatljivo funkcionisanje zavisi od funkcija kontakta, jer kada funkcije

kontakta postanu nedostupne svesnosti, organizam više ne može da se lako adaptira u svom

svetu. Ovi aspekti nečijeg funkcionisanja koji su nepriznati, tj. koji se ne doživljavaju kao

self, nisu potpuno dostupni za kontakt sa okolinom. Što su nečije sposobnosti ograničenije za

kontakt, to je više njegovo doživljavanje selfa i okoline fragmentirano, dezorganizovano i čini

da se stvara otpor.

Kepner podržava otpor kao integralni deo selfa u smislu da mu pridaje somatski glas,

koji je klijentu potreban da bi naučio nešto važno, posebno kao izraz selfa, kome je

dozvoljeno da se pojavi svesno, namerno, po izboru. Otpor se sagledava kao odcepljeni deo

telesnog selfa, koji je potrebno osvestiti i ponovo integrisati u potpuno funkcionisanje osobe.

5

Dodatni problem u narušavanju veze tela i selfa čini i jezička barijera. Jezik podstiče

razlikovanje između tela i „JA“. Ne postoji reč koja omogućava da se kaže „JA-telo“. U

najboljem slučaju može se reći „moje telo“, na prilično sličan način kao što bi se reklo „moja

kuća“, podrazumevajući da je nečije telo posed, ali sigurno ne lični self. Jezik na taj način

podržava predstavu da je naše telo objekat, nešto što se dešava, pre nego „JA koje se

dešavam“.

TELO I NEPRIZNATI SELF

Formiranje selfa se događa kroz kontakt sa sredinom. Kroz kontakt se traži i nalazi

ono što je potrebno za opstanak i razvoj, usvajaju se nova iskustva koja mogu biti iskorišćena

za rast i promenu, i udaljava ono što ne može biti usvojeno. Tokom procesa kontaktiranja,

rasta i razvoja, aspekti ili svojstva selfa mogu postati problematični u određenom fizičkom ili

socijalnom okruženju. Na primer, izražavanje potrebe deteta za ljubavlju može se dočekati

odbacivanjem, ljutnja kažnjavanjem, ranjivost okrutnošću, radoznalost neodgovaranjem ili

osiromašenim okruženjem.

Ljudska bića su jaka i izdržljiva, tako da pojedinačni slučajevi odbacivanja ili

kažnjavanja retko oštećuju ličnost. Nije potrebna savršena sredina za rast, već ona koja je

dovoljno dobra za zdrav razvoj. Međutim, postoje odgovori iz okoline koji imaju manje

zdrave posledice. Često ponavljan odgovor, kao što je stalna i redovna kritika i obeshrabrenje

od drugih, može imati značajan uticaj na osobu u razvoju. Pojedinačni događaji u kojima se

prirodni impulsi deteta dočekuju sa velikom pretnjom uskraćivanja negovanja, takođe mogu

imati vrlo duboke posledice, kao što npr. bebin gladan plač izaziva pogled pun ljutnje

preopterećenog roditelja.

Uslovi kao što su ovi zahtevaju od osobe da savlada konflikt između potrebe za

opstankom i osobinama selfa koji se razvija. Aspekti selfa koje sredina odbacuje postaju

otuđeni. Tako se može desiti da osobine selfa kao što su impuls radoznalosti, potreba za

ljubavlju, kapacitet za ranjivost, seksualna osećanja, bivaju otuđeni, jer je dete prinuđeno da

bira ono ponašanje koje je prihvaćeno od roditelja i društva.

6

Slikovito prikazano, situacija je slična, kao kada bi osoba odlučila da joj ne treba jedna

određena soba u kući, ali ne može da je se oslobodi, jer je njeno postojanje neophodno za

integritet ostatka zgrade. Sve što može da uradi je da je zazida i pretvara se da ne postoji. Ali,

ti proterani delovi osobe u nesvesno, nastavljaju da postoje. Ona može sprečiti sebe u

emocionalnom ispoljavanju i može udaljiti emoticionalnost od slike o sebi, ali ne moze

izvaditi emocije iz svog bića. Te emocije nastavljaju da funkcionisu izvan vidokruga, ali ipak,

nastavljaju da funkcionišu i šalju poruke.

Spajanje nepriznatog selfa sa telom proizlazi iz činjenice da su mnoge funkcije

organizma, koje su morale biti nepriznate, duboko ukorenjene u fizičkoj prirodi. Zato,

odricanje ovih aspekata selfa ili funkcija selfa zahteva odricanje od telesnih aspekata selfa

koji su uključeni. Održavanje ove podvojenosti, i držanje nepriznatog selfa podalje od

svesnosti je potpomognuto telesnom prirodom same represije. Osoba moze držati nepriznati

self izvan svesnosti fizičkim sprečavanjem pokreta koji su prirodni, kao što je zatezanje, kako

bi sprečila pokrete posezanja ka drugima i time održala identifikovani self tipičnim za

nezavisnost. Takođe može fizički otupeti i umrtviti telesne senzacije (zatezanjem protiv njih),

koje su deo osećanja ljubavi, besa i sažaljenja. Može sprečiti sebe u iskazivanju tuge, gutajući

svoje suze, ljutnje stezanjem vilice, blokirati bilo koju emociju, ne dozvoljavajući joj da se

razvije, skretanjem pažnje na nešto drugo.

Jezik selfa ima još načina da održava nepriznavanje i nedostatak svesnosti. Rečnik

identifikovanog selfa postaje predominantno verbalan, dok je rečnik telesnog selfa

kinestetičan. Kao neupotrebljavan jezik koji je postupno zaboravljen, ekspresija telesnog selfa

se pokazuje kao nešto što nema smisla, te često komunikacije nepriznatog selfa, i jezik tela,

izgledaju iracionalni i bez značenja. Kada telo šalje poruke kroz bol u glavi, grčenje mišića,

nemogućnost da se udahne punim plućima, to najčešće deluje kao da se dešava bez vidljivog

razloga.

Mišićna akcija je prirodni deo svake razmene sa sredinom. Pokret je taj preko kog se

izražavaju osećanja, oblikuje okolina i uticaj na nju, uspostavlja se odnos i reaguje na druge,

kreiraju i usklađuju granice i brani integritet organizma. „U odsustvu osećanja, pokret postaje

mehanički, a ideje postaju apstrakcije.“3

Reč emocija potiče iz latinskog e (ka) i movere (kretati se): kretati se ka napolju.

Visceralan i senzoran doživljaj, osećanje, postaje pokret prema sredini ili u sredinu. Osećanje

3 Aleksandar Loven, „Spiritualnost tela: bioenergetika za gracioznost i harmoniju“, Esotheria, Beograd, 1998, str. 13

7

tuge postaje čin plakanja kada se dozvoli senzacijama da se prirodno razvijaju u kontrakcije

disajne muskulature, glasno jecanje i ekspresije duboke žalosti na licu. Osećanje čežnje, kada

mu se dopusti da se razvije u pokret, uključuje fizičko posezanje za voljenom osobom.

Zapravo, samo preko pokreta to osećanje dobija puno značenje. Samo preko pokreta može se

povezati potreba koju osećanje manifestuje u sredinu, gde se potrebe mogu zadovoljiti.

Ako je posezanje (za nekim) kritikovano ili odbijeno, tada postaje rizično pokazati

potrebu za ljubavlju i muskulatura ruku i grudnog koša (preko srca) se napinje da se

suprotstavi posezanju. Čak iako su male ekspresije ljutnje naišle na protivljanje, pokreti

ljutnje moraju biti sprečeni. Ako “veliki dečaci ne plaču“, ili dete ne može da se reši uloge da

mora da bude „neko jak“, sposobnost da se omekša do ranjivosti i dozvoli sebi da jeca, mora

biti muskularno zaustavljena. Na kraju, takvi pokreti postaju strani i preteći za nečiji osećaj

selfa, nepriznati i više nedostupni, kao kontakt funkcija.

Odrastanje, između ostalog, uključuje serije bolnih udaraca o tvrde ivice sveta: ivice

od stola, vruće šporete, hrapav pločnik i granice tolerancije odraslih. Nijedna od ovih stvari,

sama po sebi, ne čini bilo kakvu štetu razvoju selfa, sve dok se mogu pravilno usvojiti u

okviru funkcionisanja koje je u toku. Majke ljube povredu, da time pomognu detetu da „se

izleči“ ublažavanjem teškog iskustva. Na padove i udarce može biti odgovorano

prepoznavanjem da treba više paziti ili naučiti novu motornu veštinu. Na roditeljsku ljutnju

može biti odgovoreno učenjem da se prepoznaju signali i uslovi koji dovode do tog

uzbuđenja. Takve situacije je moguće usvojiti, jer dete može da se prilagodi, nauči da se bori

bez žrtvovanja bilo kog dela svog osnovnog integriteta, tj. da nauči ono što je potrebno za

funkcionisanje.

Druge povrede su više ugrožavajuće: bilo da njihova strogost i konstantnost zahtevaju

veći odgovor prilagođavanja, ili je bol usmeren da ograniči funkcionisanje. Najočigledniji

primeri su slučajevi fizičke zloupotrebe: teške batine, ponišavajuća kažnjavanja, konstantne

pretnje fizičkim povređivanjem, manipulacije i nedopušteno ulaženje u nečije telo od strane

drugih.

U ovim situacijama nepodnošljivog i konstantnog bola ili pretnje bolom može se videti

kako je aspekt selfa koji biva oštećen, somatski po prirodi. Dete odgovara na takve povrede

povlačenjem od kontaktne površine kože i mišića. Sa ponavljanom povredom, dete se još

dalje povlači od izvora bola, razdvajanjem osećaja selfa od svog tela, nepriznavanjem mesta

bola, da bi pomoglo da se smanji oštešenje. U takvim situacijama deca su morala da sahrane

svoj slabašan dečiji self u klijanju, duboko u svoje umrtvljeno telo da bi se zaštitili od bola,

8

poniženja i zloupotrebe. Bivajući pritiskivani i ugnjetavani, nisu imali telesnu osnovu koja bi

im obezbedila kontinuitet ili osećaj materije, te su tako bivali podeljeni i dekompenzovani.

KONTAKT I SVESNOST

Telesne senzacije doprinose formiranju figure u svesnosti. Jedna senzacija stoji

nasuprot drugih senzacija kao živa i puna snaga za dejstvo, kada god je to značajno za

funkcionisanje. Ako osoba može da se identifikuje sa tim značenjem, da mu dozvoli da bude

važno i relevantno za nju, onda će je telesna figura voditi i uticati na njeno funkcionisanje.

Samo kroz kontakt (preko doživljaja) opaža se self.

Kontakt je osnova odnosa kroz koji ljudi rastu i grade svoj identitet. Kontakt

pretstavlja svesnost o sopstvenoj i tuđoj posebnosti i individualnosti, kao i podršku

različitosti. To je iskustvo koje se odigrava na granici kontakta, gde se sreću self i drugi.

Funkcija granice je da istovremeno i povezuje i razdvaja organizam i njegovo okruženje,

omogućavajući dobar kontakt i povlačenje. Kontakt je bazični proces odnosa, koji

podrazumeva poštovanje razlika između sebe i drugih.

Cilj zdravog funkcionisanja je obezbeđivanje regulacije koja je u skladu sa

organizmom kada je u susretu sa sredinom. Da bi smo se kreativno adaptirali, nase funkcije

kontatkta moraju biti slobodne. Kreativno prilagođavanje je odnos između osobe i sredine

tokom kojeg osoba odgovorno ulazi u kontakt, spoznaje i suočava se sa svojim životnim

prostorom i preuzima odgovornost za kreiranje uslova koji doprinose njegovoj dobrobiti.

Svesnost i kontakt su povezani, tako da kada se jedan proces prekine, prekida se i drugi.

Svesnost se u geštaltu shvata kao vrsta neposrednog doživljaja onoga što nastaje u

osobi u kontaktu sa sobom, sredinom ili drugima. Prema Jontefu svesnost je oblik iskustva

(ličnog doživljaja) koja se definiše kao ostajanje u dodiru sa sopstvenom egzistencijom, sa

onim što jeste. Svesnost uključuje mišljenje i osećanja i zasnovana je na opažanju trenutne

situacije. Praćena je saznanjem da se ima kontrola, a to znači da se ima odgovornost za svoje

ponašanje i svoja osećanja. Usmeravanje svesnosti na to što se dešava ovde i sada

omogućava osobi da deluje u skladu sa svojim autentičnim potrebama i integriše sukobe

9

unutar ličnosti koji bi se u suprotnom mogli manifestovati kroz različite psihičke i

psihosomatske simptome. Svesnost je sama po sebi integracija problema.

Stivens iskustvo svesnosti deli na tri vrste, odnosno tri područja svesnosti:

1) Svesnost spoljašnjeg sveta. To je aktuelni senzorni kontakt sa objektima i

događajima u sadašnjosti: šta ja u stvari sada vidim, čujem, mirišem ili dodirujem.

2) Svesnost unutrašnjeg sveta. To je aktuelni senzorni kontakt sa unutrašnjim

događajima u sadašnjosti: šta ja sad stvarno osećam s unutrašnje strane moje kože - svrab,

napetost i pokretanje mišića, fizičke manifestacije oseta i emocija, nelagodnost, zadovoljstvo.

Ove prve dve vrste svesnosti obuhvataju sve što osoba može znati o sadašnjoj stvanosti, o

tome kako je doživljava. Te dve svesnosti su činjenice o egzistenciji osobe sada i ovde, u

momentu kada se one dešavaju. Treća vrsta svesnosti je sasvim drugačija. To je, naime,

svesnost slika, stvari i događaja, koje ne egzistiraju u sadašnjoj tekućoj stvarnosti.

3) Svesnost aktivnosti fantazije (sanjarenja), imaginacije. Ona uključuje sve mentalne aktivnosti izvan sadašnje svesnosti tekućeg iskustva: sva objašnjavanja, zamišljanja, interpretacije, nagađanja, razmišljanja, poređenja, planiranja, prisećanja prošlosti, anticipiranja budućnosti itd. Sve to pretstavlja fantaziju (sanjarenje), nečiju maštu. Pa ipak, u toj fantaziji ima neke skrivene stvarnosti i osoba može saznati mnogo o toj stvarnosti, ako uključi sebe u tu imaginaciju i postane svesna svojih fizičkih osećaja, percepcije i aktivnosti.

Jontef navodi tri ključna obeležja

svesnosti:

1) Svesnost je efikasna samo kada je

utemeljena i energizovana dominantnom

prisutnom potrebom organizma.

2) Svesnost nije kompletna kada se

direktno ne poznaje realnost situacije i osobe u

toj situaciji. Svesnost prati „prihvatanje“, proces

saznavanja sopstvene kontrole nad izborom i

odgovornosti za sopstvena osećanja i ponašanje.

3) Svesnost je uvek “ovde i sada“ i uvek

se menja, razvija i transcendira sebe.

Sve postoji sada i ovde. Prošlost postoji sada u

sećanju, žaljenju, telesnoj tenziji. Budućnost ne

postoji, osim sada kao fantazija, nada. U

geštaltu se naglašava svesnost u smislu znanja o

10

VEŽBA ZA BUĐENJE TELESNE SVESNOSTI

Za doživljavanje i razumevanje procesa telesne svesnosti, od značaja je praktičan rad. Primera radi: polako postanite svesni svog tela i doživite ga potpuno svesno počevši od tabana, stopala i krećući se naviše do vrha glave. Pokušajte ponovo sporije. Nalazite li da neke delove tela osećate jasno, neke manje jasno ili uopšte ne osećate? Možete li osetiti dubinu svog tela od kože do kostiju ili samo osećate površinski sloj i veoma malo vašeg ”mesa”? Osećate li uopšte svoje organe, puls, šupljinu torza? Da li neke delove osećate kao tupe? Opažate li više zadnji deo tela nego prednji ili obratno? Imate li tendenciju da preskačete neke delove tela kao da ne postoje ili su nevažni? Da li su vam neki delovi tela otuđeni kao da vam ne pripadaju?Verovatno je da ćete naći delove tela o kojim nemate jasan, ili potpun osećaj sebe. Možete osećati slepe mrlje, ukočenost, konfuziju ili nejasnoću. Može reći da ste u tim delovima slepi za sebe, paralizovani, konfuzni ili neodređeni. Ovi neosetljivi delovi tela odnose se na neprihvaćene funkcije selfa – otuđene delove selfa. Ponovno uspostavljanje osetljivosti nije lako, to nije samo rezultat vežbi senzorne svesnosti. Buđenje čula znači i buđenje bola i tuge, isto kao i radosti i zadovoljstva.

tome šta ja radim, sada, u situaciji kakva jeste, bez mešaja onog što jeste sa onim što je bilo,

što bi moglo biti, što bi trebalo da bude. Svesnost je sredstvo uz pomoć kog individua može

da reguliše sebe birajući.

Jedan od osnovnih principa geštalt terapije je teorija paradoksalne promene koja

smatra da do promene dolazi onda kad osoba postane ono što zaista jeste. Tek kada oseti svoje

potrebe, upozna različite delove sebe, ona može da odluči da li će ih menjati ili će ostati iste.

Nemoguće je promeniti nešto sa čime osoba nije u kontaktu, nešto od čega beži i nešto što ne

poznaje. Termin paradoksalna ukazuje na to da promena koja se želi postići samo uz pomoć

namere najčešće ne daje rezultate, jer je najčešće doneta poštujući želje samo jednog aspekta

ličnosti i potpuno ignorišući ili negirajuči druge aspekte i njihov značaj i funkciju za

celokupno funkcionisanje nas kao celine.

Kada osoba poželi da napravi promenu, ona obično pokušava da odbaci neki deo

sebe, kako bi podržala drugi, ali tada se dešava pobuna untar osobe koja onemogućava

promenu. Paradoksalno, onda kada prihvati sebe u celini, promena se dešava sama, jer

svesnost o sebi i unutrašnjim silama omogućava joj da spozna njihove funkcije i odnose i da

napravi kreativniju organizaciju unutar ličnosti koja je sama po sebi već promena.

INTEGRACIJA TELA I SELFA

Prevladavanje podvojenosti između duha i tela uključuje dovođenje u svesnost

otuđenih aspekata selfa tako da se može poštovati čitav opseg potreba, osećanja i ponašanja,

te da se može dopustiti uticanje na formiranje figura. Kada je dostupan veći kvalitativni opseg

funkcija kontakta, svaki kontakt uzima od spontanog jedinstva naših organizmičkih snaga pre

nego iz parcijalnog doživljaja selfa.

Integrativni pristup ličnosti pokušava sagledavanje ma kog procesa (kao što je

konflikt, životna tema, fizički simptom) kao dela veće celine, koja uključuje somatske i

psihološke aspekte. On ima za cilj da iznese zajedno sve aspekte ličnosti, kako bi ličnost

doživela sebe kao jedinstveni organizam, pre nego skup delova.

11

Geštalt terapija razlikuje se od mnogih terapeutskih orijentacija po svom naglasku na

celovitosti i na jedinstvu, i po svom fokusu na iskustveno i fenomenološko. Ove distinkcije

važe i za geštaltistički pristup telesnim procesima u telesnoj strukturi.

Mnoge strukture koje su važne za način bistvovanja osobe nisu stvar svesnog izbora.

Ako ništa drugo, osoba nije svesna značenja određenog držanja ili napetosti. Prvi korak koji

osoba može da postane svesnija toga šta ona fizički čini, uvodeći doživljaj sopstvenog tela u

vidljivi deo iskustva.

Stavljanjem akcenta na to „šta jeste“ inicira se proces ponovnog prisvajanja. Kada

osoba može svesno da učini, proizvede određeno držanje ili tenziju to postaje više njeno, a

manje izdvojeno i otuđeno. Ona počinje da se identifikuje sa svojom telesnom strukturom.

Da bi se prevela telesna struktura u živi proces, razvoju teme iz telesnih fenomena i

fizičkim eksperimentima, dodaje se verbalni dijalog. Mada u određenim trenucima

fokusiranje samo na fizičke procese može biti odgovarajuće (posebno za one koji su već

visoko verbalizovani), polaritetima koji se manifestuju u telu konačno se moraju pridodati

reči.

Telesna struktura može se posmatrati kao zamrznutost konverzacije, odnosno dijaloga

između delova selfa koji su u konfliktu. Konverzacija je zamrznuta samo zbog toga što je

jedan deo postao dominantniji, i izvesna ravnoteža snage, ma koliko ona može biti slabašna

odnosno opterećujuća, je postignuta. Ono što je nekad bila aktivna borba moći između

individue i sredine, zatim između delova selfa, institucionalizovano je u fizičkoj strukturi i

ponašanju. Cilj nije da se samo iskažu osećaji i ponašanje svake strane, ili da se prenese

ravnoteža snage s jednog pola (aspekta selfa) na drugi, već da se razreši konflikt i omogući

svim aspektima selfa da egzistiraju i funkcionišu za čitav organizam.

Jedan od načina da se započne taj proces jeste verbalizovanje značenja telesnog

izražavanja. Kada se promena dogodi i uspostavi ravnoteža, i kada otuđeni deo postane

tolerantniji i prihvatljiviji, novi načini kontaktiranja sredine i ostvarivanja potrebe, bez tenzije

i distorzije konflikta, mora da se uspostavi i praktikuje. Nije dovoljno iskazati neiskazano i

promeniti unutrašnje stanje. Iskrivljena struktura razvijena je kao adaptacija na sredinu i

nastavlja se kao odgovor na sredinu. Važno je da se ponovo uspostavi fleksibilnija adaptacija

na sredinu. Primena eksperimenta naglašava važnost činjenja nečeg novog i drugačijeg ovde i

sada.

12

ZAKLJUČAK

Ukoliko posmatramo ljude sa holističkog stanovišta, možemo zaključiti da veliki deo

osećajnog života obuhvata somatsko iskustvo. Osećanja tuge sadrže toplu težinu u grudima,

napetost u dijafragmi, stezanje u grlu i vlažne oči. Osećanja uzbuđenja obuhvataju senzacije iz

grudi koje se podižu na gore, podrhtavanje u stomaku, treperenje, strujenje senzacije u

udovima. Ako postoji konflikt u vezi sa osećanjima, na primer tuga je preteška (tj. ne postoji

dovoljna organizmička ili sredinska podrška) ili je rečeno da su takve emocije nedopustive,

tada je osoba stavljena u poziciju da mora da razdvoji osećanja od normalnog kontakta.

Udaljavanje funkcije kontakta je njeno nepriznavanje od strane selfa. U slučaju osećanja, to

često znači razdajanje sebe od telesnih senzacija osećanja.

Bez kontakta sa svojim telom, čovek nema osećaj za mesto u svetu, za fizičko

prisustvo i granice. Bez kontakta sa svojom utrobom i prirodnim odgovorima, unutrašnjim

organizmičkim osećajima, postoji samo osećaj praznine. Značenja koja se stvaraju i akcije

koje se preduzimaju, ne bivaju u vezi sa stvarnim potrebama i često su te informacije

zasnovane na pretpostavkama i procenama.

Osećaj kontinuiteta kao suprotnost fragmentiranosti, zavisi od sposobnosti da se oseća

sopstvena materija i kontinuitet emocija i ponašanja, što su telesne pojave. Stoga je za zdravo

fukcionisanje važno razvijanje osećaja, obnavljanje osećajnog u selfu i kontinuitet vežbanja

svesnosti i izražavanja. Rad na telu ima za cilj vraćanje isključenih delova selfa kako bi došlo

do integracije, tj. integrisanog doživljaja selfa. Time vraćamo telu vibrantnost, te kontakt sa

sredinom i telom postaje drugačiji.

13

Literatura:

1. Kepner, I., James, „ Body Process: A Gestalt Approach to Working with the Body in Psychotherapy“, Garder Press, New York, USA, 1987

2. Krstić, Katarina; Stanić, Katarina, Priručnik za geštalt life coaching, interni priručnik3. Loven, Aleksandar, „Spiritualnost tela: bioenergetika za gracioznost i harmoniju“,

Esotheria, Beograd, 19984. Stivnes, Dzon, “Moć svesnosti”, Esotheria, Beograd, 19975. Vukša, Vesna, „Filozofke osnove Geštalt terapije“, seminarski rad, Geštalt studio

Beograd6. Yontef, M., Gary, „Awarenes, Dialogue & Process: Essays on Gestalt Therapy“, The

Gestalt Journal Press, New York, USA, 19937. http://www.branka-jakelic.com/index.php/clanci/tijelo-ogledalo-duse/

14