100

1

SVEDOČANSTVO KALUDJERICE OD

Sestre Charlotte Keckler

Ja sam bila odgojena u pobožnom domu

rimokatoličkom domu i, premda je naš dom sadržavao mnoga religiozna obeležja, mi nikada nismo imali Bibliju. I tako prema tome, ja nikad nisam čula o božijem predivnom planu spasenja po veri u Gospoda Isusa. Niko mi nije nikad objasnio da sam ja jedino trebala pozvati Njega u moje srce i zamoliti ga da me spasi od svih mojih greha da bi bila nanovo rođena (Otkrivenje 3:20). Umesto toga, ja sam jedino znala ono što sam bila naučena u tom katekizmu i u instituciji koju smo verno posećivali.

Ja sam imala duboku ljubav i posvećenje Bogu kojeg stvarno nisam osobno znala a čeznula sam da mu dam potpuno svoj život. Prema tom učenju koje sam primila, način da bi učinila to bio je da postanem kaluđerica i uđem u samostan. Moj sveštenik u parohiji natisnuo je ovu ideju u mene kao što su to učinile i kaluđerice koje su učile u mojoj školi u parohiji.

Kako se dobro sećam tog dana kada su dve kaluđerice iz moje škole došle sa mnom kući. Taj sveštenik parohije pripojio se k njima tamo radi razgovora sa mojim ocem i majkom. U mojoj familiji, deca nisu ometala odrasle već su zamolila

2

da govore. Kada sam dobila dopuštenje rekla sam jednostavno mom ocu:“Tata, ja želim da idem u samostan.“Oba roditelja su plakala od radosti na to zato što su bili potpuno naklonjeni tome da veruju da dati dete u samostan da je u tome velika služba Bogu.

Oni su bili ushićeni time što je jedna od njihovih kćeri odlučila da preda svoj život u samostan da bi se molila za izgubljeno čovečanstvo. To je bilo tako uzbudljivo i religiozno, i niko od nas nije imao neku zamisao šta je bilo zapleteno ili uključeno u sve ovo. Tragično, oba moja roditelja i ja bili smo vešto manipulisani od brižno obučenih regrutovača, predstavnika Rimo-katoličkog sistema, u koje smo se mi puzdali. Ni za trenutak mi nismo sumnjali u prevaru, laž i užas koji leži iza samostanskih vrata.Mi smo verovali ono što smo bili učeni. Kao ovce bili smo vodjeni na klanje, potpuno nesvesni te nesreće planirane za nas.

Dvanajst meseci je prošlo i došla je 1910 godina, kada sam trebala napustiti dom. Moja majka i ja bile smo zaposlene pripremama. Sveštenik je rekao da nemaju mesta za mene blizu kuće, radi toga, moji su roditelji morali da me odvedu hiljadu milja preko da me uvedu u samostansku školu. Ja sam bila tada tri meseca do mog trinajstog rođendana, jedno neodraslo dete, budući otrgnuta od mojih roditelja u jednom kritičnom vremenu mog uzrasta.

Nikada nisam bila udaljena od mojih roditelja, niti čak preko noći. Kada su otišli posle boravka sa mnom tokom tri dana,bila sam pogođena sa jednom

99

braonskog klota sa jednom rupom na sred vrha. Vaša glava ide kroz tu rupu a naplećak pada napred i nazad. Od vremena kad sam ušla u samostan nosila sam ga neprestano. Čak i posle bežanja iz tog samostana preko mora i vraćajući se u Sjedinjene Države ja sam još uvek nosila taj naplećak.

Te večeri kada sam čula jevanđelje i pojurila k nogama Isusovim radi spasenja još uvek sam ga bila nosila. Ja sam požurila kući, skinula se, rasekla s mene taj naplećak i spalila ga. Ja više nisam trebala tu uspomenu na prošlo ropstvo i tamu jer sam znala da ja sada pripadam familiji Božjoj i njegova veličanstvena krv teče kroz moje vene!

Nema više svete vode! Ta se smatrala da odstranjuje zle duhove i bila je naskladištena u samostanima na barele (162 l.). Prateći posete sveštenika u tim zgradama, Majka Nadglednica bi dala šest ili osam kaluđerica sa bocama te svete vode sa naredbom da poprskaju svugde gde je taj sveštenik prošao, upravo u slučaju da su uneli neke zle duhove unutra sa njima.

Nema više padanja ničice i klanjanja nemim idolima u molitvi i umoljavanju! Samo Bog zna koliko mnogo sati sam provela i koliko mnogo litara suza sam prosula uzalud kod nogu idola dok sam hodala u tom neznabožačkom mraku religije bez stvarnosti. Sada ja preklanjam svoja kolena jedino pred ljubljenim Sinom Božjim, mojim Spasiteljem, Isusom Hristom. Njemu neka je sva slava, čast i veličanstvo, sada i zauvek.

98

Gospodnji u njihovim životima i tu spasavajući krv Isusa Hrista da opere njihove grehe. Oni se trude pod jednim strahovitim jarmom prevare, obmane, tame i religioznih dela, nikad ne pomišljajući na oslobođajuću istinu koju mi znamo, o životu u Gospodu Isusu Hristu.

Danas ja još uvek mogu klicati u slavljenju kad se prisetim na moje predivno spasenje i izbavljenje od neverovatnih demonskih okova. Hvala Bogu, nema više Rimokatoličkih sveštenika u mom životu; nema više loža ispovedaonica; nema više slavljenje i moljenje Devici Mariji i drugim „svecima“; nema više oblatne boga.

Hvala Bogu! Nema više čistilišta (to jedino čistilište koje Katolici suočavaju je sveštenikov džep). U Sjedinjenim Državama, Novembar je mesec čistilišta i tokom ovog perioda sveštenici sakupe blizu 22.000.000,00 dolara govoreći mise za mrtve. Mnogi su plaćali redovito tokom dvadeset ili dvadeset i pet godina mise i rečeno im je da njihovi mili još uvek nisu u nebu. Ta strahovita doktrina (nauka) primoraće odane da plaćaju i plaćaju neograničeno da osiguraju njihovo oslobađanje. To je jedna od najnečovečnije religiozne podvale ikad zamišljene od demona da bude podmetnuto (podvaljeno) ljudskim žrtvama. To strahovito ropstvo i strah proizvedeno ovim lažnim učenjem je neverovatno.

Nema više naplećaka (na odeći kaluđerica), hvala Bogu! Svaki sveštenik, biskup, svaka kaluđerica otvorenog ili zatvorenog reda i svi prelati Rimokatoličke crkve nose ih. To je odvratno parče

3

bolnom usamljenošću i tugom za domom. U svom tom planiranju za preseljavanje, ja nisam stvarno shvatila da ću ja biti odvojena od mojih roditelja, nikada da ih više ne vidim. Ja sam bila bedna i nesretna.

Katolički sveštenici su odabirali decu pri ispovedanju i počeli da sade seme da ih podstaknu u samostane i sveštenstvo. Čak kada sam bila sedam godina, ja bih odmah išla ka kipu Device Marije,kada sam ulazila u crkvu da se molim, verujući da će mi ona pomoći da učinim dobro ispovedanje, Moje detinje srce je bilo vrlo iskreno i sveštenik je uvek jako naglašavao tu absolutnu potrebu činjenja dobre ispovesti. Mi ne možemo ništa zadržati ako očekujemo oproštenje od naših grehova.

Ja sam stupila u ono šta je bilo klasifikovano

kao „sestra otvorenog reda“, sve dok nisam uzela moj beli veo u dobi od šesnajst i pol godina. Sve je bilo predivno, ja nisam imala straha ni sumnje u svojim mislima. Stvari koje su bile učene bile su u skladu sa onim što je bilo rečeno ranije pre ulaženja u samostan. Nije bilo razloga sumnjati da su postojale goleme oblasti koje su bile skrivene i namerno pogrešno predstavljene.

Kratko vreme posle dolaska u samostan opet sam se vratila na moje školovnje, ja sam upravo položila osmi razred i obećali su mi višu školu (gimnaziju) plus kolež (fakultet). Ustvari, ja sam dobila nešto iznad više škole, drugačije nego što je obučavanje za bolničarku. To školovanje koje sam

4

primila bilo je pod prinudom i užasnim poteškoćama. Sledeći to, bila sam gurnuta u teško obučavanje zahtevano od svih novajlija koji ulaze u samostan.

Šest meseci pre nego što sam bila četrnajst godina, Majka Nadglednica navaljivala je na mene da uzmem taj „beli veo“. Ona je činila da to zvuči tako sjajno, romantično i očaravajuće. Ja bi uzela taj beli veo, obučena u divnu venčanu haljinu. Jedna stvarno venčana ceremonija bi sledila i ja bi primila burmu i postala supruga ili nevesta Hristova. Nije bilo teško za jednu osećajnu tinejdžerku da bude uvučena na gorljivi pristanak.

Majka Nadglednica je onda napisala mom ocu da mu kaže koliko novaca mora poslati da plati za moju venčanu haljinu. Zato što je on bio bogat, to je bila pozamašna suma. Ja sam kasnije doznala da je to bilo uobičajeno zahtevati tri do pet puta više od koštanja haljine. Kaluđerice su kupile materijal i sašile haljinu tako da stvarno koštanje je bilo malo a ostali novac bi mogao biti gurnut u džep. Nikakva prilika nije bila propuštena da se muze novac od vernih.

Ja sam uvek bila pobožna i često sam išla četrnajst stanica krsta, ali posle odluke da uzmem beli veo, moja gorljivost se uvećala. U mojoj brizi da budem dovoljno sveta da budem dostojna postati nevesta Hristova, ja sam počela da puzim te stanice krsta svakog petka. Sigurno to će me privući bliže Bogu i pripremiti me da poduzmem korak koji sam planirala.

97

nepokolebljiva i odlučna Rimokatolkinja, potpuno zatvorena za poruku jevanđelja o spasenju.

Dok smo sestra Nila i ja služile Rimokatolicima u Quebec-u, moj vid očiju, već oslabljen, izdao je potpuno. Ja više nisam mogla čitati moju Bibliju niti čak videti na časovnik. Dok smo se vraćale natrag kroz Maine a u Boston ja sam se zaustavila da posetim jednog očnog specijalistu kojeg je moj otac koristio da mi podesi naočare još godinama ranije. Ja sam mu rekla da gubim sav moj vid tako je on sproveo testove (probe) i zadrmao glavom pa rekao da on nebi mogao ništa učiniti da mi pomogne. Ja sam oslepljavala i ja sam tako trebala da čitam i proučavam Božju reč.

Mi smo otišli na jednu skupštinu i ja sam imala molitvu za moje oči. Ja sam upravo znala da Bog čini čudo kada je taj časovnik na jednom udaljenom zidu iznenada došao u fokus (izoštrenje). Uzbuđeno, ja sam uzela jednu Bibliju i otvorila je i sasvim sigurno, čitala sam je od laka. Bila je velika radost i slavljenje Gospoda Isusa toga dana mogu vam reći.

Na našem ponovnom putu ja sam još jednom zaustavila se da posetim tog očnog lekara i zamolila ga da me pregleda još jednom. Zamislite njegov šok kada sam bila u stanju da lako čitam tu sitnu štampu na dnu njegove tabele umesto ta krupno štampana slova na vrhu. Radi toga, on je kasnije otišao u crkvu i tražio i primio krštenje u Svetom Duhu.

Od kada sam bila spašena u 1946-toj godini, ja sam se dnevno molila Bogu da pokrene Rimokatoličke biskupe, papu, prelate, sveštenike, kaluđerice i narod. Oni svi očajno trebaju doticaj

96

sestra i njen muž su bili spašeni i postali su trudbenici u jednoj lokalnoj crkvi.

Ja sam otišla da posetim mog oca kada je bio 93 godine star. Rekao mi je da ako budem išla u crkvu da on želi ići sa mnom. Tri nedelje ranije on je potpuno izgubio svoj vid po drugi put. Pošto smo se vratili sa tih službi sedeli smo u dnevnoj sobi kada je on počeo sav da se trese. Ja sam se brzo spustila na moja kolena pored njegove stolice i govorila mu o primanju Hrista kao Spasitelja. Ja sam čitala Pismo pokazujući da samo Isus može dati oproštenje od greha, ne sveštenici, ili katolička hijerarhija. On je pao na svoja kolena i jecajući prolio mnogo suza dok me je sledio u pokajničkoj molitvi, moleći Isusa Hrista da ga spase i oprosti njegove grehe. Onda je plakao od radosti govoreći da se nikad nije osećao tako predivno u celom svom životu. Ja sam htela da ga krstim u kadi ali su moja dva brata ušla i zaustavila me.

Moj brat Džon, ležeći u postelji umirući od leukemije, rekao mi je da je on Rimokatolik i da će umreti Rimokatolik. Ja sam bila sa njim moleći se kada je on prešao u večnost bez Hrista. Moj stariji brat je napustio Rimokatoličku crkvu i počeo da posećuje jednu protestantsku crkvu i prihvatio Hrista kao Spasitelja. Pisao mi je, ohrabrujući me da nastavim davati svedočanstvo i govoreći da se on moli za mene.

Moja starija sestra leži nemoćna od Parkinsonove bolesti u Holivudskoj bolnici i umire od zatvrdnjavanja arterija (žila). Ona je takođe

5

Srce mi puca od idolskog posvećenja i ljubavi prema lažnim ciljevima što sam bila učena da će ugoditi i dati čast Bogu u mom životu. Stotinama nevinih devojaka idu kroz to iskušenje u čeljust tih samostana svake godine, zvezdanih očiju sa čežnjom da daju svoja srca, um i duše u nesebičnoj službi, moleći se za izgubljeno čovečanstvo.

Posle te venčane ceremonije kaluđerice se smatraju kao udate žene. Mi smo bile učene da će naša familija biti spašena ako nastavimo živeti u samostanu, služeći Rimokatoličkom sistemu. Jednom dečijom zabrinutošću za članove familije, naročito onih koji su odlutali, često se manipuliše od oca ispoveditelja da uveri njega ili nju da se prihvate religioznih poziva. Kao dete ja sam gledala na mog oca ispoveditelja kao na Boga, i drugi sa kojima sam razgovarala su isto tako. To daje njegovim nagoveštajima i predlozima strahovitu silu i uticaj. Ja sam o njemu mislila kao o svetom koji ne može posrnuti, potpuno u nemogućnosti da slaže.

Pošto sam uzela taj beli veo, sve se nastavilo ružičasto, religiozno i predivno. Svako je bio dobar prema meni i ja sam živela u samostanu otvorenog reda, nisam ništa videla što bi me navelo da verujem da to neće nastaviti na ovaj način. Ni jedna devojka nije podčinjena svešteniku sve dok nije dvadeset i jednu godinu, ali ja nisam ništa znala o ovome jer je sve bilo brižno skriveno i pokriveno. Nije bilo nikakve slutnje da bi neko pogodio šta leži iza tog crnog vela i onih duplo zaključanih vrata tog zatvorenog usamljenog samostana.

6

Sve dok nisam primila crni veo bilo mi je

dozvoljeno da primam jedno pismo mesečno od moje familije i bilo mi je dopušteno da napišem njima jedno iz tog samostana. Kada sam pisala znala sam da će mnogo toga biti cenzurisano i precrtano od Majke Nadglednice koja je čitala svu dolazeću i odlazeću poštu. Moja pisma od kuće su uvek bila tako precrtana da gotovo ništa nije bilo ostavljeno za čitanje. Ja sam običavala plakati nad onim zamračenim odeljcima, pitajući se i brinući se nad tim šta je to moja majka pokušavala mi reći, ali nije bilo načina da bih to ikad mogla saznati.

Niko, ikad zatvoren iza tih zidova ne izlazi da kaže tu strašnu priču. Sveštenici će glatko pobijati, pobijati tu ideju da postoji bilo šta neumesno. Oni će vam reći da u ovoj zemlji i bilo gde sestre mogu izaći iz samostana bilo kad da požele. To je laž!Ja sam bila zatvorena dvadeset i dve godine i pokušavala sve da umaknem. Ja sam čak nosila kašiku u te tamnice i očajno kopala u njihovim prljavim podovima pokušavajući da nađem put napolje. Zašto kašiku? Sve drugo oruđe je bilo zaključano ili brižljivo nadgledano. Oni su običavali kopati tunele i posebne prostorije. Samostani su konstruisani kao zatvori da spreče kaluđerice da umaknu.

Kada sam nastupila u osamnajstu godinu, Majka Nadglednica počela je opet da me obrađuje. Setite se da te svirepe žene su brižno odabrane i obučene za njihov posao. Ja sam pravila planove da izađem

95

Kod njihove kuće moj šogor i sestričina izašli su mi u susret i bilo je očigledno da je bio slomljen i njegovo je srce bilo omekšalo. On me stisnuo u zagrljaj podižući me od zemlje i mi smo oboje plakali od radosti. On je razjasnio njenu nevolju kao rak u stomaku koji se ne može operisati i tu nije bilo nade.

Moja sestra, malušna, pet stopa žena (150 cm.), nije mogla ništa zadržati u stomaku i izgledala je vrlo usukana i propala. Ja sam joj tvrdila da Bog želi da je spasi i izleči i da ona ne treba da umre. Mi smo je odvezli na službe brata Williama Branhama u Vandaliju.

Ja sam bila svu tu noć sa mojom sirotom sestrom koja se mučila. Najzad smo je doneli u taj molitveni red gde su se mnoga čudesna isceljenja dogodila u ime Gospoda Isusa. Kada je ona primila molitvu, ona je pala na pod, plačući glasno. Ja sam pitala zabrinuto, šta joj je a ona je jecala,:“Oh, Charlotte, Bog me je iscelio, Bog me je iscelio!“

Ona je bila gladna i mi smo otišli u jedan restoran da jede. Ona je pojela jedan dobar velik obrok (porciju), imala je predivan noćni san i probudila se bez ikakvog traga od njenih ranijih bolova ili bolesti.

Kada smo stigli natrag kući, njen muž je imao poteškoće da veruje u to čudo da se stvarno zbilo. Ipak, kada je doktor snimio na rengen iks-zracima, izjavio je:“Vaša žena je zdrava od vrha njezine glave do stopala njenih nogu. Jedna veća sila nego ja je izlečila nju.“Nekoliko nedelja kasnije moja

94

Gospoda. U 1964 godini, ona se probudila sa užasnim bolovima i oni su odstranili jednu poveću izraslinu sa creva. U roku od deset dana ona je bila natrag kod kuće, ali se nije htela obratiti Bogu. Dve godine su prošle i ona je opet bila zahvaćena sa užasnim bolovima. Ovog puta testovi su otkrili rak raširen po celom njenom telu unutra.

U očajanju i strahu pozvala me je da dođem i molim se za njeno iscelenje. Ja sam otišla k joj i savetovala joj da moli Boga za oproštenje i da se spremi da Ga susretne, jer će zasigurno umreti. Njena plačuća familija je bila skupljena oko nje i ona je vikala u užasu:“Oh, ne! Ja se tako bojim; ja se bojim, neće li mi neko molim vas pomoći mi? Ja se tako bojim!“ Znala je da umire i otišla je u večnost vičući u očaju i u strahu. Kako je tragično odbiti milost Gospodnju toliko mnogo puta. Šest nedelja posle pogreba, njen muž je otišao u jednu malu crkvu i vapio Gospodu, bio je spasen i takođe ispunjen sa SvetimDuhom.

Tokom godina ja sam primala mnoga mrska pisma od moje familije i svaki put kada bi primila opet drugo i čitala ga postala bi strašno uznemirena. Najzad sam prestala otvarati ih i smeštala ih u jednu kutiju u jednom sefu. Četiri godine su prošle i ja sam primila jedno drugo pismo od moje najmlađe sestre. Za ovo sam osećala da bi trebala otvoriti i čitati. Ona je bila kritično bolesna i kaže da ona veruje da ako bi ja došla kući da bi ona ozdravila. Ona je molila za oproštenje od mene za sva ta gruba i ponižavajuća pisma što mi je prethodno pisala.

7

iz samostana posle uzimanja belog vela da postanem bolnička sestra u tom Rimokatoličkom sistemu. Bilo kako, ona je zapazila moju istrajnost i posvećenost tako me je pozvala u njezinu kancelariju za razgovor.

„Charlotte“, rekla je, „ja sam te posmatrala. Ti imaš jako telo i posvećenost da budeš jedna dobra kaluđerica, jedna samostanska kaluđerica. Ja verujem da si ti takav tip koja će biti voljna da se odrekne doma i svega što voliš u svetu da sebe skrije iza samostanskih vrata. Ja verujem da ćeš ti biti voljna da se žrtvuješ i da živiš u krajnjem siromaštvu da bi bila u stanju moliti se za izgubljeno čovečanstvo. Ti bi trebala biti voljna da patiš da bi postigla ovo.“

Mi smo bile neprestano učene da ti mili nam živi kao i oni što su već u čistilištu biće pre izbavljeni pomoću tih patnji kaluđerica tu. Majka Nadglednica je primetila da sam ja bila voljna da patim bez gunđanja i žaljenja, radi toga je nabacila tu ideju o mom uzimanju crnog vela. Naravno ja nisam imala pojma šta su te usamljene samostanske kaluđerice činile ili kako su one živele tako mi je ona počela da govori o tim usamljenim samostanima.

Majka Nadglednica mi je rekla da u tim samostanima, ja ću morati da prolijem svoju vlastitu krv kao što je Isus učinio na Golgoti. Ja ću morati biti voljna da podnosim teška ispaštanja i živim u krajnjem siromaštvu ostatak mog života. Ja sam već živela u siromaštvu, ali ako bi me ovo činilo svetijom, privuklo me bliže Bogu i jednoj boljoj

8

kaluđerici, mislila sam da bi to bilo dostojno prihvatiti to krajnje siromaštvo, kakvo god bilo.

Dva meseca pre mog dvadeset i prvog rođendana bila sam pozvana u kancelariju Majke Nadglednice i pokazani su mi papiri u kojim bi se podpisom odrekla sveg i bilo kakvog nasledstva koje bi ikad imala u korist Rimo-katoličkog sistema. Sveštenici su trudno radili da zavedu devojke iz bogatih familija u te samostane, jer taj sistem je obogaćen od njihovih nasledstvi. Ja sam joj rekla da trebam nešto više vremena da razmislim o tom.

Za dve godine ja sam ozbiljno razmišljala. Ako bi uzela moj trajni zavet to bi značilo ići iza zatvorenih vrata nekog usamljenog samostana, i tamo bi sav moj život pripadao Bogu. To bi bio život proučavanja, posvećenja, razmišljanja i molitve, svakako ja ću biti u stanju da zadobijem mnogo više duša Bogu jer bi imala više vremena da molim. Ja sam verovala i prihvatila sve što je ona rekla i jednog dana sam je obavestila da sam odlučila da idem u usamljeni samostan.

Za početak, biće zahtevano od mene da ležim devet časova u mrtvačkom sanduku, umirući svetu. Nikad više ja neću videti moje mile niti se vratiti kući, jer ja ću biti zatvorena u tom usamljenom samostanu. Ovo je bila strahovita cena da se plati za jednu dvadesetjednogodišnju devojku, da se odreče svega što je volela i bili joj dragi u svetu, ali ovo je trebalo biti učinjeno da bi se zadobile duše za Boga Ja sam bila obučena u crno i bordo somot pogrebni pokrov za ovu ceremoniju koja je bila izvršena od

93

Doznala sam da tokom sedam godina on je živeo u preljubi sa njegovom kućespremačicom. Kad je slušao ispovedanja od njegovih koji su u parohiji, osećao se sve više krivim i licemernim. Najzad, on je obavestio papu da napušta Rimokatoličku crkvu i sveštenstvo. Jedan biskup je došao da ga nagovara da se povuče u mirovinu u neki južnoAmerički manastir da razgleda i razmisli o njegovoj odluci, ali on je odbio.

Šest meseci posle njegovog isključenja oženio je njegovu ljubavnicu. Jednog dana dok je razgledao u nekoj knjižari iz druge ruke kupio je jednu King James Bibliju. Čitajući je, oboje on i njegova žena bili su dovedeni u spasenje kroz veru u Isusa Hrista.

Odvezao me da vidim moju sestru Connie, koja je odmah rekla,:“Ja ne želim bilo šta što vi imate. Ja sam Rimokatolkinja, i ja ću umreti Rimokatolkinja.“ Ona me je odbila. Osamnajst meseci kasnije bila je prevezena u bolnicu radi dvostruke operacije grla. Njene glasne žice bile su prekinute, uništavajući njenu glasnu komoru i oslepila je na oba oka. Šest nedelja kasnije zadobila je atritis (upala zglobova), zgrčivši njene ruke i noge. Doktori medecine su pomogli da isprave njene noge ali još uvek nije mogla hodati ili govoriti.

Jedan terapista radio je sa njom godinu dana da je uči ponovo kako da govori. Ja sam joj dala Bibliju koju je ona brzo uništila.

Ona je čula o jednom očnom lekaru u Meksiku i otišla je k njemu. Jedna serija operacija povratila je njen vid ali je još uvek odbijala da se pokaje i traži

92

Bilo je posle toga kad sam se vratila u to mesto gde je sestra Nila imala obživljenje da sam primila jedan telegram. Moja najmlađa sestra zamolila me da se vratim kući jer moj tata pita za mene. Setite se, ranije, ja sam mu poslala pogrebni venac jer su me obavestili da je on umro, tako ovo je bio jedan šok. Moja familija me je svojevoljno navodila da verujem da je on bio već mrtav. Kada sam ja stigla, moja sestra mi je rekla da je moj tata još živ, u njegovim osamdesetim,vrlo neovisan i jako dobro finansijski.

Ja sam isčekivala kako će on reagovati prema meni. No ipak, kad sam ga videla zgrabio me i zagrlio, govoreći:“Huki, ti izgledaš predivno.“ On je odlazio na put da vidi njegovu drugu decu, ali ja sam bila jako sretna radi našeg sastanka.

Pošto se vratio dva meseca kasnije, telegrafisao mi je da se vratim natrag da ga vidim. Kada smo ga sestra Nila i ja posetile, on je molio za oproštenje za sve što mi je familija učinila. Njegovo srce je konačno omekšalo prema meni, ali još uvek nije želeo mog Boga.

Kasnije, kada smo stigli na zapadnu obalu, ja sam se molila sve dok mi Bog nije dao milost da pozovem mog brata, tog katoličkog sveštenika. On je onda zamolio da mu oprostim što me je udario u hotelu. Kasno te večeri mi smo vozile dvanajst milja do njegove kuće, gde je on čekao ispred na stepenicama. Jurnuo je prema autu, zgrabio me i držao, pitajući zabrinuto,:“Oh, Charlotte, dali si mi oprostila?“ Potvrdila sam mu da jesam.

9

biskupa. I haljina i mrtvački kovčeg bili su načinjeni od kaluđerica u tom samostanu.

Ja sam znala da kad budem izašla iz tog kovčega da više nikada neću čuti o mojoj familiji, da nikad neću napustiti taj samostan, i da ću biti tamo sahranjena kad umrem. Ja sam prišla kovčegu, popela se u njega i ispružila. Dve male kaluđerice su došle i pokrile celokupni kovčeg sa teškom crnom draperijom koja je zaudarala od tamjana. Ja sam mislila da ću se stvarno ugušiti. Na jednoj strani te prostorije bile su uobičajene statue a na drugoj: Majka Nadglednica, kaluđerice i sveštenici su sedeli. Devet dugih časova ja sam ležala u tom kovčegu oni su bdeli i neprestano opevali.

Jedna svrha biti u kovčegu je da se naučim da mrzim moju majku, oca i sve druge zemaljske sveze – sve za ljubav Božju. Ja ih moram zaboraviti, mrzeti ih, istisnuti ih potpuno iz mog srca, misli i života. Sve ovo je da me osposobi da budem bolja supruga Bogu.

Ležeči tamo, prisećala sam se o mom detinjstvu kod kuće. Sećala sam se haljina koje mi je majka sašila, ali više nikad neću nositi ni jednu. Mislila sam o ukusnim jelima, toploj postelji, i o tom bogatstvu i celokupnom familijarnom životu koji sam imala. Naravno plakala sam gorko i jecala dok me je srce bolelo za onim milim koje nikad više neću videti. To je bilo jedno iskustvo agonije i mislim da sam ih volela više nego ikad pre toga.

Iscedila sam i prolila svaku suzu u mom telu. To je bilo tako teško odreći se svega. U mojoj dubokoj duševnoj patnji i bolu tresla sam se i stenjala dok

10

jednostavno nije preostalo ni jedne suze. Nekoliko časova posle ovoga nekako sam povratila moju staloženost. Odlučila sam:“Charlotte, ti ćeš postati najbolja kaluđerica Karmelita koja je ikad bila, jer unutar i izvan samostana ti činiš uvek ono najbolje što možeš.“

Kada je taj ogled konačno završen, jedno zvono je dalo znak i dve male kaluđerice su odmah podigle tu crnu draperiju sa kovčega. Kada sam izašla iz njega bila sam uvedena u jednu prostoriju gde sam trebala uzeti moje trajne zavete o siromaštvu, čednosti, i poslušnosti. Majka Nadglednica je otvorila jedno mesto na miđuši moga uha i izvukla krv, jer ovo je moralo biti podpisano mojom vlastitom krvlju.

Ja sam se zavetovala da ću živeti u krajnjem siromaštvu ostatak mog života (iako ja nisam znala šta je ovo značilo). Sledeći zavet o čednosti vezivao me je da se nikad zakonski ne udajem jer sam sad bila supruga Božja (po vrednosti te ranije izvršene venčane ceremonije). Onda taj zavet poslušnosti, najteži od svih. Ja sam obećala apsolutnu, bez prigovora poslušnost Papi, svim prelatima Rimokatoličke hijerarhije, i Majci Nadglednici samostana i upraviteljima tog samostana. Ja sam bila potpuno nesvesna kako su dalekosežna ova predanja bila i nisam imala realno shvatanje o tim stvarima kojima sam sebe zavetovala.

Pošto sam potpisala sve zavete, Majka Nadglednica je odrezala svu moju dugu kosu sa makazama. Ona je trebala biti prodana po najvišoj ponuđenoj ceni, jer ljudska kosa donosi dobru

91

Ja sam ga uhvatila za ruku i rekla:“Čekaj malo, Chet. Koliko si žena ti upropastio u toj ispovedaonici? Ja znam o sveštenicima koji idu kućama kada muževi nisu tamo.“ On je sevnuo ljutito i pogledao me sa mržnjom u očima. Ja sam nastavila, „Chet, jesi li ti ikad bio u samostanu? Jesi li ti ikad oduzeo nekoj sestri njezinu čednost?“

On je siktao mrmljajući kletve, priskočio mi i udario me žestoko pesnicom. On je bio preko šest stopa (preko 180 cm.) visok, jaki čovek, tako da mi je oko pomodrilo i zadobila sam veliku čvorugu na glavi kada me je nokautirao dole (oborio). Taj čovek iza pulta bo je svedok napada i skočio je u moju odbranu. On je rekao strašne stvari mom bratu i naredio mu da izlazi iz hotela i da se nikad ne vrati.

Ja sam stavila moj auto i mantil u skladište i uhvatila voz za Čikago. Tamo sam našla jednu hotelsku sobu blizu te skupštine gde je sestra Nila radila. Ja sam išla svake večeri a onda, na njen poziv, otišla sam sa njom da posetim njenu familiju. Odande smo otišle na službe u Visconsin.

Nekoliko dana kasnije, jedan advokat me je pozvao govoreći mi da me je jedan član moje familije tužio za sav taj novac što mi je moja majka ostavila. Posle rasprave sa advokatima i sudovima, uzeli su sav taj novac i moj auto i mantil. Ja sam plakala radi pohlepnosti i neispravnosti svega toga ali to me je ustvari privuklo bliže Gospodu. Ja sam prihvatila poziv sestre Nile da putujem sa njom sledećih trideset meseci.

90

sveštenika, ne da kupe, već da uznemiravaju. Morala sam da pretim pozivom policije da bi otišli.Sledećeg jutra neki drugi sveštenik se pokazao, ispitujući i pokušavajući da zastraši ovu nekadašnju kaluđericu koja je javno otišla k jednom Pentekostalnom oltaru..

Ja sam najmila jednu ženu da boravi u mom apartmanu dok sve ne bude prodano. Ja sam se spakovala i premestila u jedan velik hotel u blizini. Ovde sam znala osobno tog vlasnika i naredila da ne dopusti nikom da dolazi u moju sobu. Ja ću doći u trem da vidim bilo kojeg posetioca.

Jednog jutra telefon je zvonio i rečeno mi je da su tri osobe došle da me vide. Kada sam ja sišla dole, tamo je stajao moj brat, sveštenik, obučen u svetu odeždu, sa dve od mojih sestara. Te žene su okrenule svoja leđa k meni ali on je koraknuo preko trema prema meni.

Moja majka je umrla od udara dve nedelje ranije. Besno je pljunuo na mene:“Mislim da znaš šta si učinila.“ On je nastavio da me omalovažava i rekao mi da sam osuđena zauvek (zato što sam pribegla nogama Isusovim) i da ću sigurno goreti u paklu zauvek radi toga.

Dalje je izjavio da sam poslala svoju majku u prerani grob. Zamislite, moja mojka koja je bila potpuni invalid sedam dugih godina dok sam ja bila zatvorena u samostanu u inostranstvu! On je siktao dalje dok je iznosio mnoge ružne, uvredljive izjave i divlje optužbe. Pošto je iskalio svoju mrzovolju na meni, on se okrenuo da ode.

11

tržišnu cenu a oni trguju sa svačim. (To objašnjava neverovatno bogatstvr te crkve).Posle sečenja kose, uzela je mašinu za šišanje i ošišala me do glave. Tokom ostalog mog života, svaka dva meseca mašina bi prešla preko moje glave da me ošiša do glave. To teško pokrivalo kaluđerice bilo bi vrlo tegobno ako bi držala kosu. Osim toga, tamo nije bilo vremena niti mogućnosti prati kosu u samostanu.

Sledeći korak u dehumanizaciji i pometenosti

bio je da odstrane moje celokupno familijarno ime i zamene ga sa imenom svetice zaštitnice. Kad je učinila ovo Majka Nadglednica je naglasila da iako ja nisam dovoljno sveta da stanem u prisutnosti Božjoj, ja ću se uvek moći moliti svetici zaštitnici i ona će posredovati da prenese moje molitve Bogu. Ja sam prihvatila sve ovo kao istinu jer nisam ništa bolje znala. Sledeći ovo ako bi neko raspitivao o meni u samostanu po mom rođenom imenu, bili bi informisani da nema takve osobe u samostanu.

Sledeće, Majka Nadglednica je čitala ovu izjavu:“Kao što je Isus patio ovde na zemlji, tako mi moramo patiti kao kaluđerice.Mi moramo živeti naš život kao mučenice u tom samostanu. U vrtu Getsemanskom, Isus je prolio 62,700 suza za tebe i mene; On je prolio 98,600 kapi krvi za tebe i mene; On je primio 667 udaraca na svom telu; na licu 110 udaraca; na svom vratu 107 udaraca; po ledjima 180 udaraca; po svojim prsima 77 udarca; po glavi 108 udarca; po boku 32 udarca. Oni su pljunuli mu u lice 32 puta; vukli ga za bradu mnogo puta i bacili

12

ga na zemlju 38 puta. Od krune od trnja primio je 100 rana; umoljavao za naše spasenje 900 puta, i nosio krst na Golgotu 320 koraka.“ Ja sam verovala sve ove religiozne laži, koje sam godinama docnije saznala da su bile izmišljotina nekog pokvarenog Pape.

Poslednju izjavu koju je čitala kaže:“Ti ćeš primiti celokupno oproštenje tvojih greha i sasvim izbeći muke čistilišta. Nagradu onih kao mučenika koji su prolili svoju krv za veru.“Rekla je da ako mi živimo u samostanu bez kršenja nekog pravila, jednog dana kada umremo mi nećemo ići u čistilište već direktno da budemo sa Isusom. Ono što nam ona nije rekla bilo je da je to po ljudskom nemoguće živeti u samostanu bez kršenja pravila.

Pošto su zaveti bili potpisani sva moja lična identifikacija (dokumentacija) bila je uništena. Šezdeset dana pre, Majka Nadglednica stavila je list papira pred mene. Rekla je da ne trebam to čitati, upravo da potpišem na dnu ispod. Ja nisam shvatila onda kako sam ja potpuno otuđila potpisom sve i bilo koje nasledstvo koje bi mi ikad moglo pripasti. Ona su sva bila pripisana tom samostanu. Kada je moj brat bio ordiniran za Rimokatoličkog sveštenika on je takođe pripisao sve toj hijerarhiji. Ne postoji neki advokat u zemlji koji bi mogao raskinuti ovaj dokument o prenosu imovine, jer ja sam to prekontrolisala.

Kada sam ja uzela moje trajne zavete i potpisala moj život i imanje ja sam prodala moju dušu za legendarno jelo od zelja. Ne samo da su kaluđerice sistematski uništavane u telu već su stotinama njih

89

Još jednom, po povratku kući, ja sam sišla u taj suteren da provedem to vreme sa Gospodom. Ja sam tamo igrala svu noć pred Gospodom. Toga jutra kada je gospođa od te kuće sišla da me proveri pitala me dali sam gladna ali ja sam izgubila svoj prirodni apetit. Svaki put kada sam pokušala da joj odgovorim ja sam govorila u jezicima i nisam mogla govoriti engleski. Tokom dva dana i noći ovo se nastavilo i ja sam obećala Isusu da ću ići bilo gde gde bi me On poslao da svedočim o Njegovoj slavi.

Tri dana pre nego što se te službe obživljenja završile bio mi je uručen telegram javljajući da je moj otac umro i dato je vreme njegovog pogreba. Moj otac me je lišio nasledstva kada sam odbila ići kući sa njim i sa ta dva sveštenika. Ja sam se bojala ići na pogreb a to je bilo blizu sedam stotina milja udaljeno, ipak ja sam poslala nešto cveća.

Moja majka je imala svoj lični bankarski račun sa 12000 njenog vlastitog novca odloženog za mene kada je doznala da me je otac isključio iz njegovog testamenta. Ja nisam čak ni znala da ona ima nekakav novac i kada je njen advokat stupio u kontakt sa mnom u vezi toga ja sam plakala od sreće. Sa ovom svotom ja sam bila u stanju da kupim neki upotrebljavan auto i jedan novi mantil i stavila sam u banku ostalo.

Pre nego što je napustila grad, sestra Nila, mlada Pentekostalna evangelizatorka, pozvala me da je posetim ako budem nekad u Čikagu. Rekla sam sestri Nili da sam planirala da odem i da rasprodam moje pokućstvo i sve drugo u tom apartmanu (stan sa više odeljenja). Tog prvog jutra došla su dva

88

Bila je tamo jedna druga prostorija užasa dva sprata ispod zemlje u tom samostanu gde sam nekoliko puta bila primorana da legnem na prljav pod u obliku krsta, bez pomicanja za tri dana i tri noći bez hrane i vode. Tokom tog vremena svi sveštenici i kaluđerice sa Majkom Nadglednicom bili su tamo i oni su u više navrata išli tamo-amo preko moga tela. Ovo bolno i ponižavajuće iskušenje bilo je pretpostavljeno da me uči poniznosti i potčinjenosti i skrši ponos. Nije čudo što sam ustuknula i odbila da slušam o tom krstu.

No ipak, dok sam slušala tu Biblijsku poruku o značenju krsta, to je postiglo jedan celokupno novi aspekt (pogled). Ja sam bila zahvaćena u jedno strahopoštovanje kad su citati u pogledu toga bili razloženi. Za to vreme smo dospeli do odeljka gde je Rimski vojnik probo njegov bok, ja sam plakala od stvarnog razumevanja te žrtve krvi Isusove koju je on učinio za mene. Tokom poziva ja sam pala na moja kolena i molila za krštenje u Svetom Duhu.

Iako sam ja bila vrlo svesna mog ispijenog izgleda i nedostatka kose, ovog večera u crkvi ja nisam marila o mojoj kosi, haljini ili bilo čemu drugom. Ja sam završila ispružena na tom prljavom podu plačući više od jednog sata. Mnoge, mnoge nepobožne stvari izašle su iz mene tokom tog vremena istraživanja srca. Bog je duboko imao posla sa mnom dok sam stavljala moju celokupnu familiju na oltar, mog brata ordiniranog sveštenika, moje roditelje, sestre i drugu braću. Ja sam molila Gospoda da ih spasi po svaku cenu.

13

skrenule pameću i umrle prevremenom smrću pod okrutnom i nemilosrdnom ropstvu samostana. Da bude još gore ta sirota stvorenja žrtvuju sve ovo i onda odlaze da sretnu Boga, bez Hrista i izgubljena za svu večnost. Kako se trebamo moliti za one zatvorene odstranjene od sveta i Jevanđelja po celom svetu u tim užasnim zatvorima nazvanim usamljeni samostani.

Majka Nadglednica je zatim uzela me pod ruku i hodale smo do sred neke druge prostorije. Jedan Rimokatolički sveštenik, obučen u svetu nošnju, prišao nam je u susret sa drugog kraja te prostorije. Kada smo se sreli, Majka Nadglednica je pustila moju ruku a taj sveštenik je obišao okolo i pokušao da me uhvati ispod ruke.

Ja sam ustuknula u užasu na ovu intimnost, jer nikad, tokom svih mojih godina u samostanu nije neki sveštenik pristupio k meni kao ovaj. Uvek su bili ljubazni, obazrivi i vrlo učtivi. Nešto što se tiče te familijarnosti njegovog doticaja i tog pohotljivog pogleda u njegovim očima ulilo je odvratnost i uvredilo me iako tačno nisam razumela zašto. Ja sam se istrgla, postiđena u neprilici i povikala:“Sram vas bilo!“ Osećala sam se uvređena i ugrožena. On je pocrveneo u licu i postao vrlo ljut na moje odbijanje njegove ponude da me vodi u „nevestinu odaju.“

Očigledno da je Majka Nadglednica prečula tu

izmenu jer se brzo vratila, pozvala me po crkvenom imenu, i obavestila me da pošto budem u samostanu neko vreme da se neću osećati na ovaj

14

način. Rekla je da su se sve kaluđerice osećale isto u početku i čvrsto me podsetila na tu venčanu ceremoniju kroz koju sam prošla i na moju dužnost. Rekla je da telo jednog sveštenika je posvećeno i ono štoje on učinio nije greh. Ja sam bila užasnuta, i jecala sam neobuzdano, vrtelo mi se u glavi i ja sam odbila da prihvatim ono što je ona rekla.

Ona je postala vrlo ljuta i kruto rekla:“Kao što je Sveti Duh stavio seme u utrobu device Marije i Isus Hristos je bio rođen, tako isto sveštenici predstavljaju Svetog Duha, tako to nije greh za kaluđerice da nose njegovu decu.“

Ja sam jedva mogla verovati mojim ušima. Ja sam bila prevarena i bilo je suviše kasno vratiti se natrag!Ova grozna izjava učinila me je besomučnom. Kada mi je konačno dozvolila da govorim ja sam eksplodirala:“Majko Nadglednice, zašto mi to niste rekli pre nego što sam uzela moje trajne zavete?“ Ona je čvrsto stisnula svoje usne ali nije rekla ništa.

Nepotrebno reći, ja sam bila u stanju zanemelog šoka i užasa nad tim što je ona rekla. To je bila kao neka neverovatna noćna mora. Svi moji mostovi su bili spaljeni i nije bilo puta nazad. Ja nisam mogla izaći iz samostana. Ja sam grčevito jecala i rekla sam tom svešteniku da ja želim da idem kući. Molila sam ga da pozove mog oca da dođe da me odvede. Ja uopšte nisam želela ići dalje sa ovim. Sve moje iluzije su bile raspršene i ja nisam mogla podneti tu sliku koja se promaljala preda mnom.

Ja sam pričala kako je pre tri meseca nego što sam napustila dom da dođem u samostan (u dobi od

87

Kasnije, u toj crkvi doznala sam o krštenju u Svetom Duhu. Opet ja sam zahtevala i primila listu (popis) citata o ovom učenju. Ja sam uronila u jedan drugi odeljak proučavanja u tom suterenu da doznam šta je Reč Božja učila.

Sedam sveštenika se pokazali u tom domu da blefiraju (hvatati na zbunjivanju), kostreše se i prete. Ja sam plakala ceo dan kada su otišli sve dok mi lice nije nateklo i oči pocrvenele. Naučila sam se kako čvrsto može biti neka jadna duša vezana za jedan demonski religiozni sistem. Imajte to na umu da sam ja bila uhvaćena u ovu religioznu zamku od rođenja i bila prožeta skroz naskroz sa tom silom koja pokreće taj nemoralni sistem.

Ja skoro nisam posetila crkvu te večeri, ali sam ipak otišla. Tema propovedi bila je raspeće Hristovo i to mi je bilo odbojno. Ja sam htela da sačekam napolju u kolima, ali ta gospođa kod koje sam bila navalila je na mene da uđem unutra. Za mene, krst je bio ono čega sam se naučila da se plašim i mrzim.

Užasna sećanja tih jezovitih patnji, mučenja, ponižavanja i trpljenja bila su spojena sa tim grubim, krvlju natopljenim krstom u samostanskim odajama za mučenje. Koliko puta sam se gvrčila i stenjala posle šibanja sa bičevima kada je Majka Nadglednica na silu stavila tu okrutnu metalnu krunu od trnja na moju ranjavu golu glavu. Onda natovarena sa grubo otesanim, teškim, osam stopa krstom spuštenim na moja krhka, išibana leđa, ja sam morala da ga nosim, posrćući duž te prostorije, sve dok nisam klonula. Bila sam tako slaba da nikad nisam mogla dospeti jako daleko.

86

Tokom sve ove bujice proklinjanja i pretnji, moj jadni otac stajao je kao neki bledi nemi kip. On je potpuno bio vezan tim tradicijama, tamom, sujeverjem, neukošću, i nezakonitošću Rimokatolicizma. Kada je svsveštenik završio svoja užasna osuđenja, ja sam se tresla od straha i jecala neobuzdano. Setitte se, ja sam bila upravo beba u Hristu i još uvek sam trebala biti izbavljena od tih užasnih strahova ugrađenih godinama agonije (mučenja) i pritiska u tom Rimokatoličkom sistemu.

To je bilo 1946 godine kada je moj otac izašao sa tom dvojicom sveštenika i ja sam bila ostavljena slomljena srca. Ja sam zanemela, u stanju emocionalnog šoka, ali sam išla sa mojom pacijentkinjom na obživljavajuću službu u skupštinu te večeri. Poruka je bila o krštavanju verujućih vodom. Ovo je sve bilo novo za mene, radi toga sam otišla k pastoru i zahtevala popis svih citata o krštenju vodom.

Ja sam želela znati istinu jer sam ja izašla iz jedne tako ogromne zablude i trebala sam biti sigurna o tome šta iblija uči. Kad smo došle kući ja sam otišla direktno u suteren da istražujem citate i molila se da Gospod otvori moje razumevanje. Tokom te noći ja sm proučavala i molila se, i do jutra ja sam saznala da moram biti krštena u vodi kao što je Pismo učilo.

Te sledeće večeri ja sam otišla u crkvu i bila sam kasnije krštena u ledenoj vodi reke Missisipi. Kada sam izašla iz vode, mnoge nemoći, bolesti i bolovi bili su čudesno odstranjeni iz mog tela.

15

13) moja majka mi rekla: da bi ona radije iskopala mi moj grob sa njenim vlastitim rukama negoli da čuje da sam izgubila moju čednost. Zato što ja ništa nisam znala o seksu, ona mi je onda objasnila to. Kada sam ja pričala to Majci Nadglednici i tom svešteniku oni su stajali i smejali mi se kao ludaci. Oni su me smatrali naivnom i glupo lakovernom.

Kada se ovakva vrsta izdaje dogodi mogu vam reći da vi stojite apsolutno usamljeni. Razgovor sa vašim milim i prijateljima je već bio odsečen. Odpisani, vi nemate nikoga da vas razume ili pomogne i uskoro nemo shvatanje krajnje bespomoćnosti vaše situacije dolazi u vas. To je kao kad se probudite i nalazite da ta nepodnošljiva noćna mora nije san već užasna stvarnost.

Ja sada pripadam Rimu i Papi i Majci Nadglednici su me predali požudnom svešteniku koji me pohotno pozivao da mu se pripojim u „nevestinoj odaji.“ Ja nisam ušla u zavet da postanem rđava već sveta žena, dajući i moje srce i život Bogu. Ja sam čvrsto odbila njegove seksualne ponude i bila sam dovoljno snažna da se upustim u borbu da je bio uporan. Bila sam spremna boriti se do moje poslednje kapi krvi da sačuvam moju čednost.

Kada sam ja podpisala one zavete sa svojom vlastitom krvlju ja nisam shvatila taj grozan postupak onog što sam učinila. Ja sam se odrekla svakog ljudskog prava, da bi postala jedna mehanička, slična robotu osoba. Od sada ja neću biti u stanju sesti, stati, ili govoriti bez dopuštenja. Ja nisam mogla leći, jesti ili činiti bilo šta sve dok

16

nisam bila ovlaštena od mojih nadglednica. Meni je dopušteno da vidim, čujem i osećam samo ono što su one dozvolile i odredile. Ja sam postala jedna bespomoćna lutka Rimo-katoličke hijerarhije.

Sledeći korak bio je moje započinjanje i zato

sam morala ići u moj samostan. Oni su imali moj pasoš potpisan i karte spremne da me brodom prevezu u stranu zemlju. Dva sveštenika su nas srela kod broda i mi smo bile odnesene, obavite velom, u te planine da budemo stavljene u usamljeni samostan, jedan sprat ispod zemlje. (Naravno kada je taj sveštenik sedeo u našoj dnevnoj sobi kod kuće on nikada nije rekao mom tati da ću ja živeti godinama jedan ili dva sprata ispod zemlje u inostranstvu.)

Ja sam sučila početna ispaštanja, tako posle tri ili četiri dana u novom samostanu, oko 9:00 časova ujutru ta Majka Nadglednica rekla mi je da pođem sa njom. Rekla mi je da idemo da činimo pokoru i ja ću započeti moje posvećenje kao Karmelska kaluđerica. Sećam se kad me je vodila dole tim mračnim tunelom i u tu mračnu prostoriju ispod nivoa zemlje. Ja sam uvek živela na prvom spratu, ali posle uzimanja crnog vela ja sam trebala živeti jedan ili dva sprata ispod zemlje. Kada smo ušli u tu hladnu mračnu prostoriju bilo je teško videti, jer sve svetlo je dolazilo od sedam žmickavih kandila. Ja

85

je u toj crkvi, neka bude prokleta u životu, neka bude prokleta kada jede, neka bude prokleta kada pije, kad je gladna, kad je žedna, u pošćenju, u spavanju, u dremanju, kad je budna, kad hoda, kad stoji, kad sedi, kad leži, kad radi, kad se odmara.“

Sve je ovo bilo rečeno na latinskom i neke izjave su bile tako prljave da čak nije pristojno ponoviti ih. Naravno, sve ovo dolazi pravo iz pakla. Ti drugi prljaviji delovi su izostavljeni ovde, što su bili lako izrečeni od Rimokatoličkog sveštenika u njegovoj „svetoj“ odeždi.

To prokletstvo je nastavljeno:“Neka bude prokleta u svim sposobnostima njenog tela, neka bude prokleta iznutra i spolja, neka bude prokleta u kosi na njenoj glavi, neka bude prokleta u mozgu, neka joj bude prokleto njeno teme glave, njene slepočnice, njeno čelo, njene uši, njene obrve, njeni obrazi, njene vilice, njene nozdrve, njeni zubi, i sekutići i kutnjaci, njene usne, njeno grlo, njeni zglobovi, njene mišice, njene šake, njeni prsti, njene grudi, njeno srce i svi unutrašnji delovi dole do samog stomaka, njeni bubrezi, njene prepone, njena bedra, njeni kukovi, njena kolena, njene noge, njena stopala, i njeni krajnici.“

Neka bude prokleta od vrha njene glave do stopala njezinih nogu, neka ne bude nađeno zdravog na njoj, neka bi Hristos, Sin živog Boga prokleo je sa svom moćju njegove svete službe (ovo me je uvredilo više nego sve ostalo.)“.

84

svetih nevinih, koji su u očima Jagnjetovim nađeni dostojni da pevaju pte slavopoje, i svih svetih mučenika i svetih stradalaca, i svih svetih devica (što su te kaluđerice i sestre) Gospodnjih, i svih svetih zajedno sa tim izabranim Božjim, mi isključujemo Charlotte iz gumna Rimokatoličke Crkve, da bude mučena večnim patnjama zauvek, i da taj plamen koji gori ne bude nikad ugašen.

Neka bi Bog Otac koji je stvorio čoveka, prokleo je, Sin Božji koji je trpeo za čoveka, prokune je, neka sveti krst sa kojeg je Hristos sišao trijumfalno nad svojim neprijateljima, prokune je, Neka Sveta Majka Božja, ta trajna Devica Marija, prokune je, neka Sveti Mihajlo, čuvar svetih duša, prokune je, neka Sveti Jovan preteča i krstitelj Hristov i Sveti Petar, Sveti Pavle, Sveti Andrija i svi Hristovi apostoli, zajedno sa svim drugim učenicima, čak i ta četiri evanđelista, koji njihovim propovedanjem su obratili taj celokupni svet, prokunu je.“

Neka bi hodočasnici i stradaoci, koji su sa njihovim delima nađeni da su ugodili Bogu, prokunu je. Neka ti horovi tih svetih devica Gospodnjih, (kaluđerica i sestara) koje su za čast Hristovu odrekle se kao prekornih tih taština ovog sveta, prokunu je. Neka bi svi sveci koji su od početka sveta do večnih vekova nađeni da su omiljeni Bogu, prokunu je. Neka bi nebo i zemlja i sve svete stvari preostale na njoj, prokunu je.

Neka bi bila prokleta gde god ide, bilo to u kući, bilo da je u polju, bilo da je na putu, bilo da je na stazi, bilo da je u šumi, bilo da je u vodi, ili bilo da

17

sam bila zastrašena i puna slutnje, ne znajući šta da očekujem, niti šta ona planira da mi učini.

Kada smo došle bliže, mogla sam raspoznati neku kaluđericu na jednoj dasci šest stopa dugoj. Shvatila sam u šoku da je ona bila mrtva. Iako se ja nisam bojala mrtve kaluđerice srce me je bolelo za njom. Kada sam ja potpisala one trajne zavete ja sam ne znajući otuđila svako ljudsko pravo. Meni nije dopušteno da vidim, da čujem, da se žalim, da saosećam ili da gunđam. Ja sam imala uši ali sam trebala biti gluha; oči ali ne smem videti; osećanja ali će ubrzo biti izaprana tako da će biti izbrisana. Dok sam ja stajala gledajući na to telo, mnoge misli i pitanja su prošla kroz moj um ali ja sam oćutala. Kako i zašto je ona umrla?

Majka Nadglednica je odredila mi da stojim u bdenju nad tim mrtvim telom jedan sat, onda je ona otišla. Zahtevano je od mene da često hodam iznad tog slabušnog tela, poškropim ga sa svetom vodom i pepelom i da uzastopno govorim:“Mir neka ti je.“ Za jedan sat zvono je trebalo negde biti uključeno i iz tog tajanstvenog mraka iza mene jedna druga kaluđerica je došla da me oslobodi tog. Zato što je bila bosonoga na tom prašnjavom podu nije se čuo nikakav šum. Nama je bilo zabranjeno da govorimo, radi toga moja osloboditeljka je pružila ruku i dotakla mi se ramena. Ja sam odskočila od straha i počela vrištati neobuzdano na sav glas.

To gubljenje kontrole značilo je da moram biti kažnjena i bačena u jednu mračnu prljavu tamnicu. Tamo sam ležala tri dana i noći, bez hrane niti vode, upravo zato što sam se trgla u strahu – strašan

18

zločin. Uveravam vas da više nikad nisam opet vrištala. Vi se brzo učite u samostanu da poštujete pravila.

Četvrtoga dana, opet mi je Majka Nadglednica rekla da idemo da činimo pokoru i otišle smo duboko ispod samostana u jednu drugu mračnu prostoriju. Krenule smo kroz tunele (tamo ih je bilo 35 milja ispod tog samostana) i drugo osim kandila tamo nije bilo svetla u tim prostorijama što smo prolazile. Sprovela me u jednu prostranu odaju za pokoru, ruka pod ruku na našim prstima, sa oborenim očima.

Pri tom žmickavom svetlu kandila videla sam tu uobičajenu statuu (kip) Isusa i Marije u toj prostoriji. Tamo je bio takođe jedan glomazan osam stopa krst, načinjen od teškog grubog balvana, ležeći dole na strani. Ona me je privela blizu podnožja i nastavila da skida moju odeću dole do pojasa. Onda je savila moje telo preko tog krsta, povukla moje ruke dole ispod njega i pričvrstila ih čvrsto za moja kolena, ispod krsta.

To je bilo gde sam ja trebala početi da prolivam

moju krv kao što je Isus prolio njegovu na Golgoti. Meni je bilo rečeno ranije da ću ja proliti moju krv za izgubljeno čovečanstvo, ali mi nikada nisu dali naslutiti kako će to biti izvršeno. Sada sam trebala naučiti jedan od mnogih načina kako se to treba

83

Njegovo lice je pocrvenelo dok je frskao u žestokom besu, istrgao je Bibliju iz moje ruke i bacio je na pod. On je tresnuo nogom na moju divnu Bibliju i vrteo se po njoj sa svom svojom težinom, kidajući je na parčadi, lomeći njen povez. Da je stavio svoju nogu na moje lice, sumnjam da bi me to ni pola toliko uvredilo kao što sam bila očevidac ovoga. Kroz ovu Bibliju ja sam našla istinu, i sigurnost spasenja.

Kada bi Rimokatolički sveštenici imali silu oni bi sproveli pretragu od kuće do kuće, zgrabili sve Biblije, polili ih benzinom i zapalili ih sve. Kad oni budu došli u silu, Biblije neće biti dopuštene.

Taj sveštenik je počeo da izriče sve te kletve Rimokatoličkog isključivanja iz crkve nada mnom zato što sam ja nosila svetu odeždu i usudila se da je skinem. Prvo on je proklinjao moje oči, da bi istrunule i ispale iz moje glave. Ja sam plakala neobuzdano i uplašeno, jer ja još uvek nisam znala jako mnogo šta Biblija uči. Kada sam pobegla iz tog samostana ja sam imala samo 4 procenta vida u mom levom oku i osam procenata u mom desnom oku. Ja sam praktično bila slepa od užasnog mučenja koje sam zadobila od te demonski gonjenom Majke Nadglednice, radi toga me ovo proklinjanje uplašilo.

Dalje je taj sveštenik proklinjao svaki vitalni (glavni) organ u mom telu i zapovedao da crvi prožderu ove organe. Dalje je mumlao:“Po autoritetu Svemogćeg Boga, Oca, Sina i Svetog Duha, svetih kanona i svih tih neokaljanih, Device Marije, Majke Božje, i svih apostola, evanđelista i

82

idem do vrata i pozovem ih unutra. Pošto sam ja spasena, rekla je nemam se šta bojati.

Ja sam učinila kao što je ona rekla i uvela ih u sedeću sobu. Tata je odmah izustio, „Charlotte, mi smo došli da te povedemo kući“ Pouzdano sam odgovorila:“Tata ja neću ići kući sa vama. Ja ostajem upravo ovde i nastaviću da posećujem tu crkvu gde sam našla spasenje. Ja želim da naučim više o Bogu i jevanđelju Isusa Hrista.“ Oni su stvarno mislili da sam ja još uvek taj isti mehanički robot ispranog mozga da budem u samostanu!

Moj otac je izgledao rastrojen i kaže:“ Charlotte, mi smo vozili preko 650 milja da bi došli i odveli te kući gde pripadaš“ Pošto sam ponovo rekla mom tati veoma odlučno, da ni pod kojim okolnostima ja se neću vratiti sa njima, taj stariji od ta dva sveštenika je skočio na svoje noge. On je povikao besno na mene:“Naravno, ti znaš šta si učinila“ Ti si osudila svoju dušu i ti ćeš provesti večnost u paklu. Jednog dana ti ćeš puzati natrag u Svetu Rimokatoličku crkvu na svojim rukama i kolenima i moliti za novense da budu rečene za tebe. Jednog dana ti ćeš želeti da dođeš do ispovedaonice i da primiš razrešenje od tvojih užasnih greha.“

Bilo mi je dosta njegovog besnila i pretnje. Ja sam stavila moju Bibliju pred njega i izazvala ga.:“Ako mi možete pokazati jedan citat u toj Svetoj Bibliji gde Bog kaže da ja trebam ići jednom čoveku da ispovedam moje grehe, ja ću se spustiti na svoja kolena pored vas i puzati natrag u Rimokatoličku crkvu!“

19

dogoditi. Dvema drugim kaluđericama dat je bič za bičevanje napravljen od šest kožnih traka pričvršćene za drvenu ručku. Na kraju tih traka bilo je postavljeno izvestan broj oštrih, izreckanih parčića metala. Počele su da me tuku naizmenično sa tim okrutnim instrumentima sve dok moje golo telo nije bilo skroz izmrcvareno stotinama zasekotina i moja krv je tekla svud po podu.

Grčila sam se i previjala koliko sam mogla, nije se moglo izmaknuti od nemilosrdnih, vatrenih udaraca nesažaljivih bičeva. Da vam kažem one su i sprovele posao na meni i ja sam gorela od užasne boli u smrtnim mukama. Jecanje i vrištanje nije ih zaustavilo, niti je uticalo na njih sažaljivi vapaji za milost. One su bile dobro obučene i sasvim bez srca i ja sam bila progutana u moru bola i strašnog očajanja. To je bilo neverovatno, ipak to se događalo. Ja sam mislila da to udaranje neće nikad prestati. Ja sam bila bespomoćna i potpuno bez odbrane.

Majka Nadglednica je oslobodila moje ruke od kolena posle čega sam se srozala u jadnu pateću gomilu i ona je bila zadovoljna da sam prolila dovoljno krvi ovog puta. Ona me povukla na noge ali me nije oprala niti što učinila sa tim mnoštvom krvarećih rana na mome telu. Ona je jednostavno navukla moju odeću natrag i ja sam bila primorana da radim ceo dan, sve do 9:15 te večeri. Nepotrebno reći, taj dan je bio dan jezivih muka, ali niko izgleda nije primećivao, sa jednom stravom užasa ja sam shvatila o tom učenju što sam primila da je Bog

20

sretan sa tom pokorom i drugim patnjama. To se predpostavljalo da će nas učiniti svetijim.

Taj dan je bio živi pakao za mene, ali ovo je bio samo početak od stotinama takvih dana. Kada je došlo veče ja sam stajala ispred moje postelje u ćeliji gde se od nas zahtevalo da se poskidamo, sa ledjima jedna ka drugoj. Ja nisam mogla skinuti moju odeću. Ta odeća umazana krvlju se osušila i prilepila se čvrsto za moje zjapeće rane. To je bilo nekoliko noći pre nego što sam mogla se skinuti, a i onda to je bilo sa mukom i krvarenjem. U medjuvremenu ja nisam bila gladna radi užasne patnje koju sam trpila.

Redovito ja bih se skinula i navukla jednu grubu spavaćicu, i onda bi ulazila u moju ćeliju da budem zaključana u njoj tokom noći. Za postelju mi smo imali samo jednu daščanu ploču – bez dušeka, federa, jastuka ili ćebeta. Pre nego što nam je bilo dopušteno da legnemo bilo je zahtevano od nas da kleknemo na molitvenu dasku za pokoru. Ova je imala stotinama uspravnih, oštrih žica da bodu kolena. Taj gornji deo gde smo trebale da se oslonimo ničice rukama bio je takođe mnoštvo oštrih žica.

Jednog dana Majka Nadglednica me povela kroz neki dugačak mračni tunel u neku salu za započinjanje moje sledeće pokore. Kada smo ušli u tu odaju, opet tamo je bilo sedam kandila. Kada me je privela pod ta kandila opazila sam neka uža gde se njišu sa plafona sa nekom vrstom stega metalnih na krajevima. Postavila me da stojim vrlo blizu, okrenuta zidu i ispruženih ruku u vazduh. Brzo ona

81

sam pala dole na moja kolena i molila Boga da ne dopusti da umrem pre nego budem spašena.

Ja sam otišla u crkvu jedne večeri, pod takvim uverenjem da sam propala. Propovednik je ustao da čita njegov tekst ali ja nisam mogla dalje podneti. Skočivši sa svoga sedišta ja sam pojurila do oltara (mesto ispred propovedaonice gde se grešnici predaju Bogu), jecajući i vičući iznova:“Ja ne želim ići u pakao! O Bože, smiluj mi se, ja ne želim ići u pakao!“ Ja sam pala zgrčena tamo ispred i plakala i ispovedala sve moje ogavne grehe, moje mržnje, ogorčenosti, zle misli i dela. Ja sam sve to izlila, ne mareći ko me je čuo.

Kakvo osveženje i kakvo očišćenje, kad sam iskala i primila oproštenje. Gospod Isus je došao u moje srce i dao mi spasenje, potpuno i zabadava. Samo oni koji su iskusili nanovorođenje, budući iskupljeni iz ruke neprijatelja krvlju Isusa Hrista, mogu razumeti tu natprirodnu slavu, olakšanje i radost koja je preplavila moje biće te divne večeri.

Moja prijateljica odvezla me do pošte gde sam poslala telegram mom tati saopštavajući mu da ja više nisam Rimokatolkinja, jer sam bila slavno spašena kajući se od svojih greha i primajući Isusa Hrista kao mog osobnog Spasitelja.

Tri dana kasnije, sedeći kod mog prozora kod kuće, pogledala sam dok je neki auto zaškripao da bi stao ispred. Moj otac i dva Rimo-katolička sveštenika su izašla i uputili se unutra. Uplašena, potrčala sam brzo u kuhinju i rekla mojoj prijateljici da dolaze po mene. Ona mi je hladnokrvno rekla da

80

velikoj Rimo-katoličkoj bolnici kao bolničarka. I pored svih gorljivih molitava ujka Džona i svedočenja, ja sam još uvek bila nespašena.

Tokom tri godine ja sam radila tamo i bila sam u stanju da izdržavam sebe. Kakvo slavno osećanje posle tog kad sam bila bolesna i ovisna o drugim tako dugo. Kada je jedna žena propovednik Skupštine Božje došla radi važne operacije i ja sam bila određena njoj za specijalnu bolničarku. Prošavši svoju operaciju ona se probudila slaveći Gospoda što joj je poštedilo život i zamolila me da čitam glasno iz Biblije. Ja sam počela da se sva tresem, kao Rimokatolička kaluđerica, meni nije bilo nikad dopušteno da čitam Bibliju. No ipak ja sam joj svakodnevno čitala tokom deset dana dok se bila lečila. Ja sam joj bila određena kao bolničarka i kod kuće takođe.

Kada se oporavila, ja sam je pratila u neku crkvu dole u gradu. Ja sam bila učena da svi ne-Katolici su jeretici, radi toga sam ja sedela samo na rubu. Zato što sam išla svake večeri, moja poslodavkinja dala mi je u vlasništvo Bibliju. Kod kuće ja sam imala običaj da silazim u suteren da čitam. Najzad sam pala na svoja kolena i rekla:“ Ako postoji Bog, ja želim da mi pokažeš. Mnoge noći ja sam čitala Bibliju do u sitne sate ujutro.

Jedne noći ja sam sanjala kako padam u ognjeno jezero i probudila sam se vrišteći. Moja poslodavkinja mi je tvrdila da Bog pokušava da mi pokaže da sam izgubljena i da trebam pozvati Isusa u svoje srce i biti spašena od svih mojih greha. Ja

21

je skopčala metalne stege čvrsto oko svakog mog palca. Onda se uklonila na jednu stranu i počela da okreće ručicu koja je podizala uže na gore sve dok nisam polagano podignuta od poda. Kada sam bila obešena na vrhovima prstiju mojih bosih nogu ona je učvrstila ručku, izašla bez reči zalupila i zaključala vrata. Težina moga tela na palcima ruku i na palcima od nogu bila je mrcvareći bolna. Ja sam već cvilila i ječala u muci. Nisam mogla znati koliko ću ja ostati tamo.

Uvek u ovakvim stvarima, vi visite tamo

pitajući se dali bi ste mogli umreti pre nego dođu da vas oslobode. U tim užarenim talasima nepodnošljivog bola koji razdire telo i um, smrt bi bila jedan blagosloveni ishod.

Dok se časovi otegnuli beskonačno u dane i noći tamo nije bilo načina da proračunate koliko dugo ste bili tamo. Tamo nije bilo sunca, nikakvog zvuka drugog osim vašeg vlastitog grozničavog jecanja i vrištanja. To je kao da ste bili živi sahranjeni bez hrane ili vode. Mučenje i mahnitost uzrokuju da gubite tok stvarnosti i ništa ne izgleda stvarno osim uvek prisutna muka i bol.

Ovo je bio jedan drugi deo njihove tehnike ispiranja mozga. Nisam mogla ništa drugo učiniti već stajati tamo, vrišteći i plačući. Niko me nebi slušao ili pomogao niti čak mario. Tri, četiri, šest i konačno deset mučnih časova su protekla i svaka

22

kost, mišić i nerv u mom napaćenom telu vapili su za oslobođenjem. Taj da poludiš beskrajni bol je neopisiv i ja sam takođe postajala gladna i žedna. Kada su mi ruke i mišice počele da opasno natiču ja sam mislila da ću umreti.

Ja sam očajnički molila svim tim statuama u toj prostoriji. Konačno sam shvatila Devica Marija nije slušala ni jednu reč što sam jecala. Neobuzdano sam vikala i umoljavala za pomoć od mojeg sveca zaštitnika; od sv. Jude, sv. Vartolomeja, i svakog drugog idola ili sveca o kojem sam se ikada mogla setiti. Bila sam okružena jednim nezemaljskim ćutanjem, prekinuto jedino mojim vlastitim grozničavim vrištanjima i stenjanjima i to pucketanje kandila.

Visela sam tamo, skršena bolom i natopljena u mojoj vlastitoj ljudskoj nečistoti, jer nije bilo prekida u tom režimu mučenja za klozet nuždu. Upravo kad sam se osećala da ću potpuno poludeti, ušla je unutra Majka Nadglednica. Direktno na zidu ispred mene bila je jedna polica koja se mogla podesiti koju je ona podigla u visinu moga lica. Na nju je položila jednu posudu sa vodom i neku posudu sa jednim malim krompirom.

Bila sam smrtno gladna i žedna ali kako da dokučim? Bolno sam se primakla na mojim palcima od nogu, zakrenuvši prvo jednu ruku pa onda drugu, natežući se da dohvatim posude. Kad sam ih uspela dohvatiti, osetila sam mišiće u mojim plućima gde se kidaju od strahovitog bola. Kao stvar činjenice, mnoge kaluđerice dobiju tuberkulozu posle prolaženja kroz ovo mučenje. Ipak, jedino kroz

79

čula. On se nasmejao, pogledao u moje lice, onda zatvorio svoje oči i otišao.

Kada sam shvatila da je mrtav, bila sam pogođena talasima strašne tuge. Ovaj čovek je bio sve što sam imala u životu. Sva moja dragocena sigurnost bila je zbrisana. Ja sam bila izgubljena, i bila sam izneverena od svakoga osim od ovog čoveka. Osećala sam se da sam bila opljačkana od svega što sam smatrala dragim i dragocenim na ovom svetu. Pala sam preko njegovog beživotnog tela vrišteći rasrđeno i neobuzdano:“Ako postoji Bog, zašto, zašto si mi ga oduzeo? On je sve što imam. To nije fer! To nije fer!(ispravno).“

Najzad sam se pribrala i počela da izvršavam uputstva mog ujaka. Ja sam pozvala pastora, pogrebnog preuzimača; donela kovčeg, poslala telegrame i sredila sve pogrebne pripreme. Ujak Džon nikad nije rekao njegovoj rodbini da je on napustio Rimokatoličku crkvu jer je znao da bi ga odbacili. I doista, kada su saznali to, ni jedan jedini rođak nije došao na pogreb niti poslao cveće. Narod iz te crkve znali su za moju duboku privrženost mom ujaku i neki su ostali sa mnom u toj kući tokom šest nedelja. Kada su morali ići kući, rečeno mi je da poručim štogod trebam u povrtarnici i oni su platili svaki račun.

Sedam meseci posle ujka Džonove smrti ja sam zamolila doktora da me pusti da idem natrag na posao. Ja nisam volela da budem ovisna i želela sam da preuzmem odgovornost za sebe. Ja sam otišla u susednu državu i poduzela i prošla bolničarski ispit. Za ne mnogo dana ja sam bila zaposlena u jednoj

78

Posle nekoliko poseta toj crkvi jedne večeri on je skočio sa svog sedišta i pojurio napred u crkvi vičući:“Bože moj, ja sam izgubljen, ja sam izgubljen, ja sam izgubljen!“ On je bio dobro poznat poslovni čovek u okolini i to je napravilo pravu buru kada je on bio spasen. Kasnije je primio krštenje Svetim Duhom. Jedan udovac bez dece, on je obećao dati sebe i sve svoje imanje Gospodu. Kada je on završio to čudno pripovedanje, ja sam mislila da mora da je taj stari čovek skrenuo sa uma. Ipak ja nisam imala drugog mesta da idem, tako da upravo nisam rekla ništa. Te večeri ja sam ga pričula gde se moli za mene, i opet sledećeg jutra. Svakog puta on je molio Gospoda da me spasi. To se nastavilo večerom i tokom ostatka njegovog života.

Pošto sam bila tako bolesna, moj ujak me je stavio u bolnicu, platio moje račune, brinuo se o meni, hranio i odevao. Kada sam se vratila kući, moj ujak se jako razboleo, i njegov doktor je rekao da treba da bude u bolnici. Ja sam zamolila lekara da dopusti da zadržim svog rođaka kod kuće i služim ga. To je bila moja prilika da mu se odužim za njegovu ljubaznost prema meni. Doktor je pristao, ipak on je stalno bio gore i gore.

Za nekoliko dana moj ujak me je pozvao i rekao:“dušo, ja idem kući da budem sa Gospodom. Ja želim da pozoveš svog oca i da mu kažeš da će moj pogreb biti u ovoj crkvi ovde.“ On mi je rekao kojeg pogrebnog preuzimača da pozovem i takođe je spomenuo šta želi da bude učinjeno kod pogreba. Ja sam bila ukočena, jedva verujući ono što sam

23

podnošenje takvog bola i natezanja sam mogla uspeti da dospem do vode ili hrane. Ja sam lupila i većinu prolila.

Devet dana kasnije Majka Nadglednica je došla i oslobodila prvo jedan palac a onda drugi i ja sam se srušila onesveštena na pod. Moji udi su bili natečeni i grčili se od bola. Moje oči sam osećala kao da su izbuljene iz glave (istisnute iz glave) a moje ruke su bile otečene tri puta od normalne širine. Ni jedan deo moga bića nije bio slobodan od podrhtavajućeg bola neosetljivosti.

Naravno da se nisam mogla pokrenuti. Dve kaluđerice su me uzele za ramena i za noge i odnele me, u tu bolnicu i položile me na jednu daščanu ploču. One su rasekle svu moju odeću jer sam bila natopljena mojom vlastitom mokraćom i izmetima. Ovo je bio jedan drugi deo brižno planiranog svirepog i neuljudnog programa, smišljenog da proizvede bezumne robote. Posle ovoga događaja ja nisam mogla čak ni hodati za dva i pol meseca i bila bi sretna da sam umrla.

Jednog dana ja sam bila pozvana i opet povedena tim strahovitim tunelima, ne znajući kakvu patnju i bol ću suočiti. Ona me je sprovela u jednu prostoriju sa nekom uspravnom stolicom sa visokim naslonom. Gurnuvši me dole u tu stolicu, skinula je što sam imala na glavi i gurnula moju glavu napred u krilo i položila moje ruke na moja kolena. Brzo je pričvrstila moju glavu i ruke u klade tako da se nisam mogla mrdnuti. Kada je ovo učinjeno ona je namestila slavinu direktno iznad

24

moje gole glave i podesila je tako da je počela da kaplje na moju glavu s vremena na vreme po kap.

Ja sam trnula od straha u isčekivanju jer sam bila svedok drugih koji su bili tako paćeni tokom deset dugih časova. Posle kratkog vremena te kapi koje padaju na isto mesto će rastrojiti i najjaču osobu. Često bi ja i drugi se izvijali i uvrtali u tim kladama gde smo bili stegnuti, očajno pokušavajući da izbegnemo udarac vodene kapi, čak peneći na usta. Vrištanje i jaukanje nikad nisu odsutni iz ovih jama užasa, duboko ispod zemlje, gde niko ni sa trunkom čovečnosti ili sažaljenja neće nikad čuti. Umoljavanje za milost samo donosi duža i gora ispaštanja.

Mnoga kaluđerica je sasvim poludela i pobesnela pošto je bila ponovno stavljana na ovo ispaštanje. Ne sekirajte se, samostan se pobrine takođe i za ove. Taj svet napolju neće nikad doznati istinu. Postoje podzemne tamnice za one koji imaju umni ili nervni slom. Postojaće obavest ili zapis o toj kaluđerici i kako je ona umrla a sve laži.

Vi morate shvatiti da je ova celokupna religiozna struktura zasnovana na lažima i prevari i to nije veliko čudo da po svaku cenu, čak ljudskog života, taj licemerni plašt pravednosti Rimo-katoličkog sistema mora biti podržavan. Oni neće prestati ni za bilo šta da ga štite. Klevete, laži, izmišljotine, menjanje i uništavanje dokumenata, povreda i čak ubistvo jesu standard i prihvatljiva procedura. Prosečna osoba sa savešću i nekom vrstom moralnih pravila će teško shvatiti tu grozotu

77

odakle si ti došla?“ Onda mi je on pokazao pismo od mog tate koje je kazivalo da je moj vlastiti otac bio taj koji me je vratio natrag u taj samostan. To pismo je govorilo da sam ja na bezbednom mestu i da oni znaju gde sam ja. Moj otac je bio uplašen zato što je moja majka invalid bila tako bolesna. Svaki put da bilo koji član familije, osobito moj otac, bi otišli na ispovest, sveštenik bi svečano izjavio,“Neće biti razrešenja od vašeg greha sve dok Charlotte ne bude natrag u samostanu.“

Sveštenik je tvrdio mom ocu da ako majka umre ona neće moći ići u čistilište već će morati ići pravo u pakao. Moj namučeni otac je verovao ovo i očajno se bojao ove užasne osude njegove ljubljene žene. Njemu izdajstvo mene u taj samostan nije bilo takvo zlo kao osuđenje moje majke u pakao. Kada sam to čula, bila sam opet puna gneva i besno sam tvrdila mom ujaku da nikada vie ne želim videti mog oca. Bila sam razjarena, duboko uvređena i osećala sam se strašno usamljenom.

Ujak Džon počeo je da mi priča o tom kako su njegovi Rimo-katolički susedi postali spaseni. To je korenito promenilo njihove živote, naročito oca, koji je bio tukao ženu i dete kad se napije. Kada je moja ujna umrla, oni su pokazali takvo staranje prema mom ujaku da je on posetio jednu službu neke Duhovne crkve sa njima. Do dobi od 67 godina moj ujak Rimo-katolik nije nikad posetio neku drugu crkvu osim Rimokatoličke. On je bio duboko taknut tim službama a osobito pristojnošću omladine koji su bili tako drugačiji od svetovne Rimokatoličke omladine koje je on znao.

76

pored njih dešava. Ta istina je bila isuviše užasna da bi se verovala, radi toga dobri ljudi upravo odriču to. Iscrpljena, ja sam zamalo pala u jarak dok su svetla u toj kući bila pogašena. Ja sam onda ispuzala, i privukla se niz tu kuću i legla dole i pala u jedan isprekidan san. Bilo mi je drago što sam ponela sa sobom moju tešku kaluđersku odeću jer sam je umotala oko sebe da me zaštiti od noćne hladnoće i jeze.

Kad je svanula zora, nervozno sam ustala i opet počela da idem. Ja sam bila puna straha jer nisam znala šta bi mi ljudi mogli učiniti. Pošto sam pojela sve što sam ponela, ja sam se zaustavljala i prosila hranu uz put. Neki su bili milostivi i dali mi lep obed, drugi su me grubo odbili i zalupili mi vrata pred nosom.

Dani i nedelje su prolazile dok sam mučno putovala zemljom. Niko mi nije poklonio cipele i moje noge su bile u tako rđavom stanju da sam plakala i molila da umrem. Četrnajst nedelja ja sam išla i stopirala, proseći hranu i za mesto da legnem da spavam. Najzad sam bila oko dvadeset i pet ili trideset milja od ujaka Džona, po mojim mapama.

Ja sam pitala na železničkoj stanici dali ima voz za ujka Džonov grad i doznala da postoji neki voz sa jednim vagonom koji će doći za pet sati. Od preostalog novca koji mi je bio dat, izbrojala sam novac, kupila kartu i legla dole na staničnu klupu da spavam. Iako sam bila jako gladna, niko mi nije dao hrane.

Ja sam uhvatila taj voz i kada sam stigla do ujka Džonove kuće on je rekao:“Bože moj, Charlotte,

25

i neljudski demonski um koji goni ovo religiozno čudovište.

Jednom sam bila odvedena u jednu od tih prljavih tamnica sa prašnjavim podovima. Ja sam onda imala moje članke pričvršćene čvrsto kožnim kajšima za karike (ili koture) na vrhu šipki postavljenih u cement. Ja sam stajala sa svojim nogama u tim karikama sve dok moja snaga nije izdala ili se onesvestila. Kad se to dogodilo ja sam se upravo skljokala preko napred svojim prsima dodirujući moje članke. Posle dospevanja do izvesnog stepena bola i iscrpljenosti ne postoji ništa što možete učiniti. Ja moram onda ostati u ovom skljokanom položaju za dva ili tri dana, zavisno o prohtevu mojih mučitelja. Niko neće doći i tamo nije bilo hrane niti vode, ili klozeta. Bube su gmizale preko mojega tela. Nije čudo što postoji takva vika protiv takvih užasa koji su odkriveni i obelodanjeni.

Usamljenost u tom samostanu je neljudska i okrutna, jer tamo ne postoji prijateljica. Svaka je postavljena da špijunira nad nekom drugom i najmanji prekršaj pravila donosi brzu i oštru kaznu. To je bilo i na prijateljstva među kaluđericama. Sumnjičenje i odvajanje bili su uredba dana za samostanski život. Mi smo učene da se ne uzdamo ni u koga i da se ne oslanjamo ni na koga, pomoću jednog metodskog i sistematskog izolovanja. Te žrtve nisu mogle biti dopuštene da se ujedine da učine nešto u vezi tog stanja.

Komunisti su sledili sličan program u Korejskim ratnim zatvoreničkim logorima da spreče bilo kakvu

26

bliskost ili saradnju među njima. Izdavanje drugih prouzrokuje da ta odavačica bude u dobrom položaju kod Majke Nadglednice. Njena naklonost je bila tako jako poželjna da su često sestre prenabregnule stvari da bi zadobile ovu vrstu naklonosti. Apsolutna poslušnost u svačemu je zahtevana u tom samostanu i vi ste mudri ako se brzo naučite da slušate i bez pitanja.

Svaki put kada sam došla u moju ćeliju od mene se zahtevalo da kleknem tamo, moleći se za izgubljeno čovečanstvo, dok sam patila i prolivala više od moje krvi. Jedino posle ovoga mogla sam leći na tu daščanu ploču koja je služila kao postelja. Neodložno u sedam minuta pre ponoći zvono je uvek bilo uključeno i davalo znak i ćelije odključane tako da bi smo se sve mogle skupiti u tu unutrašnju kapelu da se još jedan sat molimo za izgubljeno čovečanstvo. U sedam minuta do jednog časa vraćale smo se u naše ćelije da opet budemo zaključane sve do 4:30 ujutro. U to vreme zvono je ponovo dalo znak i mi smo imale tačno pet minuta da se obučemo i javimo za dužnost, bosonoge. Ovo je bila svakodnevna rutina (ponavljanja). Da se zakasni u oblačenju donosilo je stroge kazne.

Svake večeri u 8:00 časova od nas se zahtevalo da idemo dole u dugu mračnu salu da činimo pokoru u toj prostoriji za razmišljanje. Tamo je bila odeljena jedna malušna prostorija oko četiri stope u kvadrat, u kojoj se nalazila jedna ljudska lobanja i kandilo na jednom malom stolčiću. Mi smo trebale spustiti se na naša kolena, zahledati se u tu lobanju i razmišljati jedan sat o smrti. Kada je taj sat prošao,

75

mraku. Od njih sam, po prvi put, tačno saznala gdesam bila zatvorena tokom više od dve godine. Oni su me opremili sa mapama, i, dok smo ih prekontrolisali, našli smo da sam bila kidnapovana (oteta) na udaljenosti od 650 milja. Mape su onda bile označene tako da bi mogla naći svoj put natrag do kuće ujaka Džona.

Ta gospođa mi je spakovala jednu kutiju od cipela hrane, dali mi sedamdeset i pet centi i ubedili da se preobučem u neke od njene odeće za taj put, a svoju da ponesem sa sobom. Ja sam još uvek bila bez kose tako mi je ona dala neku kapu ko čarapa. Morala sam ići bosa jer nisam imala nikakvih cipela ili zokni, a moji prijatelji nisu imali ništa što bi meni odgovaralo. Ja sam bez sumnje bila osobitog izgleda, obučena u odeću tri broja veću za mene, kad sam počela moje teško putovanje u sigurnost stopirajući na drugu stranu zemlje.

Ja sam išla i išla sve dok mi noge nisu bile tako

bolne i osećala sam se tako umornom da nisam mogla ići dalje. Kada sam se zaustavila kod neke kuće i zamolila za dopuštenje da spavam u tremu ili u garaži, ta gospođa me je pogledala i zalupila vrata ispred mene. Umorno sam se odgegala natrag na put, klonulog srca, uplašena i potpuno obeshrabrena. Jedino ta misao o užasima iza mene držala me da se ne predam potpuno.

Taj narod u udobnosti, bezbedni u svojim toplim domovima, udobnim posteljama sa punim stomacima nema uopšte blage veze sa onim što se

74

otvorila da sam ja izgubila moju ravnotežu i pala naglavce na stazu od šljake,ogulivši moje lice, ruke i kolena. Brzo sam skočila gore i gurnula otvorenu kapiju da se zatvori i druga ključanica je kliknula, zaključavši sigurno. Ja nisam htela da privučem pažnju trčeći, ali sam nogama letela duž tog trotoara.

Bilo je to neverovatno! Ja sam još jednom bila slobodna! Bila sam najzad izvan tih zatvoreničkih zidova samostana. Bio je lep dan ali vetrovit, prouzrokujući da moj veo leti oko mog lica. Jedva sam mogla videti kud idem. Iznenada sam natrupila na nekog čoveka i u očajanju ščepala ga za ruku i zadihano sa uplašenim glasom rekla:“ Molim vas pomozite mi! Sakrijte me brzo. Ja sam upravo pobegla iz tog samostana.“

Ovo ga je uplašilo i izgledao je potresen, ali je rekao:“Dođite sa mnom i staviću vas u moj senjak.“ On je upravo stavio jedan tovar svežeg sena u tu zgradu i ja sam počela da se penjem merdevinama da se sakrijem gore. On me zaustavio, govoreći da ima na misli jedno bolje mesto za mene da se sklonim. Ja sam ga pratila u njegovu kuću gde je on brzo objasnio njegovoj ženi šta se događa. Oni su otvorili neka dodatna vrata u uglu kuhinjskog plafona i popeli me tamo u nadzidanu sobicu u potkrovlju.

Ovaj krasan bračni par, u svojim tridesetim, bili su veoma dobri prema meni. Poslali su mi gore jastuke, ćebad hranu i vodu. Ja sam se skrivala tamo svu noć i tokom sledećeg dana. U sumrak rekla sam im da ja moram ići svojim putem, da bežim po

27

zvono je dalo znak i mi smo se vratile u naše ćelije gde smo skinule svu našu odeću. Onda smo uzele tri upletena lančića sa oštrim krajevima (što su viseli u našim ćelijama) i počele da zadajemo udarce po našim vlastitim telima kao imitaciju šibanja Hristovog na zemlji.

Neki put, zbog nedostatka hrane i snage bilo je teško udarati se mnogo puta. Ako je Majka Nadglednica posumnjala u to, ona je naredila da se svučete i uzela bi dve druge kaluđerice da vas šibaju žestoko. Posle ovoga vi bi izgubili svaku želju za vašom kafom, hlebom, ili bilo za čim za nekoliko dana, budući u takvoj muci.

To je bio život usamljenog samostana, gde je bio primenjivan jedan nemilosrdni sistem ispiranja mozga, upravo kao što Rusija čini u tim koncentracionim logorima. To je tačno taj isti brutalni barbarizam, ali Rim sprovodi pod plaštom religije dok komunistička Rusija je otvoreno ateistička.

U toj prostoriji gde nam se davalo jelo, bilo je dva duga drvena stola i svakoj kaluđerici je bilo namenjeno jedno mesto da sedne. Niko nikad ne seda na nečije mesto. Za doručak nam je dato samo jedna velika limena šolja jake crne kafe sa komadom crnog hleba koji je težio tačno četiri unca (oko 15 deka). Iako smo ceo dan teško radile nije bilo ručka, i oko 5:00 uveče opet bi se skupile u tu trpezariju, ako smo mogle ići u svojoj sopstvenoj snazi.

Za večeru bilo je kuhano zeleno povrće zajedno, čineći bezukusnu vodnjikavu supu, bez ikakvih

28

začina. Ovo je bilo davano u limenom služavniku sa dve unce crnog hleba i limena šolja jake crne kafe. Dva ili tri puta nedeljno davano nam je po pola čaše obranog mleka. Ovo je bila naša jednolična dijeta, 365 dana u godini. Jedini izuzetak bio je božić kada nam je svakoj bilo dano po jednu punu kašiku melase (ukuvana šira, slatki mrki sirup). Oh, kakvo uživanje je to bilo, i mi smo to jele vrlo polagano, oblizujući svaku kap. Po celu godinu iščekivale smo na to.

Sa tom ograničenom porcijom hrane, tristotine i šezdeset i pet dana godišnje, mi nikada nismo išle u krevet bez nagrizanja muke od gladi. Godinama bi se prevrtala i bacala po noći, ne mogući spavati, i pitajući se dokle ću još moći izdržati ovo neprestano paćenje. Uveravam vas da je to puka beda živeti neprestano na rubu umiranja od gladi. Naravno izgladnele osobe su slabije i mogu biti lakše prinuđene i prisiljene na svaki oblik ponižavajuće poslušnosti i podložnosti. To je bilo izvršeno sa zlobnim uživanjem i sa krajnjom svrhom da se skrši ljudski duh.

Sa tako užasno ograničenom dijetom, mučenjem, prolivanjem krvi, i dugi teški časovi, nije čudo što tela klonjavaju i postaju bolešljiva, i mnoge kaluđerice umiru mlade u tim usamljenim samostanima. Setite se da postoje usamljeni samostani u Sjedinjenim Američkim Državama.

U pripremanju povrća, krompiri se kuhali sa ljuskom i ljuštili posle kuhanja. Jednom dok sam bila na dužnosti u kuhinji, bacala sam gomilu ljusaka od krompira u otpad. Ja sam bila tako

73

Mi smo sve ležale tiho još uvek, posle krišom brzih pogleda da vidimo šta se događa. Brzo smo okrenule naše glave, jer je to bio kažnjiv greh pogledati na bilo kojeg čoveka drugog osim sveštenika ili biskupa.

Jedna neočekivana misao sinula je u mojoj glavi. Da sam je bila poduzela, ja sam mogla sunuti napolje kroz otvorenu kapiju, dok se on polagano vraćao od tog podruma. Neodlučnost me je ipak paralizovala, i ja se nisam mogla pokrenuti jer sam bila tako priučena od straha da budem poslušna pravilima. On je nekoliko puta okrenuo i najzad podigao kolica na kamion i zatvorio spoljašnju kapiju. Srce mi je tonulo kad sam čula zvuk zatvaranja kapije, ipak bila sam uzbuđena. Moj sluh je bio tako osetljiv pošto sam bila u toj samostanskoj tišini da mi je izgledalo da je kapija zvučala drugačije kad je zatvorena. Dali bi to moglo biti da je ta reza skočila ali nije zaključala? To je nemoguće, ali pretpostavljajući da je tako?

Sa takvim mislima koje su sevale kroz moj mozak, moje srce je izgledalo da kuca tako glasno da sam ja oprezno pogledala na druge kaluđerice da vidim dali su one to čule. Ipak, one su još uvek uživale u svežoj zelenoj travi, svetlosti sunca i svežem vazduhu i nisu primećivale ništa. Vrlo pažljivo podigla sam se na noge, krećući se lagano tako da ih ne uznemirim i kliznula prema kapiji.

Kradom sam pogledala natrag prema samostanu da vidim dali sam posmatrana. Kad sam se približila, uhvatila me panika i počela sam da trčim. Kada sam dospela do kapije ona se tako lako

72

bojale smo se jer mi nikad nismo znale šta nas čeka kada smo pozvane. Ćuteći pratile smo je dok nas je vodila u kuhinju na prvom spratu (po našem prizemlje). Pružajući nam sedam vreća od pasulja, odključala je vrata koja vode u spoljno dvorište koje se prostiralo iza visokih zidova. Nama je stvarno bio dozvoljen jedan period rekreacije (vreme okrepljivanja, osveženja)!

Mi smo jedva mogle obuzdati našu radost i začuđenost kad smo izašle na svež vazduh i na sunce, po prvi put. Onome koji nije nikad bio lišen takvih običnih stvari ovo može izgledati čudno, ali mi smo izašle samo nekoliko koraka na to otvoreno dvorište i pale žudno na naša lica u tu bujnu zelenu trvu, grabeći je i mirišući je pohlepno.

Ležati tamo na ovaj način bilo je kao nebo, neverovatno divno i milo za naša lišena osećanja koja su bila utamničena unutar beskorisnih samostanskih zidova i pećina toliko dugo. Mi smo ležale tamo jedna pored druge izlažući sebe vazduhu, travi i suncu i mora da smo bile doista čudan prizor. Mi smo bile doslovno opijene sa svim tim.

Dok smo ležale tamo, jedan kamion sa ugljem zatandrkao je na toj teškoj gvozdenoj kapiji dvorišta. Neki čovek je uzeo kolica sa tog kamiona i počeo da ih tovari. Pošto je ofključao kapiju, on je rastvorio da odnese ugalj do levka u podrum iza ugla te zgrade.

29

gladna da sam brzo zgrabila dve pune šake iz te kante i sakrila u svoju odeću. Nikome nisam rekla, jer u tom samostanu svaka pazi jedna na drugu i postoje svugde one koje obaveštavaju koje odaju. Te večeri, u mojoj ćeliji, pohlepno sam gutala te ljuske od krompira jer sam bila tako izgladnela.

Sledećeg jutra tačno u 9:00 Majka Nadglednica

obavestila je sa jednim nameštenim smeškom da ja treba da činim pokoru a ja sam znala da to nije bio redovan dan za pokoru. Sa zebnjom u srcu ja sam išla sa njom u jednu od tih prostorija za mučenje. To je bila neka prostrana prostorija sa uobičajenih sedam kandila. Kada je pritisla zvono pojavile su se dve kaluđerice, brzo vezujući moje ruke i noge zajedno. Majka Nadglednica je onda naredila jednoj da stisne moje nozdrve čvrsto da sam bila prisiljena otvoriti moja usta da dišem. Onda mi je ona strpala u usta uzvrom kašiku ljutog kajenskog bibera i ja sam morala progutati to da bi disala. Tokom dva dana posle toga ja sam patila od svraba, koprivnjače svud po celom mom telu. A to, zbog jedenja malo iz otpada.

Jednom drugi put ja sam videla neko parče hleba gde leži na stolu, i posmatrala sam ga nekoliko dana. Konačno sam uzela taj hleb, pojela ga u mojoj ćeliji, a tog sledećeg jutra opet je Majka Nadglednica rekla da idemo činiti pokoru. Ona je nekako doznala o tom parčencetu hleba. Ovog puta sam bila odvedena u neku prostoriju sa nekim četvrtastim stolom i postavljena sam da stanem kod

30

ruba sa mojim šakama i člancima pričvršćenim na jednoj dasci.

Bilo je vrlo mračno i moje su se oči lagano privikle u tom mutnom svetlu. Ona se odmakla na jednu stranu da manipuliše sa nekom vrstom kontrole i iznenada jedna druga teška daska lupila je dole na moje ruke i članke. Taj zaslepljujući bol prouzrokovao je da sam se strovalila na patos, ali se nism mogla osloboditi i klatila sam se na toj bespomoćnoj povredjenoj ruci. Krađa čak nekoliko zalogaja starog hleba smatrana je kao strašan zločin i povlačilo je brzu i okrutnu odmazdu.

Kako su godine prolazile ja sam naučila da upotrebljavam čekić, testeru, ašov i sve drugo što obično ljudi rade. Mi smo radile vrlo teško, vršeći teške ručne radove, kopajući ispod zemlje prostorije i tunele, zidajući zidove, malterišući i tako dalje. Često smo bile po dve, tri ili četiri milje daleko u tim tunelima. Neki put smo se čak pitale dali uopšte imamo glasove radi tog strogog pravila ćutanja i govorile bi šapatom jedna drugoj. Tog istog sledećeg jutra Majka Nadglednica bi pozvala prestupnice i rekla bi:“Vi ćete ići da činite pokoru.“ Mi smo se čudile kako nas je ona mogla čuti. Jednog dana smo doznale da svih tih trideset i pet milja tunela ispod tog samostana bilo je žicama pospajano tako je ona mogla čuti svaki šapat.

Radeći dole u tunelima mi smo slušale na znak zvona koje je davalo signal nam da dođemo jesti. Neki put, zavisno od umora i udaljenosti stigle bi kasno. Pošto je svaka bila na svom mestu bilo je jasno koja je zadocnila. Kada se to dogodilo, mi

71

onesvestivši se nekoliko puta od tog beskrajnog bola.

Tako život je tekao dalje, jedan sumoran dan za drugim, jezive i mučne pokore nanete jedna za drugom, ograničene jedino demonskim umišljanjem i izumevanjima nemilosrdne i svirepe Majke Nadglednice.

Jednog dana bila sam odvedena dole u prostoriju za loženje gde je ložište na ugalj bilo postavljeno. To je takođe bilo upotrebljeno za uobičajenu prostoriju za mučenje, odeća mi je bila skinuta do pojasa. Ja sam bila prisiljena da sklopim ruke oko neke prostrane vodne cevi i moje ruke i noge su bile čvrsto svezane za nju. Majka Nadglednica je onda gurnula žarač u raspaljen ugalj u peći da se usija.

Kad je bilo gotovo, ona je polagano i brižljivo ispalila tri krsta na mojim leđima, vraćajući žarač u žeravicu kad se ohladi. Užasni krici i žalosni razlegali se iz mog grla, cvileći za milost i preklinjući, ali naravno nije bilo uopšte. Palilo me ponovo u nosu od odvratnog oštrog smrada mog vlastitog gorućeg tela. Strašni nastupi besa i otvorene mržnje za moje mučitelje prokuvali su u meni.

Posle preko dvadeset osam očajnih, bednih meseci ropstva, ove su me zle osobe skoro uspele uništiti po drugi put. To krajnje beznađe koje sam ja iskusila je jako teško definisati ili opisati rečima nekom koji nikad nije išao kroz to.

Majka Nadglednica pozvala je nas osamnajst jednog dana da pođemo za njom. Kao i obično,

70

su počele da me tuku svud sa okrutnim zasecajućim bičevima za šibanje, čiji lančići i oštri metalni zubi su se zabadali žestoko skroz i iseckali tu tanku mokru spavaćicu. Ja sam uskoro bila natopljena svojom vlastitom krvlju, strašno izmrcvarena svuda.

U samostanu su žaljenje i mrmljanje strogo zabranjeni i donose brzu i tešku kaznu; radi toga, vi se naučite da podnosite sve bez nade na neko olakšanje. Ja sam zadobila gnojnu infekciju na mom prstu koja je postajala gora dan za danom. Natečen i bolan, štrecao je tako da ga nisam više mogla zanemarivati. Trebalo je biti probodeno da se oslobodi ptirisak. Tog dana ja sam bila određena na dužnost u kuhinji i ja sam znala da ću imati ruke u vrućoj sapunjavoj vodi po ceo dan, ribajući i čisteći.

Kada sam pitala Majku Nadglednicu za dozvolu da joj se obratim ona me prostrelila očima ali je dala pristanak. Položivši moj prst na kuhinjski radni stol njoj da vidi, objasnila sam kako je strašno bolan i zamolila ako bi mogla zameniti dužnosti sa drugom kaluđericom da ga sačuvam od vode dok ne bude bolje. Ona je bacila pogled na njega i brzo kao munja, zgrabila sataru za meso i pre nego što sam shvatila šta se događa, divljački odsekla tu stranu zagnojenog prsta.

Pod pretpostavkom da milostivo, nesvest je prouzrokovala da sam se srušila na pod, one su me brzo povratile k svesti. Majka Nadglednica se obrecnula na mene ljutito i rekla:“Dakle prestani da zaluđivaš izgovarajući se i nastavi sa ribanjem.“ Nisam imala izbora nego da poslušam i rintam sa vrućom sapunjavom vodom tokom celog dana,

31

smo morale iskati od jedne kaluđerice da nam doda našu limenu šolju, tanjir i kašiku. Onda smo morale da puzimo iza svake kaluđerice, proseći po jednu kašiku od njene hrane. Posle puzanja do svake, onda ta prestupnica je sedela na podu da jede. To je trebalo da ih ponizi slamajući njihov zlobni ponos, a takođe da potakne na brzinu.

Naš dan u tom samostanu počinjao je u 4:30 u jutro kada je Majka Nadglednica pritisnula zvono. Taj signal je značio da imamo tačno pet minuta da se obučemo. U početku ja sam zakasnila pola minute, ali kazna je bila tako stroga za ovo malo kršenje pravila da više nikad nisam zakasnila. Grub teror i okrutna kazna donosi apsolutnu i bespogovornu poslušnost u tom samostanu za svako pravilo i red, nije stvar kako je bezrazložno i malenkost. Laži i prevarno zakrivanje i zatajivanje takvih prekršaja da se izbegnu kobne posledice postao je način života za kaluđerice.

Kada smo završile sa oblačenjem, hodale bi na vrhovima prstiju, sa oborenim očima, da se javimo Majci Nadglednici. Tada nas je ona odredila na naše dnevne poslove. To bi moglo biti ribanje, pranje odeće, peglanje, kuvanje, ili drugi teški i mučni poslovi.

Pranje se obavljalo u dvanajst staromodnih

korita sa daskom za pranje. Mi smo peglale sa gvozdenom peglom, zagrejanoj na peći. Ne samo da smo prale i peglale za naš samostan već i okolni sveštenici i njima je bilo slobodno da donose svoj

32

veš i odeću, što su i činili. Najzad, ta služba, učinjena od zarobljene radnice, bila im je zabadava.

Dole u toj praonici bio je grub cementni pod i to teško pranje u dvanajst korita prouzrokovalo je mnogo sapunjave vode da se šljapa po podu. Mi smo hodale sa bosim nogama jer cipele i čarape su bile luksuz koji nam je uskraćen u samostanu. Iznenada bi se Majka Nadglednica ušunjala neprimetno, zastrašujući svaku od nas jer nema načina da bi se znalo zašto je došla. Kada se dogodila neka takva njena pojava, neko bez razlike je morao da pati. Zato što su stvari bile tako brzo činjene u samostanu, mi smo se naučile da imamo osećaj njene prisutnosti pre nego što je ona stigla.

Jedan od njenih omiljenih trikova u toj perionici bio je da naredi jednoj ili više kaluđerica da legnu na taj hladni, vlažni, sapunjavi pod. Ovo je učinjeno, i sa okrutnim smeškom naredila bi da ta žrtva liže duge krstove na tom grubom cementu sa svojim jezikom. Ona je namerno pazila da vidi dali je bilo i najmanji talas gneva, gnušanja ili ustezanja na licu one koja je bila prisiljena da liže krstove. Ako bi primetila, ona bi joj odredila još deset do dvadeset i pet puta više krsteva da načini. Verujte mi, jezik je uvek bio ogrubeo i krvario pre nego što je ona bila zadovoljna, a ta žrtva nebi bila u stanju jesti ili piti za dan ili dva radi unakaženog jezika. Mnogo puta bi se Majka Nadglednica vratila tog samog sledećeg dana, uhvatila tu istu žrtvu i prisilila je da ponovi te krstove opet.

Teški ručni rad bio je opravdavan kao jedna dobra fizička disciplina. U našem izmršavljenom

69

dana biće mi dopušteno napolje u dvorište na kratak period rekreacije (osnaživanje).

Godinama ranije naučila sam se da se ne pouzdajem ili verujem lažima rečenim od bezsavesne Majke Nadglednice u samostanima. One su bile savršene majstorice prevare, manipulacije, i sadističke okrutnosti. Ova mi je nedavno rekla da moj život treba da bude život neprestane pokore i patnje zato što sam se usudila pobeći iz samostana. Sve apsolutno što je sročila da mi nanese muke, ona je i učinila s osvetom, ne mareći šta je to. Njena su bila sva nastojanja da me slomi potpuno, i ništa nije bilo suviše okrutno, bolno ili neljudski za nju da izmisli.

Jednog jutra, radi pokore, bila sam odvedena do nekog dugog metalnog korita što je služilo kaluđericama kao kada za pranje. Bilo mi je naređeno da svučem moju odeću i navučem spavaćicu i uđem u kadu sa vodom. Majka Nadglednica je zgraabila moju glavu i gurnula moje lice napred u tu prljavu vodu, onda gore, pa opet dole u vodu. Ja sam jedva bila u stanju da uzmem sebi dah i davila sam se dok je ona to neprestan ponavljala. Ja sam postala tako iscrpljena da sam klonula u kadu, tako slaba da više nisam mogla odbiti ili čak boriti se protiv straha od gušenja i utapanja. Umni i fizički pritisak od takvih kazni teško je opisati.

Dve kaluđerice izvukle su me iz kade mlitavu i

napola onesveštenu, dahćući, krkljajući i gušeći se za dahom. One su me čvrsto držale dok druge dve

68

Kada sam živela dalje, Majka Nadglednica je pozvala jednog lekara. Ja se često pitam koje vrste laži mu je rekla da objasni tu užasnu masu opekotina na upropaštenom telu. On je dolazio nekoliko nedelja da previja i leči opekotine. Jedan užasan dan se nastavljao u drugi.

Meseci su prolazili pre neg što sam bila u stanju da hodam. Prvog dana kada sam bila u stanju da ustanem bila sam praćena u oporavilište gde se služilo jelo. Kao što je bio običaj, svaka kaluđerica je imala svoje vlastito mesto kod stolova ali nije bilo ni jedno za mene. Majka Nadglednica naredila je meni da stalno idem preko u jedan ugao te prostorije. Tamo je jedna polica mogla biti podešena u visini jedne kaluđerice i tamo je postavljena moja limena šolja crne kafe i četiri unce hleba (oko 113 grama ili 11,3 dkg). Ja sam morala stojati sa mojim nosom u ćošku da pojedem moje oskudno sledovanje.

Kada sam se vratila natrag te večeri ta polica je bila gola i Majka Nadglednica me sprovela na drugo mesto, iza tri statue. One su uzele sve moje povrće (jelo) iz te limene posude i istresle na pod na gomilu sa parčencem od dve unce (oko 6 dkg.) hleba i limena šolja kafe. Ja sam trebala sesti na pod i jesti sa poda i tako sam bila naterana mesecima.

Jednog dana ja sam tražila dozvolu da govorim sa Majkom Nadglednicom. Rekla sam joj da ako me ona ne bude navodila da grešim ja neću kršiti ni jedno pravilo samostana. Ona me je nadmeno izvestila da ako ja budem držala sva pravila, jednog

33

stanju zbog neprestanog mučenja i sistematskog izgladjivanja mi smo bile doterane i držane u jednom stanju hronične malaksalosti i iscrpljenosti. Mi smo bile posed Pape i tog sistema, da budemo iznurene do smrti za njihovo uživanje.

Jedno drugo omiljeno kažnjavanje bilo je da nas primora da puzimo na kolena uspravno duž jednog prolaza deset puta. Pošto sam to učinila pet ili šest puta moja kolena su me smrtno bolela. Majka Nadglednica me je grubo prodrmala, povukla me natrag na moja kolena i zapovedila mi da produžim puzanje. Očajno sam pokušala da dovršim što mi je određeno. Sledećeg dana ona bi mi mogla narediti da učinim to isto opet a to bi ogulilo kraste sa mojih povređenih kolena, dalje ih povređujući i proširujući.

Ovo su tipične patnje i mučenja kojima su te sirote kaluđerice podložne dan za danom, godinu iza godine. Nema milosti, jedino nemilosrdna okrutnost i to umnožava i pojačava tužnu bespomoćnost i očaj koji zahvata taj celokupan usamljeni samostan.

Neprestano nam je bilo govoreno da čineći takvu „pokoru“ je ugađalo i donosilo sreću Bogu, koji je gledao na našu bedu i patnju, i ozareno odobravao. Iako je ovo bilo teško verovati, neznabožci koji ne znaju za bolje jednostavno veruju ono što su učeni. Nikad ne čitajući Bibliju, mi nismo imale načina da doznamo istinu.

Najviše od nas su bile odgojene u Rimo-katoličkom učenju i tradiciji i otrgnute iz familije i prijatelja u ranoj dobi. Zahtevalo je vremena za tu

34

strahovitu istinu i cilj prevare da se shvati. Kada se to dogodilo, to je proizvelo ateiste koji su mrzeli bilo šta što je u vezi sa Bogom ili svecima. Zlobna mržnja i gnev onda preplavljuje to razočarano i ogorčeno srce.

Nije bilo kade za kupanje u tom samostanu, jedino jedan metalni rezervoar za vodu i nama je jedino bilo dopušteno kupanje kada je Majka Nadglednica naredila to. Čak i kad sam se kupala ja sam nosila moj naplećak, iako sam svukla svu ostalu moju odeću. Mi smo bile učene da prve subote posle smrti jednog Rimo-katolika devica Marij silazi u čistilište. Koga god ona nađe tamo da nosi naplećak, ona će ga osloboditi. Ja sam bila vezana ovim i drugim religioznim bajkama i lažima, ali nisam znala za ništa bolje. Ja sam bila učena da prihvatim kao istinu sve što je Majka Nadglednica rekla.

U tom samostanu je bila jedna ogromna slika

naslikana u izvesnoj prostoriji koja je prikazivala sav užas mučenja ljudi, žena, dece i čak beba u strašnom plamenu čistilišta. Ta agonija i muke su tako grafički ocrtane da je to doista izgledalo stvarno. Mi smo bile uvedene tamo nekad da razmišljamo o mukama osuđenih na dug period. Posle ove sekcije Majka Nadglednica bi progovorila kaluđericama i rekla da je bolje da idu i da čine jednu drugu pokoru na svojim telima, zato što taj siroti narod moli da bi umakao tom plamtećem ognju tamo.

67

Majka je postavila tri puta njene zahteve i ja sam ih suočila sa nepokolebljivim ćutanjem. Ona je dala naredbu da spuste moje telo dole nad plamen. Prirodno ja sam vrištala i otimala se, trzala se i uzbacivala pokušavajući da izbegnem taj nemilosrdni oganj na mojim leđima. Kada je moju odeću zahvatio plamen ja sam se previjala od bola i grčila se u mukama dok je meso cvrčalo i stvarali se plikovi dok su me te nepopustljive i bezosećajne sestre čvrsto držale nad vatrom.

Najzad je Majka Nadglednica odlučila da sam za sad dovoljno gorela i uvaljala me u neko prljavo ćebe da pogasi plamenove. Ja sam bila kao neko divlje stvorenje, trepereći od neverovatnog bola opekotina i muka.

Pošto je ona ovo učinila te kaluđerice su me izbacile grubo na pod i ja sam još glasnije vrištala kada je opečeno i sa plikovima telo kliznulo na moja leđa. Ja sam onda bila odnešena u bolnicu gde sam bila položena na jednu drvenu ploču. Bila sam položena na moj stomak jer su moja leđa bila tako strahovito izgorena. Moja agonija i muke od tih opekotina bile su neopisive. Majka Nadglednica i te kaluđerice su onda izašle, zatvorivši i zaključavši vrata. Još jednom ja sam bila zatvorenica onih koji nisu imali srca ili savesti i koji su živeli da nanesu patnje i muke svakoj bespomoćnoj žrtvi.

Ja sam umoljavala i plakala, ištući i moleći za vodu kada su kaluđerice prolazile, ali one su bile roboti, programirane da ignorišu patnje i one se nisu zaustavile. Moje okrutne tamničarke su mislile da ću ja sigurno umreti i ja sam to takođe verovala.

66

se iznenada pojavile i postavile neki čudnog izgleda predmet iza mene na pod. Ona je dodala tim sestrama svakoj komad užeta i one su vezale moje ruke i noge čvrsto. One su bile veoma sposobne i očigledno su imale mnogo iskustva da to čine.

Taj predmet na podu je bila jedna lampa za letovanje, ali ja je nikad nisam videla i nisam znala šta je to. Majka je brzo izdala naredbu i jedna kaluđerica ju je zapalila. Jedna kaluđerica me je uzela ispod pazuha a druga za moje članke, i podigle me. Majka Nadglednica je došla i stala iznad mene zahtevajući da kažem da žalim radi moga nevaljalstva, opovrgnem za bežanje iz samostana, i obećam da više neću nikad opet bežati.

Ja sam znala da ću opet pobeći kod prve prilike i nisam nikad htela dati takvo obećanje. Iz dugog iskustva bila sam svesna da sam suočena sa mučenjem i patnjom bez obzira šta ja rekla ili ne rekla. Tamo nije bilo milosti niti izmicanja bez obzira na obećanja.Ja sam jako dobro znala dvoličnost, laži licemerje i podmuklost u samostanu. Sve je bilo zamišljeno da prevari i ulovi neopreznog. Tamo apsolutno nije bilo načina postići jedno fer (pravično) saslušanje ili istragu.

Kada neka Majka Nadglednica umre, oni uvek imaju tri ili četiri u zamenu, neku koja može zauzeti njeno mesto.Uvek su one izabrane za njihov težak, okrutan posao i bez ljudskog obzira za mučenje, paćenje i bez milosrđa. Ona se mora dokazati potpuno odana tom sistemu sa svom njegovom iskvarenošću i mora se čak naslađivati i uživati sve te skaredne prakse.

35

Bilo je mnogo dana kada bi ja dobrovoljno palila moje vlastito telo i prolivala još od moje krvi radi moga ubedjenja da dok sam ja patila to će pomoći tim bednim ljudima da budu izbavljeni. Ja često kažem da kad bi misa i čistilište bilo uzeto iz Rimo-katoličkog sistema to bi ih ličilo 90% njihovog dohodka i umirali bi od gladi. Taj zli Vavilonski sistem crpi i od živih i od mrtvih za fondove da finansira njeno kao rak širenje po svom svetu.

Te ćelije kaluđerica su bile gole osim statue Device Marije i bebe Isusa. Kada sam se spustila na te oštre žice koje su poređane na molitvenoj dasci i oslonila se na ruke na još jednu drugu bodljikavu dasku, ja bih se iskreno molila za izgubljeno čovečanstvo. Ja sam bila učena da će moje patnje i prolivanje krvi pomoći im da ih spase. Ja sam verovala da će moja sirota baba biti brže oslobođena iz čistilišta (naš familijarni sveštenik nas je uverio da je ona tamo otišla pri smrti) radi mojih patnji. Često, u prkos tih muka, ja sam bila podstaknuta da nastavim dalje u tom bolnom stanju, revno se nadajući da ću ubrzati njeno oslobodjenja.

Mi smo bile učene da za svaku kap krvi koju smo prolile u tom samostanu imaćemo 100 dana manje da provedemo u čistilištu. Kada su kaluđerice radile u kuhinji ili drugim mestima ispod zemlje one bi često ranjavale sebe da proliju krv u tu svrhu. Mi smo to imale nabijeno u naše misli da, da dok prolivamo našu vlastitu krv, dok smo šibale i mrcvarile našea tela, patile ih i mučile, da ćemo zadobiti indulgencije (otkup) za sebe i druge iz

36

čistilišta. Setite se ne postoji nikakva nada u jednom samostanu; ništa da očekuješ osim stalni bol, iscrpljenost, izgladnelost i konačno smrt. (Lev.19:28).

Za one koji su bili učeni istinu o spasenju kroz veru u Isusa Hrista i znaju tu čudesnu milost Božju, to može izgledati neverovatno da bi neko mogao biti tako zaveden i u neznanju. Ja vas podsećam da kad bi vi bili učeni celog vašeg života ništa drugo osim tog, i kad bi kao jedno dete na koje se može vršiti utiske bili odmamljeni da vam se ispere mozak i konačno zatvoreni u neki samostan, niti vi nebi znali učiniti ništa bolje.

To je zahtevalo deset užasnih godina pre nego što sam konačno shvatila tu strahovitu istinu da sam bila obmanuta. Ja sam konačno bila uverena da Devica Marija, Isus, Josif, Sv.Petar, i svi ostali sveci su bili jednostavno bezosećajni metal, drvo ili cementne statue. To je bio jedan šok kada sam doznala da oni nisu mogli ništa učiniti da odgovore na sve te gorljive molitve izlivene njima od vernih i obmanutih ljudi svuda po svetu.

Iznenađujuće je kako je ustrajna moja vera bila u sve te lažne idole. Koliko dugo je to trebalo da stvarno shvatim tu gorku istinu o njima i toj prevari u kojoj smo bili ulovljeni. Ogorčeno sam došla do toga da verujem, da ako postoji Bog, on sigurno ili je mrtav ili ništa ne mari za čovečanstvo. Oh, satima sam ja i druge provele u iskrenoj, jecajućoj molitvi kod nogu tih nemih statua. (Jer.10:19)

Jedan redoviti mesečni događaj kojega smo se uvek plašile bila je ta poseta oca ispoveditelja za

65

Sv.Judu, Sv.Vartolomeja i svakog drugog sveca zaštitnika kojeg sam se mogla setiti.

Oni su me odvukli iz automobila, jedan sa svake strane, i mesto ulaska u samostan, oni su me sproveli više blokova zgrada duž ulice. Najzad, hodajući na mojim prstima i oborenih očiju, bila sam dovedena u trem svešteničkog doma, odmah pored ogromne Rimo-katoličke crkve.

Oni su me ugurali unutra kroz neko predvorje, kroz tu kuhinju, a onda dole u uzemlje. Tamo se jedna tajna, zaključana vrata otvorila da otkriju jedan tunel koji je vodio pravo natrag, mnogo blokova ispod zemlje, ka samostanu! Kao obično, oni su me krišom proveli ne ostavljajući nikakav trag, u slučaju da smo bili posmatrani. Kao i uvek, oni su izlazili da varaju svet i da sakriju njihova mračna i zla dela.

Na kraju tog dugog tunela bila su jedna druga vrata ali nije bilo načina otvoriti ih. No ipak, jedan od sveštenika znao je tačno gde se nalazilo tajno dugme i kada ga je pritisnuo, ta velika, teška vrata su se tiho rastvorila, Iza njih je Majka Nadglednica stajala čekajući. Njeno svirepo lice je bilo razjareno i spremno dok je izustila:“Uvedite je“. Ja sam bila videla te nimilostive poglede mnogo puta ranije i to je bilo kao ponovno prolaženje kroz hiljadu drugih užasavajućih noćnih mora bola i patnje.

Majka Nadglednica vodila je putem bez reči u jednu drugu prostoriju i grubo mi naredila da legnem dole na pod. Nisam imala izbora već da poslušam, kao i mnogo stotina puta ranije. Majka Nadglednica je pritisnula zvono i dve kaluđerice su

64

mišljenje, obukla se i otišla sa njim. Nekoliko dana kasnije, zamolio me je da donesem neki paket od ovih suseda i po prvi put ja sam izašla sama.

Pošto sam prošla nekoliko blokova, osetila sam da nešto nije u redu jer me je neko pratio. Kad sam se okrenula, tamo su bila četiri snažna čoveka blizu iza mene. Jedan me je nazvao mojim samostanskim imenom, opomenuo me da se ne mrdam i da ne vičem. Ja sam bila paralizovana sa tim starim užasom toliko da se nisam mogla pokrenuti. Oni su me brzo opkolili sa svake strane; uzeli me i odneli u njihov auto između prednjeg i zadnjeg sedišta.

Kada su odjurili ja sam bila prisiljena da ležim na podu i oni su me pokrili sa nekim prljavim ćebetom kada sam molila za milost. Dok sam bila držana dole pod njihovim nogama i strah me spopao, slušala sam i shvatila da su ovi bili zapravo četiri katolička sveštenika u civilnoj odeći. Mi smo se vozili svu noć i ceo sledeći dan i noć. Tog sledećeg jutra mi smo ušli u predgrađe nekog velikog grada i skrenuli na ivičnjak. Ja sam imala bolove svuda i grčila se budući prisiljena da ležim ničice na patosu tokom ove divlje vožnje

Ja nisam imala pojma gde smo bili već kad mi je dopušteno da sednem uspravno ja sam polagano ispružila moje zgrčene mišiće i bolna leđa. Ja sam se ukočila od užasa kada sam videla da smo bili parkirani ispred nekog samostana. Srce mi je tonulo i ja sam se tresla od užasa. Želela sam da se nisam podigla uopšte. Očajno sam se molila Devici Mariji za jedan srčani napad (kap na srce), a onda prizivala

37

samostan. Svaki put to je bio neki drugi sveštenik ali oni su svi bili u osnovi isti. Ja sam mrzela da idem i uvek sam pokušavala da dospem u zadnji red. Ja sam živela u samostanu toliko dugo da se nikad nebi pouzdala u bilo kojeg sveštenika. Svi od tih koje sam srela bili su pokvareni i sramni. To ispovedanje trajalo je neki put ceo dan. Jedna po jedna kaluđerice su morale da se ređaju u toj prostoriji gde je sveštenik čekao. Ja nikada nisam videla nekog sveštenika u samostanu koji nije bio napit.

Ta prostorija je bila prazna osim te neizostavne statue Device Marije. Sveštenik je sedeo u nekoj stolici sa visokim naslonom i kaluđerica je morala ući i kleknuti pred njim. Ako je izašla bez da je bila uprljana i prisiljena na neku neizrecivu izopačenost imala je sreće. Niko nikad nije ometao tog sveštenika i tu ženu, bez obzira šta se dešavalo. Jedna za drugom kaluđerice bi ulazile i napuštale tu rpostoriju.

Drugi put to nebi bilo neobično za Majku Nadglednicu da uvede nekog pijanog sveštenika koji bi izabrao neku kaluđericu i odveo je u neku ćeliju sa sobom na još više pića i seksa. Ta Majka Nadglednica bila je rđava i putena žena koja je rodila više nezakonite dece od tih sveštenika i ona je obično pila sa tim sveštenicima. Sveštenik je bio dobro uhranjen, zdrav, i jak i živeo jedan relativno lak život; radi toga jedna sirota, slabušna kaluđerica nije mu bila ravna da mu se odupre u borbi. Zato što je bila bespomoćna, on je činio šta god je želeo i prisiljavao je na svaki način koji je izabrao. Nije

38

bilo nikoga da je odbrani ili joj pomogne i niko čak da mari za nju što je prisiljena u blud. Jer Majka Nadglednica je zaključala tu ćeliju i nije bilo načina umaći.

Često sam kao bolničarka brinula se za te jadne kaluđerice pošto su bile divljački i sramno zloupotrebljene. Jedino sveštenikova zamisao određivala je vrstu ponižavanja koje bi on naneo njegovim žrtvama. Ja sam videla i iskusila svakovrsne odvratne dokaze tih najdivljih vrsti strasti koje su se izvršavale u tim samostanima. Telo te kaluđerice je često izgledalo kao da je bilo nešto što bi trebalo biti izbačeno psima, pokriveno sa desetinama modrica i ožiljaka. Ljudi koji kažu da ja preterivam su ili sveštenici, pokušavajući da pobiju istinu, ili oni koji nikad nisu bili u samostanima. Zato što sam ja bila tamo, ja znam istinu, koja je monstruozna i šokirajuća (zastrašujuća i zapanjujuća).

Mošete li zamisliti to užasno stanje kaluđerice suočene sa tim sveštenikom? Ako mu nije ugodila ili ga odbila, on bi se žalio Majci Nadglednici. Spajajući svoja dva zla uma zajedno oni bi namislili stvari da učine toj kaluđerici koje normalni umovi nebi nikad zamislili. U roku od dan ili dva pošto je odbila tog sveštenika, Majka Nadglednica bi je izdvojila da ponovo čini pokoru. Tu nije bilo izbora i sa zebnjom u srcu ona bi bila odvedena u te tamnice gde bi ta strašna repriza (odmazda, protivmera) smišljena od tog sveštenika i Majke Nadglednice bila izvršena.

63

su se sramili od toga kako sam izgledala i to mi je ranilo moje srce i bilo je zaista izvor žalosti za mene. Radi ovoga ja sam bila vrlo stidljiva i preterano samosvesna.

Sva moja braća i sestre imali su fakultetsko obrazovanje dok sam ja bila zaključana u jednom inostranom samostanu, moleći se za izgubljeno čovečanostvo, i prolivajući moju krv za grehe sveta. Nekako to nije izgledalo fer (ispravno).

Kada sam bila u stanju da budem uspravno u kolicima i mogla malo da hodam, jedna od mojih sestara je zakazala pregled kod jednog kozmetičara radi lečenja korena kose. Ipak, kada su stavili tople ubruse i ulje na moju glavu ja sam došla izvan sebe, jer sam bila tako bolesna. Mesecima neprestanog postupka lečenja bilo je konačno uspešno i jednog dana kosa je počela ponovo da raste. Pošto sam postala više za predstavljanje, moja rodbina je počela da mi kupuje skupocenu odeću i ja sam se morala učiti kako da se ponašam, kako da nosim odeću, i tako dalje, sve opet iznova.

Kada mi je postojalo sve gore, moj tata je konačno pristao da odputujem skroz na drugu stranu zemlje preko 600 milja, da boravim kod mog ujaka Džona. Tokom godinu dana ja sam živela tamo ali ipak je bilo vrlo malo kose na mojoj glavi. Ovo je bio izvor mnoge sramote i postiđenosti za mene i ja sam postala nekako osamljena. Jednog dana me je moj ujak zamolio da posetim neke susede sa njim ali ja sam pobegla u moju spavaću sobu, bojeći se da budem sa drugim narodom. Ipak, kada sam shvatila da ga je ovo uvredilo, promenila sam

62

U 2:30 posle podne ja sam se probudila sa žestokim bolom. Kada je moj otac dozvao bolničarku da me pregleda, ona mu je savetovala da pozove odmah porodičnog lekara. On je bio moj kum i porađao me je u taj svet i odbio je da veruje da sam ja stvarno Charlotte sve dok nije video porođajni znak na mojim leđima. Ja sam bila smesta prevezena u bolnicu gde sam ostala četrnajst nedelja. Moj otac je bio vrlo bogat čovek i platio sve te račune. Moj kum je naknadio onima preko mora koji su se sprijateljili samnom i bili mi na pomoći. Zahvalan onima koji su mi spasili moj život, moj tata im je takođe poslao darove.

Dok sam se lečila u bolnici bila sam podvrgnuta drugoj operaciji mog levog kuka radi stanja tuberkuloze kostiju. Kada su me ambulantna kola donela kući ja sam položena u jednu naslonjaču i moj tata me je savetovao da treba da jedem, spavam i da se oporavljam. Date su mi knjige da čitam ali pokušavši koliko sam mogla nisam mogla ništa zapmtiti što sam čitala.

Ja sam bila postala preterano uznemirena i posle

dve nedelje moj doktor je pozvao tog porodičnog doktora i rekao mu da ja imam potpuni živčani slom i da bi trebala biti stavljena u sanatorijum. Moj otac je odbio, ne želeći da opet odem pošto sam bila toliko dugo odsutna.

Ja sam bila tako mršava, slabačka i bez kose tako da bi me rodbina brzo odstranila u stražnju sobu, sa vidika, kada bi naišli njihovi prijatelji. Oni

39

Nekoja jutra kad smo se spremale da idemo da radimo Majka Nadglednica bi pozvala deset ili petnajst od nas. Mi smo drhtale u isčekivanju, nikad ne znajući šta dolazi. Nama nikad nije dopušteno da pitamo; jedino da poslušamo, kao bezdušne mašine. Hoćemo li biti kažnjene, ići u te prostorije za pokoru ili šta? Onda je neočekivano dala naredbu da se poređamo i poskidamo svu našu odeću. Sa zebnjom u srcu učinile smo kao što nam je rečeno. Znale smo iz iskustva šta je dolazilo iza toga. Napola izgladnele do smrti sa mnogim ožiljcima, sa ošišanim glavama, morale smo biti žalosnog izgleda.

Pošto apsolutno nisu dozvoljena nikakva

ogledala u samostanu, ja nism imala pojma kako sam izgledala tokom niz godina mog utamničenja. Kad bih bacila kratke zabranjene poglede na druge sa njihovim ispijenim, dugim licima, upalim očima, ispalim zubima, i kao skerlet izgladnelim telima, jedva bi mogla zamisliti da sam ja takođe ovako izgledala.

Jednom prilikom pošto smo bile svučene, tri pijana, pohotljiva katolička sveštenika ušli su posrćući i požudno upiljili oči na nage devojke i svaki je izabrao jednu partnerku da ide u ćeliju sa njim. Setite se, ovo su zatvoreni samostani i sveštenik je slobodan da čini šta god mu je ugodno

40

iza plašta te trule religije. Taj isti bludnik će se vratiti njegovom stadu da održi misu i da sluša ispovedanja naroda koje obmanjuje da veruju da mogu biti razrešeni od svojih greha. Pun bluda, izopačenosti i razvrata, on se ponaša kao njihov bog!

Možete li zamisliti šta su mi sva ova odvratna zlostavljanja učinila? Nisam shvatala da bi neko mogao gajiti takvu mržnju, odbojnost i ogorčenost u sebi. U mojim mislima, uvek iznova ja bih smišljala zamku i želela sam smrt te Majke Nadglednice i drugih mučitelja. Kako su mi godile ove prijatne misli osvete i mržnje! Taj samostan mi je to učinio. Ja doista nisam bila ovakva kad sam ušla.

Pošto su sve kaluđerice bile slomljene pod volju tih sveštenika oni bi bili vrlo ljuti ako smo odbile bilo šta što su oni želeli činiti. Često bi bile ošamarene po ustima od nekog razdraženog pijanog sveštenika. Ja sam imala svoje vlastite zube napred izbijene kad sam bila bubnuta u lice. Često smo bile bačene na pod i cakane u stomak. Budući u drugom stanju nije bilo zaštite, jer taj sveštenik je znao da će ta beba biti usmrćena kada bude rođena. Mnoge bebe su rođene u tim samostanima radi tog zlog iskvarenog i gnusnog sistema, ogrnutog religioznom odećom. Nije čudo što je Vavilon kandidovan (namenjen) za potpuno uništenje. On je neizrecivo gnusan.

Ja sam videla dvadesetinama beba rođenih u tim samostanima. Najviše ih je bilo nenormalno i deformisano i retko je bilo neko normalno. Sa mojim rukama ja sam porađala mnoge, mnoge od

61

Duboko sam uzdahnula, ušla unutra i pitala jednog čoveka za uputstva prema kući moga oca.

Ja sam bila odhranjena u jednoj trošnoj kući, ali ova nova bila je od cigle. Srce mi je brzo kucalo dok sam zazvonila. Jedan pognut i naboran stari gospodin sa sedom kosom otvorio je vrata i ja sam ga upitala za mog oca. Kada je on pitao ko sam ja, ja sam mu dala moje pravo, ne moje crkveno ime. Suze su navrele u njegove oči dok je u čudu i drhtavo rekao:“Huki?“ To je bio moj nadimak dat mi dok sam bila mala devojčica. Mi smo se zagrlili, plačući od radosti našeg sastanka. Kada sam upitala o mojoj majci, on je počeo jako da izvrdava, postavljajući mi pitanja, Kada sam ja nastavila biti uporna on mi je rekao da je ona jako bolesna i konačno me uveo u njenu sobu.

Meni se vrtelo u glavi od šoka videći je gde leži tamo, potpuno paralizovana. Izmršavela na nekih jadnih trideset i pet kila, skoro sva njezina lepa kosa je nestala. Ona je izgledala kao skerlet i ja sam jedva mogla verovati da ovo bledo, ispijeno stvorenje je bilo sve što je ostalo od moje divne, snažne majke koje sam se sećala.

Talasi mučnine i mraka su me zahvatili dok sam skoro pala u nesvest. Moj tata me blago izveo napolje i pomogao mi da odem u sledeću sobu gde sam se srušila u postelju, jecajući i uskoro čvrsto zaspala.

Uzbuđenje mog dolaska kući ujedno sa tim šokom kada sam videla moje roditelje, skršeni godinama starosti i bolešću, bilo je suviše mnogo za mene.

60

godinu dana posle napuštanja bolnice. Zato što moja kosa još uvek nije htela da raste, ja sam nosila kape.

Došao je dan kada sam se dovoljno oporavila da skupljam jaja, brišem nameštaj, perem i brišem suđe. Taj doktor se dogovorio sa njima i dao im čak da me povedu u kupovinu za kofer i odeću. Izvesnog dana on je došao da me odveze na izlet. Mnoge osobe su mi dale novac koji je brižno upotrebljen na moju odeću.

Kada me je moj dobročinitelj odvezao na voz, opomenuo me je:“ Charlotte, ne jedi ni zalogaja hrane niti kolača, ne dotiči se ničeg osim što ti ova osoba daje jer ona će se brinuti o tebi.“ Posle vožnje vozom odvezena sam na brod i stavljena pod zaštitu jedne druge osobe sa tom istom striktnom instrukcijom (uputstvom) i upozorenjem. Dve nedelje kasnije brod je pristao u Sjedinjenim Američkim Državama. Susrela sam se na pristaništu sa drugom osobom koja me je stavila u voz, pod staranjem tog sprovodnika. On je bio veoma dobar prema meni i doneo mi svu tu hranu što sam mogla jesti. Do sada ja nisam imala niti peny (novčić) i on mi je dao nekoliko srebrnih dolara.

Ja sam provela tri dana na vozu i kada smo bili dvadeset i pet ili trideset milja od očevog doma bila sam uzbuđena. Taj sprovodnik doneo mi je jedan sendvič, još dva srebrna dolara i pomogao mi da siđem sa voza sa mojim koferom. Moj rodni grad bio je vrlo mali ali se znatno proširio za dvadeset i četiri godine. Voz je otišao sa te potpuno nove platforme (perona) i ja sam stajala na toj platformi, osećajući se veoma usamljena, uplašena i zbunjena.

41

njih, radi toga ja znam. Sa mojim očima ja sam videla užas toga svega i svetu mora biti rečeno šta se odigrava u tim odajama užasa.

Mnogi su rekli da ja preterujem i da to nije tako, ali ja moram još biti predana u sud da pobijem te optužbe. Oni bi morali otvoriti te zatvorene samostane a to se oni ne usuđuju učiniti. Pošto sam bila ulovljena u taj truli sistem dvadeset i dve godine, ja znam o čemu govorim.

Normalno mlade očekujuće majke gorljivo priželjkuju dolazak njihove dragocene bebe. Sve je spremno, babica, kolevka, odelce, i svako je sretan sa njom. Nasuprot, jadna kaluđerica u tom samostanu plaši se tog trenutka kad se porađa. To dete je produkt jednog sramnog nezakonitog sjedinjavanja sa nekim pijanim sveštenikom na koje je bila prisiljena. Ona zna iz gorkog iskustva da će tom detetu biti dozvoljeno da živi samo četiri ili pet sati najviše. Ono nikada neće biti okupano niti zavito u toplo ćebe jer će Majka Nadglednica staviti mu ruku preko usta i stisnuti mu nozdrve da mu uništi život.

To je zašto postoje jame za smeće u svim tim samostanima. Telesa beba bacaju se u te jame da budu uništena. Molite se za vlasti da da nateraju samostane da otvore njihova vrata da oslobode te zatvorenice i neka ceo svet vidi kakvi užasi su skrivani iz tih vrata okrutnog religioznog licemerja.

Ako se to dogodi, garantujem vam da će se čak i Katolički narod složiti da se zatvore samostani kao što su učinili u Meksiku 1923 godine. Oni niti nemaju pojma šta se zbiva tamo, jer nebi nikad

42

izlagali svoje kćeri takvom barbarskom pokvarenjaštvu i mučenju.

Ti samostani u Meksiku su bili pretvoreni u

muzeje od vlasti koje su učinile da ih možete obilaziti uz skromnu cenu. Vi bi trebali ići i videti svojim vlastitim očima i dotaći se vašim rukama tih stvari o kojima ja govorim. Siđite u te tamnice, kroz te tunele i prostorije za mučenje i vidite sve te paklene izume, đavolski smišljene, da nanesu patnje telima bespomoćnih kaluđerica. Vidite sami te ćelije u kojim su kaluđerice bile zaključane svake noći i proverite te postelje i te molitvene daske.

To bi vam trebalo dati podstrek da se molite za stotinama dragocenih jadnih devojaka koje su bile prevarene i zavedene da uđu u ove bezbožne zatvore patnje i krajnjeg očaja od tog Rimo-katoličkog sistema. Setite se, ja sam imala oca i majku koji su me veoma voleli. Kada su oni pristali da uđem u taj samostan oni nisu imali pojma da ću ja biti podložna takvom poniženju. Oni su bili sigurni da je to bio najviši poziv, taj najlepši odraz njihove vere i ljubavi ka Bogu, da daju kćer u takvu službu.

Zapečaćeni u tim samostanima sve do smrti, mi nebi nikad bile u stanju otići i obznaniti narodu napolju šta se stvarno unutra događa. Sa presečenom svakom komunikacijom (održavanjem veze), mi smo bile izvan zaštite zakona ili naših milih i prijatelja. Ne postoji takvo beznadno očajanje i mračna potištenost koja tako pritiska kao

59

kao što sam kasnije otkrila, oni nisu primili ni jedno od mojih pisama. Moji tamničari nisu dozvolili nikakvu vezu sa onima napolju.

Zato što sam bila podvrgnuta jednoj operaciji tuberkuloze kosti, nisam bila u stanju da hodam. Kada sam se dovoljno oporavila da sedim u kolicima, doktor je smatrao da bi trebala imati promenu iz te bolničke okoline. On me je odneo svojoj kući u predgrađe gde mi je njegova milosrdna supruga kupila moje prve civilne cipele i odeću.

Tokom celog mog vremena u bolnici taj dragi bračni par, koji su me primili u svoj dom te strašne večeri, posećivali su me redovito. Skoro svakog dana su došli, donoseći buket poljskog cveća da ukrase moju bolničku sobu. Ja sam isčekivala njihovu posetu i gorljivo igledala na konjića i čeze da se pojave na bolničkom putu. Kada je cveće prestalo cvetti ona je napravila cvetove od papira u boji da me obraduje. Ja ih volim kao da su moje sopstveno telo i krv.

Tog dana kad sam bila otpuštena iz bolnice oni su bili tamo i pitali me dali bi želela da dođem u njihov dom. Ja sam plakala i rekla da bih volela, ali da idem sa doktorom njegovoj kući. Kada me je doktor našao gde plačem on me je brzo uverio da je to u redu da odem tamo. On me odvezao tamo u njegovom automobilu i često me posećivao, donoseći sveže voće i povrće.

Ja sam ostala tamo šest nedelja i onda se preselila natrag u doktorovu kuću. Ja sam išla tamo ovamo između ove dve familije u toku od oko

58

Kada sam dopustila da budem odnešena u bolnicu ja sam imala 89 funti, što je oko 45 kilograma, (preko 80 funti, a to je oko 40 kilograma, manje od moje težine u 1968 godini). Prvo sam otišla na operativno odeljenje gde su pokušali da smanje strašnu nateklinu i infekciju u mojoj ruci i ramenu. To je trajalo preko dve nedelje pre nego što je nateklina splasnula i kosti počele srašćivati. Pošto su one bile iskrivljene, oni su kasnije morali ponovo da lome i da stavljaju u gips, jedna vrlo bolna procedura.

Taj doktor i sve bolničko osoblje su imali krajnje razumevanje i pružili mi to najbolje staranje. Posle tih mnogo godina gladovanja, torture, neprestanog osuđivanja i budući ponižena i postupanja sa mnom kao sa životinjom, ovo je bilo skoro isuviše dobro da bi bilo istinito. Ja sam bila tamo više od godinu dana, vrlo polagano oporavljajući se u telu i umu. Posle šest meseci moj ljubazni prijatelj doktor je ušao privukao stolicu i uzeo moju ruku. „Pa devojčice,“ rekao je, „mi smo učinili sve što je u našoj moći da ozdraviš i staneš na svoje noge. Sada moramo znati ko si ti i odakle si i ja ću pokušati da kontaktiram sa tvojom rodbinom.

On je znao da sam ja strankinja i želeo je da kontaktira sa mojim roditeljima. Njegova ljubaznost me se tako dotakla da su mi suze navirale i dala sam mu tu informaciju. Deset nedelja kasnije on je najzad kontaktirao moje roditelje. Oboje su bili živi, ali majka je bila paralizovani invalid više od sedam godina. Naravno da ja nisam znala ništa o tome jer

43

to kad vas zahvati ta stvarnost koja počinje da utonjava u vas. Kad znate da ne postoji nikakav mogući izlaz to vas izbezumljuje jer nema kraja ni olakšanja na vidiku.

Rimo-katolici glasno proklamiraju da svako može otići u bilo koji samostan otvorenog ili zatvorenog reda. Postoji neka vanjska kapela što se zove prostorija za razgovore. Vama nije dopušteno čak ni tamo bez neke pratnje. Ako ste bili doneli hranu za neku posebnu kaluđericu, vi bi obično došli pred tu prostoriju i pritisli zvono. Ovo bi aktiviralo neka vrata koja imaju tri police da se rastvore da prime vaše darove za tu kaluđericu unutra. Kada je zvono pritisnuto, možete biti sigurni da Majka Nadglednica sedi upravo iza tog crnog zastora postavljenog preko velikih železnih vrata čuvajući unutrašnji deo samostana.

Vama neće biti dopušteno da idete dalje već bi mogli govoriti Majci Nadglednici kroz taj zastor. Ako vi tražite dozvolu da govorite sa nekom posebnom kaluđericom, moglo bi vam biti dopušteno da razgovarate sa njom, ali jedino kroz taj zastor. Ako su pitanja postavljena o njenoj sreći, zdravlju, hrani, itd., ta kaluđerica uvek odgovara potvrdno. Najzad, Majka Nadglednica sedi tamo, upozoravajući na svaku reč.

Ako bi se žalila ili otkrivala bilo koje neugodne detalje života unutra, tada bi bila brza i okrutna reakcija da je koriguju čim bi posetilac otišao. Postoje dobri razlozi za njih da ne dopuste rođacima da osobno vide te kaluđerice. Posle nekog vremena na samostanskoj hrani i postupcima, oči upadnu u

44

glavi, i telo je tako upropašteno, bledo i nezdravo da videći sve ovo bi donelo jedno rasrđeno negodovanje.

Bilo je mnogo noći kad sam bila krajnje iscrpljena i u strahovitoj potrebi za snom, ali užasna glad mi nije dala da se odmorim. Ići na doručak značilo je samo parčence hleba i šolja crne kafe što nije čak ni ublažilo tu svagda prisutnu glad. Onima koji su uvek imali dovoljno da jedu biće teško da razumu muke onih koji idu gladni u postelju svake večeri. To je trgično u osiromašenim nacijama. To postaje čak i još gore kada shvatate da ono što ja opisujem je dobrovoljno planirano i proizvedeno sa lukavom i đavolskom okrutnošću.

Setite se da ne postoji dana ni noći kada te jadne kaluđerice utamničene u tim zatvorenim samostanima po celom svetu idu u postelju gladne. One su bolesne, ranjene, povređene, i čeznu za domom, slomljena srca, obeshrabrene i pune očaja. Dok mi gledamo u nadi na Gospoda Isusa Hrista, te sirote žene nemaju nikakve nade. Oslobođdnje u jednu izgubljenu večnost je to najbolje što one mogu očekivati.

Nekom prilikom ja se susrećem sa Rimo-katolicima koji tvrde da su bili (bile) u tim zatvorenim samostanima i da ono što ja izveštavam nije istina. Morate se setiti da su Katolici sasvim slobodni da lažu da zaštite tu crkvu i ni ne trebaju čak da isovede to u ispovedaonici. To je dopustivo, upravo kao da je to uredu da ukradu do 40 dolara pre nego krađa mora biti ispovedena. (2Moj.15. 16.)

57

čekam. Ja nisam imala izbora jer nisam imala snage i tresla sam se nekontrolisano. Ta domaćica kuće brzo je prišla k meni da me smiri. To je bilo godinama i godinama da mi je pokazana bilo kakva ljubaznost ili obzir. Ja sam se pustila u plač koji je navirao, moji živci su bili skroz iskidani od svega što sam pretrpela. Ali ovi stranci je izgledalo da razumeju i bili su neizmerno ljubazni prema meni.

Taj dobri čovek je upregao svog konja u čeze i vozio devet ili deset milja do obližnjeg grada.

Doktor je došao na njegovim kolima i posle letimičnog pregleda, zatresao je glavom vrlo ljutito. Ja sam bila prestrašena i odbila sam da kažem ko sam ja i odakle sam došla. Ja sam se svakoga plašila bojeći se izdaje koja bi me vratila u taj zatvor samostana.

Pošto me doktor pregledao neprestano je hodao oko mene, gledajući zaprepaštenim pogledom u potpunoj neveri. Zureći na skrhanu olupinu za koju se pretpostavljalo da je ljudsko biće, kleo je tiho i ljutito kroz zube dok nije primetio da me je plašio. On je bio besan, ne na mene, već na taj neljudski postupak sa kojim sam bila mučena.

Odlučno, ali ljubazno, rekao je:“ja vas moram staviti u bolnicu bez odlaganja.“ Ja sam se počela opirati malo i jecala sam da ja ne želim da idem u bolnicu. Tamo sam bila sigurna da će me moji neprijatelji naći i odvesti me natrag. Ja sam se izgovarala pred njim da me ne prisiljava da idem. On je odgovorio da on ne želi da me vređa ali da će morati da me odnese tamo gde ću moći primiti negu koja mi je nužna.

56

trenutaka kasnije je pomešala nešto šećera u šolju tople vode. Ovog puta ona me hranila polagano, polagano sa kašičicom da srknem s vremena na vreme. To me obživilo i tako je godilo. Kasnije ona je podgrejala malo mleka i dala mi samo malo.

Duboko zabrinut, čovek se zagledao u moju bespomoćnu, okrvavljenu ruku položenu na stol i pitao kako sam se tako gadno povredila. To je teško iskazati kakvo je to olakšanje bilo razgovarati sa nekim ko je iskreno izgledao da se brine o meni za nabolje. Ja sam objasnila kako sam se penjala preko kapije i pala na zemlju.

Kada je izjavio da će morati pozvati doktora, ja sam bila unezverena i posegnula prema vratima. Neobuzdano sam povikala, „Ne! Ne! Ja nemam familije; ja nemam novaca; ja ne mogu platiti doktorski račun, ja ću pobeći, ja moram ići sad.“ Ovo uznemirenje me je tako iscrpelo da sam se zaljuljala vrtoglavo skoro se onesvestivši od iscrpljenosti. Taj dobri čovek me je nežno namestio opet na stolicu i blago me uveravao. „Dakle, tebi je sada potrebna pomoć i ja moram ići po doktora. Ipak, ti se ne moraš bojati jer niti mi ni doktor nismo Rimo-katolici.

Ja sam toliko želela da mu verujem ali sam još uvek se silno tresla od straha. Nadala sam se da mi ne misle zlo, ali ja sam bila naviknuta da se ne pouzdajem ni u koga. Jer sve te godine u tom samostanu bila sam okružena obmanom, prevarom i svakovrsnim lažima.

U stvari, ja sam bila tako odviše bolesna i slaba da učinim bilo šta već da se smestim natrag i

45

Moj bes prema tim Majkama Nadglednicama koje se smenjivale bio je nekontrolisan. Svaki put kada me je ona izdvojila za pokoru za neki stvarni ili umišljeni prekršaj samostanskih pravila ona bi sadistički nanela neku đavolsku zlonamernu patnju izmišljenu da uništi moje telo i um. Moj um je bio tako pun planova nasilja i odmazde da sam živela za taj gorki dan kada ću biti u stanju da uzvratim nešto od te patnje što sam ja podnela.

Sve ovo grozno nasilje i mržnja u meni bilo je stvoreno pomoću beskrajnog toka okrutnosti, izopačenosti, mrcvarenjima i neverovatnim patnjama nagomilanim na mene od mojih porobljivača. Ja sam se često zanosila mišlju kakva bi to bila radost ubiti jednog od tih divljačkih, požudnih sveštenika koji su nas redovito silovali.

U moje dvadeset i dve godine u tom samostanu, ja sam videla tri Majke Nadglednice koje su umrle. Radi toga što sam ja bila bolničarka, jednog dana došle su dve kaluđerice da me odvedu da negujem Majku Nadglednicu koja je bila kritično bolesna. Jedan Rimokatolički doktor izvana bio je pozvan da je pregleda. On mi je dao tačna uputstva u vezi neke jake medecine što je propisao i ostavio za nju. Sva ta mržnja koju sam držala prema toj bezbožnoj ženi, njena okrutnost i taj zlobni sistem to je ona predstavljala prokuvalo je u meni. Ja ću se osvetiti i ova žena će umreti. Ja ću se za to potruditi!

Taj dan je bio dug dok sam čekala na moju šansu. Kaluđerice su bile zaključane u njihovim ćelijama i svetla su bila pogašena u 9:30.Vreme je sporo odmicalo dok najzad ponoćni poziv na

46

molitvu nije bio završen sa svetlima pogašenim za tu noć. Uzela sam izvestan broj tableta i rastvorila ih u vodi, namerno preveliku dozu.

Nestrpljivo, podigla sam tu polu-svesnu ženu i brižljivo je prisilila da proguta svaku kap te smrtonosne doze. Kad sam je spustila natrag na jastuke gledala sam uživajući. Uskoro ona će umreti užasnom smrću i moja osveta nad njom biće doista slatka. Prekontrolisala sam njezin puls, koji se bio naglo ubrzavao, kao i njeno disanje. Za kratko vreme ona je počela da stenje da se prevrće i konačno je dospela u silovite grčeve. Ja sam se zlobno smešila, jer godinama zlostavljanje me promenilo u jedno ogorčeno nemilosrdno čudovište, sklona na ubistvo.

Iznenada sam se probudila da shvatim šta sam učinila. Sa jednim šokom ja sam znala da ću ja verovatno biti smatrana odgovornom za njenu smrt. Ne može se ni zamisliti šta bi mi oni mogli učiniti radi toga. Grozničavo sam zgrabila stomačnu pumpu i užurbano radila da je spasem. Počela sam da je masiram sa gladnom vodom. Posle dužeg vremena njezino disanje i krvni pritisak pali su na normalu i ona je utonula u dubok san. Mogla sam se opet opustiti i razmišljati o tom što sam jedva izbegla.

Ja sam znala da u jednom delu tog dubokog sistema tunela ispod samostana postoji neko mesto odakle sam često čula jezive povike. Oni su dolazili iza teških zaključanih vrata. Majka Nadglednica bi nas uvek iznova opominjala da neidemo tamo. To je bilo prilično besciljno napominjanje pošto nijedna

55

štrecali. Čak vrhovi mojih prstiju su sad poplaveli i pozeleneli. Kao neka ranjena, umiruća zver ja sam se zavukla pod neki zaklon i očajno se zarila u jedan plast sena.

Većinu dana ja sam ležala tamo ali ta kombinacija bola, gladi i žeđi konačno su me opet isterali. Ja sam naišla na neku malu i očigledno vrlo siromašnu kuću. Uperivši opreznost na obrte, zakucala sam na vrata. Kada je jedan čovek odgovorio, promuklo sam ga zamolila da mi da da pijem vode.

Mora da sam bila strahovitog izgleda, ali nije rekao ništa. Kada je pozvao njegovu ženu, ona je odmah otvorila vrata i uvela me u kuću. To je bilo prvi put da sam videla pravo sažaljenje u ljudskim očima tokom godina. Suze se pojavile u njezinim očima kada je pogledala na mene i nežno je rekla, „uđite i sedite ovde draga moja“. To je bila ta najdivnija muzika koju sam ikad čula.

Ona me namestila kod stola i požurila da donese šolju hladnog mleka. Setite se ja čak nisam ni videla godinama neobrano mleko a ja sam bila halapljivo gladna. Neučtivo, kao neka divlja zver, zgrabila sam šolju i pohlepno iscedila svaku kap. Kada je to dospelo u moj želudac, prazan stomak, predvidljivo ja sam to neobuzdano povratila i napravila pravi nered. Automatski ja sam ustuknula i skupila se od straha naviknuta da očekujem da svaka greška mora doneti protivoptužbe i kaznu.

Ta ljubazna žena nije rekla ništa već se suze zablistale u njenim očima dok je čistila taj brlog. Ona je razumela šta je bilo potrebno i nekoliko

54

mora da sam bila u bunilu i možda zadremala malo, ali najzad sam imala tako strašne bolove da sam odlučila da mi je i tako sve jedno i da pođem dalje. Ja sam dahtala od novog bola i ukočenosti i s mukom sam se izvukla i išla ostatak te noći.

Sa odlučnim nastojanjem ja sam nagovorila sebe da se udaljim od mog samostana. Jednu stvar sam se morala naučiti u tom samostanu a to je da nastavim funkcionisati uprkos užasavajućeg bola i patnje. Začuđujuće, moje bekstvo nije bilo vrlo brzo otkriveno, i to mi je dalo neku prednost.

Drugog dana ja sam se sakrila pod neku gomilu dasaka i tabli lima. To užareno sunce peklo je moje skrovište dok sam se bacakala i okretala grozničavo, pokušavajući da ugrabim malo odmora za moje izmoždeno i izlomljeno telo. Ja sam bila sva u prodornim bolovima, i bila sam slaba i gladna i žedna. Ja sam verovatno klonjavala više puta u besvesnost tokom tog dugog i žarkog dana. Kada je došla noć ja sam se izvukla napolje i uspela opet da se krećem.

Ja sam se jako plašila da zakucam na vrata kuća da me neka pobožna Katolička familija ne prijavi nekom svešteniku koji bi me odvukao natrag u samostan. Misao o ovoj mogućnosti naterala je moje bolne noge da me nose dublje u seoski predeo i s nadom u sigurnost. Ja sam odlučila da ću radije umreti nego da se vratim mojim nemilosrdnim mučiteljima i tamničarima.

Trećeg dana ja sam se osećala da ću sigurno umreti. Imala sam visoku, razbuktalu groznicu, užasno mi se gadilo i moja ruka i rame su natekli i

47

od nas nije imala ključeve, ipak moja radoznalost o tom mestu bila je neodoljiva.

Sa mojom pacijentkinjom konačno izvan

opasnosti a samostan na spavanju, ja sam se prisetila da su ključevi Majke Nadglednice bili u njezinom stolu, tako sam ih ja zgrabila i pojurila dole stepenicama. Dva sprata ispod zemlje, pomoću žmickajućeg svetla kandila, ja sam našla ta zabranjena vrata koja su mi bila sumnjiva. Nervozno i nespretno sam baratala sa tom gomilom ključeva na velikoj karici i konačno sam pronašla pravi. Ta ogromna vrata su se polako otvorila, otkrivajući neko predsoblje sa poređanim devetnajst malenih ćelija samica. Sve su imale rešetke na prozorima na vratima.

Ja sam uzdahnula u užasu kad sam zavirila unutra u ćelije videći bela, ispijena i izdužena lica jadnih kaluđerica sa kojim sam bila jela, molila se i radila. Svaka je bila iznenada nestala i bez ikakvog objašnjenja. Jednu sam osobito prepoznala i pitala je koliko je dugo bila tamo i druga pitanja. Njezine tupe i beživotne oči su bile upiljene sa strahovitim užasom, ali uopšte nije htela ništa reći. Paralizujući strah vlada u tom samostanu i te zatvorenice nisu znale gde bi se Majka Nadglednica mogla skrivati. Nijedna nije htela govoriti da je nebi gore stvari zadesile. Ja sam išla od jedne do druge ali uvek je odgovor bio isti, uplašeno ćutanje.

Prema kraju tog predsoblja, iz nekoliko ćelija osećao se odvratan smrad i užasno mi pozlilo i

48

smučilo mi se kad sam zavirila unutra. Sve te zarobljenice tamo imale su duge lance omotane oko struka, koji su ih sprečavali da legnu ili sednu. One su bile dremale u tim lancima zaudarajući od njihove sopstvene mokraće i izmeta tela, jer one su bile osuđene na polaganu smrt, sa malo vode i bez hrane uopšte. Neke su već bile mrtve i strašan smrad smrti bio je tamo.

Njihovi „zločini“ sastojali su se od ustrajnog kršenja samostanskih pravila ili su bile dovoljno nesretne da su imale nervni ili umni slom radi nevolja tog samostanskog života. To je bio način da se sa takvim stvarima postupalo, jedno skriveno odpadno skladište za nepotrebno u samostanu.

Jako mi pozlilo, glava mi se klatila i mozak vrteo, oteturala sam se iz te prostorije od užasa i ponovo sam zaključala vrata. Žurno sam se vratila natrag uz stepenice na moju dužnost, ona je bila još uvek mirno spavala. Ona je spavala dugo u tom sledećem danu i ja sam ostala sa njom još tri dana.

Majka Nadglednica se osećala tako mnogo bolje da sam bila nagrađena sa šest nedelja određena na kuhinjsku dužnost. To je bila retka privilegija jer to je bilo na prvom spratu. Na kuhinjskim zidovima bile su poređane rupe za virenje i nije bilo načina znati kada su neka kaluđerica ili sveštenik virili kroz njih. Sa ovim neprestanim nadzorom, ta najblaža povreda pravila, osobito krađa hrane, moglo bi biti otkriveno i brzo i svirepo kažnjeno. To je doprinosilo da je ovladavalo osećanje da sam sve vreme u nekom neprijateljskom zatvoru. Ipak sam bila radosna što sam tamo.

53

Sa svojom slobodnom rukom uspela sam nagoditi da odkačim dve ili tri jake kopče koje su pričvršćivale moje suknje oko mene. Iznenada sam ljusnula dole, tresnuvši sa jednim bolnim zdruzgajućim tupim udarom, a moje suknje su sletele dole na mene. Kasnije sam otkrila da sam imala prelome ruke i ramena.

Pošto sam bila tako mršava, te slomljene kosti su se isticale kroz telo. Talasi bola obhrvali su me i ja sam milostivo izgubila svest. Ja ne znam koliko sam tamo ležala zgvrčena u gomilu, ali to je bilo verovatno samo kratko. Pošto se povratila svest, bolovi su sevali kako je izgledalo svud po celom mom telu, osobito kroz moju osakaćenu ruku i rame.

Ja sam tiho stenjala, i stiskala moje usne, i borila se da stanem na noge. Taj strah da ne budem ponovo zarobljena nadvladao je telesni bol i naterao me da se teturam dalje koliko sam brže mogla. Ja sam bila u jednoj tuđoj zemlji. Gde bi sam mogla ići? Šta ću učiniti? Ja sam bila fizički (telesno) upropaštena. Ja uopšte nisam imala novaca, niti prijatelja i jedino želja za slobodom održavala me da nastavim ići dalje.

Ja sam hodala, onda trčala, onda opet hodala. Ja sam se naučila na tišinu u tom samostanu, stalno sam mislila da to šuštanje lišća iza mene da je to potera. Puka iscrpljenost činila je to sve teže da se nastavim kretati jer sam bila tako izmučena, utrnuta i bolesna.

Opazila sam neku malu magacinsku zgradu i sa bolom sam se uvukla i pokušala da malo zaspim. Ja

52

zalupila ona kuhinjska vrata da se zaključaju. Ja sam bila zaključana napolju u jednoj zabranjenoj zoni bez bilo kakvog izgovora koji bi bio prihvatljiv. U panici, pomišljala sam na sva ta mučenja koja bi Majka Nadglednica upotrebila da slomi tu „buntovnost“. Tresla sam se nekontrolisano i u glavi mi se vrtelo. Zašto, zašto je ta kapija zaključana?

U očajanju počela sam se penjati na tu visoko načinjenu gvozdenu kapiju. Mi smo držane izgladnele i iznurene skoro do smrti sa teškim poslovima, a da se ne kaže ništa o tim iscrpljujućim nastupima u prostorijama za mučenje. Jedno krhko upropašteno telo, nešto više nego kost i koža, nije imalo rezervnu energiju. Često sam okliznula oguljila ruke i bose noge na te grube metalne cevi.

Ja sam bila skroz bedna, ali konačno, dahćući i krvareći, dokopala sam se do vrha ivice gde su bile poređane duge oštre bodlje. Zastala sam, moja pluća su se bolno naprezala od iscrpljenosti. Srce mi se ledilo kad sam pogledala dole prestravljeno sa vrha te dvadeset stopa kapije. Ometana od moje tri duge teške suknje i do kolena dugog vela, nespretno sam namestila jednu nogu između tih bodlji (šiljaka) i odlučila da pokušam skočiti.

Ja sam povukla moju tešku odeću preko moje glave sa jednom rukom, duboko uzdahnula, i skočila prema zemlji. Moje dve suknje se natakle na šiljke od kapije i ja sam bila obešena u vazduhu i njihala se natrag na kapiju. Sada sam bila uplašena više nego ikad i drmusala se očajno tamo-amo sve dok se nisam opet mogla ščepati za prečage kapije.

49

Tamo su bila jedna duplo zaključana vrata u kuhinji prema napolju koja su vodila prema dvorištu. Na jednom prostoru pored tih vrata bilo je mesto gde smo držale kante za otpad. Tog trećeg dana kada sam bila određena na dužnost tamo, neko je tandrkao sa kantom za otpad. Šest nas smo se trgnule i skočile. Kada vi radite i živite u atmosferi gde se ćutanje neprestano zahtevalo, vi postajete veoma osetljivi čak i na uobičajene zvuke koje drugi nebi nikad ni primetili. Mi smo se obrnule i videle nekog čoveka koji je bio zamenjivao punu kantu za otpad sa jednom praznom preko u tom uglu.Brzo vraćajući našu smirenost, spustile smo naše oči i marljivo se vratile na naš posao, uplašene da bi smo mogle biti posmatrane. Mi smo bile učene da su tela sveštenika i biskupa bila posvećena i sveta. Ali svi drugi ljudi da su neposvećeni i ako bi bile uhvaćene da smo pogledale na njih mogle bi primiti oštru kaznu za taj greh.

Iznenada u mom umu se pokrenula jedna uzbudljiva ali opasna ideja. Možda bih mogla prokrijumčariti jednu zabelešku ovom čoveku! Ovo je ipak predstavljalo mnoge probleme, ja nisam imala nikakvu olovku ili papir, jer to nije bilo dopušteno, ali viseći iznad radne table u kuhinji na lančiću bila je pričvršćena olovka. To je bilo upotrebljavano da se popiše kada je nešto isticalo od stvari potrebnih za kuhinju. Ja sam uspela da otrgnem parče prljavog papira i u uzgrednim trenucima (s vremena na vreme) bi napisala nekoliko reči na njemu sa tom olovkom. Do kraja

50

tog dana ja sam jedino bila u stanju da napišem oko dva i pol reda, moleći za pomoć.

Ja sam se užasavala pri pomisli da bi mogla biti primećena i odana. Ipak, otišla sam suviše daleko sada da bi se vratila natrag. Na kraju tog radnog dana, ja sam se izvukla do te kante za otpad, stavila tu zabelešku na vrh u kantu za otpad i ostavila poklopac osim kante. Onda sam skinula moj lančić sa krstićem i, mada je to bilo teško, uspela sam prekinuti ga i odložiti ga na policu.

Pošto su kuhinjski poslovi bili završeni, izašle smo napolje i postavile se za naš redoviti dnevni pregled od Majke Nadglednice. Ona je brižno pretraživala naše haljine da bi bila sigurna da nismo prokrijumčarile nešto od hrane. Kada je bio na mene red ja sam rekla:“Majko Nadglednice, ja sam pokidala moj lančić i stavila ga na polici iznad radnog stola. Mogu li ići natrag i uzeti ga, molim? Ona me pitala kako se to desilo i najzad mi mrzovoljno rekl da idem brzo i da ga uzmem. Na kraju krajeva, jedna kaluđerica ne može biti bez njenog lančića sa krstom raspeća!

Ja sam poletela ka stražnjim vratima i pogledala ispod te kante za odpad gde sam zamolila tog čoveka da ostavi poruku. Tamo je bio jedan smotan papir, jedno obaveštenje! Ruka mi se tresla tako da sam jedva mogla to čitati. Moje disanje se pretvorilo u dahtanje, uzbuđenje izmešano sa strahom. Kada sam uspela da rasčitam to pisanje srce mi je zaista zaigralo, lupajući tako jako da je izgledalo da grmi u mojim ušima. Pisalo je da je on ostavio spoljašnja kuhinjska vrata odključana a

51

takođe ta velika gvozdena vrata sa polugom na tom visokom zidu oko samostana.

Bekstvo! Jedva sam mogla zadržati svoj dah dok sam oprezno pokušala da otvorim ta spoljašnja vrata. I doista, ona se otvorila i ja sam zakoračila na tu betonsku terasu. Iznenada sam se sledila, paralisana od straha, postala sam zbunjena od muke. Uskočila sam natrag unutra.

Setila sam se tog strašnog zvuka sirene koja je oglašavala uzbunu kada je neka kaluđerica pokušala pobeći. Ja sam takođe ustuknula kad sam se prisetila kako bi brzo mogli ti sveštenici zarobiti tu odbeglu očajnicu i dovući je natrag. Onda bi započeo jedan beskrajni krug pokora (ispaštanja) i neljudske patnje da izazove pokajanje. Da li sam spremna reskirati sve to.

Stresla sam se, duboko uzdahnula i opet još jednom iskoračila, ovog puta zatvarajući i zaključavajući vrata iza sebe. Sada se nisam mogla vratiti natrag tako sam se uputila ka gvozdenoj kapiji. Upravo iza nje bila je slavna sloboda iz te mrtvačnice užasa gde sam bila zatvorena tokom dugih dvadeset i dve godine! Sloboda je bila vredna svakog rizika. Iako sam često očajavala, još uvek sam čeznula za njom. Najzad ona mi je bila na dohvatu, i neodoljiva osećanja preplavila me dok sam pojurila ka toj kapiji.

Stigla sam do te gvozdene kapije i povukla polagano. Leden užas žacnuo me u stomaku kada sam povukla a onda trgnula snažno koliko sam mogla. Bila je zaključana! Tiho sam jecala i skoro se onesvestila kad sam se setila da sam ludo