subjekat gramatika.docx

Morfologija

Morfologija je deo nauke o jeziku koja proučava vrste reči i oblike tih reči. U srpskom jeziku postoji 10 vrsta reči koje se dele na promenljive (imaju deklinaciju i konjugaciju) i na nepromenljive reči.

Promenljive vrste reči:

1) imenice2) zamenice3) pridevi4) brojevi5) glagoli

Imenice, zamenice, pridevi i brojevi spadaju u imenske reči, odnosno u reči koje imaju deklinaciju. One razlikuju tri gramatičke kategorije:1) rod (muški, ženski, srednji)2) broj (jednina, množina)3) padež

Pridevi pored ovih kategorija imaju i kategoriju komparacije (poređenja) i kategoriju određenog/neodređenog vida, dok su brojevi samo delimično promenljivi. Brojevi do pet su promenljivi, kao i stotina, hiljada, milion, dok su ostali brojevi nepromenljivi.Promena reči po padežima naziva se deklinacija. Padeži predstavljaju različite oblike jedne iste reči. U srpskom jeziku posotoji 7 padeža. To su nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental, lokativ. Nominativ i vokativ su nezavisni padeži, što znači da mogu da stoje samostalno u rečenici i da nikada za sebe ne vezuju predloge. Ostali padeži su zavisni i javljaju se sa predlozima ili bez predloga. Lokativ je padež uz koji je predlog u svim slučajevima obavezan.

Glagoli su reči koje imaju konjugaciju. Kategorije glagola su:1) lice (lice koje govori, sagovornik, odsutno lice)2) vreme (može biti prošlo, buduće, sadašnje u odnosu na trenutak govorenja)3) način (stav govornika prema nerealizovanoj radnji)4) glagolski vid (trajanje glagolske radnje)5) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje)6) gramatički rod (muški, ženski, srednji)7) gramatički broj (jednina, množina)

Nepromenljive vrste reči:

1) prilozi2) predlozi3) veznici4) uzvici5) rečce

Nepromenljive vraste reči ne menjaju svoj oblik. Prilozi mogu imati komparaciju (poređenje) ukoliko se radi o prilozima za način, mesto ili količinu.

Promenljive vrste reči

Imenice

Imenice su promenljiva vrsta reči koje označavaju imena bića, predmeta, pojava i stvari. Prema značenju dele se u nekoliko vrsta.

1. Vlastite imenice

Vlastite imenice označavaju vlastita imena ljudi, životinja, geografskih pojmova i životinja. Petar PetrovićBeogradNovi SadSrbijaAlpiRusijaBelkaŠaracJupiterSaturn

Po pravilu nemaju oblike množine, već samo oblike jednine.Oblike množine mogu imati kada označavaju više pojmova sa istim imenom.U razredu imamo dve Jelene i tri Marka.Morave su dve najlepše reke Srbije.

2. Zajedničke imenice

Zajedničke imenice označavaju predmete, bića i pojave sa istim osobinama. Po pravilu imaju oblike i jednine i množine.kuća-kućeknjiga-knjigesto-stolovilist-listovi

Pojedine imenice imaju nepravilnu množinu, odnosno supletivnu (dopunsku) množinu i u tim slučajevima je oblik množine zbirna imenica.brat-braćadete-decagospodin-gospoda

3. Zbirne imenice

Zbirne imenice označavaju predmete i pojmove koji se nalaze u paru ili u nekom mnoštvu. Oblikom jednine kazuju množinu.lišćecvećegranjeteladjagnjadpiladdecabraća

4. Gradivne imenice

Gradivne imenice označavaju materiju ili građu. Po pravilu nemaju oblik množine.voda

zemljabrašnošećervodavinopesakčelikpamuk

Kada označavaju više vrsta različitih materija mogu imati množinu. crna i bela vinabeli i žuti šećeri

5. Apstraktne (misaone) imenice

Apstraktne (misaone) imenice označavaju pojave koje su nemerljive i koje se ne mogu videti golim okom, najčešće su u domenu misli i apstrakcije.ljubavradostsrećatugažaloststarostmladostbol

6. Brojne imenice

Brojne imenice označavaju broj.trojicapetoricapetinatrećaksedmorkastotina, hiljada, milion, milijarda označavaju broj, ali su imenice

*PLURALIA TANTUM su imenice koje imaju samo oblik množine.vrata, makaze, kola, sanke nedra, grudi, naočare, pantalone, boginje, Karlovci, Vreoci, Divčibare

*SINGULARIA TANTUM su imenice koje imaju samo oblik jednine.brat, dete, gospodin, vlastelinTo su one imenice koje nemaju pravilnu, već samo supletivnu množinu.

Zamenice

Zamenice su promenljiva imenska vrsta reči koje upućuju na predmete, bića i stvari kao i na reči koje te pojmove označavaju. Zamenice su upućivačke reči. Zamenice se dele u dve grupe: imeničke i pridevske.

1. Imeničke zamenice

Imeničke zamenice su samostalne u rečinici i u tim slučajevima imaju gotovo iste osobine kao i imenice. Dele se u nekoliko vrsta:a) lične zamenice: ja, ti, on, ona, ono; mi, vi, oni, one, onab) upitne zamenice za lica i stvari: ko? šta?v) neodređene zamenice: neko, neštog) odrične zamenice: niko, ništad) opšte zamenice: svako, svašta, iko, išta, ko god, što god, ma ko, ma štađ) povratna zamenica za svako lice: sebe, se

2. Pridevske zamenice

Pridevske zamenice su nesamostalne u rečenici, bliže određuju imenicu uz koju stoje (kao i pridevi). Dele se u sledeće vrste:a) prisvojne zamenice: moj, tvoj, njegov, njen, naš, vaš, njihov* prisvojna zamenica za svako lice: svojb) pokazne zamenice: ovaj, onaj, taj; ovakav, onakav, takav; ovoliki, onoliki, tolikiv) neodređene zamenice: neki, nečiji, nekakav, nekolikig) upitno-odnosne zamenice: koji, čiji, kakav, kolikid) odrične zamenice: nikoji, ničiji, nikakav, nikolikiđ) opšte zamenice: svaki, svačiji, svakakv, ikoji, ičiji, koji god, kakav god, bilo čiji, ma koji, ma čiji

Lične zamenice ja, ti, on, ona, ono (kako u jednini tako i umnožini) u deklinaciji u genitivi, dativi, akuzativu imaju neneaglašene, enkklitičke oblike koji glase:genitiv: mene, me; tebe, te; njega, ga; nje, jedativ: meni, mi; tebi, ti; njemu, mu; njoj, jojakuzativ: mene, me; tebe, te; njega, ga; nju, je, ju

Odrične zamenice se uz predloge uvek pišu odvojeno!ni od koga, ni sa kim, ni sa čim, ni na šta, ni prema kome, ni o kome, ni o čemu, ni na koga

Razlikovanje imeničkih i pridevskih zamenica u primeru:Ona te je sinoć zvala= imenička zamenica (samostalna je i može da zameni imenicu)Ona devojka što si je upoznao te je sinoć zvala= pridevska (odnosi se na imenicu devojka)

Pridevi

Pridevi su promenljive imenske vrste reči koje su nesamostalne, stoje uz imenicu i bliže je određuju. Gramatičke kategorije prideva su rod, broj, padež, pridevski vid i komparacija, odnosno poređenje.

Pridevi se po značenju dele u nekoliko vrsta:

1) Opisni pridevi

Opisni pridevi opisuju pojam uz koji stoje, daju im određenu osobinu ili karakteristiku.

mlad, star, pametan, glup, vredan, lenj

2) Gradivni pridevi

Gradivni pridevi označavaju od čega je sastavljen ili napravljen pojam koji bliže određuju.

pamučan, limen, peščan, voden, brašnast

3) Pridevi prostornih odnosa (mesni)

Pridevi za prostorne odnose (mesni) označavaju mesto ili prostor pojma koji bliže određuju.

gornji, donji, levi, desni, tamošnji, prednji

4) Pridevi vremenskog odnosa (vremenski)

Vremenski pridevi označavaju vreme.

jučerašnji, današnji, sutrašnji, prošlogodišnji, zimski

5) Prisvojni pridevi

Prisvojni pridevi označavaju pripadnost.

beogradski, srpski, Miličin, Marijin, Milošev, narodni

6) Pridevi koji označavaju namenu

stočni, očni, zdravstveni

Vid prideva

Pridevi mogu biti određenog i neodređenog vida. Neodređeni vid ili kraći oblik ima nulti nastavak, a određeni ili duži oblik ima nastavak -i u nominativu jednine.

Mlad čovek šeta gradom.(neodređeni vid)

Onaj mladi čovek koji je šetao gradom ...(određeni vid)

Deklinacija neodređenog i određenog vida prideva

neodređeni vidnominativ:mladgenitiv:mladadativ:mladuakuzativ:mladavokativ:mladiinstrumental:mladimlokativ:mladu

određeni vidnominativ:mladigenitiv:mladogdativ:mladomakuzativ:mladogvokativ:mladiinstrumantal:mladimlokativ:mladom

On je vredan student. Kao imenski predikativ pridev je uvek neodređenog vida (nećemo reći: On je vrednistudent.).

Opisni pridevi mogu imati oba pridevska vida.

Pridevi koji mogu imati samo neodređeni vid su:

* pridevi na -ov, -ev, -in (Milošev, Marijin)

Pridevi koji imaju samo određeni vid su:

*pridevi na -ji, -ni, -nji (dečiji)

*pridevi na -ski (-čki, -ški)

*pridevi mali, jarki, bojni, žarki

Komparacija prideva

Komparaciju odnosno poređenje prideva mogu imati opisni pridevi. Komparacija pokazuje stepen izraženosti, jačine određene osobine ili karakteristike pojma koji pridev bliže određuje.

Postoje tri stepena u komparaciji prideva, a to su pozitiv, komparativ, superlativ.

Komparativ i superlativ se dobijaju dodavanjem sledećih nastavaka na pridev u osnovnom obliku.

Komparativ:

-j, -ij, -š

Superlativ:

naj+oblik komparativa

grub-grublji-najgrubljismeđ-smeđi-najsmeđihrabar-hrabriji-najhrabrijilak-lakši-najlakši

Samo tri prideva u srpskom jeziku grade komparaciju uz nastavak -š, a to su pridevi lep, lak, mek.

Nepravilnu komparaciju imaju sledeći pridevi:

mali-manji-najmanjidobar-bolji-najboljizao-gori-najgoriveliki-veći-najveći

Brojevi

Brojevi su promenljiva nesamostalne imenska vrsta reči koji označavaju broj ili koliko ima onog što označava pojam uz koji brojevi stoje. Brojevi se dele u tri vrste.

1. Osnovni brojevi

Osnovni brojevi označavaju koliko ima pojmova koje imenica označava.dva čoveka, tri žene, pet đaka, dvanaest muškaraca

Osnovni brojevi jedan, dva, tri i četiri se menjaju po padežima i imaju deklinaciju, ali u savremenom govoru i za ove brojeve možemo čuti da su nepromenljivi (primer: Imam dva sina). Brojevi od pet pa nadalje su nepromenljivi. Osim stotina, hiljada, milion, milijarada koje imaju samo funkciju brojeva, ali su zapravo imenice.

2. Redni brojevi

Redni brojevi označavaju u kom se redu nalazi pojam koji označava imenica uz koju broj stoji.prvo mesto, treća nagrada, sedmi sprat, deseti čovek

3. Zbirni bojevi

Zbirni brojevi označavaju zbir pojmova koje imenica označava. Najčešće se odnose na imenice koje označavaju mlada bića.troje jagnjadi, dvoje dece, dvadesetoro prasadi

Deklinacija osnovnih, rednih i zbirnih brojeva

nominativ: dva; drugi; dvojegenitiv: dvaju; drugoga; dvojegadativ: dvama; drugome; dvojemu/dvomaakuzativ: dva; drugoga; dvojevokativ: dva; drugi; dvojeinstrumental: dvama; drugim; dvomalokativ: dvama; drugom; dvoma

Glagoli

Glogoli su promenljiva vrsta reči koji označavaju radnju, stanje i zbivanje. Glagoli imaju konjugaciju. Imenskim rečima i glagolima zajedničke su sledeće gramatičke kategorije: rod (muški, ženski, srednji), broj (jednina, množina) i lice. Pored ovih gramatičkih kategorija, glagoli imaju i one kategorije koje su svojstvene samo njima.

Glagolski vid

Glagolski vid označava trajanje glagolske radnje. Tako se glagoli dele u sledeće grupe:

1. nesvršeni ili imperfektivni glagoli

a) trajni (durativni)

čitati, pisati, trčati

b) učestali (iterativni)

preplivavati, poskakivati, lupkati

2. svršeni ili perfektivni glagoli

a) početno-svršeni

zapevati, zaigrati, krenuti

b) trenutno-svršeni

udariti, sesti, skočiti

v) završno-svršeni

doskočiti, doći, doskakutati

g) neodređeno-svršeni

zaigrati se, zagristi, posvirati

3. dvovidski glagoli (samo u kontekstu rečenice može da se utvrdi da li je svršeni ili nesvršeni glagol)

ručati, večerati, doručkovati, telefonirati, telegrafisati, čuti, videti, obrazovati, krstiti

Glagolski rod

Glagolski rod označava prelaznost glagolske radnje, odnosno da li glagol zahteva dopunu u vidu objekta ili ne.

1. prelazni ili tranzitivni glagoli-zahtevaju dopunu u vidu pravog objekta

čitati, pisati, graditi, slušati, gledati, crveniti

2. neprelazni ili intranzitivni glagoli-ne zahtevaju dopunu u vidu objekta

ići, spavati, plivati, roniti, skakati, crveneti

3. povratni ili refleksivni glagoli-sa povratnom zamenicom sebe, se

a) pravi povratni-subjekat vrši radnju nad samim sobom

češljati se, umivati se, obuti se, šminkati se

b) uzajamno povratni-radnju vrše dva ili više subjekta jedan na drugome

tući se, prepirati se, svađati se, ljubiti se, rukovati se

v) nepravi povratni-označavaju stanja

nadati se, veseliti se, zaljubiti se, plašiti se

Infinitivna i prezentska osnova glagola

1. Infinitivna osnova-dobija se kada se od oblika infinitiva odbije infinitivni nastavak -ti (peva-ti, čita-ti,misli-ti) ili kada se od 1.lica jednine aorista odbije nastavak -oh (pek-oh, plet-oh, ukrad-oh)

2. Prezentska osnova-dobija se kada se od 1.lica množine prezenta odbije nastavak -mo (peva-mo,sluša-mo, igra-mo, gleda-mo)

Glagolski oblici, vremena i načini

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika. Od toga je 6 glagolskih vremena koja označavaju prošlo, sadašnje i buduće vreme, 3 načina koji označavaju stav govornika prema nerealizovanoj radnji i 5 neličnih glagolskih oblika.

Glagolski oblici u srpskom jeziku se dele na lične i nelične, odnosno na one koji razlikuje i na one koji ne razlikuju lica.

Nelični glagolski oblici su: infinitiv, glagolski prilog sadašnji, glagolski prilog prošli, glagolski pridev radni i glagolski pridev trpni. Lični glagolski oblici su svi ostali.Glagolski oblici mogu biti prosti i složeni. Složeni glagolski oblici su oni koji se grade od nekog pomoćnog glagola i glagola koji se menja. To su perfekat, pluskvamperfekat, futur II, potencijal.Pojedini glagolski oblici razlikuju rod, a to su svi oni koji se grade uz pomoć glagolskog prideva radnog i to su perfekat, pluskvamperfekat, potencijal, futur II i pasiv.

Glagolska vremena su:

1) prezent-ja pevam2) perfekat-ja sam pevala3) aorist-ja otpevah4) pluskvamperfekat-ja sam bila pevala5) imperfekat-ja pevah6) futur I-ja ću pevati

Glagolski načini su:

1) futur II-ja budem pevala2) imperativ- (ti) pevaj3) potencijal-ja bih pevala

Nelični glagolski oblici su:

1) infinitiv-pevati2) glagolski prilog sadašnji-pevajući3) glagolski prilog prošli-(ot)pevavši4) glagolsi pridev radni-pevala5) glagolski pridev trpni-pevana

Nepromenljive vrste reči

Prilozi

Prilozi su nepromenljiva vrsta reči koja najčešće stoji uz glagole i bliže određuje glagolsku radnju. Prilozi mogu stajati i uz imenice, prideve i druge priloge i bliže ih određivati.

Miloš brzo čita. Ona lepo peva. (prilozi uz glagole)

Ja imam mnogo prijatelja. Ljudi nemaju dovoljno novca za sve životne potrebe. (prilozi uz imenice)

On je vrlo pametan momak. Milica je veoma ozbijna za svoje godine. (prilozi uz prideve)

Devojka vrlo pametno zbori. Marko veoma brzo trči. (prilozi uz druge priloge)

Prilozi po značenju mogu biti:

a) prilozi za vreme: kada, nekada, nikada, uvek, zauvek, danas, juče, noću, danju

b) prilozi za način: kako, nikako, nekako, svakako,ma kako, bilo kako, tako, ovako

v) prilozi za mesto: ovde, onde, svuda, kuda, gde, kamo, gore, dole, levo, desno, negde, nigde

g) prilozi za uzrok: zašto, zato

d) prilozi za meru, količinu: koliko, nekoliko, toliko, ovoliko

Razlikovanje prideva i priloga.

Miloš je dobro dete. (pridev; stoji uz imenicu i može se menjati po padežima)

Miloš dobro trči. (prilog; bliže određuje gagol uz koji stoji i nepromenljiv je)

Predlozi

Predlozi su nepromenljiva vrsta reči koja označava odnose među pojmovima uz koje stoje.

Razlikujemo nekoliko vrsta predloga:

1) mesni: pored (kapije), pred (kapijom), uz (kapiju), do (kapije), na (kapiji), pod (kapijom), iznad (kapije),kod (kapije)

2) vremenski: na (taj dan), uoči (praznika), o (Uskrasu), u (subotu), s (jeseni)

3) uzročni: iz (straha), od (ljubomore), zbog (lenjosti), usled (nepažnje)

4) predlozi za poređenje: (nema) bolje od (nje)

5) predlozi koji označavaju društvo/zajednicu: (Došla je) sa (roditeljima kod drugarice).

Veznici

Veznici su nepromenljiva vrsta reči koja vezuje reči, sintagme i rečenice.

Dele se u sledeće grupe:

1) naporedni veznici (spajaju naporedne konstrukcije): i, pa, te, ni, niti, a, ali, nego, već

2) zavisni veznici (spajaju zavisnu rečenicu sa glavnom): ako, da, jer, iako, premda, mada

*Funkciju veznika mogu imati upitno-odnosne zamenice, upitno-odnosni zamenički prilozi gde, kuda, odakle, ko, šta, koji, čiji, kakav; kao i upitna rečca li, da li

Uzvici

Uzvici su nepromenljiva vrsta reči koja iznosi ekspresivni stav govornika o radnji. Uzvici mogu imati vrednost čitave rečenice. Neki od uzvika su:

jao, joj, ah, oh, uh, kuku, leleej, oj, dum, tras, fijuk, kvrciš, mac, pis

Rečce (partikule)

Rečce su morfološki prilozi ili veznici, ali se rečce upotrebljavaju kako bi se iskazao lični stav govornika prema radnji o kojoj se govori.

1. potvrdena rečca: da2. odrična rečce: ne3. upitne rečce: da li, zar, li4. rečca za isticanje ličnog stava: zaista, nipošto, valjda, zbilja5. rečca za pokazivanje: evo, eno, eto6. rečca za posebno isticanje: baš, upravo, bar

Rečce su i reči: takođe, inače, jamačno, svakako, tek, već, čak.

Tvorba reči

Tvorba reči označava građenje novih reči dodavanjem raznik nastavaka na osnovu reči ili spajanjem dve ili više reči. U srpskom jeziku postoje tri principa građenja, odnosno tvorbe reči. To su izvođenje ili derivacija, slaganje odnosno kompozicija i kombinovana tvorba reči.

Tvorba reči izvođenjem ili derivacija

Reči koje nastaju postupkom izvođenja (derivacije) nazivaju se izvedenice. Izvođenje nastaje kada se na tvorbenu osnovu (koren reči ili gramatička osnova reči) doda nastavak u vidu sufiksa.kuć- + -ica = kućicasob- + -ica = sobicauči- + -teljica = učiteljicagrad- + -ić = gradićpes- + -nik= pesnikgrad- + -ski = gradski

Tvorba reči slaganjem ili kompozicija

Slaganjem, odnosno kompozicijom nastaju reči koje se nazivaju složenice. Složenice mogu nastati dodavanjem prefiksa na osnovu ili spajanjem dve ili više reči.

1) prefiksacija:

za- + igrati = zaigratipo- + igrati = poigratiiz- + igrati = izigrati do- + zidati = dozidatisa- + zidati = sazidati

2) slaganje dve reči u jednu:

visi + baba = visibabaBeo + grad = Beograd seci + kesa = secikesa

3) slaganje dve reči u jednu pomoću spojnog vokala

rib + o + lov = ribolovoc + e + ubica = oceubicasunc + o + kret = suncokret

Tvorba reči kombinovanjem

Kombinovana tvorba podrazumeva istovremeno i derivaciju i kompoziciju. bez+briž+an = bezbrižanrib+o+lov+ac = ribolovacplav+o+kosa = plavokosa

Pored ova tri principa građenja reči, postoje još dva principa koja se jednim imenom nazivaju tvorba pretvaranje.

Tvorba pretvaranjem može biti:

a) popridevljavanje: kada glagolski pridevi i glagolski prilozi postaju pridevi vrela voda, izgubljene iluzije, leteći tanjir, šiveća mašina

b) poimeničavanje: kada od prideva nastaju imenicamlada (nevesta, od prideva mlad), blago (zlato, od prideva blag), Hrvatska (država, od prideva hrvatski)

Reč i morfema

Morfologija pored toga što proučava vrste reči i njihove oblike, takođe proučava i tvorbu reči, odnosno postupke po kojima nastaju nove reči. Reč je glas ili utvrđeni skup glasova koji ima svoje značenje i sintaksičku funkciju u rečenici. Reč je i skup glasova koji nema više od jednog akcenta. Da bi neki skup glasova bio reč dovoljno je

da ima i jedan pojedinačan glas (a, i, u). Morfema ja najmanja jezička jedinica koja ima značanje, odnosono određenu funkciju u rečenici. Jedna reč se može sastojati od jedne ili više morfema.

reč od 1 morfeme: a, e, i, u, o, k, od, do, nareč od 2 morfeme: sob-a, po-red, kuć-amareč od 3 morfeme: kuć-n-ireč od 4 morfeme: do-kup-i-ti

Morfeme su koren i afiksi.do-kup-i-ti: do-= prefiks; -kup-=koren; -i-=sufiks; -ti=nastavak za oblikKoren (tvorbena osnova) je najmanja jezička jedinica koja ima svoje značenje i koja se ne može razlagati na manje delove.kup iz glagola kupiti, kuć iz imenice kućaAfiksi su nesamostalne i vezane morfeme. Mogu biti jedan glas, skup glasova ili u obliku nulte morfeme, odnosno bez nastavka. Afiksi se dele na prefikse, sufikse i nastavke za oblik. Prefiksi dolaze ispred korena reči ili ispred nekih drugih prefiksa, dok sufiksi dolaze posle korena reči ili posle nekog drugog sufiksa. Nastavci za oblik dolaze iza korena i iza sufiksa i obeležavaju različite gramatičke odnose u koje stupaju reči.

u-rad-i-tiu: prefiksrad: koren ili osnova rečii: sufiksti: nastavak za oblik

Pored prefiksa i sufiksa, postoje i infiksi koji označavaju umetke koji dolaze iza korena i iza sufiksa, a pre nastavka za oblik. Najčešći infiksi su skupovi glasova -ov i -ev i glasovi -n, -t.sneg-ov-i; pleme-n-a; panj-ev-i; bure-t-u

Tvorba reči preuzimanjem reči iz stranih jezika

U srpskom jeziku, kao i u drugim svetskim jezicima, čest je slučaj da se pozajmljuju reči iz drugih jezika. U srpskom jeziku najčešće su pozajmljivane reči iz jezika susednih zemalja ili zemalja koje su sa Srbijom imale određene kulturno-istorijske veze. Takve reči su najčešće došle iz mađarskog, turskog, nemačkog, češkog, engleskog, ruskog jezika. Takve reči su se skoro odomađile u srpskom jeziku da se gotovo i ne vidi razlika niti se u brojnim slučajevima raspoznaje da je u pitanju pozajmljena reč. Kada su jednom prešle u svakodnevnu upotrebu, pozajmljenice su u srpskom jeziku sačuvale svoje značenje i sferu svoje upotrebe, ali su se prilagodile tvorbenim i morfološkim pravilima srpskog jezika (nastavci za oblik, promena kroz padeže...). Fond reči koji se razvija zahvaljujući pozajmljenicama vrlo je razvijen. Reči iz stranih jezika mogu se na dva načina preuzimati u srpskom jeziku:

I Pozajmljivanjem osnovnog oblika reči iz određenog stranog jezika

1) turcizmi- reči pozajmljene iz turskog jezika: džezva, buregdžija, boja, čamac, bakar, tobdžija2) romanizmi- reči pozajmljeni iz romanskih jezika kao što su italijanski, španski, francuski, latinski:nacija, literatura, doktor, opera, balkon, nivo, bife, bulevar, avenija3) grcizmi (grecizmi)- reči pozajmljeni iz grčkog jezika: atmosfera, anđeo, filolog, manastir, hlor, biblioteka, gips4) germanizmi- reči pozajmljene iz nemačkog jezika:pegla, štrudla, buter, moler, šraf, vaga, šminka5) rusizmi- reči iz ruskog jezika: kružok, sputnjik, zapeta6) anglicizmi- reči iz engleskog jezika:tenk, sport, vikend, džemper, film, parking7) hungarizmi- reči iz mađarskog jezika:gulaš, vašar, lopov, ašov

II Kalkiranjem (bukvalnim prevodom strane reči)

Ovakvim postupkom nastaju reči koje se nazivaju kalkovi.Primeri za kalkove su sledeće reči:Handbuch (nem.)= priručnikUbermensh (nem.)= nadčovekSuperman (engl.)= superčovek, nadčovekautocratie (franc.)= samovlašće

Reči u srpskom jeziku mogu se podeliti prema sferi njihove upotrebe. Tako imamo sledeće grupe:

1) istorizmi- zastarele reči ili reči koje su prestale da se upotrebljavaju s prestankom postojanja predmeta i pojava koje označavaju: oborknez, nahija, kiridžija, kmet2) arhaizmi- zastarele reči koje su zamenile nove reči: terzija (krojač), šuster (obućar), pismenica (gramatika), ćesar (car), alas (ribar)3) neologizmi- nove reči koje nastaju sa razvojem tehnologije (takve reči najčešće dolaze iz engleskog jezika): softver, hradver, robotika, menadžment, resursi4) termini- reči koje označavaju određene pojave i stvari iz nauke, tehnike, umetnosti i iz različitih struka:atom, molekul, baza, sinus, kosinus, imenica, sintaksa, hiperglikemija Posebnu skupinu reči čine frazeologizmi koji označavaju skup reči sa određeneim značenjem koji se najčešće može razumeti u kontekstu ili ima preneseno, metaforičko značenje. Primeri za frazeologizme su:kad na vrbi rodi grožđe= nikadaraditi nešto ispod žita= tajno, skrivenodo dna= do krajadići ruke= odustati

Pored pozajmljivanja reči iz stranih jezika, čest je slučaj da se u srpski jezik prenesu i različiti prefiksi i sufiksi stranog porekla koji se nazivaju pefiksoidi i sufiksoidi.Prefiksoidi: auto-, aero-, mikro-, makro-Sufiksoidi: -bus, -fil, -log, -fob

Sintaksa i sintaksičke jedinice

Sintaksa je deo nauke o jeziku koja proučava postupke na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao celovite jedinice pisane i usmene komunikacije.Sintaksičke jedinice su:

1. Komunikativna rečenica2. Predikatska rečenica3. Sintagma4. Reč

Komunikativna rečenica ili iskaz

Komunikativna rečenica ili iskaz je sintaksička jedinica koja iznosi jednu celovitu i završenu misao ili poruku. Ona počinje velikim slovom i završava se tačkom. U okviru jedne komunikativne rečenice može se naći jedna ili više predikatskih rečenica.Ustali smo rano, spremili se i otišli na izlet.Jutros smo ustali rano.Njih dvoje su otišli na izlet.

Predikatska rečenica ili klauza

Predikatska rečenica ili klauza je sintaksička jedinica koja se formira pomoću glagola u ličnom glagolskom obliku. U jednoj komunikativnoj rečenici ćemo imati onoliko predikatskih rečenica koliko budemo imali glagola u ličnom glagolskom obliku.

Ustali smo rano, spremili se i otišli na izlet. 3 predikatske rečenice u okviru jedne komunikativne rečeniceJutros smo ustali rano. 1 predikatska rečenica u okviru jedne komunikativne rečeniceNjih dvoje su otišli na izlet. 1 predikatska rečenica u okviru jedne komunikativne rečenice

Sintagma

Sintagma je sintaksička jedinica koja označava grupu reči koje su povezane značenjem i funkcijom. Prema vrsti glavne reči, sintagme se dele u sledeće grupe:

1. Imeničke sintagme (imenica je glavna reč) Milošev stari istorijski atlas2. Pridevske sintagme (pridev je glavna reč) veoma uspešna3. Priloške sintagme (prilog je glavna reč) izrazito dobro4. Glagolske sintagme (glagol u neličnom glagolskom obliku je glavna reč) čitati knjige

Reč

Reč ili morfosintaksička reč je sintaksička jedinica koja se odnosi na sve vrste reči koje imaju određenu sintaksičku funkciju i koje učestvuju u formiranju određenih sintaksičkih konstrukcija. Postoje konstituentske i pomoćne reči. Konstituentske reči su: imeničke, pridevske, priloške i glagolske. Pomoćne reči su: predlozi, veznici i rečce.

Predikat

Predikat je glavni konstituent rečenice koji označava određenu situaciju, a koja se pripisuju nosiocu situacije, odnosno subjektu. Predikat se mora sastojati od glagola u ličnom glagolskom obliku da bi bio predikat. Kao takav, predikat formira predikatsku rečenicu. Postoji nekoliko vrsta predikata.

Glagolski predikat

Glagolski predikat se deli na:1. prost glagolski predikat-gradi se od glagola u ličnom glagolskom obliku (Radim. Pevam. Radio sam. Pevaću.)2. složen glagolski predikat-sastoji se od dva glagola, jedan je nepotpuni glagol i to u ličnom glagolskom obliku, a drugi je u infinitivu, ili se koristi konstrukcija da+prezent (Moram da spavam. Ne smem da trčim. Prestajem pušiti. Nastavljam da učim.)Nepotpuni glagoli su modalni glagoli i fazni (aspektualni glagoli).Modalni glagoli su: hteti, smeti, morati, trebati, moći, valjati.Fazni (aspektualni) glagoli su: početi, počinjati, nastaviti, nastavljati, prestati, prestajati.

Imenski kopulativni predikat

Imenski kopulativni predikat se sastoji od kopule ili spone (pomoćni glagol jesam/biti u ličnom glagolskom obliku) i imenskog predikativa (imenska reč ili imenička sintagma).Milica je studentkinja. je= kopula; studentkinja= imenski predikativ; je studentkinja= imenski kopulativni predikatNož je oštar. je= kopula; oštar= imenski kopulativni predikativ; je oštar= imenski kopulativni predikat

Priloški kopulativni predikat

Priloški kopulativni predikat se sastoji od kopule ili spone (pomoćni glagol jesam/biti u ličnom glagolskom obliku) i priloškog predikativa (priloški izraz ili priloška sintagma).On je dobro. je= kopula; dobro= priloški kopulativni predikativ; je dobro= priloški kopulativni predikatMilica je tamo. je= kopula; tamo= priloški kopulativni predikativ; je tamo= priloški kopulativni predikat

Subjekat

Subjekat je nosilac situacije koja mu se pripisuje predikatom. Subjekat najčešće označava vršioca radnje označene predikatom. Subjekat može biti gramatički i logički.Subjekat je zajedno sa predikatom glavni rečenični kostituent.

Gramatički subjekata

Gramatički subjekat je uvek u nominativu.Miloš čita. Dete spava. Mama radi.

Gramatički subjekat može biti i u vokativu, i to u narodnim epskim pesmama radi postizanja rime.Vino pije Kraljeviću Marko. Konja jaše Orloviću Pavle.

Logički ili semantički subjekat

Logički ili semantički subjekat je onaj subjekat koji se nalazi u nekim od zavisnih padeža.1) u dativuStarici udariše suze na oči. Bilo im je neprijatno. 2) u genitivuNesta blaga, nesta prijatelja. Nema vode i struje. Danas neće biti nastave.3) u akuzativuMarka boli stomak.

Apozicija i apozitiv

Apozicija označava isto ono što i subjekat koji ta apozicija bliže određuje. Apozicija je imenička sintagma koja se slaže, kongruira, sa imenicom uz koju stoji.

Beograd, naš glavni grad , nalazi se u centralnoj Srbiji.Miloš, moj najbolji drug, sedi sa mnom u klupi.

Apozitiv označava isto što i apozicija, samo što može biti pridev ili pridevska sintagma koja kongruira sa imenicom, ili imenička sintagma koja ne kongruira sa imenicom.

Primer za apozitiv koji je pridev ili pridevska sintagma koji je kongruentan, slaže se, sa imenicom iz rečenice.Ljiljani, crveni i beli, zamirisali su celu cvećaru.

Primer za apozitiv koji je imenička sintagma koja nije kongruentna sa imenicom iz rečenice.Dete, kose mokre od snega, brzo je ušlo u kuću da se zgreje.

Tipovi atributa

Atribut predstavlja dodatak imenici koji je bliže određuje i označava neku osobinu ili kvalitet. Postoje tri vrste atributa: kongruentni atribut, padežni atribut i imenički atribut, odnosno atributiv.

1. Kongruentni atribut

Kongruentni atribut se slaže sa imenicom uz koju stoji u rodu, broju i padežu. nova piščeva knjiga o ljubavi- knjiga je glavna reč imeničke sintagme, a nova, piščeva, o ljubavipredstavljaju kongruentni atributdve moje najbolje drugarice- drugarice je glavna reč imeničke sintagme, a dve, moje, najboljepredstavljaju kongruentni atribut

2. Padežni atribut

Padežni atribut je atribut koji se nalazi u nekom drugom padežu u odnosu na imenicu i često može biti u nekoj predloško-padežnoj konstrukciji, tj. sa nekim predlogom.muškarac plavih očijutašna od zmijske kožekuća moga dedestrah od letenjefilm o ljubaviletovanje na moru Reči muškarac, tašna, kuća, strah, film, letovanje su imenice i glavne reči sintagme, dok su padežni atributi plavih očiju, od zmijske kože, moga dede, od letenja, na moru.

3. Imenički atribut, atributiv

Atributiv predstavlja imenicu koja bliže određuje imenicu.kamen temeljaczmija otrovnicapas lutalicagrad Beogradbaba Stanaroman Seobehotel Hajat

Dopunski predikativ

Dopunski predikativ označava imeničku ili pridevsku jedinicu koja se javlja uz semikopulativne glagole, tj. uz neprelazne ili prelazne nepravilne kopulativne glagole u kongruentnom ličnom glagolskom obliku.

Semikopulativni glagoli su: postati, postajati, zvati se, nazivati se, prozvati se, zvati, nazvati, nazivati, smatrati, proglasiti, proglašavati, izabrati, postaviti, priznati, imenovati.On je postao zaboravan.Smatraju ga dobrim profesorom.Smatraju ga za dobrog profesora.Proglasili su ga za predsednika.Moj brat se zove Marko.Sestra ga je prozvala Bata.

Dopunski predikativ uz neprelazne semikopulativne glagole

Dopunski predikativ uz neprelazne glagole javlja se:1) u nominativu ili instrumentalu uz glagole: postati, postojati, zvati se, nazivati se, prozvati se Zvali su ga Bata. Prozvali su je Cecom.2) u konstrukciji za+akuzativ ili u instrumentalu uz glagol proglasiti Proglasili su ga za predsednika. Proglasili su ga predsednikom

Dopunski predikativ uz prelazne semikopulativne glagole

Dopunski predikativ uz prelazne glagole javlja se:1) u nominativu ili instrumentalu uz glagole zvati, prozvati, nazvati, nazivatiNazivaju ga kukavicom.2) u konstrukciji za+akuzativ ili u instrumentalu uz glagole smatrati, proglasiti, proglašavati, izabrati, priznati, postaviti, imenovatiImenovali su ga za šefa odseka.

Aktuelni kvalifikativ

Aktuelni kvalifikativ ili privremeni atribut označava osobinu imenice uz koju stoji koja je aktuelna u trenutku govorenja, odnosno u konkretnoj situaciji. Aktuelni kvalifikativ može biti subjekatski ili predikatski.

Subjekatski aktuelni kvalifikativ

Ovakav aktuelni kvalifikativ bliže određuje subjekat uz koji stoji.Vratio se sa treninga umoran.Kao student sam se preselila u Beograd.Radila je u školi kao profesor srpksog jezika.Marko je na cilj stigao prvi.

Objekatski aktuelni kvalifikativ

Ovakav aktuelni kvalifikativ bliže određuje objekat uz koji stoji.Zatekli smo Milicu u dobrom raspoloženju. objekat

Subjekatski i objekatski aktuelni kvalifikativ nisu sastavni delovi subjekatske/objekatske sintagme, već su samostalni rečenični članovi i zato mogu slobodno da se raspoređuju u rečenici.

Priloške odredbe

Priloške odredbe bliže određuju glaogl uz koji stoje. Priloške odredbe se dele u sledeće grupe:

Priloška odredba za vreme (na pitanje kada?)

Videli smo se prošlog vikenda.Tokom nedelje učim i spremam se za ispite.Došla je o Uskrasu.Vidimo se za nedelju dana.

Priloška odredba za mesto i pravac kretanja (na pitanje gde? i kuda?)

Rodila sam se u Beogradu.Došao je sinoć sa mora.Sastajemo se ispred Filozofskog fakulteta.Idem kući.Putujemo prema Beogradu.

Priloška odredba za način (na pitanje kako?)

Gledao me je ispod oka.Uradio je to uz velika odricanja.Razgovaramo tihim glasom.Učinio je to bez razmišljanja.

Priloška odredba za uzrok (na pitanje zašto, zbog čega?)

Uradio je to iz straha.Nije došla u školu zbog bolesti.Nesreću su izazvali svojom nepažnjom.Ne pričaju iz ljubomore.

Priloška odredba za meru i količinu (na pitanje koliko?)

Učila sam za taj ispit tri meseca.Istrčali smo 5 kilometara.Mesecima se ne javalja.Radim od ponedeljka do petka.

Priloška odredba za cilj ili nameru (na pitanje sa kojim ciljem, sa kojom namerom?)

Preselila se u Beograd radi upisa na fakultet.Došao je radi posla.Idem po obezbeđenje.

Odredba vršioca radnje, agentivna odredba (u pasivnim rečenicam)

Most je sagrađen od strane građevinaca.Učenik je pohvaljen od strane profesora.

Odredba sredstva (na pitanje čime?)

Uvek u instrumentalu bez predloga.Sečem hleb nožem.Pišem naliv perom.Slikam četkicom.

Odredba društva (na pitanje s kim?)

Uvek u instrumentalu sa predlogom.Išla sam na more sa drugaricama.

Istorija srpskog jezika

Slovenski jezici

Stari Sloveni su prvo govorili praslovenskim jezikom. Prapostojbina Slovena prostirala se između reka Visle, Odre i Labe.

Slovenski jezici se dele u tri velike grupe.

1) Zapadnoslovenski jezici;

2) Južnoslovenski jezici;

3) Istočnoslovenski jezici.

Zapadnoslovenski jezici

1. poljski (sa slovinjskim i kašupskim)

2. češki

3. slovački

4. lužičkosrpski (deli se na gornjolužičkosrpske i donjolužičkosrpske)

5. polapski (izumrli jezik iz okoline Labe)

Južnoslovenski jezici

1. slovenački

2. hrvatski

3. srpski

4. makedonski

5. bugarski

6. staroslovenski

* slovenački, hrvatski i srpski su zapadni južnoslovenski jezici, a makedonski, bugarski i staroslovenski su istočni južnoslovenski jezici.

Istočnoslovenski jezici

1. ruski

2. beloruski

3. ukrajinski

Jezik

Osnovni pojmovi o jeziku

Kada govorimo o jezicima mislimo na žive jezike, odnosno na jezike koji se aktivno upotrebljavaju širom sveta. Pod živim jezikom podrazumeva se jezik kojim neki narod govori, makar i jedan čovek govorio jednim jezikom to je i dalje živi jezik, odnosno jezik koji se upotrebljava u komunikaciji. Onog trenutka kad više nema ko da govori određenim jezikom, taj jezik izumire i prestaje da se koristi u aktivnoj komunikaciji između ljudi. Izračunato je da u svetu postoji između 5000 i 6000 živih, odnosno aktivnih jezika.

Jezici mogu biti prirodni i veštački. Pod veštačkim jezicima podrazumevaju se jezici koje je stvorio čovek i to su najčešće kompjuterski jezici kao što je C, PHP, JAVA, ili ESPERANTO, veštački jezik koji su stvorili ljudi sa idejom da to bude univerzalni jezik kojim će se sporazumevati svi narodi sveta. Pod prirodnim jezicima podrazumevaju se svi oni jezici kojima se ljudi sporazumevaju u svakodnevnom govoru. Svaka zemlja, odnosno svaka nacija ima svoj maternji jezik, ali isto tako svaki čovek pored svog maternjeg jezika može znati još neki jezik koji je naučio u školi ili tokom studija i usavršavanja. Prirodni jezici su engleski, nemački, španski, francuski, ruski, italijanski, arapski i mnogi drugi. Jezici sa najvećim brojem govornika su kineski, engleski, španski, hindi, ruski, arapski.

U svetu postoji 29 jezičkih porodica, kao što su uralska, kavkaska, australijska, indoevropska. Svaka jezička porodica geografski zauzima jedno područje i u sebi sadrži srodne jezike. Tako srpski jezik pripada indoevropskoj grupi jezika pored italskog, albanskog, germanskog, keltskog i drugih.

Jezik predstavlja najsavršenije sredstvo komunikacije i sporazumevanja među ljudima, a koji ima svoje tri osnovne funkcije.

1) kognitivna i ekspresivna (saznajna i izražajna; preko jezika učimo i saznajemo o svetu; i izražavamo svoje misli i osećanja)

2) akumulativna (jezik čuva sve ono što predstavlja kulturno nasleđe, istoriju jednog naroda)3) komunikativna (jezikom komuniciramo sa drugim ljudima)

Razvoj jezika od IX do XIX veka

Godina 863. predstavlja početak slovenske pismenosti i slovenske misije braće Ćirila i Metodija. Na zahtev moravskog kneza Rastislava da mu pošalje učene ljude koji će među Slovenima širiti hrišćanstvo i pismenost, vizantijski car Mihailo za misiju određuje Konstantina Filozofa (Ćirila) i njegovog brata Metodija. Pre polaska u misiju, Ćirilo i Metodije su preveli neophodne biblijske knjige sa grčkog na slovenski jezik i zapisali ih pismom glagoljicom.

STAROSLOVENSKI JEZIK predstavlja prvi književni jezik svih Slovena čiji su tvorci bili Ćirilo i Metodije. Staroslovenski jezik nastao je na osnovu govora makedonskih Slovena iz okoline Soluna, ali nikada nije bio govorni jezik.

GLAGOLJICA je prvo slovensko pismo koje je nastalo po ugledu na grčko pismo. Postojala je obla i uglasta glagoljica, a nastala je od reči glagolati što znači govoriti. U srpskim krajevima glagoljicu je ubrzo zamenila ćirilica, a u zapadnim krajevima latinica.

ĆIRILICA je drugo slovensko pismo nastalo krajem IX i početkom X veka po ugledu na grčko pismo. Njen tvorac nije poznat, ali se pretpostavlja da je to bio jedan od učenika Ćirila i Metodija- Kliment Ohridski i da je nastala u Makedoniji.U X veku u Makedoniji Crnorizac Hrabar piše dragoceno naučno delo pod nazivom Slovo o pismenima u kome se raspravlja o vrednosti slovenskog jezika i pisma. Do tada se verovalo da postoje samo tri sveta jezika: latinski, grčki i hebrejski, a Hrabar je uspeo da odbrani vrednost i značaj slovenskog jezika i da obelodani vredne podatke o slovenskoj misiji solunske braće Ćirila i Metodija.

Značaj XII veka za razvoj jezika bio je u pojavama redakcija ili recenzija slovenskog jezika, koje su zapravo značile unošenje elemenata narodnog jezika (fonetskih, morfoloških, leksičkih) u staroslovenski jezik. Te redakcije su naročito bile prisutne u delima svetovnog karaktera, kao što su pisma, povelje, zakoni. Takvom jednom redakcijom nastaje i SRPSKOSLOVENSKI JEZIK , odnosno srpska redakcija staroslovenskog jezika ili crkvenoslovenski jezik.Godina 1180. značajna je zbog nastanka najvažnijeg spomenika srpske kulture pisan srpskoslovenskim jezikom i ćiriličnim pismom, a to delo se naziva Miroslavljevo jevanđelje.

U XIV veku nastao je Zakonik cara Dušana, pisan srpskoslovenskim jezikom, koji je značajan jer u njemu dominiraju elementi srpskog narodnog jezika.

Godine 1690. dešava se Velika seoba Srba i tada je jedan deo srpskog naroda i sveštanstva zbog ratovanja na strani Austrije, a protiv Turaka, izbegao na sever, preko Save i Dunava, u tadašnju Južnu Ugarsku. U XVIII veku, tačnije 1726. i 1733. na molbu srpskog patrijarha, među Srbe u Ugarskoj stižu ruski učitelji Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski i otvaraju Slavjansku i Latinsku školu. Suvorov i Kozačinski sa sobom nose udžbenike i knjige na RUSKOSLOVENSKOM JEZIKU koji Srbi prihvataju i uče, a kasnije ga mešaju sa srpskim narodnim jezikom.

Mešanjem ruskoslovenskog sa elementima srpskog narodnog jezika nastaje SLAVENOSRPSKI JEZIK.Prvi pisac koji piše slavenosrpskim jezikom jeste Zaharija Orfelin i to će posebno naglasiti u svom delu iz 1768. godine pod nazivom Slavjanoserpski magazin. Pored slavenosrpskog, Orfelin istovremeno piše i na narodnom jeziku i uviđa potrebu da narodni jezik bude književni. Značaj narodnog jezika uvideli su i Gavril Stefanović Venclović (piše na oba jezika) i Jovan Rajić koji je na narodnom jeziku napisao značajan ep pod nazivom Boj Zmaja s orlovi.

Vukova reforma

Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) značajan je u istoriji srpskog jezika zbog reforme jezika, zalaganju da narodni jezik bude književni, kao i zbog pisanja prvih srpskih gramatika i rečnika. Rad Vuka Karadžića značajan je i u istoriji književnosti jer nam je upravo njegov saklupljački rad sačuvao brojne srpske narodne pesme, priče, zagonetke i običaje.

Godine 1813. Vuk Karadžić odlazi u Beč gde upoznaje Jerneja Kopitara.Godine 1814. u Beču objavljuje dve knjige:

1) Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisana (prva srpska gramatika, Vuk ju je napisao po ugleda na Slovensku gramatiku Avrama Mrazovića)

2) Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica (u njoj se Vuk služi reformisanom ćirilicom Save Mrkalja; delo Mrkaljevo se zove Salo debeloga jera libo Azbukoprotres)

Vuk Karadžić uvodi nova slova u azbuku: lj, nj, ć, dž, đ, j.Glasove ć i dž preuzima iz starih rukopisa, ideju za glas đ mu daje Lukijan Mušicki, a glas j preuzima iz latinice.

Godine 1818. objavljeno je prvo izdanje Srpskog rječnika sa Srpskom gramatikom u Beču. Rečnik se sastojao od 26000 reči koje su bile akcentovane, a prevod reči na nemački i latinski uradio je Jernej Kopitar.U ovom delu Vuk Karadžić prvi put koristi svoju reformisanu azbuku. Savremenici su imali određene zamerke na njegov rad, a to su:1) rad rečnika narodnog jezika koji su smatrali primitivnim,2) zbog slova j koje je koristio iz latinice čime su mislili da on želi da pokatoliči narod,3) zbog nepristojnih reči.

Godine 1836. Vuk Karadžić počinje da piše glas h u izdanju Srpskih narodnih poslovica.Smatrao je da je tako bolje i ispravnije jer je glas h posotojao već u dubrovačkoj književnosti i u govoru Crne Gore i kod muslimana.

Godine 1839. Vuk odustaje od jekavskog jotovanja suglasnika d i t, pa umesto đevojka, ćerati pišedjevojka i tjerati. Ovim je Vuk završio svoju reformu pravopisa i jezika.

Godina 1847. bila je godina trijumfa Vukovih ideja i te godine su objavljena četiri vrlo značajna dela:1) Pesme, Branko Radičević,2) Gorski vijenac, Petar II Petrović Njegoš,3) Vukov prevod Novog zavjeta,4) Rat za srpski jezik i pravopis, Đura Daničić.Sva četiri dela pisana su narodnim jezikom i štampana su Vukovim pravopisom, osim Gorskog vijencakoji je štampan starim pravopisom.

Godine 1850. bio je Književni dogovor u Beču između Srba i Hrvata o zajedničkom književnom jeziku. Kao osnovica uzeto je štokavsko narečje i ijekavski izgovor.

Godine 1852. objavljeno je drugo izdanje Srpskog rječnika sa oko 47000 reči, koje su bile akcentovane. Vukov saradnik na drugom izdanju bio je Đura Daničić.

Godine 1864. Vuk Karadžić umire u Beču i biva sahranjen u Beogradu u Sabornoj crkvi.

Zvanična pobeda Vukove reforme jezika i pravopisa bila je 1868. godine.

Srpski književni jezik

Prema tome kojim se glasovima zamenio stari glas jat, u srpskohrvatskom jeziku postoje tri izgovora: ikavski (mliko, dite), ijekavski (mlijeko, dijete) i ekavski (mleko, dete).Prema upitnoj zamenici za lica i stvari postoje tri narečja: čakavsko (ča?), kajkavsko (kaj?) i štokavsko (što/šta?).Prema razvitku akcenta i oblika štokavsko narečje se deli na starije štokavske dijalekte i mlađe štokavske dijalekte, odnosno novoštokavske.

Srpski književni jezik nastao je na osnovu mlađih štokavskih dijalekata (novoštokavskih): istočnohercegovačkog (ijekavski izgovor) i šumadijsko-vojvođanskog (ekavski izgovor).

Srpskohrvatski jezik

1. čakavsko narečje

2. kajakvsko narečje

3. štokavsko narečje

Štokavsko narečje

1. ekavski izgovor

a) prizrensko-timočki

b) slavonski ekavski

v) kosovsko-resavski

g) šumadijsko-vojvođanski

2. ijekavski izgovor

a) zetsko-južnosandžački

b) istočno-hercegovački

3. ikavski izgovor

a) posavsko ikavski

b) mlađi ikavski

v) istarski ikavski

Fonetika

Fonetika je deo nauke o jeziku koja proučava glasove i njihove promene. U srpskom jeziku postoji 30 glasova. Svakom glasu odgovara jedno slove azbuke.Svi glasovi u srpskom jeziku dele se u tri grupe:

1) Vokali (samoglasnici): a, e, i, o, u;2) Sonanti (glasnici): v, j, l, lj, m, n, nj, r;3) Konsonanti (suglasnici): svi ostali glasovi.

Vokali su nelokalizovani, vazdušna struja pri njihovom izgovoru ne nailazi na prepreku, tonovi su. Konsonanti su šumovi, pri njihovom izgovoru vazdušna struja nailazi na prepreku. Sonanti su mešavina šumova i tonova.U srpskom jeziku vokali i sonanti su zvučni, dok konsonanti mogu biti i zvučni i bezvučni.To znači da u srpskom jeziku postoji 20 zvučnih glasova i 10 bezvučnih glasova.

Zvučni konsonanti: b, g, d, đ, ž, z, dž

Bezvučni konsonanti:p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c

Podela suglasnika po mestu tvorbe

1) labijalni (usneni):

a) dvousneni: b, p, m,

b) usneno-zubni: v, f

2) dentalni (zubni): d, t, z, s, c

3) palatalni (prednjonepčani): j, lj, nj, đ, ć, dž, č, ž, š

4) alveolarni (nadzubni): r, l, n

5) velarni (zadnjonepčani): k, g, h

Podela suglasnika po načinu tvorbe

1) eksplozivni (praskavi): b, p, d, t, g, k

2) frikativni (strujni): z, s, ž, š, f, h

3) afrikate (sliveni): đ, ć, dž, č, c

4) nazali (nosni): m, n, nj

5) laterali: l, lj

6) vibrant: r

7) poluvokali: v, j

Podela samoglasnika (vokala) prema kretanju jezika u usnoj duplji

prednji red zadnji red

visoki i u

srednji e o

niski a

(vokal A je najotvoreniji)

* Meki suglasnici u srpskom jeziku su: j, lj, nj, đ, ć

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Kada se u okviru jedne reči nađu dva suglasnika nejednake zvučnosti, oni teže da se izjednače tako što se prvi jednači prema drugome.

Jednačenje suglasnika B prema suglasniku P

nominativ: vrabac

genitiv: vrapca< vrabac < vrabca > vrapca

Jednačenje suglasnika P prema suglasniku B

ćevap+džinica> ćevapdžinica> ćevabdžinica

Jednačenje suglasnika D prema suglasniku T

od+kriti> odkriti> otkriti

Jednačenje suglasnika Z prema suglasniku S

raz+pasti> razpasti> raspasti

Odstupanja od jednačenja suglasnika po zvučnosti

Glas D ispred glasova S i Š nikada se ne zamenjuje sa svojim bezvučnim parom T.

predstavapredsedniksredstvogradskiodsustvo

odšetatipodšišatiodštampatipredškolskiodšteta

U nekim stranim rečima takođe neće doći do jednačenja suglasnika po zvučnosti.

VašingtondragstorpingpongpostdiplomskijurisdikcijaMekdonaldsbrejkdens

Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe

Prvi slučaj jednačenja suglasnika po mestu tvorbe je kada se dentalni suglasnici (z, s) nađu ispred prednjonepčanih (j, lj, nj, đ, ć, dž, č, ž, š) prelaze u prednjonepčane glasove ž, š.

nošnja od nosnjaprošnja od prosnja pažnja od paznja mržnja od mrznja

mašću od mastju, masćučežnja od čeznjagvožđe od gvozdje, gvozđe

Odstupanja od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe

sjediniti a ne šjedinitisnjegovi a ne šnjegovirazljutiti a ne ražljutitiizljubiti a ne ižljubiti

Drugi slučaj jednačenja suglasnika po mestu tvorbe je kada se glas N nađe ispred glasova B, P onda se zamenjuje sa glasom M.

stambeniprehrambeniodbrambenizelembać

U izvedenim rečima N uvek prelazi u M, dok u složenicama N ostaje nepromenjeno, i onda je reč o odstupanju.

Odstupanja od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe

jedanputvanbračnistranputica

Prelazak L u O

Kada se glas L našao na kraju sloga ili na kraju reči zamenio se sa glasom O, takav slučaj fonetske alternacije naziva se prelazak L u O.

sol< soo> (dolazi do sažimanja) sostol< stoo> stosokol< sokoo> sokoprestol> prestobel> beotopal> topao

1) Prelaz L u O kod imenica

petao> petlakotao> kotlaanđeo> anđela

2) Prelaz L u O kod prideva:

debeo> debelaveseo> vesela

3) Prelaz L u O kod glagola:

bio> bilapevao> pevalamislio> mislila

4) Prelaz L u O u tvorbi reči:

selo+ce> selce> seocedeliti> del+ba> deoba

Kod imenica tipa slušalac, gledalac, mislilac i drugih prave se u svakodnevnom govoru greške u nominativu i genitivu. Kod ovih reči takođe zapažamo promenu L u O.primer: Ja sam gledaoc raznih emisija na televiziji.

* upotrebljena imenica je pogrešno napisana, treba reći i napisati gledalac.nominativ jednine: gledalac, slušalac, mislilacgenitiv jednine: gledaoca, slušaoca, misliocanominativ množine: gledaoci, slušaoci, misliocigenitiv množine: gledalaca, slušalaca, mislilaca

Odstupanja od prelaska L u O

bokaladmiralvokalfudbalbolžurnalgeneral

Nećemo reći fudbao, bokao, admirao...

Gubljenje suglasnika

Kada se dva ista glasa u okviru jedne reči nađu jedan do drugog, jedan se gubi, odnosno uprošćava se suglasnički skup radi lakšeg izgovora te reči.

Rus+ski> russki> ruskibez+zvučni> bezzvučni> bezvučnibez+žični> bezžični> bežžični> bežični

* pre gubljenja suglasnika, primećujemo i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe

Odstupanja od gubljenja suglasnika

U nekim rečima neće doći do gubljenja suglasnika zato što bi se u tim slučajevima izgubili smisao i značenje te reči.crnookavakuumneefikasannajjačivannastavni

Gubljenje suglasnika T

nominativ: otacgenitiv: oca< otac> otca> oca *glas c je afrikata, odnosno sliveni glas koji je nastao od glasova t i s, pa se iz tih razloga gubi glas t

mastan> masnačastan> časnazadatak> zadatki> zadatci> zadaci*pre gubljenja suglasnika izvršila se sibilarizacija (k:c) svetac> svetci> sveci

Odstupanja od gubljenja suglasnika T

azbestniprotestnistudentkinjaaoristnipijanistkinja

Gubljenje suglasnika D

od+držati> oddržati> održatipod+ držati> poddržati> podržati

Odstupanja od gubljenja suglasnika D

poddijalkatpreddržavni

Gubljenje suglasnika S

varoš+ski> varošski> varošški> varoškiPrag+ski> pragski> pražski> prašski> praškimomak+ski> momakski> momačski> momački

* u ovim slučajevima imamo i palatalizaciju ili jednačenje suglasnika po zvučnosti pre nego što se izvrši gubljenje suglasnika

Odstupanja od gubljenja suglasnika S

pokućstvopreimućstvopo mogućstvu

Nepostojano A

Fonetska alternacija Nepostojano A najčešće se uočava u nominativu jednine i genitivu množine. Prisutna je i kod imenica, i kod prideva, i kod glagola. A čest je slučaj da se javlja i kod predloga.

Nepostojano A kod imenica:

nominativ jednine: devojka, pisac, rebrogenitiv jednine: devojke, pisca, rebranominativ množine: devojke, pisci, rebragenitiv množine: devojaka, pisaca, rebara

Nepostojano A kod prideva:

dobar-dobratopao-toplajasna-jasna

Nepostojano A kod glagola:

ja sam- mi smoja sam išao-ona je išlaja sam rekao-ona je rekla

Nepostojano A kod predloga:

sa, s (sa mnom, s tobom)ka, k (k meni, ka kući)uz, uza (uz nju, uza me)nad, nada (nad kućom, nada mnom)pred, preda (pred tobom, preda mnom)

U ovim slučajevima nikako nije dozvoljeno upotrebljavati predlog s, k, pred, uz, nad sa apostrofom.

Jotovanje

Kada se nenepčani suglasnik nađe ispred glasa J onda on prelazi u prednjonepčani suglasnik i takva promena se naziva jotovanje.

zubni suglasnici d, t, z, s, c + j > đ, ć, ž, š

usneni suglasnici b, p, m, v + j > blj, plj, mlj, vlj

sonanti l, n + j > lj, nj

zadnjonepčani k, g, h + j > č, ž, š

Jotovanje se javlja u komparativu prideva, konjugaciji, deklinaciji i prilikom tvorbe reči.

Jotovanje u komparativu prideva:

brz-bržitvrd-tvrđibeo-beljijak-jačitih-tiši

Jotovanje u prezentu:

vezati-vežemglodati-glođemvikati-vičemmahati-mašempisati-pišem

Jotovanje u trpnom glagolskom pridevu:

voleti-voljenmaziti-mažennositi-nošen

Jotovanje u imperfektu:

paziti-pažahpaliti-paljahnositi-nošah

Jotovanje u instrumentalu:

smrt-smrćuso-soljuglad-glađu

Jotovanje u tvorbi reči:

koren-korenjegrm-grmljenoga-nožurdapile-pilećiponiziti-ponižavati

Odstupanja od jotovanja

razjedinitnadjačatiinjekcijakatjon

Palatalizacija

Palatalizacija je fonetska alternacija u kojoj se zadnjonepčani suglasnici k, g, h zamenjuju sa prednjonepčanim (palatalnim) suglasnicima č, ž, š.

K:Č

1) Palatalizacija u deklinaciji

nominativ: vojnik, seljak, momak, vukvokativ: vojniče, seljače, momče, vuče

2) Palatalizacija u tvorbi reči

junak- junačina (augmentativ)seljak- seljačina (pejorativ)vuk- vučica (mocioni sufiks)ruka- ručica (deminutiv)

3) Palatalizacija kod glagola

rekoh-rečetekoh-tečeispekoh-ispeče

C:Č

Promena glasa C u glas Č takođe spada u palatalizaciju. Najčešće se javlja u prisvojnim pridevima od vlastitih imena.

Milica-MiličinStevica-StevičinMarica-Maričincarica-caričinkraljica-kraljičin zec-zečijideca-dečijiptica-ptičiji

Odstupanja od palatalizacije

devojčica-devojčicin, a ne devojčičinspremačica-spremačicin, a ne spremačičin

G:Ž


nominativ: bog, vrag, begvokativ: bože, vraže, beže


noga-nožica knjiga-knjižica, knjižurinabeg-bežati, bežanijatuga-tužan, tužiti

Z:Ž

nominativ: knez, markizvokativ: kneže, markiže

H:Š


nominativ: duhvokativ: duše


prah-prašina, prašaksmeh-smešak, smešan

3) Palatalizacija kod glagola

rekoh-rekoše

Sibilarizacija

Sibilarizacija je fonetska alternacija u kojoj zadnjonepčani (velarni) suglasnici k, g, h prelaze u sibilante c, z, s. Glasovi k, g, h nejčešće prelaze u c, z, s ispred nastavka -i.

K:C

1) Sibilarizacija u nominativu množine:

đak-đacijunak-junacivojnik-vojnicioblak-oblaci

2) Sibilarizacija u dativu jednine:

majka-majcidevojka-devojciruka-ruciAmerika-Americi

3) Sibilarizacija kod glagola:

rekoh-recipekoh-peciutekoh-uteci

Odstupanja od sibilarizacije

baki, a ne bacideki, a ne deciseki, a ne secičestitki, a ne čestici tački, a ne tačcimački, a ne mačciigrački, a ne igračcipraćki, a ne praćcipatki, a ne patcimotki, a ne motci AnkiBrankiZorki

Primeri dubleta u sibilarizaciji

U nekim rečima pravilna je upotreba reči u kojima je izvršena promena, kao i u onima u kojima nije došlo do promene.bitki/bicipripovetka/pripovecimaski/masci freska/fresciguski/guscikćerki/kćerciGradiški/Gradišci

G:Z

bubreg-bubrezikovčeg-kovčezinoga-nozipruga-pruzituga-tuzi


aga-agivaga-vagiliga-ligiZaga-Zagidroga-drogitezga-tezgikuga-kugikolega-kolegisinagoga-sinagogi


slugi/sluziPožegi/Požezi

H:S

orah-orasisiromah-siromasiČeh-ČesiVlah-Vlasi


psiha-psihisimploha-simplohi


snahi/snasiepohi/eposi

Prevoj vokala

Pod pojmom prevoj vokala podrazumeva se stara glasovna promena koja se odnosi na promenu vokala (samoglasnika) u korenu jedne reči, čime su se stvarale reči srodnog ali različitog značenja. Rezultat ovakvih alternacija su promene vokala između reči sa istim korenom. Samu fonetsku alternaciju mogu činiti dva vokala ili više vokala.

prati-perem (promena a:e)zvati-zovem (promena a:o)roditi-rađati (promena o:a)

U pojedinim rečima prevoj vokala može biti kada se promeni samo dužina:

leći-legatiizmisliti-izmišljati

Asimilacija i disimilacija samoglasnika

Asimilacija samoglasnika

U srpskom jeziku pravilno je reći i:

koga-kojegamoga-mojega

tvome-tvojemumome-mojemu

U prvoj reči iz niza glasu o odgovara skup oje u drugoj reči iz niza. Druga reča u nizu (oblici koga, moga) nastala je tako što je iz reči kojega, mojega ispao sonant j, pa se dobija oblik koega, moega. Tada vokal oprelazi u vokal e, odnosno o se jednači sa e i dobijamo reči mooga, tvooga. U takvim rečima dolazi do sažimanja, odnosno pretvaranje dva ista vokala u jedan, a proces koji je prethodio sažimanju vokala naziva se asimilacija, odnosno jednačenje. Nakon izvršenog sažimanja dobijamo reči moga, tvoga.

mojega> moega (asimilacija)> mooga (sažimanje)>mogatvojega>tvoega>tvooga>tvoga

Disimilacija samoglasnika

Disimilacija samoglasnika se javlja kako bi se izbeglo nagomilavanje više istih samoglasnika, odnosno vokala u okviru jedne reči. Javlja se u obliku instrumentala jednine imenica muškog roda sa dva nastavka -em i -om.

kej-kejomjež-ježomBeč-Bečom sprej-sprejom

Dismilacija samoglasnika javlja se i u množini ovih istih imenica.kej-kejovi (a ne kejevi)sprej-sprejovi (a ne sprejevi)ali:jež-ježevi (a ne ježovi)

Podela reči na slogove

Slog je govorna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim zahvatom. U srpskom jeziku nosioci sloga mogu biti vokali (samoglasnici) a, e, i, o, u i sonanti r, l, n. U srpskom jeziku važi pravilo da granica sloga uvek dolazi posle samoglasnika, odnosno vokala. Slogovi u srpskom jeziku mogu biti otvoreni (ako se završavaju na samoglasnik) i zatovoreni (ako se završavaju na suglasnik).

Primeri za otvorene slogove su:ta-tapo-lja-nado-bi-ti

Primeri za zatvorene slogove su:av-li-jatram-vajjad-nik

Sonant R kao nosilac sloga

a) kada je R na početku reči: r-va-ti, r-za-ti, r-đa-tib) u jednosložnim rečima: crn, trn, brz, krvv) u višesložnim rečima: dr-vo, dr-ža-ti, kr-st-ti

Sonant L kao nosilac sloga

Najčešće se javlja u rečima stranog porekla.bi-ci-kl, mo-no-kl, Vl-ta-va

Sonant N kao nosilac sloga

I-dn, I-bn

Suglasničke grupe (pravila podele reči na slogove kada su nosioci sloga suglasnici)

1) granica sloga je između dva suglasnika ukoliko su oni sonantior-la, slom-ljen, tram-vaj2) granica sloga je između dva suglasnika ako je prvi praskavi, a drugi nije v, r, l, lj, jlop-ta, lep-tir, jad-nik3) granica sloga je ispred suglasnika ako je prvi strujni ili slivenila-sta, vo-ćka, ma-čka4) granica sloga je ispred suglasnika ako je drugi suglasnik v, r, l, lj, j mu-dro, je-dva, to-pljen, sve-tlost

Granica sloga može biti:1) fonetska (nastaje usled fonetskih osobina glasa): o-du-ze-ti, ra-zlju-ti-ti2) psihološka ili semantička (kada osećamo da je nešto prefiks): od-u-ze-ti, raz-lju-ti-ti

U srpskom jeziku prednost se daje psihološkoj, odnosno semantičkoj granici sloga.

subjekat gramatika.docx

Documents