VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA NIŠ

SEMINARSKI RAD

ŠTRAJK

PROFESOR: STUDENT:

Dr STANIŠA DIMITRIJEVIĆ DEJAN SOVRLIĆ

NIŠ 2014

SADRŽAJ

1. ŠTRAJK2. VRSTE ŠTRAJKOVA3. ORGANIZOVANJE ŠTRAJKA4. ISTORIJSKI RAZVOJ ŠTRAJKA5. PRVI MAJ6. ŠTRAJK U SOCIJALIZMU7. ŠTRAJK U POSTSOCIJALISTIČKOM PERIODU

1. ŠTRAJK

Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih

interesa po osnovu rada.

Zaposleni slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku.

2. VRSTE ŠTRAJKOVA

Štrajkovi se dele najpre po kvantitativnom kriterijumu u skladu sa obimom radnika koji stupaju

u štrajk, a zatim i po načinu na koji se odvijaju.

Po kvantitativnom kriterijumu štrajkovi se dele na:

Generalne

Delimične

Generalni štrajk podrazumeva učešće svih radnika jednog preduzeća ili privredne grane. Ukoliko

u štrajk stupi celokupna privredna grana i posledice tog štrajka drastično utiču stabilnost i

bezbednost države, takav štrajk se naziva opšti generalni štrajk.

Delimični štrajk podrazumeva da štrajkuje jedan deo radnika preduzeća, jednog pogona fabrike i

slično.

Po načinu na koji se odvijaju štrajkovi se dele na:

Štrajk upozorenja

Štrajk iznenađenja

Kružni štrajk

Tromboza štrajk

Okupacioni štrajk

Štrajk solidarnosti

Politički štrajk

Štrajk glađu

Štrajk upozorenja služi da bi se skrenula pažnja poslodavca i pokazala ozbiljnost u nameri da se zahtevi ispune. Štrajkovi upozorenja uglavnom traju do jedan sat i poslodavac se o njima obaveštava u skladu sa zakonom.

Štrajkovi iznenađenja nastupaju uglavnom iznenada kao rezultat velikog razočarenja i ogorčenja radnika, traju kratko i poslodavac nije obavešten o njemu.

Kružni štrajk se organizuje u slučaju da štrajkuje više pogona, ali se obustava rada sprovodi naizmenično, prema utvrđenom redosledu. Takvi štrajkovi traju uglavnom duži vremenski period, a cilj ove vrste organizacije su što manje posledice na zarade zaposlenih koji učestvuju u štrajku.

Tromboza štrajk podrazumeva da u štrajk ne stupaju svi zaposleni već samo najvitalniji deo kompanije i time se obustavlja celokupna proizvodnja. Ovakav vid štrajka je veoma efikasan i rezultira najčešće u priznavanju zahteva štrajkača od strane poslodavca.

Okupacioni štrajkovi se organizuju tako da radnici u štrajku ne napuštaju radna mesta već ih okupiraju kako poslodavac ne može da nastavi proizvodnju sa štrajkbrejkerima ili novoangažovanim radnicima.

Štrajkovi solidarnosti su specifični oblici štrajkova, jer ne zahtevaju od poslodavca ispunjenje bilo kakvih zahteva, već se organizuju u znak solidarnosti sa drugim preduzećima ili ustanovama.

Politički štrajkovi su takođe specifični oblici štraka, jer se njima ne traži ispunjenje zahteva od poslodavca, već isključivo od države i njenih organa radi zaštite određene grupe ili promene nekog zakona ili odluke.

Štrajk glađu je poseban vid borbe za ispunjenje zahteva štrajkača koji mogu biti poslovne, političke ili socijalne prirode. Sprovodi se kada grupa ili pojedinac smatra da su ostali bez drugog načina da dođu do ispunjenja zahteva već „nude“ sopstveno zdravlje i život u zamenu za ispunjenje jednog ili više zahteva. Ranije je štrajk glađu bio svojstven zatvorenicima koji nisu mogli da stupe u drugačiji protest, međutim sa nastupanjem tranzicije, krize i sveukupnih otežavajućih uslova života na štrajk glađu sve sve više odlučuju i obični građani, ali i političari kako bi pokazali svoju privrženost nekoj ideji.

3. ORGANIZOVANJE ŠTRAJKA

Štrajk se sprovodi po strogo propisanim pravilima određenim Zakonom o štrajku Republike Srbije. Za stupanje u štrajk potrebna je odluka nadležnog organa sindikata. Odlukom o stupanju u štrajk utvrđuju se: zahtevi zaposlenih; vreme početka štrajka; mesto okupljanja učesnika u štrajku ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih i štrajkački odbor koji zastupa interese zaposlenih i u njihovo ime vodi štrajk. Štrajkački odbor je dužan da štrajk najavi dostavljanjem poslodavcu odluke o stupanju u štrajk, najkasnije pet dana pre dana određenog za početak štrajka, odnosno dvadeset četiri časa pre početka štrajka upozorenja.

Jedan od članova Zakona o štrajku navodi da ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih, mesto okupljanja učesnika u štrajku ne može biti van poslovnih - radnih prostorija, odnosno van kruga poslovnog prostora zaposlenih koji stupaju u štrajk. Međutim svedoci smo da se taj član zakona ne sprovodi, odnosno da radnici svoje nezadovoljstvo iskazuju okupljanjem na mestima gde će izazvati paralisanje normalnog funkcionisanja ostalih bitnih sistema, blokiranje puteva, železničkih pruga, institucija od javnog značaja i sl. Na taj način prisiljavaju, najčešće lokalnu samoupravu ili državu da se uključi u rešavanje spora koji, pod pritiskom javnosti radi uspostavljanja normalnog funkcionisanja putnih pravaca ili institucija, uglavnom pristaju na, ponekad, ucenjivačke uslove radnika time birajući „manje od dva zla“. Do sada nije bilo slučaja da je iko pred zakonom odgovarao za ovakvo kršenje Zakona o štrajku. Takođe, na ovaj način se izigrava još jedan član Zakona koji uslovljava suprotstavljene strane da od momenta nastupanja štrajka krenu u pregovore radi nalaženja kompromisnog rešenja problema. Zaobilazi se faktor pregovaranja i nastupa direktno uslovljavanje da se njihovi zahtevi prihvate u potpunosti.

Zakonom o štrajku pokušalo se van okvira zakona staviti okupacioni štrajk kao i u okvir zakona staviti upotreba štrajkbrejkera. Međutim, ti članovi zakona su takođe veoma često kršeni, naročito u situacijama kada se štrajkuje protiv novog vlasnika koji je u posed preduzeća došao privatizacijom. Skoro kao po pravilu radnici onemogućavaju pristup vlasniku i onemogućuju rad radnicima koji nisu učesnici štrajka. Dovođenje novih radnika je prosto nemoguće i može dovesti do nasilja. Takva situacija takođe ima elemente ucene i često se i država umeša u rešavanje spora. Primer iz skorije prošlosti je štrajk radnika firme Srbijaturist iz Niša koji su uspeli da izdejstvuju raskidanje privatizacije njihovog preduzeća. U periodu nakon raskida privatizacije radnici nisu uspeli da pokrenu preduzeće zbog slabih organizacionih sposobnosti dok je novi vlasnik podneo tužbu internacionalnom Sudu koji je presudio u njegovu korist te mu je Republika Srbija vratila preduzeće i platila veliku naknadu za protivpravno raskidanje privatizacije. Tu vidimo loše reagovanje države i popuštanje pod pritiskom bez detaljne analize situacije.

Određene institucije od vitalnog značaja nemaju pravo na potpunu obustavu rada, već u štrajk mogu stupiti uz „minimum procesa rada“. Takve institucije su prosvetne, zdravstvene, policijske, dok pripadnici vojske uopšte nemaju pravo na štrajk i njihov protest obustavom rada se smatra pobunom protiv države i učesnici bivaju odmah otpušteni iz službe.

Ukoliko se štrajk sprovodi u okvirima Zakona on se ne može smatrati povredom radne obaveze i učesnici štrajka ne mogu trpeti nikakve posledice zbog stupanja u štrajk.Trenutno na snazi je Zakon o štrajku iz 2005 godine, a u fazi javnih rasprava se nalazi nacrt novog Zakona koji treba da dođe u skupštinsku proceduru. Nacrtom zakona se pravo na štrajk jako sužava i uvode se stroga pravila koja se moraju poštovati kako se ne bi dešavali problemi i propusti gore navedeni.

4. ISTORIJSKI RAZVOJ ŠTRAJKA

Da bi se štrajk kao pojava javio i razvio bilo je potrebno da se najpre ispune određeni uslovi. Štrajk kao organizovani protest radnika mogao se javiti samo u situacijama kada je na jednom mestu upošljen veći broj radnika koji rade za neku treću osobu, a svoj rad naplaćuju. Takvi uslovi ispunjeni su u periodu industrijske revolucije i razvoja kapitalizma krajem 18. i početkom 19. veka. Pojavila se bogata klasa, kapitalista, inžinjeraca koji su kao vlasnici velikih fabrika upošljavali veliki broj radnika. U početku radnici su bili plaćeni onoliko koliko je to vlasnik fabrike hteo, bez mogućnosti da svoj položaj poboljšaju. Međutim sa povećanjem broja radnika i povećanjem posla koji su oni obavljali shvatili su da su sada u mogućnosti da iskoriste brojčanu nadmoć kako bi grupno zahtevali poboljšanje uslova rada. To dovodi to pojave prvih sindikata i prvih štrajkova.

Sindikati i štrajkovi nisu bili poželjni u tom periodu. Većina prvih štrajkova gušena je u krvavim borbama između štrajkača i takozvanih štrajkbrejkera, odnosno ljudi koje su poslodavci zapošljavali da rade umesto radnika u štrajku, a kasnije i kao neku vrstu privatne vojske koja je nasiljem gasila štrajkove. Neretko se u sukobe uključivala i država sa vojskom i policijom koja je uvek bila na strani industrijalca.

Paralelno sa sindikatima jačaju i organizacije specijalizovane za delovanje protiv štrajkača. Najpoznatija među njima Pinkerton Agencija koja je osnovana u Sjedinjenim Američkim Državama 1850. godine. Osnovana je kao detektivska agencija, ali je brzo prerasla u agenciju za obezbeđenje koja je radila za industrijalce koji su imali problema sa sindikatima i bili su veoma poznati po nasilju kojem su pribegavali. Pinkerton agenti su bili upošljeni kao telohranitelji Abrahama Linkolna, a u zenitu svog poslovanja bili su najveća naoružana organizacija na svetu sa više članova od zvanične vojske SAD.

Za vreme sindikalnih nemira krajem 19. i početkom 20. Veka Pinkerton agencija je angažovana da spreči štrajkače i sindikalce da uđu u fabrike, da obezbedi radnike koji će raditi umesto štrajkača, kao i da organizuje čete nasilnika koji će zastrašivati radnike. Jedan od sukoba je i Homsted štrajk iz 1892. godine u kome su Pinkerton agenti štitili interese industrijalca Endrua Karnegija. Štrajk je okončan sa sedam mrtvih agenata i devet radnika čeličane. Sam štrajk je jedan od velikih poraza sindikata jer nakon okončanja „Karnegi Čeličane“ su bile bez sindikalnog organizovanja narednih 40 godina. Najveći sukob u istoriji je takozvana Bitka na Bler planini iz 1921. godine gde su se sukobili sa jedne strane rudari rudnika uglja, a sa druge Boldvin Felts agencija, šerifova kancelarija okruga Logan, savezna policija zapadne Virdžinije i vojska SAD. Nekih 10.000 naoružanih rudara se suprotstavilo 3.000 pripradnika organa reda u pokušaju da organizuju sindikat. Sukob je proglašen najvećim oružanim sukobom nakon građanskog

rata i okončan je intervencijom vojske po naređenju predsednika SAD. Ispaljeno je preko milion metaka, poginulo je između 50 i 100 rudara, uhapšeno njih 985, a na strani organa reda bilo je između 10 i 30 žrtava. Ovaj sukob je završen porazom rudara i direktno izazvao kolaps sindikata u okolnim državama, ali je ipak imao dugoročnog odjeka i buduće sindikate naterao da promene taktiku i pristup borbi za bolje uslove rada. Zakon je stavljen na stranu radnika i to je dovelo do procvata sindikalnog udruživanja sredinom tridesetih godina. U neku ruku Bitka na Bler Planini je vrsta pirove pobede sindikalnih udruženja.

Da ironija bude veća industrijski napredak učinio je da i moćno udruženje poput Pinkerton Agencije praktično propadne. Stavljanjem sindikalnog udruživanja u okvire zakona nestala je potreba za njihovim štrajkbrejkerskim uslugama. Iz tog posla su se povukli oko 1937. godine. Modernizacijom policijskih službi i razvojem Federalnog Istražnog Biroa (FBI) prestala je tražnja i za njihovim detektivskim uslugama tako da je . na kraju jedini vid aktivnosti kojim su nastavili da se bave bio pružanje zaštite licima i objektima uz pomoć kojih su preživljavali decenijama. Oko 1960. godine čak je i naziv skraćen i „Detektivska“ izbačeno tako da je ostala samo Pinkerton Agencija. Jula 2003. Pinkerton Agencija je otkupljena od strane švedske firme „Sekuritas AD“ i nastavlja sa poslovanjem kao njihov subsidijar.

5. PRVI MAJ

Prvi maj, Međunarodni praznik rada, podsećanje je na istorijsku borbu radničke klase u čitavom svetu i priznat je u svim zemljama sveta, osim u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Južnoj Africi. Dakle, u SAD nije priznat uprkos činjenici da je borba radnika za osmočasovno radno vreme počela upravo u ovoj zemlji.

Federacija trgovačkih organizacija i Radnički sindikat su 1884. godine doneli rezoluciju o osmočasovnom radnom vremenu, koja je trebala da stupi na snagu 1. maja 1886. godine. Ova rezolucija je izazvala generalni štrajk u cilju ostvarenja radničkih zahteva, jer sve legalne metode nisu uspele. S obzirom da su radnici do tada radili 10, 12 ili čak 14 časova dnevno, podrška za osmočasovno radno vreme je izuzetno brzo rasla, bez obzira na indiferentnost i neslaganje mnogih sindikalnih vođa. Aprila 1886. godine, 250.000 radnika je uzelo učešće u štrajku.

Centar pokreta je bio u Čikagu i bio je organizovan od strane Međunarodne radničke asocijacije. Biznismeni i državne institucije su bile zaprepaštene sve većim revolucionarnim karakterom pokreta i spremili su i adekvatnu odbranu. Policija i lokalna milicija podigle su stepen spremnosti i dobili su i novo naoružanje, a sve to su finansirali lokalni biznismeni. "Čikago komercijalni klub" je finansirao sa 2.000 dolara nabavku mašinskog naoružanja za Nacionalnu gardu Ilinoisa koja je trebalo da se upotrebi protiv štrajkača. 

Bez obzira na sve to, do 1. maja pokret je okupio veliki broj tekstilnih,

obućarskih i radnika iz ostalih grana privrede. Ali, 3. maja 1886. godine, policija je počela da puca na radnike u "MekKormik Ripper Works Factory" i tom prilikom su ubijena četiri radnika, a veliki broj radnika je ranjen. Čelnici sindikata su sledeći dan sazvali masovni miting u Hajmarket skveru da bi protestovali protiv brutalnosti. 

Miting je prošao bez incidenta, a dok je na red došao i poslednji govornik ostalo je tek nekoliko stotina štrajkača. Tada je 180 policajaca došlo i naredilo da se raziđu. Kada je govornik sišao sa platforme, bačena je bomba na policiju i tom prilikom je ubijen jedan policajac, a ranjeno 70. Policija je odgovorila pucnjavom, ubivši jednog, a ranivši mnoge druge. 

Iako nikada nije tačno utvrđeno ko je bacio bombu, ovaj incident je poslužio kao izgovor za napad na levicu i radnički pokret. Policija je upadala i pretraživala domove i kancelarije osumnjičenih radikala, a stotine ih je uhapšeno bez optužbe. Čelnici radničke partije su uznemiravani, a osam njih koji su bili najaktivniji optuženi su za zaveru prilikom ubistva koje se desilo u bombaškom napadu na Hajmarketu. Sud je svu osmoricu proglasio krivim, uprkos nedostatku dokaza koji bi ih povezali sa bombašem (od njih osmorice, samo jedan je bio prisutan na mitingu u to vreme, dok su se ostali već bili razišli) i osuđeni su na kaznu smrti. Albert Parsons, August Spis, Adolf Fišer i Džordž Engel 11. novembra 1887. godine su obešeni, Luis Ling je izvršio samoubistvo u zatvoru, dok su ostala trojica oslobođeni 1893. godine.

Upravo zato nije ni začuđujuće da su država, biznismeni i ostali zvaničnici, kao i predstavnici medija želeli da sakriju pravu istinu o "majskim događajima", predstavljajući ga kao praznik koji se slavi isključivo na Crvenom trgu u Moskvi. U svojim pokušajima da izbrišu istorijsku istinu i značaj samog 1. maja, SAD su umesto Dana rada, proglasile 1. maj kao Dan zakona, praznik koji ima svaku drugu konotaciju, osim one koju bi zaista trebalo da ima. 

Bez obzira na sve to, događaji iz 1886. i pogubljenje čikaških radnika je, ipak, uticalo na svest naroda kao i budućih generacija radikala. Ema Goldman, koja je tih godina tek imigrirala u SAD, kasnije je isticala da su ti događaji predstavljali njeno političko rođenje. Lusi Parsons, udovica Alberta Parsonsa, pozivala je siromašne da svoju ljutnju usmjere ka onima koji su i odgovorni za to njihovo stanje - bogatima. Umesto da nestane, radnički pokret se povećavao, stvarajući brojne druge pokrete i organizacije, uključujući i "Industrijske radnike sveta". 

Država i ostatak državnih institucija prikrivajući istinu o ovom događaju, žele da "zatru" seme bilo kakvim mogućnostima da se radnici organizuju, ali na radnicima je da se sećaju i obeležavaju ovaj dan, jer on nema samo istorijski značaj nego znači i početak organizovanja radnika oko pitanja koji su od vitalnog značaja za njihov život. 

Proslava 1. maja je savremeno obeležavanje i podsećanje na događaje iz 1886, ali sam ovaj dan ima posebno značenje za radnike širom sveta. 

Međunarodna radnička organizacija (prva međunarodna organizacija te vrste u svetu) 1889. godine proglasila je 1. maja praznikom radničke klase, kao znak

sećanja na događaje u "Hajmarket Martirsu". Crvena zastava je postala simbol radničke krvi koja je pala za ostvarivanje radničkih prava.

U moderno doba, Prvi maj se u razvijenim zemljama obeležava, uglavnom, protestima radnika koji su nezadovoljni nekim segmentom svoga radnog angažovanja. U Srbiji, Prvi maj, se obeležava masovnim okupljanjima u prirodi uz muziku i velike količne hrane i pića. Ovakav način obeležavanja tekovina je socijalizma u kojoj se zemlja svojevremeno nalazila.

6. ŠTRAJK U SOCIJALIZMU

U periodu nakon drugog svetskog rata i uvođenja zemlje u socijalizam, odnos radnik – poslodavac drastično je promenjen. Fabrike postaju „vlasništvo radnika“ samim tim, štrajk kao pojava postaje nemoguć. Umesto štrajkova, radnici su uglavnom organizovali „obustave rada“ kojima su birokratskom aparatu prenosili nezadovoljstvo. Obustave rada su se kao po scenariju završavale posetom nekoga od rukovodilaca partije koji su radnike umirivali dajući im veća primanja. Odgovorni za obustavu rada i u fabrici i u partiji bivali su oštro kažnjavani. Iz tog razloga radnici kreću da zloupotrebljavaju obustave rada kako bi od uplašenih funkcionera na jednostavan način izvukli dodatna sredstva. I sindikat u tom periodu ne vrši ulogu koja je zamišljena kada su sindikati nastajali već se njihova funkcija svodila na obezbeđivanje jeftinije hrane za radnike ili letovanja u sindikalnim odmaralištima.

7. ŠTRAJK U POST SOCIJALISTIČKOM PERIODU

U Srbiji u periodu nakon prelaska sa radničkog samoupravljanja na model kapitalizma, u takozvanom periodu tranzicije štrajk kao alat radnika za poboljšanje uslova rada bio je praktično neupotrebljiv. Posla je bilo sve manje, pod uslovom da ga je uopšte i bilo. Novca u preduzećima takođe nije bilo niti za investicije u proizvodnju, niti za poboljšanje položaja radnika. Štrajk nije mogao da ima željeni rezultat jer rukovodstvo fabrike jednostavno nije imalo sredstava ni mogućnosti da učini bilo šta. U tako sumornom privrednom okruženju jedini koji su mogli da štrajk organizuju i njime nešto postignu, bili su radnici u javnim preduzećima i institucijama. Njihov štrajk je direktno uticao na funkcionisanje države, tako da je zarad očuvanja socijalnog mira takav štrajk često bio uspešan. Međutim po zakonu o štrajku javna preduzeća su dužna da štrajkuju poštujući minimum funkcije rada. To znači da 30% radnika prosto nije smelo da bude u štrajku i moralo je da nastavi sa svojim svakodnevnim radnim obavezama. Takođe, obzirom da se radi o periodu sa velikim brojem otpuštanja, česta je bila pojava da se u pozadini štrajka beležilo ko od radnika štrajkuje i to je naknadno služilo kao merilo za određivanje ko će dobiti otkaz, a ko zadržati posao.

U skorije vreme ceo koncept štrajkovanja je dobio potpuno nov oblik. To su takozvane „blokade puteva“. Prilikom blokade puteva organizovane grupe štrajkača, koji mogu biti pripadnici najrazličitijih grupa, (radnici preduzeća, stanovnici grada/naselja, roditelji dece koja idu u određenu školu, proizvođači određene poljoprivredne kulture...). U cilju da skrenu pažnju javnosti i vlasti organizovane grupe blokiraju određene ključne saobraćajnice u svom okruženju i na taj način onemoguće normalan saobraćaj. U ovakvim situacijama štrajkači jedino propuštaju vozila hitnih službi (policija, hitna pomoć, vatrogasci) dok su svi ostali učesnici u saobraćaju prinuđeni da koriste alternativne, često lošeg kvaliteta, pravce. Učesnici u saobraćaju, nezadovoljni situacijom vrše pritisak na državne organe da intervenišu kako bi normalizovali stanje. Do sada je policija veoma retko i blago reagovala u ovim situacijama i uglavnom u slučaju da dođe do konflikta između štrajkača i nezadovoljnih učesnika u saobraćaju. Novim zakonom, planira se, će ovaj način iskazivanja protesta biti stavljen u potpunosti van zakona i vinovnici ovakvih blokada krivično će odgovarati.