Jovan Sterija P op ović

POKONDIRENA TIKVA

V E SE L O P O Z O R IŠT E U T R I D E JST V A

PREDSLOVIJE LICA DEJSTVO PRVO DEJSTVO DRUGO D E JS T V O T R E Ć E

P R E Ĉ A S T N JE JŠ E M G O S P O D IN U S A M U IL U M A Š IR E V IĈ U A R H IM A N D R IT U S GEORGIJEVSKOM SVOM PREDRAGOM P R IJA T E L JU P O S V E Ć E N O

POSVETA

Kad bi moja knjiga bila Ljupka kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje,

Kad bi moja knjiga bila Ĉ ista kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, K oju nose reĉi tvoje, -

Jam aĉno bi ista vaţnost Ĉ itatelju nju dostigla, Koju dela tvoja sjajnost Jest pred svetom sebi digla

Što mom slogu nedostaje, Nek popuni tvoje ime, Ĉ esto krin i ĉiĉku daje C enu kad se druţi s njim e.

PREDSLOVIJE

Š ta su ovi naši spisatelji naum ili? (Ĉ uje se glas u društvu gdi se karte dele, ili ĉaše cede, ili se uz m uziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom K akvo je opet ovo ĉudo: P okondirena tikva! - Pokondirena tikva, gospodo moja, jest, tako zavemo veselo pozorište koje sam ja dolu niţajše potpisani soĉiniti šĉastije im ao za vašu, ako soizvolite ĉitati, kako polzu, tako i zabavu. - "Zabavu? Ha, ha, ha! - To će biti unterhaltung? H i, hi hi!" - Ja znam, moje visokopoĉitajem a gospoţe, da bih pet puti više prenumeranata imao da sam objavlenije na kakav vseopšti bol izdao nego na P okondirenu tikvu, ali što ću kad m e je stroga sudbina na knjigopisanje opredelila. - "Gospodin spisatelj, nemojte vi biti tako oštrljatonosati, zašto ako vas poĉnem o m i salva veni ţene kritizirati, nećete se znati ni vi ni vaša knjiga, jer mi ako i na bal odlazimo, opet zato pamet ne gubimo." - S oproštenjem , gospoţe, m oje nam erenije nije bilo vreĊati, jer ja sam nauĉio razliku praviti izm eĊu crnog i belog, ali opet m i zato, gospoţe, zam eriti ne m oţete što velim da je uvek bolje ĉitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu m logo protivu sostava tela ĉini, tam o se preko m ere igra i skaĉe, ne spava se celu noć, bogzna šta se još dogoditi m oţe, koje neugodnosti ĉoveka pri ĉitanju kakve knjige otud napasti ne mogu. - Gospodin ferfaser!" - "N a sluţbi, frajlice!" - Jednu reĉ na uvo: A li, um G ottesw illen' g. ferfaser, šta su vam devojke i ţene skrivile te toliko na njih atakirate? T ako ste nas u preĊašnjem vašem delu napali s Jelicom, a sad nam opet Femu predstavljate. Ko vas je postavio arendatorom? Vi znate kako je u vam a kad vam ko vaša suvoparna soĉinenija kritizira. A što na m odu viĉete, sam i se izdajete da vam je plitak m ozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta m islite, da l' bi vam se i vrapci smejali?" - M oja lepa frajlice, ţao m i je što ste m ene

radi ta vaša m ala ustanca zaoštrili. Ja na m odu nim alo ne viĉem , nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete U bertreibung. T o je, frajlice, ono što se iskorenjivati m ora i što ja oporoĉavam , a ne m oda. Š to se pak Jelice i F em e tiĉe, i tu m i zam eriti ne m oţete, jer ja ĉinim m oju duţnost. V idite, frajlice, ja doĊem , na prim er, k vam i na posješĉenije, vi m i taki poĉnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam naĉinio haljinu po poslednjem ţurnalu. K ako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od m ere; kako je neka drugarica na balu nam eštala lokne, u igri izgubila takt, i ovakove stvari tisućam a. N a ovakav razgovor šta znam drugo raditi nego sm ejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; m oram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako, unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde ĉuo i vidio, izilazi Pokondirena tikva. Je l' tako, gospodiĉna?

U V ršcu, 1830. V aš sluga,

S oĉinitelj

DODATAK

Delo ovo, kao što se gore vidi, soĉinjeno je bilo godine 1830, taki posle L aţe i paralaţe; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati m oglo, što je R uţiĉić takovu rolu igrao koja bi gdikom zazorna biti mogla. Da bi pak delo ovo - kakvo je takvo je - u mraku ne leţalo, preduzeo je soĉinitelj R uţiĉiću neviniju rolu dati, i to u vrem e kad je neĉajnom ţalošću opterećeni duh svoj s otim razgaliti m islio. D a li nakalam eni R uţiĉića karakter svom teţenju odgovara, ne znam ; to znam da ne bi pozorište ovo bez dejstva ostalo kad bi m ogućno bilo prvobitnu m u rolu zadrţati. N ajposle, da ne pom isli ko da m i je scena, koja se u R odoljupcu od G . Ĉ okrljana izdatom peĉatana nahodi, ka izm eni ovaj povod dala, jer je i

ona iz moga pera proistekla.

U V ršcu, m eseca septem vrija 1837.

J. S. P.

LICA

FEMA, bogata udovica E V IC A , njena kći MITAR, Femin brat A N Ĉ IC A , sluţavka JO V A N , šegrt S A R A , ĉankoliza kod F em e S V E T O Z A R R U Ţ IĈ IĆ VASILIJE

DEJSTVO PRVO

Pozorje prvo

FEMA I EVICA

F E M A : Jedanput zasvagda, ja neću da si m i takva kao što si dosada bila. K akve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrĊen, kanda si od najgore paorske fam ilije. O pet ti kaţem , devojko, ja hoću nobles u m ojoj kući.

EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac uĉio da nije sram ota raditi?

F E M A : Š ta tvoj otac, on je bio, da ti kaţem , prostak, nije razum evao ni šta je špancir ni šta je ţurnal. Z ato je bog stvorio pedintere da oni rade, a m i da drţim o u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

EVICA: Ja sam i kod uje radila.

F E M A : T voj uja... Jes' ĉula, kako te nije sram ota tako

što govoriti! K akav uja? N em aš ti nikakvog od roda ĉizm ara.

E V IC A : Z ar on nije vaš brat?

FEMA: Devojko, ti valjda nisi sasvim izgubila mozak N i toliko ne m oţeš da rasudiš da on m oj brat biti ne m oţe. K o je još video da ja ovako u belo obuĉena poĊem s njim e izdrtim i jadnim , crne m u se ruke, nikakva rezona ne zna ... vidiš, i sam a se od njega gadiš.

EVICA: Nije tako, majko.

FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset leta! Z ar ti nisi ĉula da kćeri kaţu svojoj m ateri m am ica?

E V IC A : A li kad sam se tako nauĉila.

F E M A : T o te je nauĉio taj tvoj uja i drugi njem u podobni, no ja tebi kaţem , devojko, uĉi se po m odi govoriti ako m isliš da ostaneš m oja kći.

EVICA: Meni je uja.

FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nam a ne m oţe biti rod? Š ta ćeš kod njega, da m u pereš sudove? P ogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina . N ek' nadm i sluškinje ako je rad im ati posluge, a ne da m u ti dirindţiš.

EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju.

FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi. Niti mari kakve se haljine nose niti kako se gospoda unterondluju. Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta.

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu.

F E M A : T aka drnda i ne m oţe, nego koje su dobro vospitane (zateţe se). Ja m ogu, vidiš, a tebi je teško.

EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopĉana, ne m ogu da se sagnem , niti što da prihvatim.

F E M A : I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leĊi, nek' oni rade.

E V IC A : A zašto m i je bog dao ruke?

F E M A . V idiš da si m ućurla: da se beliš, da se kitiš, da ĉešalj nam eštaš kako ti je volja, zato je bog noblesim a ruke dao, a ne da vuku plug (duva u prste). Ne znam, ne znam , ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti kom plam ente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati.

EVICA: O, majko, sad je dockan.

FEMA: Ja znam, al' ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio ţiv? O n drugo nije znao nego da teĉe, da sedi kod kuće, kao baba, ne m areći ni šta je to puket ni šta je koket. E vo, novaca je ostavio dosta, ali šta to pom aţe kad je ostavio posle sebe kravu. B og zna šta bi od mene bilo da nisam od nature na gospodstvo stvorena. N o još nije dockan, m oja lepa E vicken, sam o se ti na m ene ugledaj, pa se m oţeš još koliko -toliko popraviti.

E V IC A : (A h, boţe, šta će još od m ene biti?)

Pozorje drugo

VASILIJE, P R E Đ A Š N JE

V A S IL IJE : D obro jutro ţelim , m ajstorice.

FEMA: Kakva je ovo svinja? (Ĉ epeći se.) Dragi moj, gde si ti taj epiket nauĉio da u sobu noblesa uĊeš bez kucanja, bez kom plam enta? Z naš li ti da m ogu taki na pedintere povikati da te ĉak na sokak isteraju?

V A S IL IJE : Ja ne znam šta vi govorite, m ajstorice.

F E M A : R iftik, riftik, on neku m ajstoricu traţi.

V A S IL IJE : Š ta je to? E vice, šta je tvojoj m ateri?

FEMA: Dragi moj, ovo nije Evica, ovo je frajla mamzel. Kod noblesa se ne govori ti, nego milostiva gospoĊa.

VASILIJE: Zaboga, gde sam ja?

F E M A : T i si kuću pom eo, dragi m oj. T i si m oţe biti traţio proste ljude, pa si došao kod noblesa.

VASILIJE: Ta ja nisam lud, koliko sam puta dolazio dok de još i pokojni m ajstor ţiveo.

FEMA: Riftik, opominjem se, kad je hteo za pedintera stati.

VASILIJE: K akav pedinter, kad ste m i obećali E vicu?

F E M A : Š ta, m am zel tebi obećala? T o je grubijanstvo. Jokan, Jokan, kumte pisli her, virfte grubijana hinauz.

V A S IL IJE : T a nem ojte se šaliti, m ajstorice nego ja sam došao da pitam kakve ćem o haljine za E vicu.

FEMA: (podboĉi se): M olim te, kaţi m i, s kim m isliš ti da govoriš?

VASILIJE. Zar vi niste Fema, pokojnog majstor-Pere

opanĉara ţena?

F E M A : Ja opanĉarova ţena, u ovi 'aljina opanĉarica? A h, sam e daske m oraju od ţalosti plakati!

VASILIJE: Ali zaboga, koliko ste me puta nazvali vašim zetom ?

FEMA: Ti moj zet, s ovim izdrtim laktovima? S ad će me smesta groznica uhvatiti.

VASILIJE: Ali zaboga, majstorice ...

FEMA: Ta trista te vraga odnelo, nisam ti ja nikakva m ajstorica... T aki m i se vuci ispred oĉiju, nem oj mi smraditi sobu s tvojim 'aljinama.

VASILIJE: Slatka majstorice ...

FEMA: (uhvati ga za ruku): M arš iz m oje kuće, traţi majstorice kod tvoga oca, a ne kod noblesa. uh! (Najedanput ga pusti.) Uh! usmradila sam ruku! (D uva u ruku, pa je posle briše m aram om.) Sad je moram tri dana prati, dok je opet u nobles dovedem.

VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas.

FEMA: (poleti na njega, pa se opet trgne): Vuci se, kad ti kaţem , iz m oje kuće, ili ću taki pandure dozvati.

V A S IL IJE : N isam se nadao da ćete m e s panduri terati.

FEMA: S panduri, dakako, s panduri se teraju oni koji ĉest noblesa diraju. (Evici) Š ta si stala, te ga ne turaš iz sobe.

E V IC A : A li, slatka m ajko, ovo je naš V asa.

F E M A : N aš V asa, paorska trago! H oćeš da se ljubiš s

njime? (Vasiliju) Napolje se vuci!

V A S IL IJE : Z aboga, m ajstorice, im ate li duše?

FEMA: (poĊe, pa se trgne): U h, što ne sm em da m u se pribliţim , da ga sam a isteram . A li ĉekaj, bezobraznik! (U zm e lepezu, pa ga poĉne s njom turati.) Napolje iz m oje kuće!

VASILIJE: Slatka majstorice, sam o još jednu reĉ.

F E M A : K est m ašir, m arš! (Istura ga.) Bezobraznik jedan, opoganio mi lepezu. Sad je moram pokloniti A nĉici.

EVICA: Ah!

F E M A : A šta ti tu uzdišeš? P aorentino, povela si se za kojekim , pa i ne gledaš šta je nobl. N a m ene gledaj, ako m isliš da štogod bude od tebe, a ne na kojekakvo Ċubre.

P ozorje treće

SARA, P R E Đ A Š N JE

S A R A : S luţbenica, sluţbenica, kako ste? A a, tu i frajlica, drago m i je, drago m i je, hibšes ksihtl! L epe oĉice, glatki obrazi, sm eĊa kosa, hipš, hipš! V i kec frajlice, vi kec?

EVICA: Oprostite, ja nisam kec.

SARA: Ha, ha! Ja nemecki pitam kako se nahodite.

F E M A : N e zna vam ta ništa, nevospitana je kao krava.

S A R A : A a, ništa, ništa, dosta su vospitani, još su mladi; prekrasno, prekrasno, to mi je drago (pokloni se). Juĉe sam bila kod gospoje M irkoviĉke na ruĉku, to je štogod prekrasno, od svega dosta, ali sarm u što je

im ala, nisam jela skoro, pa srneći ĉerek i štrudla, to je štogod kom i fo! T okajer je tako bio krasan, ja ga nisam skoro pila; pa opet kafa, šećera suviše. T u sam i F inesku povela, o beštija jedna, i ona se baš dobro ĉastila, pa najposle zaspala pod astalom . V iĉem ja: Fineska, Fineska, Fineska ... jedva sam je probudila; to vam je m ops, da se ne m oţe iskazati; volim nju nego najbolje peĉenje. P a kako ste m i, kako ste vi ruĉali?

FEMA: Miko fo!

S A R A : D rago m i je, bez društva to najbolje nije baš m oglo biti. D ruštvo vam je osobito pri ruĉku nuţno. O no se razgovara, ono se šali, a najviše pravi apetit.

F E M A : D anas uzim am ĉest ajnodlovati vas na ruĉak.

SARA: Blagodarim, blagodarim! Nemojte se samo e mnogim truditi; ja sam s najmanjim zadovoljna: malo supe i jedno parĉence rindflajša.

FEMA: Miko fo!

SARA: Ali samo da je debelo; to je kuriozno da ja sve debelo milujem, ali rindflajš osobito, sam o ako je dobar sos.

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo!

SARA: Drago mi je, drago mi je, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo m alo sarm e, to m i je ostalo u duši jošt od gospoje M irkoviĉke, a i ajngem ock ne škodi; a peĉenje, a, to daje apetit vinu. Rihtig, malo nisam zaboravila tortu, to sam baš sam a m islila m esiti; to je osobito jelo, jošt ako će posle konfekt doći. K afa rastvara sve, daje dobro skuvati, osobito ţenskim personama.

FEMA: (okrenuta ogledalu): Miko fo! .... Mi ko fo!

SARA: A, nove lokne! Rihtig! ... Po poslednjem ţurnalu! Š arm ant, ala boner!

F E M A : O vo su iz P ariza, beĉke ništa ne valjadu, a m oj je pasion, znate, da mi je sve francuski.

S A R A : H ipš! hipš! O vo nem a još nijedna kod nas, šarm ant! N ek' se zna koja je gospoja od M iriĉ.

F E M A : K aţite m i, m olim vas, kako ćem o ovu m oju devojĉuru na nobles podići? S toji m i kao kost u grlu.

S A R A : A , m am zel, njojzi ćem o jednog lepog m ladoţenju naći od velike fam ilije; un šapo, što kaţe Francuz.

F E M A : Z na vam ta šta je šapov, ili k apov; ona se drţi svoga paorluka, što je od oca prim ila, kao pijan plota.

EVICA: (iziĊe napolje).

FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi naĉinila kom plam ent, a ona ...

S A R A : A la boner! T o će biti m am zel, što će se para traţiti. V erujte vi m eni, m adam , u P arizu neće biti takove. Imate li volju udati je?

F E M A : T o je m oja jedna ţelja; ali, znate, da m i je kakav nobles!

S A R A : O , m a ch?re, im am vam jednog m ladoţenju, to vam je m ladoţenja, u P arizu nem a takvog. S puštajte samo: on je od karaktera filozof.

FEMA: Vilozov? Ah, molim vas, gledajte, nastajavajte, sam o da bi se u nju zaljubio; ah, to će biti nobl! Nastajavajte, molim vas.

S A R A : T res volonti?rs! O n će nju vospitati, on će nju

nobilitirati; on će je naĉiniti kao pam uk.

F E M A : A h, kako će to lepo biti kad poĊem s njim u špacir, kako će svaki za m nom pogledati. (Ĉ epi se.) D a, da, ja ću biti na desnoj strani.

S A R A : T o će biti šarm ant, to će biti kom i fo! ... A gle, m oja F ineska, o beštija jedna, da se sam o ne izgubi; ja je m oram ići traţiti. D akle, ja ću zacelo doći na ruĉak, nemojte se ni najmanje sumnjati, ja nisam nigda u tom moje grubijanstvo pokazala. Ostala bih kod vas dr podne, no izvinite me, moja Fineska ... to vam je m ops, ni francuski kralj nem a takvog ... S luţben ica, sluţbenica, ... preporuĉujem se.

F E M A : S luţbenica.

SARA (otide).

F E M A : T o je ţena, kako govori francuski, kanda joj se jezik oparizio. K ako ono reĉe? A ha! K om i fo! ... (viĉe) Evicken, Evice!

P ozorje četvrto

EVICA, P R E Đ A Š N JA

EVICA: Evo me, majko!

F E M A : O pet ona "m ajko"; ĉuješ, devojko, nem oj m e jediti! Kakva majka? Gledaj me u obrazu, mislili bi ljudi da sam ti m laĊa sestra. U ĉi se po m odi govoriti: M am ice, m am ichen, ili ako hoćeš sasvim francuski, mama, a nemoj doveka biti paorka, kao tvoj ujak ... Ĉ uješ, E vice, da ti jošt jednu kaţem (uzme je za ruku). S ad treba da se svega ostaviš; na rod da zaboraviš, i sam o svoju sreću da gledaš, S utra će te jedan prvi vilozof prositi.

EVICA: Filozof!

FEMA: Dakako. Nego sad idi, pa se nabeli i narumeni, da bi se preĊe u tebe zaljubio, razum eš li?

EVICA: A moj Vasilije?

F E M A : T o je nesreća! Ja joj govorim o prvom gospodinu, a ona hoće svinjara. A , neću se ja m nogo tu s tobom rezonirati. K aţi kom i fo!

E V IC A : Š ta je to kom i fo?

F E M A : T aki kaţi kom i fo ili će ti pući odm ah glava.

EVICA: Komi fo!

F E M A : A ko svaki dan dvadeset redi ne ĉujem od tebe ovu reĉ, nisi m oja kći. N eću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode.

Pozorje peto

A N Ĉ A , P R E Đ A Š N JE

A N Ĉ A : M ajstorice!

F E M A : K akva je ovo svinjaruša! S njom nije vredno ni razgovarati (preĊe k ogledalu i poĉne nam eštati kosu).

A N Ĉ A : M ajstorice!

F E M A : U h, m ora ĉovek u nesvest da padne (sedne na stolicu).

A N Ĉ A : M ajstorice, šta ćem o za ruĉak?

FEMA: Uh! (strese se.)

A N Ĉ A : M ajstorice!

FEMA: Ja! Zaboga! (Treska se na stolici).

A N Ĉ A : M ajstorice, vam i je zlo?

FEMA: (Ċipi): T a, skote ţenski, što si ti, ta dokle ćeš m e jesti? K akva sam ti ja m ajstorica, valjda ti ĉinim opanke?

A N Ĉ A (zagleda se u nju).

F E M A : D obro m e gledaj, glupavko jedna, šta nalaziš majstorsko kod m ene? Jesam li obuĉena kao firškinja?

A N Ĉ A : P a kako hoćete da vas zovem ?

F E M A : Ja da ti kaţem , ti nisi sluţila kod noblesa?

A N Ĉ A : O prostite, ja nisam znala šta vi zahtevate.

F E M A : D obro, neću ni ja za vas znati. V uci m i se ispred oĉiju!

AN Ĉ A : A šta ćem o za ruĉak?

FEMA: Kuvaj makar kremenja kad si takva drolja!

A N Ĉ A (u polasku): (M eĊer je m oja m ajstorica sasvim izgubila pamet!) (Otidne.)

F E M A : U rediću ja drugojaĉe m oju kuću, neće se m eni takav saueraj praviti. Idi mi zovi Jovana! (Evica otide.) P rokleti paorski rod, što je nauĉio, nauĉio; ne zna osećati kako je lep nobles.

P ozorje šesto

JO V A N veseo trĉi

JOVAN: Evo me, majstorice!

FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda.

(P odboĉi se.) M ore, im aš li ti pam eti ili nem aš? M ore, zar m e ne vidiš kako sam obuĉena? K ad si još ovakvu majstoricu u tvom veku vidio?

JO V A N : P a dobro, a što sam ja kriv što m e je pokojni m ajstor tako nauĉio?

F E M A : T voj je m ajstor bio, da ti kaţem , m agarac; ti treba da budeš pam etniji.

JO V A N : Š egrt od m ajstora?

FEMA: Dakako, medvede! - V idiš i ja kako sam se prom enila. D a znaš, ja ti više nisam m ajstorica. G ospoĊo, frau fon, ili m a ... m a ... kako, vragu, francuski kaţu, ne m ogu od ljutine da pogodim .

JO V A N : Š ta ste m e, dakle, zvali, m a ... m ajs ... gospoĊa, hoću da reknem .

F E M A : T ako svaki m agarac radi da ga viĉe m ilostiva gospoja po tri sata.

JO V A N : E , šta m ogu ja zato, kad sam im ao posla.

F E M A : T i nem aš nikakva posla, nego da sediš tu, da slušaš zapovest.

JOVAN: A krava da crkne od gladi; zar joj ne treba dati sena?

FEMA: Kravi sena, uh! uh (metne maramu na nos), ala sm rdiš! A nĉice, A nĉice, daj m alo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

JO V A N : S am o što sam dao kravi sena, a kako je bilo kad sam spavao u štali i s vam a zajedno jeo? P a znate li, m ajstorice, onaj naš beli m aĉak ...

F E M A : Ju! M aĉak! N e govori m i više takve reĉi, hoću

da padnem u nesvest.

JO V A N : N iste li ga sam i vašom rukom ubili kada je izeo kobasicu?

F E M A : U h, uh! D ajte m i sirćeta pod nos dok nisam pala u nesvest. A nĉice, A nĉice! A N Ĉ IC A (donese vatru i poĉne kaditi).

F E M A : A h, A nĉice, kako m i je zlo, poduzim a m e m uka. D aj m alo sirćeta pod nos (A nĉa joj donese) ... T ako, sad m i je već lakše. T i, bezobrazniĉe, da se više ne usudiš preda m no m tako što govoriti. N e znaš li ti da je moje telo slabo?

JOVAN: E, slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli!

F E M A : T o je inpretinencija! Ĉ uješ, sad ti poslednji put kaţem da m i više ne spom inješ što je bilo. T ako bi me, bezobraznik, i pred kakvom stranom personom osramotio.

JO V A N : P a šta ste m e zvali?

F E M A : Z vala sam te da ti dam regulu da ne budeš kao dosad ili kao što su ove drolje. P rvo i prvo: ti se nećeš više zvati Jovan.

JOVAN: Nego?

FEMA: Hanc.

JOVAN: Zar sam ja konj?

FEMA: Budalo! Najlepši pedinteri im adu to im e.

JO V A N : N isam ja pedinter nego šegrt, nit' je m eni otac kazivao da se nem ĉim , nego da ostanem koji sam bio.

F E M A : K ukavico, to je nobles ... ti nećeš više raditi kao dosad, sam o ćeš za m nom ići, m ene i najveće madame - madame, vrag im m ater, nisam m ogla otoiĉ pogoditi... njih ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati.

JOVAN: A gde su nam karuce?

F E M A : T i nećeš nositi te haljine, nego sam ti naĉinila druge, svuda unaokolo sa ţutim partunetom .

JO V A N : Š ta, da m e pravite pajacem ? M ajstorice! ...

FEMA: Opet on!

JO V A N : S ve zaboravim , gospoĊo, hoću da reknem , ja nisam rad da se pravi od mene komendija.

F E M A : T ako najveće gospode pedinteri nose. D obro samo pazi kad te viknem Hanc.

JO V A N : Ja neću da budem konj, m akar m e ubili.

FEMA: To je najlepše im e, ludo! G ledaj kako je suptilno Hanc, bolje nego gurbijansko Jovan.

JO V A N : M akar i gurbijansko, m oje je, ja ga neću pod starost menjati.

F E M A : H oćeš li da budeš Ţ an?

JO V A N : Ţ an! S ad da m e pravite C iganinom .

FEMA: Ludo, ludo! To svi Francuzi imadu.

JO V A N : Š ta F rancuzi, one poganije što ţabe jedu!

F E M A : T o je nobl, Ţ an.

JOVAN: Zar bi vi jeli?

F E M A : Johan, ti jošt ne osećaš šta je to nobles. Š to

god je u modi, to je lepo.

JOVAN: Boga vam, majstorice, da li bi' vi nosili ĉizm e s m am uzam a kad bi to bilo u m odi?

FEMA: Dakako, to se zove nobles.

JOVAN: I pantalone?

FEMA: Zar ti nisi video da madame nose frak?

JO V A N : H e, he! T ako bi' najposle ja m orao obući suknju, kad bi' se na modu dao.

F E M A : T o m oţe biti, Ţ an, propopo, Ţ an.

JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati D ţanom .

F E M A : T o m ora biti Ţ an.

JO V A N : Ja neću, m akar znao ovaj ĉas trideset batina izvući.

F E M A : A ti hajde budi Johan, to je lepše.

JO V A N : I to neću, nisam ja Nemac. Bolje da idem topiti one koţe što su od m ajstora zaostale.

F E M A : Š ta, koţe? T aj sm rad u m ojoj kući neće više biti.

JO V A N : K ad neće, ja idem od vas.

F E M A : T o je inpetretinencija! Z naš šta je, Jokan, ako m e opsluţiš tri godine dana, daću ti pet stotina forinata.

JOVAN: Pet stotina forinata! Pa posle da duvam u prste? - V olim ja izuĉiti zanat, pa biti pošten m ajstor

nego bitanga svetska.

F E M A : Jokan, dobićeš još i A nĉicu.

JO V A N : A nĉicu, A nĉicu! H m , ala ste vi m ajs - onaj, gospoĊa, veliki Ċavo!

F E M A : U h, uh, ja Ċavo!

JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki.

FEMA: Ja sam mlada, Jokan.

JO V A N : O tkad ja na A nĉicu m islim ! A jeste li vidili kako je lepa? Nos joj je kao struk karanfila, obraz crven kao karm aţinska koţa, a kosa crnja n ego našeg m aĉka rep.

F E M A : U h, uh! Idi, dok nisam sve povratila. A nĉice, daj sirćeta!

JO V A N : N em ojte, sad ću ja sam doneti (poĊe).

FEMA: Grubijan, bezobraznik, ti si za svinjara, a ne za poštenog pedintera. Z ar se tako od noblesa ide! N isi ni u ruku poljubio.

JO V A N : Š ta vas znam ja, kad kaţete da vam je zlo.

F E M A : M akar da izdišem , ugursuze, opet se nobles u ruku ljubi (pruţi m u). Na!

JOVAN (gleda je): Majstorice, ali su vam ispucane ruke! (P oljubi je i brzo iziĊe.)

F E M A : Š to je nevospitano, nevospitano! A nĉice! A a, ne treba vikati, velike gospoĊe zvone (uzme dva cvancigera i poĉne kucati). A ja! N e zna paorka šta je zvoniti. (V iĉe.) A nĉice, A nĉice!

A N Ĉ A , P R E Đ A Š N JA

A N Ĉ A : E vo m e!

F E M A : D a m i kupiš m alo hop -hop - kako ga vraga zovu, hopm aniše tropn. O vaj gurbijan Johan tako gadne reĉi govori da se ĉoveku m oraju creva m utiti. A nĉice, danas ćem o im ati jednu gošću. K oliko im a sati?

A N Ĉ A : D evet prošlo.

F E M A : S ad je najbolje praviti vizite, je l'? A nĉice, samo dobro uredi. Evo ti trinkelta (dade joj tri cvancika).

A N Ĉ A : M ilostiva gospoja!

FEMA: (uspija): A nĉicken, to je m oje pravo im e.

A N Ĉ A : M ilostiva gospoja, vi ste vrlo dobri.

FEMA: (hoda, uspijajući, po sobi): A nĉicken, koliko me god puta mojim pravim imenom, milostivom gospoĊom , nazoveš, toliko ćeš puta dobiti trinkelt.

A N Ĉ A : M ilostiva gospoja!

FEMA: Komi fo! (Hoda ponosito.)

A N Ĉ A : M ilostiva gospoja!

FEMA: (ĉepeći se): S am o zapiši, A nĉicken, pa ćeš m i poslati kontu. T i znaš velike m adam e o N ovoj godini trinkelt daju. A nĉicken!

A N Ĉ A : Ĉ ujem , m ilostiva gospoja

FEMA: Oh, oh! (O pet hoda uspijajući.) A nĉicken, sam o zapiši. - N o ja ću m eni biletu naĉiniti, je li,

A nĉicken, svaka nobles nosi svodu biletu.

A N Ĉ A : Jest, m ilostiva gospoja.

F E M A : P ropopo, A nĉicken. T i si sluţila kod noblesa, kako se sad nosi šal? P reko ruke ili oko vrata?

A N Ĉ A : P reko ruke, m ilostiva gospoja (zabeleţi).

F E M A : T o je m oj gust. O biĉno se nosi krst na vratu, ali ja sam naruĉila zvezdu; to je lepše, a i ne nosi svaka šuša. Š ta ti se ĉini, A nĉicken?

A N Ĉ A : V rlo lepo, m ilostiva gospoja (zabeleţi). Još vam jedan sat treba.

F E M A : O im am , A nĉicem a, ostalo m i je od pokojnog dva sata (izvadi.) Istina, srebrn je, no ja ću ga dati pozlatiti.

A N Ĉ A : T o je vrlo veliki sat.

F E M A : N išta, ja ne ţalim platiti. Je li, A nĉicem a, u dţepu se nosi?

A N Ĉ A : A , boţe saĉuvaj, ovde na levoj strani (na prsi pokazujući).

F E M A : R iftik, riftik, A nĉice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pa u drugom moram da falim. (Pridene sat.) A nĉicken, m oţe i ovako podneti, dok se ovaj pozlati, je li, A nĉicken?

A N Ĉ A : Jeste, m ilostiva gospoĊa (zabeleţi)

FEMA: (hoda ponosito po sobi, sve na ogledalo gledajući): A nĉicken, šta m i još m oţe faliti?

A N Ĉ A : Jedan šteher

FEMA: Prokleti francuski jezik, tako mi je zabunio glavu da sad upravo ne znam šta je to šteker.

A N Ĉ A : O d belih kostiju, što se gledi kroz njega.

F E M A : P ravo, A nĉicem a, i ja ću da postanem kratka vida.

A N Ĉ A : V erujem , m ilostiva gospoĊa (zabeleţi)

FEMA: D ok se taj, kako se bestraga zove, šteker kupi, m ogu se i s naoĉarim a posluţiti, je li, A nĉicem a?

A N Ĉ A : M oţe, m ilostiva gospoĊa.

FEMA: (uzm e naoĉare i gleda kroz njih)' Komi fo! ... P ropopo, A nĉichen, kako se nobles tam o gde si sluţila unterlondruje?

ANĈ A : L epo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona.

F E M A : M oram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. T ako m i je glavu zabunio da ne m ogu ništa da pogodim. (T are ĉelo.) Š ta je to, bestraga?

A N Ĉ A : T o su karte.

F E M A : R iftik, riftik, punišaka, poklopica i m arjaša. K om i fo, A nĉicem a, da kupiš karte, to ćem o i m i igrati. - Kako se dalje unterlondruju?

A N Ĉ A : U daraju u fortepijano.

F E M A : O , to je davno u m odi. Š togod novo, po novom ţurnalu. P ropopo, A nĉicem a, da kupiš tri drombulje, da se unterlondrujem. Mogu i ja kakvu m odu izneti, je li, A nĉichen?

A N Ĉ A : Jeste, m ilostiva gospoĊa (zapiše).

Pozorje sedmo

MITAR, P R E Đ A Š N JE

MITAR: Pomozi bog, Femo.

F E M A : I ovaj je došao da m i sm radi nos (metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu).

M IT A R : F em o, šta je tebi? Š ta si se narogušila kao patak?

FEMA: Komi fo! Komi fo! danas imam jednu osobitu vizitu. Jokan, aufšponen (ode).

M IT A R : Š ta je ovoj m ojoj sestri! G di je E vica?

A N Ĉ A : U bašti.

MITAR: Idi je zovi (A nĉa otide.) Kog vraga, il' je poludela ili se ĉini. K akve su to reĉi: m iko! m iko! Kanda krave vabi.

EVICA, MITAR

M IT A R : D evojko, šta je tvojoj m ateri?

E V IC A : A h, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom .

M IT A R : Ja vidim prom enu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nem a otkad ti je otac umro.

E V IC A : O na hoće da je kod nje sve kao kod najveće gospode. P suje m e i grdi što radim , nego kaţe da se nakitim pa da sedim.

MITAR: O, sluta jedna, a je li ona sedela dok je otac bio ţiv? O n se, bog da m u dušu prosti, kinjio i ţivot prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, hoće da utam ani kuću. A , drugojaĉe ću ja s njom

poĉeti!

E V IC A : G rdila m e i ruţila što sam bila kod vas i što sam radila.

M IT A R : D ašta, i tebe da vaspita kao što je ona? Bezobraznica, videla ono malo krajcara, pa hoće da spiri.

E V IC A : N ekakva gospoĊa S ara dolazi, pa je tako uĉi. S ve kaţu da nisam vospitana kako valja.

M IT A R : K ad nisi vospitana, a ti ćeš ići sa m nom .

E V IC A : Ja ne sm em , ujo, u vašu kuću ulaziti.

M IT A R : Z ašto?

EVICA: Zapretila mi je strašno, zašto kaţe da nem a brata ĉizm ara.

M IT A R : Š ta, ta pokondirena tikva! A šta joj je otac i m uţ bio, nisu li pošteni m ajstori bili kao i ja? H ajde ti sa m nom , pa sam o neka doĊe po tebe, prebiću joj obadve noge.

EVICA: (m azeći se): Ah, ujo!

MITAR: N o, šta ti je?

EVICA: Ah, moj Vasilije! I njega je oterala.

M IT A R : M oja ćerko, jest da je V asilije dobar, i da je i tvoj otac još nam islio da te za njega da, ali ja ti to ne m ogu dopustiti, a ni za što drugo nego što je sirom ah.

EVICA: (plaĉe).

MITAR: N o, no, ti plaĉeš?

EVICA: Nije li moj otac i mnogi drugi ljudi, niste li i

vi sam i bili oskudni kad ste se ţenili, pa eto ste, hvala bogu, stekli! Moj je Vasilije vredan.

M IT A R : E , m oja ćerko, sad nisu ona vrem ena koja su bila kad sam se ja ţenio. S ad je sve drugojaĉe: prokleta moda jako je ovladala. Tvoja se baba, bog da joj dušu prosti, u venĉanoj haljini sahranila, a od kape joj i sad srebrna dugm eta na sveĉanoj ćurdiji nosim , ali naši m laĊi sve hoće da svetle, da su pred svetom obuĉeni, m akar u kući proje ne imali.

EVICA: Moj Vasilije nije takav.

M IT A R : Ja znam , ali ni on ne m oţe iz reda izilaziti. V idiš, kad bi ti m etnula zlatnu kapu, svi bi zinuli na tebe kao na ĉavku. M oraš im ati od pauĉine, i natrkaĉiti kraklje ili ţirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kule i tarane; m oraš naobruĉati glavu i sapeti ruke sa zlatnim lancim a, a to sve otkuda ćeš?

E V IC A : N isam ni ja siroĉe uboga.

M IT A R : V idiš li ti da ti m ati luduje? O na će sve s njenom prokletom modom da spiri i izmodi, pak onda? - N e, ne, ţao m i je, al' ne m oţe biti ... K oji vrat, kakav je to pandur?

EVICA: To je Jovan.

M IT A R : Jovan, pa šta se tako naruţio? ... Jovane!

Pozorje osmo

JOVAN uniformiran, P R E Đ A Š N JI

JOVAN: Evo me, majstor-Mitre!

M IT A R : O , ĉasni te krst potro; koji te Ċavo nagrdi?

JOVAN: Majstor-Mitre, pazite s kim govorite! Ja

nisam više Jovan, nego H anc, Ţ an, ili ako to ne m oţete da upam tite, Johan. K oji m e šegrtom nazove, onaj je propao od m oje gospoĊe m ajstorice.

MITAR: Tvoja je majstorica sasvim poludila.

JOVAN: Dosta je i bila pametna.

M IT A R : P a kud je sad otišla?

JO V A N : D a joj ĉitaju m olitvu.

M IT A R : I ona ti je zapovedila da se tako obuĉeš?

JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojaĉe urediti nego što je dosad bilo. V idite ovaj orman? Napolje s njime, mora soba biti prazna, zašto kaţu da ljudi od m ode sve prazno u sobi im aju. V idite ovaj zid? T u ćem o poreĊati neke golišave ljude i frajle s razdrljenim grudima i s nekim klobucima na glavi, gde se na pauni voze. K reveti m oraju doći nasred sobe uspored, i to jedan za goste, a drugi za majstoricu. Ova polica,..

M IT A R : D osta, im ena ti boţja, prevrću m i se creva. Š ta je ta ţena naum ila? H ajde, E vice, od jeda neću m oći ĉitav dan jesti (odu).

JOVAN: Idite vi, Jovan je opet od vas sviju najpam etniji. A nĉichen, opet; A nĉice (odškrine lagano vrata), A nĉice! ... Jao! E vo m i m ajstorice!

Pozorje deveto

FEMA stupi, JOVAN

F E M A : Ţ an, san tunder boţur tu.

JOVAN: (Ded sad, Jovane!)

FEMA: Ne parle francuz!

JOVAN: (Pravo sam ja majstor-Mitru kazao da je poludila.)

FEMA: Johan, m oram i tebe da dam uĉiti francuski.

JO V A N : A , to m i fali; nauĉio sam i srpski, tek nisam francuski.

F E M A : Ţ an, to m ora biti; barem deset reĉi.

JO V A N : G de ću ja sad pod starost da nauĉim , to je teško za m ene.

F E M A : S apr tuder fo. V idiš kako nije teško ... Z naš šta je boţur?

JO V A N : K ako ne bih znao kad nam je puna bašta boţura.

F E M A : S apr bu, to je francuski dobro jutro. S ad kaţi: boţur, m adam .

JO V A N : B oţur m adam .

F E M A : L es truţes. V idiš kako je lako.

JO V A N : S apr Ċabl sundier susunprprpardon.

F E M A : V idiš kako je lepo. S ad se sve francuski govori. P ropopo, Ţ an, pogodila sam jednog lam ura za dvadeset forinti.

JOVAN: A mene da oterate? Majstorice, ja mislim da vas pošteno sluţim .

FEMA: Tumo! Tumo! To je pseto, magarac, zar ti nisi vidio da svaki nobles pseto vodi!

JOVAN: Pa kakvo je to pseto za dvadeset forinti?

FEMA: Malo, lepo, kudravo, komi fo!

JO V A N : Z nate šta, m ajstorice, doneću vam ja za pet forinti od m oga babe pseto što više vredi nego deset takovih lamura.

F E M A : K ako izgleda, Ţ an?

JO V A N : D laka m u je ţuta, ako nije veće od teleta, m anje nije; glava m u je kao poloviĉe; krasno, kudravo, milo vam je da pogledite.

FEMA: Kako mu je ime?

JO V A N : Ţ ućov.

FEMA: Johan, to je ime gurbijansko, mora biti lamur.

JO V A N : P a dobro, vi m u nadenite im e kako hoćete. V idećete, svaki će u njega pogledati.

F E M A : D onesi ga, Ţ an, da vidim o.

JOVAN: Nemajte vi brige, pseto pouzdano.

F E M A : P ropopo, Ţ an, da kupiš ĉešalj i sapuna, pa ćeš ga svake nedelje miti.

JO V A N : M ajstorice, nem ojte m e sasvim već grditi, sad i pse da mijem

FEMA: Ugursuz, kad mogu prve dame i frajle, valjda i ti m oţeš!

JOVAN: Ja to ne mogu, makar me ubili.

FEMA: Vidi se nisi stvoren na gospodstvo Neka, ja ću.

JO V A N : H oću li ga doneti?

FEMA: Aport! (Jovan poĊe.) Propopo. Johan, santurtur.

JOVAN: Semener rotunder.

FEMA: Pravo, Johan, pravo.

JOVAN: (Zbogom, pameti!) (Otide.)

FEMA: (sama): pogrešila sam što sam ga nauĉila francuski. S ad m oţe gurbijan sve razum eti kad poĉnem govoriti s m adam am a. A li ništa, kad bude kakva tajna, ja ću poĉeti engleski; to je jošt više nobles.

DEJSTVO DRUGO

Pozorje prvo

EVICA I VASILIJE

E V IC A : A h, slatki V aso, kako m i je ţao kad pom islim šta se s tobom zbilo! Moja uspaljenica, tako da joj kaţem , m ati isterala te je kao najgoreg bećara, a ja nisam sm ela da joj ništa reknem .

V A S IL IJE : N išta je to, E vice, sam o kad ti m ene m iluješ, doći će vrem e te ćem o biti zajedno.

E V IC A : A h, m oj V aso! T im e nećeš m oći uzeti.

VA S IL IJE : Z ašto, gdi m e je tvoja m ati oterala? O , to je ništa, ona će se lako povratiti, poznajem ja njeno dobro srce.

E V IC A : A li sad hoće da m e da za nekog filozofa, pak eto naše nesreće.

V A S IL IJE : A šta će tvoj ujak kazati?

EVICA: Ah, i on mi ne da da za tebe poĊem .

V A S IL IJE : T o ne m oţe biti!

E V IC A : C ela istina što ti kaţem , a svu m anu nalazi što si siromah (plaĉe).

V A S IL IJE : N e boj se ti, E vice, dobiću ja novaca i više, m oţe biti, nego m logi što im aju.

E V IC A : A h, kako m oţeš dobiti kada si pošten?

V A S IL IJE : Z ašto što sam pošten, daće bog te ću biti srećan. (Izvadi reškontu.) V idiš ovde dvanaest hiljada forinti.

EVICA: To je samo hartija.

VASILIJE: To je znak da sam metno u lutriju.

EVICA: U lutriju? Ah!

V A S IL IJE : D a vidiš šta sam snio K ao leţim ja na krevetu, a ti si došla, pa m e pitaš šta m i je te sam tako neveseo. Ja kaţem da m i je ţao što ne m ogu da naĉinim jošt jednu haljinu, nego sve m oram u starom janklu da idem . T i m i na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak m e poljubiš triput, odeš k vratima i napišeš kredom veliko 3, zatim doĊeš i poljubiš m e osam puta, pa opet napišeš 8, treći put poljubiš m e dvadeset i ĉetiri puta, pa kao i preĊe napišeš na vratim a veliko 24. S tim se okreneš m eni i rekneš: upam ti, V aso, dobro ove poljupce, biće ti nekada slatki, i odeš. Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer ko bi na tvoje poljupce zaboravio? No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću.

E V IC A : A h, boţe! Ja ću. svaki dan po triput m etanisati sam o da dobiješ.

VA S IL IJE : O nda m i jam aĉno neće tvoj uja kratiti da tebe uzmem.

E V IC A : A h, kako ćem o lepo ţiviti dok sam o dobiješ!

V A S IL IJE : D a vidiš kad zgrnem dvanaest hiljada. O nda neću u ovakvom janklu ići, nego gerok od najlepše ĉoje i dva para pantalona. A tebi ću n aĉiniti vikler od same svile.

E V IC A : N em oj vikler. B olje iberok. D a ne kaţu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos.

V A S IL IJE : P a znaš gdi ćem o kuću kupiti? N a pijaci do "D va pištolja". Ja sam već pitao.

E V IC A : O , šta će ti, bogati, ta kuća, gdi ćem o drţati m arvu, krave i drugu ţivinu? B olje i u sokaku, sam o da je prostrana.

V A S IL IJE : N ije nego jošt štogod! S ad će se gospoĊa od dvanaest hiljada s marvom zabavljati. Na pijaci, gde su gospoda, šta će nam a ţivine?

E V IC A : Ja drugojaĉe neću.

VAS IL IJE : A li ti m oraš.

E V IC A : Ja neću.

V A S IL IJE : K ad nećeš, ja ti neću ni jednu haljinu kupiti, znaš.

E V IC A : V aso, srdiš se?

VASILIJE (zagrli je): Ne, ti si moja.

EVICA: Ti si moj Vasa (poljubi ga).

Pozorje drugo

FEMA, P R E Đ A Š N JI

FEMA: (gleda ih donekle, pak se posle prodere): Bos is tos! (Oni se rastave.) N esreće i sm radi? Je li to nobl, tako F rancuzi rade. N ije li dosta što se na balu grle, nego i po budţaci, a? A ti, kukolju od paora, ko ti je rekao da ostavljaš kuću? N isam li ti zapovedila da se ovam o ne dovlaĉiš? E V IC A : M ene je uja silom doveo.

F E M A : S ilom , da se grliš s m om cim a? S ram da te bude, kakvog si momka izabrala? Gledaj, propali mu laktovi!

EVICA: On ima novaca, majko.

FEMA: Poznaje se na njemu, valjda je bio gdegod koĉijaš. K om i fo, krm aĉo, nobles, to se sad gledi, a ne kojekakvo Ċubre. T aki da si se vukla, kući, da te više nigda ovde ne vidim! EVICA: Ja ne smem od uje.

F E M A : O d uje, uja tebe hrani? S ad ću ti zube izbiti, bezobraznice jedna, ĉrez tebe sam m orala usta pokvariti. A li platićeš ti to. A tebi, nitkove, poslednji put kaţem , ako te jošt jedanput zateĉem s njom e, išĉupaću ti svu kosu. S luškinje traţi, a ne diraj u kćeri noblesa (povuĉe E vicu za sobom i otide).

VASILIJE (snuţden takoĊe iziĊe).

P ozorje treće

(Soba kod Feme)

SARA I R U Ţ IĈ IĆ stupe

S A R A : O va je kuća od gospoje ot M iriĉ. T o vam je

ţena, to je gospoja što joj nem a para. Š to ona ĉasti, ne ĉasti nijedna. O sobito je za nobilitetom poginula. K ako ste vi visokih nauka, to će biti za nju apropo.

R U Ţ IĈ IĆ : Nebo grmi, zemlja strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, ševa trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko brega, P reko vozdušnoga snega, Na visoki Parnas, Gdi s' izvija ljupki glas.

S A R A : G ospoja ot M iriĉ im a jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti ţeli, i budući da ste vi ...

R U Ţ IĈ IĆ : S am o blagoum iljeno nim fa i gracija obajanije m oţe R uţiĉićevo suštestvo voshititi. N epoĉerpaem a sim fonija visprenih duhov um nost svoih priverţenika vosplam enjava.

SARA: Ona je bogata

R U Ţ IĈ IĆ : Š ta je drugo bogatstvo N eg' na ĉizm i štikle? K oje sreća poklanja Malenima ljudma, Da veliki izdaju, Da poznati bivaju.

S A R A : B udući, dakle, da je ona vrlo bogata, a i dobro vospitana, zato je nam islila, to će lepo biti, verujte, - ona je naumila svoju kćer za vas dati.

R U Ţ IĈ IĆ : K ad se R uţiĉić him nu posvjašĉava, svo jestestvo paĉezem no torţestvuje, zm ijevidni potok m uziku pravi, a tihoprohladitelni zefir u sodruţestvu

boginja i gracija kolo vodi, oku neponjatno, umu nepostiţno.

SARA. Bre, ostavite se vi toga, mon frer, nego da pravimo mi lepo bal, pak da se igra kotiljon, galopad, m azur; da se nosi punĉ, lim unada, barabaras, torte i paštete svakog . .

R U Ţ IĈ IĆ : D osta!

Bedni robe grada, N e znaš šta je priroda, N e znaš šta je jestestvo, Tiho veliĉestvo, Gdi fauni 'ode, Gdi se smeju rode, G di travĉica raste, I proleću laste, T am je uslaţdenije, T am je voshištenije.

S A R A : D akle, da doĊem o k devojki. B i li se privoleli nju uzeti?

R U Ţ IĈ IĆ : S am o lepo lice m oţe m oje serdce obĉiniti

S A R A : Ja ću nju taki dovesti. O na je jam aĉno u kujni, ureĊuje šta će se za supu m esiti, kakav će biti sos, od koliko feli cušpajz, kakvo peĉenje, zašto, da vam pravo kaţem , nem a gostoljubivije ţene od gospoje M iriĉke; i ja sam na ruĉak pozvata, i neću joj otreći, verujte mi, mon frer. Dakle, da dovedem frajlicu; sam o je vi doĉekajte m odern; nem ojte tako visoko govoriti, da se ne uplaši, jer je devojka m lada (otide).

R U Ţ IĈ IĆ (sam): N ek' se naše lepotice bele, K artadţije neka karte dele; N ek' ćir Janja koti svoje novce,

Z aljubljene nek' okreću lonce. K om ' je m ilo nek' se s ţenom tuĉe, N ek' se tuĉe i za kose vuĉe. N eka gajde pored svirca jeĉe, P une ĉaše pri veselju zveĉe. N e zavidim , na ĉast svakom svoje, Moja je sva slava stihotvorstvo moje.

P ozorje četvrto

FEMA i SARA dovedu E V IC U lepo nakićenu

S A R A : O vo je m oj roĊak S vetozar ot R uţiĉić, koji je ...

R U Ţ IĈ IĆ (digne ruku): S tan'te! R uţica je cveća carica. Kad je boginja Venus, ili Afrodita, Adonisu jagnjence davala, raskrvavi se od trnja okolostoećih ruţa, i ruţicu, koja je bela donde bila, u crvenu pretvori. O tuda m oje im e koren svoj vodit. K ao što je penorodna Venus carica olimpijskih boginja, tako je ruţa carica poljskih cvetova, tako je im e "R uţiĉić" car na verhu Parnasa, a Svetozar svetlo ozarjava ime neuvjadajem og R uţiĉića.

FEMA: (pokloni se): Komi fo!

SARA (R uţiĉiću): G ospoja ot M iriĉ, za koju sam vam kazivala da je vrlo nobl, osobito što se jela tiĉe; a ovo je madamojzel Evica.

FEMA: Evicken, Evicken, to je njeno pravo ime.

R U Ţ IĈ IĆ . (Evici): Z dravstvuj, cvete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvojih persiju lete, i sjajnopune oĉi tvoje strelu K upidonu zatupljajut (hoda gore-dole).

SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na

kurmaheraj.

FEMA: Paorko, zar sam te malo vospitavala? Kamo boţur, kom ifo -le suţes? Z ar hoćeš doveka da m e sram otiš?

EVICA: Verujte, majko ...

FEMA: Pst! (Vrti glavom na nju.) Mama, mamichen... N o, šta si htela kazati? S an tunder, m am zel. S an tunder.

E V IC A : Ja nisam ništa razum ela što je ovaj gospodin govorio.

R U Ţ IĈ IĆ : S estro M eleagrova, bogom preobrašĉena v ćurku! N ebeska harm onija iz R uţiĉićevih usti preliva se.

SARA (Femi na uvo): M alo sveta im a naša frajlica.

FEMA: Ne mogu da govorim od jeda. Jeste li vid'li kakav mi komplament daje?

S A R A : D a ih ostavim o sam e, on će nju jam aĉno doterati, te će joj se usladiti nobilitet.

F E M A : H u! K am o ta sreća! Ja sam zaista nesrećna mati.

S A R A : N e starajte se ništa, ovo je filozof. (R uţiĉiću) N as kao stare persone ĉeka po jedan šolj kafe, vi se m eĊutim unterhaltujte.

F E M A : E vicken, ti ostaješ ovdender. S am osender pam etno vladajder. Š prekte pisli francuz, m am zel, šprekte pisli francuz. (R uţiĉiću) Komi fo!

R U Ţ IĈ IĆ (pokloni se).

Pozorje peto

E V IC A , R U Ţ IĈ IĆ

R U Ţ IĈ IĆ (gledajući ĉas gore, ĉas u E vicu): Šta je ţivot bez ljubovi Nego nemi stubovi? N ego oĉi bez vida, Il' devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il' noć bez m eseca.

(Evici) B lagozraĉna H eleno.

EVICA: Moje je ime Evica.

R U Ţ IĈ IĆ : T i si E vica, no zato opet Helena; devojka, no zato opet boginja.

EVICA: Oprostite, ja nisam boginjava.

R U Ţ IĈ IĆ : Junonin soputniĉe, prekrasni paune, im aš li ponjatija o poeziji?

E V IC A : Š ta je to poezija?

R U Ţ IĈ IĆ : N iţe neba i previše ljudi, previše pregrdnih planina leţi paĉezem ni prestol, na kojem u pjesnoslovije tiho torţestvuje. T am o se m i stihotvorci na vozdušni krili penjem o i duh paĉezem no uslaţdavam o.

EVICA: Nije vam zima tamo?

R U Ţ IĈ IĆ : O gnj stihotvorstva svoje ljubim ce obilno greet.

EVICA: A kad ogladnite?

R U Ţ IĈ IĆ : H eleno, H eleno, ti još ne znaš s kim

govoriš!

EVICA: Molim, ko ste vi?

R U Ţ IĈ IĆ : Ja sam onaj koji u rom anim a ljude po sto godina u ţivotu obdrţavam , bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pa metne pravim. Ja sam onaj koji mnogo redi kazujem da ţene za tajne ne m are, da m nogo ne govore i da m uţu za ljubav i ţivot svoj ţertvuju; jednim slovom , ja sam poeta ili stihotvorec, i na m oju zapovest taki će tigri i salam andri, najstrašnije zverinje sveta, lafi i skorpije, krokodili i aspide proizići.

EVICA: (uplašeno) Ah!

R U Ţ IĈ IĆ : Jošt su i zem norodni u m ojim rukam a. O d moje volje zavisi sredstvom basne pretvoriti vas u skakavca, u slepa m iša, u guštera, ili sasvim vam ţivot uzeti.

EVICA: Zaboga! (H oće da pobegne).

R U Ţ IĈ IĆ (uhvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je D afna beţala od A polona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje.

EVICA: (otima se): Ako boga znate, pustite me.

R U Ţ IĈ IĆ : D afno m oja, zri m oga lica; ovo serce (hm ) za tebe kuca.

EVICA: Ah, ostavite me, ostavite m e, ja s vešticam a neću ništa da im am (strese se od njega i pobegne).

R U Ţ IĈ IĆ (sam , posle kratkog ćutanja): Šta je drugo ljupki brak, Nego ren i crni luk? Suze liješ kad ga jedeš, A l' ga zato opet jedeš.

Sa muzama pravi brak, Jest blaţenstvo, to zna svak; K ad po kući ţena psuje, Muza mene tad miluje; K ad je ţena neoĉešljana, Muza meni ide sjajna. I kad šešir hoće ţena, M uza je s cvećem zadovoljna.

P ozorje šesto

SARA, R U Ţ IĈ IĆ

SARA: No, kako vam se dopada madamojzel?

R U Ţ IĈ IĆ : H elenu je Juno u pauna pretvorila. L ep je paun, i krasan, i s perjem se diĉi, ali bi se postidio da zna kako kriĉi, kaţe bezsm ertni D ositej O bradoviĉ.

S A R A : D akle, ništa nem a od svadbe?

R U Ţ IĈ IĆ : H im en sam o dva jednaka serca steţe?

S A R A : Im ate pravo, nevospitana je, a i svašta. N ego, m ati joj je druga ţena. O na i vas na ruĉak poziva.

R U Ţ IĈ IĆ : V elkom oţni trbuve, Tvoje silne meuve, Gone gladnog pevati, Gone stihe praviti. S tebe mnoge devojke Za starkelje polaze, S tebe lepi m ladići Babuskere uzimaju.

S A R A : K aţite vi m eni pravo, ali sam o pravo, m on frer, kako vam se dopada gospoja ot M iriĉ.

R U Ţ IĈ IĆ : T roja pada, no H ekuba ţivi da kao sova

unuĉad preţivi.

SARA: Ja imam jedan lep plan; istina, ja sam slaba ţena, nem am toliko razum a, toliko pam eti kao vi, ali sam vaša tetka, m on frer, a tetke, znate, svuda se um edu naći, a i treba da se za vas staram . V idite, vi ste mladi, ja sam malo starija, treba da vas usrećim , da lepo ţivite, ja im am jedan vrlo lep plan: da uzm ete gospoju ot M iriĉ za ţenu.

R U Ţ IĈ IĆ : H o, ho, ho! N ebo plaĉe, zem lja se otvara da Hekubu u objatja primi.

SARA: Mislite vi gdi je ona u godinama? Treba da znate, mon frer, da su udovice kao zeleno šiblje; što više s jedne strane gore, to većm a sok na drugom kraju puštaju. T ako i ţene, što više godina im adu, to jaĉe i silnije ljube.

R U Ţ IĈ IĆ : A kad am oreti doĊu na posješĉenije, i kad ushtem V enus pojati, i kad m i gracije voobraţenije obuzmu, gdi je original?

S A R A : E , nije nego još štogod, vi ne znate kakav je bio V ulkan, pa šta je falilo vašoj V eneri? Jesti i piti, m on frer, jesti i piti, to je ljubov; m anite se vaših gracija i boginja.

R U Ţ IĈ IĆ (razrogaĉi se): O, Apolo, gdi je tvoja sila da pretvoriš oporoĉitelnicu u kravu!

S A R A : G ledajte vi, m on frer, da se usrećite; slušajte m oj sovet, m on frer, ona je krasna ţena, vaša prilika. K oliko su vaši ti bogovi sa m alo postarijim personam a zadovoljni bili, samo da im je pun trbu'.

R U Ţ IĈ IĆ : S tan'te, B aucis i F ilem on, srećni par ljudi. H oću - tek tako m ogu ja m oja soĉinenija izdavati.

S A R A : H oćete, m on frer?

R U Ţ IĈ IĆ : M uze pokoj ljube, s prenum eracijom se knjige ne izdaju. M iriĉka će biti m oj ferleger.

S A R A : V ivla! Ja ću njojzi ovaj veseo glas odneti, ona će to voleti nego bogzna što, ona će viditi da sam joj prijateljica. A, evo je, remarkabl.

Pozorje sedmo

FEMA, P R E Đ A Š N JI

SARA: Apropo, kako vas mogu nazvati, boginja, gracija, grafica ili baronica, ja ne mogu da se rezolviram.

FEMA: Komi fo! Ja ne znam šta vi s ovim ţelite kazati.

S A R A : A h, gledajte kako ste srećni, kako ste alaboner. G ospodin filozof, m oj roĊak, koji se u P arizu m ogao oţeniti, m oj roĊak, ja se diĉim , sklonio se, hoćete li m oći pogoditi? S klonio se...

F E M A : U zeti m oju kćer ...

SARA: O , m anite frajlicu, ona je jošt zelena.

F E M A : S luta je ona, a ne zelena; ţao m i je što se i nazvala m ojom ... ali neka... šta su se gospodin filozof sklonili?

SARA: Gledajte kako je divno, ja vas mogu pozdraviti le bon ton, vi ste supruga gospodina filozofa.

FEMA: Oh! (Izvali se na stolicu.)

S A R A : H oće da padne u nesvest. F riško hofm aniše tropfn (uzm e staklo s pendţera i prinese joj k nosu).

FEMA: (lagano): Jesam li dobro pokazala kako se noblesa vladaju?

SARA: Ni moja grofica nije mogla bolje.

FEMA: (stavi se u drugu pozituru): Gospodin ot filozof, dakle, vi zacelo mislite?

R U Ţ IĈ IĆ : Ja s oblaka silazim i tebe za m ene nalazim .

FEMA: Oh, oh! (Lagano Sari) Kako se francuski uzdiše?

SARA: Alaboner.

FEMA: Alabunar, alabunar, gospodin filozof, ja sam slaba, neću m oći ...

SARA (lagano): Nemojte se ustezati da se ne rasrdi.

FEMA: (naglo): H oću, gospodin vilozov, verujte hoću. Ja sam vam sam o htela pokazati kako noblesi rade, no ja hoću... A h, ja od radosti opet padam u nesvest kad pom islim kako će oko mene moje kom šinice puziti, kako će m e nazivati m ilostivom gospojom filozoficom , a ja ću njih preko gledati, da pokaţem da sam veća od njih.

S A R A : M i ćem o se svaki dan na ĉetir' konja voziti.

F E M A : N eću se ja m ešati s kojekakvim a. K o si ti? - Ja sam vaš brat, ja sam vaš ujak, stric. Jesi li i ti vilozov? Jesi li nem eš? - N esam . M arš ispred m ojih oĉiju! D a si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja.

SARA: Vidite vospitanije?

R U Ţ IĈ IĆ : K oja nju u voshištenije dovodi, jest blagodetelna m uza. M i ćem o neprerivno u sodruţestvu boginja i gracija biti.

F E M A : Ja ću biti s njim a "per tu".

SARA: Pravo, pravo!

F E M A : K ako se kaţe francuski draga?

SARA: Ma ch?re.

F E M A : K ad ih zapitam kako ste m i, m a šere, kako ste spavali, kad ćete u špancir, ko vam je pravio ku r.

R U Ţ IĈ IĆ : N e larm az. L jubim ac m uza i gracija jest samo Apolo.

SARA: I mi njene drugarice, pravo, pravo, pravo.

F E M A : P a kad donesu punĉa, lim unade.

R U Ţ IĈ IĆ : P arastok; nem a tam o punĉa; nektar i amvrozija.

S A R A : P unĉa, m on frer, punĉa, auspruha, tokaera, lim unade, barbarasa, rem arkabl! T o ćem o i danas im ati, je l' te, gospoja ot M iriĉ, i gospodin će filozof s nam a ruĉati?

F E M A : M ekarabl, ja ću taki rebarbarasa spraviti.

SARA: Pravo, pravo! (Na uvo.) A li hoće li m ladoţenja kakav dar dobiti?

FEMA: Alabunar, od m oga pokojnog m uţa ostalo je dosta stvari (naĉini sm ešan kom plim ent i otide)

SARA: No, kako vam se dopada?

R U Ţ IĈ IĆ : Z la volšebnica pretvorila je lepotu H elene u rugotu Hekube.

S A R A : V idite, kolika i kakva razlika izm eĊu nje i

njene kćeri.

R U Ţ IĈ IĆ : D oĊe m ilo vrem e D a volšebnica brem e Sa H ekube svuĉe I u graciju obuĉe T ada će (hm ) sunce Sjajno svoje lice, U Helene oku U visprenom skoku S radostiju gledat Z adovoljstv' osećat.

Pozorje osmo

FEMA nosi burm uticu i sat, P R E Đ A Š N JI

F E M A : G ospodin vilozof, vi ste m oj, i Ja sam vaša. O vo je prezident što vam nosim . Istina, m oglo bi i drugo biti nego burm utica i sat, ali on će pokazati koliko puti kuca srce kad hoće da bude venĉanje

SARA: (pljeska rukama) Pravo, pravo; to je vic, to je nobl

R U Ţ IĈ IĆ (skine s vrata m aram u i poĉne naglo dole i gore hoditi)

S A R A : M on frer, vi ništa ne odgovarate na artigkajt gospoje M iriĉke?

R U Ţ IĈ IĆ (Jednako hodi nikoga ne gledajući)

F E M A : O n se valjda štogod srdi

S A R A : Z ašto bi se srdio? K o se srdi na venĉanje? (U hvati R uţiĉića za ruku) Mon frer, gde ste vi?

R U Ţ IĈ IĆ (kao došavši k sebi) Na Parnasu, na vrh

Helikona

S A R A Jao, jao! M lada nevesta vas ĉeka! Š ta ste skinuli maramu'?

R U Ţ IĈ IĆ : M aram u? (Pipa se.) Ţ eni, geni treba li da se s onim zanima kojima vi prosti robujete? Duh ostavlja svoje blatno telo pa se u oblake diţe da se naslaţdava.

SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice.

R U Ţ IĈ IĆ (F em i, koja m u iste stvari pruţa): Blagodarnosti blagi znaci Solncu jesu podobni, S blagodatni koje zraci Tmu od sveta progoni. Skrob i tuga išĉezava Ravnje svaka so sveta, L jubov tepla gde poĉiva, Prijateljstvo gde cveta *

* Iz knjige pod zaglavijem Statustiĉesko opisanije Srbije

F E M A : Z aboga, kakve nebeske reĉi!

SARA. Pravo, pravo zato se on zamislio. Vidite, m adam de M iriĉ, šta m islite sada?

FEMA: (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga poĉitujem

S A R A : O ho, oho! Š ta je to, m adam de M iriĉ? M uški pred ţenskim a kleĉe

F E M A : O vo nije ĉovek, ovo je vilozov; ovako slagati reĉi.

SARA: Mon frer!

R U Ţ IĈ IĆ : T ako je L eda pred Jovišem u strahopoĉitaniju kleĉala kad je njegovu silu iskusila.

S A R A : G ospoja ot M iriĉ, m olim na jednu reĉ

FEMA: Zapovedajte.

S A R A : (N e bi škodilo kad bi u kujnu otišli da vidim o šta se radi; da se ne presoli supa, da se sarma kako treba zaprţi, da ne pregore peĉenje)

FEMA. (O, iz drage volje, ako zapovedate.)

SARA. (R uţiĉiću, koji se, m eĊutim , pustio u m isli) Mon frer, skoro je podne, mi idemo da uredimo, vi, m eĊutim , doĊite

FEMA: Zapovedajte, alabunar (otidu)

Pozorje deveto

R U Ţ IĈ IĆ sam

K leĉi preda m nom ? K leĉi, L edo, tako m uza svoje ljubim ce diţet, tako ih slavom uvenĉava. N o zašto ja ne bih neisĉerpajem i istoĉnih otvorio i slavjanskim jezikom duh zem norodnih u voshištenije privodio? ... Zdravstvuj, zem lje, raznim i preizpeštrena cvetm i; blaţen vsjakij v perseh tja nosjaj. G dje jesi, vozljubljenaja L edo, da uzriši kakovi šećer voznositsja vo jazicje ljubjašĉago tja ţeniha. N o da ugledaju kakovi m nje dar prinela. Ĉ to jest sije? B urm utica, nepotrebna mnje; ne dostojit bo visokoparjaštem u pjevcu burm ut šm erkati, poneţe ni jedina m uza to ţe sotvori. Sej sat da budet soputnik mislej mojih ... No ĉto glagolju? P otrebno jest da soĉinu jedinuju pjesn k prestojaštem u torţestvu; i poneţe pjenjazi ne im jeju, da pojdet sej sat u zalog, da bih vozm ogl peĉatiti sej

epitalamium. Sije da budet i so burmuticeju.

Pozorje deseto

JOVAN, R U Ţ IĈ IĆ

JO V A N : V raško peĉenje, kad sam se jedanput kurtalisao. A li kakav je ovo grabancijaš? Izgleda kanada je po Banstolu putunju nosio.

R U Ţ IĈ IĆ : K ogo išteši gorjašĉim i oĉesi tvojim i?

JOVAN: Aha! Ovaj je Slovak.

R U Ţ IĈ IĆ : N esm isleni, daţd m i otvjeta.

JO V A N : P ani, prosim poniţenje, ja sam bio šegrt kod m oje m ajstorice, a teraz sam avandţiral; uţ sam postal bedinter.

R U Ţ IĈ IĆ : D a prilpnet jazik gortani tvojemu.

JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ali taki razgovor ne ĉu sam .

R U Ţ IĈ IĆ : V jesi li ti ĉto jest jazik slavjanski?

JO V A N . H ej, ja sam buo do L evoĉi.

R U Ţ IĈ IĆ : D uše gluhi i nem i, o gram atiĉeskom jazicje glagolju ti.

JO V A N : Ĉ ert m e vze ked znam ĉo povjedaju oni.

R U Ţ IĈ IĆ : M agarac!

JO V A N : A a, to razum em , tak im a uši kako ĉert.

R U Ţ IĈ IĆ : Ĉ to uţe sotvorju s otm enijem sim roda ĉelovjeĉeskago!

JOVAN: Ovo je belaj na moju glavu.

R U Ţ IĈ IĆ : D ovljejet. (P okaţe m u sat.) V jesi li ĉto jest sije?

JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni.

R U Ţ IĈ IĆ : A ĉto jest sije? (P okaţe burm uticu.)

JO V A N : T o je tak ţe peknje, to se vola burm utica.

R U Ţ IĈ IĆ : V sjaĉeski. O baĉe ne vjesi li kim obrazom m ogla bi az m alode pjenjaz ĉislo pod lihvoju na sija vešĉi poluĉiti?

JOVAN: Hej, panovi, budete kupit jedin pekni lanac za penjazi, a potom buĊete obesit i buĊete znat kelko je hodini, a potom buĊete štakulu alebo burmuticu napunit s burm utom , i buĊete šm erkat kako jedin mocni pan.

R U Ţ IĈ IĆ : M agarac, šta bulazniš?

JO V A N : A gle, vi znate srpski, pa šta m e m uĉite tuĊim jezikom ?

R U Ţ IĈ IĆ : B ezum ne, ne znaš šta je sladost. T o sam slavjanski kazao. Bi li mogao ovaj sat i burmuticu gdegod zaloţiti za deset forinti?

JO V A N : A ko m i štogod date, m ogu.

R U Ţ IĈ IĆ : N e starajsja, daću ti forintu.

JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (O tvori je i naĊe reškontu.) Š ta je ovo?

R U Ţ IĈ IĆ : S oderţi to, to je obligacija za onu forintu.

JOVAN: Hajde ne branim.

R U Ţ IĈ IĆ : U ţe djelo soveršeno jest

JO V A N : U ţ' buĊet ist' dostat' penjazi.

R U Ţ IĈ IĆ : Ješće jedino D a ne urazum jejet niktoţe, jako pod lihovoju vzajl jesm

JO V A N : B uĊe, buĊe.

R U Ţ IĈ IĆ : M olĉanije jest krasnjejšaja dobrodjetelj junoši.

JO V A N : U ţ' buĊem pitat, uţ' buĊem pitat (Jedan na jednu, drugi na drugu stranu otide.)

ZAVESA

D E JST V O T R E Ć E

Pozorje prvo

F E M A sasvim u crveno obuĉena, sa šeširom na glavi, spustila val preko lica i naslonila se na ruku, koketirajući, SARA

S A R A : M adam de M iriĉ, vi ste se jako zam islili.

F E M A : K om i fo! N ije to šala, m a šere, ja sam gospoĊa vilozovica. K aţite m i, m a šere, koja je jošt tako srećna? N ije to m ala briga, m a šere, da znam s kim ću se m ešati i u ĉije ću društvo odlaziti.

S A R A : S groficam a, s baronicam a, m a šere, to je vaše pravo društvo.

F E M A : A labunar, ali vidite da se sad svaka šuša kiti. Š ta će biti da se s kojom u neznanju pom ešam ili da se još poljubim ? N isam ja od onih što na m oj karakter, ne pazim.

SARA: Siperb, siperb, vi vašem rangu ĉest pravite. A li

kaţite m i, m adam de R uţiĉić, kad će biti veselje, kad će se jesti, piti, unterhaltovati?

F E M A : Ja m oram ili drugu kuću naĉiniti, ili gdegod za vrem e pod kiriju uzeti. Š ta m islite vi, m a šere, kad m i doĊu m adam e na vizitu? Ne mogu se ja rezonirati kao kakva paorka; ja sam vilozovica, m a šere. U jednoj sobi treba da se ruĉa, u drugoj da se unterhaltuje, u trećoj se viziti prim aju. Jošt m i nisu ni karuce gotove, nisu konji kupljeni.

S A R A : D a vam ne šm ajhlujem , vi vrlo lep gust imate.

F E M A : M ora se doneti iz B eĉa karte za punišake i m arjaše. M oram beštelovati drom bulje za koncert. M oram sebe u rezon dovesti, nem a još gdi će se vući za zvonce, gdi će se sveće paliti.

S A R A : L uster, šarm ant, šarm ant!

F E M A : Š ta vi m islite, nije to šala. Ja sam gospoja vilozovica. K oja još u varoši im a takvu titulu? S vaka m i m ora triput naĉiniti vizitu dok ja njojzi jedanput. A ko ne dobijem prvi stol, ja neću u stol ni ulaziti. N isam ja ćiftinica, m a šere, ni krpinica, n ego gospoĊa frau fon, što im a pedintere sa portunetom .

S A R A : Š arm ant, m a šere, šarm ant!

F E M A : N isam ja nauĉila badava francuski, nisam ja dala zabadava m oj sat na reparaturu i kupila šteker, nego da se odlikujem. Samo grofice i baronice mogu biti meni ravne.

S A R A : P rekrasno, prekrasno, verujte, vas će sav nobles vrlo uvaţavati.

F E M A : K am o sreće da m i je taka i ona drnda, m oja kći, da se ne m oram bar od nje stiditi.

S A R A : A , popraviće se m am zel, verujte m i, m a šere.

F E M A : A ko se ne popravi, ja ću nju batinom doterati. N eće ona m ene sram otiti. N eće m ider, neće cvet u ruci, da šta ćeš, plug? K rm aĉo jedna, ĉekaj, nauĉiću ja tebe; ako si nobl, moja si, ako nisi, a ti bestraga.

SARA: Siperb, siperb.

F E M A : N isam ja od onih što ne paze na sebe. G ledim , boţe m oj, gdikoje velike gospoĊe, grofice baronice, pak i ne paze šta su. Idu prosto obuĉene, sa svakim se razgovaraju, one se jošt prve klanjaju. Ĉ isto se ja stidim. Blago onom koji je od nature na nobles stvoren. E to m i je roĊena kći, pa kakva razlika od mene?

S A R A : C ela istina. A li apropo, m adam de R uţiĉić, kakve ćem o haljine za venĉanje?

F E M A : Ja sam dvadeset pari naruĉila, ali m oram jošt tri za jašenje.

SARA: Amazon-klajder, šarm ant!

F E M A : M oj je osobiti pasion, znate, jašiti. Istina, ovde se takovo što i ne vidi, ali ovde nema pravih noblesa.

S A R A : M a šer, to je u P arizu sam o u m odi. V erujte m i, vi ćete veliku paradu s otim uĉiniti.

F E M A : M oram i jednog konja iz P ariza beštelovati, zašto ovi naši nisu za taj posao. Juĉe sam htela jednog probirati, ali to je pravi gurbijan bio. Tako me je bacio da sam ovo koleno odrla.

SARA: Gledajte vi, to je bezobrazluk nobles uvrediti. A li, m olim , m eni je tako nešto m uĉno, ne bi li dobro bilo po jedan šolj kafe, je l' te, i vam i se prokteva?

F E M A : K om i fo! Ţ an! A port! Johan, H anc, Ţ an!

Pozorje drugo

JOVAN, P R E Đ A Š N JE

JOVAN: Evo me, majstor ... (Stisne usta.) D a ti Ċavo nosi jezik, kad sve na bedu ide!

F E M A : G urbijan, ti nisi roĊen za pedintera nego za kakvog šegrta.

JOVA: E, a znate kako mi je pokojni majstor ...

F E M A : P st! B ezobraznik, kakav m ajstor? N e znaš reći pokojni gospodar ili gospodin.

S A R A : O n govori o vašem suprugu?

F E M A : D a! Im ao je, znate, obiĉaj katkad s opancim a unterhaltovati se, budući da m u je doktor tako sovetovao, a bezobraznici su izneli da je sam pravio opanke.

JO V A N : E , nego nije! G ledajte, još su m i ruke ispucane.

F E M A : T o je gurbijan! M oţe biti da je katkad i probirao, ja vam slabo za to i znam, jer sam vam sve jednako u sobi sedela kod m oga štrikeraja.

JO V A N : A , baš pogodiste! K oliko ste redi bosi i sa m nom zajedno rastezali koţe.

FEMA: To je impretinencija!

JOVAN: (produţi): Pa znate li, majstorice, kad vas je pokojni m ajstor oklagijom ĉak u podrum oterao što niste hteli raditi.

FEMA: (skoĉi): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci

ispred oĉiju jer ću ti svu kosu poĉupati, nitkov jedan, ko te pita za to?

JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siromah! I sad me svrbi kad se setim kakav sam boj za to izvukao.

FEMA: Da si vrat slomio kad si takva nesreća!

SARA: Ovaj se momak vidi gurbijan biti, ali zato se vi nem ojte ljutiti, nego, m olim , izvol'te za onaj šolj kafe ...

FEMA: Nitkov, zaopucao me njegovim pripovetkama, te sam sasvim na to zaboravila. V uci se kod A nĉe, neka skuva dve crne kafe!

JO V A N : A neće biti dobro tri?

F E M A : N itkov, ĉuješ m oju zapovest?

JO V A N : H ajde, videćem o. (P oĊe.) O ho! A znate šta je novo, m ajstor ... gospoĊa? N ašem ţutovu prebili nogu.

F E M A : K akvom ţutovu?

JOVAN: Lamuru.

F E M A : Š ta, koji je taj gurbijan bio što je moga Lamura dirao?

JO V A N : G njavio je kapova gospodina P etriĉa i udavio pudlu jednu, pa su m u zato prebili nogu i jošt m u prete da će ga ubiti dati.

F E M A : A , to je gurbijanstvo. Ţ an, priveţi m u nogu, pa ga donesi ovde na kanape (Sari), nek sedi sa Fineskom.

JOVAN: Bre, ako on ne smrsi i Fineski vrat, da nisam

koji sam!

F E M A : M isliš ti da je on gurbijan kao ti?

JO V A N : H ajde, videćem o.

F E M A : N eće njem u više niko nogu skr'ati (pokazuje na kanape), tu je njemu mesto. Propopo, Johan, donećeš ćilim da prostremo ovuda (pokazuje astal).

JO V A N : A na šta ću posle ja spavati?

FEMA: To je gurbijan; ja mu govorim za nobles, a on hoće da spava.

JOVAN (vrti glavom): D a nešto ustane pokojni majstor!

FEMA: Opet ti?

JO V A N : A la bi nas m lavio. S ve bi se preko ćilima i ţutova prevrćali (otide).

S A R A : Š aljivo se m om ĉe vidi.

F E M A : O , m olim vas, gurbijan je odveć, ništa ne pazi šta će reći.

S A R A : N išta, to ne treba da vas interesira.

F E M A : M ene i ne atresira, ali m i je ĉudo gdi gurbijan govori ono što je već prošlo.

P ozorje treće

MITAR, P R E Đ A Š N JE

FEMA: Uh, uh! Opet mi dolazi na vrat (metne maramu na nos).

M IT A R : B ogati, F em o, došao sam da te pitam šta si

poludela te praviš kom endije po kući. Š ta si se narogušila kao patak na kišu, je l' to lepo, što ĉiniš je l' to pametno?

FEMA: (Sari) Je l' te da smrdi ovaj?

SARA: (metne maramu na nos) Vrlo. Ko vam je to?

F E M A : M oga brata koĉijaš.

M IT A R : Š ta ste zapušili noseve, kanda ste se uvonjale. G ovori što te pitam ili ću drugojaĉe poĉeti.

FEMA: Komi fo! Komi fo! Ovde se samo po modi govori.

M IT A R : O , Ċavo ti odneo i tu m odu! K akva te m oda snašla, nesrećo, kad ti stoje ruke ispucane kao panjevi. K o te vospita na m odu? V aljda što si sluţila? S ram te bude! O bajgoro jedna, lepu si m i ĉest uĉinila, i celoj familiji. D obila si krasnog m uţa, pak ga nisi znala ĉuvati nego si ga donde ĉangrizala i jela dok se nije sdoksao.

FEMA: (Sari): Sin sunzer, ser tuzer.

SARA: Uj!

FEMA: Seper se lepr.

SARA: E bien!

M IT A R : B re, ako uzm em toljagu, sad ću ti dati sepr lepr, te ćeš se krstiti. K rm aĉo jedna, obezobrazila si se kao vaška!

SARA: Fidon! Ovaj je gori gurbijan nego prvi

FEMA: (Ċipi): T a ja neću ovo u m ojoj kući trpiti. K o si ti, šta traţiš ti ovde? M arš iz m oje sobe, hinauz,

m arš, aport!

M IT A R : Š ta, ti ćeš m e još isterati? A ne znaš li, nesrećo, kad nisi im ala šta jesti, nego si se oko m ene kao kuĉka šunjala?

F E M A : Š to sam bila, neću da znam , ali što sam sad, to ti ne m oţeš biti da ti se još jedanput nos poduţi. M arš, ja te ne pripoznajem za moga brata

MITAR: Ja te opet traţim . Z aista, veliku m i ĉest i praviš! S am o sam došao da uzm em onu devojku, pak onda kad zapitam za tebe, m oţeš se pofaliti.

F E M A : S iţer, tuţer, ti ćeš m oju devojku uzeti?

M IT A R : N ego šta, da je naĉiniš takvom kao što si ti?

FEMA: Kakva sam, takva sam, za sebe sam, i ona je m oja, videćeš ko se sm e usuditi odvesti je.

MITAR: Da vidim smem li ja.

FEMA: Samo je dirni.

M IT A R : S am o pristupi, pa ću ti obadve noge prebiti, nesrećo jedna. (Otide.)

F E M A : P ogani paorski rod, nikad m e neće bog od njega kurtalisati.

SARA: To je veliko gurbijanstvo!

F E M A : D ošao da m i vodi devojku, naĉast m u, nije ni ona bolja od njega. O , m oj dragi? L ako ću ja bez vas ţiveti, ali kako ćete vi bez m ene ... D oći će vrem e, ljubićete vi m ene u ruku i m olićete da vas poznam . M arš, takvo Ċubre m eni ne treba!

S A R A : Š arm ant, šarm ant!

F E M A : Š ta vam se ĉini, jesam li ga lepo ispratila?

S A R A : K om i fo! M eni se ĉinilo da m oju groficu gledim . I ona je im ala obiĉaj katkad ljutiti se, ali to joj je tako lepo stajalo, tako lepo, ja vam ne znam kazati.

F E M A : K om i fo! N e bi li dobro bilo m alo proći se dok kafa gotova bude.

S A R A : Š arm ant, vi vrlo lepe ainfele im ate. A laboner! T o će biti kom ocija vrlo prijatna za jauzn. D akle izvol'te. (Otvori vrata.)

F E M A : M olim , vi ste gošća.

SARA: Vi ste blagorodni.

FEMA: Molim!

SARA: Molim! (U sm ešnom kom plim entiranju obadve najedanput iziĊu.)

P ozorje četvrto

E V IC A sam a u bašti, zalivajući cveće

E V IC A : M oje m ilo cvetance, ti ćeš m ene srećnom uĉiniti. V asa m i je obećao ovam o doći, i ja ga svaki ĉas oĉekivam . A h, boţe, kad ću ga m ojim V asom nazvati? O nda ću m u tepati, pa ću ga zvati V asilicom ! N o m oja, boţe m i oprosti, m aterentina zaludila se za onom babuskerom , pak i ne gledi na njega. Š ta to tam o šušti? A h? m oj V asa, m oj V asa!

Pozorje peto

VASILIJE kao izvan sebe

V A S IL IJE : E vice, ha m oja lepa, m edena, šećerna Evice, hodi, Evice smokvena, cukerpokerajska Evice, da te poljubim , i jošt jedanput, i jošt jedanput. Ja sam

srećan, ti si m oja, gledaj me, ja igram od radosti, ti si moja, hodi da te poljubim. Ja sam tvoj.

E V IC A : Š ta je tebi, V aso, ti kanda nisi pri sebi?

VASILIJE: I nisam, vere mi; ja sam na nebu, u raju, s tobom, mojom milom, bademskom, alvenskom Evicom.

E V IC A : Ja te ne razum em ništa. Š ta ti se dogodilo?

V A S IL IJE : Jošt pitaš? N e m oţeš da se setiš? D vanaest hiljada forinti! Jesi li ĉula? D vanaest hiljada, to će biti ţivot, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako (grli je).

E V IC A : Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su ti?

VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi? Daj samo reškontu, pa ćeš videti. D o po sata pune tri kese dukata doneću ti.

E V IC A : A l' ćedu biti ţuti! B lago nam a!

V A S IL IJE : S ad daj reškontu, ne m ogu više da ĉekam .

E V IC A : K akvu reškontu?

V A S IL IJE : Z aboga, reškontu, ja sam je kod tebe ostavio.

E V IC A : N isi ti m eni nikakvu reškontu dao.

VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? D aj ovam o, nem oj m e toliko m uĉiti.

E V IC A : T i snivaš, ja ne znam ni za kakvu reškontu.

VASILIJE: Ha! E to ţenske vernosti! E vice, to je lepo! T ako li ti m ene m iluješ? D aj reškontu, zaboga nem oj

me ubiti!

E V IC A : Ja ne znam šta si ti poludio.

VASILIJE: Poludio. (P laĉe.) Da, poludio, pravo kaţeš, lud sam i bio što sam takvu om ilovao. T o je lepo da ubiješ siromaha momka ... Evice, ja znam da se ti šališ, sam o hoćeš da m e nam uĉiš; daj reškontu, da prim im novce pa onda uzm i koliko hoćeš.

E V IC A : U bio m e bog ako znam o kakvoj reškonti!

VASILIJE: (legne na zemlju) O h, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram.

E V IC A : Ĉ ekaj m alo, V aso.

VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim oĉim a.

E V IC A : T a ĉekaj, kad ti kaţem . K aţi m i šta je to reškonta, jede li se? K ako izgleda, da vidim .

V A S IL IJE : N e znaš, ona plavetna hartija što sam ti je dao u majstor-M itrovoj kući, kad nas je tvoja m ati zatekla.

E V IC A : A , to je kod m ene u burm utici. Ĉ ekaj, sad ću ti doneti (otide).

VASILIJE (Ċipi): Š ta, kod tebe je, i ja sam te tako osram otio! A h, V aso, šta uĉini! K ako ćeš joj u oĉi pogledati? N o, ja ću m oliti, ona je dobra, ona će m i oprostiti.

P ozorje šesto

E V IC A doĊe lagano pak sedne

V A S IL IJE : G di je reškonta?

EVICA: Ubi me!

V A S IL IJE : Š ta?

EVICA: Ubi me!

V A S IL IJE : G di je reškonta?

EVICA: Izgubila sam.

VASILIJE? Oh! (Sedne.)

EVICA: Ah! ...

V A S IL IJE : Š ta ću sad? ...

E V IC A : T i si m agarac što si m i dao.

V A S IL IJE : T i si m agarica što si je prim ila kad nisi vredna bila ĉuvati.

E V IC A : S ad neću m oći naĉiniti haljine po m odi i ... i ... i! (P laĉe.)

VASILIJE: U... u...! Sad te opet ne mogu uzeti.

E V IC A : Ja ću skoĉiti u bunar.

V A S IL IJE : Ja ću se ubiti

E V IC A : Ja luda, što sam je tam o ostavila'

VASILIJE: Gdi si je, do trista vraga, ostavila?

E V IC A : U burm utici. A m oja nesreća m ati dala filozofu.

VAS IL IJE : Š ta, filozofu? K od filozofa m oja reškonta? Ĉ ekaj m alo! (P oĊe.)

EVICA: Vaso!

V A S IL IJE : N eće se pedalj od m ene m aknuti dok m i reškontu ne da. N ije on snio num ere nego ja.

E V IC A : S tani m alo, V aso, m eni nešto na pam et pade. On je mene i tako prosio, da se uĉinim u njega zaljubljena, valjda ću m u lakše m oći izvarati.

V A S IL IJE : Š ta, u njega zaljubljena? T u šalu ja neću da probam.

E V IC A : Z ar se ti sum njaš o m eni?

VASILIJE: Ja se ne sumnjam, ali...

EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. E vo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni dok ja s njim svršim .

VASILIJE: (strašljivo) E vice, nem oj se šaliti, ti znaš da m e to vreĊa. Ja ću biti blizu, jesi li ĉula? (Udalji se.)

E V IC A : A h, boţe, sad m i pom ozi!

Pozorje sedmo

R U Ţ IĈ IĆ , EVICA

E V IC A : S luţbenica ponizna, svetli gospodin filozof.

R U Ţ IĈ IĆ : M ir tebje, H eleno, oĉesa tvoja zvjezdonosno blešĉat.

E V IC A : M eni je vrlo ţao što ne m ogu vašim jezikom govoriti, no ja ću se postarati da što skorije nauĉim .

R U Ţ IĈ IĆ : Izjašĉno, izjašĉno! (K oje razliĉje m eţdu jeja i materi jeja.)

EVICA: Ja nisam znala ceniti filozofe, no sad, kako sam razum ela kako su u velikoj slavi i ĉesti, volela bih

i sluškinja biti kod filozofa nego za sebe prva gazdarica.

R U Ţ IĈ IĆ : N e podobajet li sej soputniceju biti ţivota S vjatozarja R oziĉiĉa?

E V IC A : V isokorodni gospodin filozof, kad bih srećna bila jošt jedanput vaše oĉi na m ene obratiti, volela bih nego najlepši vikler.

R U Ţ IĈ IĆ : H eleno m oja, lice tvoje diţe te diţe do udivlenija, dopusti, preljubeznija H eleno, da torţestvo ovo poljubcem ukrasim. (N a ovu reĉ V asilije izbulji glavu.)

E V IC A : T o će onda m oći uĉiniti kad srećna budem vaša ţena biti.

R U Ţ IĈ IĆ : N e ţena, vozljubljenaja H eleno, no nim fa ljubjašĉago tja S vjatozarja.

EVICA: Ja se radujem . I zato ţelim da vam kakav dar spravim.

R U Ţ IĈ IĆ : N ajvisperniji neba dar jest stihotvorstvo.

E V IC A : M olim , jeste li što od m oje m atere dobili?

R U Ţ IĈ IĆ : Mati jest panj stari, So svojimi dari.

EVICA: Niste li kakvu burmuticu dobili?

R U Ţ IĈ IĆ : Dafno moja, zri moje lice, N edostojno toţe burm utice.

EVICA: Molim vas, niste li kakav plavetni papir našli?

R U Ţ IĈ IĆ : R ujna boja ruţice R uţiĉiĉa jest to lice.

EVICA: Molim, slatki gospodin filozof, ja to nisam razumela, ne bi li dobrotu imali prostije mi kazati.

R U Ţ IĈ IĆ : N ajprostije jest to da je za nikakvu boju ne znam kromje crvene.

EVICA: A gde je burmutica?

R U Ţ IĈ IĆ : O tišla je vo svoja si.

E V IC A : E j, teško si ga m eni! (O trĉi.)

R U Ţ IĈ IĆ (sam): Njest li sija bolja od matere jeja? Voistinu, sej obraz jest idilskago ţivota, siju da vozm u az v suprugu, ne m areći ĉto so m ateriju jeja budet.

Pozorje osmo

SARA, FEMA, B IV Š I

S A R A : S luţbenica, sluţbenica, kako, vi sam i?

FEMA: Komi fo! Mi smo na vas zaboravile.

R U Ţ IĈ IĆ : K olero zem li, lice tvoje jest predjel rugoti.

S A R A : M oj gospodin roĊak im a volju sve visoko govoriti. Ko vas je sad razumeo?

R U Ţ IĈ IĆ : K aţem za gospoju M iriĉ kako izgleda, kanda dvadeset prvo dete doji.

S A R A : H a, ha, ha, naš m ladoţenja hoće svoju suprugu s komplimentom ala boner da probira!

R U Ţ IĈ IĆ : Š alu provodjat bozi, stihotvorec prirodu izobraţaet; gledajte kako joj belilo na obrazu stoit.

S A R A : H a, ha, ha! M a ch?re, jedva ĉeka prsten.

R U Ţ IĈ IĆ : G dje kći svoja draţesti pokazuet, T am o m ater vjenĉanje ne ĉekaet.

F E M A : Š ta, gospodin filozof, šta vi govorite?

R U Ţ IĈ IĆ : S vojstvo jest pjesnoslovca vešĉi podrobno opisati, zato se vi i ne m oţete razsrditi. V idite kako ste godinam a otjagošĉeni da se m isli da ste tristaljetnago Nestora supruga, s druge pak strane izgledate kao R abenerova satira. Z ato ustupite kćeri vašoj sladost braĉnogo vjenca.

F E M A : T o je inpretinencija tako štogod m eni u oĉi reći.

R U Ţ IĈ IĆ : N esm islene, da m i još platite da vas u stihovi opišem .

F E M A : Ja m oju kćer ne dam .

R U Ţ IĈ IĆ : B ićete prevršĉeni u blato kao Licijanci.

S A R A : H a, ha, ha! Ja m islim da se naši zaljubljeni nećeju posvaĊati.

R U Ţ IĈ IĆ : R oziĉiĉ ostaet pri sveoem u pretprijatiju postojani.

SARA: Nemojte praviti komedije, mon frer.

R U Ţ IĈ IĆ : M uza m oja više za previsprem nim tragedijam teţit ne ţeli, već za tihotekušĉim komedijam.

F E M A : G ospodin filozof, a zašto sam ja otoiĉ pala u nesvest? Z ašto sam toliko kom plam enta pravila? Z ašto sam ja po tri sata nam eštala usta na ogledalu?

R U Ţ IĈ IĆ : N e gnjevajtesja, ne gnjevajtesja, tako

Ariadna gnjevalasja, no az vam kaţem da az ne m ogu privolitisja da s vašeju rugotoju dne provodim . S vjatozar R oziĉiĉ, pjesnoslovec, dostoin jest da lepšu uzme.

FEMA: Ta trista te vraga ...

S A R A : P st! (N e šalite se vikati, on im a takvu narav.)

FEMA: Bre, ale ga odnele, neće on m ene sram otiti! N apolje iz m oje kuće!

R U Ţ IĈ IĆ : N e banĉ, ne banĉ.

Pozorje deveto

B IV Š I, MITAR

MITAR (Femi): N esrećo i pogani, im aš li pam eti? Š ta si naum ila s kućom ? M ore, m isliš li ti ostariti?

FEMA: (metne maramu na nos): U h, opet m i došao da mi smradi nos.

M IT A R : Š ta se zam otavaš, pogani jedna! Ja ti sm rdim , a kako ti je bilo kad si koţe gazila? - Z ar ti nije m uţ dosta novaca ostavio, nego i stvari da zalaţeš? (Izvadi sat i burmuticu.) Š ta si im ala štovati ovo kod m ene?

R U Ţ IĈ IĆ : N esm islene, da pril'pnet jazik gortani tvojemu.

F E M A : Š ta je tebi za to što sam ja to drugom poklonila?

M IT A R : P oklonila, nesrećo, a jesi li stekla? Š ta traţe ove stvari kod mene za deset forinti?

FEMA: To nije istina.

MITAR: Nije istina? (V iĉe) Jovane, Jovane!

JOVAN, P R E Đ A Š N JI

MITAR: Govori otkuda ti ovaj sat i burmutica?

JO V A N : Ja ne sm em da kaţem .

M IT A R : N e sm eš (ćuši ga), ko ti je gospodar? Govori kad te pitam!

JOVAN (uhvati se za uvo): Dao mi je gospodin filozof.

R U Ţ IĈ IĆ : B ezum ne i neĉestive, ĉto sam zapovjedil da niktom uţe ne otkriješ!

JO V A N : A le pre pana boha, ne viĊiće ţe m e bije.

MITAR: No, moja lepa sestro, ded sad!

FEMA: Ja sam njemu sat poklonila.

M IT A R : P oklonila, a zašto da m u pokloniš?

F E M A : Ja sam htela poći za njega.

M IT A R : Š ta, bezobraznico, za njega da poĊeš, a ko je on, šta je on, otkuda je?

R U Ţ IĈ IĆ : N esm islene, ne dostojit tebe jazik vloţiti na muz ljubimca.

M IT A R : Š ta, šta? ...

R U Ţ IĈ IĆ : A z jesm pjesnoslovec i niktoţe nadom noju.

MITAR: Ta ovaj je lud, ovo je vantasta.

R U Ţ IĈ IĆ : F antazija jest dar nebesnago sušĉestva.

M IT A R : Š ta, ovaj se jošt fali što je vantast; na m oju

dušu, lud ĉovek; gle kako i govori!

JOVAN: E, majstor Mitre, samo ja mogu s njime na kraj izići! Ĉ i je tak' panove? M i sm e druzja.

R U Ţ IĈ IĆ : D a porazit tja V ulkan molnijeju svojeju.

JOVAN: A, to i ja ne razumem.

M IT A R : K o će razum eti ludog ĉoveka. E j, F em o ej, F em o! T eško tebi, teško tebi!

R U Ţ IĈ IĆ : G ore, tebje, Izraile!

Pozorje deseto

EVICA, VASILIJE, P R E Đ A Š N JI

E V IC A : A h, ujo, dobro kad sm o vas našli, m olim , vas, vi nam pomozite. Moj je Vasilije dobio lutriju, ali je reškonta u ovoga gospodina filozofa.

M IT A R : A a, filozof je ovo? Z ašto vi ne date m om ku što je njegovo?

R U Ţ IĈ IĆ : H eleno m oja, tvoje (hm , hm ) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.

M IT A R : B re, govori ljudski, zašto ako te okupim , nećeš se znati ni ti ni tvoj jezik. R eškontu daj ovam o!

R U Ţ IĈ IĆ : D a pretvoritsja v kam en m oje tjelo, ašĉe znam za kakovu reškontu.

EVICA: Nije li vam moja mati dala s burmuticom?

R U Ţ IĈ IĆ : D afno m oja, zri m oje lice, nedostojno toţe burmutice.

VASILIJE: Ah, moji lepi dvanaest hiljada!

E V IC A : U jo slatki, nem ojte ga puštati, nije m ala sum a. N aterajte ga da nam vrati, daćem o i njem u štogod, je l' V aso?

VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da.

EVICA: Vidite kako moj Vasa dobro misli.

M IT A R : D akle, napolje s reškontom .

R U Ţ IĈ IĆ : F araonovi potom ci, razum ejte m ja, ne znam ni za kakovu reškontu.

EVICA: Ne znate onu malu plavetnu hartiju, ispisanu?

R U Ţ IĈ IĆ : N ikakoţe.

JOVAN: Da ne bude ova? (P okaţe reškontu.)

VASILIJE: Ha (zagrli ga), slatki, medeni Jovane!

E V IC A : K od Jovana reškonta. A h, ah! K ako si je našao?

JOVAN: Dao mi je ovaj filozof.

R U Ţ IĈ IĆ : B ozi, vskuju az ne vjedal toje.

JOVAN: Hej panove, ked biste mi vjedali, za raz bism e ot'šli i vzeli pjenjazi, a potom bisme kupili ruhu.

VASILIJE: Jovane, slatki Jovane, pet stotina forinti ... to je m alo, osam stotina forinti, ... hiljadu forinti im aš od m ene. T i si m ene srećnim uĉinio. M ajstor-Mitre, ovde im aš dvanaest hiljada prim iti, jesam li sad zasluţio E viĉinu ruku dobiti?

M IT A R : Jesi, m oj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i sam o ti je škodilo što novaca nisi im ao. N o evo, fala bogu, i toga si dostao. S ad m oţeš biti m oj zet.

F E M A : Š ta, tvoj zet, a m ene niko ne pita kad se m oja kći udaje.

MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom m ešati. S am o filozofi se m ogu s tobom razgovarati, drugi niko.

VASILIJE: Slatka majstorice.

F E M A : M ajstorice, nitkove, valjda sam ti koţe ĉinila.

M IT A R : N ego nisi Z naš šta je, F em o, V asa neka uzm e E vicu, a ti poĊ i za filozofa.

FEMA: Nek' ide bez traga, ja ga ne trebam.

M IT A R : Z ašto? V idiš kako je lep, kako je odeven i novĉan. S ram te budi, šta si poĉela! Z ašto ne raspita najpre ko je on i šta je? N e verujem da m u i im ena znaš.

F E M A : S vetozar R uţiĉić.

M IT A R : R uţiĉić, R uţiĉić, da ne bude taj što je sluţio u dućanu kod Jelkića i štetu uĉinio? O n je, na m oju dušu, zašto sm o ĉuli da se posle nekako na nauku dao. Ej, Femo, Femo! A ko ti je to do trebe, otkud je ta opet?

S A R A : Ja sam gospoda S ara od M ladenić, supruga pokojnog gospodina M ladenića, koja sam ĉest im ala kod grafa i kod grafice Š varc na desnoj, vrlo retko na levoj strani biti.

MITAR: Aa, sad mi pada na pamet koliko sam je puta vidio kad sam pokojnom grofu ĉizm e pravi. T u je ona bila kuvarica. - Moja F em o, stidi se, kakvo si društvo izabrala!

FEMA: Ja ne mogu biti paorka kao vi.

M IT A R : U ĉem u ti m isliš da si bolja od nas?

FEMA: (pokaţe m u sat): K o još ovo nosi? T o se zove nobles, a ne prati sudove.

M IT A R : E , ako hoćeš ti na to, to je m oja ţena od vas sviju najveća pom odarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je sam o u L ondonu obiĉaj.

FEMA: (Sari): M oţe to biti, m a šere?

S A R A : U j, ţurnalu nem a granice.

FEMA: (uspijajući); I ja mogu tako isto nobl biti kao E ngleskinje. Johan, da m i kupiš jednu klepetušu, sam o koja dobar glas ima.

MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se iz daleka ĉuje da je F em a luda. P oganije ţenske, šta m islite vi da je to moda? Jedan ima guke oko vrata, pa meto krogn da zakloni svoju bolest, a drugi to taki za modu uzimaju. Jedan ima krive noge, mora da ih zakloni s pantalonama; hajde, to je moda. Jedna stoji kao petaĉka, raširena i neotesana, m ora svoju m asu m alo da utegne, pa daje naĉiniti m ider, to je sad m oda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne pazeći što s tim zdravlju svom škode. Jedna nem a kose, uzim a tuĊu da svoju rugotu sakrije; e, i to je m oda; hajde pravi lokne, natrkaĉi ih na oĉi, m akar vid izgubila, i m akar kako stajalo, to m ora biti, tako hoće m oda.

FEMA: (Sari): Hi, hi, hi! ... Sun paurentr.

SARA: Uj!

FEMA: Jedanput zasvagda, ko je nobl, onaj je moj, a ko nije, m arš aport! (Pokazuje na Vasilija.)

VASILIJE: Milostiva gospoja, komi fo, komi fo, ja imam dvanaest hiljada, mogu biti nobl, samo mi dajte Evicu.

S A R A : Š arm ant, m a šere.

FEMA: A , ko m i fo, zašto nisi odavno kazao da si nobl pak bi dobio Evicu.

VASILIJE: I ona je moja?

FEMA: Uj, samo pod tim ugovorom da s njome francuski govoriš.

V A S IL IJE : I turski, ako hoćeš, sam o kad je m oja.

FEMA: Da vidimo. Les fines, les lamors

VASILIJE: Lius, pius, bonus, azinus, porkus, mus, urbanus.

FEMA: Pravo, pravo, Vasilije. Ti si moj zet.

VASILIJE: Zacelo?

FEMA: Nobles lukte nit!

MITAR: No, sad vidim da si pametan, Vaso, s ćurkam a i ne m oţeš drugojaĉije nego m agareći. P ovtori joj jošt nekoliko puta one njene kravlje reĉi: m iko, m iko, pa će i kuću zapaliti. E vo šta ĉini m oda.

JOVAN: Majstorice, sad imamo mi dvoje proces K aţite vi m eni ko će m i platiti što sam bio kod vas pedinter, jer, kako vidim , m ajstor M itar neće m e više ovakvog trpiti.

M IT A R : T i da radiš, nitkove, a ne da skitaš!

JO V A N : A li m oja sluţba?

VASILIJE: Jovan ima od mene hiljadu forinti

JO V A N : E , ali m i je m ajstorica jošt i A nĉu obećala.

M IT A R : A ko spopadnem onu toljagu, sad ću ti A nĉu dati, te ćeš se krstiti. N itkov, kad svršiš zanat, onda se m oţeš ţeniti!

JO V A N : A li, onda m ogu li uzeti A nĉu?

M IT A R : U zm i ako ćeš i svraku, šta m arim ja

JO V A N : P ravo, A nĉica m oja. Ihuhu! (Udari R uţiĉića.) P anovi, ĉo su se zm rzli; veru, treba bit veseli.

R U Ţ IĈ IĆ : D uše neĉastive, oĉesa m oja zrjat prem jenenije ot stojašĉih grom no bezakonije.

M IT A R : S lušajte, deco, ja vas kao star m ogu m alo i pouĉiti. D obro upam tite od F em e kako je zlo kad prost hoće da digne nos navisoko. T o baš tako liĉi kao da bi krm aĉa vikala: "M olim vas, m etn ite mi sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila." - A ti, Femo svaki dan da prouĉiš onu poslovicu: "N em a ti gore nego kad se tikva pokondiri", pa unapredak teraj ovakove od sebe (pokazujući Saru).

S A R A : Š ta je to! M adam de M iriĉ, V ous m 'avez toujours fait tant d'am itiés.

FEMA: Alibunar, ke sent de makarbal, an danter tu.

MITAR: A gle Feme jako!

FEMA: Kunt moj bratandr gurbijan velikandr

M IT A R : U zm inder ti koţender, pa pravider opankender Femo, pamti srpsku poslovicu kad se tikva pokondiri. A vi, gospodin filozof, šta li ste, da i vam a

kao prost štogod kaţem : Ĉ ovek m a kako da je uĉen i školat, ako nem a pam eti, sve je m aler.

R U Ţ IĈ IĆ (gledi ga sa soţalenijem ): B jedno gluposti izĉadije K akvo im aši ponjatije O stihotvorstva cjeni, O mudrosti blagostini.

JOVAN: O pani, i ja znam peknje spivat (peva)

N aš pan' gazda, Dobri gazda Dobro vino ma, A mi z'jeho laski, P im e s' toj to flaški N aš pan' gazda, dobri gazda, Dobro vino ma, Kad' ho ma, neg ho da, Šak' m u to pan bog poţena.

RUŢ IĈ IĆ : R oziĉiću, ti dosjagneš bezĉisleni vjeki, P roslavivsja m eţdu ĉelovjeki, Slava tvoja ostanet do konca, Spodobivsja lavrovago vjenca.

JOVAN: Veselo, svatovi!

M IT A R : V idiš, F em o, kako ti se slavi kuća.

FEMA: Les nobles, les modes

M IT A R : O pet poĉinješ? K aţi ti nam a, ostaješ li ti i dalje tako pokondirena i luda, ili ćeš biti kao m i?

FEMA: Nobles kon nit biti paor

M IT A R : E , kad kon nit, a ono zbogom ! P ravo kaţu ljudi da je moda ludilo kao kijavica: od jednog prelazi

na drugog, a kad poĉne, ne um e da prestane.

FEMA: Uj!

M IT A R : B ogm e, ujela je m loge, udešće i tebe. H ajdem o, deco, da ne preĊe i na vas ova boleština.

JOVAN (klanja se Femi): B oţur, m adam

F E M A : A dies, Ţ an. (Vasiliju) Samo francuz sun mamzel.

MITAR: Nemaj brige ... Zbilja, Femo, da l' bi ti imala volju ići u P ariz?

FEMA (izvrće oĉi): Les Paris, les nobles, les modes, les intov.

M IT A R : V idiš, ja bih te sam o m om trošku u P ariz odveo sam o kad bi m i obećala tri godine onako postupiti kao što ja hoću.

FEMA: Da budem paorka? Oh, kon nit, kon nit

MITAR: Femo, samo tri godine.

FEMA (m etne ruku na ĉelo, sasvim ţalostivo): Kon nit, kon nit.

MITAR: Promisli se dobro, ovde je razgovor o Parizu.

FEMA: Ah, i tri dana biti bez karaktera mlogo je, a kamoli tri godine.

M IT A R : U P arizu svaka gospoĊa im a po dva m uţa.

FEMA (jako): Oh! (Sasvim tiho.) Oh! (S jednom tercom više.) Oh! ... Libri pruder, vodi me u Pariz, vodi m e u P ariz. V idiš kako nobles ţivi? A h, po dva m uţa, razum eš? P o dva m uţa, ah, ah, a kukavne

proste?

MITAR: E, one imaju po tri.

FEMA: (dugo ga gleda) P o tri? ... M uţa?

MITAR: Pitaj svakog koji je god bio u Francuskoj, pa će ti svaki to isto kazati.

FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde?

M IT A R : A , tam o su poslednje ţene kao kod nas ti što si.

FE M A : L ibri pruder, ja sam već isterala ţelju za noblesom . S ad hoću m alo da budem prosta, da vidim kako se i prosto ţivi.

M IT A R : N o, fala bogu! Jedva joj naĊo' leka.

FEMA (ĉepeći se): Da, prosto! Sasvim prosto! (Sari) A dies, m a šere, adies, nobles, adies, ţurnal.

JO V A N : A dies, ţutov.

F E M A : Ja ću m alo u kolibi da ţivim da m ogu posle preći u dvokatne kuće.

JO V A N : E j, krasna tri m uţa! Š ta neće uĉiniti!

ZAVESA