Nenad Ja�ić

STARI NI�KI ROMI

KSS NI�, 2001

STARI NI�KI ROMI

Biblioteka "Komren" Prvo izdanje, 2001.

Autor Nenad Ja�ić

Redakcija biblioteke: Vidak Marković, Andon Kostadinović, �ivomir Jovanović, Dragoljub B. Đorđević,

Jovan �ivković

Urednik Vidak Marković

Izdavač Komrenski sociolo�ki susreti

Za izdavača dr Andon Kostadinović

Recenzenti dr Dragoljub B. Đorđević

dr Jovan �ivković

Rezime na engleskom dr Dragana R. Ma�ović

Notni zapisi Jasmina Ja�ić

Lektura i korektura Ljiljana Marković

Prelom Neboj�a Đorđević

Fotografija na naslovnoj strani �asina Ja�arević (1920-1963)

Tira� 1000

�tampa Pelikan Print, Ni�

Izdavanje knjige pomogao je FOND ZA OTVORENO DRU�TVO BEOGRAD

PREDGOVOR

Pro�lo je vi�e od pet stotina godina od pojave prvog dokumenta o postojanju Roma u Ni�u. To je bio turski popis iz 1491. godine. Kasniji turski popisi jo� potpunije govore o njihovom prisustvu na ovim područjima, precizirajući njihova imena, zanimanja i veroispovest. Po�to su ni�ki Romi u to vreme bili pravoslavni hri�ćani, neki istoričari tvrde da oni �ive na ovom podneblju oko sedam vekova. Tome u prilog ide i Crkvena naredba carigradskog patrijarha koja konstatuje prisutnost Roma na Balkanskom poluostrvu 1289. i 1309. godine.

Bez obzira �to su Romi tako dugo ovde nastanjeni, vrlo malo je pisano o njima. I ono �to je objavljeno, osim časnih izuzetaka, nesistematično je i puno subjektivnih zapa�anja autora. Dodu�e, prilično je te�ko objektivno sagledati istoriju, kulturu i �ivot Roma, jer su oni, zbog vi�evekovnog stradanja i rasne netrpeljivosti prema njima, vrlo uzdr�ani kada treba da se ispolje i izjasne kao Romi. To je naročito izra�eno kod onih slojeva Roma koji su se obrazovanjem, kulturom i ekonomskom moći izdigli iznad uvre�enih stereotipija o njima, tako da često, kada se pi�e o tome, izranja nepotpuna slika o Romima koja ne �teti jedino njima, već i samoj �ivotnoj istini.

Budući da poznajem �ivot Roma jer sam sve vreme na samom izvoru podataka, poku�ao sam da na osnovu autentičnih kazivanja i starih romskih porodičnih fotografija, kao i onoga �to je već objavljeno o ni�kim Romima napi�em ne�to novo o njima. Pri tome sam se naročito zadr�ao na opisivanju �ivota starih ni�kih Roma između I i II svetskog rata. Verodostojne podatke o njihovim zanimanjima i godinama rođenja i smrti, uzeo sam sa spomenika na ni�kom romskom groblju na Crvenom krstu.

�elim da moj zapis o Romima poslu�i mladim romskim generacijama za upoznavanje pro�losti predaka, njihovih �ivota, profesija, verovanja i običaja, skromno se nadajući da će im to koristiti da lak�e sagledaju svoj sada�nji i budući �ivot. Hteo sam da, i �iroj čitalačkoj publici, pribli�im �ivot starih ni�kih Roma - direktno, bez okoli�enja i tabua. Dr�im do toga da će mnogi, pročitav�i ovu knjigu, upotpuniti znanje o njima, a mo�da i promeniti neka ukorenjena shvatanja o Romima.

U Ni�u, februara 2001. Autor

5

ISTORIJSKA PRO�LOST

Romi su se nastanili u Ni�u davno pre dolaska Turaka na Balkansko poluostrvo, a pretpostavlja se da je jedan manji broj do�ao i zajedno sa turskom vojskom.

Prvi pisani istorijski dokument koji pominje postojanje Roma u ni�koj oblasti je turski popis iz 1491. godine1. Svrha ovog, kao i kasnijih turskih popisa, bila je evidentiranje obveznika radi sakupljanja d�izije - poreze. Iz ovog popisa se vidi da je u 18 turskih nahija, među kojima je i ni�ka, �ivelo 3 237 običnih i 211 udovičkih domaćinstava Roma hri�ćana.

Preciznije podatke o prisustvu Roma u ni�koj regiji daje turski popis iz 1498. godine2. Ni�ki kadiluk je imao 9 romskih katuna sa 294 obična i 5 udovičkih domaćinstava. Uz pretpostavku da je svako domaćinstvo brojalo u proseku pet članova, a svako udovičko četiri člana, onda je Ni�ki kadiluk imao u to vreme 1 490 Roma. Većinom su bili pravoslavni hri�ćani. To su bili katuni Dimitrija Malog sa 39 kuća, katun Todora, sina Stanimira, sa 13 kuća i jednom udovicom, katun Dimitrija Dra�a, sina Todorovog, sa 45 kuća, katun Radića, sina Berisalja, sa 85 kuća i tri udovice, katun Mutje, sina Mila, sa 46 kuća, katun Duje, sina Du�e, sa 18 kuća, katun Stepana, sina Dička, sa 20 kuća. Pored ovih bilo je i čisto muslimanskih katuna, i to katun Marka Mustafe sa 13 kuća i sa jednom udovicom i katun Alije, sina Huseina konvertita, sa 15 kuća.

Katuni su pripadali dvojici timarnika. Da�bine su bile u novcu i to lične, porodične i kolektivne. Plaćali su ih preko svojih stare�ina katuna. Ova vezanost Roma za timarnika mo�e se naći jedino u ni�kom kraju. Nje nema u ostalim 1 I.Trajković: Romi-Cigani Ni�a �. Zbornik br. 6-7, Ni� 1991, Narodni muzej Ni� 2 Istorija Ni�a I, str.153

6

krajevima evropske Turske. To je dokaz da su ni�ki Romi bili stalno nastanjeni u Ni�u i da su se bavili zanatima od kojih su mogli da �ive i da plaćaju porez.

Osman Balić (1880-1945) trgovac i �ena Sadija, u Ni�u 1905. godine

Popis iz 1498. godine, međutim, ne daje jasnu sliku o tome koliko je Roma naseljeno u samom gradu i po okolnim selima, jer su se tamo popisivali kao muslimanski i hri�ćanski �ivalj bez posebne naznake da su Romi. U Ni�u je, u tom periodu, na primer, bilo 40 hri�ćanskih porodica koje su se bavile uzgajanjem konja za po�tansku stanicu, �to je kao zanimanje karakteristično za Rome. Već popis iz 1523.1 godine pouzdano ukazuje na to da su Romi �iveli i u samom gradu Ni�u. Romski d�emat, na čijem je čelu bio �irmerd, sin Karađe, izričito je zapisano, �ivi u gradu Ni�u. To je bio d�emat od 8 muslimanskih porodica. U ni�kom kadiluku je bio i d�emat Janusa, sina Alijinog, sa 36 nefera, d�emat Kojice, sina Marka Mustafe sa 8 domova2 . Ne�to docnije, u popisu izvr�enom 1530/1531. godine, ukupan zbir Roma ni�kog kadiluka je 296 hri�ćanskih, 108 muslimanskih i 4 udovičke kuće3. U popisu od 1540-1547. godine, u ni�kom gravitacionom području popisana su dva d�emata Roma sa 130 domova. U to vreme posebni poreski zakoni va�ili su za Rome hri�ćane, a posebni za Rome muslimane koji su u�ivali poreske olak�ice. Mnogobrojni istoričari smatraju da je polo�aj ni�kih Roma pod

1 Isto, str. 154 2 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 41 3 Istorija Ni�a I, str.154

7

otomanskom vla�ću bio ravnopravan sa ostalim stanovni�tvom i da su Romi u�ivali sva građanska prava.

Avdić Krd�alija - �ivinarski trgovac i �ena Anum�a, u Ni�u ,

1910. godine

Putopisac Hans Dern�vam u svom �Dnevniku putovanja u Carigrad i malu Aziju� od 1553-1555. zabele�io je veliki broj najraznovrsnijih podataka. Između ostalog je zapisao: �U Ni�u je bila jedna sprska crkva... Bilo je Jevreja i Cigana.�1 Putujući od Pe�te do Ni�a, Dern�vam je video pet Cigana koje su Turci vodili vezane na jednom lancu jer nisu mogli da plate harač.2 Stefan Gerlah je, u �Dnevniku� koji je vodio o svojim putovanjima po Srbiji od 1573-1578, napisao: �Od Budima pa do Ni�a u svakoj palanci gde smo stigli ili prenoćili videli smo Jevreje, Cigane i Arape.�3

Popis iz 1710. godine govori da je veliki broj Roma, mobilisanih u redove turske vojske, stradao u austrijsko-turskom ratu. U Ni�kom kadiluku popisano je 1710. godine 1 038 poreskih obveznika - 483 u samom Ni�u i 524 po selima Ni�ke nahije. Stanovni�tvo Ni�a sastojalo se od 334 muslimana, od kojih 10 Roma u sastavu garnizona i jo� 29 Roma nomada, koji su davali ciganski harač i 120 Srba.4 Za vreme turske vladavine Ni� je bio varo�, gde su pored Turaka i Srba, �iveli

1 Isto, str. 182 2 T.Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 53 3 Istorija Ni�a I, str. 135 4 Isto, str. 210

8

Arapi, Grci-Cincari, Jevreji, Bugari, Arnauti i drugi. Nakon oslobođenja, veliki broj turskog stanovni�tva se iselio, a do�lo je i do asimilacije etničkih grupa u većinsko srpsko stanovni�tvo. Nakon ovog perioda, kao etničke zajednice su se izja�njavali u značajnom broju jedino Jevreji i Romi.1

NI�KO STANOVNI�TVO PO NARODNISTI 1878-1890 (VARO�KO I SEOSKO)2

a) varo�ko

broj stanovnika po narodnosti

Godine Ukupno stanovni

ka Srbi Turci Jevreji Grci i

Cincari Cigani Arnauti Bugari

Stranci i ostale

tuđe narod.

1878. 12801 10727 1168 906 - - - - - 1884. 16178 13014 374 1001 133+34 1285 23 17 1025 1890. 19877 16923 213 832 141+21 933 29 14 771

b) seosko

1878. 23927 23697 2445 - - - - - -

1884. 22689 (srez) 30384 (okrug)

22188 - - - - - - -

1890. 31439 31011 1 3 27+ 370 - 2 25

Posle oslobođenja od Turaka 1884. godine ima 1 285 Roma. U popisu od 1890. godine ubele�ena su 993 Roma u Ni�u i 370 Roma na selu.

Sve do 1971. godine Romi nisu imali pri popisu posebnu rubriku. Popisivani su u rubrici kao �drugi�, zajedno sa ostalim manjinskim stanovni�tvom. Na prvom Svetskom romskom kongresu u Londonu, 8. aprila 1971. godine, ustanovljeno je međunarodno zvanično ime �Rom�, kako se u stvari, Romi međusobno i zovu. Na Kongresu je prihvaćena i himna (�Đelem, đelem�), kao i zastava �Točak - nebo - zemlja�. Taj dan se �irom sveta slavi kao međunarodni praznik Roma. Na kraju 20. veka naziv Rom je u svetu uobičajen i od svih prihvaćen.

1 Istorija Ni�a II, str. 194 2 Istorija Ni�a II, str. 25.

9

NI�KA ROMSKA NASELJA

U vreme Turaka Ni� je bio podeljen na 40 mahala opasanih spoljnim i unutra�njim jarkom. Pored turskih i srpskih bile su tu i četiri romske, kao i jedna jevrejska mahala. (Prema Prizrenskoj salnami 1873/74).1

Stare romske mahale bile su: Beograd-mala, Rabad�i-mala, Čair-mala i Stambol-kapija-mala. Imena su dobile prema lokalitetu ili prema zanimanju njenih stanovnika (Rabad�i-mala).

Beograd-mala je sačuvana i nalazi se u blizini dana�nje glavne autobuske stanice. Romska Beograd-mala se prostirala na periferiji sada�nje Beograd-male i to sa spoljne strane jarka. Danas ovo naselje broji nekoliko stotina kuća.

Rabad�i-mala se nalazila iza Pravnog i Ekonomskog fakulteta, u blizini biv�eg Arnaut-pazara i Trga Pavla Stojkovića. Ova mahala je ucrtana u �Francuski plan� iz 1737. godine i upisana je pod nazivom �Baraques des Egiptiens� (Barake Egipćana).2 Urbanizacijom Ni�a, ova mahala se izgubila. U njoj je 1930. godine bilo 36 kuća - danas nema nijedne.

Čair-mala se nalazila u blizini dana�njeg raskr�ća ulica Du�anove i Vojvode Mi�ića, na samoj unutra�njoj ivici spoljnjeg jarka koji je opasavao Ni�. Ostaci ove mahale nalaze se i sada u Ulici Generala Čarnjejeva, iza zgrade na lokaciji prema parku Čair.

Stambol-kapija-mala nalazi se na potezu između Narodnog pozori�ta, Doma Vojske Jugoslavije i Du�anovog bazara. Nalazila se na spoljnoj ivici unutra�njeg jarka koji je opasavao Ni�. Krajem XX veka broji svega osam kuća.

1 Isto 2 Isto, str. 205

10

11

S kraja XIX i početka XX veka počela je da se formira nova romska mahala.1 Nju Romi Arlije zovu Čerge, a Romi Gurbeti Care. Oba naziva imaju isto značenje. Međutim, zbog blizine nekada�njeg Stočnog trga, tj. stočne pijace, ovu mahalu ni�ka varo� takođe naziva Stočnim trgom. To ime se i na kraju XX stoleća koristi kao njen zvanični naziv. Romi iz starih romskih mahala, u situaciji da naprave novi dom, nisu to činili u svojim mahalama, na temeljima starih kuća, već su kupovali zemlji�te od op�tine na prostoru Čerge-male i tamo gradili sebi stani�ta, smatrajući da će ova lokacija biti manje podlo�na ru�enju usled �irenja savremenih gradskih četvrti.

Dečak i devojčica ispred svoje kuće u Čerge-mali, 1934. godine

Posle velike poplave, 23. juna 1948. godine, kojom su bile zahvaćene četiri petine grada, Ni�ka op�tina je poku�ala da raseli Rome po okolnim selima. Mnoge tro�ne kućerke iz romskih mahala odnela je nabujala Ni�ava, a ono �to nije odnela poplava, poru�ili su, po nalogu tada�nje gradske uprave, zatvorenici ni�kog Kazneno-popravnog doma. Romi su, sa stvarima, prebacivani kamionima u obli�nja ni�ka sela i sme�tani po praznim kućama. Međutim, stari ni�ki Romi, koji su se bavili zanimanjima vezanim za gradsku sredinu, nisu mogli opstati na selu. Noću bi se vraćali u svoje gradske mahale i kri�om, u potaji, gradili su, na temeljima starih kuća, kakve-takve prostorije za sme�taj. Ali, ono �to bi podigli

1 Isto, str. 205

12

preko noći, gradske vlasti nanovo bi poru�ile. Stari Romi tvrde da je usledila intervencija dr�avno-političkog vrha tada�nje Jugoslavije, nakon čega im, sagrađene sirotinjske straćare op�tina vi�e nije dirala. Tako su posle velike ni�ke poplave neke stare romske mahale potpuno nestale, a ostale su se pretvorile u favele. Stvorene su, uz �Crvenu Zvezdu�, na periferiji Ni�a i druge, nove romske favele.

Pored ovih naselja, Romi su u periodu između I i II svetskog rata �iveli i u tridesetak kuća u Jagodin mali.

U drugoj polovini XX veka, veliki broj Roma je dobio stanove od radnih organizacija u kojima su stekli penziju, a manji broj od Op�tine prilikom raseljavanja delova romskih mahala, ili po nekom drugom osnovu. Mnogi su Romi prodali ove stanove i kupili kuće u neposrednoj blizini romskih mahala ali je većina starih Roma ostala da �ivi u stanovima koji im pru�aju komfor i blagodeti savremenog načina �ivota.

Romkinja ispred svoje kuće u Čerge mali 1932. godine

13

Lepotice iz Čerge-male 1934. godine

Slu�anje muzike u Čerge-mali 1937. godine: Čamil Ja�arević � potporučnik

(desno) i Faik Asanović, vodnik � narednik, sa porodicama

14

Budući bokseri (u Čerge-mali 1935. godine)

Buduća romska inteligencija iz Čerge-male, 1946. godine: sedi

Ja�ić Alija kafe � vodeničar. Stoje, s leva na desno:Hasan Balić (ma�. tehničar), Durmi� Eminović (vojni muzičar), D�ema Ramadanović (radnik),

Sait Balić (ma�inski in�enjer), Sali Eminović (ma�inski tehničar)

15

Devojke iz Čair male, 1930. godine

Omladina iz Čair-male 1946. godine

16

Devojke iz Čair-male, 1934. godine: Menke�a Useinović (druga s leva) , sa

drugaricama

ARLIJE I GURBETI

Stari ni�ki Romi dele se u dve grupe: Arlije i Gurbeti. Reč Arlija potiče od turske reči Jerlija �to znači-me�tanin, ovda�nji. Arlije su u stara vremena bili najbrojnija grupa ni�kih Roma. Gurbet je arapska reč i znači skitnica, pečalbar,1 tako da je ova grupacija Roma predstavljala, u vreme kad im je nadenut ovaj naziv, u stvari do�ljake, pečalbare.

Arlije su kao starosedeoci već imali tradiciju gradskog �ivota. Radili su i tako zarađivali za �ivot. Stanovali su u kućama po ugledu na gradsku sredinu, oblačili se prikladno tome, čak su pohađali i �kolu, poput svojih sugrađana. Bili su vrlo religiozni, časni, po�teni i ponositi ljudi. Gurbeti su, kao novodo�li, imali problema da se uklope u urbani �ivot. Oni su uvek zaostajali za svojom braćom Arlijama.

1 A. �kaljić: Turcizmi u SH i HS jeziku, str. 293 i 370

17

Između Arlija i Gurbeta postojala je netrpeljivost i nerazumevanje. Arlije su smatrale da su Gurbeti nekulturni, kavgad�ije, bez higijenskih navika, nepouzdani, itd., a Gurbeti su se, pak, podsmevali Arlijama da su previ�e uglađeni, sebični i uobra�eni, jer ne kontaktiraju sa njima. Za njih su potsme�ljivo govorili: �O Arlije kaj randenpe phali kor� (Oni se pod�i�uju), �Han rnze� (Jedu �kembiće), itd. Vremenom, postav�i starosedeoci, Gurbeti su prihvatili pozitivne osobine Arlija. Na početku XXI veka, razlika između Arlija i Gurbeta samo je u govoru. Oni se međusobno dru�e, u međuvremenu su počeli da se orođuju, pa su netrpeljivosti iz pro�losti skoro potpuno nestale.

Gurbetski romski jezik spada u vla�ku grupu.1 Te�i je za izgovor, jer sadr�i vi�e grlenih glasova. Arlijski jezik ide u red nevla�kih romskih jezika, kao i jezik nemačkih Sinta. Lak�i je za izgovor i ima dosta persijskih, arapskih i turskih izraza. Bez obzira na različite dijalekte, Arlije i Gurbeti se odlično međusobno sporazumevaju. Arlije i Gurbeti su iste veroispovesti, tako da su im i običaji većinom isti.

U Čair-mali su �iveli i Romi poreklom iz Masurice kod Surdulice. Oni takođe spadaju u Rome starosedeoce. Njihov se jezik razlikuje od govora Arlija i Gurbeta, a i pokoji običaji � primera radi, slavljenje Vasilice. Međutim, "Masuričani" su odavno do�li u Ni� i već su se srodili sa Arlijama. Na ruku im je i�la i sama lokacija Čair-male koja je bila skoro pripojena arlijskoj Stambol kapiji.

Stari ni�ki Romi su pripadali jedino ovim etničkim grupama, ali su kroz Ni� u svojim skitačkim čergama, naravno, prolazili i drugi Romi: Laja�i, Sitari, Koritari, Mečkari� Oni se nisu dugo zadr�avali u gradu, već bi, nakon zavr�enog posla, nastavljali svoje pute�estvije. Nakon zemljotresa 1963. godine, veliki broj skopskih Roma dolazi u Ni�, a zadnjih godina zabele�en je i veliki priliv Roma sa Kosova zbog poznatih prilika u tom regionu.

Po selima ni�ke Op�tine �ive Romi koji su posle odlaska Turaka ponovo primili pravoslavlje i uklopili se u svoju sredinu. Njih stari ni�ki Romi zovu Gavutne Roma, �to znači Romi sa sela. Oni su se bavili kovačkim i potkivačkim zanatom ili sviranjem po seoskim svetkovinama, ali je uglavnom najveći broj njih nadničio na imanjima imućnih seoskih gazda. Gavutne Roma su u pro�losti �iveli vrlo te�ko.

Stara romska pesma ka�e: �So dingjan ma daje mori ko gavutne Roma. O gavnutne Roma daje but buti kerena. But buti kerena daje hari maro hana.� (�to me dade, majko mila, kod seljačkih Roma. Oni puno, majko mila, oni puno rade. Puno rade, majko mila, malo hleba jedu.)

1 R. Đurić: Seobe Roma, str. 269

18

So dingjan ma So dingjan ma daje mori Ko gavutne Roma

O gavutne Roma daje but, buti kerena

But buti kerena daje hari maro hana...

�to me dade �to me dade majko mila Kod seljačkih Roma

Oni puno, majko mila Oni puno rade.

Puno rade, majko mila Malo hleba jedu...

Stara arlijska porodica iz Rabad�i-male, 1922. godine: Afeta Asanović sa

decom i rođakom Fetijom Eminović

19

Arlija Tasin Memetović (stolar)

1921. godine

Stara arlijska porodica iz 1920. godine: �erafetin Ja�ić sa �enom Alisom i

svastikama

20

Arlije iz Beograd-male, 1925. godine. Ra�it Kurtić sa �enom Nergom i

svastikom Alijom

Porodica iz Čair-male, 1920. godine

21

Arlijke iz Čair-male: Ehada Durmi�ević i Zarida Abedinović, 1926. godine

Stare Arlije na odmoru u Ni�koj Banji 1937. godine: Faik Asanović (vodnik �

narednik) sa porodicom i rođacima

22

IMENA (ANAVA, ALAVA)

Ime se na romskom jeziku ka�e anav na arlijskom, i alav, na gurbetskom dijalektu. Svakom detetu se, na treći dan od rođenja, daje ime �na pupak�. Ovo je njegovo tajno ime i poznato je samo članovima njegove u�e porodice. Ono ga �titi od zlih sila. Na sedmi dan od rođenja, kum daje detetu zvanično ime. Dete dobija ime prema dedi, babi ili ostalim precima. Pre dolaska Turaka, ni�ki Romi su imali pravoslavna imena o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima. U vreme turske vladavine, do�lo je do islamizacije stanovni�tva koja je obuhvatila i Rome. Stari ni�ki Romi su poprimili muslimanska imena, koja su zadr�ali do kraja XX veka. Sada, na početku novog milenijuma, potpuno se prestalo sa davanjem muslimanskih imena i ponovo se pre�lo na pravoslavna, hri�ćanska.

Za čoveka Romi ka�u manu�, za �enu manu�ni, a za ljude manu�a. Za čoveka romskog porekla Romi ka�u rom, za �enu romni, za sina čhavo i za kćer čhaj. Za sve Rome vele: Amen sam Roma (Mi smo Romi). Odatle potiče ovaj, sada već međunarodno priznati, naziv za Rome.

Romi za ne-Rome hri�ćanske veroispovesti ka�u Gad�o, za �enu Gad�i, za njihovog sina Raklo, a za kćer Rakli. Za ne-Roma muslimanske vere ka�u Khoraj ili Horhaj, u zavisnosti od arlijskog ili gurbetskog dijalekta, za �enu Khorani ili Horhani.

Nazive za ne-Rome, Romi ne koriste u pe�orativnom smislu, već njima označavaju one koji nisu pripadnici njihove zajednice, a često bi ih koristili radi isticanja pozitivnih crta članova svoje zajednice. Na primer, kada bi opisivali nečiju lepotu, mnogo puta se koristio izraz ��u�i sar Rakli� (Lepa kao ne-Romkinja). Nije bila retkost da u romskoj mahali majka tepa svom detetu: �O mo čhavo, o mo Raklo� (Sine moj, ne-Romče moje.) Stara romska pesma je opevala lepotu romske devojke rečima: �Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar Rakljori.� (S dola ide jedno devojče. Lepo devojče kao ne-Romče.)

23

Telal avela Telal avela jekh čhajori. Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar rakljori. Jekh čhajori sar rakljori. Telal avela jekh čhajori. Jekh čhajori sar rakljori.

Hem avela hem khelela. Hem avela hem khelela. Sano boji sikavela. Sano boji sikavela. Hem avela hem khelela. Sano boji sikavela.

Ko kanoro loli luludi. Ko kanoro loli luludi. Ko vastoro parno kikavi. Ko vastoro parno kikavi. Ko kanoro loli luludi. Ko vastoro parno kikavi.

S dola ide to devojče S dola ide to devojče. S dola ide to devojče. To devojče to lepojče (ne-Romče). To devojče to lepojče (ne-Romče). S dola ide to devojče. To devojče to lepojče (ne-Romče).

S dola ide igrajući. S dola ide igrajući. Igrajući, pevajući. Igrajući, pevajući. S dola ide igrajući. Igrajući, pevajući.

Crven cvetić joj u kosi. Crven cvetić joj u kosi. U rukama krčag nosi. U rukama krčag nosi. Crven cvetić joj u kosi. U rukama krčag nosi.

24

ME�OVITI BRAKOVI

U periodu između I i II svetskog rata, ni�ki Romi su vrlo retko ulazili u me�ovite brakove, ali je bilo nekoliko romskih devojaka udatih za momke turske narodnosti. Deca iz tih brakova su kasnije većinom sklapala brakove sa Romima i izja�njavala se kao Romi.

U periodu posle II svetskog rata, sklopljen je veliki broj me�ovitith brakova između romskih i ne-romskih devojaka i mladića. Na ovaj korak se odlučuju oni romski mladići i devojke koji uglavnom ne �ive u romskim mahalama, a naročito oni koji su po obrazovanju, kulturi i nivou �ivotnog standarda, prevazi�li očekivanja ne-romske sredine o Romima. Supru�nici iz ovih brakova se većinom ne deklari�u niti se eksponiraju kao Romi, a to ne čine ni njihova deca. Ipak, ne romska sredina čuva saznanje o njima da su Romi i ne �eli da ih drugačije tretira. Oni takođe nailaze i na veliko nerazumevanje kod ne romskih roditelja, pa se često odlučuju da promene �ivotnu sredinu i odsele u drugi grad gde započinju novi �ivot (to isto čine i Romi, intelektualci, koji nisu u me�ovitim brakovima). Na taj način, sebi i svojoj porodici obezbeđuju normalne uslove za �ivot i rad, neopterećene stereotipijama o Romima. Među ovim Romima ima veliki broj akademski obrazovanih, čak i doktora nauka. Oni su uspe�ni, vredni i marljivi na poslu i cenjeni u svojoj �ivotnoj okolini.

DRU�TVENI �IVOT I SOCIJALNE AKTIVNOSTI

Stari ni�ki Romi su do II svetskog rata �iveli u svojih pet mahala: Beograd-mali, Rabad�i-mali, Stambol-kapiji, Čair-mali i Čerge-mali.

U vreme Turaka mahale su imale svoje stare�ine � malba�ije, koje su zavodile red u mahalama i bile su posrednici između vlasti i Roma. One su ubirale porez, izdavale naredbe za kuluk i zastupale Rome na sudu. Malba�ije su bile iz redova Roma. One su imale pomoćnike arze. A upravno-administrativnu vlast nad Romima imali su i d�izjedari � haračlije.1

Posle Turaka, romske stare�ine su dobile naziv knez, a potom kmet � kod�oba�a. Njihove du�nosti su ostale iste kao i u vreme Turaka. U periodu između I i II svetskog rata, kmetovi su bili: Parko, Ja�ar Ja�arević zvani Rnza i Arif Eminović (u Čerge-mali), Salija zvani Peciko i Hamdija Demirović (u Čair-mali), 1 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 83

25

Trajko Latifović (u Beograd-mali) i Gane Zekić (u Rabad�i-mali). Takođe je u ni�koj op�tini matične knjige rođenih i umrlih, vodio Muharem Alijević a Memed Memedović je bio op�tinski odbornik.

Romi su bili učesnici i stradalnici i u svim ratovima koji su se vodili na ovim prostorima. Za vreme II svetskog rata su ih okupatori zatvarali u logore, a preko stotinu je pogubljeno na ni�kom strati�tu, Bubnju.1 U to vreme je kvinsli�ka policija stalno dolazila u romske mahale i uz batinjanje, sakupljala Rome i odvodila ih na prinudni rad. Naročito je veliki broj odvođen da odvlači i zatrpava streljane �rtve na Bubnju. To su vrlo te�ko pre�ivljavali. Budili bi se noću sa stra�nim traumama. Neki su, ne mogav�i da izdr�e te prizore, bili primorani da se prijave za prinudni rad u Nemačku, odakle se mnogi nisu vratili. Pored toga, ni�ki Romi su bili i učesnici narodnooslobodilačkog rata. Najpoznatiji među njima je bio poginuli partizan, prvoborac, Iba Ademović (1920 � 1945).

Iba Ademović (1920-1945)

Poginuli partizan, nosilac spomenice 1941. godine.

Romi su bili, u periodu između I i II svetskog rata, članovi mnogih kulturno-umetničkih i sportskih dru�tava. Već 1928. godine, oformili su svoje pevačko dru�tvo �Sloga�2, a 1932. godine i svoj fudbalski klub �Gajret�, koji je 1 Istorija Ni�a III, str.91 2 Istorija Ni�a III, str. 458

26

posle II svetskog rata promenio naziv u �Proleter�. Takođe su Romi 1946. godine oformili i svoju Sekciju za kulturu koja se 1948. godine transformisala u KUD �Iba Ademović�, koje je, 1972. godine, preraslo u Dru�tvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja �Rom�, Ni�. Njegov dugogodi�nji predsednik bio je in�enjer Sait Balić. Posle II svetskog rata, u Ni�u je bio vrlo popularan bokserski sport. Za njega je vladalo veliko interesovanje i kod romske omladine, tako da je veliki broj Roma boksovao u okviru ni�kog bokserskog kluba �Radnički�. Već 1962. godine, BK �Radnički� postaje ekipni prvak Jugoslavije u boksu. Tada su u ovoj ekipi boksovali Bekta� Saćipović i �asuvar Mustafić. Od ni�kih Roma za reprezentaciju SFRJ boksovali su: Asanović, Amzić, Bahtijarević, Brvić i Musić. Jane Bahtijarević je bio dvostruki prvak Balkana. Amzić je takođe bio prvak Balkana, a Asanović prvak Mediterana.1

�asuvar Ja�arić (prvi s desna), 1940. godine

1 Istorija Ni�a III, str. 515

27

�erafetin Ja�ić (u sredini), �ofer u Ohridu, 1920. godine

Osman Balić (sedi, prvi s leva) (1880-1945)

U zarobljeni�tvu u Nemačkoj 26. 11. 1917. godine

28

Ra�id Kurtić, vojnik, 1939. godine (prvi s desna)

Romski fudbalski klub "Real", nekada�nji "Gajret", 1952. godine

29

U Ni�u, 1916. godine (sleva na desno): Memed Memedović, op�tinski

odbornik između I i II svetskog rata i Radovan Memedović � tamburica prim, sa svojim orkestrom je svirao Kralju

Sokolac Diljaver Asanović, 1933. godine

30

Sait Balić (1932-1998), predsednik dru�tva "Rom" iz Ni�a, kao i Svetskog

romskog kongresa, na Smotri kulturnih dostignuća Roma Srbije 1980. godine

31

RELIGIOZNA VEROVANJA I OBIČAJI

Stari ni�ki Romi su, kao �to je navedeno na početku knjige, u vreme turskog popisa 1498. godine bili pravoslavni hri�ćani. Tome u prilog govore njihova pravoslavna imena i posebna rubrika u popisu namenjena za pravoslavne hri�ćane. Za vreme Turaka do�lo je do islamizacije stanovni�tva, koja je obavljana uz pomoć ekonomskih i drugih prinuda. Islamizacija je zahvatila i Rome. Oni su, i nakon odlaska Turaka, zadr�ali muslimanska imena i deo muslimanskih običaja. Najdu�e su zadr�ali muslimanske običaje koji se odnose na sahranu (parunipe). Krajem XX veka i taj obred poprima elemente koji ga vi�e pribli�avaju načinu sahrane pravoslavnih hri�ćana. Takođe, sada nijedno dete starih ni�kih Roma ne nosi muslimansko ime. Pre II svetskog rata romska deca su i�la na veronauku u ni�ku Medresu (muslimansku �kolu), a venčanja su obavljana u ni�koj d�amiji. Stari ni�ki Romi su slavili i muslimanske praznike, a naročito zadu�nice za mrtve (Ule�me). Za ule�me se deli turska alva (halva) koja se pravi kod kuće i deli se neparnom broju kuća u mahali. Uveče se kod kuće pale bele sveće, lojane ili parafinske. Sutradan ujutru se odlazi na groblje. Grobovi se posipaju pirinčem (nekuvano zrnevlje) i vodom, a za du�u pokojnika se dele kolači i cigarete, ako je

32

pu�io. Zadu�nica ima pet, a za jednu od njih se dele, pored turske alve, i mekike. Jednu od ule�mi prave samo rođaci onih pokojnika koji su im ostavili kuće i imanja. Kuća koja je udavala kćer ili �enila sina ne pravi ule�mu dok ne prođe godinu dana od svadbe, niti mladenci smeju, u ovom periodu, da jedu i�ta �to se deli za mrtve.

Mlada Romkinkja u �alosti, 1945. godine

Romsko dete na Blagovesti, Lazareva subota (Vrbica), 1936. godine

33

Ali, Romi su zadr�ali i pravoslavne slave i praznike. Vasilicu pravoslavnu Novu godinu nisu prestali da slave, čak i u periodima kada je to od lokalne vlasti bilo izričito zabranjivano. Takođe slave i ostale pravoslavne slave, i to uglavnom kao zavetnu slavu, posle ozdravljenja od kakve te�ke bolesti domaćina ili člana domaćinstva. Ponajvi�e se slave Sv. Nikola, Sv. Arhangel Mihailo i Sv. velikomučenik Dimitrije - Mitrovdan . Za slavu se pali vo�tana sveća sa sličicom sveca koji se slavi, no slavski se kolač ne pravi niti se pop poziva. Romi praznuju i ostale pravoslavne praznike. Za Vaskrs se farbaju jaja, a za Badnje veče (Bo�ik geđesi) se u tepsiji iznosi med, �uti �ećer i ni�ador, so, paprika, orasi, beo luk, smokve, suve �ljive, narad�e, jabuke i ostalo voće. Prvo se baci po jedan orah u svaki ugao sobe, a zatim svako za stolom uzima i lomi po orah. Ako je orah zdrav, to je dobar znak da će se ta godina posrećiti onom ko ga je izabrao. Na mladence 22. marta, prave se mladenčići premazani medom i dele za pokojnike u neparn broj kuća. Za Mitrovsko veče (Kas'm geđesi), uoči Mitrovdana, peku se dunje sa �ećerom i orasima, a sutradan ujutru se kuća polazi. Stari ni�ki Romi kuću polaze tri puta godi�nje: za Bo�ić, Vasilicu i Mitrovdan. Za Bo�ić se polazi kuća sa badnjakom nakićenim novcem i dukatima. Isti badnjak se čuva i za Vasilicu kada se takođe koristi za polazu. Badnjak ne bacaju, već ga čuvaju tokom čitave godine. Isto tako čuvaju i med, �uti �ećer i ni�ador sa Badnje večeri, koji koriste za lečenje rana i čireva, kao i za lečenje grla.

Stari ni�ki Romi veruju u Zajde Bad�u (Zahida Bad�i) kao svog sveca i za�titnika. Legenda o Zajde Bad�i se prenosila među Romima s kolena na koleno: jedna vrlo pobo�na mlada �ena je radila kao slu�kinja kod neke bogate turske porodice. Po�to nije bila muslimanka, nije joj bilo dozvoljeno da klanja u kući. Zato bi ona oribala klozet i tamo bi klanjala. Za Bajram je stari musliman, kod koga je radila, oti�ao u had�iluk, a ona je po�elela da mu odnese sahan sa alvom koju je njegova �ena upravo napravila. Kada je to rekla njegovoj �eni, ona je prekorila da ne priča ne�to �to je nemoguće. Međutim, kada je izmakla pa�nji svoje poslodavke, ona je uzela sahan sa turskom alvom i odletela u Meku, u d�amiju gde se ovaj pobo�ni Turčin molio klanjajući. Spustila je sahan ispred njega i vratila se kući. Kada je molitva zavr�ena, Turčin se silno iznenadio ugledav�i sahan sa alvom i prepoznav�i da je to sahan iz njegove kuće. Ovaj pobo�ni čovek je naslućivao čije je to delo, pa je po povratku kući pozvao sve ukućane i poslugu i podelio im donesene poklone. Kada je do�ao red na ovu devojku, on je pozvao i pru�io je sahan prema njoj. Tada je ona poletela kroz prozor a on je stao dozivati za njom: �Zajde Bad�i, Zajde Bad�i.� (Zahida, Zajda-odana bogu, bad�a-kućna slu�avka).1 Odletela je i vi�e se nikada nije vratila. Na mestu gde joj je ispala papuča u gradskom rovu, pored bedema, kraj Beogradske kapije, i danas stoji ograđen grob, turbe bez natkrivene ploče jer, po predanju, nije trpeo nikakav pokrivač. Tri puta je građen i tri puta se sam ru�io2. Stari ni�ki Romi veruju da nije trpeo pokrivač zato

1 A. �koljić: Turcizmi u s.h. i h.s. jeziku, str. 110 i 645 2 Istorija Ni�a I, str. 132

34

�to je Zajde Bad�a �ivi svetac. Svakog četvrtka i svake nedelje ni�ki Romi pale sveće na tom mestu, a ponekad dele i tursku alvu. To čine i danas.

�ezdesetih godina XX veka ni�ki Romi su odlazili u hodoča�će, 15. avgusta, na dan Uspenja presvete Bogorodice, u katoličku Crkvu svete Bogorodice Letničke na Kosovu. Tamo bi se odlazilo zbog zdravlja i isceljenja bolesnih, zbog poroda, kao i zbog sreće i uspeha u �ivotu. Crkvi su nosili razne poklone: pe�kire, novac, svilu za haljinu svetom kipu, kao i manastirsku ovcu koju bi simbolično �rtvovali tako �to bi je platili, pro�etali oko crkve, a zatim ponovo vratili manastiru. Otuda su donosili ikonice Bogorodice, svećice koje bi upalili u crkvi i komadiće tkanine sa haljine koja je skinuta sa kipa svete Bogorodice, kao i novčiće kojim bi dodirivali sveti kip. Ove relikvije su čuvali cele godine u novčaniku. Nakon poznatih zbivanja na Kosovu, zbog nemogućnosti da se ode na hodoča�će u tu crkvu, ni�ki Romi na ovaj dan odlaze u ni�ku katoličku Crkvu presvetog srca Isusovog, gde obavljaju sličan obred.

Arlije Boga zovu Devel, Gurbeti Del. Obraćajući se Bogu u molitvi i tra�eći od njega pomoć ka�u: �Devla gudleja, bahtaleja. Čumindav to vas to pro� (Slatki moj presrećni Bo�e. Ljubim ti ruku i nogu...), a zatim bi mu saop�tili ono �to ih muči. Ako bi nekog prokleli rekli bi : �E Devlestar te arakhjol� (Nek� od Boga nađe) ili �Mudarol le o Devel� (Ubio ga Bog). Takođe bi se u običnom govoru starih ni�kih Roma pominjao Bog u vi�e slučajeva. Ako bi nekog očekivao kakav te�ak i rizičan put, ili kakvo suđenje, ispraćali bi ga rečima: �O Devel anglal a tu palal� (Bog napred, a ti za njim). Takođe bi u govoru koristili izraz: �Arak Devla� (Sačuvaj Bo�e). Na rastanku bi se stari ni�ki Romi rastajali pozdravom: �D�a Devleja-Ačhov Devleja� (Idi s Bogom - Ostani s Bogom).

U verovanjima Roma suprotnost Bogu jeste đavo (beng). Ova reč se isto ka�e i na arlijskom i na gurbetskom dijalektu. Za čoveka koga je spopao đavo Romi ka�u: �Bengalo manu�.� Ako hoće nekog da prokunu, vele: �Astaren le o benga� (Neka ga đavoli odnesu).

Verovatno zbog zapostavljanja verskog obrazovanja stanovni�tva u periodu posle II svetskog rata, nove generacije ni�kih Roma veoma malo znaju o religiji. Oni su veoma sujeverni i pridr�avaju se svih religioznih običaja nasleđenih iz pro�losti. Njima pridodaju nova iskustva i saznanja, artikuli�ući svoju religiju i prilagođavajući je normama i običajima sredine u kojoj �ive.

35

ROMSKA SVADBA (ROMANO BIJAV)

Svadba se na romskom jeziku ka�e �bijav�, na arlijskom dijalektu, i �abav�, na gurbetskom, ali su običaji kod starih ni�kih Roma uglavnom isti.

O�eniti se na romskom jeziku se ka�e: �Lijem romnja�, a udati se: �Lijem rome.� Udajom mlada postaje momkovoj familiji bori (snaha), a mlado�enja je snahinoj familiji d�amutro (zet). �enin otac je mlado�enji sastro (tast), �enina majka sasuj (ta�ta). Svekar je mladoj sastro, a svekrva sasuj. Prijatelji se međusobno oslovljavaju sa Henamike. Blisko srodstvo je do trećeg kolena. Bliski rođak je takođe kum i pobratim. Otac je dad, majka dej (daj), baba mami (phuri daj), deda papu (papo), sestra phen, brat phral. Ujak, stric i teča kako, a strina i tetka bibi.1

Svadbi prethodi pro�evina (ni�ani). Navodad�ije prethodno obave dogovor o pro�evini. Na pro�evinu se nosi prsten, haljina, cipele, ve�, ogledalo, če�alj, krema za lice i sapun. Tom prilikom se ugovara datum svadbe i pojedinosti oko mladinog miraza (čeiz). Čeiz se sastojao od stvari za domaćinstvo i mladinih stvari za ličnu upotrebu. Ni�ki Romi ne kupuju mladu.

1 R. Đurić: Seobe Roma, str. 262

36

A�un phene Fatime A�un phene Fatime save �ukar bala isi tu. Tutar te bala mandar mi prlanta na cidav pes tutar me.

A�un phene Fatime save �ukar vo�ta isi tu. Tutar te vo�ta, mandar o lolipe. Na cidav pes tutar me.

A�un phene Fatime savo �ukar ma�kar isi tu. Tutar to ma�kar, mandar o kolani, na cidav pes tutar me.

Oj devojko Fatime Oj devojko Fatime kakvu divnu kosu ima� ti. Tvoju ću kosu u moju prlantu. Da si dovek moja ti.

Oj devojko Fatime kakve divne usne ima� ti. Tvoje ću usne mojim rumenilom. Da si dovek moja ti.

Oj devojko Fatime divnoga li stasa u tebi. Vezaću kolanom tvoje vitko telo. Da si dovek moja ti.

37

Verenička slika, 1941. godine: Rade Ja�arević (vojni muzičar) sa budućom

suprugom �ivkom

Verenička fotografija iz 1938 godine:

Alija (violinista) i Remzija Kurtić

38

Hirija Osmanović sa verenikom, 1936. godine

Ukoliko bi mlada pre svadbe prebegla za mlado�enju, naknadno bi se pravila mirba i ugovarala svadba. Takvi slučajevi su se često zavr�avali i bez svadbe, ili bi svadbu pravili samo roditelji mlado�enje, jer mlada nije dobila blagoslov od svojih roditelja.

Svadba počinje u sredu. �ena (kujud�ika), zadu�ena da zove na �malu� i �veliku� kanu i u hamam, priprema fla�u sa kolonjskom vodom, bombone i odlazi po kućama u mahali. Svakom, ko je pozvan na �malu� i �veliku kanu� i u hamam, posipa glavu kolonjskom vodom i daruje ga bombonom. Na svadbenu večeru se posebno zove, te onaj ko je pozvan na �kanu� i u hamam nije ujedno pozvan i na svadbenu večeru. Na �kanu� i u hamam se poziva �iri krug poznanika i prijatelja, a na svadbenu večeru u�a rodbina, bliski prijatelji i kom�ije, kao i viđeniji Romi.

U sredu se pravi peča. To je ukras za mladinu �tursku no�nju� koja se crvenim koncem vezuje mladoj oko glave; sastoji se od sjajnih metalnih niti boje zlata koje se spu�taju sa čela u dve pletenice ispred i jednu iza do zemlje. Sredom devojke pletu venac i kod mlade i kod mlado�enje. Venac se plete od sve�eg cveća i stavlja se na kapiju kod mladenaca. U sredu mlada, u svojoj kući, prostire svadbene darove (buljarol čeizi). Svadbeni darovi tu stoje do subote kada ih uz muziku odnose u kuću mlado�enje.

39

U četvrtak je �mala kana.� Uveče se skupljaju samo �ene i pevaju uz daire. Slu�e se kafa i sok. Mladoj se kanira kosa. Svekrva donosi mladoj stvari (ged�elukija), venčanicu, �alvare, cipele, papuče i ostalo.

U petak dolazi muzika i počinje pravo veselje. Mu�karac iz familije sa okićenom fla�om rakije poziva na svadbenu večeru za nedelju uveče. Pre podne, �ene sa mladom odlaze u hamam. Obično se i�lo fijakerima i kolima. Ni�ki Romi su koristili hamam u Stambol-kapiji, kasnije Gradsko, �elezničko ili kupatilo u Ni�koj Banji. U hamam idu isključivo �ene, i sa mu�ke i sa �enske strane. Kupanje im plaća mlado�enjina majka. Iz kupatila izlaze obučene u �alvare, svilene ko�ulje i jelek. Svekrva u hamamu posle kupanja slu�i baklavu. Mlada je takođe obučena u �alvare sa prekrivenim licem crvenim duvakom. Na izlazu iz hamama ih dočekuje muzika koja svira i igra se kolo. Ispred mladine kuće se takođe igra kolo. Mladu uvode u kuću, svekrva joj skida duvak, a mlada joj ljubi ruku (ranije se praktikovalo da joj ljubi i nogu).

Subota je dan kada se odlazi na pijac po namirnice a na stočnu pijacu po ovce. Popodne dolazi muzika i skupljaju se veći svadbeni pokloni (ovce, piće, hleb i drugo). Lično domaćin sa muzikom odlazi u kuću darodavca po poklon. Subotom popodne pa do kasno uveče igraju se kola. Mlada je odevena u �alvare sa svilenom ko�uljom i jelekom. Na glavi nosi tepeluk i peču, a čelo joj je ukra�eno belom bojom preko koje se lepe �ljokice i cvetne latice u raznim bojama (teleisanje). Umesto teleisanja, koristi se i japu�ma - specijalni ukras za čelo. Ranije se mladoj �teleisalo� celo lice. Struk joj je opasan kolanom, a na nogama nosi papuče izvezene zlatnim ili srebrnim nitima. Popodne se na svadbi kod mlado�enje igra sa okićenim sitom, pri čemu se svira �Svekrvino kolo�. Ovo kolo igraju isključivo �ene odevene u �alvare i jeleke, glave su im povezane svilenim prlantama sa �ljokicama ili oljicama. Kolo najpre povede svekrva, zatim se menjaju ostali članovi familije. Pri tome se muzika bogato nagrađuje novcem.

40

"Turska" mlada, 1932. godine: Remzija Ja�arević

"Turska" mlada, 1939. godine: Ehada Durmi�ević

41

"Turska" mlada 1950. godine: Nadira Belulović

Svečarska no�nja: Menek�a Useinović (prva sleva), sa drugaricama,

1932. godine

42

Kada sumrak obavije mahalu, počinje �Velika kana� (Bari k'na). Iz kuće mlado�enje polaze devojke i �ene sa upaljenim svećama; na čelu je kujud�ika koja u jednoj ruci nosi tepsiju sa bra�nom u kome je pobodeno na desetine malenih svećica koje plamte u noći. U drugoj joj je ruci sud sa kanom. U taj sud se baca sitan novac. Iza njih ide muzika i svira pesmu �Igrala Fata�, a devojke pevaju: �Khelel i Fata pi lopata kad dikhela odole ka lela� (Igrala Fata na lopati, kog videla njega i uzela). Tako pevajući dolaze do mladine kuće. Unosi se kana u kuću i njome se kaniraju mladoj nokti na rukama i nogama, i dlanovi. I ostale devojke i �ene kaniraju svoje nokte i dlanove. Na �Veliku kanu�, pripremajući se za sutra�nju svadbenu povorku, devojke i �ene kite čela (teleisanje), a jedna �ena se obuče kao mu�ko, uzme drveni falus i izvodi erotske �ale sa prisutnim mladim devojkama i �enama. Zatim igraju i pevaju uz �ale i smeh do kasno u noć. U subotu se kolju ovce i priprema meso za jelo.

Kićenje čela na romskom veselju (teleisanje), 1957. godine

43

Khelal i Fata Khelal i Fata pi lopata, Khelal i Fata pi lopata. Kas dikhela odole ka lela. Kas dikhela odole ka lela.

Igrala Fata Igrala Fata na lopati. Igrala Fata na lopati.

Kog videla toga i uzela. Kog videla toga i uzela.

Nedelja je dan kada se kod mlado�enje okuplja svadbena povorka koja odlazi po mladu. Napred idu devojke i �ene odevene u �alvare sa �teleisanim� čelima, glave su im povezane svilenim maramama sa �ljokicama, na nogama nose izvezene papuče zlatnim i srebrnim nitima. Odevene su slično kao i mlada u subotu, ali bez peče. Mlada je u nedelju odevena u belu venčanicu i to je Gad�ikani bori (srpska mlada), za razliku od subote kada je odevena u �alvare kada je Khorani bori (turska mlada). Svadbena povorka dolazi ispred mladine kuće gde svatove dočekuju mladini rođaci �naoru�ani� motkama da �spreče�dolazak svatova. Tada se daje balon rakije koji �izmiri zavađene svatove�, koji se izljube i, onda, sa muzikom ulaze u mladinu kuću. Svatovi se goste uz rakiju i meze. Mladu izvodi brat. Ona je obučena u belu venčanicu sa belim velom. Mlado�enja simbolično daje novac mladinom bratu i svatovi odlaze na venčanje. Venčanje je bilo prvo u d�amiji, a zatim u �erijatskom sudu. Kasnije su venčanja bila samo u Op�tini. Nije bila retkost da se venčanje nije obavljalo, jer su budući supru�nici maloletni. Tada bi svadbena povorka pro�etala gradom, obavezno svrativ�i kod fotografa da se mladenci fotografi�u, a zatim bi do�li u kuću mlado�enje.

44

"Srpska" mlada 1922. godine. Alisa Ja�arević sa stričevima

"Srpska" mlada 1920. godine: �erifa i Đurmi� Ja�arević (metalo-strugar)

45

"Srpska" mlada 1946. godine. Ramadan (vojni muzičar) i �ivka Alimović

"Srpska" mlada 1946. godine. Bisa (slu�benik) i Refija (klavirista) Ja�arević

46

"Srpska" mlada (Gad�ikani bori) 1940. godine: �asuvar (trgovac) sa �enom

Zumbulom Red�ić

U kuću mlado�enje prvo ulazi svekrva koja uzima sito sa leblebijama i bombonama, �itom i jabukom, i daje ga mladoj. Mlada baca jabuku preko glave, takođe i ostale slatki�e, a zatim sito baca na krov kuće. Ako se sito zadr�i na krovu, brak će biti dugotrajan. Zatim mlada ma�e medom navratak kuće tri puta, a svekrva tri puta bri�e krpom. Mlada ulazi u kuću sa hlebom ispod mi�ke i sa mu�kim detetom u naručju. Kada mladenci uđu u kuću, mlado�enja nagazi mladu i udari je po obrazu, tek da se zna ko je gazda u kući. Potom izlaze napolje i svekar i svekrva igraju sa mladencima. Peva se pesma �Oj borije�. Igraju se kola, do sumraka, kada se postavlja večera. Mladenci ne sedaju za sto, već samo gosti.

Svadbena večera se sastojala od jela koje gotovi a�čija ili a�čika. U Ni�u su poznate a�čije bili Ramadan �Bangeja� i Alisa ��ekanina�. Kuvalo se napolju, na ćumur, u velikim �erpama od nekoliko desetina litara koje bi se postavljale na velike sad�ake, ispod lo�ene. �erpe bi se poklopile i jelo se kuvalo od ranog jutra, pre svanuća, tako da bude gotovo za večeru. Ponekad se kuvalo i za 500 gostiju, �to je bila prava umetnost i veliki napor. Od jela se kuvala Čiplak čorba (bela čorba od mesa sa lokumima od pr�enog testa, jajima i kiselim mlekom), punjenje paprike sa mesom (pherde pipera), kupus sa mesom (�ah thaj mas) i, kao glavno jelo, kapama (meso začinjeno biberom i alevom paprikom koje bi se, uz dodatak male količine vode, krčkalo na tihoj vatri tako da bi se meso potpuno odvojilo od kostiju i postalo lepljivo i vrlo ukusno). Sva jela su pravljena isključivo od ovčetine i to �to

47

masnije, jer je jelo onda bilo ukusnije. Obavezno su se pravile i pite sa sirom i mesom, salate od paradajza i kupusa i, kao desert, baklave i tatlije. Od pića se pilo vino i rakija. Za stolom je svirala muzika i veselje bi trajalo do zore.

U ponedeljak se, kod mlado�enje, ujutru rano, pre svitanja, pale vatre i svira muzika da probudi snaju. Obično sviraju duvači (bande), i to specijalnu melodiju za tu priliku � �Nevestinu pesmu� (Borikani), u kojoj najveću deonicu svira goč, bubanj. Pale se ko�ulje u znak radosti da je mlada bila čestita. Mladini roditelji dolaze u kuću mlado�enje gde se nastavlja veselje uz grejanu rakiju. Ako mlada nije bila čestita, veselje u ponedeljak bi izostalo, često i izrodilo u svađe i tuče, a nevesta bi se vraćala roditeljima.

Romske svadbe su uglavnom pravljene u letnjim mesecima. Koristilo se lepo vreme, po�to se veselje odvijalo napolju. I večera se servirala napolju pod vedrim nebom. Kolo se igralo na �irini gde je bilo najvi�e prostora u mahali. Stolovi i pribor za jelo su solidarno donosili svi stanovnici mahale iz svojih kuća. Veselje koje bi pravio jedan stanovnik u mahali, značilo je veselje za celu malu. Romi iz celog grada bi dolazili da gledaju kolo, a i da sami zaigraju u njemu, bez obzira da li su ili nisu pozvani na svadbu.

Na romskoj svadbi 1935. godine: dolazak svatova u kuću mlado�enje

48

Svatovi na romskoj svadbi 1940. godine

Veselje koje bi pravio jedan stanovnik u mahali, značilo je veselje za celu

mahalu. Romi iz celog grada bi dolazili da gledaju kolo ili da i sami zaigraju u njemu bez obzira da li su pozvani na svadbu ili nisu. Snimljeno 1957.

godine

Na romskim svadbama su uglavnom svirale duvačke bande. Pored goča (davuli), od udaraljki je bio obavezan i dobo�. Trube i klarinet su bili solistički instrumenti, a često bi trubač zasvirao i na fruli ili okarini. U orkestru su svirali i bas i bas-fligorne. Najpoznatiji duvački orkesti su bili: Ramizov iz Ni�a, Bed�etov iz Leskovca i Bakije Bakića iz Vranja. Pre II svetskog rata u Ni�u su svirali i duvački orkestri iz Leskovca: orkestar Ameta Ametovića, junaka Kumanovačke

49

bitke i nosioca Karađorđeve zvezde sa zlatnim mačevima i ansambl �evketa Ibraimovića . Svadbene su melodije bile: �Igrala Fata�, �Svekrvino kolo�, �Nevestino kolo�, �Izgubljeno jagnje�, �Mekam�, �Oj Borije� i druge.

Romska svadba je bila veliki skup Roma iz celog grada, naročito ako bi svadbu pravili imućniji ljudi, nevesta bila lepa, a pogotovu muzika bila dobra. Na svadbi su se prodavale semenke, kuvani i pečeni kukuruz (kirado thaj peko bobo), sladoled, u�ećerene jabuke, hladne kabeze i klakeri, kokice (pucke) i dr. Romska svadba jeste bila mesto za veselje, igru i pesmu, ali i prilika za odvijanje dru�tvenog �ivota svih stanovnika mahale i Roma iz celog grada.

Oj borije Oj borije lele tu �u�ije. Oj borije lele tu �u�ije.

So angjan mange te dadestar. Te dadestar barvalestar.

Angjum tuke lele kale jakha. Kale jakha sar duj kale drakha.

Oj nevesto Oj nevesto moja lepotice. Oj nevesto moja lepotice.

�to donese od tvog oca od tvog oca "as" trgovca.

Donesoh ti crne svoje oči. Crne oči ko dva crna grozda.

SUNET (SUNETI)

Dolaskom Turaka, ni�ki Romi su, poput ostalog ni�kog �ivlja, bili pod pritiskom islamizacije. Nakon odlaska Turaka, zadr�ali su deo običaja iz islamske kulture, kao �to su zadr�ali i običaje pravoslavnog hri�ćanstva iz predturskog perioda. Jedan od muslimanskih običaja je i obrezivanje mu�ke dece (Sunet). U vreme Turaka, turski sultan bi slao berberina iz Carigrada da izvr�i besplatno obrezivanje romske dece, darujući svakom detetu po novi fes.1

1 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 238

50

Obrezivanje je vr�eno kod dece od 3 do 6 godina, ređe kod dece starijeg uzrasta, jer su te�e podnosila ovu operaciju. Vr�eno je brijačem i �tipavicom tako �to bi se odstranjivala ko�ica (Prepucijum), koja pokriva glavić mu�kog polnog organa. Ovaj čin ima religiozno obele�je i, verovatno, praktični značaj jer olak�ava odr�avanje intimne higijene mu�karca. Po �erijatskom običaju ako mu�karac musliman umre, a nije sunećen, pre sahrane mu se polomi mali prst na desnoj ruci i pove�e crvenim koncem.1

Sunet počinje u sredu kada kujud�ika poziva na kanu. Kao i za romsku svadbu, ona nosi fla�u sa kolonjskom vodom kojom posipa po kosi one koji su pozvani i daruje ih bombonom.

U četvrtak popodne kiti se krevet u kome će le�ati deca posle sunećenja. Postelja se prekriva svilenim čar�avima i jastucima sa zlatom izvezenim prekrivačima. Tavanica se kiti svilenim maramama u raznim bojama sa oljicama (prlante) i �has� �amijama. Sa strane se vezuju raznobojne pletenice od specijalne hartije. Nad uzglavljem se prostiru srmom izvezene ko�ulje i jeleci. Postelja se kiti tako da odi�e toplinom, sjajem i orijentalnom lepotom. Ovaj posao su radile tome vične devojke i �ene. Pri tome se pevalo uz daire, �alu i veselje. Devojke i �ene su kanirale nokte na rukama i nogama i dlanove, a deci, koja se sunete, kanirao se mali prst na desnoj ruci.

U petak bi mu�karac iz familije sa okićenom fla�om rakije odlazio da poziva goste na nedeljnu večeru.

U subotu pre podne se donosi sa pijace sve �to je potrebno za večeru. Kupuju se ovce i ostalo. Popodne dolazi muzika, igraju se kola, zatim se odlazi sa muzikom po kućama i skupljaju se krupniji pokloni (ovce, piće�). Uveče se kolju ovce i priprema se meso za jela.

U nedelju ujutru se pale vatre i jela za večeru počinju da se kuvaju. Popodne se organizuje svečana povorka i deca se vode u �etnju (Alaj). Za ovu priliku se sedlaju odabrani konji, okićeni vencima od cveća i pe�kirima. Deca su odevena u nova odela sa fesom na glavi, koji je okićen srmom i dukatima. Preko ramena im je prebačena lenta od zlatom satkanih niti i amajlija od plavih perli da ih �titi od uroka. Na desnoj mi�ici je vezana plava ma�na. �ene su odevene u �Lahuri� �alvare, a čela su im ukra�ena cvetnim laticama i raznobojnim �ljokicama. Glave su im povezane svilenim prlantama. Preko svilenih ko�ulja su srmom izvezeni jeleci, a u struku su opasane srebrnim kolanima. Mu�karci su takođe svečano odeveni. I�lo se u �etnju gradskim ulicama uz muziku koja je svirala iza povorke, a ispred bi devojke igrale dr�eći se za ruke. Kada bi povorka stigla kući, decu bi skinuli sa konja i pri tom ih pitali �ta �ele od oca. Deca bi odgovarala da �ele kuću, �enu, konja� Zatim se deca obuku u plave svilene haljine (čantre) sa plavom svilenom kapom na kojoj pi�e ma�ala. Na kapi je i

1 Isto, str. 265

51

amajlija od plavih perli (điđik). Oni izlaze u dvori�te i igraju, pri čemu ih gosti daruju novcem. Zatim se uvode u kuću i vr�i se obrezivanje. Dok traje obrezivanje, muzika svira �to glasnije a devojke podvriskuju vrteći između dlanova pera od �ivine (da detetu bude sunet lak poput pera). Iz istog razloga i majka deteta okreće oklagiju između dlanova. Deci posle operacije daju meda i �ećera i stavljaju im crnog luka pod nos. Nakon toga sledi veselje do prvog sumraka kada se pale raznobojne sijalice i počinje večera.

Sunet je običaj koji je na kraju drugog milenijuma kod ni�kih Roma izumro sa mnogim drugim običajima koji potiču iz muslimanske religije.

Sunet u Čerge-mali 1936. godine

52

VEČERA ZA KUĆU (ZIJAFETI E KHERESKORO)

Stari ni�ki Romi veruju da svaka kuća ima svog anđela čuvara-Sajbiju. Zato je potrebno, po�to neko sagradi, ili se useli u novu kuću, da prinese �rtvu Sajbiji, tako �to će u kućnom temelju da zakolje ovcu. Za ovu priliku se kupuje �to veći ovan sa povijenim rogovima, i to beo. Kada se na stočnoj pijaci odabere odgovarajući ovan, kupuje se bez pogađanja.

Večera za kuću se pravi nedeljom ili četvrtkom. Dan pre večere, ovan se odnese kod nekog kom�ije ili rođaka u kom�iluk. Tamo se okiti vencima od cveća koji mu se stavljaju oko vrata, a dve crvene jabuke mu se pobodu na rogove. Istoga dana domaćin sa porodicom, rodbinom i prijateljima, i uz pratnju muzike, odlazi po ovna. Svi su svečano odeveni. �ene nose �alvare i jeleke. Sna�niji mu�karac uzima ovna, prebacuje ga preko vrata i tako ga nosi kroz mahalu. Za njim svira muzika, slavljenici igraju i pevaju. Veselje dosti�e kulminaciju kada se dođe pred kuću domaćina.

Sutradan, pre svitanja, muzika svira, domaćin �eta ovna kroz kuću, a zatim ga predaje kasapinu koji ga kolje tako da krv otiče u oveću rupu iskopanu uz kućni temelj. Glava ovna se odseče i baci u rupu koja se odmah zatrpa. Od ovnovskog mesa se prave jela za večeru. Ako je na večeru pozvan veći broj zvanica, kolje se jo� ovaca, jagnje ili tele, ali se za spravljanje jela za ovu priliku, nikad ne koristi prasetina ili svinjetina. Za večeru se spremaju sva jela kao i za romsku svadbu: bela (čiplak) čorba, punjene paprike, kapama ili pečenje. Slu�i se alkohol, kao i za svadbu, takođe pita, raznovrsno meze i dezert.

Dva dana unapred neko iz familije, ili domaćin lično, poziva goste na večeru. Za večeru se kao poklon nose stvari za kućanstvo: �erpe, lonci, korita, vangle� U novije vreme, vi�e se ne donose stvari već se daje novac.

Ovaj običaj je moguće obaviti i bez muzike, kao kućnu, versku svečanost (Mevlud). Pri tom se poziva manji broj gostiju, sva jela se spremaju od mesa �rtvovanog ovna, hod�a prouči molitvu, umesto alkohola, pije se �erbet�

Večera za kuću se pravi da bi ukućani u novom domu imali dobro zdravlje, i da bi u kući vladao mir i porodična harmonija. Obično bi neko od ukućana ili rođaka sanjao da je potrebno napraviti tu svečanost i onda vi�e nije smelo biti nikakvog odlaganja. O tome govori i pesma �Sajbija� �abana Bajramovića iz filma �Anđeo čuvar�: �Ali mange ko suno i gudli Sajbija. Oj vakeri mange Zijafeti te kerav�� (I u snu mi dođe preslatka Sajbija. Ona meni reče: �Napraviće� Zijafet�)�

53

Veselje uz rakiju i dobro meze na Večeri za kuću 1955. godine

ĐURĐEVDAN (HERDELEZ)

Ni�ki Romi ovaj dan obele�avaju kao praznik buđenja �ivota i dan kada se podsećaju na svoje mrtve. Mladi se vesele i raduju �ivotu i ljubavi koja se budi kod ljudi zajedno sa buđenjem prirode. Slavi se �estog maja na dan svetog Georgija mučenika po pravoslavnom kalendaru. Romi ovaj praznik zovu Herdelez ili Đurđevdan. Herdelez je naziv za ovaj praznik prema muslimanskom svecu Hidir Elezu.1

Za ovaj dan se specijalno čisti kuća - po mogućstvu i okreči. Kupuju se cipele i �iju i kupuju haljine, odela, i ostala odeća za letnju sezonu.

Slavlje počinje 4. maja uveče i traje cele noći, u igri, pesmi i veselju. Pale se vatre i sedi se uz vatru do zore (Aspa�a2), pa se ujutru 5. maja ide na uranak. Romi Gurbeti nazivaju ovaj uranak Lekomuhaili.

1 A. �kaljić: Turcizmi u srpsko-hrvatskom i hrvatsko-srpskom jeziku, str. 250. Hidir Elez je muslimanski svetac, a po mi�ljenju autora, Hidir Elez i Sveti Đorđe, ustvari predstavljaju istog sveca. 2 Isto, strana 101. Asasba�a - noćnu čuvar, noćobdija

54

Na uranak se odlazi na livadu, u blizini ni�kog romskog groblja, na kojoj izvire potok. Ujutru se na izvoru obavlja obredno umivanje, branje vrbovih grančica, kako bi se okitila kuća, i lekovitih trava, znanih i neznanih, za đurđevdansko jutarnje umivanje. Stariji ljudi, naročito oni u �alosti, odlaze na groblje i nariču, oplakujući svoje mrtve.

Posle uranka, odlazi se na pijacu i kupuje se đurđevdansko jagnje. To je dan za kupovinu jagnjadi (Bakhrengoro dive). Jagnje se bira da je lepo i belo. Crno jagnje, veruje se, donosi nesreću. �to je jagnje veće i deblje, to je ugledniji domaćin. Jagnje se donosi kući �ivo i predstavlja radost za decu i ukućane. Za jagnje se blagosilja: �Nek ovel bahtalo� (Neka je srećno). Jagnje se kolje te večeri ili ujutru na sam dan Đurđevdana. Kada se dođe kući sa Aspa�e sa đurđevdanskim jagnjetom, kuća i dvori�te se okite vrbovim grančicama, simbolom zdravlja i plodnosti. Uveče, uoči Đurđevdana, u jedan sud sa vodom, stavljaju se znane i neznane lekovite trave i crveno uskr�nje jaje. To se ostavi da prenoći ispod drveta u dvori�tu ili ispod ru�e u ba�ti.

Ujutru, 6. maja, na Đurđevdan, obavlja se umivanje lekovitim travama i trljanje lica jajetom da se bude zdrav i crven poput uskr�njeg jajeta. Kolje se jagnje. Crna d�igerica se odmah obari, pospe se solju i alevom paprikom i deli se za mrtve.

Kada se jagnje ispeče, pred ručak se podeli nekoliko tanjira (neparan broj), sa parčetom jagnjećeg pečenja, mlada paprika, mladi krastavac, mladi luk, crni i beli i ostalo mlado povrće, parče hleba i dezert. Od svega onog �to je na đurđevdanskoj trpezi, stavi se po malo i u tanjire koji se dele za mrtve, pre nego �to se sedne za astal. Ljudi, koji su u �alosti i koji tuguju za svojim mrtvima, ne jedu mladog mesa niti mladog voća i povrća dok na Đurđevdan ne udele za svoje mrtve (tabu hrane).

Pored jagnjećeg pečenja, specijalitet đurđevdanske trpeze je jagnjeća sarmica (lojana jagnjeća ko�uljica napunjena seckanom iznutricom, pirinčem, mladim lukom i dobro začinjeno - kulina). Na isti način se puni i jagnjeće siri�te - bumbara - preliveno slatkim mlekom i jajima i zapečeno u rerni.

Prvog dana Đurđevdana se ne ide u goste. Svako slavi u svojoj kući. Popodne se obuku nova odela i porodično se pro�eta gradom. Usput bi se svratilo i kod fotografa da se taj dan ovekoveči. Ljudi bi se međusobno pozdravljali sa �Bahtalo Herdelezi� (Srećan Đurđevdan). Drugog i trećeg dana se odlazi u goste. Ka�e se da Đurđevdan traje dok traje jagnje. Jagnjeća glava se jede trećeg dana.

U vreme velikih oskudica, ratova i ekonomskih kriza, moralo je takođe da se odvoji za đurđevdansko jagnje. Postoji verovanje da će se ako se ne zakolje jagnje za Đurđevdan te godine desiti neka nesreća u kući. U Ni�u je bilo zanatlija, Roma koji su zapo�ljavali isključivo romsku radnu snagu (kovači, kafe vodeničari i dr.) i oni su imali obavezu da �egrtima za Đurđevdan obezbede novu odeću i obuću.

55

Na Đurđevdan, 1934. godine: Adaleta Useinović sa ćerkom Nak�ijom i

rođakom Menek�om

Romi slikani na Đurđevdan, 1937. godine

56

Remzija Red�ić sa detetom i sestrama Ilmijom, Refijom i Fevzijom, o

Đurđevdanu, 1934. godine

VASILICA (VASILI)

Vasilica je praznik svih ni�kih Roma. Slavi se 14. januara na dan Svetog Vasilija Velikog. To je pravoslavna Nova godina. I ako su stari ni�ki Romi muslimanske veroispovesti, ovaj praznik slave po tradiciji koja potiče jo� iz perioda pre dolaska Turaka na ove prostore, kada su ni�ki Romi bili pravoslavne veroispovesti.1 Stari ni�ki Romi su Vasilicu slavili i posle II svetskog rata, kada je, sve negde do sredine 80-ih, bilo zabranjeno javno obele�avanje ovog pravoslavnog praznika u Srbiji.

Za Vasilicu se kolje isključivo �ivina: ćurke, guske, koko�i, pevci i drugo. Mo�e da se kolje neograničen broj �ivine, prema veličini i materijalnom stanju porodice kao i prema broju gostiju koji će biti na slavi, ali je najva�nije da broj zaklane �ivine bude teko (neparan). �ivina se kolje 12. ili 13. januara uveče, neki to 1 Istorija Ni�a I, str. 153

57

čine 13. ili 14, pre svitanja u zavisnosti od nasleđene tradicije u porodici. Klanje �ivine obavlja domaćin sa jo� jednim članom porodice koji mu poma�e. �ivina se kolje satarom na trupcu, pri čemu se glava �ivine okreće prema istoku. Oni koji obavljaju klanje moraju biti čisti (okupani). Ovaj čin ima karakter obreda i predstavlja ostatke paganskih verovanja kod Roma. Velika je radost da �ivina bude �to deblja jer će, onda se veruje, i godina biti berićetna. Zato se nekada �ivina kupovala mnogo ranije. Guske i ćurke su se kljukale projenim valjčićima (hapovi), tako da za Vasilicu budu ugojene na diku i ponos domaćina.

U pojedinim starim ni�kim porodicama, kao i u porodicama iz leskovačkog kraja, prisutan je prastari običaj da se lome teleće noge za pitije, pri čemu se peva obredna pesma. Uveče, 12. januara, na trupcu, domaćin lomi teleće noge i peva: �But sastipe lelega me dajake me dadeske. Te bićhaven lelega mi kudelja. Zerem phagava lelega te pakhore.� Pesma se peva ptici �trku, rodi, od koje se tra�i da po�alje zdravlje i sreću za celu porodicu - u protivnom će joj polomiti krila.

Na Vasilicu, 14. januara, ujutro, sa badnjakom koji je okićen zlatnicima i sa krčagom sa sve�e zahvaćenom vodom, pola�enik ulazi u kuću. Kuću prska sve�om vodom, a ukućane lupka po glavi okićenim badnjakom i sve�njem novčanica uz čestitku: �Bahtali Vasilica�, kod Arlija, i �Bahtalo Vasili�, kod Gurbeta, �to znači: �Srećna Vasilica�, uz otpozdrav: �Ov sasto� (Da si �iv i zdrav). Pola�enik je obično neko dete iz kom�iluka ili iz rodbine. Ono se daruje novcem i slatki�ima. Vodi se računa da pola�enik bude isti kao i pro�le godine da bi godina bila srećna i berićetna poput prethodne.

Uveče, 14. januara, pravi se večera. Od jela se za ovu priliku sprema čorba, punjene paprike sa �ivinskim mesom i podvarak. Pored toga za predjelo se slu�e i pihtije, a kao desert - tatlije, baklave i ostali slatki�i. Pije se vino i rakija. Prvog dana se na večeru ne zove niko. Slavi se u krugu porodice. Romi iz Čair-mahale te večeri pale za stolom pet belih svećica u plitkoj posudi sa bra�nom (Za Boga, Vasilicu, večeru, zdravlje i posao). Zatim otvaraju kućna vrata i dozivaju Vasilicu da im uđe u dom rečima: �Avaj, avaj gudlije Vasilice! Ake, isi amen �apatka, marikli�� (Dođi slatka Vasilico! Imamo �otku, imamo pitu�). Na sto stavljaju sve �to je pripremljeno za večeru, obavezno uz so i papriku. Zatim se međusobno blagosiljaju gledajući se preko stola: �Dikheja li man? Dikhav tu. E, Akava ber� te dikhea ma, đi ber�e te na dikhea ma� (Evo, ove godine te vidim, a dogodine neka trpeza bude tako obilna da te uop�te ne vidim sa druge strane stola.).

Drugog dana Vasilice se odlazi u goste. U mahali se organizuje dru�enje kod nekog od uglednih domaćina. Okiti se pečeni ćuran i nosi se kroz prostoriju pri čemu se peva �aljiva pesma: �Davaj davaj Vasilico! Ko slu�i neka se ne tu�i.� Zatim se pevaju pesme u čast domaćina i ostalih gostiju.

Trećeg dana praznika, pravi se pilav ili pasulj sa �ivinskom iznutricom za ručak. Mesi se pogača u koju se stavlja zlatnik ili metalni novčić. Za ručkom

58

ukućani lome pogaču. Smatra se da će onaj kome pripadne novčić biti cele godine srećan i taličan �to se tiče novca.

Za Vasilicu se u nekoj od gradskih kafana pravila �zabava�. Pre II sv. rata je to bilo u hotelu Palas (sada�nji Union). To je bilo zajedničko veselje gde bi svaki domaćin doneo svoje jelo i piće. Jelo se posebno, a veselilo se zajednički uz muziku, igru i pesmu.

Posle II sv. rata ovaj praznik se takođe grupno slavio. To se obično činilo posle 14. januara, prve naredne subote. Manifestacija je odr�avana u organizaciji tada�njeg KUD-a �Iba Ademović� koji je kasnije prerastao u Dru�tvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja �Rom� iz Ni�a. Odr�avana je u eminentnim ni�kim hotelima pod nazivom �Romski bal�. Ulaznice su prodavane zajedno sa konzum-kartama. Za ovu priliku je pripreman i prigodan program, sa čitanjem romske poezije, uz romske pesme i igre. Naročita atrakcija ovih večeri bilo je biranje romske lepotice za tu godinu. Romsku lepoticu je birao �iri sastavljen od lokalnih op�tinskih funkcionera, koji su bili počasni gosti na ovim manifestacijama, jer se smatralo da će oni, po�to su na funkciji a nisu Romi, nepristrasno obaviti svoj zadatak. Kasnije su manifestaciju organizovala i druga romska dru�tva. Tako je �Romski bal� sa biranjem romske lepotice postao deo proslave ovog tradicionalnog romskog praznika.

ESNAFSKA SLAVA (ESNAFSKO SLAVA)

Zanatlije ili esnaflije, stari ni�ki Romi, imaju svoju slavu koju su zadr�ali do dana�njih dana. Ona se slavi u čast njihovog sveca i za�titnika kovača i obrađivača metala Hazreti Dauta (Svetog Dauta). Car David1 (Daut Ali Seljam) po legendi je bio kovač, a gvo�đe je umesto čekićem kovao golim rukama. Jednog dana, car David je poslao kalfu da odnese meso koje je kupio za potrebe svog domaćinstva. Kada je kalfa odneo meso njegovoj kući, iza�la je kovačeva �ena umotana u fered�u, ali joj je kalfa video mali prst na desnoj ruci i tako je muslimanski zakon bio prekr�en. Hazreti Dauta je vruće gvo�đe počelo peći, a on je, kao sveti čovek, odmah znao �ta je razlog tome. Napustio je posao i od tada je �iveo u molitvi, posvećen bogu.

Stari ni�ki Romi, esnaflije slave svog sveca Hazreti Dauta i romsku za�titnicu Zajde Bad�u tako �to bi svakog četvrtka uveče zavr�ili posao ranije,

1 T. Vuković: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str.

59

počistili bi radnju i rastrebili alat, a zatim bi na nakovnju upalili sveće u njihovu čast.

Svake godine, 9. jula, na dan Prepodobnog Davida Solunskog po pravoslavnom kalendaru, stari ni�ki Romi proslavljaju svoju esnafsku slavu tako �to organizovano odlaze na izlet, zajedno sa porodicom, u dvori�te Pantelejske crkve. Dan pre toga se priprema hrana i piće za ovu specifičnu slavu. Sve se to spakuje u velike korpe zajedno sa ćebadima i svim ostalim potrebama za izlet. Na dan slave, rano ujutro, pozove se fijaker koji ih odvozi ispred Pantelejske crkve, koja je nekada bila daleko od urbanog dela Ni�a. Ona je bila, zbog hladne vode sa česama i čistog vazduha, idealno mesto za proslavu praznika. Voda iz česama je oticala kroz dvori�te Pantalejske crkve vadicama u kojima su se hladili rakija, vino i pivo, kao i povrće za meze. Ispod ogromnih stabala bi se rasprostirala ćebad i tu bi se stare esnaflije odmarale, gosteći se vinom i rakijom, igrajući �ah i karte i provodeći prijatne trenutke na ovom svetom mestu. Popodne, posle ručka, odlazilo se u crkvu da se upali sveća i ostavi prilog, a takođe bi neko od slu�benika crkve, �etajući dvori�tem, skupljao priloge.

Esnaflije su koristili ovaj dan da se međusobno dru�e, razmenjuju informacije, biraju �egrte, a bogme i snaju iz dobre esnafske kuće. Međusobno su se pozdravljali sa �Bahtalo to dive� (Srećna slava), �Ov sasto bahtalo i tuke� (Da si �iv i zdrav, srećna i tebi). Mlade kalfe i �egrti bi majstorima ljubili ruku. Za mlade je ovo bila prilika da se vide i upoznaju, a i mnoge ljubavi su se rodile ba� ovde, u dvori�tu Pantelejske crkve na Esnafskoj slavi.

Popodne bi do�la muzika, razvilo bi se kolo i veselje bi potrajalo do večeri. Razigrano kolo na Esnafskoj slavi slu�ilo je da ugledne esnafske porodice poka�u svoje mladiće i devojke kojima su plaćali da vode kolo i tako ih promovisali kao kandidate za �enidbu i udaju. Mladići i devojke, koji su se od ranije simpatisali i voleli, a roditelji se iz nekih razloga protivili njihovoj vezi, koristili bi gu�vu da izmaknu roditeljskoj kontroli-i pod okriljem letnjeg sumraka, devojka bi prebegla za mladića (�E�e�e na�igeli i čhaj e čhaveske� /E�e�e prebegla je devojka za mladića/). Ovom �aljivom uzrečicom bi se saop�tavala vest o događaju.

Kasno uveče, fijakeri su vraćali izletnike kućama odmorne i osve�ene za novi radni dan. Mladi su se vraćali zajapurenih obraza od sve�eg vazduha i do�ivljenih susreta.

Nijedan ni�ki Rom esnaflija nije radio 9. jula, a malo je onih koje bi ne�to spečilo da ne dođu u dvori�te Pantelejske crkve. Toga je dana retko padala ki�a, a i ako jeste, ipak se i�lo na izlet. To je samo oblak, govorile bi stare esnaflije: �Na sijam taro lond te biljavonam� (Nismo od soli da se istopimo).

Stvaranjem urbanih naselja oko Pantelejske crkve, izgubila se privatnost, mesto je postajalo manje podobno kao izleti�te za proslavu ove slave, ali stari ni�ki Romi i dalje, na ovaj dan, odlaze na svoj izlet u dvori�te Pantalejske crkve.

60

Slaviti slavu izletom u prirodu: dvori�te Pantalejske crkve 9. jula 1937.

godine za Esnafsku slavu

Esnafska slava 9. jula 1954. godine: izlet u dvori�tu Pantalejske crkve

61

Celodnevni boravak u prirodi, 9. juli 1967. godine � Esnafska slava

�eljno očekivani izlet: esnafska slava, 9. jula 1938. godine

62

BABINE

Svečanosti povodom rođenja deteta su Babine i Kumstvo.

Na treće veče od rođenja deteta, skupe se svi ukućani. Od očeve ko�ulje se napravi detetu mala ko�uljica u koju ga obuku. Prethodno se kroz ko�uljicu tri puta provuku ma�e ili �arač za vatru. Te večeri se daje detetu ime na pupak. To je tajno ime, koje je poznato samo članovima njegove u�e porodice i ono �titi dete od zlih sila. Te noći, po verovanju Roma, dolaze tri suđenice (Urme) da proreknu detetovu sudbinu. To su �lačhi� (dobra), �bilačhi� (zla) i ��udri� hladna) Urma.1 Hladna Urma posreduje između dobre i zle Urme.

Alija Abdić, sa �enom Remzijom i ćerkom Resmijom, 1934. godine

Sedme večeri se pravi Babina i kum daje detetu zvanično ime. Te večeri se pozivaju gosti, u�a rodbina na večeru. Pre davanja imena stavi se zlatnik u ča�u. Ča�a se trese, a zlatnik zvecka (da dete lepo peva i bude muzikalno). Zatim kum uzima dete u naručje i, uz blagoslov da je �ivo i zdravo, izgovara njegovo ime. Ostali gosti daruju detetu novac. Gosti donose detetu poklon: pelene, benkice, odelce i ostale potrebe, a za kuću baklavu ili neke druge slatki�e. Kum donosi

1 R. Đurić: Seobe Roma, str. 257

63

detetu veći poklon. Ranije je na ovaj dan dolazio hod�a i uvodio dete u islam, izgovarajući tri puta na uvo detetovo ime.

KUMSTVO

Kumstvo se detetu pravi pre navr�ene prve godine ili ako se to propusti, onda pre navr�ene sedme godine �ivota. Do tada se dete ne sme �i�ati.

Na taj dan kum i kuma dolaze pre zore. Donose tepsiju sa novim makazama, odelce i kapu okićenu srmom i cvećem. Kuma okupa dete, a potom ga obuče u novo odelo i stavi u tepsiju da sedi. Kum mu makazama �uzima� kosu prvo napred a zatim sa leve i desne strane odsecajući po mali pramičak. Onda mu se stavi okićena kapa. Malo parče kose se stavi u hleb i kum to proguta. Kum i kuma se daruju bo�čalukom.

Nakon toga počinje veselje. Dolaze prijatelji, kom�ije i rođaci na čestitanje i go�ćenje. Ako je kumstvo veliko i bogato, svira i muzika i pozivaju se gosti na ručak ili večeru.

USVAJANJE DECE

I ako su Romi poznati kao ljudi koji imaju mnogočlane porodice, de�avalo se da pojedine porodice nemaju dece, pa su prinuđene na usvajanje. Ovaj čin se odvijao u skladu sa va�ećim zakonskim propisima za to vreme. Po običaju, kada bi se dete donelo kući, na kućnom pragu bi se provuklo kroz majčinu ko�ulju i tako simbolično uvodilo u porodicu. Neki supru�nici bi posinili decu od rođenog brata ili sestre i odgajali ih kao svoju. Poznato je, naročito u periodu između I i II sv. rata, da su romske porodice bez dece posinile ne-romsku decu koja su bila nezbrinuta. Takvih slučajeva je u Ni�u bilo dvadesetak. Po�to se uglavnom radilo o dobrostojećim romskim porodicama zanatlija i trgovaca, ova deca su odlično odgajana i vaspitavana. Mnoga su zavr�ila �kole i zanate, a neka od njih i fakultete. Kada su odrasla, oformili su porodice, uglavnom, sa bračnim drugom iz redova Roma. Neki su kasnije upoznali i svoje biolo�ke roditelje, ali se nikada nisu odrekli svoje romske porodice i ljudi koji su ih usvojili i očuvali. Nije poznat ni jedan slučaj da su ova deca, kasnije, kada su odrasla i osamostalila se, poku�ala da

64

promene prezime (koje kod ni�kih Roma ima muslimansku osnovu) i tako izbegnu svoju vezu sa Romima.

SAHRANA (PARUNIPE)

Kada je bolesnik na samrti dolaze rođaci, poznanici i prijatelji, donoseći mu raznorazne ponude. Rodbina se od samrtnika opra�ta rečima: �Ker mange halali� (Daj nam opro�taj), a on im govori: �Halali� (Neka vam je opro�teno). Veruje se da ljudi koji su �iveli pravednim �ivotom lako umiru; gre�nicima izlaze gresi pred oči - zato ne dozvoljavaju du�i da napusti telo. Stari ni�ki Romi takođe veruju da anđeo smrti (Azraili) mladim ljudima uzima du�u la�ući ih cvećem, a starim ljudima izvlači kukama i čengelom. Ako se bolesnik te�ko rastaje sa du�om, pod uzglavlje mu se stavlja Kuran i cvetovi zove (Mirver).

Pokojniku se obuče novo odelo, cipele i čarape. Na pod se postavi ćebe ili jorgan pa se polo�i i prekrije svilenim čar�afom. Vilice (čenje) su mu povezane maramom. �enama su glave povezane �amijom ili prlantom. Lice pokojnika je prekriveno svilenom maramom, a za pojas mu se postavi svileni pe�kir. Na pokojniku je sav nakit koji je nosio za �ivota, koji se prilikom kupanja skida. Pokojnik se čuva cele noći. Za sve vreme dok je pokojnik u kući iznad glave mu gori sveća, a sva ogledala u kući su prekrivena. Ako neko kihne, dok je mrtvac u kući, to je lo� znak, smatra se da će te godine jo� neko umreti iz kuće. Zato valja da ovaj odmah pocepa ko�ulju na sebi kao utuk zloj kobi.1 Cele noći dok se pokojnik čuva slu�i se kafa, ratluk, sokovi, kolači, cigarete, ali nikako alkohol.

Za pokojnika, rano ujutru, kopa se grob na sam dan sahrane. Ne valja grob kopati ranije jer se veruje da će otvorena raka preko noći prizvati jo� koju smrt u porodici. Grob kopaju trojica mu�karaca i to: za �enu dubok do grudi, za mu�karca do pojasa. Ako se pokojnik sahranjuje u grob od rođaka, kosti starog pokojnika se polo�e u platnenu kesu i ponovo vrate u raku kraj nogu pokojnika.

Za umrloga se kupuje pogrebna oprema (Kefin): belo �ifonsko platno (pargali) za �enu 12, a mu�karca 10 metara, igla i konac, ćafurija (kanfor), amber kabuki (turski tamjan), zemljano lonče (piri), mala testija sa maramicom, vata i sapun.

Obred sahrane vr�i hod�a. U Ni�u je nekada postojao muslimanski verski stare�ina (muftija) i hod�a Sali-aga. Mrtve su kupali Tane i hod�inica Fatima. Nakon njihove smrti, posmrtni obred je obavljao hod�a Ja�ko, kao i drugi mu�karci 1 T. Vuković: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 266

65

i �ene koji su se prihvatili da rade ovaj posao, pre svega, u nedostatku verski obrazovanih kadrova.

Hod�a u pokojnikovoj kući kroji i �ije odelo za pokojnika, od kupljenog belog platna. Platno kroji re�ući ga no�em i cepajući ga - nikako se ne seče makazama. Zatim, ručno �ije pokojniku ko�ulju i donji deo koji ima drugačiji oblik za mu�karca i �enu. Ostatkom platna, u vidu čar�afa, oblo�i se sanduk.

Pokojnik se kupa na posebnoj dasci (tene�ir) kod kuće ili na groblju. Kupa se toplom vodom i tri puta sapuna (zato se ne valja, smatraju stari ni�ki Romi, nikada za �ivota tri puta sapunati). Zatim se obri�e frotirom, obuče u pripremljeno odelo od belog platna i postavi u sanduk. U nos i u�i se stavi vata, telo se pospe ćafurijom (kamforom), zatim se prekrije platnom koje je već u sanduku, a desna ruka mu se ostavi napolju. Hod�a poziva pokojnikovu blisku rodbinu da priđu i poljube ruku pokojniku u znak poslednjeg opro�taja. Podrazumeva se da svi učesnici sahrane moraju biti okupani (pod avdesom). Posle toga prilazi bračni drug i najstariji sin ili kćer preko odra simbolično plaćaju novcem venčanje svog roditelja izgovarajući: �Ake pokinav to nikjaj� (Evo plaćam venčanje tvoje). Tim simboličnim činom ga razre�ava bračnih obaveza prema pokojniku. Platno, u kome je umotan pokojnik, vezuje se trakama od istog materijala na sredini, iznad glave i ispod nogu, tako da se platno iznad glave i kod nogu mo�e obuhvatiti rukom kasnije, prilikom spu�tanja u raku. Sanduk (tabut) se pokrije poklopcem i prekrije svilenim čar�avom, a iznad glave, na poklopac se postavi fes ili prlanta u zavisnosti od toga da li je u pitanju mu�karac ili �ena. Sanduk se podigne na dve istesane drvene motke koje se podmetnu ispod sanduka u specijalno napravljene �lebove, tako da četiri mu�karca na ramenima mogu nositi sanduk.

Dok je pokojnik u kući sve vreme gori sveća iznad njegove glave. Kada ga iznesu, sveća se ugasi, a na mestu gde je le�ao stavi se na ćeramidi malo zemlje, kreča i maltera (da bi po kući moglo da se radi). Starija �ena nakvasi ruku u vodi iz posude iz koje je kupan pokojnik, i tom rukom ovla�i iza vrata bliske rođake pokojnika da ne tuguju za njim. Pre nego �to se pokojnik ponese, sprema se turska halva i podeli se prisutnima. Kada posmrtna povorka (d�enaza) pođe, niko u mahali ne sme da spava. Ako slučajno spava, treba ga odmah probuditi. Kada pođe posmrtna povorka, čuje se veliki lelek i kuknjava, sve testije u mahali se isprazne. Kada (d�enaza) ode, u testije se zahvati sve�a voda.

Smatra se bogougodnim delom (sevap) no�enje pokojnika na ramenima do groblja. Nosači se menjaju u parovima i to kod glave pokojnika. Par koji je nosio kod glave prelazi nazad, a zamenjuje ga novi. Svako mora da nosi pokojnika na dva mesta, i kod glave i kod nogu.

Kada se dođe na groblje, sanduk sa pokojnikom se postavi na poseban mermerni kamen (mustalata�i). Hod�a stane okrenut prema pokojniku, ostali učesnici sahrane stanu iza njega. Hod�a izgovori molitvu, a zatim tri puta pita prisutne: �Romalen phraljalen penđaren li akale rome� (Braćo muslimani, da li

66

poznajete ovog čoveka ili �enu?). Na to oni odgovaraju potvrdno. Zatim najbli�i rođaci ponesu sanduk do iskopane rake. Na dnu groba se postavi asura. Zatim se na asuru spu�ta pokojnik. Pokojnika u grob spu�taju trojica i to tako �to jedan silazi u grob i prihvata telo umotano u platno preko sredine i tako ga pola�e u grob a ostala dvojica mu poma�u dr�eći krajeve platna kod glave i nogu. Odve�u se trake kojima je platno bilo uvezano pa se iznad tela postave daske debljine oko 5 cm, a du�ine koja odgovara du�ini dijagonale iskopanog groba. Daske se ređaju jedna uz drugu celom du�inom groba. Svaki učesnik sahrane baci sitan novac i pregr�t zemlje, pa se zatim zatrpa raka i formira humka. Raku zatrpavaju svi prisutni tako �to se menjaju. Kada se umori onaj koji je zatrpavao, polo�i lopatu na zemlju i odmakne se - tada drugi prilazi i nastavlja sa radom. Kod glave i kod nogu se pobodu drvene piramide (ba�lukija). Na ba�luku kod nogu, hod�a polomi testijicu napunjenu vodom koja je zahvaćena usput, a maramicu kojom je bila povezana testija uzima onaj koji je nosio testiju do groblja. Zatim svi čučnu da se pomole, te kada zavr�e molitvu prisutni se pomere a ostaje samo hod�a koji uvodi pokojnika na drugi svet (daje mu talkm), izgovarajući pri tom u molitvi njegovo ime i ime njegove majke. Veruje se da pri tom mrtvac ustaje i udara glavom u dasku nad glavom i tada mu od straha prepukne srce i odlazi na drugi svet.

Sa groblja se uvek odlazi tako �to se čovek tri puta okrene prema groblju i tri puta čučne izgovarajući reči: �D�an tumenge po tumaro than� (Vratite se svojim humkama). Dolaskom u kuću pokojnika svi učesnici sahrane peru ruke i bri�u ih ponuđenim pe�kirom. Uveče, na prvi mrak, pali se sveća. Ko ostane �na sveću� prvo veče, mora dolaziti i narednih 7 dana ili ostaviti komad lične odeće da ostane u kući pokojnika narednih 7 dana. Stari ni�ki Romi za mrtve pale bele, parafinske sveće. Sveća se pali prvog dana na mestu u dvori�tu gde je pokojnik okupan i na mestu u sobi gde je bio postavljen da le�i. Ostalih dana, do 52. noći, sveća se pali samo u sobi, i to svakodnevno po jedan sat. U vreme dok sveća gori, svi konopci u dvori�tu ili u kući moraju biti odvezani. Nakon �to je gorela jedan sat, sveća se gasi, ali se prethodno otvore vrata od kuće - pri ga�enju se izgovaraju reči: �D�a tuke pe to than� (Odlazi novom domu). Sveća se pali i kada se prave mevludi i tejviti (parastosi): na 40 dana (saranda dive), �est meseci (�ov masek) i godinu dana (ber� dive). Pored sveće se obavezno stavi ča�a sa vodom. Halva, pilav i pita (nije obavezna) dele se za du�u pokojnika za 3 dana, za 7 dana i za parastose. Za 52 noći (iliki geđesi) se deli halva, pri čemu dolazi i hod�a i čita molitvu koja je te večeri veoma va�na, jer, smatra se da je ovo najte�i dan za pokojnika, veruje se da mu te večeri otpada nos �to mu pričinjava nesnosne bolove koji će biti ubla�eni uz pomoć molitve i halve.

Parastosi, kao i sve daće, vr�e se u kući pokojnika. U toku perioda od godinu dana, tri puta se stavlja sofra i dele jela za pokojnika. Za 40 dana, za 6 meseci i za godinu dana, s tim �to se za prve dve sofre stavlja dan pre isteka ovog perioda, a godina se stavlja tačno na dan. Nakon isteka godine dana mo�e se, ali nije obavezno, pomenuti godi�njica smrti pokojnika. Takođe se za pokojnika deli

67

za zadu�nice (ule�me), i to posebno za njega, do godinu dana, a posebno, grupno, za ostale mrtve.

Na groblje se odlazi dan posle sahrane, na prvo jutro, za tri, za sedam i za 40 dana, kao i za �est meseci i godinu dana, i to dan posle stavljanja sofre. Na groblje se nosi pirinač (nakuvano zrnevlje) i voda. Po dolasku na grob, pomiluje se tri puta zemlja na grobu, a zatim se pospe pirinčem i vodom po celoj du�ini groba. Potom se stane kod nogu, jer se veruje da pokojnik na ovom mestu vidi prisutne. Na groblje se, u novije vreme, donosi sok, kolači, kafa, ratluk i drugo, �to nije obavezno, ali je po�eljno da hod�a, ili neko ko ume, očita molitvu na grobu. Takođe se u novije vreme praktikuje da bliski rođaci pokojnika pozivaju sve prisutne da nakon ukopa svrate u obli�nju kafanu, pokraj groblja, gde konzumiraju alkoholne napitke za du�u pokojnika. Od alkohola koriste rakiju, �estoka pića ili pivo - a vino nikako. (Ranije se nikada nije koristio alkohol kod pogrebnih običaja.)

Za parastose se spremaju jela i pozivaju rođaci i prijatelji na mevlud i tejvit. Mevlud se pravi sa halvom, pilavom i �erbetom, a tejvit (tevhid) sa hranom. I mevlud i tevhid se prave kod kuće. Jela se prave od ovčijeg mesa i spremaju se za 40 dana od četvrtine ovce, za �est meseci od polovine, a za godinu dana od cele ovce. Od jela se sprema bela čiplak čorba, punjene paprike i kapama. Verski obred se obavlja u najvećoj sobi u kući, obično na mestu gde je pokojnik i le�ao u kući pre sahrane. Molitvu čita hod�a, a pored njega u krug prekr�tenih nogu sede svi prisutni mu�karci koji moraju biti okupani (pod avdesom). Na glavi nose fesove, kačkete okrenute naopako ili čistu maramicu. Pre nego �to hod�a počne da čita molitvu, najpre upali sveću i postavi pored nje ča�u sa vodom. Zatim neka mlađa �ena unese kolonjsku vodu i njome pospe dlanove svih prisutnih. Dok traje obred molitve, u sobi se ne pu�i niti se konzumira hrana ili neki napitak. Neki delovi molitve izgovaraju se u sedećem polo�aju na podu, a kraći delovi u stojećem polo�aju, okrenuti prema istoku. Na kraju se ruke stave ispred sebe kao pri čitanju, izgovori se molitva, pa se dlanovima dodirne lice. Zatim hod�a blagoslovi molitvu pokojniku i tra�i od ostalih da i oni to učine tri puta rečju: �Halali�. Iza molitve postavi se sofra sa velikom tepsijom (sinija) na sredinu sobe i serviraju se jela. Sva jela se jedu ka�ikama ili prstima. No� ili vilju�ka se ne stavljaju na sofru. Pored jela serviraju se i pite, kolači, voće i sokovi. Za sofrom mora biti neparan broj ljudi. Kada se zavr�i sa jelom, jo� jedanput se očita molitva (samo kod prve sofre), zatim svi ustanu - samo jedan ostane da sedi kako sofra ne bi ostala sama. On mora da sačeka da sledeća grupa sedne i tako sve dok ima ljudi. Broj sofri, odnosno grupa, mora takođe biti neparan. Pri izlasku iz sobe prisutni operu ruke, ili ih obri�u vla�nim pe�kirom, i odlaze kućama.

Stari ni�ki Romi govore da je muslimanska boja �alosti bela, ali oni u �alosti nose crninu ili braon boju. Mu�karci se na �alosti ne briju. Crnina se nosi 40 dana, pola godine ili godinu. Za pokojnikom se plače i nariče u kući i na groblju,

68

ali se pazi da suza ne kane na pokojnika jer se veruje da ga peče i davi. Isto se tako veruje da onaj čije suze kanu na pokojnika nikad neće moći da ga sanja.

Spomenik se po pravilu podi�e tek kada prođe godinu dana, po�to se smatra da grob do tada ne treba potresati. U novije vreme, spomenici se prave i ranije, već prema mogućnostima rodbine.

Ni�ko groblje na kome se sahranjuju Romi se nalazi na Crvenom Krstu, između �elezničke lo�ionice i ni�kog aerodroma. Na njemu se nalaze grobovi sa spomenicima podignutim u zadnjih 100 godina. Prote�u se u pravcu zapad-istok. Na groblju je neugledna zgradica oronula i sklona padu u kojoj se čuvaju daske za kupanje mrtvaca (tene�iri), sanduci (tabuti) sa poklopcima napravljenih od čamovih dasaka, ofarbani zelenom masnom bojom bez ukrasa. Sanduci imaju ureze za sme�tanje istesanih motki na kojima su nekada no�eni pokojnici do groblja. Sada se za prevoz posmrtnih ostataka koriste �pediterska kola sa konjskom vučom. Pre nego se stavi mrtvački sanduk na kola, kočija� saop�tava konju na uvo: �Egave e mule� (Prevozi� mrtvaca), da se konj ne bi upla�io. Poslednjih godina se za prevoz koriste i kola pogrebnih preduzeća u gradu, kod kojih se nabavljaju i sanduci za ukop, venci, drvene piramide sa ispisanim imenom i godinama rođenja i smrti. I ako se sahranjuju sa sandukom, nove generacije ni�kih Roma i dalje postavljaju daske u grob ukoso, po dijagonali, pa se preko njih nabacuje zemlja i formira humka.

Na ovom se groblju sahranjuju i ostali Muslimani iz grada, potomci starih turskih porodica, kao i Turci poginuli u saobraćajnim nesrećama u okolini Ni�a. Ima i sahranjenih Roma pravoslavaca, većinom doseljenih iz okolnih sela. Uglavnom su, sudeći prema sačuvanim spomenicima, tu sahranjeni svi stari ni�ki Romi, umrli tokom XX veka..

VEROVANJA I OBIČAJI

Bremenitost (Khabnipe) • Bremenita �ena ne sme da pređe preko konopaca ili kakve razapete �ice, jer će

se pri porođaju obmotati pupčana vrpca detetu oko vrata.

• Bremenita �ena ne sme da krade voćke, jer će se na istom mestu gde se uhvati i detetu ostati beleg u obliku ukradenog ploda. Ako to, ipak, učini neka tom rukom dodirne zemlju da skine čini sa deteta.

• Ako trudnici, dok sedi, pređe neko preko nogu, dete će ličiti na njega.

69

• Trudnica ne sme da udari psa ili mačku, jer će roditi dlakavo dete.

• Bremenita �ena ne sme jesti načeto voće da bi se dete rodilo zdravo.

• Trudnica ne sme videti mrtvaca, jer će dete poprimiti mrtvačku boju. Ako se to nikako ne mo�e izbeći, trudnici se vezuje crveni konac oko malog prsta na desnoj ruci.

• Od trudnice nikad nemoj sakrivati jelo ili piće, jer dete nikad neće hteti u �ivotu da okusi tu vrstu hrane koja je bila sakrivena od njegove majke dok ga je nosila.

• Nemoj na bremenitu �enu potezati o�tre predmete da novorođeno dete ne pati od proboda u stomaku.

• Nemoj za trudnicom bacati kamenje, zemlju, malter ili kreč, jer će roditi dete koje će ovo stalno trpati u usta.

• Nemoj pred trudnicom jesti, a da je ne ponudi�, jer će ti na oku izaći čmičak.

• Ako �ivinska �uč koja se baci na �eravicu, pukne uz prasak, u kući će se roditi mu�ko dete.

Novorođenče (Maksumi) • Kada se dođe u goste u kuću gde je novorođenče, red je da se pri odlasku

ostavi �beleg� protiv uroka (končić sa odeće). Ako dete mnogo plače sumnja se da ga je gost uročio, pa ga ovim končićem valja okaditi.

• Ako dete mnogo plače sumnja se da je uročeno, pogotovu ako su mu trepavice uvrnute. Zato se u sud sa vodom bace tri �eravice, pa se ovom vodom umije dete, a voda se baci na psa ili na mačku.

• Uročeno dete umije se vodom kojom si oprala kvake na vratima sa obeju strana. Vodu baci na psa ili na mačku.

• Ako novorođenče boli stomak, neka ga majka podigne iznad glave tako da mu stomak le�i na majčinoj glavi. Neka u tom polo�aju okrene dete tri puta izgovarajući reči: �Man te dukhal ole ma te dukhal� (Mene neka boli, a njega da ne boli).

• Pre nego �to napuni 40 dana, �ensko novorođenče okupaj tako �to će� na sva četiri ugla korita u kome se kupa staviti po malo pepela. Nakon kupanja detetovim stopalom gurni po malo pepela sa svih uglova da padne u vodu u kojoj se dete kupalo. Da devojčica ne bude kosmata.

• Pre nego �to dete napuni 40 dana, polo�i metlu na zemlju, pa dr�i dete iznad nje, kao da će da kaki. Ono će ubrzo prestati da kaki i da se upi�kava u gaćama.

70

• Dok ne progovori nemoj detetu davati da jede ribljeg mesa.

• Do 40 dana, porodilja spava u krevetu sa detetom u sobi u kojoj obavezno �gori� svetlo, i to tako da uvek mora biti okrenuta prema novorođenčetu. Nikako ne sme da mu okreće leđa jer će ga odmah zle sile spopasti.

• Tek nakon isteka 40 dana sa detetom se ide u goste i to, prvi put, u tri kuće. U svakoj kući ga daruju po jednim jajetom da je �ivo i zdravo, a lice mu ma�u bra�nom da ima lep ten.

• Pelene novorođenčeta koje se su�e napolju ne smeju do 40 dana nakon zalaska sunca da ostanu napolju, jer će pokupiti zle sile i preneti ih na dete.

• Ne daj detetu ogledalo da se ogleda dok ne napuni godinu dana, da mu lice ne ostane sitno.

• Kada odojčetu prvi put seče� nokte, pre toga mu stavi ruke u bra�no, da mu ruke budu berićetne.

• Novorođeno dete prvi put poka�i ostaloj deci u porodici tako �to će� mu prvo otkriti noge, a zatim lice, da bi se deca volela.

• Postavi pod uzglavlje novorođenčeta grančicu od metle, soli i parče hleba da ga �tite od uroka i zlih sila.

• Ako nekoj porodici ne traje porod, novorođeno dete se ostavi ujutru rano na ulicu u mahali, uvijeno u ćebe. Ko prvi naiđe i pronađe dete, on postaje kum i u�iva najveće počasti. Zatim babica detetu izbu�i desno uvo i kroz rupicu provuče crveni konac. Kasnije dete na tom uvetu nosi minđu�u.

Porodilja (Leusa) • Za porodilju se do 40 dana ka�e da je leusa. Prema njoj se ukućani u tom

periodu pona�aju sa pa�njom, jer se smatra da je ona u to vreme u dru�tvu anđela. Ona posle zalaska sunca ne sme da izađe iz kuće. Ako bi slučajno trebalo noću da izađe napolje, u ruci bi morala da nosi gvozdeni predmet da je �titi od zlih sila, a u nedrima pelenu da joj mleko ne usahne.

• Na četrdeseti dan porodilja se kupa u vodi u kojoj je slomljeno jaje. Ljuskom od jajeta zahvata vodu i poliva se po glavi 40 puta. Zatim pojede hleba i luka da od leuse pređe u normalan �ivot i da joj mleko ne usahne.

• Ako porodilja nema dovoljno mleka, neka ode na reku i ponese glavicu crnog luka, so i hleb. Neka rukom zahvati vodu iz reke da joj se cedi niz lakat, te drugom rukom uhvati tu vodu u dlan i popije. I tako tri puta, menjajući ruke. Pri tome neka zagrize unakrst rasečeni luk posut solju, a potom malo hleba, tri puta, pa će mleko poteći poput reke.

71

• Ako je u kući leusa, vatra se iz kuće ne sme davati.

• Dok je leusa, porodilja ne sme da ima polni odnos.

Deca (Čhave) • Nemoj da preskače� dete jer će ostati malo. Ako to ipak učini�, vrati se na

prvobitnu stranu.

• Dete nemoj nikada ljubiti u vrat, jer će te mrzeti.

• Deca se ne smeju igrati vatrom, da se ne bi noću pi�kila u krevetu.

• Ako se dete pla�i, stavi mu ispod uzglavlja dlaku od mečke, a ujutru ga njome nakadi.

• Kada malo dete izvadi prvi zub baca ga na krov pri čemu izgovara: �Kakara�ke Ra�ke, ale tuke rupuvalo a tu mange sastruvalo.� (Evo tebi ovaj �upalj zub, a ti meni po�alji zdrav i jak zub poput �eleza.)

• Kada deca vide rodu treba da sakriju noge tako �to će da čučnu, jer će se u protivnom stalno saplitati i povređivati.

• Dok mete�, pazi da ne udari� dete metlom, jer će ostati malo. Ako ga ipak slučajno zakači�, popljuj metlu i podigni je visoko, da i dete poraste visoko.

• Nemoj da mete� metlom u pravcu deteta, napuniće se ranama.

• Deca dok sede za stolom, neka ne oslanjaju glavu na dlanove obeju ruku. Ostaće siročad.

Kuća (Kher) • Nemoj zvi�dati u kući, napuniće se mi�evima.

• Noću nemoj izbacivati đubre, jer će� s njime izbaciti i sreću iz kuće.

• Vatra se iz kuće ne sme davati noću i za praznike, jer će� sa njom izneti i sreću iz kuće.

• Kada se useli� u novu kuću ili stan, prvo unesi so, hleb i vodu, i baci sitan novac u četiri ugla sobe.

• Ako ki�obran otvori� u kući, svađaće se ukućani.

• Ako u kući otvara� makaze na prazno ili ih ostavi� otvorene, svađaće se ukućani.

• Ne hodaj po kući sa jednom čarapom ili papučom, da ne postane� udovac.

• Kada neko od ukućana polazi na put, nikad nemoj čistiti za njim.

72

• Nokte nikad nemoj seći istog dana i na rukama i na nogama, da se u kući istog dana ne bi desilo i veselje i �alost.

• Nemoj ukućanima, ili bilo kome, dodavati sapun u ruke, jer će te mrzeti.

• Metlom nikad ne čisti prostirku sa kreveta, jer će� prizvati smrt onom koji tu spava.

• Noću u kući metlu uvek polo�i na zemlju, pa će zle sile ostati napolju.

Badnje veče (Bod�ik geđesi) • Devojka na Badnje veće treba da stavi prvi zalogaj hleba sa večere, če�alj i

ogledalo ispod uzglavlja. Te noći će sanjati mlado�enju.

• Te noći po�alji udavaču da donese nacepana drva za vatru. Ako donese neparan broj, udaće se te godine.

• Na Badnje veče dozovi devojku kojoj �eli� da se uda i reci: �Ove godine sama, a dogodine s mu�em.�

• Rane i čireve dodirni na Badnje veče bo�ićnim orahom, pa ga isto veče baci na raskrsnicu. Rane i čirevi će proći.

• Na Badnje veče okreni crep na kući, da mračne sile, ove večeri, mimoiđu kuću.

• Na Badnje veče mrvice sa trpeze prospi u kut dvori�ta pa na njih polo�i metlu. Stani desnom nogom na metlu i oslu�ni znakove. Spoznaće� mlado�enju.

Ki�a i grmljavina (O br�im thaj o �em�ekija) • Ako �eli� da prestane ki�a da pada, neka zadnje dete po rođenju (istri�če)

pobode sekiru u zemlju.

• Neka istri�če baci sad�ak iza sebe. Ako padne na noge, ki�a će prestati.

• Kada prvi put zagrmi, oklagijom udaraj po stvarima u kući, pa te godine neće biti mi�eva u kući.

• Kada prvi put zagrmi, po�uri da se uhvati� za gvozdeni predmet pa će� biti jak i zdrav cele godine.

• Kada prvi put zagrmi toga leta, pohitaj prema livadi i valjaj se po travi, da te leđa vi�e nikada ne zabole.

73

�ivotinje (Hajvanija) • Psa valja čuvati u kući, a mačku ne. Pas moli boga da domaćin ima decu i da su

�iva i zdrava, da ih čuva. Mačka moli boga da domaćin nema decu, da bi nju čuvali.

• Ako te bole leđa, legni, neka te mečka izgazi.

• Lasica je nevesta (bori) pretvorena u ovu �ivotinju. Njoj se ne sme činiti ni�ta na �ao. Onoga koga hukne lasica mo�e snaći velika porodična tragedija.

• Ako te lasica lizne po kosi tu vi�e kosa nikada neće da nikne.

• Ako kukavica zakuka na kući, umreće neko iz kuće.

• Ako pas u dvori�tu vuče zadnje noge prema ulici, neko će od ukućana otići na put. Ako to čini u suprotnom smeru, doći će gosti.

• Ako prolazi� pored uginule �ivotinje, uhvati se za kosu da ti kosa ne bi opala.

Smrt (Meribe) • Nokte nikad nemoj seći noću, jer će� se nakon smrti povampiriti. Ako to ipak

učini�, kada ih baca� reci: �Oni mene neka tra�e, a ja njih ne�.

• Ako za kraći vremenski period umru dva bliska rođaka, u raku drugog polo�i lutku, ili zakolji pevca i baci ga u raku prilikom sahrane, da spreči� treću smrt u familiji.

• Ako �ena za �ivota ne nosi minđu�e, na onom svetu će morati da nosi te�ko kamenje vezano za u�i.

• Ako su dvoje bliskih rođaka rođeni u istom mesecu, pa jedan od njih umre, neka �ivi rođak pođe za pogrebnom povorkom (d�enazom) samo do mosta. Kada d�enaza pređe most on neka ostane sa druge strane obale. On ne ide na sahranu ovog rođaka, već ga ispraća samo do reke.

Novac (Saja) • Kada ugleda� mlad mesec, izvadi novac i njime protrljaj kosu i bradu pa će�

celog meseca biti taličan u odnosu na novac.

• Ako pri radu stalno povređuje� ruke, uzmi metalni novčić, njime protrljaj ruke, a zatim ga daj prosjaku.

No� (Čhuri) • Ako zamahne� na nekoga u �ali no�em, pobodi ga u zemlju posle toga, da se taj

čovek ne bi razboleo.

74

Sudnica (Krisutni) • U sudnicu donesi i pospi zemlju sa tri groba pa će� njome ućutkati one koji ti

sude.

• Na �amiji kojom su bile vezane vilice (čenje) pokojnika, ve�i tri čvora. �amiju dr�i uz sebe da zatvori� usta onima koji ti sude.

• Kroz prsten skinut sa mrtvaca pogledaj one koji ti sude da ih ućutka�.

Snovi (Sune) • Ako sanja� da vadi� zub i pri tom oseća� bol, umreće ti neko blizak u familiji.

• Ako sanja� da se ljubi� sa pokojnikom, umreće ti bliski rođak.

• Ako sanja� bistru vodu, očekuj suze i plač.

• Ako sanja� mutnu vodu, očekuj radost u kući.

• Ako sanja� ribe, biće puno para.

• Ako sanja� izmet ljudski, biće puno para.

• Ako se u snu smeje�, plakaće�. Ako u snu plače�, smejaće� se na javi.

75

ZANATI

Prvi pisani istorijski dokument koji pominje zanimanja ni�kih Roma je turski popis iz 1498. godine. Ovim je popisom u ni�kom kadiluku registrovan jedan Rom-kovač, Ajdin.1 Polovinom XVI veka u Ni�u se pominje Rom čelengir (bravar),2 a krajem XIX veka u istorijskim dokumentima se pominje poznati ni�ki mehter (muzičar) Ajru�.3

Posle oslobođenja od Turaka, ni�ki Romi zanatlije bavili su se i zemljoradnjom kao dopunskim zanimanjem. U to vreme 25% obradivog zemlji�ta u okolini Ni�a, pripadalo je Grko- Cincarima, Jevrejima, Albancima, Romima i Turcima.4

U kasnijem periodu razvoja ni�kog privrednog �ivota, razvija se čitav niz zanimanja karakterističan za ni�ke Rome, počev od onih najte�ih i najprljavijih - čistači, �interi, čistači cipela, čistači ulica, nosači (amali), ve�erke� - do zanimanja vezanih za obradu metala (kovači, potkivači, klinčari, kafe-vodeničari � degrmend�ije�). Stari ni�ki Romi su bili i: semenkari, moleri, �najderi, kasapi, telali-staretinari, �ivinarski trgovci, rabad�ije-kočija�i, fijakeristi, svirači, muzičari u Simfonijskom orkestru, vojni muzičari i dr. U ni�koj industriji su radili kao fizički radnici, bravari, kovači, strugari, zavarivači, ma�inovođe, tehničari, a posle II svetskog rata, bilo je i in�enjera, zdravstvenih tehničara, prosvetnih radnika, lekara i dr.

1 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 33 2 Isto, str. 47 3 Isto, str. 197 4 Istorija Ni�a II, str. 195

76

Stari ni�ki Romi su radili najte�e i najprljavije poslove u gradu, bilo je i sitnih lopova, ali se ne pamti da su ikada prosili. Romi koji bi se mogli videti da prose u Ni�u, pripadali su skitačkim čergama koje se nisu dugo zadr�avale u gradu. Razapeli bi �atore na desnoj obali Ni�ave, kod �elezničkog mosta, ostajali neko vreme i, zatim bi svojim poslom odlazili dalje. Oni su zazirali od ni�kih Roma, starosedelaca. Nisu sa njima kontaktirali niti od njih tra�ili pare. Ako bi se gre�kom dogodilo da se prilikom pro�enja obrate Romima smatrajući ih za ne-Rome, saznav�i istinu, postiđeno bi se izvinili.

U periodu izgradnje zemlje, iza II svetskog rata, u ni�kim fabrikama su organizovana takmičenja u prebacivanju norme u okviru izvr�enja godi�njih planova proizvodnje. Pobednici ovih takmičenja su dobijali naziv �Udarnik rada�. Među ovim vrednim, marljivim i sposobnim ljudima bilo je i nekoliko starih ni�kih Roma. Najpoznatiji među ovim Romima su radnice ni�ke Fabrike duvana: Ned�mija Asanović je bila jedanaestostruki udarnik rada ("Narodne novine", 22. 10. 1949, str. 2) a udarnice su bile i Vera Alimanović, Ibraima Kurtić i dr.

Ibraima - Mima Kurtić, udarnica rada (prva s desna), 1949. godina

77

Odlazak u zaslu�enu penziju: Ned�a Asanović (1913-1981) (u sredini) ručna

pakerica, jedanaestotruka udarnica rada u Duvanskoj industriji

Romkinje, radnice Duvanske industrije na ručku u radničkoj menzi,

1958. godine

78

Safeta Asanović � Čape prima priznanje za 30 godina rada u fabrici guma

"Vulkan", 1978. godine

POSLASTIČARI I SEMENKARI

Pre II svetskog rata je u Čerge mali bio poslastičar Sefa Belulović. On nije imao radnju, već je svoje proizvode nudio u zastakljenim kolicima sa velikim sjajnim poklopcima za sladoled i raznobojnim bočicama u kojima su bili ekstrati za pravljenje osve�avajućih napitaka. Na staklenoj vitrini je imao izve�ane tresuljke i tegle sa raznobojnim čibucima i lizalicama, kao i raznovrsne kolače. Zimi je prodavao salep, a leti bozu i sladoled. Kasnije su ovaj posao u romskim mahalama radile uglavnom �ene, prodajući, pored semenki, pucki i kikirikija, i u�ećerene jabuke, pelte i ostale slatki�e.

Prodaja semenki je �ezdesetih godina pro�log veka bila vrlo unosno zanimanje. Njime se bavilo desetak romskih porodica. Osu�ene semenke od tikve su kupovali po selima ili na pijacama. Zatim bi ih čistili i prali, solili i pekli u re�etkastoj posudi. Semenke su nosili u korpama od pruća i prodavali ih pomoću male ča�ice za rakiju. Najvi�e je semenki prodavano ispred bioskopa, na fudbalskim utakmicama i drugim sportskim priredbama, na svadbama i svim velikim skupovima.

79

Ovo je bio te�ak i mukotrpan posao, jer je u to vreme milicija nemilosrdno proganjala semenkare, tukla ih i semenke im prosipala u slivnike.

Semenkari bi svoje proizvode nudili rečima: �Izvol�te semenke, zanimacija - manje sekiracija.� Poznati ni�ki semenkari, kasnije i prodavci kikirikija, bili su: Remzija i Red�ep Sinanović, jednoruki Muharem, Ruski, Sabila, �abi i drugi.

Poslastičar iz Čerge-male 1938. godine: Sefedin Belulović sa �enom

Đulsefom i čerkom Nadirom

MOLERI

Pripovedaju da su ovaj posao pre II svetskog rata najvi�e radili Romi. Molerski alat se sastojao od merdevina raznih veličina, kofa, četki, valjka za �aranje zidova, mustri, flit pumpe i pumpe za �pricanje fasade. Radilo se krečom, zemljanim bojama i �triclom. Boje su bile vodotopive, dok se za valjak ponekad koristila srebrna i zlatna bronza koja se rastvarala pomoću jaja. Molerski posao su obavljali uglavnom stanovnici Čair-male: braća Salija i Rajko Kurtić, Iljaz, familije Zekići... Većina molera je volela da popije, i to isključivo rakiju. Najpoznatiji ni�ki moler bio je Avda Zekić, veliki boem i �eret. Njegove �ale se i danas, na početku XXI veka, pričaju gradom, čak je o njemu Pavle Lalović, ni�ki pesnik, i izdao knjigu, pod nazivom �Avda Zekić, �panski glumac iz Lajpciga.�

80

Molovao, ka�u, jednom Avda kod neke gospođe i, pritom, zaboravio da je trebalo na�arati zidove pticama. Sutradan do�ao Avda da naplati posao, kad dama začuđeno pita: �Majstore, a gde su ptice?� - �Da niste vi gospođo ne�to otvarali prozore?�; �Jesam, Avdo, da bi se osu�ila boja sa zidova� - �E, pa, odletele ptice kroz prozor, gospođo�. Kod druge gospođe Avda okrečio zidove i na�arao ih tankim linijama. �Krive su ti te linije�, reče gospođa. �Ni�ta ne brinite, gospođo, kad se osu�e - ispraviće se�, reče Zekić.

Najpoznatiji ni�ki moler: Avda Zekić

VE�ERKE (PRALJE)

U Ni�u je između I i II svetskog rata bilo stotinjak Romkinja koje su se bavile tim mukotrpnim poslom. Sve dok ve� ma�ina nije u�la u ni�ke domove, mnogim ni�kim Romkinjama je to bilo osnovno zanimanje. Radile su kod uglednih i imućnih ni�kih porodica.

Pranje ve�a se obavljalo napolju, u dvori�tu. Upalila bi se vatra na kojoj bi se u velikom kazanu iskuvavao ve� uz dodatak �ive sode ili ceđi. Nakon toga bi se ve� prao �na ruke� uz pomoć sapuna, najče�će domaće proizvodnje, u drvenom ili limenom koritu. Beli ve� se zatim �tirkao i prostirao u dvori�tu. Posle su�enja se

81

peglao peglom na �ar, kasnije električnom peglom. Taj su posao �ene radile po čitav dan, po ustaljenom rasporedu za celu nedelju. Kasno uveče bi se vraćale kući pogrbljenih leđa i nagri�enih ruku od trljanja ve�a i �ive sode.

Najpoznatije ni�ke ve�erke bile su: Mersija Ismailović, Ehada Durmi�ević, Jakupa Kurtić, Đula Alijević, Aj�a Saitović, Đerka Mahmutović, Seada Ademović i mnoge druge.

DOJILJE

Ovim poslom su se bavile poneke �ene porodilje kao dopunskim zanimanjem. U vreme kada nije bilo mleka u prahu za prehranjivanje beba, ove �ene su se izmuzavale i prodavale svoje mleko zdravstvenim ustanovama u Ni�u, koje su ga dalje distribuirale bebama u gradu, kojima je ono bilo neophodno. Takođe su dojile decu i po kućama u kojima su uglavnom radile kao ve�erke ili kao spremačice.

To su činile uglavnom ni�ke Romkinje slabog materijalnog stanja zbog egzistencijalnih potreba. Mnoge ve�erke i spremačice po kućama su vrlo rado podojile gazdaričino dete, ako za to ima potrebe, i to, pre svega, iz humanih razloga.

Da bi svom detetu nadoknadile uskraćeni obrok, vezivale bi malo �ećera u maramicu i davale mu da sisa. Ujedno bi tako i prestalo da plače zbog gladi.

KROJAČI (�NAJDERI)

Stari ni�ki Romi i Romkinje, bavili su se �ivenjem mu�kih i �enskih odevnih predmeta, pre svega za svoje sunarodnike u mahali - neki su imali i svoje radnje u gradu. U vreme kada nije bilo ma�ina za �ivenje, ili su bile previ�e skupe, �ilo se �na ruke�. �ile su se �alvare, jeleci, svilene ko�ulje, zatim �amije �as� i �drehem�, prlante sa �ljokicama ili sa oljicama, kao i tulbente sa �ljokicama. �alvare su se �ile od pamućnih tkanina od svile i od specijalne orijentalne tkanine �lahuri�. One su bile najcenjenije. Kasnije su se �ile haljine, suknje i ostala odeća.

82

Stare romske �najderke bile su: Mizeća Ja�arević, Afeta Asanović, Fetija Eminović, Nesima Ja�arević, Vesela i druge.

Pored �najderki, bilo je i krojača mu�ke garderobe. Oni su učili zanat kod poznatih ni�kih �najdera u gradu. Kasnije su radili kod svojih majstora, dok su neki otvorili i sopstvene radnje.

Znani ni�ki Romi �najderi bili su: Jonka, Usko, Ned�ip, Osman, Buja Eminović i drugi.

KASAPI (MESARI)

Posao klanja stoke i prodaje mesa, radilo je desetak ni�kih Roma. Svaka romska mahala je imala po nekoliko kasapa. Stoku su kupovali na stočnoj pijaci u Ni�u ili po okolnim selima, dovozili je kući, klali i prodavali. Prodavano je uglavnom ovčije meso (bakhrano) i jagnjetina. Ovcu bi najpre zaklali, zatim razrezali kod nogu, u prorez bi postavili usta i tako duvali dok se ko�a ne �napu�e� i ne odvoji od mesa. Onda bi je zakačili o zadnje noge na čengele i ko�u svukli poput d�empera. Razre�e se �ivotinjski trbuh i izvuče utroba koja se odvoji zajedno sa glavom i tako prodaje (zarzavati). Ostatak ovce se čereči na dva buta i dva čereka. Pored prodaje mesa, kasapi su od ovčijeg mesa izrađivali i vrlo kvalitetne ro�tiljske kobasice. Ponekad je prodavano i kozije meso (buzikano), koje je bilo ne�to jeftinije, ali se slabo tro�ilo.

Posao je dobro i�ao, jer je jelovnik ni�kih Roma po mahalama većinom baziran na jelu od mesa. Bez obzira na materijalno stanje porodice, vrlo retko bi se kuvala jela bez mesa. Čak su se pravile i �ale na račun one porodice koja bi koristila za ishranu jeftinije kategorije mesa, recimo iznutrice (zarzavati). Za njih se podsme�ljivo govorilo: �Han rnze� (Jedu �kembiće). Meso se kupovalo u većim količinama - po četvrt ovce (čereko) - a najmanja količina koja se kupovala bila je od jednog kilograma. Manje od toga je bilo sramota kupovati. Ni�ki Romi su najče�će kupovali meso u mahalama, od svog kasapina, jer su zbog muslimanske veroispovesti izbegavali mesare u kojima se ovčije meso prodavalo zajedno sa svinjskim. Zbog slabije potro�nje, bilo je najče�će i bajato.

Nekada su, u periodu između dva svetska rata, ovce bile toliko jeftine da bi se prodajom ko�e nadoknadila cena, a meso ostajalo d�abe.

U Ni�u toga doba najpoznatiji su kasapi bili: Joca, Isa, Emin, Usa, �ena, Muta, Vasa (Buzika), Dragi i �ena kasapin Kaduna u Čerge-mali, Hamo i njegova tri sina i Demča Demirović u Čair-mali, Emin Ajdarević, u Beograd-mali i drugi.

83

Kasapin iz Čerge male, lovac iz hobija: Ametović Husein � Usa (1910-1971)

ČISTAČI CIPELA

Ovaj zanat su u periodu između dva svetska rata u Ni�u radili uglavnom Romi. Za njega im je bio potreban sanduk za či�ćenje cipela koji se fabrički izrađivao. Odozgo je imao mesingano postolje za nogu, a na svakom uglu po jednu mesinganu ukrasnu kuglu. Sa prednje strane su bile izve�ane velike četke raznih boja za glancanje cipela. Sa zadnje strane su bile fijoke gde su dr�ali male četke za mazanje kremom i o�tre četke za či�ćenje blata. Takođe su u fijokama dr�ali i razne kreme za cipele i za�titne ko�ice, koje su se stavljale u cipele sa strane da se pri či�ćenju ne zaprljaju čarape.

Za prefarbavanje cipela koristili su specijalnu tečnost �Farbulin�. Nakon premazivanja cipela kremom, vr�ilo se glancanje do visokog sjaja pomoću dve velike četke. Pored či�ćenja cipela, oni su prodavali i pertle za cipele.

Čistači su radili na �elezničkoj stanici, u centru grada, kod spomenika, kod malog parka na Trgu Pavla Stojkovića i kod kafane �Srpski Kralj�. Radili su leti,

84

po najvećoj vrućini, i zimi, po najvećoj hladnoći. Zimi su imali mangal sa ugljem koji su, dok su sedeli na malim klupicama pored sanduka prekriveni ćebetom, dr�ali između nogu. Udarcima četke o gornji deo sanduka dozivali bi mu�terije i tako nudili usluge.

Najpoznatiji ni�ki čistači cipela bili su: Isa Sinanović, Kurta Mustafić, Kadrija Kurtić, Muta Kurtić, �evkija Ramadanović, D�ema Ismailović i dr.

NOSAČI (AMALI)

Ovaj posao su u Ni�u radili isključivo Romi: prenosili su tovar na leđima pomoću debelog konopca kojim bi ga vezali oko sebe. Oni imučniji su imali dvokolice. Nekada su to bila kolica sa dva drvena točka oblo�ena čeličnim �inama, a kasnije su ovi točkovi zamenjeni �gumenim�, na gibnjevima.

Nosači su prenosili kofere putnicima sa �elezničke, autobuske stanice, name�taj, belu tehniku iz ni�kih prodavnica, stoku sa stočne pijace, kao i namirnice, voće, povrće i ostale kućne potrep�tine sa zelenih pijaca. Na ovim mestima su im bila i stajali�ta.

Bilo je interesantno posmatrati iskusne amaline kako na svojim malenim kolicima tovare veliku količinu kabastog tereta, sve to povezuju konopcem i uspevaju da prevezu.

Najstariji i najpoznatiji među njima bili su: Sakip Asanović, Ja�ko Ramić, Lala, Osman i mnogi drugi.

KOČIJA�I (RABAD�IJE)

Verovatno je iskonska ljubav prema konjima vezivala Rome za ovu profesiju. Konj je bio negovan, timaren i uhranjen. Ponekad su zapregu vukla i po dva konja. Bili su prezani u zapregu pomoću amova. Imali su obavezno ko�ne �titnike za oči da ne bi gledali sa strane, već samo napred. Na glavi su imali crvene kićanke, oko vrata plave perle protiv uroka (te ni ostaren jakha). Nekada je ovaj posao omogućavao vrlo pristojnu zaradu i radili su ga ponosni i dostojanstveni

85

ljudi. Konji su vukli kola sa plitkim kanatama ��peditere�. Njima su prevozili drva i ugalj za ogrev i razne druge terete.

Najznaniji kočija�i bili su iz Čerge male: porodica Brvić, braća Minča i Mefa, Alit, familija Arifa Useinovića i druge. Arif Useinović (1912-1990) je pre II svetskog rata bio odličan učenik ni�ke gimnazije, ali je ostao kočija�, jer ga je verovatno za to vezivala ljubav prema konjima i unosna zarada. U Ni�u je oko tri stotine porodica u raznim generacijama �ivelo od ovog zanimanja.

Posao je zamro 1979. godine, kada je odlukom ni�ke op�tine bilo zabranjeno čuvanje konja u mahalama i kretanje zaprega ni�kim ulicama. To je pravdano time da konji prljaju ulice i u mahalama stvaraju lo�e higijenske uslove za �ivot. Usledila je akcija tada�njih ni�kih op�tinara da se konji prodaju ni�koj klanici, a kola otpadu. Bio je to uslov da se glava porodice zaposli u nekoj od ni�kih fabrika. Stotinu ljudi je tada zaposleno, najvi�e u gradskoj komunalnoj organizaciji za odr�avanje čistoće, ali se mali broj odr�ao na novom poslu. Navika da se bude svoj gazda i osetljivost na rasnu diskriminaciju, vratili su ponovo ove ljude starom poslu. Neki su nastavili da prevoze ogrev pomoću kombija, drugi su ponovo kupili konje i kola. Tada je milicija nemilosrdno proganjala kočija�e. Vezivali bi im kola lancima za bandere i ka�njavali ih novčanim kaznama.

Jos uvek se i sada na periferiji Ni�a, pored stovari�ta građevinskog materijala, mogu videti kočija�i sa kolima i konjima kako �eljno čekaju mu�terije.

Čuvena je anegdota po kojoj je pre II svetskog rata do�ao u Čerge-malu poznati srpski političar i ministar Dragi�a Cvetković, sigurno u okviru predizborne kampanje. Pitao je jednog Roma, verovatno najglasnijeg jer su ga zvali ��e�ki�: ��ta bih po�eleo da dobije�?� A on je odgovorio: �Kola i konja.� A �ta bi drugo romska du�a po�elela? I zaista, sutradan je dobio kola i konja. Posle II svetskog rata se mogao videti ��e�ki� sa svojim kočijama i konjem, (ostarelim kao i njegov �e�ir, koji, čini se, nikad nije skidao) kako krstari ni�kim ulicama u potrazi za poslom.

FIJAKERISTI

U vreme kada su Ni�em krstarili fijakeri, bilo je nekoliko ni�kih Roma fijakerista. Oni su imali rasko�ne fijakere, koje su vukli lepo negovani i uhranjeni konji okićeni kićankama, praporcima i plavim perlama. Fijaker je imao dva veća točka nazad na gibnjevima i dva manja napred. Pozadi je bilo tapacirano sedi�te koje se, u slučaju ki�e ili prevelikog sunca, moglo prekriti ko�nom nastre�nicom u

86

obliku harmonike. Preko puta je bila klupica na kojoj se, takođe, moglo sedeti. Sa strane su bili nasloni za ruke i papučice. Fijakerista je sedeo napred na uzvi�enom delu sa velikim bičem u ruci i sa ćebetom za noge. Sa leve strane je bio mesingani fenjer koji je noću morao biti upaljen. Pored njega je bila mesingana truba sa gumenom lopticom za zvučnu signalizaciju.

Stajali�ta ni�kih fijakerista bila su na �elezničkoj stanici i kod kafane �Srpski Kralj�, u Pa�ićevoj ulici.

Viđeni ni�ki Romi, fijakeristi bili su: Sali Alilović, sin Isa, Vasa Memetović, Memet, Osman i drugi. Zanat je nestao pojavom taksista.

Alilović Ismail - Isa (1918-1981) fijakerista, u Ni�u 1938. godine

TRGOVCI (TELALI)

U Ni�u je između I i II svetskog rata bilo nekoliko komisionih radnji koje su dr�ali ni�ki Romi, trgovci. Lokale su dr�ali u centru grada u Du�anovoj i ulici Obilićev venac. U radnji su imali trgovačke pomoćnike i kalfe. Prodavali su prete�no polovne stvari, od odeće i obuće - do name�taja.

Najčuveniji i najbogatiji ni�ki Rom trgovac iz tog vremena bio je Osman Balić (1880-1945). Pored radnje u Du�anovoj ulici, posedovao je i zgradu u

87

Ristićevoj ulici (Osman-Balićeva palata), takođe i veliku kuću u Jadranskoj ulici pored Tvrđavske pijace. Bio je donator u izgradnji Zanatskog doma (postoji zapis na spomen ploči zanatskog doma), inicijator i sponzor u osnivanju romskog fudbalskog kluba �Gajret�, 1932. godine.

Pored Osmana Balića, čuveni ni�ki trgovci bili su: braća Mi�a (1914-1975) i Mefa Amzić, Trajko Asanović (1882-1975), �asuvar Ja�arević (1918-1976), Maka Mustafić, Emin Ibi�ević, D�od�e Amzić, Mamut Saitović, Salija Eminović, Ramadan Salijević, Ćamil Halilović i drugi.

Pored njih, bio je i �ivinarski trgovac Krd�alija Avdić, koji je imao radnju u Kopitarevoj ulici i u Čerge-mali. Prodavao je �ivinu, jaja, i ostale poljoprivredne proizvode. U Čair-mali je bio piljarski trgovac Nazif Useinović.

Trgovačka profesija ni�kih Roma je ugu�ena 1946. godine, kada su im odlukom tada�njeg re�ima konfiskovane trgovačke radnje sa robom. Ti ljudi su posle toga zarađivali za �ivot tako �to su sa rancem na leđima odlazili po kućama i otkupljivali stare stvari, a zatim ih prodavali po pijacama i va�arima.

Trajko Asanović (1887-1940) � trgovac i �ena Naza, sa bratanicama

88

Osman Balić (1880-1945) - trgovac i �ena Sadija, sa rođakama

�asuvar Ja�arević (1918-1976) � trgovac

89

Trgovac u Zagrebu 1926. godine: Ni�lija �aban Mustafić, sa �enom Aj�om i

ćerkom Advijom

Piljarski trgovac, Nazif Useinović sa �enom Nasifom, sinom �efitom, snahom

Jelduzom, ćerkom i unukom Menek�om, 1919. godine

90

KOVAČI I KLINČARI

Stari ni�ki Romi su se bavili obradom metala kovanjem kao tradicionalnim zanimanjem.

Za kovačku radnju potrebno je imati kovačku vatru (vinja), ko�ne mehove (pi�ota), jedan ili dva nakovnja (amuni), čekiče (tokmako), kovačka kle�ta, sekače, kovačke kalupe i ostali sitan alat.

Vatra se lo�ila pomoću koksa i drvenog čumura, a usijano gvo�đe se oblikovalo udaranjem čekića. Kod kovanja sitnih predmeta, majstor je radio sam - za krupne otkivke su mu pomagali udarcima velikih čekića jedan ili vi�e radnika. Pri tome se moralo voditi računa o ritmu kojim se kuje da ne bi do�lo do sudaranja čekića. Sečiva otkovanih predmeta su se kalila specijalnim postupkom, potom o�trila. Svaki majstor je imao svoj �ig �dangu�, kojim je obele�avao proizvode.

Kovanjem su se izrađivali sledeći predmeti: drljače, potkovice za konje i volove, vr�nici, �ine za kola, razne poljoprivredne alatke, sitan alat za zanatlije i domaćinstva (makaze, sekači, probojci, keseri, sekire, ma�ice, vatralji..). Takođe su se popravljali stari islu�eni alati klepanjem i ponovnim o�trenjem. Proizvode su prodavali u svojim radnjama, subotom na ni�koj pijaci i po va�arima.

Jedno vreme je bio vrlo unosan posao izrada klinaca za potkivanje stoke. Klinci su se izrađivali od betonskog gvo�đa prečnika 6 i 7 milimetara. Usijano gvo�đe bi se odsecalo na potrebnu meru, a zatim oblikovalo u specijalnim kalupima uz lagane udarce specijalnog čekića za klince.

Poznati kovači su bili u Stambol Kapiji: Osman Kadrijević, Ibi Salijević i Ja�ar Salijević, a klinčari: Izir Ja�ić i Ismail Ismailović.

Kovači u Čair mali su bili: Salija Durmi�ević, Memet Kurtić i Kurta Kurtić, a klinčari: Memed Memedović, Emin �Aeroplan� i Avda Bislimović. U Čerge-mali je bio kovač Tosa Ja�arević.

U novije vreme kovački posao su radili Aslan i njegov brat Kadrija Maksutović kao i njegova tri sina, Asan, Elmaz i Husein. Oni su se 1938. godine doselili iz Pre�eva. Asan je otvorio radnju preko puta biv�e Male pijace, u ulici Obilićev venac, a Elmaz je zajedno sa ocem radio preko puta biv�e kafane ��paj� u Novopazarskoj ulici. Oni su jedini nastavili ovaj posao i u trećem milenijumu. Svoje radnje su opremili savremenim presama i električnim čekićima, strugovima i ostalim ma�inama za kvalitetnu i ekonomičnu kovačku delatnost.

91

KAFE-VODENIČARI (DEGRMENDŽIJE)

Zanat je donet iz Istambula u Ni�. Tu su ga prihvatila rođena braća Ja�ar Ja�arević i �arafetin Ja�ić. Ja�ar je imao radnju u Rabad�i-mali, �arafetin u Čerge-mali, do 1948. godine, a zatim na Trgu Pavla Stojkovića i na Crnom putu.

Da bi se napravio ručni mlin za kafu potrebno je poznavati vi�e zanata, i to: kovački, bravarski i strugarski. Na početku, kada nije bilo elektromotora, strugovi su bili na no�ni pogon. Kovanje se vr�ilo uz klasičnu kovačku vatru sa mehovima koji su se pokretali rukom ili nogom. Od čelika se kovao �kamen�, �karika�, ručica, �taban�, kao i zavrtnji-�taban burgija� i �jam burgija�. Futrola, u kojoj je sme�ten kamen, izrađivana je od mesinganog lima koji se letovao na vatri i oblikovao u cev koja se kasnije obrađivala na strugu i radlovala. No� za obradu na strugu i radle su se dr�ale u ruci prilikom obrade. Poklopac za vodenicu se izrađivao od mesinga ručnim izvlačenjem pomoću čekića. Mesingani delovi su međusobno spajani lemljenjem pomoću kalaja. Gornji i donji deo futrole međusobno se uvuče jedno u drugo pomoću tanje cevi (zivane). Donji deo (ambar) je imao dance, a na gornjem delu je bila pričvr�ćena pločica sa otvorom (bajazluk) kroz koji prolazi osovina kamena (sap).

Deo koji melje kafu se sastoji od kamena i karike. Kamen i karika su se �zubili� ručno, pomoću turpije. Prvo se kamen i karika ostru�u pa se postavi karika u specijalni dr�ač sa ručicama (ala�tra�ak), a osovina kamena se ste�e u kovačku stegu. Zatim se dr�ač obrće rukama i tako ��lajfuje� kamen i dovodi u krug. Da bi vodenica dobro mlela mora da ima dobar i dubok �lajf. Zatim se na kamenu turpijom �vade� mali i veliki zubi, a na kariki samo mali zubi. Na strugu se kamen �traksluje� u čelo sa ručnim no�em a osovina kamena (sap) se obrađuje, takođe dok se kamen obrće na strugu, turpijom. Na kraju osovine formira se četvrtka (dor čo�i) za usađivanje ručice. Na kariki se �vadi� �lastin rep� za pričvr�ćivanje �tabana� kroz koji prolazi �taban burgija�, zavrtanj kojim se �teluje zazor �kamena�. �Kamen� se ubacuje u futrolu i pričvr�ćuje pomoću tri zavrtnja �jam burgije�. Posle toga se pasuje poklopac i ubacuje se ključ.

Pre pakovanja svaka vodenica se proba pr�enom kafom ili ra�i. Ako je vodenica ispravna, polira se �sidolom� i uvija u hartiju.

Kasnijom modernizacijom proizvodnje, strugove su pokretale transmisije sa električnim motorom, a poliranje se vr�ilo na polir-ma�ini, sa �ajbnom od čoje uz dodatak polir paste. Ručica, taban i bajazluk se vi�e ne izrađuju iskivanjem već se liju od mesinga.

Ovaj posao su u Ni�u radili isključivo Romi u svojim privatnim radnjama u kojima su zapo�ljavali romsku radnu snagu. Zanat se prenosio s kolena na koleno. Učenik, �egrt bi nakon zavr�enog zanata postajao kalfa, a potom majstor. Učenici

92

su pohađali �kolu učenika u privredi, obavljajući praksu kod majstora. �egrt je bio du�an da počisti radnju, da kupuje kalfama doručak i da im donosi vodu za piće. Nedeljom pre podne bi dolazio da generalno očisti radnju i da pomogne u podmazivanju i odr�avanju ma�ina i kovačnice. Kovački meh je mazao lojem, a kovačko ognji�te ilovačom uz dodatak konjske balege (go�nji).

U Ni�u je od ovog zanata �ivelo preko pedeset porodica u nekoliko generacija. Posao je naročito �cvetao� �ezdesetih godina XX veka kada bi se u nekim radionicama proizvodilo i preko 3000 vodenica mesečno. Svoje proizvode su posebno dobro prodavali u Bosni, uz pomoć desetak trgovačkih putnika koji su kupovali mlinove po proizvođačkoj ceni, a zatim ih prodavali po pijacama i va�arima, uz dodatak svoje trgovačke mar�e. Zbog visokih poreza, robu su retko davali dr�avnim prodavnicama na prodaju.

Najpoznatiji kafe-vodeničari iz tog perioda bili su �erafetin Ja�ić �ekana i njegov sin Alija, D�email Bekta�ević D�ema i Memet Kurtić Meti. �ekana i D�ema su imali radnje na Crnom putu, a Meti u Čair-mali. Radilo se od ujutru do uveče, po 10 časova dnevno. Jedino je četvrtkom posao morao da se zavr�i ranije da bi se počistila radnja i na nakovnju upalile sveće za sveca, kovačkog za�titnika (Hazreti Dauta) i za Zajde Bad�u, za�titnicu ni�kih Roma. Nedeljom se nije radilo, ali se alat popravljao i čistila radnja, do podneva. Za vreme praznika se takođe nije radilo, kao ni za Vasilicu i Đurđevdan. Za Đurđevdan je �egrtima majstor kupovao odelo i cipele. (Oni su sve vreme bili kod njega na hrani.) Za 9. juli, Esnafsku slavu, nije se, takođe, radilo, i tada su svi i�li na izlet u dvori�te Pantelejske crkve.

Majstor je svoje učenike, koji su zavr�ili zanat, ostavljao da rade kao kalfe, a kasnije su mnogi otvarali i sopstvene radnje. Za potrebe ni�kih kafe-vodeničara radila su i dvojica ne-Roma u svojim radnjama: Ivan Čibarić je radio usluge livenja, a Čeda Parizanović usluge drukovanja. Sve ostale poslove radili su isključivo Romi, uključujući i posao trgovačkih putnika.

Najte�i deo posla su radili �turpija�i�. Oni su imali kovačke stege postavljene u visini pupka (za bravare se postavljaju na većoj visini). Kada bi turpijom zubili kamen i kariku, podsećali su na boksere koji poskakuju u ringu. Tako se i znoj slivao sa njih. Najjači �turpija�i� bili su: Fethi Arslanović Pera, njegov brat Remzedin Sefer Ja�arević, Ćamil Seferović, Packo, Kamber, Vasip i drugi. Oni su mogli dnevno napraviti po 40 mlinova. Plaćani su po komadu i zarađivali su po nekoliko tada�njih prosečnih radničkih plata.

Zanat se sačuvao do kraja XX veka uz dosta modernizacije u procesu proizvodnje. Da bi mlin za kafu bio kvalitetan, rezne ivice �kamena� i �karike� su se �blauzirale� specijalnim pra�kom za podizanje tvrdoće materijala. Svaki majstor je imao svoj �ig, �dangu�, koju je udarao zajedno sa godinom proizvodnje na mesinganoj futroli, da bi obele�io proizvod.

93

Ni�ki mlinovi za kafu bili su poznati �irom Jugoslavije. Prodavani su najvi�e u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Kupovali su ih i u Skoplju, Ljubljani i Zagrebu. Preko leta su ih na primorju nudili stranim turistima kao svojevrstan suvenir sa orijentalnim izgledom i odličnom funkcionalno�ću.

Ručne mlinove za kafu su proizvodile i dr�avne firme u Ni�u, Po�arevcu i Donjem Vakufu, ali niko nije uspeo da napravi tako kvalitetan i jeftin proizvod kao �to su to činili ni�ki kafe-vodeničari (degrmend�ije).

�erafetin Ja�ić � �ekana (1899-1963) kafe vodeničar sa �enom Alisom i

sinom Alijom

94

Ja�ar Ja�arević (1894-1969) kafe-vodeničar sa �enom Zurefom

SVIRAČI (MUZIČARI)

Prema istorijskim izvorima u Ni�u se krajem XIX veka pominje Ajru�, poznati muzičar (mehter).1

Stari ni�ki Romi su uglavnom svirali gudačke instrumente: violinu, violu, violončelo ili kontrabas. Imali su svoje ��trajh� orkestre i tako nastupali po kafanama i hotelima, a svirali su i za vreme pozori�nih predstava. Pored narodne i starogradske muzike, orkestri su izvodili i odlomke iz popularnih opera i opereta, valcere i ostala popularna dela klasične muzike. Početnih sat i po je svirana takozvana �animir muzika�. Za to su dobijali naknadu od gazde lokala koji je �eleo da muzikom privuče �to vi�e gostiju koji će se ugodno osećati u njegovom lokalu. Posle toga bi sledile narud�bine. Uoči II svetskog rata u ovim orkestrima su muzicirale i dve devojke, sestre Fevzija i Refija Ja�arević. Fevzija je svirala violinu i pevala, a Refija je izvrsno svirala klavir.

1 T. Vukanović: Romi (Cigani) u Jugoslaviji, str. 197

95

Pored te vrste muziciranja, svirala se i za kafanskim stolom �muzika na uvo�. Bilo je veliko umeće tada�njih muzičara da na pravi način uvesele goste dobrim sviranjem i pevanjem, a takođe i biranjem pravih pesama prema statusu gostiju i prema renomeu kafane. Najpoznatije melodije koje su se svirale u periodu između dva svetska rata bile su: Ramona, Dalmacija, Sorento, Violina cigano, Santa Lućija i druge, kao i stare gradske pesme: Tiho noći, Milkina kuća, Ajde Kato, Ima dana i mnoge druge. Najpoznatiji romski orkestri u ovom periodu bili su: Mecita Memedovića, Ra�ita Kurtića, Sinana Asanovića, Deme Osmanovića, Cocita Osmanovića, Alima Alimovića i drugi. Vođe orkestara - kapelnici, bili su uglavnom violinisti. Vrlo talentovan violinista toga perioda bio je i Vasip Osmanović.

Posle II svetskog rata rađaju se novi romski orkestri. Na čelu te nove generacije romskih muzičara je E�tref Kurtić, violinista i diplomirani ma�inski in�enjer. On je plenio svojim gospodskim �armom, elegancijom i dobrim sviranjem. U to vreme se pojavljuje među Romima i harmonika kao solistički instrument. Najpoznatiji ni�ki Rom, solista na ovom instrumentu je Muharem-Muja Alijević, muzičar i kompozitor, autor muzike i teksta romske pesme �Alo dive romano� (Svanuo je romski dan). Sa ovom pesmom su počinjale i zavr�avale se sve smotre kulturnih dostignuća Roma Srbije.

Osim gudačkih orkestara, u periodu između dva svetska rata, u Ni�u su radili i romski tambura�ki orkestri. Orkestri su se sastojali od prima, bas-primova, tambura�kih čela i tambura�kog basa. Najpoznatiji tambura�ki orkestri su bili: Radovana Memedovića, Zenka Memedovića (1916-1970), Tefika Memedovića (1917-1989) i �efita Useinovića. Ujedno su to bili i najčuveniji primovi. Po pričanju starih ni�kih Roma, Radovan Memedović je tako virtuozno svirao prim da je njegova tamburica zvučala kao violina. Najpoznatiji bas primovi bili su Pa�ko, Kalča, Laza, Sada i Durmi�. Najpoznatiji tambura�ki čelisti bili su Usko i Ja�ko, a tambura�ki basisti Destan, Alija, Bo�a i Akif. Orkestri su probe odr�avali svakodnevno, a uveče bi nastupali po najuglednijim lokalima u gradu. Na repertoaru su imali, kao i �trajh-orkestri, popularne melodije iz opera i opereta, stare gradske pesme, izvornu narodnu muziku, a svirali su i muziku za pozori�ne predstave. Stari ni�ki Romi tvrde da su njihovi tada�nji tambura�ki orkestri bili po kvalitetu i čuvenju ravni vojvođanskim. Muzičari su nastupali uvek elegantno odeveni u tamna večernja odela sa belim ko�uljama i obaveznom kravatom.

Pored ovih orkestara, u Čerge-mali je bio duvački orkestar (bande). Orkestar je brojao 7 do 8 članova, koji su svirali na trubi, bas fligorni, basu, dobo�u i bubnju. Solističku melodiju je, pored trube, često izvodio i klarinet; ponekad bi se kao solistički instrument koristila i frula ili okarina. Na romskoj svadbi bi većinom svirali ovi orkestri: bili su glasni i vrlo pogodni za svadbene igranke u mahalama. Pre II svetskog rata je bio orkestar Malića Sinanovića, kasnije orkestar Ramiza Sinanovića. U Ni�u bi na svadbama svirali i duvački orkestri: Nezira iz Vranjske Banje, �evketa Ibraimovića iz Leskovca, Ameta Ametovića (1861-1963), junaka

96

Kumanovačke bitke i nosioca Karad�orđeve zvezde sa zlatnim mačevima iz Leskovca, te orkestar Bakije Bakića iz Vranja.

Posle II sv. rata nije bilo kulturno-umetničkog dru�tva u Ni�u u kome nisu svirali ni�ki Romi muzičari - amateri. To su bili: violinista Ja�ko Usković, kovač iz Ma�inske industrije, violinista E�tref Kurtić, ma�inski in�enjer iz �Blok signala�, gitariste Ekrem-Lale Seferović, metalostrugar, Coci Seferović, trgovac, Jakup Osmanović, alatničar, Ekrem Ademović, knjigovođa, trubač Junuz Ademović, metalostrugar, klarinetista Asan Mutić, radnik �EI�, kao i mnogi drugi. Kao koreografi su radili �aćir Saćipović (varioc) i Sadik Saitović (slu�benik).

Stari ni�ki Romi muzičari su ostavili veliki broj narodnih pesama i igara, svirali na radiju, kasnije snimali veliki broj ploča i kaseta, čime su dali svoj pečat romskoj muzici u Srbiji i Jugoslaviji - takođe dali svoj doprinos u razvoju op�te muzičke kulture na na�im prostorima.

Legendarni romski pevač novije generacije je �aban Bajramović, kompozitor, pevač i gitarista iz Čair-male. Napisao je veliki broj romskih pesama od kojih su mnoge ostale večno da �ive. Njegova se popularnost prostire među Romima �irom sveta. Pesma Sajbija iz filma Anđeo čuvar, u�la je među 100 najboljih filmskih melodija svih vremena, progla�enih od međunarodnog �irija filmskih kritičara u Parizu, decembra 1995. godine, na proslavi 100-godi�njice filma.

Budući violinista: Fevzija Ja�arević 1936. godine

97

Salonski orkestar Osita Red�ića u hotelu Park 1938. godine

Meci Memetović (violinista) 1918. godine

98

Ra�id Kurtić (violinista), 1921. godine

Tambura�ki orkestar KUD "Stanko Paunović" pod rukovodstvom Zenka

Memedovića (1916-1970) - prvi s leva 1954. godine

99

Orkestar Sinana Asanovića (violina), 1948. godine.

Orkestar violiniste, diplomiranog in�enjera, E�treta Kurtića (stoji), u Radio

Ni�u, 1948. godine

100

Tambura�ki orkestar Tefika Memedovića (1917-1989) � prvi s desna

Tambura�ki orkestar Zenka Memedovića (1916-1970) - tamburica prim

101

Radovan Memedović je sa svojim orkestrom svirao i Kralju. Sede, sleva na

desno, u prvom redu: Demir Demirović i Tefik Suljić; u drugom redu: Durmi� Destanović, Kalča Ademović; stoje: Radovan Memedović, Akif, Destan

Destanović, Alija i �efit Useinović.

�efit Useionović (1898 � 1957), muzičar, sa ćerkama Menek�om i Afetom,

1927. godine

102

Violinista Sača Red�ić, (prvi s desna) sa kolegama 1933. godine

Orkestar Radovana Memedovića u Ribarskoj Banji 23. avgusta 1927. godine

( sleva na desno): Demir, Ned�ip, Salija, Alija, Radovan, Kalča i �efit

103

MUZIČARI NI�KOG SIMFONIJSKOG ORKESTRA

Stari ni�ki Romi su svirali uglavnom gudačke instrumente, tako da su već osnivanjem Gradskog civilnog orkestra, 20. januara 1946. godine, u njemu svirali i Romi. U njemu su svirale violine i dve romske devojke Fevzija i Refija Ja�arević.

U Simfonijskom orkestru iz 1952. godine, koji je radio pri Radio-Ni�u, takođe je sviralo nekoliko ni�kih Roma. Kasnijim osnivanjem muzičke grane pri narodnom pozori�tu i dolaskom dr Ilije Marinkovića za direktora muzičke grane i dirigenta orkestra, 1. septembra 1953. godine, ovaj orkestar zapo�ljava muzičare u stalni radni odnos, tako da su i Romi u njemu dobili status koji im omogućava pristojnu zaradu i socijalnu sigurnost. U to vreme je izvedeno nekoliko operskih dela u Ni�u. Neke opere su izvedene koncertno, neke i scenski, �to je za ono vreme predstavljalo pravi muzički podvig. Tada�nji ni�ki muzički umetnici su sopstvenim pevačkim i muzičkim kapacitetima dočarali svojim sugrađanima deo muzičkog �ivota evropskih metropola. U to vreme Ni� je imao čak po 90 muzičkih koncerata u jednoj sezoni sa oko 15 000 posetilaca.1

Ni�ka je filharmonija formirana 1. septembra 1959. godine. Članovi prvog Saveta filharmonije bili su: Josif Trajković (predsednik), dr �ivota Janković, Milan �ukleta, Miodrag �ivković, Sreten �ivković, Fevzija Ja�arević, dr Ilija Marinković, Boris Jovanović i Bora Trajković.2

Gradski Simfonijski orkestar je formiran 19. septembra 1960. godine i u njemu su Romi bili stalni muzičari. Stari ni�ki Romi muzičari ni�kog Simfonijskog orkestra su bili: Aziz Sadiković, koncert majstor (violina), Fevzija Ja�arević (violina), Sinan Asanović (violina), Ismet Useinović (violina), Kemal Memedović (1935-1984), (horna), Bajram Salijević (1933-1971), (violina), Vezir Mustafić (1940-1997), (violina), Selim Sadiković (violina), Maksut Maksutović (truba) i drugi.

Pored starih ni�kih Roma, u orkestru su svirali i Romi iz drugih gradova Srbije i SFRJ. Svi su oni svojim talentom, muzikalno�ću, stručnim znanjem, radom i zalaganjem, puno doprineli da ovaj orkestar uspe�no �ivi i radi.

1 Istorija Ni�a III, str. 419 2 Isto, str. 420

104

Aziz Sadiković (1925-1974), solista i koncert majstor Muzičke grane pri N.

pozori�tu, a kasnije i Ni�ke filharmonije i Gradskog simfonijskog orkestra, na koncertu 1957. godine.

105

VOJNI MUZIČARI

Zbog prirodne nadarenosti Roma za muziku, veliki broj ni�kih Roma je bio primljen u vojne muzičke �kole i to počev od �Grejačke �kole� u Kraljevini Jugoslaviji, pa do �kola koje su edukovale ovaj profil kadrova u Jugoslovenskoj narodnoj Armiji, kasnije u Vojsci Jugoslavije. U tom periodu Vojna muzička �kola je, verovatno prema potrebama za vojnim muzičarima, menjala svoje mesto boravka. Bila je u Vr�cu, Zagrebu, Su�aku kod Rijeke, Subotici, Vukovaru, Zemunu i Novom Sadu. Svaka generacija je brojala nekoliko desetina polaznika od kojih je bilo barem 5 do 6 Roma. Pored psihofizičkih i muzičkih sposobnosti, polaznik u Vojnoj muzičkoj �koli je morao da bude i dobar učenik. Svaki vojni muzičar je svirao po jedan gudački i jedan duvački instrument ili udaraljke.

Nakon zavr�ene Srednje vojne muzičke �kole, dobijali su činove prema va�ećim vojnim propisima, a mnogi Romi, vojni muzičari su se kasnije do�kolovavali u svojoj profesiji. Bilo je među njima vodnika - narednika u Kraljevini Jugoslavije, vodnika, poručnika, kapetana, pa u novije vreme i majora.

Ni�ki Romi, vojni muzičari, svirali su u Ni�kom vojnom orkestru, a mnogi su, prema potrebi slu�be, prebačeni i u druge vojne orkestre �irom zemlje.

Stari ni�ki Romi su se ponosili svojim vojnim muzičarima. To su bili: Alim Alimović (1901-1964) - koncert majstor (violina i truba), Ćamil Ja�arević (1891-1961), (viola i truba), Tasin Karimanović (1910-1993), (viola i es truba), Faik Asanović (1887-1940), (violina i truba), Aca Memedović (1913-1957), (violina i truba), �asuvar Ismailović (violina i truba), Bajram Memedović (violina i udaraljke).

Vojni muzičari novije generacije su takođe dika i ponos ni�kih Roma. To su: Kemal Memedović (1935-1984), (horna), Ibra Ibraimović (violina i klarinet), Dragi Mamutović (violina i saksofon), Durmi� Eminović (violina i udaraljke), Ibraim Usković (violina i ef-bas), zatim �erafetin Eminović (violina i klarinet) koji je slu�bovao u Skoplju, Alija Alimović (violina i B-bas) koji je slu�bovao u Trebinju i Splitu, i Ramadan Ja�arević (violina i saksofon) sa slu�bom u Kninu i Sarajevu.

106

Jedan je broj Roma u sastavu Ni�kog vojnog orkestra do�ao iz Kru�evca, Valjeva, Prekodolca, Predejana, Vladičinog Hana, Prokuplja�

Romi, vojni muzičari su u periodu pre II svetskog rata i neposredno nakon oslobođenja, �iveli u romskim malama. Novije generacije Roma, vojnih muzičara �ive u stambenim zgradama sa svim udobnostima koje u�ivaju vojni slu�benici.

Faik Asanović (1887-1940) violina, 1932. godine

Čamil Ja�arević (1891-1961) � vojni muzičar, sa sinom Ramadanom takođe

vojnim muzičarem

107

Dru�enje sa de�urnim kolegom u Domu JNA u Ni�u, 1968. godine: (s leva)

Kemal Memedović, Ibra Ibraimović i Durmi� Eminović � vojni muzičari

Dragi Mamutović (prvi s leva) i Ibra Ibraimović na Kameničkom Visu 1969.

godine

108

Veselo dru�enje ni�kih vojnih muzičara, januara 1970. godine: Kemal

Memedović (prvi s leva, sedi), Ibra Ibraimović (treći s leva, sedi) i Dragi Mamutović (osmi u prvom redu, s desna, stoji)

109

Vojni muzičari u Ni�u 1954. godine: Tasin Karimanović (treći s leva, sedi),

Ćamil Ja�arević (treći s leva stoji u prvom redu), Alim Alimović � koncert-majstor (�esti s leva, stoji u prvom redu) i Hasan � Aca Memetović

(treći s desna, stoji u drugom redu)

110

THE OLD ROMANIES FROM NI�

There has been more than five centuries since the appearance of the first written document about the presence of Romanies in Ni�. This was the Turkish Population Census dating 1491. The subsequent Turkish censuses even more completely tell about their living in the region giving details about their names, professions and religious confession. Since the Ni� Romanies were in those days Orthodox Christians, some historians claim today that the Romanies have been living in the region for about seven centuries. This is even more confirmed by the church decree of the Tzarigrad Patriarch that acknowledged the Romanies� presence at the Balkan peninsula in 1289 and 1309.

Regardless of the fact that the Romanies have been living here for such a long time there is not much written evidence about them. Even the things that were published about them, except for a few honorable cases, comprise very many inaccuracies as well as the authors� subjective views. This is partly understandable since it is very difficult to have an objective view of the Romanies� history, culture and life for they are, due to many centuries of suffering and racial intolerance, reluctant when they are supposed to declare and express themselves as Romanies. This is particularly striking among those layers of the Romanies who have managed to raise themselves, by education, culture and economic achievement, beyond the deep-rooted stereotypes about them. That is why the writings about Romanies often tend to give an incomplete picture about them which is not only directly harmful to them but to the very truth about life itself.

Knowing so much about Romanies� ways of living due to the fact that I have been at the very source of the gathered data, I have tried to write something new about them on the basis of the authentic telling and old Romanies� family

111

photos as well as of the things already written about the Romanies of Ni�. In doing this, I have devoted some considerable space to the description of the old Ni� Romanies in the period between the two world wars. The reliable data about their professions as well as the dates of birth and death I have taken over from the monuments at Ni� Romany Cemetery in the Red Cross part of the city.

I would like my Romanies� story to serve to the young Romanies� generations as a means of learning about their ancestors� past, their life, professions, creed and customs modestly hoping that this would help them to understand better their present and future life in the region.

My intention has also been to present to a wider reading public the life of the old Ni� Romanies in a direct way with no ambiguities and taboos left. I sincerely hope that many people would, after reading this book, complete their knowledge about Romanies and maybe change some conventional views of them.

Ni�, February, 2001 Author

113

POGOVOR

POGLEDI NA STARE NI�KE ROME

Nekoć sam, ispitujući raspolo�enje me�tana prema Romima, potcrtao da ni�ki Romi dele op�tu sudbinu srpskih (Đorđević, 2000). Ni� jeste, �to mu je jedna od osobenosti, i "romski grad" jer ima oko 30 hiljada "garavih momaka". �ive ti oni vekovima na obalama Ni�ave: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim malama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnički i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imućni i bedni, �kolovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obični sakupljači stare hartije, upo�ljeni u te�koj industriji i napoličari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni građani i bučni huligani. Ni�lija ih sreće na svakom uglu, imajući ikakve ili nikakve neposredne dodire, ali ih dovoljno ne poznaje: odakle su i kada se ovde nastani�e, gde i kako �ive, kako se i kome bogu mole, kuda to �ure i �ta rade, za�to su "ovakvi" a ne "onakvi"... Od nepoznavanja do predrasuda - samo korak deli. Mnogi Ni�lija nije jo� koraknuo, ali su i brojni sugrađani iskoračili u stereotipe povodom Roma.

Prvi pomak na drumu razbijanja predrasuda o Romima, na�im dobrim kom�ijama, svakako jeste temeljno upoznavanje njihove pro�losti i sada�njosti, kulture i religije, običaja i svakodnevice. Taj inicijalni potez, htelo se ili ne, pripada u zadatak istra�ivačima iz niske dru�tveno-humanističkih nauka. Rabota je to, pre svega, istoričara i etnologa, sociologa i kulturologa, sada već, ukoliko se usredsređuju samo na Rome, nazvanih � romolozima. Iza njih, i u isto vreme, idu publicisti različitih �anrova koji upotpunjavaju �sliku Roma�. Na� je pisac, gospodin Nenad Ja�ić, jedan od boljih izdanaka ove vrste, pogotovu kada su u pitanju stari ni�ki Romi.

Pravde radi, recimo da N. Ja�ić nije pionir u toj oblasti. Brojnima je nepoznato, a �to bi i znali, da je poprilično zapisano i napisano o Romima «vilinog grada». Najpre valja spomenuti Tihomira Đorđevića, velikog srpskog etnologa i svetski istaknutog romologa,

114

koji je potkraj XIX i početkom isteklog stoleća ispunio niz stranica svoje bele�nice zapisima iz �ivota Roma Ni�a i ni�kog kraja (Đorđević, 1984). Iako mnoga T. Đorđevićeva tumačenja ne mo�emo do kraja prihvatiti, a poneka nikako, jer predstavljaju deo istorijskih zabluda kojima je obilovalo vreme u kome pi�e - njegovi najneprihvatljiviji sudovi gotovo su op�te mesto u njemu savremenoj romologiji � ipak, ona nesumnjivo predstavljaju polazi�te i osnovicu za sva dalja izučavanja romskog �ivota (Todorović i Đorđević, 2001). Zatim, nezaobilazno je ime etnologa Tatomira Vukanovića (1983), koji se, dobrano oslanjajući na T. Đorđevića, često zanima starinom Roma sa i oko Ni�ave i koga obilato koristi N. Ja�ić.

Sledi Jovan Ćirić, sociolog naselja, koji je, konkretnije se baveći ni�kim Romima, utro put mlađoj generaciji ni�kih romologa. Njegova studija � �Naselja Roma kao obele�je gradske periferije� (1979) � i enciklopedijska odrednica - �Romi� (1995), primer su skrupuloznog proučavanja ni�kih Roma, te je iznenađujuće da ih na� autor ne rabi, posebno kada analizira romske mahale. U takvom nedopustivom postupku prethodi mu Iva Trajković, stručnjak Narodnog muzeja, do sada najposvećeniji istra�ivač starih ni�kih Roma (1991,1997, 2000a, 2000b). Solidan etnolog, na svom terenu kada treba sakupiti iskustveni materijal i zapisati besede romskih kazivača, daleko slabiji u teorijskom uop�tavanju i interpretaciji, pokatkad zarobljenik stereotipije, puno je toga otrgao od zaborava. Njemu se pridru�uje modernijim uvidom u �romsku sudbinu�, kako i pripada sociolo�kom metodu, omanja grupa ni�kih sociologa-romologa (Bogdan Đurović /1996/, Dragan Todorović /2001/, Jovan �ivković, Dragoljub B. Đorđević /2000/�), koja je na putu da osavremeni jugoslovensku romologiju, delom je sociologizira, i tako "potisne" preovladavajuću folklornu, etnolo�ku sliku o Romima. Njena je namera, saop�timo otvoreno, da od Ni�a stvori najjači romolo�ki centar u nas.

Nenad se Ja�ić na najbolje mogući način priključuje toj plejadi istra�ivača starih (i dana�njih) ni�kih Roma. U skoro sveobuhvatnom zahvatu, dokumentom i fotografijom, opisom i svedočenjem, kratkim i informativnim pasa�ima, čitljivim i lepim stilom, on nam pru�a pogled na ni�ke Rome iznutra. I vi�e od toga, pokojim delovima rukopisa, ako ne i u celosti, nadilazi pojedine prinose spomenutih preteča i savremenika.

Literatura

Bojanić, D. (1983), Verski i etnički sastav stanovni�tva. U: Istorija Ni�a I (str. 133-156), Ni�, Gradina/Prosveta.

Ćirić, J. (1979), Naselja Roma kao obele�je gradske periferije, Leskovački zbornik, 19(19): 219-224.

- (1995), Romi. U: Enciklopedija Ni�a, T. 1, Priroda, prostor, stanovni�tvo (str. 183-186), Ni�, Gradina. Đorđević, D. B. (2000), Kakvi su Romi, na�e kom�ije? U: �ivković, J. i D. B. Đorđević, Iskorak moći publike (str. 69-73), Ni�, DDA/JUNIR/KSS.

Đorđević, D. B. i D. Todorović (1999), Javor iznad glave: klasična vera i romsko-pravoslavna seoska groblja, Ni�, Komrenski sociolo�ki susreti.

Đorđević, T. (1984), Na� narodni �ivot I, II, III, IV, Beograd, Prosveta. Đurović, B. i D. B. Đorđević (1996), Obredi pri velikim verskim praznicima kod Roma u

Ni�u, Etno-kulturolo�ki ZBORNIK, 2(2): 66-72. Kostadinović, A. (2000), Komrenski sociolozi o Romima. U: Đorđević, D. B. (ur.), Romi:

sociolo�ki uvid (str. 113-119), Ni�, Komrenski sociolo�ki susreti.

115

Todorović, D. i D. B. Đorđević (2001), O grupama, zanimanjima, običajima i veri Roma u delu Tihomira Đorđevića, Teme (u �tampi).

Trajković, I. (1991), Romi - Cigani Ni�a, Zbornik Narodnog muzeja u Ni�u, (6-7): 89-116.

- (1997), �ivotinje, biljke i natprirodna bića u običajima i verovanjima ni�kih Roma, Etno-kulturolo�ki ZBORNIK, 3(3): 227-232.

- (2000a), Sahranjivanje urbanih Roma � primer Ni�a. U: Đorđević, D. B. (ur.), Romi: sociolo�ki uvid (str. 120-127), Ni�, Komrenski sociolo�ki susreti. - (2000b), Romi � Cigani Ni�a, Zbornik Narodnog muzeja u Ni�u, (9): 117-162. Vukanović, T. (1983), Romi (Cigani) u Jugoslaviji, Vranje, Nova Jugoslavija.

Prof. dr Dragoljub B. Đorđević

U Donjem Komrenu, februara 2001.

116

IZDANJA "KOMRENSKIH SOCIOLO�KIH SUSRETA"

IZA�LO:

Ђорђевић, Д. Б. (ред.) (2000), Роми, наше комшије - Доњокомренски Роми. Ђорђевић, Д. Б. (ур.) (2000), Роми � Социолошки увид (суиздавач: Пеликан

принт). Ђорђевић, Д. Б. и Д. Тодоровић (1999), Јавор изнад главе � Класична вера

и ромско-православна сеоска гробља. Ђорђевић, Д. Б. и Д. Тодоровић (2000), Млади, религија, веронаука �

изазови интеркултурализма (суиздавач: Агена). �ivković J. i D. B. Đorđević (pri.) (2000), Iskorak moći publike - Javno mnenje

o lokalnim problemima (suizdavači: Dru�tvo dobre akcije i Jugoslovensko udru�enje za naučno istra�ivanje religije). �ivković, J. (ur.) (2000), Biblioteka �Građansko dru�tvo� (8 bro�ura) (suizdavači: Dru�tvo dobre akcije i Jugoslovensko udru�enje za naučno istra�ivanje religije).

�ivković, J. (pri.) (2000), Izlaz na crtu (suizdavači: Dru�tvo dobre akcije i Jugoslovensko udru�enje za naučno istra�ivanje religije).

�ivković, J. (pri.) (2001), U-put u građansko dru�tvo, (suizdavači: Dru�tvo dobre akcije i Jugoslovensko udru�enje za naučno istra�ivanje religije).

Đorđević, D. B. (pri.) (2001), Romska anketa � Iskustva, izve�taji, preporuke.

U PRIPREMI: Костадиновић, А. (ред.) (2001), Екологија � Доњокомренски случај.

Костадиновић, А. (ур.) (2001), Социјално-еколошки проблеми приградских насеља (суиздавач: Пеликан принт).

Ђорђевић, Д. Б. (2001), Класична вера Рома (суиздавач: Агена). Ђорђевић, Д. Б., Живковић, Ј. i Д. Тодоровић (при.) (2001), Ромске душе � Шта о њима веле верске вође?

117

SADR�AJ

PREDGOVOR ..................................................................................................................... 3 ISTORIJSKA PRO�LOST ................................................................................................. 5

NI�KA ROMSKA NASELJA............................................................................................ 9 ARLIJE I GURBETI........................................................................................................ 16 IMENA (ANAVA, ALAVA) ............................................................................................. 22 ME�OVITI BRAKOVI ................................................................................................... 24 DRU�TVENI �IVOT I SOCIJALNE AKTIVNOSTI ..................................................... 24

RELIGIOZNA VEROVANJA I OBIČAJI ..................................................................... 31 ROMSKA SVADBA (ROMANO BIJAV) ............................................................................ 35 SUNET (SUNETI).............................................................................................................. 49 VEČERA ZA KUĆU (ZIJAFETI E KHERESKORO)..................................................... 52 ĐURĐEVDAN (HERDELEZ) ........................................................................................ 53 VASILICA (VASILI).......................................................................................................... 56 ESNAFSKA SLAVA (ESNAFSKO SLAVA) ......................................................................... 58 BABINE .......................................................................................................................... 62 KUMSTVO ..................................................................................................................... 63 USVAJANJE DECE ........................................................................................................ 63 SAHRANA (PARUNIPE)................................................................................................ 64 VEROVANJA I OBIČAJI................................................................................................ 68

Bremenitost (Khabnipe) ............................................................................................... 68 Novorođenče (Maksumi).............................................................................................. 69 Porodilja (Leusa)......................................................................................................... 70 Deca (Čhave) ............................................................................................................... 71 Kuća (Kher) ................................................................................................................. 71 Badnje veče (Bod�ik geđesi) ........................................................................................ 72 Ki�a i grmljavina (O br�im thaj o �em�ekija) .............................................................. 72 �ivotinje (Hajvanija) ................................................................................................... 73 Smrt (Meribe) .............................................................................................................. 73 Novac (Saja) ................................................................................................................ 73 No� (Čhuri) .................................................................................................................. 73 Sudnica (Krisutni)........................................................................................................ 74 Snovi (Sune) ................................................................................................................. 74

ZANATI.............................................................................................................................. 75 POSLASTIČARI I SEMENKARI ................................................................................... 78 MOLERI.......................................................................................................................... 79 VE�ERKE (PRALJE)..................................................................................................... 80 DOJILJE .......................................................................................................................... 81 KROJAČI (�NAJDERI) .................................................................................................. 81 KASAPI (MESARI) ........................................................................................................ 82 ČISTAČI CIPELA ........................................................................................................... 83 NOSAČI (AMALI).......................................................................................................... 84 KOČIJA�I (RABAD�IJE) .............................................................................................. 84

118

FIJAKERISTI.................................................................................................................. 85 TRGOVCI (TELALI) ...................................................................................................... 86 KOVAČI I KLINČARI .................................................................................................... 90 KAFE-VODENIČARI (DEGRMEND�IJE).................................................................... 91 SVIRAČI (MUZIČARI) .................................................................................................. 94 MUZIČARI NI�KOG SIMFONIJSKOG ORKESTRA ................................................ 103 VOJNI MUZIČARI ....................................................................................................... 105

THE OLD ROMANIES FROM NI� ..............................................................................110 POGOVOR........................................................................................................................113

119

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 39(=914.99)(497.11) ЈАШИЋ, Ненад Stari ni�ki Romi / Nenad Ja�ić. - [1. izd.]. - Ni� : Komrenski sociolo�ki susreti, 2001 (Ni� : Pelikan Print). - 118 str. : ilustr. ; 24 cm. - (Biblioteka �Komren�) Tira� 1000. - Str 113-114: Pogovor / Dragoljub B. Đorđević. - Summary: The Old Romanies of Ni�. - Bibliografija: str. 115. а) Роми - Ниш ID=90987788