StajnjakStajska djubriva proizvedena u procesu proizvodnje različitih domaćih životinja i živine se dele po načinu dobijanja i sastava na tri osnovne grupe:

čvrsti stajnjak osoka tečni stajnjak

ČVRSTI STAJNJAK

Čvrsti stajnjak,koji se najčešće naziva samo imenom stajnjak, predstavlja mikrobiološki fermentisanu mešavinu čvrstih i tečnih izlučevina domaćih životinja sa dodatnim materijama za upijanje tečnih delova,pod imenom prostirka. Predstavlja najstarije i najviše primenjivano đubrivo jer ga proizvodi svako poljoprivredno gazdinstvo koje gaji stoku. Stajnjak sadrži sve neophodne i korisne biogene elemente kao i visokokvalitetna organska jedinjenja sa velikim učešćem mikroorganizama, i zbog toga ovo đubrivo čini visokorednim kako sa aspekta ishrane biljaka,tako i sa aspekta održavanja i povećanja plodnosti zemljišta.

Sastav životinjskih izlučevina: Različite domaće životinje imaju izlučevine različitog sastava,od čega najviše zavise sastav i osobine proizvedenog stajnjaka. Koncentrovanija hrana se bolje iskorišćava nego ona sa manjim sadržajem belančevina. Povećane količine belančevina u hrani,iznad jedne granice organizam ne može iskoristiti pa se njihov sadržaj povećava u izmetu. Utvrđena je mogućnost sjedinjavanja lignina i belančevina još u organima za varenje,tako da nastaje lignoproteinski kompleks koji je sličan sa onim u zemljišnom humusu. Fosforna kiselina(H3PO4) se uglavnom izlučuje u čvrstim eskrementima, a azot (N) i kalijum(K) u tečnim.

Sastav i osobine prostirke: Za stvaranje udobnog ležaja kao i upijanje tečnih izlučevina za domaće životinje primenjuje se najčešće slama žitarica (pšenice,ovsa,ječma,raži...) ali mogu i drugi raspoloživi organski materijali u domaćinstvu(lišće,paprat,piljevina). Za sve materijale koji se koriste kao prostirka od značaja su faktori koje prostirka treba da ispuni:

da se može lako obezbediti i da je jeftina

da poseduje veliku moć upijanja tečnosti da sadrži što više biljnih hraniva da je sterilna i određene usitnjenosti čestica,koje se ne pretvaraju brzo u

prašinu.

Skoro sve prostirke (osim treseta) najčešće sadrže značajne količine kalijuma. Velike količine celuloze i drugih ugljenih hidrata u prostirci,dovode do jačeg zagrevanja u periodu pripreme stajnjaka usled čega su mogući gubici azota u vidu amonijaka.

Smatra se da je za goveče potrebno 3-4 kg, za konja 2-3, svinju 1,5-3 i ovcu 1-1,5 kg prostirke za 24h . Od količine upotrebljene prostirke od velike mere zavisi i količina proizvedenog stajnjaka po jednom grlu stoke. Međutim to pravilo ne važi za sve načine pripreme đubriva, pa se mogu desiti i suprotni efekti. Može se desiti da korišćenjem veće količine prostirke sa većim učešćem ugljenih hidrata pri fermentaciji u više aerisanim uslovima, može smanjiti količinu novostvorene organske materije u stajnjaku.

Mesto i način pripreme stajnjaka: Nakon mešanja čvrstih i tečnih ekskremenata životinja sa prostirkom, počinje proces pripreme,odnosno fermentacije stajnjaka. Postoji više načina pripreme stajnjaka koji su uslovljeni ekonomskim i ekoloskim uslovima farmera. Najbolji kvalitet ovog đubriva se postiže izborom adekvatnog načina pripreme na specijalnim mestima koja se zovu đubrišta ili čuvanjem pod stokom u stajama sa dubokim podom. Pod je betonski i na njega se stavlja svakodnevno prostirka radi upijanja tečnosti,bez iznošenja na đubrište. Ovakav vid pripreme stajnjaka se koristi u predelima sa hladnom klimom, jer se oslobođena toplota pri previranju stajnjaka koristi za zagrevanje staja.To je i najjeftiniji način pripreme stajnjaka,obavlja se samo jednom u vreme završenog tova stoke.Mada ovim vid pripreme stajnjaka ima i svojih nepovoljnih strana, jer se gasovi zadržavaju u staji , sto može dovesti do zdravstvenih problema stoke. Najzastupljeniji način pripreme stajnjaka se naziva hladni način. U ovom načinu pripreme prostirka sa ekskrementima se svaki dan iznosi iz staje i slaže(na izgrađenom đubrištu) na gomile. Postupkom sabijanja gomile postižu se polu anaerobni uslovi i usporeniji proces fermentacije pri cemu su gubici amonijaka smanjeni na minimum.Gomila đubriva se zatim prekriva tankim slojem zemlje i ostavlja da se izvrsi proces mikrobiološke fermentacije. U zemljama sa hladnijom klimom se primenjuje priprema tzv. toplim načinom pod nazivom Krancov postupak.

Priprema zgorelog stajnjaka koji ima najširu primenu u poljoprivredi toplim, toplim postupkom traje kraće 4-5 meseci,dok hladnim postupkom traje duže 7-8 meseci.

Pri izgradnji đubrišta potrebno je poštovati neke osnovne principe:

Mesto za đubrište: Obično se pravi pored staje radi lakšeg iznošenja đubriva.Između staje i đubrišta potreban je razmak najmanje od 3 metra. Đubrište se pravi na ravnom terenu i poželjno je drveće okolo za zaštitu od sunca, jer sunce ubija mikroorganizme i isušuje đubrivo(gubici NH3).Đubrište ne bi trebalo biti u blizini bunara,zbog zagađenja vode.

Materijal za izgradnju: Najbolja su đubrišta od betona,ali mogu biti i od kamena i cigle. Osočna jama mora biti betonska. Treba izbegavati krečnjak.

Izgled đubrišta: Poželjno je da ima oblik pravougaonika. Dužina je proizvoljna a širina je ograničena mogućnostima za tovarenje đubriva pri iznošenju. Dno đubrišta iznosi najčešće 40-50 cm. Oko đubrišta se pravi zid 30-50 cm visine. Na dno đubrišta pre betoniranja treba staviti izlomljenu ciglu ili kamen,zbog ojačanja. Dno đubrišta ne sme da propušta tečnost i mora biti nagnuto u pravcu osočne jame, a okolo đubrišta se prave odvodni kanali.Osočna jama je obično napolju pored đubrišta.

Veličina đubrišta: Ona zavisi od broja stoke. Ako se stajsko đubrivo iznosi dva puta godišnje u jesen i u proleće, računa se 3-4 m2 na jedno krupno grlo. Izračunavanje količine stajnjaka je zasnovan na pretpostavci da se 1/2 hrane izlučuje i da se tome treba dodati težina prostirke, pa se sve to uveća za 4 puta, zbog upijanja tečnosti.

Promene stajskog đubriva tokom fermentacije: Pod uticajem različitih mikroorganizama mešavina prostirke i životinjskih ekskremenata trpi razne promene. Kao prvo mikrobiološko razlaganje organskih,azotnih i bezazotnih jedinjenja do prostjih organskih ili mineralnih jedinjenja, a zatim njihova ponovna mikrobiološka sinteza do kompleksnijih organskih jedinjenja sličnih – humusu. Pri promenama stajskog đubriva, tj. pri njegovom pripremanju najveća pažnja se obraća transformaciji polaznih organskih azotnih jedinjenja. To je iz razloga što je krajnji produkt ovog razlaganja pored CO2 , amonijak (NH3)

jako isparljivo jedinjenje, pa njegovi gubici nepravilnom pripremom stajnjaka mogu da umanje vrednost stajnjaka. U mokraći životinja su najzastupljenije sledeće azotne materije:

- urea (karbamid)- hipurna i mokraćna kiselina- dok se azot u prostirci i izmetu životinja nalazi u obliku belančevina

Urea prelazi veoma brzo pod uticajem aktivnosti ureo bakterija i fermenata u amonijum karbonat. Hipurna kiselina se sporije razlaže pri čemu prvo nastaje benzoeva kiselina i glikol, koji zatim daje sirćetnu kiselinu i NH3 . Mokraćna kiselina je otpornija ali se i ona razlaže na alantoin i CO2 .

Za smanjenje gubitka u NH3 dodaju se P-đubriva – superfosfat i tamasfosfat. Čvrsti ekskrementi i prostirka trpe takođe promene u staji i na đubrštu pod dejstvom mikroorganizama. Pri tome se celuloza razlaže u aerobnim i anaerobnim uslovima. Termofilni mikroorganizmi vrše razradnju prostirke u stajnjaku. U svim anaerobnim uslovima iz stajskog đubriva se dobija gas za gorenje, osvetljenje tzv. biogas . To se postiže u zatvorenim betonskim jamama bez prisustva vazduha. Tako se dobija metan koji ima visoku vrednost. Od 100 kg svežeg stajskog đubriva dobija se 3-6 kubnih metara gasa (60% je metan). Prednost zatvorenih jama za čuvanje stajskog đubriva su :

veće količine proizvedenog đubriva đubrivo sa većim sadržajem azota dobijanje biogasa uništavanje semena korova ravnomerno rasturanje kašaste mase manje radne snage

Najbrže se razlaže konjsko đubrivo,koje i postiže najvišu temperaturu(750C). Ovčije spada u topla, a doveđe i svinjsko(imaju veći % vode) u hladna đubriva.

U stajskom đubrivu fosfor se nalazi u mineralnim i organskim materijama.Pri razlaganju organskih materija može da se obrazuje PH3 isparljivo jedinjenje. Glavni smisao razlaganja stajskog đubriva na đubrištu je uklanjanje viška ugljenih hidrata iz njega(celuloze,pentozana) i sužavanja širokog odnosa C:N .

Vrste, sastav i promene stajnjaka u zemljištu

Stajnjak se deli na:

sveži stajnjak poluzgoreli stajnjak zgoreli stajnjak pregoreli stajnjak

Sveži stajnjak: Predstavlja samo izmešane životinjske ekskremente sa prostirkom. Sadržaj hranljivih elemenata je obično niži,dok je odnos između ugljenika i azota vrlo veliki zbog čega ovo đubrivo ima malo pristupačnih biljnih hraniva u mineralnom obliku. Zbog širkog odnosa C/N primena svežeg stajnjaka se ne preporučuje u širokoj biljnoj proizvodnji osim u posebnim slučajevima, a tada se mora dodati mineralno azotno đubrivo. Ovo đubrivo a posebno od konja i ovaca ima posebnu namenu u pripremanju podloga za rasadničke proizvodnje.

Poluzgoreli stajnjak: On nastaje nakon 2-4 meseca fermentacije, pri čemu nastaju vidljive promene u : smanjenju organske mase, promeni boje, raspadanju prostirke, i u hemijskom sastavu. Ovaj stajnjak sadrži više hraniva nego sveži. Primenjuje se u širokoj biljnoj proizvodnji .

Zgoreli stajnjak: Najbolji je vid stajnjaka za primenu u širokoj biljnoj proizvodnji. Predstavlja ujednačenu masu,tamnobraonkaste boje. U njemu ima manje sveže organske materije,ali takodje sadrži kvalitetnija organska jedinjenja indentična humusnim materijama. U ovom đubrivu je smanjen odnos C/N.

Pregoreli stajnjak: Predstavlja jače mineralizovani stajnjak sa smanjenim sadržajem organske u korist mineralnih materija. Dobija se pri dužem čuvanju zgorelog stajnjaka (20 i više meseci). Sadržaj hraniva je veći i ona se nalaze u mobilnijim formama za ishranu biljaka od onih u poluzgorelom i zgorelom stajnjaku.

Pored sadržaja osnovnih biogenih mikroelemenata(azota,fosfora,kalijuma,CaO, MgO,SO3) u stajnjaku se nalaze i drugi biogeni mikroelementi i to: bor,mangan,kobalt,bakar,cink i molibden. Pored njih u stajnjaku se nalaze biljni stimulatori: kreatinin,betaindol sirćetna kiselina, indol i skatol.

Stajnjak je u prvom redu kalijumovo, zatim azotno i na kraju fosforno đubrivo sa prosečnim sastavom ovih elemenata:

0,40-0,50% N 0,25-0,30% P2O5

0,50-0,60% K2O

Iz stajnjaka se prvo oslobađa K, zatim N , dok fosfor sporije prelazi u pristupačan oblik.

Azot u stajskom đubrivu: Oko 50% azota stajskog đubriva je rastvorljivo u vodi i taj deo je predstavljen lakorastvorljivim organskim azotnim jedinjenjima i amonijakom. Ostatak su složena organska jedinjenja,belančevine koja su poreklom iz nesvarenih ostataka hrane i mikroorganizama.

Iz činjenice da je 50% azota stajskog đubriva rastvorljivo u vodi,očekuje se da će u prvoj godini biti iskorišćeno približno toliko azota. Medjutim, ogledi pokazuju da je ta količina azota znatno manja. Analizom je utvrđeno da za četiri godine postane pristupačno 30% azota iz stajskog đubriva i 70% azota iz mineralnog đubriva. Tako da azot iz stajskog đubriva vredi oko 40% vrednosti azota iz mineralnog đubriva. Po svemu sudeći izgleda da stajsko đubrivo ne može da zadovolji potrebe u azotu biljaka sa kratkom vegetacionom sezonom. Zbog toga su one nedovoljno snabdevene azotom iz stajskog đubriva , za razliku od biljaka koje rastu tokom citavnog leta. Prema nekim podacima samo 25,3% azota stajskog đubriva se iskoristi usevima. Mineralizacija azota stajskog đubriva u svakoj narednoj godini bude sporija nego u predhodnoj i da posle nekog vremena nastupa zastoj. Koliko će stvarno trajati uticaj azota iz stajskog đubriva na prinos zavisi od mnogih uslova.

Fosfor u stajskom đubrivu: Slično kao i za azot i za fosfor je utvrđeno da se relativno veća količina iskorišćava iz manjih doza nego iz velikih. Tako je iz jedne doze iskorišćavanje bilo 44,5% a iz dvostruko veće 28,66% . Iskorišćavanje fosfora zavisi od prisustva azota,kalijuma i drugih činilaca. Od značaja je i sposobnost zemljišta da prevodi rastvorljivu fosfornu kiselinu u nerastvorljivo stanje.Ogledi sa kukuruzom su pokazali da organska materija koja se brzo razlaže povećava iskorišćavanje fosfata a ona koja se sporo razlaže smanjuje iskorišćavanje. Najaktivniji u tom smislu su: saharoza,glukoza i pektinske materije.

Kalijum u stajskom đubrivu i njegova pristupačnost: Nađeno je da 85% K iz stajskog đubriva i 57% iz mineralnog đubriva uzimaju biljke. Biljke iskorišćavaju iz đubriva 72% K2O . Unošenje stajskog đubriva u većoj meri utiče na aktivnost mikroflore bilo da je u pitanju mineralizacija organske materije zemljišta ili sinteza nove organske materije. Druga teškoća je u tome što unošenje đubriva menja pristupačnost drugih elemenata.

Vreme upotrebe stajskog đubriva: Stajsko đubrivo se unosi uvek pre obrade i setve. Izuzetak su prirodni travnjaci(livade). Za ozime kulture najčešće se unosi u jesen pri dubokom oranju. Za prolećne kulture se može unositi i u jesen ili u proleće, što zavisi od klimatskih uslova. Iznošenje đubriva treba vršiti u hladnije vreme bez vetra. Kup đubriva se iznosi po visini-vertikalno , ne otkriva se cela masa đubriva, jer to povećava gubitak N. Po rasturanju stajnjak se odmah zaorava. Kod nas postoji loša praksa da se stajsko đubrivo ostavlja u malim gomilicama na njivi više dana i nedelja, pa i meseci pri čemu se đubrivo suši pa tako nastaju veliki gubici najpristupačnijeg N jer se (NH4)2CO3 raspada i NH3 odlazi u vazduh. Pri kišnom vremenu deo rastvorljivih materija se ispere u zemljište ispod gomilice pa se taj deo njive dobro nađubri , dok ostali deo dobija slabo organske materije.

Vrednost odmah zaoranog stajnjaka posle rasturanja je 100% Posle dva dana u gomilicama,pa zaorano 80% Dva dana rastureno,pa zaorano 71% 14 dana u gomilicama,pa zaorano 55% 14 dana rastureno,pa zaorano 49%

Može se zaključiti da svako odlaganje zaoravanja stajnjaka ima za posledicu velike gubitke hranljivih materija, što naravno dovodi do smanjenja prinosa.

Dubina zaoravanja stajskog đubriva: Dubina zavisi od tipa zemljišta,klime i kulture. Na lakšim zemljištima stajsko đubrivo se zaorava na 10-20cm, a na teškim na 5-15cm. U redovnom đubrenju stajnjakom, koje se izvode svake druge ili treće godine, količine stajnjaka iznose:

niska doza 10-20 t/ha srednja doza 20-40 t/ha visoka doza 40-60 t/ha

Osoka

Tečne izlučevine domćih životinja koje ne upije prostirka,sakupljaju se neposredno iz staje ili iz samog đubrišta i tada se one nazivaju osokom.Mesta gde se prikuplja i fermentiše osoka nazivaju se osočne jame. Mokraća sadrži velike količine azota i to uglavnom u obliku karbamida,mokraćne kiseline i hipurne kiseline. U mokraći se nalaze male količine fosforne kiseline , a sadržaj N i K je veći. U proseku osoka ima:

0,1-0,4% N 0,3-1,0% K 0,01-0,05% fosforne kiseline (samo u tragovima)

Tako da je osoka prvenstveno azotno i kalijumovo đubrivo. Azot osoke je 70% u obliku amonijaka a 30% u obliku organskih jedinjenja azota rastvorljivih u vodi. Zbog toga što osoka ima tako velike količine azota gubici u ovom elementu su veliki kada se ne spreči isparavanje. Radi sprečavanja gubitka azota osoke,ispitivana je mogućnost dodavanja materija koje mogu da vežu amonijak ili da deluju antiseptično. Najstarije sredstvo bio je gips, medjutim najbolje rezultate dao je superfosfat koji se stavi u kanale štala. Superfosfat popravlja vrednost stajskog đubriva koje je tada potpunije u pogledu sadržaja hranljivih materija posebno u N i P hranivima. Od sredstava koja deluju antiureazno i baktericidno proučavan je formaaldehid. Njegova koncentracija treba da bude u osočnoj jami najmanje 0,1% .

Količina osoke,koja se preporučuje za đubrenje zavisi od koncentracije hraniva u njoj,kao i od vremena i kulture koja se gaji. Osoka se može primeniti predsetveno ili u prihranjivanju nekih useva. U slučaju prihranjivanja preporučuje se obavezno razblaživanje vodom u odnosu 1:1-2 . Ne preporučuje se prihranjivanje povrtarskih kultura osokom, kao ni krmnog bilja(sem u periodu početne vegetacije).

TEČNI STAJNJAK

Tečni stajnjak ili otpadne vode sa farmi, dobija se u industrijskom savremenom uzgoju nekih životinja koje se čuvaju u štalama sa rešetkastim podovima bez prostirke. Tečni stajnjak za razliku od čvrstog stajnjaka i osoke, predstavlja tečno organsko đubrivo dobijeno od tečnih i čvrstih ekskremenata u razblaženju sa vodom. Najveća proizvodnja ove vrste stajnjaka je prisutna kod tova svinja,goveda i živine. Količine otpadnih voda sa farme su ogromne, sto pokazuje primer da 700 grla tovljenika može da oslobodi ovakvu vrstu otpada kao i 2-3.000 stanovnika.

Tečni stajnjak sa farmi se može koristiti kao naturalni (prirodni) i obrađeni. Kod malih farmi najčešće se koristi neobrađeni tj. naturalni tečni stajnjak nakon nekog vremena (1-2 meseca) fermentacije u specijalnim bazenima. Kod većih farmi postoje različiti sistemi za obradu otpadnih voda, a to su:

1) separacija dela čvrste faze,do izdvajanja otpadnih voda sa 0,5-1% suve materije

2) aeracija naturalnih(bez separacije) ili prečišćavanje voda nakon separacije u vremenu od 6 do 10 časova

Kod separacije odvojeni delovi čvrste faze(organski mulj) odlažu se na betonirana mesta na kojima se obavlja njihova fermentacija i dobijanje odličnog čvrstog stajnjaka (komposta). Prečišćene otpadne vode sa smanjenim sadržajem organske materije se nakon separacije ili aeracije lageruju u bazene,odnosno lagune.

Sastav i osobine tečnog stajnjaka: Tečni stajnjak je jako heterogenog sastava. Na njegov sastav utiče njegovo poreklo, tj. od kojih je životinja proizveden,kao i način obrade i čuvanja,razblaženje sa vodama. Zastupljenost natrijuma,kao i drugih štetnih metala(teških metala) u ispitivanjima je čak ispod dozvoljenih koncentracija za vode koje se koriste za navodnjavanje, pa sa tog aspekta ne treba računati na štetne posledice nakon primene ovih đubriva. Problemi nakon primene tečnog stajnjaka nastajali su samo u slučaju nastručne primene znatno većih količina ovog đubriva po jedinici površine.

Zbog znatno veće rastvorljivosti biogenih elemenata u tečnom stajnjaku, njihov efekat je veliki skoro indentičan mineralnim đubrivima.

Sadržaj rastvorljivih soli u tečnom stajnjaku iznosi 0,3 do 1 % . Takva zastupljenost soli koja potiče od soli biogenih elemenata(N,P,K,Ca,Mg) sigurno nece dovesti do zasoljavanja zemljišta. Treba istaći povoljnu reakciju (pH) tečnog stajnjaka i zastupljenost mnogobrojnih korisnih mikroorganizama u njima.

Način primene i količine tečnih stajnjaka:

Prirodni,neobrađeni tečni stajnjaci pošto se koncentrovaniji u sadržaju biogenih elemenata, primenjuju se u manjim količinama (50-100 t/ha) , dok se obrađeni (separisani ili aerisani) zbog manje koncentracije primenjuju se u većim količinama (100-200 t/ha). U određivanju količina ovih đubriva potrebno je poštovati pravilo o maksimalno dozvoljenom nivou unetog azota,kao I ostalih elemenata. (npr. ako je sadržaj azota u tečnom stajnjaku samo 0.05% može se upotrebiti 200-300 t/ha). Tečni stajnjak se može, a nekada i mora(kada su bazeni malog kapaciteta) rasturati u svim godišnjim dobima. Prevashodno tečni stajnjak se unosi u predsetvenoj pripremi, mada se nekad može preporučiti njegovo rasturanje pre osnovne pripreme zemljišta. U toku vegetacije mogu se prihranjivati prvenstveno širokolisni usevi kao: šećerna repa,krompir,suncokret, ali i kukuruz i pšenica. Nakon primene tečnog stajnjaka u vegetaciji, najbolje je ako se biljke speru jednim malim zalivanjem čistom vodom. Livade i pašnjaci se takođe mogu đubriti tečnim stajnjakom.

Sa velikih stočarskih farmi treba prevesti i rasturiti u toku godine ogromne količine tecnih stajnjaka. U tim slučajevima obavezna je primena preko adaptiranih sistema za zalivanje. U našoj zemlji je to obezbeđeno kišnim krilima. Drugi način primene tečnog stajnjaka zastupljen kod manjih farmi,zasniva se njegovom iznošenju i razbacivanju sa cisternama za površinsko ili dubinsko unošenje. Da bi transport stajnjaka do mesta rasturanja bio ekonomičniji, treba ispuniti uslove kao što su: bliže parcele za izđubravanje,dobra putna mreža, cisterne većeg kapaciteta,smanjenje vode u tečnom stajnjaku,recikliranje vode za pranje staja. Stajnjak bogatiji hranljivim materijama može se transportovati većim cisternama i na udaljenije parcele.

ZAKLJUČAK

Ovčji stajnjak se odlikuje relativno veliki sadržajem azota, sadrži manje vode u poređenju sa stajnjakom drugih domaćih životinja. Mikroflorom je bogatiji od ostalih vrsta stajnjaka pa je zato i vredniji.

Svinjski stajnjak ima dosta povoljnu strukturu pa se preporučuje pre svega za lakša zemljišta.

Stajnjak peradi je bogatiji hranivima nego stajnjak od stoke i spada u koncentrovana đubriva. Najbogatije je đubrivo kokoši.

Stajnjak sadrži aktivne materije kao što je vitaminski B kompleks. Ako je dobro pripremljen sadrži približno 35% trajnog humusa.