1Alvin Goldman

ta je opravdano verovanje?

Cilj ovog lanka je da prui nacrt jedne teorije opravdanog verovanja. Ono to imam na umu jeste jedna eksplanatorna teorija, teorija koja na opi nain objanjava zato se neka verovanja smatraju opravdanim, a druga neopravdanim. Za razliku od nekih tradicionalnih pristupa ne pokuavam da propiem standarde za opravdanje koji se razlikuju od naih obinih standarda ili pak predstavljaju njihovo poboljanje. Samo pokuavam da izloim obine standarde za koje verujem da su potpuno drugaiji od onih u mnogim klasinim, tj. kartezijanskim objanjenjima.

Mnoge epistemologe je opravdanje zanimalo zbog njegove, po pretpostavci bliske veze sa znanjem.Ta veza bi trebalo da se sauva u shvatanju opravdanog verovanja koje se ovde prikazuje. U prethodnim lancima o znanju1 negirao sam da je opravdanje nuno za znanje, ali tamo sam na umu imao kartezijanska razjanjenja opravdanja. Prema razjanjenju opravdanog verovanja koje se ovde iznosi ono jeste nuno za znanje i s njim je usko povezano.

Polazim od toga da je termin opravdan evaluativan termin, termin procene. Bilo koja njegova tana definicija ili sinonim takoe bi se sastojali od evaluativnih termina. Pretpostavljam da bi se takve definicije i sinonimi mogli dati, ali oni me ne zanimaju. Potreban mi je skup supstantivnih uslova koji odreuju kada je verovanje opravdano.Uporedimo moralni termin ispravan. On se moe definisati drugim etikim terminima ili frazama, to je zadatak koji pripada metaetici. Zadatak normativne etike je, naprotiv, da utvrdi supstantivne uslove za ispravnost postupka. Normativna etika pokuava da odredi neetike uslove koji odreuju kada je neki postupak ispravan. Dobro poznat primer je utilitarizam postupaka koji kae da je neki postupak ispravan ako i samo ako proizvodi, ili bi proizveo, barem toliko iste sree koliko i bilo koja druga alternativa otvorena za onoga ko postupa. Ti nuni i dovoljni uslovi oigledno ne ukljuuju etike pojmove. Analogno tome, potrebna mi je teorija opravdanog verovanja koja bi neepistemikim terminima odredila kada je verovanje opravdano. To nije jedina vrsta teorije opravdanosti koja bi se mogla traiti, ali to je jedna vana vrsta teorije i vrsta koja se ovde trai.

Da bismo izbegli epistemike termine u naoj teoriji, moramo znati koji su termini epistemiki. Oigledno je da se ne moe dati iscrpni popis, no evo nekih primera: opravdan, ima (dobre) osnove, ima razlog (za verovanje), zna da, vidi da, shvata da, verovatno je (u epistemikom ili induktivnom smislu), pokazuje da, utvruje da i ustanovljuje da. Nasuprot tome, evo nekih primera neepistemikih izraza: veruje da, istinito je, uzrokuje, nuno je da, implicira, izvedivo je iz i verovatno je (ili u smislu uestalosti ili u smislu sklonosti). Generalno, (isto) doksastiki, metafiziki, modalni, semantiki ili sintaktiki izrazi nisu epistemiki.

Postoji jo jedno ogranienje koje elim da nametnem teoriji opravdanog verovanja, uz ogranienje da se ona izrazi neepistemikim jezikom. Budui da traim eksplanatornu teoriju, tj. teoriju koja pojanjava osnovni izvor statusa opravdanosti, nije dovoljno da teorija postavlja tane nune i dovoljne uslove. Njeni uslovi moraju takoebiti prikladno duboki i prosvetljujui. Pretpostavimo, na primer, da je iznesen sledei 1 A. I. Goldman (1967.), (1975.), (1976.).

2dovoljni uslov opravdanog verovanja: Ako S osea crveno u trenutku t i S veruje u t da osea crveno, onda S-ovo verovanje u trenutku t da osea crveno jeste opravdano. To nije ona vrsta principa koji traim; jer ak i ako je tano, ono ostavlja neobjanjenim zato osoba koja osea crveno i veruje da to ini, veruje u to tako da se to moe opravdati. Nije svako stanje takvo da, ako je neko u njemu i veruje da je u njemu, to verovanje jeste opravdano. ta je to to odlikuje stanje oseanja crvenog, ili uopte fenomenalna stanja? Teorija opravdanog verovanja one vrste koju traim mora odgovoriti na to pitanje i stoga se mora izraziti na prikladno dubokom, optem ili apstraktnom nivou.

Primereno je na ovom mestu rei nekoliko uvodnih rei o mom eksplikandumu. esto se pretpostavlja da, kad god osoba ima opravdano verovanje, ona zna da je ono opravdano i zna ta je opravdanje. Pretpostavlja se osim toga da osoba moe utvrditi ili objasniti ta je njeno opravdanje. Prema tom gleditu je opravdanje argument, odbrana ili skup razloga koji se mogu izneti u prilog nekog verovanja. Prema tome, prouava se priroda opravdanog verovanja razmatrajui ono to bi osoba mogla rei ako bi se od nje zatrailo da odbrani ili opravda svoje verovanje. Ne iznosim ovde nijednu od takvih pretpostavki. Ostavljam otvorenim pitanje da li osoba koja veruje zna da je verovanje opravdano, onda kada verovanje jeste opravdano. Takoe ostavljam otvorenim pitanje moe li osoba koja veruje, kada verovanje jeste opravdano, izneti ili pruiti opravdanje u prilog tog verovanja. Ne pretpostavljam ak ni, kada je verovanje opravdano, da ima neto to osoba koja veruje poseduje, a to bi se moglo nazvati opravdanjem. No pretpostavljam da neko opravdano verovanje svoj status opravdanosti dobija od nekih procesa ili svojstava koji ga ine opravdanim. Ukratko, mora biti nekih procesa ili svojstava koji dodeljuju opravdanje. No to ne implicira da mora postojati neki argument ili razlog ili bilo ta drugo to bi osoba koja veruje posedovala u vreme verovanja.

I.

Teorija opravdanog verovanja bie skup principa koji odreuju istinosne uslove za shemu [S-ovo verovanje da p u vreme t je opravdano], tj. uslove za zadovoljenje te sheme u svim moguim sluajevima. Bie prikladno formulisati predloene teorije u rekurzivnom ili induktivnom formatu, to bi ukljuilo (A) jednu ili vie temeljnih stavki, (B) skup rekurzivnih stavki (mogue prazan) i (C) stavku deduktivne zatvorenosti. U takvom formatu je dopustivo da se predikat je opravdano verovanje pojavi u rekurzivnim stavkama. Ali ni taj predikat niti bilo koji drugi epistemiki predikat ne mogu da se pojave ni u jednoj temeljnoj stavci (u njenom antecedensu).2

Pre nego to panju usmerim na vlastitu teoriju, eleo bih da pregledam neke druge mogue pristupe opravdanom verovanju. Identifikacija problema vezanih za druge pokuaje pruie neku motivaciju za teoriju koju u izneti. Oigledno je da ne mogu ispitati sve, pa ak ni mnogo alternativnih pokuaja. Ali nekoliko oglednih pokuaja e biti pouno. 2 Uoi da izbor rekurzivnog formata ne prejudicira presudu u korist ili na tetu neke pojedinane teorije. Rekurzivni format je savreno opt. Posebno, eksplicitan skup nunih i dovoljnih uslova upravo je poseban sluaj rekurzivnog formata, tj. onog u kom nema rekurzivne stavke.

3Fokusirajmo se na pokuaj formulisanja jednog ili vie principa temeljne stavke.3

Evo jednog klasinog kandidata:

(1) Ako S veruje da p u t, i p je nesumnjivo za S (u t), onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

Da bismo procenili taj princip, moramo znati ta znai termin nesumnjiv. On se moe razumeti na bar dva naina. Prvo, p je nesumnjivo za S moe znaiti: S nema osnoveza sumnju da p. Ali budui da je osnova epistemiki termin, princip (1) prema tom tumaenju bi bio nedopustiv, jer se epistemiki termini ne mogu na valjan nain pojaviti u antecedensu osnovne stavke. Druga interpretacija bi izbegla tu potekou. Moglo bi se interpretirati p je nesumnjivo za S psiholoki, odnosno u znaenju S nije psiholoki u stanju da sumnja da p. To bi princip (1) nainilo dopustivim, ali da li bi to bilo ispravno? Sigurno ne bi. Verski fanatik moda nije psiholoki u stanju da sumnja u postavke svoje vere, ali to njegovu veru u njih ne ini opravdanom. Slino je za vreme afere Votergejt neko mogao biti toliko zaslepljen aurom predsednike vlasti da ak i nakon to se pojavila najporaznija evidencija protiv Niksona jo uvek nije bio u stanju da sumnja u Niksonovu verodostojnost. Ne sledi da je njegovo verovanje u Niksonovu verodostojnost bilo opravdano.

Drugi kandidat za princip temeljne stavke je ovo:

(2) Ako S veruje da p u t, i p je samooigledno, onda je S-ovo verovanje da pu t opravdano.

Da bismo procenili taj princip, potrebna nam je opet jedna interpretacija njegovih glavnih termina, u ovom sluaju termina samooigledan. Prema standardnom tumaenju evidentan je sinonim za opravdan. Samooigledan znailo bi, stoga, neto kao direktno opravdan, intuitivni opravdan ili nederivativno opravdan. Prema tom tumaenju je samooigledan epistemiki izraz, pa bi se princip (2) diskvalifikovao kao princip temeljne stavke.

No ima drugih moguih tumaenja izraza p je samooigledno prema kojima to nije epistemika fraza. Jedno takvo tumaenje je: Nemogue je razumeti p, a da se u njega ne veruje.4 Prema toj interpretaciji se za trivijalne analitike i logike istine moe pokazati da su samooigledne. Stoga bi bilo koje verovanje u takvu istinu bilo opravdano verovanje, i to prema (2).

ta znai nemogue je razumeti p, a da se u njega ne veruje? Da li to znai ljudski nemogue? To tumaenje bi (2) verovatno uinilo neprihvatljivim principom. Moda ima iskaza za verovanje u koje ljudi imaju neku uroenu i nepotiskivu dispoziciju, npr. Neki dogaaji imaju uzroke. Ali ini se neverovatnim da to to ljudi nisu u stanju da se suzdre od verovanja u takav iskaz, svako verovanje ini po sebi opravdanim.

Moramo li onda razumeti nemogue u znaenju nemogue u principu ili logiki nemogue? Ako se da to tumaenje, sumnjam u to da je (2) prazan princip. Sumnjam da e ak i trivijalne logike ili analitike istine zadovoljiti tu definiciju 3 Na mnoge od pokuaja koje u razmotriti navodi graa u radu V. P. Olstona (1971.)4 Takvu definiciju (iako bez modalnog termina) daju na primer V.V. Kvajn i D. S. Julijan (1970.), 21.Za iskaze se kae da su oigledni po sebi samo u sluaju da razumeti ih jeste verovati u njih.

4samooiglednog. Bilo koji iskaz koji moemo pretpostaviti ima dve ili vie komponenti koje su nekako organizovane ili postavljene jedna uz drugu. Da bismo razumeli iskaz, moraju se shvatiti komponente i njihov poredak. U sluaju, pak, sloenih logikih istina ima (ljudskih) psiholokih operacija koje su dovoljne za shvatanje komponenti i njihovog poretka, ali nisu dovoljne za proizvoenje verovanja da je taj iskaz istinit. Ali ne moemo li barem zamisliti analogan skup psiholokih operacija makar i za jednostavne logike istine, operacija koje moda nisu u repertoaru ljudskih saznajnih subjekata, ali su moda u repertoaru nekih drugih bia? To jest, ne moemo li zamisliti psiholoke operacije koje bi bile dovoljne za shvatanje komponenti tih jednostavnih iskaza, ali koje ne bi bile dovoljne da bi se proizvelo verovanje u iskaze? Mislim da moemo zamisliti takve operacije. Stoga za bilo koji iskaz koji se odabere bie mogue razumeti ga, a da se u njega ne veruje.

Konano, ak i ako ostavimo po strani ta dva prigovora, moramo primetiti da evidentnost po sebi moe u najboljem sluaju da dodeliti opravdajni status relativno malobrojnim verovanjima, a jedinu prihvatljivu grupu ine verovanja u nune istine. Stoga bi bili potrebni drugi principi temeljne stavke da bi se objasnio opravdajni status verovanja u kontingentne iskaze.

Pojam principa temeljne stavke prirodno se vee uz ideju direktne opravdanosti, pa se u podruju kontingentnih iskaza ta uloga esto dodeljivala iskazima u prvom licu o sadanjem mentalnom stanju. U izolmovoj terminologiji se to shvatanje izraavapojmom neposredno oiglednog stanja ili iskaza. Reenica Mislim, na primer, izraava neposredno oigledni iskaz. (Takav sadraj u barem nazivati iskazom iako on ima istinosnu vrednost samo pod pretpostavkom nekog pripisivanja od strane subjektakoji izgovara ili razmatra sadraj i vreme razmatranja.) Kad je takav iskaz istinit za osobu S u vreme t, S ima opravdano verovanje u njega u t: u izolmovoj terminologiji iskaz je evidentan za S u t. T o navodi na sledei princip temeljne stavke:

(3) Ako je p neposredno oigledan iskaz, i p je istinit za S u t, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

ta zapravo znai neposredno oigledan? izolm (1977) iznosi sledeu definiciju: h je neposredno oigledno za S u t =def. h je istinito u t; i nuno, ako je h istinito u t, onda je hevidentno za S u t.5 Naalost, budui da je evidentan epistemiki termin, neposredno oigledan takoe postaje epistemiki termin prema toj definiciji, diskvalifikujui pritom (3) kao legitimnu temeljnu stavku. Mora se izneti neka druga definicija svojstva neposredne oiglednosti ako (3) treba da bude prikladni princip temeljne stavke.

Jedna druga definicija neposredne oiglednosti lako pada na pamet. Neposredna oiglednost je priblian sinonim samonagovetavajueg, a za iskaz se moe rei da je samonagovetavajui ako i samo ako, kad god je on istinit za neku osobu, ta osoba veruje u njega. Preciznije, moemo dati sledeu definiciju:

(NO) Iskaz je neposredno oigledan ako i samo ako: nuno, za svaki S i bilo koje t, ako je p istinito za S u t, onda S veruje da p u t.

5 R. M. izolm (1977), 22.

5Prema toj definiciji neposredno oigledno nije epistemiki predikat pa bi (3) bio dopustiv princip. Osim toga, ima neke poetne plauzibilnosti u predlogu da upravo to obeleje iskaza u prvom licu u sadanjem mentalnom stanju - naime to to njihova istinitost garantuje da se u njih veruje verovanje u njih ini opravdanim.

Ako se ta definicija neposredne oiglednosti primeni, da li je naelo (3) ispravno? To se ne moe reiti dok neposrednu oiglednost ne definiemo preciznije. Budui da se operator nuno moe tumaiti na razliite naine, postoje razliite forme neposredne oiglednosti i odgovarajue razliite verzije principa (3). Usredsredimo se na jedno od ovih tumaenja: nomoloko tumaenje i logiko tumaenje. Prvo razmotrimo nomoloko tumaenje. Prema toj definiciji iskaz je neposredno oigledan samo u sluaju kada je nomoloki nuno da, ako je p istinito za S u t, onda S veruje da p u t.6

Da li je nomoloka verzija principa (3) nazovimo je (3N) ispravna? Nipoto. Moemo zamisliti sluajeve u kojima je antecedens principa (3N) zadovoljen, ali ne bismo rekli da je verovanje opravdano. Pretpostavimo, na primer, da je p iskaz izraen reenicom Ja sam u modanom stanju B, gde je B skraenica za odreeni, veoma detaljan opis nervnog stanja. Pretpostavimo osim toga kako je nomoloka istina da e svako u modanom stanju B ipso facto verovati da je u modanom stanju B. Drugim reima, zamislimo da se jedno okazionalno verovanje sa sadrajem Ja sam u modanom stanju B, ostvaruje uvek kad je neko u modanom stanju B.7 Prema (3N) svako takvo verovanje je opravdano. Ali to je oigledno neistinito. Lako moemo zamisliti okolnosti u kojima osoba ulazi u modano stanje B i stoga ima dotino verovanje, iako to verovanje nipoto nije opravdano. Moemo zamisliti, na primer, da neurohirurg koji operie S vetaki pobudi modano stanje B. To rezultira fenomenoloki, time da S iznenada poveruje da je u modanom stanju B, bez ikakvih relevantnih prethodnih verovanja. Jedva da bismo rekli u tom sluaju kako je S-ovo verovanje da je u modanom stanju opravdano.

Okrenimo se zatim logikoj verziji principa (3) nazovimo je (3L) u kojoj se iskaz definie kao neposredno oigledan samo u sluaju da je logiki nuno da, ako je pistinito za S u t, onda S veruje da p u t. Moe se initi da ta jaa verzija principa (3) vie obeava. Ali u stvari ona nije uspenija od (3N). Neka p bude iskaz Budan sam i pretpostavimo da je logiki nuno da ako je taj iskaz istinit za neku osobu S i vreme t, Sveruje da p u t. Ta pretpstavka je konzistentna s dodatnom pretpostavkom da S esto veruje da p kada je ono neistinito, na primer kad sanja. U tim okolnostima jedva da bismo prihvatili tvrdnju da je S.ovo verovanje u taj iskaz uvek opravdano. No ne bismo trebali da prihvatimo ni tvrdnju da je verovanje opravdano kada je istinito. Istinitost iskaza logiki garantuje da se verovanje poseduje, ali zato bi morala garantovati da je verovanje opravdano.

Prethodna kritika sugerie da stvari shvatimo unazad. Ideja neposredne oiglednosti jeste da istinitost garantuje verovanje. To ne uspeva da dodeli opravdanje jer je spojivo s tim da postoji verovanje bez istinitosti. Pa tako ono to se ini nunim ili

6 Pretpostavljam, naravno, da nomoloki nuno jeste de re s obzirom na S i t u toj konstrukciji. Neu se usredsrediti na probleme koji mogu s obzirom na to nastati budui da me prvenstveno zanimaju drugaija pitanja.7 Ta pretpostavka kri tezu koju Dejvidson naziva anomalizam mentalnog. Up. D. Dejvidson (1970.) Ali nije jasno da li je ta teza nuna istina. Stoga se ini primerenim pretpostaviti njenu neistinitost da bi se proizveo protivprimer.Primer ne povlai niti iskljuuje teoriju o istovetnosti mentalnog i fizikog.

6barem dovoljnim za opravdanje jeste da verovanje treba da garantuje istinitost. Takav pojam je obino prolazio pod oznakom nepogreivost ili neispravljivost. Moe se definisati na sledei nain:

(NEI) Iskaz je neispravljiv ako i samo ako: nuno, za bilo koji S i bilo koje t, ako S veruje da p u t, onda je p istinito za S u t.

Primenjujui pojam neispravljivosti moemo izneti princip (4):

(4) Ako je p neispravljiv iskaz, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

Kao to je vailo za neposrednu oiglednost, postoje razliite vrste neispravljivosti koje odgovaraju razliitim interpretacijama izraza nuno. Prema tome, imamo razliite verzije naela (4). Jo jednom, usredsrediemo se na nomoloku, pa potom na logiku verziju, (4N) i (4L).

Lako moemo konstruisati protivprimer za (4N) du linija protivprimera stanje verovanja/modano stanje koji je opovrgao (3N). Pretpostavimo da je nomoloki nuno da, ako neko veruje da je u modanom stanju B, onda je istinito da je on u modanom stanju B jer jedini nain na koji se to stanje verovanja ostvaruje jeste samim modanim stanjem B. Sledi da je Ja sam u modanom stanju B nomoloki neispravljiv iskaz. Stoga, prema (4N) kad god bilo ko veruje u taj iskaz u bilo koje vreme, to verovanje je opravdano. Ali ponovo moemo konstruisati primer s neurohirurgom, u kom neko dolazi do toga da ima takvo verovanje, ali verovanje nije opravdano.

Nezavisno od tog protivprimera stver je generalno u sledeem. Zato injenica da S-ovo verovanje da p garantuje istinitost iskaza treba da implicira da je S-ovo verovanje opravdano? Garancija bi po svojoj prirodi u potpunosti mogla biti sluajna., kako se to s primerom stanje verovanja/modano stanje trebalo ilustrovati. Da bismo to uvideli, razmotrimo sledeu s tim povezanu mogunost. Mentalna struktura neke osobe bi mogla biti takva da, kad god ona veruje da e p biti istinito (o njemu) trenutak kasnije, onda je pistinito (o njemu) trenutak kasnije. To je zato, moemo pretpostaviti, to njegovo verovanje u to dovodi do toga. No sigurno ne bismo bili prinueni u takvoj okolnosti rei da je verovanje te vrste opravdano. Stoga, zato bi injenica da S-ovo verovanje da pgarantuje istinitost iskaza p tano u vreme verovanja trebalo da implicira da je verovanje opravdano? Nema intuitivne plauzibilnosti u toj pretpostavci.

Pojam logike neispravljivosti ima asnije mesto u istoriji razumevanja opravdanja. Ali ak i princip (4L), verujem, trpi od manjkavosti slinih manjkavostima principa (4N). Puka injenica da verovanje da p logiki garantuje njegovu istinitost ne dodeljuje opravdajni status takvom verovanju.

Prva potekoa s (4L) pojavljuje se iz logikih ili matematikih istina. Bilo koji istinit iskaz logike ili matematike logiki je nuan. Bilo koji takav iskaz p stoga je logiki neispravljiv budui da je logiki nuno da, za bilo koji S i bilo koje t, ako S veruje da p u t, onda je p istinit (za S u t). Pretpostavimo sad da Nelson veruje u odreenu, veoma sloenu matematiku istinu u vreme t. Budui da je takav iskaz logiki neispravljiv, (4L) implicira da je Nelsonovo verovanje u tu istinu u t opravdano. Ali moemo lako pretpostaviti da to Nelsonovo verovanje uopte nije rezultat pravog matematikog

7zakljuivanja niti ak rezultat pozivanja na verodostojni autoritet. Moda Nelson veruje u tu sloenu istinu zbog krajnje zbrkanog zakljuivanja ili zbog nepromiljenog ili neutemeljenog nagaanja. Onda njegovo verovanje nije opravdano, suprotno onome to (4L) implicira.

Sluaj logikih ili matematikih istina jeste dodue poseban budui da je istinitost tih iskaza osigurana nezavisno od bilo kojih verovanja. Moglo bi se stoga initi da moemo bolje prikazati ideju verovanje koje logiki garantuje istinitost u sluajevima u kojima su iskazi o kojima se radi kontingentni. S tim na umu moemo ograniiti (4L) na kontingentne neispravljive iskaze. Ali ak ni to poboljanje ne moe spasiti (4L) budui da ima protivprimera za njega koji ukljuuju isto kontingentne iskaze.

Pretpostaviko da je Hamperdink studirao logiku ili pre, pseudologiku od Elmera Froda, u koga Hamperdink nema razloga da se pouzda kao logiara. Frod je proglasio princip da je bilo koji disjunktivni iskaz koji se sastoji barem od 40 razliitih disjunkta vrlo verovatno istinit. Hamperdink sada nailazi na iskaz p, kontingentan iskaz s 40 disjunkta, a 7. disjunkt je Ja postojim. Iako Hamperdink iskaz shvata u potpunosti, on ne primeuje da ga povlai iskaz Ja postojim. On je pre pogoen injenicom da sud potpada pod pravilo za disjunkciju koje je Frod proglasio (pravilo u koje, pretpostavljam, Hamperdink nema opravdanje da veruje). Imajui to pravilo na pameti, Hamperdink formira verovanje da p. Uoimo sada da je p logiki neispravljivo. Logiki je nuno da, ako bilo ko veruje da p, p je istinito (o njemu u to vreme). To jednostavno sledi iz injenice da, prvo, to to osoba veruje u bilo ta, povlai da ona postoji, i drugo, Ja postojim povlai p. Budui da je p logiki neispravljivo, princip (4L) imlicira da je Hamperdinkovo verovanje da p opravdano. No sigurno, pod pretpostavkom naeg primera, ta konkluzija je neistinita. Hamperdinkovo verovanje da p uopte nije opravdano.

Jedna stvar koja polazi po zlu u tom primeru jeste to to, dok Hamperdinkovo verovanje da p logiki implicira njegovu istinitost, Hamperdink ne shvata da to to on veruje u njega implicira njegovu istinitost. To bi moglo navesti nekog teoretiara da revidira (4L) dodajui zahtev da S shvati da je p logiki neispravljiv. Ali to, naravno, nee biti uspeno. Termin shvatiti oigledno je epistemiki termin tako da bi iz predloene revizije principa (4L) proizala nedopustiva temeljna stavka.

II.

Pokuajmo da dijagnostikujemo ta je polo po zlu u tim pokuajima da se proizvede prihvatljiv princip temeljne stavke. Uoimo da svaki od prethodnih pokuaja dodeljuje status opravdanog nekom verovanju bez ogranienja na ono zato se ima to verovanje, tj. na ono to uzrono pokree verovanje ili ga uzrono podrava. Logike verzije principa (3) i (4), na primer, oigledno ne postavljaju nikakva ogranienja na uzroke verovanja. Isto vai za nomoloke verzije principa (3) i (4), budui da se nomoloki zahtevi mogu zadovoljiti simultanou zakona preseka, kako pokazuju nai primeri modano stanje/stanje verovanja. Predlaem da se pogrenost prethodnih principa objasni izostankom kauzalnih zahteva. U mnogim naim protivprimerima se verovanje uzrokuje na udan ili neprihvatljiv nain, npr. sluajnim pokretom ruke neurohirurga, oslanjanjem

8na nevaljani, pseudologiki princip ili zaslepljujuom aurom predsednike vlasti. Strategija za ponitavanje nekauzalnog principa je generalno da se pronae sluaj u kom je antecedens principa zadovoljen, ali je verovanje uzrokovano nekim manjkavim procesom formiranja verovanja. Manjkavost procesa formiranja verovanja e nas intuitivno navesti na to da verovanje smatramo neopravdanim. Stoga ispravni principi opravdanog verovanja moraju biti principi koji postavljaju kauzalne zahteve, gde se uzrok tumai iroko da bi ukljuio i podrae kao i pokretae verovanja (tj.procese koji odreuju ili pomau da se dodatno odredi to da verovanje nastavlja da se poseduje).

Potreba za kauzalnim zahtevima nije ograniena na principe temeljne stavke. Rekurzivnim principima e takoe biti potrebna kauzalna komponenta. Za poetak bi se moglo pretpostaviti da je sledei princip dobar rekurzivni princip: Ako S opravdano veruje da q u t, i q povlai p, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Ali taj princip je neprihvatljiv. S-ovo verovanje da p ne dobija opravdajnistatus jednostavno iz injenice da q povlai p i S opravdano veruje da p. Ako je ono to uzrokuje da S veruje da p u t potpuno drugaije, S-ovo verovanje da p lako moe biti neopravdano. Niti se situacija moe popraviti dodavanjem uslova antecedensu da Sopravdano veruje da q povlai p. ak i ako veruje u to, i jednako tako veruje da q, mogao bi da ne spoji ta verovanja. Mogao bi da veruje da p kao ishod nekih potpuno stranih razmatranja. Stoga jo jednom, uslovi koji ne zahtevaju primerene uzroke verovanja ne garantuju opravdanost.

Pod pretpostavkom da principi opravdanog verovanja moraju upuivati na uzroke verovanja, koje vrste uzroka dodeljuju opravdanost? Moemo ponovo stei uvid u taj problem prikazujui neke manjkave procese formiranja verovanja, tj. procese iji doksastiki autputi bi se mogli smatrati neopravdanim. Evo nekih primera: zbrkano objanjenje, miljenje zasnovano na elji, oslanjanje na emocionalnu privrenost, puka slutnja ili nagaanje, te nepromiljena generalizacija. ta ti manjkavi procesi imaju zajedniko? Oni dele obeleje nepouzdanosti: dobar deo vremena tee proizvoenju greke. Nasuprot tome, koje vrste procesa formiranja verovanja (ili podupiranjaverovanja) intuitivno dodeljuju opravdanje? Oni ukljuuju standardne perceptivne procese, seanje, dobro obrazloenje i introspekciju. Ono to se ini da je tim procesima zajedniko jeste pozdanost: verovanja koja oni proizvode su generalno istinita. Moj pozitivan predlog je sledei. Opravdajni status verovanja je funkcija pouzdanosti procesa ili procesa koji ga uzrokuju, pri emu se (kao prva aproksimacija) pouzdanost sastoji u tendenciji procesa da proizvede verovanja koja su pre istinita nego neistinita.

Da bismo dodatno proverili tu tezu, uoimo da opravdanost nije isto kategorikipojam, iako ga ovde razmatram kao kategoriki radi jednostavnosti. Neka verovanja moemo smatrati i smatramo opravdanijim od drugih. Osim toga, nae intuicije o komparativnoj opravdanosti idu zajedno s naim verovanjima o komparativnoj pouzdanosti procesa koji uzrokuju verovanja.

Razmotrimo perceptivna verovanja. Pretpostavimo da Douns veruje da je upravo video planinsku kozu. Naa procena opravdanosti tog verovanja odreena je time da li je on uhvatio kratak traak stvorenja na velikoj udaljenosti ili je dobro pogledao stvar udaljenu samo 30 metara. Njegovo verovanje u sluajevima potonje vrste je (ceterisparibus) opravdanije nego u sluajevima prve vrste. Pa ako je njegovo verovanje istinito, spremniji smo da u potonjem sluaju tvrdimo da on zna, nego u prvom. ini se da se razlika izmeu ta dva sluaja sastoji u sledeem. Vizuelna verovanja formirana iz kratkog

9i uurbanog pretraivanja, odnosno kada se objekt percepcije nalazi na velikoj udaljenosti, naginju tome da budu pogrena ee nego vizuelna verovanja formirana iz podrobnog i leernog pretraivanja, odnosno kada se predmet nalazi relativno blizu. Ukratko, vizuelni procesi u prvoj kategoriji manje su pouzdani od onih u potonjoj kategoriji. Slino vai i za verovanja koja se tiu seanja. Verovanje koje proizlazi iz nejasnog i nerazgovetnog memorijskog utiska smatra se manje opravdanim od verovanja koje nastaje iz razgovetnog memorijskog utiska, pa se naa sklonost da se ta verovanja svrstaju kao znanje menja na isti nain. Ponovo, razlog je vezan uz komparativnu pouzdanost procesa. Nejasni i nerazgovetni memorijski utisci generalno su manje pouzdani indikatori onoga to se zaista dogaa; stoga je za verovanja formirana iz takvih utisaka manje verovatno da su istinita nego za verovanja formirana iz razgovetnih utisaka. Razmotrimo osim toga verovanja zasnovana na zakljuivanju iz opaenih uzroka. Verovanje o stanovnitvu koje se zasniva na nasuminom izboru uzoraka ili na pojedinanim sluajevima koji pokazuju veliku raznolikost, intuitivno je opravdanije od verovanja zasnovanog na izboru prema sklonostima ili na uzorcima iz uskog delastanovnitva. Ponovo, ini se da je stepen opravdanosti funkcija pouzdanosti. Zakljuivanja zasnovana na nasuminim ili raznolikim uzorcima naginjae proizvoenju manje pogreaka ili netanosti od zakljuivanja zasnovanih na nenasuminim ili neraznolikim uzorcima.

Vraajui se na kategoriki pojam opravdanosti, mogli bismo pitati upravo kolikopouzdan mora biti proces formiranja verovanja da bi verovanja koja su njegov rezultat bila opravdana. Na ovo pitanje ne bi trebalo oekivati precizan odgovor. Nae shvatanje opravdanja je u tom pogledu nejasno. Ipak se ini jasnim da se ne zahteva savrenapouzdanost. Procesi formiranja verovanja koji ponekad proizvode pogreku ipak dodeljuju opravdanje. Sledi da moe biti opravdanih verovanja koja su neistinita.

Procesi koji dodeljuju opravdanje okarakterisao sam kao one koji imaju tendenciju proizvoenja verovanja koja su pre istinita nego neistinita. Termin tendencija mogao bi upuivati ili na aktualnu dugoronu uestalost, ili na sklonost, tj. ishode koji bi se javljali samo u moguim ostvarenjima procesa. Koje se od toga podrazumeva? Naalost, mislim da je nae obino shvatanje opravdanosti nejasno i u toj dimenziji. Jer najveim delom jednostavno pretpostavljamo da bi se opaena uestalost istine nasuprot pogreci priblino ponavljala aktualno dugorono, i takoe u relevantnim protivinjenikim situacijama, tj. u onim koje su veoma realistine ili su u bliskom slaganju s okolnostima aktualnog sveta. Budui da obino pretpostavljamo kako su uestalosti otprilike iste, ne nastojimo da ih u dogovoru razlikujemo. Budui da je svrha mog sadanjeg teoretisanja da prikaem nae obino shvatanje opravdanosti i budui da je nae obino shvatanje o tome nejasno, prikladno je ostaviti teoriju s obzirom na to nejasnom.

Moramo neto vie rei o pojmu procesa formiranja verovanja. Pod procesom podrazumevamo funkcionalnu operaciju ili proceduru, tj. neto to generie preslikavanje iz izvesnih stanja inputa u druga stanja autpute. Autputi su u ovom sluaju stanja verovanja u onaj ili ovaj iskaz u datom trenutku. Prema toj interpretaciji proces je tip uzet u suprotnosti spram tokena. To je potpuno primereno budui da jedino tipovi imaju statistika svojstva kao to su proizvoditi istinu 80% vremena; i upravo takva statistika svojstva odreuju pouzdanost procesa. Naravno, moramo takoe govoriti o procesu uzrokovanja verovanja, a izgleda da tipovi ne mogu biti uzroci. No kada kaemo

10

da je verovanje uzrokovano datim procesom, shvaenim kao funkcijskom operacijom, to moemo interpretirati tako da znai kako je ono uzrokovano nekim inputima u taj proces (i upliuim dogaajima kroz koje finkcionalna operacija prenosi inpute do autputa) u situaciji o koj se radi.

Koji su to neki primeri procesa formiranja verovanja protumaenih kao funkcijske operacije? Jedan primer su procesi obrazlaganja, gde inputi ukljuuju prethodna verovanja i prihvaene hipoteze. Jedan drugi primer su funkcijske operacije iji inputi ukljuuju elje, nade ili emocionalna stanja razliitih vrsta (zajedno s prethodnim verovanjima). Trei primer je proces pamenja, koji kao input uzima verovanja ili iskustva u neko ranije vreme i kao autput proizvodi verovanja u neko kasnije vreme. Na primer, proces pamenja bi mogao kao input u t1 uzeti da je Linkoln roen 1809. i kao autput proizvesti verovanje u tn da je Linkoln roen 1809. etvrti primer su perceptivni procesi. Ovde nije jasno da li inputi moraju ukljuivati stanja okruenja, kao to su udaljenost stimulusa od osobe koja saznaje, ili samo dogaaje u organizmu ili na njegovoj povrini, npr. stimulacije receptora. Tome u se vratiti za koji trenutak.

Kritian problem vezan uz nau analizu jeste stepen optosti tipova procesa o kojima se radi. Relacije inputa i autputa mogu se specifikovati vrlo iroko ili vrlo usko, a stepen optosti e delimino odrediti stepen pouzdanosti. Tip procesa se moe odabrati tako usko da se uopte pojavi samo jedan njegov pojedinaan sluaj, pa je stoga tip ili potpuno pouzdan ili potpuno nepouzdan. (To pretpostavlja da je pouzdanost funkcija samo aktualne uestalosti.) Ako su odabrani tako uski tipovi procesa, za verovanja koja su intuitivno neopravdana moglo bi se rei da proizlaze iz savreno pouzdanih procesa; a za verovanja koja su intuitivno opravdana moglo bi se rei da proizlaze iz savreno nepouzdanih procesa.

Jasno je da nae obino miljenje o tipovima procesa njih deli iroko, ali sada ne mogu dati precizno razjanjenje naih intuitivnih principa. Jedan prihvatljiv predlog ipak je da su relevantni procesi neutralni s obzirom na sadraj. Moglo bi se argumentovati na primer, da bi proces zakljuivanja na p uvek kad papa tvrdi p mogao predstavljati problem za nau teoriju. Ako je papa nepogreiv, taj proces e biti savreno pouzdan; ne bismo ipak smatrali autpute, u vidu verovanja, tog procesa opravdanim. Sadrajno neutralno ogranienje bi spreilo tu potekou. Ako se zahtevaju relevantni procesi da bi se kao input dopustila verovanja (ili neka druga stanja) s bilo kojim sadrajem, prethodno spomenuti proces se nee raunati, jer njegova ulazna verovanja imaju ogranien iskazni sadraj, naime papa tvrdi p.

Kao dodatak problemu optosti ili apstraktnosti nalazi se prethodno spomenuti problem opsega procesa koji proizvode verovanja. Jasno je da uzroni prethodnik verovanja esto ukljuuje dogaaje izvan organizma. Treba li takve dogaaje ukljuiti meu inpute procesa koji formiraju verovanja? Ili, moramo li ograniiti opseg procesa koji formiraju verovanja na kognitivne dogaaje, tj. dogaaje unutar nervnog sistema organizma? Izabrau potonji put, premda s pomalo oklevanja. Moji opti razlozi za tu odluku su otprilike sledei. Opravdanost je, ini se, funkcija naina na koji saznajni subjekt postupa sa svojim inputom iz okruenja, tj. valjanou ili nevaljanou operacija koje registruju i transformiu stimulacije koje do njega dospevaju. (Postupati sa neznai, naravno, svrhovito delanje; niti je ono ogranieno na svesnu aktivnost.) Opravdano verovanje je, grubo govorei, ono koje proistie iz saznajnih operacija koje su pak,

11

generalno govorei, dobre ili uspene. Ali kognitivne operacije se najplauzibilnije tumae kao operacije saznajnih sposobnosti tj. opreme za obradu informacija koja je unutar organizma.

Imajui to na umu, sada moemo izneti sledei princip temeljne stavke za opravdano verovanje:

(5) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi iz pouzdanog saznajnog procesa formiranja verovanja (ili skupa procesa), onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

Budui da je pouzdan proces formiranja verovanja definisan u terminima takvih pojmova kao to su verovanja, istinitost, statistika uestalost i slino, on nije epistemiki termin. Stoga je (5) dopustiva temeljna stavka.

Moglo bi se initi kao da (5) daje nadu da je, ne samo uspena temeljna stavka nego i jedini princip uopte koje je bio potreban, nezavisno od stavke deduktivnezatvorenosti. Drugim reima, moglo bi se initi kao da je i nuan i dovoljan uslov opravdanosti da je verovanje proizvedeno saznajnim procesima formiranja verovanja. Ali to nije u potpunosti tano pod pretpostavkom da nae privremene definicije pouzdanosti.

Naa privremena definicija implicira da je proces obrazloenja (reasoning)pouzdan samo ako generalno donosi verovanja koja su istinita. Ali ti zahtevi su prejaki. Od postupka obrazloenja se ne moe oekivati da donese istinito verovanje ako je prvobitno verovanje koje ono pokuava da sauva neistinito. Ono to nam je za obrazloenje i pamenje potrebno jeste dakle pojam uslovne pouzdanosti. Proces je uslovno pouzdan kada je dovoljan deo njegovih izlaznih verovanja istinit pod pretpostavkom da su njegova ulazna verovanja istinita.

S tim na umu razlikujemo one saznajne procese koji zavise od verovanja i one koji su nezavisni od verovanja. Prvi procesi su oni iji su neki inputi stanja verovanja.8Potonji procesi su oni od ijih inputa nijedan nije stanje verovanja. Moemo, dakle, zameniti princip (5) sledeim principima, prvo, principom temeljne stavke, i drugo, principom rekurzivne stavke.

(6A) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi (neposredno) iz procesa nezavisnog od verovanja koji je (bezuslovno) pouzdan, onda je S-ovo verovanje da p u topravdano.

(6B) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi (neposredno) iz procesa zavisnog od verovanja koji je (barem) usovno pouzdan, i ako su verovanja (ako ih ima) na kojima se izvodi taj proces u proizvoenju S-ovog verovanja da p u t sama opravdana, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.9

8 Ta definicija nije tano ono to nam je potrebno za nae svrhe. Kao to Ernest Sosa istie, introspekcija e se ispostaviti procesom zavisnim od verovanja budui da e ponekad input u proces biti verovanje (kada je introspektovan sadraj verovanje). Intuitivno, introspekcija ipak nije vrsta procesa koja moe biti samo uslovno pouzdana. Ne znam kako udesiti definiciju da bi se izbegla ta potekoa, no to je malen i izdvojen problem.9 Moglo bi se prigovoriti da su naela (6A) i (6B) zajedno otvorena za analogone paradoksa lutije. Niz procesa sastavljen od pouzdanih, no nipoto-savreno-pouzdanih procesa moe biti krajnje nepouzdan. A ipak bi primene naela (6A) i (6B) dodelile opravdanost verovanju koje je uzrokovano takvim nizom. U

12

Ako principima (6A) i (6B) dodamo standardnu stavku deduktivne zatvorenosti, imamo potpunu teoriju opravdanog verovanja. Teorija zapravo kae da je verovanje opravdano ako i samo ako je dobro formirano, tj. ako vue poreklo od pouzdanih i/ili uslovno pouzdanih saznajnih operacija. (Budui da neko datirano verovanje moe biti prekomerno odreeno, ono moe imati mnotvo odvojenih predakih stabala. Ona nemoraju sva biti puna pouzdanih ili uslovno pouzdanih procesa. Ali bar jedno predako stablo mora imati pouzdane ili uslovno pouzdane procese itavim tokom.)

Ovde iznesena teorija opravdanog verovanja jeste dakle istorijska ili genetikateorija. Ona je suprotna vladajuem pristupu opravdanom verovanju, pristupu koji proizvodi ono to bismo mogli nazvati (pozajmljujui izraz od Roberta Nozika) teorijama sadanjeg vremenskog iseka. Neka teorija sadanjeg vremenskog iseka ini opravdajni status nekog verovanja u potpunosti funkcijom onoga to je istinito u saznajnom subjektu u vreme verovanja. Neka istorijska teorija ini opravdajni status verovanja zavisnim od njegove ranije istorije. Budui da moja istorijska teorija istie pouzdanost procesa stvaranja verovanja, ona se moe nazvati istorijskim rilajabilizmom.

Najoigledniji primeri teorije sadanjeg vremenskog iseka jesu kartezijanske fundamentistike teorije, koje sav opravdajni status (barem kontingentnih sudova) pronalaze u sadanjim mentalnim stanjima. No, i obine vrste koherentistike teorije isto tako predstavljaju stanovita sadanjeg vremensko iseka budui da one takoe opravdajni status verovanja smatraju u potpunosti funkcijom sadanjih stanja stvari. Za koherentistike teorije meutim ta sadanja stanja ukljuuju sva ostala verovanja saznajnog subjekta koja kartezijanski fundamentizam ne bi smatrao relevantnim. Da li je bilo drugih istorijskih teorija opravdanog verovanja? Meu savremenim autorima Kvajn i Poper imaju istorijske epistemologije iako pojam opravdanja nije njihov eksplicitni eksplikandum. Moglo bi se initi da su meu istorijskim autorima Lok i Hjum imali takve genetike teorije. Ali mislim da su njihove genetike teorije bile samo teorije ideja, ne znanja ili opravdanja. Platonova teorija seanja je, meutim, dobar primer genetike teorije znanja.10 Moglo bi se argumentovati da su Hegel i Djui imali genetike epistemologije (ako se za Hegela moe rei da je uopte imao neku jasnu epistemologiju).

Na teoriju artikulisanu pomou (6A) i (6B) bi se moglo, zbog njene rekurzivne strukture, gledati kao na vrstu fundamentizma. Nemam prigovora na tu oznaku dokle god se na umu ima koliko je razliita ta dijahronijska forma fundamentizma od kartezijanske ili drugih sinhronijskih vrsti fundamentizma.

Teorije sadanjeg vremenskog iseka pretpostavljaju karakteristino da je opravdajni status verovanja neto to saznajni subjekt moe znati ili odrediti u vreme verovanja. To je eksplicitnim uionio izolm, na primer.11 Istorijska teorija koju ja podravam ne iznosi takve pretpostavke. Postoje mnoge injenice o saznajnom subjektu kojima on nema povlaen pristup, a ja smatram da je opravdajni status njegovih verovanja jedna od tih stvari. Ne moe se rei da je u bilo kom datom trenutku saznajni odgovor na taj prigovor mogli bismo jednostvno ukazati na to da je teorija predviena da prikae na obian (naivan) pojam opravdanosti te da je taj obian pojam opravdanosti formiran bez prepoznavanja te vrste problema. Ta teorija nije pogrena kao teorija obinog (naivnog) shvatanja opravdanosti. S druge strane, ako hoemo da teorija uini vie od prikazivanja naeg obinog shvatanja opravdanosti, moglo bi biti mogue ojaati te principe da bi se izbegli analogoni paradoksa lutrije.10 Ovu tvrdnju dugujem Marku Pastinu.11 Uporediti R.M.Chisolm (1977), 17, 114-16.

13

subjekt nuno u neznanju o opravdajnom statusu svojih sadanjih verovanja. Treba samo negirati da on nuno ima, ili moe stei znanje ili istinito verovanje o tom statusu. Ba kao to neka osoba moe znati ne znajui da zna, tako ona moe imati opravdano verovanje ne znajui da je ono opravdano (ili ne verujui opravdano da je ono opravdano).

Karakteristian sluaj u kojem je verovanje opravdano, iako saznajni subjekt ne zna da je opravdano, jeste onaj u kojem je prvobitna evidencija za verovanje odavno zaboravljena. Ako je prvobitna evidencija bila snana, subjektovo prvobitno verovanje je moda bilo opravdano; taj opravdajni status se moda sauvao pamenjem. No, budui da se saznajni subjekt vie ne sea kako je, ili zato u to poverovao, on moe ne znati da je verovanje opravdano. Ako se sad od njega zatrai da opravda svoje verovanje, on se moe nai u neprilici. Ipak, njegovo verovanje jeste opravdano iako saznajni subjekt to ne moe dokazati ili ustanoviti. Istorijska teorija opravdanog verovanja koju zahtevam je po duhu slina kauzalnoj teoriji znanja koju sam izneo na drugom mestu.12 To sam imao na umu kada sam primetio skoro na poetku lanka da moja teorija opravdanog verovanja smatra da se opravdanost pokazuje blisko vezanom uz znanje. Opravdana verovanja, poput komadia znanja, imaju opravdana primerene istorije; no moe biti sluaj da ona ne predstavljaju znanje ili zato to su neistinita, ili zato to padaju na nekom drugom zahtevu za znanje o kakvima se raspravlja u postgetijeovskom poslu oko znanja.

Postoji jedna vrsta istorijske koncepcije koju vredi spomenuti u ovom kontekstu. Moe se predstaviti na sledei nain. Pretpostavimo da S ima skup verovanja B u vreme t0i da su neka od tih verovanja neopravdana. Izmeu t0 i t1 on obrazlae iz itavog skupa Bna zakljuak p, koji onda prihvata u t1. Postupak obrazloenja koji primenjuje u velikoj meri je osnovan, tj. uslovno pouzdan. Postoji jedan smisao ili vid u kom smo u iskuenju da kaemo da je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Svakako je primamljivo rei da ta osoba ima opravdanje da veruje da p u t. S obzirom na njegovo prethodno saznajno stanje on je postupio dobro koliko se to moglo oekivati: prelaz iz njegovog saznajnog stanja u t0 do njegovog saznajnog stanja u t1 bio je potpuno osnovan. Iako moemo priznati tu vrstu opravdanosti - mogla bi se nazvati rijalabilizmom zavrne faze to nije vrsta opravdanosti tako blisko vezana uz znanje. Da bi osoba znala iskaz p, nije dovoljno da zavrna faza procesa koji vodi do njenog verovanja da p bude osnovana. Takoe je nuno da neka celokupna istorija procesa bude osnovana (tj. pouzdana ili uslovno pouzdana).

Vratimo se sad istorijskoj teoriji. U sledeem odeljku lanka u navesti razloge da se ta teorija malo pojaa. Pre nego to pogledamo te razloge, eleo bih ipak da prikaem dva sasvim razliita prigovora toj teoriji.

Prvo, kritiar bi mogao tvrditi da neka opravdana verovanja ne izvode svoj opravdajni status iz njihovog uzronog porekla. Posebno bi se moglo tvrditi da verovanja o neijim sadanjim fenomenalnim stanjima i intuitivna verovanja o elementarnim logikim ili pojmovnim odnosima ne izvode svoj status opravdanosti na taj nain. Nijedan od tih primera me nije uverio. Verujem da introspekciju treba smatrati formom retrospekcije. Stoga opravdano verovanje da me sada boli dobija svoj status opravdanosti iz relevantne, premda kratke uzrone istorije.13 Shvatanje logikih ili pojmovnih odnosa takoe je saznajni proces koji zauzima vreme. Psiholoki proces 12 A. I. Goldman (1963). Aspekt pouzdanosti u mojoj teoriji takoe ima svoje prethodnike u mojim ranijim lancima o znanju: A. I. Goldman (1975) i (1976).13 Gledite da je introspekcija retrospekcija je zastupao Rajl, a pre njega Hobs, Vajthed i mogue Huserl.

14

vienja ili intuiranja jednostavne logike istine vrlo je brz, te ga ne moemo introspektivno ralaniti na njegove sastavne delove. Ali tamo se ipak odvijaju mentalne operacije, kao to se mentalne operacije odvijaju u savantima, koji nisu u stanju da prue izvetaj o raunskim procesima koje zapravo primenjuju.

Drugi prigovor istorijskom rijalabilizmu usmeren je na element pouzdanosti pre nego na kauzalni ili istorijski element. Budui da je ta teorija predviena za pokrivanje svih moguih sluajeva, ini se da ona implicira da je za svaki saznajni proces C, ako je C pouzdan u moguem svetu W, svako verovanje W koje proizlazi iz C opravdano. Ali ne doputa li to lake protivprimere? Sigurno moemo zamisliti mogui svet u kom je miljenje zasnovano na elji pouzdano. Moemo zamisliti svet u kome neki dobri demon tako ureuje stvari da verovanja formirana miljenjem koje je zasnovano na elji obino bivaju istinitim. To bi miljenje zasnovano na elji uinilo pouzdanim procesom u tom moguem svetu, ali mi sigurno ne elimo da smatramo verovanja koja proizlaze iz miljenja zasnovanog na elji opravdanima.

Na taj sluaj se moe odgovoriti na nekoliko moguih naina i nisam siguran koji je odgovor najbolji, delimino zato to moje vlsatite intuicije (i one drugih ljudi s kojima sam se posavetovao) nisu potpuno jasne. Jedna mogunost je rei da u tom moguem zamiljenom svetu verovanja koja proizlaze iz miljenja zasnovanog na elji jesuopravdana. Drugim reima, odbijamo tvrdnju da miljenje zasnovano na elji ne bi nikada, intuitivno, moglo dodeliti opravdanost.14

Ipak, za one koji misle da miljenje zasnovano na elji ne bi moglo dodeljivati opravdanost ak ni u tom zamiljenom svetu, postoje dva izlaza. Prvo, moe se predloiti da je pravi kriterijum opravdanosti sklonost procesa da proizvedi verovanja koja su istinita u nemanipulisanom okruenju, tj. okruenju u kom nema svrhovitog ureenja sveta bilo u skladu, bilo u sukobu s verovanjima koja se formiraju. Drugim reima, prikladnost nekog procesa proizvoenja verovanja samo je funkcija njegovog uspeha u prirodnim situacijama, ne u onim situacijama one vrste koja ukljuuju dobre ili zle demone ili neka druga manipulativna stvorenja. Ako nau teoriju iznova formuliemo tako da ukljuuje to ogranienje, protivprimeri o kojima se radi e biti otklonjeni.

Alternativno, nau teoriju moemo iznova formulisati ili iznova interpretirati na sledei nain. Umesto da tumaimo teoriju kao da kae da je verovanje u moguem svetu W opravdano ako i samo ako ono proizlazi iz saznajnog procesa koji je pouzdan u naem svetu. Ukratko, nae shvatanje opravdanosti izvodi se na sledei nain. Uoavamo izvesne saznajne procese u aktualnom svetu, pa formiramo verovanja o tome koji su od njih pouzdani. Oni za koje verujemo da su pouzdani smatraju se onda procesima koji dodeljuju opravdanje. Razmiljajui o hipotetikim verovanjima smatramo ih opravdanim ako i samo ako ona proizlaze iz procesa koji su ve izabrani kao oni koji dodeljuju opravdanje, ili iz procesa koji su im veoma slini. Budui da miljenje zasnovano na elji nije meu tim procesima, verovanje koje je u moguem svetu Wformiralo miljenje zasnovano na elji ne bi se smatralo opravdanim, ak i ako je

14 Naravno, ako ljudi u svetu W induktivno ue da je miljenje zasnovano na elji pouzdano, te redovno svoja verovanja zasnivaju na tom induktivnom zakljuivanju , sasvim je neproblematino i nezamreno to da su njihova verovanja opravdana. Jedini zanimljiv sluaj je onaj u kojem se njihova verovanja formiraju iskljuivo miljenjem zasnovanom na elji bez upotrebe induktivnog zakljuivanja. Sugestija o kojoj se u ovom odlomku teksta razmilja jeste da bi u tom zamiljenom svetu ak i isto miljenje zasnovano na elji dodeljivalo opravdanost.

15

miljenje zasnovano na elji pouzdano u W. Nisam siguran da je to ispravna rekonstrukcija nae intuitivne pojmovne sheme, ali ona bi se mogla prilagoditi sluaju s dobrim demonom, barem ako je ono to zapravo treba rei u tom sluaju to da su verovanja uzrokovana miljenjem koje je zasnovano na elji neopravdana.

ak i ako usvojimo tu strategiju, problem i dalje ostaje. Pretpostavimo da se miljenje zasnovano na elji pokae pouzdanim u aktualnom svetu.15 To bi moglo biti jer, nama sada nepoznato, postoji neki dobri demon koji e, do sada lenj, uskoro poeti da ureuje stvari tako da se nae elje obistinjuju. Dugorono izvravanje miljenja zasnovanog na elji e biti veoma dobro pa e stoga ak i njihovo tumaenje teorije implicirati da su verovanja koja proizlaze iz miljenja zasnovanog na elji (u naemsvetu) opravdana. Sigurno je da to ipak dolazi u sukob s naim intuitivnim sudom o tome.

Moda je pouka ovog sluaja da standardni oblik pojmovne analize ima svoje nedostatke. Dopustite mi da odstupim od tog formata i pokuam da iznesem bolje ostvarenje naeg cilja i teoriju koja pokuava da postigne taj cilj. Ono to stvarno elimo je objanjenje zato smatramo, ili zato bismo smatrali, neka verovanja opravdanim, a neka druga neopravdanim. Takvo objanjenje mora upuivati na naa verovanja o pouzdanosti, ne na aktualne injenice. Razlog zato verovanja smatramo opravdanim jeste to to su ona formirana onim za ta verujemo da su pouzdani procesi formiranja verovanja. Naa verovanja o tome koji su procesi formiranja verovanja pouzdani mogu biti pogrena, ali to ne utie na adekvatnost objanjenja. Budui da verujemo da je miljenje zasnovano na elji nepouzdan proces formiranja verovanja, smatramo verovanja koja je formiralo miljenje zasnovano na elji neopravdanima. Vano je, dakle, ono to verujemo o miljenju zasnovanom na elji, a ne ono to je istinito (dugorono) omiljenju zasnovanom na elji. Nisam siguran kako bi se ovo moglo izraziti u standardnom obliku pojmovne analize, ali time se ne identifikuje vaan element u razumevanju nae teorije.

III.

Vratimo se ipak standardnom formatu pojmovne analize i razmotrimo jedan novi prigovor koji e zahtevati neka preispitivanja u teoriji koju sam do sada izlagao. Prema naoj teoriji verovanje je opravdano u sluaju da je uzrokovano procesom koji je stvarno pouzdan, ili ipak nekim za koji generalno verujemo da je pouzdan. Ali pretpostavimo da, iako jedno od S-ovih verovanja zadovoljava taj uslov, S nema razloga da veruje da ga zadovoljava. Jo gore, pretpostavimo da S ima razlog da veruje da je njegovo verovanje uzrokovano nekim nepouzdanim procesom (iako je njegovo uzroni poreklo u stvari potpuno pouzdano). Ne bismo li u takvim okolnostima negirali da je S-ovo verovanje opravdano? ini se kako to pokazuje da je naa analiza, onako kako je sada formulisana, pogrena.

Pretpostavimo da je Dounsu prema potpuno pouzdanom izvoru reeno da je izvesna grupa njegovih memorijskih verovanja gotovo itava pogrena. Njegovi roditelji su izmislili potpuno neistinitu priu da je Douns patio od amnezije kad je bio star sedam godina, ali da je kasnije razvio pseudo-seanja na to razdoblje. Iako Douns slua ono to njegovi roditelji kau i ima odlian razlog da im veruje, on ustrajava u svom verovanju u 15 Ovde sam duan Marku Kaplanu.

16

navodna seanja iz svoje prolosti kad je bio sedmogodinjak. Da li su ta memorijska verovanja opravdana? Intuitivno, ona nisu opravdana. No budui da ta verovanja proizlaze iz istinskog pamenja i izvorne percepcije, koji su adekvatno pouzdani procesi, naa teorija kae da su ta verovanja opravdana.

Moe li se teorija revidirati tako da otkloni tu potekou? Jedna prirodna sugestija je da aktualna pouzdanost porekla nekog verovanja nije dovoljna za opravdanost; osim toga, saznajni subjekt mora imati opravdanje da veruje da je poreklo njegovog verovanja pouzdano. Tako bi se moglo pomisliti da se (6A) zameni, na primer, principom (7). (Radi jednostavnosti zanemarujem neke od pojedinosti ranije analize.)

(7) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S s opravdanjem veruje u t da je njegovo verovanje da p u t opravdano.

Evidentno je meutim da (7) nee vredeti kao temeljna stavka, jer sadri epistemiki termin s opravdanjem u svom antecedensu.

Nakon toga bi se mogla predloiti neznatno slabija prepravka, bez tog problematinog elementa, naime:

(8) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S veruje u t da je njegovo verovanje da p tako uzrokovano, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

No, to nee biti uspeno. Pretpostavimo da Douns veuje kako njegova memorijska verovanja jesu pouzdano uzrokovana uprkos celokupnom (verodostojnom) kontrarnom svedoanstvu njegovih roditelja. Princip (8) bi bio zadovoljen, a ipak ne bismo rekli da su ta verovanja opravdana.

Nakon toga bismo mogli da pokuamo s (9), koje je jae od (8) i za razliku od (7) formalno dopustivo kao osnovna stavka.

(9) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S veruje u t da je njegovo verovanje da p tako uzrokovano, i njegovo meta-verovanje je uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

Prvi prigovor principu (9) je da ono pogreno iskljuuje nereflesivna stvorenja stvorenja poput ivotinja ili male dece, koja nemaju verovanja o nastanku svojih verovanja da imaju opravdana verovanja. Ako neko deli moje stanovite da je opravdano verovanje barem priblino, dobro formirano verovanje, sigurno je da mala deca i ivotinje mogu imati opravdana verovanja.

Drugi problem vezan za (9) tie se obrazloenja koje lei u njegovoj pozadini. Budui da je (9) izneseno kao zamena za (6A), implicira se da pouzdanost vlastitog saznajnog porekla nekog verovanja njega ne ini opravdanim. Ali ini se kako je sugestija da pouzdanost porekla metaverovanja dodeljuje opravdanost verovanju prvog reda. Zato to treba da bude tako? Moda je neko privuen idejom efekta prokapavanja: ako je verovanje nivoa n+1 opravdano, njegovo opravdanje prokapava do verovanja

17

nivoa n. Ali ak i ako je teorija prokapavanja tana, to ovde ne pomae. Zadovoljenje antecedensa principa (9) ne osigurava da je samo metaverovanje opravdano.

Da bismo pruili bolju prepravku teorije, ispitajmo ponovo sluaj s Dounsom. Douns ima jaku evidenciju protiv nekih iskaza o svojoj prolosti. On tu evidenciju ne upotrebljava, ali ako bi je ispravno upotrebio, prestao bi da veruje u te iskaze. Ispravna upotreba evidencije bila bi, pak, primer (uslovno) pouzdanog procesa. Stoga je ono to moemo rei o Dounsu, da on ne upotrebljava odreeni (uslovno) pouzdan proces koji bi mogao i treba da upotrebi. Dodue, da je upotrebio taj proces, on bi pogorao svoja doksastika stanja: neka istinita verovanja bi zamenio uzdravanjem od suda. Ipak, u sluaju o kom je re on to ne bi mogao da zna. Stoga nije uinio neto to je, epistemiki, trebalo da uini. Ta dijagnoza navodi na fundamentalnu promenu u naoj teoriji. Opravdajni status verovanja nije samo funkcija saznajnih procesa koji se aktualnoprimenjuju pri njegovom proizvoenju; on je takoe funkcija procesa koji bi se mogli i trebali primeniti.

Imajui to na umu, moemo probno predloiti sledeu prepravku nae teorije, u kojoj se ponovo usredsreujemo na jedan princip temeljne stavke, ali izostavljamo neke pojedinosti radi jednostavnosti.

(10) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi iz pouzdanog saznajnog procesa, i ako nema pouzdanog ili uslovno pouzdanog procesa na raspolaganju S-u, koji bi, da ga je S upotrebio uz proces koji u stvari upotrebljava, imao za ishod to da S ne veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano.

Za ovaj predlog vezano je nekoliko problema. Prvo, jedan tehniki problem. Ne moe se upotrebiti neki dodatni proces formiranja verovanja (ili formiranja doksastikog stanja) povrh prvobitnog procesa ako taj dodatni proces ne bi imao za ishod neko drugaije doksastiko stanje. Prvobitni proces se uopte ne bi upotrebljavao. Stoga nam je potrebna neznatno drugaija formulacija relevantnog protivinjenikog iskaza. Budui da je osnovna ideja ipak relativno jasna, neu ovde popravljati formulaciju. Drugi problem se tie pojma raspoloivih procesa formiranja verovanja (odnosno formiranja doksastikog stanja). ta to znai da je proces raspoloiv saznajnom subjektu? Da li su nauni postupci bili na raspolaganju ljudima koji su iveli u prednaunom periodu? Osim toga, ini se neplauzibilnim rei da se svi raspoloivi procesi moraju upotrebljavati, barem ako ukljuimo takve procese kao to su prikupljanje nove evidencije. Verovanje se zasigurno ponekad moe opravdati ak i ako bi dodatno prikupljanje evidencije proizvelo neki drugaiji doksastiki stav. Ono za ta mislim da ovde treba da imamo na umu jesu takvi dodatni procesi kao to su dozivanje u seanje prethodno steene evidencije, procenjivanje implikacija te evidencije itd. To je, dodue, poneto nejasno, ali ovde je ponovo na obini pojam opravdanosti nejasan, tako da je primereno da na analizans pokazuje istu vrstu nejasnosti. To upotpunjuje nacrt mog razjanjenja opravdanog verovanja. Pre nego to izvedem zakljuak, bitno je ipak istai da postoji jedna vana upotreba termina opravdan koju to razjanjenje ne prikazuje, ali je moe prikazati jedno s tim blisko vezano.

U jednoj upotrebi tereminom opravdan se ne implicira niti pretpostavlja da postoji neko verovanje koje je opravdano. Na primer, ako S pokuava da odlui da li da veruje da p, pa zatrai na savet, moemo mu rei da on ima opravdanje da veruje u to.

18

Pritom ne impliciramo da on ima opravdano verovanje, budui da znamo da on jo uvek odlae sud. Ono to mislimo jeste, otprilike, to da bi on imao ili bi mogao imatiopravdanje ako bi verovao da p. Opravdajni status koji ovde pripisujemo ne moe biti funkcija uzroka S-ovog verovanja da p, jer od strane S nema verovanja da p. Prema tome, razjanjenje opravdanosti koje smo do sada dali ne moe razjasniti tu upotrebu termina opravdan. (Ne sledi da ta upotreba termina opravdan nema veze s uzronim poreklom. Njegova ispravna upotreba moe zavisiti od uzronog porekla saznajnog stanja saznajnog subjekta iako ne u uzronom poreklu njegovog verovanja da p.)

Razlikujemo dve upotrebe termina opravdan: upotreba ex post i upotreba ex ante. Upotreba ex post javlja se kad postoji verovanje i mi za to verovanje kaemo da jeste (ili nije) opravdano. Upotreba ex ante javlja se kada nijedno takvo verovanje ne postoji ili kada elimo da zanemarimo pitanje o tome da li postoji takvo verovanje. Ovde kaemo za osobu, nezavisno od njenog doksastikog stanja vis-a-vis p, da p jeste (ili nije) prikladan za to da ona u njega veruje.

Budui da smo izneli razjanjenje opravdanosti ex post, bie dovoljno ako moemo da analiziramo opravdanost ex ante u njegovim terminima. Verujem da se takva analiza lako moe sprovesti. S ima opravdanje ex ante da veruje da p u t samo u sluaju da je njegovo celokupno saznajno stanje u t takvo da bi on iz tog stanja mogao poverovati da p na takav nain da bi njegovo verovanje bilo opravdano ex post. Tanije, on ima opravdanje ex ante da veruje da p u t samo u sluaju da mu je na raspolaganju takva pouzdana operacija formiranja verovanja da bi iz primene te opracije na njegovo celokupno saznajno stanje u t proizalo, vie ili manje direktno, njegovo verovanje da p i da bi to verovanje bilo opravdano ex post. Formalno izneseno, imamo sledee:

(11) Osoba S ima opravdanje ex ante da veruje da p u t ako i samo ako je S-u na raspolaganju neka pouzdana radnja formiranja verovanja, koja je takva da bi, ako bi Sprimenio tu operaciju na svoje celokupno saznajno stanje u t, S verovao da p u t-plus-delta (za prikladno mali delta) i to verovanje bi bilo opravdano ex post.

Da bi se zadovoljio analizans principa (11), celokupno saznajno stanje u t mora imati prikladno uzrono poreklo. Stoga je (11) implicitno istorijsko razjanjenje opravdanosti ex ante.

Kao to je naznaeno, vei deo ovog lanka se bavi opravdanou ex post. To je primeren analizandum ako nekoga zanima veza izmeu opravdanosti i znanja budui da ono to je presudno za to da li osoba zna iskaz jeste da li ona ima aktualno verovanje u iskaz koje je opravdano. Ipak, budui da mnoge epistemologe zanima opravdanost exante, ispravno je da neka opta teorija opravdanja pokua da prui razjanjenje i tog pojma. Naa teorija to ini sasvim prirodno jer razjanjenje opravdanosti ex ante direktno proizlazi iz naeg razjanjenja opravdanosti ex post.