srbija u prvom svetskom ratu

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: xxxxxxxxxxxxxxxxxxx

ТЕМА: СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Професор: Студент:

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxx

xxxxxxxxxxxx

xxxxxxxx, xxxxxxx

Семинарски рад Србија у првом светском рату

САДРЖАЈ

1. Уводна разматрања............................................................................................2

2. Србија у Првом светском рату..........................................................................3

2.1. Увод у рат....................................................................................................4

2.2. Српски одговор и објава рата....................................................................6

2.3. Аустроугарска офанзива............................................................................9

3. Тројна инвазија...................................................................................................13

3.1. Почетни ток операције..............................................................................13

3.2. Пробој Солунског фронта и ослобођење.................................................14

4. Закључак.............................................................................................................15

5. Литература..........................................................................................................16

xxxxxxxxxxxxxxxx 1


1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Први светски рат је вођен од 1914. До 1918.године а у њему је учествовала већина светских великих сила,груписана у два сукобљена савеза:Савезника (окупљених око Тројне Атланте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем,а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Последице рата су биле да је више од 15 милиона људи убијено,20 милиона рањено,а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и економија. Први светски рат познат је и по именима Велики рат и Светски рат(до избијања другог светског рата). Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Атланте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Атланте, од којих су најважније биле Краљевина Италија, која се придружила априла 1915,и САД,које су у рат ступиле тек априла 1917. Централне силе су чиниле Немачка, Аустро-угарска и Италија, која због лондонског уговора из 26.априла 1915.године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра,Горица, као и кварнерска острва, приступила силама Атланте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину касније то је урадила и Краљевина Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља само су Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе остале званично неутралне.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28.јуна 1914,кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне,која је тада била део Аустро-угарске.Објава рата Аустро-Угарске Краљевини Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део Европе је био у стању рата.

Рат се водио на неколико фронтова који су нашироко окруживали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утвђења су се простирала дужином већом од 600м. На источном фронту, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. На Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту су такође вођене жестоке борбе, а непријатељства су се одвијала и на мору, од којих је најзначајнија била битка код Јитланда и по први пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем неколико мировних споразума,од којих је најважнији Варсајски мир 28.јуна 1919,иако су силе Атланте потписале примирје са Немачком 11.Новембра 1918. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.

xxxxxxxxxxxxxxxx 2


2. СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Као за време балканских,тако је и у време Првог светског рата Никола Пашић је био на челу Владе Краљевине Србије. А пре избивања Првог светског рата покушао је да направи компромис са Аустроугарском,предлажући Бечу да склопе трговински уговор у коме ће Србија добити третман најповлашћеније нације,слободну луку негде на Јадрану и опште договорене транзитне царине,говорио је да је он човек мира али да га Аустроугарска гура на пут рата,јер жели да има пресудну реч у балканским пословима. Бројна историјска истраживања указују да је Аустроугараска и пре почетка Првог светског рата била одлучна да порази Србију и да је убедила Немачку власт у Берлину да је превентивни рат против Србије апсолутна нужност. И након Сарајевског атентата,Аустроугарска је одмах упутила ултиматум Србији са врло тешким захтевима,тражећи позитиван одговор у року од 48 часова. Пашићева влада је тешком муком прихватила већину захтева осим једног.

Наиме,Србија се сагласила да измени закон о штампи тако да се онемогуће напади на Беч,да распусти организацију Српска народна одбрана,да протера учитеље,државне чиновнике и официре који су били антиаустријски расположени. Али,Србија није могла да уважи захтев да аустроугарски агенти врше истрагу на тлу Србије по питању убиства Франца Фердинанда. Након тога су између две државе прекинути дипломатски односи.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28.јула 1914.године нападом на Београд. Након почетних неуспеха српска војска се повукла у унутрашњост Србије,а Пашић са владом у Ниш. Српска војска се потом прегруписала и тешко поразила непријатеља,протеравши га из Србије. Тако да су се марта 1915.проширили гласови да наводно Беч нуди мир под повољним условима. Пашић је казао“да уколико таква понуда и постоји,само би идиот могао да је прихвати,јер ако централне силе победе у рату оне ће одустати од својих обећања и уништити Србију као независну државу,а ако савезници победе,казниће Србију због њене издаје па ће њене националне аспирације бити тиме непоправљиво оштећене“. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила,наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916.године абележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918.године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1.новембра 1918.ослобођен је Београд.1

1 “ http://www.znanje.org/i/i23/03iv06/03iv062801/PrviSvetskiRat.htm ( 15.06.2010)“.

xxxxxxxxxxxxxxxx 3

http://www.znanje.org/i/i23/03iv06/03iv062801/PrviSvetskiRat.htm


2.1. Увод у рат

На Видовдаn 28.јуна 1914.године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд. Пошто је на престолонаследника најпре бацио бомбу омладинац Недељко Чабриновић, али је надвојвода тог пута остао неповређен, непун сат касније је из револвера испалио два хица Гаврило Принцип и усмртио надвојводу и грешком његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих:Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао да убију надвојводу.

Аустроугарски истражни органи на сваки начин су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13.јула 1914.могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије које српска влада толерише али да “није могуће доказати учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђењу оружја“, штавише да за тако нешто“нема места чак ни за сумње“пошто постоји“много више разлога за тврдњу и да је то искључено“.

Реакција српске владе. Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се у суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београду 19:16 часова;она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био ради агитације у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела.

xxxxxxxxxxxxxxxx 4


Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост. Српски посланик је 30.јуна изјавио да ће српска влада изручити све атентаторе и саучеснике уколико се утврди да се налазе у Србији.

Јулски ултиматум. Ј.М.Јовановић се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2.јула пренесена тела убијених,надвојводе и његове супруге,у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало.Оба цара,њихови министри и други чиновници отишли су на одмор,немачка штампа је престала да напада Србију,једно време није било демонстрација у Аустро-угарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем. Ипак,све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке којима су они хтели да добију на времену за припрему и како би могли да изненаде непријатеља. Знајући да могу да изврше мобилизацију и концетрацију снага знатно пре француза,а неупоредиви пре Руса,Немци су хтели да једним муњевитим продором кроз Белгију за неколико недеља баце Француску на колена и да потом прегрупишу армије и нанесу одлучујући пораз Русији.

Посланик Гизл је 23.јула 1914. У 18 часова предао ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу,министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника републике из Русије,где је боравио у званичној посети,пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији. Текст ултиматума предат је осталим великим силама 24.јула ујутру како би се скратило њихови време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије,изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду,да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе,ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило да забрани све публикације које пишу против Аустро-угарске и својом општом тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет;да одмах распусти народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду;да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против аустро-угарске;да из службе уклони све официре и чиновнике који су против аустро-угарске;да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против територијалног интегритета царства;да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустро-угарске;да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића;да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе;

xxxxxxxxxxxxxxxx 5


Да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора;да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате против 28.јуна;да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева. Цео ултиматум је очигледно тежио да понизи Србију али и да суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест и на тачку десет. Читајући 24.јула ултиматум Србији британски државни секретар за спољне послове Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави а при том је указао на тачку пет. Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Бархтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала исте вечери када јој је ултиматум упућен и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.

2.2. Српски одговор и објава рата

Српски одговор је био готов већ после 17:30 часова 25.јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајућу а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмох потом барон Гизл и особље посланства напустило је Београд и отишло је у Земун. Већ је била припремљена евакуација архиве. Одговор владе Србије био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест али је и код те тачкепонуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападни Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора:имали су формални изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објави рат. Зато им је требало још два дана. Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28.јула 1914.упутила влади Србије обичном поштом телеграм и тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Ратне прокламације. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јосифа народима монархије у коме је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части,свог угледа и ранга велике силе и интегритета.

xxxxxxxxxxxxxxxx 6


Даље је Србија оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије па да је царско-краљевска влада пошто је покушала да на миран начин реши спор нотом од 23.јула принуђена да отпочне рат. Три прогласа донела су три сасвим попречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије,а Црну Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали су монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског народа. Први проглас је тумачио објаву рата као природну последицу завереничког деловања,два друга прогласа тумачили су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања Срба. Фрања Јосиф позивао се правом велике силе да ратом штити своје интересе и интегритет,док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља.

Аустро-угарска је желела локализовани сукоб са Србијом али је такав сукоб трајао само три дана јер је објава рата од 28.јула 1914. Проузроковали оружани сукоб широких размера. У Лондону и Петрограду тражили су и после 28.јула начин да се сукоб не прошири па су предпостављали да ће Срби пропустити непријатељу Београд и да ће након тога сукоб прећи у надлежност конференције великих сила. У Берлину су само чекали да добију вест о општој мобилизацији у Русији па да започну непријатељства. Чим је та вест стигла почело је упућивање ултиматума и објављивање рата Русији и ти 1.августа,Француској 3.августа,Белгији 5.августа. Даље је деловао аутоматизам савеза.

Аустругарска војска на Балкану. Аустроугарским ратним планом који је у основним цртама разрађен још 1909.године биле су предвиђене операције на два фронта: према Русији на истоку и према Србији и Црној Гори на Балкану. Према том плану целокупне копнене снаге Монархије(1.100 батаљона,425 ескадрона и 483 батерије,не рачунајући тврђанске)подељене су у три велике групе:

Ешалон А:28 и по пешадијских и 10 коњичких дивизија као и 21 ландштурмска бригада,намењен је искључиво за дејство на Источном фронту против Русије,

Минимална група Балкан:12 пешадијскух и 8 ландштурмских и маршевских бригада предвиђена је за дефанзивне операције према Србији и Црној Гори,

Ешалон Б:12 пешадијских и 1 коњичка девизија и 6 бригада. Имао је двоструку улогу да се,уколико Русија ступи у рат крене са ешалоном А и помогне његове операције у Галицији; уколико пак Русија не ступи у рат да заједно са минималном групом Балкан води офанзивне операције против Србије и Црне Горе.2

2 “Гаћеша Н, Живковић Д, Радовић Љ, Историја, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.“

xxxxxxxxxxxxxxxx 7


Мада је Русија одмах објавила мобилизацију ради заштите Србије,командант аустроугарске балканске војске генерал Поћорек,обавештен да су Србија и Црна Гора потпуно исцрпљене у претходним ратовима,одлучио је да са снагама предвиђеним за дефанзиву крене у офанзиву. Иако овакав потез није предвиђен ратним планом Врховна команда се са њим сложила јер није веровала да ће Русија застрашена од Немачке неодложно умешат. Са друге стране рачунало се да ће снаге Балканске војске брзо прегазити Србију и на тај начин омогућити ешалону Б да на време отпочне транспортовање својих трупа у Галицију,а у исто време то ће убрзати одлуку Бугарске да ступи у рат на страни централних сила. У духу ових предвиђања извршена је следећа концетрација аустроугарске Балканске војске и ешалона Б.

2. Армија (4,7 и 9 корпус),генерала Бема Ермолија,прикупљена је у Срему и Банату где је према почетном операцијском плану требало да остане до 18.августа када је било предвиђено да се транспортује у Галицију. До тада могла се употребити за демонстративна дејства против Србије.

5. Армија (8 и 16 корпус)којим је командовао генерал Либеријус фон Франк груписана је на простору Бијељина,Зворник,Брчко са задатком да 12.августа изјутра да форсира Дрину,а потом предузме енергично надирање ка Ваљеву и да га заузме најкасније до 18.августа. Једна дивизија ове армије требало је да наступа уз долину Дрине према Љубовији ради дејства левим крилом 6.армије.

6. Армија( 15 и 16 корпус)под непосредном командом команданта Балканске војске генерала Оскара фон Поћорека концетрисана на простору Власеница,Рогатица,Калиновик,Сарајево,требало је да пређе у офанзиву тек када 5.армија заузме Ваљево и створи повољну операцијску основицу за војничку шетњу до Ниша. Њене трупе требале су да надиру ка Ужицу и Пљевљима а само две бригаде су остављене за одбрану Бока которске и Херцеговине.

Командант аустроугарске Балканске војске био је генерал Оскар фон Поћорек,врховни командант свих оперативних снага надвојвода Фридрих и начелник штаба Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф. Аустроугарско командовање је своје оперативне замисли планирало на погрешној предпоставци да је борбена вредност српске и црногорске војске слаба,временски и просторно,ускладила дејство својих армија пружајући могућност српским армијама да их потуку. Уместо да надире долином Велике Мораве њена офанзива је била планирана из Босне на тешко проходном терену пуном планинских баријера. Због тога концетрација Балканске војске није одговарала ни њеном задатку,ни географско-стратегијској ситуацији,на начелу економије снага.

xxxxxxxxxxxxxxxx 8


Српска и Црногорска војска. Врховни командант:Никола Петровић,начелник штаба врхове команде-сердар Јанко Вукотић који је истовремено био и председник владе,министар војске и командат Херцеговачког одреда;

Ловћенски одред(8.000 људи и 26 топова),дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен-Суторман са задатком да затвори све правце који од Боке которске воде ка Цетињу и Ријеци Црнојевића;

Херцеговачки одред(15.000 људи и 20 топова) којим је непосредно командовао сердар Јанко Вукотић груписан на граничном фронту Крстац-Грахово-Трубјела ради затварања праваца који из Боке,Требиња,Билеће и Гацка воде ка Никшићу;

Санџачки одред(6.000 људи и 6 топова)бригадира Луке Гојнића са задатком да спречи продор непријатеља од Чајнича и Челебића ка Пљевљима и да одржава везу са српском војском;

Старосрбијански одред(6.000 људи и 12 топова)бригадира Радомира Вешевића на граници према Албанији.

Црногорска војска била је кордонски распоређена на граничном фронту дугом 500 километара без икакве резерве. Ово је онемогућило било какво дејство по дубини већ је криза на фронту могла бити отклоњена само рокирањем. У Црну Гору упућена је група српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем да координира са дејства српске и црногорске војске.

2.3. Аустроугарска офанзива

Знајући да су главне српске снаге концетрисане ка северу и сматрајућу да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне. Операција аустроугарске Балканске војске против Србије почеле су 12.августа изјутра. Док је 2.армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале Саве,трупе 5.армије почеле су форсирање Дрине код села Амајлије и Батари. Српска врховна команда одлучила је да не чека непријатељски напад у пасивном положају. Током 13.августа дуге маршевске колоне 1.и 2. Армије хитале су по авгистовској жеги према северозападу одакле је допирала грмљавина топова. За то време трупе 3. Српске армије пружале су жесток отпор како би дале времена и простора главнини српских снага за контранапад. Сагледавши сва ова дешавања српска врховна команда је напустила почетни план који је предвиђао главни напад на северу и одлучила да 3. Армија што дуже задржава непријатеља и да 2. Армија са својим главним снагама(комбинована и моравска девизија 1 позива)изврши марш маневар преко Коцељева и Текериша и да енергично нападне леви бок непријатеља.

xxxxxxxxxxxxxxxx 9


Војвода Путник је након три дана сагледавања ситуације донео одлуку да непријатељу наметне битку маневарског типа. Аустроугарско командовање очекивало је решавајућу битку на падинама западно од Ваљева па је наставила наступање са циљем да избије на линију Крупањ-Завлака-Текериш. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином напредовале у 6 маршевских колона без армијске резерве. Тежила је да обухвати оба крила српске армије. Ниједна колона није успела да главним снагама достигне свој маршевски циљ.

ЦЕРСКА БИТКА. У ноћи између 15. И 16. Августа 1914 године 2. Прекобројни пук Комбиноване девизије код Текериша је започео битку која се 16. Августа распламсала на падинама Цера а која се 20. Августа завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем непријатеља из земље. За ову победуц генерал Степа Степановић је добио војводски чин. Његова главна заслуга је у томе што је увидео стратегијски значај Цера и што је самоиницијативно наредио запоседање врха Косанин град трупама Комбиноване дивизије. У овим борбама аустроугарска војска је имала 23.000 мртвих и рањених и око 4.000 заробљених официра и војника док је српска војска имала 16.000 избачених из строја. Победа српске војске на Церу била је уједно прва савезничка победа у Првом светском рату.

СРПСКА ОФАНЗИВА У СРЕМ. Пошто ситуација на фронтовима осталих савезника није била повољна-пропала је руска офанзива у Источној Пруској а Немци су надирали кроз Француску ка Паризу-савезници су захтевали од српске врховне команде да што пре отпочне са офанзивним дејствима против аустроугарске војске и да за себе веже што јаче снаге. Српска врховна команда,свесна реалне снаге своје војске,није хтела да предузме офанзивне акције већег обима. Ипак предузета је офанзива ограничениг обима у Срем. Српска 1. Армија је 6. Септембра форсирала Саву и упркос тешком удару који је претрпела Тимочка дивизија у бици код Чеврнтије успела да се учврсти на левој обали. Јединице одбране Београда ушле су у Земун 10. Септембра. Ова дешавања изазвала су одушевљење међу српским становништвом. Становници села Борча окитили су град српским заставама и хтели су да пошаљу делегацију која би тражила уједињење са Србијом. Слично расположење било је и у Земуну. Међутим аустроугарска 5. Армија од 8. Септембра је вршила нови притисак на Дрини па су се српске трупе морале повући из Срема. После српског повлачења уследиле су репресалије над српским становништвом Монархије.3

3 “ http://www.arheologija.fr.gd/Srbija-u-Prvom-svetskom-ratu.htm ( 17.06.2010 )“.

xxxxxxxxxxxxxxxx 10

http://www.arheologija.fr.gd/Srbija-u-Prvom-svetskom-ratu.htm


Српско-црногорска офанзива у Босну. На југу су Ужичка и Санџачка војска у међувремену продрле у југоисточну Босну. Вукотићеве јединице су избиле на Јахорину,25. Септембра истурени делови су ушли у Пале,2. И 3. Октобра су овладале Романијом. У сектору калиновника успешно је деловао Дрински одред под командом дивизијара Мартиновића. У октобру је дошло до аустроугарских противнапада на Ужичку и Санџачку војску које су се,у борбама са много обрта после удара које је у бици на Гласинцу задат санџачкој војсци повукле на десну обалу Дрине до 24.октобра. Показало се да црногорска војска није довољно дисциплинована нарочито када треба да се после претрпљеног удара повуче на нове положаје. Њено нагло повлачење изазвао је оштре оптужбе са српске стране па је Војвода Путник претио и прекидањем сарадње. Ипак превладао је став који је заступао Никола Пашић да је политички једино оправдано неговати досадашње односе са Црном Гором и најављене несугласице братски решавати.

Друга аустроугарска офанзива. Од 8. Септембра 1914. Аустроугарска 5. Армија вршила је нови притисак на Дрини и Сави. Српска прва армија се због тога морала повући из Срема( а због тога што изведена офанзива није имала дугорочан стратешки карактер). Српско високо командовање сматрало је након тешких борби на десној обали Дрине да је аустоугарска офанзива сломљена и да је непријатељ потучен. Али, српска војска није имала снаге да одбаци непријатеља па је дошло до рововске војне која је у историју ушла под именом Дринска битка. Најжешће борбе вођене су на падинама гучева поготово на Мачковом камену где су обе стране покушавале да збаце непријатеља са овог стратешки битног виса.

Трећа аустроугарска офанзива. Краћи прекид активних операција био је предах пред још теже борбе. Аустроугарска балканска војска попунила је свој састав и опреу,одморила и нарочито појачала артиљерију. Њен трећи општи напад почео је 6. Новембра ураганском артиљеријском ватром и снажним дејством 6. Армије из сектора Сребреница-Љубовија а 5. Армије са положаја у Мачви. Српска војска је тада била овако распоређена: 2 армије у Мачви,јужније од ње 3.армија у Јадру,даље 1.армија јужније од Крупња и као и до тада на крајњем левом крилу српског фронта налазила се Ужичка војска. Аустроугарске снаге су биле боље опремљене,нарочито су имале бољу артиљерију,а биле су изузетно мотивисане. Не жалећи мртве и наступајући мајодлучније оне су поколебале српске редове и убрзо су их натерале на повлачење на целој линији фронта. Српска војска је била озбиљно угрожена због похабане опреме а анрочито због недостатка артиљеријске муниције. 1.армија задобила је снажан ударац. Стање на фронту било је изузетно тешко па је 8.новембра у Ваљеву одржана заједничка седница владе и врховне команде под председништвом регента на којој је војвода Путник истицао критичност стања и помињао је и могућност склапања сепаратног мира.

xxxxxxxxxxxxxxxx 11


Пашић је инсистирао на томе да се истраје и претио је оставком владе. Коначан закључак је ипак одражавао став свих присутних а то је подразумевало наставити отпор до крајњих граница. Аустроугари су заузели Ваљево,Лајковац и многе друге градове у западној Србији. Пашић је вапио за помоћ код савезника а посланицима на страни је поручивао да помогну што хитније, французи су имали могућност да помогну али су тражили од Грчке да одмах упути Србији 20000 граната које би јој ова касније надокнадила. У међувремену је одступање 1.армије и Ужичке војске довело до повлачења целог фронта па је српска престоница остала без одбране. Аустроугари су заузели Београд без борбе и у њему су одржали тријунфалну параду 3.децембра. Вест о паду Београда имала је велики одјек у иностранству. У аустроугарском врху већ су припремали управу за освојену Србију а аз генералног гувернера именован је генерал Стјепан племинити Саркотић. Из Немачке су послате одушевљене честитке савезничкој монархији.

КОЛУБАРСКА БИТКА. Истог 3.децембра српска 1.армија са положаја западно од Горњег Милановца изненада прешла у противнапад. Генерал Живојин Мишић њен командант од 15.новембра брзим одступањем је скратио линију фронта,пружио војницима време за предах,на миру је примио и распоредио артиљеријску муницију која је стигла из Грчке и одлучио се за против удар. По наредби војводе Путника и бојводе Степановића и генерал Јуришић-Штурм издали су наређења својим армијама да крену у напад. Тиме је почела друга офанзивна фаза битке у басену Колубаре. Аустроугарски фронт се поколебао а затим распао. До тада победничка царско-краљевска војска сада је бежала са српске територије. Многи су пали у заробљеништво а они који су умакли заустављали су се далеко иза својих полазних положаја у Босни. Избијањем 1.армије и Ужичке војске на десну обалу Дрине и Саве и ослобађањем Београда 15.децембра 1914.године победосно је завршена велика Колубарска битка у којој је српска војска заробила 323 официра и 42215 подофицира и војника и запленила 43 заставе,142 артиљеријска оруђа,71 митраљез,60.000 пушака,2 авиона,3500 кола са муницијом и другим ратним марерјалом,4000 коња и много друге ратне опреме и матерјала.

Злочини над српским цивилима. Сви упади аустроугарских снага у Србију били су праћени окрутним понашањем према цивилима иако су на заузетим територијама остала само нејач па и она у сразмерно малом броју јер је становништво у масама бежало са својом војском која се повлачила. Ова појава била је наставак антисрпске хистерије која је почела одмах након сарајевског атентата масовним антисрпским демонстрацијама. Ипак треба поменути да екстремне десничарске снаге у Аустрији јесу наметале екстремну политику према Србима али је стајала и чењеница да се Аустроугарска није могла поуздати у верност својих југословенских поданика, нарочито Срба.4

3. ТРОЈНА ИНВАЗИЈА4 “ http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0 (21.06.2010)

xxxxxxxxxxxxxxxx 12

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0


Снаге,распоред и планови централних сила. Највећи ратни проблеми тек су се надвијали над Србијом и ЦрномГором. У септембру 1915. У Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3.армија,у јужном Банату Немачка 11.армија,у западној Бугарској бугарска 1.армија а јужније од ње 2.армија. Свим овим трупама-по неким подацима 800.000 људи савремено опремљених.командовао је немачки генералфелдмаршал Аугуст фон Мекензен. То је била непосредно припрема за концентричну офанзиву против Србије уз учешће елитних јединица три државе а Мекензен се показао у дотадашњем року рата као један од најспособнијих немачких команданата. Коначни договори о инвазији постигнути су још у пролеће 1915. А посебно приликом сусрета шефова генералштаба двеју царевина у Берлину 4.априла 1915. Тада је генерал Конрад нацртао скицу концентричне офанзиве на Србију: из Босне и Срема аустроугарске снаге,из Баната у правцу Оршаве немачке снаге,а из Бугарске њене армије подпомогнуте турским јединицама. Немачки генерали оклевали су да преузму овај корак поштујући свог малог противника. Супротно томе немачко политичко вођство сматрало је да треба поразити Србију јер би Русија,тешко тучена,са нестанком Србије изгубила повод за ратовање и склопила би сепаратни мир који јој с немачке стране,околишано,нуђен још од краја 1914.године.

3.1. Почетни ток операције

Немачки генерали изузетно су схватили српску војску. Срби под сталним притиском непријатељских снага одступају корак по корак. Месец дана након почетка инвазије нападачи су могли да констатују да су напредовали али и изгубили петину снага. За то време ситуација на Македонском бојишту је постала критична. Брегалничка дивизија није могла да заустави далеко надмоћнију Бугарску 2.армију па су Бугари 19.октобра избили на Вардар,22.октобра заузели Скопље а 26.октобра пошто су побуњени Албанци угрозили Србе с леђа лако заузели стратешки важну Качаничку клисуру. На овај начин одсечена је веза срба са Егејским морем. Припретила је велика опасност снадбевању. Ипак постојала је нада у Савезничке снаге у Солуну и доиста француске снаге су кренуле долином Вардара али овај маневар остао је без војног значаја. Савезници су обећавали Србији корпус од 150.000 људи али због неслагања у њиховом врховном командовању до ове помоћи није дошло. Српски званичници делили су судбину свога народа. На линији фронта били су команданти армија па чак и остарели краљ Петар.

xxxxxxxxxxxxxxxx 13


Повлачење преко Албаније. Влада и Врховна команда одлучиле су да се војска повуче на обалу Албаније и одатле евакуише и стим у вези су обавестиле савезнике да благовремено упуте храну и опрему. Извлачење кроз Албанију остало је у Српској традицији запамћено као Голгота Србије. Влада је стигла у Скадар 28.новембра а врховна команда 6.децембра. Са војском је преко Албаније кренуо и један број цивила,већина политичких првака и професора универзитета. Био је то још један знак патриотизма. Постојале су три линије повлачења. Дуж њих остало је десетине хиљада мртвих од глади,изнемоглости и арнаутских куршума.

Пребацивање на Солунски фронт. Пребацивање мањих јединица почело је већ у марту 1916.док је највећи део почео да се пребацује средином априла. Транспорт је изведен у Француској организацији и претежно њеним бродовима. Транспорт је протекао савршено,у логорима на Халкидикију које су претходно припремили Французи почетком јуна било је концетрисано до 127.000 људи да би их у јуну-јулу било 152.000.

3.2. Пробој Солунског фронта и ослобођење

Године 1918(15 септембра) око 04 сата ујутру Савезници су са српском војском отпочели пробој. Срби су напредовали брзо и незаустављиво. После недељу дана Срби прелазе Вардар чиме је Солунски фронт био пробијен. Трупе Живојина Мишића ослобађају Ниш,Лесковац и Пирот. Трупе Петра Бојевића напредују брзо и ослобађају Београд. После месец дана Бугарска је капитулирала.6.200 бугарских војника радосно одлази у заробљеништво. Цар Вилхем је огорчен,Краљ Фердинанд је абдицирао. У Загребу је проглашено Народно уједињење а Црна Гора је исто урадила: прогласила уједињење са Србијом што је довело до Божичке побуне,али се Црна Гора ујединила.5

5 “Ђорђевић М, Стојичић С, Државноправна историја Српског народа, Спектар, Ниш, 2007“.

xxxxxxxxxxxxxxxx 14


4. ЗАКЉУЧАК

Краљевина Србија ратовала је против Аустро-Угарске и других Централних сила од 28.јула 1914.када јој је влада аустроугарске објавила рат па све до завршетка Првог светског рата 1918.године.Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила,наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916.године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918.године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају.

Српска војска незадрживо је напредовала и 1.новембра 1918.ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је 1.300.000 становника што је чинило 33% поулације или чак 60% мушке популације.

xxxxxxxxxxxxxxxx 15


5. ЛИТЕРАТУРА

1. http://www.znanje.org/i/i23/03iv06/03iv062801/PrviSvetskiRat.htm ( 15.06.2010)

2. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D (21.06.2010)

3. http://www.arheologija.fr.gd/Srbija-u-Prvom-svetskom-ratu.htm ( 17.06.2010 )

4. Проф Др.Ђорђевић М, Проф Др.Стојичић С, Државноправна историја Српског

народа, Спектар, Ниш, 2007.

5. Проф Др. Гаћеша Н, Проф. Живковић Д,Проф. Радовић Љ, Историја, Завод за

уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

xxxxxxxxxxxxxxxx 16

http://www.arheologija.fr.gd/Srbija-u-Prvom-svetskom-ratu.htm

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%25D

http://www.znanje.org/i/i23/03iv06/03iv062801/PrviSvetskiRat.htm

srbija u prvom svetskom ratu

Documents