5. Šostakovič pod Sovjetima

Opera ,,Lejdi Magbet od Mcenska“ dovela je Šostakoviča u nevolju, jer nova vlast u

Rusiji nije gledala sa naklonošću bilo na moral ili muzički idiom ,,Lejdi Magbet od Mcenska“.

Početkom 1920ih, ohrabrivan je eksperimentalni rad u svim umetničkim oblastima. Stvaraoci koji su izašli iz revolucije su pošteno verovali da njihova umetnost i Ruska politika idu u istom smeru. Ali oko 1930. godine promenila se čitava skala umetnosti. Kroz jednu od ironija istorije,

revolucionarna Rusija počela je da proizvodi umetnost banalnosti i uniformnog izraza koja je

predstavljala antitezu revolucije.

Ta promena je na neki način predstavljala buržoaski karakter Staljina. Ali još više od toga predstavljala je zvaničnu Sovjetsku doktrinu proisteklu iz Lenjinovih reči: ,,Umetnost pripada narodu“. Umetnost je pretvorena u sredstvo Sovjetske propagande, i tako je nastao

Socijalistički realizam. U diktaturama, se sa umetnošću uvek postupalo na isti način. Samo je terminologija različita. Tamo gde je Hitler zabranio avangardnu umetnost i muziku, pod

pretpostavkom da ona predstavlja dekadentni kulturni Boljševizam, Staljin ju je zabranio na

osnovu tvrdnje da ona predstavlja dekadentni imperijalistički kapitalistički formalizam. Optužba koje su se kompozitori najviše plašili bila je optužba za ,,formalizam“. Niko nije tačno znao šta ona znači. Uopšteno govoreći, formalizam u muzici bilo je sve što je bilo moderno i disonantno, sve što je bilo ,,pesimistično“, sve što nije odražavalo herojske ideale sovjetskog radnika.

,,Formalizam“ rekao je Prokofijev, ,,jeste ime davano muzici koja se ne razume na prvo

slušanje“.

Šostakovič je prvi osetio taj udarac, a njegov protivnik je bio sam Staljin. Povod koji je

izazvao Staljinov gnev bilo je izvođenje ,,Lejdi Magbet od Mcenska“ u Moskvi 1936. Priča se da je Staljin besno izjurio iz pozorišta posle prvog čina, zelen od besa zbog ,,degenerisanja“ muzike. Istog trenutka definisao je 3 kriterijuma za Sovjetsku operu: predmet mora da ima socijalističku temu; muzički jezik mora biti ,,realističan“, tj. bez disonanci i zasnovan na Ruskoj narodnoj

pesmi; a zaplet mora biti ,,pozitivan“, tj. imati srećan kraj u kojem će se veličati država. Na

osnovu tih postulata Šostakovič je napadnut u ,,Pravdi“. To je bilo ozbiljno. Sovjetski muzičar koji bi doživeo zvaničnu osudu mogao je izgubiti posao i naići na zatvorena sva vrata za objavljivanje i izvođenje. U Staljinovo doba, mogao je čak biti poslat u zatvor. Šostakovič je samog sebe rehabilitovao svojom petom simfonijom 1937. godine. Ali u svakom pogledu bio je

uništen kao kompozitor. Nikada više neće pisati sa žarom, istričavo i moderno kao što je to učinio u prvoj simfoniji, ,,The Nose“, ,,Lejdi Magbet“ i klavirskom koncertu. Umesto toga pisaće samo bezbednu muziku, ponavljajući stare formule, imitirajući neke manirizme Prokofija.

Od 17. do 26. februara 1948. održan je sastanak sovjetskih muzičara u Moskvi, u kojoj je Kremikov napao svoje kolege i optužio ih za formalizam. Jedan po jedan napadnuti kompozitori

su ustajali i izvinjavali se. Šostakovič je rekao: ,,Duboko sam zahvalan za... svu kritiku sadržanu u rezoluciji... Sa još više odlučnosti radiću na muzičkom opisu slika herojskog sovjetskog naroda.“ Kompozitori su napisali zajedničko pismo Staljinu: ,,...Uložićemo svaki napor da

primenimo svoje znanje i svoju umetničku veštinu kako bismo stvorili živu realističnu muziku koja oslikava život i borbe sovjetskog naroda...“