SORTE GROŽĐA

Barbera

Neka imena sorte se razlikuju po tome sto se dodaje i ime regiona, kao Barbera d’Alba, Barbera d’Asti, Barbera del Monferrato etc. Postoji nekoliko varijacija u klonovima.IstorijatBarbera je poznata kao grožđe crvenog vina u Italiji i poznata je još od XIII veka. Veruje se da potiče iz Piedmonta blizu Monferratoa i da se onda proširilo kroz celu Italiju. U Australiju su klonovi doneseni sa Kalifornijskog Univerziteta Davis,  šezdesetih godina.Geografska distribucijaBarbera se nalazi najviše u Italiji, posebno u regionu Piedmont mada se može naći i u centralnoj i južnoj Italiji. Ima značajnih vinograda u Kaliforniji, posebno u Central i Napa Valley, a ima ga u Argentini, Brazilu, Dalmaciji i Urugvaju.U Australiji ga nema mnogo mada ga već 25 godina gaje u Mudgee regionu u New South Wales, sa kasnijim sađenjem u King Valley i Mornington poluostrvu u Viktoriji.KarakteristikeLoza: Dosta snažna i rađa puno posebno ako raste u toplom okruženju sa pogodnom zemljom, ali je podložna nekim bolestima.  Lišće srednje veličine, pljosnato, petokrako sa krznastom donjom površinom.Voće: Grozdovi između male i srednje veličine i najčešće kupastog oblika, kompaktno. Bobice su srednje veličine, crne i ovalne. Kasno sazrevaju i imaju meku kožu.Vino: Sok ima dobru boju, visoke niove kiselina i tanina, sa vočnim i cvetnim mirisom i karakterističnom raznovrsnom paletom. Mada se proizvedeno vino rano pije, ono takođe može dobro da stari. Barbera se u Italiji koristi za suva crvena i penušava vina. Generalno je najkorisnije kao vino za mešanje.

Cabernet Franc

U FRANCUSKOJ: Cabernet Franc je takodje poznat kao Cabernet Gris, Grosse Vidure, Bouchet (St. Emilion i Pomerol), Carmenet (Médoc) i Breton (Loire). U Italiji kao Bordo (Veneto).IstorijaCabernet Franc je prepoznat u regionu Bordoa krajem osamnaestog veka blizu Liburna, i onda u Médoku sve do Loare. Pronađen je u severnoj Italiji u ranom XIX veku i postao je posebno važan u severoistočnoj Italiji. Donet je u Australiju u kolekciji Džejmsa Bazbija 1832. godineGeografska distribucijaU Francuskoj Cabernet Franc se moži naći u dolini Loare, posebno u mestima oko Chinon i Bourgueil, u Bordo regionu na desnoj obali Gironde oko St. Emilion i Pomerol. Danas je proglašen kao preporučena vrsta za sađenje širom Francuske. U Italiji, najznačajniji vinogradi su u severoistočnoj Italiji i posebno je važan komponent u vinima iz Friuli, Venecije, Giulia i Veneto, ali raste i južno sve do Apulia. Ova vrsta je takođe česta u istočno-evropskim zemljama kao što je bivša Jugoslavija, Mađarska, a ima je i u Čileu.   U Australiji ga ima malo, u severoistočnoj Viktoriji i južnoj Australiji, posebno Clare Valley.

KarakteristikeLoza: Loza je vrlo snažna i raste uspravno. Listovi su srednje veličine, široki i najčešće petokraki. Gornja površina je tamnozelena i sjajna, a donja blago krznasta sa upečatljivim venama.Voće: Grozdovi su od male do srednje veličine, duguljastog, pomalo kupastog oblika sa dva krila. Zrna su mala, labava, okrugla ali nepravilna, crno plave boje. Rano sazrevaju, imaju dosta tanku kožu i sočna su.Vino: Cabernet Franc daje vino sa vidokom kiselinom, taninom i dobrim raznovrsnim karakterom. Aromaticno je i začinjeno, bobičastog ukusa zemljane palete i dobija boju dok stari.U Francuskoj je sok ovog grožđa veoma važan u regionu Bordo, gde se meša sa Merlotom u St Emilionu i Pomerolu i sa Cabernet Sauvignon i Malbecom u Médocu i Gravesu. Može se mešati sa Carignan (Midi), sa Malbecom uoblasti Loire, sa Tannatom u Basses Pyrénées, dok se u Italiji meša sa Sangiovese pri spravljanju Kjanti vina. U Australiji se koristi za proizvodnju kvalitetnog raznovrsnog vina i meša se sa drugim vrstama (Cabernet Sauvignon i Malbec) da bi se dobilo vino Bordoskog stila.

Cabernet Sauvignon

Koja je to prva sorta koja vam padne na pamet kad kažete crveno vino? Ili još bolje: veliko crveno vino? Kaberne sovinjon, naravno. I Bordo, zar ne? To su naravno ona tri slavna musketara, cabernet sauvignon, cabernet franc i merlot. Ako mislite da je četvrti musketar, le Shiraz tek stizao na kljusetu iz neke zabiti grdno se varate: prvi Bordo blendovi bili su baš od shiraza i cabernet sauvignona. Konkretno, posmarajući vinsku pijacu tokom istorije, cabernet sauvignon uopšte nije srazmerno star u odnosu na stečenu slavu. Ali ako nije star, ono je raširen. Širom sveta, gotovo da nema vinograda na kugli zemaljskoj u koji nije makar privirio šireći slavu sopstvenih tanina zahvaljujući vrhunskoj klimatskoj prilagodljivosti i otpornosti na štetočine. Ili se bar tako čini. A zašto ga toliko vole, vinari pogotovo? Zato što poseduje puno individualnosti ali i želje da se dodvori gospodaru. Kao kakav verni tegleći konj ili pas, u stanju je da na neki čudesan način odrazi želje i narav onoga ko se njime bavi, pa se vinogradar i vinar ponekad prema ovoj sorti ponašaju kao prema svom najrođenijem. Šala? A da li je šala da je baš cabernet sauvignon postavio onu vidljivu granicu između vina „starog” i „novog” sveta? Naime, slava kaberneta Starog sveta bazira se na činjenici da ova sorta fantastično sazreva i odležava baš u boci. S druge strane, Novosvetski kabernei mogu da odleže godinu ili dve, ali su zamišljeni da se konzumiraju neposredno po flaširanju i iznošenju na tržnicu. Ako mislite da je to zbog geografskog porekla, pa i tu čuči iznenađenje: cabernet sauvignon svoje osobine daleko više duguje klimi nego teroaru na kome uspeva.IstorijatKao što rekosmo, nije ovo baš neka drevna sorta. Grupa američkih naučnika sa UC Davis’s School of Viticulture and Enology, dokazala je 1996. godine putem DNA analize da je cabernet sauvignon nedvosmisleno nastao pukim slučajem, ukrštanjem cabernet franca i sauvignon blanca, recimo baš 1600. godine. Ipak bilo je to daleko od ranijih pretpostavki kako kabernet vodi poreklo od drevnih sorti (Biturica) kojima su prema Pliniju starijem antički Rimljani okapali svoja zahtevna nepca tokom vrelih martovskih dana (Ida) i zabava u Koloseumu. Ovi DNA rezultati razvejali su i teoriju da je sorta originalno dospela iz Rioje u Španiji. Ali u tu teoriju ionako niko nikada nije verovao. Izuzev Španaca.

Geografska distribucijaKrenućemo naravno iz Bordoa koji rađa 60% francuskog kabernea. Armand d'Armailhac iz Château d'Armailhac i Baron Hector de Brane iz Château Mouton-a, najznačajniji su što se cabernet sauvignon ustoličio u ovom delu Francuske. Bordo je tokom istorije postao njegovo „rodno mesto” i proizvođači širom sveta trude se da dostignu njegovu „izvornu Bordeaux kompleksnost”. Ali stoji i činjenica da je u svojim mladim danima cabernet sauvignon ukrštan sa drugim sortama u Bordou samo iz ekonomskih razloga. Nesigurna klima, nesiguran rod tokom „malog ledenog doba”, ukazali su na potrebu da se u kvalitetna, ali osetljiva vina uspe nešto što će im dati dodatnu snagu, kiselinu, strukturu, tanine i naravno – moć odležavanja. Pa ima li šta bolje od kabernea? A kad se već „ustoličio”, krenuo je da iskazuje sve svoje mogućnosti na „petoparcu” Žironde. U Medocu i Gravesu postao je dominantan u odnosu na druge sorte, u Saint-Estèphe i Pessac-Léognanu je više mineralan, u Margou miriše na ljubičice. Kaberne iz Pauillaca nosi tipičnu notu „srca olovke” dok onaj iz Saint-Juliena podseća na kedrovinu i unutrašnjost drvene kutije od cigara. I tako u nedogled…U Italiji, cabernet sauvignon vremenom postaje stvar prestiža i nesuglasica, pa ja i dan-danas uzrok ukrštanju pera vinskih stručnjaka, pogotovo kad je kategorija super-toskanaca u pitanju. Istorijski, prvo se zapatio u regionu Piedmonta početkom XIX veka da bi, ni kriv ni dužan, kao sastavni deo blenda sredinom sedamdesetih godina XX veka učestvovao u nominaciji toskanskog Super Tuscan marketinškog čuda nastalog na želji vinara da se zaobiđu striktna „chianti” pravila koja su nalagala da se u ne više od 70% sangiovesea mora dodati barem 10% lokalnog belog zrna. A zašto to, kad bi mogla i koja kap cabernet sauvignona, radi jačanja krvi, navijali su vinari. I tako delali stvarajući supertoskance. A sve bi možda prekrili snegovi da supertoskanci vremenom nisu postigli višu cenu od legendarnog chiantija. E, tu je dara prevršila meru, a pogotovo kad su svi redom krenuli da se supertoskanišu.U Piedmontu cabernet postaje „nelegalni” parner sorti Nebbiolo kako bi se dobio danas čuveni Barolo, dok je ovaj blend i onaj sa Barberom „dozvoljen” u DOC apelacijama Langhe i Monferatto. Manje poznate kombinacije prave se širom Italije sa merlotom ili lokalnim sortama.U Španiji, već pomenutoj pokrajini Rioja, da bi se održala neka nit legende o španskom kaberneu, ovu sortu mešaju sa tempranillom, a uzgajaju ga najviše u Katalunji. Ipak, možda najzanimljiviji način uzgoja nalazimo u Britaniji gde vinari lozu gaje u plastičnim tunelima kako bi postigli efekat staklene bašte i zaštitili je od više nego loših klimatskih uslova. A dok su Nemci krčili vinograde sjajnog rizlinga kako bi posadili popularni kaberne, veliki broj zemalja istočne i jugoistočne Evrope pa sve do Izraela i Palestine svoju današnju vinsku slavu duguju baš uzgoju jeftinog kabernea i prodaji na veliko zapadnim konzumentima. Možda treba znati da se u Rusiji pojavljuje i hibrid cabernet severny, koji nema previše veze sa originalom, ali se dobro snalazi u oštrim ruskim zimama.Naravno, tu je i priča iz Novog sveta. Kalifornija, hrast iz doline Napa, Sonoma, Mendocino, Dry Creek, ali i Oregon ili hladniji Washington… Danas su već deo legende cabernet sauvignona. A tek čileanski kabernei, pa oni iz Argentine, Brazila, Perua, Urugvaja, Bolivije. Kaberne iz regiona Akonkagve je poznat po aromama zrelog voća ali često treba još neko vreme da sazri u flaši. Za to vreme čuveno vino iz Maipo doline nosi bogate note crnog voća i lagani ukus prašine dok je argentinski kaberne sa nešto blažim voćnim aromama i može da se konzumira mlad.Australijski kaberne je poznat kao veoma ekstraktivan, bilo da je u pitanju voće ili arome mente. Od osamdesetih, preorjentišu se na blaže varijante, sa manje alkohola, koje se bolje slažu sa svim vrstama kuhinje, da bi deceniju kasnije vinari ponovo otkrili stari stil, veoma zrelog i mirisnog voća. I pored solidnih uspeha na tržištu, cabernet je u Australiji po proizvodnji i dalje na drugom mestu, odmah iza syraha. Zanimljivo da se u sve kvalitetnijim južnoafričkim kabernetima (cabernet sauvignon se najviše uzgaja u Južnoj Afici) mogu naći oba tipa: Stellenbosch region proizvodi teška, kompleksna vina punog tela, dok su ona iz Constantie herbalna i sa dosta tonova lekovitog bilja i mente.OsobineLoza: Loza je bujna, vršni listići su vunasti i zatvoreni. List je srednje veličine, petougaon sa zatvorenim sinusima i preklopljenim vrhovima, dok je boja mladog lišća zelenkasto-bleda sa karakterističnim roze odbljescima.Plod: Bobice su veoma sitne, srednje okrugle sa veoma tvrdom ljuskom teget-ljubičaste boje. Pulpa je čvrsta a na ukusu je izražena trava. Grozd je srednje ili prilično mali, zbijen i jedno je krilo često posebno izraženo pa se dobija utisak cilindričnosti.

Vino: Ova sorta najčešće daje vino intenzivno crvene rubin boje koja može ponekad prelaziti u ljubičastu. Vino je izuzetno ekstraktivno sa visokim procentom alkohola, dosta je aromatično, a blendiranjem sa drugim sortama znatno se povećavaju organoleptička svojstva ovog vina koje ima posebnu moć poboljšavanja kvaliteta pri starenju.

Carignan

U FRANCUSKOJ je poznat kao Carignane noire, Crignare ili Plant d’Espagne. U Španiji  kao Tinto ili Cariñena, a u Italiji kao Carignano. U Australiji, vrsta koja je poznata kao Carignan je ustvari portugalska vrsta Bomvedro ili Bonvedro.IstorijaNajverovatnije je nastala u Španiji blizu sela Cariñena u Aragonu. Poznat je bio u regionu Pyrenées Orientales u Francuskoj u dvanaestom veku, odakle je stigao u mediteransku oblast. Iako je zapisan u Bazbijevoj kolekciji iz 1832. ne postoje potvrde o komercijalnom sađenju u Australiji.Geografska distribucijaCarignan je jedna od najsađenijih vrsta u regionu Pyrenées Orientales jugozapadne Francuske i raste svuda po Mediteranu. Ima dosta vinograda u SAD, u Kaliforniji, Španiji, Čileu i Argentini. Nema značajnih vinograda u Australiji.KarakteristikeLoza: Loza je jaka, uspravno raste i puno rađa. Listovi su veliki, debeli i petokraki sa intenzivnom zelenom glatkom gornjom površinom i pomalo bledom zelenom donjom.Voće: Grpzdovi su srednje veličine, dugački i kompaktni, ponekad krilasti a čine ga bobice koje nisu podjednako zrele. Bobice su plavo crne, ovalne, dosta debele kože, čvrste i sočne. Kasno sazrevaju i vrlo su podložne gljivičnim bolestima.Vino: Vino je tvrdo i gorko sa slabo raznolikim karakterom dok je mlado i zbog toga Carignan u Francuskoj nije prezentiran kao singl varietal vino. Kao takav se javlja ali vrlo retko u Kaliforniji. Međutim, ovaj grozd dosta toga može da pruži u finesi, dužini, voćnom ukusu i često je blendiran sa vrstama kao sto su Grenache, Morrastel, Cinsaut, Mourvèdre, Shiraz ili Aramon. Sa godinama gubi gorčinu i tvrdoću, dobija mekšu i zaokruženu paletu.

Chardonnay

U FRANCUSKOJ su korišćeni mnogi navodni sinonimi pa je došlo do zabuna o pravoj vrsti. Najtačniji su izgleda sinonimi: Chardenet, Chardenai, Chardenay, Chaudenay i Chardennet, a ponekad je pogrešno imenovan kao Pineau Blanc. U Australiji kao Pinot Chardonnay. IstorijaOvo grožđe izgleda da vodi poreklo iz regiona Burgundy u istočnoj Francuskoj, mada je takođe pronađen u ranim vinogradima u Champagne regionu u severoistočnoj Francuskoj. U Australiji nađena u kolekciji Dzejmsa Bazbija iz 1832. ali je generalno prihvaćena tek posle 1950. kad je ponovo doneta u Australiju gde se prvo gajila u toplijim regionima a tek kasnije i u hladijim.Geografska distribucijaChardonnay je dominantna vrsta belog grožđa velikih vina iz Burgundya,  posebno onih iz Côte d’Or, i od velike je važnosti za proizvodnju šampanjca, penušavog (sparkling) belog vina iz severoistočne Francuske.Uspešno se gaji i u nekim drugim zemljama kao sto je SAD, posebno Kalifornija i Oregon, zatim Južna Amerika i Australija. U Australiji najznačajniji vinogradi su na jugu, New South Wales, posebno Hunter Valley i Viktorija.Karakteristike

Loza: Loza je jakog rasta i ima srednje, glatke, svetlo zelene lagane listove koji nisu mnogo usečeni. Rano cveta.Voće: Grozdovi male do srednje veličine, krilasti, cilindrične i najčeše kompaktne strukture. Bobice se razlikuju u obliku ali su generalno srednje veličine, okrugle sa tankom kožom, boje ćilibara kada su izložene suncu, ali zelene u senci.Vino: U Australiji Chardonnay se pokazao kao veoma prilagodljiv. Dobro raste u toplim navodnjenim, ili hladnijim, često visokim regionima sa dosta kiše. Buke(t) i paleta variraju u zavisnosti od uslova u kojim je grožđe raslo i tehnika koje su korišćene u proizvodnji vina. Vino iz toplijih regiona ima voćniji buke koji podseća na breskve i dinje i bogatu mekanu paletu koja se razvija s godinama, dok vino iz hladnijih regiona će generalno biti kiselije, svežije i delikatnije u voćnoj paleti. Nova sađenja su sve češce u hladnijim regionima i ovaj stil je sve popularniji. Ovakav Chardonnay se najčešće koristi za pravljenje penušavih belih vina korišćenjem tradicionalne francuske tehnike ‘Méthode Champenoise’.U Francuskoj, Chradonnay je predstavljen u obliku suvih vina iz Burgundy, koja su najčešće zlatne boje sa bogatom, voćnom i dugom paletom. Sparkling vino iz Champagne-a je najčešće svetle boje, sa visokom kiselošću i toplom, dugom paletom sa ukusom jabuke. Mnoge vrste šampanjca nastaju mešanjem šardonea i pino noara i pino menijea, a samo ona poznata kao Blanc de Blanc se prave samo od šardonea.Dole barikiranje! Šardone se u Australiji obično meša sa drugim vrstama. U kategoriji  belih vina mešavina Sémillon-Chardonnay je veoma popularna, a iako se ovde šardone tradicionalno držao u drvenim burićima, trenutno postoji sve veća potražnja za onim koji nema aromu hrasta.

Chasselas

OVO je grožđe u Francuskoj poznato kao Chasselas Blanc, Chasselas Doré, Mornen, Gutedel (Alzas) i Fendant u Švajcarskoj. Postoje i mnoge podvrste ovog voća u različitim regionima sa regionalnim nazivima i individualnim karakteristikama.IstorijaChasselas je možda najstarija kultivisana sorta i njegovo poreklo nije utvrđeno. Verovatno da potiče iz Male Azije, možda u blizini Istambula, ali su Feničani zaslužni što se sorta proširila preko celog Mediterana, preko Španije, sve do doline Rone i Italije.U Francusku je najverovatnije stigla za vreme vladavine kralja Fransoa I ili vodi poreklo iz okoline Chasselasa u blizini Macona u Burgundiji (ili regiona Cahors). Nesporno je da su Švajcarci došli do svog “šaselasa” od čuvenih vina iz Fontenbloa na severu Francuske. Šaselas je stigao do Australije preko kolekcije Dzejmsa Bazbija iz 1832 godine, ali nije postalo popularno vino. I dalje se gaji i koristi se kao stono vino ili u proizvodnji drugih vrsta vina.Geografska rasprostranjenostChasselas je rasprostranjen po celoj Francuskoj jer je veoma popularan kao stono vino a  proizvodi se u regionima sa umerenijom klimom. Naročito dobro uspeva u Švajcarskoj u regionu Vale a ima ga i u centralnoj Evropi, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Novom Zelandu i Australiji.KarakteristikeLoza: Loza je snažna i plodna. Listovi su od srednjih do velikih, petokraki, pomalo hrapavi sa glatkom sjajnozelenom gornjom površinom, i nešto bleđi ispod površine.Zrno: Grozdovi su srednje veličine, cilindričnog oblika, dugi, krilasti i rano sazrevaju. Zrna su srednje veličine, jednaka, okrugla, odvojena, boje ćilibara kada sazru, prozirna i sa tankom kožicom, veoma slatka, sočna i hrskava.Vino: Od šaselasa se pravi suvo, delikatno, neprepoznatljivo belo vino (iako se koristi i za vin de paille - slamnato belo iz regiona Jure), zlatno vino tipa likera u Alzasu, a u Švajcarskoj za proizvodnju popularnog suvog blagog belog vina sa izraženim karakterom od koga se povremeno pravi i penušavo vino.Ima svoj festival Cellarmaster Kolekcija retkih knjiga o vinu u državnoj biblioteci južne Australije

sadrži artikle koji datiraju iz 1791. godine u kojima se opisuje i ilustruje Fêtes des Vignerons (praznik Vinjerona) značajan festival vina koji se održava u Veveju u Švajcarskoj gde je šaselas glavna sorta.

Chenin Blanc

SORTA je u Francuskoj poznata i pod imenom Pineau de la Loire, Blanc d’Anjou, Plant d’Anjou, Gros Pinot Blanc de la Loire i Gros Chenin. U Juznoj Africi kao  Steen.IstorijaChenin Blanc vodi poreklo iz Anžua, južno od Loare na severozapadu Francuske gde se pojavilo već u devetom veku. Kasnije je prenet u dolinu reke Rone na istok. Izgleda da se Chenin Blanc u Australiji pojavio još na početku naseljavanja, ali su mu davali pogrešna imena. Zabeleženo je da je C. Waterhouse uzgajao Steen u Hajerkombu u južnoj Australiji 1862. godine i da je proizvodio vino.Geografska rasprostranjenostChenin Blanc se još uvek u Francuskoj može naći u regionima Anzu, Turen i dolini reke Loare. Trenutno se uzgaja i u SAD, naročito u Kaliforniji kao i u Južnoj Africi, Čileu, Argentini, Novom Zelandu i Australiji. Najviše vinograda ove sorte u Australiji nalazi se na jugu, mada je uspešna i na zapadu.KarakteristikeLoza: U povoljnim uslovima buja. Polu-uspravna je i zrno kasno zri. Listovi imaju od tri to pet pera i hrapavu, tamnozelenu gornju površinu a mekani su sa donje strane.Plod: Grozdovi su srednje veličine, kompaktni, kupastog oblika i razgranati. Zrna su prosečne veličine, ovalnog oblika, sa tankom kožicom i žutozelene boje koja je mestimično crvenkasta. Daju sladak sok.Vino: Vino koje se proizvodi od grožđa Chenin Blanc razlikuje se zavisno od zemljišta i klimatskih uslova, sezonskih varijacija i tretmana proizvođača. U hladnijim oblastima sok sadrži dosta kiseline i alkohola sa jakim ukusom voća, koji često ostavlja osećaj slasti. Postaje bolje starenjem i dobija aromu meda i cvetova. Kada se ovo vino tretira kao suvo belo vino, ono će i dalje imati voćnu aromu velikog intenziteta kao bela vina iz Anzua. Kada se zrno ostavi na lozi i dobije botrytis cinerea, onda se dobija jako slatko gusto dezertno vino koje dobija na kvalitetu tokom vremena. U oblasti Turen u Francuskoj ova sorta vina zavisiće od godišnjeg doba i može se kretati od relativno suvog, aromatičnog vina do gustog slatkog dezerta. Penušavo vino is Vuvreja je naročito popularno. Dobro uspeva i pod nepovoljnim klimatskim uslovima. U Australiji Chenin Blanc je najčešće oporo suvo belo vino sa velikim procentom kiselosti i intenzivnom aromom voća što je rezultat čuvanja u drvenom buretu. Često se meša i sa drugim sortama belog grožđa naročito semijonom.

Dolcetto

U ITALIJI Dolcetto je poznat kao Dolsin, Dolsin Nero i njegovih sedam DOC-ova se u Piedmontu razlikuju po imenima regiona kao Dolcetto d’Alba, Dolcetto di Diano d’Alba, d’Astilba, d’Asti, etc.IstorijatDolcetto se gaji u Piedmontu još od jedanaestog veka, mada je moguće da vodi poreklo iz

Francuske. Mogu se naći manji vinogradi u Argntini i Australiji. Prvo je u Australiji zasađen u Viktoriji i južnoj Australiji 1880-tih godina, ali je nestao tokom naredne dekade, osim u malom regionu, Great Western districtu Viktorije, gde je ova sorta doneta 1867. godine.Geografska distribucijaDolcetta je najviše u severozapadnoj Italiji u Piedmontu, gde su najbolji uslovi za gajenje ove sorte. Njegova ograničenja i zahtevi sprečavaju da distribucija bude šira.KarakteristikeLoza: Nije jaka, sklona je gljivičnim infekcijama i rađa dobro samo na mestima gde prirodni uslovi odgovaraju potrebama. Listovi su mali, imaju tri do pet prstiju i male dlačice na donjoj površini.Plod: Grozdovi su male do srednje veličine, krilati i labave forme. Bobice, koje su od prvih što sazrevaju u Piedmontu su male i okrugle.Vino: Sok Dolcetta ima visoki sadržaj šećera i kiseline, sa srednjim alkoholnim i niskim sadržajem tanina. Vino je bistro, jarke crvene boje, ima voćnu, cvetnu i glatku paletu, često sa tragovima badema. Pošto brzo stari, pije se mlado.

Durif

SORTA je poznata jos kao Plant Durif, Plant Fourchu, Pinot de Romans i Pinot de l’Hermitage (iako nije u srodstvu sa pinom) u Francuskoj. U Kaliforniji, gde se gaji pored Peloursin (od koga se ponekad teško razlikuje), poznata je kao Petite Sirah.IstorijatDurif je stvorio Dr. Durif u jogoistočnoj Francuskoj oko 1880. godine i moguće da je stvoreno od semena Peloursina, uz koje se ova sorta često gaji i od koje se teško razlikuje.Geografska distribucijaDurif je prvobitno nađen u Isère, Ardèche i Savoie, ali vinogradi su sve ređi u skorije vreme. Trenutno se dosta sadi u Kaliforniji, a u Australiji najveći vinogradi su u severoistočnoj Viktoriji.OsobineLoza: Loza je snažna i širi se dok raste. Listovi su srednje do veliki, najčešće petoprsni, sa mat, zelenom gornjom i bleđe zelenom, skoro mat donjom površinom.Plod: Grozdovi su srednje do veliki, cilindrični, kompaktni i pomalo krilasti. Bobice su crne, male do srednje veličine, skoro ovalni (mada na oblik moze da utiče tesnoća grozdova), čvrste, tanke kožice i produkuju sladak sok.Vino: Je tamne boje, sa visokim nivoom tanina i začinjenog, šljivastog ukusa. U Kaliforniji se koristi kao vino za mešanje, a u Australiji u proizvodnji penušavih vina.

Furmint

SORTA je poznata kao Tokay u Francuskoj, kao Tokayu u Madjarskoj, i kao Tokayer ili Edler Weisser u Austriji i Nemačkoj. Ojačano vino poznato kao Tokay koje vodi poreklo iz severoistočne Viktorije u Australiji se međutim pravi od Mauscadelle grozđa. U bivšoj Jugoslaviji Furmint je poznat kao Šipon, Mislovai i Bijeli, ili čak pošipelj, mosler, zapfner.IstorijatFurmint verovatno vodi poreklo iz Mađarske, mada je moguće da je donesen u Mađarsku u ranom XIII veku. Odatle je prenet u Herrault, Gard i Languedoc regione u Francuskoj u ranom XIX veku. Furmint je donesen u Australiju u Bazbijevoj kolekciji 1832. ali nije se mnogo gajio, mada su

vinogradi zabeleženi u Great Western u Viktoriji 1868. godine.Geografska distribucijaFurmint se najviše gaji u Austriji, Madjarskoj, Čehoslovačkoj i bivšoj Jugoslaviji, te ostalim zemljama centralne Evrope i istočnog (bivšeg) SSSR-a.

OsobineLoza: Loza raste uspravno ali nije mnogo snažna ni plodna. Listovi su skoro okrugli, sa jarkozelenom gornjom površinom i  vrlo svetlom, mat donjom površi.Plod: Grozdovi su srednje veličine, cilindričnog oblika i ponekad krilasti. Bobice su okrugle, različitih veličina sa polu-transparentnom kožom, meke i zlatne boje kada sazru, i najčešće se beru kasno (mada sazrevaju rano). Podložni su truljenju.Vino: Sok je visoko kiselog i alkoholnog sadržaja, i može biti gorko-sladak, ali se od njega pravi jako vino u Mađarskoj i istočnoj Evropi. Poznatije je kad se koristi u proizvodnji finih, slatkih, desertnih vina, kao onih iz Languedoca u jugozapadnoj Francuskoj, kao Tokay Princesse ili Tokay vina iz Madjarske gde se Tokay meša sa Harslevelu i buke i paleta tokom vremena dobijaju svoje specifičnekarakteristike.

Grenache

U ŠPANIJJI je poznat kao Granacha, Garnacha i Garnache, kao Alicante ili Granaccia na Siciliji i u Francuskoj i kao Cannonau na Sardiniji.IstorijatGrenaš vodi poreklo iz Španije, verovatno iz Aragona. Vinogradi se šire kroz Roussillon, po mediteranskoj Francuskoj i istočno u mediteranskim regionima južne Evrope. Ova sorta je stigla u Australiju u kolekciji Džejmsa Bazbija 1832. godine, koju je on lično sakupljao i doneo iz Perpignana u Roussillonu. U južnuAustraliju ga je doneo doktor Kristofer Roson Penfold koji je ovamo stigao 1864. noseći sa sobom Grenache pelcere iz južne Francuske.Geografska distribucijaGrenaš se sadi u mediteranskom pojasu od Španije do Sicilije, sa sve češćim vinogradima u južnoj Francuskoj. Takodje se gaji u južnoj Africi, SAD-u – posebno u centralnoj dolini Kalifornije, i u južnoj Australiji (Meklaren Vale, dolina Barosa, Clare).OsobineLoza: Je snažna i uspravno raste, dobro toleriše vetar, i najbolje joj odgovaraju topli, suvi i kameniti uslovi. Listovi su troprsti i pomalo uvijeni, sjajni, žuto-zeleni sa jasnim venama i bleđom donjom površinom.Plod: Grozdovi su krilast, srednje veličine i kupastog oblika. Bobice su okrugle, crno-plave, debele kože i sočne.Vino: Sok je sladak, varira u boji i bogatstvu u zavisnosti od klimatskih uslova i vitikulturalnih metoda pošto kvalitet zavisi od kontrolisane produktivnosti. Generalno je začinjen ukusom bobica, i meke palete sa relativno visokim sadržajem alkohola, ali može biti oskudan kiselinama, nivoom tanina i u boji. Grenaš se najčešće koristi u pravljenju tri vrste vina: poznatih roze vina iz Tavel regiona, u Cotes Du Rhone u jugoistočnoj Francuskoj, i u nekim regionalnim, suvim, crnim vinima. Međutim, potpuno različit se stil stvara kada se sok od nekog drugog crnog grožđa pomeša sa Grenašom kao u slučaju Mour Vedre (Mataro) i Cinsault, u vinima iz Cotes Du Rhone u jugoistocnoj Francuskoj ili uz selekciju od trinaest priznatih sorti vina iz obližnjeg Chateauneuf du Pape. Grenaš se koristi sam u Banyuls regionu Rusijona u južnoj Francuskoj u pravljenju ojačanih, slatkih, vina poznatih kao Vins Doux Naturels.U Australiji potrošači su se zainteresovali za suva, crna, varietal vina pravljena od Grenaša, najčešće pravljena od starih loza koji daju bogato obojeno aromatično vino sa ukusom bobičastog voća i visokog alkoholnog sadržaja, pogotovo kada rastu u najpogodnijim uslovima. Takođe se

Grenache uspešno meša sa drugim vrstama kao što su Mourvedre (Matar) i Chiraz, a koristi i u nekim porto vinima.

Gamay

U FRANCUSKOJ je poznat kao Gamai Nicolas, Gamay Noir à Jus Blanc, Petit Gamai, Gamai Rond, Bourguignon Noir, Petit Bourguignon.IstorijatDanašnji Gamay Noir à Jus Blanc verovatno vodi poreklo od loze koje je doneo car Probis 280. godine u region Liona istočne Francuske i koja verovatno vodi poreklo iz Dalmacije. Većina podvrsta su puno rađale ali davale vino slabog kvaliteta pa je dalja kultivacija Gamaya bila zabranjena u Burgundiji 1395. godine. Uprkos tome ova sorta je preživela i proširila se polako do Franche Comte, Touraine, Loire i Ardeche. Mada se u kolekciji Džejmsa Bazbija 1832. pod brojem 186 spominje Gamay Noir iz Haute Saone, ipak izgleda da su pravi Gamay klonovi, koji su sad u Australiji, relativno skoro doneseni.Geografska distribucijaSvojevremeno jedna od najsađenijih sorti u Francuskoj, sada se može u najvećoj meri naći u Beaujolais, Burgundy i Dolini Loire. Ima je u Italiji, posebno u Toskani od 1825. godine i u spojenim regionima ex-Jugoslavije, Švajcarske, Austrije i Rumunije, a takođe u Čileu i Argentini.U Australiji raste na Mornington poluostrvu i blizu Beechworth u Viktoriji.OsobineLoza: Loza je relativno snažna, i dobro rađa. Listovi su najčešće celi, ali mogu biti troprsti, od male do srednje veličine, bledozeleni, glatki i sjajni sa žuto-zelenom donjom površinom.Plod: Grozdovi su srednje veličine, kompaktni, kupastog oblika i ponekad krilasti. Bobice su crne boje, srednje veličine, duguljastog oblika, sa čvrstom kožom, ali meke, bele, slatke unutrašnjosti, i sazrevaju rano.Vino: Od Gamaya se pravi svetlocrno vino sa velikom kiselošću, niskim procentom tanina, srednje težine, sa izrazitom aromom svežeg voća koja može odmah da se pije. Ovo vino se obično pojavljuje pod regionalnim imenom Beaujolais (istočna Francuska) gde je Gamay dominantna gajena sorta. Većina soka se prerađuje brzo od celih, umesto zgnječenih zrna od kojih se pravi kratkotrajno vino. Ali visoko kvalitetno vino može biti napravljeno kada se koriste tradicionalne metode i plodovi iz vinograda koji najviše odgovaraju njegovom uzgajanju kao Haute Beaujolais. Dolina reke Loare (zapadna Francuska) takodje pravi Gamay i ova sorta se najčešće koristi u roze vinima kao što su ona iz oblasti Anzu, ali se prerađuje na sličan način kao u drugim regionima.

Marsanne

U FRANCUSKOJ Marsanne je poznat kao Marsanne Blanche, Grosse Roussette ili Avilleran i u Švajcarskoj kao Ermitage ili Ermitage Blanc.IstorijatMarsan je zabeležen dosta davno u Marsan regionu u Montelimar, i na padinama Hermitage u jugoistocnoj Francuskoj. Stigao je u Australiju u Bazbi kolekciji i poznato je da se gajio u Viktoriji 1860-ih godina. Loze u Tahbilku su verovatno najstariji čokoti Marsan loze na svetu koje jos uvek

daju plod.Geografska distribucijaMarsan raste u severnom delu reke Rajne u jugoistočnoj Francuskoj, u Švajcarskoj, u Valeu, i ima malih vinograda u Australiji, New South Walesu i Viktoriji, a loze iz Nagambije u centralnoj Viktoriji su od specijalnog značaja.OsobineLoza: Je snažna, plodonosna, i dobro prilagođena toplim, suvim i kamenitim uslovima. Listovi su veliki, okrugli, grubi, najčešće tri/petopsti sa mat tamnozelenom gornjom površinom, i svetlijom donjom.Plod: Grozdovi su kupasti, krilasti, srednje veličine i labavi. Bobice su male, okrugle, relativno tanke kože i dobiju bogatu zlatnu boju kad sazru. Unutrašnjost je meka, sočna i slatka.Vino: Sok se prepoznaje po visokom nivou alkohola i bogatoj boji, i može stariti u burićima od hrasta. U Francuskoj se pravi lagano, suvo, kratkotrajno, varietal vino, dok konkurent u Australiji ima više tela i karaktera, ali često ne stari dobro, mada nove tehnike sada vode do trajnijih vina. Sok od Marsana u regionu reke Rajne u Francuskoj se može dodati Sirazu da bi se dobilo izuzetno elegantno vino, i ono je glavna sorta koja se koristi u pravljenju poznatih belih Crozes-Hermitage vina i penušavih belih vina od St. Peray. Mešanjem sorti Rusan i Marsan, dobija se jedno aromatičnije, delikatno, interesantno vino, i te dve sorte su od velike važnosti u produkciji belih vina Rajne.

Malbec Or Cot

U FRANCUSKOJ najpoznatiji kao Côt, takođe kao Noir de Pressac, Gourdoux, Estrangey, Côte-Rouge, Pied de Perdrix, Malbec (Gironde) ili Auxerrois (Cahors u jugozapadnoj Francuskoj).IstorijatMalbek verovatno vodi poreklo iz jugozapadne Francuske, blizu Cahors i poznato je da je bio u Gironde regionu kasnih 1780-ih godina, i potom u Touraine. U Australiji, iako zabeležen u kolekciji Džejma Bazbija, verovatno je pogrešno imenovan i Makartur piše o njemu 1844. godine da su ga doneli Barton i Gestijer iz Bordoa i kako je verovatno pogodan za Australijske uslove.Geografska distribucijaMalbek se još uvek moze naći u Cahors districtu, u Gironde regionu jugozapadne Francuske, i u Touraine (Loire), mada u sve manjim količinama. Gaji se u Argentini i Čileu u većoj količini, a manjoj u SAD-u i južnoj Australiji.OsobineLoza: Uspravna, snažna, vrlo plodonosna, rano rađa oslobođena bolesti tokom dobre sezone, sa sirokim tri/petoprstim tamnozelenim listovima, sa često žućkastim ivicama, glatkom gornjom površinom, i beljom krznastom donjom.Plod: Grozdovi su veliki, labavi, duguljasti i mnogobrojni. Bobice su plavo-crne boje, okrugle, srednjeg oblika, sa tankom kožicom i daju vrlo sladak, bistar sok punog ukusa.Vino: Jačina, boje i palete,  količina kiselosti i alkohola u vinu pravljenom od Malbeka, mnogo zavise od varijacija u uzgajanju i klimatskim uslovima u raznim regionima produkcije. Generalno, od Malbeka se pravi lagani stil vina, dobre boje, slatko, ne mnogo aromatično, sa paletom bobica i začina. Brzo stari, i najbolje je kada se pije mlado. Sok se, najčešće meša sa sokom drugih vrsta grožđa. Za crvena Cahors vina dodaje visoki nivo alkohola, kiselosti, tanina i boje, daje punoću i boju vinu. Takođe se koristi u vinima St. Emilion i Graves u regionu Gironde gde je mekše sa manje kiselosti i delikatnije je. U Čileu ga mešaju sa tradicionalnim vrstama Bordoa (Merlot, Cabernet Franc i Petit Verdot). U Australiji daje vino sa dobrim taninima i bojom ali se najčešće koristi za mešanje, posebno sa Cabernetom.

Merlot

U FRANCUSKOJ ponekad poznat kao Vitraille.IstorijatMerlo najverovatnije vodi poreklo iz Bordo regiona jugozapadne Francuske, mada je prepoznat tek u XVIII veku. Ova vrsta je sve važnija, i vinogradi se sve više sire duž južne Francuske. U Australiji Merlo je stigao 1960-ih godina od strane C.S.I.R.O.Geografska distribucijaMerlo je vrlo vazna sorta grožđa Bordo regiona jugozapadne Francuske. Takođe se može naći u SAD, posebno u Kaliforniji, potom Čileu, Italiji i Australiji i sve je rasprostranjeniji. U Australiji najizvanrednija vina ove sorte se prave u južnim delovima.OsobineLoza: Loza je snažna i brzo raste. Sa debelim, tamnozelenim listovima, najčešće petoprstim, sa grubom gornjom površinom i krznastom donjom.Plod: Grozdovi su veoma veliki, cilindrični, ponekad krilasti. Sastoje se od labavih, neravnomerno sazrelih bobica, koje su plavo-crne boje, hrskave, slatke i sočne.Vino: Buke je aromatičan i u paleti se osećaju tragovi bobica i šljiva. Vino je crveno, srednje punog tela, meko i okruglo, i generalno se pravi tako da se pije rano umesto da polako stari. Čuda od merloa Iako u Australiji Merlo postaje sve popularniji kao varietal vino, poznatiji je po svom doprinosu kad se meša sa drugim crnim grožđem. Kombinacija merloa i kaberne sovinjona, gde mekoća merloa remeti ravnotežu tanina i ponekad tvrdoću kabernea koji dodaje dužinu paleti, je veoma efektna i najpopularnija. Ova kombinacija se može promeniti korišćenjem Cabernet Franc ili Malbeca kao što je slučaj u poznatim crnim vinima Bordoa.

Mourvedre

U AUSTRIJI je poznat kao Mataro, u Korova regionu New South Walesa kao Balzacas i u Great Western district Viktorije kao Esparte. U Španiji je ova sorta poznata kao, Mataro, Monastrell, Morastell, l’Espar ili Tinto. U Francuskoj kao Mataro, Carignane u Hérault, Balzac u Konjak regionu i l’Espar u Languedocu.IstorijatMourvèdre vodi poreklo iz Španije gde je već u XVI veku prepoznat, identifikovan kao Murviedro u starom kraljevstvu Valensije i kao Mataro u Kataloniji. Ova sorta se onda proširila preko Rusijona i istočno preko južne Francuske. Broj vinograda je znatno opao nakon zaraze filoksere u Francuskoj 1860-ih godina, i tek se sad, u skorije vreme sve češće sreće. Ova vrsta je stigla u Australiju u Bazbi kolekciji iz Perpinjana (Rusijon) i iako ga Mekartur nije mnogo cenio, uspeo je da preživi.Geografska distribucijaMourvèdre se u velikoj meri gaji u Španiji, i kroz mediteransku Francusku do Bouches du Rhone. Takođe se gaji u SAD, pogotovu u Kaliforniji, i u Australiji. U Australiji najznacajniji vinogradi su u južnoj Australiji i u New South Walesu.

OsobineLoza: Loza je uspravna i snažna, sa srednjim tri/petoprstim listovima, tamnozelene boje.Plod: Grozdovi su srednje veličine, dugački, kupasti i krilasti. Bobice su okrugle, srednje veličine, plavo-crne boje, sa debelom kožom i pomalo gorkim sokom.Vino: Vino ima dobru boju, bogato je, i iako je relativno neutralne palete, često je prilično oštro dok je mlado, visokog sadržaja kiselosti i alkohola,ali parfimisano, i omekšava dok stari. Njegova oštrina dovela je do toga da se koristi kao važno blend, umesto da ostane samo varietal vino. Koristi se kao jedna od trinaest sorti prihvaćenih za produkciju poznatog Chateauneuf-du-Pape, papskog vina iz doline Rajne (Fr.).U Australiji se koristi ili kao varietal vino, ili se meša sa drugim sortama koje se često koriste za vina iz doline Rajne (Fr.), kao sto su Grenache, Chiraz, itd.Mourvedre se koristi ponekad u jugozapadnoj Francuskoj u pravljenju Vin de Liqueor, ili kao vino porto stila u Australiji.

Muscat De Frontignan

OVA sorta ima mnogo različitih naziva širom sveta. U Francuskoj je poznat kao Muscat Blanc (de Frontignan), Muscat à petits grains ili Muscatel, u Portugalu kao Muscatel Branco, do Douro itd., u Španiji kao Moscatel Menudo Branco, Bruno itd., u Italiji Moscato Bianco, d’Asti itd. i može biti nazvan Muskat, Muskatel, Muskateller u Nemačkoj i Austriji. U Australiji ga znaju i kao Muscat à petits grains, Brown Muscat ili Frontignac. IstorijatKao najstarija poznata sorta grožđa koja verovatno vodi poreklo iz Stare Grčke odakle je prenesena kroz Italiju u romanističku Francusku, zabeleženo je da je izvezena iz luke Frontinjan u jugozapadnoj Francuskoj za vreme vladavine Sarlemanja. Muscat de Frontignan je stigao u Australiju 1832. godine u kolekciji Bazbija i Mekartur ga je 1864. godine proglasio kao pogodnom sortom za australijske uslove.Geografska distribucijaMuscat de Frontignan je široko distribuiran ali se ne gaji uvek u velikim količinama i dok postoji pouzdana bela sorta postoje i podsorte koje prave grozdove sve tri boje: crne, roze i bele na istoj lozi. Izgleda da je bela sorta najčešća u Evropi, a ova iregulrano obojena podsorta je češće u Australiji u Južnoj Africi. Muscat de Frontignan je prisutan u Mediteranskoj Francuskoj, u Hérault, u Pirinejskom Orijentalu i Bas Languedoc. Mada se broj vinograda znatno smanjio nakon pojave filoksere, ove sorte ima u Italiji, Španiji, Mađarskoj, Grčkoj, SAD, posebno Kaliforniji, Argentini, Južnoj Africi i Australiji.U Australiji otprilike pola ove sorte raste na jugu, a ostali vinogradi su u New South Wales i Rutherglen regionu severoistočne Viktorije gde je poznat kao Brown Muscat.OsobineLoza: Loza je snažna, poluuspravna, širi se i malo rađa. Listovi su srednje veličine, tri/petoprsti, tanki ,glatki, sa tamnozelenom gornjom povrsinom i bleđom donjom.Plod: Grozdovi su srednje veličine, izduženi, cilindrični, kompaktni i ponekad krilasti. Bobice su srednje veličine, najčešće okrugle, providne, ali postaju neprovidne kad sazru i dobiju zlatno-žutu boju sa crvenkastim pegama. Sazru rano i brzo se isuše, ali se često ostavljaju da bi prozveli visoku koncentraciju šećera. Unutrašnjost je čvrsta i vrlo slatka, i sok je karakterističan po mošusnom ukusu.Vino: Vino proizvedeno od Muscat de Frontignan grožđe se često meša sa drugim sortama, i može biti od penušavog belog vina sa voćnom, mošusnom paletom kao što je Clairette de Die iz jugoistocne Francuske, sve do suvog, mirnog, belog vina kao sto je Frontignac iz doline Barosa južne Australije, ili Vin Doux Naturel kao što je Rive Saltes u jugozapadnoj Francuskoj, ili Vin

de Liqueor, pa sve do bogatog, ojačanog, desertnog vina koje sporo stari i postaje vino vrhunskog kvaliteta kao što je Muscat de Beaumes de Venisse iz jugoistočne Francuske i Brown Muscat iz Rutherglena u Viktoriji.

Muskat Hamburg

Priznajete da ste nekako mislili kako je ova sorta baš iz naših krajeva, ili makar iz komšiluka. To se posebno odnosi na one generacije posle Drugog svetskog rata čije je detinjstvo, svaka jesen i kasno leto začinjeno divnim, slatkim, mesnatim, okruglim i modrim (ponekad malo rozikastim) bobicama hamburga. A potom, kad se malo poodraste, isto se takvo mirisno i slatko vino, sa izrazitim ukusom na grožđe, pilo sa uživanjem, ponešto i zbog cenovne dostupnosti jer… Jer u našim krajevima se muskat hamburg proizvodio na veliko i bio isključivo stono vino, svakodnevno, kao i svakodnevna namirnica. Tačnije, muskat je bio najpribližniji odrednici da je vino – hrana.IstorijatAli muskat hamburg kao sorta nije nastao u ovim krajevima. Ni približno. Stvoren je u staklenicima Velike Britanije gde se i danas gaji na taj isti način kao i u zemljama Beneluksa, a rezultat je ukrštanja sorti schiava grosa (trollinger) i aleksandrijskog muskata. U raznim delovim sveta različito se zove, a neki od najpoznatijih naziva su: golden hamburg, black hamburg u Americi, muscat de hambourg (ili Hamburgh) u Francuskoj, moscato di amburgo u Italiji i konačno muscat gamburgskiy u Rusiji. Geografska distribucijaMuskat hamburg se u Srbiji i Makedoniji oduvek gajio kao grožđe za ishranu ali i sirovina od koje se pravilo lako, suvo crveno vino sa muskatnim aromama. U Francuskoj je i dalje u nemilosti jer se gaji uglavnom kao deo tanjira sa voćem, tačnije za ishranu. Nasuprot tome, u nekim delovima sveta od muskat hamburga se prave vrhunska desertna vina i sorta je možda najcenjenija od svih drugih. Tako se jako obojena vina sa snažnim muskatnim aromama prave od grožđa sa apelacija Kalifornije, Virdžinije, u Oregonu i Teksasu ili Kanadi, a prema istraživanjima hortikulturistkinje Walter Chlore, muskat hamburg je bio među prvim sortama posađenim u oblasti Vašingtona početkom XIX veka.OsobineLoza: Čokot je izrazito snažan a sorta sjajnog prinosa dok je berba krajem septembra. Dobro uspeva na dubokim i rastresitim zemljištima, a prilično je otporna prema niskim temperaturama i mrazuPlod: Grozd je krupan, cilindrično-konusan i prilično rastresit. Bobice su velike i nepravilno okrugle, više jajolike. Meso, pulpa je neznatno hrskava a sok, bezbojan i veoma ukusan već pokazuje sva muskatna svojstva. Pokožica je tanka, plavo-crvene boje, dobro čuva meso pa se grožđe može lepo transportovati ali se nažalost ne može dugo držati u hladnjači.Vino: Vino proizvedeno od muskat hamburga nosi prvenstveno arome svežeg grožđa, ali ako se proizvede kao kvalitetno desertno vino, osetićete na nosu arome ličija i ruža, a na ukusu dinju. Posebnu pažnju posvećuju mu u USA, a čuven je izuzetno aromatični muskat hamburg „Elysium” jedne kalifornijske vinarije. Naravno, u priči o muskat hamburgu najznačajniji podatak je da ovoj sorti naglo raste popularnost, kako u boci tako i u tanjiru – u Kini!

Nebbiolo

U ITALIJI je poznat kao Spanna, Spana, Picotenet, Pugnet (Aosta) i Chiavennasca (Lombardy). Postoje i neke podsorte.IstorijatPrvi put je spomenut u XIII veku u Alba regionu blizu Turina, mada se veruje da je sorta bila poznata i Rimljanima. Danas se poznaje po doprinosu kvalitetnim vinima Barolo i Barbaresco. Nebbiolo je stigao u Australiju iz univerziteta Dejvis, Kalifornija za program gajenja loza CSIRO u Merbejnu, ali mali komercijalni vinogradi u Australiji su došli od kasnijih pelcera poslatih u Merbejn 1974. ili od pelcera poslatih sa univerziteta u Turinu 1989.Geografska distribucijaNajveći vinogradi Nebbiolo se nalaze u Pijedmontu u severoistočnoj Italiji. Ime je  izgleda dobilo zbog magle koja je prisutna za vreme sezone branja.  U ovom regionu Nebbiolo dostiže najbolji kvalitet jer okolina pruža savršene uslove za rast i ispunjava posebne zahteve ove zahtevne sorte. Može se naći u manjim količinama u Argentini, Kaliforniji, Švajcarskoj, Urugvaju i Australiji gde se drže mali vinogradi u posebno izabranim mestima King Valley regiona u Viktoriji, reke Margaret, regiona u zapadnoj Australiji i Meklaren Vale regiona južne Australije.OsobineLoza: Postoje nekoliko podsorta ali je loza generalno snažna i dobro rađa. Klimatski i zemljani uslovi su od izuzetne važnosti za kvalitet vina i sok zahteva pažljiv pristup. Listovi su petoprsti, tamnozeleni sa neregulisanom gornjom površinom. Donja površina je vrlo dlakava.Plod: Grozdovi su srednje veličine, kompaktni, kupastog oblika i krilasti. Bobice su srednje veličine, okruglog oblika, tvrdokožne i sazrevaju kasno.Vino: Sok Nebbiolo grožđa ima visok sadržaj kiseline, alkohola i tanina. Ono profitira od dugog starenja u burićima, postaje bogato, suvo, crno vino sa voćnom, bobičastom i cvetnom aromom i kompleksnom, punom paletom koja postaje sve bolja dok stari. Nebbiolo se koristi za pravljenje penušavih, mirnih, suvih ili slatkih, crnih stonih vina.

Pedro Ximenez

DOK je ime Pedro Ximénez široko rasprostranjeno u Španiji, takođe je poznat kao Ximénès i Pedro Ximen, PX, i kao Jiménez i Pedro Jimènez u Andaluziji i Pedro Giménez u Argentini..IstorijatSmatra se da je Pedro Ximénez španskog porekla gde sei dalje gaji. Džejms Bazbi je doneo uzorke iz Xeres de la Frontera u kolekciji 1832. godine, ali ga Mekartur uopšte ne spominje u beleškama o sortama vina koja su dobro preživljavala u Australijskim uslovima. Medjutim, Doktor A.C. Kelly spominje ovu sortu u knjizi The Vine in Australia (Loza u Australiji) 1861. godine i kaže da je uvezena direktno iz Jereza u južnu Australiju, da se sadi u Klarendonu i da su neke loze bile donete iz botaničke bašte u Sidneju i botaničke baste u Adeleidu oko 1839. godine.

Geografska distribucijaU Španiji se Pedro Ximénez najčešće gaji u Andaluziji, Extramaduri i Valenciji. Smatra se najvažnijom belom sortom grožđa za Argentinu, mada se javila sumnja oko autentičnosti ove sorte. Ima malih vinograda u Kaliforniji, Čileu i Australiji.OsobineLoza: Loza je uspravna i snažna. Listovi su srednji do velikih, jarko zeleni sa glatkom i ravnom gornjom površinom i krznastim izraženim venama na donjoj povrsini. Listovi su petoprsni i nepravilnog oblika.Plod: Grozdovi su ispod prosečne do prosečne veličine, cilindrični, krilasti i kompaktni. Iako se bobice razlikuju po veličini, sazru u isto vreme. Bobice su skoro savršeno okrugle, tankokožne, transparentne i meke, daju izuzetno sladak sok.Vino: Pedro Ximénez daje vino dobrog kvaliteta sa lepom, prijatnom i neutralnom paletom. Ova sorta se takođe koristi u proizvodnji suvih ojačanih vina u Španiji, ali se koristi i za pravljenje suvih belih stonih vina u južnoj Španiji i često meša sa drugim belim sortama u Španiji i Australiji.

Palomino

U AUSTRALIJI je ova sorta poznata kao Paulo. Ovo belo grožđe je Listan (d’Andalousie) iz Španije i ne treba ga mešati sa crvenim grožđem koje je zabeleženo mnogo ranije iz istorijskih zapisa kao Palomino Commun. U Francuskoj i Španiji je Palomino često poznat kao Listan, u Španiji i kao Alban, Temprana or Tempranilla, u Portugalu kao Perrum, u Južnoj Afirici kao White French i u Kaliforniji pogrešno nazvan - Golden Chasselas.IstorijatPalomino vodi poreklo iz Andaluzije. U Bazbi kolekicji zabeleženo je kao jedna od sorti koje je doneo iz Malage pod imenom Temprana.Geografska distribucijaŠpanija je glavni proizvođač Palomino grožđa posebno u regionu Herez, ali ova sorta se može naći u južnom Portugalu, Midi regionu južne Francuske, Južnoj Africi, Kaliforniji i Australiji. Edvard Pik je bio prvi koji je doneo ovu sortu u južnu Australiju kada je uvezao Palomino pelcere direktno iz Španije za svoj vinograd u Klarendonu 1849. godine.OsobineLoza: Loza se širi dok raste, poluuspravna je, relativno snažna i generalno puno rađa.Listovi su od srednjih do velikih, sa dubokim urezima i petoprsti su. Imaju grubu, tamnozelenu gornju površinu, i vrlo krznastu donju.Plod: Grozdovi su veliki, kupasti, krilasti i labavi. Bobice su srednje veličine, okrugle, črvste, tvrdokožne, brzo sazrevaju i postaju zlatne i tamnije u boji dok sazrevaju.Vino: Sok ima nizak sadržaj kiselosti sa relativno neutralnom aromom. Palomino se najčešće koristi u pravljenju ojačanih vina, posebno šerija, u Španiji, Južnoj Africi i Australiji, mada se koristi i za pravljenje suvog, svežeg, prijatnog, belog, stonog vina u južnoj Španiji i Australiji.

Pinot Gris

U FRANCUSKOJ poznat kao Pinot Beurot, Gris Cordelier, Auvernat Gris, Malvoisie, Tokay d’Alsace i Fromentot. U Nemačkoj je poznat kao Ruländer, u Italiji i Australiji - Pinot Grigio.

IstorijatPinot Gris je varijanta pinot noara i često rastu zajedno. Smatra se da vodi poreklo iz burgundijskog regiona istočne Francuske i zaista jesu spominjane Pinot sorte u Francuskim rukopisima iz trinaestog veka. Pinot Gris je stigao u Australiju u kolekciji Dzejmsa Bazbija ali tek od nedavno se proizvodi kao varietal vino.Geografska distribucijaPinot Gris se generalno nalazi gde god se pino noar gaji, posebno u Francuskoj odnosno Burgundiji, ali danas je poznatiji u Alzasu. Ima vinograda u Nemačkoj, Italiji i u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, SAD, gde su mali vinogradi napravljeni u nekoliko američkih drzava, i u Australiji. U Australiji, iako je sorta pod ovim imenom uvežena jos 1832. godine, tek u devedesetim godinama dvadesetog veka je prava sorta postigla priznanje od strane odgajivača i mušterija. Najznačajniji mali vinogradi su u Viktoriji, Tasmaniji i južnoj Australiji.OsobineLoza: Kao mutacija Pinot Noar, loza je krhkog rasta, slabo i kasno rađa, a plodovi brzo sazru. Listovi su veliki, petoprsni, debeli sa glatkom zelenom gornjom površinom i žuckasto-zelenom donjom.Plod: Grozdovi su mali, krilasti, cilindricni i labavo oformljeni. Bobice male, sa manje pigmenta od pinot noara, variraju u boji od roze do sivog, providne su i čvrste, i daju fini sladak sok.Vino: Vino je žute i zlatne boje i najčesće sa niskim nivoom kisloesti, ima dugačku, suvu i aromaticnu voćnu paletu, mada može da varira između rano ubranog (vino iz Italije) do punog kasno ubranog stila (Alzas). U Australiji varietal vino označeno kao Pinot Gris najčešće se odnosi na stil vina iz Alzasa iz Francuske i Nemačke, dok vino označeno kao Pinot Grigio predstavlja suvlju, laganiju varijantu Italijanskog stila.

Pinot Noir

POZNAT kao Pineau, Noirienr i Morillon u Francuskoj i de Burgunder ili Klevner u Nemačkoj.IstorijatNajverovatnije vodi poreklo iz Burgundijskog regiona istočne Francuske i kasnije je identifikovan u regionu Šampanj. U Australiji se smatra da je Gregori Baksland pravio vino od Pinot noara 1820-tih godina kad je stigao u Sidnej sa pelcerima sa Rta 1805. godine. Gigurno je da je pinot noar stigao u Bazbijevoj kolekciji 1832. godine. Gajen je u Hunter Valley regionu u New South Wales, i tek sedamdesetih godina dvadesetog veka je porastao interes za ovom sortom i vinogradi su se proširili.Geografska distribucijaPinot Noir je dominantna crna sorta grožđa Burgundijskog regiona u Francuskoj, posebno u regionu Côte d’Or. Takodje je od velikog značaja u Šampanji gde se meša sa šardoneom da bi se napravila poznata penušava vina ovog regiona. Ima još mnogo vinograda uklučujući one u SAD – posebno u Kaliforniji i Oregonu i u Australiji.U Australiji su najzančajniji vinogradi: Coonawarra i Adelaide Hills, u New South Wales i Hunter Valley i u Viktoriji u Yarra Valley, na Mornington poluostrvu i Geelong regionu.OsobineLoza: Postoji mnogo različitih klonova koji su pravljeni da budu prilagođeni različitim klimatskim i zemljišnimuslovima, jer ova sorta generalno bolje podnosi hladniju nego toplu, suvu klimu. Loza sama po sebi sporo dostiže plodnost, slabo rađa i plodovi rano sazrevaju. Listovi su bledo zeleni sa mat površinom, srednje veličine, često skoro okrugli, nemaju duboke ureze i imaju vrlo krznastu donju površinu.Plod: Grozdovi su mali, generalno kompaktni i čine ih male, čvrsto nabijene, pomalo ovalne, slatke sočne bobice sa tamno ljubičastom kožom.Vino: U Australiji boja, miris i paleta dosta variraju u zavisnosti od klona i uslova u kojima je raslo. Vinu Pinot Noar iz toplijih krajeva može da nedostaje dubina boje, varietal miris i paleta, dok vina iz hladnijih regiona ima tamniju boju, srednje puno telo. To su kompleksnija vina sa aromom trešnje i

jagode, sa paletom koja se razvija dok stari, koja može da dobije karakteristike slične Burgundiju i voćne arome koje  podsećaju na šljive. Kad se koristi za proizvodnju penušavih vina Pinot Noir se može mešati sa više sorti belih grožđa u vinima superiornog kvaliteta koja podsećaju na šampanjac, šardone ili Pinot Meunier. Najbolja od ovih vina se proizvode u skladu sa tradicionalnom francuskom metodom Méthode Champenoise. Aroma i paleta se kreću od suvog do slatkog i najbolja vina će imati svežu voćnu aromu i delikatnu i kompleksnu dugotrajnu paletu.Sastavni deo roze mehurića U Francuskoj je grožđe pinot noara poznato kao ono koje se koristi za svetski poznata crna vina Burgundije, posebno iz regiona Côte d’Or. Kada se meša sa šardoneom i Pinot Meunier grožđem iz regiona Šampanj, može da proizvede šampanjac. Stil pod imenom Pink ili Rosé Champagne je stvoren zahvaljujući ostacima i nusproizvodima boje od kožice pinot noara.

Riesling

U AUSTRIJI je ova sorta poznata kao Rhine Riesling da bi se izbegla konfuzija sa Clare Riesling (Crouchen) i Hunter River Riesling (Sémillon). Drugde su svetu je takođe poznata kao Riesling Blanc i Weisser Riesling.IstorijatRizling vodi poreklo iz Rheingau regiona u Nemačkoj.Geografska rasprostranjenostRizling je dominantna sorta grožđja u Nemačkoj i vinogradi se prostiru kroz centralnu Evropu. Vinogradi u alzaškom regionu severoistočne Francuske, u Kaliforniji, i u Australiji su takodje od značaja. U Australiji najznačajniji vinogradi su u južnoj Australiji, a vina iz  the Clare, Eden Valley i Barossa Valley regiona su izuzetno visokog kvaliteta i popularnosti. Većina novijih rizling vinograda u Margaret River regionu zapadne Australije i u Tasmaniji proizvode odlična vina.OsobineLoza: Je delimično uspravna i snažno raste u hladnijim uslovima. Ima male, debele, tamnozelene listove, najčešće petoprsne sa bleđom donjom površinom.Plod: Grozdovi su najčešće mali, tesni, krilasti i cilindričnog oblika. Bobice su male, okrugle, debelokožne i bledo žute i postaju tamnije i pegavije kad sazru.Vino: Vino će se razlikovati u zavisnosti od stila i klimatskih varijacija. Može biti suvo, sa visokim novoom kiselosti i pomalo slatko, sve do vrlo slatkog - ako je na voće uticao botrytis ili mraz. Miris je aromatičan i delikatan kada se pravi od grožđa iz hladnijih predela, a osećaju se tragovi limete i citrusnog voća i ponekad je malo ljutkasto. Boja varira od vrlo blede, žute sa pomalo zelenom nijansom dok je mlado i iz hladnijih predela, dok sa godinama postaje zlatno, boje meda, vino viskoznog tipa. Paleta će varirati od oštro-kiselkastog mladog vina, do bogate, medene, začinjene palete ostarelog razvijenog vina, tako da sveža, suva vina iz Alzasa prave kontrast naspram mnogo slađih, laganijih i visoko aromatičnih vina Trockenbeerenauslese i Eiswein iz regiona Rheingau (Nemačka) na koje utiče botritis i mraz. Vino proizvedeno od grožđa na koje je uticao botrytis ili mraz je najčešće vrlo slatko, zlatno sa paletom od limete i tropskog voća i niske viskoznosti. Australirizling U Australiji ovo vino ponovo postaje popularno. Iako se još uvek proizvode slatka dezertna, oštra, kisela, suva rizling vina iz južne Australije su izvanredna. Rizling se  meša sa drugim belim sortama, posebno Gewürztraminer.

Roussanne

POZNAT je kao (Petite) Rousette u istočnoj Francuskoj, kao Ardèche u Ainu, kao Bergeron u

Savoie, Plant de Seyssel u Ainu i kao Fromenteau u Isère. IstorijatRusan izgleda da vodi poreklo iz mesta gde se uglavnom gaji na obali Rajne, u dolini Isère u istočnoj Francuskoj. U Australiji se Rusan imenuje kao jedna od sorti iz kolekcije Džejmsa Bazbija, ali je Mekartur ne spominje u svojim komentarima. Medjutim, Rusan je ponovo donet u Australiju od strane CSIRO 1982. godine.Geografska rasprostranjenostVinogradi Rusana se nalaze u regionima sa mediteranskom klimom kao što su gornja dolina reke Rajne u istočnoj Francuskoj, te u regionu Toskane u Italiji blizu Lucca.U Australiji su značajni vinogradi u Yarra Valley u Viktoriji.OsobineLoza: Loza je snažnog rasta i polu-uspravna, ali može biti krhka. Listovi su od srednjih do velikih, relativno debeli, tri do petoprsni i grubi sa tamnozelenom gornjom površinom i mekom donjom.Plod: Grozdovi su srednje veličine, izduženi, polu-cilindrični i jasno krilastog oblika. Bobice su male, okrugle, ponekad nepravilne, vrlo zlatne i dobijaju pege boje rđe kad potpuno sazru. Koža je čvrsta sa hrskavom unutrašnjošću i vrlo slatkim sokom.Vino: Rusan se vrlo retko koristi za pravljenje varietal vina i najčešće se meša sa Marsanne čime se dobija poznato belo vino Hermitage iz doline reke Rajne. Ono dodaje eleganciju, delikatnost i aromu marsanu, i kvalitet rusana se poboljšava s godinama. Takođe se koristi u proizvodnji vin de paille iz istog regiona, čime sok postaje gust i viskozan; koristi se za penušava vina Saint Peray i može se koristiti u Châteauneuf-du-Pape, kao i u proizvodnji Montecarlo Bianco u Toskani u Italiji.U Australiji rusan se najčešće koristi sa Marsanne u Yarra Valley u Viktoriji da bi se proizvela vina Rajnskog stila.

Sangiovese

POSTOJI mnogo podsorta Sangiovese ali se sve odnosi na Sangiovese Grosso, takođe poznat kao San Gioveto u Toskani, a u drugim delovima Italije kao Prugnolo, Brunello, Calabrese, Uvetta, Montepulciano, itd.IstorijatIzgleda da ova sorta vodi poreklo iz Toskane i već je bila dosta poznata još u XVI veku. Prvobitno samo u Toskani, ali u devetnaestom veku se proširila do Emilia- Romagna i onda kroz celu Italiju. Doneta je u Australiju od strane CSIRO kasnih 1960-tih i komercijalno se gajila u Mudgee u New South Wales. Ima italijanskih klonova koji su doneti 1980-tih pa i kasnije, 1990-tih godina.Geografska rasprostranjenostSangiovese se gaji svuda po Italiji. Takođe ima malih vinograda u SAD, posebno Kaliforniji, Argentini i Australiji. U Australiji najznačajniji vinogradi su u Mudgee regionu New South Wales, u McLaren Vale u južnoj Australiji i u King Valley u Viktoriji.OsobineLoza: Loza je relativno snažna, ima dobru otpornost i generalno dobro rađa. Listovi su tamno zeleni, normalni, pomalo izduženi, najčešće troprsni sa glatkom, sjajnom i ravnom gornjom površinom i svetlozelenom, pomalo krznastom donjom.Plod: Grozdovi su srednje veličine, kupasti, krilasti i labavi. Bobice su od male do srednje veličine, ovalne, plavo-crne boje sa debelom, otpornom kožom i sočne su.Vino: Bobice prave svetli, pomalo gorak sok, srednjeg stepena slatkosti sa karakterističnom aromom. Vino ima visoki stepen kiselosti, sa taninima, srednje količine alkohola i suvu, zemljastu, punu paletu. Kvalitet vina zavisi od prirodnog kvaliteta klonova pa postoji mnogo varijacija u standardnom kvalitetu, dubini boje, ukusu i potencijalu starenja i trajanja. Ova sorta grožđa se koristi za poznata vina Brunello di Montalcino u južnoj Toskani, ali se sok najčešće meša sa drugim vrstama. Sangiovese je bitna komponenta u najboljim Chianti vinima, čineci 75% - 90% mešavine sa Canaiolo, Trebbiano, itd. Sve se češće meša sa kaberneom u Italiji praveći crno vino visokog

kvaliteta. U Australiji je proizvodnja mala, i koristi se u pravljenju varietal vina mada se može mešati sa drugim sortama.

 Sauvignon Blanc

OVA sorta se u Francuskoj naziva Petit Sauvignon ili Sauvignon Jaune u regionu Žironda na jugozapadu Francuske i Sauvignon Fumé ili Blanc Fumé u zapadnoj i centralnoj Francuskoj.IstorijatIzgleda da sovinjon vodi poreklo iz oblasti Žironda u jugozapadnoj Francuskoj i da je tamo bila rasprostranjena sorta u 17. veku. Doneta je u Australiju preko kolekcije Bazbi 1832. godine.Geografska rasprostranjenostSovinjon je u Francuskoj naročito važan u regionu Bordo na jugozapadu Francuske i regionima Sancerre i Pouilly u dolini reke Loare u zapadnoj Francuskoj. Značajne plantaže nalaze se i u SAD — naročito u Kaliforniji – na Novom Zelandu i u Australiji. Najveće plantaže u Australiji nalaze se u južnoj Australiji, ali je ova sorta prisutna i u Viktoriji, Novom Južnom Velsu i zapadnoj Australiji.OsobineLoza: Čokot je bujan i raste uspravno. Listovi su mali, tro ili petoprsni, s gornje strane mat i zeleni, s naličja imaju malje.Plod: Grozdovi su mali, kratki, zbijeni i konusnog oblika. Zrna su mala, pomalo izdužena i providna, sa debelom kožicom pre no što sazru.Vino: Vino koje se u Francuskoj pravi od sovinjona može biti sofisticirano, intenzivno, slatko dezertno vino tipično za regione Sauternes ili Barsac, kada se sok sovinjona doda osnovi semijona (Semillon) vino dobija na jačini, boji i bukeu. Koristi se i za suva bela vina u susednom regionu Graves, gde vino vremenom dobija na jačini i bukeu. Takodje se koristi i za čuvena vina Sancerre i Pouilly-sur-Loire gde je  to kiselkasto, suvo, resko vino sa ukusom voća i izrazitim ukusom ogrozda. Paleta ovog vina u Australiji zavisi od klimatskih uslova i zemljišta kao i recepta za pravljenje vina. Plod koji raste u hladnijim klimatskim uslovina daje vino sa visokim procentom kiselosti i paletom koja ima ukus ogrozda. Plod iz toplijih krajeva daje vino sa voćnom tropskom paletom. Vino se obično drži u drvenim burićima što mu daje bogatiju paletu. Od australijskog Sauvignon Blanc se obično pravi suvo vino voćnog ukusa, iako neki uspešni proizvodjači prave slatko “lepljivo” dezertno vino. Novi Zeland je postao poznat po proizvodnji Sauvignon Blanc vina koje ima veoma specifične osobine dok je mlado.

Semillon

U AUSTRALIJI je poznat i kao Hunter River Riesling, a u Francuskoj kao Gros Semillon ili Semillon Muscat.IstorijatIzgleda da semijon vodi poreklo iz regiona Bordo na jugozapadu Francuske, gde je bio poznat u 18. veku. U Australiju je verovatno doneta  posredstvom kolekcije Bazbi. Poznato je da se od semijon groždja u oblasti Hunter Valley u Novom Južnom Velsu pravilo vino početkom četrdesetih godina XIX veka.Geografska rasprostranjenostSemijon je glavna sorta belog groždja u regionu Gironde u zapadnoj Francuskoj koja se često meša sa drugim belim sortama i sastojak je svetski poznatih slatkih vina iz oblasti Sauternes i Barsac i suvih belih vina iz oblasti Graves. Uzgaja se i u Čileu, Argentini, SAD – naročito u Kaliforniji i u

Australiji. Najznačajnije plantaže u Australiji se nalaze u dolini Hunter i u oblasti Murrumbidgee Irrigation u Novom Južnom Velsu i dolini Barossa i regionima Clare u južnoj Australiji.OsobineLoza: Čokot je vrlo bujan sa velikim, širokim, debelim, tro ili petoprsni tamno zelenim listovina, s lica rapavim, a s naličja maljavim.Plod: Grozdovi su zbijeni, razgranati, srednje veličine, cilindričnog oblika. Zrna su obično okrugla, sa tankom kožicom, veoma sočna i slatka, sa ukusom karakterističnim za ovu sortu. Kada prezru i napadne ih botrytis cinerea (plemenita trulež ili crvenilo) postaju glavni sastojak jedinstvenih vina iz oblasti Sauternes.Vino: Semijon grožđe je karakteristično po tome što od njega mogu da se prave različita vina. Iz regiona Bordo u Francuskoj  potiču čuveni Sauternes i Barsac. Ova vina se proizvode od prezrelog groždja semijon koje je napala botrytis cinerea i ručno se bere kada dodje pravo vreme. Kada se pomeša sa manjom količinom Sauvignon Blanc i Muscadelle, nastaje žitko vino sa izrazito voćnom arom, intenzivno, dugotrajno, koje često ima ukus limuna. Kada groždje nije izloženo botrytis cinerea, od njegovog soka se pravi suvo belo vino koje fermentiše u drvenim burićima i ima karakterističan ukus kao vina iz oblasti Graves, takodje iz regiona Bordoa. Vino koje se u Australiji pravi od semijona ima drugačije osobine zavisno od klime i tla kao i recepta po kojem se pravi. Iz hladnijih oblasti, vino je visoke kiselosti, suvo i često ima ukus limuna, dok su vina iz toplijih regiona manje kisela, i imaju ukus tropskog voća. Bez obzira da li sazreva u boci ili buretu, vino se prilagođava i jednom i drugom procesu. Region Hunter u Novom Južnom Velsu je naročito poznat po svom semijonu koji sazreva u boci, vinu boje starog zlata sa ukusom meda, intenzivnog i dugotrajnog. Osim toga, kada je izloženo botritis cinerea, dobija se slatko, aromatično i često gusto vino.Primedbe Semijon je u Australiji poznat kao varijetetno vino (koje se pravi od samo jedne sorte groždja), mada se često meša i sa Sauvignon Blanc ili Chardonnay.

Shiraz

U AUSTRALIJI poznat i kao Hermitage, u Francuskoj kao Syrah ili Petite Syrah.IstorijatOva sorta izgleda da vodi poreklo iz severnog dela doline reke Rajne u Francuskoj. Poznata je u tom regionu još od dvanaestog veka. Shiraz je stigao u Australiju u Bazbijevoj kolekciji i spominje se kao sorta prilagođena za Australijske klimatske uslove u knjizi Ser Vilijema Mekartura štampanoj 1844. godine.Geografska rasprostranjenostShiraz sorta se koristi u poznatim vinima Hermitage, Crozes i Côte Rôtie u dolini reke Rajne u istočnoj Francuskoj i takođe je jedna od sorti koja se koristi za vina Châteauneuf-du-Pape. Uspešno se gaji na drugim mestima, posebno u Argentini i Australiji. U Australiji se Shiraz svuda gaji, ali najznačajniji regioni se nalaze u južnoj Australiji, u Coonawarra, Barossa Valley, McLaren Vale i Clare valley, u New South Walesu, posebno u Lower Hunter Valley i u Viktoriji kod Rutherglena i Central Highlands regionu.OsobineLoza: Loza je snažna, širi se i ima velike petoprsne listove sa bleđom zelenom donjom površinom i svetlo žutim žilama.Plod: Grozdovi su dugacki, cilindrični, i postaju labavi dok bobice sazrevaju i smežuraju se. Bobice su male do srednje veličine, ovalnog oblika, tamno crne, relativno tanke kože, sočne i slatke.Vino: Aroma ovog vina se poznaje po tragovima crnog bibera, dudinja i crne ribizle, a ponekad uz tračak katrana. Ove arome su prisutne u paleti najčešće zajedno sa tragovima tanina i drveta – posebno američkog hrasta. Dugim odležavanjem arome se mešaju stvarajući blanasiranu i bogatu paletu. Nivo kiselosti, bogatstvo palete i voćne arome će se razlikovati u zavisnosti od klimatskih uslova.

Sam sa samim sobom Australijski proizvođači su izabrali da proizvode vina od Shiraz grožđa koja su sad laganijeg stila i uspostavljaju balans između tanina, drveta i voća pri čemu su minimalizovali katranske tragove. U Australiji je uobičejano da se sok od Shiraza kombinuje sa drugim Shiraz sokovima istog kvaliteta ali iz drugih vinograda ili država i klimatskih regiona time stvarajući izbalansirano vino. Sok od Shiraz se ovde često meša sa Cabernetom i sa manje poznatim vrstama kao što je Mourvèdre i Grenache. Takođe se koristi u proizvodnji penušavih crnih vina, stil koje je trenutno popularan u Australiji Odlična su i ojačana vina porto stila.

Sylvaner

U DRUGIM delovima sveta ova sorta  poznata je pod imenom Sylvaner vert (zeleni) ili Gentil vert (zeleni) u Francuskoj, kao Grüner Sylvaner, Grünfraenkisch, Franken Riesling (u Francuskoj, Alzasu, Nemačkoj), i mnogim drugim delovima centralne Evrope,  gde ime varira od regiona do regiona.IstorijatSiyllvaner verovatno vodi poreklo iz Australije, iako se ranije smatralo da vodi poreklo iz Transilvanije. Loza je preneta u Nemačku gde se spominje u srednjevekovnim zapisima u Kastelu u Frankenu. Sedamdesetih godina prošlog veka loza je eksperimentalno zasađena u  severoistočnoj oblasti Victoria i dolini Eden u južnoj Australij. Poznatno je da Brown Bros iz Victoriae eksperimentisao sa ovom sortom sedamdesetih godina prošlog veka.Geografska rasprostranjenostSylvaner se još uvek može naći širom centralne Evrope, u Nemačkoj i Alzasu, u Francuskoj iako se broj zasada prilično smanjio. Trenuto se u manjoj meri gaji u Kaliforniji i Australiji.OsobineLoza: Čokot je uspravan, bujan, daje bogat plod i prilično rano sazreva. Listovi su srednje veličine, troprsti, debeli, okrugli, svetlo zeleni s lica, i bez malja sa naličja.Plod: Grozdovi su mali, kratki, cilindrični, zbijeni. Zrno je srednje veličine, okruglo osim kad se deformiše usled pritiska, zelene boje sa smeđim tačkicama usled isloženosti suncu, sa prilično debelom kožicom.Vino: Sok je prilično gust, viskozan s visokim procentom prirodne kiselosti, vrlo slatkog i prijatnog ukusa. Iako je jako, nedostaje mu specifičan ukus. Zbog toga se obično meša sa suvljim sortama kao što su, na primer, rizling ili elbling. Nekada ga predstavljaju  kao slatko vino koje kasno dozreva.

Tempranillo

OVA SORTA je u Španiji poznata pod imenom Tinto Madrid, Tinto de la Riojga, Tintao Fino, Tinto del Pais and Tinto de Toro, u Portugaliji kao Tintao Roriz ili Aragonêz, u Kaliforniji kao Valdepenas, a u Italiji (verovatno) kao Negretto.IstorijatIzgleda da Tempranillo vodi poreklo iz severne Španije i da je prenet u ostale zemlje u drugoj polovini 20. veka. U Francuskoj je zvanično priznat 1976. godine. Velike plantaže ove sorte postoje u Argentini od 1986. godine kao i manje plantaže u Australiji.Geografska rasprostranjenostTempranillo se može naći u severnoj i centralnoj Španiji, naročito u Rioja Alta i Rioja Alavea, u

Portugaliji u Aleutejo i Douro, gde se uglavnom koristi za proizvodnju porta, a u Francuskoj se može naći u regionu Midi/Aude. Dosta se gaji u Argentini, u Kaliforniji se zove Valdepenas, a eksperimentalno se uzgaja i u Australiji.OsobineLoza: Čokot je relativno bujan, uspravan i otporan na sušu, a zrno rano sazreva. Listovi su tamno zeleni, veliki, debeli, petoprsti, glatki sa lica i maljavi s naličja.Plod: Grozdovi su veliki, razgranati, cilindričnog oblika i relativno dugi. Zrno je različite veličine, najčešćre srednje, s debelom kožicom, sjajno i sočno.Vino: Tempranillo daje veoma obojeno, suvo, dugotrajno vino s niskim procentom kiselosti i alkohola. Obzirom da nema specifičan ukus, obično se meša sa sortama Grenache, Garnacha, Mazuelo, Graciano, a u poslednje vreme sa Cabernet Sauvignon i Merlot.

Terret Noir

U JUGOISTOČNOJ Francuskoj poznat kao Tarret ili Terrain.IstorijatTerret Noir je veoma stara sorta koja verovatno potiče iz Hérault (Ero) u jugoistočnoj Francuskoj. Ova sorta preneta je u Australiju u kolekciji  iz. 1832. godine ali nije široko rasprostranjena.Geografska rasprostranjenostTerret Noir se uglavnom uzgaja u Aude, Hérault, Gard i Vaucluse regionima vina u jugoistočnoj Francuskoj. Neke plantaže se nalaze i u jugozapadnoj Francuskoj, međutim popularnost ove sorte je u padu. U Australiji postoje male plantaže u dolini Barossa na jugu Australije.OsobineLoza: Čokot je bujan, uspravan i obično bogato rađa. Listovi su srednje veličine, tro ili petoprstni, glatki i zeleni s lica, s beličastima maljama s naličja.Plod: Grozdovi su obično srednje veličine, kupastog oblika, zbijeni i razgranati. Zrno je duguljasto, s debelom i čvrstom providnom kožicom, sočno, tamno crvene boje.Vino: Terret Noir daje lako, osvežavajuće, obojeno vino s visokim procentom kiselosti, veoma aromatično i dobro se meša sa ostalim sortama. To je jedna od sorti koja je zvanični sastojak vina iz Châteauneuf-du- Pape i Côtes du Rhône iz jugoistočne Francuske.

Traminer (Gewurztraminer)

U FRANCUSKOJ, u Alzasu poznata je pod imenom Gentil Blanc, Weiss Edler i Knipperlé ili Kniperlé, i kao Kleiner Rauschling u Otu (Haut) i Bas Rhin i Weiss Klavner u Bas Rhinu. Tramincu se često dodaje prefiks Gewürz da dočara podvrstu koja ima aromatičniji, prefinjeniji i delikatniji sok.IstorijatSmatra se da ova vrsta vodi poreklo iz Tramina u severnoj Italiji i da je tokom srednjeg veka bila rasprostranjena u regionu Alto Adige, mada se obično vezuje za region Baden u Nemačkoj odakle se preko južne Nemačke, duž Rajne i Mozela proširila na Alzas, gde je zabeležena krajem osamnaestog veka. Ta sorta je dospela do Australije preko kolekcije Džejmsa Bazbija, ali je nedavno ponovo zasađena.Geografska rasprostranjenostTraminac (Traminer) se može naći u centralnoj Evropi,  u Nemačkoj naročito u regionima Baden i Rajnfalc (Rheinpfalz), u Francuskoj naročito u Alzasu, u Italiji, Austriji, SAD, naročito u Kaliforniji, zatim na Novom Zelandu i u Australiji.

OsobineLoza: Čokot je bujan dok je mlad, sa tro ili petoprstnim listovima, zavisno od toga da li raste u hladnijem ili toplijem podneblju. Listovi su hrapavi, s naličja svetliji, sa maljama i srednje izraženim žilama.Plod: Grozdovi su mali, pri čemu kompaktnost i oblik zavise od klimatskih uslova. Zrna su mala, duguljasta, a kada su zrela postaju ružičasta od sunca, imaju debelu kožicu, čvrsta su, veoma slatka i rano sazrevaju. Prinos je često nizak i može biti  prilično neizvestan.Vino: Sok od sorte Gewürztraminer koja se odgaja u hladnijim klimatskim uslovima daje tamno, aromatično i oporo vino cvetne arome sa uskusom voća, jako, s visokim procentom kiselosti koje podseća na voće liči. Može se piti dok je mlado. U toplijim klimatskim uslovima kao u Australiji, može biti problema s kiselošću, a ukus može čak da ima nagoveštaj ulja. Vino Gewürztraminer iz Alzasa u severnoj Francuskoj suvo je sa karakterističnim ukusom voća. Izuzetno, prilikom kasne berbe, dobija se vino dugotrajnog kvaliteta, s visokim procentom alkohola, poznato pod imenom Vendange Tardive, ili još kvalitetnije vino Sélection de Grains Nobles. U Australiji, traminac se obično meša sa rizlingom i tako nastaje popularno vino Traminer-Riesling.

Ugni Blanc ili Trebbiano

OVA SORTA vina je Australiji poznata pod imenom beli širaz ili beli ermitaž (White Shiraz i White Hermitage). U Francuskoj, Ugni Blanc ili Uni Blanc ima dosta sinonima u malim regionima i poznata je pod imenom Bouan ili Beau blizu italijanske granice, Cadillac u Gironde, St. Emilion u Konjaku (Cognac), Trebbiano na Korzici i Thalia u Portugaliji. U Italiji, Trebbiano se može zvati Fiorentino, Toscano što su druge, ali suštinski slične podvrste.IstorijatUgni Blanc možda potiče s Levanta, a u Italiji je prisutan još od vremena starih Rimljana. Jedna glavna vrsta identifikovana je u 13. veku u blizini Bolonje, ali širom Italije postoji dosta podvrsta. Izgleda da je Ugni Blanc stigao u južnu Francusku preko luka kao što su Marsej i Bordo, ili kada se Papa povukao u Avinjon u 14. veku. Ovu sortu je Džejms Bazbi doneo u Australiju 1832. godine.Geografska rasprostranjenostUgni Blanc se u Italiji može naći u obliku mnogih podvrsta. U Francuskoj ga ima širom Provanse, kao i u oblastima Gironde i Charente. Može se naći u Južnoj Africi, SAD, naročito u Kaliforniji, kao i u Argentini i Australiji. Glavne plantaže u Australiji nalaze se u Novom Južnom Velsu i južnoj Australiji.OsobineLoza: Čokot je bujan, prilično uspravan, kasno cveta, ali dobro rađa. Listovi su svetlo zeleni sa žutim nijansama, srednje veličine ili veliki, zavisno od podvrste, obično petoprstni, debeli i prilčno rapavi, s naličja imaju malje.Plod: Grozdovi su veoma veliki, duguljasti i ponekad razgranati. Zrna su okrugla, providna, žućkasto-ružičaste do zlatne boje, srednjeg sjaja. Imaju čvrstu kožicu, ali su mekana iznutra, daju veliku količinu žutog soka, nespecifičnog prilično neutralnog ukusa, sa visokim procentom kiselosti.Vino: Novim metodama u Italiji pravi se suvo, sveže, belo vino s niskim procentom alkohola. Ipak, sok od sorte Ugni Blanc često se meša s belim sortama kao što su Malvazija, od kojih se prave bela vina, a često se dodaju i soku od tamnih zrna od kojih se prave mnoge vrste kjantija (Chiantis). U Francuskoj, Ugni Blanc se obično meša sa drugim sortama kao što su na primer klaret (Clairette) i/ili Pascal Blanc za bela vina u Provansi ili sa semijonom u Žirondi (Gironde). Osim toga, do 20% se meša s crnim vinima iz ovog regiona, naročito onih koja se prave od Mourvèdre i Petit Bouschet, kako bi se dobilo na jačini i prefinjenosti, a zadržale dobre osobine vina.Konjačko grožđe U regionu Šaron (Charente) gde je grožđe poznato pod imenom St Emilion, veoma je važno jer se koristi za proizvodnju rakije - poznata vrsta brendija konjak (Cognac), a na jugu

armanjak (Armagnac). Ova sorta se i u Australiji koristi za proizvodnju rakije ili se meša sa drugim belim sortama,  a retko se koristi i kao  varijetetno vino (koje se pravi od samo jedne sorte grožđa).

Verdelho

U AUSTRALIJI se ponekad naziva Madeira u Novom Južnom Velsu. U Portugaliji nosi naziv Gouveio ili Vidonia.IstorijatSmatra se da sorta Verdelho vodi poreklo sa Sicilije i da je na Maderu stigla u 15. veku. Odatle je verovatno došla do doline Douro u Portugaliji, a zatim u region Anžu (Anjou) i dolinu reke Loare na zapadu Francuske. Australijska poljoprivredna kompanija  uvezla je sortu Verdelho u Australiju 1825. godine i zasadila plantaže u Novom Južnom Velsu. Već sredinom 19. veka, Džozef Gilber je počeo da gaji Verdelho u dolini Barossa, a Džon Rejnel u dolini McLaren Vale i Frenk Pots u regionu Langhorne Creek.Geografska rasprostranjenostSorta Verdelho je najrasprostranjenija sorta belog groždja na Maderi. Ima je i u dolini Douro u Portugaliji i dolini Loare na zapadu Francuske. U Australiji postoje plantaže u Novom Južnom Velsu, južnoj i zapadnoj Australiji, pri čemu su vina iz zapadne Australije naročito na dobrom glasu.OsobineLoza: Čokot je relativno bujan i daje veliki prinos. Listovi su srednje veličine, troprstni, okruglasti, mat s lica i maljavi s naličja.Plod: Grozdovi su razgranati, mali i rastresiti, s malim zrnima koja imaju čvrstu kožicu, duguljasta su i zlatno žuta kada su zrela od kojih se dobija žućkasto-zeleni sladak sok.Vino: Osobine i jačina vina koje se pravi od sorte Verdelho grožđa variraju zavisno od klimatskih uslova i tehnika za proizvodnju vina. Ovo vino je obično aromatično, obojeno, s visokim procentom alkohola i uskusom koji može biti jak, s primesom voća, začina i oraha i aromom tropskog voća. Sorta Verdelho se u Portugaliji koristi za proizvodnju ojačanih vina i predstavlja glavni sastojak čuvenih vina iz Madere. U Francuskoj se od te sorte pravi suvo belo vino. U Australiji je popularno jako vino s ukusom voća. U drugim zemljama Verdelho se često meša za proizvodnju trajnjih ili jačih vina.

Viognier

U FRANCUSKOJ takođe poznat pod imenom Vionnier, Viogné i Petit Vionnier.IstorijatViognier je prisutan u oblasti reke Rone na jugoistoku Francuske još od doba Rimljana. Ovu sortu je u Australiju uvezao CSIRO iz Monpeljea (Montpellier) a prvi put je zasađena 1980. godine u komercijalne svrhe od strane Yalumba Wines iz doline Barossa na jugu Australije.Geografska rasprostranjenostViognier nije široko rasprostranjen i uglavnom je poznat kao sorta koja se koristi za proizvodnju čuvenih belih vina kao što su ona iz regiona Condrieu i Château Grillet u severnom delu doline reke Rone na istoku Francuske ili kao dodatak crnim vinima Côte Rôtie. Viogniera u poslednje vreme ima i u regionu Languedoc-Roussillon na jugu Francuske.  U SAD postoje male plantaže, naročito u Kaliforniji, kao i u Australiji, u hladnijim delovima Viktorije i južne Australije.OsobineLoza: Čokot je srednje bujan, obično sa petoprstnim listovima, svetlo zeleni i mat s lica, slične boje s

naličja, sa maljama na žilama. Prilično nepredvidljiva sorta.Plod: Grozdovi su srednje veličine i razgranati, duguljasti i zbijeni. Zrna su mala, duguljasta, providna, s tankom kožicom i zlatne boje kad sazru, kasno sazrevaju, sočna su i veoma slatka.Vino: Groždje Viognier se u Francuskoj koristi za proizvodnju belih vina Condrieu i naročito šato grije (Château Grillet). Ova vina koja se proizvode u ograničenim količinama su jaka, intenzivna vina zlatno žute boje, ostavljaju suv, dugotrajan, specifičan ukus voća koji podseća na kajsije i pomorandže sa primesom cvetne arome. Sok sorte Viognier se koristi za proizvodnju crnih vina Rhône Valley naročito iz oblasti Côte Rôtie, Côte Brune i Côte Blonde, dodavanjem različitog procenta Viognier sorte Shirazu kako bi vino dobilo na pitkosti, delikatnosti i aromi.U Australiji se gaje male količine sorte Viognier za suva, voćna bela vina koja su pitka i imaju aromu južnog voća. Meša se i sa sokom groždja Marsanne i Roussanne za proizvodnju belih vina tipa Rhône, i sa širazom za proizvodnju crnih vina.

Zinfandel

U ITALIJI je to verovatno Primitivo/Primativo, takođe poznata kao Taranto, i Plavac Veliki u  Dalamciji.IstorijatZinfandel je u SAD verovatno stigao početkom 1800. godine preko istočne oblale i do San Hozea u Kaliforniju sredinom 19. veka (1859).  Zinfandel i Primitivo su verovatno dva klona iste sorte grožđa, a Plavac Veliki je varijanta koja je nastala mešanjem Zinfandela i Dobričica, poznata još pod imenom Crljenak. S druge strane, već dve stotine godina, Primitivo se smatra jednom varijantom u regionu Puglio (Apulia) na jugoistoku Italije.Geografska rasprostranjenostZinfandel je drugo najrasprostranjenije crno groždje u Kaliforniji. U Italiji, Primitivo ili Taranto naročito se uzgaja u južnoj Italiji u Apuliji, a još uvek se može naći u  Dalmaciji. U Australiji postoje male plantaže uglavnom u zapadnoj Australiji i u  Mclaren Southern Vales regionu na jugu Australije.OsobineLoza: Najkvalitetnije groždje dobija se od starih, niskoprinosnih čokota. Loza je prilično bujna i prija joj klima koja varira od hladnog do toplog. Ne voli izuzetno tople regione.Plod: Sa grozdovima treba oprezno postupati jer plod često neujednačeno sazri, a dešava se i da dehidrira na toploti. Berba se obično obavlja relativno rano, ali ako je dobra sezona, i kasna berba može biti dobra.Vino: Zinfandel daje sok koji može imati visoki procenat alkohola i šećera, ima intenzivnu boju koja može da varira, i ima izraženu aromu. Kvalitet i ukus vina u velikoj meri zavisi od mikroklime, visine, doba berbe, umešnosti vinara i tržišta kojem je završni proizvod namenjen.