sofi hana~lice deteta

8/19/2019 Sofi Hana~Lice deteta

1/293


2/293

Naslov originala

Sophie HannahLittle Face

obrada: Lenawww.balkandownload.org


3/293

Sofi Hana

Lice deteta

S engleskog prevela

Jovana Jelenović


4/293

Za moju baku Beril, s ljubavlju


5/293

N

1.

Petak, 26. septembar 2003

apolju sam. Još uvek nedaleko od ulaznih vrata, ali napolju sam, ito sama. Kad sam se jutros probudila, nisam mislila da će danas

biti taj dan. Nije mi se činilo u redu ili, bolje rečeno, nisam imala dobarosećaj. Vivijen me je ubedila preko telefona. – Veruj mi, nikad nećeš bitispremna – rekla je. – Moraš duboko da udahneš i zakoračiš. – U pravu

e, moram. Moram ovo da učinim.Koračam preko popločanog dvorišta i niz blatnjavu, pošljunčanustazu, noseći samo svoju torbu. Osećam se lagano i neobično. Stabla kaoda su ispletena od vune jarkih boja: nijanse crvene, smeđe i ponegdezelena. Nebo je boje vlažnog škriljca. Nije ovo onaj isti, običan svetkojim sam se nekada kretala. Sve je življe, kao da se fizička pozadinakoju sam ranije uzimala zdravo za gotovo bori da privuče moju pažnju.

Automobil mi je parkiran na suprotnoj strani staze, ispred velikekapije koja odvaja Brestove od glavnog puta. Ne bi trebalo da vozim. –Gluposti. – Vivijen je odbacila taj lekarski savet, nestrpljivo coknuvšiezikom. – Nije daleko. Kad bi se držala svih tih budalastih pravila,bojala bi se da išta učiniš!

Zaista se osećam spremnom za vožnju, ali jedva. Prilično sam sedobro oporavila od operacije. Možda zahvaljujući kantarionu koji samsama sebi prepisala, ili se radi o nadmoći uma nad telom: moram dabudem jaka, pa stoga i jesam.

Okrećem ključ, palim motor i desnom nogom snažno stiskampapučicu gasa. Automobil se kašljucajući probudi. Izlazim na put iposmatram kako brzina postojano raste. Od nule do sto za pola sata,šalio se moj tata dok je volvo još bio njegov i mamin. Voziću ovajautomobil dok se ne raspadne. Ništa me nije toliko podsećalo naroditelje kao taj auto. Imam osećaj da je stari, odani član moje porodice,koji se mame i tate priseća s jednakom ljubavlju kao i ja.


6/293

Spuštam prozor, udišem svež vazduh koji me udara u lice irazmišljam kako će trebati još mnogo užasavajućih priča o potpunomzagušenju saobraćaja da bi ljudi prestali da povezuju automobile sosećajem slobode. Jureći gotovo praznim putem pokraj polja i

poljoprivrednih imanja, osećam se moćnijom nego što zapravo jesam.To je dobrodošla obmana.Ne dopuštam sebi da razmišljam o Florens, o sve većoj udaljenosti

između nas.Nakon šest i po kilometara vožnje kroz prirodu, put po kojem vozim

pretvara se u glavnu ulicu Spilinga, najbližeg gradića. U središtu jepijaca, a sa svake strane protežu se dugi redovi elizabetanskihprizemnih kuća pastelnih pročelja. Neke od njih su radnje. Ostale su,

pretpostavljam, domovi starih bogatih snobova, dosadnjakovića sbifokalnim naočarima koji bez kraja i konca naklapaju o istorijskojbaštini Spilinga. Verovatno sam nepravedna. Vivijen ni u kom slučajune živi u Spilingu, iako joj je on najbliži grad. Kada je pitaju gde živi,ednostavno kaže: U Brestovima, kao da je njena kuća dobro poznatazgrada opštine.

Čekajući na semaforu, preturam po torbi tražeći uputstva koja mi jedala. Levo na malom kružnom toku, zatim prva ulica desno, a onda ćeš

ugledati znak. Konačno ga vidim: Luka – debela, bela, koso otisnutaslova na mornarskoplavoj pozadini. Skrećem na kolski prilaz, vozimoko kvadratne zgrade s kupolom i parkiram na velikom parkingu izazgrade.

Predvorje miriše na ljiljane. Primećujem da se na gotovo svakoj ravnojpovršini nalazi visoka, četvrtasta vaza puna tog cveća. Tepih –mornarskoplave boje s ružičastim ružama – skup je, od onih na kojimase prljavština ne vidi. Ljudi sa sportskim torbama hodaju tamo-amo,edni oznojeni, drugi sveže istuširani.

Na recepciji susrećem devojku plave kose ošišane na jež frizuru, kojaedva čeka da mi pomogne. Na njenoj pločici s imenom piše Kerili.Drago mi je što sam svojoj ćerki odabrala ime Florens, pravo ime sistorijom, a ne neko koje zvuči kao da ga je smislio marketinški timpetnaestogodišnje pop zvezde. Brinula sam se da će Dejvid ili Vivijenuložiti veto ali, srećom, oboma se svidelo.


7/293

– Zovem se Alis Fenkort – kažem. – Nova članica. – Pružam jojkovertu u kojoj se nalaze pojedinosti. Nekako mi je čudno što Kerilinema pojma koliko je ovaj dan bitan za mene. Ona i ja potpuno različitodoživljavamo značenje našeg susreta.

– O! Vi ste Vivijenina snaha. Nedavno ste se porodili! Pre dve nedelje,e l’ tako?– Tako je. – Člansku kartu za Luku dobila sam na poklon od Vivijen;

bolje rečeno, to mi je nagrada što sam proizvela unuče. Mislim da koštanekih hiljadu funti godišnje. Vivijen je jedna od malobrojnih osoba čijase velikodušnost može meriti s njenim bogatstvom.

– Kako je Florens? – upita Kerili. – Vivijen je potpuno očarana njom!Predivno je što će Feliks imati sestricu, je l’ tako?

Čudno mi je da čujem da neko na taj način govori o Florens. U mojojglavi ona je uvek prva – moje prvo dete, uopšteno prva. Ali Dejvidu jeona drugo dete.

Feliks je dobro poznat u Luci. Tu provodi gotovo jednako mnogovremena kao i u školi, učestvujući u dečjim golf turnirima, trenirajućiplivanje i igrajući se u igraonici dok Vivijen provodi vreme ugimnastičkoj dvorani, bazenu, kozmetičkom salonu ili baru. Čini se datakav raspored odgovara i njoj i njemu.

– Dakle, jeste li se oporavili? – upita Kerili. – Vivijen nam je ispričalasve o porođaju. Čini se da ste se dobrano namučili!Pomalo sam bila zatečena. – Da, bilo je prilično užasno. Ali Florens je

bila dobro, a to je najvažnije. – Iznenada strašno počinje da mi nedostajećerka. Šta radim na recepciji kluba za rekreaciju, kad bih mogla daupoznajem svoju sićušnu, predivnu devojčicu? – Prvi put smo seodvojile – izlete mi. – Prvi put sam izašla iz kuće otkako sam se vratilaiz bolnice. Zaista se čudno osećam. – Ne bih se inače poveravalapotpunoj neznanki, ali kako Kerili ionako već zna pojedinosti mogporođaja, zaključujem da od toga ne može biti nikakve štete.

– Znači, danas je veliki dan za vas – kazala je. – Vivijen je rekla daćete se možda malo kolebati.

– Stvarno? – Vivijen misli na sve.– Da. Rekla je da vas prvo odvedem u bar i dâm vam velik koktel.Nasmejem se. – Nažalost, moram da vozim do kuće. Premda


8/293

Vivijen…– … misli: što si nacvrckaniji, to opreznije voziš. – Kerili dovršava

moju rečenicu i obe se zakikoćemo. – Dakle, idemo da vas ubacimo utim, može? – Ona se okrenu prema ekranu računara ispred sebe i

postavi prste iznad tastature. – Alis Fenkort. Adresa? Brestovi, je l’ tako?– Izgledala je zadivljeno. Većina lokalnog sveta zna Vivijenin dom počuvenju, čak i ako ne poznaje vlasnicu. Brestovi su bili poslednji domBlentajera, slavne spilinške porodice povezane s kraljevskom, sve dokposlednji Blentajer nije umro, nakon čega je Vivijenin otac kupio imanječetrdesetih godina dvadesetog veka.

– Da – odgovaram. – Trenutno smo u Brestovima. – Zamišljam svojstan u Stretam Hilu, gde sam živela dok se Dejvid i ja nismo venčali.

Nepristrasan posmatrač nazvao bi ga mračnim i skučenim, ali ja sam gaobožavala. Bio je moje ugodno sklonište, utočište gde niko nije mogaoda dođe do mene, naročito moji opasniji i opsednutiji pacijenti. Nakonšto su mi roditelji umrli, bio je jedino mesto na kojem sam mogla dabudem ono što jesam i izrazim svu svoju usamljenost i bol a da me nikone osuđuje. Moj stan me je prihvatao kao izranjavanu osobu, kakvasam i bila, što spoljni svet, izgleda, nije činio.

Brestovi su preveliki da bi bili ugodni. Krevet u kom spavamo Dejvid

i ja podseća na nešto što bi se moglo naći u nekoj francuskoj palatiokruženo crvenim konopcem. Ogroman je. U njega bi stalo četvoroljudi, ili čak petoro kad bi svi bili vitki. Vivijen to naziva božanskomveličinom. – Klasični bračni kreveti su za skočimiše – tvrdi ona. Florensima prostranu dečju sobu s antiknim nameštajem, prozorskomklupicom i ručno izrezbarenim konjem za ljuljanje koji je pripadaoVivijen dok je bila dete. Feliks ima dve sobe: spavaću sobu i dugu, uskusobu za igru na tavanu, gde žive njegove igračke, knjige i plišanimedvedi.

Pogled s gornjeg sprata kuće je neverovatan. Ako je dan vedar, naednoj strani se vidi čak Kalver Ridž, a na drugoj crkveni toranj uSilsfordu. Vrt je toliko velik da su ga podelili na nekoliko različitihvrtova; neki su divlji, neki pomno negovani, a svi su savršeni za šetnjukolicima u tople dane.

Dejvid ne vidi nikakav razlog za selidbu. Kad mu predložim tako


9/293

nešto, naglašava kako ne možemo da priuštimo sebi mnogo novca zakuću. – Zaista želiš da se odrekneš svega što imamo u Brestovima radineke kuće u nizu s dve spavaće sobe i bez vrta? – kaže mi. – Osim toga,sad radiš u Spilingu. Zgodno nam je što živimo s mamom. Ne želiš

valjda duže da putuješ na posao?Nisam to nikome rekla, ali teskoba me pritisne poput guste maglekad pomislim na povratak na posao. Sad gledam na svet drugačijimočima i ne mogu se pretvarati da nije tako.

– Odmah ću pozvati Rosa, našeg savetnika za članove, kako bi vasproveo po kompleksu. – Kerilin glas me vraća u sadašnjost. – A onda,ako želite, možete ići na plivanje ili u gimnastičku dvoranu…

Utroba mi se zgrči. Zamišljam kako mi šavovi pucaju, kako se još

uvek ružičasta rana širom rastvara. – Malo je prerano za to –odgovaram, držeći se rukom za stomak. – Tek sam pre sedam danaizašla iz bolnice. Ali volela bih da razgledam kompleks, a onda možda ipopijem onaj koktel.

Ros je nizak Južnoafrikanac blajhane kose, mišićavih nogu inarandžastog tena. Pokazuje mi veliku gimnastičku dvoranuuglancanog drvenog poda, koja sadrži sve moguće sprave. Ljudi usportskoj odeći od likre trče, hodaju, voze bicikl, pa čak i veslaju, kako

mi se čini, na tim čudnim, glatkim, crnim i srebrnim spravama. Mnogina ušima imaju slušalice i zure u niz televizijskih ekrana spuštenih stavanice, gledajući dnevne pričaonice dok udovima udaraju po metalu igumi. Počinjem da shvatam zašto Vivijen izgleda tako dobro za svojegodine.

Ros mi pokazuje bazen dužine dvadeset pet metara i posebno ističepodvodno osvetljenje. Voda je bistre, bleštave tirkizne boje, poputdivovskog akvamarina u tečnom stanju koji u pokretu baca i hvatasvetlost. Bazen je okružen kamenom, a na oba kraja nalaze se rimskestepenice. Pokraj njega je područje opasano ružičastim mramornimstubovima, gde je smešten obao, penušav džakuzi. Pun je do vrha, apena se preliva preko ruba. S druge strane bazena nalazi se saunaslatkastog mirisa borovine i parna kupka sa staklenim vratimazamagljenim od toplote.

Trgnem se iznenada začuvši bubnjanje; podigavši pogled, vidim


10/293

kako kiša udara po staklenom krovu kupole.Pregledam žensku svlačionicu dok me Ros čeka napolju. Kao i sve

ostalo u Luci, i ona prelazi granice isključivo funkcionalnog. Pod jeprekriven debelim tepihom boje šljive, a toaleti i tuševi obloženi su

crnim pločicama od škriljca. Čini se da se na svakoj površini nalazinešto primamljivo: mekani, debeli, beli peškiri za kupanje; pripadajućikućni ogrtači, s izvezenim amblemom Luke; kreme za ruke, šamponi iregeneratori za kosu, losioni za telo, čak i turpijice za nokte. Tri žene sebrišu i oblače. Jedna peškirom trlja stomak, od čega me preplavi slabost.Druga podiže pogled zakopčavajući bluzu i nasmeši mi se. Izgledasnažno i zdravo. Koža njenih golih nogu ružičasta je od vrućine.Potpuno obučena, osećam se krhko, smeteno i sputano.

Usredsređujem se na drvene ormariće označene brojevima. Neki suneznatno otvoreni i na njima vise ključevi; drugi, bez ključeva,zaključani su. Kružim prostorijom sve dok ne pronađem Vivijenin, broj131; odabrala ga je jer je Feliksov rođendan trinaestog januara i jer senalazi na zavidnom položaju, blizu i tuševima i vratima na kojima pišeBazen. Vivijen je jedina članica Luke s vlastitim ormarićem, koji nikodrugi ne sme da koristi. Ključ joj čuvaju na recepciji. – Tako ne moramsvaki dan da vučem sve stvari unutra i napolje, kao izbeglica – kaže

ona.Izašavši iz svlačionice, vidim da me Ros čeka u ćošku pokrajodlagališta peškira. – Je l’ vam sve odgovara? – pita me.

– Veoma. – Sve je tačno onako kako je Vivijen opisala.– Imate li pitanja? Jeste li shvatili kako funkcionišu ormarići? Stavite

kovanicu od funte u prorez ormarića koji želite da zaključate, a posle je,naravno, dobijete natrag.

Klimnem glavom, očekujući da će mi Ros reći kako ću i ja imativlastiti ormarić, ali on to ne čini. Blago sam razočarana.

Provede me oko Čalfontsa, otmenog restorana kluba za rekreaciju, tepored veselog bučnog kafe bara Čompers, uređenog po uzoru naameričke barove, koji Vivijen prezire, koliko mi je poznato. Zatimulazimo u bar za članove, gde me Ros predaje Tari. Odlučujem dabudem hrabra i popijem koktel, nadajući se da će mi to umanjitinervozu. Uzimam cenovnik, ali Tara mi saopštava da je već pripremila


11/293

nešto za mene, kaloričnu mešavinu vrhnja i kalue. Ispada da ga jeVivijen unapred naručila.

Ne smem da platim piće, što me ne čudi. – Prava ste srećnica – kažeTara. Zato što sam Vivijenina snaha, pretpostavljam. Pitam se zna li za

Loru, koja nije bila baš tako srećna.Brzo gutam koktel, pokušavajući da izgledam mirno i bezbrižno. Azapravo sam verovatno najmanje opuštena osoba u celoj zgradi, jeredva čekam da dođem kući, vratim se u Brestove svojoj Florens.Shvatam da duboko u sebi nestrpljivo očekujem povratak sve odtrenutka kad sam otišla. Sad kad sam videla sve što Luka nudi, moguslobodno da odem. Obavila sam planirano.

Napolju je kiša prestala. Na putu kući prekoračujem ograničenje

brzine, dok mi alkohol struji venama. Nakratko se osećam hrabro ibuntovnički. Zatim počne da me hvata vrtoglavica i strah da ću seprovesti pored Čeril, svoje babice, koja će zinuti od iznenađenja,negodujući što me vidi kako jurim raspadajućim volvom samo dvesedmice posle porođaja. Mogla bih nekoga da ubijem. Još uvek uzimampilule koje su mi dali na izlasku iz bolnice. A upravo sam strusilasnažan koktel… Šta pokušavam da učinim, otrujem se?

Znam da bi trebalo da usporim, ali ne činim to. Ne mogu. Želja da

ponovo vidim Florens snažna je poput fizičke potrebe. Videvši žuto nasemaforu, ubrzavam umesto da kočim, što bih inače učinila. Imamosećaj da sam kod kuće ostavila jedan od vlastitih udova, ili neki vitalniorgan.

Došavši na kolski prilaz, gotovo dahćem od iščekivanja. Parkiramautomobil i trčim stazicom do kuće, ne osvrćući se na napet, bolanosećaj u donjem delu trbuha. Ulazna vrata širom su otvorena. –Dejvide? – dozivam. Nema odgovora. Pitam se je li možda izveoFlorens u šetnju kolicima. Ne, sigurno nije. Dejvid uvek zatvara vrata.

Prolazim kroz predvorje i ulazim u dnevni boravak. – Dejvide? –ponovo vičem, ovoga puta glasnije. Čujem škripu podnih dasaka iznadglave i prigušeno stenjanje; to se Dejvid budi iz dremeža. Žurno sepenjem stepenicama i ulazim u našu spavaću sobu, gde ga pronalazimkako uspravno sedi u krevetu, zevajući. – Spavam kad beba spava,prema uputstvima Mirijam Stopard2 – našali se on. Neverovatno je


12/293

veseo otkako se Florens rodila, gotovo kao da je nova osoba. Godinamasam priželjkivala da mi Dejvid više govori o svojim osećanjima. Sad mise takvi razgovori čine nepotrebnim. Njegova radost iščitava se iz teiznenadne, nove energije, iz revnosti koja mu izvire iz očiju i glasa.

Dejvid je zadužen za noćno hranjenje. Pročitao je u jednoj knjizi da jeedna od prednosti hranjenja na bočicu to što daje očevima mogućnostuspostavljanja veze s bebama. Za njega je to novost. Kad se Feliks rodio,on i Lora su se već bili razišli. Florens je Dejvidova druga prilika. Nije tonikada rekao, ali znam da je ovoga puta odlučio da sve učini savršeno.Čak je na poslu uzeo čitavih mesec dana slobodno. Ima potrebu dadokaže sâm sebi kako biti loš otac nije nasledna osobina. – Kako je bilou Luci? – pita me.

– Dobro. Ispričaću ti za sekundu. – Okrećem mu leđa, izlazim iz sobei na prstima prelazim preko širokog odmorišta, u pravcu Florensinesobe.

– Alis, pazi da je ne probudiš – šapuće Dejvid iza mene.– Samo ću na tren da provirim. Biću tiha, obećavam.Čujem njeno disanje kroz vrata. Obožavam taj zvuk: visok, brz,

pomalo šmrcav… ko bi rekao da tako sićušna beba može da proizvoditakvu buku. Otvaram vrata i ugledam njenu smešnu kolevku, na koju

se još nisam navikla. Ima točkove i platnene stranice, a očito je da potičeiz Francuske. Dejvid i Vivijen su je zapazili u izlogu prodavnice uSilsfordu, i kupili je kao iznenađenje za mene.

Zavese su navučene. Spuštam pogled u kolevku i prvo vidim samogrudvu koja ima oblik detenceta. Posle nekoliko trenutaka vidim maloasnije. O, bože. Vreme počinje nepodnošljivo sporo da teče. Srce mižestoko tuče i osećam mučninu. U ustima ponovo osećam kremastikoktel, pomešan sa žuči. Zurim i zurim, uz osećaj da padam premanapred. Lebdim, izdvojena iz okoline, bez čvrstog oslonca. Ovo nijenoćna mora. Ili bolje rečeno, stvarnost je noćna mora.

Obećala sam Dejvidu da ću biti tiha. Usta mi se širom otvaraju, ivrištim.


13/293

Č

2.

3.10.2003, 11:50 (nedelju dana kasnije)

arli je čekala Sajmona na stepenicama policijske stanice kad jestigao na početak svoje smene, oko podneva. Primetio je da prvi

put ove godine nosi dugačak, crni krzneni kaput s ovratnikom imanšetama od veštačkog krzna. Koščati gležnjevi više joj se ne prozirukroz tanke hulahopke, kao što je to bio slučaj celog leta. S promenom

godišnjih doba, Čarline noge se menjaju iz prozirnih u neprozirne paopet u prozirne. Danas su neprozirne. Juče su bile prozirne. To jesiguran znak približavanja zime.

Barem je već oktobar. Čarli je tako mršava da joj obično postanehladno kad većina ljudi još uvek nosi sandale. Danas joj je lice bledo, aoči joj izgledaju uznemirene kroz stakla naočara sa zlatnim ramom. Udesnoj ruci joj je napola popušena cigareta. Čarli je zavisna o držanjucigarete u ruci, koju uglavnom pušta da sama dogori. Sajmon jedva dau je ikad video kako povlači dim. Približivši se, on ugleda njen crveniruž na filteru. Bilo je više boje na cigareti nego na njenim usnama. Onaizdunu oblačić, koji je mogao da bude dim ili njen dah.

Zatim trzne drugom rukom, nestrpljivo mu mahnuvši. Dakle, onazaista čeka njega. Sigurno je ozbiljno kad ga čeka na prokletimstepenicama. Sajmon tiho opsuje, osetivši neposrednu blizinu nevolje,besan na sebe što je iznenađen. Trebalo je da nasluti. Bilo bi mu dražeda može reći kako je iz dana u dan očekivao da zađe za ugao i ugledazlokobno lice nekoga ko ima loše vesti za njega. Ovoga puta je to bilaČarli.

Sajmonu bi bilo draže da se suoči sa svim što mu sudbina sprema sasamopouzdanjem nekog potpuno nedužnog. Ironično, ali činilo mu seda bi lakše podneo kaznu kad bi bila nezaslužena. Nekako ga jeprivlačio pojam mučeništva.

Shvati da teško guta. Ovoga puta će biti nešto ozbiljnije od prijave za


14/293

kršenje ovlašćenja. Kako je mogao da bude tako glup i zaboravi – makoliko kratko, ma koliko to bilo shvatljivo – da nije tip čoveka kojiprolazi nekažnjeno. Oni ljigavci iz Odeljenja unutrašnje kontroleverovatno su mu već ispraznili ormarić.

Utroba mu se uskomešala. Polovinom mozga vežbao je odbranu, dokse drugom polovinom borio da se suprotstavi nagonu da potrči, daumakne. U Sajmonovoj mašti to ne bi bio kukavički beg. Bio bi polagan,dostojanstven, razočaran. Zamišljao je kako postaje sve manji i manji,dok se ne pretvori u crticu, u tačku, u ništavilo. Draž velikog gesta,tihog odlaska. Čarli bi stajala na mestu pitajući se u čemu ga je tačnoizneverila, a kad bi konačno shvatila, požalila bi što ga nije slušala.

Barem neka nada. Sajmonovi odlasci sa svih prethodnih radnih mesta

bili su mahniti, haotični, praćeni izvikivanjem pretnji, udarcima šaka inogu o vrata i radne stolove. Pitao se na koliko novih početaka čovekima pravo, koliko puta može da kaže da je bila tuđa greška i zaistapoveruje u to.

– Šta je? O čemu se radi? – upita on Čarli, preskačući uvodne pošalice.Osećao je prazninu, kao da je neko velikom kašikom izvadio deonjegove utrobe.

– Zapali jednu. – Ona otvori kutiju marlboro lajta i gurne mu je pod

nos.– Samo mi reci.– Hoću, ako ostaneš smiren.– Pobogu! Šta se dogodilo? – Sajmon je znao kako od Čarli ne može

da sakrije paniku, što ga je još više ljutilo.– Možete li malo da promenite ton, inspektore? – Isticala je svoj viši

čin kad god joj je to odgovaralo. U jednom trenutku bila je Sajmonovaprijateljica i pouzdanica, a već u sledećem podsećala ga je na svojnadređen položaj. Toplina i hladnoća za nju su bile funkcije koje usekundi može da uključi i isključi. Sajmon se osećao poput stvorenjakoje migolji po stakalcu mikroskopa. Bio je objekat nad kojim Čarliizvodi dugotrajan ogled, u kratkim razmacima isprobavajući radikalnorazličite pristupe: brižan, koketan, distanciran. Ishod ogleda: objekatoseća trajnu zbunjenost i nelagodnost.

Bilo bi mu lakše da radi za muškarca. Dve godine se, u sebi, Sajmon


15/293

oboružavao idejom kako bi mogao da zahteva premeštaj u ekipu nekogdrugog narednika. Nikad nije to učinio jer mu je pomisao da u svakodoba može nešto da promeni bila potrebnija od same promene. Čarli jebila efikasan kapiten tima. Radila je za njegovo dobro. Sajmon je znao

zašto, i čvrsto je odlučio da ne oseća krivicu; njeni razlozi su njena stvari ne bi trebalo da ga se tiču. Je li praznoverno verovati da će muneophodno biti potrebna njena zaštita čim je više ne bude imao?

– Žao mi je – reče. – Oprosti. Molim te, samo mi reci.– Dejvid Fenkort je u sobi za ispitivanje broj dva s Prustom.– Šta? Zašto? – Sajmon je pokušavao da zamisli neskladnu sliku

policijskog inspektora Džajlza Prusta suočenog s civilnom osobom. Sastvarnom osobom, s nekim ko nije sveden na ime u izveštaju narednika,

na uredno složena slova na papiru. Sajmon je iz iskustva znao daneuobičajeno znači loše. Moglo bi da znači veoma loše. Svi završeciživaca u njegovom telu bili su u stanju pune pripravnosti.

– Mene nije bilo, tebe nije bilo… Prust je u tom trenutku bio jedini ukancelariji Kriminalističkog istražnog odeljenja, pa mu je zapao Prust.

– Zašto je došao?Čarli duboko udahnu. – Volela bih da si zapalio cigaretu – kazala je.Sajmon uze cigaretu samo da bi je ućutkao. – Samo mi reci… jesam li

u nevolji?– Pa sad… – Ona skupi oči. – Kakvo zanimljivo pitanje. Zašto bi ti biou nevolji?

– Čarli, prestani da me zezaš. Šta Fenkort radi ovde?– Došao je da prijavi nestanak supruge i ćerke.– Šta? – Te reči ošamutiše Sajmona kao da je licem udario u zid od

cigle. A zatim mu je do mozga dopro smisao Čarlinih reči. Alis i beba sunestale. Ne. Nemoguće.

– Ništa drugo ne znam. Moraćemo sačekati da nam Prust kaže ostalo.Fenkort je tu već skoro sat vremena. Džek Zlosnik je na prijemnompultu. Fenkort mu je rekao da su mu supruga i ćerkica sinoć nestale.Nazvao je sve kojih je mogao da se seti… ništa.

Sajmon nije jasno video. Pred očima mu se zamaglilo. Pokušao je dase progura pokraj Čarli, ali ona ga zgrabi za ruku. – Hej, uspori malo.Kuda ideš?


16/293

– Da pronađem Fenkorta, saznam šta se, do đavola, dešava. – Unjemu je ključao gnev. Šta je to kopile uradilo Alis? Mora da sazna,sada. Zahtevaće da sazna.

– Dakle, tek tako ćeš da uletiš usred Prustovog razgovora, zar ne?

– Ako moram, hoću, do đavola!Čarli ga jače stisnu. – Jednog dana ćeš izgubiti posao zbog tog svogtemperamenta. Sita sam nadgledanja svakog tvog pokreta kako bih seuverila da nešto nećeš zajebati. – Ona bi marila više kad bi me izbacilinego ja, pomisli Sajmon. Bila je to jedna od njegovih sigurnosnihbarijera. Kad Čarli nešto želi, to se i dogodi. Uglavnom.

Tri policajca spuštenih pogleda ulazila su u stanicu. Želeli su što bržeda prođu kroz dvostruka vrata. Sajmon oslobodi ruku, mrmljajući reči

izvinjenja. Nije mu se dopalo što pravi scenu. Čarli je bila u pravu. Veće krajnje vreme da preraste takvo ponašanje.Ona mu uze cigaretu iz ruke, ugura mu je u usta i zapali je. Nudila je

ljudima pljuge u medicinske svrhe, kao što drugi nude kafu. Čak inepušačima kao što je Sajmon. Međutim, njemu je sad i bila potrebna.Prvi dim doneo mu je olakšanje. Držao je nikotin u plućima što je dužemogao.

– Slušaj, Čarli…

– Hoću, ali ne ovde. Popuši, pa idemo nešto da popijemo. I smiri se,pobogu.Škrgućući zubima, Sajmon je pokušavao ravnomerno da diše. Ako

postoji osoba do koje može da prodre, to je Čarli. Bar će ga poštenosaslušati pre nego što mu kaže da lupa gluposti.

Uvuče još nekoliko dimova, a onda zgnječi cigaretu i pođe za njom uzgradu. Policijska stanica u Spilingu nekada je bila javno kupalište, i jošuvek je zaudarala na hlor, progonjena uspomenom na svoje nekadašnjea. Kao osmogodišnjak, Sajmon je tu naučio da pliva pod nadzorommanijaka u crvenoj trenerci s dugim drvenim štapom. Svi u njegovomrazredu već su znali da plivaju. Sajmon se još uvek sećao osećaja koji gae obuzeo kad je to shvatio. I sad, s trideset osam godina, imao je istiosećaj svaki put kad bi na početku smene ušao u tu zgradu.

Pritiskala ga je težina teskobe, povlačeći ga sve dublje. Ponovo osetinagon da potrči, iako nije bilo siguran da li bi ga noge odnele dublje u


17/293

zgradu ili izvan nje. Nije imao nikakav plan, samo je osećao potrebu dase razdrma, da istisne taj strah iz sebe. Prisilio se da mirno stoji iza Čarlidok je vodila banalan razgovor sa Džekom Zlosnikom, okruglom,sivom, krznenom lopticom koja se naslanjala na isti pisaći sto na koji se

pre mnogo godina naslanjao mrzovoljni Moris, tmurno izdajući zelenepapirnate kartice na kojima je pisalo „propusnica za jednu osobu“.Nije bilo razloga da pretpostavlja najgore… niti da tvrdi, makar

samom sebi, šta bi to najgore moglo da bude. Alis nije moglo ništastrašno da se dogodi. Još ima vremena da Sajmon stigne nešto dapromeni. Na neki način osetio bi kad bi bilo prekasno, ne bi bio tolikosvestan sadašnjosti koja se presipa u prošlost, zrno po zrno. Ipak, toedva da je naučni dokaz. Može da zamisli Čarlinu reakciju.

Nakon čitave večnosti ostaviše Zlosnika za sobom, a Sajmon se prisilida oponaša Čarline korake, jedan po jedan, dok su se probijali premakantini, velikoj prostoriji punoj jeke, bleštavih neonki, zvečećih glasova– uglavnom muških – i loših mirisa. U raspoloženju u kojem se nalazioSajmonu je sve izgledalo groteskno; poželeo je da zakloni oči kako ne bivideo jeftin pod prekriven drvenim laminatom i zidove boje mokraće.

Tri sedokose, sredovečne žene u belim keceljama stajale su krajprozorčića za serviranje i delile sivosmeđe splačine umornim, gladnim

policajcima. Jedna od njih gurne dve šoljice čaja prema Čarli, nemenjajući izraz lica. Sajmon ustuknu. Ruke mu ne bi bile dovoljnosmirene da bilo šta nosi u rukama. Trebalo je odabrati sto, izvući stolice,ponovo ih privući: te prozaične radnje dovodile su njegovu nestrpljivostdo tačke gneva.

– Izgledaš kao da si u šoku.On odmahnu glavom, premda je pretpostavljao da je Čarli u pravu.

Nije mogao da otera sliku Alisinog lica iz misli. Pred njim se otvorilaprovalija, i borio se da ne upadne u nju. – Imam loš predosećaj u vezi sovim, Čarli. Zaista loš. Fenkort na neki način stoji iza svega toga. Štagod govorio Prustu, to je prokleta laž.

– Nisi baš najobjektivniji da procenjuješ, zar ne? Trzaš na AlisFenkort. Ne trudi se da to porekneš. Videla sam kako si se savusplahirio kad je došla ovamo prošle nedelje, samo zato što si u istojprostoriji s njom. A i izgledaš tajanstveno svaki put kad spomeneš njeno


18/293

ime.Sajmon je namerno zurio u čaj. Objektivan? Ne. Nikada. Ne veruje

Dejvidu Fenkortu, isto kao što nije verovao onoj drugoj dvojicimuškaraca u proteklih nekoliko sedmica, a na kraju se ispostavilo da su

obojica krivi. Kad je Sajmon nepogrešivo dokazao svoje sumnje, kolegesu ga glasno pohvalile; častili su ga pićem i tvrdili da su sve vremeznali kako je u pravu. Uključujući Čarli. Tada se nije žalila na njegovnedostatak objektivnosti. Iako se u oba slučaja, kad je prvi put glasnoizrazio svoje sumnje, ostatak ekipe nasmejao i nazvao ga ludakom.

Većina ljudi preinačuje istoriju kako im odgovara, čak i oni čiji jeposao da se drže činjenica i traže istinu. Sajmon nije znao kako im touspeva; žalio je što nije vešt u tome. On se do u pojedinosti sećao

zgodnih i nezgodnih situacija, tačno je znao šta je i kada ko rekao. Sve jedržao u glavi, svaku sitnicu. To mu nije donelo lak i ugodan život, alibilo je korisno u poslu. Ako Čarli ne može da vidi kako su Sajmonovipovremeni ispadi besa direktna posledica činjenice da ga svi s kojimaradi neprekidno potcenjuju, čak i pošto se već ko zna koliko putadokazao, koliko dobra detektivka može da bude, bila objektivna ili ne?

– Nadam se da ne moram da te podsećam u kakvoj ćeš se nevolji naćiako si se u slobodno vreme viđao s Alis Fenkort, nakon što sam ti rekla

da ne treba više ništa da imaš s njom – kazala je Čarli. Opet taj ton, kaoda govori s katedre, s govornice. Sajmon ga nije podnosio. Zar ne vidi ukakvom je on stanju? Ima li uopšte pojma kakav je osećaj biti tolikoduboko zaokupljen nečim da se negodovanje drugih odbija od tebe,kotrlja poput kapi kiše niz ulaštenu haubu automobila? – Njen slučaj,kakav god bio, bio je zatvoren. – Čarli ga je pomno posmatrala. – Ako jezaista nestala, mogao bi da budeš suspendovan, ili još gore, uhapšen.Bićeš osumnjičen, prokleti idiote. Čak ni ja ne mogu da te zaštitim odnečeg tako ozbiljnog. I zato se bolje nadaj da će se ona pojaviti. – Gorkose nasmejala i promrmljala: – Kao da se već ne nadaš.

Sajmonova usta bila su puna čaja koji nije mogao da proguta. Odneonki ga je bolela glava. Miris dinstanog mesa dolebdeo je iz smerasusednog stola, i on oseti nagon za povraćanjem.

– Za šta tačno sumnjičiš Dejvida Fenkorta?– Ne znam. – Kakav napor, zadržati postojanost glasa, ostati sedeći


19/293


20/293

Š

3.


ta se dogodilo? Šta ti je? – Dejvid bez daha ulete u dečju sobu. Jošuvek vrištim. Iz usta mi izlazi glasan urlik, poput sirene. Mislim

kako ne bih mogla da ga zaustavim čak ni kad bih želela. Još prodorniji,visok plač zatrešti iz krevetića. Dejvid me pljusnu po licu. – Alis, šta tespopalo? Šta je bilo?

– Gde je Florens? Gde je? – zahtevam odgovor. Naš običan danizobličio se u nešto grozno.– Jesi li sišla s uma? Evo je ovde. Probudila si je. Psst, psst, draga, sve

e u redu. Mama nije htela da te uplaši. Dođi malo da se pomaziš staticom. Sve je u redu.

– To nije Florens. Nikad nisam videla tu bebu. Gde je Florens?– O čemu to jeb… zaboga, govoriš? – Dejvid nikada ne psuje. Vivijen

ne odobrava pogan jezik. – Naravno da je ovo Florens. Pogledaj, nosi

odelce Bear Hug.

3

Obukla si joj ga pre izlaska, sećaš se?To odelce je prva stvar koju sam kupila Florens, dok sam bila ušestom mesecu trudnoće. Skrojeno je iz jednog dela, bledožute boje, snašivenim rečima Bear Hug iznad slike smeđeg medvedića u naručjumame medvedice. Videla sam ga u Remiksu, jedinoj robnoj kući uSpilingu, i toliko mi se svidelo da sam morala da ga kupim, iako je dotog trenutka Vivijen već napunila garderobni orman dečje sobe s tolikoodeće iz njenih omiljenih ekskluzivnih butika da će Florens potrajati zaprve tri godine života.

– Naravno da prepoznajem odelce, Florensino je. Dejvide, ko je ovabeba? Gde je Florens? Samo mi reci! Je l’ imamo goste? Je l’ ovo nekaneslana šala? Jer ako jeste, nije smešna.

Dejvidove tamne oči su bezizražajne. Misli deli samo kad je radostan.Obuzme li ga jad ili poteškoća bilo koje vrste, povlači se u sebe. Izzatvorenog izraza njegovog lica vidim da je povlačenje već započelo. –


21/293

Alis, ovo je Florens.– Nije! Znaš da nije! Gde je ona?– Je l’ ovo neka bolesna šala, ili si poludela?Počinjem da jecam. – Molim te, molim te, Dejvide, gde je? Šta si učinio

s njom?– Slušaj, ne znam šta te je spopalo, ali predlažem da se sabereš.Florens i ja idemo dole. Čekaćemo da nam se izviniš. – Ton mu jehladan.

Iznenada ostajem sama u dečjoj sobi. Spuštam se na kolena, a zatimse skvrčim na podu, u položaju fetusa. Plačem i plačem, čini mi sesatima, iako se verovatno radi tek o nekoliko sekundi. Ne smem da seslomim. Moram da pođem za njima. Vreme prolazi, dragoceni minuti

koje ne smem da protraćim. Moram da nateram Dejvida da me sasluša,iako jednim delom želim da ja mogu da poslušam njega, izvinim se,pretvaram se da je sve u redu, premda nije.

Brišem oči i silazim u prizemlje. U kuhinji su. Dejvid ne podižepogled kad uđem. – Ta beba nije moja ćerka – kažem, briznuvši ponovou plač. Užasna nesreća i strah koji su me preplavili izlivaju se iz mene,tu u Vivijeninoj kuhinji.

Dejvid izgleda kao da nema nameru da se obazire na mene, ali onda

se predomisli. Okrenu se prema meni. – Alis, mislim da bi trebalo da sesmiriš kako bismo mogli razumno da porazgovaramo.– To što sam uzrujana ne znači da sam nerazumna. Razumna sam

koliko i ti!– Dobro – strpljivo kaže Dejvid. – U tom slučaju trebalo bi da

raščistimo situaciju. Ako ozbiljno tvrdiš da ova beba nije naša ćerka,uveri me.

– Kako to misliš? – Zbunjena sam.– Pa po čemu se razlikuju? Florens nema kosu. Ima belkaste bubuljice

na nosu. Ima plave oči. Složićeš se sa svim tim, pretpostavljam?– Pogledaj je! – vrisnem. – Ima drugačije lice! Ovo nije Florens!Dejvid zuri u mene kao da me nikad ranije nije video. Misli da sam

ludača. Ne prepoznaje me kao svoju suprugu. Primećujem kako umislima povlači granicu. Dejvid je sklon zauzimanju odbrambenogstava i emocionalno je nezreo poput tinejdžera. Pitam se je li to zato što


22/293

se majka oduvek brinula o njemu. Nikada nije morao sâm da se izvlačiiz složenih situacija u kakve upadaju odrasli ljudi. Radije će te isključitiiz svog života, prestati da misli na tebe, nego da se uhvati u koštac snesavršenom stvarnošću koju predstavljaš. Problematični ljudi poput

njegovog oca i Lore nikada se ne spominju. Koliko će proći pre nego što imene otpiše?– Dejvide, sigurno znaš da ovo nije ona. Ovo nije beba koju sam

poljubila za laku noć pre dva sata. Koju smo doneli kući iz bolnice. Kojase vrpoljila i plakala kad sam joj navlačila to odelce. Skini ga! –Iznenada počnem da vrištim, zaprepastivši ne samo Dejvida nego isamu sebe. – Ono pripada Florens! Ne želim da ga ta beba nosi. Skini jojga! – Povlačim se u predvorje.

– Ponašaš se kao da je se bojiš. – Nikada nisam videla Dejvida tolikozgroženog. – Alis, šta ti je? Postoji samo jedna beba. Florens. Ovo je ona.– Dejvide, pogledaj je! – vičem. Postala sam divlji, necivilizovan stvor,

nekakva zver. – Pogledaj joj lice. To je drugačije lice, zar ne primećuješ?Da, ima plave oči i bubuljice, ali ima ih i stotine druge novorođenčadi.Nazvaću Vivijen. – Izjurim iz sobe. U predvorju mi oči sevaju slevanadesno. Pogled mi se zamagli. Počinjem da dahćem od nakupljenogadrenalina. Toliko sam zbunjena i uzrujana da u trenutku zaboravljam

šta radim ovde, šta tražim. Onda se setim. Telefon.Dejvid izlazi za mnom u predvorje. Vidim da je sâm. – Šta si učinio sbebom? – pitam ga. Osećala sam nelagodu dok sam je gledala. Sadosećam još veću nelagodu kad je ne vidim. Dejvid mi iščupa telefon izruke i baci ga na pod. – Da se nisi usudila da prekineš mamin i Feliksovodmor zbog ove gluposti! Mama će misliti da si skrenula. Alis, morašda se pribereš. Je l’ ti čuješ sebe?

Vivijen je častila Feliksa putovanjem na Floridu, kako bi proslavilibebino rođenje. Bilo bi mi draže da je ostao, ali Vivijen je insistirala natome kako na taj način sigurno neće osećati gorčinu zbog Florensinogdolaska. To je izgleda uspešna taktika za izbegavanje ljubomore.Vivijen je jedinica, i pomisao na braću i sestre oduvek joj je bila mrska.Čim je bila dovoljno stara da shvati koncept braće i sestara, zamolila jeroditelje da nemaju više dece. Što je još čudnije, oni su joj udovoljili.

Dejvidov otac je želeo veliku porodicu. U njegovoj je bilo šestoro dece.


23/293

– Rekla sam mu: ni slučajno – pričala je Vivijen. – Dete treba da odrastes osećanjem da je posebno. Kako možeš da se osećaš posebnim ako vase šestoro? – Tu priču mi je ispričala kad Dejvid nije bio kod kuće.Pomno je pazila da nikada pred njim ne spominje njegovog oca.

Nisam navikla da prisiljavam muža da se suoči s neželjenimistinama. Uvek sam pokušavala da ga zaštitim.– Ulazna vrata su bila otvorena – kažem.– Šta?– Kad sam se vratila. Ulazna vrata su bila otvorena. Ti si spavao.

Neko je sigurno ušao u kuću i uzeo Florens… i ostavio tu bebu umestonje! Moramo da nazovemo policiju, Dejvide. O, pobogu, Florens! Gdee? Šta ako nije dobro? Šta ako joj se dogodilo nešto strašno? – Čupam

kosu, zavijajući.U Dejvidovim očima pojavljuju se suze. Kad progovori, glas mu je tih.– Alis, plašiš me. Nemoj to da radiš, molim te. Stvarno me plašiš, znaš.Molim te, smiri se. Želim da uđeš u kuhinju, dobro pogledaš bebu uležaljci i shvatiš da je to Florens. To jeste ona. U redu? – U očima mu jetračak nade. Smekšava se, pruža mi poslednju priliku. Svesna samvažnosti činjenice da je Dejvid priznao strah. Očito me zaista voli,pomislim. A sad moram da mu uništim svaku nadu.

– Ali nije! – ustrajna sam. – Slušaj kako plače! Slušaj! – Jadna malabeba, zbunjena, vrišti za majkom. – To nije Florensin plač. Daj mitelefon.

– Ne! Alis, molim te, ovo je suludo. Dopusti da nazovem doktorkuDosadži. Potrebno ti je sredstvo za smirenje ili… neka vrsta pomoći.Trebalo bi da nazovem doktorku.

– Dejvide, odmah mi daj telefon ili se kunem da ću uzeti kuhinjskinož i izbosti te.

On se trgne. Ne mogu da verujem da sam to rekla. Zašto mu nisamzapretila da ću ga zadaviti? Nisam to rekla namerno, kako bih gapovredila, ali on sigurno misli da jesam.

– Dejvide, neko je uzeo našu ćerku! Moramo brzo nešto dapreduzmemo!

Dopušta mi da uzmem telefon. – Koga zoveš? – pita.– Policiju. A onda ću i Vivijen. Ona će mi poverovati, bez obzira na to


24/293

što mi ti ne veruješ.– Nazovi policiju ako baš hoćeš, ali nemoj zvati mamu, molim te.– Zato što znaš da će me podržati, je l’ tako?– Alis, ako ovo nije Florens, ko je onda? Bebe ne padaju samo tako s

neba, znaš. Spavao sam samo desetak minuta…– To je dovoljno vremena.– Možemo da uradimo testove, zatražimo analizu DNK kako bismo

dokazali da je to Florens. Možemo sve da sredimo do maminogpovratka. Slušaj, ona je moja majka, a ne tvoja. Ja odlučujem hoćemo lie nazvati ili nećemo, a ja kažem da nećemo. – Dejvid očajnički blebeće.Ne može da podnese pomisao da ga neko posmatra u situaciji kada imaličnu poteškoću. Mislim da bilo kakvu vrstu nesreće smatra sramotnom

i potpuno ličnom stvari. Njegova najveća noćna mora bila bi da gaVivijen vidi ovakvog, usred ove užasne zbrke.– Pa ja nemam majku, je l’ tako? – Glas mi se slomi. – Vivijen mi je

najbliži rod, i neka ti bude prokleto jasno da ću je nazvati. Policijumolim – kažem u slušalicu. – Nije trebalo da pristanem da se preselimoovamo. Ova kuća je ukleta! – odbrusim mu. – Da živimo negde drugde,ovo se nikad ne bi dogodilo.

– Gluposti! – Dejvid izgleda kao da sam mu opalila šamar. Uvredila

sam njegov ljubljeni porodični dom. – Ne očekuješ valjda od mene daostavim svog sina.– Naravno da ne očekujem! Poveli bismo Feliksa sa sobom. – Ovo je

najdirektniji razgovor koji smo Dejvid i ja ikada vodili o tome gde bitrebalo da živimo.

– Aha, super, samo ćemo ga tako otrgnuti od mame, koja mu je bilapoput majke otkako je Lora umrla! Ne mogu da verujem da topredlažeš!

– Policiju molim. Želim da prijavim… Pa sad sam bila na čekanju!– Sve će se ovo završiti. Sve će se završiti – mrmlja Dejvid sebi u

bradu. Seda na stepenice i rukama se hvata za glavu. Uprkos naporimasamokontrole, savladavaju ga jad i šok. Nikada se još nije rasplakaopreda mnom. Sigurno se pita da li možda greši, iako je siguran da je upravu. Shvatam da mi neće oprostiti što sam svedok ovog izlivaosećanja.


25/293

– Idi uteši bebu. Dejvide, poslušaj me. Molim te. Beba se uplašila. –Bespomoćan, zbunjen plač para mi srce. Jedva se držim uspravno.

Sirota, sirota Florens. Ne mogu da podnesem pomisao na patnju kojumožda proživljava. Želim samo da je zagrlim, stisnem uza se, osetim

njen nežan, mek obraz uz svoj.Iz Dejvidovog grla prolomi se jecaj. – Šta to govoriš? Slušaj se samo –„beba“. Ona je naša ćerka, naša Florens. Kako možeš da radiš ovo?Ostavi taj telefon! Idi je ti uteši. – Besan je na mene, ali ljut je i na sebešto je svim srcem verovao u drugu priliku, u novi život sa mnom iFlorens. Sada se sigurno stidi, neprijatno mu je što je tokom protekledve sedmice osećao takvo ushićenje. Rastužuje me pomisao da jarazumem njegov bol bolje nego što će on ikada razumeti moj.

– Pomozite mi, pomozite mi, želim da prijavim… izvinite, izvinite. –Ženski glas mi govori da se smirim. Tako snažno plačem da ne razumešta govorim. – Želim da prijavim otmicu. – Moram dvaput da ponovim.

Jad troje ljudi odzvanja kućom. – Moje ćerkice, Florens. Da. Zovem seAlis Fenkort.


26/293

P

4.

3.10.2003, 12:10

onovi mi to još jednom – reče Čarli. – Želiš da kažeš kako je DejvidFenkort ubio Loru Krajer?

– Jednostavna logika, do đavola! Svako s imalo mozga u glavi rekaobi isto, sad kad su Alis i dete nestali. A i sav je nekako čudan. Pomisliosam to čim sam ga upoznao. – Sajmon je pokušavao da pretoči svoje

razloge za nepoverenje u reči. – Iza njegovih očiju ne krije se stvarnaosoba. Pogledavši ga, video sam samo prazninu. Sećaš se one pesmeBilija Ajdola „Eyes Without a Face“?4

– Nazovi me tupavom – kazala je Čarli, znajući da Sajmon nikada nebi bio toliko budalast da to i učini – ali mogla bih se zakleti da sam ličnopredvodila ekipu koja se bavila tim slučajem, a povrh toga mogla bih sezakleti da smo uhvatili krivca.

– Sve znam – rastreseno reče Sajmon. U to doba je još uvek nosio

uniformu običnog policajca. Čarli je bila stručnjak. Ipak, nije mogao dautiša glas u svojoj glavi koji je izvikivao Alisino ime u tami. A ispodsvega toga uvek isto pitanje: da li bi pobegla a da mu ne kaže? Je liznala da će ga njen nestanak zabrinuti i lično, a ne samo poslovno? Nijeoj zapravo ništa rekao. Nije ni približno dovoljno rekao ili učinio.

Njegovi roditelji bili su jedine dve osobe na svetu čije je ponašanjeSajmon mogao da predvidi s potpunom preciznošću: večera u šest sati,crkva nedeljom ujutru, pravo u krevet posle vesti u deset. Poticao je izstabilne porodice, istina. Većina ljudi izgleda misli da je stabilnostsinonim za sreću.

Iza Sajmonovih leđa pegavi policajac je igrao video-igru. Svako malozaurlao bi: „Tooo!“, i udario u naslon Sajmonove stolice. Jednoruki Džek,edina vredna imovina kantine. Sajmon ga je mrzeo, smatrao ga jeznakom necivilizovanog društva. Nije odobravao ništa što po njegovommišljenju spada u tu kategoriju: zabave uz bučne, pišteće aparate. Bude


27/293

li imao decu… malo verovatno, ali ipak moguće… zabraniće svekompjuterske igrice u kući. Nateraće svoje klince da čitaju klasike, kaošto je i on činio u detinjstvu. Reči još jedne pesme iz osamdesetihgodina, ovoga puta Smitsa, padoše mu na pamet: „Nije sve u knjigama,

znaš, ali mnogo toga jeste.“Morisi5 je bio u pravu. Sport je besmislen, druženje s ljudima suviše jestresno. Sajmon je obožavao pažljivu, promišljenu prirodu knjiga. Onedaju oblik stvarima, uče te da tragaš za obrascima. Kao kad druga ženanekog muškarca nestane, a prva je bila ubijena. Kad autor posvetivremena i truda preciznom odabiru pravih reči i njihovom nizanju upravilnom redosledu, postoji mogućnost ostvarenja istinskekomunikacije: misaon pisac prodire do misaonog čitaoca. Obrnuto od

onoga što se događa kad dvoje ljudi otvori usta i jednostavno prosipanepotpuno oblikovane, nesuvisle misli. Govori u svoje ime, rekla biČarli.

– Pretpostavljam da ti je ljupka Alis utuvila sumnje u Fenkorta. Šta sedogađa između tebe i nje, Sajmone? Čim je proglase nestalom osobom,moraćeš da mi kažeš, pa zašto to odmah ne bi skinuo s vrata?

Sajmon odmahnu glavom. Kad bude morao, reći će joj, ni sekunduranije. Zasad slučaj još nije otvoren. Ne želi da povredi Čarli, a još manje

da joj prizna u kojoj meri je zasrao stvar. Nadam se da ne moram da te podsećam u kakvoj ćeš se nevolji naći ako si se u slobodno vreme viđao s AlisFenkort. Bićeš osumnjičen, prokleti idiote. Kako je mogao da zna da će Alisi beba nestati? – Pričaj mi o Lori Krajer – reče. Bude li slušao, to će muodvratiti misli; govor bi mu predstavljao mučenje.

– Šta, za ručkom? Imamo brdo posla. A ti nisi odgovorio na mojepitanje.

– Posla? – Besno je zurio u nju. – Hoćeš reći, papirologije koju samnesmotreno stvorio pronašavši potrebne dokaze za osiguranje osude udva velika slučaja?

Osetio je žestinu vlastitog pogleda, koji se zabadao u nju poputsvrdla. Čarli konačno skrenu pogled. Ponekad bi se povukla kad jeSajmon to najmanje očekivao. – Reći ću ti na brzinu – zlovoljno reče. –Daril Bir, jedna od mnogih prokletih pošasti naše zelene i prijatnezemlje, ubio je Loru Krajer. Priznao je krivicu, sredili smo ga. Kraj priče.


28/293

– To je bilo brzo – složi se Sajmon. – Znam Bira. Nekoliko puta sam gahapsio. – Tek još jedan ološ sa Vinstenli poseda; ulice su čistije beznjega. Kad upoznaš dovoljno tipova poput Bira, počneš i sâm dakoristiš kliše koji ti se onoliko gadio dok su ga koristili drugi panduri,

pa si se zakleo da nikada za njim nećeš posegnuti.– Svi smo ga hapsili po nekoliko puta. U svakom slučaju, hteo sipriču, pa evo je: bilo je to u decembru 2000. Ne mogu da se setim tačnogdatuma, ali bio je petak uveče. Lora Krajer je kasno izašla s posla; bila jenaučnica, radila je u naučno-tehnološkom kompleksu u Rondezliju, zafirmu Biodivers. Iz laboratorije je krenula pravo ka kući svoje svekrveVivijen Fenkort, gde se nalazio njen sin Feliks. Parkirala je čim je prošlakroz kapiju, na onom popločanom komadiću zemlje, znaš?

Sajmon klimnu glavom. Postavio je sebi zadatak da sedi mirno dogodga Čarli opskrbljuje podacima. Verovao je da je to izvodivo.– Kad se deset minuta kasnije vraćala ka automobilu, Bir je pokušao

da je opljačka. Ubo ju je običnim kuhinjskim nožem… jedan čist ubod…i ostavio je da iskrvari do smrti. Odjurio je s njenom guči tašnom, bezremena, koji smo pronašli pored njenog tela. Bio je odrezan istimnožem. Vivijen Fenkort pronašla je telo sledećeg jutra. U svakomslučaju, posrećilo nam se s DNK-om. Na mestu događaja ostalo je toliko

kose da smo od nje mogli da napravimo periku. Napravili smopretragu DNK profila i našli podudaranje. Darile Bir, istupi.Čarli se nasmeši, prisećajući se zadovoljstva koje je tada osetila. – Bilo

nam je drago što možemo da sredimo tu beskorisnu drogiranu gnjidu. –Ona primeti kako se Sajmon namrštio. – Ma daj! Tokom dve nedelje presmrti Krajerove, Vivijen Fenkort je dvaput nazvala policiju i prijavila dase neki mladić mota po njenom posedu. Njen opis je do u tančineodgovarao Darilu Biru: obojena kosa svezana u konjski rep, tetovaže. Uto doba smo ga ispitali i porekao je. Njena reč protiv njegove, rekao je.Drski govnar.

– Šta je radio tamo? – upita Sajmon. – Brestovi su bogu iza leđa. Nemože se reći da je u blizini neki pab ili benzinska pumpa otvorena celenoći.

– Kako da ja to znam? – Čarli slegnu ramenima.– Ne kažem da bi trebalo da znaš. Kažem da bi trebalo da te brine što


29/293

ne znaš. – Sajmona bi redovno zapanjio nedostatak znatiželje koddrugih istražitelja. Prečesto su postojali delovi slučajeva za koje su Čarlii ostali naizgled bezbrižno tvrdili: „Pretpostavljam da će to pitanjemorati da ostane otvoreno.“ Ali ne i Sajmon. On je morao da zna, uvek i

sve. Ako nešto ne zna, oseća se bespomoćnim, a onda bi počeo da sevrpolji.– Je li Vivijen Fenkort videla Darila Bira u noći ubistva? – upita on

Čarli.Ona odmahnu glavom.– Ona dva puta što ga je videla, gde je na imanju…– Iza kuće, pokraj reke. – Predvidela je njegovo pitanje. – Ni blizu

mesta ubistva. A većina fizičkih dokaza koje smo pronašli nalazila se na

samom telu, na odeći Lore Krajer. Bir nikako nije mogao da ih ostavitokom prethodnih poseta. Ta mogućnost nam je, naravno, pala napamet baš kao i tebi. – U glasu joj se začuo gorak sarkazam. – I stogamožeš prestati sebe da smatraš jedinim genijem u krdu morona.

– Šta bi to do đavola trebalo da znači? – Sajmonu niko neće govoritišta da misli.

– Mislila sam da je nedvosmisleno – uzdahnu Čarli. – Sajmone, sviznamo koliko si dobar, u redu? Katkad mislim da bi više voleo da ne

znamo. Moraš da imaš razlog za škrgutanje zubima, je l’ tako?– Zašto je bilo toliko kose? Je l’ mu je Krajerova iščupala? Je l’ seborila? – Jebeš sva ta psihološka sranja. Sajmona su zanimali LoraKrajer i Daril Bir. Sad su ga zaista zanimali. Nije postavio to pitanjesamo kako bi izbegao eksploziju. Desno koleno mu se i dalje trzalo.

– Ili se kurvin sin linja. Ne, pokušao je da joj istrgne tašnu. Borila se zanju, verovatno više nego što je očekivao. Sigurno je to činila, jer je inačene bi ubo nožem, je l’ tako?

– Spomenula si tetovaže.– Ljubav i mržnja na zglobovima prstiju. – Čarli se pretvarala da

zeva. – Nije baš originalno.– I tako ste ga uhapsili – podsticao ju je Sajmon. Kao da će brzina

njene priče pridoneti brzini pronalaženja Alis.– Selers i Gibs su to učinili. Čim su čuli za uljeza na imanju Vivijen

Fenkort, otišli su po njega. U laboratoriji su na brzinu napravili analizu


30/293

DNK, i može se reći da nas rezultat nije naročito iznenadio.– Znali ste kuda želite da vas dokazi odvedu, i eto ti čuda…– Sajmone, danas nisam raspoložena za borbu pojedinca protiv

sistema, zaista nisam. Ovo nije grčka tragedija, ovo je jebena

panduracija u Spilingu, u redu? Začepi jebenu gubicu i slušaj! – Čarlizastane kako bi se smirila. – Bir je tvrdio da je nevin, što smo i očekivali.Izmislio je neki usrani alibi, prilično klimav. Izjavio je da je bio u svomstanu i gledao TV s pajtašem, a taj je bio još nepouzdaniji od samogBira. Nije imao pravnog zastupnika, pa je dobio branioca po službenojdužnosti. Neko vreme smo navaljivali na njega, pokušavajući da gaulovimo u pogrešnom koraku. Nije, naravno, znao da imamo adut urukavu.

– A vi mu niste rekli – glasno pretpostavi Sajmon.– Postupno razotkrivanje, bez trikova – samozadovoljno reče Čarli. –Na sve načine smo pokušali da ga izvrtimo, ali nije vredelo. Kad smobili sigurni da nećemo ništa izvući iz njega, izvadili smo DNK izrukava. Njegov advokat je pošizeo.

– Šta je Bir rekao?– I dalje je poricao. Ali nije mu vredelo. Imali smo dokaz koji nam je

bio potreban. U svakom slučaju, izgleda da ga je advokat malo

urazumio. Nakon nekoliko sedmica, kao gost Njenog veličanstva uzatvoru Erlmaunt, Bir je iznenada promenio priču. Priznao je. Nijepriznao ubistvo, nego nanošenje teških telesnih povreda. Odao je nekevažne podatke, prodao nekoliko značajnih mesnih propalica, obećao daće ići na odvikavanje i primati psihološku pomoć pa je na kraju zaradiolakšu kaznu. Jebena sramota, ako bolje razmisliš. Pizda će izaći odandedok kažeš keks.

– Gde je sada? Nije valjda još uvek u Erlmauntu?Čarli napući usne i zagleda se u Sajmona. Nakon nekoliko sekundi

preko volje reče: – U Brimliju. – Zatvor i pritvor, petnaestak kilometaraod Kalver Ridža u pravcu nelepog gradića Kombingama. Nakaradna,olovnosiva betonska zgradurina, zanemarena usred turobnih polja koja,kad god se Sajmon proveze pokraj njih, izgledaju kao da ih je ostrigalaneka posebno okrutna mašinerija, nakon čega su natopljena štetnimhemikalijama.


31/293

– Je l’ Bir znao pojedinosti o Krajerinom ubistvu? – upitao je. – Mislim,kad je priznao.

– Imao je nejasan pojam o onome što se dogodilo. Tvrdio je da je biotoliko ufiksan da nije znao za sebe i skoro ničega se nije sećao. Zbog

toga mu je optužba i ublažena, pa je osuđen za nanošenje teškihtelesnih povreda.– Nije vam rekao da je motiv bila pljačka?– Šta bi drugo moglo da bude? – Čarli se namršti. Pitanje, pomisli

Sajmon; važno pitanje, a ona ga iznosi kao odgovor. – Bir nije poznavaoKrajerovu. Ne može se baš reći da su se kretali u istom društvu.Očigledno se već nedeljama motao po Brestovima, tražeći priliku zaprovalu. Moraš priznati da je cilj prilično očigledan; to je najveća kuća u

okolini. Verovatno je bio u još jednoj izvidnici kad je ugledao Krajerovukako se približava, a s ramena joj visi guči tašna. Pobegao je s tašnom,bio je narkoman… da, rekla bih da se s priličnom sigurnošću možemoopkladiti da je motiv bila pljačka.

Samo povremeno bi izraz Čarlinog lica kad izgovara pojedine rečipodsetio Sajmona na klasnu razliku među njima. Postoji načinizgovaranja reči „narkoman“ kao da nikada niste nijednog sreli, kao daljudi s manama i slabostima ne pripadaju vašem svemiru. Na taj je

način Čarli izgovorila tu reč. A srela ih je na stotine. – Je li vam daooružje kojim ju je ubio? Ili tašnu?– Nije se sećao šta je učinio s njima, a mi ih nikada nismo pronašli.

Događa se, Sajmone – dodala je, kao da se brani. – To ne znači da jelopuža nedužna. – Svi prestupnici su lopuže. Sve prestupnice su kučke.Tajni jezik policije je poput druge uniforme. Svima daje osećajsigurnosti.

– Kuhinjski nož, kažeš? – Nije zvučalo dobro. – Nije li Bir tip koji bipre nosio pucaljku?

– Možda bi mu više pristajala, ali nije – mirno reče Čarli. – Imao jekuhinjski nož. Usredsredi se na poznato, Sajmone. Na DNK analizu. Naranu od noža u prsima Lore Krajer. – Obazrivo je branila ono u šta jebila sigurna, baš kao što je Sajmon ispitivao ono u šta je sumnjao. Takombinacija nije uvek ugodna.

– Jeste li ispitali porodicu? Fenkortove?


32/293


33/293

Čarli je grizla unutrašnjost usne. – Istina – rekla je. – A isto takomožda i nije. Mnogi ljudi se rastave zato što prođe faza zaljubljenosti,ali su i dalje dragi jedno drugome. Barem sam tako čula. Budimoiskreni, ni ti ni ja nemamo blage veze o braku. Sigurna sam da stvarnost

nimalo ne nalikuje onome što mi zamišljamo.Sajmon je pokušavao da pronađe naoko uverljiv način da promenitemu. Činjenicu da su samci Čarli je smatrala njihovom zajedničkomosobinom, dok ju je Sajmon radije smatrao trenutnim stanjem. Samac, tozvuči kao da zauzimaš odbrambeni stav. Kad bi osećao da treba da sebrani, zaista ne bi želeo tako i da zvuči.

Čarli je spavala s mnogim muškarcima, i uvek je glasno govorila otome u pogrešno vreme. Kao sad, kad u Sajmonovoj glavi nema mesta

za njenu neozbiljnost. Iako još nije spomenula seks, sigurno namerava.Naročito joj je stalo da pretvori svoj ljubavni život u zabavu za svojuekipu, pa sad Kolin Selers i Kris Bigs svakog dana iščekuju novinastavak. Ima li svakog dana drugoga? Ponekad tako izgleda. A kolikose Sajmonu čini, malo je u tome ljubavi.

Nije mu se sviđala pomisao na muškarce koji loše postupaju s Čarli.Nije shvatao zašto dopušta tolikima da je iskoriste i odbace. Onazaslužuje bolje. Jednom je nesigurno načeo tu temu, a Čarli je skočila na

njega ustrajavajući u tvrdnji da je ona ta koja iskorišćava i odbacujenjih, da ona vodi glavnu reč.Sajmon odmahnu glavom. Čarli mu suviše lako odvuče pažnju. Alis

e nestala. Još uvek je nema. Niko nije došao da mu kaže da se radi ogrešci.

– Traćiš i svoje i moje vreme, Sajmone. Dejvid Fenkort nije bio ni blizuSpilinga one noći kad je ubijena Lora Krajer.

– Nije? A gde je onda bio?– U Londonu, sa svojom verenicom.– Misliš…? – Sajmon oseti vrućinu ispod kože. Čarli mu je sve vreme

skrivala Fenkortov alibi, čuvajući adut za kraj. Jebeno postepenorazotkrivanje.

– Da. Alis mu je pružila alibi, iako niko nije mislio da mu treba, jer…esam li to već spomenula?… nije bilo sumnje u dokaze protiv DarilaBira. – Čarli nasloni laktove na sto i položi bradu na ruke. – Dakle, ako ti


34/293

e Alis Fenkort rekla da je njen muž ubio Loru Krajer, znači da laže. Ili jelagala u ono doba. Ovako ili onako, rekla bih da postoji mnogo razlogada je smatramo nepouzdanom. Ako se sećaš, od početka sam tvrdila dae poremećena. – Čarlino lice se smrknu. – Suluda kučka, čini mi se da

sam upotrebila te reči.Sajmon je znao: progovori li sad, reći će nešto što će kasnije biti teškopovući. Zato zgrabi jaknu i pobeže od Čarli što je brže mogao.


35/293

N

5.


ajgore u životu zadesi te samo jednom. To govorim svojimpacijentima da bih im pomogla da nastave sa životom,

osposobila ih da se uhvate u koštac s tragedijom koja ih je snašla. Čimprođe, o čemu god se radilo, možeš početi da se tešiš mišlju da se to višenikada neće dogoditi.

Meni je to pomoglo kad su mi pre osam godina roditelji poginuli uautomobilskoj nesreći. Stajala sam na njihovoj sahrani s osećanjem dašavovi koji su sve te godine držali delove moje duše na okupu lagano,bolno počinju da popuštaju. Bila sam dvadesetosmogodišnje siroče.Nisam imala ni brata ni sestru kojima sam mogla da se obratim. Imalasam prijatelje, ali prijateljstvo mi se činilo suviše tanušnim inedovoljnim, poput letnje jakne zimi. Bila mi je potrebna porodica,čeznula sam za njom. Svoje ljubljene, izgubljene roditelje nosila sam sasobom poput praznine u srcu.

Snaga s kojom me je njihova smrt pogodila iznenadila je mojeprijatelje i kolege. Ljudi su izgleda mislili da je, budući da samdvadeset osam godina bila okružena ljubavlju i sigurnošću, trebalo dabudem u stanju da se dobro nosim s tim iznenadnim gubitkom. Ubrzosam shvatila da se od mene očekuje da budem na neki način izolovanaod onoga što bi za druge inače bilo izuzetno bolno samim tim što samimala sigurno i srećno detinjstvo. Svi su očekivali da odskočim, da seusredsredim na lepa vremena i drage uspomene. Njihove prijatnepretpostavke predstavljale su uvredu za moj bol i gurale me iz žalosti utešku depresiju. Stekla sam utisak da bi mi prijatelji najradije rekli: – Padobro, srećno su proživeli svoj vek, zar ne? – Ali moji roditelji su bili teku ranim pedesetim kad su umrli.

Otišavši iz Londona, nisam ni sa kim ostala u vezi. Društvo prijatelja,kad su mi zaista bili potrebni, činilo me je usamljenijom nego što me je


36/293

ikada činila samoća. Nije to bila njihova krivica, naravno. Davali su sveod sebe da me oraspolože. Nisu mogli da znaju kako me njihovausiljena i blago nestrpljiva veselost guši poput otrovnog plina.

Preživela sam na jedini mogući način: dopuštajući sebi najgora

osećanja dogod sam imala potrebu da ih osećam. Kad mi je bilo najgore,edna mi je misao pružala utehu. Mogla sam sebi da kažem, baremnaizgled uverljivo, da mi se to više nikada neće dogoditi. Ne mogudvaput da izgubim roditelje. Šta god mi budućnost možda sprema, višese nikada kamion neće poskliznuti na zaleđenom komadu kolovoza izaploviti prema suprotnoj strani puta A1 u blizini Njuarka, i zabiti sepravo u automobil mojih roditelja, u nov audi koji su kupili kad sumeni prepustili svoj pouzdani, stari volvo. To se već dogodilo. Prošlo je.

Ali noćna mora koju sada proživljavam, ona još nije prošla. Tekpočinje. Sad shvatam da nevolja ne udara uvek čisto, bum-tras-hvala-i-do-viđenja. Katkad je u blizinu donese vetar, poput lošeg vremena, aonda ti se kradom primiče i čeka, produbljujući se sa svakim novimdanom. Ne vidim izlaza iz ovog očaja jer još uvek ne znam koliko meoš mnogo gorih stvari očekuje.

Zaključala sam se u spavaću sobu. Dejvid je pokušao da me urazumikroz vrata, da me uveri, tačku po tačku, da je beba u našoj kući u svakoj

pojedinosti toliko istovetna Florens da može da bude jedino Florens.Onda je odustao. Nisam dopustila sebi da ga slušam. Isključila samnjegove reči sunđerastim čepićima za uši. Držim ih u gornjoj fiociormarića pokraj kreveta u Brestovima. Bez njih ne bih mogla da spavamod Dejvidovog hrkanja. Uvek se ljuti kad to spomenem. Kaže da sam ia hrkala u trudnoći, a on nije pravio frku oko toga, ali Dejvid bi mogaoda spava i usred rok koncerta. Ništa ga ne može probuditi.

To je jedna od pojedinosti koju znam o svom mužu. Šta još znam? Dase izvrsno razume u mašine svih vrsta, u svu elektroniku i mehaniku.Da mu je omiljeno jelo goveđe pečenje sa svim mogućim prilozima. Dami kupuje cveće za rođendan i godišnjicu braka i da me časti dugimvikendima u hotelima s pet zvezdica kako bismo proslavili te i nekedruge posebne prilike. Da žene naziva damama.

Nikad mu se ranije nisam suprotstavila. Uvek sam ga doživljavalakao suviše krhkog. Kad smo se upoznali, Lora ga je tek nedavno


37/293

napustila i nije se suočavao samo s propašću svojih nada u srećanporodični život nego i s agonijom zbog razdvajanja od Feliksa. Iako jenerado priznavao koliko ga je to povredilo, mogla sam lako dazamislim. Postupala sam prema njemu naročito brižno, ne želeći ni na

koji način da produbim njegovu nesreću.Kad je Lora pre tri godine onako iznenadno i nasilno umrla, Dejvid jepotpuno prestao da mi se poverava. Postao je tih i povučen, a ja samshvatila kako se još taktičnije i blaže odnosim prema njemu. Feliks jedošao da živi u Brestove, što je sigurno usrećilo Dejvida, ali jeistovremeno verovatno osećao krivicu i zbunjenost jer je događaj koji jedoveo do njegovog ponovnog ujedinjenja sa sinom za njega bio užasnobolan. U psihološkom delu homeopatske obuke naučila sam da je često

mnogo teže suočiti se sa smrću bliske osobe ako su naša osećanja prematoj osobi na bilo koji način nerešena ili problematična.Mislila sam da ću, poštujući njegovu emocionalnu povučenost i silno

ga voleći, konačno uspeti da uverim Dejvida da slobodno može da mise poverava. Ali nisam bila u pravu. Navikavši se na život s Feliksom uBrestovima i pomirivši se s činjenicom da Lore više nema, na površini jeponovo postao onaj stari, šarmantni Dejvid, ali emocionalni jaz izmeđunas nije nestao; čak se činilo da se toliko odupire mojim pokušajima da

ga premostim da sam počela da se pitam ne želi li možda svesno dazadrži pregradu. Nisam želela da ga prisiljavam ni požurujem. Reklasam sebi da je rana u njegovoj unutrašnjosti još uvek suviše bolna da bise s njom suočio, da možda neko vreme treba funkcionisati napovršnom nivou kako bi poverovao u sopstvenu fasadu normalnosti. Inakon tri godine mi još uvek nismo razgovarali o Lorinoj smrti, a janikada nisam uspela da se oslobodim osećanja da moram dobro dapazim kako ne bih rekla nešto što će poremetiti njegovu mentalnuravnotežu.

Jedan od razloga što nisam otvorila vrata kad me je molio jeste to štone mogu da podnesem suočavanje sa štetom koju mu ova situacijananosi. Bojim se da će ga noćna mora u koju smo danas zakoračiliuništiti.

Vivijen se vraća kući. Prekida svoj i Feliksov odmor, kao što sam iočekivala. Kako i ne bi? Ne znam šta će reći Feliksu, ne znam šta će mu


38/293

bilo ko od nas reći. Ništa, ako je suditi po prošlosti. Ni Vivijen ni Dejvidne razgovaraju s Feliksom o Lori, barem ne preda mnom. Njeno ime senikada ne spominje.

Volela bih više vremena da provodim s Feliksom. Da su stvari

drugačije, dosad smo već mogli da se zbližimo. Mogla sam da mubudem gotovo poput mame. Želim da budem prava pomajka, ali uFeliksovom životu nema mesta za tu ulogu. Vivijen mu zamenjujemajku. Čak je i zove mama, jer je navikao da je Dejvid tako zove.

Nisam sigurna shvata li Feliks da pripadam svetu odraslih. Odnosi seprema meni kao da sam dete koje slučajno živi u istoj kući u kojoj i on.

Dejvid je savestan otac. On i Vivijen dobro paze da svakog vikendaprovede najmanje jedan ceo dan s Feliksom. Gleda na svog sina kao na

ispit koji mora da položi, i žestoko bi poricao kad bih tvrdila da gaFeliks na bilo koji način podseća na Loru, iako je, onako sjajne crne kosei svetloplavih očiju, njena slika i prilika.

Dejvid je sklon poricanju. Poreći će da je zaspao i ostavio ulazna vrataotvorena. Ustrajaće u tvrdnji da je primeran otac. Ne bi nikomedopustio da mu otme voljenu ćerku, dete iz njegovog srećnog drugogbraka.

Nestrpljivo očekujem dolazak Vivijen i policije. Sedim tu na krevetu

bez reči, prekrštenih nogu, o gvozdeni okvir pritiskajući leđa, koja meoš uvek bole od dugih meseci trudnoće, očekujući ta dva veomarazličita autoriteta. Pokušavam da zamislim sledeći sat, sledeći dan ilisedmicu, ali u mozgu mi je divovska praznina. Jednostavno uopšte nemogu da predvidim svoju budućnost. Osećam kako da je vreme stalokad sam ušla u Florensinu sobu i počela da vrištim.

Žao mi je što je nisam više mazila, što nisam više udisala njen slatki,sveži miris bebe dok sam mogla. Ubija me što ne mogu da je držim unaručju, ali još gori, još mnogo gori od bola je strah. Ispred mene jestrahovito nesigurna budućnost, a nisam sigurna hoću li ikako na njumoći da utičem.

Dejvid će svima reći da sam u zabludi. Kome će policajci poverovati?Čula sam da su pretežno muški šovinisti. Šta ako zaključe da samnepodobna majka i pozovu socijalnu službu? Možda više nijednu noćneću provesti u ovoj sobi s prozorom na dizanje i pravim kaminom, s


39/293

pogledom na silsfordska brda u daljini. Dejvid i ja možda više nikadanećemo spavati jedno uz drugo, ni ovde ni bilo gde drugde. Kad smo setek upoznali, bila sam puna vere u naš zajednički život. Kada sad na topomislim, sve me zaboli od tuge.

Neću više progovoriti s mužem bez svedoka. Kako je čudno, još sinoćsmo nas dvoje sedeli na Vivijeninoj sofi, pili vino i gledali neku glupavuromantičnu komediju, smejući se i zevajući, dok mi je Dejvidova rukapočivala na ramenima. U glavi mi se vrti od šokantne brzine kojom senaš odnos promenio.

Čujem mu glas iz prizemlja. – Dođi, Lice Malo – kaže. To je novnaziv. Govorim sama sebi kako moram da se setim te činjenice kadstigne policija. Dejvid je Florens od rođenja zvao „Gospođica Puslica“,

osim kad ju je skraćeno zvao „Puslica“. „Deset mini prstića, deset mininoktića, dva mini uva sa svake strane nosića“ , svakog dana joj je pevao,barem jedanput. I jutros.

Znam da Dejvid voli Florens koliko i ja. Poriv da ga utešim usađen jetoliko duboko u meni da će mi biti veoma teško da ga suzbijem. Alimoraću, bude li i dalje ustrajao u tvrdnji da je ona beba dole naša ćerka.Moraću naučiti da posmatram njegov bol potpuno ravnodušno. Eto štaopasnost i strah učine osobi, braku.

– Da legnemo na prostirku za prepovijanje beba da se malozabavimo? – kaže on sada. Njegov glas dopire iz malog salona koji senalazi tačno ispod naše spavaće sobe. Zvuči smireno i efikasno, zbogmene, pretpostavljam. Igra ulogu razboritog.

Odjednom poskočim kao da mi je ubrizgan adrenalin. Fotoaparat.Kako sam mogla da zaboravim? Skočim s kreveta, jurnem do svoggarderobnog ormana i širom otvorim vrata. Tamo, na vrhu hrpe cipela,leži moja torba iz bolnice, još uvek neraspakovana. Mahnito prevrćempo njoj i pronalazim fotoaparat, crnu kutijicu oblih rubova koja sadržiprve Florensine fotografije. Otvaram zadnji poklopac i palcem milujemglatko, crno, valjkasto kućište filma. Hvala bogu, mrmljam u sebi. Sadsigurno ima izgleda da mi poveruju.


40/293


41/293

stolici pogrbljenih ramena i prisiljavao mozak da izvuče taj podatak izmračnih dubina njegovog pamćenja. Bezuspešno.

Pre nego što je shvatio da je doneo odluku, Sajmon ponovo ustade. Nemože da sedi i vrti palčevima kad nema pojma je li Alis dobro. Gde je

do đavola Čarli? Oslobođen, što nije često slučaj, njenog sputavajućeguticaja, on se zaputi prema Prustovoj kancelariji i snažno pokuca navrata, ritmom odajući hitnost situacije. Kad je o Prustu reč, obično čekašda te pozove, čak i ako si narednik poput Čarli. Sajmon je čuo kako Gibsi Selers šapatom nagađaju šta mu je.

Prust nije izgledao onako iznenađeno kao što se moglo očekivati. –Istražni pozorniče Voterhaus – reče, promolivši glavu kroz vratasobička. – Baš si mi ti potreban. – Glas mu je bio strog, ali to Sajmonu

nije ništa govorilo. Inspektor je uvek zvučao oštro. Prema rečimanjegove žene Lizi, koju je Sajmon sreo na nekoliko zabava, Prust koristiisti ton kada razgovara s članovima svoje porodice i kada govori predsudom ili na konferencijama za štampu.

– Gospodine, znam da je Dejvid Fenkort bio ovde. – Sajmon odmahpređe na stvar. – Znam da su mu žena i ćerka nestale. Je li Čarli s njim?

Prust uzdahnu, presekavši Sajmona pogledom. Bio je nizak, mršavćelavac star nekih pedeset pet godina. Loše raspoloženje umelo je da

mu isijava iz tela i zagadi prostoriju punu ljudi. Zbog te činjenice su svitrčali oko njega, pokušavajući da ga usreće. Snežni; Prust je znao za tajsvoj nadimak i sviđao mu se.

– Pažljivo slušaj, Voterhause. Postaviću ti pitanje i želim da mi kažešistinu, čak i ako to znači da ćeš upasti u gadnu nevolju. Budeš li meslagao… – On zastade i zlosutno pogleda Sajmona. – Budeš li meslagao, Voterhause, možeš smatrati svoju policijsku karijeruokončanom. Zažalićeš ovaj dan. Je l’ se razumemo?

– Da, gospodine. – Nema potrebe reći da nijedna mogućnost nijezvučala posebno privlačno.

– I nemoj da misliš kako neću znati budeš li slagao, jer hoću.– Gospodine… – Sajmonovim venama kolala je gorčina, ali

pokušavao je da izgleda smireno. U razgovoru s Prustom nema prečica.Moraš da skočiš kroz sve vatrene obruče koje postavi pred tebe. Prust jezapočinjao svaki razgovor tačno isplaniravši njegov tok. Govorio je u


42/293

odlomcima.– Gde su Alis i Florens Fenkort?– Gospodine…? – Sajmon podignu pogled, zatečen.– Je li to jedina reč koju znaš, Voterhause? Jer ako jeste, rado ću ti

pozajmiti rečnik. Još jednom ću ti postaviti isto pitanje: gde su Alis iFlorens Fenkort?– Nemam pojma. Znam da su nestale, gospodine. Znam da je Fenkort

utros zbog toga došao ovamo, ali ne znam gde su. Zašto bih ja to znao?– Hmmm… – Prust se okrenu, trljajući nos. Duboko zamišljen,

smišljao je savršenu sledeću rečenicu. – Dakle, tvrdnje da ste ti igospođa Fenkort bliži nego što bi trebalo da budete su netačne, je l’tako?

– Da. Netačne su, gospodine. – Sajmon je glumio zgranutost. Donekleuspešno, pomisli. Pauze u razgovoru kojima je Prust dirigovao toliko supodizale dramatičnost prizora da je na kraju imao priliku da gledasvačije najbolje izvođenje. – Ko je to rekao? Fenkort? – Ili možda Čarli,izdajica. Sajmon je znao samo jedno: ne sme da izgubi posao. Većsedam godina je bio uspešniji od većine ostalih, prvo kao običanpolicajac, a potom u Istražnom odeljenju. Sve prethodne poslovedelimično je želeo da izgubi, da ode ovenčan slavom neshvaćenosti

kada stvari krenu nizbrdo. Stomatološka klinika, turistički informacionibiro, kreditno-stambena zadruga… nije mario ni za jedno od tih radnihmesta. Sve je bilo puno tupavaca koji su mrmorili o „stvarnom svetu“svaki put kad bi videli Sajmona s knjigom u ruci. Kao da knjige nisuednako stvarne kao štedne knjižice, do đavola. Svaki put kad bi gatakve seronje najurile, smatrao je to priznanjem, dokazom sopstvenevrednosti.

Njegova majka se nije slagala. Još uvek se živo sećao kako se snuždilakad joj je rekao da je dobio otkaz kao čuvar u jednoj umetničkoj galeriji,što mu je bio četvrti otkaz u dve godine. – Šta ću da kažem svešteniku?– upitala je.

Snežni nije odgovarao. Sajmon oseti kako mu po čelu izbijaju graškeznoja. – Fenkort je lažljivac, gospodine – izlanu. – Ne verujem mu.

Inspektor je otpio gutljaj iz svoje šolje i čekao. Njegova hladnoća jedelovala uznemirujuće, kao kad ti po vrućem danu kockica leda klizi


43/293

niz leđa.Sajmon je znao da bi verovatno bilo pametnije da ćuti, ali shvatio je

da ne može. – Gospodine, zar ne bismo mogli ponovo da pretresemoslučaj Lore Krajer, s obzirom na okolnosti? – Prust je bio službeno

zadužen za tu istragu pre tri godine, iako su Čarli, Selers, Gibs i ostataktima obavili čitav posao. – Upravo sam to isto rekao Čar… naredniciZajler. Alis Fenkort takođe nije verovala Dejvidu Fenkortu. To je biloočigledno. A žene poznaju svoje muževe, je l’ tako? Gospodine, sobzirom na to da je Fenkortova prva žena ubijena, a sada je i Alisnestala, ne bi li Fenkort trebalo da bude naš glavni osumnjičeni? Zar nebi trebalo najpre da ispitamo tu mogućnost? – Inače nije bio takorazgovorljiv. Prust će morati da uvidi logiku njegovih reči bude li ih

dovoljno puta ponovio.– ’Žene poznaju svoje muževe!’Sajmon skoči. Iznenadno pojačanje tona govorilo mu je da je njegovo

vreme isteklo i da ga nije mudro iskoristio. Prust će ga kazniti što jepokušao da odredi pravac njihovog dijaloga. Nije trebalo toliko toga dakaže, i to s tolikom hitnošću u glasu. Uveo je novi element u razgovor;Prust je to mrzeo.

– Žene poznaju svoje muževe, stvarno? I na osnovu toga ti sumnjičiš

Dejvida Fenkorta za ubistvo?– Gospodine, ako…– Reći ću ti nešto, Voterhause. Svake subote uveče moja žena i ja

večeramo s ovim ili onim gnjavatorom, a ja moram da sedim tamo kaoneko govno dok ona izmišlja priče o meni. Džajlz ovo, Džajlz ono.Džajlz ne voli lenju pitu s limunom jer su ga terali da je jede u školi,Džajlz više voli Španiju od Italije, misli da su ljudi tamo ljubazniji.Sedamdeset pet posto tih priča je izmišljotina, čista izmišljotina. Postoji,naravno, zrnce istine u njima, ali ona većinu izmisli. Žene ne poznajusvoje muževe, Voterhause. Kažeš to samo zato što nisi oženjen. Ženeblebeću zato što ih to zabavlja. Ispunjavaju vazduh oko sebe nasumiceodabranim rečima i nije ih mnogo briga je li ono što govore iolezasnovano na činjenicama. – Na kraju govora Prustovo lice je bilocrveno. Sajmon je znao da mu je pametnije da ne odgovori.

– Lepa manipulatorka ti ispriča bajku, a ti je progutaš! Daril Bir je


44/293

ubio Loru Krajer jer se borila za svoju tašnu. Ostavio je pola skalpa ponjenom telu. U šta si se to zapetljao, Voterhause? Hm? Mogao bi dazavršiš na mom mestu ako pravilno odigraš karte. Mogao bi ozbiljno dabudeš dobar istražitelj. Ja sam to prvi rekao, još dok si bio privremeno

raspoređen u naše odeljenje. A u poslednje vreme nekoliko puta ti seposrećilo, moram da priznam. Međutim, sada ti iskreno govorim, višene možeš sebi da priuštiš nijednu grešku.

Posrećilo? Sajmon se jedva suzdržao da mu šake ne polete u pravcuPrustove uobražene face. Iz inspektorovih reči moglo bi se zaključiti dae svako mogao da postigne isto što i Sajmon u proteklih mesec dana,iako je sigurno prokleto dobro znao da niko drugi to ne bi mogao niuspeo da uradi, a naročito ne oni koji trenutno rade u Istražnom

odeljenju. Ako ništa drugo, niko drugi to nije učinio, a to je bitno, dođavola.I šta želi time da kaže „više nijednu grešku“? Sajmona su nekoliko

puta prijavili zbog prekoračenja ovlašćenja, ali nikada se nije radilo onečem ozbiljnijem. Svako tu i tamo dobije koju prijavu, napravi manjidisciplinski prestup. A ako ga pamćenje ne vara, Prust je upravo opisaoAlis kao manipulatorku. To mišljenje sigurno potiče od Čarli, koja je isama katkad okrutna manipulatorka. Sajmonu se Alis učinila krajnje

otvorenom, nimalo pretvornom. Prisili se da začepi usta, i poče da brojiu sebi. Kad je došao do broja trideset dva, još uvek je želeo da oboriPrusta na pod. A i Čarli, kad je već kod toga.

– Šta se to dešava između tebe i žena, Voterhause? Zašto ne nađešsebi devojku?

Sajmon se sledi, očiju prikovanih za pod. O toj temi ni u kom slučajunije želeo da razgovara. Ni s kim, nikada. Držao je spuštenu glavu ičekao da Prust završi svoj bombastični govor.

– Ne znam šta ti se događa u privatnom životu, Voterhause, i nije mebriga, ali ako utiče na tvoj posao, onda me jeste briga. Dolaziš mi ovamos ’Čarli ovo’ i ’Alis ono’… Ovo je Istražno odeljenje, a ne neka jeftinasapunica. Sredi se!

– Izvinite, gospodine. – Sada je bio loš trenutak da počne da se trese.Verovatno je to bila posledica njegovih nastojanja da potisne sav svojgnev i ogorčenost. Nadao se da Prust nije primetio njegovo drhtanje;


45/293

Prust, koji sve primećuje. Zašto je rekao ono o devojkama?– Pogledaj u kakvom si stanju! U totalnom si neredu!– Ja ću… izvinite, gospodine.– Dakle, raščistimo ovo do kraja: osim službenih kontakata s Alis

Fenkort u vezi s izjavama koje je davala o svom detetu, nisi imaonikakve druge veze s njom. Je li to tačno?– Da, gospodine.– Nisi se spetljao s njom?– Nisam. – To je barem istina. – Rodila je dete pre manje od mesec

dana, gospodine.– A tokom trudnoće? Pre nego što je bila trudna?– Poznajem je tek nedelju dana, gospodine.

Zar se to zaista dogodilo prošlog petka, pre samo nedelju dana?Činilo mu se da je prošlo mnogo više vremena. Baš je bio krenuo poneke materijale snimljene tokom video nadzora, koji su njegovom timubili potrebni za slučaj nestale osobe na kojem su u tom trenutku radili,kad je preko radija začuo glas pozornika Robija Mikina, koji je zamolioda neko ode do imanja zvanog Brestovi na Rondezli roudu. – Žena poimenu Alis Fenkort kaže da joj je oteta beba.

Sajmon je bio zatečen; kakva slučajnost, samo dvadesetak sekundi

ranije prošao je pored tog imanja i primetio otvorenu kapiju od kovanoggvožđa koja je sigurno posebno izrađena kako bi zaokružila nazivkuće: na levoj polovini vrata stajalo je Bre, a na desnoj stovi. Mnogootmenije od onih obojenih drvenih natpisa, pomislio je. – Ja sam ublizini. Preuzeću – rekao je Mikinu. Premda nije bio rad da natovari naleđa još jedan slučaj, jer ga je u redu već čekalo više nego dovoljnozločina, osećao bi grižu savesti da je zanemario poziv a nalazio segotovo na licu mesta. Ipak se radilo o bebi.

Zaustavio se, okrenuo automobil i ponovo uputio u pravcu Spilinga.Tek je počeo da ubrzava kad se našao ispred Brestova. Video je dugkolski prilaz i komadić visoke, bele kuće na njegovom kraju, zaklonjenes jedne strane stablima, a s druge strane nečim što je nalikovalo štali.Ispred štale, sa strane najbliže drumu, nalazio se popločan komadzemljišta na kojem su ispod pognutih stabala nisko spuštenih granabila parkirana dva automobila: metalik plavi BMW i volvo boje trule


46/293

višnje, koji je izgledao kao da mu je četiri stotina godina.Sajmon je prilično nestrpljivo čekao da saobraćaj iz suprotnog pravca

posustane pa da skrene na kolski prilaz. Dok je dobovao prstima poupravljaču, kroz krčanje radija ponovo se probio Mikinov glas. –

Voterhause?– Aha.– Jesi li osoba od poverenja?– Aha.– Svideće ti se ovo. Upravo je nazvao muž one žene. On misli da beba

nije oteta.– Šta?– U kući se nalazi beba. Čini se da se oboje slažu po tom pitanju. Muž

misli da je to beba koju su doneli kući iz bolnice, a žena tvrdi da nije. –Mikin se zakikotao.Sajmon je zastenjao. – U vražju mater!– Prekasno. Rekao si da preuzimaš slučaj.– Gade jedan, Mikine. – Saobraćaj se konačno zaustavio i Sajmon je

uspeo da pređe na drugu stranu puta. Premda to više nije želeo. Zaštonije prepustio slučaj običnoj žandarmeriji? Previše je savestan zasopstveno dobro. Oteta beba je jedno. To je ozbiljna stvar. Žena koja

tvrdi da njena beba nije ona prava beba sasvim je druga priča. Sajmone bio siguran da ih neko vuče za nos. Nije nimalo sumnjao da je AlisFenkort domaćica podivljalih hormona koja je tog jutra ustala na levunogu i odlučila da traći vreme sebi i drugima.

I tako se stvara još papirologije. Nije bitno što je tvrdnja besmislena. Udanašnje vreme etičnog kriminalističkog izveštavanja svaka hrpagluposti proglašava se zločinom, zavodi pod brojem i dodeljuje nekomnaredniku, koji je pak dodeli nekom istražitelju. Na taj način se policijapretvara kako sve pripadnike javnosti uzima ozbiljno. Što, naravno, nijeslučaj.

Sajmona nije mučila papirologija. Još dok je bio privremenoraspodeljen u Istražno odeljenje, dobro se snalazio u ulozi službenika zadokazne materijale. Slabije se nosio sa zbrkanim i često užasavajućimljudskim predstavama na koje je svakodnevno nailazio, sa surovošćuosećanja s kojima je ponekad dolazio u kontakt zahvaljujući svom


47/293

poslu. Bilo mu je neprijatno da prisustvuje mnogim prizorima kojima jemorao da prisustvuje, a najbolji posao uglavnom je obavljao kad biostao sâm sa svojim mislima, ili s gomilom spisa ispred sebe. Daleko oddrugih ljudi, bolje rečeno od drugih ljudi i njihovih mediokritetskih

zamisli.– O, još nešto – rekao je Mikin.– Da? – Bilo je malo verovatno da se radi o dobrim vestima.– Na toj adresi, Brestovi… u kompjuteru je oznaka o daljim podacima.– Šta piše?– Piše samo „Pogledati povezani slučaj“ i broj slučaja.Sajmon je uzdahnuo i nažvrljao broj koji mu je Mikin dao. Posle će

proveriti.

Parkirao je pored BMW-a i polovnog volvoa, primetivši da je prviprekriven opalim lišćem s nadvijenih stabala, dok se na poklopcumotora volvoa nalaze samo dva lista, jedan crveni, a jedansmeđkastožuti. Sajmon je prišao kući kolskim prilazom i pozvonio.Ulazna vrata bila su izrađena od punog drveta i izgledala subesmisleno debela, kao da su duboka koliko i široka. Kuća je nalikovalapalati, savršeno kvadratnog, simetričnog pročelja. Njena praznaurednost podsetila je Sajmona na novinski članak o hotelu od leda koji

e jednom pročitao. Bilo je nečeg odbojnog u očiglednom savršenstvukojim se razmetala, pa je Sajmon još pažljivije potražio krhotine ipukotine. Nije ih pronašao. Belo okrečeni spoljni zidovi i okviri prozorabili su besprekorni.

Nakon nekoliko trenutaka vrata je otvorio vitak, pomno izbrijanmuškarac u kariranoj košulji i farmerkama. Bio je nekoliko centimetaraniži od Sajmona, a u poređenju s prostranstvom kuće činio se manjimnego što je bio. Kosa mu je bila svetlosmeđa, a bilo je očito da ga šišaskup frizer. Sajmon je pretpostavio da bi većini žena njegove pravilne,proporcionalne crte lica bile privlačne.

Dejvid Fenkort. Izgledao je kao da je kriv, ili mu je neprijatno, ili neštoskriva. U svakom slučaju, tu je bilo nečega. Ne, nije izgledao kriv.Sajmonu se u tom trenutku nije učinio krivim, nego mu se čini sad, kadgleda unatrag, sa stanovišta sadašnjeg iskustva, kao kad čovek gledafilm koji je već gledao i zna šta će se dogoditi na kraju. – Napokon –


48/293

nestrpljivo je rekao Fenkort otvorivši vrata. U naručju je držao veomamalu bebu, a u jednoj ruci mu je bila flašica mleka. Beba je imala glavuobliju od mnogih koje je Sajmon video. Obično su izgledale nekakoulubljeno, zgnječeno. Ova nije imala gotovo nimalo kose, a na nosu joj

se videlo nekoliko sićušnih belih tačaka. Oči su joj bile širom otvorene ičinilo se da zure izrazito znatiželjno, iako je Sajmon bio siguran da je tajdeo umislio. Opet trikovi pamćenja.

Iza Fenkorta ugledao je prostrano predvorje i spiralno stepenište odtamnog, uglačanog drveta. Tako žive bogataši, pomislio je. – Ja samistražni pozornik Voterhaus. Vi ste prijavili otmicu deteta?

– Dejvid Fenkort. Moja žena je poludela. – Iz njegovih reči moglo senaslutiti kako ta činjenica, ako već nije Sajmonova greška, onda je

barem isključivo njegova odgovornost, sada kada se pojavio.A onda je, na vrhu stepeništa, Sajmon ugledao Alis.


49/293

D

7.


ošao je samo jedan policajac. Sigurna sam da pošalju dvojicu kadmi

sofi hana~lice deteta

Documents