Кнут Флекенштајн, потпредседник групе социјалиста и демократа у ЕП из СПД (Немачка)

- Мајка ми је увек говорила: на крају увек мораш да платиш рачун. Можда ми сада плаћамо рачун за једну политику, западну или већ која год да је, решавања питања у Либији, Египту, Ираку, Сирији... сада нам је испоручен рачун.

- Ми видимо да је Европска унија и даље само један пројекат... солидарност се не сагледава само у смислу поделе користи, већ морате да узмете у обзир и поделу терета који мора да се сноси.

- Да ли су социјалдемократе увек такве да се питају шта да раде, међутим, не можемо све да урадимо, не можемо да примимо све људе који би желели себи да обезбеде бољи живот. Схватам да ти људи желе бољи живот, али ми морамо да им кажемо – извињавамо се, али ми не можемо свакоме да помогнемо и мораћемо да вам помогнемо тамо где живите.

Ранко Кривокапић, председник СДП (Црна Гора)

- Најмоћнија и најдемократскија држава света – САД, настале су од избеглица. Али ми у Европи не говоримо о стварном мелтинг поту, о стварном мешању и стварно отвореним границама. Ми говоримо о толеранцији, толеришемо од 5 до 15 одсто различитости, али се стварно не мешамо. И зато је нација од избеглица – САД, за сада моћнија од старих нација Европске уније. Суочавамо се са неизбежним – на једној страни Медитерана имате пола милијарде младих и сиромашних, а на другој страни пола милијарде богатих и све старијих. И то није питање које може решити десни оквир у Европи, па чак ни у свету. То је питање са којим мора да се суочи леви покрет у Европи и ми на Балкану.

- Глобализација, слободе доносе кретање људи, а кретање доноси вредности са собом, а те вредности јесу у свакој цивилизацији базично религијске, али их је време врло оплеменило и ту има много више универзалних вредности. И ако одлажемо тих пола милијарде људи са друге стране Медитерана, просечне старости 23 године, да се нећемо суочити са потребама које сада Немачка има за пар хиљада здравствених радника који ће само у Берлину требати у наредних неколико година и просечном старости у Италији од око 57 година, онда ми само бежимо од проблема и живимо са оним са чим живи европска бирократија, а то је накнадна памет од четири године.

Масимо Д'Алема, председник ФЕПС и бивши италијански премијер (Италија)

- Избеглице означавају некога коме привремено треба омогућити смештај, уз могућност да се они једнога дана врате у своју замљу. Нема јасне и чврсте политиче иницијативе за поновно успостављање стабилности на Блиском истоку и ни један грађанин у Европи не може да схвати шта ЕУ и САД хоће са Сиријом. Имамо снаге које се боре против Асада, други га штите, и никоме ништа није јасно. Нема стратегије у западном свету, не постоји стратегја пред исламским фундаментализмом која ће бити кадра да ојача фронт или савез држава, покрета, партија, које ће обезбедити стабилност у региону. Да видимо, ко су нам партнери, ако су нам непријатељи – ми то не знамо и због је тога ова избегличка криза постала толико застрашујућа, јер нико не зна када и како ће се те избеглице вратити.

- Негативни ефекти могу бити забрињавајући и гурати наше друштво у десно, ка десници. Ја се залажем за солидарност и хуманост, али није довољно тражити и позивати се на солидарност. Морамо да решимо кризу и смањимо утицај кризе на јавно мњење.

- Добро је да је барем један део европског друштва добро реаговао – грађани, НВО, црква у Италији. Постоји мобилизација европског друштва. Друго, Европски парламент и Европска комисија одиграле су добру улогу тиме што су изнеле јасне предлоге и по први пут су преузеле вођство, упркос отпору земаља чланица.

- Не можемо изаћи на крај са избегличком кризом ако наш имиџ у свету , на јужном крају Медитерана, буде лош.

- Питам се како је могуће комбиновати капитализам и социјалну инклузију, нарочито када се ради о искуству Европске уније. То је било изводљиво због државе, због политике, због прописа, због опорезивања и и редистрибуције богатства. Главни проблем глобализације је тај што је политика изгубила супремацију и ми сада живимо у свету тржишта где нема прописа. Како да поново успоставимо супремацију политике у глобалном свету, то је највеће питање када се ради о напретку.

Проф. др Драгољуб Мићуновић, посланик Народне скупштине Србије из ДС

- Ми имамо вишеслојне кризе, не само на Балкану, него данас и у свету. Имамо глобалну кризу коју је донела неолиберална економија, нечувено раслојавање становништва – богатство на једној страни, сиротиња на другој, и то се не зна каквом ће експлозијом бити завршено. На другој страни имамо сукобе међу појединим државама – сиромашне са богатим, и тд. Имамо империјалне амбиције које прекрајају свет по својој сопственој вољи, поново се оживљавају геополитичке стратегије, хладни рат и све то. Све то притиска ове мале народе, као казна, када су многи њихови лидери мислили да је много боље бити у једној држави, па су се раздвајали. Нису схватали да када си мали, онда могу сви да те туку.

- Овде на Балкану имамо кризу вредности, та криза је морална и толико је велика јер имамо ситуацију да је свако конвертитство претворено у врлину. Та трансформација је оно што зовемо транзиција, прелазак из нечега у нешто неодређено, створила је велике проблеме. Државе социјализма биле су као нека врста шведског стола, на ком су се конвертити и остали служили ко је како хтео. Једна ендемска корупција је до те мере учинила неспособним ове земље, да на било који начин створе институције.

- Приватизација је измишљена као једна спасоносна ствар, а иза тога се крије неолиберална идеологија. Смислили су да грађане претворе у потрошаче, да све надлежности државе и све одговорности ставе у тржиште. Али, на тржишту ми имамо гомилу, гомилу људи приватног интереса, како је Хегел говорио – бојно поље приватног интереса. Што даље од политике, јер политике не треба да буде. На другој страни, политичка заједница која се зове држава јесте нешто што људе скупља око заједничког интереса и омогућава израз њиховог суверенитета... ако тога нема, онда разне компаније, које на овим теренима нису стечене неким радом, поверењем, конкуренцијом, већ на чистој пљачки једне персоналне уније, која ће променити све партије и режиме, онда те компаније владају. Таква заједница није легитимна, чак ни у том стварању неког економског света или миљеа. То онемогућава стварање снажног друштва и то је кључно питање.

- Стара идеја класичног капитализма била је „резервна армија рада“, која плаши и не даје им да се боре за своја права. У име реформи смо донели реакционарне законе, као Закон о раду, обесправили раднике и поништили многе тековине које су биле јавне, као бесплатно школство, здравство и низ других ствари. Највулгарније рестаурације прогласили смо за реформе и напредак. На другој страни налазе се идеали модерног и слободног друштва, које развија личност човека. Питање социјалдемократије искушава људску душу – шта она може да уради. Она је имала идеју да помири слободу и једнакост, да иду „руку под руку“. То је једини начин да имамо братство (fraternite из француске тробојке), а оно значи солидарност, правду, напредовање човека у моралном смислу.

- Политичке партије се нису ослободиле онога што је Михиз звао „гвоздени закон олигархије“ – лидери су мислили да су они важни, правили су око себе дворске камариле и чланство се полако отуђивало и постајало предмет манипулација.

- Ми имамо једног смешног вођу који верује да све може, да све зна, а уствари, нема грам независности, јер је наш суверинет продат, економски, политички, како год хоћете.

Проф. Дејан Јовић, професор ФПН на Загребачком универзитету (Хрватска)

- Имамо два типа питања, једно је питање слободе, за које мислим да остаје кључно питање на Балкану, а и другде. Имамо предукцију страха у низу земаља, потпуно антилибералну, дакле не више ову идеју

илибералне демократије Виктора Орбана или много заоштреније Владимира Путина или Кинеза. Магнет Европске уније, која је утемељена на антиратној идеји, идеји слободе, либералном концепту, идеји солидарности, дакле социјалистичком и социјалдемократском концепту, данас је нажалост слабији него што је био пре 10 година. Са друге стране, магнети традиционализма, национализма и неслободе, политике доминације већине искључивањем мањина, интелектуалних и етничких, су све снажнији. На овом подручју, које се са правом зове једном врстом рупе унутар Европе, налазимо се у историјској ситуацији – или ћемо што пре постати чланови Еу, макар и по ревидираним критеријумима, или ће ово подручје постати подручје компетиције у биполарном и мултиполарном концепту, са пуно снажнијим утицајем других идеологија и великих играча, Русије, Турске и САД.

- На Западном Балкану постоји тенденција да је једини смисао политике да се дође на власт и онда има само један циљ – да се једном заувек уништи опозиција и да се влада неограничено и дуготрајно. Ту тенденцију имамо у низу земаља Западног Балкана које су све у опасности да заврше као друштва без опозиције. Ако се то догоди, удаљићемо се од Европе, а можда ће и један низ земаља које су на периферији ЕУ бити једна врста идеолошке и политичке нове гвоздене завесе.

- Ако смо социјалдемократе, онда су нам либерали ближи него конзервативци и то никада не смемо заборавити. Демократска странка је у јединственој ситуацији да не мора нужно да иде против либералних вредности, управо обрнуто, и не мора да гради своју политику на критици неолиберализма, који се овде није никада догодио, него се догодила победа неоконзервативизма 1989. Године, који је био антилибералан, као што је био и антисоцијалистички. Дакле, ми смо имали овде обнову конзервативизма и то је, мислим, наш главни непријатељ и противник, заједнички и за либералне и за социјалдемократске партије. То је можда јединствена прилика да се не уђе у сукоб са неолибералним вредностима, него да се повежу на концепту просветитељства.

- Ако смо либерали и социјалдемократе, онда нисмо националисти, нисмо етатисти, верујемо у друштво и не верујемо да је национална држава „алфа и омега“. Верујемо у европски концепт и пријатељство, без обзира на националност, унутар земље и изван ње. Страх од пријатељства није примерен и није могућ у стварној социјалдемократској либералној политици - оставимо то конзервативцима и националистима, они шире страх, живе од страха, производе страх, а нарочити им одговара страх од пријатељства. Они обнављају успомене на рат не зато да би смо се суочили и научили лекцију да се рат више никада не догоди, него из два разлога: зато што славе рат и успехе у њему, или зато што су незадовољни његовим исходом, па желе нови. Та политика социјалдемократама мора бити страна, реч интернационализам се мора вратити у наш речник.

- Социјалдемократија је на страни малих, слабих и незаштићених, свугде и на сваком месту. Ми смо на страни европске периферије, којој и сами припадамо, ми смо на страни мањина у нашим друштвима, ми смо на страни оних који нису богати у глобалним и домаћим оквирима. Нисмо националисти, не заступамо увек и нужно моћне. Ако се то не догоди, мислим да ћемо изгубити идентитет и трендови у нашим земљама ће ићи у потпуно другом смеру. Нажалост, околности нису повољне, а ту пре свега мислим на избегличку кризу, али и кризу либерализма, који је постао једна врста увреде, слабљење ЕУ и све већа моћ великих играча, све то ствара једну врсту додатне неједнакости, што производи једну врсту безбедносне политике, секуритизације политике. Долазимо у ситуацију у којој економска и политичка питања постају безбедносна питања и ако се то деси, да питања емиграције, економије постану безбедносна питања, онда ћемо овде имати трајну обнову конзервативизма, којег се никада нећемо моћи решити. И не само конзервативизма, имаћемо обнову милитаризације друштва, у којој ће се од нас очекивати да штитимо своју националну државу или Европу, или неку идеологију која је нама потпуно страна и где никада нећемо моћи да се извучемо из тога. Опасност од избегличке кризе је у томе што отвара могућност да се све више грађана осећа несигурно, не зато што им прете избеглице, него зато што је направљен мит од те претње, који стварају наши политички супарници. Њима одговарају непријатељи, они производе страх и осећање недостатка безбедности. Они ту причу држе отвореном, да би све грађане подвели под полицајце, граничаре или војнике својих земаља. Та милитаризација политике је велика опасност за наше земље.

- Одговор је у вредностима социјалдемократије, од којих се не сме одустати, које морамо поново обновити. Речи интернационализам, на страни малих, повезивање са идејом слободе, које је могуће само кроз концепт солидарности.

- 89'. је овде значила почетак конзерватизације друштва, а то значи да су промене овде непопуларне и да је већина јавности против њих. Демократија је у реду, али ми треба да покажемо вођство, а не само

популизам, и не само да следимо јавно мњење, него да га предводимо. У том смислу, ја сам више социјални либерал, него социјални демократа, јер ми не можемо да трансформишемо друштво тако што ћемо да следимо његове конзервативне и антиреформистичке импулсе, који су огромни овде.