slavistika xiv 2010

XIV (2010)

811.16+821.16

ISSN 1450-5061

XIV (2010)

- , - , - , - , - , - , - . , - , . . (), - ()

2010

811.16+821.16

ISSN 14505061

XIV (2010)

: , , , , , , . , , . . (), ()

:

2010

:

: , , , , -, , ,

:

: , , 3 e-mail: [email protected] http://www.slavistickodrustvo.org.rs

: , , 13 e-mail: [email protected] www.chigoja.co.rs

: 500

, XIV . , , , . , . , 100- , 48. 12. 2010 , ( ) , . , , , . . , , - : . 47. 48. , , 49. : , . 2011. : (1) ; (2) (3) - . , , , ( )

6

XIV (2010)

. , , XIV . , , . , . , XV , . , , . , . , . , , , . , , : , . , . XV . , , , . 1 17. 2009. . , , 15 , .1

.: www.nauka.gov.rs

XLVIII (, 1215. 2010)

: 14505061, XIV (2010), p. (715) 821.161.1.09::27

. , , 3. 1898. , , . , , 21. 1902. , . : , , , , , , , , , .

19. : , , , , . ? ? ? . , . . . , . , . , . . , . . 1882. , . . , .

8

XIV (2010)

o , , , . , , . , , . , , , , . . , . , , . , , . , , , . . . . , , . 1853. . . . . , , 1857. , , , , , , , . , . . ; . . , , . .

9

. , . , , , , . , , , , , . . , , . , . , , . . . . , . . . , . . . - , 1857. 1860. , . , , , , , . , , I. . , . . . . ,

10

XIV (2010)

18711872. 18741875. , , , , . I. . , a , . , . je , , . . , , . , . , , . . , , , . , , . , . . . . . . , . , . , , , . 1885. -

11

, , , . , , , , , , ... . . . . . , 1900. : . , , . . , . . , , , , , , , . , . - , , , , , , , . , , , . , , , . 19. 20. . , . - . . , . . , .

12

XIV (2010)

. 1896. , . . , , , , . ``, , . , . , , . : ? . , , , , . , ; , . 16. 1902. II, . , , . , , . . . , . --, 19. , . , , , . ; , , . , .

13

. 1908. , , , . II , I . II - , I. , , , . 1904. - 1905. . , , 1904. . , , , , , , . , , , . - . . , , , , , , . 1. 1904. : -, . . , , , , . , , . ... - , , . 1905. . . . . , , , ... ,

14

XIV (2010)

. , . . : , , . 1905. . , 1905. . , , . ; . , , . ; . , , , . . 1906. . , . , . , , , , , , . , , , , , . , , . . , , . , . , . , , , . 1907. : ! , , . . , , , , . , . , , . , . , . , , .

15

, , , . . , . , , , . , . ? ... , , . 1909. . , , . . , , , . ? . . 1909. , , . . 1910. . . , . , , , , , . : , , , . , . 1910. , .

, , . , . , XIX . , .

.

: 14505061, XIV (2010), p. (1622) 37.013::929

.. , , . . . . . . , , . , , , , . , , , , . : .. , , , , ,

, (18281910), , , , , I , . , , , . . , , I , . , , . , , , , , , , , , .

..

17

, , , , , . , , .. , . .. , , . . , , . , .. .. .. (1939), . . . 1. . 2. 45 , . (1988)3 : (18591862), ; (18661870), , , ; , (1909). , , , . . , , , . , , , , , . , , 1 2

. : , , , 1946. : . , , , 1946. 3 : , , , 1988, . 228231

18

XIV (2010)

, . , , . . , , , , . , , . : . , . . : . , , , , 4. a . (1939) .. 5 . , : , , , , , ; , a . , , , ... , , , , , ... , . , , , . : . , , , , , . , , .

4 5

. : , . 4 . . : . . , , .68, 1939.

..

19

, , . .72 (1939) .. .. 6 . , . , , , , . . ( ..)7 : 1) , , , ; 2) ; 3) 4) . ( .. ): 1) , , , , , , , , . 2) . , , , , , , , , , , , , . . 3) . , , , , . 4) , . . , 6 7

. . : . . , , 1939. . . :

20

XIV (2010)

, , . , , . 5) . 6) , , , . , , ( ) . . , , . : , , , , , . , . , , . , 1899. : , , , , . , , . . , : ? ? , , , 8. , , , , , . , , . . 9 .. , .. . ( 1982.) , . , , , . 8 9

. : . . , . . , . . : , , 1982., . 234

..

21

, , . , . . , - . ( ), . . , , 10. . , . .. -, . , , , 11. . 12 , , . .. (1 1876): , , , , ( ), . , , . , . . , , (), . : , , , , . . . 4050 . 10 11

. . : , . 241, 242 . . : , . 243, 244 12 . : , . 16

22

XIV (2010)

. 56 . . , . . , , . .. : , , , , , , , , , , , , , 13. , , . , , , , , , , . 14 .. . , , , . , .

. .. , . , .. , .

. ; , . 23 , . 2. / . . /. : , 2006, . 40814

13

Dragan Koprivica Filozofski fakultet Niki

: 14505061, XIV (2010), p. (2331) UDK 821.161.1.0931

MOTO KAO ZNAENJSKA ODREDNICA TOLSTOJEVE ANE KARENJINEU naem radu pokuali smo komparativnom metodom, uz detaljno apostroranje podsvjesnih reakcija Vronskog, da osnovano ukaemo kako bi moto romana Osveta je moja, i ja u je izvriti mogla da se odnosi na Vronskog, kao isfrustriranu linost jo od dana ranog djetinjstva, zbog ega je podsvjesno sebi i nametnuo cilj osvete viziji neke nove, mlade majke, prepoznate u liku glavne junakinje Tolstojevog romana. Kljune rijei: Ana Karenjina, Vronski, Tolstoj, Gi de Mopasan, Pjer i an, osveta, navoeno ubistvo, infantilni dio linosti, frustracija, kompenzacija

Nakon dvije godine od poetka rada na romanu Ana Karenjina, Tolstoj je zapisao i sljedee: Sad se laam dosadne, banalne Ane Karenjine, i samo molim boga da mi podari snagu da je to prije skinem s vrata, da bi oslobodio mjesto neophodno... za druge poslove koji me vie privlae.. Tako je pisao veliki ruski knjievnik za svoje djelo, po ocjeni Tomasa Mana, najvei drutveni roman u svjetskoj knjievnosti. To je knjiga, koja jo od objavljivanja (od 1874. do 1877. u Ruskom vjesniku) pobuuje panju italake publike i kritike u svjetskim razmjerama. Paralelno literarnim vrijednostima knjige, od prvog tampanja do danas, na stogodinjicu smrti velikog pisca, svojom tajnovitou panju pobuuje i sam moto romana, koji je Tolstoj preuzeo iz Novog zavjeta, iz Poslanice Rimljanima Sv. Apostola Pavla. I za Tolstojeva ivota lomila su se koplja o funkciji mota, te je i sam pisac imao prilike da slua brojna obrazloenja, a da na neka od njih da i pohvalne ocjene. Osnovno pitanje u sprezi mota romana, Osveta je moja, i ja u je izvriti i radnje djela, u svjetlu sudbine glavne junakinje, bilo je i ostalo: na koga se u djelu odnosi pravo osvete, na Boga, pisca, ili nekog od junaka. Apsolutno je, pritom, jasno da je u djelu jednog pisca, poput Tolstoja, prisustvo mota van svake sluajnosti, ili potrebe za pukom dekorativnou. Biblijske rijei, to proroanskom intonacijom slue kao tajnoviti moto, nesumnjivo su u snanoj, i izazovnoj sprezi sa sutinskim koordinatama djela. Rijei mota ve od prvih stranica ukazuju da je Ana Karenjina u anrovskom odreenju, izmeu ostalog, i tzv. roman s tajnom. Tolstoj za moto koristi rijei iz Poslanice Sv. Apostola Pavla, (glava 12. iz poruke pod brojem 19.) koja, u cjelini, glasi: Ne svetite se za sebe, preljubezni, nego dajte mjesta gnjevu Bojem. Jer je i napisano: Osveta je moja, Ja u je izvriti, govori Gospod.. Rijei mota dolaze s boje adrese, tj. iza njih stoji vrhovni autoritet, koji jedini ima pravo na osvetu u ime potlaenih, ponienih i uvrijeenih. Istovremeno, to je i poziv, savjet vjernicima da na sebe ne uzimaju preteko osvetniko breme, koje je iznad ljudskih prava i moi, jer ga moe ponijeti samo Bog, ne i ovjek.

24

XIV (2010)

Istovremeno, posebno u svjetlu poznatog Tolstojevog zagovaranja teorije o neprotivljenju zlu nasiljem, moe se zakljuiti kako je i sam autor na istom stanovitu, uz upozoravanje na viak prava koja ovjek eli da prisvoji, uzimajui u ruke mogunost izjednaavanja s bojim autoritetom, kako bi se i sam svetio za zla, njemu nainjena. Primjenjujui sadrinu boje poruke, po kojoj pravo na osvetu pripada samo Vinjemu, istovremeno se postavlja takozvano prethodno, za roman sutinsko pitanje: Ko je kriv? To jest, Ko je kriv, da bi se uopte i dolo do pitanja osvete? I tu se ve u Tolstojevom djelu zadaje niz sloenih dilema, koje se svode na injenicu da, u manjoj ili veoj mjeri, vie lica imaju odreeni udio u krivici za tragini slijed dogaaja, koji vode do smrti glavne junakinje. Upravo zato, kao veliko knjievno ostvarenje, ovaj roman po teoriji otvorenog djela i prua mogunosti polifoninog tumaenja jednog istog pitanja, opirui se suvereno svakom pojedinanom, koje bi moglo ponijeti pravo na svjerjeivost problema traginog u romanu. Milosav Babovi stoga i dolazi do zakljuka da ovaj: Tolstojev roman ima niz zagonetki i protivreja. Jedno od njih proima delo u celini. Poznata je autorova izjava da je njegov zadatak da junakinju uini samo jadnom, ali ne i krivom.. I zatim dodaje: Nastaje pitanje: Zato roman ima moto: Osveta je moja i ja u je izvriti? Ako nema krivice, kakvog smisla moe imati osveta. Za nesreu se ne trai iskupljenje. Zato se moto i autorska koncepcija lika konfrontiraju i ine osnovnu protivrenost romana. Babovi u analizi navodi i da je ak Dostojevski saoptio svoj sud o pitanju potencijalne krivice junakinje, sagledavajui njeno ponaanje i kao posljedicu nenormalnih drutvenih uslova i odnosa, ali i kao odraz njene subjektivne prirode, uz injenicu da je Ana Karenjina kriva jer je naruila moralni zakon. Tolstoj je, na primjer, odobravao tumaenje M. S. Gromeka, po kojem se porodica ne moe razoriti, a da joj se pri tom ne nanese nesrea, te da se istovremeno ne mogu zanemariti stav i snaga javnog mnjenja. Pisac je ak, po svjedoenju savremenika, ocijenio da je roman najzad objanjen. No, pisci, pa i najvei, nijesu u obavezi da svoje djelo tumae, niti im se to mora posreiti, jer je njihova knjievna misija, trenutkom predavanja djela u ruke itaocu i kritici, zavrena. Ovo posebno zbog toga to je njihov stvaralaki in u znatnoj mjeri u znaku intuitivnog traganja za esencijalnim, te su u obavezi da problem u djelu postave, ali ne i da ga objasne. V. Veresajev ocjenjuje da je ovjek sam kriv ako ne slua poziv ivota, koji se ovjeku prua kao svijetao i radostan, te da je Ana kriva zato to je bila samo mati, ne i ena koja voli svog supruga, to e biti kanjeno od ivog ivota, jer potom biva samo ljubavnica, kao to je prije bila samo majka. Po svjedoenjima savremenika Tolstoju se i ovo objanjenje svidjelo. Po D. Merekovskom pravo boanske ruke na kaznu nad preljubnicom upravo je u tome, to je naruila svetu supruansku vjernost, jer je naruila Jehovinu zapovijest za budunost porodice: Plodite se i mnoite se. U ovom svjetlu navedimo i poznati Tolstojev stav da je u Ratu i miru volio narodno, a u Ani Karenjinoj porodino naelo. B. Ejhenbaum pristupa tumaenju funkcije mota u djelu, koristei jedno od pisama Tolstoju, upueno od pievog savremenika Strahova, gdje autor pie da e junakinja

Moto kao znaenjska odrednica Tolstojeve Ane Karenjine

25

izazvati beskrajno saaljenje prema sebi, a da e pritom svako nesumnjivo doi do istog zakljuka: da je kriva. Meutim, ove analize nas ipak ne upuuju na neki od likova, za koji bismo mogli konkretno ustvrditi da je svojim postupcima prepoznat kao onaj koji stoji iza mota Tolstojevog romana, i da li je rije o osveti nad glavnom junakinjom, ili nad nekim drugim. Kad se preciznije sagledaju siejne linije, moglo bi se bez sumnje doi do zakljuka da je cio Tolstojev roman djelo, gdje su projektovane ne jedna, nego vie osveta, i to na najrazliitije naine, sve do kolektivne osvete samog drutva Ani Karenjinoj, koje moralnim sankcijama, i svojevrsnim izoptenjem, nju i konano navodi na samoubilaki in, titei sebe, tako to odbacuje one koji ne potuju njegove kanone. Dakle, moto moe i da se prihvati kao glas drutva, koje ga saoptava u svoje ime, i sveti se, po sistemu: vox populi, vox dei. Evo, na primjer, dva od moguih odgovora na pitanje ko je zbog ega kanjen: Karenjin je, na primjer, kanjen bojom rukom zato to je oenio mladu Anu, svjestan svih moguih posljedica zbog starosne razlike. Posebno i zbog toga to je brakom, kao praktinim rjeenjem, svjesno elio da sauva njihovu storiju od spletaka, stavljajui tako u prvi plan graanski interes nad pitanjem srca. Tako je neposredno dokazao prevashodnu racionalnu potrebu za izmjetanjem vlastite linosti iz velegradskih spletaka, to je za njega u datom trenutku bilo od presudnog znaaja. Time je izvrio in manipulisanja sudbinom mlade ene, i to radi graanskih rezona. Skrivanje ljubavne storije sa osobom puno mlaom od sebe, to jest osobom od koje je mnogo stariji, bilo je, meutim, zamajac koji je potom pokrenuo seriju nesrea. Karenjina je kanjena jer je linu sreu i ljubav prema Vronskom pretpostavila svetinji porodinog doma, naruila instituciju braka i porodice, kao osnovne elije drutva. Na pokuaj je usmjeren na dokazivanje kako u kritici nije posveena dovoljna panja jednom specinom pitanju: moe li se samoubistvo u djelu preformulisati u ubistvo, to jest, da li u romanu postoji lik ubice, koji je izvrio zloin nad Karenjinom. To jest, onaj koji je na vjet nain sve vrijeme podstrekavao, i to iz sasvim linih, i najdubljih razloga, odavno zaturenih ispod praga svijesti, a samim tim jo monijih i neizbrisivih, kojima se i rukovodio da stupi na put iznude samoubistva osobe, i to one koja, u sutini, za njegove probleme lino nije snosila nikakvu krivicu. Ali je, po vlastitoj nesrei, uestvovala u skrivenoj igri isfrustrirane osobe, ije frustracije seu duboko u period djetinjstva, otkud kod odraslog ovjeka mogu u najveoj mjeri i stepenu reektovati na konanu kompenzaciju, i razrjeenje dugogodinje frustracije, koja ipak ne moe trajati do unedogled. To jest, iz koje se izlaz potraiti mora, makar i tako to e stradati neko neduan, u ulozi marionete, to je ipak kompenzacija za povrijeenog dok na ivim ljudima rekonstruie faze jednog zloina, izvrenog nad njim u ranom periodu odrastanja, kad je majka upravo najpotrebnija, i kad je linost najranjivija tokom cjelokupnog procesa formiranja. Dakle, nae pitanje odnosi se na svoenje liste osoba, koje su glavnu junakinju mogle navesti na samoubistvo. Svakako, u tom uskom krugu je i njen hladno proraunati suprug, jer je enidbom iz racionalnih razloga otvorio put puno mlaoj supruzi da jednog dana prvo poslua zov srca, zatim napusti porodicu, i na kraju izvri samoubistvo. Naa intencija je da na osnovu psiholokih parametara ukaemo na osnovanu mogunost da je glavni iznuiva samoubistva Ane Karenjine Vronski. Takoe, nastojaemo

26

XIV (2010)

da pokaemo i da je sam pisac na izuzetan nain, pravei ak od ovog djela i roman u ravni kriminalistikog anra, uputio sasvim dovoljan broj poruka, ukazao na itav niz skrivenih naznaka, ali i vidljivih tragova, koji vode do izvrioca ubistva. I to ubistva, pri kojem je junakinja romana, kao rtva, ne shvatajui namijenjenu joj ulogu, samo na vjet, indirektan nain, sve vrijeme podstrekavana. Ovim se, bez posebnih tekoa, pribliavamo liku Vronskog kao ubici iz sjenke, uz postupan prikaz istorijata skrivenog nauma njegove osvete Karenjinoj. Pri tom treba naglasiti da je Vronski takvu namjeru tajio i od samog sebe, to jest da je, u vlasti podsvjesnog, na surov nain pokuao da kroz borbu s vjetrenjaama razrijei stanje skrivene, produene, i time tee line frustracije. Treba pokazati zato je mladi ljubavnik uzeo na sebe pravo da je osveta upravo njegova, i da e je upravo on i izvriti. To jest zato je preuzeo pravo da se lino sveti u ime Boga, da prenebregne injenicu da je osveta boji, a ne ljudski in. Rekonstrukcija, dakle, ne samoubistva, nego ubistva, to jest, zloina, kroz povode i detalje koje Tolstoj ostavlja u djelu, see u djeako doba Vronskog, kada, kako to obino biva, lik majke biva centralni, od kojeg dijete u odrastanju, pravom slabijeg, zahtijeva svu nepodijeljenu ljubav, i kad ak i oca tretira kao suparnika u ljubavi ene, koja je i majka i supruga u isti mah. Period sazrijevanja za muko dijete predstavlja vrijeme u kojem je optimalni momenat najvii stepen majinske posveenosti, a negativni onaj drugi, u znaku odsustva te ljubavi, tim pogubniji ako je rije o njenom prenoenju na drugo, ili, to je jo sloenije, na vie drugih lica, posebno van porodinog kruga. Evo kako Tolstoj na skriven nain nudi jedno od moguih rjeenja tajne mota romana: On doslovce ukazuje da je Vronski bio dijete majke, poznate po branim nevjerstvima: Vronski nikad nije poznavao domai ivot. Njegova mati bila je u mladosti uvena dama iz velikog sveta, koja je, i dok joj je mu bio iv, a naroito docnije, imala mnogo romana za koje je znao ceo svet. Dakle, Vronski u tom periodu stie status obiljeenog djeteta, koji ga sigurno i kasnije prati, kao sina majke lakog morala, to je za njega bio hendikep u duoj fazi odrastanja. U fazi snane potrebe za nepodijeljenom majinskom ljubavlju to sveto osjeanje dijeljeno je, usmjeravano, i to ak ne na jednog, nego na brojne mukarce izvan porodinog kruga Vronskih. Ovo je nesumnjivo dalo povoda mladom Vronskom za javljanje odbojnosti prema takvoj majci, i elje da joj se u pogodnom trenutku, makar to bilo i mnogo kasnije, osveti. Pri susretima, poto mu je njena pojava uvijek iznova asocirala traumatino djetinjstvo, on redovno ima status, koji se moe nazvati statusom povrijeenog djeteta. Upravo zbog svega toga pisac i ocjenjuje: On u dui nije potovao mater, i, ne dajui sebi rauna o tome, nije je ni voleo; ali prema pojmovima kruga u kojem je iveo, i prema svom vaspitanju, nije mogao zamisliti drukije odnose prema materi sem najponiznijih i punih potovanja ukoliko je u dui manje potovao i voleo. Eufemistike konstrukcije tipa: manje potovao i manje volio nesumnjivo mogu biti prevedene i konkretnije, kao osjeanja pasivnog prezira i skrivene mrnje, to predstavlja poetni stadijum za manifestovanje godinama latentnog osjeaja revanizma u pogodnoj prilici.


27

Sada se postavlja i pitanje: kako je Vronski uopte mogao i dovesti u vezu Karenjinu sa svojom majkom, te podsvjesno izvriti in poistovjeenja njih dvije. To jest, koji dogaaj ga je u sferi instinktivnog mogao ponukati da se kod njega formira momenat identikacije majke i Karenjine? Dakle, centralni polazni momenat za nau analizu jeste trenutak i okolnosti upravo prvog susreta Vronskog i glavne junakinje romana. Od posebnog znaaja je to je Vronski doekao nju, ekajui, u stvari, svoju majku na eljeznikoj stanici. Zbog toga to eka majku, kod njega se u odreenom stepenu budi sinovski reeks, i uz njega infantilni dio linosti, zapretan i u psihi odraslog ovjeka kao kod svakog mukarca to eka majku nezavisno od svoje i njene starosne dobi. Shodno traumama iz djetinjstva, Vronski u svojoj majci neminovno oekuje dvije ene: i onu realnu, staru, koja vie nije lijepa, i prema kojoj je ravnoduan, i onu mladu majku iz svog djetinjstva. I to upravo onu, o kojoj u ime ovog junaka pisac zakljuuje: Vronski nikad nije poznavao domai ivot. Njegova mati bila je u mladosti uvena dama iz velikog sveta, koja je, i dok joj je mu bio iv, a naroito docnije, imala mnogo romana za koje je znao ceo svet. Oca skoro nije ni zapamtio. Uz takvo ustaljeno miljenje o svojoj majci, Vronski, umjesto da doeka jednu staru osobu, majku u vagonu sretne dvije ene, majku i Anu Karenjinu, koje su zajedno doputovale, putujui ak, to je od znaaja za nau psiholoku postavku o podsvjesnim reakcijama Vronskog, upravo u istom kupeu. U sferi rada podsvjesnih mehanizama, pod utiskom oekivanja majke, Vronski doivljava proces udvajanja, i materijalizacije njene linosti: pred njim se pojave dvije osobe, jedna stara i jedna mlada ena, pri emu se mlada, Karenjina, automatski ucrtala u podsvijest junaka, po nama, kao onaj mladi i lijepi alter-ego, kao prepoznati dvojnik, iz prolog vremena, njegove sada ve stare majke. Uz to, dok on oekuje da prvo ugleda majku, pred njim se prvo obrete lijepa vizija majke iz djetinjstva, a tek posle nje i sama majka. Te dvije pojave bile su, uz to, uzastopne. Da bi se u svijesti Vronskog jo jasnije ksirala paralelnost lika mlade i stare majke, pomae mu i injenica to je ne samo, oekujui da vidi majku, prvo na ulazu u majin kupe ugledao Anu, nego se Karenjina iz razliitih razloga jo dva puta vraa u isti kupe u kratkim intervalima, ime samo pojaava efekat svog prisustva u kupeu groce Vronske. Uz to, Ana u prvom vraanju u kupe saoptava da su ona i majka cijelim putem govorile o Vronskom, a njegova majka pred njim pominje Aninog sina, tako da to moe biti dodatni momenat za Vronskog u procesu identikacije vlastitog mladog dijela linosti prema mladoj majci, koja, eto, takoe ima sina. Uz to, majka saoptava Vronskom da Ana Arkadijevna ima sinia, ini mi se od osam godina. A to je upravo onaj period kada je i Vronski sagledavao svijet kao obiljeeno dijete majke, poznate po branim nevjerstvima. I krupnija gura Karenjine mogla je, iz djeje vizure, podsjetiti Vronskog na lik majke: Ona izae brzim korakom koji je zaudo lako nosio njeno dosta puno telo. I samo ponaanje Vronskog pri jednom od prvih sljedeih susreta na balu s Anom imalo je vie infantilnog nego manire odraslog mukarca: Kud nestade njegovo mirno, sigurno ponaanje i bezbrino miran izraz lica? Svaki put, kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha. Njegov pogled kao da je svaki put govorio: Ja neu da uvredim, hou samo sebe da spasem, ali ne znam kako. Lice mu je imalo izraz kakav nikad ranije Kiti nije videla.

28

XIV (2010)

Cio ovakav slijed dogaaja daje mogunost junaku da podsvjesno prepozna proces udvajanja majke u vremenu. Pritom, Ani, nesvjesnoj prihike montae u podsvijesti Vronskog, namjenjuje se uloga mlade majke iz njegovog djetinjstva. U tom trenutku se kod Vronskog slae mozaik viedecenijske frustracije skrivena namjera da, ako ve nije mogue kompenzirati u djetinjstvu uskraenu majinsku ljubav, a potom se osvetiti majci za nepruene majinske osjeaje, onda je i te kako provokativno povesti borbu s demonima prolosti: prvo, onu uskraenu ljubav nadoknaditi bar od ove vizije nekadanje majke, a potom joj se, kao davno pozlijeeno dijete, a sad odrastao ovjek, u prilici da aktivno djeluje u namirivanju starih rauna iz djetinjstva, i osvetiti. Dakle, raspoluena u Vronskom linost na period djetinjstva i odraslog ovjeka, sticajem okolnosti, probuena je, i podsvjesno, revanistiki motivisana na akciju. Tako Karenjina nastupa prema Vronskom po njegovom munjevito i nesvjesno stvorenom scenariju, po nametnutoj joj ulozi, koja, u sutini, nema nieg zajednikog s njenim stvarnim likom. Ona mu samo nesvjesno pomae da namiri stare raune, pri emu, i ne razumijevajui to, igra povjerenu joj ulogu mlade, virtuelne majke, marionete, kojoj se sprema osveta sada ve odraslog, tueg sina. Od momenta prvog susreta Vronski e podsvjesno, etapu po etapu, nastojati da, u poziciji osvetnika, ali sada i sposobnog da svoju osvetu izvri, postavi scenu za egzekuciju. Dakle, rije je o ubistvu, i to projektovanom sa vremenske distance, u svjetlu vjetog podstrekavanja rtve na in iznuenog samoubistva. Postavlja se pitanje: ta bi se desilo da Ana nije odgovorila na ljubavni poziv Vronskog. Svakako, kao prvo, bila bi spaena, jer je Vronski u tom sluaju ne bi mogao identikovati sa likom svoje majke. Ali, Ana je upravo ponovila storiju o nevjerstvima i gaenju branih obaveza, izmeu ostalog i zapostavila sina Serjou, slino onom kako je majka Vronskog zapostavljala njega u djetinjstvu, a sada izraslog u instinktivnog osvetnika liku majke, preljubnice. U trenu kad je pristala na ljubav izvan braka, tad je od Vronskog i denitivno oznaena kao autentina replika njegove majke iz djetinjstva, i cio proces rekonstrukcije mogao je da otpone. U ponaanju Vronskog prema Karenjinoj oituju se dva perioda: jedan u kojem infantilni dio njegove linosti, skriveno isfrustrirano dijete, trai zadovoljenje uskraene ljubavi, to i predstavlja prvi period njihovog odnosa, kroz harmoniju i duboku duevnu posveenost. Drugi dio upravo rezultira probuenom, skrivenom mrnjom djeteta, koje i dalje u odraslom mladom ovjeku trai kompenzaciju u vidu osvete majci, za sve ono to mu je u djetinjstvu uinila dijelei ljubav nepoznatim mukarcima, odlazei iz porodice, izlaui je skandalima, i zanemarujui sina, koji, meutim, sve doivotno pamti. U trenutku kad je Ana i denitivno prihvatila predloenu joj od strane Vronskog ulogu njegove majke iz mladosti, time je i potpisala sebi smrtnu presudu. Pritom je skrivenom prinudom postupno voena i najzad dovedena u situaciju da, umjesto Vronskog, izvri kaznu sama nad sobom, kroz navoeno s distance ubistvo, tanije, iznueno samoubistvo. Ovako gledano, ljubav junaka prema Ani biva i edipovski intonirana, podsvjesno, ili pak nesvjesno, incestuoznog karaktera. U sferi podsvjesnog sada je Vronski taj koji neiju majku izvlai iz porodinog gnijezda, te doivljava kompenzaciju na linom planu, u ulozi jednog od brojnih nekadanjih


29

majinih ljubavnika. Kao davno povrijeeni u djetinjstvu sin, sada on nanosi bol nekom drugom djetetu, u ovom sluaju Serjoi, odvajajui ga od majke, pretvarajui se od inferiornog djeteta u superiornog ljubavnika, koji radi zadovoljenja svog osjeaja inferiornosti rui djetinjstvo drugom djetetu. Serjoin ivot predstavlja dosta vjernu kopiju patnji Vronskog u periodu odrastanja, ime se otvara lanac buduih trauma i ivotnih promaaja Aninog sina po modelu Vronskog. Istorija zapostavljenog u porodici djeteta se ponavlja, a za Vronskog, koji je ovako od zapostavljenog sina izrastao u superiornog ljubavnika, sposobnog da zbog njega bude zapostavljen neiji drugi sin, krug traumatinog stanja se zatvara. U isti mah, po zapaanju pisca romana, za Vronskog je, zbog nemoi njegovog oca da ostvari stabilnost porodice, lik mua oduvijek predstavljao neto smijeno. Zato se Vronski, izlaui Karenjina javnom skandalu, sveti i liku svog oca, koji takoe nije bio u stanju da zadri suprugu i majku u okrilju porodice, kako bi se ona prvenstveno mogla posvetiti sinu. Na kraju, kada je vjerno reprodukovao sve pozicije svog djetinjstva, i podijelio uloge novim likovima, gurama za svoju igru, (prevareni suprug, nevjerna ena i zapostavljeni sin) Vronskom preostaje samo ono ka emu je podsvjesno i teio od poetka. On na diskretan nain, uskraujui Ani svoju ljubav, pozivajui se na svoje muko pravo na slobodu, gura ljubavnicu svojim hladnim stavom od sebe, iznuuje, ostvaruje mogunost da ona, kao odbaena, presudi sama sebi, a da bjesovi djetinjstva u odraslom ovjeku konano utihnu, napokon budu kompenzirani, iako na surov nain. Tako bi Vronski poslije svega mogao poeti ivjeti ivotom ovjeka osloboenog od sjenki djetinjstva, koje su ga ometale da raskrsti s traumatinom prolou. Kada Ana osjea opasnost, mogunost da se odlui na samoubistvo, on odustaje od razgovora s njom, iako sasvim jasno vidi njeno stanje. Njegova reakcija je vie nego indikativna, o emu govori opaska pisca:Vi... Vi ete se kajati za to ree ona i izie. Uplaen oajnim izrazom s kojim behu izgovorene ove rei on skoi i htede da potri za njom, ali pribravi se, sede, i vrsto stisnuvi zube namrti se. Ta nepristojna pretnja, kako je on nalazio, pretnja neim, draila ga je.

Umjesto da ostane s Anom i utjei je, on joj dodatno oteava stanje tako to je ostavlja, i odlazi Niegorodskim putem, pa ga sluga Mihailo ak i ne sustigne s Aninim pismom, i vraa neuruenu poiljku. Tek kasnije Vronski odgovara na njen telegram, i to leerno: Jako mi je ao to me pismo nije zateklo. Biu kod kue u deset asova. Pisac uz to zapaa da je poruka napisana nemarnim rukopisom, to je takoe za Anu bio znak hladnoe. U psiholokom pogledu, cio postupak predstavlja klasian vid podstrekavanja izgubljene i ostavljene junakinje, nain skrivene podrke da dovri upravo ono to je bilo jasno i njemu i njoj da bi mogla uiniti, i ime mu je, uostalom, indirektno, ali i dovoljno jasno prije toga i zaprijetila. Podstrekavanje na samoubistvo tako je izvedeno perfektno, metodom navoenja s distance, u rukavicama, te je infantilni dio linosti Vronskog mogao zapoeti podsvjesni trijumf osvete uz uvjerenje pozlijeenog djeteta, vezano za moto romana: da je osveta njegova, i da e je ono i izvriti...

30

XIV (2010)

Istorija se ponovila. Ali tada u Vronskom nastupa i odrastao ovjek, svjestan da su bjesovi prolosti neto to ipak ne moe potrajati u sadanjosti, i da je, u sutini, neduna ena stradala zbog njegovih preispitivanja starih trauma. Zbog tih poimanja, konano na pragu svijesti, Vronski se i odluuje da ide u neizvjesno, u Srbiju, da pomogne borbu srpskog naroda za osloboenje od turskog jarma, priznajui, manje ili vie posredno, da u Aninom samoubistvu postoji i mrani udio njegovog skrivenog i vjetog sauestvovanja. Od neposredne koristi za sagledavanje autentinosti ovakve analize na psiholokom planu, i za ukazivanje na Vronskog kao junaka koji postupcima stie pravo na moto Osveta je moja i ja u je izvriti, vrlo indikativno slui i djelo drugog velikog pisca na sline teme, kratki roman Gi de Mopasana Pjer i an. U njemu zakoniti sin Pjer tek u odraslim godinama shvati da je njegova majka imala tajnu vezu s kunim prijateljem, iz koje se rodio njegov brat, u stvari, polubrat, an. Mopasan opisuje svu buru sinovljeve reakcije, osjeaj snane prevare, koja mu daje mogunost da majku gleda drugim oima, i sistematski je kinji do majinih najveih patnji, kao sin osvetnik. Iako, to je od posebnog znaaja, Pjer u djetinjstvu nije ni osjetio manjak majinske ljubavi zbog te veze, ni to ne moe uspokojiti buru njegovih osvetnikih osjeanja. O oku u kojem se naao Pjer, koji drugim oima posmatra svoju majku, Mopasan pie ovako:On je stade ispitivati sa preneraenom radoznalou. Ova ena bila je njegova mati! Cela ova pojava koju je gledao od detinjstva, otkako mu je oko moglo raspoznavati, ovaj osmejak, ovaj tako poznati glas na koji je tako navikao, sve mu se to najedanput uinilo novo i sasvim drukije nego to je dotle bilo. Sad je video da je, ljubei je, nije nikad zagledao. Meutim, to je zaista bila ona, i ni najmanja pojedinost njenoga lica nije mu bila nepoznata; ali, sve pojedinosti sad je prvi put video jasno. Njegova brina panja sa kojom je posmatrao ovu milu glavu pokazivala mu je drugaiju, sa izrazom koji ne bee nikad video.

Pisac navodi i Pjerov nov odnos prema majci: Sve je bilo svreno, uniteno. Vie nije imao majke, jer je vie nije mogao voleti, poto je nije mogao potovati onim neogranienim, nenim i pobonim potovanjem koje je potrebno sinovljevom srcu. U sljedeem zapaanju Mopasana otkriva se skala Pjerovih osjeanja, frapantno slinih osjeanjima Vronskog prema majci, nevjernoj u periodu odrastanja sina:Pjer je gledao svoju majku, koja je lagala. Gledao je gnevom prevarenog sina, kome je ukradeno ono to je najvie voleo, i ljubomorom oveka koji je dugo bio slep i najposle otkrio sramnu prevaru. Da je bio mu te ene, on, njeno dete, epao bi je za ruke, za ramena, ili za kosu, bacio bi je na zemlju, izudarao, prebio, smodio! A on nije mogao nita rei, nita uiniti, nita pokazati, nita otkriti. Bio je njen sin, i nije imao za ta da se sveti, jer nije bio prevaren. Pa ipak, ona ga je prevarila u njegovoj ljubavi, prevarila u njegovom sinovskom potovanju. Ona je bila duna da bude besprekorna, kao to su to dune sve majke svojoj deci. Ako je gnev koji ga je obuzimao dolazio gotovo do mrnje, to je bilo zato to je oseao da je ona krivlja prema njemu nego i prema samom njegovom ocu. Ljubav izmeu oveka i ene jeste voljni ugovor, gde je onaj koji ga prekri kriv samo za neverstvo; ali, kad je ena postala mati, njena je dunost mnogo vea, jer joj je priroda poverila itav narataj. Ako tada podlegne, ona je podla, nevaljalica, za preziranje.


31

Koliki je stepen koincidencije u stavovima Pjera i Vronskog nije ni potrebno posebno dokazivati. Pri ovom, Vronski je, za razliku od njega, ak cijelog ivota znao za avanture svoje majke, to mu je svakako davalo za pravo da ima doivotni osjeaj prevare, a da u takvom svjetlu, i pod takvom psihikom presijom, ispolji devijantna stanja psihe, optereene prolou. Krivica Vronskog je dvostruka: to je u ulozi osvetnika preuzeo na sebe boje pravo da se sveti, i jo vea u tome to se svetio na virtuelnom krivcu, na viziji mlade majke, koju je lino izvukao iz branog gnijezda da bi joj se zbog toga i osvetio rekonstruiui traume svog djetinjstva, u promaenom pokuaju da se otrgne od demona prolosti. Karenjina je nesvjesno, precizno, po etapama, ispunjavala povjerenu joj ulogu njegove mlade majke, voena ubilakom njenou odraslog sina, od susreta na stanici do bacanja pod tokove voza. Trebalo je kazniti neiju drugu majku, njene mlade godine, ljepotu, nevjerstvo, zapostavljanje mua i sina. Sve ove parametre imala je, ili ih je naknadno, kroz vezu sa Vronskim, stekla glavna junakinja romana. Krug je zatvoren ovako: ako se otac Vronskog nije osvetio svojoj nevjernoj supruzi, uinio je to kasnije njegov odrasli sin, makar drugoj osobi, svetei se i Karenjinu, kao viziji svog oca, dakle svom ocu, to nije uspio da grocu Vronsku sauva i zadri u porodinom krugu.

LITERATURA L.N.Tolstoj, Ana Karenjina, I-II, Prosveta Rad, Beograd, 1968. (Sabrana dela Lava Nikolajevia Tolstoja, knj. VIII i IX); prevela Zorka Velimirovi Gi de Mopasan, Pjer i an, Nasledstvo, Svjetlost, Izdavako preduzee, Sarajevo, 1968, preveli: Duan oki, Pjer i an, i Marko Vidojkovi, Nasledstvo L.N.Tolstoj, Izbor iz dela, Narodna knjiga, Beograd, 1965. Milosav Babovi, Ruski realisti XIX veka, knj. II, Svetozar Markovi, Beograd, 1982.

- . , . , , , , . , , , , , , , , , , ...

: 14505061, XIV (2010), p. (3238) 821.161.1.0931::371.3

( ) . . - . . , , , . , ( ). . : , , , , .

, . (18751878) - . , , . , , . , , , , , . : , . , , .

33

: , , , , (, 2,1). , : , , . : , , , , . - . . , , , . , . , . , , , . , . , . , . , , . , , . , , , . , ( ). , . , , -

34

XIV (2010)

, ; , , , , , , ( ) . , : , , , , , , . , , , , . , , . , . , , , . : , , , , , . , , , , . . , , . : , ( 1989, 14) . , . .

35

, , . , . , : , , , . . - . , , , : . , , . . , , . - . , . . , , . , , . , . : , , , , , , . , . . , .

36

XIV (2010)

, , . , , ( ) , , , . , , . , , , , , . : , . , , . , , , , , , . , , . . . , , , ( ) . , , . , , , . , , , , - . , , . , , -

37

. , . . . : , , . . , . . , . .

1972 . , , , . Babovic 1989 iloslav Babovic, Anton Pavlovic Cehov, u Pripovetke, Jugoslavijapublik, Beograd. 1972 , , , . 1987 , - , , . 1999 , , , . Flaker 1973 Aleksandar Flaker, Tolstoj, u: Povjest svjetske knjizevnosti, Zagreb, Mladost. Peles 1999 Gajo Peles, Tumacenje romana, Ar Tresor naklada, Zagreb. 1976: . .1. , : , : . 1970 , . . , , . , , , 1945. 1997: , , : .

38

XIV (2010)

.. . .. , . @ . , . .

: 14505061, XIV (2010), p. (3948) 371.3::821.161.1.093

. . . , 6. 7. . : . . , , , , .

. ... (...) , ..., . ? , : je , , . . , , , . , , , . 21. 1852. : IX , , .1 28. : (...) , .2 O . . : . . , ... , .3 , . . : . . . (...), , .4 , 5, , - . , , .1 , , , , , I, , 1978, 577. 2 . . , 1852. . (, 74.) 3 , 577. 4 , 578. 5 .

40

XIV (2010)

( , , , , ), , . . . , . , . 1851. , 1854. . 6, 7 , . , ; , ; ; , 8. 1856, , , : , , , , 9. , : , , , , . , 11. 1851. , : . . : ( ), , . , . . , , a, , , 10. , . , , , , 6 1851, 1852, , . . 1851. . (, 73.) 7 1852. 1854, 1854, . (.) 8 , 74. 9 . 10 , 576.

. .

41

. . : . . . , , . , , . 1851. , 22. , .11 . , , , 1. 1852. . , . , 21. 30. 1852. , , , .12 , , 13. . , , : , , , , , , , . , . , , , : , ? : ( , )14 . , . . . ( , ), . . I . , . , , , : 11

. . 13 . 14 , .12

42

XIV (2010)

, . , , , . , , , . , IX . , , , , .

, . . 15, :... , , , ...16

: , , , , , .

, : (...) , ? 17 ? , ! , ; ; . (...) .18.

, 19 : ? 20. , . , , , , , I, 95. 17 . (, 578.) 18 . 19 : Alfred Adler, Psihologija deteta, Matica srpska, Novi Sad, 1989. 20 , , , , , I, 95.16 15

. .

43

: , !21 : ch, lassen Sie22, ! , 23. , , 24 : maman : , , , , , , , 25.

, , , , . , 26, 27 28. , . , . . , , : ( ), ( , ), . : : , , Histoire des voyages29, , ; , , ; , 30.

, .31, 97. , . (.) 23 , 96. 24 Alfred Adler, Poznavanje oveka, Matica srpska, Novi Sad 1989, 270271. 25 , , , , , I, 97. 26 . 27 . (Vidi: lfred Adler, Poznavanje oveka, 268269.) 28 . 29 (.) 30 , , , , , I, 98. 31 , 99.22 21

44

XIV (2010)

, , , , : 32 , : Lieber33 34. , , . . : , , : ; ? : , , , 35.

, , ( , , , ), 36, , .

37 , , . : 1. . . . 2. . 3. ? 4. . 5. . 6. . .Alfred Adler, Poznavanje oveka, 269270. (.) 34 , , , , , I, 99. 35 , 100. 36 , . 37 , . (, 578.)33 32

. .

45

(10 ): . . . Power Point-u, . , , . (25 ): , . , . : I 1. . . o ? 2. ? 3. ? 4. ? II 1. ? 2. . 3. ? 4. ? III 1. . 2. ? 3. ? 4. ? IV 1. ? ( , .) 2. ? 3. ? . 4. . ? ? V 1. ?

46

XIV (2010)

2. ? 3. . 4. ? (10 ): . , . , , . , , . , , , , , : , , , . : 38.

, : . : Cest un geste de femme de chambre39 . , , ; . , , , .40

: , 41.

, ( ?42), , , 38 39

, 127. (.) 40 . 41 , 128. 42 .

. .

47

. , , , : . , , . , , ...43

, , , : , , . : . , , , 44.

, , , , , . . .

(5 ): . . . (30 ): . , . : 1. . . ? 2. ? 3. ? 4. .43 44

. .

48

XIV (2010)

5. . 6. ? 7. ? (10 ): , , , .

* * * . , , , , , . , .

: , , , , , I, , 1978. , , I, , 1976. Povijest svjetske knjievnosti, knjiga I, priredio Aleksandar Flaker, Mladost, Zagreb 1975. Alfred Adler, Poznavanje oveka, Matica srpska, Novi Sad 1989. Alfred Adler, Psihologija deteta, Matica srpska, Novi Sad 1989.

. , 6 7 . : . . , , , .

. .

: 14505061, XIV (2010), p. (4955) 371.3:821.161.1.093

. , , . , . . , , , , . , , . , , . , . : , , ,

2009/2010. ( 19. 2009.). , . , , : ( 80% ), (50% ) ( 25% ). : , ; ; ; . : ( , , , , ) ( , , , , )

50

XIV (2010)

, , ( , , , , , , ) ( , , , , , , , ) ( 80% ) -, , , . . . , , . . , , . , 63% 15% 2008. , , , . . , : , , , , . - , , . . . , -

51

, , , , , . , , . , , . , , . . , , , . , , . , . - , , . . , . , . , ( virtus ) . , , . . , . . , . , .

52

XIV (2010)

; ; . :

, , . . . . ; ; ; , ; . , , , . , . : : . . . . , . . . , , , , . - . -

53

. , , - . . , . . , , . . , . , . , . , . : -, , , . , , , , , , , . . , . , . . , . , . :, , , , , . . , . , .

54

XIV (2010)

. . , . 1934. : , , . : . . . . , . 10% , 15% , 80% , . .. . 24. : 90 . , , 1859.. , . , ( : , , ). 7 13 : , , , , , , (, , ) . , , , . , . 54. 15 . . ,

55

, , , . 5000 . , 1901. , : , , .

, , , , 1999. , , , ,1998. , , , , , 2007. , , , , 2006. .436/2009,

.. . . , . , , .

: 14505061, XIV (2010), p. (5661) 821.161.1.0931

. . . . . : , , , , , .

() , , XX . . , , , 1. . .. 2. , , 85 . 2008. . , : () 27. 1898. , 5. 1973. , 1936. 3. , , , . . 1934. . , . a , : .. - // . . . . ., 1990. . . . 24. ., 1997. . 260266. 3 . : , // . . . ., 2008. . 265300.2 1

.

57

. 1987. ( ), , , , , . , , 4 . , , . . , , , . . , , , : . 5. , , . , , . : , . , biosa, . . . , , , . : , , , , , , , - , , 6. , , . 4 . // . , , , , 1987, . 135136. 5 , II, , , 1996, . 2. 6 . . . ., 2008. . 33.

58

XIV (2010)

-. , . /. , , , 7. , , , . , . , , . , , . (10 ) . . : , , , , , , . , , , , , , , , , , , , , , , . , .8 . o (, , ), . - , , , biosa, , , 9. , . . , , : , : , , , , , ,

7 . . Ad marginem. M. 1995. . 128. : , , , , 2009. 8 . . . 37. 9 , , , , 1989, . 71.

.

59

.10 , . , . : , , . , , . . , , - 11. . , . ( ), ( ), . , , , : , , , , 12. . , , , . , , , . . 13. . . . . / . . - . , , : , , , , 14. , , , , , . . . . . . 27. 12 , . 30. 13 , , Esotheria, , 1996, . 75115. 14 . . . 38.11 10

60

XIV (2010)

. . . : . - , - , , , 15. . , , . . : 10 , . . : , . , . 16. : , , , 17. . . : . , 18. . , , .

. . . 37. : , , . [ . . . 38]. , , : . , , . , , , , 1986, . 216. 17 . . . 223. 18 , , . 1, , , 1975, . 139.16

15

. .

61

, . . , , , , .

-

: 14505061, XIV (2010), p. (6268) 821.162.3:821.163.41

(19122007), , (19051982), : , , , , -

(Dt z Hradce, 1988) . 1912. . , esk slovo, , . , , , 1, . esk slovo , , . , , . , , , , 1921. . , , . , 1936 , , , . - . . . 2007. . . 1

, Dt z Hradce, Praha 1988, . 136, ...

63

, . , , , 1982. . , , . , , . 12.4.1938. . , . . , , 1938. :... . , : . , . .. , . , . . . . . . , . . . . ! , ...2 (. . 12.4.1938.)

, , . , . : . . , , . .2

.

64

XIV (2010)

1939 , . . (.1947.). , . , , 1948. .... ... (. . , )

, - . Hradn v (1940) Povstn z mrtvch (1946). . . , 2. 1956.: , . . . ... (. . , 2.10.1956)

, , ( 1952.), ( 1954) (, 1956.). , , . . . :... : 10 , . . !... (. . , 2.10.1956.)

19. 1956. 23. . , . 29.10.1957. 6.1.1958. . . . ,

65

, , , . :... 2000 , . . . , . ... (. . , 29.10.1957.)

. , . , , , 1957. , . . , . . 1957. , .... , . . ... (. . , 6.1.1958.)

1962. . , , . . , , 3. , , 1930. . , . , : ? ...43 .-, , , .III, , 1999, . 104111; 4 ., , , 1962, .14;

66

XIV (2010)

1976. . . , . : , , . . . . . . , , . . , . , , 1977. . . (. . , 2. 12. 1976.)

. 1977. . , (ivote dky, 1977). . : . , . . . , . , .5 . . 1977., , 9. 1977. . :... , . . , ... (. . 6.2.1979.) . , . , , 1977, . 74;5

67

:... (.) . , . . . . ... (. . 6.2.1979.)

(. 1940), , . . : . . . . . . (. . 18.12.1981.)

(, 1979), . (1988) . : ... . , , , , . : ! . , .6 , , . : , : , , , . (. . , )

, . . . 6

, Dt z Hradce, Praha 1988, . 136, ...

68

XIV (2010)

. . , , ?

- 1999 -, . , , 1999, . III, . 104111; 1988 , Ditee z Hradce, Praha, 1988; 1962 , : , : , 1962, . 517; 1977 , : . , , : , 1977, . 6974.

Aleksandra Korda-Petrovi DOPISY VILMA ZVADY JAE RIBNIKAROV Resum V pozstalosti Jary Ribnikarov (19122007) bylo zachovano dvanct dopis eskho bsnka Vilma Zvady (19051982), kter v eskoslovensku ped Druhou svtovou vlkou vydal jej prvn vere. Ribnikarov po vlce pekladala bsn V.Zvady. Korespodence obsahuje drahocenn informace o pekladech, ale dopisy pedevm pedstavuj svdectv o ptelstv kter trvalo vce ne padest let.

Ivana Koevski Filoloki fakultet Beograd

BIBLID: 14505061, XIV (2010), p. (6975) UDK 821.162.3.09

KUNDERINI KONANI PARADOKSIU ovom radu govoriemo o nastanku i istoriji Kunderinog pojma konani paradoksi, konsultujui pieve eseje sa jedne strane, dok emo sa druge strane pronalaziti njegovu primenu u konkretnim knjievnim ostvarenjima (izabranim romanima). Kljune rei: konani paradoksi, moderno doba, zaborav bia, roman

Izvor karakteristine Kunderine sintagme konani paradoksi pronalazimo u pievoj knjizi eseja Umjetnost romana (Lart du roman 1986), koja sadri njegove radove nastajale izmeu 1979. i 1985.godine. U njima Kundera teorijski razmatra mogunosti romana kao i istoriju ove knjievne vrste. U vezi sa tim e upravo u eseju Servantesovo podcenjeno naslee govoriti o mestu romana u savremenom svetu, njegovim ulogama i zadacima, gde se ve na samom poetku pievih knjievno-poetikih razmiljanja o dobrim i loim osobenostima novovekovnog izuma znanog kao Moderno doba, italac susree sa ozbiljnim problemom na koji upozorava Huserlovo predavanje o krizi evropskog oveanstva. Konekciju izmeu Huserlovog predavanja odranog 1935.g. (u Beu i Pragu) i romana, Kundera pronalazi nakon to objanjava da Huserl korene krize sa poetka Modernog doba, dovodi u vezu sa delatnou i tvrdnjama Dekarta i Galileja. Naime, raanje racionalne, kritike misli pomoglo je sa jedne strane naglom razvoju prirodnih nauka, ali istovremeno utiskujui tom napretku jednoobrazni karakter u kome je svet bio sveden na obian predmet tehnikog i matematikog istraivanja. Sa druge strane istovremeno, ovek i konkretan svet ivota bili su zanemareni, to e konstatovati Huserlov uenik Martin Hajdeger svojim pojmom zaborav bia. Sve navedene injenice Kundera izlae da bi nam predstavio sopstveni zakljuak o dvosmislenosti razdoblja o kojoj govore dva lozofa, a u ijoj se prirodi pronalazi izvor konanih paradoksa, budui da se o pomenutom razdoblju moe govoriti kao o degradaciji, ali i kao o napretku. Otkrivanjem i opisom dvostruke prirode Modernog doba konani paradoksi zapoinju, i nastavljaju se na mestu gde Kundera upuuje zamerku obojici lozofa koji, bez obzira na iroku perspektivu svog posmatranja i tumaenja promena koje su usledile Modernim dobom, iskljuuju roman kao mogue sredstvo u otkrivanju i spoznavanju bia. Kundera kao romanopisac suprotno tome, eli da istakne znaaj i ulogu romana upravo u sferi istraivanja zaboravljenog bia o kome govori Hajdeger, postavljajui sledeu tezu:ako je tono da su lozoja i znanost zaboravile ovjekov bitak, utoliko je oiglednije da se sa Cervantesom oblikovala velika europska umjetnost koja nije nita drugo nego istraivanje tog zaboravljenog bitka. Sve velike egzistencijalne teme koje Heidegger razlae u djelu Bitak i vrijeme, smatrajui kako ih je sva prethodna europska lozoja zanemarila, razotkrivene su, pokazane, rasvijetljene tijekom etiri stoljea europskog romana.11

(Kundera 2002: 12)

70

XIV (2010)

Roman je dakle po Kunderi, sredstvo koje paralelno uz lozoju, otkriva i opisuje bie u savremenom svetu, a njegovi nam tvorci pomau u saznavanju razliitih aspekata postojanja.2 Zato Kundera po ugledu na Hermana Broha zakljuuje, da je nemoralan svaki roman koji ne otkriva neki do tada nepoznat deli postojanja. Svrhovitost ove knjievne vrste, Kundera svakako pronalazi u spoznaji, ali ga ona direktno odvodi do neoekivanog pronalaska konanih paradoksa proizalih upravo iz Dekartovih tvrdnji; pisac nam u svom eseju najpre demistikuje kartezijansko Ja koje misli, i koje nikada ne moe biti odgovorno za linu sudbinu (o emu e nam svedoiti likovi Kunderinih romana). No, dok kartezijansko mislee bie skida sa pijedestala boansko provienje koje je vladalo svemirom i njegovim vrednosnim poretkom kae Kundera, Servantesov roman istovremeno sa druge strane, otkriva svet kao dvosmislenost. U odsustvu jedne boanske Istine koja bi beskompromisno delila dobro od zla, don Kihot pronalazi stotine relativnih istina, to e Kundera obrazloiti konanim paradoksom. Racionalna misao osloboena srednjevekovne sujeverne prakse nije oslobodila oveka tereta nedoumice u vezi sa tumaenjem postojeeg sveta, ve ga je opteretila mnotvom relativnih i esto, protivrenih istina. Sve ovo Kundera pronalazi u Servantesovom romanu, te u slinom duhu i sam zakljuuje, da istina ne postoji kao univerzalni pojam, da ju je teko denisati, da se ona jedino moe opisivati s obzirom na pluralitet vlastitog izbijanja, i da je svaki ovek ili lik u romanu, individualni nosilac istine. To je sutina i mudrost romana, saoptava nam autor ale, Besmrtnosti, Ideniteta, Neznanja, Nepodnoljive lakoe postojanja, i drugih ispitivanja sutine bia, zakljuujui da je roman zamiljeni raj pojedinca. To je teritorij na kojemu nitko ne posjeduje istinu, ni Ana, ni Karenjin, ali na kojemu svi imaju pravo biti shvaeni, i Ana, i Karenjin.3 Ovakva tvrdnja moe zvuati paradoksalno, ali nas vodi kroz mudrost romana, onako kako je Kundera tumai. Bie dakle nije zaboravljeno. Ono je stalni predmet interesovanja i opisivanja romanopisaca od Servantesa do Kafke i Broha, to je Huserl u svom predavanju prevideo, a Kundera svojim ilustracijama prepoznao kao jedan od konanih paradoksa, budui da se put romana ocrtava kao uporedna povijest Modernog doba. Meutim, od don Kihota do Jozefa K. desila se dramatina promena koja nam pokazuje put prepoznavanju novih paradoksa; ako razvoj romana posmatramo kao linearnu putanju, na ta nas navodi Kundera kada kae da je duh romana duh kontinuiteta (svako je delo odgovor na prethodna dela jer u sebi sadri sva prethodna iskustva romana), onda je paradoks ono to se desilo sa don Kihotovom pustolovinom, koja se u sluaju Jozefa K. pretvorila u vlastitu parodiju. Paradoksa je mnogo, ali Kundera odluuje da istakne dva posebna primera: najpre nas upuuje na dela Haeka i Kafke, kojima je jedini zajedniki elemenat iracionalnost; njeno prisustvo u prozi navedenih pisaca, Kundera objanjava pozivajui se na Moderno doba koje je kartezijanskim razumom nagrizlo srednjevekovne vrednosti, meutim u momentu kada se inilo da razum trijumfuje, u delima pomenutih autora na scenu je stupila iracionalnost u obliku sna, groteske, apsurda, budui da joj u odsustvu boanskog provienja2 U vezi sa ovom temom Kundera navodi itav niz autora ijom zaslugom saznajemo ta je pustolovina (Servantes), kakva je ovekova ukorenjenost u Istoriji (Balzak), ta znamo o uticaju iracionalnog na ljudske postupke (Tolstoj), koja je uloga mitova u naim postupcima (Man), itd. 3 (Kundera 2002: 143)

Kunderini konani paradoksi

71

vie nita nije stajalo na putu. U drugom sluaju, Kundera govori o stalno postojeem snu oveanstva da se univerzalnim jedinstvom ostvari apsolutni mir u svetu. Paradoks je taj, to u savremenom dobu sveopte integracije i globalizacije, rat postaje jedino sredstvo za ostvarenje i osiguranje dugo sanjanog jedinstva oveanstva. Kundera nam objanjava da jedinstvo ovjeanstva zapravo znai: nitko nikamo ne moe umaknuti.4 Kunderina razmiljanja o periodu konanih paradoksa predstavljaju reeksiju kao to se moe uoiti, ne samo na Huserlovo predavanje, ve na sva velika zbivanja koja su uticala na razvoj romana u prvoj polovini dvadesetog veka. O Kunderinom tumaenju paradoksa ne moe se govoriti odvojeno od naina na koji pisac opisuje razvoj romana kao knjievne vrste, s obzirom na teme romanom predstavljene (meu kojima kao dominantnu prepoznajemo temu prikaza odnosa oveka i istorije) i promenu forme kroz koje roman neprestano prolazi. Potvrdu naem stanovitu pronalazimo u studiji Helene Koskove koja na sledei nain tumai ovu Kunderinu sintagmu:Kunderina metafora doba konanih paradoksa jeste reakcija na krizu novovekovne ontologije, a njegovi romani su neprestano razbijanje konvencionalnog poimanja objektivne realnosti; postavljanjem pitanja egzistencijalnog sadraja, predstavljaju nastojanje da se otkrije skriveni izgled stvarnosti i nove mogunosti bia.5

Budui da Kundera roman posmatra kao medijum za ispitivanje ljudske egzistencije, on e u poetici srednjoevropskih pisaca meuratnog perioda, prepoznati tenju za opisom poremeenih egzistencijalnih kategorija. U delima Haeka, Kafke, Muzila i Broha, Kundera Istoriju denie kao udovite koje dolazi spolja, a u brzini kojom se dogaaji meusobno smenjuju, prepoznaje glavnog uzronika za sve savremene bolesti bia. Istorija je bezlina, razuzdana, neuraunljiva, nerazumljiva i niko joj ne moe umai govori Kundera u uverenju, da jedino u romanima navedenih pisaca moemo da primetimo kako u uslovima zavrnih paradoksa sve egzistencijalne kategorije menjaju svoj smisao. Da bi ilustrovao ovo svoje stanovite, Kundera postavlja razliita pitanja, ijim odgovorima zapravo daje primere poremeenih i izdeformisanih meuljudskih odnosa prikazanih u Mesearima, oveku bez svojstava, Procesu, Zamku, Dobrom vojniku vejku. Navoenjem istih pitanja, pokazaemo da je i u Kunderinim romanima predstavljena ista problematika egzistencije bia u savremenom dobu, koje je pisac nazvao dobom konanih paradoksa. Ono zapoinje plejadom romanopisaca nakon Prvog svetskog rata, i traje kroz itav dvadeseti vek, a kako Kundera predvia daleko je od svog svretka. Jedno od kljunih pitanja za ilustraciju Kunderinih konanih paradoksa je denicija pojma samoe; u romanima kao to su: ala, Knjiga smeha i zaborava i Besmrtnost, samoa ne predstavlja teskobno oseanje koje bi za subjekat bilo prokletstvo i teret. Suprotno tome, italac pronalazi da je junacima ovih romana samoa najdragocenija vrednost koja stoji nasuprot kolektivizmu, i ije odsustvo paradoksalno predstavlja agoniju njihovog bia. Likovi kao to su Ludvik Jan, Tamina, Agnes, Toma, Sabina i ostali, izraziti su individualisti u odnosu na svoju okolinu, ak i kada je ljubav u pitanju. Ludvik Jan je jedini koji u romanu ala, prepoznaje optu i histerinu kolektivnu radost kao licemerno stanje4 5

(Ibid: 17) (Koskov 1998: 5)

72

XIV (2010)

transa koje ne dozvoljava da se ide mimo postavljenih pravila tumaenja sveta; i upravo e egzistencijalistika individualnost Ludvika osuditi na samou kojoj on neuspeno pokuava da umakne, ne shvatajui da je ona njegova stalna pratilja. Ludvik ne uspeva da realizuje nijednu ljubavnu vezu, i kada u radnom logoru provodi dosta dug period, on ni sa jednim od prisutnih protagonista ne ostvaruje prisnost ni poverenje. Kunderina junakinja Tamina iz Knjige smeha i zaborava, predstavljena je u ambivalentnom odnosu prema samoi, u emu se ogleda paradoksalnost njene situacije. U poglavlju Izgubljena pisma, Tamina nakon gubitka svog supruga, pronalazi u samoi najgoreg neprijatelja koji joj oduzima seanja i pravo na lini identitet; meutim, kada se u poglavlju Aneli nae na ostrvu dece, jedino za im ezne je samoa, nakon to gubi pravo na slobodu i intimu. Ovom problematikom pokrenut je niz drugih pitanja vezanih za Kunderino tumaenje vizije budunosti, mogunosti ovekovog postojanja, njegovog subjektiviteta i privatnosti. Ostrvo dece predstavlja Kunderinu fantazmagoriju budunosti u kojoj niko nema pravo na samou i individualnost. Svaki ovek je praen bezbrojnim, agresivnim pogledima koji svuda ele da su prisutni, i da istovremeno obznane svoje prisustvo. U odsustvu bilo kakve mogunosti suprotstavljanja kolektivu dece koji je progoni, Tamina bei u smrt, poslednjoj uteiteljici koja obeava samou. U Nepodnoljivoj lakoi postojanja likovi imaju razliit odnos prema samoi, budui da je Kundera predstavlja na drugaiji nain nego u ostalim romanima. U ovom delu su likovi (koje imenujemo nosiocima samoe) prikazani u drutvu drugih osoba, ali uvek u odreenoj meri izdvojeni u odnosu na njih ve prema nainu miljenja ili ponaanja. Iako se ovde ne radi o temi koja je posebno naglaena u romanu, Toma jedan od glavnih protagonista, nosilac je samoe kao line karakteristike koja ga prati sve do poznanstva sa Terezom. Toma je intelektualac koji ivi sam i ne deli svoj ivot ni sakim; ak i kada Tereza ue u njegov ivot, on se ne odrie svojih navika samakog ivota i ne pripada joj u potpunosti. Onog momenta kada odlui da se odrekne individualnosti i prava na svoj privatni, izdvojeni deo ivota i u potpunosti pripadne Terezi, Toma e poginuti zajedno sa njom. Kundera nam ovim postupkom govori da je samoa sastavni i imanentni deo bia, nerazluivo spojen sa neijim identitetom; dobrovoljnim odbacivanjem samoe, ini se da prikazani likovi gube svoje ja u meteu dvadesetog veka, i ni po emu se ne razlikuju u odnosu na druge ljude. Paralelno Tomau, njegova poznanica slikarka Sabina predstavlja pandan pomenutoj predstavi samoe, jer je u romanu posmatramo kao nekog ko se ne vezuje za ljude, tradiciju, pa ak ni za mesto. Kundera na specian nain gradi ovaj lik, izdvajajui je od ostalih upravo prema nainu razmiljanja i ideja koje ona u tekstu romana plasira. Jedno od takvih miljenja je Sabinino tumaenje pojma kia, ali i niza drugih pojmova koje pronalazimo u poglavlju Neshvaene rei. Iako se ini da Sabina delimino menja svoje stavove, budui da nakon emigracije u vajcarsku pronalazi partnera Franca, upravo e u drutvu sa njim otkriti da je i dalje zapravo sama. U to se uveravamo nakon niza razliito shvaenih rei ija znaenja Kundera paralelno navodi u Francovom i Sabininom tumaenju; to su na primer: ena, vernost i izdaja, muzika, povorke, groblje, Sabinina domovina i druge. Oboje ljubavnika, Sabina i Franc, potpuno drugaije doivljavaju i tumae navedene pojmove to ih istovremeno meusobno razdvaja, ali i zasebno ini izolovanim u odnosu na okolinu. Nakon to se upozna sa Sabininim tumaenjem vizije sveta, italac je uverenja da je ovo


73

jedini lik koji uva vlastitu samosvojnost, da samoa ovom liku nije teret ve blaenstvo, i da je to jedini paradoks na koji ovde nailazimo. Meutim, Kundera e nas odmah potom razuveriti, demonstrirajui jo jedan paradoks vezan za Sabinu kada je u pitanju njen odnos prema kiu. Iako se itavog ivota trudi da svojom nekonvencionalnom prirodom ne upadne u klie, da bude stalno nova i promenljiva, Sabina e konano dobrovoljno pristati da rtvuje vlastitu samou, ime gubi sebe, svoje bie i nestaje sa scene ivota. Beei od kia svo vreme, Sabina samou zamenjuje idilinom slikom porodice koju nikada nije imala, nakon to svoja putovanja okona u Americi. Iz ovoga moemo zakljuiti da je jedan od konanih paradoksa i prihvatanje kia kao sastavnog dela naih ivota, o emu Kundera govori u svom Jerusalemskom govoru Roman i EvropaRije ki oznaava stajalite onoga koji se po svaku cijenu eli svidjeti to veem broju ljudi. Da bi se svidio, treba potvrditi ono to svi ele uti, biti u slubi uvrijeenih ideja. Ki je prijevod gluposti uvreenih ideja na jezik ljepote i osjeaja... S obzirom na imperativnu potrebu da se svidi i zadobije pozornost to veeg broja ljudi, estetika masovnih medija nuno jeste estetika kia; kako masovni mediji postupno zauzimaju i prodiru u na ivot, ki postaje naa svakodnevna estetika i moralni hod. Sve do nedavna modernizam je znaio nekonformistiku pobunu protiv uvrijeenih ideja i kia. Danas se modernost stapa s golemom vitalnou masovnih medija, a biti moderan zapravo znai usrdno nastojanje da se prilagodi, prilagodi vie nego to su prilagoeni najprilagoeniji. Modernost je odjenula odoru kia.6

U uslovima zavrnih paradoksa postoje i druge egzistencijalne kategorije kako ih je Kundera nazvao koje gube vlastiti smisao. Pored samoe, on nabraja sledee pojmove koji dobijaju novo znaenje, potpuno suprotno od onog ta predstavljaju; to su pustolovina, budunost, zloin, razlika izmeu privatnog i javnog. Ilustracija ovih egzistencijalnih kategorija nerazluiva je u odnosu na samou, te isti primeri iz romana mogu posluiti sagledavanju razliitih stanovita konanih paradoksa. S tim u vezi, izdvajamo lik Agnes iz romana Besmrtnost jednako progonjenu bukom i meteom dvadesetog veka, koju pratimo u oajnoj borbi za realizacijom samoe koja bi joj omoguila spas i iskupljenje. Ona je prikazana kako bei ne samo od svoje porodice i nametljive sestre koja je proganja, ve je njeno bekstvo i potreba za samoom, ak i izolacijom, predstavljena kao neophodan akt samoodranja u veku imagologije u kome su sveprisutne oi kamera i fotoaparata neprestano upuene ka subjektima. U ovom romanu kulminira prikaz poremeenosti Kunderinih egzistencijalnih kategorija koje se sabiraju na jednom mestu. Uz paradoksalnu nunost i potrebu glavne junakinje za samoom, do izraaja dolazi jedno potpuno novo sagledavanje odvajanja privatnog i javnog. Kundera zapravo eli da u ovom romanu istakne, kako granica izmeu privatnog i javnog vie ne postoji. Razvojem masovnih medija u dvadesetom veku dolazi do kulminacije ovekovog egzibicionizma i voajerizma, podstaknutih esto pradavnom ljudskom tenjom za besmrtnou. Sve to je privatno postaje predmet javnog interesovanja, za ta Kundera ilustrativno navodi primer knjievnika (Getea, Hemingveja), iji lini ivot itaoca vie interesuje od sadraja knjiga koje su napisali. No, ovaj problem je mogue pronai i u drugim romanima, na primer ve u Knjizi smeha i zaborava, kada nam Kundera napominje da su ivoti istoriara i drugih kulturnih radnika bili praeni stalno budnim okom vlasti.6

(Kundera 2002: 146)

74

XIV (2010)

Meu ostalima jedan od primera poremeenih egzistencijalnih kategorija, odnosi se na tumaenje onoga ta je zloin. U romanu ala Ludvik Jan e biti osuen na nekoliko godina prisilnog rada u radnom logoru iji je jedini zloin bio tekst ale. S druge strane, pravi zloin poinjen nad glavnim junakom ostaje neprimetan, jer je Istorija ta koja se ali sa ljudima. Ljudi odgovorni za Ludvikovo izbacivanje sa fakulteta i iz Partije nikada nisu kanjeni, jer njihova dela nisu protumaena kao zloin, iako su odgovorni za sudbine Ludvika, Alekseja i drugih mladih ljudi. Jedan od Kunderinih zavrnih paradoksa je i fenomen nepodnoljive lakoe postojanja. Kundera to objanjava na sledei nain: budui da su njegovi junaci iz istoimenog romana primorani da se povuku iz sveta i bivaju skrajnuti na margine egzistencije, Dekartova konstatacija da je ovek gospodar i posednik prirode postaje apsurdna. Nakon to je postigao uda u podruju nauke i tehnike, isti gospodar i posednik, ubrzo se uverio da nita ne poseduje: priroda se nekontrolisanim tehnolokim napretkom svakim danom sve vie smanjuje (povlai se sa planete), ovek ne gospodari Istorijom (ona mu stalno izmie), a konano ne gospodari ni samim sobom (jer je esto puta voen iracionalnim silama due podsveu, snom). Te tako, ako je Bog otiao (kartezijanskom milju smo ga denitivno oterali iz vlastititih ivota cogito ergo sum), a primerima iz Kunderinih romana smo se uverili da ni ovek ne moe da gospodari ni svojim ivotom ni istorijom, Kundera se pita ko je gospodar? Odgovor je neoekivan gospodara nema, planeta stupa u prazno bez gospodara, nikome ne odgovaramo za svoje postupke, a teinu tih postupaka ne moemo da merimo jer vie ne postoji obrazac po kome bismo to inili u tome se nalazi nepodnoljiva lakoa postojanja. Svim zavrnim paradoksima treba dodati i sledei, nagovetava Kundera, a to je paradoks o samom kraju. Kada neki fenomen izdaleka nagovetava svoj skori kraj, postoje subjekti koji su toga svesni, i moda za time ale. Ali, kada agonija ide svome kraju, mi ve gledamo u drugom smeru, kae Kundera, to znai da se subjekti okreu novim sadrajima. Te tako smrt postaje nevidljiva (evo ga jedan veliki paradoks). Sve ono na ta vie ne raunamo, nije nam potrebno. Kada sutra i priroda nestane sa planete, kome e nedostajati?7 Kundera navodi primere meksikog knjievnika Oktavija Pasa i francuskog pesnika Rene ara, pitajui se gde su njihovi naslednici. Time hoe da nam kae kako danas vie ne postoje veliki pesnici, oni su nestali, ili je njihov glas postao neujan. Kako bilo, ovo je velika promena za Evropu koja je jo od Homerovih vremena nezamisliva bez pesnika. I sada, ako je ovek izgubio potrebu za poezijom, da li e uopte primetiti njen nestanak. U Kunderinom zakljuku otkrivamo paradoks kraja kada kae da: Kraj nije apokaliptina eksplozija. Moda nema niega spokojnijeg od kraja.8 Konano, ono to smo nauili iz Kundernog tumaenja konanih paradoksa je, da opis Modernog sveta nije mogu bez kafkijanskih karakteristika kojih se ne oslobaamo ni u dvadeset prvom veku. Konani paradoks je stapanje i saivljavanje sa kafkijanskim u modernom svetu sa groteskom, komarima i prazninom to ih nosimo kao amanet loih vremena koja, eto nikako da ostavimo iza sebe.7 8

(Ibid: 42) Ibid, str.42


75

LITERATURA Chvatk 1992 Kvtoslav Chvatk, Romny Milana Kundery a krize lidsk existence pozdn doby // Melancholie a vzdor, Praha, str.159175 Chvatk 1994 Kvtoslav Chvatk, Svt romn Milana Kundery. Brno: Atlantis Koskov 1998 Helena Koskov, Milan Kundera. Praha: H&H Koskov 2009 Helena Koskov, esk prza 20. stolet v kontextu svtov przy // http://www.ucl.cas.cz/edicee/data/sbornky/kongres/tretiI/6.pdf; Str.4959 Kundera1969 Milan Kundera, ert.Praha: eskoslovensk spisovatel Kundera 1985 Milan Kundera, Knjiga smijeha i zaborava. Sarajevo: Veselin Maslea Kundera 2000 Milan Kundera, Nesmrtelnost. Brno: Atlantis Kundera 2002 Milan Kundera, Umjetnost romana. Zagreb: Meandar Kundera 2006a Milan Kundera, Nesnesiteln lehkost byt. Brno: Atlantis Kundera 2006b Milan Kundera, Zavjesa. Zagreb: Meandar

Ivana Koevski KUNDEROVY TERMINLN PARADOXY Resum V pspvku pozornost vnujeme Kunderov charakteristick syntagm terminln paradoxy. Spisovatel ji pouv ji ve sv knize esej Umn romnu, kdy mluv o Cervantesovu zneuznvanmu ddictv a kryzi novovk ontologie. Z tch esej dovdme se, e terminlnmi paradoxy zan zmnn Novovk prv v asu kdy vypadalo, e Descartesovou mylenkou skonila stedovk nevdomost a povra. No, namsto jedn, nikdy zkouman pravdy, lovk si ve svt obvil hodn nejistot a bzn, z nich vznikly terminln paradoxy, kter zmnily zkladn lidsk existenciln kategorie. Vci odedvna ztratily svj zkladn vznam, pravda se stala mnohoznanou a nepochopitelnou. O zmnnch paradoxch u ped Kunderou psali ve svch romnech Musil, Kafka, Broch a Haek. Poznali je zatkm dvacatho stolet v experimentu Djin s lovkem, kdy bylo zejm, e lovk nen dnm majitelem a pnem prody, spe se podobal pasivnmu recipientovi vech souasnch as a hrz. Stejn problmy lil Kundera ve svch povdkch a romnech v konkrtnch existencilnch situacch, kter se vztahovaly k terminlnm paradoxm. Abychom to pedstavili, vybrali jsme pklady z romn ert, Kniha smhu a zapomn, Nesnesiteln lehkost byt a Nesmrtelnost, kde je mon vidt postavy v zpase se zkladnmi existencilnmi kategoriemi, zmnnho smyslu. Na pklad, budoucnost ztratila kad vznam, u nevme nc o monosti uplatovn dobrodrustv. Potom, zloin vidme ale zloinc je teba nen; rozdil mezi soukromm a veejnm v Novovku nerozeznvme, a jako nejvt drahota souasnmu lovku jevila se samota, kterou hled kad Kunderv hrdina. Pspvek o tom pojednv se stanoviska souasnho tene, kde se o termnlnch paradoxch me mluvit v podmnkch nejenom Cervantesova ddictv, nbr prv Kafkova ddictv apsurdnho svta, kde jsou kad pravidla urit neplatn.

Adam Svetlk Filozofski fakultet Novi Sad

BIBLID: 14505061, XIV (2010), p. (7680) UDK 821.162.4.09

PSA DEJINY LITERATRY*V texte je podan prehad slovenskch literrnohistorickch vskumov kontexte najzvanejch problmov, s ktormi literrni historici v jednotlivch obdobiach dejn slovenskej literatry museli zpasi. Draz je pritom najm na slovensk literrnu histriograu v ideologizovanej spolonosti, o je doloen prkladom hodnotenia ideologicky problematickho Hronskho romnu Svet na Trasovisku. V poslednej asti textu sa pozornos venuje sasnm problmom literrnej historie, o je zdokumentovan na prklade dejn literatry Viliama Maroka. Kov slov: literrna histria, slovensk literatra, ideolgia, diskurz, Jozef Cger Hronsk, progres, Stanislav matlk, liberalizmus, kontrukcia, retitciaViliam Marok, periptie, premeny

O neahkej ulohe literrneho historika, ktor sa rozhodne psa dejiny literatry nejakho nrodnho, respektve nadnrodnho celku, presvedivo hovoria prbehy psania prakticky vetkch doterajch dejn slovenskej literatry. Zanc Bohuslavom Tablicom a jeho prvm syntetizujcim literrnohistorickm textom zo zaiatku 19. storoia a iste nekoniac kolektvom literrnych historikov pod vedenm Imricha Sedlka a ich najnovmi dejinami slovenskej literatry, slovensk literrni historici vo svojej innosti permanentne narali na problemi a akosti rozlinho chararakteru a intenzity, ktor boli vak vdy primrne produkovan podstatou samej literatry, respetkve histriograe a tie ich pecickm vzjomnm vzahom a prepojenm. Sce pri prvch literrnohistorickch textoch Bohuslava Tablica, Jna Kolra, Jozefa Miloslava Hurbana a iastone aj Jaroslava Vlka napsanch v 19. storo, tto priam systmova apria psania dejn literatry ani nemohla prijs do plnho vrazu, lebo literrnohistorick diskurz tchto autorov bol poznaen predovetkm ich nrodnoobrodeneckou snahou slovensk literatru vymedzi ako osobitn nrodn literatru vznikajcu v Uhorsku, a tie aj ich silm denova jazyk jej realizcie (staroslovenina, nemina, latinina, biblick etina, slovenina...). V tomto ohade situcia sa podstatnejie zmenila a po vzniku eskoslovenskej republiky v roku 1918, ke sa slovensk literatra konene etablovala ako nrodn, take aj slovensk literrni historici tohto obdobia, predovetkm tefan Krmry a Andrej Mrz, vo svojej innosti u nemuseli zpasi s nrodnmi respektve lingvistickmi otzkami, ale sa mohli naplno sstredi na vntorn, teda imanentn literrnohistorick problematiku. Avak situcia literatry a literrnej histrie sa po roku 1948 radiklne men, lebo sa cel spolonos v eskoslovensku, teda aj slovensk literatra a literrna histria, na dlh as dostala do zajatia totalitnej komunistickej ideolgie. V akej miere tto ideolgia vplvala na innos literrnych historikov mono doloi cittom z Dejn slovenskej literatry z roku 1987, ktor napsal kolektv historikov pod vedenm Jna teveka. V predslove tvrtej asti tchto dejn, kde je spracovan najproblematickej dejinn sek* Tekst je nastao kao deo projekta broj 148027, koji nanasira repuliko Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj.

Psa dejiny literatry

77

literatra v socialistickej spolonosti tame nasledujci text: Literatra socialistickej epchy je charakteristick tm, e je urovan kultrnopolitickmi koncepciami odrajcimi sa v hodnoten diel ako aj v ich tme a poetike. Jednou z najvraznejch charakteristk socialistickej literatry je jej spojenie s ideologickmi zmermi spolonosti. Ideologick podnety prejavuj sa v literatre danho obdobia priamo a ich literrne stelesnenie je vdy pecick. (...) Kultrnopolitick kritria tvoria tak nielen vonkajiu, ale aj vntorn sas vvinu socialistickej literatry, a tieto kritri vyjadren v stranckych uzneseniach, sme repektovali.1 Aj napriek tomu, e tento text dnenmu itateovi vyznieva vrazne totalizujco a tvrdo ideologicky, viu jeho as mono aplikova aj na netotalitn liberlne spolonosti, lebo s aj v tchto spolonostiach vetky diskurzy, teda aj literrne, respektve literrnohistorick, vo vekej miere ovplyvnen a uren dominantnmi kultrnopolitickmi koncepciami a normami, o znamen, e aj v sasnosti uprednostovan, a neraz aj nekriticky idealizovan pluralita liberlnej spolonosti, predsa v plnosti neanuluje evidentn mocensk podmienenos spoloenskho vedomia, teda aj samotnej literatry a liternej histrie. Aak, to o v uvdzanom citte dnes u nijako neobstoj je zvezn, bezpodmienen uplatovanie kultrnopolitickch kritri vyjadrench v stranckych uzneseniach, alebo vo vodcovskch prejavoch, pretoe sasn detotalizovan ideolgie na uskutonenie svojich mocenskch nrokov vyuvaj omnoho subtlnejie metdy a mechanizmi. Dobrm prkladom mocenskho vplyvu globlne dominujcej ideolgie liberalizmu me by naprklad sasn ponechanos literatry na trhov zkonitosti, o zrejme podstatne men nielen jej podobu, ale aj osud navonok ju otuuje, no v podstate prostrednctvom implikujcej populizcie ju oslabuje a postupne aj zabja. Akm spsobom sa ideologick princpy v totalitnej spolonosti prakticky realizovali a ako sa literrnohistorick tretmn jednotlivch spisovateov menil v zvislosti od miere ideologizovanosti spolonosti v jednotlivch obdobiach, mono najlepie vidie na osude slovenskch spisovateov, ktorch literrne dielo, alebo astejie len ich spoloensko-politick aktivita, bola v kolzii s panujcou komunistickou ideolgiou. Priam ilustratvnym prkladom v tomto ohade me by Jozef Cger Hronsk, ktor sa u aj po ukonen druhej svetovej vojny, teda ete v obdob relatvneho demokratickho pluralizmu, stal najproblematickejm spisovateom pre slovenskch literrnych kritikov a najm historikov. Hronsk bol v tom obdob jeden z najvznamnejch ijcich slovenskch prozaikov, ktorho bohat literrna tvorba, ale zarove aj kultrno-politick innos (predseda mienkotvornej Matice slovenskej) natrvalo poznaila medzivojnov a vojnov obdobie. Avak v pozmenenom spoloensko-politickom ovzdu (znik Slovenske

slavistika xiv 2010

Documents