7.0 Skladištenje opasnog otpada 7.1 Uvod Dugi niz godina upravljanje opasnim otpadom nije bilo regulisano. Industrijski objekti i postrojenja mogli su da skladište otpad neprekidno, ne osvrćući se na potencijalne štete za svoje radnike i okolno stanovništvo ili na štete po životnu sredinu. U nekim slučajevima je to u SAD dovodilo do kontaminacije tla i vode za piće, pa je saniranje takvih situacija zahtevalo ulaganje velikih novčanih sredstava, kao i donošenje propisa o skladištenju opasnog otpada. Skladištenje podrazumeva privremeno držanje otpada na jednom mestu. Uslovi za držanje otpada na mestu njegovog stvaranja u objektu predstavljaju važan elemenat u programu upravljanja opasnim otpadom, jer se tim uslovima određuje način postupanja sa otpadom pre njegovog tretiranja ili obrade. Najčešće se uslovima za skladištenje određuju i količine i vreme držanja otpada na određenom mestu, a za to postoje praktični ekološki razlozi. Što su veće količine na taj način sklonjenog otpada, veća je i mogućnost njegovog katastrofalnog širenja po životnoj sredini. To, pak, dovodi do šteta većih razmera i do većih troškova. Isto tako, što otpad duže stoji, veća je i mogućnost pogoršanja stanja takvog mesta za privremeno odlaganje, što, opet, može dovesti do znatnije kontaminacije tla, a time i podzemnih voda. Troškovi saniranja ovakvih katastrofalnih ili dugotrajnih ispuštanja mogu biti veoma visoki. Delotvornim uslovima za skladištenje otpada na licu mesta (u objektu) može se smanjiti mogućnost izlaganja industrijskih radnika toksičnim hemikalijama, povećati bezbednost smanjenjem rizika od požara i eksplozija i zaštititi životna sredina od izilivanja i curenja koja mogu kontaminirati tle, površinske vode, podzemne vode ili vazduh. Izbor sredstva za skladištenje zavisi od količine stvorenog opasnog otpada, Uobičajeni tipovi ovakvih sredstava podrazumevaju: - kontejnere, koji se mogu pokretati, sa ograničenim kapacitetom za prijem

otpada; - tankove koji se ne pokreću i koji su u stanju da prime velike količine (desetine

hiljada galona ili gotovo 50.000 litara) tečnog otpada; i - magacine za skladištenje manjih kontejnera ili skladištenje otpadaka ili

otpada u rasutom stanju (rinfuzi) zagađenog opasnim materijama. U sledećem tekstu obrađene su detaljnije definicije ovih jedinica za skladištenje, a govori se i o zajedničkim standardima za postupanje sa opasnim otpadom u pomenutim sredstvima (mestima) za skladištenje, o specifičnim elementima i konstrukciji tankova i kontejnera, o radu sa njima, kao i o generalnim

standardima za inspekciju ovakvih sratdstava i akciji reagovanja na ispuštanja otpada. Kao što će se videti u Odeljku 8, prevoz opasnog otpada predstavlja poseban izazov kad je reč o skladištenju. Za razliku od mesta na kome se on stvara, gde je skladištenje stacionarno i, tipično, u zatvorenim prostirijama, na otpad u tranzitu mogu uticati atmosferske prilike, pa to zahteva posebne mere predostrožnosti. Isto tako, eventualna izlivanja prilikom transporta, mogu biti posebno opasna jer su izvan kontrole koja postoji u samom objektu. 7.2 Pregled uslova za skladištenje koji važe za generatore otpada Da bi se sprečila ispuštanja opasnih materija u životnu sredinu, program skladištenja otpada treba da otpočne na mestu na kome on nastaje, to jest u samom objektu. Prema američkiim standardima najveća pažnja se obraća na probleme koji mogu nastati usled dužine transporta do pojedinih mesta odlaganja i one koji se odnose na tip objekta koji otpad odlaže. 7.2.1 Generalni uslovi skladištenja Objekti i postrojenja stvaraju otpad u toku svog proizvodnog procesa ili tako što koriste raznovrsne produkte, uključujući hemikalije namenjene poljoprivredi, neorganske i organske hemikalije, razne vrste boja, pesticide, specijalne hemikalije, plastiku i petrohemijske proizvode, kao i lekove i druge farmaceutske artikle. Neke vrste ovakvog otpada su bezopasne, a druge su opasne. Kad je rečo opasnom otpadu, njegovo bezbedno skladištenje treba da počne na samom mestu nastanka, i to odmah. U program upravljanja opasnim otpadom, prema tome, treba uključiti uslove koji se odnose na ''hvatanje'' otpada neposredno po njegovom nastanku, bilo prilikom njegovog izlaza na kraju proizvodnog procesa, bilo u momentu u kome prestaje njegova upotreba kao proizvoda. Odmah potom se takav otpad bezbedno skladišti. Na standarde skladištenja može uticati i tip otpada koji u objektu nastaje. Pri tom je bitno da oni koji rukuju takvim otpadom tačno znaju poreklo otpada u procesu proizvodnje, kao i njegov hemijski sastav. U tom smislu je korisno izraditi grafikone proizvodnog procesa i upotrebe hemikalija u objektu, kako bi se lakše pratilo kretanje opasnog otpada. Na Grafikonu 1 prikazan je dijagram samog procesa u kome se koristi rastvarač za proizvodnju antibiotika za farmaceutske potrebe. Poznavanje ovih podataka omogućava da se u objektu razdvajaju opasni otpadi od onih koji nisu opasni, kako bi se sa njima postupalo na oodgovarajući način. 7.2.2 Razdvajanje i razvrstavanje Razdvajanje opasnog otpada od bezopasnog je u najboljem interesu objekta pošto su troškovi za bezbedno rukovanje opasnim otpadom daleko veći od onih koji se odnose na bezopasni otpad. Takođe, treba izbegavati mešanje

bezopasnog otpada sa opasnim, jer to ne samo što povećava troškove upravljanja već ograničava i opcije prilikom odlaganja otpada. Razvrstavanje podrazumeva preduzimanje neophodnih koraka u cilju sprečavanja mešanja hemijski neutralnih ili nekompatibilnih materijala u jednoj istoj jedinici za skladištenje. Razvrstavanje je važno jer se njime poboljšava bezbednost i smanjuju kasniji troškovi prerade, tj. tretiranja otpada. Na primer,. Zapaljive otpade treba razdvojiti od nagrizajućih materijala ili izvora da bi se sprečili požari ili eksplozije. Rastvarači koji mogu formirati perokside takođe treba da su odvojeni od drugih vrsta otpada, jer su peroksidi visoko eksplozivna jedinjenja osetljiva na toplotu, trenje, dodir i svetlost. Razvrstavanje otpada u okviru jednog istog tipa materijala je takođe dobra ideja, jer se time usavršava proces rukovanja otpadom. Kad se skupi otpad koji pripada jednoj kategoriji, pa samim tim i jednom načinu tretiranja, troškovi su, generalno, mogo niži. Nadalje, ako opasni otpad sadrži manje komponentnih grupa (tj. metala, organskih materija, itd.) koje zahtevaju tretiranje, troškovi za ovaj proces su niži jer nisu potrebni različiti postupci u tretiranju. Na primer, organski opasni otpad je zapaljiv i često se prerađuje spaljivanjem, dok se neorganski otpad ne može tretirati na taj način, tako da zahteva razdvajanje i stabilizaciju neorganskih materija. Stoga je uputno razdvajati organske od neorganskih materija u ranoj fazi procesa i sa njima postupati na poseban način u čitavom sistemu upravljanja opasnim otpadom. Evo nekoliko generalnih pravila koje možete primeniti kod razvrstavanja: - Razdvojiti nehalogene otpadne rastvarače od halogenih rastvarača, tako što ćete razdvojiti aceton, koji je nehalogeni rastvarač, od ugljen tetrahlorida, koji je halogeni rastvarač.

- Razdvojiti fizička stanja otpada (tj. tečnosti, čvrste materije) tako što ćete izdvojiti tekstilni otpad od rastvarača, dozvoljavajući da se rastvarač osuši iz tekstila prirodnim putem ili ceđenjem.

- Razdvojiti otpad koji sadrži metale od onoga u kome ih nema, tako što ćete odvojiti rastvarače korišćene za uklanjanje masnoća sa plastičnih površina i rastvarače koji se koriste za čišćenje obrađenih metalnih površina.

- Razdvojiti visoko toksičan otpad od manje toksičnog, putem odvajanja transformatorskog ulja kontaminiranog PCB-om (tj. polihlorinatnog bifenila) iz korišćenog motornog ulja.

- Razdvojiti otpad po tipovima (tj. zapaljivi, nagrizajući, oksidirajući, otrovni, itd.).

- Razdvojiti kiseline od baza.. 7.3 Početno akumuliranje otpada Treba povesti računa i o tome da se neke vrste otpada stvaraju u industrijskom procesu koji je kontinuelan, dok se druge vrste stvaraju samo povremeno. Na primer, farmaceutske fabrike proizvode lekove u serijama da bi održale kvalitet. Stoga se i otpad u ovom procesu stvara u serijama. Rafinerije, s druge strane,

rade neprekidno – sedam dana nedeljno. Njihova proizvodnja je stalna pa se stvara i neprekidni tok otpada. Planiranje vezano za početno akumuliranje otpada, prema tome, treba da počne od razumevanja svih mogućih varijacija u protoku i/ili volumenu stvaranja opasnog otpada. 7.3.1 Satelitsko akumuliranje Praktično rešenje za manje količine otpada je omogućiti da se takav otpad akumulira na sigurnom mestu -- na tački, ili u blizini samog njegovog nastanka. Ovakav način i prostor se u Americi nazivaju satelitsko (tj. pomoćno) akumuliranje. Kako se otpad postepeno stvara, tako ga radnici smeštaju u kontejner koji se nalazi u blizini objekta, na navedenom mestu. Pošto je kontejner blizu, radnici ne gube vreme niti se njihova produktivnost smanjuje zbog tog posla. Grafikon

Mesto satelitskog (pomoćnog) akumuliranja Identifikovanje vrsta otpada Mesto za kontejnere za skladištenje Prevoz sa lica mesta

Stanje kontejnera Nedeljne inspekcije

Rukovanje kontejnerima

Primer najbolje prakse upravljanja

Kontejneri na mestu akumuliranja treba da budu jasno obeleženi da bi radnici u objektu, i oni koji sa njima rade, znali njihovu sadržinu i upozorili na eventualne opasnosti. U mnogim fabrikama se, na primer, koristi ovakav način postupanja sa otpadom tako što se prikupljaju rastvarači korišćeni za uklanjanje masnoće sa fabričke opreme. Korišeni rastvarači se mogu destilisati i ponovo upotrebiti. Međutim, ako radnik greškom ubaci u određeni kontejner nešto drugo, rafiniranje neće biti moguće, pa je zato bitno vidljivo obeležavanje kontejnera. Tako će se sprečiti mešanje nekompatibilnih otpada, kao što su oksidanti i zapaljive materije. Uslovima propisani u SAD ograničava se količina za akumuiranje na 55 galona (oko 250 litara) opasnog otpada. Pritom su uslovi stroži kad je reč o akumuliranju onih otpada koji sadrže hemikalije koje su i u malim količinama fatalne za životinje i ljude. Akumulacioni limit za ovakve akutno opasne otpade iznosi jedan galon ili oko 5 litara. Na ovaj način se smanjuje mogućnost nastanka smrtnih slučajeva kod fabričkih radnika. Lista ovih visoko toksičnih hemikalija nalazi se u Anakesu 7-A. Kad je kontejner na mestu akumuliranja pun, može se pomeriti internim sredstvima za prenos tereta ili uz pomoć druge opreme namenjene specijalno za

transport opasnog otpada. Takav otpad se zatim smešta u centralni prostor za skladištenje koji je mnogo bezbedniji. Dobra ideja je da se od objekata zahteva da na ovim kontejnerima salno postoje nalepnice sa tačnim oznakama sadržine. Veoma je, naime, skupo vršiti laboratorijske analize otpada u takvim kontejnerima, ako nisu identifikovani. Na nalepnici treba da bude i datum ulaska u centralno skladište jer se time olakšava praćenje uskladištenog otpada i njegovo dalje bezbedno kretanje. Dalji mogući uslov je da kontejneri budu sigurni tako što će se redovno održavati, čistiti od korozije, sprečavati pukotine i lom. Dodatne sigurnosne mere zavise od sastava otpada i drugih specifičnih karakteristika. Neki otpadi, na primer, mogu emitovati opasne gasove, pa ih treba skladištiti u zatvorene kontejnere da ne bi izazvali povrede radnika. Pored toga, u nekim objektima treba preduzeti specijalne mere predostrožnosti kod smeštanja zapaljivih otpadnih materija koje se moraju odovojiti od svakog izvora toplote ili otvorenog plamena, što važi i za reaktivni otpad koji se mora izolovati od hemikalija koje prouzrokuju eksploziju. 7.3.2 Skladištenje u centralni kontejner Kad se na mestu satelitskog akumuliranja dostignu količinski limiti, otpad se ili šalje van objekta, ili se uklanja i centralizuje na prostoru permanentnijeg skladištnja pored objekta. Tamo se, u centralnom kontejneru otpad drži ili tretira u postrojenjima objekta, ili sa, pak, šalje izvan objekta radi tretiranja, skladištenja ili odlaganja. Svrha ovakvog centralnog mesta skladištenja je da se dostignu količine koje su dovoljne da se otpad konsoliduje. U centralnom skladištu otpad ostaje duže nego u pomoćnom, satelitskom. Međutim, treba paziti, jer se može dogoditi da prethodno razvrstani potencijalno nekompatibilni otpad bude pomešan na centralnom skladištu sa otpadima koji potiču sa raznih pomoćnih mesta skladištenja. Zbog svega ovoga, za centralna skladišta potrebni su stroži uslovi i standardi od onih koji važe za satelitska. Da bi se generatori otpada naterali da uspostave redosled transporta otpada, možda bi trebalo uzeti u obzir ograničavanje količina otpada koje se mogu smeštati u objektu. Takođe je moguće i vremenski ograničiti ovakvo odlaganje. Na taj način se onemogućuje beskrajno držanje otpada ili njegovo napuštanje i smanjuje mogućnost nastanka štete po životnu sredinu. Ograničenja količina i vremena mogu se zasnivati na kapacitetatima objekata za stvaranje otpada. Na primer, u SAD mali generatori otpada (100 do 1000 kilograma opasnog otpada u kalendarskom mesecu) ne smeju skladištiti više od 6000 kilograma otpada u bilo koje vreme. Oni takođe, da bi izbegli traženje dozvole, moraju prevoziti otpad na tretiranje van svojih objekata u roku od 180 dana do postrojenja za tretman, skladištenje ili odlaganje. Ako otpad mora de se prevozi na daljinu veću od 200 milja, rok se produžava na 270 dana. Za razliku od toga, po američkim standardima, veliki generatori otpada, sa više od 1000 kg. mesečno, moraju prevoziti svoj otpad svakih 90 dana. Pošto su ovakvi objekti obično bolje snabdeveni odgovarajućom opremom da bi rukovali i većim količinama otpada,

Američka agencija za zaštitu životne sredinu (USEPA) ne podvrgava ih propisima o ograničavanju količina koje se mogu privremeno smeštati na licu mesta, to jest u objektu. Vremenska ograničenja treba da budu razumna i zasnovana na udaljenosti objekta u kome se otpad stvara, od objekta za skladištenje. Ako u vašoj zemlji imate samo jedan objekat za tretiranje otpada, objekti koji su veoma udaljeni od njega moraju dobiti više vremena da dosegnu do količine za utovar u kamion kako bi ih transportovali. U SAD ovakvi veći objekti dobijaju dodatnih 30 dana ukoliko se pojave nepredviđene okolnosti. Takve okolnosti se povremeno i od slučaja do slučaja preispituju (na primer, objekat prestaje sa radom, objekat za preradu više ne prima određeni opasni otpad, itd.). Ako je u vašoj zemlji pristup uređajima za tretman, skladištenje i odlaganje problem, pri određivanju vremenskih ograničenja moguće je uzeti u obzir metod – od slučaja do slučaja, kao i elemente udaljenosti i troškova. Veći generatori otpada mogu pratiti rokove akumuliranja tako što će na svakom kontejneru naznačiti datum početka perioda akumuliranja. 7.3.3 Kompatibilnost otpada Nezavisno od količine otpada koji se u objektu stvara, važno je uspostaviti standarde kompatibilnosti otpada kad je reč o kontejnerima na centralizovanom skladištu. Kad se na takvom skladištu akumulira više raznovrsnih otpada, ova kompatibilnost postaje problem za pomoćna, satelitska skladišta. Stoga se moraju nametnuti uslovi kojima se generatoru otpada zabranjuje da meša nekompatibilne otpade, jer je to potrebno radi sprečavanja burnih reakcija, eksplozija i stvaranja toksičnih gasova. Jake kiseline i baze se razlažu i formiraju soli i vodu. Ovim reakcijama stvaraju se znatne količine toplote, što te hemikalije čini nekompatibilnim. Slično tome, kad se voda doda nekoj kiselini, voda će delovati kao slaba baza, izazivajućiispuštanje toplote. Kiseline i metali su nekompatibilni jer kiselina reaguje na metal i ispušta gas vodonika. Mešanje oksidanata i redukujućih supstanci može osloboditi toplotu, u nekim slučajevima tako burno, da dolazi do eksplozije. Osim toga, neke reakcije oksidiranja i redukcije mogu omogućiti ispuštanje krajnje opasnog gasa (npr., mešanje iskorišćenog cijanida sa kiselonom može dovesti do stvaranja vodonik-cijanida – što je veoma toksičan gas). I najzad, voda i anhidriti su nekompatibilni. Anhidriti su hemikalije koje imaju sposobnost da apsorbuju molekul vode i da u tom procesu stvaraju toplotu. Kako se toplota povećava, uvećava se i stepen apsorbovanja vode. Sve veće ubrzanje apsorpcije molekula vode rezultira u nekontrolisanu reakciju, koja izaziva isparavanje vode, ili eksploziju pare ili, pak, topljenje čelika. Da biste se obavestili o kompatibilnosti otpada, konsultujte sledeći vebsajt: http://learn.caim.vale.edu/chemhaz/mingle/dropdowns.asp ili konsultujte Dodatak 7-B da biste videli primere potencijalno nekompatibilnih otpada.

PRIMER NALEPNICE ZA KONTEJNERE

KOROZIVNO

OPASAN OTPAD Akumulacija Datum punjenja: ………………….. Sadržina: …………………………..

RUKOVATI PAŽLJIVO SADRŽI OPASAN ILI TOKSIČAN OTPAD O kompatibilnosti otpada treba isto tako voditi računa u vezi sa odabranim načinom (mestom) za skladištenje. Misli se na eventualnu zabranu sKladištenja korozivnih materija u nezaštićenim metalnim kontejnerima koje otpad može oštetiiti. O izboru ovih načina i o kompatibilnosti biće više reči u tekstu o standardima koji važe za specifične načine akumuliranja otpada na licu mesta. 7.3.4 Obeležavanje nalepnicama Da bi se delotvorno smestila sadržina ovakvih kontejnera i osiguralo da se otpad uklanja na vreme, potrebno je propisati i uslove za obeležavanje koji važe za centralni skladišni prostor u objektu. Na odgovarajućim nalepnicima treba navesti podatke o datumu ubacivanja otpada, o prirodi otpada, zatim tekst opomene povodom korozivnosti, zapaljivosti i eksplozivnosti, reči ''opasan otpad'' (koje treba da su posebno uočljive). Obeležavanje nalepnicima ne samo što pomaže generatoru otpada da vodi računa o rokovima skladištenja nego i da sprečimešanje nekompatibilnih otpada. 7.4 Izbor načina skladištenja Način skladištenja najčešće se bira na osnovu hemijskih osobina otpada. Na primer, objekti u kojima se stvara otpad, obično skladište materije koje nagrizaju u plastičnim kontejnerima kako bi se sprečili rđanje i mogućnost izlivanja ako bi se koristili metalni kontejneri. Međutim, ako se metalno spremište ne može izbeći, moguće je u njega dodati presvlaku od plastike da bi se izbegao direktan kontakt otpada sa stranama kontejnera. Ukoliko je reč o otpadima koji stvaraju

veće količine gasa koje se mogu razviti u samom kontejneru, postojaće opasnost od eksplozije. Za ovakve tipove otpada treba obezbediti ventilaciju da bi se sprečio unutrašnji pritisak, a ako je gas toksičan, kontejer treba staviti u prostor na kome se prikupljaju emisije u vazduh radi tretiranja, ili se takav gas cevima sprovodi do postrojenja za tretman. Za smeštaj nekompatibilnog otpada treba koristiti nepromočive kontejnere, čime se sprečava međusobni kontakt hemikalija. Količine otpada su elemenat i pri izboru odgovarajućeg smeštajnog prostora. Za manje količine pogodan je i manji kontejner jer je praktičniji i ekonomičniji. Kad ima manje prostora za smeštaj, generator neće pokušati da ga ispuni drugim otpadom koji bi možda bio nekompatibilan. Kompatibilni otpad je moguće sabiti (konsolidovati) ako je potrebno popuniti smeštajni prostor, a iz sigurnosnih razloga to treba činiti samo u prostoru centralizovanog skladištenja. Osim gore pomenutih mera predostrožnosti, moguće je propisati i uslove za većpostojeće smeštajne prostore. U Dodatku C prikazana je kao primer ček-lista koja služi pri inspekciji kontejnera. U SAD su i manji i veći generatori otpada dužni da se pridržavaju standarda za specifične tipove smeštajnog prostora. O ovim standardima biće reči u daljim odeljcima ovog Priručnika. Standardi za specifične smeštajne prostore predstavljaju ključne elemente svakog programa skladištenja opasnog otpada. Bez obzira na tip, standardima se pomaže u zaštiti zaposlenih i susedne životne sredine jer se tako sprečava njeno zagađivanje usled prodora opasnih otpadnih materija. Iako specifični standardi variraju u odnosu na tipove smeštajnog prostora, generalne komponente za sve njih obilčno obuhvataju uslove za konstrukciju, funkcionisanje, reagovanje i sprečavanje ispuštanja, rukovanje specijalnim otpadima, inspekciju, kao i uslove koji se odnose na zatvaranje objekata koji prestaju da funkcionišu. U daljem tekstu je reč o uslovima za kontejnere i tankove za smeštaj otpada. ------------------------------------------- ------------------------------------------- 2. Standardi za rad i rukovanje 3. Standardi za sprečavanje ispuštanja 4. Uslovi koji važe za specijalni otpad 5. Inspekcije 6. Zatvaranje objekta

7.4.1 Kontejneri Kontejneri su pokretna sredstva u kojima se materijal smešta, transportuje, tretira ili odlaže. Najtipičniji kontejneri su burad i kante. Pokretni kontejneri mogu biti i veliki tankerski kamioni (kamioni-cisterne), železnički vagoni ili specijalni kiper-kontejneri. S obzirom na svoju mobilnost i relativno niske troškove, one prve dve

vrste su najčešće u upotrebi u Americi. Za njih su i standardi jednostavniji nego za veće kontejnere i vozila. Elementi koji utiču na izbor kontejnera obuhvataju količinu otpada koji se smešta u njih, vreme za koje otpad u njima stoji ili fizičke i hemijske karakteristike otpada. Na primer, manji kontejneri su pogodniji za pomoćna (satelitska) skladišna mesta u objektima u kojima se otpad stvara jer su i količine relativno male. Za razliku od toga, u postrojenjima za tretiranje otpada koriste se većikontejneri, jer su količine veće, a vreme skladištenja je duže. Najzad, prevozioci se mogu odlučiti za kontejnere srednje veličine koji se relativno lako mogu tovariti i istovariti sa kamiona. Hemijske osobine otpada su značajan činilac kod izbora kontejnera, koji mogu biti otporni na curenje, rđanje. (U SAD se zahteva da otpad odgovara strukturi kontejnera. Videti propis CFR, paragraf 265.172). Na primer, intenzivno korozivni otpadi mogu reagovati na čeličnu burad stvaranjem rupa iz kojih otpad brzo nestaje. Stoga su za takav otpad bolja plastična burad ili čelična burad obložena plastikom. Zatim, otpad koji se širi mora biti smešten u dovoljno velike kontejnere koji se pri tom neće oštetiti. Najzad, ako je kontejner već korišćen, treba voditi računa da sledeći otpad koji se u njega stavlja bude kompatibilan sa prethodnim. ((Videti propis U.S. 40 CFR, paragraf 265.177/b/). Obično generatori otpada sami dobro poznaju fizičke i hemijske osobine otpada od hemikalija i sirovina sa kojima rade. Ako takvih informacija nemaju, potrebna je laboratorijska analiza. Tipovi kontejnera Buradi obično ima svih vrsta i od svih materijala. Njihove veličine u Americi najčešće su od 20, 30 i 55 galona, a materijali su: nerđajući čelik, običan čelik, plastika i legure. Tip otpada koji se smešta određuje tip buradi. Plastičnu burad ne treba koristiti ako otpad nagriza ili reaguje na plastiku. U tom slučaju mogu se koristiti burad od kombinovanog materijala, ali samo ako su iznutra presvučena plastičnim materijalom. Burad od nerđajućeg čelika su najskuplja i cena im varira između 500 i 700 američkih dolara. Ona od običnog čelika znatno su jevtinija i cena im se kreće od 40 do 80 dolara, koliko koštaju i burad od plastike (od 34 do 65 dolara). Kante se obično koriste za male količine otpada na satelitskim (pomoćnim) akumulacionim mestima. Veličina im se kreće od 1, 2, tri i po i 5 galona, a izrađuju se od polietilena ili metala. Mogu imati poklopce koji se potpuno skidaju, otvore na navoj ili one koji čvrsto prijanjaju pa su zato i kvalitetnije. Uslovi u pogledu konstrukcije posuda za smeštaj otpada Punjenje kontejnera je od bitne važnosti. Kao što je već pomenuto, kontejner mora biti u skladu sa otpadom. Takođe treba paziti da se ne prepuni, i u tom smislu korisne su sledeće napomene:

1. Morate znati koji je otpad hemijski reaktivan i/ili nekompatibilan. Takve otpade držati odvojeno i stavljati ih u posebne posude.

2. Vodite računa da otpad ne ošteti kontejner. 3. Ako ispirate kontejnere na licu mesta, potrebno je vodu kojom to radite

neutralisati i utvrditi njene osobine pre konačnog odlaganja. 4. Ako često koristite iste kontejnere, dosledno u njih stavljajte isti otpad, jer tako

ih ne morate ispirati. (Plastična burad proizvode se u više boja, što vam u ovom postupku pomaže, s tim da je otpad za njih kompatibilan, a ako nije, koristite nalepnice).

5. Koristite levak da sprečite razlivanje i ne upotrebljavajte isti levak za različiti otpad.

6. Nekim hemikalijama potreban je veći prostor za širenje, dok drugima ne treba nikakav prostor posle punjenja kontejnera, što zavisi od karakteristika otpada i uslova skladištenja (npr., fluktuacije temperature).

Prema američkim propisima (40 CFR, paragraf 267.17), generatori otpada mogu mešati nekompatibilne otpade u istom kontejneru. Ako morate da radite na taj način, morate se obezbediti da otpad neće biti izložen hemijskoj reakciji. To značida morate: - Paziti da se otpad ne pregreje (čime se sprečava požar ili eksplozija), - Paziti da se iz otpada ne razvijaju toksični i/ili zapaljivi gasovi, dim, ili prašina

(što štiti radnike od dejstva ovakvog otpada, i sprečava požar ili eksplozija), - Voditi strogo računa da mešanje nekompatibilnih otpada ne izazove

oštećenje kontejnera, da na njemu ne nastanu rupe ili da ne nabubri, - Dobro proverite da mešanje otpada na bilo koji način ne izaziva opasnost za

radnike i životnu sredinu. Pažljivo ustanovite da li su poklopci za kontejnere potrebni. Zatvaranje kontejnera potrebno je iz više razloga. Tako se sprečava ispadanje delića iz kontejnera, smanjuje mogućnost isparavanja, izlivanje organskih hemikalija, i smanjuje mogućnost izlivanja tečnosti. Poklopci mogu biti pričvršćeni na licu mesta (u vreme njihove nabavke i pre korišćenja, naročito ako je reč ozapaljivom ili eksplozivnom otpadu), sa otvorom na poklopcu da bi se otpad ubacio. Mogu se stavljati na bure u samom objektu i učvrstiti posle punjenja. Tip podobnog poklopca zavisi od upotrebe kao i potreba generatora otpada. Prema američkim propisima, sva burad moraju biti zatvorena tokom skladištenja, osim ako treba dodati ili izvaditi otpad u njima (videti 40 CFR, paragraf 265.173/a/). Puni kontejneri treba da se uredno slože da bi se prostor maksimalno iskoristio. Pošto su burad bezbedno preneta u prostor za skladištenje, može se preporučiti ili propisima naložiti da se ne slažu redovi od više od dva do tri bureta u visinu. Taj broj zavisi od veličine buradi. Nikad ih ne slagati nezgodno, s obzirom na visinu redova ili stabilnost tla na kome su. Previsoko naslagana burad mogu se srušiti, naneti povrede radnicima ili vršiti preveliki pritisak na

donju burad, što dovodi do njihovog oštećenja, curenja i sl. I, najzad, previsoko naslagana burad onemogućuju inspekciju. Za sve ove aktivnosti treba propisati odgovarajuće uslove kojima se može predvideti i da se burad pokreću uz pomoćodgovarajuće opreme, a ne kotrljanjem. Specijalne čaklje za burad pomažu kod njihovog slaganja i pomeranja s mesta na mesto. Viljuškar-dizalica isto tako pomaže u ovim aktivnostima. Burad nikad ne treba valjati postrance da bi ih pokrenuli sa jednog mesta na drugo, jer se tako mogu oštetiti i izazvati isticanje otpada iz njih. Kao što je rečeno u delu teksta 7.2.5, burad treba da bude obeležena nalepnicama tako da se njihova sadržina zna i da se naznače opasnosti svakome ko sa njima dođe u dodir. Na nalepnici može stajati i datum ulaska bureta u skladište. U toku skladištenja burad služe kao barijera kojom se otpad odvaja od okolne životne sredine. Lokalizovanje otpada, to jest njegovo obezbeđivanje na ovaj način je od bitnog značaja. Stoga je važno osigurati da burad budu neoštećena i ne budu izložena bilo kojim rizicima opisanim u prethodnom tekstu (curenje, prskanje, rđanje, itd.). To praktično znači da treba da su od materijala podobnog da sačuva otpad, uključujući i sigurnost protiv hemijskih reakcija nekompatibilnih otpada. Ukoliko se inspekcijom kontejnera otkriju izlivanja, rđanje ili neki drugi defekti, odmah treba preneti burad na drugo mesto i u drugu burad koja su kompatibilna i u dobrom stanju. Potpuno oštećenje buradi može dovesti do ispuštanja otpada u životnu sredinu. Reagovanje na ovakve slučajeve predmet je obrade u sledećem odeljku. Izlivanje materija pri punjenju buradi može se smanjiti nabavkom specijalnih podloga koje se stavljaju ispod buradi i koje prikupljaju prosutu otpadnu tečnost. Čak i kada objekat postupa prema propisanim standardima, do štete po životnu sredinu može doći ako se na radi prema standardima predviđenim za radne operacije. Ovakvim standardima se podrazumeva da kontejneri budu u dobrom stanju. U tom smislu regulatorni organ, na primer, može zahtevati da objekti skladište otpad van uticaja elemenata kao što su vetar ili kiša, ili previsoka i/ili preniska temperatura, što je način da se izbegne rđanje ili smanji mogućnost paljenja eksplozivnog otpada. Izvesni opasni otpadi predstavljaju jedinstvene sigurnosne rizike. U tu grupu ''specijalnih otpada'' spadaju oni koji su zapaljivi, reaktivni i nekompatibilni. Takvi specijalni otpadi zahtevaju dodatne standarde sigurnosti. Takođe je važno razmotritii lokaciju skladišnog prostora. U mnogim objektima burad se slaže uz ogradu fabrike jer je to prostor koji se inače ne koristi za proizvodnju. Međutim, takva lokacija ne može se zaštititi od spoljašnjih izvora vatre (kao što su cigarete) ili saobraćaj motornih vozila koja mogu naleteti na ogradu fabrike. Da bi se ovo izbeglo, potrebni su specijalni standardi sigurnosti kojima se propisuje da se ovakav zapaljivi i reaktivni otpad skladišti na

bezbednoj daljini od fabričke ograde. Tako se dobija tampon prostor kojim se stvara zona zaštite između skladišta otpada i susedne imovine. Ovakav bezbedan način skladištenja omogućuje: 1) smanjenje rizika po stanovništvo koje bi moglo biti u blizini od ranjavanja u eventualnoj eksploziji i 2) u slučaju ispuštanja opasnog otpada, sprečavanju njegovog širenja sa objekta u okruženje. U SAD se od objekata zahteva da svoj specijalni otpad skladište najmanje 50 stopa (ili metara) od granica parcele na kojoj se nalazi objekat. Postoje i specijalni standardi za nekompatibilan otpad kojima se zahteva da se on drži u razdvojenim kontejnerima. Razdvajanje se postiže skladištenjem kontejnera u prostoru ograđenom bankinama, kanalima, zidovima ili drugim fizičkim strukturama. (U SAD je to regulisano u: 40 CFR , paragrafi 265.176 i 265.177). Kontejneri koji se koriste za skladištenje ovakvog otpada moraju biti od nerđajućeg materijala, ne smeju curiti i moraju biti nepromočivi. Kad je fizičko razdvajanje nemoguće, moraju se preduzeti posebne mere kako bi se nekompatibilan otpad ipak razdvojio tako što će biti smešten na suprotnim stranama u skladištu. Prema američkim propisima – 40 CFR 265.17(a) – zahteva se preduzimanje mera radi sprečavanja slučajnog paljenja ili reakcije zapaljivih otpada. Ovakav otpad mora biti zaštićen od izvora vatre ili reakcija, uključujući, ali se ne ograničavajući na: otvoreni plamen, pušenje, sečenje i zavarivanje, vrele površine, toplotu usled trenja, varničenje (statičkih, električnih ili mehaničkih), spontano zapaljivanje (npr., usled hemijske reakcije kojom se proizvodi toplota) i toplotu koja zrači. Pri tom pušenje i otvoreni plamen se moraju ograničiti na posebno određenim mestima. Znaci ''zabranjeno pušenje'' moraju se postaviti na vidnim mestima gde god postoji opasnost od zapaljivog ili reaktivnog otpada. Kada se pojedinačni kontejner više ne koristi ili kada se skladišni prostor zatvara, objekat je dužan da ukloni svaki opasni otpad. Kontejner, materija kojom je iznutra obložen, osnovica i zemljište sa kojim je opasni otpad dolazio u dodir treba dekontaminirati i ukloniti iz skladišnog prostora. To se čini trostrukim ispiranjem ostataka opasnog otpada. Ovakvi ostaci, naročito posle prvog ispiranja i dalje ostaju opasan otpad pa se sa njim tako i postupa. Otpaci se mogu poslati u drugo skladište, ili na tretiranje ili na rukovanje van objekta ili u samom objektu. 7.4.2 Podzemni tankovi za skladištenje otpada Sistemi podzemnih tankova podrazumevaju: tank, sisteme cevi i zaštitne mere radi sprečavanja štete po životnu sredinu. Takvi sistemi moraju se pažljivo instalirati. Nepravilno postavljanje predstavlja značajan uzrok oštećenja plastike ojačane fiber-staklom i sistema podzemnih tankova, a naročito kvarova na cevovodima. Instaliranje obuhvata iskopavanje, određivanje mesta za postavljanje tankova, dubinu ukopavanja, postavljanje sistema tankova, nasipanje oko sistema tankova i obradu površinskog sloja. Prilikom instaliranja mogući su mnogi propusti. Na primer, loše rukovanje pri postavljanju tanka može

izazvati njegovo strukturno oštećenje, a može doći i do oštećenja unutrašnjeg sloja i katodne zaštite. To se odnosi i na postavljanje cevi, nedovoljno pričvršćivanje sastava, neodgovarajuću gradnju postamenta i nesreće na radu. Otkrivanje ispuštanja materija iz tankova Svi tankovi i cevi moraju biti dostupni kontroli curenja, tako da se takvi slučajevi mogu odmah sanirati pre no što dođe do kontaminacije iz sistema. Prilikom izrade uslova koji se odnose na otkrivanje curenja mora se voditi računa o dva osnovna uslova: 1. Curenje mora biti dostupno otkrivanju na svakom delu tanka i cevovoda koji

rutinski sadrže otpad, i 2. Sistem otkrivanja curenja se instalira, kalibrira, funkcioniše i održava u skladu

sa instrukcijama proizvođača. Uslovi ovakvog otkrivanja ukratko su prikazani na Tabeli 7-1:

Tabela 7-1. Uslovi za otkrivanje curenja Komponente sistema Metod otkrivanja curenja tankova

Tankovi Sprovoditi: 2 mogućnosti 1. Mesečni monitoring*; ili 2. Mesečnu kontrola inventara i nepropustljivosti tankova svakih 5 godina Cevi pod pritiskom Serija A. Serija B. Odabrati jedan iz 1. Uređaj za automatsko zatvaranje 1. Godišnje testiranje linija svakog seta A. i B. ili 2. Mesečni monitoring* 2. Graničnik protoka ili (izuzev automatskog kalibriranja tankova)

3. Stalni alarmni sistem Usisne cevi 1. Mesečni monitoring* (izuzev kod automatskog kalibri- 3 mogućnosti ranja tankova); ili 2. Testiranje linija svake 3 godine. • Mesečni monitoring naveden u tabeli obuhvata: sekundarno suzbijanje uz nadgledanje

međuprostora; automatsko kalibriranje tankova; monitoring isparavanja u zemljištu; monitoring tečnosti u podzemnim vodama; ili statističko usaglašavanje inventara.

Sekundarno suzbijanje uz nadgledanje međuprostora znači postavljanje barijera između čitavog ovog sistema i životne sredine. Sav opasni otpad u sistemu mora imati ''sekundarno osiguranje'' (suzbijanje). Tank sa jednim zidom je prvo ili ''primarno'' takvo osiguranje, ali ono nije dovoljno da se spreči curenje

otpada u okolnu sredinu. Međutim, postavljanjem sistema u još jedan zid mogućeje otkriti i obuzdati curenje vrlo brzo – pre no što ono prodre u životnu sredinu. Postoji više načina za izgradnju sekundarnog osiguranja: - Stavljanje jednog tanka u drugi tank ili jednu cev u drugu cev (tako da se

dobija dvoslojni sistem). - Postavljanje celog sistema u zid od betona. - Oblaganje zone iskopavanja oko sistema slojem koji opasne materije ne

mogu probiti. Takođe, posebna barijera stvara ''sekundarno'' osiguranje, i to može biti svod, razdvojni sloj ili spoljni zid dvozidne strukture. Sistem tankova namenjen opasnim otpadima treba da ima sistem otkrivanja kojim se može ustanoviti prisustvo curenja u izolovanom prostoru između prvog i drugog zida koji se naziva međuprostor. Postoji nekoliko uređaja kojim se ispituje stanje u tom izolovanom prostoru, počev od šipke za merenje do automatskih senzora za paru koji su permanento ugrađeni u sistem. Sistemi automatskog kalibriranja tankova koriste monitore koji su permanento ugrađeni u tank. Ti monitori su elektronskim putem povezani sa obližnjim kontrolnim uređajem čime se dobija informacija o nivou otpada i temperaturi. Kalibrirani sistem automatski izračunava promene u volumenu otpada, pa se tako dobija informacija o eventualnom curenju iz tanka. Ovaj metod nije pogodan za sistem sa cevima. Taj metod podrazumeva automatske procese kojima se nadgleda nivo otpada i kontroliše inventar. Monitori pare otkrivaju i mere paru u zemljištu oko tanka i cevovoda da bi se odredilo ima li curenja. Taj metod zahteva izgradnju pažljivo postavljenih kontrolnih bunara. Monitoring pare se obično vrši periodično, uz korišćenje ručnih uređaja, ili neprekidno, uz upotrebu stalno ugrađene opreme. Tim metodom se uzimaju uzorci pare zemnog gasa oko sistema tankova. Iscurela nafta, na primer, proizvodi paru koja se može otkriti u zemnom gasu. U propisima su označeni uslovi po kojima se koristi ovaj metod otkrivanja izlivanja. Na primer, zahteva se korišćenje poroznog zemljišta za nasipanje (posle iskopavanja radi smeštaja tankova) kao i postavljanje uređaja za monitoring u takvo porozno zemljište u blizini celog sistema. Pre instaliranja sistema monitoringa pare potrebno je ispitati zemljište da li je za tu svrhu pogodno. To obično podrazumeva bar određivanje nivoa podzemnih voda, kontaminacije donjeg sloja zemljišta, tipa otpada koji treba skladištiti i tipa zemljišta. Ispitivanje vrše profesionalno obučeni stručnjaci. Monitoring podzemnih voda podrazumeva izradu bunara u blizini sistema iz koga se mogu uzimati uzorci vode, koji se potom testiraju da bi se utvrdilo

eventualno kontaminiranje otpadom. O ovom metodu se detaljnije govori u odeljku 7 ovog Priručnika. Specijalizovani monitoring podzemnih voda treba obavljati ako je otpad prvenstveno nastao u proizvodnji derivata od nafte. To podrazumeva korišćenje stalnih bunara za nadgledanje koji se nalaze u blizini samog sistema. Ti bunari se proveravaju najmanje jednom mesečno da bi se utvrdilo eventualnlo postojanje otpada koji curi iz tankova ili pliva na površini ovakvih voda. Pre instaliranja i ovde je potrebno ispitivanje tipa tla, dubine podzemnih voda, pravca njihovog toka i generalnih geoloških uslova. I ovakva procena je posao za stručnjake. Broj bunara i njihov položaj su posebno važni. Minimum od dva bunara treba da se izgradi u blizini jedne iskopine za tank. Preporučuje se tri ili četiri bunara za iskopine sa dva ili više tankova. Statističko usaglašavanje inventara podrazumeva usavršeni softver kojim se određuje eventualno curenje iz sistema tankova. Kompjuter sprovodi statističku analizu inventara, obrađuje podatke o isporuci i ostale relevantne informacije u određenim periodima koje rukovalac rada saopštava prodavcu opreme. U ovom postupku angažovani su stručnjaci koji su dužni da relevantne podatke redovno šalju prodavcu opreme. Prodavac takođe koristi usavršeni kompjuterski softver da bi uradio statističku analizu podataka kako bi se ustanovilo ima li curenja iz tankova. Prodavac opreme dužan je da vam šalje test-izveštaj o obavljenoj analizi. Potrebno je i da vodite računa da svi navedeni podaci, uključujući nivo voda, datum isporuke opreme i dr. budu pažljivo prikupljani u skladu sa specifikacijama prodavca, jer nedovoljno prikupljanje može dovesti do slabih rezultata za zaključivanje o stvarnom stanju uređaja. Ručno kalibriranje tankova je jevtin i delotvoran metod otkrivanja curenja. Međutim, ono se koristi samo za tankove od 2000 galona ili manje, tako da za veće, kao i kad su u pitanju cevi, on NIJE podoban. Pri tom je potrebno da tank potpuno miruje 36 časova svake nedelje, kako bi se njegova sadržina mogla izmeriti, dva puta na početku i dva puta na kraju perioda testiranja. Svake sedmice se izračunati volumen u tanku poredi sa standardima koji su prikazani niže u tekstu. Ako izračunata promena prevazilazi sedmični standard, znači da čitav sistem negde propušta. Isto tako se rezultati mesečnih proseka za četvorosedmični test moraju uporediti sa mesečnim standardom. U Tabeli 7-2 prikazani su standardi testiranja kod ručnog kalibriranja.

Tabela 7-2. Standardi testiranja kod ručnog kalibriranja tankova Veličina tanka Minimalno trajanje Sedmični standard Mesečni standard

testa (1 test) (prosečno 4 testa)

Do 55 galona 36 sati 10 galona 5 galona 551 – 1000 galona (kad 44 sata 9 galona 4 galona je prečnik tanka 64 inče) 551 – 1000 galona (prečnik 58 sati 12 galona 6 galona je 48 inča) 551-- 1000 galona 36 sati 13 galona 7 galona 1001 – 2000 galona 36 sati 26 galona 13 galona

Testiranje nepropustljivosti tankova i kontrola inventara je kombinacija dva metoda. Provera nepropustljivosti zahteva periodičnu kontrolu koju sprovodi prodavac opreme koji privremeno instalira specijalnu opremu za testiranje kvaliteta tankova. Ovo testiranje mora se obaviti u kombinaciji sa kontrolom inventara. Ona podrazumeva primenu sistema vođenja knjiga, kao što je knjiga testova, koju vodi vlasnik sistema ovog postrojenja ili njegov rukovalac, a cilj je da se otkriju curenja. Kontrola inventara zahteva tačna svakodnevna merenja sadržine tankova i mesečna izračunavanja kojima se dokazuje da čitav sistem ne propušta. Obavljanje oba ova metoda za proveru nepropustljivosti preporučuje se tokom 10 godina korišćeja sistema. Takvi testovi imaju širok dijapazon varijanti, a poznati su i po nazivima ''precizno'', ''volumetričko'' i ''nevolumetričko'' testiranje. Mnogi od njih su ''volumetrički'' i njima se nivo otpada u tankovima meri precizno (u milimetrima ili hiljaditim delovima inča), tokom više časova. Kod drugih metoda koiste se akustične ili ''tragajuće'' hemikalije da bi se odredilo postojanje rupe na tanku. U mnogim testovima mora se veoma precizno izmeriti i temperatura otpada (do hiljaditog dela stepena) uporedo sa merenjem nivoa, jer temperaturne promene izazivaju promene volumena koje otežavaju pronalaženje mesta curenja. Kod najvećeg broja metoda, neto smanjenje volumena otpada (uz oduzimanje promena volumena izazvanih temperaturom) inidicira tokom testiranja da postoji curenje. Kontrola inventara zahteva dnevno merenje sadržine tanka i matematička izračunavanja koja vam dozvoljavaju da uporedite ono što ste sami izmerili kad je reč o inventaru, sa stanjem u vašim knjigama. Neki ljudi ovo nazivaju ''usaglašavanje inventara''. Ako je razlika između stvarnog i knjiškog stanja prevelika, vaš tank verovatno propušta. Ako je razlika veća od jednog procenta volumena protoka (kroz cevi), ili je jednaka tom procentu – plus 130 galona otpada – vaš sistem najverovatnije propušta. Američka agencija za zaštitu prirodne sredine (EPA) objavila je knjižicu Kako uspešno sprovoditi kontrolu inventara kod podzemnih tankova za skladištenje,koja je pristupačna na http://www.epa.gov/swerust1/pubs/doing.htm i u njoj se o

tom predmetu daju jasna uputstva – korak po korak. Knjižica sadrži i standardne formulare za evidentiranje podataka o inventaru. Otkrivanje curenja na cevima Sistem može koristiti i usisne cevi ili cevi pod pritiskom. Metodi otkrivanja curenja kod ovih drugih uključuju sekundarno sprečavanje uz monitoring međuprostora, monitorng isparavanja (pare), monitoring podzemnih voda, statističko usaglašavanje inventara i testiranje nepropustljivosti. Cevi pod pritiskom takođemoraju imati automatski detektor propuštanja linije. Testom nepropustljivosti linije treba otkrivati manja curenja, na primer, ona od 0,1 galona na sat, pri čemu treba voditi računa o lažnom uzbunjivanju. Pad pritiska tokom vremena, obično jedan sat ili duže, sugeriše eventualno curenje. Uslovi predviđeni za testiranje nepropustljivosti linije mogu biti zadovoljeni i stalno instalisanim elektronskim sistemima (kao što su neki sistemi automatskog kalibriranja opisani u prethodnom tekstu). Za sisteme sa usisnim cevima možda će vam biti potrebno otkrivanje curenja, bilo putem mesečnog monitoringa (korišćenjem jednog od metoda koji se primenjuju mesečno a važe i za cevi pod pritiskom), bilo testiranjem nepropustljivosti cevovoda svake tri godine. Zaštita od curenja Do mnogih ispuštanja iz sistema tankova dolazi usled curenja prilikom isporuke. Ona su uglavnom posledica ljudske greške i mogu se izbeći ako se svi angažovani pridržavaju standardne prakse u industriji kad je reč o punjenju tankova. Sistem mora biti snabdeven i posudom za prikupljanje manjih izlivanja. Obično je to manja vedrica koja je pričvršćena oko cevi kroz koju se tank puni. Posude (vedrice) Ovakve posude često se nazivaju i ''otvori za skupljanje iscurele tečnosti'' ili ''vedrice za iscurelo''. Obično se pričvršćuju oko cevi kroz koju se tank puni. Ovaj uređaj treba da je dovoljno prostran da primi iscurelu tečnost i u trenutku kad se cev za punjenje odvoji od tanka. Tipična posuda ove vrste može primiti oko 14 galona otpada, njihove velilčine variraju, tako da se bolja zaštita od izlivanja postiže većim posudama. Ispravan način punjenja Do mnogih izlivanja na ovakvim skladištima dolazi usled curenja, a do njih često dolazi kad se otkači cev kamiona kojom se otpad uliva u tank. Iako je reč omanjim količinama, njihovo ponavljanje može dovesti do većih problema po životnu sredinu. Ljudska greška je ovde česta pojava, a ona se može izbeći ako se radi po standardnoj praksi punjenja rezervoara (tankova). Morate, na primer,

paziti da u tanku ima dovoljno prostora, tako da cev, kad se otkači, više ne sadrži otpad koji se sipa. Zaštita od prepunjavanja Ako vozači ili vlasnici (rukovaoci) sistema odlaganja čine greške prilikom isporuke, tank se može brzo prepuniti jer je cev puna, a do curenja može doći ina slabo pričvršenim sastavcima na vrhu tanka ili loših ventila na cevi. I prepunjavanja su rezultat ljudske greške i one se mogu izbeći pridržavanjem standardne prakse u ovom poslu. Uređaj za automatsko zatvaranje koji je montiran na cev za ulivanje može usporiti i zaustaviti punjenje kad je otpad u tanku dostigao izvesni nivo. Ovaj uređaj radi na principu dva ventila koje aktivira mehanizam plovka. Na slici (a) prikazan je tip automatskog uređaja za zatvaranje. Tu se vidi da je plovak dole, a da je ventil punjenja gore. Na slici (b) prikazan je isti uređaj, s tim što je plovak gore, a ventil punjenja je zatvoren. Vozač, naravno, mora obratiti pažnju na uređaj, iako on automatski zatvara protok kad u tanku više nema prostora, da mu ulivna cev ne ostane puna otpada. Alarmi prepunjavanja koriste sondažne uređaje instalirane na tanku (videti sliku) da bi aktivirale alarmni uređaj kad je tank pun 90 procenata ili kad protekne jedan minut pošto se prepuni. U oba slučaja alarm treba da dozvoli dovoljno vremena vozaču da zatvori ventil na kamionu pre no što do prepunjavanja dođe. Alarm mora biti postavljen na mestu lako vidljivom ili čujnom za vozača. (Alarmi prepunjavanja često su deo automatskog sistema kalibriranja tankova). Ovi alarmi su efikasni samo ako pravovremeno skrenu pažnju vozaču i ako vozač brzo reaguje. Voditi računa da alarm bude posebno i adekvatno priključen u struju tako da radi sve vreme. Mnoge isporuke obavljaju se noću kad je objekat zatvoren, a svakako vam nije želja da uključite svoj alarm kad ujutru upalite svetla u kancelariji. Ventili sa plovećom lopticom (poznati i kao izlazno-ploveći ventili) pričvrščuju se za dno izlazne linije i vise nekoliko inči ispod vrha tanka. Kad je nivo otpada ispod odgovarajućeg koša, loptica miruje na njegovom dnu, pa je izlazna linija otvorena. Kako se nivo podiže iznad dna koša,loptica pliva na otpadu i podiže se u košu. Kako se ulivanje nastavlja, loptica na kraju ''sedne'' na izlaznu liniju i spreči izlazak pare iz te linije PRE NO ŠTO se tank napuni. Ako su svi otvori tanka dobri, ventil sa plovećom lopticom može stvoriti dovoljan povratni pritisak sa spreči ulivanje u tank – čime se vozač obaveštava da zatvori ventil na vozilu. Međutim, ako tank propušta, do ovakvog pritiska ne može doći, pa će tank procureti. Proizvođači ne preporučuju korišćenje ovakvih ventila kod usisnih cevi, ulivanja pod pritiskom, ili ''spasavanja'' pare u sistemu koaksijalne faze I.

Prepunjavanja ispuštaju mnogo veće količine otpada nego curenja. Kad je tank prepun, veće količine se izlivaju na ulaznom crevu i kroz loše zatvarače na poklopcu tanka ili neispravnu cev. Ovakvi zatvarači normalno ne bi bili problem da tank nije napunjen iznad svog kapaciteta. Probleme prepunjavanja možete rešiti: - ostavljanjem dovoljno prostora u tanku za ulivanje PRE no što se počne sa

punjenjem; - posmatranjem celog procesa punjenja da bi sprečili prepunjavanje ili curenje;

i- korišćenjem uređaja protiv prepunjavanja. Standardi za konstruisanje Zaštita od korozijeNezaštićene metalne površine pod zemljom u čitavom sistemu mogu korodirati i kroz nastale otvore ispuštati otpad. Korozija obično počinje sa pojavom jamica na metalnoj površini. Sa njihovim napredovanjem javljaju se i otvori. Čak i kroz male takve otvore moguće je za godinu dana izlivanje stotina galona skladištenog tečnog otpada u okolnu životnu sredinu. Pored tankova i cevi koroziji su izloženi i svi drugi delovi sistema (pričvršćivači, spojnice, šarke i turbine), tako da svi oni treba da budu zaštićeni od nje. U tom smislu korisna je katodna zaštita, koja ima dva tipa: 1. Žrtvovane anode, i 2. Utisnuti strujni sistem. Žrtvovane anode se pričvršćuju na iznutra obložene sisteme radi zaštite od korozije (videti sliku sa leve strane). Žrtvovane anode su komadi metala koji su električno aktivniji od čelika tanka. Pošto su takve, korozivna struja će izići iz njih a ne iz tanka. Na taj način se tank štiti a anode se ''žrtvuju''. Istrošene anode se mogu zameniti radi nastavljanja njihove zaštitne funkcije. Sistem utisnute struje koristi jedan ispravljač koji naizmeničnu struju promeni u jednosmernu (videti dijagram na levoj strani). Ta struja se zatim sprovodi kroz izolovanu žicu do anoda koje su, ustvari, metalne šipke zakopane u blizini tankova. Struja zatim teče kroz zemljište do sistema tankova i vraća se do ispravljača kroz izolovanu žicu spojenu sa tankovima. Čitav sistem se štiti tako što struja koja dolazi do njega nadjačava struju koja izaziva koroziju i koja odlazi od tankova. Zatvaranje (prestanak upotrebe) Zatvaranje tankova je jedan od načina zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, naročito kad je reč o podzemnoj vodi, od rizika koji predstavljaju mnogi podzemni rezervoari i tankovi za skladištenje. Ako oni još uvek sadrže u sebi otpad, dobra

je ideja nastaviti sa nadgledanjem curenja tako što će se održavati sistem njihovog otkrivanja, a to se odnosi i na sisteme zaštite od koriozije. Ako se otkrije ispuštanje otpada, odmah ga treba zaustaviti i preduzeti mere da se zagađena lokacija očisti. Konačno zatvaranje treba da obuhvati određivanje da li još ima kontaminacije u okolini sistema, a ako je tako, potrebna je akcija saniranja. Moguće je podzemne tankove izvaditi ili ih ostaviti gde su. U oba slučaja tank mora biti prazan i očišćen od svih tečnosti, opasnih nivoa pare i nagomilanog mulja ili taloga. Ove potencijalno opasne aktivnosti treba da obavljaju stručnjaci koji se pridržavaju standardne sigurnosne prakse. Ako sistem tankova ostavite u zemlji, napunite ih bezopasnim i hemijski neaktivnim čvrstim materijama, kao što je pesak. 7.4.3 Standardi za tankove iznad površine tla Tankovi su nepokretni sudovi za smeštaj velikih količina opasnog otpada. S obzirom na svoju strukturalnu jačinu, mnogostrukost upotrebe i podobnost da prime znatne volumene otpada, oni se često u te svrhe i koriste. Razlikuju se od kontejnera po tome što se ne pokreću sa jednog mesta, što imaju veliki kapacitet i što najčešće imaju sistem cevi i drugu pomoćnu opremu koje kod kontejnera nema. Konstruišu se od metala ili staklenih vlakana i imaju tri posebna dela: sam tank, cevi i druga pomoćna oprema, i sekundarni sistem sigurnosti. Tipovi tankova Ima više vrsta tankova koje zainteresovani objekti mogu da izaberu. Kao i kod izbora kontejnera, količine otpada pri tome su ključni činilac. Ukoliko generator ima velike količine otpada, njegov izbor će biti tankovi većih dimenzija, dok za manje proizvođače otpada to nije dobro rešenje jer bi to dovodilo do sabijanja i mešanja otpada koji se ne slažu jedan s drugim. Takođe, tankovi ne mogu služiti za prevoz otpada. U SAD na tržištu postoje oni sa kapacitetima od 110 do 1500 galona, a većitankovi se grade na samom terenu. Cena im se kreće od 200 do 700 dolara. Dodatni troškovi podrazumevaju nabavku postolja, koja koštaju od 250 do 1200 dolara zajedno sa tankom. Troškovi nabavke za veoma otporne tankove su visoki – od 1000 do 1600 dolara, i oni su obično manji – kapaciteta od 250 do 550 galona. Izrađuju se od plastičnog materijala, nerđajućeg čelika ili čelika, a izbor zavisi od toga da li se otpad prerađuje, kada se mora voditi računa o njegovoj kompatibilnosti. Izbor između metala, plastike i staklenog vlakna (fiberglasa) zavisiće od lokacije tanka, vrste otpada koji se skladišti, trajnosti materijala, kompatibilnosti otpada sa materijalom, o čemu je bilo reči u prethodnom odeljku.

Najčešći tip ima jednostruke ili dvostruke zidove. Oni prvi samo jednim zidom razdvajaju otpad od životne sredine i obično imaju sekundarne (pomoćne) sisteme sigurnosti, čija je svrha da prihvate sadržinu tanka za slučaj njegovog potpunog propadanja. Zato se taj sistem mora izgraditi tako da primi isti volumen otpada kao u tanku. Postoje dva tipa ove vrste osiguranja – spoljašnji omotačoko tanka i svod.(podzemna zasvođena odaja). Prvi tip je predviđen kao zaštita od bočnog ili vertikalnog kretanja izlivenog otpada putem nepromočivog omotača. Za omotač služe mnogi materijali, kao što su sintetičke membrane, beton, glina, bentonit ili glina koja upija, zemlja, cement, asfalt, što sve zavisi od uslova na lokaciji, osobina otpada i klime. Spoljni sistem zaštite mora biti dovoljan da primi svaku količinu otpada. Kod sistema zasvođenog prostora, tank sa opasnim otpadom nalazi se u podzemnoj odaji čiji su pod i zidovi obično od betona, dok je plafon od vodootpornog sloja. Postoje i konstrukcije ove vrste na površini tla u kojima se nalazi tank. Pošto je beton po svojoj prirodi porozan, potrebno ga je izolovati posebnim metodima poznatim u građevinarstvu. Da bi se smanjio kontakt sa vlagom, tankove u ovakvim sistemima treba postaviti na postamente ili sedla, pre nego direktno na betonsku podlogu. Oni mogu biti okruženi i bankinama od zemlje. Iako se ovakvim načinom gubi mogućnost vizuelne kontrole, on predstavlja dobru podršku stabilnosti i sprečava eksplozije zapaljivih otpada koji bi se izlili iz tankova.

GRAFIKON Presek bankine

cevi Pumpa i motor BANKINA Kanal Nedirnuto zemljište PAŽNJA: Prostor u okviru bankine treba da bude najmanje 100% zapremine tanka, plus prostor za prihvat padavina tokom 24 časa u 25-godišnjem periodu Tankovi sa dvostrukim zidom su ustvari tank u tanku. Za otkrivanje izlivanja kod ovog metoda oprema za monitoring postavlja se u prostor između zidova tanka. Najčešći materijali za izgradnju sekundarnog osiguranja su nekorodirajućimetal, epoksidalna smola, staklena vlakna ili metal sa sintetičkom membranom (''zavojem''). Ovakvi sistemi mogu se konstruisati tako da se svako izlivanje iz unutrašnjeg tanka može uspešno sprečiti spoljnom ''ljušturom''. Pored toga, tankovi se razlikuju po tipu odabranog krova, koji može biti čvrsti krov, ploveći – unutrašnji i spoljašnji, a postoje i razni tankovi sa promenljivim prostorom ispunjenim parom i tankovi pod pritiskom (niskim ili visokim). Tankovi sa čvrstim krovom imaju cilindričnu čeličnu ljušturu sa spojenim zasvođenim ili ravnim krovom. Mogu biti horizontalni ili vertikalni. Horizontalni tank sa čvrstim krovom obično je kapaciteta do 40.000 galona, dok vertikalni može primiti više od 40.000 galona. Oni sa čvrstim krovom su dobar izbor za smeštaj zapaljivog otpada.

Tank sa spoljnim plovećim krovom sastoji se od cilindrične otvorene čelične školjke opremljene krovom koji plovi na površini skladištene tečnosti. Plovećikrov se podiže i spušta sa nivoom tečnosti u tanku. Pogodan je za smeštaj organskog tečnog otpada. Unutrašnji tank sa plovećim krovom je opremljen prostorima koji se mogu širiti, a povezani su sa rezervoarima pare koji se prilagođavaju promenama volumena pare izazvanim temperaturnim razlikama i barometarskim pritiskom. Tank sa varijabilnim prostorom koji sadrži paru je dobar izbor za onaj otpad u kome se razvijaju gasovi prilikom promene temperature i pritiska. Konstrukcioni standardi Da bi tank izdržao svoj vek trajanja veoma je važno da bude pažljivo konstruisan, što znači da ima podoban temelj, zaštitu od korozije, loma, puklotina ili kvarova. U tom smislu trebalo bi od objekata tražiti pismeni izvestaj o konstruktivnim osobinama sistema. U SAD se ovaj posao poverava nezavisnim profesionalnim ekspertima – inženjerima, koji proveravaju objekte na licu mesta. Ključni elementi obuhvataju način instaliranje i zaštitu protiv korozije. InstalacijaPošto čak i najbolje konstruisani tankovi mogu biti instalirani na pogrešan način, obično je dobra ideja da se obavi inspekcija pre no što se puste u pogon. Taj posao se poverava nezavisnim profesionalcima koji potvrđuju da nema nikakvih propusta prilikom instaliranja. Ukoliko dođe do propusta, objekti su u stanju da ih otklone na vreme. Takođe se mogu testirati svi novi tankovi i cevi koji moraju biti dobro izolovani od spoljnih uticaja. Ova kontrola odnosi se i na svu pomoćnu opremu, kao što su ventili za zatvaranje i dr. Kao i u slučaju buradi, objekti treba da smeste tankove na prostoru koji se lako može kontrolisati. Pušenje u takvom prostoru treba ograničiti kako bi se sprečila opasnost od požara i eksplozije. Tankovi treba da su udaljeni od izvora toplote i mesta izložena poplavi. Zaštita od korozijePošto su tankovi obično u kontaktu sa zemljištem i vodom, važno je da se zaštite od rđanja i nagrizanja. Korodirani tank ne samo što može curiti, već može izazavati požar ili eksploziju. Stoga treba zahtevati korišćenje materijala koji štiti, na primer staklena vlakna, materijala kojima se sprečava korozija, ili materijala koji omogućavaju katodnu zaštitu. – o čemu je bilo reči u prethodnom tekstu o podzemnim tankovima. Novi ili postojeći tankoviPošto neki objekti već raspolažu ovakvim sistemom za postupanje opasnim otpadom, dok drugi nabavljaju nove tankove posle uvođenja programa smeštaja takvog otpada, postavlja se pitanje da li nabavljati nove ili se zadovoljiti

postojećim tankovima. Pritom je potrebno utvrditi da li su tankovi podobni za, to jest da ne propuštaju i da su u dobrom stanju. Taj proces naziva se procena strukture i njega u SAD obavljaju objektivna lica koja su školovani inženjeri. Za objekte koji nabavljaju nove tankove moguće je propisati odgovarajućekonstrukcione standarde. Pritom, nezavisno od toga da li se koriste novi ili stari, tj. postojeći tankovi, moguće je i uspostavljanje operativnih standarda, što obuhvata prevenciju i reagovanje prilikom relevantnog postupanja sa otpadom. Operativni uslovi Iako je konstrukcija tankova bitna za zaštitu životne sredine, važno je da objekti poklanjaju posebnu pažnju na punjenje svojih tankova jer uvek postoji mogućnost izlivanja. Neki od ovih uslova obuhvataju: 7. Kontrole sprečavanja izlivanja, kao što su ventili za ovu svrhu pri punjenju, 8. Kontrole sprečavanja preteranog punjenja, kao što su zvučni alarmi koji

automatski zatvaraju tankove, i 9. Potrebu dovoljnog prostora u nepokrivenom tanku između površine otpada i

vrha tanka. Pored toga, bitno je da se obavlja redovna inspekcija zbog mogućnosti curenja (izlivanja) i drugih kvarova, kao i zbog provere da su izvori zapaljivosti udaljeni od tankova sa eksplozivnim otpadaom. Objekti su dužni da identifikuju faktore koji mogu izazvati eksploziju tankova. U ovakve faktore spadaju i sledeći: - Tankovi bez zaštite od požara, uređaja protiv plamena, sigurnosnih otvora,

mera za obezbeđenje zapaljivih otpada i bez odgovarajućih bankina ili jarkova, i tankovi sa zapaljivom tečnošu i parom.

- Tankovi sa korodiranom osnovom i/ili čelični tankovi čija je osnova u direktnom kontaktu sa tlom i podložna vlazi.

- Tankovi ili povezane strukture (cevi, npr.) sa oslabljenim ili defektno zavarenim šavovima.

- Oni sa mešavinama koje sadrže vodu i zapaljive materije, s tim što je voda na dnu, tako da doprinosi njihovoj koroziji.

- Oni sa zapaljivom parom bez zaustavljača plamena ili uređaja za kontrolu pare da bi se sprečilo emitovanje.

- Eventualni izvori požara u blizini tankova sa zapaljivom parom. ---------------------- U SAD su se dogodila tri velika incidenta sa eksplozijom tankova usled zapaljivih isparenja – 1992 i 1994 godine, kao i usled nepažljivog zavarivanja u blizini tankova sa opasnim otpadom. Pri tom su stradala tri radnika, dok je 17 bilo ranjeno, pošto je opasni otpad u ovom drugom slučaju probio postojeće zaštitne barijere.

--------------------- Zatvaranje sistema Kada je sistem skladištenja u tankovima prestao da se koristi, objekat je dužan da sanira sav ostatak opasnog otpada u sistemu i u životnoj sredini (ukoliko je tamo dospeo). Takođe je dužan da dekontaminira samo mesto i opremu koja je korišćena. Moguće je i da se to ne učini u potpunosti ako svi ostaci otpada ne mogu biti iskopani. Kad se to dogodi, treba izraditi plan na nivou objekta da se tokom jednog broja godina posle zatvaranja kontaminacija sprovede. 7.5 Ostala pitanja vezana za skladištenje Pored do sada iznetog u oblasti organizovanja i izbora opreme za skladištenje, postoje još neka pitanja u ovoj sferi koja zaslužuju pažnju. Konsolidovanje otpadaAko se objekat odluči da koristi pomoćno akumuliranje ili ako proizvodi kompatibilne otpade sa sličnim fizičkim i hemijskim sastojcima, konsolidacija otpada na mestima većih skladišnih prostora može biti opravdana. Pritom kontejnere treba prevoziti na bezbedan način koristeći viljuškare. Moguća je i upotreba paleta jer se time smanjuje mogućnost slučajnog oštećenja kontejnera. Centralni skladišni prostor se može opremiti za rukovanje konsolidovanim otpadom. U tom procesu je potrebno izgraditi bankine oko kontaminiranog prostora da bi se prikupilo svako izlivanje. Ako je kontejner kojim se otpad prevozi isuviše mali, moguće ga je prebaciti levkom u veći, a ako se ne može lako podići, treba koristiti pumpu i cevi. Kontejneri treba da su zatvoreni dok se ostvaruje konsolidovanje otpada. Reagovanje u vanrednoj situacijiU prethodnom odeljku o uslovima koje moraju poštovati generatori otpada, date su detaljne informacije u vezi sa vanrednim situacijama. Kao deo svog plana, objekti treba da predvide akcije za slučaj katastrofalnog ispuštanja otpada iz kontejnera ili tankova. U jednom delu tog plana može se predvideti pribavljanje diovoljno sredstava i materijala za saniranje izlivanja otpada i čišćenje. ObukaRadnici koji rade na skladištenju i konsolidovanju otpada treba da su profesionalno obučeni i da poznaju odgovarajući postupak. U ovakvu obuku spadaju poznavanje hemijske kompatibilnosti, lične zaštite pri radu i postupaka za slučaj vanrednih situacija. Takođe je dobra ideja da se radnici obaveste o rizicima povezanim sa hemikalijama koje se nalaze u nastalom otpadu. U SAD od upravljačkog tima se zahteva da sve radnike koji dolaze u kontakt sa hemikalijama snabde publikacijom sa podacima o zaštiti na radu sa opasnim materijalima.