sistemi za upravljanje e-ucenjem

Univerzitet u Kragujevcu

Tehnički fakultet Čačak

Radojka Krneta Mirjana Brković Marjan Milošević

Sistemi za upravljanje elektronskim učenjem

Čačak 2011

Univerzitet u Kragujevcu



Sistemi za upravljanje elektronskim učenjem

This text book is fully supported by

Master Studies Development Program

Ova skripta je objavljena u okviru projekta WUS Austria MSDP 2011 finansiranog od strane Austrijske agencije za razvoj

Besplatan primerak

The publishing of this script is part of the project MSDP 2011 financed by Austrian Development Agency through WUS Austria

This copy is not for sale


Sistemi za upravl janje elektronsk im učenjem

Izdavač


Recenzent:

dr Vlade Urošević

Tiraž

100 primeraka

CD izdanje

Nastavno‐naučno veće Tehničkog fakulteta u Čačku Univerziteta u Kragujevcu je Odlukom broj 87‐1096/15 od 8.06.2011. odobrilo izdavanje ove skripte

Čačak

2011

ISBN 978‐86‐7776‐125‐7

Sadržaj

1. Uvod u sisteme za upravljanje elektronskim učenjem .............................................................................. 1

1.1 Istorijat razvoja sistema za elektronsko učenje .................................................................................................. 2

1.2 Vrste sistema za upravljanje elektronskim učenjem ........................................................................................... 3

1.3 Osnovna struktura i funkcionalnosti sistema za upravljanje elektronskim učenjem .......................................... 6

2. Aspekti standardizacije .............................................................................................................................. 8

2.1 Uloga standarda u elektronskom učenju ............................................................................................................ 9

2.2 Objekat učenja .................................................................................................................................................. 11

2.3 Učesnici u procesu standardizacije ................................................................................................................... 12

2.4 Relevantne specifikacije .................................................................................................................................... 14

2.5 SCORM .............................................................................................................................................................. 16

2.6 Primena SCORM‐a ............................................................................................................................................. 18

2.7 Repozitorijumi ................................................................................................................................................... 18

3. Arhitektura sistema za elektronsko učenje .............................................................................................20

4. Izbor sistema za upravljanje elektronskim učenjem ...............................................................................26

4.1 Karakteristike sistema za elektronsko učenje ................................................................................................... 26

5. Sistemi za upravljanje učenjem u praksi .................................................................................................31

5.1 Osnovna konfiguracija kursa ............................................................................................................................. 31

5.2 Upisivanje korisnika .......................................................................................................................................... 33

5.3 Uređivanje kursa ............................................................................................................................................... 34

5.4 Tipovi sadržaja u Moodlu .................................................................................................................................. 36 RESURSI ............................................................................................................................................................................ 36 Direktorijum ..................................................................................................................................................................... 36 IMS paket ......................................................................................................................................................................... 39

5.5 Aktivnosti .......................................................................................................................................................... 40 Forumi .............................................................................................................................................................................. 40 Pričaonica ......................................................................................................................................................................... 41 Test .................................................................................................................................................................................. 42 Lekcija .............................................................................................................................................................................. 48 Wiki strane ....................................................................................................................................................................... 50 Zadaci (assignments) ........................................................................................................................................................ 51

5.6 Ocenjivanje ....................................................................................................................................................... 53 Praćenje aktivnosti ........................................................................................................................................................... 53

6 Administracija i sigurnost LMS‐a ..............................................................................................................55

6.1 Instalacija LMS‐a Moodle .................................................................................................................................. 55 Hardver za Moodle‐server ............................................................................................................................................... 55 Softver .............................................................................................................................................................................. 56 Definisanje načina autentifikacije .................................................................................................................................... 63

6.2 Postavljanje kurseva ......................................................................................................................................... 69 Kreiranje rezervnih kopija ................................................................................................................................................ 71 Praćenje aktivnosti ........................................................................................................................................................... 72

6.3 Sigurnost LMS ................................................................................................................................................... 73 Zaštita operativnog sistema ............................................................................................................................................. 77 Podešavanja fajlervola ..................................................................................................................................................... 78 Autentifikacija i autorizacija ............................................................................................................................................. 78 Praćenje aktivnosti ........................................................................................................................................................... 79 Praćenje aktivnosti korišćenjem posebnih alata .............................................................................................................. 79 Dodatne mere zaštite....................................................................................................................................................... 80

6.4 Kreiranje rezervnih kopija ................................................................................................................................. 81 Ažuriranje Moodla ........................................................................................................................................................... 82 Optimizacija ..................................................................................................................................................................... 82

7 Prilagođavanje i nadogradnja sistema za upravljanje učenjem ...............................................................84

7.1 Plan prilagođavanja LMS‐a ................................................................................................................................ 84

7.2 Ekstenzije .......................................................................................................................................................... 85 Moodle ekstenzije ............................................................................................................................................................ 85

7.3 Prilagođavanje izgleda LMS‐a ........................................................................................................................... 86 Prilagođavanje i personalizacija LMS‐a Moodle ............................................................................................................... 86 Ugrađene mogućnosti personalizacije ............................................................................................................................. 88 Prilagođavanje uloga na sajtu .......................................................................................................................................... 90

7.4 Primeri prilagođavanja izgleda korišćenjem izabranih ekstenzija ..................................................................... 90 Primer naprednog prilagođavanja Moodla ...................................................................................................................... 91

8. Trendovi i budućnost sistema za upravljanje e‐učenjem ........................................................................93

Literatura .....................................................................................................................................................94

1. UVOD U SISTEME ZA UPRAVLJANJE ELEKTRONSKIM UČENJEM

Sa kretanjem ka društvu znanja, promenama radnih uslova i brzim napretkom informaciono‐komunikacionih tehnologija, neophodna su stalna unapređenja ljudskih znanja i veština. Učenje zasnovano na kreativnosti, multidisciplinarnosti, adaptivnosti, kolaborativnom radu, interkulturalnoj komunikaciji i rešavanju problema ima značajnu ulogu u svakodnevnom životu. Takav proces učenja postaje sveprisutan, kako za pojedince tako i za institucije, u formalnom obrazovanju, profesionalnom usavršavanju i slobodnim aktivnostima. Učenje treba da postane dostupno svakom građaninu, nezavisno od godina starosti, stepena obrazovanja, društvenog statusa i prilagođeno njegovim individualnim karakteristikama i potrebama. Dakle, treba težiti ka povećanju efikasnosti učenja kako individualno tako i u učenju u grupama. Takođe, potrebno je obezbediti prenos i razmenu znanja u institucijama i na kraju, doprineti boljem shvatanju procesa učenja istraživanjem veza između ljudskog saznavanja, shvatanja i tehnologija.

Savremene informaciono‐komunikacione tehnologije su postale sastavni deo sistema obrazovanja i to, kako kao podrška nastavniku u realizaciji tradicionalne nastave, tako i kao zamena takvoj nastavi jednom od novih metoda i načina realizacije nastavnog procesa i učenja. S tim u vezi su multimedija, računarsko umrežavanje i softversko inženjerstvo, a velika prekretnica u obrazovnoj tehnologiji je uvođenje Internet usluge WWW. Tehnologije računarskih mreža su takođe uticale na osnivanje tzv. naprednih tehnologija učenja (Advanced Learning Technologies). Termin „napredne tehnologije“ se ovde posmatra u kontekstu tehnoloških različitosti, i to u odnosu na ranije usvojene programske sisteme za prezentaciju nastavnih sadržaja putem računara. Sve zajedno je omogućilo pojavu nove generacije računarskih sistema za učenje.

Nova nastavna paradigma je orijentisana prema učeniku. Učenik je „smešten” u centar, dok su u okruženju resursi za učenje i to kako u pogledu vremena tako i mesta i načina učenja (slika 1.1). Sve je orijentisano prema učeniku i obuhvaćeno jednim izrazom ‐ resursi za učenje (ljudi, znanje, tehnologija, medij, organizacija…).

Slika 1.1 Prikaz prelaza tradicionalne nastave prema novoj naprednoj

sa studentom u centru procesa

Objedinjavanjem tehnoloških i pedagoških dostignuća, težnja današnjih istraživača je ispunjenje zahteva koji proističu iz potreba permanentog obrazovanja, koje je postalo potreba, zbog opet tog istog tehnološkog napretka. Potrebno je pružiti: kvalitetnu sinhronu i asinhronu interakciju među učesnicima u procesu učenja kako u komunikaciji studenata sa predavačem tako i među studentima međusobno, fleksibilnost po pitanju načina, tempa, vremena i mesta učenja, mogućnost višestruke upotrebljivosti i jednostavne razmenljivosti sadržaja učenja, ... Tradicionalno učenje u okvirima učionice je menjano i od jedinog oblika učenja i obrazovanja prelazilo je u razne oblike učenja na daljinu, zatim učenje pomoću računara i u prethodnim godinama posebno u Web zasnovano učenje.

Elektronsko učenje se odnosi na sve vrste učenja zasnovanog na Internetu i/ili učenja pomoću računara, odnosno na korišćenje tehnologije računara i računarskih mreža za kreiranje, dodeljivanje, upravljanje

Nastavnik

Student

Student

Student

Student

Resurs učenja

Resurs učenja

Resurs učenja

1

nastavnim sadržajima i podršku učenju, nezavisno od lokacije ili vremena. Novi pristup koji je promovisan kroz e‐učenje uglavnom kao novu ideju ističe razdvajanje sadržaja za učenje od programske logike koja obezbeđuje prikaz sadržaja. Američka asocijacija ASTD (American Society for Training and Development) e‐učenje definiše kao:

”Nastavni sadržaj ili aktivnosti učenja isporučene ili omogućene uz pomoć elektronskih tehnologija” (Instructional content or learning experiences delivered or enabled by electronic technology).

U formalnom smislu e‐učenje uključuje brojne strategije učenja i tehnologije koje potpomažu učenje, počev od CD‐ROM uređaja i medija, zatim nastave zasnovane na računaru, videokonferencijske sisteme, nastavne sadržaje isporučene uz pomoć satelitske komunikacije i mreža virtuelnog obrazovanja. Drugim rečima, ne radi se samo o Web zasnovanoj nastavi ili pak daljinskom učenju, već naprotiv, to uključuje mnoge puteve u kojima se može obavljati individualna razmena informacija i sticanje znanja onih koji učestvuju u takvom procesu.

Centralno mesto u elektronskom učenju, čine sistemi za upravljanje elektronskim učenjem – sistemi koji u osnovi služe za kreiranje i isporuku sadržaja za e‐učenje. Sistem za upravljanje elektronskim učenjem (Learning Management System – LMS) je softver za administraciju, dokumentovanje, praćenje i izveštavanje o procesu učenja, korisnicima, događajima, i resursima za učenje.

Sistem za učenje, dakle, može pokrivati veliko područje od registracije novih korisnika, isporuke sadržaja, obezbeđenja efikasne komunikacije i saradnje, sigurnosnih propisa pa sve do automatizovane provere prezentovanih znanja.

Danas postoje mnogi uslužni sistemi koji omogućavaju postavljanje sadržaja učenja čime se na jednostavan način može izvoditi proces elektronskog učenja, što mnoge obrazovne institucije i čine, time skoro u potpunosti eliminišući potrebu fizičkog postojanja prostora, koje predstavlja mesta okupljanja učesnika u procesu učenja.

1.1 Istorijat razvoja sistema za elektronsko učenje Primena računara kao podrška procesu učenja traje već 50 godina. Masovni razvoj sistema koji se, u svojoj osnovnoj nameni, koriste kao okruženja za isporuku nastavnih sadržaja i u administrativne poslove, nastaje 90‐ih godina dvadesetog veka u vreme „eksplozije“ upotrebe Interneta.

Sistemi za podršku učenju su doživeli značajne promene u od početnih oblika primene. Prošli su mnoge razvojne faze i pristupe i to: od ranih sistema za učenje zasnovanih na velikim računarima sa višekorisničkim operativnim sistemima, preko programskih sistema na mikroračunarima razvijenih za različite računarske platforme, sistema za vežbanje zasnovanih na računarima (Computer Based Training Systems ‐ CBT), televizije, inteligentnih tutorskih sistema (Intelligent Tutoring Systems – ITS) kao i autorskih sistema za kreiranje nastavnih sadržaja, pa sve do Web zasnovanih sistema (Web‐based system) i sistema za upravlje e‐učenjem koji i danas predstavljaju najmasovnije primenjivan, ali ne i jedini oblik sistema za upravljanje elektronskim učenjem.

Istorijski gledano, prvi prethodnik današnjeg oblika sistema za upravljanje e‐učenjem smatra se integrisani sistem za učenje (Integrated Learning System) koji je nudio dodatne funkcionalnosti osim upravljanja sadržajem za učenje kao što su upravljanje i praćenje, personalizovani oblik učenja – prilagođen potrebama pojedinca kao i integracija sa drugim sistemima. Ovakav primer je deo sistema za učenje Plato (Programmed Logic for Automated Teaching Operations) koji je posedovao deo za upravljanje nezavisan od sadržaja za učenje.

Sistem za upravljanje elektronskim učenjem predstavlja interfejs između studenta i cilja učenja dajući pritom mogućnosti da se cilj učenja postigne. Okruženju za elektronsko učenje se najčešće pristupa preko Interneta ili Intraneta i ono podržava različite strategije učenja, različite načine interakcije, komunikacije i saradnje.

Preporučeni link: Istorijat virtuelnih okruženja za učenje ‐ Wikipedia

2

http://en.wikipedia.org/wiki/History_of_virtual_learning_environments

1.2 Vrste sistema za upravljanje elektronskim učenjem Sistem za elektronsko učenje predstavlja interfejs između studenta i cilja učenja dajući pritom mogućnosti da se cilj učenja postigne. Okruženju za elektronsko učenje se najčešće pristupa preko Interneta ili Intraneta i ono podržava različite strategije učenja, različite načine interakcije, komunikacije i saradnje. Takođe e‐okruženje često sadrži i administrativne i upravljačke mogućnosti za podršku učenju. Sistem za učenje dakle može pokrivati veliko područje od registracije novih korisnika, isporuke sadržaja, obezbeđenja efikasne komunikacije i saradnje, sigurnosnih propisa pa sve do automatizovane provere prezentovanih znanja.

Okruženja za elektronsko učenje se javljaju u različitim varijantama od kojih su najčešće:

• Sistemi za računarom podržano podučavanje (Computer Managed Instruction Systems CMI ‐ Systems)

• Web zasnovani sistemi za obuku (Web Based Training Systems ‐ WBT)

• Sistemi za upravljanje sadržajem učenja (Learning Content Management Systems ‐ LCMS)

• Platforme za upravljanje učenjem (Learning Management Platforms ‐ LMP)

• Sistemi za upravljanje učenjem (Learning Management Systems ‐ LMS)

• Virtuelna okruženja za učenje (Virtual Learning Environments ‐ VLE)

Posmatranjem aktuelnog stanja konfiguracija sistema za e‐učenje primećuje se da se u fokusu nalaze:

• sistemi za upravljanje učenjem – LMS,

• sistemi za upravljanje sadržajem učenja – LCMS,

• sistemi za upravljanje kursevima ‐ CMS.

Sistem za upravljanje učenjem (LMS – slika 1.2) predstavlja programsku podršku koja globalno omogućava potpuno administriranje procesa učenja i poučavanja. LMS obavlja registraciju studenta, omogućava praćenje kurseva u katalogu kurseva, opis podataka o studentu, i omogućava izveštavanje o obavljenom. Osim toga, LMS je obično oblikovan tako da može upravljati kursevima koje su isporučili različiti izdavači i provajderi usluga. Obično LMS ne uključuje u svojoj konfiguraciji autorske alate za stvaranje nastavnog sadržaja. Proizvođači LMS sistema obično nude i dodatne alate za stvaranje nastavnog sadržaja. Ponovna upotrebljivost je na nivou celog kursa (jedan kurs može se isporučiti većem broju studenta, omogućeno je praćenje postignuća).

3

Slika 1.2 Learning Management Systems LMS

Sistem za upravljanje sadržajem učenja (LCMS – slika 1.3) omogućava upravljanje kreiranjem, smeštanjem, upotrebom i ponovnom upotrebom sadržaja za učenje. Sadržaj za učenje je strukturiran u formi čestica znanja ‐ objekata učenja ili nastavnih objekata.

Slika 1.3 Learning Content Management Systems LCMS

4

Struktura LCMS sistema se može posmatrati i kao nadgradnja strukture LMS sistema, kojem dodajemo sistem za upravljanje sadržajem (Content Management System – CMS) i ponovo upotrebljive objekte učenja (Reusable Learning Objects ‐ RLO). Termin CMS je potekao iz online izdavačke industrije, gde ovakvi sistemi omogućavaju kreiranje i administriranje različitih sadržaja (članaka, reportaža, slika, transparenata i tome slično). U CMS sistemu članak je u celosti sastavljen od većeg broja čestica znanja koje se nazivaju komponente sadržaja (Content Components), na čijem nivou je zagarantovana i ponovna upotrebljivost. Jedna ista komponenta može biti uključena u brojne članke i njega mogu čitati brojni čitaoci. Ako dovedemo to u vezu s učenjem, tada se govori o ponovo upotrebljivim objektima učenja, koji sadržajno mogu figurisati u različitim domenskim znanjima i mogu biti isporučeni različitim učenicima.

Sistem za upravljanje kursevima (CMS) je uglavnom namenjen za podršku akademskim kursevima, mada se često koriste i u drugim organizacijama za obuku i profesionalni razoj. Kod ovih sistema kreatori (nastavnici,treneri) mogu kreirati sadržaje kursa kao i online testove. Svi korisnici sistema (i kreatori i studenti) mogu koristiti mnoge alate (diskusione forume i chat) u cilju komunikacije u okviru kurseva, a često sadrže blogove i wiki strane u cilju promovisanja kolaborativnog pristupa učenju. Studentske aktivnosti se prate i mogu se kreirati različiti sttaistički izveštaji.

Najveći sistem u ovoj kategoriji je Blackboard koji je od 2006. integrisan sa WebCT. Međutim, visoka cena za veliki broj korisnika nekada može biti prepreka, pa se mnoge organizacije odlučuju za besplatna i open source rešenja. U grupi open source sistema, Moodle se danas koristi u mnogim obrazovnim centrima i institucijama. Procena je da se koristi u oko 50% institucija za usavršavanje i škola u Velikoj Britaniji. Moodle se može preuzeti i instalirati na sopstvenom serveru ili može biti smešten na eksternom serveru.

U odnosu na LMS, CMS sistemi su uglavnom namenjeni za kraće obuke i treninge; CMS sistemi su više specijalizovani za akademske kurseve, u cilju sticanja dugotrajnih znanja i najčešće se ne bave segmentima kao što su ocene na različitim kursevima, uplate, registracija i drugi administrativni poslovi.

Koje su razlike LMS i LCMS? Neke su navedene u tabeli, a treba razmisliti i o ostalim. Ključne karakteristike LMS LCMS

Primarni ciljni korisnici Učenici (studenti & zaposleni), Sektori obuke, Menadžeri, Predavači,

Administratori

Kreatori sadržaja, Instrukcioni dizajneri, Menadžeri projekata, Eksperti iz raznih

oblasti Osnovni cilj ‐ Osnovne cljne uloge

Upravljanje učenjem: Postavljanje kurseva i upis studenata

Upravljanje sadržajem:Autori i Kurs kreatori

Izveštaji o performansama rezultata učenja

Osnovni cilj sistema /

Saradnja‐kolaboracija korisnika

Kolaboracija učenika Kolaboracija autora

Čuvanje podatak o profilu učenika

Osnovni cilj sistema /

Upravljanje događajima + + Analiza i mapiranje kompetencija

+ +

Mogućnosti kreiranja sadržaja

Kod nekih sistema ‐ uglavnom se sadržaji kreiraju van sistema

Osnovni cilj sistema

Ponovna upotrebljivost sadržaja

‐ Osnovni cilj sistema

Testiranje + + Adaptivno učenje ‐ + Alati za upravljanje procesom kreiranja sadržaja

‐ Osnovni cilj sistema

Tabela 1.1 Razlike između LMS i LCMS

5

1.3 Osnovna struktura i funkcionalnosti sistema za upravljanje elektronskim učenjem

Osnovna funkcija koju sistem za elektronsko učenja treba da omogući studentu je da pronađe potrebne informacije o kursu, pristupi nastavnim resursima i da se uvedu u tematiku kojom se bavi kurs. Ovaj vid učenja treba da pomogne razmišljanje i podstakne aktivno učešće u procesu učenja i diskusijama. Osnovni elementi na nivou kursa koje treba da poseduje sistem za elektronsko učenje mogu biti:

• Osnovne informacije o kursu i predavaču

• Nastavni resursi

• Mogućnosti komunikacija grupe

• Zadaci i testovi

• Demonstracije, animacije, video, audio

Ukoliko se kao nastavni resursi koriste referentni materijali, koji dopunjuju osnovne nastavne resurse, da bi se izbegli problemi sa zaštitom autorskih prava, ovi dodatni resursi bi trebali da budu u javnom vlasništvu.

Potpuno funkcionalan sistem za učenje sadrži mnogo servisa i karakteristika, a nekoliko najbitnijih funkcionalnih komponenata su:

• Upravljanje kursevima

• Upravljanje resursima

• Isporuka sadržaja

• Praćenje aktivnosti i izveštavanje

• Administratiranje učesnika

• Praćenje ciljeva učenja

• Opšte administriranje

• Upravljanje korisničkim okruženjem

Osim njih sistem često sadrži i sledeće funkcije:

• Upravljanje off‐line aktivnostima (kao na primer učenje u tradicionalnim učionicama)

• Upravljanje fizičkim i prostornim resursima (oprema, prostorije, tradicionalne ili virtuelne učionice)

• Ocenjivanje i drugi načini procenjivanja studenata u kontekstu učenja vođeno tradicionalnim nastavnikom

• Virtuelne učionice

• Upotreba različitih sinhronih i asinhronih tehhnologija kolaboracije (grupno učenje, wiki, pomoć i saveti od eskperta i sl.)

• Referentne biblioteke i pomoć

• Digitalne biblioteke za istraživanje koje nisu usko povezane sa specifičnim ciljevima ili ciljnim grupama

• Lični profili korisnika

• Laboratorije...

Takođe u industrijskom okruženju od sistema za upravljanje elektronskim učenjem se očekuje da bude i deo procesa menadžmenta ljudskim resursima u skladu sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva i prioriteta. To je često integracija sistema za učenje sa sistemom za upravljanje kompetencijama koji obuhvata modele

6

kompetencija, procese i dijagrame procenjivanja, izveštaje o individualnim i grupnim kompetencijama kao i druge alate za razvoj, upravljanje i pretraživanje informacija o kompetencijama zaposlenih.

U obrazovnim institucijama, zahtevi mogu biti drugačiji. Neke funkcije sistema za učenje se u tom slučaju oslanjaju na akademsku tradiciju, prioritete i metode koje se znatno razlikuju od onih u preduzećima.

Opšta struktura sistema za elektronsko učenje treba da omogući navedene funkcionalnosti koje možemo kategorizovati na način prikazan u tabeli 1.2.

Kategorija funkcionalnosti Specifični elementi funkcionalnosti

Razvoj i upravljanje sadržajem Kreiranje sadržaja Pregledanje sadržaja Smeštanje sadržaja Sekvenciranje u predstavljanju sadržaja Pretraga sadržaja Prikupljanje sadržaja (pretraživanjem) Pakovanje sadržaja Raspakivanje sadržaja Uvoz sadržaja Izvoz sadržaja Kreiranje i pridruživanje metapodataka Publikovanje sadržaja

Funkcionalnosti vezane za registraciju sličnu klasičnoj učionici

Upravljanje upisom studenata Registrovanje kurseva Imenovanje nastavnika i dodela prava i uloga Povezivanje nastavnika i studenata Isporuka sadržaja Praćenje performansi studenata/grupa Obezbeđenje komunikacije student‐nastavnik Obezbeđenje komunikacije student‐student (chat room, discussion boards, threaded discussions, instant messaging) Prikupljanje i smeštanje radova studenata Obezbeđenje pristupa eksternim resursima (digitalne biblioteke i skladišta (repozitorijumi), važni linkovi i sl.

Upravljanje sposobnostima Praćenje veština studenta Testiranje i ocenjivanje Smeštanje (ili prenos) statusa studenta iz prethodnog okruženja Čuvanje ocena u rezultatima studenta Praćenje trenutnog statusa do završetka kursa Praćenje zahteva za poslove, karijeru, .. Analiza nedostataka u veštinama

Tabela 1.2 Elementi funkcionalnosti sistema za upravljanje elektronskim učenjem

7

2. ASPEKTI STANDARDIZACIJE

U industriji e‐učenja, koja se ubrzano širi, primetna je potreba za standardima koji bi definisali različite aspekte. U tom cilju je paralelno razvijano više preporuka za razvoj sadržaja i okruženja za učenje od strane više organizacija. Pre nego što neka od preporuka postane zaista akreditovani standard ona se često naziva specifikacija. Treba imati na umu da se u komunikaciji često takve specifikacije nazivaju standardima iako to zapravo nisu.

Najpre će biti razjašnjeno značenje različitih termina koji se koriste kada se govori o standardizaciji u oblasti elektronskog obrazovanja. Termin standard se često koristi kada se govori i o drugim pojmovima kao što su preporuke, uputstva, specifikacije, sertifikati, akreditacije. Koriste se:

• “de jure” standardi – oficijelni standardi koji su odobreni od akreditovane ustanove kao što su International Organization for Standardization (ISO), World Wide Web Consortium (W3C) ili Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE). To je skup definicija, zahteva, formata i uputstava za dizajn sistema za učenje ili njegovih komponenata koji je zvanična organizacija za standarade dokumentovala i usvojila.

• “de facto” standardi koji nisu usvojeni od strane akreditovanih tela, ali su u širokoj upotrebi i smatraju se usvojenim standardima (zaista postoje, bez obzira na nomenklature). Može se čak dogoditi da zvanični standardi od strane tržišta budu ignorisani, ukoliko kompanije pronađu i usvoje druga odgovarajuća i jeftinija rešenja. Oni nemaju formalno odobrenje od strane standardizacionih organizacija.

• specifikacija – dokument sa istim namenama kao i zvanični standard, ali obično razvijen i promovisan od strane organizacija ili konzorcijuma više partnera iz istraživačkih, industrijskih i obrazovnih institucija. Specifikacija predstavlja konsenzus u krugovima zajednica elektronskog učenja i koriste se kao de facto standarad u razvoju sistema i sadržaja za učenje.

• referentni model – usvojena i redukovana verzija koja kombinuje standarde i specifikacije u jedinstven model za različite aspekte u oblasti elektronskog učenja.

Standardi i specifikacije mogu biti sveobuhvatni, tako da se iz praktičnih razloga u cilju lakše implementacije kreiraju tzv. aplikacioni profili koji definišu neke obavezne elemente, ili dodaju proširenja.

Mnogi do danas razvijani sistemi za upravljanje e‐učenjem različitih vrsta, autora, zahteva i karakteristika predstavljali su celinu za sebe, bez mogućnosti razmene nastavnih sadržaja, čime se ogromna količina nekada izvrsnih nastavnih sadržaja „izgubila” u haotičnom prostoru svih tih informacija. Takav način kreiranja nastavnih sadržaja „patio“ je od nemogućnosti razmene, ne samo u tehnološkom smislu, kada sistemi nisu uspevali da međusobno razumeju sadržaje, već i u smislu pretraživanja postojećih sadržaja zbog neadekvatnog ili nekada nepostojećeg označavanja i opisivanja koje bi omogućilo njihovo pronalaženje. Čak i u slučaju dosta kompatibilnih sistema, i ukoliko se pronađe željeni sadržaj, ostajao bi problem ponovnog korišćenja nekih segmenata, njihovog integrisanja u drugu nastavnu celinu ili menjanja redosleda, pravila i tehnika učenja.

Povezivanje procesa razvoja i strukturiranja znanja IKT za visoko obrazovanje sa e‐učenjem kod budućih korisnika, prvenstveno nastavnika, razvija osećaj i potrebu za izgradnju objekata znanja u digitalnoj formi, a sve sa osloncem na već prihvaćene standarde za oblikovanje nastavnih sadržaja. Celokupan proces novog raščlanjavanja i strukturiranja nastavnih sadržaja u vidu objekata i njihova priprema za digitalnu realizaciju u sistemima za e‐učenje, mora se zajedno vršiti. Bez obzira na obimnost i složenost posla to je neophodno, jer sistem standarda za oblikovanje nastavnih sadržaja i u razvijenom Zapadnom svetu predstavlja novinu.

8

2.1 Uloga standarda u elektronskom učenju Poput inicijativa u drugim područjima, standardi primenjeni u tehnologijama za učenje treba da omoguće ponovnu upotrebljivost i interoperabilnost između različitih programskih platformi. Problem predstavljaju nestandardizirani modeli podataka, nestrukturirani sadržaji i nekompatibilne obrazovne platforme. Naime, obrazovni sadržaji oblikovani u jednom sistemi skoro da su sasvim neupotrebljivi u ostalim, njemu nekompatibilnim sistemima. Za postizanje navedenog potrebno je postići dogovor o arhitekturi, servisima, protokolima, modelima podataka i otvorenom interfejsima. Radi se o obimnom zadatku, jer ne treba zaboraviti da razvoj tehnologija za učenje kao infrastrukture za njihovu podršku ima i svoju istorijsku dimenziju, pa je u proteklim decenijama bio povezan sa generacijskim razvojem računarskih sistema. To je posebno otežavalo interoperabilnost jer su vremenom različite platforme i arhitekture „bile u modi“, pa su u tehnološkom smislu zavisile od vremena u kojem su nastajale. Dinamičan razvojni proces u poslednjih nekoliko godina neprestano donosi nove preporuke, čime se u celosti napreduje u postupku oblikovanja, izgradnje, a zatim i primene standarda za podršku arhitekturi sistema za učenje. No, iako je ovo izuzetno aktivno područje, na ostvarenje konačnog cilja ipak će se još čekati.

Dakle, problemi koje treba rešiti u e‐učenju su:

• Nemogućnost prenošenja Web zasnovanih nastavnih sadržaja sa jednog sistema za e‐učenje na drugi

• Nemogućnost ponovne upotrebljivosti Web zasnovanih objekata učenja sa jednog sistema na drugom.

• Nemogućnost kreiranja sadržaja deljivih biblioteka ili medija sa skladištima za učenje između različitih LMS okruženja.

Rešenje problema se nalazi u sledećim aktivnostima:

• Kreirati specifikacije za e‐učenje i učiniti ih raspoloživim za besplatno preuzimanje i korišćenje.

• Razvijati referentne modele sistema za e‐učenje.

• Organizovati i ohrabrivati učesnike i proizvođače u procesu e‐učenja

Standardizacija u oblasti elektronskog učenja treba da obezbedi dve važne mogućnosti:

• Uspostavljanje široko prihvatljivog “jezika” koji bi omogućio različitim delovima elektronskog sadržaja učenja da međusobno komuniciraju, i

• Minimum zahteva koje delovi sadržaja i okruženja za učenje treba da zadovolje, nezavisno od autora i konteksta.

Ovo je neophodno, jer da bi sistem za upravljanje e‐učenjem bio efikasan, sadržaj mora imati način komunikacije sa sistemom i opis sadržaja mora omogućiti njegovo lako pronalaženje.

Cilj uvođenja standarda u oblasti elektronskog učenja je postizanje 6 bitnih karakteristika sistema za e‐učenje. To su:

• Interoperabilnost (interoperability):

− spajanje i uklapanje sadržaja iz različitih izvora i sistema,

− transparentna komunikacija, razmena i interakcija među sistemima

• Ponovna upotrebljivost (re‐usability):

− sadržaj i kod može biti sastavljan, rastavljan i ponovo upotrebljiv lako i brzo,

− objekti sadržaja se mogu rastaviti i upotrebiti u drugom kontekstu nego što je to originalno definisano.

9

• Upravljivost (manageability)

− sistemi mogu pratiti informacije i o studentu i o sadržaju,

− upravljanje složenim sistemima i spajanje odgovarajućeg sadržaja.

• Dostupnost (accessibility)

− student može pristupiti odgovarajućem sadržaju u odgovarajuće vreme preko odgovarajućeg uređaja.

• Trajnost (durability)

− korisnici ne zavise od trenutno primenjene tehnologije učenja koju je izabrao proizvođač sistema za učenje,

− nije potrebno dodatno investiranje za ponovnu upotrebu i interoperabilnost.

• Skalabilnost (scalability)

− proces elektronskog učenja se može konfigurisati tako da postigne punu funkcionalnost bez obzira na broj korisnika i organizacione razloge,

− moguće je proširivanje funkcionalnosti u cilju zadovoljenja nekih drugih potreba korisnika

• Isplativost (affordability)

− investiranje u e‐učenje može se isplatiti ukoliko se stalno proširuje osnovna ponuda kurseva,

− investicija u tehnologije učenja je isplativa i vredna poslovnog rizika

Arhitektura sistema za e‐učenje se oblikuje na osnovu troslojne arhitekture sa slojem podataka (data tier), slojem aplikacione logike ili funkcionalnosti sistema (application tier) i slojem korisničkog okruženja ‐ interfejsa (user interface).

Sloj aplikacione logike

Sloj podataka Sloj interfejsa

Slika 2.1 Troslojna arhitektura i nivoi standardizacije

Svi rezultati rada na standardizaciji sistema za e‐učenje mogu se posmatrati na dva nivoa (slika 2.1):

1. Specifikacija informacionog modela. Dato je nekoliko predloga za specifikaciju formata, sintakse i semantike podataka koji će se prenositi između heterogenih platformi (kursevi, profili studenata, objekti vrednovanja itd.).

2. Specifikacija arhitekture, komponenti programske podrške i interfejsa. Do danas nisu ostvareni značajniji rezultati iako su dati neki predlozi za komponente programske podrške odgovorne za upravljanje modelom informacija sa prvog nivoa standardizacije.

Drugi nivo standardizacije

Prvi nivo standardizacije

10

2.2 Objekat učenja Objekti učenja su elementi nove vrste e‐učenja zasnovani na objektno orijentisanom pristupu. Objektna orijentacija doprinosi ponovnoj upotrebljivosti i osnovna ideja je da kreatori nastavnog sadržaja mogu da kreiraju male (u odnosu na veličinu celokupnog kursa) nastavne komponente koje se ponovo mogu upotrebiti više puta i u različitim kontekstima. Takođe, pošto su to digitalni sadržaji, preko Interneta im može pristupiti veliki broj ljudi i istovremeno koristiti.

Objekat učenja je ponovno upotrebljiva, medijski nezavisna informacija koja se koristi kao osnovna jedinica nastavnih sadržaja u sistemima za e–učenje, odnosno kao digitalni deo nekog kursa koji po veličini i složenosti može varirati.

Uprkos brojnim definicijama za ponovo upotrebljive objekte učenja, može se reći da je suština da je tu primenjen model objektno orijentisanog načina mišljenja u “svetu” učenja. Poput LEGO blokova i objekti učenja su ponovo upotrebljive komponente (čestice znanja) ‐ tekstovi, prezentacije, animacije, slike, HTML dokumenti,... koje koristimo za građenje i sticanje znanja.

Jednostavnije rečeno, objekat učenja se može posmatrati kao digitalni deo nekog kursa koji po veličini i složenosti može varirati, na primer od jednostavnog grafičkog zapisa do kursa u celini. Pomoću objekata učenja stvaramo strukturu nastavnih sadržaja koje student mora u procesu učenja usvojiti, kod sticanja znanja i veština o izabranom područnom znanju. Razmenu objekata učenja moguće je kvalitetno ostvariti jedino uz upotrebu informacija koje opisuju njihovu strukturu i svojstva. Ove opisne informacije nazivamo metapodaci (eng. metadata ‐ podaci o podacima) ili još preciznije metapodaci objekata učenja. Metapodaci podržavaju traženje, otkrivanje i pregledavanje objekata učenja. Analogno sa tradicionalnom bibliotekom, može se reći da su metapodaci isto što i katalog sa podacima o knjigama, dok je sadržaj koji skladištimo zapravo isto što i knjiga. Katalog knjiga je odvojen od knjiga, pa analogno u ovom razmatranju skladište sadržaja obično sadrži samo metapodatke. Sadržaj u skladištu ima različite forme kao što su: tekst, grafika, testovi‐pitanja, fotografije, animacije, simulacije, audio i video zapis. Fizičko skladištenje i pretraživanje sadržaja objekata može biti potpuno odvojeno od skladištenja i pretraživanja metapodataka o tim objektima učenja. U suštini objekti učenja mogu biti smešteni na različitim računarskim klijentima.

Razmenljivi nastavni sadržaji

Spajanje materijala u realnom vremenu

prema zahtevu U cilju obuke ili

pomoći – bilo gde i bilo kada

Slika 2.2 Razmenljivi nastavni sadržaji

Prema ASTD, objekat učenja je ponovo upotrebljiva, medijski nezavisna informacija, koja se koristi kao gradivni blok za nastavne sadržaje u sistemima e‐učenja. Objekti učenja su mnogo efikasniji za korišćenje ako su organizovani i klasifikovani uz pomoć metapodataka i smešteni u skladištima podataka poput onih koje nalazimo kod LCMS sistema. IEEE Learning Technology Standards Committiee ‐ IEEE LTSC definiše objekat učenja kao:

11

„…entitet, u digitalnoj ili ne‐digitalnoj formi koji se može upotrebiti, ponovo upotrebiti ili pozivati za vreme oblikovanja nastavnog sadržaja….“.

Kao preduslov za interoperabilnost sistema i objekata učenja neophodni su standardi u pogledu definisanja arhitekture, usluga, protokola, modela podataka i korisničkog okruženja. Standardi, preporuke i specifikacije u oblasti elektronskog učenja nastaju kao rezultat zajedničkog rada mnogih industrijskih, istraživačkih i obrazovnih institucija širom sveta sa ciljem identifikovanja mogućih rešenja.

2.3 Učesnici u procesu standardizacije Standardi su preduslov za interoperabilnost sistema različitih proizvođača i kao takvi povećavaju fleksibilnost i nezavisnost korisnika u izboru proizvoda. Standarde razvijaju industrijske asocijacije, tela za standarde i druge organizacije u industriji elektronskog učenja. Najaktivniji učesnici u procesu standardizacije su:

• IEEE LTSC ‐ IEEE The Learning Technologies Standardization Committee (http://ltsc.ieee.org) je komitet specijalizovan za područje učenja uz pomoć računara (computer‐based education), a bavi se i sakupljanjem preporuka i predloga ostalih institucija i projekata vezanih za proces standardizacije učenja. Njihov glavni cilj je razvoj tehničkih standarda, preporuka i smernica za programske komponente, alate i metode tehnologije i dizajna za olakšavanje razvoja, implementacije, održavanja i zajedničkog rada obrazovnih sistema. Sastoji se od 15 podkomiteta organizovanih u pet radnih područja: opšte, područje vezano za sadržaj (content‐related), područje vezano za učenike (learner‐related), podaci i metapodaci (metadata), sistem i aplikacije za upravljanje. Prvi predlog LTSC‐a odnosi se na arhitekturu, referentni model, model studenta i obrazovne metapodatke vezane za sisteme za obuku pomoću računara (CBT).

• ISO International Standardization Organization ISO/IEC JTC1 SC36 – Joint Tech Committee, Sub Committee 36 Standards for: Information Technology for Learning, Education and Training (http://jtc1sc36.org). ISO je 1999. godine oformio 36. podkomitet (ISO/IEC JTC1 SC36) kako bi se pokrili svi aspekti procesa standardizacije u području obrazovnih tehnologija. Njegov rad usmeren je na interoperabilnost, ne samo na tehničkom nivou već uzimajući u obzir i socijalne i kulturalne aspekte. Usko je povezan i sa radom ostalih pododbora kao npr. SC 35 koji se bavi korisničkim interfejsom, SC 32 koji se bavi upravljanjem i razmenom podataka, SC 22 čiji su zadatak programski jezici i SC 2 kodiranje znakova. Radne grupe ISO/IEC JTC1 SC36 predvode neke od danas najrazvijenijih zemalja kao što su Nemačka, Velika Britanija, Japan i SAD.

• IMS ‐ The Instructional Management Systems Global Learning Consortium (http://www.imsglobal.org). EDUCAUSE (nekadašnji EDUCOM) je udruženje severnoameričkih obrazovnih institucija i njihovih industrijskih partnera čiji je cilj definisanje tehničkih standarda za zajednički rad distribuiranih obrazovnih aplikacija i servisa. Njihov najvažniji projekt je The Instructional Management Systems (IMS) sa rezultatima vezanim za metapodatke, pakovanje sadržaja, definisanje testova, profile studenata i grupa i upravljanje istim. Ovi modeli podataka raspoređeni su u tri različita dokumenta: definicija modela, specifikacija XML modela i vodič za implementaciju modela.

• AICC ‐ The Aviation Industry CBT Committee (http://www.aicc.org). AICC objavljuje svoje rezultate u tri različita formata: AICC Guidelines and Recommendations (AGR), tehnički izveštaji i radni dokumenti. Aktivnosti AICC‐a usmerene su na definiciju zahteva programske i tehničke podrške za studentske računare, spoljne potrebe, multimedijalne formate za sadržaje kurseva i svojstva korisničkih interfejsa. Njihov predlog za okruženja u stvarnom vremenu (eng. runtime environment) uključuje samostalne sisteme gde je komunikacija podržana prenosom datoteka i web orijentisanim obrazovnim sistemima. AICC je usko povezan sa US Department of Defense ADL.

• ADL ‐ The Advanced Distributed Learning (http://www.adlnet.org). 1997. godine Ministarstvo odbrane SAD i Biro za nauku i tehnologiju Bele Kuće pokrenuli su The Advanced Distributed Learning (ADL) inicijativu. ADL je od samih početaka usmeren na web orijentisano obrazovanje. Zajednički rad ADL‐a sa IEEE‐om, IMS‐om i AICC‐om rezultirao je sa modelom pod imenom SCORM‐ Sharable Content Object Reference Model Njihov predlog uključuje referentni model za ponovo upotrebljive obrazovne programske objekte, okruženje u stvarnom vremenu (eng. Runtime Environment), model metapodataka (eng. metadata

12

http://ltsc.ieee.org/

http://jtc1sc36.org/

http://www.imsglobal.org/

http://www.aicc.org/

http://www.adlnet.org/

model) i model strukture kursa. 1999. godine ADL je osnovao Co‐Lab, radnu grupu čiji je zadatak testiranje i vrednovanje novih ADL preporuka, utvrđivanje stepena kompatibilnosti eksternih proizvoda sa SCORM‐om i razvoj SCORM‐kompatibilnih prototipova. The Total Force Advanced Distributed Learning Action Team (TFADLAT) služi kao veza između ADL‐ove inicijative i američkog Sekretarijata odbrane. Oni iznose preporuke Ministarstvu odbrane SAD koje se tiču obrazovnih programa i sistema i promovišu implementaciju razvijenih standarda.

Unutar Evropske zajednice (EC) postoje četiri glavne inicijative koje su vezane za standardizaciju obrazovanja uz pomoć računara: ARIADNE, GESTALT, PROMETEUS i CEN/ISSS/LT.

• Glavna područja rada ARIADNE (The Alliance of Remote Instructional Authoring and Distribution Networks for Europe) (http://www.ariadne‐eu.org) su: računarske mreže za učenje, metodologije razvoja, upravljanja i ponovne upotrebe obrazovnih sadržaja, pregled definicija vezanih za učenje uz pomoć računara i obrazovni metapodaci. Jedan od najvažnijih doprinosa ove inicijative je predlog o obrazovnim metapodacima koji je nastao u saradnji sa IMS‐om.

GESTALT (Getting Educational Systems Talking Across Leading edge Technologies) izgrađuje referentni okvir za razvoj distribuiranih, heterogenih, skalabilnih i kompatibilnih obrazovnih sistema. Opšti cilj predložene platforme je omogućiti korisnicima pronalaženje obrazovnih resursa i pristup pronađenim resursima putem mrežne infrastrukture prikladne za upravljanje. Veliki doprinos GESTALT ‐a je i u definiciji modela podataka za umrežene obrazovne sisteme, posebno u definiciji obrazovnih metapodataka i studentskih profila i sklonosti.

PROMETEUS (PROmoting Multimedia access to Education and Training in European Society) (http://www.prometeus.org.uk) je evropska inicijativa koju čini više od 400 institucija uključenih u obrazovanje uz pomoć računara. Do danas nisu napravljeni neki značajniji rezultati.

CEN (The European Committee for Standardization, Comittee Europeen de Normalization) sadrži Information Society Standardization System (ISSS) (ISSS) podkomitet (http://www.cenorm.be/isss). Aktivnosti vezane za obrazovnu standardizaciju unutar ISSS‐a odvijaju se u Learning Technologies Workshop (CEN/ISSS/LT). Glavni ciljevi su usmereni na ponovnu upotrebljivost i interoperabilnost za obrazovne resurse, obrazovnu saradnju, metapodatke za obrazovne sadržaje i kvalitet obrazovnog procesa.

• EdNA‐ Education Network Australia (http://www.edna.edu.au/edna/page1.html) je usmeren na promovisanje Interneta kao alata za učenje uz pomoć računara među australijskim obrazovnim institucijama, od studenata do isporučioca sadržaja (eng. content providers). Glavni cilj je omogućiti pristup obrazovnim resursima i sistemima. Takođe su formirali svoju vlastitu verziju obrazovnih metapodataka.

• DCMI ‐ Dublin Core Metadata Initiative (http://dublincore.org/). U avgustu 1999. godine The Dublin Core Advisory Committee (DCAC) formirao je The DCEducation Working Group (DC‐Ed WG) kako bi napravio predlog o upotrebi metapodataka za opis obrazovnih resursa. Njihov osnovni cilj je predložiti dodatke DC metapodacima uzimajući LOM‐ov i IMS‐ov predlog kao osnovu.

• CANCORE (Canadian Core Learning Resource Metadata Application Profile) (http://www.cancore.ca/indexen.html). Ova inicijativa ima za cilj postizanje razmenljivosti zapisa koji opisuju obrazovne resurse i njihovo otkrivanje kako u Kanadi tako i van njenih granica. Zasnovan je IEEE LOM standardu i IMS Learning Resource Metadata specifikaciji.

• CETIS (The Centre for Educational Technology Interoperability Standards). (http://www.cetis.ac.uk). CETIS je vladina organizacija koja se bavi standardima u oblasti obrazovnih tehnologija.

Većina ovih organizacija zajednički radi na stvaranju zajedničkih standarda, specifikacija i preporuka, i jedna od druge usvajaju rešenja i stvaraju zajedničke referentne modele čiji je cilj objedinjavanje svih rezultata u procesu standardizacije.

13

http://www.ariadne-eu.org/

http://www.prometeus.org.uk/

http://www.cenorm.be/isss

http://www.edna.edu.au/edna/page1.html

http://dublincore.org/

http://www.cancore.ca/indexen.html

http://www.cetis.ac.uk/

IEEE,W3C

Slika 2.3 Uloge različitih organizacija u procesu formiranja standarda

Kao što je na slici 2.3 prikazano, okvirno se proces razvoja standarda može podeliti u četiri faze. Faza istraživanja i faza razvoja se izvode sa ciljem identifikovanja mogućih rešenja, na primer opštim istraživanjem univerziteta, preduzeća, konzorcijuma i sl. Zatim, kada se oformi idejno rešenje koje se može vrednovati, kada predlozi postanu merljivi, to se dokumentuje pisanom specifikacijom od strane komisija (AICC, IMS...). Treća faza je testiranje pilot verzije da bi se odredilo šta funkcioniše, šta nedostaje, reakcije korisnika i sl. Testirana i gotovo kompletirana specifikacija se razmatra od strane nacionalnih i interacionalnih akreditovanih tela za standardizaciju (IEEE Learning Technology Standards Committe, ISO/IEC JTC1/SC36 Joint Technical Committee‐ Sub committeee #36). Ukoliko se specifikacija odobri ona dobija zvaničan sertifikat akreditovanog tela za standarde.

U Srbiji standarde donose Institut za standardizaciju (bivši Zavod za standardizaciju), i komisije instituta prate rad međunarodnih tela za donošenje standarda u odgovarajućim oblastima (na primer, komisija KSI 1/07 prati rad tehničkog komiteta ISO/IEC JTC1 SC 07, Information technology ‐ Software and system engineering).

2.4 Relevantne specifikacije Generalno, postoje četiri osnovne vrste dolazećih standarda za e‐učenje. Kao što je prikazano na slici 2.4, na jednoj strani su korisnici elektronskog učenja, a na drugoj su kreatori sadržaja za e‐učenje (autori).

Standardi koji specifikuju način kako autori pripremaju opis svojih kurseva i drugih modula tako da sistem za učenje može da obrađuje kataloge raspoloživog sadržaja za učenje nazivaju se standardi za metapodatke (eng. metadata standards).

Autori kreiraju individualne module ili objekte sadržaja za učenje (nastavne) koji se moraju integrisati u jedinstveni kurs. Standardi koji omogućavaju sklapanje kurseva koji su kreirani u različitim alatima u integrisane module se nazivaju standardi za pakovanje (eng. packaging standards).

Koncepti

Potrebe korisnika

Konzorcijumi za specifikacije

AICC,IMS Dublin Core,

ARIADNE

ADL AICC

Korisnici, Laboratorije ,

Testiranja Tržišta

Tela za

standarde

Odobreni standardi

ISO

Grube tehničke specifikacije

Referentni modelPrototip

Akreditovani standardi

14

Grupa standarda koja je potrebna za pokretanje individualnih lekcija i ostalih komponenti, kao i za administraciju testova se naziva komunikacioni standardi (eng. communications standards). Komunikacioni standardi definišu kako se vrši razmena informacija između korisnika i sistema za učenje.

Četvrta grupa standarda su standardi za kvalitet koji se bave kvalitetom modula za učenje i kompletnih kurseva.

Mada su svi tipovi standarda pojedinačno nezavisni, svi zajedno doprinose krajnjem cilju, a to je kreiranje visoko kvalitetnog nastavnog sadržaja za efikasno izvođenje elektronskog obrazovanja.

Spisak predmeta

Lekcije

Sistem za učenje

Opis

Тестови

Meta-podaci

Komunikacije

Spajanje

Autori Kvalitet

o Dizajn o Prihvaltljivost

Korisnik

Slika 2.4 Uloga različitih tipova standarda za elektronsko učenje

Relevantne specifikacije na prvom nivou standardizacije troslojne arhitekture odnose se na sledeće:

• Metapodaci koji se koriste za precizan opis obrazovnog sadržaja. Najistaknutiji doprinos na ovom području pruža IEEE‐LTSC (ltsc.ieee.org) pomoću Learning Object Metadata (LOM) specifikacije što se danas smatra de‐ fakto standardom i predstavlja jedno od najaktivnijih područja standardizacije.

• Profil i zapis studenta što predstavlja informacije o onome ko uči (student) i to o njegovom znanju i njegovim sklonostima. IEEE LTSC Public and Private Information (PAPI) i IMS Learner Information Packaging (LIP) specifikacije opisuje studentov zapis.

• Organizacija obrazovnog sadržaja je orijentisana na opis strukture kursa koja može biti statička ili dinamička. Statička struktura kursa definiše „a priori“ relacije unutar strukture nastavnog sadržaja (lekcije, odeljci, vežbe…). Dinamička struktura određuje redosled i to zavisi od samog studenta i njegovih prethodnih interakcija sa nastavnim sadržajem. Ove informacije se koriste u okruženju učenja i za raspored u budućim aktivnostima studenta. Prevladavajući standardi za organizaciju obrazovnog sadržaja se vrše prema ADL SCORM (www.adlnet.org) i AICC (www.aicc.org).

• Ostali standardi odnose se na pakovanje sadržaja kako bi se olakšao prenos kurseva među institucijama (IMS Content Packaging Specification), interoperabilnost testova i upitnika (IMS QTI specification), upravljanje učenikom, definicije sposobnosti itd.

15

2.5 SCORM

Referentni model SCORM (Sharable Content Object Reference Model) je nastao kao rezultat harmonizacije nekoliko standarda i specifikacija u oblasti e‐učenja, u skladu sa specifičnostima i zahtevima primena. SCORM promoviše kreiranje ponovno upotrebljivih objekata učenja (SCO) i razvoj sistema za e‐učenja sa zajedničkom tehničkom arhitekturom. Mnoge institucije u svetu (ADL [www ADL], IEEE [www IEEE], IMS [www IMS], AICC [www AICC],...) su udružile svoje napore u formiranju zajedničkih predloga za definisanje opšte prihvaćenih specifikacija i standarda koji bi omogućili unifikaciju postojećih i budućih sistema i sadržaja za e‐učenje u cilju lake razmene i ponovne upotrebe sadržaja za učenje. Dobijeni rezultati su u skorije vreme doveli do usvajanja zvaničnih standarda u nekim oblastima elektronskog učenja i te preporuke se sada mogu slediti u razvoju e‐sadržaja i platformi za e‐učenje. Najznačajnjiji rezultati su postignuti u pogledu definisanja metapodataka objekata učenja, organizacije nastavnog sadržaja i arhitekture sistema.

Gradivna komponenta strukture je objekat učenja tzv. deljivi objekat sadržaja ‐ Sharable Content Object, SCO sa sledećim atributima:

• ponovna upotrebljivost (reusability): sadržaj je nezavisan od konteksta učenja pe se može upotrebiti u mnogima situacijama.

• trajnost (durability): neprestano korišćenje nastavnih komponenti bez potrebe za ponovnim oblikovanjem ili ponovnim kodiranjem u slučaju promene tehnologije.

• dostupnost – pristupačnost (accessibility): pristup nastavnim komponentama sa jedne udaljene lokacije kao i njena isporuka na mnoge druge lokacije i

• interoperabilnost (interoperability): Nastavne komponente razvijene na jednoj lokaciji koriste se na drugoj lokaciji, bez obzira na platformu i pripadajući skup programskih alata.

Trenutno SCORM sadrži:

• API (Application Programming Interface) za informaciju o komunikaciji akcija studenta sa objektom učenja,

• definisani model podataka za predstavljanje takve informacije,

• specifikaciju paketa sadržaja koji obezbeđuje interoperabilnost sadržaja učenja,

• standardni skup metapodataka kojim se opisuje sadržaj učenja i

• skup standardnih sekvencionalnih pravila koja se primenjuju u organizaciji sadržaja učenja.

SCORM, dakle, predstavlja jedan model kojim se definiše skup međusobno povezanih tehničkih standarda, specifikacija i uputstava visokog nivoa koja treba da zadovolje i sadržaj učenja i sistem za učenje. Ovaj skup se može posmatrati kao skup zasebnih „tehničkih knjiga“ koje su grupisane oko 3 teme:

1. „Content Aggregation Model (CAM)”– Model spajanja sadržaja,

2. „Run‐time Environment (RTE)”– Okruženje za izvršavanje i

3. „Sequencing and Navigation (SN)”– Sekvenciranje i navigacija.

16

SCORM knjiga

Pokriveni koncept

Ključne reči pokriven SCORM tehnologijom

Oblast koja je obuhvaćena

Overview Konceptualne informacije Uvod u osnovne elemente SCORM terminologije

CAM; RTE i SN na oštem nivou

Content Aggregation Model (CAM)

Spajanje, označavanje i pakovanje nastavnog sadržaja

SCO, Asset, Content Aggregation, Package, Package Interchange File (PIF), Meta‐data, Manifest, Sequencing Information, Navigation Information

SCO i manifesti. SCO komunicira sa LMS preko RTE. Manifest sadrži informaciju o sekvencira‐nju i navigaciji

Run‐Time Environment (RTE)

Upravljanje RTE od strane LMS, što uključuje pokretanje, komunikaciju sadržaja sa LMS‐om, praćenje, prenos podataka i obradu grešaka

API, API Instance, Launch, Session Methods, Data Transfer Methods, Support Methods, Temporal Model, Run‐Time Data Model

RTE koristi objekte sadržaja SCO koji su opisani u CAM

Sequencing and Navigation (SN)

Sekvenciranje sadržaja i navigacija

Activity Tree, Learning Activities, Sequencing Information, Navigation Information, Navigation Data Model

Sekvenciranje i navigacija utiču na to kako se sadržaj spaja u manifestu.

Tabela 2.1 Oblasti pokrivene u SCORM knjigama

ADL je razvio i sistem za testiranje softvera, procedura i dokumenata u cilju provere da li su oni razvijeni u skladu sa SCORM specifikacijom. Ta provera se može vršiti za LMS, objekte učenja, XML datoteke metapodataka i pakete sadržaja. Ovaj sistem – Conformance Test Suite se može besplatno preuzeti sa internet adrese www.ADLNet.org. Run‐time Environment (RTE) opisuje kako LMS pokreće SCO i kako komunicira sa njima u toku izvršenja. LMS je dužan da pokreće SCO u skladu sa zahtevom studenta i sa sekvencijskim pravilima u okviru organizacije sadržaja. U svakom trenuktu LMS može pokrenuti jedna objekat učenja po studentu. Komunikacija izmežu objekata učenja i sistema za e‐učenje mora biti dvosmerna i ova komuniakcija se postiže kroz SCORM API. API ‐ Application Programming Interface u osnovi predstavlja definisani skup metoda, obezbeđen od strane sistema za e‐učenje, koje objekti učenja koriste za komunikaciju sa LMS. SCORM paket predstavlja zaokruženu celinu koja u sebi sadrži pripadajuće resurse, predviđen način organizacije sadržaja (navigaciju) i sopstveni opis – manifest datoteku koja opisuje sadržaje i njihovu organizaciju. Paket uvek sadrži jedan manifest najvišeg nivoa koji opisuje paket kao celinu, ali on sam može sadržati jedan ili više podmanifesta vezanih za deo celokupnog sadržaja unutar tog paketa. Paketi se mogu interpretirati kao logički direktorijumi koji sadrže manifest fajl, sve dokumente kontrole formata za taj manifest (DTD, XDR, XSD,... ) i skup poddirektorijuma koji će sadržati pakovane datoteke. Kada se ovaj direktorijum kompresuje u jednu datoteku (.zip, .jar ili .cab datoteke), arhiva koju dobijemo kao rezultat zove se Package Interchange File (PIF) – fajl za razmenu paketa. Organizacija sadržaja je orijentisana na opis strukture koja može biti statička ili dinamička. Statička struktura definiše „a priori“ relacije unutar strukture nastavnog sadržaja (lekcije, poglavlja, vežbe…). Dinamička struktura definiše određeni redosled što zavisi od samog studenta i njegovih prethodnih interakcija s nastavnim resursima. Opis paketa zasniva sa na LOM (Learning Object Metadata) standardu koji je organizovan u 9 kategorija, opisanih sa 60 različitih atributa. LOM metapodaci podržavaju upravljanje obrazovnim resursima, njihovo održavanje, smeštanja i obnavljanje (pretraživanje, lociranje, pakovanje, uređivanje) i razmenu resursa. Kako paket može sadržati resurse različitog nivoa organizacije (osnovni resursi – datoteke, objekti učenja, aktivnosti, organizacija sadržaja) metapodaci se mogu primenjivati na svakom od tih nivoa granularnosti elemenata paketa. Cilj primene standarda može biti i kreiranje javnih, opšte dostupnih direktorijuma koji bi sadržali objekte učenja i SCORM pakete, opisane metapodacima koji omogućavaju njihovo jednostavno pretraživanje. Takvi direktorijumi se nazivaju repozitorijumi i danas postoji veliki broj repozitorijuma u kojima se mogu tražiti resursi koji odgovaraju potrebama korisnika sistema za e‐učenje i njihovo ponovno korišćenje u drugom kontekstu i u različitim sistema.

17

2.6 Primena SCORM‐a Upotreba SCORM modela u sistemima za upravljanje elektronskim e‐učenjem zahteva obezbeđenu podršku od strane sistema za funkciju rada sa SCORM paketima – implementirane funkcije za rad sa paketima – njihovo kreiranje, uvoz, izvoz i raspakivanje u navigabilnu organizaciju koja se bez posebne adaptacije može koristiti u sistemu za upravljanje e‐učenjem.

Sistemi za upravljanje elektronskim učenjem danas uglavnom pružaju podršku za rad sa SCORM sadržajima. Ta podrška ogleda se u mogućnosti kreiranja SCORM paketa, izvozom nastavnih resursa i aktivnosti iz kursa u celinu koja se može koristiti kako za samostalno pokretanje tako i za preuzimanje i implementaciju u drugim sistemima za upravljanje e‐učenjem.

2.7 Repozitorijumi Rast količine digitalnih nastavnih resursa uslovljen je stalnim naučno‐tehnološkim napretkom: neprekidna kumulacija novih znanja donosi ubrzano zastarevanje obrazovnih resursa, podstičući potrebu za izmenom, nadogradnjom i prilagođavanjem.

Kreiranje novihj izvora je složena, skupa i zahteva izuzetni angažman. Primereni mehanizmi i instrumenti omogućili bi organizovanje, pretraživanje i pronalaženje tog materijala, a ponovno korišćenje (reuse) bi doprinelo racionalnosti i efikasnosti procesa obrazovanja i osiguralo iscrpnije iskorišćavanje intelektualnog potencijala akademske sredine. Primeri takvih mehanizama su repozitorijumi digitalnog obrazovnog materijala.

Repozitorijum je zbirka digitalnog obrazovnog materijala koja omogućava sistemsko upravljanje procesima publikovanja, pristupa i smeštanja nastavnog/obrazovnog sadržaja.

Repozitorijumi se razlikuju od uobičajenih web kataloga, portala i pretraživača jer korisnicima nude informacioni pristup strukturiran i organizovan na način koji podržava ciljano pronalaženje i korišćenje nastavnih resursa, odnosno visokokvalitetnih i pedagoški oblikovanih radova. Kako bi tu osnovni zadatak ispunili, repozitorijumi nastavnih sadržaja opisuju se i indeksiraju uz primenu savremenih standarda metapodataka. Metapodaci namenjeni označavanju digitalnih obrazovnih resursa su specifični, jer pored osnovnog opisa i organizovanja izvora prema formalnim kriterijumima (autor, naslov, predmet) moraju raspolagati nizom parametara koji omogućavaju pronalaženje i korišćenje materijala prema pedagoškim karakteristikama, odnosno njihovoj ulozi u obrazovnom procesu (oblik nastavnog gradiva, tip i nivo interaktivnosti, dužina učenja, potrebna predznanja itd.). U svetu danas postoje brojne organizacije koje se bave pitanjem metapodataka i organizacije sadržaja repozitorija, čiji su rezultat u skladu sa specifikacijama za e‐učenje.

Postoji znatan broj argumenata koji upućuju na prednosti uspostavljanja repozitorijuma. Tehnološki gledano repozitorijumi su baze podataka, ali prevazilaze funkciju skladišta osiguravajući mehanizme pronalaženja, razmene i ponovne upotrebe materijala. Osim već pomenute potrebe kreiranja resursa za sisteme za upravljanje elektronskim učenjem, repozitorijumi digitalnih nastavnih resursa ujedno su i pokazatelj naučne produkcije određene zajednice koji može pozitivno uticati na njenu vidljivost u sličnim zajednicama i široj javnosti. Omogućavajući ponovnu upotrebu nastavnih resursa doprinose racionalizaciji obrazovnog procesa i ukazuju na kvalitet određene obrazovne zajednice. Repozitorijumi potencijalno mogu poslužiti kao instrument na osnovu kojeg je moguće vrednovati naučni rad i produkciju, a ako je to određenim sistemom predviđeno, pomaže u pripremi dokumentacije za ocenjivanje naučnog rada (napredovanje, izbor i reizbor).

Repozitorijumi, dakle, omogućuju diseminaciju i pristup rezultatima istraživanja, obrazovnih procesa, podstiču i ubrzavaju učinak istraživačko‐obrazovnih procesa.

U svetu danas već postoji nemali broj repozitorija, bilo da se nude u okviru direktorija kao što su: Education Network of Australia (EdNA) (http://www.edna.edu.au), European Schoolnet (http://eschoolnet.eun.org/ww/en/pub/eschoolnet/index.htm), The Gateway to Educational Material (GEM) ( http://www.thegateway.org ), bilo da su dostupni i pretraživi samostalno, kao MERLOT (http://www.merlot.org), CAREO: Campus Alberta Repository of Educational Objects

18

(http://www.careo.netera.ca), EDUCANEXT (http://www.educanext.org/ubp), CLOE: Cooperative Learning Object Exchange (http://cloe.on.ca/), Ilumina: Educational Resources for Science and Mathematics (http://www.ilumina‐dlib.org/l), SMETE (http://www.smete.org), MathGate (http://www.mathgate.ac.uk), Wisconsin Online Resource Center (http://www.wisc‐online.co).

Ovi primeri repozitorijuma su različiti po svom obimu, sadržaju i funkcionalnostima, a nastaju na nacionalnom, institucionalnom ili tematskom nivou ili po nekoj drugoj osnovi umreživanja. Repozitorijumi na primer mogu biti specijalizovani prema informacijama koje obuhvataju, kao što su to BioResearch (http://biome.ac.uk), koji sadrži materijale vezane za biomedicinu, kao i specijalizovane metapodatke koji opisuju potrebe ove specifične zajednice (biomedicina i srodna područja). Nasuprot tome, MERLOT se zasniva na otvorenom pristupu obuhvatajući informacije iz svih područja. Taj repozitorijum uz nastavni materijal i pripadajuće metapodatke obuhvata recenzije, nastavne planove i zadatke. Repozitorijumi prema tome mogu ponuditi široku lepezu usluga.

Bez obzira na navedenu raznolikost, postojeći repozitorijumi u svetu se po svojoj arhitekturi u principu mogu podvesti pod neku od sledećih tipova:

• centralizovani tip: sadrži izvorne dokumente uz pripadajuće metapodatke

• decentralizovani tip: sadrži metapodatke o nastavnim resursima uz link na adresu na kojoj je resurs dostupan

• distribuirani tip: veći broj repozitorijuma je moguće pretraživati iz jedinstvenog okruženja

• hibridni modeli koji predstavljaju kombinaciju prethodnih tipova.

Centralizovani sistemi se obično javljaju na institucionalnom nivou (na primer, repozitorijum jednog fakulteta ili univerziteta), ali su takvi repozitorijumi limitirani po svojim funkcionalnostima ia postoji opasnost od zatvorenosti takvih sistema.

Nasuprot tome, distribuirani sistemi su znatno složeniji, zbog čega se mogu javiti problemi interoperabilnosti ili rešavanja autorskih prava. Bez obzira na arhitekturu, dobro osmišljeni i organizovani repozitorijum sa velikim brojem resursaod izuzetne je važnosti za svaku obrazovnu zajednicu i pretpostavka izgradnje kvalitetnih virtuelnih obrazovnih okruženja. Uprkos tome, kompleksnost i troškovi razvoja takvih sistema često predstavljaju prepreku za izgradnju repozitorija.

Sa aspekta standardizacije treba reći da se kao osnovne gradvine jedinice koje se smeštaju u repozitorijume koriste objekti učenja.

Repozitorijum može sadržati objekte učenje u velikom rasponu složenosti i granularnosti, a s obzirom na svrhu i funkcionalnost repozitorijum trebao bi imati sledeće mogućnosti:

• pretraživanje/pronalaženje/sortiranje objekata učenja

• održavanje (kontrola verzija)

• kontrola kvaliteta (sistem koji osigurava standardizovanost objekata učenja u tehničkom i pedagoškom smislu i u pogledu metapodataka)

• slanje i dodavanje resursa u repozitorijum

• čuvanje resursa sa jedinstvenim elementima identifikacije koji omogućava njegovo pronalaženje

Uz navedene funkcionalnosti, sa povećanjem kritične mase repozitorija na Internetu sve je očitija potreba za modelima repozitorijuma koji nude određeni nivo upravljanja nad objektima učenja i osiguravanje mehanizama za administrativne funkcije poput zaštite autorskih prava, sigurnosti pristupa itd.

19

3. ARHITEKTURA SISTEMA ZA ELEKTRONSKO UČENJE

Generalna arhitektura sistema za upravljanje e‐učenjem može biti prikazana kao na slici 3.1:

Sistem za upravljanje elektronskim učenjem

Stranice kursa

Sloj aplikacije

diskusije email chat kviz ostali alati...

autentifikacija korisnika i uloga

web server

Sloj baze podataka

Slika 3.1 Opšta arhitektura sistema za upravljanje elektronskim učenjem

Dakle, sa aspekta arhitekture softvera, sistem za elektronsko učenje ima jasno razdvojene slojeve podataka i poslovne logike, sa realizovanim alatima, a za definisanje prava pristupa alatima i podacima zadužen je sistem za definisanje korisnika i njihovih uloga. Pristup sistemu vrši se preko web servera koji takođe pristupa raznim fizičkim resursima kursa.

Ova šema prikazuje samo jednu vrstu sistema za e‐učenje – LMS za koju smo već rekli da predstavlja sistem koji je obično oblikovan tako da može upravljati kursevima i da su u fokusu sistema kursevi.

Standard koji definiše arhitekturu sistema za učenje (IEEE P1484.1/D6 Standard for Learning Technology — Learning Technology Systems Architecture (LTSA)) predviđa sledeću arhitekturu sistema:

20

Slika 3.2 Arhitektura sistema prema LTSA

U navedenoj arhitekturi elementi su:

1) Learner Entity ‐ Apstrakcija učenika, pojedinačnog, grupe koja uči samostalno, grupa koje sarađuju, grupa učenika sa različitim ulogama itd.

2) Evaluation ‐ Registrovano ponašanje entiteta učenika je ulaz u proces vrednovanja, i evaluacija kao rezultat daje ocenu ("gde je učenik stigao"). Informacija o postignutim performansama je dostupna nastavniku – Coach i i čuva se u zapisima o studentu (Learner records). Proces evaluacije dakle, menja ili dodaje zapise o postignuću učenika i nije jednoznačno propisano da li se granularnost informacija svodi, na primer na ocenu svakog klika učenika ili jednu ocenu postignuća u semestru.

3) Learner Records ‐ Zapisi o učeniku vrše uloge smeštanje i izdavanja informacija o prošlom, sadašnjem i budućem postignuću učenika (buduće postignuće – cilj).

4) Coach – Nastavnik može imati pet različitih aktivnosti:

o Obezbeđenje podataka o željama i statusu učenika ( bilo samostalno, u dijalogu sa učenikom ili od treće strane – druge ustanove, okruženja, roditelja..

o Prikupljanje i obrada podataka iz trenutnog ocenjivanja

o Prikupljanje i obrada podataka iz istorije zapisa o učeniku , u cilju definisanja budućih nastavnih aktivnosti

o Pretraživanje resursa za učenje u skladu sa 2) i 3) u cilju pronalaženja odgovarajućih sadržaja

o Kreiranje veza ka pronađenim resursima i njhova isporuka

5) Learning resources ‐ Resursi učenja – baza koja predstavlja komponente znanja, u obliku prezentacija, tutorijala, lekcija, eksperimenata, alata,...

6) Delivery ‐ Proces isporuke transformiše resurse učenja u statičke ili dinamičke prezentacije, multimedijalne prezentacije, kolaborativne aktivnosti, koje mogu uključivati i eksperiment. način implementacije procesa isporuke može biti raznovrsan: prezentacija i pitanja, inteligentni tutorski sistem, video konferencija sa humanim tutorom, ...

7) Interaction context – U kontekstu isporuke multimedijalnih sadržaja, paralelno sa slanjem multimedijalnih sadržaja entitetu učenika, može se odvijati tok informacija od isporuke ka evaluacije; tim tokom se procesu evaluacije šalje informacija o očekivanoj reakciji učenika na multimedijalni sadržaj.

21

Ono što je tendencija savremenih sistema za e‐učenje jeste razvoj integrisanih sistema za e‐učenje i kao preduslov za dostizanje ovih karaktertistika neophodni su standardi i specifikacije u pogledu definisanja arhitekture, usluga, protokola, modela podataka i korisničkog okruženja. Da bi se definisala neophodna zajednička struktura sistema za e‐učenje potrebno je definisati pedagoški, sadržajno, kulturalno i platformski nezavisni arhitekturu koja:

• je opšti okvir (framework) za razumevanje postojećih i budućih sistema,

• promoviše interoperabilnost i prenosivost i

• uzima u obzir tendencije i trendove tako da se može prilagođavati novim tehnologijama i sistemima za učenje

Postoji mnogo načina za projektovanje sistema za učenje koji je u skladu sa SCORM modelom. Potpuno funkcionalan sistem za učenje sadrži mnogo servisa i karakteristika koji su van okvira kojima se SCORM bavi. Ovaj problem kompleksnosti sistema može se rešiti posmatranjem nekoliko osnovnih funkcionalnih komponenata. Te komponente su:

1. Repozitorijum sadržaja (Content Repository),

2. Okruženje za isporuku sadržaja saglasno SCORM‐U (Runtime Environment)

3. Sistem za upravljanje isporučivanjem sadržaja (Delivery Management System)

4. Repozitorijum za praćenje aktivnosti (Historical tracking)

5. Administratiranje studenata (Learner administration)

6. Praćenje ciljeva učenja (Objective tracking)

7. Opšte administriranje (General administration)

8. Korisničko okruženje (User Interface)

Remote Content Repository

Local Content Repository

SCORM Content Package

Content Management

Service

Slika 3.3 Arhitektura sistema u skladu sa SCORM‐om

Delivery Management

System

User Interface (browser)

Launch

General administration

Runtime Environment

API instanca

Historical tracking

Objective tracking Learner

administration

Selection

SCORM Runtime Environment Data

22

1. Repozitorijum sadržaja (Content Repository) se koristi za čuvanje SCORM paketa. Osnovne karakteristike repozitorijuma su:

• uvoz, raspakivanje i provera validnosti SCORM paketa i smeštanje u virtuelnoj ili fizičkoj strukturi,

• održavanje kataloga uvezenih paketa. Katalog omogućava izlistavanje i pretraživanje i u te svrhe se koristi podskup LOM metapodataka,

• izdvajanje i prepoznavanje metapodataka prilikom uvoza paketa i njegovog dodavanja u repozitorijum, uz eventualno pregledanje/ažuriranje i dodavanje nedostajućih metapodataka,

• omogućavanje pristupa paketu od strane sistema za učenje,

• upravljanje pravima pristupa i obezbeđenje pristupa autorizovanim korisnicima. U okviru ovog procesa neophodno je obezbediti kontrolu za zabranu pregledanja sadržaja pri uvozu sve dok se uspešno ne završi proces uvoza sadržaja i ažuriranja kataloga. Takođe u okviru ovog procesa je poželjno i omogućiti segmentiranje repozitorijuma, odnosno definisanje zona repozitorijuma kojima mogu pristupiti različiti korisnici zavisno od njihovih prava pristupa,

• sadržaji na udaljenim serverima. Sadržaji na koje se referencira u okviru paketa sadržaja ne moraju uvek biti smešteni u repozitorijum u sistema za učenje, već mogu biti referencirani i sadržaji koji sa nalaze na udaljenim serverima. Takvo referenciranje zahteva posebne bezbednosne mere koje moraju biti implementirane u sistemu za učenje što zahteva dodatni nivo infrastrukturne implementacije kako bi se postigao mehanizam koji i lokalni u udaljeni server predstavlja kao isti server.

2. Okruženje za isporuku sadržaja – RTE (Run‐time Environment) obezbeđuje okruženje za korisnika pri radu sa SCORM paketom. Ova kom'ponenta upravlja redosledom sadržaja koji se prikazuju učeniku. Pokušaj studenta da pristupi paketu obrađuje se od strane ove komponente. Ona takođe prikuplja i održava podatke koji prate tok učenja do postizanja cilja koji je predviđen konkretnim sadržajem za učenje. Ova komponenta ima serversku i klijentsku stranu.

Na serverskoj strani vrši se:

• aktiviranje pojedinačnog pokušaja pristupa stablu aktivnosti,

• instanciranje komponente na klijentskoj strani (frejm strane sa sadržajem koje će biti prikazane u web čitaču na klijentskoj strani),

• primanje i odgovaranje na komunikaciju inicirane o d klijentske komponente,

• čuvanje podataka o stanju/poziciji u stablu aktivnosti i u sekvenciranju sadržaja,

• čuvanje podataka o stanju za svaku aktivnost što uključuje komunikacioni model podataka koji se čuva za vreme trajanje sesije korisnika,

• izvršenje zahteva za trajno smeštanje podataka pri prekidu sesije ako to inicira sistem za upravljanje isporučivanjem sadržaja,

• isporuka i preuzimanje globalnih podataka o trenutnom statusu cilja učenja sistemu za praćenje ciljeva,

• pružanje podataka sistemu za upravljanje isporučivanjem sadržaja o prethodnim interakcijama sa stablom aktivnosti scorm paketa ili pojedinačnoj aktivnosti.

Klijentska komponenta:

• najčešće se sastoji od frameset web strana koje studentu prikazuju okruženje za učenje i navigacionu strukturu sco‐ova ili resursa u glavnom frejmu,

23

• ima mogućnost primanja i slanja podataka serverskoj komponenti bez uticaja na okruženje studenta,

• upravlja komunikacionim sesijama za svaki pokrenuti sco,

• implementira api objekat koji sinhrono odgovara api pozivu od strane sco

• pouzdano šalje podatke serverskoj komponenti kao odgovor na api “commit“ poziv,

• implementira osnovne kompenente korisničkog zahteva u skladu sa scorm sekvenciranjem i navigacijom (S&N),

• implementira mehanizam za pregled i navigaciju kroz strukturu kursa u formi stabla aktivnosti, koje se dinamički ažurira u skladu sa trenutnim stanjem dozvoljenih ili vidljivih aktivnosti i tako da, ukoliko je to pravilima sekvenciranja sadržaja dozvoljeno, omogućava slobodnu navigaciju kroz strukturu kursa,

• upravlja prikazom stanja pri prelasku između sco objekata, ako je to potrebno: na primer, pruža korisniku izbor ako u sekvencionim pravilima nije definisan naredni korak,

• pokušava da razreši greške korisnika kao što su pokušaj zatvaranja prozora web čitača pre nego što su podaci prosleđeni serverskoj komponenti.

3. Sistem za upravljanje isporučivanjem sadržaja (Delivery Management System) pamti šta je isporučeno i kome i održava trajno stanje SCORM podataka između različitih pokušaja i sesija korisnika. Njegove funkcije su:

• Obezbeđenje osnovnog upravljanja pokušajima pristupa studenta nekom paketu,

• Sprečavanje višestrukog registrovanja istog korisnika za isti paket,

• Ostvarivanje komunikacije sa repozitorijumom u cilju pristupa paketu koji treba isporučiti,

• Iniciranje sistema za isporučivanje sadržaja u trenutku kada korisnik treba da započne učenje SCORM paketa pri čemu treba sprečiti istovremeno instanciranje više instanci sistema za isporučivanje sadržaja za istog korisnika,

• Čuvanje podataka o trenutnom pokušaju i podataka za trajno čuvanje u slučaju prekida pokušaja,

• Pružanje podataka o aktivnostima studenta repozitorijumu za praćenje aktivnosti, konstantno ili bar u trenutku završetka rada studenta sa aktivnostima.

4. Repozitorijum za praćenje aktivnosti (Historical Tracking) čuva podatke o prethodnim sesijama pri radu sa SCORM paketima. On takođe može sadržavati i podatke o trenutno aktivnim paketima – koje koriste studenti. SCORM ne postavlja nikakve obavezujuće zahteve za upravljanje podacima prethodnih sesija, osim u segmentu koji se odnosi na status ciljeva definisanih u SCORM paketu. Repozitorijum za praćenje aktivnosti treba da izvršava sledeće aktivnosti:

• obezbeđuje usluge pregledanja i izveštavanja aktivnosti studenta u radu sa paketima sadržaja,

• prihvata podatke o statusu u stablu aktivnosti i individualnom statusu studenta ( IEEE 1484.11.1 instanca),

• upravlja smeštanjem i indeksiranjem zapisa (sa definisanim ključevima na poljima ID studenta, ID paketa i ID pokušaja),

• upravlja arhiviranjem podataka.

24

5. Administratiranje učenika – (Learner Administration) je komponenta koja n a minimalnom nivou ova komponenta treba da obezbedi sledeće funkcije:

• registracija korisnika i srodne funkcije vezane za postojeće podatke o registrovanim korisnicima,

• ukoliko je to dozvoljeno, automatska registracija novih studenata za aktivnosti učenja koje koriste SCORM pakete,

• dodeljivanje određenih SCORM paketa i aktivnosti učenja studentima i uspostavljanje ograničenja za aktivnosti učenja,

• pregledanje statusa zadataka, aktivnosti, prethodnih pokušaja i sumarnih rezultata kako od strane studenata tako i od strane nastavnika/tutora,

• ako sistem za učenje podržava grupno učenje, obezbeđenje istih funkcija kao za pojedinačni rad uz odgovarajući nivo administriranja grupnog režima rada

6. Praćenje ciljeva učenja – (Objective tracking) SCORM sadrži koncept globalnih ciljeva učenja što znači da se status čuva kroz više pokušaja i rad sa više paketa i uloga komponente za praćenje ciljeva učenja je upravljanje statusom ciljeva učenja za pojedinačnog studenta. Ova komponenta može biti integrisana u okviru sistema za upravljanje isporučivanjem sadržaja ili postojati kao samostalna komponenta. Nekada, ukoliko postoji kompletan sistem za upravljanje kompetencija, može biti deo i jednog takvog sistema.

Funkcije komponente za praćenje ciljeva najčešće su:

• čuvanje podataka o statusu cilja pojedinačnih studenata u obliku „zapisa o kompetencijama“

• pružanje informacija sistemu za isporuku sadržaja o trenutnom statusu cilja

• prihvatanje ažuriranih podataka o statusu cilja učenja u obliku „zapisa sa dokazima“ uz postojanje izvorišta promene podataka (na primer, koji SCORM paket, koji pokušaj, vreme...) i ažuriranje zapisa o kompetencijama studenta.

7. Opšte administriranje

Postoji više servisa za koje je nadležna komponenta opšteg administriranja, kao što su: povezivanje svih ostalih komponenata, autentifikacija i autorizacija, izveštavanje i obaveštavanje, sigurnost i zaštita,...

8. Korisničko okruženje Korisničko okruženje treba da obezbedi vizuelno okruženje za jednostavnu interakciju korisnika sa sistemom za e‐učenje. Ovo okruženje može biti integrisano u globalni portal ustanove ili postojati samostalno.

25

4. IZBOR SISTEMA ZA UPRAVLJANJE ELEKTRONSKIM UČENJEM

Sistemi za upravljanje elektonskim učenjem kao proizvod koji omogaćava razvoj, isporuku administriranje i ocenjivanje u okviru nastavnog procesa koji se odvija putem interneta ili u kombinaciji sa tradicionalnom face‐to‐face nastavom, u osnovi predstavlja softverski proizvod i potebno je doneti odluku koji sistem odabrati. tu ulogu mogu doneti učesnici različitih uloga u poslovnom sistemu ili obrazovnoj ustanovi koja želi da koristi prednosti elektronskog učenja u svom okruženju. U procesu odlučivanja i izbora sistema za upravljanje elektronskim učenjem učestvuju menadžeri, administratori, ali je značajna uloga edukatora – onoga koji kreira nastavne aktivnosti i upravlja procesima koji se odvijaju tokom procesa e‐učenja (treneri, tutori, eksperti, nastavnici, moderatori...). Takodje, odluka nije uvek samo vezana za izbor novog sistema koji ustanova tek počinje da koristi, već može biti i slučaj prelaska sa jednog, ranije korišćenog sistema, na novi.

Edukatori od sistema, kao minimalni zahtev, postavljaju mogućnosti razvoja i isporuke nastavnih aktivnosti na organizovan način i moućom kolaboracijom učesnika. Takođe, sistem može sadržati mnoštvo različitih vrsta resursa, od tekstualnih, multimedijalnih pa do objekata učenja smeštenih na raznim javnim repozotorijumima, kao što je MERLOT. Sistemi treba da ponude i različite vrste zadataka koje studenti treba da urade, samostalno ili u saradnji sa drugim studentima, mogu saradjivati na različitim zajedničkim projektima i nekada se postavljati u uloge mentora jedni za druge, dok nastavnik može samo povremeno voditi proces učenja i davati povremene konstruktivne povratne informacije.

4.1 Karakteristike sistema za elektronsko učenje Prilikom izbora sistema za upravljanje elektronskim učenjem treba razmotriti mnoge zahteve, izabrati karakteristike koje sistem treba da zadovolji i na osnovu kritterijumske analize svih činilaca odlučiti koji sistem izabrati.

Sistemi za e‐učenje se stalno razvijaju i menjaju, njihovi nazivi se često preklapaju, ali većina proizvoda ima zajednički osnovni skup funkcionalnosti i neke funkcionalnosti različitih vrsta proizvoda se međusobno poklapaju.

Osnovne funkcije sistema za e‐učenje mogu se sistematizovati kroz kružni proces predstavljen na slici:

Slika 4.1 Osnovne funkcije sistema za upravljanje e‐učenjem

26

• Deliver – Upravljanje sadržajem

• Evaluate – Ocenjivanje

• Interact – Interakcija i saradnja učesnika

• Manage ‐ Administracija učenika

• Track – Praćenje postignuća i znanja

Glavne prednosti sistema za e‐učenje su to što predstavljaju bogata okruženja sa puno alata za sve vrste korisnika i lakoća upotrebe ovih sistema. Neki od čestih nedostataka sistema su:

• Sistem postaje mesto na kome se jednostavno fizički okupljeni svi resursi kurseva i to najčešće onda kada predstavljaju podršku tradicionalnom kursu,

• Potreba za angažovanjem administatora koji će dodeljivati prava i privilegije korisnicima,

• Ograničena upotreba e‐learning 2.0 funkcionalnosti i uglavnom je većina sistema još uvek zasnovana na e‐learning 1.0 sistemu organizacije po kursevima kao gradivnim jedinicama,

• Cena može postati velika u slučaju velikog broja korisnika pa se često koriste open source rešenja.

Mogu se postaviti različita pitanja, posmatrano iz različitih aspekata o tome koje karakteristike treba da poseduje sistem za upravljanje e‐učenjem.

Opšte karakteristike

• Da li je softver kompercijalni ili open‐source

• Koliko dugo je softver na tržištu?

• Da li je sistem proizvod poznate kompanije ili institucije, sa dobrom reputacijom?

• Da li postoje nezavisna testiranja i procenjivanja proizvoda? Kako je proizvod ocenjen u odnosu na druge?

• Koje obrazovne ustanove koriste sistem? Da li su dostupne procene i iskustva od strane tih institucija?

• Da li, ako je proizvod komercijalan, dostupna probna verzija beplatno ili po nižoj ceni?

• Koje tehnologije proizvod podržava?

• Kakva korisnička i tehnička podrška je dostupna? Kakva su iskustva drugih o kvalitetu podrške sistema?

Karakteristike iz uloge edukatora

• Da li je proizvod jednostavan za korišćenje ili je potrebna obimna obuka za korišćenje?

• Da li jednostavno kreiranje i modifikovanje kursa?

• Da li postoje autorski alati za razvoj resursa kursa?

• Da li postoji podrška za primenu različitih strategija učenja?

• Da li edukatori mogu menjati resursa bez znanja programskih jezika, da li je jednostavno dodavanje linkova?

27

• Da li sistem jednostavno prihvata najčešće standardne tipove datoteka i resursa (Microsoft Word, PowerPoint, Excel, Flash, različiti audio i video formati)? Da li prihvata tipove datoteka kreirane na Linux, Mac OS i Solaris aplikacijama?

• Da li su dostupni sinhroni komunikacioni alati, kao na primer interaktivna tabla?

• Da li su dostupni alati za kolaboraciju, kao što su forum i chat? Da li korisnici mogu međusobno razmenjivati datoteke?

• Da li je moguće razmenjivanje poruka izmedju pojediničnih studenata i grupe na kursu?

• Da li edukator može studentima obezbediti različite alate za proveravanje znanja (kako za samoproveru, tako i sumativne testove i evaluacije kursa)?

• Da li je moguće automatsko ocenjivanje testova?

• Da li edukator može naknadno menjati ocene nakon unosa?

• Da li postoji više načina prikaza ocena i mogućnost izvoza tabele sa ocenama u programe za tabelarne proračune (na primer Excel)?

• Da li postoji grafičko praćenje napredovanja studenata?

• Da li edukator može podesiti stil i šablon kursa?

• Da li je moguće uvoziti i adaptirati kurseve iz drugih sistema?

• Da li edukatori imaju pristup kvalitetnom sistemu pomoći?

Karakteristike iz uloge studenta

• Da li je okruženje za rad jednostavno za korišćenje? Da li je jednostavna navigacija kroz kurs?

• Koje osnovne računarske veštine treba student da poseduje za korišćenje sistema?

• Koje su osnovni zahtevi browsera?

• Da li je moguće slanje poruka sa datotekama?

• Da li je moguće slanje email poruka drugim studentima korišćenjem email adrese unutar sistema?

• Da li je predavanje zadataka jednostavno? Postoji li mogućnost izmene ili uklanjanja predatog zadatka?

• Da li studenti imaju pristup svojim ocenama u sistemu?

• Da li studenti mou pratiti svoj napredak?

• Da li postoje aati za kolaboraciju kao što su forum, chat, oglasne table? Da li je jednostavno pratiti tok diskusija?

Karakteristike o zapisima studenata

• Koji podaci o studentima se mogu čuvati?

• Koji izveštaji se mogu kreirati?

• Da li je moguće pretraživanje podatke o studentima?

28

• Da li je definisan dovoljan nivo bezbednosti i da li je moguće podešavanje bezbednosti?

• Da li edukatori mogu upisivati i ispisivati studente na kursevima?

• Koje funkcije praćenja studenta su dostupne? Da li postoji log o pristupima studenta sistemu?

• Kakvi statistički izveštaji se mogu kreirati?

• Da li je moguće integrisati drugi administrativni softver?

Tehničke karakteristike

Tehničke karakteristike:

• Kakvi su hardverski, softverski i mrežni zahtevi za rad sistema? Kakvi su serverski zahtevi?

• Da li je sistem u skladu sa postojećim standardima i specifikacijama (SCORM, IMS) kako bi bio u mogućnosti da razvijeni sadržaj bude lako prenosiv u druge sisteme?

• Da li se ocene iz sistema i druge informacije o studentu mogu preneti u administrativni softver ustanove?

• Da li osoblje ima iskustva u radu sa hardverom i softverom neophodnim za rad sistema? Ako ne, kakva vrsta obuke je potrebna i da li obuka postoji?

• Koji su minimalni hardverski, softverski i mrežni zahtevi za studente?

• Da li je sistem skalabilan i da li broj korisnika ima uticaja na performanse sistema?

• Da li su implentirane tehnike kreiranja rezervnih kopija (backup)? Da li je taj proces moguće vršiti automatski?

• Da li je moguće podešavanje i programsko prilagođavanje sistema? Koji programski jezik je potrebno koristiti i da li postoje procedutre koje treba poštovati pri proširenju sistema?

• Da li je lako administriranje sistema?

• Kakva podrška je dostupna? Po kojoj ceni?

• Da li proizvodjač obezbeđuje obuku?

Cena i vlasništvo

• Koja je cena nabavke ili iznajmljivanja sistema? Da lisu troškovi proporcionalni broju registrovanih korisnika ili broju kurseva?

• Koliki su troškovi održavanja?

• Koliki su troškovi obuke?

Sa aspekta cena i tehničkih karakteristika vrlo čest izbor predstavljaju sistemi za upravljanje elektronskim učenjem iz kategorije besplatnih i open source rešenja – rešenja otvorenog koda.

Softver otvorenog koda se bazira ne pretpostavci "Kada programer može pročitati, proslediti i modifikovati izvorni kod softvera, softver napreduje. Ljudi unapređuju, prilagođavaju i ispravljaju greške; ovaj proces dovodi do razvoja kvalitetnijeg softvera nego kada izvorni kod aplikacije vidi samo nekoliko programera...".

29

Licence softvera otvorenog koda mogu ograničiti šta je dozvoljeno uraditi u kodu. Takođe, nije uvek softver otvorenog koda i besplatan.

Postoji mnoštvo sistema za upravljanje elektronskim učenjem i jedna lista može se naći na wikipedia stranici http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_learning_management_systems. Takođe, ažurna lista sistema za upravljanje elektronskim učenjem dostupna je na adresi centra za tehnologije učenja. http://www.c4lpt.co.uk/Directory/Tools/instructional.html#lms

U polju sistema za elektronsko učenje postoji veliki broj open source rešenja kao što su:

• Moodle (Modular Object‐Oriented Dynamic Learning Environment) – sistem za upravljanje kursevima koji je zasnovan na filozofiji učenja socijalnog konstruktivizma, odnosno kreiranja novo znanja u interakciji sa okruženjem. U sadašnjem trenutku Moodle je preveden u preko 70 jezika.

• ATutor (Accesible Tutor) je sistem za upravljanje elektronskim učenjem koji je razvio istraživački centar za adaptivne tehnologije Univerziteta u Torontu sa ciljem pružanja maksimalne fleksibilnosti u poledu adaptivnosti i pristupačnosti i od strane korisnika sa invaliditetom.

• Sakai je kolaborativno okruženje za e‐učenje koje je zajednički razvilo nekoliko univerziteta u SAD.

• Ilias je besplatno open source rešenje razvijeno u Nemačkoj.

• .LRN (dot learn) je razvijen na MIT (Massachusetts Institute of Technology) i pripada grupi široko prihvaćenih sistema.

Postoji više servisa koji omogućavaju poređenje različitih sistema za e‐učenje. Takođe, možete pogledati komentare koji su izneli fakulteti ‐ korisnici različitih sistema na jednom kanadskom univerzitetu.

Grupisano po korisnicima i vrsti aktivnosti mogu se sitematizovati neki kriterijumi koji se mogu razmotriti prilikom izbora sistema za upravljanje e‐učenjem.

Alati za studente >>Komunikacioni alati

• Forumi • Discussion Management • Razmena datoteka • Interni email sistem • Online bele ke • Chat • Whiteboard

>>Pomoćni alati • Bookmarks • Kalendar/ Praćenje napretka • Pretraga kurseva • Rad u offline režimu/Sinhronizacija • Sistem pomoći

>>Alati za timski rad • Rad po grupama • Mreže • Studentski Portfolio

Alati za podršku >>Alati za administraciju

• Autentifikacija • Prava pristupa kursu • Integrisana registracija • Hostovanje

>>Isporuka kurseva • Tipovi testova • Upravljanje automatskim testiranjem • Online alati za ocenjivanje • Online Gradebook • Uređivanje kursa • Praćenje studenata

>>Alati za razvoj sadržaja • Dostupnost • Razmena/ponovna upotreba sadržaja • Šabloni kurseva • Izbor izgleda okruženja • Alati za instrukcioni dizajn • Usaglašenost sa standardima

Tehničke specifikacije >>Hardware/Software

• Zahtevi web čitača • Zahtevi baze podataka • UNIX Ser er • Windows Server

>>Proizvođač/Licenca Company Profile Cena / Licenciranje Open Source

30

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_learning_management_systems

http://www.c4lpt.co.uk/Directory/Tools/instructional.html#lms

https://kumu.brocku.ca/oucel/LMS_Comparison_across_Ontario_Universities

5. SISTEMI ZA UPRAVLJANJE UČENJEM U PRAKSI

Za korišćenje sistema za upravljanje učenjem sasvim je dovoljan veb‐preglednik (browser). Na nastavniku je da, koristeći svoje kompetencije, primenjujući teze instrukcionog dizajna i modela za kreiranje kurseva, stavi u funkciju različite elemente koje mu pruža sistem za upravljanje učenjem.

Moodle svoju veliku popularnost, pored toga što je otvorenog koda, duguje i svom intuitivnom konceptu, kao i raznovrsnosti aktivnosti i resursa koji su na raspolaganju nastavnicima, odnosno korisnicima.

Primeri će biti prikazani na Moodle 2.0.

Nastavnik obično zahteva postavljanje kursa od administratora sistema, a zatim dobija odgovarajuća prava nad novoformiranim kursom (obično ulogu „Nastavnik sa uređivačkim pravima“) i vrši zadavanje parametara i kreiranje izgleda i sadržaja kursa.

5.1 Osnovna konfiguracija kursa Prvi korak je definisanje osnovnih parametara kursa. U početku je kurs prazan i prozor je formiran iz tri celine: levog i desnog skupa blokova i središnjeg, glavnog dela, u kojem se nalaze sekcije kursa (Sl. 5.1).

Slika 5.1 ‐ Izgled novog kursa u Moodlu

Pozicije blokova mogu se menjati.

Da bismo konfigurisali osnovne parametre kursa, iz bloka „Podešavanja“/”Administracija kursa” biramo „Uredi podešavanja“.

Čak i ako nam je adminstrator ostavio mogućnost izmene naziva kursa i pripadajuće kategorije, te vrednosti su uglavnom pravilno definisane pri otvaranju kursa, tako da ih ne treba menjati.

Pored svake opcije u ovom prikazu, ali i u svim drugim prikazima, nalazi se ikonica za pristup pomoći za datu opciju (Sl. 5.2).

31

Slika 5.2 ‐ Postavke kursa i primer pomoći

Jedna od veoma važnih postavki je format kursa. Na raspolaganju su: tematski, sedmični, SCORM i društveni format. U većini slučajeva, koristiće se sedmični format (ukoliko je kurs vremenski preciziran), odnosno tematski format (ukoliko je kurs organizovan po poglavljima). Kod sedmičnog formata svaku sekciju prati opseg datuma, a kod tematskog se postavlja samo broj sekcije.

Maksimalan broj sekcija kursa može biti 52. Datum početka kursa se takođe može zadati i, ako je kurs organizovan sedmično, taj datum definiše početnu sedmicu. Takođe, od tog datuma je kurs dostupan za upis.

Naredni skup postavki vezan je za opcije pristupa (Sl. 5.3). Možemo definisati različite načine pristupa. Ukoliko ne tražimo od korisnika da upiše dati kurs (prikaže se na kursu kao učesnik), treba da omogućimo „guest access“. Ovaj pristup može važiti sa i bez lozinke.

Slika 5.3 ‐ Podešavanja pristupa kursu

Ukoliko je na nivou čitavog Moodla omogućeno praćenje napredovanja studenta, ova se opcija može uključiti u postavkama kursa (Sl. 5.4). Time se kasnije za svaku aktivnost može definisati uslov koji je čini završenom.

32

Slika 5.4 ‐ Podešavanje praćenja napredovanja studenta

5.2 Upisivanje korisnika Da bismo definisali na koji način registrovani korisnici upisuju kurs, potrebno je da posetimo meni “Podešavanja”, a zatim “Korisnici”, pa “Način upisa na kurs”.

Slika 5.4 ‐ Definisanje aktivnih načina upisa na kurs

Administrator sistema na nivou Moodla određuje koje će sve stavke biti na raspolaganju u ovom meniju (sl. 5.4). Standardno su tu “Ručni upisi” i “Pristup u ulozi gosta”. Uobičajena metoda je i samoupisivanje (“Self enrolment”) i za nju se može definisati lozinka upisa. Kada korisnik klikne na link kursa koji je zaštićen lozinkom, dobija ekran kao na slici 5.5.

Slika 5.5 ‐ Zahtev za lozinkom pri upisu kursa

Kada registrovani korisnik unese ovu lozinku, postaje učesnik kursa.

Dobra praksa je da se lozinka za upis saopšti na početku kursa, a zatim, posle izvesnog vremena, promeni, tako da na kursu budu upisani samo korisnici koji regularno prate kurs. Naravno izbor pristupa zavisi od konkretnog kursa.

Svakako, nastavnik može upisati korisnike i ručno.

Napomena: Kod Moodle 1.9x ne postoji posebno podešavanje stavki upisa, već se sve opcije definišu u opštim podešavanjima kursa.

33

5.3 Uređivanje kursa Po definisanju osnovnih postavki kursa i metoda upisa, nastavnik može početi sa kreiranjem sadržaja.

Osnovni izgled kursa na Moodlu podrazumeva tri dela stranice: na levom i desnom delu nalaze se blokovi, a u sredini sekcije sa sadržajima. U nastavku će biti korišćen tematski izgled, kao jedan od najčešće korišćenih (Sl. 5.6).

Slika 5.6 ‐ Tematski format kursa u režimu uređivanja

Da bi se sadržaji uređivali, potrebno je uključiti režim uređivanja, preko dugmeta u desnom gornjem uglu ili preko linka u bloku “Administracija”. Tada se u svim sekcijama pojavljuju padajući meniji za dodavanje resursa i aktivnosti, a blokovi dobijaju ikonice preko kojih se mogu podešavati.

Na početku, postoji samo jedan sadržaj koji je postavljen na kursu ‐ forum novosti (News). To je forum na kojem nastavnici postavljaju jednosmerna obaveštenja (na koja se ne šalju odgovori), a koja se automatski pojavljuju u desnom bloku “Najnovije vesti”. Na ovaj forum su svi učesnici kursa automatski upisani i dobijaju obaveštenja putem e‐pošte.

Postojeći blokovi se mogu lako reorganizovati prevlačenjem na željenu lokaciju. Slično važi i za sekcije. Postoji i više vrsta blokova koji se mogu naknadno dodati na željenu poziciju (levo ili desno od sekcija sa sadržajem).

Korisna opcija kojom se može dobiti više prostora je postavljanje blokova uz ivicu prozora (tzv. “Docking”, Sl. 5.7). Više o mogućnostima prilagođavanja Moodla može se pročitati u narednom poglavlju.

Slika 5.7 ‐ Postavljanje bloka u dok

34

Da bi proverio kako pojedini sadržaji izgledaju iz ugla učenika, nastavnik se može prebaciti u ulogu studenta.

Prelaz se vrši izborom uloge iz mejina “Podešavanja”, odnosno iz “Promena uloga u..” (Sl. 5.8).

Slika 5.8 ‐ Meni za promenu uloge korisnika

Sekcije (u ovom slučaju teme) mogu zadržati generičke nazive (“Tema 1”, “Tema 2”), a mogu se i preimenovati putem ikonice sa znakom šake (Ovom ikonicom se uopšte označava uređivanje.) Pored naslova teme, obično se zadaje i kratak rezime (Sl. 5.9).

“Nulta” tema obično se koristi za uopštene informacije, dok sekcije koje prate gradivo počinju od prve teme.

Slika 5.9 ‐ Uređivanje naslova i rezimea teme

Za uređivanje teksta koristi se editor koji sadrži brojne opcije za formatiranje i manipulaciju tekstom (Sl. 5.10).

Slika 5.10 ‐ Paleta alata editora teksta

Pored klasičnih opcija, dostupnih u većini editora teksta, na raspolaganju su i specifične opcije, kao npr. dodavanje Moodle media (ikonica posle grupe ikona za hiperveze). Veoma korisna opcija se ostvaruje klikom na ikonicu sa znakom MS Worda. Kada se tekst iskopira iz Word‐a, na ovaj način se dobija poseban prozor u koji se prenese izvorni tekst, a onda mu se uklanjaju suvišni Wordovi metapodaci, koji mogu da poremete prikaz strane.

Napomena: Kod Moodla 1.9 bogati editor nije dostupan za veb‐preglednike Opera, Chrome i Safari, već su korisnici prinuđeni da unose HTML kod.

35

5.4 Tipovi sadržaja u Moodlu Sadržaji su u Moodlu klasifikovani u dve kategorije: resursi i aktivnosti. Resursi podrazumevaju sadržaje koji su unapred pripremljeni, kao što su fajlovi, SCORM‐paketi, linkovi i slično, dok aktivnosti predstavljaju sadržaje koji nastaju na samom sistemu i poseduju izvesnu interaktivnost (forumi, pričaonice, lekcije…).

Sadržajem koji se postavi, može se naknadno upravljati u režimu uređivanja, koristeći ikonice pored samog

sadržaja Prva ikonica služi za premeštanje sadržaja gore‐dole, dok strelice služe za pomeranje levo‐desno. Simbol šake označava uređivanje, krstića brisanje, a otvorenog oka da je sadržaj vidljiv učenicima. Poslednji simbol označava opciju za podešavanja prava korišćenja datog sadržaja.

Sadržaji se mogu međusobno uslovljavati i povezivati, tako da pristup određenom resursu bude omogućen tek kada se ispune preduslovi za to. Ovu opciju treba uključuti na nivou sajta, da bi funkcionisala u kursevima.

Napomena: kod Moodla 1.9x određena uslovljenost može se sprovesti jedino na nivou lekcija.

Pored ograničenja pristupa, može se uključiti i praćenje završenosti sadržaja, tako da učenik ima pregled koje je sve aktivnosti obavio. Kompletirana aktivnosti ‐ forum, na kojem je napisan post, učeniku se prikazuje sa dodatkom simbola potvrde.

U nastavku će biti prikazana upotreba najpopularnijih vrsta sadržaja. U narednom poglavlju je prikazano kako se dodatne vrste sadržaja mogu instalirati i koristiti u Moodlu.

RESURSI

Među resursima na raspolaganju su opcije prikazane na slici 5.11.

Slika 5.11 ‐ Padajuća lista sa raspoloživim resursima

Direktorijum

Resurs direktorijum podrazumeva mesto na kojem se smeštaju podaci na serveru, koji se stavljaju na raspolaganje korisnicima. U okviru ovog resursa, može se kreirati više foldera u kojima su smešteni fajlovi (slika 5.12).

36

Slika 5.12 ‐ Postavke resursa direktorijum

Direktorijum se definiše svojim imenom i opisom. Zatim se kreira “pravi” direktorijum, preko opcije “Kreiraj direktorijum”, i to je jedinica na koju se ukazuje novostvorenim resursom. Resurs “Direktorijum” može sadržati više ovakvih jedinica (Slika 5.13).

Slika 5.13 ‐ Struktura resursa direktorijum

U okviru direktorijuma se postavljaju fajlovi. Potrebno je izabrati direktorijum i kliknuti dugme “Dodaj”, pri čemu se ukazuje tzv. File‐Picker, prozor za manipulaciju fajlovima (sl. 5.13).

Kod Moodla 2 fajlovi se organizuju u vidu privatnih fajlova i lokalnih fajlova (sl. 5.13). Privatni fajlovi su vidljivi samo njihovom vlasniku. Svi korisnici imaju mogućnost čuvanja privatnih fajlova. Lokalni fajlovi su postavljeni na nivou servera i nisu vezani striktno za jedan kurs, već za čitav sistem. Ukoliko nastavnik vodi dva slična kursa i hoće da koristi isti fajl u oba, nema potrebe da ga kopira, već ga samo odabira među lokalnim fajlovima kursa na kojem je postavljen i fajl biva uključen i na drugom kursu.

(Ukoliko je potrebno ponovo koristiti neki fajl, potrebno je izabrati Public prava, umesto “Sva prava zadržana” pri dodavanju fajla.)

37

Slika 5.14 ‐ File Picker

U slučaju da je potrebno postaviti datoteku, bira se odgovarajuća opcija i postavlja fajl. Postavljeni fajlovi se potom prikazuju u datom direktorijumu (Sl 5.14).

Slika 5.14 ‐ Prikaz fajlova u resursu direktorijum

Kada se poseti resurs tipa direktorijum, dobija se prikaz kao na slici 5.15.

Slika 5.15 ‐ Prikaz sadržaja resursa direktorijum

NAPOMENA: U Moodlu 1.9x svi fajlovi kursa su vidljivi pod opcijom “Datoteke” i pozivaju se isključivo odatle, a višestruka upotreba jednog fajla u različitim kursevima nije moguća.

Ukoliko je međuuslovljenost sadržaja uključena, u podnožju podešavanja aktivnosti postoji i opcija za uslovljavanje pristupa (Sl. 5.16).

Slika 5.16 – Postavke ograničenja pristupa prema preduslovima

38

U primeru sa slike, resurs je potpuno sakriven, dok učenik na testu “Osnove TCP/IP” ne postigne uspeh od bar 50%.

IMS paket

Resurs IMS paket se postavlja jednostavnim slanjem odgovarajućeg IMS fajla na server. Klikom na ovaj resurs učitava se IMS paket (Sl. 5.17).

Slika 5.17 – Postavljeni IMS paket

Resurs “Natpis” je jednostavno statična oznaka nekog dela sekcije, koja se postavlja radi bolje preglednosti.

Resurs pod nazivom “resurs” je uopšten sadržaj, koji može biti bilo kakav fajl ili direktorijum. Ukoliko je reč o multimedijalnom fajlu ili pdf dokumentu, može se definisati da se takav fajl prikaže direktno u veb‐pregledniku ili da se preuzme. Na slici 5.17 prikazan je primer resursa koji sadrži pdf dokument.

Slika 5.17 – Resurs koji sadrži prilog

NAPOMENA: Ova vrsta resursa nije dostupna kod Moodle 1.9x.

Resurs “Stranica” podrazumeva veb‐stranu, čiji se sadržaj unosi u editoru. Potrebno je definisati naslov i kratak opis i uneti sadržaj. Sadržaj može biti i multimedijalan ‐ npr. link videa sa servisa youtube, koji se direktno može pregledati na datoj strani.

Resurs URL jednostavno predstavlja hipervezu (link) ka nekoj spoljnoj veb‐strani, odnosno fajlu.

NAPOMENA: Kod Moodla 1.9x URL i “resurs” se postavljaju u okviru iste opcije “Link ka datoteci ili veb‐sajtu”.

39

5.5 Aktivnosti Aktivnosti pružaju interaktivnost i podržavaju kolaboraciju među učesnicima kursa. U nastavku će biti prikazane sledeće aktivnosti: forum, lekcija, pričaonica, test, viki i “postavljanje datoteke”.

Forumi

Forum je jedan od najpopularnijih sadržaja u Moodlu. Omogućava asinhronu komunikaciju između učesnika kursa. Dobra praksa je da kurs poseduje jedan opšti forum, na kojem učesnici mogu da se dopisuju u vezi generalnih pitanja i tema koje nisu strogo vezane za sekcije kursa.

Moodle pruža više varijanti foruma (Sl. 5.18).

Slika 5.18 – Izbor tipa foruma

U samoj pomoći za forum su koncizno objašnjene ponuđene opcije: • Jedna obična diskusija ‐ forum u obliku samo jedne teme o kojoj svi mogu diskutovati i slati svoje

odgovore • Svaki učesnik pokreće jednu diskusiju ‐ svaki student može pokrenuti samo jednu novu temu za

diskusiju, na koju svi mogu da odgovaraju • Forum pitanja i odgovora ‐ studenti moraju prvo da pošalju svoj odgovor pre nego što vide

odgovore drugih • Standarni forum u obliku bloga ‐ otvoreni forum u kojem svako u bilo kom trenutku može započeti

novu diskusiju, i u kom su teme za diskusiju prikazane na jednoj stranici sa linkom "Diskutuj o ovoj temi"

• Standardni forum za opštu upotrebu ‐ otvoreni forum u kojem svako može započeti novu diskusiju u bilo kom trenutku

Bez obzira na to koja vrsta foruma je u pitanju, potrebno je definisati ko je pretplaćen na forum (da li su svi automatski pretplaćeni i ne mogu se ispisati, da li se samostalno pretplaćuju ili je pretplata zabranjena.) Za forume od opšteg značaja, na koje se postavljaju bitna obaveštenja i slično, korisno je da svi korisnici budu obavezno pretplaćeni. Takav forum je inicijalni forum obaveštenja (news) u nultoj sekciji kursa.

Uz poruku na forumu može se postaviti jedan ili više priloga. Njihova maksimalna veličina se takođe definiše pri postavljanju foruma.

Ukoliko je potrebno ograničiti broj poruka po korisniku, to se može učiniti uključivanjem te opcije i zadavanjem dva broja: posle koliko poruka se korisnik blokira i posle kojeg broja poruka se upozorava.

Poruke je moguće ocenjivati ‐ to, u zavisnosti od podešavanja kursa, može vršiti samo nastavnik ili mogu vršiti i drugi korisnici (Sl. 5.19).

40

Slika 5.19 ‐ Postavke ocenjivanja foruma

Na kraju, ukoliko su korisnici kursa razvrstani u grupe, može se forum definisati kao podeljen po grupama koje su odvojene ili vidljive. Ukoliko su grupe odvojene, teme u forumu se zadaju za određenu grupu i druge grupe ne mogu videti datu temu. Ovo podešavanje se može izvesti i klikom na ikonicu pored naziva postavljenog sadržaja (u režimu uređivanja). Postoje i drugi resursi koji podržavaju grupni režim.

Slika 5.20 – Poruke na forumu u ugnježdenom obliku

Podrazumevani prikaz poruka na forumu je u ugnježdenom obliku, gde se poruke uvlače udesno u odnosu na poruke na koje se odgovara (Sl. 5.20). Ako se nadređena poruka (ona na koju se odgovara) obriše, brišu se i svi odgovori na nju.

Nastavnik ima mogućnost da poruke razdvaja, ukoliko je diskusija odstupila od teme, ali je i dalje interesantna, a ukoliko čitava tema ne spada u dati forum, može je premestiti u drugi.

Pričaonica

Pričaonica (chat) je aktivnost posvećena sinhronoj komunikaciji. Da bi bila efikasno iskorišćena, pričaonica treba da bude zakazana, kako bi se svi zainteresovani blagovremeno uključili.

41

Slika 5.21 – Podešavanja pričaonice

Kao što se vidi sa slike 5.21 mogu se definisati postavke vezane za privatnost informacija: da li se čuvaju prethodne sesije i da li ih svako može videti.Na slici 5.22 prikazan je izgled aktivne sesije u pričaonici.

Slika 5.22 – Komunikacija u pričaonici

Test

Test predstavlja jedan od najsloženijih modula u Moodlu. Podržava više oblika zadataka i niz dodatnih opcija koje se odnose na prikaz zadataka, podržane formate, statistiku itd.

Obično se prvo pripreme zadaci (pitanja), pa se onda definiše test. Pitanja se čuvaju u banci pitanja, koja je dostupna u meniju Administracija kursa. Klikom na ociju “Banka Pitanja” dobija se pregled postojećih pitanja i mogućnost za kreiranje novih. Pitanja se grupišu po kategorijama. Obično su kategorije oblasti gradiva. Klikom na dugme “Kreiraj novo pitanje” dobija se prozor sa dostupnim vrstama pitanja (Sl. 5.23).

42

Slika 5.23 – Dostupni oblici testovskih pitanja

Kod pitanja višestrukog izbora, može se definisati više tačnih odgovora ili jedan tačan odgovor. Potrebno je upisati naziv pitanja, tekst (zahtev), broj poena i sadržaj niz ponuđenih opcija. Uz opcije ‐ ponuđene odgovore, definiše se i njihov udeo u ukupnom broju bodova i eventualno povratna informacija koja se dobija izborom date opcije. Ime pitanja se ne pojavljuje u testu i može poslužiti kao pomoć pri uključivanju pojedinih pitanja u test.

Na slici 5.24 prikazan je deo postavki testa.

Slika 5.24 – Osnovne postavke testa

Dobra je praksa uneti povratnu informaciju za ponuđene opcije. Na taj način učenik dobija mogućnost da nauči zašto je pogrešio.

“Podrazumevana ocena pitanja” je u stvari maksimalan broj poena koje dato pitanje donosi. Kazneni faktor je podatak koji važi u slučaju da se pitanje koristi u testu koji je podešen kao adaptivni. Tada je dozvoljeno da se na pitanja odgovara više puta, a u svakom narednom pokušaju broj poena koje pitanje donosi umanjuje se za udeo određen kaznenim faktorom.

“Mešanje pitanja” podrazumeva slučajan izbor redosleda ponuđenih odgovora, čime različiti ispitanici dobijaju drugačiji redosled odgovora, čime se umanjuje mogućnost prepisivanja.

Ukoliko je u pitanju višestruki izbor sa jednim tačnim odgovorom, potrebno je definisati jednu ponuđenu opciju sa 100% tačnosti. Ukoliko postoji više tačnih odgovora, potrebno je da svi tačni odgovori ukupno donose 100%, a svi netačni ‐100% (čime se sprečava ostvarivanje poena odgovaranjem na sve opcije).

43

Ukoliko postoji jedan tačan odgovor, pored opcija se nalaze radio‐dugmad, a ukoliko je zadatak sa više tačnih, polja za potvrdu (check buttons). Na slici 5.25 prikazan je izgled zadataka višestrukog izbora sa jednim i sa više tačnih odgovora.

a) b)

Slika 5.25 – Zadaci višestrukog izbora sa (a) jednim tačnim is sa(b) više tačnih odgovora

Pošto se unesu, zadaci su prikazani u svojoj kategoriji i odatle se kasnije unose u test, tokom kreiranja testa. Naravno, isti zadatak se može koristiti u više testova. Iz prikaza kategorije (Sl. 5.26), može se manipulisati zadatkom ‐ premeštati u drugu kategoriju, pregledati, proveravati i ispravljati.

Slika 5.26 – Upravljanje kategorijama pitanja

Test se kreira dodavanjem aktivnosti test u željenoj sekciji. Prvo se definišu parametri testa, a zatim dodaju zadaci.

Pored naziva testa i uvodne informacije, potrebno je definisati i termine otvaranja i zatvaranja testa, vremensko ograničenje, broj dozvoljenih pokušaja (Sl. 5.27). Ukoliko se dozvoli više pokušaja, stavkom “metoda ocenjivanja” određuje se da li se kao konačan računa poslednji, najbolji ili srednji rezultat.

Slika 5.27 – Zadavanje različitih ograničenja testa

Naredni skup postavki odnosi se na prikaz pitanja. Redosled pitanja može biti nasumično izabran ili onakav kako ga zada nastavnik. Pitanja se mogu grupisati na različite načine na strani ‐ po jedno, više ili na jednoj strani mogu biti sva pitanja (Sl. 5.28).

Dobra praksa je odrediti broj pitanja po strani na osnovu ukupnog broja pitanja ‐ prevelik broj pitanja po strani može test učiniti nepreglednim i usporiti učitavanje.

44

Slika 5.28 – Postavke rasporeda i karakteristika pitanja

Opcija “Izmešaj u okviru pitanja” omogućava da se realizuje mešanje opcija kod odgovarajućih pitanja (ako je i u samom pitanju to omogućeno).

NAPOMENA: Adaptivni režim je u podrazumevanim postavkama uključen, što znači da će se svako pitanje predavati više puta, uz umanjenje poena. Ovo često može biti neželjeno ponašanje, te treba obratiti pažnju na izmenu ove postavke.

Naredna kategorija podešavanja odnosi se na definisanje informacija (odgovora, povratnih informacija, rezultata) koje ispitanik može pregledati, odnosno na to kada ih može pregledati (Sl. 5.29).

Slika 5.29 – Postavke dostupnih povratnih informacija

Nadalje se može definisati broj decimala u rezultatu i u poenima pitanja. (Npr. da li se kod rezultata pojedinačnih zadataka prikazuje 1,33 ili samo 1,3. – (Sl. 5.30))

Slika 5.30 – Postavke preciznosti rezultata

Za opsege rezultata može se uneti povratna informacija. Npr, ako skor na testu bude između 80 i 100%, može se napisati “Odličan rezultat”. Povratna informacija može biti i link ka resursima koje ispitanik treba da ponovo prouči da bi sledeći put postigao bolji uspeh na testu.

Ograničenja testa se sprovode preko posebnih opcija (Slika 5.31). Na raspolaganju je zaštita testa putem lozinke, ograničenje IP adresa sa kojih se može pristupati, kao i vremenski razmaci između pokušaja (ukoliko test dopušta više pokušaja).

45

Slika 5.31 – Dodatna ograničenja testa

Dobra je praksa postavljati lozinku na test, ukoliko je test predviđen da se rešava za ocenu, tj. ako je “ulog” testa veliki, kako bi se izbeglo

Za test se takođe može definisati uslovljenost ‐ npr, učenik može da započne test jedino ukoliko je ispunio preduslove (npr. otvorio neki resurs ili rešio drugi test sa određenim uspehom).

Moguće je definisati i završenost aktivnosti (Sl. 5.32). Aktivnost se msatra završenom kada je posećena ili se može podesiti da aktivnost mora biti ocenjena (test rešen). Takođe moguće je zadati vremensko ograničenje do kada se aktivnost mora kompletirati i da li učenici mogu sami obeležiti aktivnost kao okončanU (radi lakšeg praćenja sopstvenog napredovanja kroz kurs).

Slika 5.32 – Praćenje završetka testa

Pošto su definisani parametri testa, pristupa se formiranju testa uključivanjem pitanja i podešavanjem prikaza (Sl. 5.33).

Slika 5.33 – Unos pitanja u test

Kada se u desnom delu prozora (Sadržaj banke pitanja) izabere kategorija koja sadrži pitanja za dati test, pitanja se označe i dodaju u test. Svakako, moguće je dodati pitanja iz različitih kategorija. U levom delu prozora se prikazuje pitanje i broj stranice na kojoj se prikazuje. Pitanje u konkretnom testu može imati drugačiji broj bodova nego što je definisano u samoj banci pitanja. U levom delu prozora se takođe definiše broj poena na koji se skalira rezultat testa, tako da ova aktivnost može odmah biti pretvorena u poene predmeta. (Npr. ako test donosi 20% nekog ispita, onda se unosom 20 odmah preračunavaju poeni na osnovu rezultata testa).

Moguće je umesto unapred poznatih pitanja definisati mesta na kojima će se prikazivati nasumično izabrana pitanja iz zadate kategorije. Na taj način smanjuje se mogućnost prepisivanja na testu.

46

Kartica “Redosled pitanja i organizacija stranice” (Sl. 5.34) omogućava detaljnu organizaciju pitanja po stranicama (ukoliko je ta opcija omogućena u osnovnim postavkama testa).

Slika 5.34 – Organizacija pitanja u testu

Dok je podešavanje testa u toku, u meniju “Podešavanja” prikazane su opcije za upravljanje testom.

Po kompletiranju postavki testa i izboru zadataka, test se čuva i može se prikazati.

Ispitanik dobija prikaz zadataka uz broj poena koje nose zadaci i uz mogućnost obeležavanja pitanja zastavicom, kao i opciju navigacije kroz pitanja putem posebnog menija, što je pogodno kod testa koji sadrži više strana (Sl. 5.35).

Slika 5.35 ‐ Prikaz testa

Po predaji testa, zavisno od postavki, ispitanik dobija određene informacije, kao što su broj poena, tačni odgovori, povratne informacije itd (Sl. 5.36).

Slika 5.36 ‐ Pregled informacija po završetku testa

47

Nastavnik ne može menjati kombinaciju pitanja u testu ukoliko je rešavanje testa započeto, tj. postoji bar jedan pokušaj.

Nastavnikov pogled na test daje informacije o tome ko je i kada započeo/predao test, o rezultatima, odgovorima, a na raspolaganju je i detaljna analiza zadataka, kojom se mogu dobiti informacije o uspešnosti odgovora, diskriminativnosti zadataka itd (Sl. 5.37).

U navigacionom bloku kursa na raspolaganju su linkovi za izbor željenog pregleda.

Slika 5.37 ‐ Nastavnikov pogled na rezultate testa

Opcija “Ručno ocenjivanje” omogućava nastavniku da pregleda i oceni pitanja koja ne mogu biti automatski ocenjena, kao što su esejska. Nakon ručnog ocenjivanja, potrebno je ponovo oceniti čitav test (opcija “Oceni sve ponovo”).

Test je aktivnost koja se obavezno boduje i njegovi rezultati se automatski unose u ocenjivač (gradebook).

Lekcija

Lekcija predstavlja aktivnost koja uključuje više manjih celina praćenih pitanjem. Učenik prolazi kroz lekciju linearno čitajući tekst i odgovarajući na pitanja. Zavisno od tačnosti odgovora, mogu se kreirati različite putanje, čime lekcija postaje nelinearna. Podrazumevano ponašanje je prikaz narednog sadržaja ukoliko je odgovor na pitanje bio tačan i zaustavljanje na trenutnom dok se ne da tačan odogovor.

Podešavanja lekcije umnogome su slična podešavanjima testa (Sl. 5.38).

Slika 5.38 ‐ Podešavanja lekcije

Ukoliko se označi da je lekcija “za vežbanje”, onda se njeni rezultati neće prikazivati među zbirnim ocenama učenika.

48

Uslovljenost drugim aktivnostima, kao i praćenje okončanosti identični su kao u drugim podržanim modulima.

Kontrola toka lekcije se podešava pomoću posebnih postavki (sl. 5.39).

Slika 5.39 ‐ Podešavanja toka lekcije

Potvrdom osnovne konfiguracije, prelazi se na meni za dodavanje sadržaja (sl. 5.40).

Slika 5.40 ‐ Dodavanje sadržaja u lekciji

Pored podrazumevane strukture lekcije (sadržaj i pitanje) mogu se koristiti i PowerPoint slajdovi, čime se klasična prezentacija prevodi u format lekcije (bez pitanja). za ove potrebe, neophodno je postojeću Powerpoint prezentaciju snimiti u HTML obliku, a zatim sve tako dobijene fajlove komprimovati (zip) i poslati na server, gde modulč lekcije dalje automatski vrši raspakivanje i formiranje lekcije.

Moguće je, takođe, uvesti test‐pitanja.

Koristan resurs je tabela grananja, koja ima format nalik sadržaju ‐ na njoj se nalaze linkovi koji ukazuju na određene strane lekcije, omogućavajući učeniku da odabere dalji tok učenja.

Kreiranjem stranice sa pitanjem nastaje sadržaj praćen opcijama za odgovaranje, uz koje stoji broj poena i dalji tok lekcije (npr. ostanak na istoj strani ili napredovanje ka narednoj strani) ‐ Sl. 5.41.

49

Slika 5.41 ‐ Stranica sa pitanjem

Wiki strane

Wiki strane omogućavaju visok stepen kolaboracije. Više učenika uređuje jedan resurs, odnosno kreira svoje strane kojima se može pristupati preko navigacije Wikija.

Slika 5.42 ‐ Osnovna podešavnja wikija

Specifična podešavanja Wikija su vezana za režim rada: kolaborativni (svi uređuju jedan Wiki) i individualni (svaki korisnik uređuje samo svoj wiki) ‐ Sl. 5.42 .

Kod kolaborativnoog wikija, svi korisnici uređuju glavnu stranu, a mogu se postavljati i nove strane (Sl. 5.43 a). Da bi se postavila nova strana, potrebno je na tekućoj strani uneti reč‐link u dvostruke uglaste zagrade. Kada se sačuva, ova strana pokazuje dati link i klikom na njega otvara se nova strana.

Za svaku novu stranu može se odabrati format wikija, koji diktira primenu određene sintakse.

Pored mogućnosti uređivanja, za svaku stranu je moguće ostavljati i komentare, preko kartice Comments (sl. 5.43 b).

50

a) b)

Slika 5.43 ‐ Izgled wikija (a) i komentari (b)

Moguće je, takođe, pratiti istoriju promena (History) i pregledati strukturu wikija (Map), uz dobijanje prikaza sopstvenih unosa.

Zadaci (assignments)

Postoji više varijanti ove aktivnosti: klasičan oblik (postavlja se i ocenjuje jedan fajl), napredni (postavljanje fajla uz opcije dorade i komentarisanja), zatim on‐lajn tekst (rešenje se upisuje on‐lajn) i off‐lajn zadatak.

Poslednja varijanta (off‐lajn zadatak, zadatak van mreže) je pogodna za evidentiranje aktivnosti koje se obavljaju van mreže i omogućava evidentiranje ocena ovakvih aktivnosti u ocenjivaču (gradebook). Npr, ukoliko postoji neki praktičan zadatak koji se izvršava na času, ovde se može postaviti i oceniti.

Postavljanje datoteke je često korišćen oblik zadatka. Osim opšteprisutnih postavki (naziv, opis, dostupnost, međuzavisnost, praćenje okončanosti), na raspolaganju su i opcije koje se tiču mogućnosti ponovnog slanja fajla, da li je kašnjenje dozvoljeno ili ne, da li se obaveštenje šalje nastavniku i sl. ‐ Sl. 5.44.

51

Slika 5.44 ‐ Osnovna podešavanja aktivnosti “Postavljanje datoteke”

Učenik postavlja fajl koristeći standardan prikaz za postavljanje fajlova (kao kod rada sa direktorijumima) ‐ Sl. 5.45.

Slika 5.45 ‐ FilPicker, interfejs za postaljanje fajlova

Nastavnik može pregledati predate radove, ocenjivati ih i komentarisati. Takođe, može i preuzeti sve predate fajlove (Download all assignments) ‐ Sl. 5.46.

Slika 5.46 ‐ Nastavnikov pregled predatih zadataka

52

Pored komentara, nastavnik može uključiti i fajl kao prilog. Na primer, sam rad sa ispravkama, izvod iz literature i sl. 5.6 Ocenjivanje Aktivnosti uglavnom mogu biti ocenjene. Ocene se čuvaju u modulu “Ocene” (ocenjivač, gradebook), do čijeg pregleda se dolazi preko bloka “Podešavanja” (sl. 5.47).

Slika 5.47 ‐ Izveštaj o ocenama na kursu

Pored osnovnog prikaza korisnika i njihovih ocena po aktivnostima, omogućeni su i drugi oblici pregleda, kao i preuzimanja rezultata u formatu tabele. Načine prikaza podataka je moguće podesiti.

Praćenje aktivnosti

Moodle je tako dizajniran da faktički svaka akcija korisnika (pregled sadržaja, pisanje na forumu, rešavanje testa, slanje fajla) biva zabeležena u dnevnik. Takođe, ako je praćenje kompletiranja kursa omogućeno, beleži se i napredovanje učenika. Ove opcije se nalaze u navigacionom bloku kursa.

Izveštaju se mogu filtrirati prema vremenu, tipu akcije (brisanje, dodavanje, pregled), korisnicima itd ‐ Sl. 5.48.

Slika 5.48 ‐ Izveštaj o aktivnostima na kursu

Na raspolaganju su i izveštaji prema sadržajima koji su posećivani, kao i izveštaji o učešću u pojedinim aktivnostima (Sl. 5.49).

53

Slika 5.49 ‐ Prikaz izveštaja o zadatoj aktivnosti

Kod interakcije korisnika od značaja su informacije koje mogu dobiti jedni o drugima, tj. informacije iz ličnog profila korisnika. Poželjno je da svaki korisnik postavi svoju realnu sliku i da popuni profil podacima koji će ga približiti drugim korisnicima. Obično se dati podaci unose pri kreiranju naloga (bilo da to učini administrator ili korisnik samostalno), a naknadno se podaci mogu urediti preko linka “Podešavanja mog profila” iz bloka “Podešavanja” (obično levo od sekcija).

U samom profilu mogu se definisati i opcije primanja obaveštenje ‐ bilo preko e‐pošte ili preko internog sistema poruka (preko iskačućih prozora) ili Jabber servisa (sl. 5.50).

Takođe, definiše se i režim prijave na forume (da li je automatski ili eksplicitan), odnosno prikaz nepročitanih poruka, zatim vidljivost adrese e‐pošte itd.

Slika 5.50 ‐ Podešavanja profila

54

6 ADMINISTRACIJA I SIGURNOST LMS‐A

Administracija LMS‐a podrazumeva skup aktivnosti vezanih za instalaciju i održavanje. Održavanje LMS‐a podrazumeva:

• Definisanje načina autentifikacije • Postavljanje kurseva • Registraciju korisnika i dodelu prava • Kreiranje rezervnih kopija podataka • Ažuriranje softvera • Optimizaciju performansi • Prilagođavanje LMS‐a (detaljenije u narednom poglavlju)

Neretko je administrator LMS‐a lice koje održava kompletan server, što uključuje održavanje hardvera, operativnog sistema i pomoćnih servisa.

Administrator LMS‐a je korisnik sa najvećim pravima na sistemu. Svoja prava može delegirati drugim korisnicima, odnosno može kreirati nove administratore.

Sigurnost je aspekt koji je veoma važan, jer se LMS nalazi na mreži i lako može postati meta napada različitih vrsta. LMS poseduje mehanizme zaštite, ali se mora povesti računa i o zaštiti u okvirima hardvera, odnosno operativnog sistema i mreže.

6.1 Instalacija LMS‐a Moodle Moodle je open‐source LCMS, napisan u PHP‐u. Za instalaciju su potrebni veb‐server i server baza podataka. Za pravilno funkcionisanje Moodla potrebno je instalirati i server elektronske pošte.

Moodle se može instalirati na različitim operativnim sistemima: Windowsu, Linuksu, BSD‐u, MacOS‐u. Takođe, podržava različite baze podataka: MySQL, MSSQL, Oracle, PostgreSQL.

Podržani su svi veb‐serveri na kojima može da se izvršava PHP: Apache, IIS, lighthttp itd.

Najpopularniji izbor za instalaciju je tzv. LAMP: Linuks, Apache, MySQL, PHP. Za potrebe testiranja i korišćenja sa manjim brojem korisnika, može se iskoristiti gotova kompletna instalacija u vidu paketa za Windows. Ovakav Moodle se samo iskopira i pokreće se instalacija bez posebnog instaliranja pratećih softvera. Sličan paket je dostupan i MacOS, a popularne distribucije Linuksa (npr. Ubuntu) u svojim repozitorijumima sadrže pakete koji olakšavaju instalaciju Moodla i pratećih servisa.

Ako se želi postići što bolja sigurnost uz maksimalne performanse, instalacija veb‐servera i baze podataka se vrši kompajliranjem izvornog koda. Ovaj način je znatno komplikovaniji od instalacije iz binarnih paketa.

U nastavku će biti dat primer instalacije na operativnom sistemu Ubuntu. Ukoliko Ubuntu u svom menadžeru paketa (Synaptic) nema ponuđenu verziju Moodla koja nam je potrebna, neophodno je preuzeti posebno arhivu sa zvaničnog sajta.

Hardver za Moodle‐server

Pre instalacije potrebno je isplanirati potreban hardver. U principu, najveći akcenat treba staviti na RAM memoriji, a zatim slede hard‐disk, mrežna propusnost i procesorska snaga. Naravno, svi ovi parametri zavise od opterećenja koje čine korisnici. Pri tome, veličina RAM memorije u gigabajtima se može proceniti tako što se maksimalan broj konkurentnih korisnika podeli sa 50. Npr, ako procenjujemo da će najviše 100 korisnika raditi na Moodlu istovremeno, potrebno je oko 2 GB RAM‐a. Naravno, pojedine aktivnosti zahtevaju znatno više memorije i procesorske snage od drugih.

55

Preporučuje se serverski procesor ‐ npr. višejezgreni Xeon. Moodle je kompleksan softver i svaka strana koja se učitava u stvari povlači izvršavanje nekoliko programa.

Hard‐disk takođe može biti usko grlo. Potrošnja prostora zavisi od broja korisnika i samih kurseva, a problem u performansama može biti sama brzina hard‐diska.

Potrebna mrežna propusnost takođe zavisi od broja konkurentnih korisnika. Moodle u principu nije zahtevan po ovom pitanju, ali u slučaju prenosa većih fajlova, može doći do potrošnje predviđenog protoka.

Softver

Pre svega, potrebno je obezbediti poslednje verzije Apache i MySQL. Podrška za PHP se dobija u okviru samog Apache servera. Pored osnovnog PHP‐a, potrebno je instalirati i module koji se koriste za pristup bazi, komunikaciju sa drugim sajtovima i slično. Spisak ovih modula može se pronaći na zvaničnom sajtu.

U polju za pretragu Synaptica unesemo apache, a onda označimo apache (Sl. 6.1).

Slika 6.1 ‐ Izbor softvera za instalaciju kroz Synaptic

Dalje, unosimo php i označimo php5 i sledeće module:

mysql‐client, iconv, soap, intl, mbstring, curl, openssl, tokenizer, xmlrpc, ctype, zip, gd, simplexml, spl, pcre, dom, xml, json, mcrypt.

Sve ove ekstenzije nisu neophodne. Za jednu standardnu instalaciju dovoljne su mysql‐client, iconv, mcrypt, mbstring i gd.

Dalje je potrebno instalirati mysql‐server, server baze podataka. Pri tome je potrebno definisati i lozinku za administratora baze podataka.

Za potrebe kreiranja baze, korisno je instalirati PhpMyAdmin, on‐lajn alat za manipulacijom MySQL bazama podataka. Ovaj program se može izbrisati nakon što je iskorišćen ili se može kasnije koristiti za potrebe kreiranja drugih baza, upita i slično. Pri instalaciji PhpMyAdmina potrebno je uneti lozinku administratora servera (definisanu pri instalacije MySQL‐a) i lozinku za pristup samom PHPMyAdminu.

Ukoliko je veb‐server instaliran i pokrenut, unosom adrese datog računara (a ako ga koristimo direktno, onda unosom localhost) u veb‐čitaču, dobićemo poruku da server radi. Ako nakon adrese servera unesemo /phpmyadmin, dobićemo prozor istoimenog programa.

Dalje je potrebno kreirati bazu podataka za Moodle. Ovoj bazi će se pristupati preko posebnog naloga. Ime baze i ime korisnika preko čijeg naloga se pristupa navodi se kasnije u postupku instalacije Moodla.

56

Potrebno je izabrati karticu databases i kreirati novu bazu (Sl. 6.2). Ovde je izuzetno važno podesiti tzv. collation na utf, ukoliko nije poznato kakvo je podrazumevano podešavanje servera.

Slika 6.2 ‐ Kreiranje baze u PhpMyAdminu

Nakon kreiranja baze, trebalo bi da stoji CREATE DATABASE 'moodle' DEFAULT CHARACTER SET utf8 COLLATE utf8_unicode_ci;

Ukoliko na oba mesta (character set i collate) ne stoji utf8, neophodno je izbrisati bazu i kreirati je ponovo uz ove postavke. U suprotnom, instalacija Moodla neće biti uspešna.

Kreiranje korisnika za pristup novokreiranoj bazi Moodle vrši se izborom kartice 'Privileges' baze Moodle i unosom imena i lozinke (Sl. 6.3).

57

Slika 6.3 ‐ Podešavanje pristupa bazi Moodla

Naredni korak je preuzimanje komprimovane arhive sa poslednjom verzijom Moodla sa zvaničnog sajta. Ovu arhivu treba raspakovati u direktorijum veb‐servera. Pod Ubuntuom je to /var/www

1. U terminalu unosimo sudo nautilus i unosimo lozinku. Otvara se Nautilus, fajl‐menadžer. 2. Pronalazimo arhivu Moodla koju smo preuzeli sa sajta i raspakujemo je u /var/www. Kreiran je nov

direktorijum /var/www/moodle Pošto je baza kreirana, a Moodle raspakovan, preostaje još treća komponenta Moodla ‐ korisnički direktorijum, u kojem Moodle smešta različite falove kurseva i korisnika. Ovaj direktorijum se kreira van glavnog veb‐foldera, dakle u /var i za to može poslužiti Nautilus (i dalje otvoren pod root nalogom). Uobičajeno je da se ovaj direktorijum naziva moodledata. Nakon kreiranja, potrebno je dodeliti prava korisniku pod čijim se nalogom izvršava veb‐server, tako da Moodle može da upisuje u njega.

Pod Ubuntuom je to korisnik www‐data (sl. 6.4).

Slika 6.4 ‐ Podešavanje prava pristupa direktorjumu moodledata

58

Sve je spremno za instalaciju Moodla. U adresnu liniju veb‐čitača unosimo: localhost/moodle i dobijamo prozor za početak instalacije (sl. 6.5).

Slika 6.5 ‐ Početak instalacije

Dalje se navode tri parametra: veb‐adresa Moodla, njegova lokacija na disku i lokacija direktorijuma moodledata (Sl. 6.6):

Slika 6.6 ‐ Zadavanje lokjacija osnovnih Moodlovih direktorijuma

U nastavku se definiše korišćen server baze podataka. U ovom slučaju, to je MySQL.

Dalje se unose parametri baze podataka: naziv, korisnik i njegova lozinka (sl. 6.7).

59

Slika 6.7 ‐ Definisanje parametara za pristup bazi podataka

Ukoliko je server baze podataka na istom računaru kao i Moodle, nema potrebe za potvrdom poslednjeg polja (Unix socket).

Zatim se potvrđuju unete vrednosti i Moodle izdaje spisak instaliranih modula (sl. 6.8). Ukoliko kritični moduli ne nedostaju, može se nastaviti instalacija.

Slika 6.8 ‐ Pregled instaliranih modula potrebnih za rad Moodla

Dalje je instalacija u potpunosti automatizovana. Po završetku se dobija strana sa osnovnim podešavanjima administratorskog naloga (sl. 6.9).

60

Slika 6.9 ‐ Definisanje parametara administratorskog naloga

Sledi strana sa podešavanjima imena sajta, veličine fajlova i mogućnosti samoregistracije (sl. 6.10).

Slika 6.10 ‐ Definisanje osnovnih podataka sajta

Ovim je postupak osnovne instalacije okončan.

Da bi se Moodlu pristupalo van datog računara ‐ sa Interneta, neophodno je u fajlu /moodle/config.php u liniji koja počinje sa $CFG‐>wwwroot , umesto localhost upisati IP adresu (ili domensko ime) računara

$CFG‐>wwwroot = 'http://www.e‐learning.xy/moodle';

Za funkcionalnost Moodla od velikog je značaja mogućnost slanja elektronske pošte. Na ovaj način Moodle korisnicima šalje poruke sa foruma, odnosno lične poruke (kada korisnik nije na mreži). U principu, dovoljno je instalirati i pokrenuti server e‐pošte na server na kojem se nalazi Moodle, a Moodle će preko svojih mehanizama automatski pristupati i slati poštu.

Ukoliko je potrebno definisati poseban server e‐pošte , to se može učiniti kroz meni administracija/server/email. Na ovoj strani se nalaze i različiti detalji vezani za e‐poštu (Sl. 6.11).

61

Slika 6.11 ‐ Definisanje parametara elektronske pošte

Različiti zadaci koje Moodle obavlja automatski, kao što su slanje mejlova, kreiranje rezervnih kopija kurseva ili prikupljanje statističkih podataka zahtevaju periodično izvršavanje. Za pokretanje ovih zadataka zadužen je program cron.php, koji se nalazi na putanji: http//e‐learning.xy/moodle/admin/cron.php.

Potrebno je podesiti da se ovaj program izvršava redovno, npr. na svakih pola sata. Učestalost zavisi od intenziteta korišćenja sajta. Za sajt na kojem se informacije često ažuriraju i dodaju, poželjno je da se cron.php izvršava na manje od sat vremena. Takođe, ne treba postaviti ni premalu vrednost, jer cron troši resurse i izvršavanje na npr. 5 minuta bi ozbiljno narušilo performanse sistema.

Da bi se cron.php izvršavao redovno, potrebno je podesiti operativni sistem, odnosno pomoćni program, za ove namene. Pod Linuksom i UNIX‐om postoji upravo sistemski program cron, kojem se zadaje izvršavanje željenih programa u datim intervalima. Pod Windowsom se može koristiti Scheduled Programs ili pomoćni program tipa cron for Windows.

Da bi se zadalo da se cron.php izvršava na svakih pola sata, u terminalu unosimo:

crontab ‐e

A zatim, u tekstualnom fajlu unosimo:

30 * * * * wget ‐q ‐O /dev/null http://e‐learning.xy/moodle/admin/cron.php

Prvi broj je broj minuta posle kojeg se ponovo izvršava komanda, a zvezdice označavaju da se u obzir ne uzima sat, dan, mesec niti dan u nedelji, tj. da se komanda izvršava nevezano za ove parameter, na svakih

62

30 minuta. Komanda wget praktično poziva stranu cron.php, čime se otpočinje izvršavanje zadataka koji čekaju na periodično pozivanje. Izlaz komande nije potreban, pa se prosleđuje u /dev/null (briše se).

Definisanje načina autentifikacije

Nakon što je Moodle instaliran i podešeni najosnovniji servisi, potrebno je definisati na koji način se korisnici registruju, odnosno autentifikuju.

Najjednostavniji način je e‐mail samoregistracija, gde svako može da se registruje popunjavajući obrazac. Nakon popunjavanja, Moodle na datu adresu elektronske pošte šalje link sa potvrdom i korisnik je registrovan čim klikne na dati link.

Da bi samoregistracija uspešno funkcionisala, neophodno je da modul za proveru identiteta korišćenjem e‐pošte bude uključen (Moduli Provera identiteta Upravljanje proverom identiteta, Sl. 6.12). Na ovoj strani su redom navedeni načini preko kojih Moodle proverava identitet korisnika. Takođe, neophodno je da opcija samoregistracije bude izabrana na ovoj strani.

Moguće je zabraniti određene domene e‐pošte, odnosno ograničiti prijavu samo za korisnike određenih domena, kao i alternativnu veb‐stranu za prijavu na sistem.

Slika 6.12 ‐ Uključivanje modula za samoregitraciju

Podešavanje opcija za samoregistraciju kod Moodle 2.0 vrši se u administrativnom meniju (Moduli Provera identiteta Samoregistracija ‐ Sl. 6.13).

63

Slika 6.13 ‐ Postavke samoregistracije

Ovde se može definisati koja polja korisnici kasnije mogu menjati.

Pošto je samoregistracija otvorena za sve korisnike, korisno je suziti mogućnosti za samoregistraciju korišćenjem programa (botova), korišćenjem Captcha elementa, sličice sa rečima koje se moraju prepoznati da bi se registracija kompletirala (sl. 6.14).

64

Slika 6.14 ‐ Prikaz forme za registraciju sa captcha elementom

Za korišćenje ove mogućnosti, potrebno je registrovati se na sajtu http://recaptcha.net i preuzeti potrebne kodove za povezivanje sa sajtom. Ovi kodovi se unose na strani sa modulima za proveru identiteta (Sl. 6.15).

Slika 6.15 ‐ Polja za unos parametara za upotrebu captcha elemenata

Moguće su situacije u kojima je potrebno registrovati korisnike posebno, na osnovu njihovih prethodno prikupljenih podataka. Naravno, to je moguće kroz formu za kreiranje pojedinačnog korisnika, ali je mnogo efikasnije sve korisnike upisati u poseban fajl, po zadatom sistemu formatiranja, a zatim preko tog fajla postaviti korisnike. Za ove potrebe neophodno je da modul

U korišćenju ove mogućnosti treba biti oprezan, da ne bi došlo do brisanja postojećih korisnika.

Da bi se korisnici postavili preko fajla, potrebno je dati fajl popuniti na odgovarajući način. Osnovni format je sledeći:

username, password, firstname, lastname, email

perica, $%&#"!1, Pera, Perić, [email protected]

65

http://recaptcha.net/

mailto:[email protected]

marica, 56()4$%%%, Mara, Matić, [email protected]

Naročito je važno ovaj fajl sačuvati u UNICODE format, radi pravilnog prikaza slova koja ne postoje u engleskom alfabetu.

Zatim se u administratorskom panelu poseti opcija Korisnici Nalozi Postavljanje korisnika (Sl. 6.16) postavi se fajl i definiše graničnik podataka (u gornjem slučaju zarez), kod, broj redova koji se pregledaju pre konačnog postavljanja i režim postavljanja (da li se brišu stari korisnici ili samo dodaju potpuno novi ili ažuriraju postojeći).

Slika 6.16 ‐ Opcije za postavljanje korisnika preko fajla

Zatim se dobija strana sa pregledom izgleda podataka (na kojoj se signaliziraju eventualne greške) i definisanjem drugih podataka (sl. 6.17).

Slika 6.17 ‐ Pregled postavljenih korisnika

66

mailto:[email protected]

Ukoliko institucija već vrši autentifikaciju na neki drugi način (LDAP, POP3..) ili korišćenjem sopstvene posebne baze podataka, Moodle omogućava proveru identiteta povezivanjem na te izvore podataka. Potrebno je uključiti odgovarajuće module za proveru identiteta i podesiti ih.

Moguće je umrežiti više Moodle sajtova kroz jedinstvenu eutentifikaciju. Korisnik prijavljen na jednom sajtu na taj način može pristupati drugom sajtu. Za ovu svrhu neophodno je da modul PHP‐a xmlrpc, curl i openssl budu instalirani. Svaki od umreženih Moodle sajtova (u mreži ‐ Mnet) poseduje javni ključ kojim se podaci sa drugog sajta šifruju pre slanja.

Postoje dva osnovna oblika Mnet‐a: u obliku peer‐to‐peer i umreženi preko hub‐a. U prvom slučaju svaki sajt poseduje svoju bazu korisnika, a korisnik prijavljen preko jednog sajta (njegove baze), biva prihvaćen i na drugom. U drugom slučaju, jedan server je posvećen ulozi haba i preko njega se prijavljuju posetioci svih Moodle sajtova. Osim prijave, hab može pružati i druge usluge.

Da bi se Moodle sajt podesio da podržava peer‐to‐peer umrežavanje, potrebno je uključiti umrežavanje i servise u Početna strana / ► Administracija sajta / ► Napredna svojstva. Dalje je potrebno u Početna strana / ► Administracija sajta / ► Umrežavanje / ► Manage peers (sl. 6.18) uneti adresu sajta koji se umrežava sa datim sajtom i njegov javni ključ. Isto je potrebno izvršiti i na drugim sajtovima.

Slika 6.18 ‐ Parametri za umrežavanje

Moodle 2 donosi mogućnost grupisanja korisnika za potrebe kasnijeg upisivanja na kurseve i drugih operacija nad više korisnika, opcijom pod nazivom “Cohorts” (Users Accounts Cohorts, sl. 6.19). Važenje grupa (“kohorta”) može biti na nivou sajta ili na nižim nivoima (kategorija kurseva, kurseva).

67

Slika 6.19 ‐ Definisanje kohorta

Po kreiranju kohorta, potrebno je dodeliti mu korisnike (sl. 6.20).

Sl. 6.20 ‐ Dodela korisnika kohorti

Video materijal: Cohorts http://www.youtube.com/watch?v=dMqaeOGXuHQ

68

http://www.youtube.com/watch?v=dMqaeOGXuHQ

6.2 Postavljanje kurseva Posle instalacije i podešavanja registracije, na red dolazi postavljanje kurseva. Kursevi su organizovani u okviru kategorija. Npr. u okviru kategorije “I godina” mogu biti postavljeni svi kursevi sa prve godine studija. Svakom kursu treba dodeliti nastavnika, a uloge se mogu dodeljivati i na nivou čitave kategorije kurseva. Kasnije, upis studenata se može vršiti ručno ili se studenti mogu samostalno upisivati.

Podrazumevana podešavanja na nivou Moodla su takva da omogućavaju ručno upisivanje korisnika, upisivanje preko kohorta . Da bi se omogućili drugi vidovi upisa, neophodno je posetiti opciju (Plugins Enrolment) i uključiti potrebne oblike.

Napomena: Potrebno je izvršiti dodatna podešavanja da bi ovi plaginovi funkcionisali.

Instalacijom Moodla, kreirana je jedna kategorija kurseva ‐ Miscelaneous (razno). Podešavanjima kategorija kurseva pristupa se iz administratorskog menija, preko opcije Početna strana / ► Administracija sajta / ► Kursevi / ► Dodaj/Uredi kurseve (Sl. 6.21).

Slika 6.21 ‐ Upravljanje kategorijama kurseva

Pri definisanju novih kategorija, definiše se i nivo u kojem se kategorija nalazi. Npr. u kategoriji “I godina” mogu se locirati dve potkategorije: “Obavezni predmeti” i “Izborni predmeti” itd.

Na istoj strani se kreiraju i kursevi ‐ “’Dodaj novi kurs”. Na administratoru je da definiše najosnovnije postavke (Sl. 6.22). Ukoliko je kursu dodeljen nastavnik sa uređivačkim pravima, naknadne izmene podešavanja vrši upravo on.

69

Slika 6.22 ‐ Uređivanja podešavanja kursa

Moguće je predefinisati većinu postavki kurseva, u vidu podrazumevanih podešavanja, tako da kasnije kreiranje bude olakšano. Potrebno je posetiti opciju Administracija sajta / ► Kursevi / ► Podrazumevana podešavanja kursa.

70

Pošto nastavnik može podesiti postavke kursa prema svojoj koncepciji, nema potrebe za menjanjen većine postavki. Eventualno se može postaviti format kursa (sedmični, tematski itd.) i broj celina, kao i lozinka za pristup kursu.

Korisno je postaviti lozinku za pristup kursu, koja će se saopštiti zainteresovanoj populaciji studenata, kako bi se izvršio upis (ukoliko se studenti upisuju samostalno).

Po unosu podataka o kursu, potrebno je dodeliti uloge ‐ pre svega nastavničku. Dodela uloge nastavnika se svodi na upis datog korisnika na kurs pod ulogom nastavnik.

Slika 6.23 ‐ Upis nastavnika

Nastavnička uloga se obično dodeljuje pojedinačnim upisom (enrol users) ‐ Sl. 6.23.

Upis studenata se može vršiti pojedinačno, a moguće je i preko kohorta (grupe). Ispis korisnika koji su upisani manuelno vrši se jednostavnim brisanjem iz liste korisnika.

Napomena: ispis kohorta se vrši brisanjem datog kohorta iz liste metoda upisa (Enrollment Methods).

Kreiranje rezervnih kopija

Moodle poseduje mehanizme za automatsko kreiranje rezervnih kopija svih kurseva. Iako može biti korisna, ova opcija je u slučaju većeg broja kurseva nepraktična za potrebe kopiranja celokupnog sistema, jer podrazumeva instalaciju Moodla od početka i vraćanje sadržaja kurs‐po‐kurs.

Na nivou svakog kursa nastavnik može samostalno vršiti kreiranje rezervne kopije kursa.

Najcelishodnije je podesiti automatsko kreiranje rezervne kopije na nivou operativnog sistema, odnosno baze podataka. U suštini, potrebno je kopirati tri komponente Moodla: instalacioni direktorijum, direktorijum sa podacima kurseva i korisnika i bazu podataka. Kreiranje treba izvršiti u doba kada će to najmanje smetati, tj. kada je najmanje verovatnoća da neko pristupa sajtu. Važno je da sajt za to vreme ne dopušta menjanje podataka, da bi rezervna kopija bila konzistentna. Zato je potrebno onemogućiti prijavu za sve korisnike, izuzev administratora. To se može učiniti uključivanjem “režima održavanja” (Server Režim održavanja).

Najpraktičnije je sve operacije vezane za kreiranje rezervne kopije uneti u odgovarajući skript i podesiti izvršavanje u određeno vreme, prema potrebama konkretnog sajta.

Primer skripta za kreiranje rezervne kopije (pod Linuksom, za Moodle 1.9): #/bin/bash

71

#U tri promenljive se smeštaju Moodle direktorijum i odredište za kopiju SDIR1="/var/www/moodle" SDIR2="/var/moodledata" BDIR="/bekap" LOG=/root/bekap.log #Promenljiva za Moodle bazu DBNAME=moodle USER=moodleUser PASS=lo3ink4 #Kreiranjem fajla maintenance.html, Moodle se postavlja u režim odrržavanja touch /srv/www/moodledata/1/maintenance.html Kreira se komprimovana arhiva sa kopijom moodle direktorijuma i podataka iz moodledata tar -zcvpf $BDIR/full-backup-www.tar.gz $SDIR1 tar -zcvpf $BDIR/full-backup-www.tar.gz $SDIR2 #Kreira se bekap MySQL baze, koprimuje i arhivira u odredišni direktorijum mysqlhotcopy -u $USER -p $PASS $DBNAME --allowold cd /var/lib/mysql tar -czf $BDIR/baze/$DBNAME.tgz $DBNAME/ #isključuje se režim održavanja rm /srv/www/moodledata/1/maintenance.html #Šalje se mejl sa beleškom kreiranja rezervne kopije echo "Kreiran bekap" | mutt -a $LOG -s "Bekap" [email protected]


Softverski model Moodla predviđa da se beleži svaka aktivnost. Administrator je u mogućnosti da pregleda dnevik za čitav sajt (Opcija Izveštaji, Sl. 6.24), dok su nastavnici ograničeni na svoje kurseve.

Slika 6.24 ‐ Pregled izveštaja o aktivnostima na Moodlu

Opcija “Pregled kursa” omogućava prikaz uporedne statistike za kurseva na sistemu (Sl. 6.25).

72

Slika 6.25 ‐ Uporedni prikaz broja aktivnosti na kursevima

Instalacijom dodatnih plaginova mogu se dobiti raznovrsnije opcije za praćenje statistike. 6.3 Sigurnost LMS LMS je mrežna aplikacija. Sama aplikacija je izgrađena u troslojnoj arhitekturi, a ispod aplikacije se nalaze operativni sistem i mrežna infrastruktura. Svi ovi elementi mogu se naći na meti različitih napada pojedinaca, odnosno određenih programa, kojima se narušava integritet podataka, sajt zagušuje, neovlašćeno preuzimaju podaci itd.

Sigurnosni model LMS‐a može se posmatrati kroz ostvarivanje trojstva sigurnosnih ciljeva: poverljivost, celovitost i raspoloživost (Sl. 6.26).

Poverljivost (Confidentiality)

Raspoloživost (Availability)

Celovitost (Integrity)

Slika 6.26 ‐ Trojstvo sigurnosti

Poverljivost podrazumeva očuvanje tajnosti korisničkih i sistemskih podataka. LMS čuva lične podatke korisnika, koji iziskuju privatnost, kao i različite podatke vezane za sam proces elektronskog učenja. Ovi podaci se mogu kategorisati od malo osetljivih (kao što su lekcije, statički dokumenti) do veoma osetljivih, kao što su lozinke, mejl‐adrese i sl.

73

Celovitost (integritet) podrazumeva očuvanje originalnog oblika podataka pri prenosu između korisnika i LMS‐a, odnosno podataka koji su pohranjeni na serveru. Neovlaštenom izmenom ili brisanjem podataka koje koristi LMS narušava se ili čak potpuno prekida njegova funkcionalnost. Izmenom značajnih podataka vezanih za rezultate i ocene, čitav sistem e‐učenja se ugrožava.

Raspoloživost podrazumeva Dostupnost LMS‐a uz prihvatljive performanse. Usporavanje rada aplikacije smanjuje efikasnost procesa nastave, a potpuni prekidi u radu dovode do gubitka vremena i poremećaja planova rada.

Navedeni osnovni principi sigurnosti su međusobno povezani i neretko sigurnosni incidenti obuhvataju narušavanje sva tri principa, vezano.

Trojstvo sigurnosti ostvaruje brojnim sigurnosnim mehanizmima i uslugama. Vrlo često je u sprezi sa još nekoliko elemenata:

• Neporecivost se definiše kao onemogućavanje pošiljalaca/primalaca da negiraju da su podatak poslali/primili ili negiranje da su određenu akciju izveli.

• Autentifikacija ili provera identiteta ‐ podrazumeva jednoznačno prepoznavanje legitimnih korisnika.

• Autorizacija ‐ predstavlja dodeljivanje nadležnosti i prava datog prepoznatog korisnika nad određenim resursima.

• Auditing ili revizija ‐ obuhvata metode i tehnike za praćenje i beleženje relevantnih aktivnosti sistema, za slučaj da je naknadno potrebno proveriti ove aktivnosti.

S obzirom na to da je LMS obično veb aplikacija, primarno ćemo razmotriti napade na ovakve aplikacije. Prema najnovijem izveštaju organizacije OWASP pod nazivom “Top 10 for 2010“, među najčešće napade na veb‐aplikacije u 2010. spadaju Injection, Cross Site Scripting (XSS) i narušavanje sesije, a slede napadi koji iskorišćavaju kriptografske propuste

Koristan link: http://www.owasp.org/index.php/Category:OWASP_Top_Ten_Project.

Ovi napadi su aktuelni i za proizvoljan LMS. U nastavku će pretnje biti analizirane kroz tri principa sigurnosti. Biće dat primer zaštite Moodla na platformi LAMP (Linux, Apache, MySQL, PHP).

Na samom početku, pri instalaciji, važno je izabrati psolednje verzije potrebnih softvera: ažuriran operativni sistem, poslednje stabilne verzije PHP i MySQL i Apache.

Kao što je već pomenuto, Moodle se sastoji iz tri komponente: instalacije, direktorijuma sa podacima i baze podataka. Važno je osigurati operativni sistem i sve navedene komponente.

Po instalaciji, može se dobiti pregled osnovnih parametara sigurnosti, iz administratorskog menija (Izveštaji Pregled bezbednosti ‐ Sl. 6.27).

74

http://www.owasp.org/index.php/Category:OWASP_Top_Ten_Project

Slika 6.27 ‐ Pregled parametara sigurnosti sistema

Parametri koji su prikazani ovde mogu, ukoliko nisu podešeni na pravilan način, da dovedu do raznovrsnih sigurnosnih problema. Npr, ukoliko su korisnički profili otvoreni (može im se pristupati bez prijave na sistem), bilo ko može doći do podataka o korisnicima i to dalje zloupotrebiti, npr. lažnim predstavljanjem i/ili slanjem neželjene pošte. Ili, ukoliko je dozvoljeno neograničeno umetanje aktivnih sadržaja (Java apleti, fleš), to može dovesti do posrednog narušavanja sistema kroz ranjivosti takvih sadržaja. Sam fleš je ozloglašen kao često eksploatisan softver.

Kao prvi korak u osiguranju Moodla, treba proveriti izveštaj o sigurnosti i korigovati stavke sa upozorenjima. 1. Register globals je opcija koja je u starijim verzijama PHP‐a bila uključena. Predstavlja potencijalnu opasnost ukoliko kod sadrži određene propuste. Podešava se u konfiguracionom fajlu PHP‐a. Pod Ubuntuom se lako može proveriti pretragom fajla (Sl. 6.27).

Slika 6.27 ‐ Provera parametra register_globals

2. Nebezbedni direktorijum podataka. Podrazumevano ime ovog direktorijuma je moodledata i sadrži podatke kurseva, odnosno korisničke podatke. Ovaj direktorijum ne sme biti u nivou direktorijuma veb‐servera, kako ne bi bio vidljiv preko Interneta. Ukoliko je Moodle lociran u /var/www, moodledata treba da je u www i treba da omogućava pisanje za veb‐server. Preporučeno je da bude u vlasništvu korisnika veb‐servera, sa dozvolama 664. 3. Prikaz PHP grešaka treba isključiti kako u slučaju problema sa radom Moodla posetioci ne bi dobijali interne greške, koje bi napadaču pomogle da formira napad. Ova postavka je definisana takođe u fajlu php.ini promenljivom Display_errors (Sl. 6.28).

75

Slika 6.28 ‐ Provera postavke display_errors

4. Dodatak (plugin) “Bez provere identiteta”, ukoliko je uključen, omogućava pristup sistemu bez ikakve

prijave. Isključenost se podešava u Administracija sajta / ► Moduli / ► Provera identiteta / ► Upravljanje proverom identiteta.

5. Dozvoli EMBED i OBJECT omogućava umetanje različitih aktivnih sadržaja (QuickTime, Java aplet, Flash) u korisničke sadržaje ‐ npr. veb strane ili postove na forumima. Isključivanje se vrši u Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Pravila sajta (Sl. 6.29)

Slika 6.29 ‐ Podeševanje dozvola za aktivne sadržaje

6. Filter za swf omogućava automatsko pretvaranje svih linkova ka Adobe flash animacijama (npr. ka Youtube) u umetnute objekte, uključive u internom programu za reprodukciju (flash player). Isključivanje se vrši takođe u Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Pravila sajta

7. Otvoreni korisnički profili se isključuju u Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Pravila sajta (Sl. 6.30)

Slika 6.30 ‐ Podešavanje vidljivosti profila korisnika

8. Otvorenost za Google podrazumeva omogućavanje Googlovog veb‐spajdera da posećuje sadržaje sa podrazumevanom ulogom gosta.

9. Password policy podrazumeva postavljanje minimalnih uslova za zadavanje lozinke, kako bi ista bila što sigurnija od pogađanja. Uslovi se definišu u Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Pravila sajta

10. Password salt je vrednost kojom se dodatno ojačava lozinka, tačnije, eliminišu se neke vrste napada i onemogućava probijanje lozinki na osnovu njihovih vrednosti iz baze podataka. Moodle u bazi čuva lozinke u hešovanom obliku. Bez saltinga, po prijavi, lozinka, koju je uneo korisnik, biva pretvorena u heš i upoređena sa zapisom u bazu. Password salt je string koji se čuva u fajlu config.php i koji se dodaje hešu lozinke, a tek onda se vrši poređenje sa zapisom u bazi. Na taj način se iz baze ne mogu ni na koji način dobiti originalne lozinke. Password salt je uključen kao podrazumevan u Moodlu 2.0. U prethodnim verzijama se može uključiti unosom vrednosti za promenljivu $CFG‐>passwordsaltmain u fajl config.php.

11. Potvrda promene elektronske adrese. Ukoliko se korisnici registruju samostalno, na adresu e‐pošte koju su uneli pri registraciji stiže mejl potvrde. Kasnije se drugi korisnik ne može registrovati sa istom adresom. Ukoliko bismo dozvolili korisniku da proizvoljno promeni adresu e‐pošte, onda bi mogao da unese nepostojeću adresu, a da se ponovo registruje sa starom adresom i tako kreira veliki broj naloga. Takođe, unosom tuđe adrese e‐pošte može doći do slanja neželjene pošte (sa Moodla) korisniku koji je vlasnik te adrese, a možda uopšte nije korisnik Moodla. Stoga je preporučljivo obavezati korisnike da pri

76

promeni adrese e‐pošte, potvrde da je nalog validan u mejlu koji im stigne na datu adresu. Ova postavka se takođe podešava u Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Pravila sajta (poslednja opcija)

12. Upisiva datoteka config.php. Ovaj fajl je najosetljivija komponenta Moodla, pre svega jer sadrži korisničko ime i lozinku Moodle baze podataka, a i zbog toga što se njenom izmenom sajt lako može učiniti nefunkcionalnim. Fajl sadrži niz promenljivih koje su od vitalne važnosti za rad Moodla. Naročit problem predstavlja činjenica da se nalazi među datotekama veb‐sajta, tako da se može direktno adresirati kao http://e‐learning.xy/moodle/config.php Naravno, pošto je u pitanju php fajl, njegov sadržaj se ne može pročitati, već se fajl izvršava i prikazuje prazna strana (nema naredbi za izdavanje vrednosti koje sadrži). Ipak, potrebno je veb‐serveru omogućiti isključivo čitanje ovog fajla, kako ne bi dođlo do njegovih izmena korišćenjem neke maliciozne skripte. Tačnije, svi fajlovi instalacionog direktorijuma (moodle) mogu se postaviti u vlasništvo korisnika root, uz dozvole 0664.

13. XSS trusted users. XSS predstavlja napad kojim korisnik unosi posebno formatiran ulaz u program (npr. poruku na forumu Moodla) koji se kasnije čuva i izvršava. Obični korisnici bivaju provereni na ovakve unose. Administratori su “XSS trusted users” i imaju fleksibilnija prava. Potrebno je proveriti da li su prava administratora na nakom nivou Moodla (sajt, kategorija, kurs) dodeljena pravilno.

14. Administratori. Podrazumevan broj administratora sajta je 1. 15. Backup of user data. Korisnički podaci su osetljivi i kreiranje njihovih kopija bi trebalo da bude strogo

kontrolisano. Od verzije 2.0 Moodla, pored administratora, i članovi grupe Managers imaju pravo da kreira kopije korisničkih podataka.

16. Podrazumevana uloga za korisnike. Podrazumevana uloga je ona pod kojom korisnici bivaju upisani na kurseve. To je inicijalno student.

17. Uloga gosta. Podešavanja gosta bi trebalo da pružaju minimalna prava, bez mogućnosti unosa podataka.

18. Uloga početne stranice. Početna stranica Moodla takođe se tretira kao kurs i podrazumevana uloga bi trebalo da bude gost ili student. Podešavanje se vrši u Početna strana / ► Podešavanja početne strane / ► Podešavanja (Slika 6.31)

Slika 6.31 ‐ Podešavanje podrazumevane uloge na naslovnoj strani Moodla

Zaštita Moodla se svodi na zaštitu nekoliko elemenata: operativnog sistema, veb‐servera i baze podataka. Zaštita veb‐servera obuhvata i zaštiotu aplikativnog servera, u ovom slučaju PHP‐a.

Zaštita operativnog sistema

Već je bilo reči o zaštiti na nivou sistema datoteka. Linuksov sistem datoteka poznaje tri kategorije korisnika: vlasnika, grupu (kojoj pripada vlasnik) i ostale korisnike. Veb‐server (Apache) radi pod posebnim nalogom. Kod Ubuntua je to nalog www‐data, a grupa kojoj pripada se takođe zove www‐data. Pod drugim distribucijama to može biti nalog wwwrun ili apache itd. Nad direktorijumom moodledata korisnik veb‐servera treba da ima mogućnost upisivanja. Ako je moodledata lociran u /var/www, onda zadavanje odgovarajućih dozvola izvodimo sa

1. chown ‐R root:www‐data /var/log/www/moodledata 2. chmod ‐R u,g=rwX, o= /var/log/moodledata

U liniji 1 vlasništvo nad moodledata predajemo root korisniku i njegovoj grupi, a u liniji 2 dodeljujemo vlasniku i grupi prava čitanja, pisanja i izvršavanja, a ostalima izostavljamo prava.

77

http://e-learning.xy/moodle/config.php

U liniji 1 namerno je kao vlasnik označen korisnik root, čime se povećava sigurnost. Korisnik veb‐servera svakako može pristupiti preko pripadnosti grupi www‐data.

Za funkcionalno korišćenje direktorijuma (pozicioniranje, pregled sadržaja) potrebno je postaviti dozvolu čitanja i izvršavanja. Da se fajlovima ne bi dodelila dozvola izvršavanja (što nije potrebno), dodeljuje se samo izvršavanje za direktorijume (veliko X).

Nad direktorijumom moodle instalacije dozvole treba podesiti sa:

chown ‐R root:root /var/log/www/moodle chmod ‐R u,g=rwX, o= /var/log/www/moodle

Podešavanja fajlervola

Za server je veoma važno da fajervol bude uključen i podešen da propušta samo nužan saobraćaj. Linuks u svom jezgru poseduje fajervol, koji se kontroliše preko programa iptables. Postoji i niz grafičkih programa koji olakšavaju konfigurisanje izborom potrebnih stavki bez potrebe za poznavanjem sintakse pravila koje iptables koristi.

Ukoliko imamo kompletan pristup serveru, možemo lako podesiti fajervol prema svojim potrebama. Međutim, ako je u pitanju shared hosting, moramo kontaktirati provajdera da bismo dobili potrebnu konfiguraciju.

Za Moodle nam je potrebno da saobraćaj veb‐servera bude omogućen (dolazni i odlazni). Obično je potrebno omogućiti i pristup preko ssh za udaljenu administraciju.

Autentifikacija i autorizacija

Autentigikacija je proces kojim se ustanovljava identitet korisnika. Ukoliko je korisnik prepoznat, dodeljuju mu se određena prava kroz autorizaciju.

Podrazumevani način autentifikacije kod Moodla je korišćenje imena i lozinke. Ova dva podatka se unose preko odgovarajuće forme i, ukoliko Moodle u svojoj bazi pronađe podatke koji se poklapaju, korisnik biva prijavljen.

Da bi se otežao neovlašćen pristup, potrebno je definisati politiku složenosti lozinke, kako je to već prikazano.

Ukoliko je korisnik zaboravio lozinku, postoji opcija za kreiranje nove lozinke, koja se korisniku šalje e‐poštom. Potrebno je posetiti link za prijavu, a zatim “Forgotten your username or password?”, koji vodi na stranu http://localhost/login/forgot_password.php (Sl. 6.32)

Slika 6.32 ‐ Opcije za resetovanje lozinke

Na ovoj istoj strani moguće je definisati i koji domeni e‐pošte su jedino prihvatljivi za registraciju.

78

http://localhost/login/forgot_password.php

U podrazumevanom režimu rada, prijava na Moodle se vrši preko klasičnog http‐a, bez šifrovanja sadržaja. Da bi se šifrovanje pri prijavi uključilo neophodno je na veb‐serveru instalirati SSL sertifikat, a zatim uključiti https u samom Moodlu preko Početna strana / ► Administracija sajta / ► Bezbednost / ► HTTP bezbednost

Slika 6.33 ‐ Uključivanje https pristupa

Sa ovom postavkom treba biti oprezan i uključiti je tek kada https na veb‐serveru provereno radi, da se ne bi potpuno zabranila prijava na Moodle.

Pri prijavi na Moodle, održava se sesija za datog korisnika, preko tzv. kolačića, malih fajlova koji se čuvaju na korisnikovom računaru. Da bi se sprečilo da se izvrši pristup ovim kolačićima korišćenjem malicioznih JavaScript programa, potrebno je ograničiti pristup isključivo na nivo http‐a. Ovim se sprečavaju tzv. XSS napadi, kojima napadač preuzima kolačić korišćenjem klijentskih skriptova (kakav je JavaScript). Ova postavka se zadaje u Početna strana / ► Administracija sajta / ► Bezbednost / ► HTTP bezbednost (Sl. 6.34)

Slika 6.34 ‐ Uključivanje zaštite kolačića


Praćenje aktivnosti korisnika i posetioca sajta generalno predstavlja jednu od veoma značajnih aktivnosti u administraciji Moodle, naročito u smislu sigurnosti. Moodle je projektovan tako da svaka komponenta beleži događaje u dnevnik događaja, što u zbiru daje čak oko 300 različitih izvora beleški. Na taj način administrator može dobiti veoma detaljan pregled aktivnosti na sistemu. Na nivou veb‐servera moguće je izabrati posebne alate koji će dati podatke o korisnicima u širem konktekstu. Preporučljivo je kombinovati jednu i drugu opciju.

Moodle dnevnik održava u svojoj bazi podataka, u tabeli mdl_log. (Ukoliko je prefiks tabela određen pri instalaciji mdl_.) Do pregleda dnevnika se dolazi preko Početna strana / ► Site pages / ► Izveštaji / ► Pogledaj izveštaj o aktivnostima na kursu / ► Izveštaji / ► Izveštaji o aktivnostima

Izveštaji se mogu filtrirati prema većem broju parametara.

Ovaj dnevnik je dostupan nastavnicima, na nivou kurseva. (Naravno, u tom slučaju se prikazuju samo podaci za dati kurs.)

Za potrebe pregleda najsvežijih zapisa, na raspolaganju je opcija “Izveštaji o aktivnostima u poslednjih sat vremena”. Ne poseduje mogućnosti filtriranja, a prikaz podataka se osvežava na 60 sekundi.

Uz dodatak MaxMind Lite GeoIP lokacije, moguće je sa priličnom tačnošću locirati posetioce sajta.

Praćenje aktivnosti korišćenjem posebnih alata

Jedan od načina za praćenje aktivnosti na sajtu je preko webalizera ‐ programa koji vrši analizu standardnih logova veb‐servera Apache i daje grafički prikaz izveštaja. Potrebno je instalirati webalizer i podesiti da se periodično izvršava. Podrazumevana adresa preko koje se pristupa izveštajima je

79

http://moodlesajt.xy/webalizer (Sl. 6.35). Korisno je zaštititi ovaj direktorijum bilo preko fajla htaccess (osnovna HTTP autentifikacija), bilo preko konfiguracionog fajla samog webalizera.

Slika 6.35 ‐ Prikaz poseta u webalizeru

Praćenje dešavanja na nivou operativnog sistema može biti od neposrednog ili posrednog značaja za sam Moodle. Na ovaj način se može doći do informacija o problemu sa hardverom, mrežom itd. Linuks standardno beleži svoje događaje u fajl messages preko servisa syslog. Npr, da bismo pregledali poslednjih deset linija ovog fajla, unosimo: tail /var/log/messages

Ukoliko hoćemo da neki naš program beleži u sistemski dnevnik, koristimo komandu logger.

Npr. logger “Greska pri kopiranju fajla”

Dodatne mere zaštite

Pored navednih mera zaštite, zavisno od nivoa podnošlkjivog rizika, u opticaju mogu biti i druge brojne mere zaštite.

Jedna od mera je korišćenje antivirusa na serveru. Iako postoji veoma malo virusa za platformu Linuks, problem može nastati ukoliko su zaraženi fajlovi koje postavljaju korisnici. Tada drugi korisnici mogu preuzeti dati fajl i kompromitovati svoj računar. Moodle može da koristi ClamAV‐ov skener. Potrebno je podesiti putanju do antivirusa, kao i dodatne opcije u Početna strana / ► Administracija sajta / ► Bezbednost / ► Antivirus.

80

http://moodlesajt.xy/webalizer

Na nivou prateće platforme na raspolaganju je niz mera zaštite. Jedna od njih je instalacija sigurnosnih modula veb‐servera Apache: mod_security i mod_evasive. Prvi modul predstavlja tzv. aplikativni fajervol, kojim se mogu zadati raznovrsna pravila za filtriranje sadržaja koji se odnose na veb‐server. Modul mod_evasive pruža zaštitu od DoS napada. Ovi moduli se mogu instalirati naknadno ili se omogućiti pri kompajliranju veb‐servera iz izvornog koda.

U slučaju strožijih kriterijuma zaštite, poželjno je uključiti SE Linux (Security Enhanced Linux), modifikaciju kernela kojom se uvode dodatni mehanizmi osiguranja Linuksa (i drugih sistema sličnih UNIX‐u). Takođe, moguće je veb‐server i server baze podataka podesiti za rad u tzv. jail‐u, čime se dati servisi ograničavaju na određeni direktorijum, dok su svi ostali delovi sistemadatoteka nevidljivi i nedostupni, čime se ograničava dejstvo eventualnih zlonamernih programa samo da definisani prostor.

Prilikom instalacije, potrebno je kreirati praznu bazu podataka i odgovarajućeg korisnika, sa jakom lozinkom. Ovaj korisnik treba da ima prava kreiranja tabela i upisa u datu bazu. Ostala prava treba ukloniti. Testne baze i testne korisnike treba ukloniti.

6.4 Kreiranje rezervnih kopija Rezervne kopije se mogu kreirati preko ugrađenih alata ili kroz operativni sistem. Moodlova arhitektura sadrži tri vitalna dela: instalacioni direktorijum, direktorijum sa korisničkim podacima i podacima kurseva i bazu podataka. Moodlovi interni mehanizmi omogućavaju kreiranje rezervnih kopija kurseva, pri čemu se kombinuju potrebni podaci iz direktorijuma sa podacima i iz baze. Ukoliko dođe do potrebe za oporavkom podataka, neophodno je vratiti kurseve jedan‐po‐jedan. Stoga ovaj način nije naročito efikasan, ali ni pouzdan i služi pre svega za kreiranje kopija kurseva za potrebe prebacivawa kurseva na druge sisteme, odnosno za kreiranje ličnih kopija od strane samih nastavnika (ako im je takvo pravo omogućeno).

Na nivou kurseva, opcija za kreiranje rezervnih kopija nalazi se u meniju podešavanja kursa. Potrebno je proći kroz nekoliko ekrana za podešavanja rezervne kopije, u kojima se određuje koji se sve podaci kursa čuvaju. Pre verzije 2.0, ovakav fajl sa rezervnom kopijom je u vidu zipovane arhive čuvan u poddirektorijumu glavnog direktorijuma sa fajlovima datog kursa. U Moodle 2.0 čitav koncept upravljanja fajlovima je promenjen i podacima rezervne kopije se pristupa posebno, a fajl nosi poseban nastavak mbz.

Kreiranje rezervne kopije na nivou sajta podrazumeva kopiranje baze i direktorijuma. Veoma je važno da tokom kreiranja rezervne kopije ne dolazi do izmena podataka, jer to može narušiti konzistentnost sistema. Npr, ako se kreira kopija nekog linka, a zatim neko obriše link i pripadajući resurs, tako da se resurs kasnije ne kopira, rezervna kopija će sadržati link, ali će resurs izostati. Da bi se promene na sajtu onemogućile, potrebno je uključiti režim održavanja sistema u meniju administracije sajta (Početna strana / ► Administracija sajta / ► Server / ► Režim održavanja sistema). Ukoliko je potrebno automatski uključiti ovaj režim, a zatim ga isključiti po obavljenom kreiranju kopije (ili drugog zahvata na sistemu), neophodno je kreirati odgovarajući prazan fajl, a zatim ga obrisati. Kod Moodle 2.0 u pitanju je fajl maintenance.html, a lokacija je moodledata, a kod 1.9 lokacija je moodledata/1.

Baza podataka se može kopirati na različite načine. Univerzalan je kreiranjem sql fajla koji sadrži sve komande i podatke u vidu skupa upita. Ako je u pitanju MySQL, baza moodle, korisnik moodleUser sa lozinkom 1234, sledećom komandom kreira se sql fajl:

mysqldump ‐umoodleUser ‐p1234 ‐‐opt ‐resultfile=/tmp/moodle‐bekap.sql moodle

Vraćanje ovakve baze vrši se sa

mysqldump umoodleUser ‐p1234 moodle < moodle‐bekap.sql

Druga opcija je korišćenje programa mysqlhotcopy, koji je sastavni deo MySQL servera i kojim se kreiraju kopije fajlova koji čine moodle bazu. Sintaksa je mysqlhotcopy ‐umoodleUser ‐p1234 moodle ‐‐allowold

Oporavljanje ovako nastale kopije vrši se direktnim kopiranjem fajlova u direktorijum u kojem MySQL čuva baze. Kod Ubuntua je to /var/lib/mysql.

81

Napomena: ukoliko korisnik moodleUser nema dovoljna prava da izvrši kreiranje sql fajla, odnosno da koristi pysqlhotcopy, potrebno je koristiti nalog root ili, bolje, kreirati posebnog korisnika koji ima odgovarajuća prava.

Za kreiranje rezervne kopije direktorijuma moodledata koristan je program rsync. Njime se kopiraju odgovarajući metapodaci (npr. dozvole), kopiranje se može nastaviti ukoliko se prekine, može se kopirati i na udaljen računar i moguće je izvršiti inkrementalni bekap. Inkrementalni bekap kopira samo fajlove koji su se izmenili u odnosu na prethodnu kopiju. Prvo se kreira kompletna kopija, a zatim se u narednim navratima samo dograđuje. Na ovaj način se rezervna kopija kreira mnogo brže nego inače.

Primer kreiranja kopije pomoću rsync: rsync ‐azv /var/www/moodledata /root/temp/

Korisno je kreirati kopiju instalacionog direktorijuma, naročito ukoliko su instalirane ekstenzije, odnosno ukoliko je vršeno bilo kakvo prilagođavanje izvornog koda i izvornih fajlova. U suprotnom, uvek je moguće preuzeti odgovarajuću verziju sa zvaničnog sajta Moodle.

Poželjno je čitav postupak instalacije automatizovati kroz jedan skript, koji bi se pozivao periodično. Koliko često se vrši kreiranje rezervne kopije zavisi od dinamike izmena podataka, kritičnosti podataka i resursa samog servera. Čest je slučaj kreiranja kopija na sedmičnom nivou.

Primer skripta za automatizovano kreiranje rezervne kopije baze podataka, Moodle instalacije i direktorijuma sa podacima dat je ranije u ovom poglavlju.

Ažuriranje Moodla

Moodle je softver otvorenog koda, na čijem razvoju i testiranju radi veliki broj programera i administratora. U novim verzijama ispravljaju se brojne greške, a obaveštenja o sigurnosnim propustima koji su sanirani, razvojni tim šalje na adrese administratora svih registrovanih Moodle sajtova.

Ažuriranje Moodla se može izvršiti na dva načina: preko SVN‐a i psoebnim postupkom. SVN ‐ Software Revisionig System je softver koji omogućava praćenje i ažuriranje izvornog koda, kao i njegovo preuzimanje. Za ove potrebe koristi se SVN‐klijent. Da bi se Moodle ažurirao korišćenjem SVN‐a, neophodno je prvo ga instalirati na taj način, time beležeći trenutnu verziju u SVN‐klijentu. Zatim se veoma jednostavno vrši ažuriranje, bez potrebe za posebnim kopiranjem i izmenom fajlova.

Ažuriranje korišćenjem SVN‐a je vrlo efikasno, ali može biti problematićno u slučaju instalacije dodataka i tema koje nisu podržane na SVN‐serveru, odnosno u slučaju izmene koda. Tada SVN javlja grešku da određene dodatke ne može ažurirati (ia takvi, neažurni dodaci mogu postati nefunkcionalni), odnosno novi fajlovi mogu prepisati stare, izmenjene fajlove, tim anulirajući izmenu koja može biti i od vitalnog značaja za konkretan sajt.

Drugi način podrazumeva posebne instalacije Moodla i postavljanje umesto stare. Takođe, treba obratiti pažnju na eventualne plaginove i modifikacije u kodu ‐ da li postoji odgovarajuća verzija plagina za novi Moodle, odnosno kako se modifikovani kod može preneti (i da li i dalje ima potrebe za tim).

Pre ažuriranja preporučljivo je kreirati rezervnu kopiju Moodla, naročito baze podataka. Stari Moodle može se preimenovati radi kasnijeg eventualnog vraćanja, odnosno radi kopiranja određenih fajlova ili delova fajlova. Zatim se novi Moodle raspakuje u direktorijum moodle i samo poseti odgovarajući koreni veb‐folder u veb‐čitaču, npr. http://moodlesajt.xy/moodle. Nadalje Moodle prepoznaje postojeću bazu podataka i ažurira potrebne tabele, odnosno dodaje nove tabele u bazu.

Optimizacija

Na početku poglavlja o administraciji date su neke osnovne informacije o potrebnom hardveru i softveru. Opterećenje Moodla pre svega zavisi od broja konkurentnih korisnika. Ovaj broj se u početku može grubo aproksimirati, a kasnijim intenziviranjem korišćenja. mogu se pojaviti potrebe za optimizacijom performansi

82

http://moodlesajt.xy/moodle

ili za nadgradnjom hardvera. Optimizacijom se performanse Moodla mogu značajno unaprediti, na taj način dobijajući sistem koji ima bolji odziv i kontinualniji rad.

Za potrebe optimizacije baze korisno je upotrebiti mysqltuner (dostupan na http://mysqltuner.pl/mysqltuner.pl) U pitanju je Perlov skript koji analizira server baze podataka i daje predloge za optimizaciju.

83

http://mysqltuner.pl/mysqltuner.pl

7 PRILAGOĐAVANJE I NADOGRADNJA SISTEMA ZA UPRAVLJANJE UČENJEM

Jedan od imperativa e‐učenja je student‐centrični pristup, u kojem učenik radi (uči) u okruženju koje mu je maksimalno prilagođeno. Podrazumevana podešavanja LMS‐a, ugrađeni moduli za učenje, podrška resursima i izgled, predstavljaju osnovu koja je funkcionalna, ali je poželjno da se ona može nadograditi i izmeniti kako bi se prilagodila potrebama konkretnog kursa, odnosno korisnika ‐ učenika, nastavnika, administratora.

Prilagođavanje LMS‐a može se izvršiti i zbog potrebe za uklapanjem datog modela e‐učenja u postojeći sistem nastave, što uključuje postizanje usklađenosti sa zahtevima za praćenjem aktivnosti učenika, vođenjem evidencije o prisustvu, bodovanjem, mentorskim radom itd. Takođe, prilagođavanje LMS‐a može podrazumevati i integraciju sa postojećim informacionim sistemom, kao i usklađenost sa vizuelnim identitetom institucije.

Prilagođavanje izgleda u funkciji lakšeg korišćenja je veoma bitno za korisnike sa oslabljenom funkcijom vida (accessability options).

Prilagođavanje izgleda LMS‐a može nastati i kroz praćenje ADDIE modela pri kreiranju kurseva, u fazi dizajna, kada je potrebno definisati korisnički interfejs i vizuelni dizajn.

U kontekstu prilagođavanja sistema, potrebno je razgraničiti termine adaptivni i adaptabilni. Adaptivnim se naziva sistem koji se automatski prilagođava korisniku, a adaptabilnim sistem koji sam korisnik prilagođava svojim potrebama. Postoje brojni primeri veb‐sajtova na kojima korisnik može urediti izgled i ponašanje sajta. Primer je igoogle.com, gde korisnik može samostalno uključiti željene izvore informacija i proizvoljno ih rasporediti. U nastavku će biti reči prevashodno o adaptabilnosti LMS‐a. Adaptabilnost sistema zavisi od prava datog korisnika. Postavke koje su za administratora adaptabilne, za nastavnika i učenika ne moraju biti. Ili npr. nastavnik može po potrebi formirati izgled kursa i pratećih izvora informacija, način prikaza i slično, dok učenik može menjati manji skup postavki, vezanih za prikaz foruma. 7.1 Plan prilagođavanja LMS‐a Prilagođavanje LMS‐a treba izvršiti planski, uz prethodnu analizu potreba. Preporučljivo je sve zahvate na izmenama LMS‐a prvo izvesti na testnom LMS‐u, a tek kasnije primeniti na produkcionoj varijanti.

Pri planiranju prilagođavanja korisno je dati odgovore na sledeća pitanja: 1. Koji su zahtevi za prilagođavanje u odnosu na obrazovne standarde institucije? 2. Da li postoje potrebe za vizuelnim prilagođavanjem i da li LMS poseduje ugrađene alate za to? 3. Da li postoje ugrađeni mehanizmi za prilagođavanje prikaza sadržaja učeniku? 4. U kojoj meri učenik može menjati prikaz svojih kurseva? 5. U kojoj meri učenik može prilagoditi oblike komunikacije? 6. Da li je prisutna integracija sa drugim servisima (npr. društvene mreže)? 7. Da li je moguća integracija sa postojećim informacionim sistemom institucije? 8. Na koje nedostatke LMS‐a ukazuje dosadašnje iskustvo?

Na osnovu odgovora na data pitanja određuju se potrebne aktivnosti u cilju prilagođavanja LMS‐a.

Prilagođavanje LMS‐a podrazumeva dodavanje novih funkcionalnosti i promenu prikaza informacija, izmenu vizuelnog profila LMS‐a i pružanje mogućnosti da korisnici sami menjaju određena ponašanja LMS‐a. Ukoliko je system korišćen duže vreme na jedan način, sa određenim skupom podešavanja, prilagođavanje mora biti praćeno kvalitetnim obaveštavanjem o mogućnostima koje sistem dobija i izmenama koje su na snazi. U suprotnom, korisnici mogu biti zbunjeni i imati problema sa daljim korišćenjem LMS‐a.

84

7.2 Ekstenzije Većina LMS rešenja dizajnirana je u vidu modularnog softvera, kojem je moguće naknadno dodavati funkcionalnosti u vidu ekstenzija (dodataka). Kvalitetno projektovan modularni sistem podrazumeva jednostavnost dodavanja i uključivanja dodatnih funkcionalnosti, ali i jednostavnost njihovog uklanjanja.

Značaj ekstenzije može varirati od onih koje neznatno utiču na izgled LMS‐a, do ekstenzija koje dodaju potpuno nove fukcije ili čak vrše radikalnu izmenu rada čitavog LMS‐a.

Ekstenzije su uglavnom dostupne na zvaničnom sajtu LMS‐a, a u zavisnosti od oblika softvera (otvoreni ili vlasnički kod), ektenzije kreiraju programeri iz široke populacije ili su autori isključivo programeri proizvođača LMS‐a.

Kada se pojavi potreba za određenom funkcionalnošću koja nije sastavni deo osnovnog LMS‐a, potrebno je potražiti i izabrati odgovarajuću ekstenziju. Pri tome se mora voditi računa o tome da li ekstenzija ispunjava date zahteve, da li je stabilna i da li je jednostavna za upotrebu. Kada je reč o LMS‐ima otvorenog koda, uglavnom ne postoje nikakve garancije da određena ekstenzija funkcioniše, već se administrator sistema mora samostalno detaljno informisati (preko foruma, testiranjem) o kvalitetu dodatka. Ukoliko je reč o ekstenziji za koju je deklarisano da značajno menja osnovni sistem (promenama baze podataka i/ili ključnih falova sistema), potrebno je detaljno testirati dodatak na adekvatnoj verziji testnog LMS‐a, pre instalacije i korišćenja na produkcionom LMS‐u.

Moodle ekstenzije

Ekstenzije za Moodle se mogu klasifikovati na blokove i plag‐inove. Blokovi uglavnom manje utiču na funkcionalnost, pre svega proširujući mogućnosti za upotrebu postojećih i dodatnih resursa korišćenjem okvira koji se dodaju na nivou kursa ili čitavog sajta. Plag‐inovi dodaju značajnije inovacije, kao što su dodatni moduli aktivnosti.

Kod izbora ekstenzije, važno je proveriti saglasnost sa instaliranom verzijom Moodla i informaciju da li se ekstenzija održava. Drugi bitni podaci su ‐ postojanje i kvalitet dokumentacije i podržani jezici.

Poželjno je pre instalacije izvršiti kreiranje rezervne kopije baze podataka Moodla.

Instalacija se izvodi tako što se data ekstenzija raspakuje u odgovarajući direktorijum (mod, ako je u pitanju plagin, a blocks ako je reč o bloku), dodele potrebna prava čitanja za veb‐server, a zatim poseti administratorski link („Obaveštenja“, http://moodlesajt.com/moodle/admin). Kreiranje potrebnih tabela izvršava se automatski, a ekstenzija (plagin ili blok) se može konfigurisati u administratorskom panelu (Moduli Aktivnosti, odnosno Moduli Blokovi).

Pojedine ekstenzije zahtevaju instalaciju više plaginova i/ili blokova da bi pravilno funkcionisale.

Uklanjanje ekstenzije vrši se tako što se prvo obriše iz menija za upravljanje modulima (Slika 7.1), a zatim izbriše sa diska.

Slika 7.1 ‐ Upravljanje modulima

Postoje izmene osnovnih podešavanja Moodla koje nisu predstavljene u obliku ekstenzija, već u vidu različitih falova i/ili skriptova koji se dodaju, odnosno izvršavaju. Pojedine dodatke je dovoljno iskopirati u zadati folder, dok je druge potrebno pokrenuti, čime se često menja originalni kod Moodla.

85

http://moodlesajt.com/moodle/admin

7.3 Prilagođavanje izgleda LMS‐a Izgled LMS‐a se uglavnom podešava na nivou osnovne strane i na nivou kurseva. Potrebe za izmenom izgleda variraju od estetskih do potpuno pragmatičnih. Primer promena koje su prevashodno esteteske prirode se odnose na fontove, pozadinu i izgled pojedinačnih elemenata LMS‐a, kao što su različiti okviri, blokovi, logo i sl. Ukoliko LMS ne poseduje mehanizme za promenu svih elemenata izgleda, često postoji mogućnost da se izmenom izvornog koda programa relativno jednostavno unesu manje izmene.

Prilagođavanje i personalizacija LMS‐a Moodle

Sa svakom novom verzijom Moodle dobija dodatne mogućnosti za prilagođavanje.

Prilagođavanje se može izvršiti u smislu estetskog izgleda i u smislu organizacije prikaza informacija. Prilagođavanje se može izvršiti preko ugrađenih podešavanja, upotrebom ekstenzija, kao i izmenama izvornog koda Moodla. Na slici 7.2 prikazane su dostupne teme.

Slika 7.2 ‐ Izbor tema u Moodlu 2

Moodle omogućava izbor podrazumevanog izgleda na nivou sajta u vidu tzv. tema1. Osim tema koje su instalirane sa Moodlom, mogu se jednostavno preuzeti i instalirati dodatne teme. Svaku temu je moguće izmeniti u samom Moodlu, zadavanjem boja, pozadine i logoa.

Da bi se instalirala nova tema, potrebno je iskopirati je u direktorijum theme i dodeliti odgovarajuća prava pristupa.

Obično je potrebno na glavnoj strani prikazati logo institucije. Način unošenja logoa zavisi od konkretne teme, ali uglavnom je funkcionalan sledeći postupak2:

U okviru direktorijuma theme locira se željena tema (njen direktorijum) i otvori fajl general.php iz podfoldera layout. Ispod linije <div id="page‐header"> treba dodati sledeću liniju

<img src="<?php echo $OUTPUT‐>pix_url('logo', 'theme'); ?>" alt="" />

Pri tome, u direktorijumu pix treba da postoji slika sa imenom logo (logo.jpg, logo.png ili druga ekstenzija).

1 Aktuelni Moodlovi prevodi na srpski koriste izraz „šema“. 2 Važi za Moodle 2.0.

86

Ukoliko teme nisu dodatno definisane na nivou kurseva, za kurseve takođe važi podrazumevana tema, a može se dozvoliti i regularnim korisnicima (učenicima) da samostalno izaberu teme po želji.

Početna strana Moodla u podrazumevanoj instalaciji sadrži nekoliko sekcija (Sl. 7.3).

Slika 7.3 ‐ Izgled naslovne strane Moodla

Osnovna sekcija je u središtu i u njoj su linkovi ka kursevima. Sa leve strane se nalaze linkovi za navigaciju sajtom, a sa desne kalendar. Zaglavlje strane sadrži naziv sajta, “bread crumbs” ‐ trenutnu lokaciju i podatke o prijavljenom korisniku.

Naslovnu stranu je moguće prilagoditi izmenom dodavanjem blokova, kao i izmenom prikaza kurseva (po kategorijama, pojedinačno ili kombinovano). Obično na naslovnoj strani stoji i prikaz vesti, a u središnjoj koloni se mogu postaviti proizvoljni sadržaji, kao na kursu. (Naslovna strana se kod Moodla i tretira kao nulti kurs.)

Moodle sadrži veliki broj ugrađenih blokova za različite namene ‐ od trivijalnih kakav je kalendar, do izvora spoljnih vesti (RSS). Blokovi se mogu i dodatno instalirati preko ekstenzija. Predviđeno je da samo privilegovani korisnici (nastavnici, administrator) mogu dodavati blokove na nivou sajta, odnosno kurseva.

My Moodle

Moodle se može globalno podesiti tako da korisnik ne dobija informacije o svim kursevima, već isključivo o onim kursevima i aktivnostima na kojima je prijavljen. (Kod Moodle 2.0 podrazumevano je prikazivanje samo linkova ka upisanim kursevima.) To se postiže uključivanjem opcije My Moodle (sl. 7.4).

87

Slika 7.4 ‐ Uključivanje opcije My Moodle (Moj Moodle)

Ukoliko ova postavka nije uključena, korisnici mogu i samu dobiti prikaz My Moodle dodavanjem “my” na kraju adrese sajta Moodla, npr. http://e‐lab.tfc.kg.ac.rs/moodle/my

Dodatno, može se zadati koji blokovi se prikazuju na svim stranama sajta ‐ fiksirani blokovi (Sl. 7.5).

Slika 7.5 ‐ Podešavanje fiksiranih blokova

Podešavanje My Moodle predstavlja najjednostavniji način personalizacije Moodla. Ipak, ovaj vid prilagođavanja ne pruža bilo kakve mogućnosti dodatnih podešavanja od strane korisnika.

Ugrađene mogućnosti personalizacije

Podrazumevane postavke Moodla ne dozvoljavaju značajnije prilagođavanje izgleda ili funkcionalnosti za neprivilegovane korisnike (studente).

Student može izmeniti temu kursa jedino ukoliko je ta mogućnost eksplicitno uključena u postavkama Tema sajta (kod Moodle 2.0, Sl.7.6) ). Na kurseve će se primeniti tema nevedena u korisnikovom profilu. Takođe, moguće je dozvoliti korisnicima da skrivaju pojedine blokove na kursu.

88

http://e-lab.tfc.kg.ac.rs/moodle/my

Slika 7.6 ‐ Omogućavanje upravljanja blokovima

Ukoliko je označena opcija “Allow blocks to use the dock”, korisnici mogu da oslobode prostor koji zauzimaju blokovi, njihovim pomeranjem na bočni “dok” (sl. 7.7.).

Slika 7.7 ‐ Pomeranje blokova na ivicu prozora (doking)

Korisnički “prostor” kojim mogu u potpunosti da upravljaju neprivilegovani kornisnici je njihov profil. U okviru profila se upisuju različiti lični podaci, ali i postavke koje utiču na ponašanje LMS‐a za datog korisnika. Na slici je prikazan pregled profila korisnika koji je u svoj profil dodao blok sa omiljenim linkovima (sl. 7.8).

89

Slika 7.8 ‐ Podešavanja profila

Za pojedine podatke korisnik može definisati da li su vidljivi ili ne.

U profilu je moguće izvršiti podešavanje prikaza novih poruka na forumu (isticanje novih poruka), kao i način prikaza mejlova sa porukama na forumima na koje je korisnik prijavljen (slila 7.9).

Slika 7.9 ‐ Podešavanje oblika obaveštavanja korisnika

Administrator Moodla može definisati i dodatna polja profila (Administracija Korisnici Nalozi Polja profila korisnika).

Prilagođavanje uloga na sajtu

U podrazumevanoj instalaciji Moodle definiše više kategorija korisnika, čija prava variraju od administratora (najveća prava) do gosta (najmanja prava). Svaka kategorija korisnika poseduje skup dozvola. dozvole se kasnije mogu menjati na nivou kategorije kursa, na nivou kursa ili čak na nivou aktivnostu na kursu.

U toku rada može se ukazati potreba da se određene kategorije često prilagođavaju, tj. da se njihove dozvole menjaju na određenim kursevima. To je indicator da je potrebno kreirati novu kategoriju korisnika. Na primer, ukoliko postoje studentski kursevi (kursevi na kojima student imaju uloge nastavnika), potrebno je kreirati klasu korisnika koja poseduje nešto manje dozvole nego ugrađena klasa “Nastavnici”, kako korisnici ne bi iskoristili previše resursa ili došli u posed osetljivih informacija.

Na kursevima sa intenzivnom forumskom aktivnošću, korisno je među samim studentima odrediti moderator foruma, što void ka kreiranju nove klase korisnika (npr. moderator), koji pored standardnih prava studenta imaju i prava izmene, premeštanja i brisanja poruka na forumima.

Kreiranje nove uloge najlakše je izvršiti prilagođavanjem postojeće uloge koja najviše odgovara željenim zadacima. Prvo je potrebno klonirati postojeću ulogu, zatim izmeniti dozvole i sačuvati je pod drugim imenom.

7.4 Primeri prilagođavanja izgleda korišćenjem izabranih ekstenzija Za dodatne mogućnosti personalizacije, potrebno je posegnuti za odgovarajućim ekstenzijama. Ekstenzije se uglavnom nalaze na zvaničnom sajtu Moodla.

90

Naziv OneTopic

Tip ekstenzije Format kursa

Autor David Herney Barnal Garcia

Godina 2009

Održavan Aktivno

Jezici Engleski, Španski

Kompatibilnost Dobra

Dokumenatacija Online, samo na španskom

Greške Nisu uočene

Dodatak OneTopic omogućava prikaz po jedne teme na strani kursa u Moodlu, na taj način poboljšavajući preglednost. Nedostatak je višestruko učitavanje strana kada je potrebno posetiti više sekcija kursa. Navigacija ka sekcijama‐temama nalazi se u tabovima, a može se koristiti i padajuća lista (Sl. 7.10).

Slika 7.10 ‐ Izgled kursa u formatu One Topic

Primer naprednog prilagođavanja Moodla

U sledećem primeru biće dat postupak jednog kompleksnijeg prilagođavanja Moodla. Cilj prilagođavanja je da Moodle stekne pregledniji i informativniji vid prikaza informacija o kursevima, odnosno sadržaja kurseva, kao i podataka o učenicima.

91

Kao prvo, potrebno je obezbediti detaljniji prikaz informacija o kursevima. Kada se na strani sa kursevima prikazuje više kurseva, njihovi opisi su skraćeni i učenik mora da klikne na znak (i) da bi dobio potpun opis kursa (sl. 7.11). (Opise unosi nastavnik u okviru podešavanja kursa.) Da bi se omogućilo izdavanje svih opisa na strani, potrebno je u fajlu course/lib.php u liniji

define('COURSE_MAX_SUMMARIES_PER_PAGE', 10); // courses umesto 10 uneti veći broj (zavisno od broja kurseva, 100 bi verovatno bilo dovoljno).

Slika 7.11 ‐ Podrazumevani prikaz pre prilagođavanja

Slika 7.12 ‐ Izgled prikaza kursa posle prilagođavanja

Kada ima na raspolaganju sve opise, student može mnogo lakše da izvrši pregled i eventualni izbor kurseva koje želi da prati.

92

8. TRENDOVI I BUDUĆNOST SISTEMA ZA UPRAVLJANJE E‐UČENJEM

Sistemi za upravljanje učenjem su u upotrebi tek nešto više od 10 godina, a ipak za mnoge oni predstavljaju jezgro sistema neophodnog za isporuku e‐učenja u ustanovi ili poslovnoj organzaciji. Tako se kao prva stvar koja se često preporučuje nekome ko se uključuje u e‐učenje je nabavka LMS.

Iako se glavna tema razgovora u svetu e‐učenja pomera od stvaranja resursa za e‐učenje ka neformalnom i socijalnom učenju, LMS se još uvek vidi kao glavni sistem učenja unutar organizacije, tako da je sigurno došlo vreme za ocenu njegove korisnosti.

Pre svega, uzimajući opšte stavove na webu, postoji jedan znatan broj ljudi koji već kritikuju tradicionalni LMS.

Pa šta je budućnost za LMS?

Jasno je da za mnoge stručnjake u oblasti e‐učenja i instrukcionog dizajna, praćenje i izveštavanje ključno obeležje LMS, a verovatno i glavni razlog zašto oni troše veliki deo troškova njihove obuke na takav sistem. Postoje jednostavniji, finansijski efikasniji načini za praćenje i izveštavanje korišćenja.

Dodavanjem socijalne funkcionalnosti u formalne kurseve, učinilo bi kurseve sa više "angažovanja" za korisnike, ali se ne time ne ističu šire obrazovne potrebe organizacije. Kada se govori o "učenju" treba se razmišljati puno šire od formalnog učenja, da pojedinci i grupe "uče" na različite načine, i da u mnogim slučajevima oni već koriste (javne) socijalne i alate za kolaboraciju u razvoju svog ličnog i grupnog prostora kako bi podržali svoje "učenje" i rad. Dakle, ono što je potrebno je sistem koji podržava i omogućava ovaj neformalni pristup učenju. Jednostavno ne možete upravljati ili formalizirati neformalno učenje, to onda postaje samo formalno, upravljano učenje.

Sve više i više kolaborativnih sistema se pojavljuju na tržištu ‐ komercijalni sistemi poput Socialtext i Jive, kao i open source sistemi poput Elgg i Liferay – različitih cena. Enterprise sistemi poput navedenih će podržati pristup, kao Harold Jarche kaže, da "učenje = rad; rad = učenje".

Savremeni sistemi za upravljanje e‐učenjem imaju značajnu ulogu i u vremenu promene tehnologija u pravcu masovne upotrebe socijalnih mreža i web 2.0 tehnologija, gde studenti iz uloge onoga ko koristi resurse za učenje, prelaze u ulogu aktivnog kreatora resursa u procesu učenja.

93

94

LITERATURA

[1] Alex Büchner, Moodle administration, Packt Publishing, Birmingham, 2008

[2] Darko Miletić: Moodle Security, Packt Publishing, Birmingham, 2011

[3] Jason Hollowell: Moodle as a Curriculum and Information Management System, Packt Publishing, Birmingham, 2011

[4] Mary Cooch: Moodle 2.0: first look, Packt Publishing, Birmingham, 2011

[5] Michael de Raadt: Moodle 1.9 Top Extensions Cookbook, Packt Publishing, Birmingham, 2010

[6] William Rice: Moodle 1.9 E‐Learning Course Development, Packt Publishing, Birmingham, 2010

[7] Moodle.org: open‐source community‐based tools for learning (oficijelni sajt): http://www.moodle.org

[8] Friesen,Norm: A Gentle Introduction to Technical E‐learning Standards, Canadian Journal of Learning and Technology, Editorail, Volume 30(3) Jane Hart: What is the future of LMS?, online, http://janeknight.typepad.com/socialmedia/2010/05/what‐is‐the‐future‐of‐the‐lms.html

[9] David Wiley: Objekti učenja: Poteškoće i mogućnosti, Časopis Edupoint, Studeni 2006. / godište VI http://edupoint.carnet.hr/casopis/49/clanci/3

[10] Jadranka Lasić‐Lazić: Repozitoriji digitalnog obrazovnog materijala kao sastavnica kvalitete suvremenih koncepta obrazovanja , Časopis Edupoint, Ožujak 2005. / godište V , http://edupoint.carnet.hr/casopis/33/clanci/1

[11] Shirley Bach , Philip Haynes, Jennifer Lewis Smith : Online Learning and Teaching in Higher Education, Open University Press; 1 edition (November 1, 2006), ISBN: 978‐0335218295

[12] Patricia McGee, Colleen Carmean, Ali Jafari: Course Management Systems For Learning: Beyond Accidental Pedagogy, Information Science Publishing (May 20, 2005), ISBN: 978‐1591405139

[13] Faulkner Information Services: Learning Management Systems: Deployment Costs & Benefits, 2001

http://www.moodle.org/

http://edupoint.carnet.hr/casopis/49/clanci/3

http://edupoint.carnet.hr/casopis/33/clanci/1

sistemi za upravljanje e-ucenjem

Documents