serbian translation of the bref document on intensive rearing of poultry and pigs

Law enforcement in the field of industrial pollution control, prevention of chemical accidents and establishing the EMAS system

EuropeAid/131555/C/SER/RS

This project is funded by the European Union Project implemented by the Consortium led by

Hulla&Co Human Dynamics KG This project is funded by the European Union Project implemented by the Consortium led by

Hulla&Co Human Dynamics KG

Serbian translation of the BREF document on Intensive Rearing of Poultry and Pigs

(July 2003)

First draft – May 2014

Nezvanični prevod na srpski jezik – prvi nacrt

2 This project is funded by the European Union Project implemented by the Consortium led by



EVROPSKA KOMISIJA

Integrisano sprečavanje i kontrola zagađenja (IPPC)

Referentni dokument o najboljim dostupnim tehnikama za intenzivni uzgoj živine i svinja

Jul 2003





REZIME

Referentni dokument za najbolje dostupne tehnike (BREF) za intenzivni uzgoj živine i svinja rezultat je razmene informacija na osnovu člana 16(2) Direktive Saveta 96/61/EC. Ovaj rezime, koji treba čitati zajedno sa objašnjenjem ciljeva, namene i pravnih izraza iz predgovora BREF dokumenta, daje opis osnovnih nalaza, primarnih zaključaka iz razmatranja prilikom izbora najboljih dostupnih tehnika (BAT), kao i nivoe emisija/potrošnje koji su u vezi sa tim tehnikama. On se može čitati i razumeti kao poseban dokument, ali budući da se radi o sažetku, on ne prikazuje svu složenost celokupnog teksta BREF-a. Svrha ovog rezimea nije zamena za celokupan tekst BREF-a kao alata prilikom donošenja odluka o izboru najbolje dostupne tehnike.

Delokrug Delokrug BREF-a za intenzivni uzgoj stoke zasnovan je na odeljku 6.6 Aneksa I Direktive o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja (IPPC) 96/61/EC, koji definiše sledeće: ‘Objekti za intenzivni uzgoj živine i svinja su objekti sa više od: (a) 40.000 odeljaka za smeštaj živine (b) 2.000 odeljaka za smeštaj svinja (od preko 30 kg), ili (c) 750 odeljaka za priplodne krmače.’ Direktivom se ne definiše izraz ‘živina’. Diskusijom u okviru Tehničke radne grupe došlo se do zaključka da ovaj dokument pod termin živina uključuje piliće, koke nosilje, tovne piliće, ćurke, patke i morke. Međutim, u ovom dokumentu su detaljno razmotrene samo koke nosilje i tovni pilići zbog nedstatka podataka o ćurkama, patkama i morkama. Što se tiče svinjogojstva, dokument razmatra uzgoj odojaka, prasića u i tovljenika u raznim fazama razvoja, npr. kada se težina kreće od 25 do 35 kg i više žive vage. Uzgoj krmača uključuje parenje, gestaciju, negu suprasnih krmača i nazimica. Struktura industrije Stočarstvo Stočarstvo je i dalje donminantno porodični posao. Sve do šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošloga veka uzgoj živine i svinjogojstvo su bili samo deo aktivnosti na mešovitim farmama, koje su se bavile ratarstvom i uzgojem raznih vrsta životinja. Hrana i hraniva su se uzgajala na farmi ili su se nabaljala iz lokalnih izvora, a životinjski otpad se vraćao na njive kao đubrivo. Danas samo mali broj ovakvih farmi postoji u Evropskoj uniji, jer povećanje potražnje na tržištu, razvoj genetskih materijala i poljoprivrene opreme, kao i dostupnost relativno jeftine hrane i hraniva podstakli su poljoprivredne proizvođače da se specijalizuju. Kao posledica svega nabrojanog, započelo se sa povećanjem broja grla i proširenjem kapaciteta farmi za uzgoj životnja. Pitanja dobrobiti životinja i kretanja u toj oblasti ispoštovana su u ovom procesu, mada ona nisu bila primarna pokretačka snaga. Osim u okviru postojećeg zakonodavstva EU, diskusija o dobrobiti životinja će se i dalje voditi i na drugiom poljima. Neke države članice već imaju razne propise u vezi sa dobrobiti životinja i unapređuju zahteve u vezi sa smeštajem životinja i više od propisa koji se odnose na dobrobit životinja.





Živina Na svetskom nivou, Evropa je na drugom mestu po proizvodnji kokošijih jaja sa oko 19% ukupne svetske proizvodnje, a očekuje se da se ovaj nivo proizvodnje neće znatno menjati u narednim godinama. Jaja za ljudsku ishranu se proizvode u svim državama članicama. Najveći proizvođač jaja u EU je Francuska (17% proizvodnje), zatim Nemačka (16%), Italija i Španija (sa po 14%), i veoma malo za njima Holandija (13%). Kada je reč o izvozu, među državama članicama prednjači Holandija sa 65% izvoza proizvedene robe, zatim Francuska, Italija i Španija, dok je u Nemačkoj potrošnja veća od izvoza. Velika većina jaja proizvedenih u EU se potroši u samoj evropskoj zajednici (oko 95%). Većina koka nosilja u EU se drži u kavezima, mada je u severnoj Evropi u poslednjih deset godina popularnija proizvodnja jaja od kokošaka koje nisu zatvorene u kavezima. Na primer, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Austrija, Švedska, Danska i Holandija su povećale udeo proizvodnje jaja u sistemima kao što su staje, poluintenzivni sistemi, zatim sistemi slobodnog kretanja i uzgoj živine na dubokim prostirkama. Ovaj poslednji je najpopularniji među sistemima koji ne podrazumevaju kaveze u svim državama članicama, osim u Francuskoj, Irskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, gde se radije primenjuju sistemi poluintenzivnog i uzgoja uz slobodno kretanje živine. Broj koka nosilja po jednoj farmi znatno varira od nekoliko hiljada do nekoliko stotina hiljada. Očekuje se da relativno mali broj farmi po državi članici spada u opseg IPPC direktive, odnosno, da imaju preko 40.000 koka nosilja. Ukupan broj farmi u EU koji prelazi ovu granicu je nešto preko 2.000. Najveći proizvođač živinskog mesa u 15 članica EU (2000. godina) je Francuska (26% proizvodnje živinskog mesa u 15 zemalja članica EU), zatim sledi Ujedinjeno Kraljevstvo (17%), Italija (12%) i Španija (11%). Neke države su isključivo orijentisane na izvoz, kao što je Holandija, gde se 63% proizvodnje ne troši u zemlji, zatim Danska, Francuska i Belgija, gde se 51%, 51% i 31% proizvodnje ne troši u samoj zemlji proizvodnje. S druge strane, neke zemlje, kao što su Nemačka, Grčka i Austrija, imaju potrošnju koja premašuje domaću proizvodnju; u tim zemljama, 41%, 21% i 23% ukupne potrošnje uvozi se iz drugih zemalja. Proizvodnja živinskog mesa raste d 1991. godine. Najveći proizvođači (Francuska, UK, Italija i Španija) beleže rast proizvodnje živinskog mesa. Tovni pilići se uglavnom ne gaje u kavezima, mada postoje i takvi sistemi. Veći deo proizvodnje živinskog mesa zasnovan je na sistemu “svi unutra – svi napolje” uz korišćenje duboke prostirke. Farme za tov pilića kapaciteta od preko 40.000, koje spadaju u okvir IPPC direktive, prilično su česte u Evropi. Svinje Petnaest država članica EU proizvede oko 20% ukupne proizvodnje svinjskog mesa, na šta ukazuje mrtva vaga mesa izmerena u klanicama. Najveći proizvođač svinjskog mesa je Nemačka (20%), zatim slede Španija (17%), Francuska (13%), Danska (11%), i Holandija (11%). Ove države zajedno čine više od 70% izvorne proizvodnje u 15 država članica EU, koje su izvoznice svinjskog mesa, i koje uvoze veoma malu količinu ovog mesa. Međutim, nije svaka od ovih država koje se smatraju velikim proizvođačima i izvoznica. Nemačka je na primer 1999. godine uvezla dvaput više nego što je izvezla. Uzgoj svinja je u 15 država članica EU porastao za 15% u periodu između 1997. i 2000. godine. Ukupan broj svinja u decemberu 2000. godine dostigao je 122,9 miliona grla, što odgovara padu od 1,2% u poređenju sa 1999. godinom. Veličina farmi svinja u velikoj meri varira. U 15 država članica EU, 67% priplodnih krmača se





drže u jedinicama sa više od 100 grla. U Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Irskoj, Italiji, Holandiji i Ujedinjenom Kraljevstvu, ovaj procenat prelazi 70%. U Austriji, Finskoj i Portugaliji preovladavaju manje jedinice. Veći deo tovnih svinja (81%) se drži u jedinicama za 200 i više svinja, a 63% tih jedinica je za više od 400 svinja. Ova industrija u Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj odlikuje se jedinicama za više od 1000 tovnih svinja. Nemačka, Španija, Francuska i Holandija imaju veliku udeo svinja u jedinicama za od 50 do 400 tovnih svinja. Iz ovih brojki vidljivo je da samo mali broj farmi spada u okvir Direktive o IPPC. Prilikom procene potrošnje i nivoa emisije iz farmi za uzgoj svinja, potrebno je i važno znati koji se proizvodni sistem primenjuje na farmi. Uzgoj i klanje se uglavnom svodi na masu od 90-95 kg mrtve vage (UK), 100-110 kg (ostali), ili 150-170 kg (Italija), pti čemu su ove mase dostignute u različitim vremenskim periodima. Uticaj industrije na životnu sredinu Kod intenzivnog uzgoja stoke, ključni aspekt uticaja na životnu sredinu podrazumeva činjenicu da životinje vare hranu i izbacuju skor sve nutrijente kroz stajnjak. Kod uzgoja svinja, kretanje azota u procesu klanja, koje se sastoji od njegove potrošnje, korišćanje i gubitaka, najslikovitije je prikazano na Slici 1. Ovakav prikaz, nažalost, nije dostupan za uzgoj živine.

Slika 1: Potrošnja, iskorišćenje i gubitak proteina u uzgoju svinje od 108 kg

Intenzivni uzgoj stoke podudara se i sa gustom rasporedu stoke, a upravo ta gustina može se smatrati grubim pokazateljem količine proizvedenog stajnjaka. Visoka gustina može da ukaže na to da zalihe minerala u stajnjaku mogu da budu veće nego što je to potrebno poljoprivrednom zemljištu koje se obrađuje radi gajenja žitarica ili se održava u vidu pašnjaka. Uzgoj svinja je u većini zemalja koncentrisan u određenim delovima države, pa je u Holandiji proizvodnja koncentrisana u južnim provincijama, dok ej u Belgiji najjača koncentracija farmi svinja u zapadnoj Flandriji. U Francuskoj svinje se intenzivno gaje u Bretanji, a svinjogoj je u Nemačkoj najintenzivnije koncentrisan na severozapadu. Italija je svoj svinjogoj koncentrisala u dolini reke Po, Španija u Kataloniji i na Galiciji, dok je u Portugaliji ova aktivnost najzastupljenija na severu. Najgušća raspoređenost svinja se prema izveštajima nalazi u Holandiji, Belgiji i Danskoj. Smatra se da su podaci o koncentraciji kapaciteta za uzgoj stoke na regionalnom nivou dobar pokazatelj da li u regionu može da bude potencijalnih problema u životnoj sredini. To





se jasno vidi na Slici 2, koja prikazuje probleme kao što su: acidifikacija (NH3, SO2, NOx), zatim eutrofikacija (N, P), neprijatnosti (mirisi, buka), kao i difuzno širenje teških metala i pesticida.

Slika 2: Ilustracija aspekata u životnoj sredini u vezi sa intenzivnim uzgojem stoke Primenjene tehnike i najbolje dostupne tehnike (BAT) u intenzivnom uzgoju stoke Aktivnosti koje se mogu susresti na farmama za intenzivan uzgoj stoje se uopšteno mogu svrstati u sledeće:

Slika 3: Opšta šema aktivnosti na farmama za intenzivni uzgoj stoke





Ključni problem zaštite životne sredine u vezi sa intenzivnim uzgojem stoke je stajnjak. To se ogleda u poretku aktivnosti na farmi koje su opisane u poglavljima 4 i 5 ovog dokumenta, počev od dobre poljoprivredne prakse, zatim kroz strategije ishrane, pa do uticaja na kvalitet i sastav stajnjaka, metoda uklanjanja stajnjaka iz objekata na farmi, skladištenja i tretmana stajnjaka, i konačno do njegovog razastiranja po oranicama. Drugi problemi u životnoj sredini uključuju otpad, energiju, vodu i otpadne vode, pa i buku, mada u manjoj meri. Najveća pažnja posvećuje se amonijaku, jer je on ključna zagađujuća materija za vazduh, a emistuje se u velikim količinama. Gotovo svi podaci koji govore o smanjenju emisija sa farmi govore o smanjenju emisija amonijaka. Pretpostavlja se da će tehnike za smanjenje emisija amonijaka takođe dovesti do smanjenja emisija ostalih gasovitih supstanci. Drugi uticaji na životnu sredinu se dovode u vezu sa emisijama azota i fosfora u zemljište, površinske i podzemne vode, i rezultat su razastiranja stajnjaka po poljoprivrednom zemljištu. Mere za smanjenje ovih emsija ne ograničavaju se samo na način skladištenja, tretmana ili primene stajnjaka, već uključuju i mere u celokupnom lancu događaja, uključujući i korake za smanjenje proizvodnje stajnjaka. U nastavku teksta dat je sažet prikaz primenjenih tehnika i zaključaka o BAT za uzgoj živine i svinja. Dobra poljoprivredna praksa u intenzivnom uzgoju svinja i živine Dobra poljoprivredna praksa je ključni deo BAT. Mada je teško količinski izmeriti koristi po životnu sredinu u vidu smanjenja emisija ili manje potrošnje energije i vode, jasno je da savesno upravljanje farmom doprinosi poboljšanju stanja životne sredine u blizini farmi za intenzivan uzgoj živine ili svinja. U cilju poboljšanja opšteg stanja životne sredine u intenzivnom uzgoju stoke, BAT takođe treba da uključi:

identifikaciju i održavanje programa edukacije i obuke za zaposlene na farmi

vođenje evidencije o potrošnji vode i energije, zalihama hrane i hraniva, proizvodnji otpada i korišćenju neorganskog i stajskog đubriva u ratarske svrhe

obezbeđivanje procedure za slučaj vanredne situacije za reagovanje u slučaju neplaniranih emisija i udesa

primanu programa popravki i održavanja kako bi se osiguralo da građevine i oprema budu u dobrom radnom stanju, i da se održava higijena u objektima

valjano planiranje aktivnosti na lokaciji, kao što je isporuka materijala i uklanjanje produkta i otpada

planiranje odgovarajućeg korišćenja stajnjaka u ratarstvu.

Strategije hranjenja živine i svinja Sastav hrane za živinu znatno varira ne samo od instalacije do instalacije, već i od jedne države članice do druge. Razlog za to je što se radi o hrani koja je ustvari mešavina različitih sastojaka, kao što su žitarice, semenke, zrnevlje soje, zatim lukovice, krtole i drugo korenje i proizvoda životinjskog porekla (obroci od ribe, mesa i koski, i mlečni proizvodi). Glavni sastojci hrane za svinje su žitarice i soja. Efikasno hranjenje stoke ima za cilj da obezbedi dovoljno energije, esencijalnih amino kiselina, minerala, mikroelemenata i vitamina za rast, tovljenje ili reprodukciju. Formulacija hraniva za svinje je složena, a faktori kao što su živa vaga ili faza reprodukcije utiču na sastav hraniva. Češće se koristi tečna hrana, ali su u upotrebi i suva hraniva ili mešavine.





Osim formulisanja ishrane kako bi se zadovoljile potrebe svinja i živine, različite vrste hraniva se daju u proizvodnim ciklusima. U tabeli 1 dat je prikaz različitih kategorija i broja faza hranjenja koje se najčešće primenjuju, i one su najbolje dostupne tehnike. Tehnika koja se primenjuje u cilju smanjenja izlučivanja nutrijenata (N i P) u stajnjaku za svinje i za živinu je tehnika “upravljanja ishranom”. Upravljanje ishranom ima za cilj da što bliže ispuni potrebe životinja u različitim proizvodnim fazama, čime se smanjuje količina azotnog otpada koji nastaje od nesvarenog ili katabolizovanog azota, a koji se kasnije izmokrava. Mere hranjenja uključuju hranjenje po fazama, formulaciju ishrane na osnovu svarljivih/dostupnih nutrijenata, uz primenu niskoproteinske ishrane obogaćene amino kiselinama i niskofosforne dijete obogaćene fitinskom kiselinom ili ishrane sa lako svarljivim neorganskim fosfatima. Osim toga, primena određenih aditiva u ishrani, kao što su enzimi, može da dovede do povećanja efikasnosti ishrane, čime se poboljšava zadržavanje hranljivih materija, i smanjuje količina nutrijenata izlučenih u stajnjak. Smanjenje sirovog proteina od 2 do 3% za svinje (20 do 30 g/kg hrane) može da se postigne u zavisnosti od vrste/genotipa i realnog početnog stanja, dok za živinu to iznosi 1 do 2% (10 do 20 g/kg hrane). Tako izračunat opseg sadržaja sirovog proteina u ishrani, koji se smatra najboljom dostupnom tehnikom, prikazan je u Tabeli 1. Vrednosti u tabeli su samo indikativne, jer i one zavise između ostalog od energetskog sadržaja hrane. Moguće je da se javi potreba za prilagođavanjem nivoa lokalnim uslovima. Istraživanja o ishrani su i sada u toku u određenom broju država članica, i ona mogu da podrže eventualno dalja smanjenja u budućnosti, u zavisnosti od uticaja na promene u genotipovima. Što se tiče fosfora, osnova za najbolju dostupnu tehniku je ishrana životinja (živine i svinja) po fazama, uz primenu nižeg ukupnog sadržaja fosfora. Kod takve ishrane treba koristiti lako svarljive neorganske fosfate u hranivima, odnosno fitinsku kiselinu, kako bi se osiguralo dovoljno svarljivog fosfora. Kada je reč o živini, ukupno smanjenje fosfora od 0,05 do 0,1% (0,5 do 1 g/kg hrane) može se postići u zavisnosti od vrste/genotipa, hrane koja se koristi kao sirovina za formiranje hraniva i realnog polaznog stanja, i to primenom lako svarljivih neorganskih fosfata u ishrani, odnosno fitinske kiseline. Za svinje je to smanjenje 0,03 do 0,07% (0,3 do 0,7 g/kg hrane). Tako izračunat opseg ukupnog fosfora u ishrani prikazan je u tabeli 1. Kao i za svinje, vrednosti u vezi sa najboljom dostupnom tehnikom prikazane u tabeli su samo indikativne, jer zavise između ostalog i od energetske vrednosti hrane. Moguće je da se javi potreba za prilagođavanjem nivoa lokalnim uslovima. Istraživanja o ishrani su i sada u toku u određenom broju država članica, i ona mogu da podrže eventualno dalja smanjenja u budućnosti, u zavisnosti od uticaja na promene u genotipovima.





Tabela 1: Indikativne vrednosti nivoa sirovog proteina za najbolju dostupnu tehniku u ishrani živine i svinja Objekti za držanje živine; koke nosilje Većina koki nosilja se i dalje drže u kavezima. Konvencionalni sistem držanja je baterija sa otvorenim skladištem stajnjaka ispod kaveza, mada danas postoje mnogobrojne tehnike koje predstavljaju poboljšanje ovog sistema. Princip koji stoji iza smanjenja emisija amonijaka iz kaveza je često uklanjanje stajnjaka. Sušenjem stajnjaka se takođe smanjuju emisije jer se tako sprečavaju hemijske reakcije. Što se stajnjak pre osuši, to su niže emisije amonijaka. Kombinacija čestog čišćenja stajnjaka i ubrzanog sušenja obezbeđuje najveće smanjenje emisija amonijaka iz objekata za smeštaj, kao i iz skladišnih kapaciteta, mada to za sobom povlači veće troškove za energiju. Kavezni sistemi i najbolje dostupne tehnike za ovakve sisteme su:

Kavezni sistem sa uklanjanjem stajnjaka najmanje dvaput nedeljno pomoću pokretnih traka u zatvoreni skladišni prostor

Vertikalno poređani kavezi sa pokretnom trakom i sušilicom za stajnjak, u kojima se stajnjak čisti najmanje jednom nedeljno i trakom prenosi u natkriveno skladište

Vertikalno poređani kavezi sa pokretnom trakom za stajnjak sa sistemom za sušenje sa četkicama, u skojima se stajnjak čisti najmanje jednom nedeljno i prenosi u natkriveno skladište

Vertikalno poređani kavezi sa pokretnom trakom za stajnjak i unapređenim sistemom za sušenje, u kojima se stajnjak čisti najmanje jednom nedeljno, i prenosi u natkriveno skladište

Vertikalno poređani kavezi sa pokretnom, trakom za stajnjak i tunelom za sušenje iznad kaveza; stajnjak se čisti i prenosi u natkriveno skladište nakon 24 do 36 sati

Kavezni sistem sa otvorenim skladištem za stajnjak sa aeracijom (poznat i pod nazivom sistem duboke etaže) je uslovno najbolja dostupna tehnika. U regijama u kojima preovladava mediteranska klima, ovaj sistem jeste najbolja dostupna tehnika. U regijama sa znatno nižim





prosečnim temperaturama, ova tehnika može da dovede do znatno većih emisija amionijaka, i ne predstavlja najbolju dostupnu tehniku, osim u slučajevima kada je obezbeđen sistem za sušenje stajnjaka u dubokoj etaži. Međutim, posledica zahteva Direktive 1999/74/EC kojima se utvrđuju minimalni standardi zaštite koka nosilja, gore opisani kavezni sistemi će biti zabranjeni. Do 2003. godine će biti zabranjena instalacija novih konvencionalnih kaveznih sistema, što će posledično dovesti i do potpune zabrane ovih sistema do 2012. godine. Međutim, 2005. godine će biti donesena odluka da li pomenutu direktivu treba revidirati. Ta odluka zavisi od rezulatat niza istraživanja i tekućih pregovora. Zabrana konvencionalnih kaveznih sistema će od živinara zahtevati da instaliraju tzv. obogaćene kavezne ili da uvedu sisteme bez kaveza. Trenutno se razvijaju različite tehnike za koncept obogaćenih kaveznih sistema, ali je zasad dostupno veoma malo podataka. Ti projekti će međutim predstavljati samo laternativni kavezni sistem, i on će biti ododbren za instalaciju tek od 2003. godine pa nadalje. Nekavezni sistemi držanja koji predstavljaju najbolje dostupne tehnike su:

sistem duboke prostirke (sa ili bez dosušivanja stajnjaka)

sistem duboke prostirke sa perforiranim podom i sistemom za sušenje stajnjaka

sistem podnog držanja sa ili bez ograničenja i/ili spoljnog prostora za držanje Podaci u tekstu ovog dokumenta o svim gore nabrojanim sistemima za držanje živine ukazuju na to da bi poboljšanje dobrobiti životinja imalo negativan uticaj od ograničavanje realnih smanjenja emisija amonijaka iz objekata za držanje koka nosilja. Objekti za držanje živine; tovna pilad Tradicionalni objekti za intenzivni uzgoj tovnih pilića su jednostavne zatvorene zgrade od betona ili drveta sa dnevnom svetlošću, ili su bez prozora, sa veštačkim osvetljenjem, termoizolovane sa veštačkom ventilacijom. Postoje i objekti sa pokretnim zidovima (zgrade otvorene sa strane u vidu prozora sa zavesama tipa žaluzina); ventilacija (po principu negativnog pritiska) se postiže ventilatorima i ventilima za vazduh. Pilići se drže na prostirci (obično od seckane slame, ali se koriste i prostirke od strugotine i seckanog papira), koja je razastrta po celokupnoj površini objekta. Stajnjak se čisti na kraju svakog tovnog perioda. Tovni pilići se drže obično u broju od 18 do 24 pileta po kvadratnom metru, tako da se u objektima drže jata od 20.000 do 40.000 pilića. Očekuje se da će novi propisi o dobrobiti životinja ograničiti gustinu jata tovnih pilića. U cilju smanjenja emisije amonijaka iz objekata farme, mora se izbegavati vlaženje prostirke. Iz tog razloga je projektovana nova tehnika držanja životinja (VEA sistem), kojim se velika pažnja posvećuje izolaciji objekta, sistemu pojenja vodom (kako bi se izbegla izlivanja), kao i primena drvnih otpadaka / piljevine. Međutim, pokazalo se da su emisije iz ovog sistema jednake emisijama iz tradicionalnog sistema držanja. Odluka o najboljoj dostupnoj tehnici za objekte za bržanje tovnih pilića bila je da je BAT:

prirodno provetravani objekat sa prostirkom na celoj površini, opremljen sistemom za pojenje kojim se onemogućava curenje

dobro izolovani i provetravani objekat sa prostirkom po celoj površini, opremljen sistemom za pojenje koji onemogućava curenje

Neki noviji sistemi imaju sistem sušenja koji uduvava vazduh kroz sloj prostirke i izmeta. Smanjenje emisija amonijaka je znatno (83 – 94% manje u odnosu na tradicionalni sistem držanja), ali ovi sistemi su veoma skupi, troše više energije i emituju velike količine prašine. Međutim, kada već postoje, oni su najbolja dostupna tehnika. Te tehnike uključuju:

podovi sa perforiranim površinama sa sistemom za uduvavanje vazduha

podovi u nivoima sa sistemom za uduvavanje vazduha





sistem kaveza u nivoima sa stranicama kaveza koje se otvaraju i sa sistemom sušenja stajnjaka.

Postoji i sistem za grejanje objekata za držanje tovnih pilića. On može da bude “sistem kombinovane klimatizacije” koji se zagreva pod i supstance (kao što je npr. prostirka) na podu. Ovaj sistem se sastoji od pumpe za grejanje, podzemnog prostora od cevi, i sloja izolovaih šupljih profila (međusobnog rastojanja od 4cm), koji se nalaze ispod poda na 2 do 4 metra. Sistem koristi dva vodena ciklusa: jedan opslužuje objekat, dok drugi predstavlja podzemno skladište. Oba ciklusa su zatvorena i povezana preko grejne pumpe. U samom objektu za držanje tovnih pilića, pomenuti šuplji profili (trake) se ugrađuju u izolacioni sloj ispod betonskog poda (10-12cm). U zavisnosti od temperature vode koja protiče kroz trake, pod i prostirka se greju ili hlade. Sistem kombinovane klimatizacije, koji se takođe predlaže u cilju smanjenja utroška energije, predstavlja uslovno najbolju dostupnu tehniku. Može da se primenjuje ukoliko to dozvoljavaju lokalni uslovi, npr. ukoliko uslovi zemljišta dozvoljavaju ugradnju zatvorenih podzemnih skladišta vode za cikulaciju. Sistem se samo koristi u Holandiji i Nemačkoj, i ugrađuje se na dubini od 2 do 4 metra. Još nije poznato da li ovaj sistem funkcioniše jednako dobro u područjima sa dužim periodima jakog mraza, koji prodire do dubljih slojeva zemljišta, ili u područjima u kojima preovladava toplija klima, gde rashladni kapacitet zemljišta nije dovoljan. Objekti za držanje svinja; opšte napomene Kada je reč o objektima za držanje svinja, u ovom dokumentu dat je niz opštih napomena, kojima sledi detaljan opis primenjenih tehnika držanja i najboljih dostupnih tehnika za objekte za suprasne i krmače u parenju, prasiće, krmače koje su se oprasile i odojke. Projekti kojima se smanjuju emisije amonijaka u vazduh iz objekata za držanje svinja, kako je i prikazano u Poglavlju 4, u osnovi uključuju neka ili sva načela, i to: o smanjenje površina pod stajnjakom koje emituju amonijak o uklanjanje stajnjaka (tečnog) iz jama u eksterno skladište tečnog stajnjaka o primena dodatnog tretmana, kao što je aeracija, kako bi se dobila ujednačena tečnost o hlađenje površine stajnjaka o korišćenje površina (npr. rešetke i kanali za stajnjak) koje su glatke i lako se čiste

Za izradu rešetkastih podova koriste se beton, gvožđe i plastika. Uopšteno gledano i uzevši u obzir širinu rešetki, stajnjak koji pada na betonsku podlogu sporije propada u kanal sa te nego sa gvozdene ili platične površine, pa se to povezuje se većim emisijama amonijaka. Napominjemo da gvozdene rešetke nisu dozvoljene u nekim državama članicama. Često uklanjanje stajnjaka zalivanjem tečnošću može da rezultira jakim emisijama mirisa prilikom svakog zalivanja. Zalivanje se vrši dvaput dnevno; jednom ujutru, i jednom uveče. Jaki neprijatni mirisi mogu da zasmetaju okolnom stanovništvu. Osim toga, tretman tečnosi za zalivanje (tečnog stajnajak) takođe iziskuje energiju. Efekti u medijima životne sredine uzimaju se u obzir prilikom definisanja najboljih dostupnih tehnika u različito projektovanim objektima. Što se tiče prostirke (najčešće je od slame), očekuje se da primena prostirki u objektima za držanje svinja raste širom zajednice, najpre usled ojačane svesti o dobrobiti životinja. Prostirka se može primenjivati povezano sa (automatskim upravljanjem) prirodno ventilisanim objektima, u kojima prostirke štite životinje od niskih temperatura, čime se postiže manja potrošnja energije za ventilaciju i grejanje. U sistemima u kojima se koristi prostirka, obor se može podeliti na površine sa stajnjakom (bez prostirke), i površine sa čvrstim podom i prostirkom preko. Izveštaji govore da svinje ne koriste ove površine uvek na ispravan način, tj. defekaciju obavljaju na površinama sa prostirkom, odnosno, koriste





rešetkaste ili čvrste površine da na njima leže. Međutim, projektovanje obora može da utiče na ponašanje svinja, mada podaci govore da u regijama sa toplom klimom to možda i nije dovoljno da spreči svinje da vrše defekaciju i leže na pogrešnim mestima. Argumentacija za ovakav slučaj je da u sistemima sa prostirkom preko cele površine svinje nemaju mogućnost da se rashlađuju ležanjem na nepokrivenoj površini. Integrisana procena primene prostirke bi mogla da uključi i dodatne troškove nabavke i izbacivanja pristirke, kao i eventualne posledice po emisije iz skladišta stajnjaka i njegovu upotrebu na njivama. Korišćenje prostirki rezultira stvaranjem čvrstog stajnjaka koji povećava prisustvo organske materije u zemljištu. U nekim okolnostima ova vrsta stajnjaka je dakle pogodna za kvalitet zemljišta; u tom slučaju imamo pozitivan uticaj na medije životne sredine. U Poglavlju 4 se govori o tehnikama objekata za držanje svinja koje se procenjuju na osnovu potencijala za smanjenje emisija amonijaka, N2O i CH4, uticaja na medije životne sredine (potrošnja energije i vode, mirisi, buka, prašina), primenljivosti, operativnosti, doborobiti za životinje i troškova; sve to se poredi sa specifičnim referentim sistemom. Objekti za držanje svinja; krmače u parenju i suprasne krmače Aktuelni sistemi objekata za držanje krmača u parenju i suprasnih krmača su sledeći: o potpuno rešetkasti podovi, veštačka ventilacija i duboki kanal za izđubrivanje ispod

poda (napomena: ovo je referenti sistem) o potpuno ili delimično rešetkasti podovi sa vakuum sistemom ispod poda čija je uloga

često uklanjanje tečnog stajnjaka o poptuno ili delimično rešetkasti podovi sa kanalima za ispiranje ispod poda, gde se

ispiranje vrši ili svežim stajnjakom, ili stajnjakom koje je prošlo aeraciju o potpuno ili delimično rešetkasti podovi sa slivnim/klasičnim cevima ispod poda, gde se

ispiranje vrši ili svežim stajnjakom, ili stajnjakom koje je prošlo aeraciju o delimično rešetkasti podovi sa manjim kanalom za redukovani stajnjak o delimično rešetkasti podovi sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka o delimično rešetkasti podovi sa strugačem za čišćenje stajnjaka o čvrsti betonski podovi sa prostirkom preko cele površine o čvrsti betonski podovi sa slamom i elektronskim hranilicama.

Suprasne i krmače u parenju se trenutno mogu držati posebno ili u grupama. Međutim, propisi EU o dobrobiti svinja (91/630/EEC) propisuju minimalne standarde za zaštitu svinja i zahtevaju da se starije i mlade krmače drže u grupama od 4. Nedelje nakon parenja do 1 nedelje do očekivanog termina prašenja, za nove ili renovirane objekte od 01.01.2003, odnosno od 01.01.2013. godine za postojeće objekte. Sistemima za grupni smeštaj potrebni su drugačiji sistemi za hranjenje (npr. elektronske hranilice za krmače) u odnosu na sisteme objekata za pojedinačno držanje svinja, kao i drugačije projektovanje obora kojim se utiče na ponašanje krmača (npr. razdvajanje površina za defekaciju i ležanje). Međutim, sa stanovišta zaštite životne sredine, postojeći podaci ukazuju da objekti za grupno držanje imaju slične nivoe emisija kao i objekti za pojedinačno držanje svinja ako se primenjuju slične tehnike za smanjenje emisija. Gore pomenuti propis EU o dobrobiti svinja (Direktiva Saveta 2001/88/EC koja je donela izmene i dopune 91/630/EEC) sadrži i zahteve u pogledu podnih površina. Za mlade i suprasne krmače navedena podna površina mora da bude od neprekinute čvrste podloge od koje najviše 15% biva ostavljeno za drenažne odvode. Ove nove odredbe odnose se na nove ili rekonstruisane objekte od 01.01.2003, odnosno na sve objekte od 01.01.2013. godine. Efekat ovih novih odredbi koje se odnose na podove na emisije u poređenju sa već postojećim potpuno rešetkastim podovima (koji predstavljaju referentni sistem) još nisu ispitani. Maksimum od 15% prostora za drenažne odvode je manje od 20% prostora za betonske rešetkaste podove u novim odredbama (maksimum of 20 mm šlica i minimalna





širina rešetke od 80 mm za starije i mlade krmače). Dakle, opšti efekat je smanjenje praznog prostora. Prilikom procene najboljih dostupnih tehnika za objekte za držanje svinja, tehnike se porede sa referentnim sistemom za smeštaj suprasnih i krmača u parenju, a to je sistem sa dubokim kanalom ispod potpuno rešetkastog betonskog poda. Tečni stajnjak se uklanja u češćim ili ređim intervalima. Veštačka ventilacija uklanja gasovite komponente koje emituje uskladišteni tečni stajnjak. Ovaj sistem se često primenjuje širom Evrope. Kada je reč o objektima za držanje suprasnih i krmača u parenju, najbolje dostupne tehnike su:

potpuno ili delimično rešetkasti podovi sa vakuum sistemom ispod poda za često uklanjanje tečnog stajnjaka ili

delimično rešetkasti podovi sa manjim kanalom za izđubrivanje. Opšte je prihvaćeno da betonske rešetke generišu više emisija amonijaka od metalnih ili plastičnih rešetki. Međutim, za gore nabrojane najbolje dostupne tehnike nisu postojali dostupni podaci o efektima različitih rešetki na emisije ili na troškove. Za novoizgrađene objekte za držanje životinja sistemi sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima i slivnicima ili cevima za ispiranje koji se nalaze ispod poda gde se ispiranje vrši neaerisanom tečnošću predstavljaju uslovno najbolje dostupne tehnike. U slučajevima kada se ne očekuje da će jake emisije mirisa iz ispiranja stvarati neprijatnosti okolnom stanovništvu, ove tehnike predstavljaju najbolje dostupne tehnike za novoizgrađene objekte. U slučajevima gde ova tehnika već postoji, ona predstavlja najbolju dostupnu tehniku (bez uslova). Sistem sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka koji koristi zatvoreni sistem sa grejnim pumpama ima dobar učinak, ali je veoma skup. Iz tog razloga se lopatice za hlađenje površine stajnjaka ne smatraju najboljim dostupnim tehnikama za novoizgrađene objekte, ali kada su već ugrađeni kao takvi, onda jesu najbolja dostupna tehnika. U situacijama rekonstrukcije ova tehnika može da bude ekonomski opravdana, te samim tim i najbolja dostupna tehnika, ali odluka o tome se donosi na osnovu konkretnog slučaja. Sistemi sa delimično rešetkastim podovima sa strugačem stajnjaka koji se ugrađuju ispod poda imaju dobar učinak, ali je operativnost teška. Stoga strugač stajnjaka nije najbolja dostupna tehnika za novoizgrađene objekte, ali ako već postoji u objektu, onda jeste najbolja dostupna tehnika. Sistemi sa potpuno ili delimično rešetkastim i slivnicima ili cevima za ispiranje koji se nalaze ispod poda i ispiranje sa neaerisanom tečnošću predstavljaju kao je već rečeno najbolju dostupnu tehniku kada već postoje. Ista tehnika u kojoj se koristi aerisana tačnost nije najbolja dostupna tehnika za novoizgrađene sisteme objekata zbog emisije jakih mirisa, potrošnje energije i operativnosti. Međutim, kada ova tehnika već postoji, ona je onda i najbolja dostupna tehnika. Podeljena mišljenja: Jedna država članica podržava utvrđene najbolje dostupne tehnike, ali po njihovom mišljenju, sledeće tehnike su takođe najbolje dostupne tehnike u slučajevima kada one već postoje kao takve i kada se planira proširenje kapaciteta (izgradnjom novog objekta) koji bi radili sa istim sistemom (umesto da postrojenje radi u dva različita sistema):

poptuno ili delimično rešetkasti podovi sa ispriranjem trajnog sloja tečnog stajnjaka u kanalima ispod poda neaerisanom i aerisanom tečnošću





Ovi sistemi, koji se u ovoj državi članici često primenjuju, mogu da postignu veća smanjenja emisija amonijaka u odnosu na sisteme koji su u prethodnom tekstu identifikovani kao najbolje dostupne tehnike ili uslovno najbolje dostupne tehnike. Sledeći argument je da visoki troškovi za naknadno opremanje postojećih sistema nekom od ovih najboljih dostupnih tehnika nisu opravdani. Proširenjem kapaciteta kroz, na primer, izgradnju novog objekta uz postojeće u kojima je ovaj sistem već primenjen, implementacija najboljih dostupnih tehnika ili uslovnih najboljih dostupnih tehnika bi umanjola operativnost zbog toga što bi operater koristio dva različita sistema na istoj farmi. Dakle, države članice ove sisteme smatraju najboljim dostupnim tehnikama zbog dobrog kapaciteta za smanjenje emisije, operativnosti i troškova. Kada je reč o sistemima sa prostirkama, do danas su prijavljeni različiti potencijali za smanjenje emisije, a potrebno je više podataka da bi se omogućilo bolje usmeravanje o tome šta predstavlja najbolju dostupnu tehniku u sistemima u kojima se koriste prostirke. Međutim, tehnička radna grupa je zaključila da kada se primenjuje prostirka, uz obezbeđivanje dovoljne količine materijala za prostirku, česte zamene prostirke, adekvatno projektovanje poda, i obezbeđivanje funkcionalnih površina, ovi sistemi se ne mogu isključiti iz najboljih dostupnih tehnika. Objekti za držanje svinja: odlučeni odojci Kada je reč o odojcima, aktuelni sistemi za držanje ovog uzrasta svinja uključuju sledeće:

potpuno rešetkasti podovi sa veštačkom ventilacijom i dubokim kanalom za izđubrivanje (napomena: ovo je referentni sistem)

potpuno ili delimično rešetkasti pod sa vakuum sistemom za često čišćenje tečnog stajnjaka

poptuno ili delimično rešetkasti pod sa kanalima za zalivanje u kojima se zalivanje vrši ili svežim ili aerisanim stajnjakom

potpuno ili delimično rešetkasti podovi sa slivnim/klasičnim cevima u kojima se zalivanje vrši ili svežim ili aerisanim stajnjakom

delimično rešetkasti podovi sa manjim kanalom za izđubrivanje za redukovani stajnjak

delimično rešetkasti podovi sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka

delimično rešetkasti podovi sa sistemom za struganje stajnjaka

delimično rešetkasti podovi sa čvrstom podlogom koja je u centralnom delu ispupčena, ili sa čvrstom podlogom pod nagibom na prednjem delu obora, i sa kanalom za odvod stajnjaka čiji su zidovi pod nagibom, kao i kanal za izđubrivanje, koji se formira u vidu padine

delimično rešetkasti podovi sa manjim kanalom za izđubrivanje za redukovani stajnjak, koji ima zidove pod nagibom i vakuum sistem

delimično rešetkasti pod sa sistemom za brzo čišćenje stajnjaka i i spoljnim prolazom sa prostirkom

delimično rešetkasti pod sa prekrivenim boksom

čvrsti betonski pod sa prostirkom preko cele površine i spoljašnjom klimom

čvrsti betonski pod sa spoljnim prolazom sa prostirkom i sistemom za dovod slame

Odlučeni odojci se uvek smeštaju u grupama, uglavnom ono što se odnosi na sisteme za grupno držanje priplodnih krmača važi i za ove smeštajne objekte. Prilikom procene najboljih dostupnih tehnika za smeštajne objekte, tehnike se porede prema referentnom sistemu za grupno držanje prasića odojaka, a to je potpuno rešetkast pod sa dubokim kanalom za izđubrivanje, i mehaničkom ventilacijom. Za objekte za držanje odojaka, najbolja dostupna tehnika je:





potpuno rešetkast pod sa vakuum sistemom za često čišćenje, ili

delimično rešetkast pod sa manjim kanalom za izđubrivanje za redukovani stajnjak, uključujuči i zidove pod nagibom i vakuum sistem, ili

delimično rešetkasti podovi sa čvrstom podlogom koja je u centralnom delu ispupčena, ili sa čvrstom podlogom pod nagibom na prednjem delu obora, i sa kanalom za odvod stajnjaka čiji su zidovi pod nagibom, kao i kanal za izđubrivanje, koji se formira u vidu padine.

Opšte je prihvaćeno da betonske rešetke oslobađaju više emisija amonijaka od metalnih ili plastičnih. Međutim, podaci o prijavljenim emisijama govore o razlici od samo 6%, ali su troškovi znatno veći. Metalne rešetke nisu dozvoljene u svim državama članicama, a nisu ni pogodne za veoma teške svinje. Novoizgrađeni sistemi za smeštaj i držanje svinja sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima i slivnim/klasičnim cevima u kojima se ispiranje vrši neaerisanom tečnošću su uslovno najbolja dostupna tehnika. U slučajevima u kojima se ne očekuje da će mirisi u najjačoj emisiji u vreme ispiranja zadavati neprijatnost okolnom stanovništvu, ove tehnike su i najbolje dostupne za novoizgrađene sisteme. U slučaju da je ova tehnika već u primeni, ona predstavlja najbolju dostpunu tehniku (bez uslovljavanja). Sistem za smeštaj sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka koji koristi zatvorenu instalaciju sa grejnim pumpama daje dobre rezultate, ali je veoma skup. Stoga lopatice za hlađenje površine stajnjaka ne predstavljaju najbolju dostupnu tehniku u novoizgrađenim sistemima, ali kada su u primeni, one onda jesu najbolja dostupna tehnika. U situacijama rekonstrukcije objekata, ova tehnika može da bude ekonomski opravdana, te samim tim i najbolja dostupna tehnika, ali o tome se odlučuje od slučaja do slučaja. Valja napomenuti da energetska efikasnost može da bude niža u situacijama kada se toplota dobijena u procesu hlađenja površine ne koristi, odnosno kada na primer nema prasića odojaka koji trebaju grejanje. Delimično rešetkasti pod sa sistemom za struganje stajnjaka se pokazao kao dobar, ali je teško održati operativnost sa ovim sistemom. Stoga se ovaj prečistač ne smatra najboljom dostupnom tehnikom za novoizgrađene objekte, ali jeste najbolja ako je već u primeni u nekom objektu. Potpuno ili delimično rešetkast pod sa slivnim/klasičnim cevima sa ispiranjem neaerisanom tečnošću je, kako je već rečeno, najbolja dostupna tehnika kada je već u primeni. Kada ova ista tehnika koristi aerisanu tečnost, onda ona nije i najbolja dostupna u novoizgrađenim sistemima zbog jake emisije mirisa, potrošnje energije i operativnosti. Međutim, u uslovima u kojima se ova tehnika već primenjuje, ona predstavlja i najbolju dostupnu tehniku.

Podeljena mišljenja: Jedna država članica podržava zaključke o najboljim dostupnim tehnikama, ali iz istog razloga i uz istu argumentaciju kao i u slučaju krmača u parenju i suprasnih krmača; po njihovom mišljenju, sledeće tehnike predstavljaju najbolej dostupne tehnike:

poptuno ili delimično rešetkasti podovi sa ispriranjem trajnog sloja stajnjaka u kanalima ispod poda neaerisanom i aerisanom tečnošću

Kada je reč o sistemima sa prostirkama, do danas su prijavljeni različiti potencijali za smanjenje emisije, a potrebno je više podataka da bi se omogućilo bolje usmeravanje o





tome šta predstavlja najbolju dostupnu tehniku u sistemima u kojima se koriste prostirke. Međutim, tehnička radna grupa je zaključila da kada se primenjuje prostirka, uz obezbeđivanje dovoljne količine materijala za prostirku, česte zamene prostirke, adekvatno projektovanje poda, i obezbeđivanje funkcionalnih površina, ovi sistemi se ne mogu isključiti iz najboljih dostupnih tehnika. Sledeći sistem predstavlja dobar primer onog što može da bude najbolja dostupna tehnika:

čvrsti betonski pod sa spoljnim prolazom sa prostirkom i sistemom za dovod slame. Objekti za držanje svinja: oprašene krmače Objekti koji se sada koriste za smeštaj oprašenih krmača su sledeći:

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i dubokim kanalom za izđubrivanje (što je i referentni način)

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i pločom na podlozi pod nagibom

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i kombinovanim kanalima za vodu i stajnjak ispod poda

boksovi sa poptuno rešetkastim podovima i sistemom za ispiranje sa odvodnim slivnicima ispod poda

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i tankvanom za stajnjak

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i lopaticama za hlađenje površine stajnjaka

boksovi sa delimično rešetkastim podovima

boksovi sa delimično rešetkastim podovima i uređajem za struganje stajnjaka Oprašene krmače se u Evropi uglavnom drže u boksovima sa podovima od gvozdenih i/ili plastičnih rešetki. Krmače su na većini farmi smeštene u ograđenom prostoru, sa prasićima koji se šetaju okolo. Većina objekata imaju ventilaciju, često i deo koji se greje za prasiće u prvim danima života. Ovde se kao referentni smatra sistem sa dubokim kanalom za izđubrivanje. Razlika između potpuno rešetkastog i delimično rešetkastog poda nije toliko velika kada je reč o oprašenim krmačama, budći da se one kreću u ograničenom prostoru. U oba slučaja defekacija se obavlja u rešetkastom delu boksa. Tehnike koje doprinose smanjenju emisija su pre svega usredsređene na izmene kanala za izđubrivanje. Najbolja dostupna tehnika je obezbeđivanje potpuno rešetkastog poda sa rešetkama od gvožđa ili plastike sa:

kombinovanim kanalom za vodu i stajnjak, ili

sistemom ispiranja sa slivnicima za stajnjak, ili

tankvanom za stajnjak. Sistem za smeštaj sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka koji koristi zatvorenu instalaciju sa grejnim pumpama daje dobre rezultate, ali je veoma skup. Stoga lopatice za hlađenje površine stajnjaka ne predstavljaju najbolju dostupnu tehniku u novoizgrađenim sistemima, ali kada su u primeni, one onda jesu najbolja dostupna tehnika. U situacijama rekonstrukcije objekata, ova tehnika može da bude ekonomski opravdana, te samim tim i najbolja dostupna tehnika, ali o tome se odlučuje od slučaja do slučaja. Boksovi sa delimično rešetkastim podovima i sistemom za struganje stajnjaka su se pokazali kao dobri, ali je operativnost ovih sistema otežana. Stoga se prečistač za stajnjak ne smatra najboljom dostupnom tehnikom za novoizgrađene objekte, ali jeste najbolja dostupna tehnika kada je već u primeni u nekom sistemu.





Za nove objekte najbolje dostupne tehnike nisu:

boksovi sa delimično rešetkastim podovima i manjim kanalom za izđubrivanje,

boksovi sa potpuno rešetkastim podovima i pločom na površini pod nagibom. Međutim, kada su ove tehnike već primenjene, one onda jesu najbolje dostupne. Valja napomenuti da se muve u ovom drugom sistemu lako razvijaju ukoliko se ne preduzmu kontrolne mere. Potrebno je sakupiti više podataka da bi se omogućilo bolje usmeravanje o tome šta predstavlja najbolju dostupnu tehniku u sistemima u kojima se koriste prostirke. Međutim, tehnička radna grupa je zaključila da kada se primenjuje prostirka, uz obezbeđivanje dovoljne količine materijala za prostirku, česte zamene prostirke, adekvatno projektovanje poda, i obezbeđivanje funkcionalnih površina, ovi sistemi se ne mogu isključiti iz najboljih dostupnih tehnika. Sistemi za držanje svinja: tovljenici (groveri i finišeri) Trenutno su u primeni sledeći sistemi za držanje tovljenika:

klasični ili izdignuti obori sa potpuno rešetkastim podom i dubokim kanalom za izđubrivanje (referentni sistem)

klasični ili izdignuti obori sa potpuno ili delimično rešetkastim podom i vakuum sistemom za često čišćenje stajnjaka

klasični ili izdignuti obori sa potpuno rešetkastim podom i betonskom podlogom pod nagibom za odvajanje fekalija i urina

klasični ili izdignuti obori sa potpuno rešetkastim podovima i kanalom za izđubrivanje sa prečistačem

klasični ili izdignuti obori sa potpuno rešetkastim podovima i slivnim/klasičnim odvodnim cevima, gde se ispiranje vrši ili svežim stajnjakom ili stajnjakom koji je prošao aeraciju

obori sa delimično rešetkastim podovima; sistem dvojne klime

obori sa delimično rešetkastim podovima i čvrstom podlogom pod nagibom ili sa ispupčenjem

obori sa delimično rešetkastim podovima i kanalom za izđubrivanje i kanalom za zaprljanu vodu

obori sa delimično rešetkastim podovima sa trouglim gvozdenim rešetkama i kanalom za stajnjak sa slivnicima

obori sa delimično rešetkastim podovima i uređajem za struganje stajnjaka

obori sa delimično rešetkastim podovima sa trouglim gvozdenim rešetkama i kanalom za stajnjak sa zidovima pod nagibom

obori sa delimično rešetkastim podovima i lopaticama za površinsko hlađenje stajnjaka

delimično rešetkasti podovi sa trouglim rešetkama i pokrivenim boksom

čvrsti betonski podovi sa slamom i prirodnom ventilacijom. Tovljenici se drže u grupama u klasičnim ili izdignutim oborima. U načelu, odvod stajnjaka je isti i za klasični i za izdignuti obor. Referentni sistem je klasični ili izdignuti obor sa potpuno rešetkastim podovima od plastičnih ili metalnih rešetki sa dubokim kanalom za izđubrivanje. Pretpostavlja se da su mere smanjenja emisije koje su načelno primenljive u klasičnim oborima za tovljenike, primenljive i na izdignute obore, ali iskustva o takvim promenama nisu prijavljena. Najbolja dostupna tehnika je klasični obor:

ili izdignuti obor sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima sa vakuum sistemom za često čišćenje stajnjaka, ili





izdignuti obor sa potpuno rešetkastim podovima ispod kojih su čvrste betonske podloge pod nagibom za odvajanje fekalija i urina, ili

sa delimično rešetkastim podom (sistem dvojne klime), ili

sa delimično rešetkastim čeličnim ili plastičnim podom i čvrstiom podlogom pod nagibom ili sa ispupčenjem, ili

sa delimično rešetkastim podom sa metalnim ili plastičnim rešetkama i plitkim kanalom za izđubrivanje i kanalom za zaprljanu vodu, ili

sa delimično rešetkastim podom sa trouglim gvozdenim rešetkama i kanalom za stajnjak sa bočnim zidovima pod nagibom.

Za novoizgrađene objekte za držanje svinja sistemi sa potpuno rešetkastim podovima i slivnicima ili cevima za ispiranje koji se nalaze ispod poda gde se ispiranje vrši neaerisanom tečnošću predstavljaju uslovno najbolje dostupne tehnike. U slučajevima kada se ne očekuje da će jake emisije mirisa iz ispiranja stvarati neprijatnosti okolnom stanovništvu, ove tehnike predstavljaju najbolje dostupne tehnike za novoizgrađene objekte. U slučajevima gde ova tehnika već postoji, ona predstavlja najbolju dostupnu tehniku (bez uslova). Sistem sa lopaticama za hlađenje površine stajnjaka koji koristi zatvoreni sistem sa grejnim pumpama ima dobar učinak, ali je veoma skup. Iz tog razloga se lopatice za hlađenje površine stajnjaka ne smatraju najboljim dostupnim tehnikama za novoizgrađene objekte, ali kada su već ugrađeni kao takvi, onda jesu najbolja dostupna tehnika. U situacijama rekonstrukcije ova tehnika može da bude ekonomski opravdana, te samim tim i najbolja dostupna tehnika, ali odluka o tome se donosi na osnovu konkretnog slučaja. Sistemi sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima sa strugačem stajnjaka koji se ugrađuju ispod poda imaju dobar učinak, ali je operativnost teška. Stoga strugač stajnjaka nije najbolja dostupna tehnika za novoizgrađene objekte, ali ako već postoji u objektu, onda jeste najbolja dostupna tehnika. Tovljenici se takođe drže na čvrstim betonskim podovima koji su delimično ili u potpunosti pod prostirkom. Kod ovih sistema nisu prijavljeni nikakvi podaci o emisijama amonijaka. Međutim, tehnička radna grupa je zaključila da kada se primenjuje prostirka, uz obezbeđivanje dovoljne količine materijala za prostirku, česte zamene prostirke, adekvatno projektovanje poda obora, ovi sistemi se ne mogu isključiti iz najboljih dostupnih tehnika. Sledeći sistem predstavlja dobar primer najbolje dostupne tehnike:

prirodno provetravani obor sa podom u potpunosti prekrivenim prostirkom. Voda za svinje i živinu Uzgoj svinja i živine podrazumeva da se voda koristi za potrebe čišćenja prostora i za pojenje životinja. Smanjenje potrošnje vode koja odlazi na potrebe životinja se ne smatra praktičnim. Potrošnja će se menjati shodno ishrani životinja, i mada neke strategije uključuju ograničen pristup vodi, smatra se da je obaveza da se obezbedi neprestana dostupnost vode. U načelu se koriste tri tipa sistema za pojenje životinja vodom: kapaljke niskog kapaciteta ili kapaljke sa posudom većeg kapaciteta, protočne i okrugle posude za pojenje živine, a za svinje su to: kapaljke sa protočnom ili klasičnom posudom, protočne posude i cucle. Svi ovi sistemi imaju svoje prednosti i nedostatke. Međutim, nema dovoljno podataka da bi se moglo zaključiti koja od ovih tehnika je i najbolja dostupna. U aktivnostima u kojima se koristi voda, smatra se da je najbolja dostupna tehnika smanjenje potrošnje vode ispunjenjem sledećeg:

čišćenje objekata za držanje životinja i opreme čistačima pod visokim pritiskom





nakon svakog proizvodnog ciklusa ili nakon svake serije. Kada je reč o objektima za držanje svinja, voda se obično pušta u mlazu u sistem za odvod stajnjaka, pa je stoga važno da se pronađe ravnoteža između čistoće i minimalne moguće potrošnje vode. U objektima za držanje živine, važno je da sepronađe ravnoteža između čistoće i minimalne moguće potrošnje vode

vršenje redovne kalibracije instalacija za vodu za piće kako bi se izbegli gubici u curenju

vođenje evidencije o potrošnji vode merenjem potrošnje

otkrivanje i popravke curenja. Energija za svinje i živinu Kada je reč o potrošnji energije u gajenju svinja i živine, informacije o potrošnji energije usredsređene su na grejanje i ventilaciju smeštajnih objekata. Najbolje dostupne tehnike za svinje i živinu predstavljaju smanjenje potrošnje energije kroz primenu dobre prakse u uzgoju, počev od projektovanja objekata za držanje životinja, preko adekvatne operativne aktivnosti, do održavanja objekata i opreme. Postoje mnogobrojne radnje koje se mogu nazvati dnevnom rutinom za smanjenje potrošnje energije potrebne za grejanje i ventilaciju. Mnoge od njih su pomenute u samom tekstu dokumenta. Neke od konkretnih mera za najbolje dostupne tehnike date su u nastavku. Najbolje dostupne tehnike za smanjenje potrošnje energije u objektima za držanje živine su sledeće:

izolacija objekata u područjima u kojima vladaju niske temperature (U-vrednost 0,4 W/m2/°C ili bolje)

optimizacija projektovanja ventilacionog sistema u svakom objektu kako bi se osigurala dobra kontrole temperature i postigle minimalne stope ventilacije u zimskim mesecima

izbegavanja otpora u ventilacionom sistemu u svakom objektu čestim pregledima i čišćenje kanala i lopatica ventilatora

štedljiva rasveta. Najbolje dostupne tehnike za smanjenje potrošnje energije u objektima za držanje svinja su sledeće:

kad god je moguće primenjivati prirodnu ventilaciju; za to je potrebno osigurati odgovarajuće projektovanje objekata i obora (mikroklima u oborima), kao i dobro prostorno planiranje koje uzima u obzir ružu vetrova, kako bi se omogućio bolji protok vazduha; ovo važi samo za novoizgrađene objekte

kod mehanički ventilisanih objekata: optimizacija projekta ventilacionog sistema u svakom objektu kako bi se obezbedila dobra kontrola temperature i postigle minimalne stope ventilacije zimi

za mehanički ventilisane objekte: izbegavanja otpora u ventilacionom sistemu u svakom objektu čestim pregledima i čišćenje kanala i lopatica ventilatora

štedljiva rasveta. Skladištenje stajnjaka sa farmi svinja i živine Direktivom o nitratima utvrđeni su minimalni uslovi za skladištenje stajnjaka s ciljem da se obezbedi neki opšti nivo zaštite voda od zagađenja, uz utvrđivanje dodatnih uslova za skladištenje stajnjaka u određenim zonama koje su ugrožene nitratima. Usled nedostataka podataka, nije bilo moguće obraditi sve uslove iz direktive u ovom dokumentu, ali se Tehnička radna grupa u vezi sa onima koji su obrađeni složila da su najbolje dostupne





tehnike za tankove za tečni stajnjak, gomile za čvrsti stajnjak ili lagone za tečni stajnjak podjednako validne unutar i izvan zona ugroženih nitratima. Najbolja dostupna tehnika predstavlja izgradnju skladišnih objekata za stajnjak od svinja i živine čiji kapacitet može da pokrije vreme do daljeg tretmana ili razastiranja po zemljištu. Potrebni kapacitet zavisi od klime i perioda u kojima je moguće izvršiti razastiranje po zemljištu. Kada je reč o kapacitetu za stajnjak od svinja, na primer, kapacitet se može razlikovati u odnosu na period i mesto proizvodnje stajnjaka, odnosno, kreće se od 4-5 meseci u mediteranskoj klimi, 7-8 meseci u uslovima atlanske ili kontinenatlne klime, do 9-12 meseci u severnim predelima. Što se tiče stajnjaka od živine, potrebni kapacitet zavisi od klime i perioda u kojima ovaj stajnjak nije moguće razastreti po zemljištu. Za stajnjak od svinja koji se skladišti na gomili koja se uvek nalazi na istom mestu, bilo na samoj farmi ili u polju, najbolje dostupne tehnike su:

betonski pod sa sistemom za sakupljanje i tankom za tečnost od pranja,

lociranje novih skladišnih kapaciteta za stajnjak na mestima gde postoji najmanja verovatnoća da će izazvati smetnje neprijatnim mirisima kod osetljivih receptora, uzimajući u obzir usaljenost receptora i ružu vetrova

Ukoliko je potrebno uskladištiti stajnjak od živine, najbolja dostupna tehnika je staja sa nepropusnim podom i dobrom ventilacijom. Kod privremenog skladištenja svinjskog ili živinskog stajnjaka na gomili u polju, najbolja dostupna tehnika je formiranje gomile što dalje od osetljivih receptora, kao što su okolno stanovništvo i vodotokovi (uključujući i odvodne kanale sa polja) do kojih može da dopre tečnost od pranja. Najbolje dostupne tehnike za skladištenje svinjskog tečnog stajnjaka u betonskom ili čeličnom tanku uključuju sledeće:

fiksni tank otporan na mehaničke, termičke i hemijske uticaje

dno i zidovi tanka su nepropusni i zaštićeni od korozije

prostor se redovno prazni radi pregleda i održavanja, ako je moguće svake godine

na svakom izlaznom otvoru iz skladišta nalaze dvostruki ventili

stajnjak se meša samo i upravo pred pražnjenje tanka radi npr. razastiranja po polju Najbolje dostupne tehnike za prekrivanje tanka za stajnjak obuhvataju jednu od sledećih opcija:

čvrsti poklopac, krov ili ciradu, ili

plutajuću pokrivku, kao što je seckana slama, prirodna kora, platno, folija, treset, glineni peleti (LECA) ili ekspandirani polistiren (EPS).

Primenjuju se sve navedene pokrivke, ali sve imaju tehnička i operativna ograničenja. To znači da se odluka o tipu pokrivke može doneti samo u zavisnosti od slučaja. Laguna za skladištenje tečnog stajnjaka je podjednako izvodljiva kao i tank, pod uslovom da ima nepropusno dno i zidove (dovoljan sadržaj gline ili plastična prevlaka) u kombinaciji sa sistemom za detekciju curenja i pokrivkom. Za pokrivanje laguna najbolja dostupna tehnika je jedna od sledećih:

plastična pokrivka, ili

plutajuća pokrivka od seckane slame, glinenih peleta ili prirodne kore. Primenjuju se sve navedene pokrivke, ali sve imaju tehnička i operativna ograničenja. To znači da se odluka o tipu pokrivke može doneti samo u zavisnosti od slučaja. U nekim situacijama može biti veoma skupo, tehnički čak i nemoguće postaviti pokrivku na već





postojeću lagunu. Troškovi postavljanja pokrivke na veoma velikim lagunama ili lagunama neobičnog oblika mogu da budu visoki. Tehnički može da bude nemoguće postaviti pokrivku na lagunu čiji profili obale nisu pogodni za pričvršćivanje pokrivke. Tretman svinjskog i živinskog stajnjaka na farmi Tretman stajnjaka pre ili umesto razastiranja po zemljištu može se obavljati iz sledećih razloga:

1. da bi se iskoristila rezidualna energija (biogas) 2. da bi se smanjile emisije mirisa za vreme skladištenja i/ili razastiranja 3. da bi se smanjio sadržaj azota u stajnjaku, s ciljem sprečavanja eventualnog

zagađenja podzemnih ili površinskih voda koje može da nastane kao posledica razastiranja, i s ciljem smanjenja emisije mirisa

4. da bi se omogućio lak i nesmetan transport stajnjaka u udaljena područja, ili kada se stajnjak primenjuje u drugim procesima.

Primenjuje se veći broj sistema za tretman stajnjaka, mada većina farmi u EU mogu da upravljaju stajnjakom bez pribegavanja tehničkim merama sa donje liste. Osim tretmana na lokaciji farme, svinjski i živinski stajnjak se može (dalje) tretirati u industrijskim postrojenjima izvan kruga farme, kao što su postrojenja za spaljivanje živinskog otpada, kompostiranja ili sušenje. Procena tretmana izvan kruga farme ne spada u sadržaj ovog BREF dokumenta. Tehnike koje se primenjuju za tretman svinjskog i živinskog stajnjaka na farmi su sledeće:

mehanička separacija

biološki tretman svinjskog tečnog stajnjaka

kompostiranje čvrstog stajnjaka

kompostiranje živinskog stajnjaka sa borovim malčom

anaerobni tretman stajnjaka

anaerobne lagune

odvodnjavanje i sušenje svinjskog stajnjaka

spaljivanje stajnjaka od tovnih pilića

dodavanje aditiva u stajnjak. Tretman stajnjaka na samoj farmi ej najbolja dostupna tehnika samo ako se vrši pod određenim uslovima (tj. ovo je uslovna najbolja dostupna tehnika). Uslovi za vršenje tretmana stajnjaka na samoj farmi na osnovu kojih se određuje da li je neka tehnika i najbolja dostupna u vezi su sa ispunjenošću drugih uslova, kao što su dostupnost zemljišta, da li nutrijenata ima više ili su u manjku u lokalu, tehnička pomoć, mogućnost trgovine zelenom energijom, kao i lokalni propisi. U Tabeli 2 nalaze se primeri uslova za određivanje najbolje dostupne tehnike za tretman svinjskog stajnjaka. Ova tabela nije konačna, i neke druge tehnike mogu da budu najbolje dostupne pod određenim uslovima. Takođe je moguće i da izabrane tehnike budu i najbolje dostupne i pod nekim drugim uslovima.

Pod sledećim uslovima primer najbolje dostupne tehnike

farma se nalazi u području sa viškom nutrijenata, ali sa dovoljno zemljišta u blizini farme za rasturanje tečne frakcije (sa smanjenim sadržajem nutrijenata)

čvrsta frakcija može se rasturati u udaljenim područjima gde postoji potreba za nutrijentima, ili se može koristiti u drugim procesima

mehaničko odvajanje tečnog svinjskog stajnjaka primenom zatvorenog sistema (npr. centrifuge ili prenosnika sa presom) kako bi se smanjile emisije amonijaka (Odeljak 4.9.1)

farma se nalazi u području sa viškom nutrijenata, ali sa dovoljno zemljišta u blizini

mehaničko odvajanje tečnog svinjskog stajnjaka primenom





farme za rasturanje tečne frakcije

čvrsta frakcija može se rasturati u udaljenim područjima gde postoji potreba za nutrijentima

farmer dobija tehničku pomoć za adekvatno upravljanje postrojenjem za aerobni tretman

zatvorenog sistema (npr. centrifuge ili prenosnika sa presom) kako bi se smanjile emisije amonijaka, praćeno aerobnim tretmanom tečne frakcije (Odeljak 4.9.3) i gde se aerobni tretman dobro kontroliše kako bi se stvaralo što manje amonijaka i N2O

postoji tržište zelene energije

lokalni propisi dozvoljavaju zajedničku fermentaciju (sa drugim) produktima od organskog otpada i rasturanje digestovanih produkata

Anaerobni tretman stajnjaka u postrojenju na biogas (Odeljak 4.9.6)

Tabela 2: primeri uslovnih najboljih dostupnih tehnika u obradi svinjskog stajnjaka na farmi

Primer uslovne najbolje dostupne tehnike za tretman živinskog stajnjaka je:

eksterni tunel za sušenje sa rupičastim pojasevima za stanjaka, kada sistem za

držanje koka nosilja ne podrazumeva sistem za sušenje stajnjaka ili neku drugu

tehniku za postizanje smanjenja emisija amonijaka.

Razastiranje svinjskog i živinskog stajnjaka Opšti podaci Direktivom o nitratima propisuju se minimalni uslovi za rasturanje stajnjaka po zemljištu s ciljem da se osigura opšti nivo zaštite voda od zagađenja azotnim jedinjenjima, kao i dodatni uslovi za korišćenje stajnjaka u zonama posebno osetljivim na nitrate. Usled nedostataka podataka, nije bilo moguće obraditi sve uslove iz direktive u ovom dokumentu, ali se Tehnička radna grupa u vezi sa onima koji su obrađeni složila da su najbolje dostupne tehnike za tankove za tečni stajnjak, gomile za čvrsti stajnjak ili lagone za tečni stajnjak podjednako validne unutar i izvan osetljivih zona. Proces podrazumeva nekoliko različitih faza, koje kreću od perioda pre proizvodnje stajnjaka, pa sve do perioda koji sledi nakon proizvodnje, i konačno do razastiranja po zemljištu, u kojima se emisije mogu smanjiti i/ili kontrolisati. U nastavku sledi niz najboljih dostupnih tehnika koje se mogu primenjivati u određenim fazama procesa. Međutim, princip najbolje dostupne tehnike zasnovan je primeni sve četiri dole nabrojane radnje:

primena nutritivnih mera

izbalansirana primena stajnjaka u odnosu na potrebe dostupnog zemljišta i useva, i ako je moguće, u odnosu na druga đubriva

upravljanje razastiranja stajnjaka

primena samo onih tehnika koje su najbolje dostupne za razastiranje stajnjaka po zemljištu, i ako je moguće, potpuno iskorišćenje.

Najbolja dostupna tehnika je usmerena na smanjenje emisija iz stajnjaka u zemljište i podzemne vode usaglašavanjem količine stajnjaka sa predviđenim potrebama useva (azot i fosfor, minerali koje usevi uzimaju iz zemljišta i iz đubriva). Dostupni su razni alati za postizanje balansa između količine nutrijenata koje zemljište i vegetacija upiju i ukupne





količine nutrijenata iz stajnjaka, kao što su balansiranje nutrijenata u zemljištu ili određivanje broja životinja prema dostupnom zemljištu. Za određivanje najbolje dostupne tehnike potrebno je uzeti u obzir osobine zemljišta na koje se primenjuje stajnjak; stanje zemljišta, vrsta i nagib pod kojim se nalazi parcela, klimatski uslovi, padavine i navodnjavanje, prostorno planiranje i poljoprivredna praksa, uključujući i sisteme rotacije useva. Najbolja dostupna tehnika usmerena je na smanjenje zagađenje vode primenom sledećeg: nerazastiranjem stajnjaka po zemljištu kada je:

prenavodnjeno

poplavljeno

smrznuto

pod snegom nerazastiranjem stajnjaka na strmim padinama nerazastiranjem stajnjaka u blizini vodotokova (ostavljajući netretirani pojas zemljišta) razastiranjem stajnjaka neposredno pred fazu najintenzivnijeg rasta useva i upijanja nutrijenata. Najbolja dostupna tehnika uključuje upravljanje razastiranjem stajnjaka tako da se smanje neprijatnosti usled emisije mirisa za okolno stanovništvo, i to naročito:

razastiranjem tokom dana kada ljudi obično nisu kod kuće, a treba izbegavati vikende i praznike

posebno pazeći na pravac vetra u odnosu na okolne kuće. Stajnjak se može tretirati kako bi se smanjile emisije neprijatnih mirisa, što bi dalje omogućilo i veću fleskibilnost za identifikaciju pogodnih lokacija i vremenskih uslova za primenu na zemljištu. Svinjski stajnjak Emisije amonijaka u vazduh izazvane razastiranjem stajnjaka mogu se smanjiti izborom odgovarajće opreme. Referentna tehnika je upotreba konvencionalnog rasturača stajnjaka, nakon čega ne sledi brzo sjedinjavanje. Tehnike razastiranja stajnjaka kojima se smanjuju emisije amonijaka takođe smanjuju i emisije neprijatnih mirisa. Svaka tehnika ima određena odgraničenja, i nijedna nije primenjljiva u svim okolnostima, odnosni na svim vrstama zemljišta. Tehnikama kojima se tečni stajnjak injektira postižu se najveće smanjenja, ali i tehnikama kojima se tečni stajnjak nanosi na površinu zemljišta nakon čega ubrzo sledi i sjedinjavanje mogu da dostignu isti stepen smanjenja. Međutim, ovo iziskuje veći broj radnika i veću potrošnju energije (troškove), i primenjuje se na obradivom zemljištu koje se lako kultiviše. Zaključci o najboljim dostupnim tehnikama prikazani su u Tabeli 3. Postignuti nivoi u velikoj meri zavise od lokacije i služe samo kao ilustracija potencijalnih smanjenja. Veći deo tehničke radne grupe slaže se da su injektiranje ili rasturanje i sjedinjavanje (ukoliko se zemljište lako kultiviše) u roku do 4 sata najbolje dostupne tehnike za primenu tečnog stajnjaka na obradivo zemljište, mada i oko ovog zaključka vladaju podeljena mišljenja (vidi u nastavku). Tehnička radna grupa takođe smatra da kod nanošenja tečnog stajnjaka na zemljište, konvencionalni rasturač nije najbolja dostupna tehnika. Međutim, četiri države članice iznele su mišljenje da kada se rasturanje vrši niskom trajektorijom i pod niskim pritiskom (kako bi se formirale krupne kapi, čime se izbegava atomizacija i razletanje nebulizovanog sadržaja),





i kada se tečni stajnjak sjedinjuje sa zemljištem što je pre moguće (najmanje u roku od 6 sati), ili se primenjuje na useve u fazi rasta, da su kombinacije ovih tehnika najbolja dostupna tehnika. Tehnička radna grupa nije postigla konsenzus oko ovog poslednjeg predloga. Nisu predložene nikakve tehnike za smanjenje emisije za razastiranje čvrstog svinjskog stajnjaka. Međutim, za smanjenje emisija amonijaka iz razastiranja čvrstog stajnjaka važan faktor predstavlja sjedinjavanje sa zemljištem, ne toliko tehnika kojom se razastiranje vrši. Sjedinjavanje sa zemljištem nije moguće na pašnjacima.

Podeljena mišljenja:

1. Dve države članice ne podržavaju zaključak da rasturanje tečnog stajnjaka rasturačem po obradivom zemljištu kojem sledi sjedinjavanje sa zemljištem predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Po njihovom mišljenju, samo rasturanje stajnjaka, koje podrazumeva smanjenje emisije od 30-40% predstavlja najbolju dostupnu tehniku za rasturanje svinjskog stajnjaka po obradivom zemljištu. Njihova argumentacija je da se rasturanjem stajnjaka već postižu znatna smanjenja emisije, i da je dodatno rukovanje radi sjedinjavanja sa zemljištem teško organizovati, a da dodatno smanjenje koje se time može postići nije uporedivo sa troškovima koje ono nosi.

2. Drugo neslaganje u pogledu sjedinjavanja sa zemljištem uključuje čvrsti svinjski stajnjak. Dve države članice ne podržavaju zaključak da je sjedinjavanje čvrstog svinjskog stajnjaka sa zemljištem što je pre moguće (najmanje u roku od 12 sati) najbolja dostupna tehnika. Po njihovom mišljenju, sjedinjavanje u roku od 24 sata, za koje se vezuje smanjenje emisija od oko 50% predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Po njihovoj argumentaciji, dodatno smanjenje emisije amonijaka koje se time može postići ne opravdava dodatne troškove i poteškoće u vezi sa organizacijom logistike za sjedinjavanje stajnjaka sa zemljištem u kraćem vremenskom periodu.

Prostorno planiranje

Najbolja dostupna tehnika

Smanjenje emisije

Tip stajnjaka

Primenjljivost

Pašnjak i zemljište sa usevima do 30cm

Rasturanje stajnjaka rasturačem sa priključenim crevima

30%, može i manje ukoliko se primenjuje na travi visine >10 cm

Tečni stajnjak

Padina (<15% za cisterne, <25% za sisteme sa crevima), ne za viskozni tečni stajnjak ili stajnjak sa visokim sadržajem slame, bitni su veličina i oblik polja

Uglavnom pašnjak

Rasturanje stajnjaka rasturačem sa priključenom stopom

40% Tečni stajnjak

Padina (<20% za cisterne, <30% za sisteme sa crevima), ne za viskozni tečni stajnjak, bitni su veličina i oblik polja, trava niža od 8 cm

Pašnjak Plitko injektiranje (otvorena brazda)

60% Tečni stajnjak

Padina <12%, veća ograničenja za tip i stanje zemljišta, ne viskozni tečni stajnjak

Uglavnom pašnjak, oranica

Duboko injektiranje (zatvorena

80% Tečni stajnjak

Padina <12%, veća ograničenja za tip i stanje zemljišta, ne viskozni tečni





brazda) stajnjak

Oranica Rasturanje i sjedinjavanje u roku od 4 sata

80% Tečni stajnjak

Sjedinjavanje je moguće samo na zemljištu koje se lako kultiviše, u ostalim slučajevima najbolja dostupna tehnika je rasturanje bez sjedinjavanja

Oranica Sjedinjavanje što je pre moguće, a najmanje u roku od 12 sati

U roku 4 sata: 80%, u roku 12 sati: 60-70%

Čvrsti svinjski stajnjak

Samo na zemljištu koje se lako kultiviše

Tabela 3: Najbolje dostupne tehnike za opremu za rasturanje svinjskog stajnjaka Stajnjak od živine Stajnjak od živine sadrži visok nivo dostupnog azota, pa je važno da se obezbedi ravnomerna raspodela i precizna stopa primene. U tom smislu, rotacioni rasturač stajnjaka nije dobar. Rasturači sa sistemom za rasturanje stajnjaka na stražnjem delu i rasturači za dvojnu namenu su mnogo bolji. Kada se radi o vlažnom živinskom stajnjaku (<20% dm) iz kaveznih sistema, kako je i opisano u Odeljku 4.5.1.4, rasturanje po niskoj trajektoriji pod niskim pritiskom je jedina tehnika rasturanj. Međutim, nije donesen zaključak o tome koja tehnika rasturanja je i najbolja dostupna. Za smanjenje emisija amonijaka prilikom rasturanja živinskog stajnjaka, najvažniji faktor je sjedinjavanje stajnjaka sa zemljištem, a ne tehnika kojom se ono vrši. Sjedinjavanje sa zemljištem nije moguće kada je reč o pašnjacima. Najbolja dostupna tehnika za rasturanje – vlažnog ili suvog – živinskog stajnjaka je sjedinjavanje u roku od 12 sati. Sjedinjavanje je moguće samo na obradivom zemljištu koje se lako može kultivisati. Maksimalno se može postići smanjenje emisije od 90%, ali to umnogome zavisi od lokacije i služi samo kao ilustracija za potencijalno smanjenje. Podeljena mišljenja: Dve države zaključak da rasturanje čvrstog živinskog stajnjaka kojem sledi sjedinjavanje sa zemljištem predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Po njihovom mišljenju, sjedinjavanje u roku od 24 sata, za koje se vezuje smanjenje emisija od oko 60-70% predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Po njihovoj argumentaciji, dodatno smanjenje emisije amonijaka koje se može postići ne opravdava dodatne troškove i poteškoće u vezi sa organizacijom logistike za sjedinjavanje stajnjaka sa zemljištem u kraćem vremenskom periodu. Zaključak Osobina ovog rada je da je potencijal smanjenja emisija amonijaka, koji se vezuje za tehnike opisane u Poglavlju 4, dat kao relativno smanjenje (u procentima)u odnosu na referentnu tehniku. Razlog za to je što nivoi potrošnje i emisija na farmama zavise od mnogobrojnih i različitih faktora, kao što su uzgojna vrsta, odstupanja u formulaciji hrane i hraniva, proizvodna faza i sistem upravljanja, ali i drugi faktori kao što su klima i zemljište. Za posledicu imamo da ukupne emisije amonijaka iz primenjenih tehnika, na primer iz objekata za smeštaj, skladištenja stajnjaka i njegovog rasturanja po zemljištu pokrivaju širok opseg, otežavajući time tumačenje apsolutnih nivoa. Dakle, radije se pribegava izražavanju nivoa smanjenja emisije amonijaka u procentima.





Stepen konsenzusa Ovaj referentni dokument uživa podršku većine članova Tehničke radne grupe, mada se beleže podeljena mišljenja u vezi sa pet najboljih dostupnih tehnika. Prva dva razilaženja u mišljenju odnose se na objekte za držanje krmača u parenju i suprasnih krmača i tovljenika. Treće razilaženje odnosi se na rasturanje svinjskog tečnog stajnjaka korišćenjem rasturača stajnjaka kojem sledi sjedinjavanje sa zemljištem. Četvrto i peto razilaženje u stavovima odnosi se na vreme između rasturanja i sjedinjavanja čvrstog svinjskog i živinskog stajnjaka sa zemljištem. Svih pet različitih stanovišta detaljno su opisana u ovom rezimeu. Preporuke za dalji rad Za buduće revizije ovog referentnog dokumenta, svi članovi Tehničke radne grupe i zainteresovanih strana treba da nastave da sakupljaju podatke u formatu koji može lako da se poredi, a koji se odnose na aktuelne emisije i stepene potrošnje, kao i na učinak tehnika koje treba razmatrati prilikom odlučivanja o najboljim dostupnim tehnikama. Veoma malo podataka o monitoringu je dostupno, i to treba posmatrati kao jedan od ključnih problema u narednim revizijama referentnog dokumenta. Neke od specifičnih oblasti u kojima nedostaju podaci i informacije tiču se:

unapređenog kaveznog sistema za koke nosilje

ćurki, patki i morki

korišćenja prostirki u objektima za držanje svinja

troškova i opreme za hranjenje u višefaznom tovu svinja i živine

tehnika za preradu stajnjaka na farmi, za šta je potrebno izvršiti dalju kvalifikaciju i kvantifikaciju kako bi se omogućila bolja procena u razmatranju najboljih dostupnih tehnika

korišćenja aditiva u stajnjaku

buke, energije, otpadnih voda i otpada

pitanja kao što su sadržaj suve materije u stajnjaku i navodnjavanje

kvantifikacije rastojanja između vodotokova i površina na kojima se rastura stajnjak

kvantifikacije površina pod nagibom prilikom rasturanja stajnjaka po zemljištu

održivih tehnika odvodnjavanja. Ovaj dokument bavio se i pitanjima dobrobiti životinja. Međutim, bilo bi korisno da se razviju kritterijumi za procenu aspekata dobrobiti životinja u objektima za držanje životinja. Predlog tema za naredne projekte istraživanja i razvoja Odeljak 6.5 u tekstu ovog referentnog dokumenta sadrži listu sa oko trideset tema koje treba razmatrati kao potencijalne teme za naredne projekte istraživanja i razvoja. Evropska komisija kroz svoje programe istraživačkog i tehnološkog razvoja pokreće i podržava niz projekata koji se bave čistijim tehnologijama, dolazećim tehnologijama za tretman efluenta i tehnologijama reciklaže, kao i strategijama upravljanja. Ovi projekti potencijalno mogu da daju koristan doprinos u narednim revizijama referentnog dokumenta. Čitaoci se dakle pozivaju da informišu Evropski biro za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađenja o nalazima istraživanja koja su relevantna za sadržaj ovog dokumenta (vidi i predgovor ovog dokumenta).

PREDGOVOR





1. Status ovog dokumenta Ukoliko nije drugačije navedeno, “Direktiva” u ovom dokumentu predstavlja Direktivu Saveta 96/61/EC o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja. Direktiva je primenljiva bez uticaja na propise Zajednice koji se odnose na zdravlje i bezbednost na radu, što važi i za ovaj dokument. Ovaj dokument čini deo serije dokumenata u kojima su prikazani rezultati razmene informacija između država članica EU i industrije u vezi sa najboljim dostupnim tehnikama, monitoringom u vezi sa tim tehnikama, i kretanjima u navedenim industrijskim granama. Dokument objavljuje Evropska komisija u skladu sa članom 16(2) direktive, pa se prilikom određivanja “najbolje dostupne tehnike” mora postupati u skladu sa aneksom IV direktive.

2. Relevantne zakonske obaveze Direktive o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja i definicija najboljih dostupnih tehnika

Kako bi čitaocu pomogli da razume pravni kontekst u kojem je ovaj dokument razvijen, u predgovoru su opisane neke od ključnih odredbi direktive, uključujući i definiciju izraza “najbolja dostupna tehnika”. Ovaj opis je naravno nepotpun, i dat je samo kao informacija. On nema pravnu snagu, i ni na koji nnačin ne menja, niti utiče na stvarne odredbe direktive. Svrha direktive je da se postigne integrisano sprečavanje i kontrolu zagađenja koje nastaje kao rezultat aktivnosti navedenih u Aneksu I, što će rezultirati visokim nivoom zaštite životne sredine u celini. Pravni osnov za direktivu u vezi je sa zaštitom životne sredine. Njena realizacija trebalo bi da uzme u obzir i druge ciljeve Zajednice, kao što su konkurentnost industrije Zajednice, a sve u cilju doprinosa održivom razvoju. Direktiva konkretno omogućava da operateri i nadležni organi kroz sistem dozvola za određene kategorije industrijskih postrojenja na integrisan način sagledavaju potencijal zagađenja i potrošnje sirovina u postrojenju. Krajnji cilj takvog integrisanog pristupa je poboljšanje upravljanja i kontrole industrijskih procesa kako bi se osigurao visok nivo zaštite životne sredine u celini. Težište ovog pristupa je opšti princip iz člana 3, u kojem se kaže da operateri treba da preduzmu odgovarajuće preventivne mere protiv zagađenja, a naročito kroz primenu najboljih dostupnih tehnika kojima se omogućava bolji odnos kompanije prema životnoj sredini. Izraz “najbolja dostupna tehnika” definisana je u članu 2(11) direktive kao “najdelotvornija i najnaprednija faza u razvoju aktivnosti i metoda rada kojom se pokazuje pogodnost određene tehnike koja u načelu predstavlja osnovu za utvrđivanje graničnih vrednosti emisije kojima se sprečava, ili kad to nije u potpunosti moguće, smanjuje uticaj emisija i opšti uticaj na životnu sredinu u celini”. Član 2(11) dalje definiše definiciju:

“tehnike” uključuju tehnologiju koja se primenjuje i način na koji je postrojenje projektovano, izgrađeno, zatim način na koji se održava, radi i stavlja van pogona;

“dostupne” tehnike su tehnike razvijene do te mere da se mogu sprovesti u relevantnom industrijskom sektoru, u ekonomski i tehnički pogodnim uslovima, uzevši u obzir troškove i prednosti, bilo da se te tehnike primenjuju ili razvijaju u datoj državi članici ili ne, sve dok su opravdano dostupne operateru;

“najbolja” znači najdelotvornija za postizanje visokog opšteg nivoa zaštite životne sredine u celini.

Pored toga, aneks IV direktive sadrži listu “tema koje treba uzeti u razmatranje uopšteno ili u konkretnim slučajevima prilikom određivanja najboljih dostupnih tehnika…imajući u vidu troškove i koristi od mera, kao i principe predostrožnosti i prevencije”. Ova razmatranja uključuju i informacije koje je Komisija objavila u skladu sa članom 16(2).





Od organa čija je nadležnost izdavanja dozvola zahteva se da prilikom utvrđivanja uslova u dozvoli uzmu u obzir opšte principe iz člana 3. Ti uslovi moraju da uključe granične vrednosti emisije, kojima se dodaju ili se menjaju gde je prikladno ekvivalentnim parametrima ili tehničkim merama. U skladu sa članom 9(4) direktive, ove granične vrednosti emisije, ekvivalentni parametri i tehničke mere moraju, bez uticaja na poštovanje standarda u životnoj sredini, biti zasnovani na najboljim dostupnim tehnikama, bez propisivanja primene neke tehnike ili konkretne tehnologije, ali uzimajući u obzir tehničke osobine datog postrojenja, njegovu geografski položaj i lokalne uslove životne sredine. U svakom slučaju, uslovi iz dozvole moraju da uključe odredbe o minimizaciji dalekosežnog ili prekograničnog zagađenja i moraju da obezbede visok stepen zaštite žvitone sredine u celini. Države članice imaju obavezu da u skladu sa članom 11 direktive obezbede da nadležni organi prate ili da budu informisani o razvoju najboljih dostupnih tehnika

3. Objective of this Document Članom 16(2) direktive od Komisije se zahteva da organizuje “razmenu informacija između država članica i industrije o najboljim dostupnim tehnikama, monitoringu u vezi s njima i kretanjima u toj oblasti”, te da objavljuje rezultate razmene. Svrha razmene informacija data je u recitalu 25 direktive, gde se kaže da će “razvoj i razmena informacija na nivou Zajednice o najboljim dostupnim tehnikama pomoći u rešavanju tehnoloških nejednakosti u Zajednici, unaprediti širenje graničnih vrednosti i tehnika koje se primenjuju u Zajednici širom sveta, i pomoći državama članicama da efikasno sprovedu odredbe ove direktive”. Komisija (GD za životnu sredinu) je osnovala forum za razmenu informacija (Information Exchange Forum) kako bi podržala aktivnosti propisane članom 16(2), i pod okriljem ovog foruma oformljen je niz tehničkih radnih grupa. Forum i tehničke radne grupe okupljaju predstavnike država članica i industrije, a sve u skladu sa članom 16(2). Cilj ove serije dokumenata je da se tačno odslika razmena informacija koja je organizovana u skladu sa članom 16(2) i da se organima nadležnim za izdavanje dozvola obezbede referentne informacije koje treba da uzmu u obzir prilikom utvrđivanja uslova iz dozvole. Pružanjem relevantnih informacija u vezi sa najboljim dostupnim tehnikama, ovi dokumenti treba da posluže kao vredan alat za poboljšanje stanja životne sredine.

4. Izvori informacija Ovaj dokument predstavlja skup informacija sakupljenih iz više izvora, uključujući naročito stručno znanje grupa oformljenih u cilju pružanja pomoći Komisiji u njenom radu. Proveru su izvršile relevantne službe Komisije. Za svaki doprinos izražena je zahvalnost i priznanje.

5. Kako razumeti i koristiti ovaj dokument

Namera je da se informacije iz ovog dokumenta koriste kao input za određivanje najboljih dostupnih tehnika u konkretnim slučajevima. Prilikom određivanja najboljih dostupnih tehnika i utvrđivanja uslova za dozvolu zasnovanih na najboljim dostupnim tehnikama, uvek treba uzeti u obzir krajnji cilj, a to je postizanje visokog stepena zaštite životne sredine u celini. U nastavku sledi kraći opis vrsta informacija datih u svakom odeljku ovog dokumenta. Poglavlje 1 sadrži opšte informacije o poljoprivrednim sektorima koji pokrivaju oblast iz ovog dokumenta na evropskom nivou. Ovi podaci uključuju ekonomske pokazatelje, stepene potrošnje i proizvodnje jaja, živinskog i svinjskog mesa, kao i podatke o određenim zakonom propisanim zahtevima.





Poglavlje 2 bavi se sistemima proizvodnje, i sadrži opise tehnika koje se najčešće primenjuju u Evropi. Ovo poglavlje daje osnovu za referentne sisteme identifikovane u poglavlju 4 kojima se procenjuje uticaj tehnika za smanjenje emisija na životnu sredinu. Namera nije da se opišu samo referentne tehnike, ali nije moguće obuhvatiti sve izmene u tehnikama koje se mogu sresti u praksi. Poglavlje 3 sadrži podatke i informacije o aktuelnim emisijama i stepenima potrošnje, odslikavajući stanje u postojećim postrojenjima u vreme pisanja ovog dokumenta. Namera je da se prikažu faktori koji uzimaju u obzir odstupanja u nivoima potrošnje i emisije. Poglavlje 4 sadrži opise tehnika koje se smatraju najrevevantnijim za određivanje najboljih dostupnih tehnika i uslova iz dozvole zasnovanih na najboljim dostupnim tehnikama. Ove informacije uključuju podatke o nivoima potrošnje i emisije koji se smatraju dostižnima uz primenu tehnike, pojedine podatke o troškovima i uticajim ana medije koji proizilaze iz primene tehnika, kao i stepen do kojeg je neka tehnika primenljiva na postrojenja koja su u obavezi da pribave integrisanu dozvolu (npr. nova, postojeća, velika ili manja postrojenja). Tehnike koje se smatraju zastrelima nisu uključene u ovaj dokument. Poglavlje 5 sadrži tehnike i nivoe potrošnje i emisija koji se smatraju kompatibilnima sa najboljim dostupnim tehnikama u opštem smislu. Svrha ovog dela je da se uopšteno ukaže na nivoe emisija i potrošnje koji se mogu smatrati adekvatnom referentom tačkom i koji mogu da pomognu u određivanju uslova iz dozvole i zasnovanih na najboljim dostupnim tehnikama, ili za utvrđivanje opštih obavezujućih pravila u skladu sa članom 9(8). Potrebno je međutim naglasiti da ovaj dokument ne daje predloge graničnih vrednosti emisije. Utvrđivanje odgovarajućih uslova iz dozvole uključuje i sagledavanje lokalnih faktora specifičnih za određenu lokaciju, kao što su tehničke osobine predmetnog postrojenja, njegov geografski položaj i lokalne uslove u životnoj sredini. Kada je reč o postojećim postrojenjima, potrebno je sagledati i ekonomsku i tehničku izvodljivost njihovog unapređivanja. Čak i sam cilj obezbeđivanja visokog nivoa zaštite životne sredine u celini često će podrazumevati razne kompromise između različitih uticaja na životnu sredinu, a ti kompromisi će često biti pod uticajem lokalnih prilika. Mada je namera bila da se neka od ovih pitanja razmotre u ovom dokumentu, nije bilo moguće uraditi to u potpunosti. Tehnike i nivoi prikazani u poglavlju 5 dakle neće uvek odgovarati svim postrojenjima. S druge strane, obaveza obezbeđivanja visokog nivoa zaštite životne sredine, uključujći i smanjenje dalekosežnog ili prekograničnog zagađenja podrazumeva da se uslovi iz dozvole ne mogu određivati samo na osnovu lokalnih prilika. Stoga je od izuzetnog značaja da organi nadležni za izdavanje dozvola u potpunosti uzimaju u obzir informacije iz ovog dokumenta. Kako se najbolje dostupne tehnike menjaju vremenom, ovaj dokument će biti shodno tome biti revidiran i ažuriran. Komentare i predloge treba uputiti na adresu Evropskog biroa za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađenja na Institutu za napredne tehnološke studije: Edificio Expo; C/ Inca Garcilaso s/n; E-41092 Seville, Spain Telefon: +34 95 4488 284 Faks: +34 95 4488 426 e-mail: [email protected] Internet: http://eippcb.jrc.es

mailto:[email protected]

http://eippcb.jrc.es/





SADRŽAJ DOKUMENTA Referenti dokument za najbolje dostupne tehnike (BREF) za intenzivni uzgoj stoke zasniva se na odeljku 6.6 Aneksa I Direktive o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja 96/61/EC pod nazivom “Instalacije za intenzivni uzgoj živine ili svinja sa više od: (d) 40.000 mesta za živinu (e) 2.000 mesta za svinje (od preko 30kg), ili (f) 750 mesta za priplodne krmače.” Direktiva ne definiše pojam živine. Iz diskusija sa Tehničkom radnom grupom, zaključeno je da živina u ovom dokumentu podrazumeva:

koke nosilje i tovne piliće (brojlere)

ćurke

patke

morke. Međutim, veoma malo podataka je dostavljeno o patkama i morkama, pa se o njima veoma malo govori u ovom dokumentu. Izleganje nije uključeno u deo o živini, jer se ono smatra posebnom aktivnošću i ne predstavlja integrisani posao kojim se bavi jedna živinarska farma za uzgoj nosilja ili tovnih pilića. Direktiva pravi razliku između farmi za držanje svinja i farmi za držanje priplodnih krmača. U praksi postoje farme sa zatvorenim ciklusom u kojima se drže priplodne krmače i prasići u odgoju. Njihovi kapaciteti se tipično kreću ispod utvrđenih granica iz Aneksa I za oba sektora, ali imaju jednak potencijal uticaja na životnu sredinu kao i farme iz Aneksa I. Tehnička radna grupa zaključila je da su farme za rasplod, farme za uzgoj prasića u razvoju i farme sa zatvorenim ciklusom uključene u sadržaj ovog BREF dokumenta radi identifikacije tehnika za smanjenje uticaja i za procenu najboljih dostupnih tehnika. Gajenje svinja uključuje gajenje odojaka, koji se dalje dele na tovljenike između 25 i 35kg, i preko 35 kg žive vage (groveri i finišeri). Uzgoj krmača uključuje krmače u parenju, suprasne i tek oprašene krmače (uključujući i mladunce) i mlade nazimice koje se još nisu parile (za obnavljanje fonda priplodnih krmača). U skladu sa članom 2.3 direktive 96/61/EC, farmom se smatra instalacija koja može da se sastoji od jedne ili više stacionarnih tehničkih jedinica i od direktno povezanih aktivnosti. Za potrebe ovog dokumenta, Tehnička radna grupa je u sadržaj uključila neke tehnike koje je smatrala relevantnim, ali se one ne primenjuju uvek na instalacije iz opsega IPPC. Na primer, rasturanje stajnjaka je razmatrano veoma detaljno, mada je jasno da se za ovu aktivnost često angažuju izvođači po ugovoru, i to se neretko vrši na zemljištu koje ne pripada farmi na kojo je stajnjak proizveden. Razlog za tako detaljno razmatranje rasturanja stajnjaka je da se spreči da korist od mere za smanjenje emisije koju farmer primeni na početku lanca kasnije nestane zbog lošeg upravljanja rasturanjem stajnjaka ili zbog neodgovarajućih tehnika na kraju lanca. Drugim rečima, kako svi ključni uticaji farmi na životnu sredinu potiču od životinjskog stanjaka, mere za smanjenje ovih emisija nisu ograničene samo na tehnike u objektima za držanje životinja i za skladištenje stajnjaka, već obuhvataju i mere u celokupnom lancu događaja, uključujući i strategije ishrane i finalno rasturanje stajnjaka po zemljištu, i one su sve uključene u sadržaj ovog dokumenta. Stavke koje nisu obrađene u ovom dokumentu su centralizovana postrojenja za tretman stajnjaka ili otpada, kao ni alternativi sistemi uzgoja, kao što su držanje svinja na otvorenom





prostoru primenom sistema rotacije. U dokumentu su opisane sledeće relevantne aktivnosti na farmi, mada je jasno da se sve ove aktivnosti ne obavljaju na svim farmama:

upravljanje faramom (uključujućii održavanje i čišćenje opreme)

strategija ishrane (i pripreme hrane i hraniva)

gajenje životinja

sakupljanje i skladištenje stajnjaka

tretman stajnjaka na farmi

rasturanje stajnjaka po zemljištu

tretman otpadnih voda. Pitanja zaštite životne sredine koja su u vezi sa gore nabrojanim aktivnostima su sledeća:

potrošnja energije i vode

emisije u vazduh (npr. amonijaka, prašine)

emisije u zemljište i podzemne vode (npr. azot, fosfor, metali)

emisije u površinske vode

emisije otpada koji ne uključuje stajnjak i uginule životinje. Faktori kao što su dobrobit životinja, mikrobiološke emisije i rezistenca životinja na antibiotike važni su za procenu tehnika u životnoj sredini. Oni su uključeni u procenu kada je za to bilo dovoljno dostupnih podataka. Pitanja koja se odnose na aspekte ljudskog zdravlja i životinjskih proizvoda ne predstavljaju deo aktivnosti razmene informacija i nisu uključena u ovaj BREF dokument.





1 OPŠTE INFORMACIJE U ovom poglavlju date su opšte informacije o proizvodnji svinja i živine u Evropi. Takođe sadrži i kraći opis pozicije Evrope na svetskom tržištu i kretanja na internom evropskom tržištu i tržištima država članica. Ovo poglavlje predstavlja i uvod u glavna pitanja zaštite životne sredine koja su u vezi sa intenzivnim gajenjem svinja i živine. 1.1 Intenzivno gajenje životinja Stočarstvo je i dalje uglavnom porodični posao. Sve do šezdesetih godina prošlog veka, pa i u ranim sedamdesetim, gajenje svinja i živine bilo je samo deo aktivnosti na kombinovanim farmama koje su gajile useve i držale više vrsta životinja. Hrana se proizvodila na samoj farmi ili se kupovala u lokalnim trgovinama, a otpadak od životinja vraćao se na zemlju kao đubrivo. Ovaj tip farmi i dalje postoji u EU, ali u veoma malom broju. Slika se znanto promenila od tog vremena. Rastuća potražnja na tržištu, razvoj genetskih materijala i opreme za farme, i dostupnost relativno jeftine hrane, podstakli su farmere na usavršavanje. Broj grla na farmama i veličina farmi su se posledično menjali, i stvorili su se uslovi za intenzivno gajenje životinja, dakle za intenzivno stočarstvo. Hrana je često uvožena izvan EU, jer se potrebne količine i vrste nisu mogle proizvoditi u lokalu. Intenzivno gajenje je stoga dovelo do znatnog uvoza nutrijenata koji se nisu vraćali istoj zemlji (preko stajnjaka) na kojoj su uzgajani usevi od kojih su proizvedena hraniva. Stajnjak se umesto toga rasturao po zemlji koja je bila dostupna. Međutim, u mnogim regionima sa razvijenim stočarstvom nema dovoljno dostupnog zemljišta. Pored toga, životinje su dobijale hranu veće nutritivne vrednosti (ponekad više nego što je to zaista bilo potrebno) da bi se osigirali optimalni nivoi rasta. Ti nutrijenti su delimično izlučivani prirodnim procesom, što je dovelo do još znatnijeg povećanja sadržaja nutrijenata u stajnjaku. Intenzivno stočarstvo podudara se sa velikim brojem grla u uzgoju. Broj grla u uzgoju se sam po sebi smatra grubim pokazateljem količine proizvedenog životinjskog stajnjaka. Veliki broj grla obično ukazuje na prekoračenje mineralnog sadržaja u odnosu na potrebe poljoprivrednog zemljišta na kojem se uzgajaju usevi ili koje služi za ispašu stoke. Dakle, podaci o koncentraciji stoke na regionalnom nivou smatraju se dobrim pokazateljem područja sa ptencijalnim problemima u životnoj sredini (npr. zagađenje azotom). U izveštaju o upravljanju zagađenjem azotom [77, LEI, 1999] koristi se izraz stočna jedinica (LU) (LU = 500 kg životinjske mase) za prikazivanje ukupnog obima stočnog fonda, i omogućava se sabiranje stočnih vrsta prema njihovim prehrambenim potrebama. Značenje izraza “intenzivno gajenje životinja” u Evropi ilustrije se gustinom rasporeda životinja izraženom u broju grla po hektaru iskorišćenog poljoprivrednog zemljišta (LU/ha). Na Slici 1.1 prikazana je gustina rasporeda životinja (u LU/ha) na regionalnom nivou. Gustina prelazi 2 LU/ha najviše u Holadniji, delovima Nemačke (Nidersašen, Severna Vestfalia), u Bretanji (Francuska), Lombardiji (Italija), i nekim delovima Španije (Galicija, Katalonija). Smatra se da je gustina od 2 LU/ha blizu vrednosti emisija azota iz stajnjaka





koje se mogu primenjivati u skladu sa Direktivom o nitratima. Slika takođe pokazuje da uticaj intenzivnog stočarstva na životnu sredinu u gotovo svim državama članicama predstavlja regionalni problem, mada se u nekim državama, kao što su Holandija i Belgija može smatrati skoro nacionalim problemom.

Slika 1.1: Gustina rasporeda životinja u Evropskoj uniji, iskazana kao broj grla po hektaru iskorišćenog poljoprivrednog zemljišta [153, Eurostat, 2001] [77, LEI, 1999]]





Područja sa velikom gustinom najčešće imaju farme na kojima se intenzivno gaje svinja i živina, pri čemu se na svim farmama drži veliki broj životinja. Na primer, udeo svinja i živine prelazi 50% u većini regiona, dok udeo živine prelazi 20% regionalne stočne populacije u delovima Francuske (Regija Loare, Bretanja), Španije (Katalonija), i Ujedinjenog Kraljevstva (istočna Engleska). U nekim državama članicama beleži se pad u broju farmi, ali one koje i dalje rade imaju tendenciju proširenja kapaciteta, drže više životinja i imaju veću proizvodnju. Samo u nekoliko država članica (npr. u Španiji) otvaraju se nova preduzeća ili s pokreću veći proizvodni kapaciteti [77, LEI, 1999]. 1.2 Sektor proizvodnje živine u Evropi Velika većina živinarskih farmi deo su proizvodnih lanaca jaja ili tovnih pilića. U poređenju s tim, veoma mali broj farmi bavi se proizvodnjom ćurki (ćurećeg mesa) i patki (meso, pašteta (foie gras), ili jaja); gotovo ništa se ne zna o proizvodnji morki. U nastavku ovog dokumenta nalazi se kraći opis sektora proizvodnje živine u Evropi, sa akcentom na proizvodnji pilića jer je za ostale proizvodne sektore dostavljeno veoma malo podataka. Više podataka i detalja mogu se naći u godišnjim izveštajima Evropske komisije (DG Agriculture and Eurostat [153, Eurostat, 2001]). Podaci o proizvodnji živine variraju u zavisnosti od vrste i rase živine koja se gaji, u izvesnoj meri zavise i od potražnje na tržištu pojedinačnih država članica. Rase se biraju ili zbog kapaciteta nošenja jaja ili zbog potencijala rasta (količine mesa). Tabela 1.1 prikazuje neke tipične proizvodne podatke za vrste živine u okviru IPPC-a

Tabela 1.1: Tipični podaci o rasama živine u uzgoju [92, Portugalija, 1999] [179, Holandija, 2001] [192, Nemačka, 2001] 1.2.1 Proizvodnja jaja Globalno gledano, Evopa je na drugom mestu po proizvodnji kokošijih jaja sa oko 19% ukupne svetske proizvodnje, odnosno 148.688 miliona jaja godišnje (1998), a očekuje se da se proizvodnja neće znatnije menjati u narednom periodu. Petnaest država članica EU su 1999. godine imale 305 miliona nosilja, koje su nosile oko 86.161 miliona jaja prosečne težine 62 grama po jajetu, odnosno ukupne mase od 5.342 miliona tona jaja. To je u proseku 282 jajeta za prodaju po koki nosilji na godišnjem nivou (realni broj je malo veći, imajući u vidu gubitke usled lomljenja jaja i prljavštine koja ostane na jajima, pa kao takva idu u škart). Proizvodnja jaja prati ciklični obrazac, jer proizvodnja raste/pada nakon perioda povoljnih/niskih cena [203, EC, 2001]. Jaja za ishranu ljudi proizvode se u svim državama članicama. Najveći proizvođač jaja u EU je Francuska (18 % živinarskog fonda i 17% proizvodnje jaja), nakon čega sledi Nemačka (14% živinarskog fonda i 16% proizvodnje jaja), zatim Italija (15% živinarskog fonda i 14% proizvodnje jaja) i Španija (14% živinarskog fonda i 14% proizvodnje jaja), i ove zemlje sve





imaju uporedive nivoe proizvodnje, a u stopu ih prati Holandija sa 12% živinarskog fonda i 13% proizvodnje jaja. Kada je reč o izvozu, Holandija je najveća izvoznica sa 65% izvoza svoje proizvodnje, a slede joj Francuska, Italija i Španija, dok je u Nemačkoj potrošnja veća od proizvodnje. Što se tiče smeštajnih objekata za životinje, očekuje se da će smanjenje u gustini smeštaja u skladu sa Direktivom 99/74/EC rezultirati jedinicama sa manje mesta za životinje, jer će smeštaj manjeg broja koka nosilja biti jedini legalan način smeštaja. Kao posledica toga, predviđa se da će se broj objekata sa više od 40.000 mesta smanjiti; jer će biti potrebno smanjiti i do 20% [203, EC, 2001] ptica kako bi se ispunili zahtevi iz novih propisa. Sadašnji broj farmi koje spadaju u IPPC instalacije (preko 40.000 živinskih mesta) prikazan je u Tabeli 1.3. Većina koka nosilja se u EU drži u kaveznim sistemima, mada je proizvodnja jaja u nekaveznim sistemima postala popularna u poslednjih desetak godina, naročito u severnoj Evropi. Na primer, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Austrija, Švedska, Danska i Holandija su povećale udeo proizvodnje jaja u sistemima kao što su staje, sistemi za poluintenzivni uzgoj, slobodno kretanje i duboka prostirka. Sistemi sa dubokom prostirkom su najpopularniji vid nekaveznog držanja u svim državama članicama, osim u Francuskoj, Irskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, gde se radije koriste sistemi za poluintenzivni uzgoj i sa slobodnim kretanjem. Broj koka nosilja koje se drže na jednoj farmi znatno varira od nekoliko hiljada do nekoliko stotina hiljada. Očekuje se da relativno mali broj farmi po državi članici dospe u opseg Direktive o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja. Što se tiče drugih vrsta nosilja, svega je nekoliko farmi sa 40.000 mesta ili više. Veći deo konzumnih jaja koja se proizvedu u EU (oko 95%) potroše se u samoj Evropskoj zajednici. Prosečna godišnja potrošnja po glavi stanovnika 2000. godine iznosila je oko 12,3 kg. U poređenju sa 1991. godinom, potrošnja pokazuje blagi pad (Slika 1.2).

Slika 1.2: Dinamika proizvodnje i potrošnje jaja u EU [153, Eurostat, 2001] Proizvodni lanac u sektoru proizvodnje jaja predstavlja niz različitih aktivnosti, od koje svaka predstavlja jedan korak u uzgoju ili proizvodnji. Nega, izleganje, uzgoj i polaganje jaja često se odvijaju na različitim mestima i različitim farmama kako bi se sprečilo eventualno širenje bolesti. Farme nosilja, naročito one veće, često uključuju rangiranje i pakovanje jaja, nakon čega se jaja isporučuju direktno u maloprodaju (ili veleprodaju).





Slika 1.3: Primer proizvodnog lanca u sektoru proizvodnje jaja [26, LNV, 1994] Nema informacija o strukturi, položaju i razvoju drugih sektora za proizvodnju jaja (naročito pačijih). Ovi sektori imaju veoma malu aktivnost u poređenju sa sektorom proizvodnje kokošijih jaja. 1.2.2 Proizvodnja tovnih pilića (brojlera) Prema jedinici D2 Generalnog direktorata za poljoprivredu, ukupna proizvodnja živinskog mesa u petnaest zemalja članica EU iznosila je 8.784 megatona 2000. godine, od čega je 8.332 megatone potrošeno u EU. Izvezeno je 0,452 megatone (5,1%). [203, EC, 2001] Najveći proizvođač živinskog mesa u 15 država članica 2000. godine bila je Francuska (26% proizvidnje u EU), kojoj je sledilo Ujedinjeno Kraljevstvo (17%), Italija (12%), i Španija (11%). Neke zemlje su jasno izvozno orijentisane, kao što je Holandija, gde se nekih 63% proizvodnje ne potroši u zemlji, kao što su Danska, Francuska i Belgija, u kojima se respektivno 51%, 51% i 31% proizvodnje ne utroši u sopstvenoj zemlji. S druge strane, neke države kao što su Nemačka, Grčka i Austrija imaju potrošnju koja prevazilazi njihovu proizvodnju; u tim zemljama, respektivno 41 %, 21 % i 23 % ukupne potrošnje dolazi iz uvoza iz drugih zemalja. [203, EC, 2001] Proizvodnja živinskog mesa je u porastu od 1991. godine u proseku za 232.000 tona godišnje. Najveći proizvođači u EU (Francuska, UK, Italija i Španija) beleže rast proizvodnje živinskog mesa. U periodu od 1991. do 2000. godine, proizvodnja u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu se povećala za 24,4% i 38.3% respektivno, dok je u Španiji to povećanje bilo za 11,9% [203, EC, 2001]. Mada se proizvodnja jaja u Evropskoj uniji može opisati kao “pravolinijska”, sektor se razvija u delu proizvodnje živinskog mesa. Zabrinutost





javnosti u vezi sa konzumiranjem junetine, teletine i svinjentine može i dalje da pojačava razvoj ovog sektora. Lična potrošnja porasla je u proseku za 459 grama po osobi; to znači da je potrošnja u 15 zemalja EU porasla za 170.666 tona godišnje (1999). Izvoz u druge države je takođe u porastu, i to za oko 38.000 tona godišnje. Države članice sa najvećom potrošnjom u EU su Francuska, UK, Nemačka i Španija. One su sve povećale potrošnju u periodu između 1991. i 2000. godine: Francuska za 21%, Nemačka i Španija za 41% i 11% respektivno. Ujedinjeno Kraljevstvo je postalo glavni potrošač živinskog mesa od 1994. godine i dalje; potrošnja je u ovoj zemlji porasla za 51%. [203, EC, 2001]

Slika 1.4: Dinamika proizvodnje i potrošnje živinskog mesa u EU [153, Eurostat, 2001] Proizvodnja tovnih pilića predstavlja specijalizovani deo proizvodnog lanca. Različite faze u proizvodnji tovnih pilića prikazane su na Slici 1.5. Ovaj dokument se posebno bavi farmama za uzgoj tovnih pilića. Oni se uglavnom ne drže u kavezima, mada postoji i takvi sistemi. Veći deo proizvodnje živinskog mesa zasnovan je na sistemu “svi unutra – svi napolje” uz korišćenje duboke prostirke. Farme za tov pilića kapaciteta od preko 40.000, koje spadaju u okvir IPPC direktive, prilično su česte u Evropi. Trajanje proizvodnog ciklusa zavisi od zahtevane težine živine za klanje, režima ishrane i stanja (zdravstvenog) ptica, i kreće se od 5 nedelja (Finska) i 8 nedelja [125, Finland, 2001], nakon čega se pilići šalju u klanicu. Nakon svakog ciklusa objekti se detaljno čiste i dezinfikuju. Dužina ovog perioda varira od 1 nedelje (Finska, UK) pa čak do tri nedelje (Irska). Tip proizvodnje koji je dosad bio specifičan za Francusku uključuje tzv. tovno pile sa “crvenom etiketom”. Ti pilići imaju stalan pristup otvorenom prostoru i kolju se sa najmanje 80 dana starosti, kada dostignu telesnu masu od više od 2 kg žive vage. Ovaj tip proizvodnje postaje sve popularniji i do danas (2000) predstavlja skoro 20% konzumiranih tovnih pilića u Francuskoj. [169, FEFAC, 2001] (pozivanje na ITAVI, 2000) Sektor proizvodnje ćuraka je najveći kada je reč o ostalim sektorima za proizvodnju živinskog mesa. On u četiri države članice (Francuska, Italija, Nemačka i UK) predstavlja važan sektor. Od 1991. godine proizvodnja je u EU porasla za 50%. [203, EC, 2001] Godišnji obrasci izleganja ćurića u EU ukazuju na četiri udarna perioda, i to februar-mart, jun, avgust-septembar i novembar-decembar.





Slika 1.5: Primer proizvodnog lanca u sektoru proizvodnje tovnih pilića [26, LNV, 1994] 1.2.3 Ekonomija sektora uzgoja živine Većina živinarskih farmi su porodična preduzeća. Neke farme pripadaju velikim kompanijama koje se bave svi aktivnostima u ovom sektoru, počev od proizvodnje pa do maloprodaje, uključujući i nabavku hrane za životinje. Ulaganja u životinje i proizvodnju (oprema, smeštaj) u vezi su sa neto maržom farmi. Neto marža za živinarske farme razlikuje se u svakoj državi članici i zavisi od troškova proizvodnje i cene proizvoda. Proizvodni troškovi mogu da se sastoje od:

troškovi za nabavku piladi (osim u integrisanim sistemima)

troškovi ishrane

veterinarski troškovi

troškovi rada

troškovi energije

održavanje opreme i objekata

amortizacija opreme i objekata

kamate. Troškovi proizvodnje jaja su takođe u jasnoj vezi sa proizvodnim faktorima kao što je broj grla na farmi. Proizvodni troškovi najniži su u kaveznim sistemima za više ptica; troškovi rastu sa proširenjem prostora u kavezima i primenom nekaveznih sistema. Proizvodnja jaja u uslovima slobodnog kretanja nosilja je znatno skuplja od svih ostalih sistema. Zato se sada u EU usvajaju viši standardi za držanje životinja koji uzimaju u obzir dobrobit životinja, što je posledica Direktive 1999/74/CE, koja zahteva veći prostor za držanje ptica, što će povećati proizvodne troškove. Očekuje se da to može da dovede do povećanja uvoza iz zemalja sa nižim standardima za dobrobit životinja (pa stoga i nižim proizvodnim troškovima) na štetu jaja proizvedenih u EU ako potrošači nisu spremni da plate višu cenu.

Tabela 1.2: Prikaz troškova proizvodnje jaja u različitim sistemima [13, EC, 1996]





Bruto dohodak neke farme zavisi od broja jaja ili kg žive vage koji se mogu prodati, kao i od cene koju farmer može da dobije (uključujući i cenu kokošaka koje više ne nose jaja). Cene proizvoda od živinskog mesa nisu zagarantovane niti fiksne, i menjaju se shodno promenama cena na tržištu. Ovo tržište je opet pod znatnim uticajem dinamike i strukture velikih maloprodajnih lanaca (15 1999. godine), koji predstavljaju ključna prodajna mesta za proizvode od živinskog mesa, te su samim time odgovorne za najveći deo godišnjeg obrta proizvoda od živinskog mesa. Prosečna cena jaja u Evropskoj uniji je 1999. godine iznosila 78,87 evra na 100 kg jaja 0,049 evra po jajetu). 2000. godine prosečna cena jaja bila je 100,39 evra na 100 kg (0,062 evra po jajetu). Cena jaja i hrane za nosilje pada još od 1991. Godine. Ukupno gledano, bruto marža za proizvodnju jaja blago je opala od 1991. godine [203, EC, 2001] Prosečna cena pilećeg je 1998. godine u Evropskoj uniji iznosila 143,69 evra za 100 kg. Naredne godine, u periodu od januara do spetembra, prosečna cena je iznosila 133,44 evra za 100 kg. Cena mesa opada još od 1991. godine, ali u isto vreme padaju i cene hrane za životinje. Uopšteno gledano, bruto marža za tovne piliće je od 1991. opala. Cene takođe trpe uticaj kretanja u sektoru, na primer, kada je sektor pogođen zarazama (salmonela i dioksini), ili problemima koji utiču na tržišta drugih proizvoda životinjskog porekla (svinjski grip, bolest ludih krava). Ovi uticaji mogu da budu regionalni, ali kada je reč o izvozno orijentisanim državama članicama, problemi se mogu lako preneti na šire evropsko tržište. Na primer, kriza sa dioksinom koja je nastupila sredinom 1999. godine, a koja je bila povezana za zagađenjem hrane za životinje, žestoko je uticala na tržište živinskog mesa i jaja u Belgiji. Kako su proizvodi uklonjeni sa polica maloprodajnih objekata, opala je i potrošnja i cene. Mada je kriza ostavila dubok trag na finansijsku poziciju belgijske industrije, efekti ove krize osetili su se i u susednim zemljama članicama jer su potrošnja i cene i kod njih zabeležile pad. S druge strane, pojava bolesti kao što su slinavka i šap, svinjski grip i bolest ludih krava, promenile su ponašanje kupaca koji su se okrenuli većoj potrošnji žiivnskog mesa i proizvoda od tog mesa. Veoma malo ekonomskih podataka je dostavljeno o proizvodnji sveže ćuretine. U septembru 2000. godine, Nacionalna unija farmera je objavila izveštaj o troškovima proizvodnje sveže ćuretine (po grlu stavljenom na tržište). Kao indikativni troškovi prikazani su sledeći: troškovi za uzgoj odralse ženke iznosili su 18 evra po grlu (6,4 kg mrtve vage), pa i do 22 po grlu (6,3 kg mrtve vage), a za mužjaka 19,5 evra po kilogramu (6,7 kg mrtve vage), pa do 23,4 evra po grlu (10 kg mrtve vage. Ovi troškovi zavise od cene po ćuretu, čija telesna masa na početku varira, kao i po kilogramu za odgojenu pticu na kraju uzgoja, prilikom prodaje. Troškovi uključuju i čerupanje i šurenje. [126, NFU, 2001]





Tabela 1.3: Broj grla, ukupno farmi i farmi po definiciji odeljka 6.6. Aneksa 1 Direktive Saveta 96/69/EC za različite države članice EU Resursi: izveštaji država članica EU dati u komentarima i nacionali dokumenti o najboljim dostupnim tehnikama (vidi referencu)





1.3 Sektor proizvodnje svinja u Evropi 1.3.1 Dimenzije, razvoj i geografska rasprostanjenost sektora proizvodnje svinja u Evropi Dinamika industrije proizvodnje svinja u Evropi se pažljivo prati, i detaljno je opisuju nacionalni i evropski instituti (npr. FAO, LEI, MLC, Eurostat). Podaci iz teksta koji sledi izvedeni su iz tih izvora kako bi se stekla opšta slika sektora proizvodnje svinja. U 15 država članica EU, proizvodnja svinja je u periodu 1997-2000. godine porasla za 15%. Ukupan broj svinja u decembru 1999. iznosio je 124,3 miliona, što predstavlja povećanje od 5,4% u odnosu na 1997. godinu. Ovaj porast se uglavnom pripisuje rastu populacija svinja u Španiji, Holandiji i Nemačkoj (u Nemačkoj predstavlja oporavak posle nagle pojave klasičnog svinjskog gripa), što je nedomestilo pad u populacijama koje se gaje u Ujedinjenom Kraljevstvu. Proizvodnja se 1999. godine usporila, ali to ne uključuje uticaj nedavne pojave slinavke i šapa. Godišnji obrasci pokazuju da je proizvodnja svinjskog mesa uvek najveća u poslednjem godišnjem kvartalu. Mada istraživanja populacije svinja sprovedena u državama članicama u decembru 2000. godine ukazuju na blagi pad u poređenju sa 1999. godinom (-1,2%), opšti nivo populacije je i dalje visok (122,9 miliona jedinki). Najveći pad zabeležen je u Austriji, Finskoj, Švedskoj i UK, dok je ukupan broj jedinki porastao za oko 6,1% u Danskoj.

Slika 1.6: Distribucija priplodnih krmača u Evropi po državama članicama 1998. godine [Eurostat, istraživanje u nov/dec 1998.]





Procenjuje se da je populacija svinja u 15 država članica EU 2000. godine iznosila 33,4 miliona prasića (< 20 kg), 46,9 miliona nazimaka (> 50 kg) i 1,9 miliona mladih svinja namenjenih za priplod (> 50 kg), 0,4 miliona nerasta 21,1 miliona priplodnih krmača (12,5 namenjenih za priplod i 8,6 koje su već u parenju). Države članice sa najviše svinja u uzgoju su Nemačka, Španija, Francuska, Holandija i Danska čiji je ukupan udeo u gajenju svinja iznosio 71% 1998. godine (Slika 1.7). Podaci za 2000. godinu pokazuju da je došlo do blagog rasta (73%) zbog većeg prirasta u Danskoj i Španiji, čime je nadomešten pad u populaciji u Holandiji, a u izvesnoj meri i u Nemačkoj. Broj priplodnih krmača odslikava se u vidu finalnog broja uzgojenih svinja, ili u vidu bruto izvorne proizvodnje (GIP). Po ovom parametru takođe Nemačka, Španija, Francuska, Danska i Holandija proizvele su 69,5% svinja u odnosu na 15 država članica EU 1998. godine (Slika 1.7). Ove zemlje su i povećale svoju proizvodnju, tako da je njihov udeo u proizvodnji 2000. godine iznosio 73% ukupne proizvodnje u Zajednici. Trendovi bruto izvorne proizvodnje u državama članicama pokazuju da su Irska, Nemačka, Španija, Francuska, Danska, Holandija i naročito UK smanjile svoju proizvodnju.

Slika 1.7: Bruto izvorna proizvodnja svinja 1998. godine [Eurostat, istraživanje u nov/dec 1998.] Farme svinja su prilično velike. Poslednje brojke koje govore o veličini odnose se na 1997. godinu. Mada broj svinja u Evropi raste, broj smeštajnih jedinica opada, ali kapaciteti na farmama se povećavaju. Najveća prosečna veličina smeštajne jedinice zabeležena je u Irskoj (1.009 grla), zatim u Holandiji (723), Belgiji (629), Danskoj (605) i Ujedinjenom Kraljevstvu





(557). U 15 država članica EU, 71% farmera drži manje od 10 svinja. To je naročito čest slučaj u Grčkoj, Španiji, Francuskoj, Italiji, Austriji i Portugaliji, gde više od 50% farmera drže po manje od 10 svinja (Slika 1.8). Još 10% smeštajnih jedinica služe za držanje krda koja broje između 10 i 49 grla. Mada većina uzgajivača imaju male smeštajne jedinice, veći deo proizvodnje svinja (88%) povezan je sa jedinicama koje smeštaju po preko 200 svinja, dok 52% smeštajnih kapaciteta služi za držanje više od 1.000 svinja (Slika 1.9).

Slika 1.8: Broj držalaca po veličini smeštajne jedinice 1997. godine. Legenda pokazuje veličinu jedinice (obrnutim redosledom) [153, Eurostat, 2001]

Slika 1.9: Broj životinja po kategorijama smeštajnih jedinica (1997) [153, Eurostat, 2001]





U 15 država članica EU, 67% priplodnih krmača borave u smeštajnim jedinicama za više od 100 krmača (Slika 1.10). Ovaj broj u Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Irskoj, Italiji, Holandiji i UK prelazi i 70%. U Austriji, Finskoj i Portugaliji preovladavaju manje jedinice za smeštaj priplodnih krmača.

Slika 1.10: Broj priplodnih krmača u smeštajnim jedinicama različitih veličina (1997). Legenda prikazuje broj krmača [153, Eurostat, 2001] Većina tovnih svinja (81%) gaje se u objektima za 200 i više svinja (Slika 1.11), a 63% u objektima za više od 400 svinja. 31% tovnih svinja se gaje na farmama za više od 1.000 svinja. Industrija u Italiji, UK i Irskoj odlikuje se jedinicama za više od 1.000 tovnih svinja. Nemačka, Španija, Francuska i Holandija imaju znatan udeo svinja smeštenih u objekte kapaciteta između 50 i 400 tovnih svinja.





Slika 1.11: Broj tovnih svinja u jedinicama različitih veličina (1997) [153, Eurostat, 2001]

Iz ovih brojki je jasno da samo relativno mali broj farmi potpada pod definiciju iz odeljka 6.6 Aneksa 1 Direktive Saveta 96/69/EC (Tabela 1.4).

Podaci prijavljeni za 1997. [10, Holandija, 1999] prema Eurostat ‘97 Podaci za Belgiju, za svinje od >50 kg žive vage Podaci za Nemačku za IPPC farme sa više od 1500 svinja i više od 500 priplodnih krmača Podaci za Španiju o IPPC farmama sa više od 750 priplodnih krmača i više od 2000 svinja Podaci za Finsku odnose se na prasiće sa više od 20 kg žive vage n.d. = nema podataka Tabela 1.4: Broj farmi svinja u državama članicama EU u skladu sa definicijom iz odeljka 6.6. Aneksa 1 Direktive Saveta 96/69/EC Proizvodnja svinja je u većini zemalja koncentrisana u određenim regionima, pa je tako u Holandiji svinjogojstvo najzastupljenije u južnim provincijama. Na osnovu podataka iz 1994. godine, prijavljena je gustina od 2,314 svinja na 100 hektara u provinciji Noord-Brabant, dok je u Limburgu prijavljeno 1.763 svinje na 100 hektara. Svinjogojstvo je u Belgiji veoma koncentrisano u zapadnoj Flandriji (oko 60% populacije svinja). U Francuskoj se intenzivni uzgoj svinja koncentriše u Bretanji (oko 50% populacije svinja), gde se svinja najčešće drže u velikim krdima. Proizvodnja svinja u Nemačkoj uglavnom je koncentrisana u severozapadnom delu zemlje, odnosno u severnijim okruzima Vestfalije i u južnim okruzima Veser-Ems regiona u donjoj Saksoniji. Podaci iz 1994. godine govore o maksimalnoj koncentraciji od 1.090 svinja na 100 hektara u regionu Vehta.





Svinjogojstvo je u Italiji koncentrisano u dolini reke Po. Trenutno se 73,6% objekata za uzgoj svinja u Italiji nalazi u četiri regije Lombardije, Emilije Romanje, Pijemontea i Veneta, sve u dolini reke Po. Prostorna distribucija proizvodnje svinja koristi se kao indikator potencijalnog uticaja svinjogojstva na životnu sredinu. Podaci o ukupnom broju svinja na 100 hektara iskorišćenog poljoprivrednog zemljišta za svaku državu članicu prikazani su na Slici 1.12. Najveća koncentracija vidljiva je u Holandiji, Belgiji i Danskoj, ali nacionalna statistika može da prikrije regionalne koncentracije svinjogoja, pa je za većinu država članica velika gustina i intenzivni uzgoj stoke regionalni problem (vidi sliku 1.1).

Slika 1.12: Prostorna koncentracija svinjogoja u 15 država članica EU [153, Eurostat, 2001] 1.3.2 Proizvodnja i potrošnja svinjskog mesa Petnaest država članica EU proizvedu oko 20% od ukupne svetske proizvodnje svinjskog mesa, kako beleže klanice prema masi zaklanih životinja. Ova industrija u 15 zemalja članica je 2000. godine u klanicama generisala u proseku 1.464 (1.328 – 1.552) miliona tona mesa mesečno, bilo od domaćih ili uvezenih životinja, što je više nego duplo junećeg i telećeg mesa u istom vremenskom periodu [153, Eurostat, 2001]. Prosečna težina do koje svinje narastu dovoljno da idu u klanicu, kao i prosečna težina svinje mrtve vage varira od države do države članice EU. To ima znatan uticaj na vreme u kojem svinje borave u objektima za smeštaj, količinu hrane koju pojedu u periodu gojenja, i na količinu generisanog efluenta. U Italiji na primer, svinje se goje do 156 kg žive vage, što daje 112 kg mrtve vage. Mase koje prelaze prosek (preko 80 kg) uopšteno se beleže u Austriji, Nemačkoj i Belgiji (goje se do 117 kg, mrtva vaga 93 kg) (vidi Sliku 1.13).





Slika 1.13: Količina svinjskog mesa mrtve vage po državama članicama [153, Eurostat, 2001]

Poređenjem podataka o težini svinja mrtve i žive vage dobija se da je prosečan odnos između mrtve i žive vage oko 75%. Kako je prema očekivanjima 2000. godine u klanicama završilo 204 miliona svinja prosečne telesne mase od 100 kg, to znači da je količina svinjskog mesa u domaćim klanicama dostigla 15,3 miliona tona mesa mrtve vage prema procenama. Najveći proizvođač svinjentine je Nemačka (20%), kojoj slede Španija (17%), Francuska (13%), Danska (11%) i Holandija (11%). Ove zemlje zajedno čine više od 70% domaće proizvodnje. Države članice nisu i potrošači sveg svinjskog mesa proizvedenog u ovim zemljama. Gledajući EU kao celinu, ona je neto izvoznik svinjskog mesa, dok je uvoz veoma mali (Slika 1.14). Ovo ne znači da su veliki proizvođači i izvoznici, jer je na primer Nemačka, iako najveći proizvođač, ipak uvezla dvostuko više nego što je izvezla 1999. godine.

Slika 1.14: Promet svinjskim mesom u državama članicama EU [Eurostat, 1999]





Razlika u živoj vagi svinja na kraju perioda gojenja utiče i na vremenski period potreban za gajenje, koji se takođe razlikuje u 15 država članica EU. Na ovo utiču mnogobrojni faktori, kao što su ishrana, upravljanje farmom i potražnja na tržištu, koje zahteva svinjetinu određenog kvaliteta. Neki proizvodni podaci koji opisuju stanje u proizvodnju u UK prikazani su kao primer u sledećoj tabeli.

Tabela 1.5: Opšti proizvodni nivoi u svinjogojstvu UK [131, FORUM, 2001] Na nivou EU, potrošnja svinjskog mesa prednjači u odnosu na druge vrste mesa. U poslednje dve godine, konkurentne cene i bogata ponuda dovele su do rekordne potrošnje. Potrošnja je po glavi stanovnika 2000. godine po procenama dostigla oko 43,5 kg u poređenju sa 41,2 kg iz 1997. godine [203, EC, 2001]. (Vidi sliku 1.15).

Slika 1.15: Potrošnja svinjskog mesa po glavi stanovnika (kg po osobi) u Evropi u naznačenom vremenskom periodu [153, Eurostat, 2001] Najveća potrošnja mesa po glavi stanovnika u smislu količine kao relativnog udela u ukupnoj količini konzumiranog mesa zabeležena je 1999. godine u Danskoj (65,8 kg svinjskog mesa po osobi, u poređenju sa ukupnom potrošnjom mesa od 117,8 kg po osobi). Slični nivoi potrošnje mesa po glavi stanovnika, mada nešto niži, beleže se u Nemačkoj, Španiji i Austriji. Španija je najveći potrošač mesa u EU, mada ne treba zaboraviti da 30 miliona turista godišnje doprinosi ovoj količini. Švedska i Finska beleže najnižu stopu ukupne potrošnje mesa u EU (72 i 69 kg po osobi respektivno), Grčka (32%) i UK (23%) troše najmanje svinjskog mesa. [203, EC, 2001] 1.3.3 Ekonomija sektora uzgoja svinja





Ekonomija sektora uzgoja svinja je pod velikim uticajem dostupnosti hrane i pristupa pogodnim tržištima. To je dovelo do regionalnog razvoja industrije, kao što je slučaj sa dolinom reke Po, gde se svinjogoj razvio u kombinaciji sa gajenjem žitarica i proizvodnjom mlečnih proizvoda zbog dobrih transportnih veza. U poslednje vreme problemi vezani za živitnu sredinu doveli su u vezu proizvodnju i dostupnost zemlje za navodnjavanje efluentom. Danska je u prednosti u odnosu na proizvođače iz Holandije i nekih drugih zemalja po tome što je populacija svinja rasprostranjena u čitavoj zemlji, pa koncentracija svinja nije toliko u vezi sa određenim kopnenim područjima. Danski sistem farmi uopšteno kombinuje uzgoj svinja sa mešovitim uzgojem na farmama; time se omogućava korišćenje stajnjaka na način kojim se smanjuje opasnost po životnu sredinu. Povezivanje sa mešovitim uzgojem na farmama takođe donosi korist i u smislu troškova za hranu. Slična situacija vlada u koncentrisanom uzgoju svinja u Nemačkoj, gde se uzgoj svinja isto vezuje za mešovite farme, što opet omogućava kontrolu ishrane i navodnjavanja efluentom. Koncentracija svinja u Španiji u celini je veoma mala, ali postoje određene regije u kojima je svinjogoj intenzivan, kao i druge poljoprivredne aktivnosti, što je prisutno pojedinim autonomsnim zajednicama (npr. Katalonija). Postoje mnoge oblasti u kojima se stajnjak može korstiti bez potencijalnog rizika od zagađenja vode nitratima. Navodi se da je primena stajnjaka na zemljištu od velikog agronomskog značaja za Španiju, jer osim što se štedi na hemijskim đubrivima, stajnjak poboljšava strukturu i plodnost zemljišta u Španiji, i doprinosi borbi protiv dezertifikacije. Tako povoljne okolnosti podržavaju rast i razvoj ovog sektora, pa čak dovode i inostrane kompanije u zemlju. [89, Spain, 2000] Uzgoj svinja u EU generalno ne pokazuje prisustvo vertikalne integracije kao što je to slučaj sa sektorom uzgoja živine, a razmnožavanje i tov svinja se obično obavljaju u posebnim objektima. U poslednjih nekoliko godina postoji tendencija usmerena na integrisani pristup u kojem se kontrola ishrane, uzgoj svinja i klanični kapaciteti nalaze pod kontrolom pojedinvca ili kompanije. Takođe vlada trend da i kada se razmnožavanje i tovljenje vrše na različitim lokacijama, kapaciteti su u vlasništvu jednog lica. Najrazvijeniji integrisani proizvodni sistemi nalaze se u Danskoj, i pod vođstvom su Udruženja uzgajivača svinja i klaničara Danske (Danske Slagterier). Veoma malo podataka je dostavljeno o ekonomskoj situaciji i profitabilnosti industrije uzgoja svinja. Podaci o profitabilnosti su potrebni da bi se odredile najbolje dostupne tehnike, za šta je potrebno raspolagati podacima o profitabilnosti po sektorima i po zemljama kako bi se utvrdile razlike između država članica (vidi aneks 7.6). Uzgoj svinja se najčešće odlikuje periodima relativno velikih profita koji se smenjuju sa periodima negativnih marži. Kada je reč o Evropi u celini, cene su pale, a sadržaji zanimljivi za ulaganje na nivou farmi su postali ograničeni. Mnogi farmeri usvojili su stav da treba sačekati bolja vremena. U nekim zemljama (kao što je Holandija i flamanski deo belgije), problemi u životnoj sredini doveli su do poziva na smanjenje broja svinja, te se očekuje da će se mnoge farme zatvoriti. Očekuje se da će sve razvijenija debata u pojedinim državama članicama nametnuri intenzivnom stočarstvu, a posebno sektoru svinjogojstva, još vći pritisak, pa se očekuje da u narednom periodu vidimo i neke strukturne promene u sektoru uzgoja svinja.





Kada se već stigne do investicija u ovom sektoru, postoji niz razloga zbog kojih farmeri mogu da odluče da ulažu u tehnike kojima se štiti životna sredina. Često ih nacionalni propisi primoravaju na primenu određenih tehnika, ali zahtevi velikih trgovina mogu da utiču na izbor i operativnost proizvodnih tehnika. Posvećuje se sve veća pažnja i pitanjima dobrobiti životinja, kao što je na primer korišćenje slame i pristup otvorenom prostoru. Treba imati na umu da tehnike koje se primenjuju u skladu sapropisima o dobrobiti životinja nisu uvek u vezi sa najboljim tehnikama koje se vezuju za zaštitu životne sredine. Finansijski uslovi po kojima farmeri preuzimaju obaveze i po kojima kupuju nove tehnike u velikoj meri se razlikuje po državama članicama, pa čak i po regionima unutar jedne države članice. Prijavljena su dva jasna primera. Finski program agroekološke podrške [125, Finland, 2001] pomaže farmerima ako učestvuju u specijalnom programu koji od njih zahteva da preduzmu određene radnje kojima će smanjiti uticaj aktivnosti na životnu sredinu; te radnje mogu da podrazumevaju i određene investicije ili preduzimanje određenih mera, kao što je na primer smanjenje upotrebe đubriva. U Finskoj je takođe moguće dobiti finansijsku podršku za ulaganja u na primer nova skladišta za stajnjak (pomoć za investicije u stočarstvu). Ta pomoć može da bude u vidu direktne finansijske podrške, ili državnog zajma po nižim kamatnim stopama. [188, Finland, 2001] Regionalni program koji se sprovodi u Emiliji-Romanji (Italija) namenjen je farmerima i na svojevsrtan način ih primorava da investiraju u tehnike za bolje upravljanje stajnjakom [127, Italy, 2001]. Ovaj program usvojio je na primer sistem ispiranja pomoću kanala, opremu za odvajanje tečnog svinjskog stajnjaka, tankove za tečni svinjski stajnjak i kaveze za koke nosilje sa prenosnim trakama i veštačkom ventilacijom. 1.4 Pitanja zaštite životne sredine u vezi sa intenzivnim uzgojem živine i svinja Pitanja koja se vezuju za zaštitu životne sredine se na poljoprivrednoj agendiu nalaze relativno kratko. Tek osamdesetih godina prošlog veka pitanje uticaja intenzivnog stočarstva na životnu sredinu zaista je postalo pitanje, mada je već postojalo znanje o zagađenju zemljišta usled prekomerne upotrebe stajnjaka i o neprijatnim mirisima koji su postajali problem zbog povećanja populacije u ruralnim područjima. Jedan od najvećih izazova u modernizaciji uzgoja živine i svinja jeste potreba da se izbalansira smanjenje ili eliminacija efekata zagađenja u životnoj sredini sa sve većim zahtevim au pogledu dobrobiti životinja, a da se s druge strane održi profitabilnost poslovanja. Potencijalno, poljoprivredne aktivnosti na farmama za intenzivni uzgoj živine i svinja mogu da doprinesu čitavom nizu pojava u živitnoj sredini:

acidifikacija (NH3, SO2, NOx)

eutrofikacija (N, P)

oštećenje ozonskog omotača (CH3Br)

povećanje efekta staklene bašte (CO2, CH4, N2O)

ekstremna suša (iskorišćavanje podzemnih voda)

neprijatnosti po lokalno stanovništvo (neprijatni mirisi, buka)

difuzno širenje teških metala i pesticida. Bolje poznavanje različitih izvora od kojih potiču ove pojave u životnoj sredini skrenulo je pažnju na niz aspekata u životnoj sredini koji se dovode u vezu sa intenzivnim uzgojem živine i svinja.





Ključni aspekti koji su u vezi sa intenzivnim uzgojem stoke odnose se na prirodne procese, odnosno na metabolizam životinja koji podrazumeva varenje hrane i izlučivanje gotovo svih nutrijenata preko stajnjaka. Kvalitet i sastav stajnjaka i način na koji se isti skladišti i njime se rukuje predstavljaju najbitnije faktore koji određuju nivoe emisije iz intenzivnog stočarstva. Sa stanovišta zaštite životne sredine, bitna je efikasnost kojom svinje konvertuju hranu u održavanje, rast i brzinu rasta i razmnožavanje. Potrebe svinja za hranom razlikuju se u različitim fazama njihovog života, npr. tokom perioda razmnožavanja i rasta ili u toku reproduktivnog perioda njihovog života. Da bi se osiguralo da su njihove potrebe za hranljivim materijama uvek ispunjene, prosto je postala navika da se životinje hrane i više nego što to njihov organizam zahteva. U isto vreme, uočene su emisije azota u životnoj sredini, što delimično potiče od tog disbalansa. Proces potrošnje azota, stepen iskorišćenja i gubitaka u procesu klanja svinja je dosta dobro shvaćen (vidi Sliku 1.17).

Slika 1.16: Ilustracija aspekata u životnoj sredini u vezi sa intenzivnim uzgojem stoke [152, Pahl, 1999] Kako su istraživanja pokrenuta tek nedavno, još uvek mnogi aspekti nisu poznati, ili nisu kvantifikovani. Emisije su često difuzne i teško merljive. Određeni modeli su razvijeni, ali se i razvijaju i dalje kako bi se omogućile tačnije procene emisija kada nije moguće izvršiti njihovo direktno merenje. Pored toga, postoji niz aspekata koji su tek identifikovani, a težište je i dalje na emisijama amonijaka (NH3) i na emisijama N i P u zemljište, podzemne i površinske vode.





Slika 1.17: Slika 1: Potrošnja, iskorišćenje i gubitak proteina u uzgoju svinje od 108 kg

[99, Ajinomoto Animal Nutrition, 2000] 1.4.1 Emisije u vazduh

Vazduh Proizvodni sistem

Amonijak (NH3) Smeštajni objekti, skladištenje i rasturanje stajnjaka

Metan (CH4) Smeštajni objekti, skladištenje i tretman otpada

Azot suboksid (N20) Smeštajni objekti, skladištenje i rasturanje stajnjaka

NOx Grejači u objektima i male instalacije za sagorevanje

Ugljen dioksid (CO2) smeštajni objekti, energija koja se koristi za grejanje i transport na farmi, spaljivanje otpada

Neprijatni mirisi (npr. H2S)

Smeštajni objekti, skladištenje i rasturanje stajnjaka

Prašina Mlevenje i usitnjavanje hrane i hraniva, skladištenje hrane, smeštajni objekti, skladištenje i rasturanje čvrstog stajnjaka

Tamni dim/CO Spaljivanje otpada

Tabela 1.6: Emisije u vazduh iz sistema za intenzivni uzgoj stoke Emisije u vezi sa azotom Najviše pažnje posvećuje se emisijama amonijaka iz objekata za smeštaj životinja, jer se smatra da je to jedinjenje koje umnogome doprinosi acidifikaciji zemljišta i vode. U okviru programa UNECE-a koji se bavi prekograničnim zagađenjem vazduha na velikim udaljenostima, oformljena je ekspertska tehnička grupa koja radi na smanjenju emisija amonijaka [9, UNECE, 1999]. Amonijak (NH3) je gas oštrog i oporog mirisa, a u velikim koncentracijama može da izazove iritaciju oka, grla i sluzokože kod ljudi i domaćih životinja. Polako se oslobađa iz stajnjaka i širi se po objektima, i u određenom trenutku se uklanja ventilacijom.





Faktori kao što su temperatura, stepen ventilacije, vlažnost, stepen gomilanja, kvalitet prostirke i sastav hrane (sirovi protein) mogu da utiču na nivoe amonijaka. Faktori koji utiču na emisiju amonijaka prikazani su u Tabeli 1.17. Na primer, kada je reč o svinjskom tečnom stajnjaku, azot iz uree predstavlja više od 95% ukupnog azota iz svinjskog urina. Kao rezultat mikrobne ureazne aktivnosti, urea se može brzo razložiti i emitovati isparljivi amonijak. Visok stepen amonijaka utiče i na radne uslove farmera, i propisi u mnogim državama članicama utvrđuju gornje granice prihvatljive koncentracije amonijaka u radnom okruženju.

Proces Azotne komponente i izgled Faktori koji utiču na pojavu

1. Fekalije Mokraćna kiselina / urea (70%) + nesvareni proteini

Životinje i hrana

2. Razgradnja Amonijak/amonijum u stajnjaku Uslovi procesa (stajnjak): T, pH, VA

3. Isparavanje Amonijak u vazduhu Uslovi procesa i lokalna klima

4. Ventilacija Amonijak u objektu za živinu Lokalna klina (vazduh): T, RV, brzina vazduha

5. Emisija Amonijak u životnoj sredini Čišćenje vazduhom

Napomena: T: temperatura, pH: kiselost, VA: vodena aktivnost, RV: relativna vlažnost

Tabela 1.7: Šematski prikaz procesa i faktora koji uzrokuju oslobađanje amonijaka iz objekata za držanje životinja Generisanje gasovitih supstanci u objektima za smeštaj životinja utiče i na kvalitet ambijentalnog vazduha i može da utiče na zdravstveno stanje životinja, da stvori nezdrave uslove za rad zaposlenih na farmi. Ostali gasovi Mnogo manje se zna o emisijama ostalih gasova, ali upravo se sprovode određena istraživanja, naročito o metanu i azot suboksidu. Povećanje nivoa emisije azot suboksida mogu se očekivati iz procesa aeracije tečnog stajnjaka, ako i iz procesa tretmana čvrstog stajnjaka. Nivo ugljen dioksida iz procesa disanja je proporcionalan toploti koju životinje proizvode. Ugljen dioksid se može nagomilati u objektima za držanje tovljenih pilića ukoliko se prostorije ne provetravaju adekvatno. Mikrobni procesi u zemljištu (denitrifikacija) oslobađaju azot suboksid (N2O) i azotni gas (N2). Azot suboksid je jedan od gasova sa efektom staklene bašte, dok je azotni gas bezopasan po životnu sredinu. Oba se dobijaju razlaganjem nitrata u zemljištu, bilo da potiču od stajnjaka, neorganskih đubriva ili iz samog zemljišta, ali prisustvo stajnjaka će svakako pospešiti ovaj proces. Neprijatni mirisi Neprijatni mirisi su lokalni problem, ali taj problem dobija na značaju širenjem stočarske industrije i izgradnjom stambenih objekata u ruralnim predelima koji su tradicionalno stočarski krajevi, čime se stambeni objekti približavaju farmama. Povećanje broja komšija, može se očekivati i posvećivanje veće pažnje pitanju neprijatnog mirisa kao problema u životnoj sredini.





Mirisi se mogu emitovati iz stacionarnih izvora, kao što su skladišni kapaciteti, ali do znatnih emisija može da dođe prilikom rasturanja stajnjaka, u zavisnosti od tehnike kojom se stajnjak rastura. Uticaj ove pojave raste kada je farma veća. Prašina koja se emituje sa farmi doprinosi nošenju mirisa. U područjima sa velikom koncentracijom svinjogojstva, oblaci neprijatnih mirisa i prašine sa jedne farme mogu da prenesu bolest na druge farme. Emisije neprijatnih mirisa dovode se u vezu sa mnogim jedinjenjima kao što su merkaptani, H2S, skatolom, tiokresolom, tiofenolom i amonijakom [173, Spain, 2001]. Prašina Prašina se nije pojavljivala kao veliki problem u životnoj sredini u okolini farmi, ali ona može da izazove neprijatnosti po suvom ili vetrovitom vremenu. Unutar objekata za smeštaj životinja, poznato je da prašina pod određenim okolnostima postaje zagađujuća materija koja može da utiče na disajne organe životinja i zaposlenih na farmi, što je slučaj sa objektima za držanje tovnih pilića sa velikim količinama prostirke. Kao primer emisija prašine koja ometa disanje (sitnih čestica prašine) navode se sistemi sa dubokom prositrkom (površine koje su pola pod prostirkom, pola sa rešetkastim podovima) i kavezni sistemi, gde se procenjuje da je emisija prašine 2,3 i 0,14 mg/h po kokoški respektivno, a na osnovu merenja u komercijalnim objektima. Sistemi sa prostirkama jasno generišu veće koncentracije prašine unutar objekata (1,25 i 0,07 mg/m3 respektivno). Razlike se mogu objasniti u kombinaciji sa višim nivoom aktivnosti kokošaka u sistemima bez kaveza. 1.4.2 Emisije u zemljište, podzemne i površinske vode Emisije iz skladišta tečnog stajnjaka koje kontaminiraju zemljište i podzemne ili površinske vode nastaju kada su skladišni kapaciteti neadekvatni ili usled operativnih kvarova, i treba ih smatrati pre slučajnim nego strukturnim. Adekvatna oprema, redovno praćenje, i pravilan rad mogu da spreče curenja i izlivanja iz skladišta za tečni stajnjak. Emisije u površinske vode mogu da nastanu usled direktnog ispuštanja otpadnih voda koje se proizvedu na farmi. Veoma je malo podataka dostupno o emisijama u površinske vode. Otpadne vode koje nastaju iz poljoprivrednih i aktivnosti održavanja gazdinstva takođe se mogu pomešati sa tečnim stajnjakom i rasturati po zemljiptu, mada mešanje nije dozvoljeno u mnogim državama članicama. Otpadne vode koje se direktno ispuštaju u površinske vode mogu da potiču iz raznih izvora, ali su u principu dozvoljene samo direktne emisije iz sistema za tretman tečnog stajnjaka, kao što su lagune. Emisije u površinske vode iz ovih izvora sadrže N i P, ali može da dođe i do povećanja biološke potrošnje kiseonika; naročito u prljavoj vodi koja se sakuplja sa površina na farmi i iz sabirnih jama za stajnjak. Međutim, bez obzira o kom izvoru se radi, ključna aktivnost koja doprinosi emisijama mnogobrjnih komponenti u zemljište, podzemne i površinske vode (i vazduh, vidi odeljak 1.4.1) je rasturanje stajnjaka. Mada su dostupne tehnike za tretman stajnjaka, primena istog na zemljištu je najpopularnija tehnika. Stajnjak može da bude dobro đubrivo, ali kada se





neumereno nanosi na zemljište tako da prelazi kapacitet zemljišta i potrebe useva, tada predstavlja najveći izvor emisija iz poljoprivrede u zemljište.

Zemljište i podzemne vode Proizvodni sistem

Azotna jedinjenja Rasturanje i skladištenje stajnjaka

Fosfor

K i Na

(Teški) metali

Antibiotici

Tabela 1.8: Ključne emisije u zemljište i podzemne i površinske vode iz sistema za intenzivni

uzgoj stoke

Najviše pažnje pridaje se emisijama azota i fosfora, ali i drugi elementi, kao što je kalijum, nitrit, NH4+, mikroorganizmi, (teški) metali, antibiotici, metaboliti i drugi farmaceutski lekovi mogu da se nađu u stajnjaku, a njihove emisije mogu da izazovu dugotrajno zagađenje vode nitratima, fosfatnim patogenima (naročito fekalnim koliformima i salmonelom) ili teškim metalima, koji izazivaju veliku zabrinutost. Preterana primena na zemljištu takođe se dovodi u vezu sa akumulacijom bakra u zemljištu, ali propisima EU iz 1984. godine znatno su smanjeni dozvoljeni nivoi bakra u hrani za svinje, čime se smanjio potencijal zagađenja zemljišta kada se stajnjak pravilno rastura. Mada unapređeni dizajn i upravljanje mogu da dovedu do eliminacije potencijalnih izvora zagađenja na lokaciji, postojeća prostorna koncentracija svinja u uzgoju u EU pokreće pitanje dostupnosti i pogodnosti zemljišta za primenu tečnog stajnjaka. Propisima u oblasti zaštite životne sredine koji se odnose na rasturanje stajnjaka pokušalo se pronaći rešenje za ovaj problem, što je rezultiralo izvozom viška stajnjaka iz Holandije i flamanskog dela Belgije. Azot Različiti pravci emisija azota prikazani su na Slici 1.18. Ovim reakcijama moguće je da se emisija azota smanje za 20-30% u odnosu na koncentracije u svinjskoj izlučevini. U zavisnosti od vremenskih i uslova zemljišta, to može da bude 20-1005 azota iz amonijaka ako se stajnjak pravilno rastura. Stopa emisije amonijaka obično bude veoma velika u prvih nekoliko sati nakon nanošenja na površinu, zatim brzo opada tokom istog dana. Važno je napomenuti da rezultat oslobađanja amonijaka nije samo neželjena emisija u vazduh, već i narušavanje kvaliteta korišćenog stajnjaka kao đubriva.





Slika 1.18: Ciklus azota sa najbitnijim transformacijama i oslobađanjima u životnoj sredini [50, MAFF, 1999] Zagađenje iz poljoprivrede, a anaročito zagađenje azotom, identifikovano je kroz istraživanja i dokazalo se da predstavlja rizik za kvalitet evropskog zemljišta i površinskih i morskih voda. Rizik se dovodi u vezu sa visokom nivoom nitrata pronađenim u vodi za piće, eutrofikacijom površinskih voda (zajedno sa fosforom) i priobalnih voda, kao i acidifikacijom zemljišta i voda. (Eutrofikacija podrazumeva prekomerni rast algi, što za posledicu može da ima potencijalne nepovoljne efekte po vodeni biodiverzitet ili po vodu koju koriste ljudi) Cilj EU Direktive o nitratima 91/676/EEC je da smanji ove rizike smanjenjem i ograničavanjem primene azota po hektaru obradivog zemljišta. Države članice su u obavezi da identifikuju zone sa kojih se vode slivaju u prijemne vode osetljive na zagađenje jedinjenjima nitrata i koje zahtevaju posebne zaštitne mere; odnosno zone osetljive na nitrate. Rasturanje stajnjaka je u tim zonama ograničeno na najviše 170 kg N po hektaru godišnje. 2000. godine kombinovano površine zona osetljivih na nitrate pokrivale su 38% ukupnog zemljišta 15 država članica EU [205, EC, 2001]. Nešto manje problema potiče od rasturanja stajnjaka u područjima u kojima je dovoljno zemlje dostupno i pogodno za količinu stajnjaka koja se u tom području proizvede. Intenzivni uzgoj stoke i zagađenje azotom koje iz njega proističe koncentrisani su u različitim zemljama i regionima EU. Višak azota je uočen kao najkritičniji na farmama za uzgoj svinja i živine. Fosfor Fosfor (P) je ključni element u poljoprivredi i igra važnu ulogu u svim oblicima života. U prirodnim (nekultivisanim) oblastima, P se reciklira u zemljištu kroz razgradljive materije i prirodne i biljne ostatke, kada i gde ih ima. U takvim ekosistemima P se relativno efikasno reciklira. Međutim, u poljoprivrednim sistemima, fosfor odlazi na useve ili proizvode životinjskog





porekla, pa se fosfor mora dodavati da bi se održala produktivnost. Kako samo deo P odlazi u zemljište (5-10%), na isto se nanose prekomerne količine, više nego što je to potrebno, na šta se dodatno nanose i sve veće količine stajnjaka sa fosforom. Značaj stajnjaka kao izvora forsfora je porastao do te mere da po nekim procenama 50% inputa u površinske vode EU od procednih voda i prodiranja kroz slojeve zemljišta upravo može da se pripiše primeni stočnog stajnjaka. [150, SCOPE, 1997]. Koncentracije od 20 – 30 mikrograma P po litru u jezerima ili sporim rekama mogu da izazovu eutrofikaciju vode, što dalje može da dovede do rasta toksičnih plavih algi (cyanophytes) u slatkoj vodi, koja raspolaže ograničenom količinom P [209, Environment DG, 2002] 1.4.3 Ostale emisije Buka Intenzivno stočarstvo može da dovede i dodrugih emisija, kao što su emisije buke i bioaerosola. Slično problemu neprijatnih mirisa, radi se o loklanom problemu, a neprijatnosti se mogu održavati na minimumu valjano planiranim aktivnostima. Značaj ovog problema može da poraste širenjem farmi i većom izgradnjom stambenih objekata u ruralnim područjima u tradivionalno stočarskim krajevima. Bioaerosoli Bioaerosoli igraju važnu ulogu u prenošenju bolesti. Tip hrane i tehnika hranjenja mogu da utiču na koncentraciju emisija bioaerosola. Ishrana u vidu peleta ili mešavine hraniva koje se daju kroz sisteme za tečnu ishranu i dodavanjem masti ili ulja u slučaju suvog sistema hranjenja, mogu smanjiti razvoj prašine. Mešavine hraniva su bolje kada se kombinuju sa uljima kao vezivnim agensima. Smatra se da su zbog toga poželjne instalacije za tečno hranjenje. Sistem za suvo hranjenje može se primeniti samo ako se koriste automatske hranilice sa pomijama/sirovim pomijama. Visok kvalitet sirovina može se obezbediti žetvom suvog proizvoda i skladištenjem u suvim uslovima. Na taj način naročito se izbegavaju mikrobna i gljivična oboljenja Redovnim čišćenjem opreme u objektima i svih površina u objektima za smeštaj uklanjaju se naslage prašine. Tom režimu pomaže i metoda rotacije “svi unutra – svi napolje”, jer nakon što se živina izvede iz objekata, neophodno je izvršiti detaljno čišćenje i dezinfekciju prostora. Opšte je pravilo da će se manje prašine generisati u objektima u kojima nema prostirki. U objektima koji imaju prostirku, mora se voditi računa o tome da prostirka ostane suva i čista u svakom trenutku, i da nema buđi/gljivica. Male brzine protoka vazduha u predelu poda mogu da smanje sadržaj prašine u vazduhu.





2. PRIMENJENI SISTEMI I TEHNIKE PROIZVODNJE

Ovo poglavlje opisuje najznačajnije aktivnosti i proizvodne sisteme koji postoje u intenzivnoj proizvodnji

živine i svinja, uključujuči i materijale i opremu koji se koristi i primenjene tehnike. Poglavlje nastoji da





predstavi tehnike koje se generalno primenjuju širom Evrope i da predstavi pozadinu sa podacima o

životnoj sredini koji su predstavljeni u Poglavlju 3. Ono opisuje i one tehnike koje mogu služiti kao

reference ili merila za ekološke performanse redukcionih tehnika u Poglavlju 4.

Poglavlje ne pokušava da dâ iscrpan opis svih postojećih praksi, niti može da dâ opis svih kombinacija

tehnika koje se mogu naći na IPPC farmama. Zbog istorijskih rzavoja i klimatskih i geografskih razlika,

farme će varirati po vrsti akivnosti koje se na njima primenjuju, kao i po načinu na koji se ove aktivnosti

sprovode. Ipak, ono treba da dâ čitaocu opšte razumevanje uobičajenih proizvodnih sistema i tehnika

primenjenih u Evropi u proizvodnji živinskih proizvoda i svinjskog mesa.

2.1 Uvod

Proizvodnja stoke podrazumeva obradu hrane u oblik koji je podesan za ljudsku konzumaciju. Cilj je

postići visoku prehrambrenu korisnost, kao i upotrebljavati proizvodne metode koji ne uzrokuju emisije

koje su štetne po okolinu ili po ljude. Uopšteno, proizvodni sistemi ne zahtevaju visoko složenu opremu i

instalacije, ali sve više zahtevaju visok nivo stručnosti da bi se odgovarajuće upravljalo svim aktivnostima

i da bi se izbalansirali ciljevi proizvodnje sa dobrobiti životinja.

Stočne farme intenzivne proizvodnje koje imaju broj životinja u opsegu veličine IPPC su generalno

okarakterisane visokim stepenom specijalizacije i organizacije. Centralno za sve aktivnosti je nega,

uzgajanje i završna faza životinja za proizvodnju mesa i/ili jaja. Suštinski deo svih aktivnosti je sistema

smeštaja životinja. Ovaj sistem (pogledajte Odeljke 2.2 i 2.3) uključuje sledeće elemente:

- način na koji se životinje drže (kavezi, sanduci, slobodno) - sisteme za ukljanjanje i skladištenje (interno) proizvedenog đubriva - opremu korišćenu za kontrolu i održavanje unutrašnje klime - opremu korišćenu za hranjenje i pojenje životinja.

Drugi ključni elementi sistema za uzgoj su:

- skladištenje hrane i aditivi hrani - skladištenje stajnjaka u odvojenom objektu - skladištenje trupala - skladištenje drugih ostataka - utovar i istovar životinja.

Uz to, na farmama za proizvodnju jaja sasvim je uobičajen i proces odabira i pakovanja jaja.

Jedan broj aktivnosti može biti deo sistema uzgoja, ali one variraju između farmi iz razloga





poput: dostupnosti zemljišta, tradicije uzgoja ili komercijalnih interesa. Sa sledećim aktivnostima

ili tehnikama je moguće susresti se na stočnoj farmi intenzivne proizvodnje:

- primena stajnjaka na zemljište - tretman stajnjaka na samoj farmi - instalacija za mlevenje i sitnjenje hrane - instalacija za tretman otpadnih voda - instalacija za spaljivanje ostataka poput trupala.

Ovo šematski može biti prikazano kao na slici 2.1.

Slika 2.1: Opšta šema aktivnosti na stočnoj farmi intenzivne proizvodnje

2.2 Proizvodnja živine

2.2.1 Proizvodnja jaja

Sorte nosilja se koriste za komercijalnu proizvodnju jaja što je rezultat programa odabira i

uzgoja koji optimizuju njihov genetski potencijal za visoku proizvodnju jaja. Obično one imaju

mala tela koja ih čine nepoželjnima kao proizvođače mesa. Manja tela prednost su ovih rasa jer





se veoma malo hrane (hranljivih materija) utroši na proizvodnju velike mase tela. Umesto toga,

oni više njihovih prehrambrenih sastojaka prerađuju u proizvodnju jaja. Rase za proizvodnju jaja

se dalje dele na ptice koje daju jaja bele ili smeđe ljuske.

Nosilje, koje se čuvaju u kavezima za polaganje jaja u uobičajenoj upotrebi, imaju jedan period

kada snose jaja između 12 – 15 meseci koji se mere od kraja perioda rasta (oko 16 – 20

sedmica). Period nošenja jaja se može produžiti ukoliko se otpočne sa prinudnim mitarenjem

između 8. i 12. meseca nošenja. Ovo daje prednost drugog perioda nošenja jaja koji može da

doda barem još sedam meseci na kraju period prinudnog mitarenja, što produžava nošenje na

do 80 sedmica. [124, Nemačka, 2001]. U sistemima bez kaveza, period nošenja jaja traje oko

20 sedmica do 15 meseci, ali bez započetog prinudnog mitarenja.

Broj ptica po oblasti površine varira među različitim sistemima smeštaja. Gde se obično koriste

sistemi kaveza dozovljava se gustina čuvanja (u zavisnosti od njihovog raspoređivanja) i do 30

– 40 ptica/m2 (odgovarajuće raspoloživoj površini terena) i ozbiljno ograničava ptice u njihovoj

slobodi kretanja, primenjeni alternativni sistemi imaju mnogo manje gustine od 7 ptica/m2 (sa

podovima pod prostirkom) do 12 – 13 ptica/m2 (unapređeni kavez). Ograničeni prostor i

nedostatak strukturnih elemenata dizajna u kavezima koji su u uobičajenoj upotrebi ograničava

obrasce ponašanja tipčne za sortu i vodi do oštećenja perja, deformiteta prstiju i abnormalnog

ponašanja (kanibalizma). Međutim, može se očekivati da se kanibalizam usled nedostatka

prostora dogodi i u unapređenom kavezu [194, Austrija, 2001].

Većina kokošaka nosilja se i dalje čuva u baterijama koje koriste sisteme kaveza; međutim, od

januara 2003.godine, evropsko zakonodavstvo (Direktiva 1999/74/EC) neće dozvoljavati

uobičajenu upotrebu sistema baterija u novim instalacijama, a od januara 2012.godine ovi

sistemi čuvanja će u potpunosti biti izbačeni. Ovo znači da će od januara 2012.godine biti

dozvoljeni samo unapređeni kavezi.

Međutim, postoji nekoliko studija i trenutno su pokrenuti pregovori da se analiziraju mane

instalacija koje su definisane gore navedenom direktivom, što će biti učinjeno u ime, između

ostalog, uticaja raznih sistema na zdravlje i okolinu. U zavisnosti od rezultata studija i pregovora

biće odlučeno (u 2005-oj) da li će Direktiva 1999/74/EC biti revidirana. Dok se ova odluka ne

donese, budući uslovi za sisteme kaveza ostaju neizvesni.

Trenutno je u primeni sve veći broj sistema bez kaveza u kojima kokoši mogu slobodno da





šetaju okolo, poput: sistema slobodnog kretanja, poluintenzivni sistemi, sistemi sa dubokom

prostirkom, ambari i veliki kavezi. Od januara 2002. godine definicije ovih sistema biće

izmenjene Direktivom 1999/74/EC u sisteme slobodnog kretanja i sisteme ambara, gde će se

termin ‘slobodno kretanje’ koristiti za sisteme smeštaja u kojima kokoši, takođe, imaju stalni

pristup otvorenim stazama/površinama tokom dana. Međutim, u sledećim odeljcima se i dalje

koriste tradicionalni termini da opišu sisteme bez kaveza, kako bi se izbeglo da se termini

ambar i slobodno kretanje koriste van konteksta gore navedene Direktive.

Dizajn i rukovanje sistemima bez kaveza uporedivi su sa istima u sistemima za tovne piliće

(pogledajte Odeljak 2.2.2).

2.2.1.1 Sistemi baterija sa kavezima za nošenje jaja

Sistemi baterija se mogu opisati kao kombinacija sledećih elemenata:

- građevinske konstrucije - dizajna kaveza i postavljanja, i - sakupljanje, uklanjanje i skladištenje stajnjaka.

Intenzivna proizvodnja jaja se obično odvija u zatvorenim zgradama sagrađenim od različitih

materijala (kamena, drveta, čelika sa oblogama). Zgrada može biti osmišljena sa ili bez sistema

osvetljenja, ali uvek sa ventilacijom. Oprema u smeštaju može da varira od sistema kojima se

ručno rukuje do u potpunosti automatizovanih sistema za unutrašnju kontrolu kvaliteta vazduha,

uklanjanje stajnjaka i sakupljanje jaja. U blizini smeštaja ili neposredno prislonjeno uz njega

nalaze se objekti za skladištenje hrane.

U sistemima sa kavezima, mogu se razlikovati četiri značajna dizajna baterija: ravne,

stepenaste, kompaktne i baterije sa trakama (Dijagram 2.2). Uz ove, dostupni su i u potpunosti

stepenasti dizajni [183, NFU/NPA, 2001]. Konstrukcije mogu imati i do 8 nivoa ili redova, a

prema trenutnom zakonodavstvu ovo omogućava gustinu čuvanja i do 30 – 40 ptica po m2, u

zavisnosti od postavke redova. Redovi kaveza mogu biti i duži od 50 m, a sa nekoliko koridora

neke od modernih preduzeća imaju zgrade sa 20000 do 30000 ptica ili više. Tipični kavezi su

450 mm x 450 mm x 460 mm duboki i smeštaju 3 do 6 ptica. Kavezi su uglavnom napravljeni od





čelične žice i opremljeni su instalacijama za automatsko pojenje (kapalice) i automatsko

hranjenje (lanci za ishranu ili kolica) ptica. Prosečna popunjenost smeštaja je visoka (u rasponu

od 311 – 364 dana) sa malo vremena potrebnog između ciklusa nošenja jaja da se očiste

instalacije.

Instalacije u podu kaveza čine da se jaja skotrljaju u prednji deo kaveza, gde se sakupljaju

ručno ili na trakama za transport, i uklanjaju za dalju selekciju i pakovanje. Ptičiji izmet propada

kroz dno kaveza u zadnji deo i skladišti se ispod kaveza ili se uklanja grabuljama ili trakama.

Generalno, ravni i stepenasti kavezi traže više prostora i zahtevaju veće investicije po ptici.

Usled načina na koji se primenjuju, ovi sistemi proizvode vlažniji stajnjak i računaju se u sisteme

više emisije NH3 od ostalih sistema (koncentracije 40 ppm u oblasti kaveza na najmanjim

stopama ventilacije). Nisu poznate sadašnje stope primene za različite sisteme kaveza, ali se

veruje da se većina kokoši nosilja u Evropi drži u kompaktnim ili sistemima kaveza sa trakama.

Izmet kokoši nosilja u sistemima baterija se ne meša sa drugim materijalima i sa njima se može

postupati na različite načina; na primer, u nekim sistemima smeštaja se dodaje voda kako bi

omogućio lakši prenos mešavine. Suštinski, mogu se razlikovati dva različita načina prikupljanja

i skladištenja:

- smeštaj sa (privremenim) skladištenjem stajnjaka u oblasti kaveza: - stajnjak koji je prošao aeraciju

- stajnjak koji nije prošao aeraciju

- odvojen prostor od kaveza i odvojen objekat za skladištenje.





Slika 2.2: Četiri uobičajena dizajna baterija za smeštaj kokoši nosilja

[10, Holandija, 1999] i [122, Holandija, 2001]

Suva materija svežeg izmeta kokoši nosilja je oko 15 – 25 %, a sušenje znači da dm-sadržaj

može da naraste i do 45 – 50 %. Isušivanje do većeg dm-sadržaja je moguće kako bi se emisija

još više smanjila, ali to traži više energije. Isušeni stajnjak (45 – 50 %) se normalno uklanja iz

smeštaja radi momentalne primene ili transporta, ili se skladišti na farmi u odvojenom objektu. U

skladištu, dm-sadržaj može dalje da naraste i na oko 80 % prirodnim sušenjem (kopmostiranjem

ili zagrevanjem). Tokom tog procesa će se pojaviti emisija amonijaka i mirisa.

Gde se sveži stajnjak ukloni iz prostora za nošenje jaja u odvojeno zatvoreno ili otvoreno

skladište, sušenje se dešava prirodno ili, u slučaju prostora sa dubokim jamama, može biti

urađeno i prinudnom ventilacijom oblasti skladišta. Treba napomenuti da se sa brzim ili

momentalnim uklanjanjem vlažnog izmeta, zapravo, uklanja emitujuća supstanca (na 15 – 25 %





dm-sadržaja) iz smeštaja u objekat za skladištenje gde se odvija dalje isušivanje (i emisija).

Među mnogim različitim kombinacijama koje postoje, uobičajeno primenjivani sistemi baterija za

kokoši nosilje u Evropi mogu se razlikovati:

- sistem baterija sa otvorenim skladištem za stajnjak ispod kaveza - prostori sa dubokim jamama i kanalima - prostori na postoljima (sojenice) - sistemi sa trakama za stajnjak sa spoljnim skladištenjem.

2.2.1.1.1 Sistem baterija sa otvorenim skladištem ispod kaveza

Nosilje se drže u kavezima u jednom ili više redova. Kavezi (ravne, stepenaste ili kompaktne

baterije) su opremljeni plastičnim zaliscima ili metalnim pločama na kojima se izmet zadržava

neko vreme. U zavisnosti od dizajna, izmet može da otpadne u jamu za stajnjak sam od sebe ili

ga može ukloniti strugač. Izmet (i voda prosuta iz pojilica) se prikupljaju u jami za stajnjak ispod

kaveza i, jednom godišnje ili manje učestalo, se uklanjaju grabuljama ili bagerom [26, LNV,

1994], [122, Holandija, 2001].





Slika 2.3: Primer otvorene jame za stajnjak pod stepenastom baterijom

[10, Holandija, 1999]

2.2.1.1.2 Sistemi baterija sa otvorenim skladištem stajnjaka radi aeracije (sistemi duboke

jame ili visokih podesta i smeštaj sa kanalima)

Kavezi se nalaze iznad jame za skladištenje stajnjaka. Visina sistema duboke jame meri između

180 i 250 cm. Smeštaji sa kanalima imaju jamu, koja meri približno 100 cm. Svež izmet upada u

jamu i ostaje tamo tokom period do jedne godine ili više.

U smeštaju sa dubokom jamom kao i u smeštajima sa kanalom, ventilatori koji su smešteni

ispod kaveza u donjem delu zgrade ubacuju ventilirani vazduh. Vazduh se ubacuje u zgradu

preko krova (system otvora na slemenu) i prolazi u oblast sa kavezima, gde se zagreva. Topli

vazdušni tokovi zatim prolaze preko stajnjaka koji je uskladišten u jami i napuštaju smeštaj.

Stajnjak koji je uskladišten u jami je isušen ovim tokom toplog vazduha.

Tokom skladištenja događa se zagrevanje usled fermentacije. Ova fermentacija rezultira

visokim nivoom emisije amonijaka. Da bi se dobio dobar rezultat sušenja, izmet na pločama

ispod kaveza treba prethodno da se isušuje tokom približno 3 dana. Nakon 3 dana, ima sadržaj

suve materije od oko 35 – 40 %. [10, Holandija, 1999]

U prošlosti, u Velikoj Britaniji je primenjivana tehnika sušenja stajnjaka na letvicama u

smeštajima sa dubokim jamama sa potpuno stepenastim i ravnim sistemima. To je ostavljalo

stajnjak da se suši na kupama strmih strana tokom 6 meseci, nakon čega se ubacuje u duboku

jamu, a letvice se podešavaju za ostatak godine. Ova tehnika se može i dalje primenjivati, ali je

uglavnom izbačena iz upotrebe sa izumiranjem većine sasvim stepenastih i ravnih kaveza u

sistemima duboke jame [119, Elson, 1998].





Slika 2.4: Sistem duboke jame za kokoši nosilje [10, Holandija, 1999]

Slika 2.5: Primer sistema sa kanalima za kokoši nosilje


2.2.1.1.3 Sistem smeštaja sa postoljem (sojenica)

Jedna varijacija dizajna sistema sa dubokom jamom ili sa visokim podestima je smeštaj sa

postoljem – sojenica. Ona kombinuje vertikalno poređane kaveze u središnjem prostoru sa

strugačima ispod svih slojeva, i otvoreno skladištenje sa dubokom jamom. Tehnika sojenice

koristi jedan podesivi ventil između kaveza i oblasti za skladištenje stajnjaka, i ima velike otvore

u zidovima skladišta kako bi omogućila cirkulaciju vetra i pomagao sušenje.

Tako, za razliku od sistema duboke jame gde su skladište za stajnak i stoka na jednom mestu,

u sistemu sojenice su oni odvojeni. S toga se stajnjak može ukloniti iz skladišta u svakom

podesnom momentu s obzirom da je van vidokruga i sluha kokoši [119, Elson, 1998].





Sojenica se smatra sličnom smeštaju sa dubokom jamom prikazanom na dijagramu 2.4, ali bez

bočnih zidova.

2.2.1.1.4 Sistem baterija sa uklanjanjem stajnjaka strugačima u odvojeno skladište

Ovaj sistem je varijacija sistema otvorenih kaveza koji postavlja kaveze iznad plitkog otvorenog

kanala za stanjak koji je širine kaveza. Stajnjak proizveden iz ptičijeg izmeta pada na plastične

zaliske ili ploče ispod kaveza. Odatle odlazi u kanal za stajnjak. Stajnjak se redovno uklanja

(dnevno ili sedmično) i skladišti se u odvojenom objektu (jami ili šupi). Jama je obično

napravljena od betona. Korišćenjem strugača, nakon nekoliko godina, dno jame postaje grubo i

sloj stajnjaka ostaje na dnu, povećavajući emisiju amonijaka. I stajnjak na plastičnim zaliscima ili

pločama, i sloj stajnjaka na dnu jame, uzrokuju velike emisije amonijaka [10, Holandija, 1999],

[26, LNV, 1994], [122, Holandija, 2001].

Slika 2.6: Primer otvorenog kanala za stajnjak sa strugačima pod stepenastom baterijom


2.2.1.1.5 Baterija sa trakom za stajnjak sa čestim uklanjanjem stajnjaka u

zatvoreno skladište sa ili





bez isušivanja

Baterija sa trakom za stajnjak je uobičajeno u primeni širom Evrope. U ovom sistemu se izmet

kokoši nosilja sakuplja na trakama za stajnjak ispod kaveza i transportuje u zatvoreno skladište

barem jednom sedmično. Stajnjak se sakuplja na trakama koje se nalaze ispod svakog reda (ili

nivoa kaveza). Na kraju trake jedan unakrsni konvejer transportuje stajnjak dalje u spoljno

skladište. Trake za stajnjak su načinjene od glatkog polipropilena ili trevira lakog za čišćenje, i

za ove trake se ne lepe ostaci. Modernim ojačanim trakama se stajnjak može uklanjati sa

veoma dugih udaljenosti kaveza. Jedan deo sušenja se odvija na trakama, naročito u letnjim

uslovima, a stajnjak se može držati na trakama i do jedne sedmice.

Slika 2.7: Primer baterije sa trakama ispod svakog reda (3 reda) za uklanjanje stajnjaka u

zatvoreno skladište


U unapređenim sistemima sa trakama, vazduh se uduvava preko izmeta kako bi se postiglo

brže sušenje. Vazduh se uvodi odmah iznad svakog reda kaveza, obično preko krutih

polipropilenskih cevi. Druga prednost je uvođenje svežeg vazduha za hlađenje odmah nadomak

ptica. Dalja unapređenja sastoje se od uvođenja prethodno zagrejanog vazduha i/ili upotreba

uređaja za razmenu toplote da bi se prethodno zagrejao nadolazeći spoljni vazduh.

2.2.1.1.6 Unapređeni kavez





Upravo nedavno razvijeni režim smeštaja za ptice je unapređeni kavez. Trebalo bi da se koristi kao

zamena za sisteme koji su do sada bili u uobičajenoj upotrebi: pogledajte Odeljak 2.2.1 gde je opisano

postepeno ukidanje uobičajeno korišćenih sistema kaveza. Neki minimalni uslovi su utvrđeni EU

Direktivom, uključujući odredbe poput one da: svaki kavez mora biti opremljen ogradama (odmorištima)

za ptice, gnezdima za leganje jaja i peskovitim “kupatilom” sa prostirkom. [121, EC, 2001].

U zavisnosti od pojedinačnih proizvođača sistema, dizajni se mogu razlikovati po broju ptica po kavezu,

gnezdu, dizajnu peskovitog “kupatila” i postavci unutar kaveza. Generalno, ptice se drže u grupama od 40

i više [179, Holandija, 2001]. Poređeno sa kavezom u uobičajenoj upotrebi, on nudi više prostora i

opremljen je strukturnim karakteristikama kako bi se stimulisalo ponašanje karakteristično za vrstu. Uz to,

koriste se prostirke, pesak, strugotina, ili drugi materijali.

Postojanje prostirke u kavezu je jedan od glavnih faktora koji utiču na rukovanje, odnosno na pitanja u

vezi vrste materijala za prostirku, postavljanje ili uklanjanje sloja prostirke (automatizovano ili ne) i rizika

povećanog nivoa prašine u zgradi. Postoji i povećani rizik da se jaja koja se snesu u materijalima

prostirke uklone sa stajnjakom. Odabir materijala prostirke je veoma važan, i zavisi od troškova,

dostupnosti, vrste koju koriste ptice i lakog uklanjanja i odlaganja. Količina i troškovi prostirke za svaku

kokoš nosilju po danu veoma variraju i zavise od materijala koji se koristi. Očekuje se da će prljavština

rasti sa obimom stajnjaka, tako se može uticati i na njegovu vrednost kao đubriva, kao i na njegovu

obradu nakon uklanjanja iz zgrade. Ovi aspekti mogu biti veoma različiti u zavisnosti od vrste materijala

prostirke. [204, ASPHERU, 2002]

Kavezi su napravljeni od čelične žice sa horizontalnom prednjom rešetkom ili šipkama, i čvrstom podelom

postavljenom u redovima od 3 i više. Stajnjak se uklanja automatski, preko traka (sa ili bez

provetravanja).





Slika 2.8: Šematska slika mogućeg dizajna unapređenog kaveza


Tipična prijavljena emisija je 0.035 kg NH3 po ptici godišnje (Holandija). Opseg registrovanih vrednosti je

od 0.014 – 0.505 kg NH3 po ptici godišnje (Nemačka) koji prati stopa od približno 160 grama svežeg

stajnjaka (od 1.3 % N sadržaja) proizvedenog po ptici dnevno. Prijavljeni sadržaj suve materije je 20 – 60

% u zavisnosti od sistema u primeni: traka za stajnjak bez sušenja 25 – 35 %, a traka sa provetravanjem

35 – 50 %.

Energija potrebna za rad i ventilaciju trake je uporediva sa istom kod drugih sistema traka (sa

provetravanjem). Upotreba prostirke može uzrokovati više prašine unutar smeštaja. Materijali koji se

koriste, poput: peska, strugotine ili drugi, treba da se odbace.

Hranjenje i pojenje, osvetljenje i ventilacija u ovom sistemu su veoma slični kao kod kaveza u uobičajenoj

upotrebi, ali je potrebno 1 – 2 kg prostirke po mestu jedne ptice godišnje.

Ovaj sistem je namerno osmišljen kao alternativni sistemima kaveza u uobičajenoj upotrebi. Kao takva,

primena ne zahteva suštinske promene, ali će zahtevati potpunu zamenu kaveza u postojećim sistemima.





Ukupni operativni troškovi su procenjeni na 1,5 evra po ptici godišnje (Holandija).

Danas su unapređeni kavezi primenjeni samo na nekoliko farmi pod komercijalnim uslovima; na primer, u

Holandiji (referentna godina 2001.) samo jedna farma primenjuje ovaj sistem.

Referentna literatura: [122, Holandija, 2001], [124, Nemačka, 2001] [180, ASEPRHU, 2001]

[179, Holandija, 2001] [204, ASPHERU, 2002]

2.2.1.2 Sistemi za kokoši nosilje bez kaveza

Kokoši nosilje se, takođe, drže u sistemima smeštaja bez kaveza. Ono što ovi sistemi svi imaju

zajedničko je da ptice imaju više prostora i mogu slobodno da se kreću okolo i unutar zgrade. Konstukcija

smeštaja u kojem se drže kokoši je slična konstrukciji sistema sa kavezima. U različitim državama

članicama se primenjuju različiti dizajni, poput:

- sistem sa dubokom prostirkom - sistem velikih kaveza.

U Direktivi 1999/74/EC su definisana dva sistema bez kaveza: ambar i sistem slobodnog kretanja.

2.2.1.2.1 Sistem duboke prostirke za kokoši nosilje

Legalo je tradicionalna zgrada u pogledu zidova, krova i temelja. Toplotno izolovani živinarnici

imaju prinudnu ventilaciju; bilo da su bez prozora ili sa prozorima radi prirodne dnevne svetlosti.

Ptice se čuvaju u velikim grupama sa 2000 do 10000 mesta za ptice po smeštajnom objektu.

Vazduh se menja i emituje pasivno prirodnom ventilacijom ili prinudnom ventilacijom sa negativnim

pritiskom. U skladu sa EU marketinškim standardima za jaja koji su trenutno na snazi, najmanje jedna

trećina podne površine (betonski pod) mora biti pokrivena prostirkom (slama ili drvna piljevina koji se





koriste kao materijali za prostirku), a dve trećine mora biti uređeno kao jama za stajnjak.

Jama je pokrivena zaliscima koji su uglavnom napravljeni od drveta ili veštačkih materijala (žičana

rešetka ili plastične letvice) i malo izdignuta. Gnezda za poleganje jaja, instalacija za hranjenje i

snabdevanje vodom su postavljeni na zaliscima kako bi se oblast pokrivena prostirkom održavala suvom.

Stajnjak se sakuplja u jami ispod zalistaka tokom perioda nošenja jaja (13 – 15 meseci). Jama je

napravljena izdizanjem poda i može se potkopati u pod (Dijagram 2.9).

Automatsko snabdevanje hranom i pijaćom vodom: dugim koritima ili okruglim hranilicama i kapalicama ili

okruglim pojilicama, su postavljeni iznad oblasti jame. Stajnjak se uklanja iz jame na kraju datog perioda

nošenja jaja; ili na mahove, uz pomoć traka za stajnjak (sa aeracijom). Barem jedna trećina obima toka

potrošenog vazduha se izdvaja preko jame za stajnjak. Omogućena su pojedinačna ili zajednička gnezda

za nošenje jaja; moguće je i automatsko sakupljanje jaja. Mogu se primenjivati programi osvetljavanja

kako bi se uticalo na performanse / stopu nošenja i programi adaptirane ishrane sirovim proteinima. [128,

Holandija, 2000], [124, Nemačka, 2001]

Slika 2.9: Šematski presek tradicionalnog sistema sa dubokom prostirkom za kokoši nosilje [128, Holandija, 2000]

2.2.1.2.2 Sistemi velikih kaveza

Ovaj živinarnik je konstrukcija sa toplotnom izolacijom i prinudnom ventilacijom, bilo bez prozora, ili sa

prozorima za prirodnu dnevnu svetlost i veštačkim svetlom za primenu programa osvetljavanja; smeštaji

mogu biti kombinovana sa prostorima za kretanje ptica unutar i van. Ptice se čuvaju u velikim grupama i

uživaju slobodu kretanja u celoj oblasti smeštaja. Smeštajni prostor je podeljen u različite funkcionalne

oblasti (hranjenje i pojenje, spavanje i odmor, oblast za kretanje, oblast za nošenje jaja). Ptice mogu da

koriste nekoliko nivoa smeštaja koji omogućavaju veću gustinu držanja u poređenju sa režimom jednog

nivoa koji je obično u upotrebi (prostori sa dubokom prostirkom). Stajnjak se uklanja preko traka za

stajnjak u kontejnere, ili u jamu za stajnjak, ili se na drugi način prikuplja u jami. Prostirka se postavlja na

fiksne betonske oblasti. Hrana (uglavnom putem lanaca) i pijaća voda (kapalice ili posude pojilice) se





snabdevaju automatski. Gnezda za nošenje jaja (dizajn pojedinačnih ili zajedničkih gnezda) imaju ručno

ili automatsko sakupljanje jaja.

Gustina smeštaja je maksimalizovana na do 9 ptica po upotreblivom m2

ili na 15.7 ptica po podnoj

površini (u m2), sa smeštajima koji primaju između 2000 i 20000 ptica (mesta za ptice).

Slika 2.10: Šematska slika sistema velikog kaveza


2.2.2 Proizvodnja mesa tovnih pilića

Meso tovnih pilića se proizvodi uzgajanjem rasa pilića koje su mesnog tipa, a koje su zapravo hibridni

varijeteti kombinacija mnogih različitih rasa. Kombinacije rasa su odabrane da bi se proizvodili varijeteti

(tovljeni) sa mesnim karakteristikama koje proizvođač najviše želi. Neke sorte rastu brže i veće dok druge

ističu osobine poput većih prinosa grudnog mesa, efikasnije konverzija hrane (u meso) ili veće otpornosti

na bolesti. Tovljene sorte se često nazivaju po uzgajivačkim kompanijama koje ih genetski razviju.

Očigledno je da ove tovne sorte nisu dovoljno podesne da nose jaja kao sorte nosilja.

Tradicionalni smeštaj za intenzivnu proizvodnju tovnih pilića je jednostavna zatvorena zgrada sagrađena

od betona ili drveta sa prirodnim osvetljenjem ili bez prozora sa sistemom osvetljenja, toplotno izolovana i

sa prinudnom ventilacijom. Koriste se i zgrade koje su konstruisane sa otvorenim bočnim zidovima

(prozori sa zavesama tipa žaluzina); prinudna ventilacija (po principu negativnog pritiska) se primenuje

ventilatorima ili ventilima za propuštanje vazduha. Otvorene kuće moraju biti locirane tako da su slobodno

izložene prirodnom toku vazduha, i pozicionirane desnim uglom u odnosu na preovladavajući smer vetra.

Dodatni ventilatori rade preko otvora slemena krova, a mogu se koristiti i otvori zabata. Namena toga je

da untrašnjem prostoru omogući dodatnu cirkulaciju vazduha tokom naleta toplote u leto. Polja žičanih

rešetki duž gornjeg dela bočnih zidova ne dozvoljavajua divljim pticama da uđu unutra.





Slika 2.11: Primer šematskog preseka smeštaja tovnih pilića koji je u uobičajenoj upotrebi

[129, Istraživački institute Silsoe, 1997]

Zatvorene zgrade imaju duvaljke za topli vazduh koje se greju na naftu ili gas za ukupno zagrevanje

prostora; grejalice se koriste za grejanje određenih zona u kući koje su sagrađene za ventilaciju spoljnim

vazduhom. Omogućene su i kombnacije sistema osvetljenja veštačkog svetla i/ili veštačkih/prirodnih

sistema dnevnog svetla, po potrebi.

Tovni pilići se čuvaju na prostirci (slama, drvni opiljci ili seckani papir) rasprostrtoj po celom podu

smeštaja koji je, zauzvrat, sagrađen kao čvrsta betonska ploča. Stajnjak se uklanja na kraju svakog

period uzgoja. Koriste se automatski sistemi hranjenja i pojenja koji su podesivi po visini (uglavnom

cevaste hranilice sa okruglim tanjirima hranilicama i kapalicama sa posudama za prihvat kapljica). Daje

im se adaptirana hrana sa sirovim proteinima. Tovni pilići se čuvaju u smeštajnoj gustini od 18 do 24 ptice

po m2. Gustina čuvanja se meri i u kilogramima žive mase/m

2 (npr.u Finskoj), ali ove brojke variraju.

Očekuje se da će novo zakonodavstvo ograničiti gustinu držanja tovnih pilića. Smeštaji mogu da čuvaju

između 20000 i 40000 ptica.

2.2.3 Sektori proizvodnje druge živine

2.2.3.1 Proizvodnja ćurki





Ćurke se čuvaju za proizvodnju mesa, a primenjuju se različiti sistemi proizvodnje. To mogu biti sistemi

sa dva stadijuma uzgoja (Velika Britanija, Holandija). Prvi period pokriva period uzgajanja za sve ptice do

4 – 6 sedmica. Zatim se ćurani (mužjaci) prebacuju u drugi smeštaj. Period uzgajanja je 19 – 20 sedmica

uz prosečnu težinu za klanje od 14.5 kg (21 – 22 sedmica) kod ćurana i 7.5 kg (16 – 17 sedmica) za

ćurke (pogledajte i tabelu 1.1). U Finskoj se razlikuju četiri stadijuma koji se povezuju sa četiri različita

načina hranjenja: sa ćuranima koji se gaje 16 sedmica i ćurkama koje se hrane 12. Životinje se čuvaju u

mnogo većoj gustini u početku, dok su još male. Tokom perioda uzgajanja ptice se proređuju i nakon 22

sedmice može ostati samo trećina ptica. Na primer u Velikoj Britaniji, ćurke se uklanjaju prve i prodaju

kao ptice gotove za konzumaciju (“za rernu”). Ćurani se koriste za dalju obradu.

2.2.3.1.1 Sistemi smeštaja u redovnoj upotrebi

Uobičajeno primenljivi smeštaji za ćurke su smeštaji tradicionalne konstrukcije, koji su veoma slični

smeštaju pilića koje se uzgajaju za jelo (Dijagram 2.11). Ćurke se smeštaju u zatvorene, toplotno

izolovane zgrade sa prinudnom ventilacijom, ili (češće) u otvorene smeštaje (spoljna klimatizacija) sa

otvorenim bočnim zidovima i zavesama tipa žaluzina (neograničena prirodna ventilacija). Prinudna

ventilacija (negativni pritisak) primenjuje se ventilatorima i propusnim ventilima. Slobodna ventilacija

spoljnjeg vazduha se stvara preko automatski kontrolisanih žaluzina ili propusnim ventilima montiranim u

zidove. Otvorene kuće su poređane desnim uglom u odnosu na preovladavajući smer vetra i postavljene

na takav način da budu izložene prirodnom toku vazduha. Dodatna ventilacija se primenjuje preko otvora

slemena krova i zabata. Gasne grejalice se koriste za grejanje.

Uspostavljene su mere predostrožnosti kako bi se zaštitilo od nezgoda poput nestanka struje, ekstremnih

vremenskih uslova ili požara, jer će po jedinici uvek veliki broj ptica biti pod rizikom. Tokom letnjih

temperaturu na vrhuncu, preduzimaju se dodatne mere kako bi se minimalizovao stres od vrućine po

ptice (omogućavanjem promene vazduha u većem obimu, radom dodatnih ventilatora radi lagode ptica u

otvorenim smeštajima, pravljenje vodene magle ili prskanjem vodom s krova).

Žičane rešetke u gornjim delovima bočnih zidova se koriste kako bi sprečile divlje ptice da uđu unutra.

Pod se održava materijalima posipa (slama, drveni opiljci) prostrtim po celoj podnoj oblasti smeštaja

(izgrađenom od betona) sa slojevima od po 23 – 31 cm (9 – 12 inča) dubine. Uklanjanje stajnjaka i pranje

smeštaja obavlja se na kraju svakog uzastopnog perioda uzgoja. Prostirka se u celosti uklanja kopačem

ili bagerom. Obnavljanje prostirke se obavlja po potrebi. Tokom perioda hranjenja koriste se automatske

okrugle pojilice i hranilice podesive po visini. Dužina dnevne svetlosti i intenzitet se mogu kontrolisati

tokom leganja na jajima i, u zatvorenim kućama, tokom celokupnog perioda leganja na jajima/završnog

period.

U sledećim Odeljcima: 2.2.3.1.2 i 2.2.3.1.3, opisane su moguće varijacije sistema koji su obično u

upotrebi.





2.2.3.1.2 Sistem zatvorenog smeštaja

U ovom sistemu se drvni opiljci i piljevina iznose iz kuće u kojoj se drže ćurke devet puta tokom perioda

tovljenja. Ovo smanjuje emisije amonijaka jer temperature posipa, zajedno sa izmetom, neće rasti.

Smeštaj ćuraka je sličan standardu koji je opisan u Odeljku 2.2.3.1.1. Stajnjak se iznosi traktorima sa

lopatom za utovar, dok se sistemi za hranjenje i pojenje uklanjaju sa puta.

Na početku proizvodnog perioda po podu se ravnomerno posipa tanak sloj drvnih opiljaka / piljevine (4

cm). Nakon 35 dana sav se stajnjak iznosi iz kuće. Stavlja se sveži sloj od 3 cm (umesto 4 cm) drvnih

opiljaka / piljevine. Ovaj obrazac se ponavlja, u različitim intervalima, do kraja perioda tovljenja, na sledeći

način: nakon 35, 21, 21, 14, 14, 14, 14, 14 i 14 dana redom po 4, 3, 3, 3, 3, 3, 5, 5, (kraj) cm sloja drvnih

opiljaka / piljevine. Tokom uklanjanja stajnjaka, ptice se lagano sklanjanju iz lopate. Iza lopate je izgradjen

jedan sistem za razbacivanje drvnih opiljaka / piljevine.

Emisija amonijaka iz ovog sistema se procenjuje na 0.340 kg NH3 po jednom mestu za ćurku godišnje, ali

je potrebno još istraživanja da ovo potvrdi. Za ovo će se uspostaviti novi sistem merenja u smeštaju za

ćurke kako bi se omogućilo merenje NH3 emisjie dva puta dnevno.

U poređenju sa sistemima u uobičajenoj upotrebi (Odeljak 2.2.3.1.1), u kojima farmeri mešaju stajnjak

nekoliko puta tokom perioda tovljenja, nije potrebno visoko ulaganje energije. Usled visokog sadržaja

suve materije, poredeći sa tradicionalnim sistemima, rukovanje stajnjakom (npr. pakovanje u palete) je

jednostavnije i, takođe, zahteva manje energije.

U kući ima mnogo više prašine, zbog suvog stajnjaka i prostiranja mešavine drvnih opiljaka i piljevine (do

65 %). Radnici na farmi treba da koriste maske za lice. Jasno je da će troškovi rada porasti. Postoji i

pitanje oko toga da li često izbacivanje stajnjaka iz smeštaja može da utiče na performanse rasta ćurki.

Ovaj sistem je sistem upravljanja i ne zahteva nikakve izmene sistema smeštaja. Može se primeniti u

novim ili postojećim zgradama. U postojećim zgradama se jedino mora nabaviti (polu-) automatsko

podizanje sistema za hranjenje i pojenje.

Troškovi investicija su neznatno viši nego troškovi kog tradicionalnih sistema. Sa ovim sistemima farmer,

takođe, treba da redovno koristi traktor ili lopatu. Troškovi rada će biti povećani čestim izbacivanjem

stajnjaka. Prijavljeno je da su troškovi investicija do 6.36 evra po mestu za pticu. Ukupni operativni

troškovi su oko 0.91 po mestu za pticu godišnje.

U Holandiji, 1 kuća/smeštaj za ćurke (10000 ćuraka) trenutno primenjuje ovaj sistem.

Referentna literatura: [128, Holandija, 2000]. Letak o primeni sistema je dostupan kod Koudijs-Vouda

(organizacije za uzgoj ćuraka)/Agramatika/Kancelarije TES-a(Ovo su redom: fabrika za prehranu ćuraka,

Poljoprivredna dizajnerska kancelarija i Savetodavna služba za emisiju NH3)

2.2.3.1.3 Prizemni sistemi sa prostirkom i delimičnom ventilacijom

Pod sa delimičnom ventilacijom je osmišljen da smanjuje emisiju amonijaka u smeštajima za ćurke koji su

u uobičjenoj upotrebi. Oko 75 % ukupne podne površine je pokriveno prostirkom, a 25 % čini uzdignuta

platforma sa zaliscima. Uzdignuta platforma je oko 20 cm iznad površine betonskog poda i pokrivena je

najlonskom prostirkom. I na betonskom podu i na najlonskoj prostirci postoji sloj drvnih opiljaka. Ventilator

uduvava vazduh kroz podignuti pod i drvne opiljke unutar kuće.





Slika 2.12: Šematski presek delimično ventiliranog sistema sa podnom prostirkom za ćurke

[128, Holandije, 2000]

Ovaj sistem umanjuje emisiju amonijaka do 47 % u poređenju sa referentnim sistemom, odnosno

smanjuje emisiju do 0.360 kg NH3 po mestu za ćurku godišnje. Međutim, poređeno sa tradicionalnim

sistemima, zahteva veće ulaganje energije za ventilaciju. Merena koncentracija prašine je velika; s toga,

sistem zahteva upotrebu uređaja za respiratornu zaštitu. Usled visokog sadržaja suve materije, poređeno

sa tradicionalnim sistemima, rukovanje stajnjakom (npr. pakovanje u palete) je lakše i zahteva manje

energije.

Ptice će se hraniti i defektirati na vrhu platforme, gde se nalaze pojilice i hranilice. Na početku probnog

perioda, na betonski pod se prostire 5 kg/m2

drvne piljevine, a 2 kg/m2

na platformu. Tokom ciklusa

proizvodnje, kvalitet prostirke može zahtevati primenu više drvnih opiljaka. Emisija amonijaka se smanjuje

isušivanjem dela prostirke.

Ovaj sistem se može primenjivati u novim ili postojećim zgradama, jer za njih ne treba mnogo izmena.

Upitno je da li je sistem primenljiv pod propisima za dobrobit životinja. Uzimajući u obzir težinu ptica,

primena sistema se smatra složenijom. Takođe, tkanine koje su pokrivale zaliske su se cepale tokom

proba, što je uzokovalo kretanje vazduha manje od optimalnog.





Dodatni troškovi investicija će biti viši nego za tradicionalne sisteme i procenjuju se na 6.36 evra po

mestu za pticu (20 evra po kg NH3). Godišnji operativni troškovi su oko 2 evra po mestu za pticu godišnje

(2.9 evra po kg NH3).

U Holandiji postoji samo 1 farma koja primenjuje ovaj sistem [181, Holandija, 2002].

Referentna literatura: [128, Holandija, 2000] [181, Holandija, 2002]

2.2.3.2 Proizvodnja patki

Patke se generalno drže radi proizvodnje mesa. Postoje brojne sorte na tržištu, ali su popularne sorte za

komercijalnu proizvodnju mesa: pekinška i domaća patka; i roen i mošusne patke su sorte domaće patke.

Različite sorte se koriste za nošenja jaja, iako pekinške patke imaju razumne karakteristike nošenja u

poređenju sa drugim mesnim vrstama. Mošusne patke su teže vrste. Patkovi su normalno teži od pataka.

Kao i kod pilića, mesne vrste se teže uzgajaju od vrsta ptica nosilja (Tabela 2.1).

Patke se drže u smeštajima, iako je u nekim državama članicama dozvoljeno i uzgoj na otvorenom.

Postoje tri glavna sistema smeštaja za tovljenje pataka:

- u potpunosti pokriveni prostirkom, sa vodenim sistemima pozicioniranim iznad jame - delimično sa zaliscima/delimično sa prostirkom - potpuno sa zaliscima.

Smeštaj pataka koji je uobičajeno u upotrebi je tradicionalni sistem smeštaja i sličan je smeštaju tovnih

pilića (Dijagram 2.11). Ima betonski pod koji je pokriven prostirkom. Smeštaj je opremljen ventilacionim

sistemom (prirodnim ili mehaničkim) i, u zavisnosti od klimatskih uslova, koristi se grejanje.

Tabela 2.1: Opseg težine kod sorti patki za proizvodnju mesa i jaja

[171, FEFANA, 2001]

Proizvodni ciklusi će varirati među državama članicama. U Nemačkoj je ciklus proizvodnje mesa pataka

podeljen u period uzgoja do 21 dana, za kojim sledi završni period do 47 – 49 dana. Gajenje i uzgoj se

obavljaju u odvojenim štalama. Stajnjak se uklanja, a štale se čiste i dezinfekuju tokom perioda korišćenja

oko 5 do 7 dana pre nego što se napune ponovo. Gustina držanja je 20 kg žive težine / m2

dostupne

podne površine u obe faze, sa dostupnim površinama koje obično mere 16 x 26 m za uzgoj, i 16 x 66 m

za završnu fazu. S toga, u štalama za uzgoj može da se smesti približno 20000 mladih pataka, a u štale

za završnu fazu oko 6000 pataka (Pogledajte podatke u [124, Nemačka, 2001]).

U uobičjanoj upotrebi je sistem uzgojne površine u potpunosti pokrivene prostirkom koji koristi pšeničnu ili





ječmenu slamu ili drvnu strugotinu. Sloj obično nije predebeo jer je izmet pataka vlažniji od izmeta tovnih

pilića. Zalisci, ukoliko se koriste, su obično žice presvučene plastikom, drvo ili sintetički materijali.

2.2.3.3 Proizvodnja morki

Nisu dostupne posebne informacije o poizvodnji morki u Evropi. Opšta slika je da je ovaj sektor veoma

beznačajan u poređenju sa proizvodnjom drugih živinskih vrsta opisanih u tekstu. Komercijalna prehrana i

uzgoj mladunaca morki može se uporediti sa istim kod ćurki. Morke su veoma različite po svom

ponašanju od pilića i traže mnogo prostora. Informacije američkih uzgajivača i američkog Ministarstva

poljoprivrede (USDA) od pre nekog vremena pokazuju da se sorte morke drže generalno u smeštajima sa

sistemima otvorenog tipa. Tokom perioda leganja, uzgajivači moraju da iz drže u zatvorenim smeštajima

opremljenim žičanim terasama sa suncem. Otvoreno je pitanje da li postoje farme u Evropi koje se bave

intenzivnim uzgojem morki u takvom broju koji bi bio ispod obima IPPC.

2.2.4 Kontrola klimatizacije smeštaja živine

Za sve vrste živine, sistemi smeštaja su opremljeni da održavaju unutrašnju klimu, ali kontrola klime mora

posebno da bude izuočavana za uzgoj tovnih pilića. Faktori koji su važni za klimu u smeštaju za živinu su

generalno:

- unutrašnja temperatura vazduha - sastav vazduha i brzina kretanja vazduha na nivou (odnosno, u visini) životinja - intenzitet svetla - koncentracija prašine - gustina držanja - izolacija zgrade.

Prilagođavanje se obično obavlja kontrolom temperature, ventilacijom i osvetljenjem. Minimum

zdravstvenih standarda i nivoi proizvodnje nameću uslove unutrašnje klime smeštaja živine.

2.2.4.1 Kontrola temperature i ventilacija

Kontrola temperature: temperature u smeštaju za živinu se kontrolišu sledećim tehnikama:





- izolacija zidova - lokalno grejanje (kod sistema sa dubokom prostirkom) ili prostorno grejanje - direktno grejanje (infracrveno, gasno / vazdušno grejanje, gasni konvektori, topovi za vrući

vazduh) - indirektno grejanje (centralni grejni prostor, centralni grejni pod)

- hlađenje prskanjem sa krova (praktikuje se u toplijim klimama i u leto).

Podovi su često napravljeni od betona i obično nisu dodatno izolovani. Povremeno se koriste delimično

izolovani podovi (npr. Finska). Postoje potencijalni gubici toplote iz smeštaja isijavanjem u tlo ispod

lokacije, ali ono je malo i nije registrovano da ima efekat po proizvodnju životinja.

Grejanje se povremeno vrši kroz povraćaj toplote iz izduvnog vazduha, koji se koristi i za isušivanje

stajnjaka. Grejanje je manje potrebno za legala kada je gustina držanja u kavezima velika.

Generalno, u zimu, ali i u ranim fazama proizvodnje (mlade ptice), grejanje se koristi kod ugzoja tovnih

pilića. Kapcitet grejne opreme je povezan sa brojem ptica u baraci i njenom zapreminom. Na primer, u

Portugaliji, gasni radijatori kapaciteta 6000 kJ znače 650 novoizleglih ptica po radijatoru, a kapaciteta

12500 kJ znači 800 novoizleglih ptica. Neke tipične temperature za smeštaj tovnih pilića su prikazane u

Tabeli 2.2. Kretanje je ponekada ograničeno, kada su ptice male – kako bi ih držali blizu kvočki.

Tabela 2.2: Primer potrebne unutrašnje temperature za smeštaj tovnih pilića

Izvor 1): [92, Portugalija, 1999], izvor 2): [183, NFU/NPA, 2001]

U smeštaju za ćurke, potrebna temperatura je viša (32 ºC) na početku perioda gajenja tako da će možda

biti potrebe za korišćenjem grejanja. Kada ptice rastu, potrebna temperatura unutrašnjeg ambijenta se

podiže na 12 – 14 ºC. Grejanje u smeštaju za ćurke se primenjuje lokalno, jer je potrebno više ventilacije

u ovim sistemima, a to rezultira većom potrošnjom energije. Na jednom broju farmi u Holandiji se

praktikuje recirkulacija vazduha, kombinujući prirodnu i mehaničku ventilaciju. Radnim ventilima se tok

vazduha može podešavati na takav način da se vazduh odgovarajuće meša, a manje energije je

potrebno za grejanje.

Ventilacija: Smeštaji živine se mogu prirodno i/ili prinudno provetravati, u zavisnosti od klimatskih uslova i

potreba ptica. Zgrada može biti osmišljena da se nametne tok ventilacije vazduha duž i uvis, kroz zgradu,

ili sa otvora na slemenu krova nadole, preko ventilatora ispod kaveza. I kod prirodnih i kod veštačkih

ventilacionih sistema, preovlađujući tok vetra može da utiče na pozicioniranje zgrade, kako bi se povećala

potrebna kontrola ventilacionog toka vazduha, kao i da bi se smanjila emisija na osetljive oblasti u blizini

preduzeća. Tamo gde se pojavljuju niske spoljne temperature, može se instalirati oprema za grejanje

kako bi se održavala potrebna temperatura unutar zgrade.





Ventilacija je važna za zdravlje ptica i zbog toga će uticati na nivoe proizvodnje. Koristi se kada je

potrebno hlađenje, a i za održavanje sastava unutrašnjeg vazduha na potrebnim nivoima. Na primer, za

sastav vazduha u smeštaju tovnih pilića, u Belgiji, savetuju se granične vrednosti koncentracija koje su

prikazane u Tabeli 2.3, ali ove vrednosti variraju među državama članicama.

Tabela 2.3: Savetovane granične vrednosti za različite gasne supstance u vazduhu unutar smeštaja tovnih pilića koje

se primenjuju u Belgiji

[33, pokrajina Antverpen, 1999]

Za nosilje smeštene u kaveze-baterije, ventilacija seže od 5 – 12 m3

po ptici po času u leto (u zavisnosti

od klimatske zone), a 0.5 – 0.6 m3

po ptici po času u zimu [124, Nemačka, 2001].

Ventilacioni sistemi se mogu podeliti na prirodne i mehaničke sisteme. Prirodni sistemi su sastavljeni od

otvora na slemenu krova. Minimalna veličina otvora je 2.5 cm2/m

3 zapremine smeštaja sa potrebnim

otvorom za ulaz vazduha od 2.5 cm2/m

3 na svakoj strani zgrade. Kod prirodnih sistema je bitan dizajn

zgrade kako bi se povećala ventilacija. Ako se dužina i širina ne uklope odgovarajuće, ventilacija može

biti nedovoljna i može dati povećani nivo mirisa unutar smeštaja.

Mehanički sistem radi pod negativnim pritiskom i sa neto ulazom vazduha od 2.5 cm2/m

3 zapremine

smeštaja. Oni su skuplji, ali omogućuju bolju kontrolu unutrašnje klime. Primenjuju se različiti dizajni,

poput:

- krovne ventilacije - paralelne ventilacije na slemenu - bočne ventilacije.

Na primer, u Velikoj Britaniji, oko 40 % smeštaja za tovne piliće mogu imati ventilaciju na krovu. Drugih 50

% ima obrnuti tok ventilacije, a 10 % ima unakrsnu ventilaciju. Ventilacija dugog toka je nova tehnika, ali

nije dostupno više informacija. Uopšteno, prostori za držanje tovnih pilića su opremljeni termometrima na

različitim mestima da bi se kontrolisala temperatura unutrašnjeg vazduha.

Kod dizjana ventilacionih sistema za tovne piliće se generalno primenjuje maksimalni kapacitet ventilacije

oko 3.6 m3

po kilogramu žive vage. Registrovano je da brzina vazduha na nivou ptice varira sa nivoima





temperature i brzine od 0.1 do 0.3 m/s [92, Portugalija, 1999]. Kapacitet ventilacije se menja sa

temperaturom spoljnjeg vazduha i relativnom vlažnošću (RV), i sa godinama i živom vagom ptice (uslovi

CO2, vode i toplote).

Veza između potreba ventilacije i različitih varijabli je nađena u sledećem: sa spoljnom temperaturom

vazduha od 15 °C i RV od 60 % ventilacija se utvrđuje balansom CO2 u prva tri dana, balansom vode u

periodu do 28 dana i, nakon toga, balansom toplote. Sa nižom temperaturom spoljnjeg vazduha, balans

CO2 i vode postaju važniji. Sa temepraturom iznad 15 °C balans toplote postaje važniji u kombinaciji sa

nižom relativnom vlažnošću i težim pilićima. Zaključeno je da minimalna potrebna ventilacija za tovne

piliće treba da bude podešena na 1 m3

po kilogramu žive vage, kako bi se omogućilo bezbedno okruženje

[33, pokrajina Antverpen, 1999].

Konvertori frekvencije: [177, Holandija, 2002] U praksi se većina ventilatora snabdeva putem trijak

kontrolora od 230 volti. Jedna mana ovog kontrolora je da ventilatori koji se napajaju preko trijaka rade na

malim brzinaka i vode do gubitka energije, što dovodi do više potrošnje energije po kubnom metru

zamene vazduha. Druga vrsta kontrolora koji mogu biti korišćeni da se napaja ventilator jesu konvertori

frekvencije, gde ventilatori mogu da rade malom brzinom bez smanjenja energetske efikasnosti. Sve do

sada, najviše korišćeni sistem za ventilaciju svinjaca bio je sistem sa jednim (ili više) ventilatora u svakom

odeljenju. Ovi ventilatori, obezbeđeni motorom od 230 volti AC, su prilagođeni u brzini jednostavnim

kontrolorom ventilatora ili kompjuterizovnom klimom na trijak kontroloru.

Sa sistemom konvertora frekvencije, kao i kod konvencionalnog sistema, ventilatori se koriste u svakom

odeljenju. Samo su ventolatori različiti (3*400 Volt AC) i mogu se podešavati kontrolorom frekvencije.

Glavna korist ovog sistema u odnosu na konvencionalni sistem je manja potrošnja energije. Sistem

konvertora frekvencije se može koristiti za sve vrste svinjaca, a i za živinarnike. Jedna od koristi sistema

je da se sva odeljenja mogu podešavati između 5 % i 100 % ventilacije, bez obzira na uticaj vremena

(npr. čak i po vetrovitom vremenu). Merač ventilatora se instalira ispod ventilatora. Ventilatori u svim

odeljenjima su povezani jednim konverterom frekvencije. Najzahtevnije odeljenje kontroliše dovod struje

do konvertera frekvencije svih ventilatora. Ventil, konstruisan ispod ventilatora, je otvoren do maksimuma

kod najangažovanijeg ventilatora. Drugim odeljenjima nije treba ta količina vazduha, tako da se drugi

ventili zatvaraju dok merni ventilator postigne obrtaje u minuti (u daljem tekstu: RPM) proračunate u

kontroli klime u tom odeljenju.

Ovaj način podešavanja je isti kao i način koji se koristi kod konvencionalnog sistema sa motorom od 230

volti. Ali je gubitak energije minimalan kroz podešavanje sistemom konvertera frekvencije.





Specifične kvalifikacije za kontrolu motora 3*400 volti konverterom frekvencije su:

- potrošnja struje (u vatima) kod ventilatora koje kontroliše konverter frekvencije je smanjena na 3 eksponenta procenta normalnog broja obrtaja u minuti;

- velika korist se dobija prilagođavanjem normalnih 50 Hz nazad na nižu frekvenciju; normalni trijak kontrolor smanjuje voltažu, ali ne frekvenciju;

- veoma visok obrtni momenat (=struja) se prenosi na osovinu ventilatora.

Potrošnja energije: Na primer, za ventilator koji ima ø 500 mm i 1400 RPM, struja koja se koristi na

maksimalnoj brzini je 450 vati. Potrošnja struje ventilatora od 230 volti na 50 % RPM koje kontroliše trijak

kontrolor koristi ± 70 % od 450 vati, a to je samo ± 315 vati.

Potrošnja struje ventilatora od 3*400 volti na 50 % RPM, koji kontroliše konverter frekvencije je: 0.5 x 0.5

x 0.5 = 12.5 % od 450 vati = ± 56 vati. Na 80 % i 25 % RPM to je:

- 80 % RPM = 0.8 x 0.8 x 0.8 = 0.512 x 100 % = 51.2 % x 450 vati = 230 vati - 25 % RPM = 0.25 x 0.25 x 0.25 = 0.015 x 100 % = 1.5 % x 450 vati = 7 vati

Obično ventilatori ne rade na 100 % obrtaja u minuti. U većini slučajeva tokom godine, ventilatori rade na

nižim obrtajima u minuti. Na primer, tokom zimskog perioda, ventilatori retko rade iznad 25 % obrtaja u

minuti. Sa ovim obrtajima struja koja se koristi je samo 7 vati umesto 112, gde se trijak kontrolisani sistem

koristi u kombinaciji sa mernim ventilatorom. Konvencionalni sistem bez mernih ventilatora ne može čak

da radi na niskom nivou, odnosno na 25 % maksimalnog RPM. To znači više ventilacije zagrejanog

vazduha tokom hladnih perioda i, samim tim, dodatne gubitke energije.

Institut za primenjena istraživanja u Holandiji testirao je ovaj sistem konvertera frekvencije tokom jedne

godine. Zaključak: smanjenje struje koje se može postići upotrebom sistema konvertera frekvencije je bilo

do 69 % u poređenju sa motorima od 230 volti kod konvencionalnih sistema.

Druga korist upotrebe konvertera frekvencije je da ventilatori imaju duži vek trajanja, uglavnom zbog toga

što nema dodatne proizvodnje toplote. Povrh toga, trijak kontrolni sistemi mogu uzrokovati neuobičajen

rad ventilatora, u zavisnosti od obrtajima po minuti, nasuprot sistemu konvertera frekvencije, koji rade

uravnoteženije.

Troškovi investicija: Troškovi investicija kod sistema konvertera frekvencije su prilično slični troškovima

kod konvencionalnog sistema.





2.2.4.2 Osvetljenje

Živinarnici mogu koristiti samo veštačko svetlo ili mogu dozvoljavati prirodnom svetlu da uđe (ponekada

se nazivaju živinarnici „dnevnog svetla“). Na samo nošenje jaja i stopu nošanja jaja se može uticati

korišćenjem veštačke svetlosti.

Osvetljenje je, takođe, važno za proizvodnju živine. Primenjuju se različite šeme osvetljenja sa izmenjivim

periodima svetla i mraka. Jedan primer je prikazan u tabeli 2.4.

Tabela 2.4: Primer potreba za osvetljenjem za proizvodnju živine – praksa u Portugaliji

[92, Portugalija, 1999]

Osvetljenje je posebno važno u živinarnicima za ćurke tokom prvih par dana, nakon čega se može

smanjiti. Šeme osvetljenja variraju od kontinuiranog do 14 – 16 časova dnevno.

2.2.5 Hranjenje i pojenje živine

2.2.5.1 Formula ishrane živine

Hranjenje je veoma važno, jer kvalitet hrane određuje kvalitet proizvoda. Uzgoj tovnih pilića (koji postižu

potrebnu težinu za samo 5 do 8 sedmica) naročito zavisi od kvaliteta hrane. Način na koji se hrana dobija

varira od kupovine pripremljenih mešavina do mlevenja i pripreme hrane na farmi do potrebnih mešavina,

koje se često skladište u silosima i pored živinarnika.

Formulisanje sastava hrane za živinu je veoma važno da bi se ispunile potrebe životinja i ciljevi

proizvodnje i kako bi se obezbedio pravi nivo energije i osnovnih sastojaka ishrane, poput aminokiselina,

minerala i vitamina. Formulacija sastava ishrane i dodatne prehrambrene supstance su regulisane na

evropskom nivou. Za svaki aditiv prehrambrenih supstanci relevantna direktiva ukazuje maksimalnu dozu

kod svake vrste na koju se primenjuje, odgovarajući uzrast životinje i da li se mora pratiti period

povlačenja neke supstance iz ishrane.

Sastav ishrane živine znatno varira – i među državama članicama – jer je to mešavina različitih sastojaka,

poput:

- žitarice i njihovi ostaci - semena i njihovi ostaci





- seme soje i mahuna - lukovice, krtola i korenja ili korenskih biljki - proizvodi životinjskog porekla (npr. riblje meso, obroci od mesa i kostiju, mlečni proizvodi).

U Španiji se, na primer, svinjska mast dodaje ishrani zbog nedostatka enzima laktaze, ali nisu uključeni

mlečni proizvodi. A u Velikoj Britaniji se ‘lukovice, krtole i korenje ili korenjske biljke’ ne daju živini, niti

obroci od kostiju.

Ubacivanje poslednje kategorije komponenti je sada dovelo do ozbiljnih pitanja, gde postoje pokazatelji

da bi ova praksa (hranjenje obrađenim životinjskim proteinima) mogla biti značajan uzrok razvoja BSE.

Pogledajte i Odluku Komisije 2000/766/EC. [201, Portugalija, 2001]

Elementi se mogu dodavati u ishranu živine iz različitih razloga. Postoje supstance koje:

1. dodate u malim količinama mogu imati pozitivne efekte na rast, povećavajući dobijenu težinu i poboljšavajući udeo pretvaranja hrane (FCR). Druge (npr. antibiotici) mogu da imaju regulišući efekat na potencijalno štetnu crevnu floru [201, Portugalija, 2001]

2. povećavaju kvalitet hrane (npr. vitamini) 3. imaju efekat povećanja kvaliteta na hranu, npr. takozvani tehnološki aditivi, poput onih koji mogu

da unaprede presovanje hrane u granule 4. balansiraju kvalitet proteina u hrani, unapređujući tako konverziju protein/N (čiste aminokiseline).

Formulisanje sastava ishrane može da zahteva upotrebu linearnog programiranja kako bi se dobila

tražena mešavina. Svim vrstama treba dovoljno aminokiselina, ali nosiljama naročito treba dovoljno

kalcijuma (Ca) da bi proizvodile ljuske jaja. Fosfor (P) je važan zbog svoje uloge u skladištenju kalcijuma

u kostima i hranom će se unositi ili kao suplement ili će im se davati gotov kroz, na primer, enzima fitaze

u prehrani. Drugi minerali i elementi u tragovima u hrani mogu, takođe, biti manje ili više kontrolisani:

natrijum (Na), kalijum (K), hlor (Cl), jod (I), gvožđe (Fe), bakar (Cu), mangan (Mn), selen (Se) i cink (Zn).

Za živinu se obezbeđuju osnovne aminokiseline, jer ih njihov metabolizam ne proizvodi. One su: argini,

histidin, izoleucin, leucin, lizin, metionin (+cistin), fenilalanin (+tirozin), treonin, triptofan i valin. Cistin nije

osnovna aminokiselina, ali metionin se može napraviti samo iz cistina, te su zato uvek povezani. Kao

rezultat trenutnih sastojaka u ishrani živine, najčešći manjak animokiselina u prehrambrenoj mešavini su

sumporne aminokiseline (metionin i cistin) i lizin. Drugi navedeni nedostatak je obično treonin. [171,

FEFANA, 2001]

Drugi elementi se obično ne dodaju, jer su već dovoljno zastupljeni u ishrani: sumpor (S) i fluor (F).

Životinje same ne proizvode vitamine, ili ih proizvode u nedovoljnim količinama, i zato se oni dodaju u

dnevnim dozama. Vitamini su često deo prethodne mešavine sa mineralima.

U nekoliko država članica je upotreba antibiotika u ishrani predmet diskusije. U nekoliko zemalja se

hranjenje obavlja bez antibiotika, kao u Švedskoj, Finskoj i Velikoj Britaniji (samo u ishrani živine), jer one

imaju ukupnu zabranu upotrebe antibiotika za hranjenje (uključujući i one koji su odobreni u EU).

Pogledajte i Odeljak 2.3.3.1 o upotrebi antibiotika u ishrani svinja.





Osim formulacije ishrane, da bi se ishrana vršila što bliže potrebama ptica, tokom proizvodnog ciklusa se

daju i različite vrste hrane. Sledeći broj faza se najčešće primenjue za različite kategorije:

- nosilje 2 faze (ishrana do nošenja jaja, i tokom nošenja) - tovni pilići 3 faze (uzgoj u ranim sedmicama, i u završnim) - ćurke 4 - 6 faza (više vrsta za ćurane nego za ćurke)

I nosilje mogu imati hranjenje u 6-faza: 3 faze do nošenja jaja i 3 faze tokom nošenja; ili 2 do 3 faze do

nošenja i 1 ili 2 faze tokom nošenja. [183, NFU/NPA, 2001] [201, Portugalija, 2001].

2.2.5.2 Sistemi hranjenja

Praks hranjenja zavisi od tipa proizvodnje i vrste ptica. Hrana se daje u pasiranom obliku, izmrevljena ili

umrvljena ili u granulama.

Nosilje se uopšteno hrane po njihovoj potrebi (ad libitum) [183, NFU/NPA, 2001] [173, Španija, 2001].

Mesne vrste, poput tovnih pilića i ćurki, se takođe hrane po njihovoj slobodnoj potrebi. I dalje se

primenjuje ručno hranjenje, ali se u velikim preduzećima primenjuju moderni sistemi hranjenja koji

smanjuju prosipanje hrane i omogućavaju tačno (fazno) hranjanje.

Uobičajeni sistemi hranjenja su:

- lančani konvejer - pužni transporter - posude za hranjenje, i - pokretni levak za hranjenje.

Lančani konvejeri pomeraju hranu iz skladišta kroz žljeb za hranjenje. Moguće je uticati na obrazac

hranjenja, prosipanje i racionalizaciju prilagođavanjem brzine kretanja trake. Lančani konvejeri su

običajeni u prizemnim sistemima, a primenjuju se i u sistemima kaveza.

Hrana se u pužni transporter ubacuje ili povlači kroz žljeb sa hranom putem spirale. Prosipanje hrane je

minimalno. Primena je uobičajena kod prizemnih sistema i kod sistema velikih kaveza.

Posude ili činije za hranjenje su povezane sa snabdevanjem preko transportnog sistema. Prečnik varira

od 300 do 400 mm. Hrana se prebacuje spiralom, lancem ili čeličnom štapovima sa malim grabuljama.

Sistem je dizajniran sa uređajem za podizanje. Oni se primenjuju kod prizemnih sistema (npr. kod uzgoja

tovnih pilića, ćurki i patki). U slučaju činija – jedna činija hrani oko 65 – 70 ptica. Posude za hranjenje se

koriste i u ranoj fazi života za hranjenje ćuraka, ali se u kasnijoj fazi koriste i burad za hranjenje (50 – 60





kg). Hrana se doprema u velikim kofama ili četvrtastim koritima. Cevni sistemi hranjenja su sve više u

upotrebi kako bi se smanjilo prosipanje.

Levkasta hranilica je pokretni sistem koji se primenjuje u sistemima baterija. Ona se kreće duž kaveza na

točkovima ili na šini, i ima posudu oblika levka. Pomerajući se ručno ili električno, ovaj sistem puni posude

i žljebove za hranjenje.

2.2.5.3 Sistemi snabdevanja pijaćom vodom

Voda mora biti dostupna bez ograničenja svim vrstama živine. Ispitivane su tehnike kojima se primenjuju

ograničenja u snabdevanju, ali ova praksa više nije dozvoljena zbog dobrobiti životinja. Upotrebljavaju se

različiti sistemi za pojenje. Dizajn i kontrola sistema za pojenje imaju za cilj da obezbede dovoljno vode u

svako doba i da istovremeno spreče prosipanje vode i dalje vlaženje izmeta. U osnovi, postoje tri sistema

[26, LNV, 1994]:

- kapalice - velikog kapaciteta (80 – 90 ml/min)

- malog kapaciteta (30 – 50 ml/min)

- okrugle pojilice - korita za vodu.

Kapalice imaju različite dizajne. Obično su napravljene od kombinacije plastike i čelika. Kapalice su

postavljene ispod cevi za snabdevanje vodom. Kapalice visokog kapaciteta imaju prednost što životinje

brzo dobijaju odgovarajuću količinu vode, ali imaju manu curenja vode tokom pojenja. Da bi se sakupilo

voda koja curi, ispod kapalica se instaliraju male čaše. Kapalice niskog kapaciteta ne pokazuju problem

curenja vode, ali životinji treba više vremena da popije dovoljno vode. U sistemima velikih kaveza pijaće

kokoši mogu da blokiraju put kokošima koje su na putu ka svojim gnezdima, i kao posledica toga jaja

mogu da završe u prostirci umesto u gnezdu. [206, Holandija, 2002]

U prizemnim smeštajima se kapalice mogu instalirati na takav način da se mogu podizati (na primer radi

čišćenja, iznošenja stajnjaka). Ona radi pod niskim pritiskom. Sistem kontrole pritiska je instaliran na

početku svake cevi, sa vodenom pumpom za merenje potrošnje.

Okrugle pojilice se prave od jake plastike i imaju različite dizajne u zavisnosti od vrste ptice ili sistema u

kom se primenjuju. One su obično pripojene lanac sa čekrkom i mogu se vaditi. Rade pod niskim

pritiskom i lako su podesive.

Korita sa vodom se postavljaju na ili ispod cevi za snabdevanje vodom. Postoje dva dizajna koji ili

automatski dobijaju vodu u posudi, ili se voda sipa kada se dotakne metalna papučica.

U većini sistema živinarnika za nosilje se koriste automatski sistemi pojenja upotrebom kapalica. U





Holandiji su kapalice 90 % sistema za snabdevanje vodom, a 10 % su okrugle pojilice [206, Holandija,

2002].

Tabela 2.5: Primenjeni broj životinja po sistemu pojenja u različitim kavezima

[124, Nemačka, 2001]

Međutim, minimalni standardi za pojilice radi zaštite kokoši nosilja postavljeni su u Direktivi 1999/74/EC.

U živinarnicima za tovne piliće su pojilišta postavljena na mnogim mestima. Obično korišćeni sistem se

sastoji od okruglih pojilica i kapalica. Dizajn okruglih pojilica omogućuje svakoj ptici lak pristup vodi i ima

za cilj minimalno prosipanje kako bi se sprečilo vlaženje posipa. Čašama (posudama) se opsluži 40

životinja, a kapalicama-pojilicama 12 – 15 životinja po kapalici.

U Velikoj Britaniji se kapalice češće koriste kod tovnih pilića od okruglih pojilica, ali su u Holandiji kapalice

samo 10 % sistema za snabdevanje vodom kod uzgoja tovnih pilića, a 90 % su okrugle pojilice. [183,

NFU/NPA, 2001] [206, Holandija, 2002]

Pijaća voda se za ćurke snabdeva upotrebom okruglih pojilica, zvonastih pojilica ili korita za vodu.

Okrugle pojilice i korita mogu da variraju u veličini shodno stadijumu proizvodnje (manje ili veće ptice).

Generalno, kapalice se ne koriste jer ih ćurke ne koriste dovoljno dobro.

2.3 Proizvodnja svinja

2.3. Držanje svinja i sakupljanje stajnjaka

Razmena informacija o intenzivnom uzgoju živine i svinja potvrdila je zaključke sa sprovedenog popisa

evropskih objekata za držanje svinja. Taj popis, napravljen 1997. godine, pokazao je da postoje velike

razlike u sistemima za uzgoj svinja među zemljama, kao i okviru samih zemalja [31, EAAP, 1998]. Sledeći

faktori se smatraju odgovornim za ovu raznolikost:

- klimatski uslovi - zakonodavstvo i društveno –ekonomska pitanja - ekonomska vrednost svinjskog sektora i zarada - struktura i vlasništvo farme - istrživanja - resursi - tradicija.

Očekuje se da ta raznolikost polako nestane sa povećanim zahtevima ustanovljenim direktivama koje se

tiču zdravlja i dobrobiti životinja, kao i sa povećanom potražnjom na tržištu i brigom javnosti za lanac





proizvodnje hrane.

U intezivnoj proizvodnji svinja se različiti modeli primenjuju na različite faze proizvodnje. Različite grupe

koje se mogu razaznati zahtevaju različite uslove (temperatura i upravljanje). Mogu se razlikovati sledeći

objekti za držanje krmača i prasadi:

- objekti za držanje nazimica - objekti za držanje suprasnih krmača - objekti za pojedinačno držanje krmača dojara - objekti za držanje zalučenih prasadi (od odbijanja do težine od 25 – 30 kg žive vage) - objekti za držanje tovljenika u početnom i završnom tovu (od težine 25 – 30 kg do 90 – 160 kg

žive vage). U intenzivnoj proizvodnji svinja se primenjuje sistem „sve unutra-sve napolje“ (ili serijski sistem). Osim

toga, kako bi se svinje zaštitile od zaraznih bolesti, životinje za proizvodnju koje se donesu spolja u

jedinicu za proizvodnju prasića ili kombinovanu proizvodnju svinja, moraju se staviti u karantin na

najmanji traženi period (npr. 30 dana, Finska). Stajnjak koji se dobije iz tih odvojenih odeljenja obično se

odnosi direktno u skladište stajnjaka, a ne kanalom za odvod stajnjaka u svinjcu. Taj tip objekata nije

posebno obrađen u ovom odlomku.

U svim sistemima se varijacije u podnim konstrukcijama sastoje od postavljanja potpuno–rešetkastih

(FS), polu-rešetkastih (PS) ili punih (betonskih) podova, i upotrebe slame ili drugog gnojiva. Rešetke

(gredice) mogu biti napravljene od betona, gvožđa ili plastike i ima ih raznih oblika (npr. trouglaste).

Površina otvorenog prostora je približno 20 – 30 % te rešetkaste površine.

U objektima za držanje krmača (bez prasića), pravi se razlika između grupnog i pojedinačnog držanja, pri

čemu se zalučeni prasići i tovljenici uvek drže u grupama.

Sistemi za uklanjanje čvrstog stajnjaka i urina su povezani sa podnim sistemom, i variraju od dubokih

bazena sa dugim periodom skladištenja, do plitkih bazena i kanala za odvod stajnjaka kroz koje se tečni

stajnjak uklanja često, pomoću gravitacije i ventila ili ispiranjem tečnošću.

Dalja razlika se može napraviti između objekata sa prirodnom ventilacijom i onih u kojima se klima

kontroliše grejanjem ili hlađenjem i prinudnom ventilacijom pomoću ventilatora.

Sama konstrukcija objekata pokazuje raznolikost koja se može uporediti sa onom u podnim

konstrukcijama.

Objekti se mogu izgraditi od trajnog materijala i cigle tako da izdrže niske temperature, ali se takođe

koriste mnogo lakši materijali i otvorene konstrukcije. U nekim državama članicama je uobičajeno da se

primenjuje veštačko grejanje na sve klase stoke uključujući suprasne krmače. Iz studije u kojoj se

proučavaju razlike između stajskih objekata u Holandiji i Ujedinjenom Kraljevstvu, jasno se vidi da takve

razlike u primeni ne moraju biti povezane sa različitim klimatskim uslovima.

U narednim odeljcima su dati tehnički opisi najčešće primenjivanih sistema za držanje krmača, zalučenih





prasića i tovljenika. Ekološka svojstva i ostale karakteristike su opisane i ocenjene u Poglavlju 4. Cilj

ovog pregleda je da predstavi tipične tehnike koje se trenutno primenjuju, ali on nikada ne može biti

konačan s obzirom na primećenu raznolikost u sistemima i njihovim prilagođenim modelima. Korišćene su

informacije koje se mogu pronaći u literaturi [10,Holandija, 1999], [11, Italija, 1999], [31, EAAP, 1998],

[59, Italija, 1999], [70, K.U. Laboratorium voor Agrarische Bouwkunde, 1999], [87, Danska, 2000], [89,

Španija, 2000],[120, ADAS, 1999], [121, EC, 2001], [122, Holandija, 2001], [123, Belgija, 2001],

[124,Nemačka, 2001] i [125, Finska, 2001].

2.3.1.1 Objekti za držanje nazimica i suprasnih krmača

Krmače se smeštaju u različitim objektima u zavisnosti od toga u kojoj su fazi reproduktivnog ciklusa.

Nazimice se drže u objektima koje omogućavaju jednostavan kontakt između nerasta (nerastova) i

krmača. Nakon oplodnje, krmače se obično premeštaju u poseban deo objekta gde borave tokom perioda

suprasnosti.

Slede rezultati posmatranja objekata za držanje krmača [31, EAAP, 1998]. Nazimice i suprasne krmače

se smeštaju pojedinačno ili u grupama. Svaki metod ima svoje prednosti i nedostatke po životinje i

farmera. Razlike između pojedinačnog i grupnog držanja su u sledećem:

- ponašanje životinja - zdravlje - intenzitet posla.

Objekti za pojedinačno držanje u principu daju bolje rezultate kada je u pitanju zdravlje i intenzitet rada.

Na primer, pojedinačno smeštenim krmačama je ograničeno kretanje, ali ih je lakše kontrolisti i mirnija je

atmosfera u staji, što ima pozitivan efekat na oplodnju i rane stadijume suprasnosti [31, EAAP,

1998].Takođe je lakše hraniti krmače koje su pojedinačno smeštene, kada konkurenciija ne igra ulogu.

Međutim, izgleda da je grupno držanje povoljnije za reprodukciju.

Obrazac primenjenih modela držanja u Evropi je sličan kako za nazimice tako i za suprasne krmače:

- nazimice – 74 % pojedinačnog naspram 26 % grupnog držanja - suprasne krmače – 70 % pojedinačnog naspram 30 % grupnog držanja.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, većina nazimice (85 %) se drži u grupama i ima pristup prostirci-slami (55%),

što je posledica britanskog zakonodavstva o dobrobiti životinja, po kojem se zahteva da se do 1999.

godine sve krmače moraju slobodno držati u objektima. U državama članicama koje proizvode za tržište

Ujedinjenog Kraljevstva (npr. Danska) može se primetiti rastući procenat objekata za grupno držanje.

Danska nije zabranila pojedinačno zatvaranje krmača u u jedinice za parenje, pošto je nekoliko danskih

studija ukazalo da grupno držanje nazimica u periodu od zalučivanja pa do 4 nedelje nakon zalučivanja





može povećati rizik od gubitka embriona. Kao posledica toga, broj živo rođenih prasića/legla je smanjen u

poređenju sa pojedinačnim držanjem.

U većini drugih zemalja, objekti za pojedinačno držanje, npr. staje, sve više se koriste za nazimice.

Grupno držanje suprasnih krmača ima tendenciju opšteg porasta u onim zemljama koje su zabranile

upotrebu štala i užadi. Sistemi vezivanja užadima se rapidno smanjuju u svim zemljama, i od 31.

decembra 2005. godine pa nadalje neće više biti dozvoljeno vezivanje [132, EC, 1991]. Taj sistem zato

neće biti razmatran u ovom pregledu primenjenih tehnika za držanje krmača.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, većina (80 %) suprasnih krmača se drži u grupama i ima pristup prostirci (60

%) iz gore navedenih razloga. U Nemačkoj, Irskoj i Portugaliji, u porastu su sistemi slobodnog držanja

priplodnih krmača, iako ove zemlje nisu zabranile zatvaranja krmača, ali ovde tržište, dobrobit životinja i

troškovi proizvodnje igraju ulogu.

Uopšteno govoreći, kod uzgoja krmača u Španiji i Francuskoj dominiraju staje, a u Španiji, Francuskoj,

Grčkoj i Italiji se ti objekti sve više koriste. U Italiji, u manjem broju slučajeva, suprasne krmače se drže u

pojedinačnim stajama tokom celog perioda suprasnosti. Većina krmača se drži u stajama do 30 dana i

potom se premeštaju u grupne boksove nakon potvrde bremenitosti.

Korišćenje slame u grupnom držanju krmača još uvek je ograničeno, ali se očekuje da poraste pod

uticajem razmatranja o dobrobiti životinja i zbog indicija da vlakna mogu smanjiti agresiju krmača koje se

drže u grupi.

2.3.1.1.1 Pojedinačno držanje sa potpuno ili polu-rešetkastim podom za nazimice i

suprasne krmače

Ovaj način držanja nazimica i suprasnih krmača je veoma uobičajen. Kavezi su dimenzija oko 2m x 0.60–

0.65m, i zadnji kraj je opremljen sa betonskim gredicama preko dubokog bazena u kojem se nakuplja

tečni stajnjak i voda upotrebljena za čišćenje. Hranilice i pojilice su postavljene na prednjem kraju.

Centralni rešetkasti hodnik vodi između redova kaveza, a prolaz sa betonskim podom pruža se sa jedne

strane kaveza za hranjenje. U objektu za parenje, postoje boksovi za držanje nerastova (Tačka 2.13). Tih

boksova nema u delu objekta namenjenom za suprasne krmače.

Tečni stajnjak se sakuplja ispod rešetki i skladišti u dubokom ili plitkom bazenu. Učestalost uklanjanja

stajnjaka zavisi od veličine bazena. Primenjuje se prirodna ili mehanička ventilacija i ponekad sistem za

grejanje.

Slika prikazuje tipičan model, ali se koriste i razni drugi modeli (sa polu-rešetkastim podovima (PSF)) da

bi se pojačao intenzivan kontakt između nerasta i krmača. Krmače takođe mogu biti okrenute ka

centralnom hodniku sa valovima za hranu postavljenim sa unutrašnje strane, a rešetkasta površina će

biti na hodnicima sa strane.





Slika 2.13: Šematski pregled dizajna smeštaja za nazimice na delimično rešetkastom podu

[31, EAAP, 1998]

2.3.1.1.2 Kavezi sa punim podom za nazimice i suprasne krmače

U ovom sistemu nazimice i suprasne krmače se drže na betonskim podovima na sličan način kao kod

modela sa polu-rešetkastim podom, ali postoji razlika u modelu podne konstrukcije i načinu uklanjanja

stajnjaka. I ovde se hranilice i pojilice postavljaju s prednje strane kaveza. U centralnom hodniku postoji

sistem odvoda za uklanjanje urina. Izbacivanje stajnjaka i slame (kada je postavljena) se vrši često.

Slika 2.14: Dizajn poda kaveza za krmače sa čvrstim betonskim podom za nazimice i suprasne krmače

[31, EAAP, 1998]

U ovim sistemima se koristi prirodna ventilacija kada je postavljena prostirka, a mehanička se primenjuje

u izolovanim objektima kada se ne koristi slama.

2.3.1.1.3 Držanje suprasnih krmača u grupama, sa ili bez slame

Za grupni smeštaj nazimica i suprasnih krmača koriste se dva osnovna modela. Jedan tip objekta ima

pun betonski pod sa dubokom prostirkom, a drugi ima rešetkaste podove u prostoru za vršenje nužde, i

staje za hranjenje. Puni deo je (skoro) potpuno prekriven slojem slame ili drugog lino-celuloznog





materijala koji upija mokraću i sjedinjen feces (izmet). Dobija se čvrst stajnjak koji se mora često uklanjati

kako prostirka ne bi postala previše vlažna. Prema izveštajima, učestalost uklanjanja je 1 – 4 puta

godišnje, ali to zavisi od vrste prostirke, dubine prekrivene površine i od opšteg principa vođenja farme.

Učestalost potpunog uklanjanja prostirke može biti veća u Italiji, npr. i do 6 – 8 puta godišnje. Pored toga,

delimično uklanjanje nakvašene prostirke se može vršiti jednom nedeljno. U slučaju da se sprovodi jedno

čišćenje godišnje, đubrivo se baca direktno na polje. Kada se vrši veći broj čišćenja, đubrivo se obično

skladišti, recimo u vidu gomile na polju.

Slika 2.15: Primer grupnog smeštaja za suprasne krmače na čvrstom betonskom podu sa potpunom prostirkom

[185, Italija, 2001]

Kada je u pitanju ventilacija za ovaj tip objekta, primenjuje se isti princip kao za pojedinačno držanje

krmača. Kada se postavi slama, grejanje se obično ne koristi, pošto krmače na niskim temperaturama

mogu da nadoknade toplotu skrivanjem u dubokoj prostirci. Model ovakvog objekta može varirati i može

sadržati različite funkcionalne oblasti. Jedan primer je prikazan na slici 2.16.

Uklanjanje stajnjaka pomoću ovog sistema opisano je na sledeći način. U objektima u kojim se prostirke

koriste isključivo za bazu, količina prostirke je toliko ograničena da se sav stajnjak uklanja samo u vidu

tečnog stajnjaka. U objektima sa rešetkastim podovima u prostoru za vršenje nužde, stajnjak se čisti

svakodnevno pomoću strugača ispod rešetkastog poda. U objektima sa punim podom, stajnjak se čisti

bilo svakodnevno korišćenjem strugača, bilo 2-3 puta nedeljno korišćenjem gumenog strugača

instaliranog na traktor. U objektima sa dubokom prostirkom u prostoru za ležanje, stajnjak se uklanja 1 –

2 puta godišnje.





Slika 2.16: Primer sistema smeštaja sa nekoliko funkcionalnih oblasti za suprasne krmače

[87, Danska, 2000]

2.3.1.2 Objekti za držanje krmača koje se prase

Pred samo prašenje (oko nedelju dana), suprasne krmače se premeštaju u boksove za prašenje. Postoje

različiti modeli prasilišta. Tipični model ima polu-rešetkaste ili potpuno rešetkaste podove koji su po

pravilu bez slame. Krmače su obično ograničene u kretanju, ali se koristi i model slobodnog držanja. Na

primer, objekti sa korišćenjem slame i sa slobodnim kretanjem mogu se sresti u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Potpuno rešetkasti podovi imaju široku primenu, pošto se smatra da je u tom slučaju bolja higijena kao i

radna produktivnost nego kod polu-rešetkastih ili punih podova. S druge strane, danske informacije

ukazuju da sistemi sa polu-rešetkastim podnim konstrukcijama više štede energiju, pa je primećen

postepen porast objekata sa polu-rešetkastim podovima. U Austriji su u opadanju objekti sa potpuno

rešetkastim podovima [194, Austrija, 2001].

Opšte odlike obora za prašenje su:

- najmanja sobna temperatura je 18 °C - temperatura za krmače je 16 – 18 °C





- temperatura za prasiće je oko 33 °C - slab protok vazduha, posebno u delu gde su prasići.

2.3.1.2.1 Objekti za držanje oprašenih krmača sa ograničenim kretanjem

Poprečni presek tipičnih boksova za krmače koje se prase možete videti na slici 2.18. Obori za prašenje

obično imaju najviše 10 – 12 krmača (boksova). Boksovi su veličine od 4 do 5 m2.

Prasići se drže u tim objektima dok se ne odbiju od sise, nakon čega se prodaju ili se uzgajaju u

uzgajalištima (držanje zalučenih prasadi). Pod može biti potpuno ili polu-rešetkast. Rešetke izrađene od

plastike ili metala presvučenog plastikom sve više se koriste umesto betonskih, pošto se smatraju

udobnijim.

Tečni stajnjak se lageruje ispod rešetkastog poda uklještivača, bilo u plitkom bazenu (0.8 m), u kom

slučaju se često uklanja preko centralnog sistema u zgradi, ili u dubokom bazenu, odakle se uklanja tek

na kraju perioda dojenja ili ređe.

Postoji poseban prostor za prasiće, koji se obično nalazi u centralnom hodniku (zbog lakšeg nadgledanja)

između boksova. Taj prostor obično nije rešetkast i zagreva se tokom prvih dana nakon rođenja

korišćenjem lampe ili zagrevanjem poda ili na oba načina. Kretanje krmače je ograničeno kako ne bi

prignječila prasiće.

Slika 2.17: Dizajn obora za prašenje sa potpuno rešetkastim podom (Holandija)

Veštačka ili prirodna ventilacija se primenjuju na takav način da kretanje vazduha ne naruši mikroklimu pri

tlu (oko krmače i prasića). U modernom zatvorenom objektu se primenjuje potpuno automatska kontrola

klime, čime se temperatura i vlažnost u prasilištu održavaju na istom nivou.





Položaj krmače je često onakav kakav je prikazan na slici 2.18, ali se uklještivači postavljaju i obrnuto,

tako da krmače budu okrenute ka hodniku. Farmeri su u praksi primetili su u tom položaju krmače

opuštenije, pošto lakše mogu primetiti kretanje u hodniku, dok se u drugim položajima ne mogu okrenuti,

što im unosi veći nemir.

Slika 2.18: Primer zatvorenog smeštaja oprašenih krmača na potpuno rešetkastom podu sa jamom za skladištenje

ispod

[185, Italija, 2001]

2.3.1.2.2 Objekti za držanje oprašenih krmača koji im omogućavaju kretanje

Oprašene krmače se drže bez ograničenja kretanja u objektma sa polu-rešetkastim podovima. Poseban

prostor za ležanje prasića sprečava da ih krmača prignječi. Taj boks se ponekad koristi i za uzgoj prasića

od zalučivanja do nekih 25 – 30 kg žive vage.

Za ovaj model je potrebno više prostora nego za model sa ograničenim kretanjem krmače, i potrebno je

češće čišćenje. Broj boksova ili krmača po odeljenju je obično manji od 10.

Materijal koji se koristi za podnu konstrukciju, kao i potrebe krmače i prasića za grejanjem i ventilacijom,

isti su kod ovog tipa objekta. Kod slobodnog držanja krmače zidovi boksa su nešto viši nego kod boksa

sa ograničenim kretanjem.





Slika 2.19: Primer primenjenog plana za smeštaj (polu-rešetkasti pod) bez ograničenog kretanja krmača

[31, EAAP, 1998]

2.3.1.3 Objekti za držanje zalučenih prasadi

Prasad se zalučuju otprilike u 4. nedelji života (kategorija 3 do 6 nedelja), nakon čega se drže u malim

grupama iz istog legla (8 – 12 prasića po boksu) do težine od oko 30 kg žive vage (kategorija 25 – 35 kg).

Međutim, u Ujedinjenom Kraljevstvu se prasići drže u većim grupama. Većina životinja je smeštena u

boksovima i kavezima sa potpuno rešetkastim podovima. Ranije su prasilišta često korišćena za držanje

zalučene prasadi, ali se očigledno taj način držanja koristi sve ređe, osim u Grčkoj. Prasići bi ostali u

boksu (vidite sliku 2.17) nakon što se krmača premesti u drugu jedinicu i uklještivač ukloni.

Korišćenje boksova posebno dizajniranih za uzgoj zalučenih prasića je, međutim, češće i u porastu, pošto

omogućava bolju kontrolu i upravljanje mikroklimom u odnosu na starije sisteme.

Tendencija je da opada popularnost sistema sa polurešetkastim podovima, dok sistemi sa potpuno

rešetkastim podovima postaju sve popularniji, osim u Danskoj, Belgiji i Holandiji. U danskim objektima je

pokriveni prostor za ležanje sa dve trećine punog poda postao dosta popularan proteklih godina.

Istraživanje ukazuje da ovaj sistem više štedi energiju nego zagrevana uzgajališta koja se uobičajeno

koriste. Osim toga, prljanje boksa nije problem, i to je jedan od glavnih razloga što proizvođači svinja

nastoje da odaberu potpuno rešetkast umesto polu-rešetkastog poda. U Belgiji i Holandiji postoje jake

inicijative za smanjenje emisije amonijaka, a istraživanja su ukazala da povećanje površine punog poda

(ili smanjenje rešetkastog) može smanjiti emisiju. Farmeri se u tom cilju nagrađuju za instaliranje takvih

sistema [31, EAAP, 1998].

Veliki procenat (40 %) zalučene prasadi u Ujedinjenom Kraljevstvu drži se u relativno jeftinim objektima

zasnovanim na slami, što se može objasniti blagim klimatskim uslovima i tradicijom korišćenja jeftinih

objekata. Objekti zasnovani na slami su takođe popularni u Danskoj i Francuskoj. U obe zemlje su

dostupne velike količine slame i proizvodnja svinja je po pravilu povezana sa proizvodnjom useva

(žitarica) usled duge tradicije korišćenja slame dobijene od useva u proizvodnji životinja.

Objekti za držanje zalučene prasadi na potpuno ili polu-rešetkastim podovima su veoma slični sa onima

za držanje tovljenika (Slika 2.20).

Ti objekti su opremljeni mehaničkom ventilacijom, bilo da je u pitanju tip sa negativnim ili izbalansiranim

pritiskom. Izlaz ventilacija se podešava na najviše 40 m3/h po mestu. Pomoćno grejanje se koristi u vidu

električnih ventilatorskih grejača ili postrojenja centralnog grejanja sa cevima za grejanje.





Slika 2.20: Presek jednice za uzgoj sa potpuno rešetkaskim podom i plastičnim ili metalnim zaliscima

[87, Danska, 2000]

Stajnjak se sprovodi u tečnom obliku i odvodi se uglavnom kroz cev za pražnjenje, pri čemu se

pojedinačne sekcije kanala za stajnjak prazne otvaranjem zapušača u cevima. Kanali se takođe mogu

prazniti preko brana. Kanali se čiste nakon izmeštanja svake grupe svinja, često u sprezi sa čišćenjem

boksova, t.j. u intervalima od 6 – 8 nedelja.

U modelu sa polurešetkastim podom, na površinu za ležanje se postavlja poklopac koji može biti uklonjen

ili podignut kada prasići porastu i bude im potrebno više ventilacije.

Slika 2.21: Šematska slika obora za zalučivanje prasadi sa delimično rešetkastim podom (1/3) i pokrivkom nad

prostorom za ležanje

[31, EAAP, 1998]

Poseban model predstavlja držanje zalučenih prasića na ravnim podovima [133, Peirson/Brade, 2001].

Ravni podovi su prvobitno dizajnirani krajem 1960-ih i početkom 1970-ih kao specijalizovan vid držanja

stoke koji omogućava kontrolisanje mikroklime u objektu za držanje prasića koje su zalučeni u trećoj ili

četvrtoj nedelji života, pa sve dok ne dostignu 15 – 20 kg žive vage. Taj koncept je proširen i takođe se

koristi za uzgoj u drugoj fazi, od težine od 15 – 20 kg pa sve do 50 ili 60 kg kada se svinje premeštaju po

poslednji put u tovilište. Zgrade sa termo-izolacijom se često prave od prethodno osmišljene sendvič





konstrukcije sa spoljnom drvenom oplatom, termo-izolacijom i unutrašnjom oblogom od drvene oplate.

Unutrašnji rasporedi i strukture su takođe instalirani unutar postojanijih objekata.

Ravni podovi su zasnovani na serijskom sistemu, tako da se svaka prostorija puni po sistemu “sve

unutra-sve napolje”, sa prasićima iz legla krmača koje su oprašene iste nedelje. Rani modeli su bili

zasnovani na malim grupama – od oko 10 prasića po boksu – ali se poslednjih godina nastoji sa

povećanjem grupa po boksovima.

Prvobitni koncept je bio zasnovan na potpuno rešetkastim podovima boksova poduprtim preko kanala (ili

rezervoara) za tečni stajnjak i boksovima s jedne ili obe strane hranidbenog/pristupnog prolaza. Potpuno

rešetkasta podna konstrukcija se smatra važnim svojstvom čistoće/zdravlja, pošto odvaja prasiće od

njihovog izmeta i urina.

Podne konstrukcije su prvobitno bile od “kovane mreže” ili proširenog metala. Od nedavno se koriste

plastične podne konstrukcije. Nivo podne konstrukcije boksa je prvobitno bio podignut (u odnosu na pod

prolaza), ali se u novijim modelima podovi prolaza i boksova nalaze na istom nivou.

Provetravanje se skoro isključivo vrši aspiratorima. Obično se vazduh propušta u svaku prostoriju kroz

ulazne otvore na jednom kraju prostorije iz pristupnog prolaza, zajedničkog za grupu prostorija sa ravnim

podom. Ulazni vazduh se prethodno zagreva, po potrebi, automatski kontrolisanim grejačima.

Aspiratori, koji su obično postavljeni na suprotnom zidu, namenjeni su stvaranju kretanja vazduha kroz

prostoriju, a grejači sa infra-crvenim svetlima iznad boksova (ili podno grejanje) obezbeđuju dodatnu

kontrolu temperature/ugodnosti.

Hrana se obično daje u vidu suvih peleta ili kao obrok ponuđen u ad libitum hranilicama s prednje strane

svakog boksa (u prolazu). Tečni stajnjak se uklanja iz kanala ili rezervoara ispod rešetki nakon svakog

turnusa. Boksevi se peru vodenim mlazom pod pritiskom, između dva turnusa.

Temperatura prostorije se održava na 28 – 30 ºC tokom prvih nekoliko dana nakon zalučivanja, a potom

se smanjuje kako prasići rastu. Popunjenost boksova u prvoj fazi uzgoja je najčešće 4 – 5 nedelja, a do

kraja ovog perioda temperatura će se smanjiti na 20 – 22 ºC.

Mnoge odlike ravnih podova su se razvile i unapredile tokom godina. Sada se termin ravan pod često

koristi da ugrubo opiše skoro sve objekte za držanje zalučenih prasadi sa tečnim stajnjakom, od kojih

mnogi jedva da imaju sličnosti sa prvobitnim konceptom. Neki farmeri su obezbedili ležišta sa punim

podom, kako bi doprineli većoj ugodnosti i dobrobiti za svinje. Podno grejanje je postalo zastupljenije

obeležje. Veličine grupa imaju tendenciju rasta, i ovaj sistem polako prerasta u “prihvatilište” koje sadrži

do stotinak svinja u grupi u boksu sa delimično-punim podom (oko jedne trećine podne konstrukcije je

pun pod), i bez pristupnih prolaza.

2.3.1.4 Objekti za držanje tovljenika u pred-tovu i završnom tovu

Kada dostignu prosečnu težinu od 30 kg žive vage (25 – 35 kg), svinje se premeštaju u posebna

odeljenja gde se uzgajaju i tove za klanje. Nije neuobičajeno da se svinje u pred-tovu (t.j. do 60 kg) i





završnom tovu (od 60 kg nadalje) drže u posebnim odeljenjima, ali su objekti za njihovo držanje u velikoj

meri isti.

Objekti za držanje pred-tovljenika i završnih tovljenika mogu se uporediti sa objektima za zalučene

prasiće (Odeljak 2.3.1.3), osim što se većina tovljenika drži u sistemima sa malo ili nimalo slame.

Polu-rešetkasta i potpuno rešetkasta podna konstrukcija su podjednako česte, ali postoji tendencija ka

preovlađujućem korišćenju potpuno rešetkastih podnih konstrukcija, osim u Belgiji, Danskoj, Holandiji, i

Ujedinjenom Kraljevstvu.

Objekti za držanje tovljenika su izolovane zgrade od cigle, otvorenog ili zatvorenog tipa, za 100 do 200

svinja. Obično su podeljeni na odeljenja za 10 – 15 svinja (male grupe) ili do 24 svinje (velike grupe).

Boksovi su uređeni tako da imaju prolaz s jedne strane ili su postavljeni u dva reda sa prolazom u sredini.

U boksovima sa punim betonskim podom, pokretni poklopci se koriste da prekriju prostor za ležanje,

barem tokom prve faze uzgoja.

Distribucija hrane je obično automatska i može se kontrolisati pomoću senzora. Tečna ili suva hrana se

daje: po volji, ograničeno ili višefazno (prilagođen N i P saržaj). Izgled korita za hranu i pojilica zavisi od

vrste hrane.

2.3.1.4.1 Držanje tovljenika na potpuno rešetkastom podu

Ovaj tip objekta je veoma često korišćen za male (10 – 15 svinja) i velike grupe (do 24) tovljenika.

Primenjuje se u zatvorenom, termo-izolovanom prostoru sa mehaničkom ventilacijom i zgradama sa

prirodnom ventilacijom. Kroz prozore ulazi dnevna svetlost, a koristi se i električno osvetljenje. Pomoćno

grejanje se koristi samo kada je neophodno, pošto telesna toplota svinja obično može da zadovolji

potrebe za toplotom.

Boks je potpuno rešetkast, i ne postoji fizički odvojen prostor za ležanje, hranjenje i vršenje nužde.

Rešetke se prave od betona ili gvožđa (presvučenog plastikom). Po čvrstom stajnjaku se gazi, i urin se

meša sa čvrstim stajnjakom, ili otiče kroz kanale za urin/tečni stajnjak. Tečni stajnjak se skuplja u bazenu

za stajnjak ispod potpuno rešetkastog poda. U zavisnosti od dubine, bazen može obezbediti produženi

period čuvanja stajnjaka (visok nivo amonijaka u objektu) ili se često prazni i tečni stajnjak se lageruje u

posebnom objektu. Često se primenjuje sistem sa pojedinačnim sekcijama povezanim sa centralnim

odvodom, u koji se prazne podizanjem zapušača ili brane u cevi.





Slika 2.22: Primer jednog obora za uzgoj-tov sa potpuno rešetkastim podom sa različitim sistemima hranjena

[31, EAAP, 1998]

2.3.1.4.2 Držanje tovljenika na polu-rešetkastom podu

Polu-rešetkaste podne konstrukcije se primenjuju u objektima sličnim onima koje se koriste u sistemima

sa potpuno-rešetkastim podnim konstrukcijama. Pod je podeljen na rešetkasti i puni/nerešetkasti deo.

Praktično postoje dve opcije: da se puni betonski deo poda nalazi sa jedne strane ili u sredini boksa. Puni

deo može biti ravan, ispupčen ili blago nagnut (pogledajte opis dat ispod).

Slika 2.23: Dizajn obora za nazimice sa delimično rešetkastim (konveksnim) podom i delom sa čvrstom podlogom u

centru

[31, EAAP, 1998]

Puni deo obično funkcioniše kao mesto za hranjenje i odmor, a rešetkasti deo se koristi za vršenje nužde.

Rešetke su napravljene od betona ili (plastikom presvučenog) gvožđa. Po čvrstom stajnjaku se gazi, i

mokraća se meša sa čvrstim stajnjakom, ili otiče kroz kanale za mokraću/tečni stajnjak. Tečni stajnjak se

skuplja u bazenu za stajnjak ispod potpuno rešetkastog poda. U zavisnosti od dubine, bazen može

obezbediti produženi period čuvanja stajnjaka (visok nivo amonijaka u objektu) ili se često prazni i tečni

stajnjak se lageruje u posebnom objektu. Često se primenjuje sistem sa pojedinačnim sekcijama

povezanim sa centralnim odvodom, u koji se prazne podizanjem zapušača ili brane u cevi.





Ograničena količina slame se postavlja na polu-rešetkasti pod boksa koji je dizajniran tako da ima

betonsku podnu konstrukciju sa jednim rešetkastim delom (puno:rešetkasto - 2:1).

Slama se drži u korpama za slamu koje se ručno pune, i iz kojih svinje same unose slamu. Puni pod ima

blagi nagib pa se tečni stajnjak i slama aktivnošću svinja pomeraju ka rešetkama, tako da se ovaj tip

objekta zove još i sistem klizenja slame. Čvrst stajnjak se uklanja nekoliko puta na dan.

Slika 2.24: Dizajn delimično rešetkastog sistema sa ograničenim korišćenjem slame za nazimice

[31, EAAP, 1998]

Polu-rešetkasti model se primenjuje u Italiji sa punim betonskom podom i spoljnim rešetkastim prolazom

koji se pruža paralelno sa kanalom za stajnjak. U svakom boksu svinje imaju prostor za boravak i

hranjenje unutar objekta, ali im otvor sa kapkom omogućava da dođu do spoljnjeg prostora za vršenje

nužde sa rešetkastim podom. Aktivnošću svinja stajnjak se pomera kroz rešetke u kanal za odvod

stajnjaka, koji se prazni jednom ili dvaput dnevno pomoću strugača. Kanal za stajnjak vodi paralelno sa

svinjcem i povezan je sa skladištem za tečni stajnjak. Ovaj model se takođe koristi za nazimice i suprasne

krmače koje se drže u grupama.

Slika 2.25: Čvrsti betonski pod sa rešetkastim spoljnim odvoodm i strugačem ispod

[59, Italija, 1999]





2.3.1.4.3 Držanje tovljenika na punom betonskom podu i prostirci

U objektima za držanje tovljenika sa betonskim podom, slama se unosi u ograničenim količinama zarad

dobrobiti životinja ili se postavlja velika bala sena koja služi kao prostirka za ležanje. Ovakvi sistemi se

primenjuju u zatvorenim objektima ili svinjcima sa otvorenom fasadom. Modeli sa otvorenom fasadom su

opremljeni sa vetrobranima (mrežastim ili pločastim), ali se bale sena takođe koriste kao izolacija i zaštita

od vetra.

Slika 2.26: Dizajn sa otvorenim frontom u kojem se bale slame koriste za zaštitu (UK)

Modeli bokseva mogu varirati, ali obično postoji ležište sa slamom, i prostor za hranjenje koji može biti

uzdignut i do njega se može prići stepenicama. Prostor za ležanje može biti pokriven. Boksovi mogu biti

pozicionirani s jedne strane zgrade, ili sa bilo koje strane centralnog prolaza. Nužda se vrši na prostoru

prekrivenom prostirkom. Izbacivanje stajnjaka i čišćenje se obično vrši prednjim utovarivačem nakon

svakog turnusa. Veličina grupe može biti 35 – 40.





Slika 2.27: Primer sistema sa čvrstim betonskim podom za nazimice

[31, EAAP, 1998]

Kao kod polu-reštkastog modela, u Italiji se pun betonski pod primenjuje sa prostirkom u spoljnjem

prolazu. Boksovi u unutrašnjosti objekta su namenjeni za ležanje i hranjenje i imaju vrlo malo ili nimalo

slame.

U spoljnji prostor predviđen za vršenje nužde je stavljena prostirka, i povezan je sa kanalom za odvod

stajnjaka. Stajnjak i slama se aktivnošću svinja premeštaju u kanal. Stajnjak se uklanja jednom ili dvaput

dnevno pomoću vučnog lanca ili strugača u spoljnji magacin stajnjaka.

Slika 2.28: Čvrsti betonski pod sa spoljnim prostorom sa prostirkom i kanalom za stajnjak

[59, Italija, 1999]

2.3.2 Kontrola mikroklime u objektu za držanje svinja





Mikroklima u objektu za smeštaj svinja je važna, jer je poznato da amonijak u kombinaciji sa prašinom

često izaziva respiratorne bolesti kod svinja, uključujući atrofični rinitis i enzootično zapaljenje pluća.

Pošto stočni radnici takođe mogu imati zdravstvenih problema sa respiratornim organima [98,

FORUM,1999], dvostruko je važno da se svinjac dovoljno provetrava.

Minimalne (kvalitativne) potrebe propisane su Direktivom 91/630/EEC [132, EC, 1991] o kontroli

mikroklime u svinjcima. Temperatura i vlažnost vazduha, nivoi prašine, strujanje vazduha i koncentracija

gasova moraju biti ispod štetnih nivoa. Na primer, preporučene su granične vrednosti koncentracija koje

su prikazane (Tabela 2.6), ali se te vrednosti razlikuju među državama članicama. Povoljna mikroklima u

objektu se može postići:

- izolacijom zgrade - grejanjem - provetravanjem (ventilacijom).

Tabela 2.6: Opšti indikativni nivoi unutrašnje klime za svinje

[27, IKC Veehouderij, 1993]

Na produktivnost primenjenih sistema utiče sledeće:

- model i konstrukcija objekta - položaj objekta u odnosu na smer duvanja vetra i okolne zgrade - primena sistema kontrole - starost i faza proizvodnje svinja u objektu.

2.3.2.1 Zagrevanje svinjaca

Potreba za kontrolom temperature u svinjcima zavisi od klimatskih uslova, konstrukcije objekta i faze

proizvodnje životinja. Uopšteno govoreći, u hladnijim klimatskim područjima, ili klimama sa periodima

niskih temperatura, objekti su izolovani i opremljeni veštačkom ventilacijom. U toplijim područjima

(geografske širine Mediterana), visoke temperature imaju veći uticaj na dobrobit i produktivnost odraslih

svinja nego niske temperature. Uglavnom ne postoji potreba za instaliranjem sistema za grejanje; telesna

toplota životinja je obično dovoljna da održi povoljnu temperaturu u okviru instalacija. U tom kontekstu,

sistemi za kontrolu klime su uglavnom osmišljeni tako da garantuju optimalno strujanje vazduha.

U nekim objektima za držanje krmača i tovljenika, velike količine slame pomažu životinjama da održe

prijatnu temperaturu. Međutim, najznačajniji faktori su težina žive vage, starost i faza proizvodnje. Ostali

faktori koji utiču na temperaturne potrebe su:

- pojedinačno ili grupno držanje - podna konstrukcija (potpuno ili polu-rešetkasti ili puni podovi) - količina hrane (energije) koju životinje dobijaju.

Tabela 2.7: Primer potreba primenjenih temperatura za cirkulaciju grejnih kapaciteta u zagrejanom smeštaju za

različite kategorije svinja u zdravim uslovima





[27, IKC Veehouderij, 1993]

Svinjci se mogu zagrevati pomoću raznih sistema. Grejanje se uvodi kao lokalno grejanje ili sobno

grejanje. Prednost lokalnog grejanja je u tome što je usmereno na mesto gde je najpotrebnije. Primenjuju

se sledeći sistemi:

- podovi sa ugrađenim grejnim elementima - grejni elementi iznad prostora za držanje svinja, koji zrače toplotu na životinje kao i na podnu

površinu.

Provetravanje prostorije se vrši na dva načina:

- prethodnim zagrevanjem: ulazni vazduh se prethodno zagreva tako što se sprovodi kroz centralni hodnik kako bi se zagrejao do minimalne temperature, da bi se smanjile oscilacije temperature i poboljšalo kretanje vazduha u objektu

- naknadnim zagrevanjem: vazduh se zagreva kada uđe u prostor zgrade, kako bi se umanjile oscilacije temperature i smanjili troškovi grejanja.

Grejanje može biti direktno i indirektno. Direktno grejanje se uspostavlja primenom instalacija kao što su:

- radijatori na gas: infra-crveni, grejači vazduha na gas i grejači prostorije na gazolin - radijatori na struju: specijalne električne sijalice ili keramički radijatori - podno grejanje na struju: u prostirci ili podu - grejači/kompresivni ventilatori.

Indirektno grejanje se može uporediti sa centralnim grejanjem u domaćoj primeni. Postavljene instalacije

mogu biti:

- standardni kotlovi (efikasnost: 50 – 65 %) - kotlovi sa poboljšanom efikasnošću (poboljšana efikasnost: 75 %) - kotlovi visoke efikasnosti (visoka efikasnost: 90 %).

Kotlovi mogu biti otvorenog ili zatvorenog tipa. Otvoreni tip koristi unutrašnji vazduh za proces

sagorevanja.

Zatvoreni tip uvlači vazduh spolja i naročito je pogodan za prašnjave prostore.

2.3.2.2 Provetravanje svinjaca

Sistemi za ventilaciju variraju od ručno kontrolisanih prirodnih sistema do potpuno automatskih sistema

zasnovanih na ventilatorima. Sledeći osnovni sistemi su primeri tipično korišćenih ventilacionih sistema:

ehanički sistemi:





- izduvna ventilacija - ventilacija sa nad-pritiskom - neutralna ventilacija.

prirodni sistema

- ručno kontrolisana ventilacija - automatski kontrolisana prirodna ventilacija (ACNV).

Kod mehaničkih sistema, raspodela vazduha se može precizno podesiti pomoću ventila, pozicioniranja

ventilatora i prečnika ulaznih otvora za vazduh. Prirodna ventilacija više zavisi od prirodnih oscilacija

spoljne temperature vazduha i vetra. Pomoću ventilatora se može postići ravnomernije strujanje vazduha.

Ovo je važno kada se razmatra primena u objektima za držanje stoke, pošto interakcija između

konstrukcije objekta (poda) i ventilacionog sistema utiče na vazdušne struje i temperaturnu gradaciju u

objektu. Na primer, polu-rešetkasti pod se bolje slaže sa mehaničkom nego sa prirodnom ventilacijom,

dok se kod potpuno rešetkastih podova podjednako može primeniti i prirodna ventilacija [120,

ADAS,1999].

Površine unutrašnjeg prostora objekta i ulaznih i izlaznih otvora za vazduh moraju biti usklađene

kako bi se ostvarila tražena stopa ventilacije u svakom trenutku. Bez obzira na fazu proizvodnje i sistem

ventilacije, mora se izbeći strujanje promaje u blizini životinja. Do nedavno je većina sistema za ventilaciju

i grejanje bila instalirana pojedinačno, ali u novijim instalacijama (npr. u Danskoj) je uobičajeno da se

uvedu integrisane instalacije koje zadovoljavaju potrebe za grejanjem i ventilacijom [87, Danska, 2000].

Kontrola i podešavanje ventilacije su važni i mogu se izvesti na različite načine.

Elektronska oprema se koristi za merenje broja obrtaja u minutu. Merač u ventilacionoj cevi se može

koristiti za merenje brzine vazduha u cevi, što je povezano sa određenim pritiskom i stopom obrtaja.

Sledeće osnovne tehnike provetravanja mogu se primeniti u objektima za držanje svinja [27, IKC

Veehouderij, 1993] [125, Finska, 2001].

Izduvna ventilacija u svinjcama je ventilacija koja se stvara puštanjem u rad ventilatora postavljenim na

bočnim zidovima ili u krovu. Podesivi ventilacioni otvori ili prozori omogućavaju uvlačenje svežeg

vazduha. Ventilatori ispuštaju vazduh napolje, obično preko tavanice na jednom ili više mesta. Tako se

stvara pod-pritisak i omogućava se svež protok vazduha u zgradu kroz ulazne otvore. Ulazni otvori za

svež vazduh se obično nalaze na zidu blizu tavanice ili na samoj tavanici, tako da vazduh prolazi kroz

prostor između krova i tavanice do izlaznih otvora. Tipično je za sistem izduvne ventilacije da pritisak

vazduha u zgradi bude niži nego spoljni.

Izduvna ventilacija dobro funkcioniše kada je napolju toplo, tako da je to veoma popularan i pogodan





sistem u zemljama sa toplijom klimom. Na farmama za tov svinja, troškovi grejanja mogu biti relativno

mali kada se koristi izduvna ventilacija, pod uslovom da je pravilno podešena.

Slika 2.29: Šematski prikaz toka vazduha u izduvnom ventilacionom sistemu

[125, Finska, 2001]

U objektima sa ventilacionim sistemom sa nad-pritiskom, ventilatori se koriste da uvlače vazduh u

objekat, što znači da je pritisak vazduha u objektu viši nego izvan objekta. Zbog razlika u pritisku, vazduh

izlazi iz objekta kroz izlazne otvore. Pri korišćenju ventilacije sa nad-pritiskom, vazduh koji ulazi u zgradu

može se prethodno zagrejati, tako da se grejanje tokom zime može delom obezbediti preko ventilacije.

Glavni problem u ovom sistemu je to što je protok vazduha prilično neravnomeran kada se koristi samo

jedna usisna tačka. Protok vazduha je brz i vazduh je hladan u blizini ventilatora, ali se protok vazduha

brzo usporava udaljavanjem od ventilatora. Ventilacioni kanali se mogu koristiti da se izbegne ovaj

problem. Ventilacioni kanali se obično postavljaju u središte svinjca.

Slika 2.30: Šematski prikaz toka vazduha u sistemu ventilacije po principu pritiska





[125, Finska, 2001]

Vazduh se uteruje u kanal, koji ga širi po objektu. Protok vazduha, raspodela i smer duvanja se kontrolišu

pomoću ispusta. Ponekad vlažnost predstavlja problem, koja zbog višeg pritiska unutra nego napolju

dovodi do kondenzacije na površini kanala kada se vazduh prethodno ne zagreje. Zbog toga ventilacija

sa nad-pritiskom nije baš uobičajena u hladnijim klimatskim oblastima. Može se koristiti samo u

betonskim objektima, pošto vlažnost može oštetiti izolacione materijale i drvenu konstrukciju.

Neutralni ventilacioni sistem je kombinacija izduvnog ventilacionog sistema i sistema sa nad-pritiskom.

Kao kod izduvne ventilacije, ustajali vazduh se izvlači iz objekta pomoću ventilatora.

Međutim, svež vazduh ne ulazi u objekat zbog negativnog pritiska u njemu, već se uvodi unutra kroz

kanal. Tako je razlika u pritisku vazduha unutar i izvan objekta mnogo manja nego u slučaju izduvne

ventilacije ili ventilacije sa nad-pritiskom. Kod neutralne ventilacije, može se koristiti razmenjivač toplote

da smanji potrebu za dodatnim grejanjem. Neutralna ventilacija koristi više energije nego izduvni

ventilacioni sistemi i sistemi sa nad-pritiskom, zato što se vazduh usisava i izduvava. Troškovi ulaganja

su takođe veći, jer je potrebno duplo više ventilatora i ventilacionih kanala nego kod drugih sistema.

Slika 2.31: Šematski prikaz toka vazduha u neutralom ventilacionom sistemu

[125, Finska, 2001]

Prirodni ventilacioni sistemi su zasnovani na razlici u gustini i vazdušnom pritisku između toplog i hladnog

vazduha usled vetra, temperature i takozvanog “efekta dimnjaka” koji uzrokuje da se topao vazduh penje,

a da ga hladan zamenjuje. “Efekat dimnjaka” zavisi od veze između veličine i položaja ulaznih i izlaznih

otvora za vazduh i nagiba krova (25º; 0.46 m po metru širine staje). Očigledno je da su dizajn i

konstrukcija objekta veoma važni kod prirodne ventilacije. Pošto se ovaj efekat zasniva na temperaturnim

razlikama, jasno je da se najbolji rezultat postiže kada su potrebe za ventilacijom na najnižem nivou (u

zimu).

Prirodno stvoren negativan pritisak je relativno mali, čak se navodi da je i u Finskoj tokom zime manji od





20 Pa, a u leto može biti potrebno pomoćno korišćenje sistema izduvne ventilacije. Tako se primenjuje

kombinacija ventilacionih sistema koji rade naizmenično u zavisnosti od unutrašnje i spoljašnje

temperature vazduha. U zemljama kao što je Holandija, vetar je preovlađujući faktor koji utiče na prirodnu

ventilaciju.

U ulaznim otvorima za vazduh mogu se postaviti automatski podesivi ventili koj kontrolišu prirodnu

ventilaciju (ACNV). Senzori koji se nalaze u zoni svinja šalju signal sistemu koji vrši podešavanje veličina

ulaznih otvora i na taj način povećava ili smanjuje protok vazduha.

U objektima sa rešetkastim podnim konstrukcijama takođe se primenjuje sistem provetravanja

izvlačenjem vazduha iz bazena za stajnjak, što se smatra uspešnim praktičnim načinom da se u zgradi

smanje koncentracije gasova koje ispušta stajnjak. Ovaj sistem ima posebne zahteve kada su u pitanju

dužina i prečnici vazdušnih kanala.

Bez obzira na primenjeni model ili princip, ventilacioni sistemi moraju obezbediti potrebnu stopu

provetravanja, koja varira kod različitih faza proizvodnje i doba godine. Brzina vazduha oko životinja mora

se održavati ispod 0,15 – 0,20 m/s, kako bi se izbegao osećaj promaje.

Nazimice i suprasne krmače imaju relativno niske temperaturne potrebe. U Španiji i Italiji mnoge farme

primenjuju samo prirodnu ventilaciju, pri čemu vazduh ulazi spolja direktno u prostor za uzgoj životinja.

Pa ipak, u velikim objektima, sa velikom gustinom životinja, potrebe za provetravanjem se zadovoljavaju

pomoću ventilatora.

Aspiratori se često koriste, ali npr. u Španiji postoji tendencija korišćenja ventilacionih sistema sa nad-

pritiskom povezanih sa evaporativnim hlađenjem (sistemi za hlađenje), koje omogućava ne samo

ventilaciju već i smanjenje temperature unutar objekta.

Širom Evrope, uobičajeno je da se mikroklima u prasilištima i prihvatilištima kontroliše radom automatskih

ventilacionih sistema (koje kontrolišu senzori) sa zagrevanjem vazduha.

Vazduh obično ulazi kroz centralni hodnik (indirektno), a model ventilacionih sistema u odeljenjima

objekta je takav da je izbegnuta promaja blizu životinja.

Dodatno lokalno grejanje se primenjuje kod prasića tokom prvih nedelja života. Često se grejna lampa

(na gas ili struju) instalira iznad punog (nerešetkastog) prostora za ležanje. Samo ležište se takođe može

zagrejati sprovođenjem vruće vode kroz cevi ili rezervoar ispod podne površine.

Zalučena prasad i dalje imaju temperaturne potrebe koje zahtevaju kontrolu temperature i ventilacije.

Zagrevanje će možda biti potrebno tokom hladnog vremena, a sledeći sistemi grejanja se koriste: grejne

lampe sa infra-crvenim svetlom, grejanje na struju (termička prostirka sa električnim kablovima za

grejanje) kao i sistemi grejanja toplom vodom (ispod poda ili kroz cevi za vazduh).

Zagrevanje objekata za držanje tovljenika u pred-tovu i završnom tovu nije uobičajeno, pošto je njihova

telesna toplota obično dovoljna za stvaranje prijatnog okruženja. U boksovima sa svinjama u pred-tovu,

ponekad se postavljaju pokretni poklopci da bi stvorili udobnije ležište u prvim nedeljama. Većina

objekata za držanje tovljenika se provetrava prirodnim putem sa vazduhom koji ulazi direktno u boksove,

ali se koriste i aspiratori.





Neke farme, koje se nalaze u zonama sa izuzetno visokim letnjim temperaturama, koriste sisteme za

hlađenje izmagljivanjem i isparavanjem da smanje temperaturu u objektu.

2.3.2.3 Osvetljavanje svinjaca

Potrebe svinja za svetlom propisane su Direktivom 91/630/EEC koja predviđa da se svinje nikada ne

smeju trajno držati u mraku i da im je potrebno svetlo u skaldu sa uobičajenom količinom dnevnog svetla.

Svetlo mora biti dostupno radi dobre kontrole životinja i nema negativan uticaj na proizvodnju svinja.

Svetlo može biti veštačko ili prirodno koje ulazi kroz prozore, ali se obično uvodi i dodatno električno

osvetljenje.

Različite lampe imaju različitu potrošnju energije. Fluorescentna rasveta je do sedam puta ekonomičnija

od sijalica sa vlaknom, ali je u principu i mnogo skuplja za kupovinu. Svetlosne instalacije treba da imaju

potvrde o ispunjavanju normalizovanih standarda za bezbedno funkcionisanje i moraju biti vodo-otporne.

Svetla se instaliraju tako da obezbede dovoljno osvetljenje (stepen osvetljenosti) kako bi se omogućile

potrebne aktivnosti održavanja staje i kontrole u staji.

2.3.3 Sistemi za hranjenje i pojenje svinja

2.3.3.1 Formula za ishranu svinja

Cilj hranjenja svinja je da se obezbedi potrebna količina neto energije, neophodnih amino-kiselina,

minerala, elemenata u tragovima i vitamina za rast, tovljenje ili reprodukciju. Sastav i nabavka svinjske

hrane su ključan faktor za smanjenje emisije štetnih gasova sa farme svinja u okolinu.

Formula svinjske ishrane je složena stvar, koja kombinuje mnogo različitih komponenti na najekonomičniji

način. Različiti faktori utiču na sastav hrane. Komponente koje se koriste za formulaciju ishrane određene

su lokacijom. Na primer u Španiji, žitarice se češće koriste u unutrašnjosti zemlje, dok se u priobalnom

području žitarice mogu delimično zameniti maniokom. Sada je uobičajeno da se koriste različite vrste

hrane koje daju formulaciju koja bliže zadovoljava potrebe svinje. Na primer, 2-fazna ishrana se

primenjuje kod krmača, a 3-fazna kod tovljenika u završnom tovu. Ovo poglavlje može predstaviti samo

kratak pregled osnovnih elemenata koji se kombinuju u svinjskoj ishrani.

Važno obeležje hrane je njen energetski sadržaj, a pre svega količina energije koja je zaista dostupna

svinji, neto energija. Neto energija hrane podrazumeva maksimalnu količinu energije koja se može

nagomilati kao masno tkivo i izražava se u MJ/kg.

Neophodne amino kiseline za svinje se dodaju u ishrani, pošto njihov metabolizam ne može da ih

sintetiše. To su: arginin, histidin, izoleucin, leucin, lizin, metionin (+cistin), fenilalanin (+tirozin), treonin,

triptofan i valin. Kada su u pitanju dve amino kiseline koje sadrže sumpor, metionin i cistin, ova druga nije

neophodna, ali s obzirom da je metionin prekursor cistina (dva molekula cistina proizvode jedan molekul

metionina), oni su uvek povezani. Prve granične amino kiseline su: lizin, metionin (+ cistin), treonin i

triptofan. Kako bi se sprečio njihov deficit, hrana za svinje mora da zadovolji minimalne potrebe odabirom

odgovarajućih komponenti ili dodavanjem sintetičkih amino kiselina. [172, Danska, 2001] [201,

Portugalija, 2001]

Potreba svinja za mineralima i elementima u tragovima je složeno pitanje, još više zbog interakcije





između njih. Njihove doze u ishrani se mere u g/kg (minerali) ili mg/kg (elementi u tragovima).

Najznačajniji za koštano tkivo su Ca i (svarljiv) P. Ca je takođe važan za laktaciju, a P je važan za

energetski sistem. Često su njihove funkcije povezane, pa se pažnja mora posvetiti njihovoj proporciji.

Minimalne potrebe variraju za različite faze proizvodnje ili različite svrhe. Za rani uzgoj (uključujući

zalučenu prasad) i laktaciju, potrebno je više Ca i P nego za pred-tov i završni tov. Mg, K, Na i Cl se

obično daju u dovoljnim količinama da se zadovolje potrebe.

Potrebe za elementima u tragovima su definisane kao minimalni i maksimalni nivoi, pošto su ti elementi

toksični kada pređu određene koncentracije.

Značajni elementi u tragovima su Fe, Zn, Mn, Cu, Se i I. Potrebe se najčešće mogu zadovoljiti, ali se Fe

daje inekcijom prasićima koji sisaju. Bakar i cink se mogu dodati u obrok za svinje u količini većoj od

stvarnih proizvodnih potreba kako bi se iskoristili farmakološki efekti i pozitivni efekti na produktivnost

proizvodnje (auksinski efekat).

Međutim, usvojena sa evropska i nacionalna pravila, na primer u Italiji, po pitanju aditiva u ishrani, koja

postavljaju granice u dodavanju bakra i cinka kako bi se smanjila količina ova dva metala u životinjskom

tečnom stajnjaku.

Vitamini su organske supstance koje su važne za mnoge psihološke procese, ali ih obično same svinje

ne mogu (ili ne mogu dovoljno) proizvesti, pa se zbog toga moraju dodavati hrani za svinje. Postoje dve

vrste vitamina:

- vitamini rastvorljivi u mastima: A, D, E, K

- vitamini rastvorljivi u vodi: B, H (Biotin) i C.

Vitamini A, D, E i K se daju redovno, ali B-vitamini, vitamini H i C se daju svakodnevno, pošto životinja ne

može da ih skladišti (sa izuzetkom B12). Ustanovljene su minimalne potrebe za koncentracijom vitamina

u ishrani svinja, ali na potrebe svinja utiču mnogi faktori kao što su stres, bolest i genetske varijacije.

Kako bi se zadovoljile raličite potrebe, proizvođači hrane uvode bezbednosnu granicu, što znači da se

obično daje više vitamina nego što je neophodno.

Ostale supstance se mogu dodati u ishrani svinja kako bi se poboljšali:

- nivoi proizvodnje (rast, FCR-stopa konverzije hrane): npr. antibiotici i supstance koje podstiču rast - kvalitet hrane: npr. vitamini i elementi u tragovima

- tehnološke karakteristike hrane (ukus, struktura).

Organske kiseline i soli kiselina se mogu dodati zbog svog uticaja na sposobnost varenja i kako bi se

energija iz hrane bolje iskoristila.

Enzimi su supstance koje pospešuju hemijske reakcije u procesu varenja kod svinja. Poboljšanjem

sposobnosti varenja oni povećavaju dostupnost hranljivih sastojaka – nutrienata i unapređuju efikasnost

metaboličkih procesa. [201, Portugalija, 2001].

Zabrinutost u vezi sa ekološkim značajem aditiva iz hrane u intenzivnoj proizvodnji životinja većinom je





vezana za upotrebu antibiotika i potencijalni rizik od razvoja bakterija otpornih na lekove. Njihova

primena je stoga oštro regulisana, i registrovanje tih supstanci je organizovano na evropskom nivou.

Odobreni antibiotici i izazivači rasta mogu se koristiti tokom celog perioda rasta, pošto se smatra da oni

ne ostavljaju taloge u telu, pošto njihovi metaboliti ne prelaze crevnu barijeru [201, Portugalija, 2001].

Evropska komisija je izradila nacrt izveštaja o aspektima upotrebe antibiotika u sektoru proizvodnje

životinja, [36, EK, 1999] i njegov kratak pregled se nalazi u belešci Dijkmansa [32, Vito,1999]. U njemu

se navodi da otpornost bakterija koje šire zaraze na širok spektar antibiotika predstavlja rastući problem u

ljudskoj medicini. Sve veća otpornost je izazvana povećanom primenom antibiotika u nauci o ljudskom

zdravlju, u veterini, kao i u vidu dodataka ishrani u uzgoju životinja, pa čak i u zaštiti bilja.

Zbog upotrebe antibiotika u ishrani, mikro-organizmi otporni na antibiotike se mogu razviti u

gastrointestinalnom traktu životinja. Te otporne bakterije potencijalno mogu zaraziti ljude na farmi ili u

njenoj blizini. Genetski materijal (DNK) mogu usvojiti drugi ljudski bakterijski patogeni. Potencijalni putevi

infekcije ljudi su konzumiranje zaraženog mesa ili vode, ili hrane zaražene stajnjakom. Takođe može

postojati rizik od infekcije ljudi koji žive u blizini farme.

U nekoliko zemalja se sprovodi hranjenje bez antibiotika, kao što je Švedska, u kojoj je na snazi potpuna

zabrana svih antibiotika u ishrani (uključujući one koje su odobreni u EU), kao i Danska koja je potpuno

zabranila upotrebu antibiotika u ishrani svinja. U ostalim državama članicama u toku je diskusija o

predlozima za potpuno ukidanje upotrebe antibiotika. Ne postoji jedinstven međunarodni stav o stvarnom

uticaju antibiotika na FCR i proizvodnju stajnjaka. Slično tome, uticaji antimikrobika na životnu sredinu su

takođe nepoznati, npr. kao što je otpornost zemljišta i vode, i posledice po ekologiju zemljišta i voda.

Antibiotici se i dalje mogu dati direktno životinjama u svim državama članicama, čak i ako se ne koriste u

ishrani [183, NFU/NPA, 2001].

2.3.3.2 Sistemi hranjenja

Ne postoje jedinstveni sistemi hranjenja svinja koji se praktikuju u celoj Evropi. Sistemi hranjenja se mogu

povezati sa praksom u ishrani, a praksa u ishrani je obično povezana sa vrstom proizvodnje svinja. Na

primer u Ujedinjenom Kraljevstvu, postoje proizvođači zalučenih prasića koji proizvode svinje težine 30 kg

od svojih ličnih krmača, tovitelji koji kupuju svinje od 30 kg i tove ih do nekih 90 kg, i uzgajivači-tovitelji koji

imaju svoje krmače, uzgajaju sopstvene prasiće i tove ih do nekih 90 kg [131, FORUM, 2001].

Model instalacije za hranjenje zavisi od strukture hrane za svinje. Tečna hrana je najčešća, ali na primer

u Španiji, suva hrana se primenjuje na 98 % farmi, a koriste se i mešavine. Režimi ishrane su po volji (ad

libitum) ili ograničeni. U Italiji se, na primer, primenjuju sledeće varijacije [127, Italija, 2001]:

- kod nazimadi/suprasnih krmača: 80 % farmi koristi tečnu hranu; ostalih 20 % suvu hranu - oprašenim krmačama i zalučenim prasićima se daje (kako se pretpostavlja) suva hrana - svinjama u pred-tovu i završnom tovu daje se tečna hrana na 80 % farmi, 5 % se hrani mokrom

hranom, hrana koja se doprema kao suva plus pojilice se koriste na 5 %, a suva hrana na 15 % farmi.

Kada su u pitanju sistemi hranjenja, opisi su dati u [27, IKC Veehouderij,1993] i [125, Finska, 2001].





Sistem za hranjenje se sastoji iz sledećih delova:

- korita za hranjenje - objekta za skladištenje - pripreme - sistema za transport - sistema za doziranje.

Sistemi za hranjenje mogu varirati od onih kojima se u potpunosti ručno upravlja do potpuno

mehanizovanih i automatizovanih sistema.

Koriste se korita različitih modela i preduzimaju se mere predostrožnosti koje će sprečiti da svinje leže u

valovu. Hrana se često dostavlja suva ili pomešana sa vodom. Kupuju se razne vrste suve hrane kako bi

se omogućilo spravljanje mešavine koja približno zadovoljava potreban hranljivi sadržaj. Suva hrana se

obično prebacuje iz skladišta do mešalice spiralom.

Hranilice za tečnu hranu se sastoje od posude za mešanje, u kojoj se hrana meša sa vodom, i cevi koje

hranu distribuiraju do životinja. Racioniranje mešavine se može vršiti automatizovano - merenjem tačnih

količina, ili se može kontrolisati pomoću kompjutera, mešanjem prema planu ishrane i zamenom hrane

kada je neophodno. Tečna hrana se takođe može ručno pripremati, merenjem i mešanjem potrebnih

količina.

U nekim objektima slobodnog tipa za nazimice i suprasne krmače, mašine hranilice se sastoje od

centralnog hranidbenog postrojenja za detektovanje natpisa koji se nalazi oko vrata krmače. Mašina

identifikuje životinju i snabdeva je potrebnom količinom. Količina i snabdevanje su podešeni tako da

omogućavaju krmači da jede onoliko mnogo i često koliko joj je potrebno.

Distribucija se razlikuje kod raznih vrsta hrane. Suva hrana sa može transportovati kolicima za hranu ili

mehaničkim putem preko cevi ili spiralnih hranilica na isti način kao tečna hrana. Tečna hrana se

potiskuje kroz sistem plastičnih cevi, u kojima se pritisak stvara sistemom pumpi. Postoje centrifugalne

pumpe, koje mogu upumpati velike količine i mogu dostići pritisak oko 3 bara. Pumpe za istiskivanje

imaju manji kapacitet, ali su u manjoj meri ograničene pritiskom koji se stvori u sistemu.

Izbor sistema ishrane je važan pošto može uticati na dnevni prirast težine, FCR (stopa konverzije hrane) i

procenat gubitka hrane [124, Nemačka, 2001].

Tabela 2.8: Efekat sistema hranjenja na dobijnje na težini, FCR i gubitke hrane

[124, Nemačka, 2001]

2.3.3.3 Sistemi za snabdevanje pijaćom vodom

Za snabdevanje pijaćom vodom, dostupan je veliki izbor pojilica. Pijaća voda se može dopremati iz

dubokih bunara ili iz javnog sistema snabdevanja-vodovodne mreže. Kvalitet vode treba da bude isti kao

za ljudsku upotrebu. U nekim državama članicama, u instalacijama se nalazi glavni rezervoar sa velikim

kapacitetom i mogućnostima za sprovođenje postupka dezinfekcije; unutar svakog objekta ili odeljenja

mogu se nalaziti manji rezervoari koji omogućavaju distribuciju vode zajedno sa medikamentima i/ili

vitaminima. Koriste se različiti sistemi snabdevanja vodom, kao što su pipete, baloni ili kanali [130,

Portugalija, 2001].





Pijaća voda se može dopremiti do životinja na različite načine:

- preko sisaljki u koritima - preko sisaljki u šoljama - zagriznim sisaljkama - punjenjem valova.

Pritiskanjem jezička svojom njuškom, svinja pokreće vodu koja puni korito ili šolju.

Najmanje potrebne zapremine variraju od 0,75 do 1 litar u minutu za prasiće, i 1 - 4 litre u minutu za

krmače.

Zagrizna sisaljka daje vodu kada je svinja stavi u usta i ugrizom otvori ventil. Voda neće poteći u valov ili

šolju. Kapacitet sisaljke je 0,5 – 1,5 litara u minutu.

Pojenje životinja punjenjem valova može varirati od obične slavine do kompjuterizovanog sistema za

doziranje koji tačno meri traženu zapreminu.

3. NIVOI POTROŠNJE I EMISIJE KOD FARMI INTENZIVNE PROIZVODNJE ŽIVINE I SVINJA Ovo poglavlje prikazuje podatke o nivoima potrošnje i emisije koji se povezuju sa aktivnostima na farmama za intenzivni uzgoj živine i svinja, na osnovu informacija koje su dostavljene u okviru razmene informacija. Cilj mu je da dâ pregled obima koji je primenljiv na ove sektore u Evropi i da služi kao merilo za nivoe performansi koji se povezuju sa tehnikama predstavljenim u Poglavlju 4. Faktori koji se uzimaju u obzir za varijacije podataka su ukratko opisani gde je moguće, ili su ponegde samo pomenuti. Okolnosti pod kojima su podaci dobijeni su opisane u više detalja u oceni primenjenih tehnika u Poglavlju 4. 3.1 Uvod





Veliki proizvodni sistemi i tehnike na intenzivnim farmama stoke su opisani u Poglavlju 2. Nivoi potrošnje i emisije koji su prijavljeni nisu uvek jasni i laki za razumevanje, a velike varijacije nastaju usled velikog broja faktora.

Najznačajnije aktivnosti na farmi Ključna ekološka pitanja

Potrošnja Potencijlna emsija

Smeštaj životinja: _ način na koji se životinje drže (kavezi, sanduci, slobodne) _ sistem za uklanjanje i skladištenje (interno) proizvedenog stajnjaka

Energija, prostirka

Vazudšna emisija (NH3), mirisi, buka, stajnjak

Smeštaj životinja: _ oprema za kontrolisanje i održavanje unutrašnje klime, i _ oprema za hranjenje i pojenje životinja

Energija, hrana, voda

Buka, otpadne vode, prašina, CO2

Skladištenje hrane i prehrambenih aditiva Energija Prašina

Skladištenje stajnjaka u odvojenom objektu Vazdušne emisije (NH3), mirisi, emisije u zemljište

Skladištenje ostalih ostataka, osim stajnjaka Mirisi, emisije u zemljište, podzemne vode

Skladištenje trupala Mirisi

Utovar i istovar životinja Buka

Primena stajnjaka na zemljište Vazdušne emisije, mirisi, emisije u zemljište, podzemne i nadzemne vode sa N, P i K, itd. buka

Tretman stajnjaka na farmi Aditivi, energija, voda Vazdušne emisije, otpadne vode, emisije u zemljište

Mlevenje i sitnjenje hrane Energija Prašina, buka

Tretman otpadnih voda Aditivi, energija Mirisi, otpadne vode

Spaljivanje ostataka (npr. trupala) Energija Vazudšne emisije, mirisi

Tabela 3.1: Ključna ekološka pitanja kod aktivnosti na velikim farmama Stuktura informacija: Važno je razumeti veze između aktivnosti na farmi, opisanih u Poglavlju 2, kako bi se mogla tumačiti emisija invenzivnog uzgoja stoke. Očigledno postoji direktna veza između nivoa unosa različitih resursa i nivoa emisije. U oba sektora, većina pažnje je posvećena emisijama koje se povezuju sa metabolizmom životinja. Centralno pitanje je stajnjak: proizvedene količine, sastav, načini ukljanjanja, skladištenje, tretman i njegova primena na zemljištu. Ovo je navedeno redom kojim su predstavljene aktivnosti, počevši od hranjenja kao najvećeg pitanja potrošnje, a nastavljeno proizvodnjom stajnjaka kao najvažnijim pitanjem emisije. Razmevanje podataka: Nivoi potrošnje i emisije zavise od mnogih različitih faktora, poput rase životinje, faze proizvodnje i sistema upravljanja. Dodatni faktori, poput klime i karakteristika zemljišta, takođe se moraju uzeti u obzir. Ipak, proseci imaju veoma ograničenu vrednost i izbegnuti su gde je moguće. Tabele pokazuju najšire moguće opsege prijavljene potrošnje i emisija. U pratećem tekstu je učinjen pokušaj da se objasni ova varijacija koliko su informacije dozvoljavale, ali bez preciziranja.





U državama članicama se primenjuju standardne jedinice koje možda nisu uvek uporedive sa jedinicama na drugim mestima. Ako su podaci na nivoima istog reda veličine kao drugi prijavljeni nivoi, onda oni čine deo opsega podataka i nisu eksplicitno izdvojeni. Nivoi potrošnje i emisije mogu biti mereni na različite načine i u različitim momentima uključujući gore navedene faktore. Zarad upoređenja i radi refrence, biće pomenuti relevantni faktori koji utiču na karakter i nivo potrošnje ili emisije koji su predstavljeni. U oceni nivoa potrošnje i emisije može se napraviti razlika između pojedinačnih aktivnosti i farme u celosti. Podaci su, gde je moguće, direktno povezani sa jednom aktivnošću na farmi, kako bi se omogućila jasna veza sa tehnikama redukcije opisanim u Poglavlju 4. Za neka pitanja nije moguće identifikovati emisiju po pojedinačnim aktivnostima. U tom slučaju lakše je pristupiti oceni potrošnje i emisije za farmu u celosti. U oceni nivoa potrošnje i emisije kod uzgoja svinja važno je znati koji je sistem proizvodnje primenjen. Uzgoj i krajnji cilj sa težinom za klanje od 90 – 95 kg (Velika Britanija), 100 – 110 kg (drugi) ili 150 – 170 kg (Italija), i oni mogu biti postignuti u različitim periodima vremena. Čini se da je proizvodnja živine prilično slična širom EU. Komentar se može dati na upotrebu životinjskih jedinica da bi se standardizovali podaci i dostigla uporedivost. U tu svrhu EU države koriste “životinjsku jedinicu” ili “ekvivalentnu životinju”. Postoji problem sa ovim standardizovanim jedinicama, jer su one u različitim EU zemljama defnisane na različite načine, npr. u Švedskoj 1 jedinica = 3 krmače = 10 tovljenika (finišera) = 100 kokošaka, dok je u Irskoj 1 jedinica = 1 tovljenik (finišer), a 10 jedinica = 1 krmača, uključujići i potomstvo. U Portugaliji “ekvivalentna životinja” za sektor svinja ima u proseku 45 kg, dok se za predstavljanje podataka o proizvodnji teških svinja u Italiji 85 kg uzima kao reprezentativna mera. 3.2 Nivoi potrošnje 3.2.1 Potrošnja hrane i nivoi hranljivih vrednosti Količina i potrošnja hrane koja se daje živini i svinjama je važan faktor u određivanju količine proizvedenog stajnjaka, njegovog hemijskog sastava i fiziološke strukture. Stoga je hranjenje važan faktor u ekološkim performansama preduzeća koje se bavi intenzivnom proizvodnjom stoke. Emisija na farmi stoke se prevashodno odnosi na metaboličke procese smeštenih životinja. Dva procesa se smatraju osnovnim:

- enzimsko varenje hrane u gastrointestinalnom traktu - apsorbcija hranljivih vrednosti iz gastrointestinalnog trakta.

Veće razumevanje ovih procesa je razlog razvoja većeg opsega vrsti hrane i prehrambrenih aditiva prilagođenih potrebama životinja i proizvodnim ciljevima. Unapređenje korišćenja hranljivih vrednosti u prehrani ne vodi samo efikasnijoj proizvodnji, već može da dovede i do





smanjenja opetrećenja po životnu sredinu. Nivoi potrošnje variraju sa energetskim potrebama pojedinačnih životinja, što obuhvata potrebe održavanja, stopu rasta i nivo proizvodnje. Ukupna količina unosa hrane je rezultat trajanja proizvodnog ciklusa, dnevnog unosa i svrhe vrste proizvodnje, a na njega utiču i brojni faktori povezani sa samom životinjom. Podaci o nivoima proizvodnje se prijavljuju u kilogramima po glavi po proizvodnom ciklusu ili po kilogramu proizvoda (jaja ili mesa). Teško je praviti poređenja kod različitih vrsta i primenom različitih proizvodnih meta (težine jaja ili težine životinje) i proizvodnih ciklusa. Naredni odeljak predstavlja pregled prijavljenih nivoa unosa hrane i potreba za hranljivim vrednostima i pokazuje postojeće varijacije zajedno sa faktorima koji se uzimaju u obzir za tu varijaciju gde je moguće. 3.2.1.1 Prehrana živine Indikativni nivou pregrane za različite vrste živine su predstavljeni u Tabeli 3.2. Vrste živine Ciklus FCR

1) Opseg nivoa

hranjenja (kg/ptica/ciklus)

Količina u kg/mesto po ptici/god.

Nosilje 12 – 15 meseci 2,15 – 2,5 2)

5,5 – 6,6 (u zavisnosti od proizvodnje)

34 – 47 (tokom proizvodnje jaja)

Tovni pilići 35 – 55 dana (5 – 8 prinosa/god.)

1,73 – 2,1 3,3 – 4,5 22 – 29

Ćurke 120 (ženke) – 150 (mužjaci) dana

2,65 – 4,1 33 – 38

Patke 48 – 56 2,45 5,7 – 8,00

Morke 56 – 90 dana 2 4,5

1) FCR = udeo konverzije hrane 2) FCR kg hrane po kg jaja, viši nivoi u sistemima zasnovanim na prostirkama

Tabela 3.2: Pokazatelji vremena proizvodnje, udela konverzije i nivoa prehrane po živinskim vrstama [26, LNV, 1994], [59, Italija, 1999], [126, NFU, 2001], [130, Portugalija, 2001] Svrha prehrane živine i komponente koje se koriste u mešavinama hrane za živinu su opisani u Odeljku 2.2.5.1. Aminokiselinski sastav hrane je baziran na konceptu “idealnih proteina” za relevantne vrste. Ovim konceptom “idealnih proteina” se zahtevani nivoi aminokiselina utvrđuju pokazivanjem nivoa lizina i povezanih ostalih aminokiselina sa stvarnim nivoom lizina u hrani. Trenutne terenske prakse (zajedno sa njihovim varijetetima) predstavljeni su u Tabeli 3.3. Preporučeni balansi aminokiselina su citirani iz literature, ali procena aktuelnih nivoa proteina i lizina rezultira iz terenskih posmatranja na evropskom nivou. Tovni pilići Nosilje Ćurke

Aktuelni nivo energija MJ/kg, ME osnova

Faza 1 12,5 – 13,5 11,0 – 12,5

Faza 2 12,5 – 13,5 11,0 – 12,5

Faza 3 12,5 – 13,5 11 – 12 11,5 – 12,5

Faza 4 11,5 – 12,5





Faza 5

Aktuelni nivoi proteina (CP=N*6.25), ukupan sadržaj

% hrane, faza 1 24 – 20 30 – 25

% hrane, faza 2 22 – 19 28 – 22

% hrane, faza 3 21 – 17 18 – 16 26 – 19

% hrane, faza 4 24 – 18

% hrane, faza 5 22 – 15

Aktuelni nivoi lizina, ukupni sadržaj

% hrane, faza 1 1,30 – 1,10 1,80 – 1,50

% hrane, faza 2 1,20 – 1,00 1,60 – 1,30

% hrane, faza 3 1,10 – 0,90 1,40 – 1,10

% hrane, faza 4 1,20 – 0,90

% hrane, faza 5 1,00 – 0,80

mg/dan

Preporučeni odnos aminokiselina, u procentima nivoa lizina

treonin : lizin 63 – 73 66 – 73 55 – 68

metionin +cistin : lizin 70 – 75 81 – 88 59 – 75

triptofan : lizin 14 – 19 19 – 23 15 – 18

valin : lizin 75 – 81 86 – 102 72 – 80

izoleucin : lizin 63 – 73 79 – 94 65 – 75

arginin : lizin 105 – 125 101 – 130 96 – 110

ME =metabolička energija CP = sirovi protein

Tabela 3.3: Procena aktuelnih nivoa proteina i lizina i nivo preporučenih balansa aminokiselina [171, FEFANA, 2001], sa evzom za aminokiseline ka literaturi: Mack et al., 1999; Gruber, 1999 Pokazatelji primenjenih nivoa kalcijuma i fosfata u hrani su dati u Tabeli 3.4.

Vrsta živine

Nosilje (mg/životinja/dan)

Tovni pilići (g/kg čvrste hrane)

0 – 2 sedmica 2 – 4 sedmica 4 – 6 sedmica

Ca % 0,9 – 1,5 1,0 0,8 0,7

Pav % 1)

0,4 – 0,45 0,50 0,40 0,35

1) dostupnih fosfata

Tabela 3.4: Primenjeni nivoi kalcijuma i fosfora u hrani za živinu [117, IPC Livestock Barneveld College, 1998] [118, IPC Livestock Barneveld College, 1999] [26, LNV, 1994] [122, Holandija, 2001] 3.2.1.2 Hranjenje svinja Za svinje strategija i formulisanje prehrane varira sa faktorima poput: žive vage i stadijuma (reprodukcije) proizvodnje. Napravljena je razlika između hranjenja mladih krmača (nazimica), nazimica i suprasnih krmača i oprašenih krmača; i između prasića, zalučenih prasića, pracića za tov i tovljenika (finišera). Količine hrane su izražene u kilogramima dnevno i u zahtevanom sadržaju energije po kilogramu hrane. Dostupan je veliki broj tabela i podatakao različitim strategijama ishrane. Sledeće tabele u ovom odeljku predstavljaju minimalne opsege prijavljenih nivoa u Evropi, kojima se potvrđuje da se mogu primenjivati i viši ili niži nivoi hranlivih vrednosti u određenim slučajevima. Konačni unos zavisi od konzumirane količine i od koncentracije





hranljivih vrednosti, te su zato preporučeni minimalni nivoi za različite vrste ishrana kako bi se ispunile potrebe svinja naspram njihovih dnevnih unosa. Količina hrane koja se daje krmači u proizvodnji, uključujući i one koje ne daju nikakve proizvode, i u zavisnosti od unosa energije, iznosi oko 1300 do 1400 kilograma godišnje. U Tabeli 3.5 su prikazani prosečni nivoi hranljivih vrednosti za krmače. Krmačama dojiljama generalno treba viši nivo hranljivih vrednosti od suprasnih krmača. U odnosu hrane naročito su potrebni sirovi proteini i lizin u većoj koncentraciji. Energetske potrebe rastu kako se približava momenat prašenja. Nakon prašenja, rastu dnevne energetske potrebe sa rastućom veličinom prostirke. Između odbijanja od dojenja i prvog parenja, nivoi energije ostaju visoki da bi se pomoglo životinji da se oporavi i da bi se sprečio gubitak zdravlja. Nakon parenja se sadržaj energije u hrani može smanjiti. Tokom zime se primenjuju viši nivoi energije za suprasne krmače. Sastav aminokiselina je baziran na konceptu “idealnih proteina” za relevantne vrste. U ovom konceptu “idealnih proteina”, potrebni nivoi aminokiselina se utvrđuju pokazivanjem nivoa lizina i povezanih aminokiselina sa sadašnjim nivoom lizina u hrani. Sadašnja terenska praksa (zajedno sa njenim varijetetima) je prikazana u Tabeli 3.5 i Tabeli 3.8. Preporučeni balansi aminokiselina su citirani iz literature, ali ocena sadašnjih nivoa proteina i lizina rezultira iz posmatranja na evropskom nivou. Krmače dojilje Suprasne krmače


Faza 1 12,5 – 13,5

Faza 2 12 – 13


% hrane, faza 1 18 – 16

% hrane, faza 2 16 – 13


% hrane, faza 1 1,15 – 1,00

% hrane, faza 2 1,00 – 0,70

mg/dan


treonin : lizin 65 – 72 71 – 84

metionin +cistin : lizin 53 – 60 54 – 67

triptofan : lizin 18 – 20 16 – 21

valin : lizin 69 – 100 65 – 107

izoleucin : lizin 53 – 70 47 – 86

arginin : lizin 67 – 70 -

ME = metabolička energija CP = sirovi protein

Tabela 3.5: Ocena sadašnjih nivoa proteina i lizina i obim preporučenih aminokiselina za krmače (1 faza označava svaku bitniju fazu uzgoja) [171, FEFANA, 2001], sa vezom za aminokiseline u literaturi poput: Dormad, 1997; ARC, 1981. Pokazatelji primenjenih nivoa kalcijuma i fosfata u hrani za krmače su dati u Tabeli 3.6. Nazimice i suprasne krmače Krmače dojilje

Hrana (kg/krmača/dan) 2,4 – 5,0 2,4 – 7,2

Kalcijum (% hrane) 0,7 – 1,0 0,75 – 1,0





Ukupni fosfor (% hrane) 0,45 – 0,80 0,55 – 0,80

Tabela 3.6: Primenjeni nivoi kalcijuma i fosfora u ishrani za krmače [27, IKC Veehouderij, 1993], [59, Italija, 1999], [124, Nemačka, 2001] Svinje se hrane prema njihovoj telesnoj težini, unosom hrane koji raste sa rastom težine. Pred kraj završnog perioda (poslednjih 20 – 30 kilograma) količina hrane koja se daje je nepromenjena. Primer je predstavljen u Tabeli 3.7 za tovljenike u Italiji gde se pravi razlika između teških i lakih svinja. Generalno, ishrana je po slobodnoj volji (ad libitum) za svinje koje su sklone jačem razvijanju mišića, ali je racionalizovana za teške svinje koje imaju znatnu sklonost ka akumulaciji masti i ka višim nivoima težine. Ovo menja sastav hrane. Na primer, surutka (5 – 6 % suve materije) se može koristiti za teške svinje sa 13 – 15 litara surutke koje zamenjuju 1 kilogram suve hrane. Surutka se može koristiti u uvećanim količinama, od 3 – 4 litre po glavi po danu na 30 kg težine do maksimum 10 – 12 litara za više od 130 kg (količine iznad ovih nivoa mogu da imaju negativne efekte po upotrebu (odnosno FCR) u ukupnom dnevnom sledovanju).

Tabela 3.7: Primer racionalizovanja koje se koristi za lake i teške tovljenike u Italiji [59, Italija, 1999] Ukupna količina hrane potrošene tokom gajenja i završne faze zavisi od sorte, udela konverzije hrane (FCR), dnevnog rasta, dužine završnog perioda uzgoja i završne žive vage. Za svinje koje rastu od 25 do 110 kilograma žive vage potroši se oko 260 kilograma hrane. Očigledno je da su nivoi hranljivih vrednosti najvažniji. Nivoi hranljivih sastojaka moraju da ispune uslove dnevnog rasta ili proizvodnje. Prosečni uslovi se mogu razlikovati za svaku težinsku kategoriju, kao što je izveštavano kroz razne izvore i sumirano u Tabeli 3.9. Sve više, završni periodi sežu između 30 kilograma i završne težine, a podeljeni su u 2 ili 3 faze ishrane. U ovim fazama sadržaj hranljivih sastojaka varira u hrani da bi ispunio potrebu svinje. Kraj prve faze uzgoja seže između 45 i 60 kilograma žive vage, a druga faza između 80 i 110 kilograma. Gde se jedna vrsta hrane daje između 30 i 110 kilograma, sadržaj hrane je jednak proseku nivoa dvofazne ishrane. Svinje

Teške svinje

Žive vage (kg) do 25 30 50 75 100 125 150+

Hrana (88 % dm) (kg/dan)

Ad lib. 1,2 – 1,5 1,5 – 2,0

2,0 – 2,5

2,5 – 3,0 2,7 – 3,2

Hrane (% žive vage)

-- 4 – 5 3 – 4 2,7 – 3,3

2,5 – 3,0 2,2 – 2,7 2,0 – 2,2

Hrana (% metab. težine) (w

0.75)

-- 10 – 11 8 – 10 8 – 10 8 – 10 7 – 9 7 – 8

Lake svinje

Hrana (88 % dm) (kg/dan)

Ad lib. 1,5 2,2 2,8 3,1 -- --

Svarljiva energija (MJ/kg)

13,8 13,4 13,4 13,4 13,4 -- --

Lizin (%) 1,2 0,95 0,90 0,85 0,80 -- --






Faza 1 (prase) 12,5 – 13,5

Faza 2 (svinja u tovu (grover)) 12,5 – 13,5

Faza 3 (tovljenik (finišer)) 12,5 – 13,5


% hrane, faza 1 21 – 17

% hrane, faza 2 18 – 14

% hrane, faza 3 17 – 13


% hrane, faza 1 1,30 – 1,10

% hrane, faza 2 1,10 – 1,00

% hrane, faza 3 1,00 – 0,90


treonin : lizin 60 – 72

metionin +cistin : lizin 50 – 64

triptofan : lizin 18 – 20

valin : lizin 68 – 75

izoleucin : lizin 50 – 60

arginin : lizin 18 – 45

ME =metabolička energija CP = sirovi protein

Tabela 3.8: Procena aktuelnih nivoa proteina i lizina za preporučene aminokiseline za svinje (1 faza ounačava svaku znajačnju fazu uzgoja) [171, FEFANA, 2001], sa vezom za aminokiseline u literaturi, poput: Henry, 1993; Wang et Fuller, 1989 i 1990; Lenis, 1992 Indikatori primenjenih nivoa kalcijuma i fosfata u hrani za tovljene svinje/tovljenike (finišere) su dati u Tabeli 3.9. Parametri hranljivosti Opseg žive vage svinje

30 – 55 kg 55 – 90 kg 90 – 140 kg 140 – 160 kg

Kalcijum (% hrane) 0,70 – 0,90 0,65 – 0,90 0,65 – 0,90 0,65 – 0,80

Ukupni fosfor (% hrane) 0,44 – 0,70 0,45 – 0,70 0,50 – 0,70 0,48 – 0,50

Tabela 3.9: Nivoi kalcijuma i fosfora primenjeni na ishranu za tovljene svinje/tovljenike (finišere) [27, IKC Veehouderij, 1993], [124, Nemačka, 2001], [59, Italija, 1999] U završnom periodu svinja velike težine u Italiji, razlikuju se različiti rasponi težina sa njiovim pratećim nivoima hranljivih vrednosti (Tabela 3.10). Parametri hranljivosti Svinje

35 – 90 kg Svinje 90 – 140 kg

Svinje 140 – 160 kg

Sirovi protein (CP, %) 15 – 17 14 – 16 13

Sirove masti 4 – 5 ˂ 5 ˂ 4

Sirova vlakna ˂ 4,5 – 6 ˂ 4,5 ˂ 4

Ukupni lizin 0,75 – 0,90 0,65 – 0,75 0,60 – 0,70

Ukupni metionin + cistin 0,45 – 0,58 0,42 – 0,50 0,36 – 0,40

Ukupni treonin 0,42 – 0,63 0,50 0,40

Ukupni triptofan 0,15 0,15 0,10 – 0,12

Kalcijum 0,75 – 0,90 0,75 – 0,90 0,65 – 0,80

Ukupni fosfor 0,62 – 0,70 0,50 – 0,70 0,48 – 0,50

Svarljiva energija MJ/kg ˃ 13 ˃ 13 ˃ 13





Tabela 3.10: Prosečni primenjeni nivoi hranljivih vrednosti u Italiji za svinje velike težine za različite intervale žive vage (u % sirove hrane) [59, Italija, 1999] 3.2.2 Potrošnja vode Ukupna količina vode koja se koristi uključuje ne samo potrošnju za životinje, već i vodu koja se koristi za čišćenje smeštaja, opreme i dvorišta farme. Upotreba vode za čišćenje naročito utiče na obim otpadnih voda koje se proizvedu na farmama. 3.2.2.1 Potrebe za vodom na farmama živine 3.2.2.1.1 Potrošnja životinja U sektoru živine je voda potrebna da bi se zadovoljile fiziološke potrebe životinja. Unos vode zavisi od brojnih faktora, poput:

- vrste i starosti životinje - stanja životinje (zdravlja) - temperature vode - temperature prostora - sastava hrane, i - sistema pojenja u upotrebi.

Minimalni unos vode tovnih pilića raste geometrijski (xn) sa porastom prostorne temperature. Veći procenat nošenja jaja, takođe, podiže dnevnu potrošnju vode za nosilje [89, Španija, 2000]. U pogledu sistema za pojenje, kapalice pokazuju manju potrošnju od okruglih sistema za pojenje zbog manjeg prosipanja. Nivoi prosečne potrošnje vode su pokazani u Tabeli 3.11. Odnos vode/hrane su prijavljeni samo kod uzgoja tovnih pilića i kokoši nosilja. Vrste živine

Prosečan odnos vode/hrane (litre/kg)

Potrošnja vode po ciklusu (l/glavi/ciklusu)

Godišnja potrošnja vode (l/mesto po ptici/godina)

Kokoši nosilje 1,8 – 2,0 10 (zavisno od proizvodnje) 83 – 120 (proizvodnja jaja)

Tovni pilići 1,7 – 1,9 4,5 – 11 40 – 70

Ćurke 1,8 – 2,2 70 130 –150

Tabela 3.11: Potrošnja vode kod različitih vrsta živine po ciklusu i po godini [27, IKC Veehouderij, 1993] [59, Italija, 1999] [26, LNV, 1994] 3.2.2.1.2 Upotreba vode za čišćenje Otpadne vode su primarno rezultat čišćenja smeštaja životinja. Nakon što se voda prospe od pijenja obično se ukloni kao deo stajnjaka. Farme koje proizvode vlažni stajnjak (bez sušenja u smeštaju za živinu) mogu da skladište ovu vodu u objektu za skladištenje stajnjaka. Na farmama gde se proizvodi suvi stajnjak, otpadne vode se čuvaju drugačije (npr. u rezervoarima). Tabela 3.12 pokazuje procenjenu upotrebu vode za čišćenje u različitim





smeštajima živine. Obim vode koja se koristi za potrebe čišćenja varira u zavisi od primenjenih tehnika i pritiska vode u čistačima pod velikim pritiskom. Upotreba vruće vode ili pare umesto hladne vode će, takođe, smanjiti obim vode koja se upotrebi za čišćenje. Kod nosilja voda koja se koristi za čišćenje varira od sistema za smeštaj. Čišćenje se obavlja nakon svake ture od 12 – 15 meseci. Za nosilje koje se drže u kavezima je potrebno manje vode za čišćenje nego za nosilje koje se drže u sistemu duboke prostirke. Čišćenje sistema smeštaja gde se nosilje drže u dubokoj prostirci varira sa površinom poktivenom rešetkama. Što je veća površina sa rešetkama veći je obim. Kod sasvim čvrstog poda, procenjuje se da je prosečna upotreba vode 0.025 m3 po m2. Upotreba vode za čišćenje u smeštajima tovnih pilića veoma varira od Finske i Holandije, gde se koristi 10 puta više vode. Primena tople vode može da smanji upotrebu vode i do 50 %. Vrsta živine Upotreba u m

3 po m

2 po

čišćenju Ciklus po godini Upotreba u m

3 po m

2 po

godini

Nosilje – kavezi 0,01 0,67 – 1 0,01

Nosilje – duboka prostirka

> 0,025 0,67 – 1 > 0,025

Tovni pilići 0,002 – 0,020 6 0,012 – 0,120

Ćurke 0,025 2 – 3 0,050 – 0,075

Tabela 3.12: Procenjena upotreba vode za čišćenje smeštaja živine [62, LNV, 1992] 3.2.2.2 Potrebe vode na farmama svinja 3.2.2.2.1 Potrošnja životinja Mogu se identifkovati četiri vrste potrošnje: 1. voda neophodna za održavanje homeostaze i održavanja potreba rasta 2. voda koju unose životinje u količini preko mere koja je strogo neophodna 3. voda koja se potroši u momentu pijenja usled nepravilne strukture sistema distribucije 4. voda koju koriste životinje za zadovoljenje svojih potreba u ponašanju, poput polivanje vodom tokom tipičnih ponašanja koji su uzrokovani nedostatkom objekata za „igru“ do sistema pojenja Potrošnja vode kod životinja se izražava u litrama po kilogramu hrane i zavisi od:

- starosti životinja i žive vage - zdravlja životinje - stadijuma proizvodnje - klimatskih uslova - hrane i strukture hrane.

Potrošnja vode kod tovljenika po kilogramu unete hrane se smanjuje sa starošću, ali kako životinje imaju veći unos hrane sa rastućom živom vagom kako se kreću prema kraju završnog perioda, apsolutni dnevni unos vode je veći. U Italiji, gde je uobičajeno da svinje skončavaju





mnogo teže, hrana se raspodeljuje uglavnom u tečnoj formi, sa proporcijom vode/hrane na 4:1 i, kada se koristi surutka koja se dobije iz proizvodnje sira, odnos može da dostigne i 6:1. U pogledu sadržaja hrane, smanjeni CP-nivoi smanjuju unos vode. Sa umanjenjem šest stavki (u ishrani) uočeno je smanjenje u unosu vode od 30%. [134, Španija, 2001]. Za krmače je potrošnja vode važna za održavanje homeostaze i za proizvodnju prasića ili mleka. Tako visoki nivi unosa vode, takođe, imaju pozitivne efekte na kapacitete životinja za unutrašnje varenje tokom faze sisanja i na održavanje zdravlja urogenitalnih organa tokom trudnoće. Vrsta proizvodnje svinja Težina ili period

proizvodnje Odnos hrane/vode (l/kg)

Potrošnja vode (l/dan/glava)

Tovljenici 25 – 40 kg 40 – 70 kg 70 – kraj

2,5 2,25 2,0 – 6,0

4 4 – 8 4 – 10

Mlade krmače 100 – parenje 2,5

Krmače faza neproduktivnosti do 85 dana trudnoće

5 – 10

od 85 dana do prašenje 10 – 12 10 – 22

laktacija 15 – 20 25 – 40 (bez ograničenja)

Tabela 3.13: Potrebe za vodom kod tovljenika (finišera) i krmača u l/glavi/danu u odnosu na starost i stadijum proizvodnje (Izvedeno iz [27, IKC Veehouderij, 1993], [59, Italija, 1999], [125, Finska, 2001] i [92, Portugalija, 1999]) Unos vode (ili tečnosti) je važan za rast tovljenika i ima jasan uticaj na proizvodnju i na kvalitet stajnjaka. Za 25 do 60 kilograma žive vage, unos vode je oko 4 do 8 litara po danu, i raste na 6 do 10 litara po danu sa rastom žive vage. Uopšteno, proizvodnja stanjaka raste, ali istovremenim smanjenjem procenta njegove suve materije, usled povećanog unosa vode (Tabela 3.14). Ovaj obrazac je sličan za svinje, krmače doljilje (uključujući prostirku) i za suprasne krmače koje nisu u laktaciji sa vodom uključujući duge tečnosti poput surutke, obranog mleka i silaže koja otekne [91, Dodd, 1996]. Odnos voda/hrana Sledovanje

(kg/svinja/dan) Proizvodnja stajnjaka (m

3/svinja/godina)

Sadržaj suve materije (%)

1.9:1 2,03 0,88 13,5

2.0:1 2,03 0,95 12,2

2.2:1 2,03 1,09 10,3

2.4:1 2,03 1,23 8,9

2.6:1 2,03 1,38 7,8

Tabela 3.14: Primer efekta odnosa vode/hrane na proizvodnju i sadržaj suve materije stajnjaka kod svinja u tovu/tovljenika (finišera) [27, IKC Veehouderij, 1993], sa vezom ka Mestbank Overijssel en Midden, Holandija, 1991 Prosipanje vode i nastanak taloga su pod uticajem vrste sistema pojenja i brzine isporuke vode. U Tabeli 3.15 može se videti porast u brzini isporuke vode u kapalicama usled faktora 2 što vodi do porasta u obimu proizvedenog taloga koje se proizvede usled faktora 1.5, i istovremeno





umanjenja u dm-sadržaju taloga.

Isporuka vode (l/svinja/min)

Proizvodnja stajnjaka (m

3/svinja/godina)

Sadržaj suve materije (%)

0,4 1,31 9,3

0,5 1,45 8,1

0,6 1,60 7,2

0,7 1,81 6,1

0,8 2,01 5,2

Tabela 3.15: Efekat isporuke vode do kapalica na proizvodnju i suvu materiju stajnjaka kod svinja u tovu/tovljenika (finišera) [27, IKC Veehouderij, 1993], sa vezom ka Mestbank Overijssel en Midden, Holandija, 1991 3.2.2.2.2 Upotreba vode za čišćenje Obim otpadnih voda koje se proizvedu na farmi svinja je direktno povezan sa količinom vode koja se upotrebi za čišćenje. Potrošnja vode na farmi svinja je pod uticajem ne samo primenjenih tehnika čišćenja, već i sistema smeštaja, jer se mnogo vode upotrebi ako se peru podovi da bi se uklonio talog. Na primer, što je veća rešetkasta podna površina, manje se koristi vode za pranje. Nije dostupno mnogo podataka o upotrebi vode za pranje. U Tabeli 3.16 su prijavljeni neki podaci koji su izmereni na različitim vrstama farmi ili podnim sistemima, ali su uočene velike varijacije u zavisnosti od upotrebe čišćenja pod visokim pritiskom i primene deterdženata da bi se raskvasila površina. Upotrebljene varijacije među podnim sistemima ne mogu, tako, da objasne nivo i varijacije između različitih vrsti farmi.

Sistem/vrsta farme Potrošnja

Čvrsti podovi 0.015 m3/glava/dan

Delimično rešetkasti pod 0.005 m3/glava/dan

Rešetkasti podovi 0

Farme za uzgoj 0.7 m3/glava/godina

Farme za tovljenike 0.07 – 0.3 m3/glava/godina

Tabela 3.16: Procenjena upotreba vode za čišćenje smeštaja svinja [59, Italija, 1999], [62, LNV, 1992] 3.2.3 Potrošnja energije Kvantifikacija potrošnje energije na stočnoj farmi je složeni poduhvat za sve proizvodnje sisteme, jer njihove organizacije i sistemi nisu homogeni. Štaviše, primenjene tehnologije u sistemu proizvodnje, od kojih zavisi potrošnja energije u velikoj meri, značajno variraju u zavisnosti od strukturnih i proizvodnih karakteristika farme. Još jedan važan faktor koji utiče na potrošnju energije su klimatski uslovi [188, Finska, 2001]. Prikupljanje podataka o potrošnji energije je, takođe, teško, jer potrošnja energije obično varira i često se ne prati jasno. Jedinice će se razlikovati u zavisnosti od vrste nosača energije i biće, s toga, potrebno prebaciti kWh ili Wh po danu kako bi se omogućilo poređenje. Podaci mogu biti izraženi po danu po glavi, ali ako se proračunaju po godini, sezonski uslovi vremena za





provetravanje i za unos toplote se mogu izreći u proseku. Italija, Velika Britanija i Finska prijavljuju upotrebu energije na živinskim i svinjskim farmama i njihova glavna saznanja su predstavljena u sledećim odeljcima [59, Italija, 1999] [72, ADAS, 1999; 73, Peirson, 1999]. 3.2.3.1 Živinske farme Što se tiče farmi nosilja, obično se ne primenjuje veštački sistem grejanja smeštaja, usled potreba za niskim temperaturama kod ptica i (ipak) visoke gustine njihovog držanja. Primena minimalnih standarda za zaštitu kokoši nosilja [74, EC, 1999] može da poveća potrošnju energije na farmama nosilja, ali to zavisi i od tehnika uštede koje se primenjuju. Aktivnosti za koje je potrebna energija su:

- grejanje vode u zimu; - distribucija hrane; - ventilacija smeštaja; - osvetljenje – ovo zahteva visoke nivoe potrošnje u cilju veštačkog održavanja stalnih

perioda velikog osvetljenja tokom godine, kako bi se povećala proizvodnja jaja u periodima kraćih dana;

- prikupljanje i sortiranje jaja: potrošnja je oko 1 kWh po 50 – 60 m trake za sakupljanje (konvejera);

- rad postrojenja za sortiranje i pakovanje. Na farmama tovnih pilića, se glavna potrošnja energije povezuje sa sledećim oblastima:

- lokalno grejanje u početnoj fazi ciklusa, koje se postiže grejalicama za vrući vazduh; - distribucija, i ponekada priprema, hrane; - ventilacija smeštaja koja varira između perioda zime i leta od 2000 do 12000 m3/h po

1000 glava. Potrošnja energije na farmi nosilja u Italiji, povezana sa pripremom hrane, ventilacijom smeštaja i grejanjem vode tokom zimskih meseci (gde je neophodno), može biti 30 – 35 % viša od potrošnje na farmi tovnih pilića; pogledajte Tabelu 3.17. Raznolikost potrošnje energije tokom godine je primarno povezana sa tipom farme i vrstom sistema koji se koristi. Na farmama tovnih pilića, u kojoj je preovladavajuća potrošnja koja se pripisuje kontroli klime, sezonske varijacije su suštinske, odnosno potrošnja energije za grejanje je viša od energije koja se koristi u leto. Na farmama tovnih pilića potrošnja električne energije je na maksimumu u leto (ventilacija), a toplotna potrošnja je na maksimumu u zimu (ambijentalno grejanje). Na farmama kokoši nosilja, gde se ne koristi zimsko grejanje, vrhunac potrošnje (električne) energije je u leto, usled porasta stope ventilacije. [59, Italija, 1999] Tabela 3.17 pokazuje potrebe energije za neke ključne aktivnosti na farmama kokoši nosilja i tovnih pilića u Italiji, iz kojih je bilo moguće izračunti njihovu ukupnu potrošnju energije. Dnevna potrošnja će prilično varirati u zavisnosti od veličine i opreme koja se koristi, od mera uštede energije, kao i od gubitaka koje uzrokuje nedostatak instalacija. Aktivnost Procenjena potrošnja energije





(Wh/ptica/dan)

Tovni pilići Kokoši nosilje

Lokalno grejanje 13 – 20

Hranjenje 0,4 – 0,6 0,5 – 0,8

Ventilacija 0,10 – 0,14 0,13 – 0,45

Osvetljenje -- 0,15 – 0,40

Čuvanje jaja (Wh/jaje/dan) 0,30 – 0,35

Tabela 3.17: Indikativni nivoi dnevne potrošnje energije za aktivnosti na živinskoj farmi u Italiji [59, Italija, 1999] Ukupna potrošena energija zasnovana na ovim podacima o potrošnji (u Italiji) registorvana je u opsegu između 3.5 i 4.5 Wh po ptici, po danu u zavisnosti od vrste farme. Ovaj opseg se ne poklapa sa podacima o potrošnji na farmama živine u Velikoj Britaniji, gde su prijavljene mnogo veće potrošnje energije i na farmama nosilja i na farmama tovnih pilića (Tabela 3.18). Istaknuto je da podaci koji su u osnovi studije za Veliku Britaniju uključuju energiju koja se koristi i u drugim delovima preduzeća za proizvodnju živine, kao i da zbog toga mogu da precenjuju stvarnu upotrebu energije po jedinice živine. Na primer, na onim farmama živine na kojima postoji i postrojenje za proizvodnju hrane, ulaganje energije bi bilo znatno više nego na onim farmama gde se zalihe hrane isporučuju (na primer, ukupna upotreba energije za mlin sa pneumatskim prenosom obroka: 15 – 22 kWh). Vrste

Jedinica veličine Upotreba energije (kWh/prodata ptica)

Proizvodnja vreme/ptica

Upotreba energije (kWh/ptica/dan)

Tovni pilići

Do 200000 ptica prodato/godišnje 2,12 – 7,37 42 dana

0,05 – 0,18

Preko 200000 ptica prodato/godišnje

1,36 – 1,93 0,03 – 0,046

Upotreba energije (kWh/prodata ptica)

Proizvodnja vreme/ptica

Upotreba energije (kWh/ptica/dan)

Nosilje

Do 75000 ptica u jatu 3,39 – 4,73 1 godina 9,29 – 12,9

Preko 75000 ptica u jatu 3,10 – 4,14 8,49 – 11,3

Tabela 3.18: Indikativni nivoi upotrebe energije na farmama živine u Velikoj Britaniji [73, Peirson, 1999] Osim godišnjih trendova, dnevni trendovi u potrošnji električne energije veoma variraju i povezani su sa vrstom tehničkih sistema koji se na farmi koriste. Često postoje dva vrhunca u toku dana u potrošnji, i oni odgovaraju periodima distribucije hrane. Što se tiče upotrebe energije kod druge vrste živine, prijavljeno je da je ukupna upotreba energije kod proizvodnje ćuraka oko 1.4 do 1.5 kWh po ptici godišnje [124, Nemačka, 2001] i [125, Finska, 2001]. 3.2.3.2 Farme svinja Upotreba energije na farmama svinja povezana je sa osvetljenjem, grejanjem i ventilacijom. Dnevno svetlo se smatra poželjnim, ali veštačko svetlo se koristi tamo gde intenzitet dnevnog svetla može vrlo da varira. Energetske potrebe za osvetljenje smeštaja svinja može, s toga, biti veoma različit za različite oblasti Evrope.





Upotreba enegrije za grejanje zavisi od vrste životinje i sistema smeštaja. Primeri su predstavljeni u [72, ADAS, 1999] i pokazuju znatne obime u ulaganju energije. Smatra se da je ukupna upotreba energije za pripremu hrane između 15 i 22 kWh/toni obroka koji se proizvedu korišćenjem mlina sa pneumatskim transferom koji se koristi da melje žitarice. Pakovanje hrane u kuglice ili kocke na farmi će udvostručiti unos, i treba oko 20 kWh po toni. Vrsta/upravljanje smeštajem Energetska ulaganja

krdo svinja u uzgoju/tovljenika (kWh/tovljenika proizvedenih po godini)

Energetska ulaganja zaličenih prasića/svinja u uzgoju (kWh/krmača po godini)

Grejanje – boksovi smeštaja za prašenje

Nekontrolisane grejne lampe (250 W)

15.0

Grejne lampe sa 50 % prigušivača (pola vremena)

10.2

Temperaturno kontrolisane lapme u boksovima

7.8

Grejanje – smeštaj zalučenih prasića

Ravni pod sa lošom kontrolom ventilacije/grejanja

10 – 15 200 – 330

Ravni pod sa dobrom kontrolom ventilacije/grejanja

3 – 5 70 – 115

Automatski grejani/ventilirani kanali 3 – 6 130

Ventilacija

Suprasne krmače koje nisu u laktaciji/oplodnja

30 – 85

Prašenje 20 – 50

Ventilatori – prašenje 1 – 2

Ventilatori – ravan pod 1 – 2.25

Ventilatori – gajenje 2 – 5

Ventilatori – završna faza 10 – 15

Automatski kontrolisana prirodna ventilacija (ACNV)

Negligible

Osvetljenje

Svi stadijumi smeštaja 2 – 8 50 – 170

Mlevenje i mešanje

Priprema hrane sa celo krdo 3 – 4.5 20 – 30

Tabela 3.19: Približna godišnja upotreba energije za tipične vrste smeštaja svinja i sisteme u Velikoj Britaniji [72, ADAS, 1999] Sa ovim podacima je obračunata ukupna upotreba energije na obe vrste farmi za različite veličine krda (Tabela 3.20). Veličina krda zalučenih prasića/prasića u tovu (grovera)

Upotreba energie (kWh/krmača/godina)

Veličina krda svinja u tovu/tovljenika (finišera)

Upotreba energije (kWh/prodata svinja/god.)

< 265 krmača 457 – 1038 < 1200 svinja 385 – 780

265 – 450 krmača 498 – 914 1200 – 2100 svinja 51 – 134

> 450 krmača 83 – 124 > 2100 svinja 41 – 147





Tabela 3.20: Ukupna godišnja upotreba energije na različitim vrstama farmi različite veličine u Velikoj Britaniji [72, ADAS, 1999] Ukupna dnevna potrošnja po glavi je u Italiji obračunata za različite vrste farmi, iste veličine sa najmanje 10 glava po farmi (Tabela 3.21). Uočene su veoma velike varijacije. Farme za tovljenike imaju nižu upotrebu energije u proseku od farmi za uzgoj i integrisanih farmi. Naročito usled manje potrošnje dizel-goriva i struje. Izvor energije

Potrošnja energije po tipu (kWh/glava/dan)

Integrisane farme Farme za uzgoj Farme tovljenika (finišera)

Potrošnja električne energije 0,117 0,108 0,062

Dizel gorivo 0,178 0,177 0,035

Prirodni gas 0,013 0,017 0

Gorivo 0,027 0,011 0,077

Tečni gas 0,026 0,065 0,001

Ukupna toplotna potrošnja 0,243 0,270 0,113

Ukupna potrošnja energije 0,360 0,378 0,175

Tabela 3.21: Prosečna dnevna potrošnja energije po vrstu farme svinja i po vrsti izvora energije koji se koristi u Italiji [59, Italija, 1999] Efekat veličine farme je, takođe, ilustrovan kod farmi u Italiji (Tabela 3.22). Ovde, što je veća farma veća je potrošnja energije. Ovo je objašnjeno upotrebom više tehnologija u većim preduzećima, uz prateću veću potrošnju energije (faktor 2.5). Interesantno je da je ovo u suprotnosti sa iskustvima u Velikoj Britaniji, gde velika krda imaju niže ulaganje energije po glavi od manjih [72, ADAS, 1999]. Izvor energije

Procenjena potrošnja energije po veličini farme (kWh/glava/dan)

do 500 svinja 501 do 1000 svinja 1001 do 3000 svinja preko 3000 svinja

Potrošnja električne energije 0,061 0,098 0,093 0,150

Dizel gorivo 0,084 0,107 0,169 0,208

Prirodni gas 0,002 0,012 0,023 0,010

Gorivo 0,048 0,029 0,011 0,049

Tečni gas 0,042 0,048 0,018 0,026

Ukupna toplotna potrošnja 0,176 0,196 0,221 0.293

Ukupna potrošnja energije 0,237 0,294 0,314 0,443

Tabela 3.22: Prosečna dnevna potrošnja energije za farme u Italiji po veličini farme i izvoru energije [59, Italija, 1999] Još jedna razlika u pogledima pogleda bila je da se električna energija u Italiji smatra osnovnim izvorom energije, ali je pregled otkrio da se energetske potrebe na farmama svinja ispunjavaju





uglavnom fosilnim gorivima, koja snabdevaju do 70 % njihovih ukupnih energetskih potreba. U Velikoj Britaniji je struja većinom među energetskim zalihama koje se troše (>57 %). 3.2.4 Druga ulaganja 3.2.4.1 Prostirka (posip) Količina prostirke koja se upotrebljava zavisi od vrste životinje, sistema smeštaja i sklonosti farme. Upotreba prostirke se izražava u m3 po 1000 ptica, ili u kilogramima po životniji godišnje (Tabela 3.23). Količine koje se koriste mogu rasti i za nosilje i za svinje, gde zakonodavstvo o dobrobiti životinja i tržište zahtevaju tehnike smeštaja zasnovane na više prostirke. Životinjska vrsta Sistem smeštaja Prostirka u

upotrebi Obično upotrebljavane količine

kg/životinja/godina m3/1000 glava

Nosilje Duboka prostirka Drvni opiljci Usitnjena slama

38 – 50 mm 1.0 3

Tovni pilići Duboka prostirka Drvni opiljci Usitnjena slama Usitnjeni papir

0.5 kg/ptica/odgoj 2.3

Treset 0.25 – 0.5 kg/ptica/odgoj

Ćurke

Duboka prostirka Drvni opiljci Usitnjena slama

14 – 15 (ženke) 21 – 22 (mužjaci) (2.7 serija)

Tovljenici Obori Slama 102

Tabela 3.23: Uobičajene količine materijala za smeštaj koje se koriste za svinje i živinu u jednom sistemu smeštaja [44, MAFF, 1998] 3.2.4.2 Materijali za čišćenje Materijali za čišćenje (deterdženti) se koriste sa vodom i završiće u postrojenjima za preradu otpadnih voda ili u talogu. Koriste se različiti deterdženti za čišćenje smeštaja. Veoma malo informacija je dostupno o količinama koje se koriste. Za živinu se prijavljuje koncentrat od 1 litre dezinfekcionog sredstva po m3, ali za svinje je veoma teško odrediti količine i nisu prijavljeni reprezentativni podaci. 3.3 Nivoi emisije Veći deo emisije iz glavnih aktivnosti na farmama živine i svinja može se pripisati količini, strukturi i sastavu stajnjaka. Sa ekološke tačke gledišta, stajnjak je najvažniji ostatak kojim se rukuje na farmi. Ovaj odeljak zato počinje predstavljanjem pregleda karakteristika stajnjaka živine i svinja pre predstavljanje nivoa emisije aktivnosti na farmi. Većina registrovanih informacija o ekološkim pitanjima bavi se emisijom NH3-N i NH4+-N i P2O5. Ovim emisijama doprinose različite aktivnosti na farmi u različitom obimu. Smeštaj se iznova pojavljuje kao uzrok koji najviše doprinosi u oba sektora (Tabela 3.24).





Ukupni gubici Živina Svinje

kt % kt %

Ukupni gubici u smeštaju 29.21 68.6 20.41 69.9

Ukupni gubici u skladištu 0.21 0.5 1.83 6.3

Ukupni gubici na zemljištu 12.40 29.1 6.17 21.1

Ukupni gubici na otvorenim površinama

0.76 1.8 0.80 2.7

Ukupni gubitak 42.58 100.0 29.21 100.0

Tabela 3.24: Primeri različith aktivnosti koje doprinose emisiji NH3-N u Velikoj Britaniji (1999) [139, Velika Britanija, 2001] Karakteristike stajnjaka su, na prvom mestu, pod uticajem kvaliteta hrane, izražene u dm-% i koncentraciji hranljivih vrednosti (N, P, itd.), i pod uticajem delotvornosti kojom životinja može da hranu pretvori u proizvod (FCR). Kako karakteristike hrane veoma variraju, tako će i koncentracije u svežem stajnjaku pokazivati slične varijacije. Mere primenjene na smanjenje emisije koje se povezuju se sa prikupljanjem (smeštanjem), skladištenjem i tretmanom stajnjaka uticaće na strukturu i sastav stajnjaka i na kraju će uticati na emisiju koja prati njegovu primenu na zemljište. Emisije su predstavljene kao opseg – pre nego kao jedinstvene prosečne vrednosti (srednje vrednosti), koje ne bi dozvolile priznavanje postojećih varijacija ili niže nivoe koji se prijavljuju ili nižih identifikovanih nivoa koji su postignuti. Najniži i najviši nivo koji su prijaljeni su predstavljeni kako bi se formirao ukupni evropski nivo emisija, a objašnjeni su faktori odgovorni za ove varijacije. Na nacionalnonim nivoima, emisije će varirati unutar različitih opsega, ali se pretpostavlja da se primenjuju slični faktori. Objašnjene su razlike gde ih podaci podržavaju na način koji je to omogućio. 3.3.1 Ekskrecija stajnjaka Ovaj odeljak izveštva o nivoima ekskrecije stajnjaka i sadržaju hranljivih sastojaka koji su dostavljeni. Mnogo istraživanja je sprovedeno kako bi se razumelo kako variraju proizvodnja stajnjaka i sadržaja hranljivih sastojaka sa stadijumima proizvodnje i sastavom ishrane. Razvijeni su modeli kako bi omogućili laku kalkulaciju emisija, standardizacije metaboličkih gubitaka ili zadržavanje izvesnih minerala. Dostavljen je jedan primer koji je upotrebljen za obračun minerala u ekskreciji koju izbace različite životinjske vrste (Tabela 3.25). Uz poznati sastav hrane to omogućava identifikaciju potencijalnih gubitaka minerala proizvodnjom N i P2O5. Procenjuje se da su prosečni gubici N tokom skladištenja, prerade i razbacivanja (stajnjaka) do 15 % ukupne proizvodnje [174, Belgija, 2001]. Životinjska vrsta

Ukupna proizvodnja mineral u stajnjaku (kg/životinja/godina)

P2O5 N

Svinje 7 – 20 kg 2,03 x (potrošnje P) – 1,114 0,13 x (potrošnje N) – 2,293

Svinje 20 – 110 kg 1,92 x (potrošnje P) – 1,204 0,13 x (potrošnje N) – 3,018

>110 kg 1,86 x (potrošnje P) + 0,949 0,13 x (potrošnje N) + 0,161

Krmače, uključujući prasiće <7 kg 1,86 x (potrošnje P) + 0,949 0,13 x (potrošnje N) + 0,161

Nosilje 2,30 x (potrošnje P) – 0,115 0,16 x (potrošnje N) – 0,434





Tovni pilići 2,25 x (potrošnje P) – 0,221 0,15 x (potrošnje N) – 0,455

P-potrošnja u kg P/životinja/godina N-potrošnja u kg sirovih proteiona /životinja/godina

Tabela 3.25: Primeri modela koji se koriste u Belgiji za obračun ukupne proizvodnje minerala u stajnaku [207, Belgija, 2000], tabela B17

3.3.1.1 Nivo izlučivanja i karakteristike živinskog stajnjaka

U zavisnosti od tipa objekata za držanje životinja i načina prikupljanja stajnjaka, mogu se proizvesti različite vrste stajnjaka:

- vlažan stajnjak (0 – 20 % suve materije (dm)) od koka nosilja u baterijskom sistemu držanja i od pataka

- suv stajnjak (>45 % dm) od koka nosilja u baterijama u kojima se primenjuje sušenje - stajnjak u dubokoj prostirci (50 – 80 % dm) od koka nosilja, tovnih pilića, ćurki i pataka.

Stajnjak sa procentom suve materije između 20 i 45 % je teško ukloniti, i u praksi se dodaje voda kako bi omogućila ispumpavanje tečnog stajnjaka. Stajnjak u dubokoj prostirci je stajnjak pomešan sa slamom i to je tipičan ostatak pri držanju životinja na betonskom ili rešetkastom podu sa prostirkom. Sadržaj dm je važan, pošto se povećanjem sadržaja dm smanjuje emisija NH3. Proračuni su pokazali da je brzim sušenjem sa sadržajem dm većim od 50 % emisija smanjena na manje od polovine u odnosu na emisiju stajnjaka sa sadržajem dm manjim od < 40 %. Proizvodnja živinskog stajnjaka se prema izveštajima vrši na razne načine sa velikim varijacijama u stepenu agregacije. Kada se uporede analize dobijene iz raznih izvora, uočava se da su rasponi u sastavu stajnjaka dobijenog od različitih vrsta i u različitim tipovima objekata za uzgoj, veoma su slični.

Sadržaj dm je važan faktor kontrole za ukupne nivoe hranljivih sastojaka [135, Nikolson et al.1996]. Podaci u Tabeli 3.26 prikazuju varijacije stepena hranljiih sastojaka u stajnjaku izražene u procentima suve materije. Sadržaj azota iz amonijaka (NH4) i azota iz mokraćne kiseline u živinskom stajnjaku podudaraju se sa lako dostupnim količinama azota u biljkama. Podaci su zasnovani na istraživanju sprovedenom u Ujedinjenom Kraljevstvu [135, Nikolson et al., 1996], a objavljeni rasponi su potvrđeni od strane drugih izvora. Tamo gde rasponi nisu prijavljeni ili se nisu mogli izvesti na osnovu raspoloživih informacija, prijavljene su jedinstvene vrednosti. Tip ishrane, smeštajnog objekta (primena sušenja stajnjaka ili upotreba prostirke) i sorte živine su faktori zaslužni za tu varijaciju. Što se tiče ishrane, jasno je da što su viši nivoi proteina u hrani, viši su i nivoi azota u stajnjaku. Kod različitih vrsta živine, koncentracije azota variraju unutar sličnog raspona. Kada su u pitanju koke nosilje, neki tipovi smeštajnih objekata pokazuju mnogo veće varijacije u sadržaju dm nego ostali, što može biti posledica sistema upravljanja farmom, ali jedinstven faktor nije prijavljen.





Vrste

Tip

smeštajnog objekta

Proizvedeni stajnjak Hranljivi sastojci (% suve materije)

kg/ptičjem mestu/godišn

je

Suva materija (%)

Ukupan azot

N u NH4

N u mokraćnoj kiselini

P

K

Mg

S

Koke nosilje

Baterija-otvoreno skladište

73 – 75 14-25 4,0-7,8 nema podatak

a

nema podataka

1,2-3,9 nema podatak

a

nema podatak

a

nema podatak

a

Skladište sa dubokom jamom

70 23,0-67,4

Sojenice nema podataka 79,8 3,5 0,2 0,3 2,9 2,9 0,7 0,7

Baterija – pokretna traka za stajnjak

55 21,4-41,4

4,0-9,2 0,5-3,9 <0,1-2,7 1,1-2,3 1,5-3,0 0,3-0,6 0,3-0,6

Baterija-traka za stajnjak (prinudno sušenje)

20

43,4-59,6

3,5-6,4

nema

podataka

nema

podataka

1,1-2,1

1,5-2,8

0,4-0,8

nema

podataka

Pokretna traka za stajnjak (prinudno sušenje)/naknadno sušenje

nema podataka

60 -70

nema

podataka

nema

podataka

nema

podataka

nema

podataka

nema

podataka

nema

podataka

nema

podataka

Duboka prostirka (slobodan opseg)

nema podataka 35,7-77,0

4,2-7,6 0,7-2,2 1,7-2,0 1,4-1,8 1,6-2,8 0,4-0,5 0,3-0,7

Avijarni sistem nema podataka 33,1-44,1

4,1-7,5 0,5-0,9 1,9-2,3 1,2-1,4 1,6-1,8 0,4-0,5 0,4-0,5

Tovni pilići

Duboka prostirka (5-8 letina)

10 – 17 38,6-86,8

2,6-10,1 0,1-2,2 <0,1-1,5 1,1-3,2 1,2-3,6 0,3-0,6 0,3-0,8

Ćurke (meso)

Duboka prostirka (2.3-2.7 letinai, muške i ženske ptice)

37

44,1-63,4

3,5-7,2

0,5-2,3

<0,1-1,1

1,3-2,5

1,9-3,6

0,3-0,7

0,4-0,5

Patke Raznovrsan (od duboke prostirke do potpuno rešetkastog)

nema podataka

15-72

1,9-6,6

1,2

<0,1

0,7-2,0

2,2-5,6

0,2-0,7

0,3

Tabela 3.26: Raspon prijavljenih nivoa proizvodnje živinskog stajnjaka, sadržaja suve materije i analiza hranljivih sastojaka u svežem živinskom stajnjaku u različitim objektima za držanje živine [26, LNV, 1994], [127, Italija, 2001], [135, Nikolson et al., 1996]

3.3.1.2 Nivoi izlučivanja i karakteristike svinjskog stajnjaka Godišnja količina stajnjaka, urina i tečnog stajnjaka koji se proizvede zavisi od proizvodne kategorije svinja, hranljivog sadržaja hrane i korišćenog sistema pojenja, kao i od različitih faza proizvodnje i metabolizma tipičnog za njih. Tokom perioda nakon zalučivanja, konverzija hrane i prirast žive vage prvenstveno utiču na prinose po životinji, dok su stopa rasta i procenat mišićne mase manje važni. Kod krmača prinosi ne zavise od performanse kada se izraze po odrasloj životinji, ali mogu dosta varirati kada su izraženi po prasetu. Dužina perioda proizvodnje i





proporcija hrane/vode su značajni faktori koji su dalje zaslužni za primećenu varijaciju u godišnjim količinama tečnog stajnjaka (Tabela 3.27). Kod većih težina za klanje, ustanovljen je veći stepen proizvodnje tečnog stajnjaka (UK, 4.5 – 7.2 kg po grlu dnevno za slaninare).

Kategorija svinja Proizvodnja (kg/grlu/dnevno) Proizvodnja u m3/grlu

Stajnjak Urin Tečni stajnjak mesečno godišnje

Suprasna krmača 2,4 2,8-6,6 5,2-9 0,16-0,28 1,9-3,3

Oprašena krmača 1)

5,7 10,2 10,9-15,9 0,43 5,1-5,8

Zalučeno prase 2) 1 0,4-0,6 1,4-2,3 0,04-0,05 0,5-0,9

Tovljenik 3) 2 1-2,1 3-7,2 0,09-0,13 1,1-1,5

Tovljenik (-160 kg)

nema podataka nema podataka 10-13 nema podataka nema podataka

Nazimica 2 1,6 3,6 0,11 1,3

1) unos vode varira u zavisnosti od sistema za pojenje 2) sistemi za hranjenje i pojenje su odgovorni za varijaciju 3) završna kilaža 85-120 kg

Tabela 3.27: Raspon prijavljenih dnevnih i godišnjih nivoa proizvodnje stajnjaka, urina i tečnog stajnjaka kod različitih kategorija svinja [27, IKC Veehouderij, 1993], [71, Smit et al., 1999], [137, Irska, 2001]

Sledeće primedbe se mogu izneti u vezi sa varijacijama u sastavu hranljivih sastojaka u stajnjaku. Sastav hrane i koeficijent konverzije hrane (FCR) određuju koncentraciju hranljivih sastojaka u svinjskom stajnjaku. Iskorišćenost može varirati, napredovanje u razumevanju svinjskog metabolizma omogućava manipilisanje sastavom stajnjaka menjanjem sadržaja hranljivih materija u svinjskoj ishrani. FCR varira u različitim fazama proizvodnje, npr. svinje u završnom tovu imaju procente FCR u rasponu od 2.5 do 3.1.

Važni faktori za nivo izlučivanja azota i fosfora su:

- Koncentracije N i P u hrani - Tip proizvodnje životinja - Nivo proizvodnje životinja.

Analizirana je veza između unosa N i P putem hrane i njihovog izlučivanja u stajnjaku kako bi se omogućila procena prinosa N i P kroz primenu na zemljištu. Razvijeni su modeli koji pokušavaju da daju neke naznake o nivoima izlučivanja u svinjskom tečnom stajnjaku. Pregled nivoa izlučivanja od strane svinja i živine otkrio je da su ti modeli u skladu sa podacima dobijenim tako što su rezultati izlučivanja kod svinja mereni zajedno sa vrednostima unete





hrane. Istovremeno, zaključeno je da se informacije mogu koristiti kao opšte smernice, ali da se na pojedinačnim farmama primećuju neke varijacije u nivoima, tako da su primenjive druge brojke za izražavanje proizvodnog prinosa stajnjaka i izlučivanja azota [71, Smit et al., 1999].

Mnogi izveštaji jasno pokazuju da su niži nivoi azota u stajnjaku posledica nižih nivoa sirovih proteina (CP-nivoi) u hrani. Sa nižim unosom/potrošnjom i nepromenjenim zadržavanjem (retencijom), gubici azota se znatno smanjuju (Table 3.28).

Vrsta Nivo azota (g/d)

Potrošnja Zadržavanje Gubici Nizak CP Visok CP Nizak CP Visok CP Nizak CP Visok CP

Tovljenik u početnom

tovu

48,055,6 30,432,0 17,523,7

Tovljenik u završnom

tovu

57,164,2 36,135,3 21,028,9

Ukupno 105,1119,8 66,567,3 38,552,6

Relativno (%)

88100 99100 73100

Tabela 3.28: Primer uticaja nivoa CP u hrani za tovljenike u početnom i završnom tovu na dnevnu potrošnju, zadržavanje i gubitke azota [131, FORUM, 2001]

Godišnje izlučivanje N i P od strane oprašenih krmača je rezultat izlučivanja krmača i prasića sve do zalučivanja, ali varirajuće veličine legla imaju mali uticaj, kao što je ilustrovano primerom iz Holandije u Tabeli 3.29. Podaci jasno pokazuju da je izlučivanje određeno sadržajem azota u hrani, pre nego razlikama u tehničkim performansama (broj svinja). Efikasnost u iskorišćenosti azota se smatra najvećom kod oprašenih krmača i prasića odmah po zalučivanju.

Prosečan broj zalučenih prasića

17,1 21,7 25,1

N1 1) N2 2) N1 1) N2 2) N1 1) N2 2) Faktor izlučivanja N

Hrana za prasiće

29,0 27,4 29,0 27,4 29,0 27,5

Hrana za krmače - suprasne

22,0 20,4 22,0 20,4 22,0 20,4

Hrana za krmače –u laktaciji

25,5 23,9 25,5 23,9 25,5 23,9

Izlučivanje N

Izlučivanje N (kg/godišnje)

28,7 26,7 29,5 26,7 29,5 26,6





1) N1: veći sadržaj azota u ishrani 2) N2: manji sadržaj azota u ishrani

Tabela 3.29: Prosečno lučenje azota (u kg godišnje) u objektu za držanje krmača u uzgoju (205 kg) sa različitim brojem prasića (do 25 kg) pri zalučivanju [102, ID-Lelistad, 2000]

Periodi suprasnosti i početnog/završnog tova su srazmerno neefikasni. To posebno važi za Italiju, gde italijanske svinje teške kategorije (prosečna završna težina 160 kg) pokazuju još nižu proteinsku efikasnost nego lake svinje, zbog niskog zadržavanja azota kod visokih nivoa težine žive vage (Tabela 3.30). Pošto uzgoj i tovljenje sami predstavljaju najveći doprinos (77-78 %) eliminaciji azota u izlučevinama, mere koje se preduzimaju u ishrani sa ciljem poboljšanja ravnoteže ovog elementa moraju se usmeriti na tu kategoriju. Procenat izlučenog/unetog azota za svinje u početnom/završnom tovu je po pravilu visok, t.j. oko 65 % na farmama sa zatvorenim ciklusom proizvodnje.

Bilans azota (g/grlu/dnevno)

Faza uzgoja (kg)

40-80 80-120 120-160

Unet azot 40,9 69,3 61,3

Izlučen azot 25,3 45,7 40,7

Zadržan azot (Izlučen azot/unet azot)

61,9 65,9 66,4

Tabela 3.30: Zadržavanje azota u različitim fazama uzgoja tovljenika (podaci iz Italije) [59, Italija, 1999]

Primenjeni metod tova je veoma važan. Dok se u Italiji primenjuje period tova 1.5, u drugim državama članicama Evrope je uobičajeno da postoji od 2.5 do 3 turnusa tova u različitim sistemima farme, koji se završavaju težinama od 90 do 120 kg. U tim uslovima su godišnji nivoi lučenja azota, kako se navodi, između 10.9 i 14.6 kg N po životinjskom mestu [102, ID-Lelistad, 2000].

Završni tov svinja

Države članice

Francuska Danska Holandija Italija

Završne težine (kg) 28-108 30-100 25-114 40-160

Izlučivanje (kg/životinji)

4,12 3,38 4,32 -

Godišnje izlučivanje (kg/mestu)

10,3-12,36 8,45-10,14 10,8-12,96 15,4 1)

1) 1,5 završnih krda godišnje

Tabela 3.31: Godišnje izlučivanje azota za različite kategorije tovljenika [102, ID-Lelistad, 2000], [59, Italija, 1999]

Slično nivoima izlučivanja azota, izlučivanje fosfora varira u zavisnosti od ukupnog sadržaja fosfora u ishrani, genetskog tipa životinje i kilaže životinje (pogledajte Tabelu 3.32). Dostupnost fosfora u ishrani je važan faktor i mere preduzete za njegovo poboljšanje (fitaza) pokazuju





smanjenu emisiju fosfora u stajnjaku. Ako se uporede različite grupe svinja, zadržavanje fosfora je najveće kod zalučenih prasadi.

Dani Potrošnja Zadržavanje

feces urin ukupno %

Krmače

U fazi laktacije 27 0.78 0.35 0.34 0.09 0.43 55

suva suprasna (nije u laktaciji)

133 1.58 0.24 0.79 0.55 1.34 85

Ukupno/ciklusu 160 2.36 0.59 1.13 0.64 1.77 75

Ukupno/godišnje 365 5.38 1.35 2.58 1.46 4.04 75

Prasad Prase (1.5-7.5 kg)

1) 27 0.25 0.06 0.12 0.07 0.19 75

Zalučeno prase (7,5-26kg)

48 0.157 0.097 0.053 0.007 0.06 38

Tovljenik (26-113 kg)

119 1.16 2) 0.43 0.65 3) 0.08 0.73 63

1) zasnovano na 21,6 prasića/krmači/godišnje 2) unos hrane 2,03 kg dnevno i 4,8 g P/kg hrane 3) unos hrane 2,03 kg dnevno i 2,1 g P/kg hrane

Tabela 3.32:Primer potrošnje, zadržavanja i izlučivanja fosfora kod svinja (kg po svinji) [138, Holandija, 1999]

Uz sadržaj azota i fosfora, izlučivanje kalijuma, magnezijum-oksida i natrijum-oksida je takođe bitno za primenu, vidite Tabelu 3.33.

DM OM Ukupno

N Nm Norg P2O5 K2O MgO Na20

Gustina kg/m3

Tečni stajnjak

Tovljenici 90 60 7.2 4.2 3.0 4.2 7.2 1.8 0.9 1040

(32) (1.8) (1.1) (1.3) (1.5) (1.9) (0.7) (0.3)

Krmače

55 35 4.2

2.5

1.7

3.0

4.3

1.1

0.6

(28) (1.4) (0.8) (1.0) (1.7) (1.4) (0.7) (0.2)

Tečni delovi čvrstog stajnjaka

Tovljenici 20-40 5 4.0-6.5 6.1 0.4 0.9-2.0 2.5-4.5 0.2-0.4 1.0 1010

Krmače 10 10 2.0 1.9 0.1 0.9 2.5 0.2 0.2

Čvrst stajnjak

Prasići (prostirka)

230-250

160 7.0-7.5 1.5 6.0 7.0-9.0 3.5-5.0 0.7-2.5 1.0

Nm – metabolički azot Norg – organski azot





Tabela 3.33: Prosečan sastav stajnjaka i standardna odstupanja (između zagrada) u kg na svakih 1000 kg stajnjaka

[27, IKC Veehouderij, 1993], [49, MAFF, 1999]

3.3.2 Emisije iz smeštajnih objekata Posle stajnjaka, emisije u vazduh su glavne emisije iz objekata za držanje životinja. Ključne emisije u vazduh su amonijak, mirisi i prašina. Razvoj prašine je važan pošto može predstavljati direktnu opasnost za ljude i životinje, i zato što takođe igra važnu ulogu kao nosilac mirisnih jedinjenja. Stepen i varijacije emisija u vazduh određeni su mnogim faktorima, koji se mogu povezati i takođe uticati jedni na druge. Glavni faktori koji utiču na emisije u vazduh iz objekata su:

- tip objekata za držanje životinja i sistem prikupljanja stajnjaka - ventilacioni sistem i stopa ventilacije - primenjeni sistem grejanja i unutrašnja temperatura - količina i kvalitet stajnjaka, što takođe zavisi od: strategije hranjenja formule ishrane (nivo proteina) postavljanja prostirke pojenja i pojilica broja životinja.

Naredni odeljci će predstaviti nivoe emisija različitih supstanci u vazduh iz objekata za držanje živine i svinja. Najniži nivoi se obično postižu tehnikama za dodatno prečišćavanje vazduha (tehnologija “na kraju cevi”), kao što je skruber. Emisije iz objekata za držanje svinja i živine prijavljuju se uglavnom u pogledu amonijaka (Tabela 3.30), ali se emituju i drugi gasovi (staklene bašte) kao što je metan (CH4) i azot-suboksid (N2O), i očekuje se da će oni privući više pažnje [140, Hartung E. i G.J. Monteni, 2000]. NH3 i CH4 pre svega su rezultat metaboličkih reakcija u životinjama i tečnom stajnjaku, i nastaju od jedinjenja u hrani. N2O je proizvod sekundarne reakcije amonifikacije uree, i odmah je dostupan ili se može dobiti pretvaranjem mokraćne kiseline u urinu. 3.3.2.1 Emisije iz objekata za držanje živine

U Tabeli 3.34, dat je pregled nekoliko vrsta emisija iz kokošinjaca. Više činjenica je izneto u vezi sa emisijom amonijaka. Kada su u pitanju izveštaji o koncentracijama i emisijama supstanci, zaključeno je sledeće.

Razvoj azot-suboksida (N2O), metana (CH4) i nemetanskih isparljivih organskih jedinjenja (nmVOC) je povezan sa unutrašnjim skladištenjem stajnjaka, i njihovi nivoi u objektu se mogu smatrati vrlo niskim kada se stajnjak često uklanja. Vodonik sulfid (H2S) je obično prisutan u veoma malim količinama, t.j. oko 1 ppm [59, Italija, 1999].

Sačinjen je izveštaj o merenju koncentracija i stopa emisije NH3, CO2 i prašine za koke nosilje





u, redom, kokošinjcu i objektima sa dubokim jamama, a za tovne piliće u tipičnim objektima za tovne piliće [129, Istraživački institut Silso, 1997]. Tu je naglašeno da se koncentracija amonijaka može popeti do najviše tačke (na više od sat vremena) od 40 ppm (g/m3) u objektima za držanje tovnih pilića, što se smatra posledicom lošeg rukovanja prostirkom. Nivoi emisije NH3 u objekatima za držanje tovnih pilića koji su prijavljeni u Tabeli 3.34 potiču iz Holandije, referentna literatura [179, Holandija, 2001].

Nivoi NO2, CH4, prema nalazima Istraživačkog instituta Silso, bili su neznatno iznad ambijentalnih nivoa. Koncentracije prašine koja se udahne kretale su se od 2 do 10 mg/m3, a nivoi prašine koja se izdahne od 0.3 do1.2 mg/m3. To su visoke koncentracije u poređenju sa granicama dugoročne izloženosti prašini koja se udahne, a koja iznosi 10 mg/m3 za ljude, i a posebno za predložene granice od 3.4 mg/m3 za životinje. Više stope ventilacije su povećale koncentracije emisije. [129, Istraživački institut Silso, 1997]

Uopšteno govoreći, koncentracije prašine su veće u objektima sa prostirkom nego u onim sa sistemom kaveza. Pošto prašina funkcioniše kao nosilac dela emisija u vazduh, viši nivoi gasovitih jedinjenja kao što su CH4 i NO2 povezuju se sa objektima koji imaju prostirku u osnovi. To zapažanje je potvrđeno podacima datim u izveštaju [140, Hartung E. i G.J. Monteni, 2000]. Takođe, nivoi do kojih se došlo u tom istraživanju pokazuju velike varijacije: od deset puta većih nivoa od onih datih u tabeli, do nivoa koje nije moguće ustanoviti ili su jedva iznad sobnih koncentracija.

Živina NH3 CH4 1) N2O 1)

Prašina 1)

Koja se udahne

Koja se izdahne

Koke nosilje 0.010-0.386 0.21-0.043 0.014-0.021 0.030.09

Tovni pilići 0.005-0.315 0.004-0.006 0.009-0.024 0.119-0.182 0.014-0.018

Ćurke 0.190-0.68

nema podataka 0.015 2) nema podataka Patke 0.210

Morke 0.80

1) prosečne vrednosti izvedene iz izmerenih rezultata u istraživanju )129, Istraživački institut Silso, 1997) 2) srednje vrednosti koje je prijavila Italija, a koje važe za svaku sortu živine

Tabela 3.34: Indikacije o prijavljenim nivoima emisije u vazduh iz objekata za držanje živine (kg/ptici/godišnje) [26, LNV, 1994], [127, Italija, 2001], [128, Holandija, 2000] [129, Istraživački institut Silso, 1997] [179, Holandija, 2001]

3.3.2.2 Emisija iz objekata za držanje svinja

Mnogi faktori određuju nivo emisije iz objekata za držanje svinja, ali efekte nije lako izmeriti, i mogu prouzrokovati velike varijacije. Hranljivi sadržaj i struktura hrane, tehnika hranjenja i unos vode su od ključnog značaja. Klimatski uslovi i nivo održavanja objekata za uzgoj su dalji mogući uzroci varijacije. Zato se mora obratiti pažnja prilikom tumačenja apsolutnih nivoa. Neki prijavljeni nivoi su sumirani u Tabeli 3.35. Ti nivoi se odnose na različite tehnike držanja životinja i različite oblasti. Podaci o CH4 i N2O su rezultati jednog popisa u kojem je zaključeno da su podaci za objekte za držanje svinja indikativni. Samo nekoliko podataka je dostupno, i oni se mogu koristiti u ograničenoj meri. Primećeni rasponi variraju i u tabeli su prijavljeni samo





najniži i najviši uočeni nivoi. Studije su pokazale da planiranje položaja prostora za hranjenje i pojenje, socijalno ponašanje u grupi i reakcije na promene u klimi utiču svi zajedno na ponašanje životinja u odnosu na stajnjak, i time mogu promeniti nivoe emisije. Na primer, u modelima sa punim ili polurešetkastim podovima, porast temperature stimuliše životinje da se ohlade ležanjem u svom stajnjaku na nerešetkastom delu poda, pa tako raznose stajnjak i pojačavaju emisiju. U drugom primeru, u boksovima za grupno držanje krmača dizajniranim tako da imaju funkcionalne (namenske) prostore, primećeno je da se mora povesti računa da se osigura pristup tim prostorima, pošto je socijalni red u grupi sprečio mlade krmače da ostvare slobodan i lak pristup, jer su starije krmače blokirale manje prolaze koji vode do prostora za hranjenje i izbacivanje izmeta. Mlade krmače su tada počele da vrše nuždu izvan namenjene rešetkaste provršine, što je izazvalo porast emisije amonijaka.

Vrste Tip objekta NH3 1) CH4 2) N2O 2)

Krmače

U čekalištu/suprasne

0.4-4.2 21.1 nema podataka

oprašene 0.8-9.0 nema podataka nema podataka

Zalučena prasad

< 30 kg 0.06-0.8 3.9 nema podataka

Tovljenici > 30 kg

Potpuno rešetkasti

1.35-3.0 2.8-4.5 0.02-0.15

Polurešetkasti 0.9-2.4 4.2 i 11.1 0.59-3.44

Puni podovi i prostirka

2.1-4 0.9-1.1 0.05-2.4

1) Najniži nivoi NH3 se postižu primenom tehnike „na kraju cevi“ 2) Najniži i najviši prijavljeni nivoi

Tabela 3.35: Raspon emisija u vazduh iz objekata za držanje svinja u kg/ životinjskom mestu/godišnje [10, Holandija, 1999], [59, Italija, 1999], [83, Italija, 2000], [87, Danska, 2000], [140, Hartung E. i G.J. Monteni, 2000]

3.3.3 Emisija iz spoljnih objekata za skladištenje stajnjaka Skladište čvrstog i tečnog stajnjaka (osoke) je izvor emisije amonijaka, metana i drugih mirisnih jedinjenja. Isušivanje tečnosti iz čvrstog stajnjaka (npr. gomile na njivi) takođe se može smatrati emisijom. Emisija iz skladišta stajnjaka zavisi od nekoliko faktora:

- hemijski sastav stajnjaka/tečnog stajnjaka - fizičke karakteristike (dm %, pH, temperatura) - površina sa koje se emituje - klimatski uslovi (sobna temperatura, kiša) - postavljanje poklopca ili prekrivača.

Najznačajniji faktori su dm-% i hranljivi sadržaj (N), koji zavisi od prakse hranjenja. Pored toga,

tehnike držanja životinja usmerene na smanjenje emisije prouzrokovane prikupljanjem i





skladištenjem čvrstog i tečnog stajnjaka unutar objekta, takođe mogu uticati na sadržaj

stajnjaka.

Fizičke karakteristike svinjskog tečnog stajnjaka u principu dovode do niske emisije azota. Ne stvara se kora na svinjskom tečnom stajnjaku, pošto veći deo suve materije stajnjaka tone na dno rezervoara za tečni stajnjak. U početku se deo NH3 emituje sa površinskog sloja, ali kasnije osiromašeni površinski sloj sprečava isparavanje. Relativno mala količina azota se emituje i nekoliko izvora je prijavilo isparavanje u iznosu 5 – 15 % (prosek 10 %) iz dubljih slojeva. Nisko isparavanje je verovatno prouzrokovano neutralnom pH-vrednošću. Mešanje će očigledno podići suvu materiju na površinu i povećati isparavanje NH3, čime se dostižu najviše tačke u emisiji vazduha. Pošto je merenje teško, ima malo podataka o emisiji u izveštajima. Uopšteno govoreći, paralela se pravi sa faktorima emisije (kg/grlu/godišnje) ili procentima gubitka azota iz stajnjaka tokom prosečnog perioda skladištenja.

Neke tehnike skladištenja su navedene u Tabeli 3.36, zajedno sa njihovim odgovarajućim nivoima emisije.

Vrste Tehnika skladištenja

čvrstog i tečnog stajnjaka

Faktor

kg/grlu/godišnje Gubitak %

NH3 NH3

Živina Otvoreno skladište čvrstog stajnjaka

0.08 nema podataka

Svinje Čvrst stajnjak na gomili 2.1 20-25

Skladište urina nema podataka 40-50

Tečni stajnjak u

nadzemnim rezervoarima 2.1 10

Tečni stajnjak u

podzemnim lagunama nema podataka 10

Tabela 3.36: Emisija NH3 pri različitim tehnikama skladištenja stajnjaka [127, Italija, 2001]

3.3.4 Emisija prouzrokovana tretiranjem stajnjaka Iz raznih razloga, stajnjak se tretira na farmi, i nekoliko tehnika je opisano u Poglavlju 4, zajedno sa izveštajem o njihovim ekološkim i tehničkim karakteristikama. Što se tiče prijavljenih podataka, nivoi potrošnje i emisije su indikativni i specifični za situaciju u kojoj su prikupljeni. Nivo unosa čvrstog i tečnog stajnjaka varira u zavisnosti od broja životinja na farmi. Različiti aditivi se koriste da pojačaju hemijsku(-e) reakciju(-e) ili da odreaguju sa neželjenim elementima u reakcionom supstratu. To može uticati na emisiju u vodu ili vazduh.

Tokom procesa tretiranja se mogu stvoriti tečni delovi koje treba ispustiti u (površinsku) vodu. Mirisi se mogu osloboditi zbog procesnih uslova koji su ispod optimalnih vrednosti, iako nekoliko tehnika ima za cilj smanjenje mirisnih komponenti. Spaljivanjem se emituje prašina i ostali dimni gasovi.





Tehnikama kao što su reaktori za biogas namerno se formiraju gasovita jedinjenja koja se mogu koristiti u grejačima i motorima, ali iz kojih se potom emituju izduvni gasovi.

3.3.5 Emisije sa zemljišta Stepen emisije sa zemljišta zavisi od hemijskog sastava tečnog i čvrstog stajnjaka i načina na koji se s njima manipuliše. Sastav varira, i zavisi od ishrane kao i od načina i trajanja skladištenja i tretiranja, ako se ono uopšte sprovodi pre aplikacije. Vrednosti N i K2O će biti niže za stajnjak sa farme (FYM) uskladišten na duži vremenski period na otvorenom. Tečni stajnjak može postati razređen zbog drenaže i vode korišćene za ispiranje, čime se povećava njegova zapremina, mada se smanjuje suva materija. Kako bi se došlo do reprezentativne vrednosti za ono što će se naneti na zemljište, potrebno je višestruko uzimanje uzoraka. Analize uključuju sadržaj suve materije (dm), ukupne koncentracije N, P, K, S, i Mg. Takođe se meri koncentracija amonijum-nitrata i nitratnog azota u dobro kompostiranom FYM i azota mokraćne kiseline u živinskom stajnjaku. Koncentracije se izražavaju po kilogramu suve materije ili u kg po toni za čvrst stajnjak, ili u kg po m3 za tečni stajnjak. Azot je prisutan u stajnjaku u mineralnom i organskom obliku. Mineralni azot, pretežno prisutan kao amonijum-nitrat, odmah je dostupan za biljke i može se osloboditi u atmosferu kao gas amonijaka. Nakon pretvaranja amonijuma u nitratni azot u zemljištu, može doći do novih gubitaka putem ispiranja nitrata i dentrifikacije. [49, MAFF, 1999] Postoje dva glavna procesa gubljenja sastojaka koji smanjuju efikasnost korišćenja odmah dostupnog azota iz stajnjaka nakon primene na zemljište, i oni su razmotreni u odeljcima ispod. To su:

- volatilizacija amonijaka - ispiranje nitrata.

3.3.5.1 Emisije u vazduh Mnogi faktori utiču na emisiju amonijaka u vazduh tokom aplikacije stajnjaka na zemljište, i oni su prikazani u Tabeli 3.37.

Faktor Karakteristike Uticaj

Zemljište pH nizak pH daje niže emisije

Kapacitet razmene katjona u zemljištu

(CEC) visok CEC dovodi do nižih emisija

stepen vlažnosti zemljišta nejasno

Klimatski faktor temperatura visoka temperatura daje više emisije

taloženje izaziva razređivanje i bolju infiltraciju i time

manju emisiju u vazduh, ali povećanu emisiju u zemljište





brzina vetra veća brzina znači veće emisije

vlažnost vazduha nizak procenat izaziva viši stepen emisije

Rukovanje metod nanošenja tehnike niske emisije

tip stajnjaka sadržaj suve materije, pH vrednost i

koncentracija amonijaka utiču na nivo emisije

vreme i doziranje aplikacije toplo, suva, sunčano i vetrovito vreme treba

izbegavati; prevelike doze produžavaju periode infiltracije

Tabela 3.37: Faktori koji utiču na nivoe emisije amonijaka u vazduh usled nanošenja na zemljište [37, Bodemkundige Dienst, 1999] Ako se stajnjak sa farme i živinski stajnjak ostave na površini zemljišta nakon aplikacije, najčešće 65 % i 35 % odmah dostupnog N koji sadrže, može se izgubiti u atmosferi u obliku amonijaka. U slučaju tečnog stajnjaka, sadržaj suve materije ima važan uticaj na gubitke amonijaka, npr. tečni stajnjak sa 6 % suve materije po pravilu gubi za 20 % više N nego tečni stajnjak sa 2 % suve materije. [49, MAFF, 1999] 3.3.5.2 Emisija u zemljište i podzemne vode Velika količina azota (N), fosfora (P) i kalijuma (K) u ishrani stoke se izbacuje preko stajnjaka i urina. Stajnjak sadrži korisne količine hranljivih sastojaka dostupnih biljkama, kao i druge glavne nutriente kao što su sumpor (S), magnezijum (Mg) i elementi u tragovima. Iz brojnih razloga se ne mogu koristiti svi ovi elementi, a neki mogu izazvati zagađenje okoline. Mogu se razlikovati dva tipa zagađenosti: ‘Tačkasto’ i ‘Difuzno’ zagađenje. Tačkasto zagađenje vode može se dogoditi putem direktne kontaminacije vodenog toka usled pucanja ili prelivanja rezervoara tečnog stajnjaka, oticanja površinske vode u dvorištu ili neposredno nakon rastutranja na zemljište i tokom jake kiše. ‘Difuzno’ zagađenje može pogoditi vodu i vazduh i, za razliku od tačkastog zagađenja, ne može se lako uočiti. Prouzrokovano zagađenje se povezuje sa praksom vođenja farme na široj oblasti i tokom dužih vremenskih perioda, pre nego sa konkretnom radnjom ili događajem, i može imate dugoročne posledice po životnu sredinu. Od poljoprivrednih emisija [5, VMM, 1996] u zemljište i podzemne vode, najznačajnije su emisije ostataka azota i fosfora. Sledeći procesi učestvuju u distribuciji N i P: za N – ispiranje, dentrifikacija (NO2, NO, N2) i oticanje za P – ispiranje i oticanje takođe dolazi do akumulacije N i P u zemljištu. Tokom 1993/1994. godine, količine stajnjaka koje je stoka proizvela širom država članica, izražene u količini azota, kretale su se od manje od 50 kg N/ha (Grčka, Španija, Italija, Portugalija, Finska i Švedska) do preko 250 kg N/ha (Belgija i Holandija). Ta količina je posledica prekomerne proizvodnje stajnjaka, posebno u oblastima gde se držao veliki broj svinja i živine. Zalihe azota su varirale među državama članicama, od -3 kg/ha (Portugalija) do 319 kg/ha (Holandija). Zalihe u Portugaliji su bile negativne, pošto je procenjeno da je apsorpcija azota od strane požnjevenih useva prevazilazila ulazne koncentracije dostupne za





rast biljke. Nivoi proizvodnje stajnjaka u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj, Irskoj, Luksemburgu i Holandiji tokom 1993/1994. godine, prevazišli su prosečan nivo u EU-15 za ukupan stočni fond (61 kg N/ha). Prosek za živinu i svinje je bio oko 15 kg N/ha (Tabela 3.38). Na oko 22 % ukupne površine, nivoi premašuju 100 kg N/ha; te oblasti su imale koncentrisanu proizvodnju živine i svinja. [77, LEI, 1999] Tokom 1997. godine, DG Invajronment (DG Environment) je izveštavao o količini stajnjaka dobijenog proizvodnjom stoke, izraženog u ukupnoj proizvodnji azota, pogledajte Tabelu 3.38. Izveštaj je pokazao da glavni izvor stajnjaka nisu svinje i živina, već druge životinje (pretežno goveda).

Država članica Proizvodnja azota po životinji (%) Ukupno azota

(1000 tona) Svinje (%) Živina (%) Ostalo (%)

Austrija 20.3 4.7 75 158.6

Belgija 23.1 5.9 71 273.5

Danska 39.0 3.6 57.4 241.8

Finska 15.4 2.9 81.7 81.5

Francuska 8.4 10.1 81.5 1639.0

Nemačka 17.0 4.3 78.7 1288.5

Grčka 4.1 8.0 87.9 201.7

Irska 2.9 1.2 95.9 517.8

Italija 10.8 10.2 79 695.7

Luksemburg 4.3 0.2 95.5 14.1

Holandija 22.8 9.4 67.8 490.9

Portugalija 15.0 10.6 74.4 136.8

Španija 22.1 6.1 71.8 771.0

Švedska 13.8 4.2 82 141.3

Velika Britanija 6.2 6.6 87.2 1132.6

EU-15 13.5 6.9 79.6 7784.9

Tabela 3.38: Pritisak azota u stočnom stajnjaku (1997) [205, EC, 2001], sa osvrtom na Eurostat, ERM, AB-DLO, JRC CIS

3.3.5.3 Emisije N, P i K u površinsku vodu Emisije u površinske vode rezultat su ispiranja i oticanja. Ispiranje azota je najviše tokom zime i na peskovitom tlu. To je očiglednije tamo gde se rasturanje stajnjaka na zemljište odigrava u jesen i na praznim poljima u zimu. Gubitak fosfora u površinskom spiranjeu nakon nanošenja stajnjaka dešava se kada se premaši kapacitet infiltracije tla, ili kada dođe do nagrizanja fosfora vezanog za čestice tla. Do toga najčešće dolazi kada nakon nanošenja usledi jaka kiša, ili ako je tlo već natopljeno [208,UK, 2001]. To se retko događa na zemljištu sa niskim sadržajem organske materije. 3.3.5.4 Emisije teških metala Teškim metalima, prema opštoj definiciji, smatraju se metali koji imaju gustinu veću od 5 g/cm3.





Elementi koji pripadaju ovoj grupi su osnovni nutrienti Cu, Cr, Fe, Mn, Ni i Zn, ali takođe Cd, Hg i Pb, koji nisu neophodni. Iznad određenih koncentracija, koje su specifične za svaku vrstu, ti elementi postaju toksični za mikro-organizme, životinje i biljke, ali takođe njihov manjak/nedostatak može dovesti do deficita. Nekoliko izvora je odgovorno za unos teških metala u poljoprivredne ekosisteme, kao što su :

- prirodni, npr. uticaj vremenskih prilika na stene - atmosfersko taloženje - nanošenje stajnjaka, primena pesticida i navodnjavanja - veštačko đubrivo - sekundarni materijali, kao što je talog otpadnih voda, kompost - odron rečnih obala - uvoz hrane - aditivi u ishrani i medikamenti za životinje.

U nemačkoj studiji o teškim metalima u poljoprivredi, utvrđeno je da su najznačajniji izvori teških metala atmosferska taloženja (Cd, Pb, Zn), i organska đubriva (Cr i Cd), kao i takozvana “difuzna” emisija iz stajnjaka (Cu, Zn i Ni). Merenje je teško, a podaci su oskudni. Više izvora navodi sledeće nivoe svinjskog i životinjskog stajnjaka, koji su prikazani u Tabeli 3.39 i Tabeli 3.40. Broj analiza je varirao ili nije bio prijavljen. U nekim slučajevima su prijavljene samo dve prosečne vrednosti. Zanimljivo je da su, posebno u svinjskom stajnjaku, pronađeni vrlo visoki nivoi bakra i cinka, što se pripisuje aditivima u hrani (soli Cu i Zn).

Tip stajnjaka

Teški metali

(mg/kg suve materije)

Cd Cr Cu Ni Pb Zn

Svinjski tečni stajnjak

0.50-1.8 2.2-14.0 250-759 11-32,5 7,0-18,0 691-1187

Svinjski čvrst stajnjak

0.43 11.0 740 13 - 1220

Stajnjak koka nosilja (vlažan)

0.2-0.3 <0.1-7.7 48-78 7.1 i 9.0 6.0 i 8.4 330-456

Stajnjak koka nosilja (suv)

- 32 i 50 - - 192-300

Tabela 3.39: Koncentracije teških metala u tečnom i čvrstom stajnjaku [101, KTBL, 1995]

Tip stajnjaka

pH kg/1000 kg dm

mg/kg suve materije (dm)

Cd Cr Cu Ni Pb Zn


8.5 94.2 0.60 12.1 603.0 23.4 <5 1285.0

Svinjski 7.9 107.9 0.60 11.3 580.8 22.3 „ 1164.0





tečni stajnjak Svinjski tečni stajnjak

8.9 99.6 0.63 7.6 292.0 21.9 „ 861.6


7.5 68.5 <0.5 8.3 210.4 29.2 „ 747.8


6.9 95.3 <0.5 19.8 203.8 24.9 „ 1447.0


7.9 45.4 <0.5 8.3 290.0 22.0 „ 955.3


7.9 35.4 <0.5 14.3 720.5 26.7 „ 2017.0


8.4 40.5 0.86 12.3 1226.0 25.4 „ 1666.0


8.4 39.3 0.51 11.3 398.1 26.6 „ 1159.0


8.0 86.9 <0.5 12.4 258.1 22.9 „ 1171.0

Stajnjak koka nosilja

7.2 722.4 <0.5 <0.5 99.3 14.5 „ 543.3

Stajnjak koka nosilja

6.5 473.1 „ 6.3 48.4 14.5 „ 536.0

Stajnjak tovnih pilića

6.4 540.1 „ <0.5 147.1 7.7 „ 465.9


6.0 518.0 „ „ 132.4 16.5 „ 454.2


6.3 816.6 „ „ 53.8 16.9 „ 279.9

Tabela 3.40: Koncentracije teških metala u tečnom i čvrstom stajnjaku [174, Belgija, 2001], sa osvrtom na Bodemkundige Dienst België, 2001

Ti nivoi se smatraju potencijalnim nivoima emisije u tlo tokom nanošenja stajnjaka na zemljište. Relativan doprinos zavisi od doprinosa drugih gore pomenutih faktora. Kada je u pitanju situacija u Nemačkoj, izvršena je procena zaliha teških metala kao posledica nanošenja svinjskog i živinskog stajnjaka, vidite Tabelu 3.41.

Teški metali (g/ha/godišnje)





Tip stajnjaka Prinos

(106 tona

suve

materije)

Cd

Cr

Cu

Ni

Pb

Zn

Svinjski tečni

stajnjak

1.6 0.09 0.9 38.15 1.76 1.01 88.33

Svinjski čvrst

stajnjak

2.0 0.05 1.3 87.32 1.53 0.00 143.95

Stajnjak koka

nosilja

(vlažan)

0.3 0.00 0.14 1.07 0.14 0.13 7.01

Tabela 3.41: Procenjen prosečan godišnji doprinos unosu teških metala preko svinskog i živinskog stajnjaka u Nemačkoj [101, KTBL, 1995] 3.3.6 Emisije mirisa Emisije mirisa posledica su radnji opisanih u prethodnim poglavljima. Doprinos pojedinačnih izvora u ukupnoj emisiji mirisa za jedno preduzeće razlikuje se i zavisi od faktora kao što su opšte održavanje zgrada, sastav stajnjaka i tehnike koje se koriste za manipulaciju i skladištenje stajnjaka. Emisija mirisa se meri u evropskim mernim jedinicama za miris (OUe). Što se tiče izveštavanja o emisiji mirisa, nekoliko izvora je navelo podatke iz eksperimenta sa obrocima za svinje koji sadrže nisku količinu proteina.

Emisija Nizak nivo proteina „Normalan“ nivo proteina

Mirisne jedinice (OUe u sekundi) 371 949

H2S (mg u sekundi) 0.008 0.021

Tabela 3.42: Prijavljene emisije mirisa iz svinjskog tečnog stajnjaka Izvor: razni komentari TWG

3.3.7 Buka Buka poreklom iz jedinica za intenzivno vođenje farme je lokalno ekološko pitanje i mora se razmotriti, posebno u onim situacijama kada se smeštajni objekti nalaze u blizini naseljenih oblasti. Visok nivo buke na farmi takođe može naškoditi stanju životinja i prinosu proizvodnje, kao što može i oštetiti sluh zaposlenih na farmi. Ekvivalentan trajan nivo buke (Laeq) je mera koja se koristi za procenu nivoa buke na farmi,





pošto omogućava poređenje izvora buke različitih intenziteta, ili izvora koji su isprekidani (intermitentni). Tipični nivoi na samim mestima nisu objavljeni. Ekvivalentan nivo buke koja se stvara na farmi je kombinacija nivoa različitih aktivnosti navedenih u Tabeli 3.43 i Tabeli 3.44, zajedno sa korekcijom za vremensko trajanje. Različita kombinacija aktivnosti će očigledno dovesti do različitih ekvivalentnih nivoa buke. Komunalna buka je buka koja se može iskusiti u okolini, na primer oko objekta sa živinom. Sastoji se od drumskog saobraćaja, ptičje pesme, letelica, itd. i može takođe obuhvatati postojeće zvukove unutar objekta za držanje živine. Kako bi se uračunali svi promenljivi isprekidani zvukovi, nivoom komunalne buke (LA90) se smatra nivo buke koji je premašen tokom 90 % vremena u periodu merenja. Komunalna buka varira tokom perioda od 24 časa kao posledica promena u aktivnosti. U ruralnim oblastima, tipična dnevna komunalna buka iznosi 42 dB, ali može pasti ispod 30 dB u ranim jutarnjim satima. Konačni uticaj na osetljive objekte u komšiluku zavisi od mnogo faktora. Na primer, površina zemlje, reflektujući objekti, konstrukcija primajućeg objekta i broj izvora buke određuju zvučni pritisak koji se meri. U narednim tabelama dati su nivoi zvučnog pritiska za samo nekoliko izvora na izvorištu buke, ili u neposrednoj blizini. Nivo buke ud osetljivom objektu se obično smanjuje udaljavanjem od farme. Ti podaci se moraju smatrati prijavljenim primerima onogo što je mereno. Ukupan stepen buke će varirati u zavisnosti od načina vođenja farme, broja i vrsta životinja i korišćene opreme. 3.3.7.1 Izvori i emisija na živinskim farmama Izvori buke iz jedinica za držanje živine se povezuju sa:

- stočnim fondom - tipom smeštajnog objekta - proizvodnjom i načinom davanja hrane - načinom manipulacije stajnjakom.

Tipični izvori buke za nekoliko specifičnih aktivnosti prikazani su u Tabeli 3.43. U izveštaju su navedeni nivoi zvučnog pritiska pored izvora ili na kratkoj razdaljini od izvora.

Izvor buke Trajanje Učestalost Dnevna /

noćna

aktivnost

Nivoi zvučnog

pritiska db (A)

Ekvivalentan

trajni nivo

buke Laeq db

(A)

Ventilatori za

ventilaciju objekta

stalno/ cele godine danju i noću 43





isprekidano

Isporuka hrane 1 sat 2 - 3 puta svake

nedelje

danju 92

(na 5 metara)

Jedinica za

mlevenje i mešanje

hrane

-unutar objekta

-van objekta

90

63

Isporuka gasa 2 sata 6-7 puta

godišnje

danju

Generator za hitne

slučajeve

2 sata svake nedelje danju

Hvatanje pilića

(tovnih pilića)

6 do 56 sati 6-7 puta

godišnje

ujutru/noću 57-60

Čišćenje objekta

(tovnih pilića)

1. manipulacija sa

stajnjakom

1 do 3 dana 6-7 puta

godišnje

danju

2. Pranje pod

pritiskom itd.

1 do 3 dana godišnje 88

Čišćenje objekta

(koke nosilje)

1. manipulacija sa

stajnjakom

više od 6

dana

godišnje danju

2. Pranje pod

pritiskom itd.

1 do 3 dana 88

(na 5 metara)

Laeq - ekvivalentna trajna buka – jedinica zvuka promenljivog inteziteta

Tabela 3.43: Tipični izvori buke i primer nivoa buke u objektima za uzgoj živine [68, ADAS, 1999] i [26, LNV, 1994]

3.3.7.2 Izvori i emisija na farmama svinja Izvori buke u objektima za držanje svinja se povezuju sa:





- stočnim fondom - tipom smeštajnog objekta - proizvodnjom i načinom davanja hrane - načinom ukljanjanja stajnjaka.

Tipični izvori buke za nekoliko specifičnih aktivnosti prikazani su u Tabeli 3.43. U izveštaju su navedeni nivoi zvučnog pritiska pored izvora ili na kratkoj razdaljini od izvora buke.

Opis Trajanje Učestalost Dnevna /

noćna

aktivnost

Nivoi zvučnog

pritiska db (A)

Ekvivalentan

trajan nivo

buke Laeq db

(A)

Normalni nivoi buke

u objektu

stalno stalno danju 67

Hranjenje životinja

-prasići

-krmače

1 sat

dnevno

danju

93

99

87

91

Priprema hrane 3 sata dnevno danju/noću 90 (unutra)

63 (spolja)

85

Premeštanje stoke 2 sata dnevno danju 90-110

Dopremanje hrane 2 sata nedeljno danju 92

Čišćenje i

manipulacija sa

stajnajkom

2 sata dnevno danju 88(85-100)

Rasturanje stajnaka 8 sati

dnevno

2-4 dana

sezonski/nedeljno danju 95

Ventilatori stalno stalno dan/noć 43

Isporuka goriva 2 sata jednom u 2

nedelje

danju 82

Table 3.44: Tipični izvori buke i primeri nivoa buke u objektima za držanje svinja [69, ADAS, 1999] i [26, LNV, 1994]





3.3.8 Merenje ostalih emisija Količine i sastav otpada koji se stvara na farmama živine i svinja znatno variraju. Nema izveštaja koji pokazuju reprezentativne podatke po kategorijama identifikovanim u Delu 2.10. Podaci procenjeni na nacionalnoj skali prijavljeni su od strane UK [147, Breg S i Dejvis C, 2000]. Otpadni tok od oko 44000 tona ambalažnog otpada se godišnje stvori na farmama, od kojih 32000 tona čini plastični (polietilen i polipropilen). Emisiju otpadnih voda je teško izmeriti, pošto su često deo tečnog stajnjaka. Količina prljave vode varira u zavisnosti od količine kiše i vode upotrebljene za čišćenje. Prijavljeni nivoi BOD su 1000 – 5000 mg/l [44, MAFF, 1998]. Možemo zaključiti da su podaci o emisijama u intenzivnoj proizvodnji stoke pod prirodnim uslovima na farmi oskudni, ili nisu bili na raspolaganju da se unesu u ovaj dokument. Većina podataka se odnosi na emisiju amonijaka u vazduh ili potencijalnu emisiju iz stajnjaka u zemljište i podzemne vode. Merenje emisije iz objekata za intezivan uzgoj stoke je teško i zahteva jasne protokole kako bi bilo moguće uporediti podatke prikupljene u različitim državama članicama i u različitim okolnostima proizvodnje. 4. TEHNIKE ZA RAZMATRANJE PRILIKOM ODREĐIVANJA NAJBOLJIH DOSTUPNIH

TEHNIKA

U ovom poglavlju opisane su tehnike koje se smatraju najrelevantnijim za utvrđivanje najboljih

dostupnih tehnika. Ono sadrži osnovne informacije za utvrđivanje najboljih dostupnih tehnika u

sektorima intenzivnog uzgoja stoke u okviru IPPC-a (Poglavlje 5). Međutim, informacije u ovom

poglavlju nisu iscrpne, te je stoga moguće primeniti i druge tehnike ili kombinacije istih. Tehnike

koje se uglavnom smatraju zastarelim nisu obrađene u ovom poglavlju. Pored toga, ovde nisu

uključeni ni svi sistemi i tehnike koji se primenjuju na farmama za intenzivni uzgoj stoke opisane

u okviru poglavlja 2.

Svaki odeljak u okviru ovog poglavlja sadrži opis sistema ili tehnika istim redosledom kao i u

poglavljima 2 i 3. Međutim, nije bilo moguće odrediti alternativne tehnike smanjenja za svaku

tehniku koja se primenjuje na farmama. U onoj meri u kojoj je to moguće proizvodni sistemi i

tehnike će biti opisani na način prikazan u tabeli 4.1.

Odeljak Vrsta informacija

Opis Tehnički opis (ukoliko već nije dat u okviru

poglavlja 2).

Ostvarene koristi za životnu sredinu Glavni uticaj(i) na životnu sredinu koje

treba uzeti u obzir, uključujući vrednosti

emisije i efikasnost. Koristi za životnu

sredinu od date tehnike u poređenju s

drugim tehnikama.





Kombinovani efekti na medije životne

sredine

Svi nedostaci i negativne propratne pojave

po druge medije nastali primenom date

tehnike. Problemi koji se odnose na životnu

sredinu a do kojih dolazi usled primene

određene tehnike u poređenju s drugim

tehnikama i način na koji ih sprečiti ili

rešiti.

Operativni podaci Podaci koji se odnose na potrošnju

(sirovina, vode i energije) i emisije/otpad.

Ostale korisne informacije o načinu

upravljanja, održavanja i kontrole tehnike,

uključujući i aspekte koji se tiču dobrobiti

životinja.

Mogućnost primene Razmatranje načina na koji se data tehnika

može koristiti u praksi, kao i svih

ograničenja koja se odnose na njenu

upotrebu.

Troškovi Informacije o troškovima (godišnje

ulaganje i radna snaga) i moguće uštede

(npr. smanjenje potrošnje, naknade za

otpad i sl).

Pokretačka snaga za implementaciju Uslovi ili zahtevi na lokalnom nivou koji

dovode do implementacije. Informacije o

razlozima za implementaciju koji se ne

odnose na životnu sredinu (npr.

potrošačko tržište, dobrobit životinja,

finansijski planovi i sl.).

Referentne farme Farme koje primenjuju dati sistem u Evropi

ili u nekoj državi članici. Ukoliko neka

tehnika još uvek nije u primeni u Evropi ili

negde drugde, daje se kratko objašnjenje.

Referentna literatura Literatura u kojoj se mogu naći detaljnije

informacije o datoj tehnici.

Tabela 4.1: Informacije o svakoj tehnici koje se mogu naći u poglavlju 4

Kao što je prethodno opisano u poglavljima 1-3, osnovni akcenat stavljen na primenu ekoloških

mera u okviru intenzivnog uzgoja stoke na farmama odnosi se na smanjenje emisija koje su

povezane sa proizvodnjom stajnjaka. Tehnike koje se u različitim fazama mnogobrojnih procesa

mogu primeniti su međusobno povezane. Jasno je da primena mera smanjenja tokom rane faze

procesa lanca proizvodnje životinja može uticati na efekat (i efikasnost svih mera smanjenja

koje se primenjuju tokom kasnijih faza procesa. Na primer, nutritivni sastav hraniva i strategija





ishrane važni su za učinak životinja, ali istovremeno utiču i na sastav stajnjaka, pa samim tim i

na emisije u vazduh, zemljište i vodu iz objekata za smeštaj životinja, skladištenje i razastiranje

zemljišta. IPPC uredba naglašava značaj prevencije; stoga se u okviru ovog poglavlja

razmatraju najpre efekti upravljanja ishranom, a zatim i integrisane ili tehnike na kraju

proizvodnog procesa.

Važno je napomenuti da je učinak neke tehnike za smanjenje blisko povezan sa načinom na

koji se njom upravlja, pa se jednostavnom primenom neke mere za smanjenje ne mora postići

najveće moguće smanjenje. Ovo poglavlje stoga počinje opisom elemenata dobre prakse za

ekološko upravljanje, tek nakon čega se vise pažnje posvećuje tehničkim merama za smanjenje

emisije. Aspekti dobre poljoprivredne prakse sumarno su prikazani u [105, UK, 1999] i [107,

Germany, 2001] i predstavljeni u odeljku 4.1.

Kada god je to moguće, ovo poglavlje obezbeđuje informacije na osnovu tehnika koje se mogu

ili koje se već primenjuju na farmama, uključujući i informacije o odgovarajućim troškovima i

kontekst u kojem se određena tehnika može koristiti na učinkovit način.

4.1 Dobra poljoprivredna praksa za upravljanje životnom sredinom

Poljoprivreda, proizvodnja prehrambenih proizvoda i korišćenje ruralnih predela je od interesa i

značaja za sve. Različite vrste organizacija sve vise su okrenute postizanju i pokazivanju

postojanog ekološkog učinka. Sve aktivnosti organizacija, proizvodi i usluge u međusobnoj su

interakciji i utiču na životnu sredinu i povezane su sa zdravljem i bezbednošću kako uzgajivača i

životinja, tako i svih operativnih i sistema za upravljanje kvalitetom na farmi. Ukratko, dobro

upravljanje uzgojem znači i usmerost ka postojanom ekološkom učinku, koji se pokazao ka

blisko povezan sa povećanom produktivnošću životinja.

Ključ dobre prakse jeste uzeti u obzir na koji način aktivnosti na živinskim i farmama svinja

mogu uticati na životnu sredinu, a zatim preuzeti korake u cilju sprečavanja ili minimalizacije

emisija ili uticaja putem odabira najbolje kombinacije tehnika i mogućnosti za svaku lokaciju. Cilj

je u što većoj meri uvrstiti pitanja koja se odnose na životnu sredinu u procese donošenja

odluka. Preduzeće koje primenjuje dobru praksu u obzir će uzeti pitanja kao što su edukacija i

obuka, pravilno planiranje aktivnosti, nadzor, popravke i održavanje, planiranje i upravljanje u

nepredviđenim situacijama. Rukovodioci bi trebalo da budu u mogućnosti da obezbede dokaz

da se sistem primenjuje na taj način da u obzir uzima ova pitanja, od kojih su mnoga obrađena

u (takozvanom) “Kodeksu dobre prakse” koji su izradile (neke od) zemalja članica. [45, MAFF,

1998; 43, MAFF, 1998; 44, MAFF, 1998], [106, Portugal, 2000] i [109, VDI, 2000]. Takva

aktivnost usklađena je sa mnogim od koraka koje određena preduzeća preduzimaju u cilju

formalne akreditacije u okviru priznatog Sistema za upravljanje životnom sredinom.

Svaka od različitih aktivnosti u sklopu upravljanja farmom potencijalno može doprineti opštem

dostizanju dobrog učinka životne sredine. Stoga je važno odrediti neko lice i dati mu

odgovornost da upravlja ovim aktivnostima i da ih nadgleda. Posebno u većim preduzećima, ta

osoba ne mora neophodno da bude i vlasnik, već rukovodilac farme, koji mora obezbediti da:

su u obzir uzeti odabir lokacije i prostorni aspekti

se utvrde i sprovode vežbanja u okviru edukacije i obuke





su aktivnosti pravilno isplanirane

se ulazne vrednosti i otpad nadgledaju

su na snazi procedure u nepredviđenim situacijama i

se sprovodi program obavljanja popravki i održavanja.

Rukovodilac i zaposleni treba redovno da revidiraju i procenjuju ove aktivnosti kako bi se sva

buduća poboljšanja i unapređenja mogla identifikovati i sprovesti. U ovoj fazi je od velike koristi

procena alternativne, nove ili tehnike koja se tek pojavila.

4.1.1 Odabir lokacije i prostorni aspekti

Čest je slučaj da je ekološki uticaj farmi u određenoj meri povezan s nepovoljnim prostornim

uređenjem aktivnosti na samoj lokaciji farme. Ovo može dovesti do nepotrebnog transporta i

dodatnih aktivnosti, kao i emisija u blizini osetljivih područja. Dobro upravljanje farmom u

određenoj meri može nadoknaditi ovakvu situaciju, ali svakako je lakše ukoliko se posveti

pažnja prilikom planiranja aktivnosti na farmi.

Procena i odabir lokacije za novi objekat za uzgoj stoke ili planiranje novog objekta na već

postojećoj lokaciji mogu se smatrati delom dobre poljoprivredne prakse u sledećim slučajevima:

- ukoliko su nepotreban prevoz i dodatne aktivnosti svedene na minimum ili u

potpunosti eliminisane

- ukoliko se održavaju odgovarajuća rastojanja po pitanju osetljivih lokacija koje

zahtevaju zaštitu, npr. održavanje odgovarajućeg rastojanja od suseda u cilju

izbegavanja konflikta nastalih usled neprijatnosti zbog širenja mirisa

- ukoliko se mogućnost razvoja farme u budućnosti uzme u obzir

- ukoliko su ispunjeni svi zahtevi koji se odnose na planiranje izgradnje ili

planiranje razvoja sela.

Pored tehničke evaluacije, procena bi takođe trebalo da obuhvati i vremenske uslove na

lokalnom nivou, kao i sve specifične topografske karakteristike kao što su brdoviti predeli,

grebeni i reke [107, Germany, 2001].

Na primer, za mešovitu stoku ili objekte za uzgoj svinja, oblasti proizvodnje niskih emisija mogu

biti locirane bliže kritičnim osetljivim lokacijama, dok se objekti koji proizvode vise emisije mogu

nalaziti dalje od navedenih lokacija.

Zagađenje vazduha u životnom okruženju može biti izbegnuto na osetljivim lokacijama putem

efektivnog raspoređivanja, premeštanja ili grupisanja izvora emisije, kao što je slučaju centralnih

ventilacionih kanala za otpadni vazduh. Na primer, moguće je povećati razdaljine između izvora

emisije i svake kritične osetljive lokacije, ili premestiti izvore tako da se nalaze na udaru

sporednog vetra, ili otpadni vazduh ispustiti kroz cevovod na odgovarajućoj udaljenosti [159,

Germany, 2001].

4.1.2 Edukacija i obuka

Osoblje na farmama treba da bude upoznato sa proizvodnim sistemima i obučeno za obavljanje





poslova u okviru svoje nadležnosti. Trebalo bi takođe i da je u mogućnosti da pomenute poslove

sprovodi u skladu sa dužnostima i poslovima drugih zaposlenih, što posledično dovodi i do

višeg stepena razumevanja uticaja na životnu sredinu i posledicu svakog kvara na opremi.

Međutim, za praćenje pomenutih posledica osoblju je uglavnom neophodna dodatna obuka.

Neophodna je redovna obuka i njeno ponavljanje, posebno u slučajevima uvođenja novih ili

revidiranih praksi ili opreme. Izrada dosijea o obuci obezbeđuje osnovu za redovnu reviziju i

evaluaciju veština i kompetencija svakog pojedinca.

4.1.3 Planiranje aktivnosti

Mnoge aktivnosti se mogu unaprediti planiranjem u cilju njihovog neometanog obavljanja i

smanjenih rizika od nepotrebnih emisija. Dobar primer bilo bi razastiranje stajnjaka na tlo, što

uključuje određen broj poslova ili aktivnosti koje je neophodno koordinirati, uključujući sledeće:

· procenu tla na koju će stajnjak biti nanet u cilju identifikacije rizika od izazivanja oticanja

u vodene tokove i donošenje odluke o razastiranju

· izbegavanje vremenskih uslova u kojima bi tlo moglo biti ozbiljno oštećeno, s obzirom da

takva oštećenja mogu u velikoj meri uticati na životnu sredinu

· utvrđivanje bezbednih udaljenosti od vodenih dokova, bušotina, ograda i susednih

imanja

· utvrđivanje odgovarajućeg stepena razastiranja

· provera da li je mašinska oprema u funkciji i adekvatno podešena za razastiranje

odgovarajuće količine stajnjaka

· utvrđivanje ruta u cilju izbegavanja zakrčenja

· utvrđivanje postojanja adekvatnog pristupa mestima na kojima se stajnjak skladišti, kao i

da se utovar može obaviti na efikasan način, odnosno proveravanje funkcionalnosti pumpa,

ustava ili ventila

· procena oblasti na kojima je stajnjak nanošen u redovnim intervalima u cilju provere bilo

kakvog znaka pojave odlivanja

· obezbeđivanje da celokupno osoblje tačno zna šta preduzeti u slučaju da dođe do bilo

kakvih problema.

Ostale aktivnosti kojima u velikoj meri koristi ovkav planski pristup uključuju isporuku goriva,

hraniva, đubriva i ostalih neophodnih materijala na lokaciju (ulazni proizvodi), proizvodne

procese i uklanjanje svinja, živine, jaja, ostalih proizvoda i otpadnih materijala sa lokacije

(izlazni proizvodi). Podugovarače i dobavljače je takođe neophodno adekvatno informisati.

4.1.4 Praćenje





Od suštinske je važnosti razumeti nivo upotrebe ulaznih proizvoda i proizvodnju otpada u cilju

razmatranja toga da li i na koji način je moguće izvršiti izmene za povećanje profitabilnosti i

koristi za životnu sredinu. Redovno praćenje upotrebe vode, električne energije (gasa, struje,

goriva), količine hraniva za stoku, proizvedenog otpada i rasturanja neorganskog đubriva i

stajnjaka predstavljaju osnovu za pregled i evaluaciju. U slučajevima u kojima je moguće,

praćenje, pregled i evaluacija treba da se odnose na grupe stoke, specifične aktivnosti ili ih je

neophodno obaviti za svako polje posebno, ukoliko je takav pristup najdelotvorniji, a sve u cilju

kreiranja najboljih izgleda za utvrđivanje onih oblasti koje je moguće unaprediti. Pored toga,

praćenje bi trebalo da pomogne prilikom utvrđivanja nepredviđenih situacija i da omogući da se

u takvim okolnostima preduzmu odgovarajuće mere.

Sistem praćenja minerala koji se koristi u Holandiji, predstavlja primer načina na koji praćenje

uaznih i izlaznih mineralnih materijala na nivou farme može pomoći smanjenju mineralnih

višaka i gubitka amonijaka. Ovakav pristup omogućava holandskoj poljoprivredi usklađenost sa

ciljevima i obavezama propisanim u okviru Direktive o nitratima [77, LEI, 1999].

4.1.5 Planiranje u nepredviđenim situacijama

Plan za nepredviđene situacije može u velikoj meri pomoći poljoprivredniku da se izbori sa

neplaniranim emisijama i incidentima kao što je zagađivanje vode, ukoliko do toga dođe.

Ovakav plan takođe može uključivati i rizik od požara, ili mogućnost uništavanja vandalskim

činom. Pomenuti plan bi trebalo da sadrži sledeće:

· plan farme koji sadrži drenažne sisteme i izvore vodosnabdevanja

· detalje o opremi dostupnoj na farmi, ili dostupnoj u kratkom vremenskom periodu, a koja

se može upotrebiti za rešavanje problema zagađenja (npr. za sprečavanje oticanja

drenažne vode, prokopi za odbranu od poplava, ili mehaničke barijere za sprečavanje

širenja izlivene nafte)

· brojevi telefona službi i nadležnih za vanredne situacije i drugih interesnih lica, kao što

su vlasnici zemljišta nizvodno od kritičnog mesta i službe za izvlačenje vode

· planovi postupanja u određenim događajima kao što su požar, izlivanje mulja iz mesta

za skladištenje, rušenje objekta na kojem se skladišti mulj, nekontrolisano izlivanje stajnjaka

i izlivanje nafte.

Važno je revidirati procedure nakon svakog incidenta u cilju utvrđivanja svega što je moguće iz

njih naučiti, kao i šta je moguće unaprediti.

4.1.6 Popravka i održavanje

Neophodno je proveriti konstrukcije i opremu kako bi se utvrdilo da li su u funkciji. Utvrđivanje i

sprovođenje struktuiranog programa za obavljanje ovog posla umanjiće mogućnost nastajanja





problema. Treba obezbediti dostupnost uputstava i smernica, a osoblje bi trebalo da prođe kroz

odgovarajuću obuku.

Sve mere koje doprinose čistoći objekta pomažu postizanju smanjenja emisija. Ovakve mere

uključuju isušivanje i čišćenje mesta na kojem se čuva prehrana, đubrivo, površine za šetnju i

ležanje, opšte i defekacijske prolaze, smeštajne objekte i opremu, kao i okolne oblasti oko

smeštajnog objekta. Gubitak pijaće vode može se izbeći upotrebom tehnika za smanjenje

gubitaka prilikom pojenja (npr. nakapne pojilice u uzgoju živine).

Objekti za uzgoj stoke mogu imati izolaciju, ventilatore, obloge, zaklopce za sprečavanje

promaje, temperaturne senzore, elektronske kontrole, sigurnosne sisteme, sistem pojilica i

hranilica i ostale mehaničke ili električne mehanizme koje je neophodno redovno proveravati i

održavati.

Mesta na kojima se skladišti tečni stajnjak treba redovno proveravati kako bi se na vreme uočio

bilo kakav znak korozije ili curenja, odnosno svakog nedostatka koji je neophodno ukloniti i to uz

profesionalnu pomoć, ukoliko je potrebno. Skladišne prostore bi trebalo prazniti najmanje

jednom godišnje, odnosno onoliko često koliko je to neophodno u zavisnosti od kvaliteta gradnje

i osetljivosti tla i podzemnih voda tako da se i unutrašnje i spoljašnje površine mogu pregledati,

a svaki problem na konstrukciji ili oštećenje ispraviti. U određenim situacijama u kojima je

vizualni pregled ograničen savetuje se praćenje podzemnih voda kao indikatora eventualnog

izlivanja.

Rad rasturača stajnjaka (kako za čvrst, tako i tečni stajnjak) može se unaprediti ukoliko se oni

čiste i proveravaju nakon upotrebe i svake popravke. Neophodno je sprovoditi redovne provere

tokom perioda njihovog rada, kao i održavanje na način opisan u uputstvima proizvođača.

Pumpama za tečni stajnjak, mešalicama, separatorima, irigatorima i kontrolnoj opremi

neophodno je posvetiti pažnju redovno i pratiti uputstva proizvođača.

Savetuje se i imati određenu zalihu potrošnih delova opreme dostupnu na samoj farmi u cilju

brzog obavljanja popravke i održavanja. Obično rutinsko održavanje mogu obavljati adekvatno

obučeni zaposleni, ali se preporučuje da zahtevniji ili specijalizovani rad te vrste obave

profesionalna lica.

4.2 Upravljanje ishranom

4.2.1 Opšti pristup

Opis: Smanjenje izlučivanja hranljivih materija (N, P) u stajnjak može smanjiti emisije.

Upravljanje ishranom uključuje sve tehnike u cilju postizanja navedenog smanjenja. Cilj je

namiriti potrebe životinja putem unapređenja svarljivosti hranljivih materija i uravnotežavanja

koncentracije različitih neophodnih sastojaka sa nepromenjenim sastojcima azota u cilju

poboljšanja efikasnosti sinteze proteina u organizmu. Ovakve tehnike usmerene su ka

dostizanju praktičnog minimalnog nivoa neophodnih hranljivih materija (posebno N i P) u





ishrani. U idealnom slučaju, dobijeni nivoi izlučenih materija bi tada bili jednaki prirodnim

nivoima izlučenim preko metaboličkih procesa koji se ne mogu izbeći. Drugim rečima, nutritivna

merenja služe u svrhe smanjenja količine otpadnog iz nesvarenog ili azota koji se kataboliše,

koji se zatim izlučuje preko urina. U ovom slučaju se razlikuju dve vrste tehnika, a to su:

1. Unapređenje karakteristika prehrane, npr. putem sledećeg:

· primenom ishrane sa niskim nivoom proteina, upotrebom

aminokiselina i povezanih jedinjenja

· primenom ishrane sa niskim nivoom fosfora, upotrebom fitaze

i/ili svarljivog neorganskog fosfata

· upotrebom drugih aditiva

· razumnom primenom supstanci za pospešivanje rasta

· povećanom upotrebom lako svarljivih sirovina.

2. Sastavljanje izbalansirane ishrane uz optimalni odnos pretvaranja hrane

zasnovan na svarljivom fosforu i amino kiselinama (prateći koncept idealnog proteina). [172,

Denmark, 2001] [173, Spain, 2001]

Najviše pažnje posvećeno je poboljšanju varenja hraniva, pa se posledično danas velike

količine enzima koriste za prehranu životinja.

Smanjenje se takođe može postići i putem upotrebe različitih načina ishrane tokom perioda

tova/proizvodnje koje su usklađene sa potrebama životinja koje se tokom tih perioda menjaju

(fazna prehrana).

Kombinacija obe navedene tehnike je u praksi najefikasniji način smanjenja zagađenja. Neke

od prethodno pomenutih opcija se već uspešno primenjuju, kao što je fazna prehrana, ali je

neke neophodno dalje ispitati. Mnoge objavljene studije prikazale su efekte mera ishrane i

umanjenog unosa azota na količinu izlučenog azota i njihovu sposobnost smanjenja emisija

NH3. Razmena informacija fokusirana je na upravljanje ishranom kako svinja, tako i živine, iako

je vise podataka zabeleženo ipak za svinje u odnosu na živinu.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: I kod svinja i kod živine smanjenje proteina od 1%, npr.

sa 18% na 17% dovodi do smanjenja izlučivanja azota od 10% i proizvodnje amonijaka (videti

takođe Tabelu 4.9). Iako je objavljeno vise studija o svinjama nego o živini u kojima se vrši

procena zamene dopunjenih amino kiselina za intaktni protein, podaci su dosledni i pokazuju

njenu održivost. Međutim, uzevši u obzir trenutno dostupno znanje u ovoj oblasti, obim zamene

je u izvesnoj meri ograničeniji kod živine u odnosu na svinje. [171, FEFANA, 2001]

Napredovanje genetike i oblasti proučavanja ishrane već je vidljivo kroz efikasnu upotrebu

hraniva. Unapređena upotreba hraniva povećava mogućnosti smanjenja unosa nivoa azota u

hranivo i smanjenja njegovog izlučivanja čak i u još većoj meri.





Na primer, u okviru sumarnog prikaza rezultata eksperimenata, zabeleženo je da se u

slučajevima niskoproteinskih obroka (17%) kojim su hranjeni tovni pilići u poređenju sa onima

koji se trenutno koriste (21%), javlja značajno smanjenje izlučivanja azota, ali da je usled toga

neophodna kompenzacija sintetičnim amino kiselinama zbog povećanog zadržavanja azota

(32%). Istovremeno je u stajnjaku utvrđena veća količina masti i smanjen nivo azota.

Niski nivo fosfora u hranivu može umanjiti nivoe fosfata u stajnjaku. U cilju povećanja

svarljivosti, hranivu se dodaje fitaza (videti deo 4.2.4). Pored toga, dostupni su i visoko svarljivi

neorganski fosfati u hranivu, a njihovi efekti opisani su u odeljku 4.2.5.

U praksi se do sada pokazalo da je moguće postići značajna smanjenja azota i kalijuma.

Minimalni nivoi izlučivanja azota ili kalijuma nisu isti u različitim poljoprivrednim regionima u

Evropi usled razlika u praksama na farmi, vrstama koje se gaje i upravljanju ishranom.

U cilju ilustrovanja nivoa izlučivanja azota i difosfor pentoksida koje je moguće postići,

upoređeni su nivoi izlučivanja pod standardnim uslovima (tabela 4.2 i 4.3) sa nivoima

postignutim primenom referentnih programa ishrane. Rezultati su prikazani u tabelama 4.4. i

4.5.

Životinja Belgija

(kg/mesto/god.)

Francuska

NAPOMENA

(g/životinja)

Nemačka

NAPOMENA

(kg/mesto/god.)

Prasad 2,46 440 4,3

Tovljenici/tovljenici

u završnoj fazi 13 2880 – 3520

13,0

Nerasti i krmače 24 16,5 kg/mesto/god. 27-36

Tovna pilad 0,62 25 – 70 0,29

Nosilje

0.69

0,45 – 0,49

kg/mesto/god.

0,74

Ćurke 2,2 205 1,64

1:25% gubitaka gasa u objektima i 5% gubitaka tokom skladištenja već je odbijeno od

izlučivanja azota. Gubici tokom rasturanja ovde nisu uključeni.

2: Od ovog izlučivanja azota odbiti 10% gubitaka gasova tokom skladištenja i 20%

gubitaka tokom rasturanja

Tabela 4.2: Standardni nivoi izlučivanja azota (N) u Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj

[108, FEFANA, 2001]





Životinja Belgija

(kg/mesto/god.)

Francuska

NAPOMENA

(kg/životinja)

Nemačka

NAPOMENA

(kg/mesto/god.)

Prasad 2,02 0,28 2,3


u završnoj fazi 6,5 1,87-2,31

6,3

Nerasti i krmače 0,29 14,5 kg/mesto/god. 14-19

Tovna pilad 0,49 0,16

Nosilje 0,79 0,41

Ćurke 0,52

Tabela 4.3: Standardni nivoi izlučivanja difosfor pentoksida (P2O5) u Belgiji, Francuskoj i

Nemačkoj

[108, FEFANA, 2001]

Francuska Francuska Nemačka

Životinja CORPEN 1 CORPEN 2 RAM

% % %

Prasad - 9 -18 -14

Tovljenici u

završnoj fazi -17 -30 -19

Nerasti i krmače -17 -27 -19 do -22

Brojleri -10

Ćurke - 9

Nosilje - 4

Tabela 4.4: Procentualno smanjenje izlaznih vrednosti azota (N) dobijeno referentnim

programima ishrane u poređejnu sa standardnim nivoom izlučivanja; podaci za

Francusku i Nemačku [108, FEFANA, 2001]

Životinja Belgija

(kg/mesto/god.)

Francuska

CORPEN 1

%

Nemačka RAM

%

Prasad -31 -11 -29 -22


u završnoj fazi -18 -31 -44 -29

Nerasti i krmače -19 -21 -35 -21





Tovna pilad -38 -25

Ćurke -36

Nosilje -24 -24

Tabela 4.5: Procentualno smanjenje izlaznih vrednosti difosfor pentoksida (P2O5)

dobijeno referentnim programima ishrane u poređejnu sa standardnim nivoom

izlučivanja; podaci za Belgiju, Francusku i Nemačku [108, FEFANA, 2001]

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Upravljanje ishranom predstavlja

najznačajniju preventivnu meru u cilju smanjenja količine zagađenja, bilo ograničavanjem

prekomernog unosa hranljivih materija i/ili unapređenjem efikasnosti upotrebe hranljivih materija

kod životinja. Smanjene izlazne vrednosti minerala i promene strukture i karakteristika stajnjaka

(pH vrednosti, sadržaja suve materije) utiču na nivoe emisije azota iz smeštaja, skladištenja i

primene i umanjuju nivoe zagađenja u zemljištu, vodi i vazduhu, uključujući i mirise.

Međutim, treba napomenuti i da je genetski odabir u pogledu boljeg pretvaranja prehrane

takođe povezan sa većom stopom rasta. Visoka stopa rasta može dovesti do povećanja

deformiteta kod tovne piladi usled sistematski nedovoljno hranjenih roditeljskih linija (ad libitum

ishrana roditeljskih linija uzrokuje reproduktivne poteškoće). Iz tih razloga neophodno je postići

ravnotežu između bolje stope rasta i potencijalnih problema vezanih za dobrobit roditelja.

Operativni podaci: Za svaku od prethodno navedenih zemalja (Belgija, Francuska, Nemačka),

smanjenje je postignuto putem primene grupe prethodno definisanih i standardizovanih

specifikacija o ishrani (tabela 4.7). U Belgiji su definisana 3 tipa hraniva:

1. sa niskim sadržajem azota

2. sa niskim sadržajem fosfora

3. sa niskim sadržajem azota i fosfora.

Hranivo sa niskim sadržajem fosfora je zakonski priznato kroz ugovor zaključen između

proizvođača stočne hrane i države [174, Belgium, 2001].

U Nemačkoj su RAM programe ishrane koji podrazumevaju hranivo sa niskim sadržajem azota i

fosfora razvili farmeri i proizvođači stočne hrane. Oni se takođe zasnivaju na ugovorima u

nadležnosti regionalnih poljoprivrednih komora.

U Francuskoj, CORPEN preporučuje 2-fazni program ishrane za svaku fiziološku fazu razvoja

životinje (npr. odojak/prase, krmače u laktaciji/suprasne krmače, tovljenici/tovljenici u završnoj

fazi tova) zasnovan na ishrani sa malim sadržajem proteina i fosfora.

Ukoliko je sistem ishrane različit i/ili efikasniji od nutritivnih specifikacija koje se koriste,

„regresivni“ sistemi omogućavaju izračunavanje stvarnog nivoa izlučivanja kao funkcije





karakteristika hraniva (sadržaji proteina i/ili fosfora). Na primer, u tabeli 4.6 prikazana je grupa

jednačina koja se koristi u Belgiji. U Francuskoj „pojednostavljeni bilans izračunavanja“ uzima u

obzir glavne faktore uključene u izlučivanje kod svinja, odnosno tehniku hranjenja i nivo učinka,

a objavljen je u formi lista za izračunavanje i kompjuterskog modela.

Vrsta životinje

Bruto izlučivanje

azota (N)

Difosfor pentoksid

izlučivanje (P2O5)

(kg/životinja/god.)

(kg/ životinja/god)

Prasad težine 7 – 20 kg Y = 0.13 X – 2.293 Y = 2.03 X – 1.114

Ostale svinje težine 20 – 110 kg Y = 0.13 X – 3.018 Y = 1.92 X – 1.204

Ostale svinje težine veće od 110 kg Y = 0.13 X + 0.161 Y = 1.86 X + 0.949

Krmače, uključujući prasiće težine <7

kg Y = 0.13 X + 0.161 Y = 1.86 X + 0.949

Nerasti Y = 0.13 X + 0.161 Y = 1.86 X + 0.949

Nosilje (roditeljska linija) Y = 0.16 X – 0.434 Y = 2.30 X – 0.115

Pilići određeni za nosilje Y = 0.16 X – 0.107 Y = 2.33 X – 0.064

Tovni pilići Y = 0.15 X – 0.455 Y = 2.25 X – 0.221

Brojlerski roditelji Y = 0.16 X – 0.352 Y = 2.30 X – 0.107

Pilići brojlerskih roditelja Y = 0.16 X – 0.173 Y = 2.27 X – 0.098

Y = proizvodnja (kg) azota i P2O5 po životinji i po godini

X = potrošnja (kg) of sirovog proteina (CP) i kalijum (P) po životinji po godini

Table 4.6: Regressions used in Belgium to calculate the actual level of excretion [108,

FEFANA, 2001]

Tabela 4.6: Regresije upotrebljene u Belgiji za izračunavanje stvarnog nivoa izlučivanja

[108, FEFANA, 2001]





Životinja Belgija MAP Francuska CORPEN

1 Francuska CORPEN 2 Nemačka RAM

Prasad

strategija

(7-20kg) ishrana

zasnovana na

smanjenom udelu

fosfora

2-fazna ishrana 2-fazna ishrana

sirovi protein

odojak: 20,0%

odlučeno prase:

(<28kg): 18%

odojak: 20%

odlučeno prase:

(<28kg): 17%

odlučeno prase

(<30kg): 18,0%

fosfor (7-20kg): 0,60%

odojak: 0,85%

odlučeno prase:

(<28kg): 0,70%

odojak: 0,77%+fitaza

odlučeno prase:

(<28kg): 0,60%+fitaza

odlučeno prase

(<30kg): 0,55%

Tovljenici /

tovljenici u

završnoj

fazi tova

strategija 2-fazna ishrana 2-fazna ishrana 2-fazna ishrana 2-fazna ishrana

sirovi protein

tovljenik (28-60kg):

16,5%

tovljenik u završnoj

fazi (60-108kg): 15%


15,5%


fazi (60-108kg):13%


17%

tovljenik u

završnoj fazi (60-

108kg):14%

fosfor

grower (20-40kg):

0,55%

finisher (40-110kg):


0,52%



0,47%+fitaza



0,55%%

tovljenik u





0,50% fazi (60-108kg):

0,45%

fazi (60-

108kg):0,40%+fitaza

završnoj fazi (60-

108kg):0,45%

Krmače

strategija

ishrana zasnovana

na smanjenom udelu

fosfora

2-fazna ishrana 2-fazna ishrana 2-fazna ishrana

sirovi protein laktacija:16,5%

gestacija:14%

laktacija:16%

gestacija:12%

laktacija:16,5%

gestacija:14%

fosfor 0,60% laktacija:0,65%

gestacija:0,50%

laktacija:0,57% +fitaza

gestacija:0,42% +fitaza

laktacija:0,55%

gestacija:0,45%

Tovna pilad

strategija 2-fazna ishrana

sirovi protein

starter (1-10

dana):22%

tovljenik (11-29

dana):20,5%

tovljenik u

završnoj fazi (30-

40 dana):19,5%

fosfor

tovljenik (<2 nedelje):

0,60%


fazi (>2 nedelje):

0,55%

starter (1-10

dana):0,70%

dana (11-29

dana):0,55%

tovljenik u

završnoj fazi (30-





40 dana):0,50%

Nosilje strategija

ishrana zasnovana

na smanjenom udelu

fosfora

fosfor 0,50%

MAP – Akcioni plan za stajnjak (na snazi od marta 2000. godine)

CORPEN – Francuski odbor za razmatranje opcija za smanjenje zagađenja azotom i kalijumom iz poljoprivrede

RAM – Nemačka skraćenica za hranivo sa adaptiranim udelom sirovog proteina

Tabela 4.7: Upravljanje ishranom u Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj: karakteristike referentnih hraniva





Mogućnost primene: SIstemi za upravljanje ishranom već postoje u određenim državama

članicama, a podržava ih iskustvo u praksi.

· Praćenje ulaznih i izlaznih hranljivih materija

U onim oblastima u kojima intenzivna proizvodnja stoke uzrokuje izvesne pritiske na životno

okruženje, farmeri moraju da vode evidenciju o primeni azota i/ili fosfata. Mineralni sistemi

evidencije prate protok ulaznih i izlaznih vrednosti na nivou farme. Primeri nekih zakonskih

instrumenata su sledeći: Zakon o klasifikovanim postrojenjima za zaštitu životne sredine

(ICPE) u Francuskoj, Akcioni plan za stajnjak (MAP) u Belgiji, Sistem mineralne evidencije

(MINAS) u Holandiji i Düngerverordnung u Nemačkoj.

· Procena izlaznih vrednosti iz tečnog stajnjaka na osnovu karakteristika hraniva

Budući da je izlazna vrednost minerala u korelaciji sa unosom minerala, potrebno ju je

izračunati na osnovu karakteristika prehrane, kako se i radi u onim državama članicama u

kojima se već sprovode sistemi upravljanja ishranom. Pokazatelji sistema koji se primenjuju u

Francuskoj (CORPEN), Belgiji (MAP) i Nemačkoj (RAM) dati su u delu pod nazivom

Ostvarene koristi za životnu sredinu.

Troškovi: Procena troškova i koristi nutritivnih mera usmerenih ka smanjenju emisija od

intenzivnog uzgoja stoke je složena. Moguće ekonomske i ekološke koristi pomenutih mera

upravljanja koje se odnose na smanjenje zagađenja azotom procenjene su i u okviru jednog od

novijih izveštaja koji je izradio holandski Zavod za istraživanje poljoprivredne ekonomije [77, LEI,

1999]. U ovom izveštaju procenjuje se uticaj postojećih i budućih izmena evropske politike o

nivoima zagađenja azotom na nacionalnom, regionalnom i nivou farmi i to pomoću različitih

prediktivnih modela i poređenjem sličnih pristupa.

Ovaj izveštaj usmerava pažnju ka činjenici da, u slučajevima u kojima se nivoi proteina u ishrani

smanjuju zajedno s porastom nivoa žitarica u hrani, promene cene žitarica su važne za održivost

mera upravljanja ishranom. U tom smislu, dosta se očekuje od efekata CAP reformi. Međutim,

cena žitarica koju određuje EU nije nezavisna, već je povezana sa sojom, čija se cena određuje

na svetskom tržištu. Ovi nivoi cena utiču na ekonomsku održivost mera upravljanja ishranom, u

tom smislu da niske cene soje mogu rezultirati visokim nivoima proteina u ishrani. Pomoću

sukcesivnih CAP reformi, uvođenje viših nivoa žitarica je favorizovano, a shodno tome je i

umanjena cena sprovođenja ishrane sa smanjenim sadržajem proteina u poređenju sa važećim

normama (tabela 4.8).

Svinje Živina

Trenutna

ishrana

Ishrana sa

smanjenim

sadržajem

proteina

Trenutna

ishrana

Ishrana sa

smanjenim

sadržajem

proteina

Indeks troškova

CAP-1988 100 103 100 101

CAP-1994 89 92 88 88

CAP-2000 73 74 74 74





Indeks sadržaja azota u

hranivu (kg N/tona

hraniva)

CAP-1988 100 85 100 96

CAP-1994 97 83 99 95

CAP-2000 88 83 96 93

Tabela 4.8: Indeks troškova za smeše hraniva i sadržaj azota u skladu sa upravljanjem

ishranom [77, LEI, 1999]

Može se zaključiti da je „primena preventivnog upravljanja ishranom kao sredstvom smanjenja

izlaznih vrednosti azota na nivou farme finansijski konkurentnija sa izdvajanjem i prečišćavanjem

viška stajnjaka“. Izveštaj uzima u obzir da se očekuje da se pooštre pravila za primenu stajnjaka i

da tretman viška stajnjaka postane skuplji.

U pojedinim oblastima, uz izuzetak Flamanije i Holandije, povećana upotreba žitarica može biti

dovoljna za smanjenje proteina u hranivu do vrednosti kojima se može upravljati na regionalnom

nivou. Dodatne mere upravljanja ishranom ostaće korisne onim intenzivnim uzgajivačima stoke

koji nemaju dovoljno zemlje da iskoriste stajnjak sa svoje farme.

Pored toga, Evropska federacija proizvođača aditiva za stočnu hranu, FEFANA, mišljenja je da

cena i priuštivost mere ishrane zavisi od snabdevanja robom na lokalnom nivou (kao priuštivost

žitarica), dostupnost lokalnog zemljišta za rasturanje stajnjaka (ograničena dostupnost povećava

vrednost mere ishrane) i cene stočne hrane bogate proteinima na svetskom tržištu (visoka cena

stočne hrane bogate proteinima povećava vrednost neke mere ishrane). Očekivano stanje na EU

i svetskom tržištu na kojima su cene žitarica u trendu smanjenja, proteinska hrana kao što je

sojina sačma u porastu, i dostupnost sve većih količina industrijskih amino kiselina imaju

tendenciju smanjenja cene mere ishrane u cilju kontrolisanja emisija azota iz životinjske

proizvodnje. Međutim, izračunavanje samo jedne komponente troška u svrhe procene troškova

povezanih sa merama ishrane nije održivo usled činjenice da je tržišna fluktuacija cena stočne

hrane suviše visoka da bi se izvršila neka univerzalna procena. Ipak, kao uopšteno pravilo može

se pretpostaviti da će poskupljenje cena hraniva za svinje i živinu varirati od 0 do 3% od ukupne

cene hraniva. (FEFAC predviđa povećanje od 2-3% za živinu i 1-1,5% za tovne svinje[169,

FEFAC, 2001]). Tokom perioda izuzetno niskih cena sojine sačme, poskupljenje cena hraniva

može dostići okvirnu vrednost od 5% [171, FEFANA, 2001].

Pokretačka snaga implementacije: Primena nutritivnih mera u velikoj meri je pod uticajem

tržišnih cena žitarica i soje. Pokretačka snaga bi se mogla naći u mogućim uštedama, pri čemu

nutritivne mere mogu smanjiti potrebu primene kasnijih tehnika koje su usmerene ka smanjenju

emisija od smeštaja životinja, skladištenja stajnjaka i rasturanja.

Referentne farme: Mnoge farme koje se nalaze u ugroženim zonama (u skladu sa Direktivom o

nitratima), kao što je Bretanja, Holandija, Belgija i Nemačka, već su usklađene sa određenim

nutritivnim ograničenjima kako bi kontrolisale nivoe zagađenja. [171, FEFANA, 2001]

U Francuskoj je od objavljivanja CORPEN preporuka za uzgoj svinja iz 1996. godine, u velikoj

meri razvijena dvofazna ishrana prehranom sa smanjenim sadržajem proteina, posebno za

krmače. Zabeleženo je da da je do kraja 1997. godine gotovo jedna trećina tovnih svinja i skoro

60% svih krmača hranjeno na ovaj način. [169, FEFAC, 2001] (sa pozivanjem na AGRESTE

Bretagne br. 27, jun 1998. godine)





Referenctna literatura: [28, CORPEN, 1996; 29, CORPEN, 1996; 30, CORPEN, 1997], [[37,

Bodemkundige Dienst, 1999], [77, LEI, 1999], [81, Adams/Röser, 1998], and [108, FEFANA,

2001].

4.2.2 Fazna ishrana

Opis fazne ishrane za živinu: Za živinu su razvijene različite strategije ishrane usmerene na

postizanje prave ravnoteže između potreba za energijom i amino kiselinama, odnosno strategije

usmerene na ostvarivanje uticaja na unos hranljivih sastojaka putem unapređenog protoka

hraniva kroz digestivni trakt životinja.

Fazna ishrana za nosilje je metod ishrane koji podrazumeva prilagođavanje nivoa kalcijuma i

kalijuma tokom različitih proizvodnih faza. Neophodna je homogena grupa životinja i postepeni

prelazak s jednog hraniva na drugo.

Fazna ishrana tovne piladi se trenutno primenjuje u pojedinim državama Evropske unije. Ona

obuhvata raspoređivanje potreba životinja na tri faze tokom kojih tovni pilići pokazuju značajne

promene u pogledu potreba koje se odnose na ishranu. Tokom svake faze cilj je optimizovati

indeks konverzije hrane (IKH). Primenom nešto restriktivnijeg režima ishrane tokom prve faze

postiže se efikasniji rast u kasnijoj fazi razvoja. Proteine i amino kiseline neophodno je davati u

većoj meri i izbalansirati. Tokom druge faze poboljšava se sposobnost varenja životinje, pa joj se

može davati više hraniva sa većim sadržajem energije. Za vreme treće faze ponovo se smanjuje

sadržaj proteina i amino kiselina, ali količina energije ostaje ista. U svim fazama ravnoteža

između kalcijuma i kalijuma ostaje ista, ali se smanjuje ukupan sadržaj u hranivu.

U poređenju s tovnim pilićima, ćurkama je neophodna veća količina hraniva. Njihove potrebe

tokom različitih faza razvoja variraju na isti način kao i kod tovnih pilića. Neophodna koncentracija

proteina i amino kiselina se smanjuje sa uzrastom, ali se zato energetske potrebe povećavaju. U

zavisnosti od vrste ćurke koja se proizvodi varira i broj faza koje se primenjuju, pri čemu je

ustaljen broj razvojnih faza 4 do 5. Na primer, u Holandiji se primenjuje 5-fazna ishrana, što

suštinski znači i pet različitih hraniva, iako je moguće u stvari razlikovati više faza u okviru kojih se

i ishrana prilagođava. Kod ćurki oblik hraniva utiče na indeks konverzije hrane i rast. Ispitivanja

pokazuju da je kod hraniva u peletama veći stepen konverzije nego u slučaju sačme.

Opis fazne ishrane svinja: Fazna ishrana kod svinja sastoji se od sukcesivnog davanja 2 do 4

hraniva za grla težine od 25kg do 100-110kg (težina za klanje). Programi ishrane različiti su od

zemlje do zemlje. Program dvofazne ishrane (25-60kg i 60-110kg) je prilično dobro razvijen, ali ga

je moguće unaprediti na taj način da tretira i pitanja koja se odnose na životnu sredinu, kao i

finansijsku vrednost. Italijanski programi ishrane u ovom slučaju veoma se razlikuju od ostatka

država Evropske unije usled činjenice da se radi sa mnogo većim kilažama za klanje (140-150kg).

Višefazna ishrana za svinje sastoji se od obezbeđivanja mešavine hraniva koja ispunjavaju

potrebe životinje za amino kiselima, mineralima i energijom, što se postiže kombinovanjem

hranivom sa visokim sadržajem hranljivih materija sa hranivom sa niskim sadržajem hranljivih

materija i to na redovnom osnovu (od dnevnog do nedeljnog). Dalji razvoj višefazne ishrane

povezan je sa opremom za silose na farmama i distributivnim linijama. [171, FEFANA, 2001].

U Velikoj Britaniji su sprovedena ispitivanja koja uključuju 5-faznu ishranu sa niskim sadržajem

SP/SE (sirovog proteina/svarljive energije) kod starijih tovljenika i tovljenika u završnoj fazi, koja





su pokazala dosledan trend smanjenja ukupnog azota i amonijaka u tečnom stajnjaku od svinja u

odnosu na nivoe iz komercijalnih strategija ishrane sa dve vrste hraniva. [110, MAFF, 1999] [111,

MAFF, 1999].

Kod krmača, fazna ishrana sastoji se u davanju najmanje 2 različita hraniva: jedno za laktaciju, a

drugo za gestaciju. Ishrana priplodnih krmača različitim hranivom tokom gestacije i laktacije

prilično je razvijena u čitavoj Evropi. U pojedinim slučajevima se može davati i određeno hranivo

pre nego što se krmača oprasi. [171, FEFANA, 2001]

Postignute koristi za životnu sredinu kod:

· Tovnih pilića: Zabeleženo je da primena fazne ishrane kod tovnih pilića daje 15-25%

smanjenja količine izlučenog azota.

· Tovljenika u poslednjoj fazi razvoja: Trofaznom ishranom starijih tovljenika smanjuje se

količina izlučenog azota (3%) i fosfata (5%). Višefazna ishrana dovodi do dodatnog smanjenja

izlučivanja azota (5-6%) i P2O5 (7 – 8 %).

· Krmača: Primena dvofazne ishrane kod kramača može dovesti do smanjenja količine

izlučenog azota (7%) i P2O5 (2 %) u poređenju sa ishranom koja nije fazna.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Primarni efekat fazne ishrane ogleda se u

smanjenju defekacije hranljivih materija (N i P). Smanjene količine izlučenih hranljivih materija

dalje doprinose smanjenju emisija koje nastaju iz smeštaja životinja i eksternog skladištenja

stajnjaka, dok se istovremeno mogu smanjiti i upotreba vode i količina tečnog stajnjaka.

Mogućnost primene: Zabeleženo je da je kod višefazne ishrane svinja neophodna sofisticirana i

skupa oprema za suvu ishranu, pa je stoga najbolje upotrebljavati je u slučajevima masovnije

proizvodnje. U praktičnom smislu, trofazna ishrana može predstavljati najbolje rešenje za

tovljenike i tovljenike u poslednjoj fazi razvoja. [77, LEI, 1999]

Višefazna ishrana takođe je moguća i u okviru sistema za tečnu ishranu, koji postaju sve

popularniji. Međutim, višefaznu ishranu je nešto komplikovanije primeniti u okviru sistema

kontinuiranog protoka, kao što su oni koji se obično upotrebljavaju na manjim farmama. [173,

Spain, 2001]

Pomoću kompjuterizovanog sistema moguće je automatski isporučiti odgovarajuću mešavinu

hraniva sa visokim i hraniva sa niskim sadržajem hranljivih sastojaka u zahtevanim intervalima.

Za primenu ovakvog sistema neophodno je kvalifikovano osoblje. [173, Spain, 2001].

Troškovi: Nisu zabeleženi podaci o troškovima. Međutim, očekuje se da su troškovi višefazne

ishrane viši od troškova fazne ishrane, s obzirom je da na primer, neophodno uključiti dodatne

troškove za dodatne skladišne kapacitete za različite vrste hraniva, kao i za kapacitete za

mešanje hraniva. [173, Spain, 2001] [171, FEFANA, 2001]

Reference: [26, LNV, 1994] [27, IKC Veehouderij, 1993] [77, LEI, 1999] [110, MAFF, 1999] [111,

MAFF, 1999]

4.2.3 Dodavanje amino kiselina u svrhe dobijanja ishrane sa niskim sadržajem

proteina dopunjene dodatnim sadržajem amino kiselina za živinu i svinje

Opis: Ovo je tehnika koja se najviše pominje u literaturi. Princip se sastoji od davanja životinjama

odgovarajućih količina esencijalnih amino kiselina za optimalni učinak uz ograničavanje unosa

dodatnog proteina (ilustracija 4.1). Sastavljanje planova ishrana sa niskim sadržajem proteina





zahteva smanjenje unosa hraniva bogatih proteinima (kao što je sojina sačma) uz istovremeno

balansiranje ishrane pomoću suplemenata amino kiselina. Neke od komercijalno dostupnih i

odobrenih amino kiselina su lizin (L-lizin), metionin (DL-metionin i zamene), treonin (L-treonin) i

triptofan (L-triptofan). Izvesno je da će i druge amino kiseline biti razvijene u budućnosti, čime će

se dodatno olakšati dalje smanjenje sadržaja proteina u ishrani. [108, FEFANA, 2001]

Ilustracija 4.1: Dopuna ishrane amino kiselinama omogućava smanjenje količine unosa

proteina kod životinja uz istovremeno održavanje adekvatnog nivoa amino kiselina u

organizmu [77, LEI, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu:

Živina

· smanjenje unosa količine proteina u ishrani u iznosu od 1 procentnog poena rezultira

smanjenjem izlučivanja azota u iznosu od 10% kod nosilja i 5-10% kod tovne piladi, ćurki i

ostale tovne živine

· niskoproteinska ishrana doprinosi smanjenu emisije amonijaka iz smeštajnog objekta za

živinu. U jednom eksperimentu sprovedenom na tovnim pilićima, smanjenje sirovog proteina

od 2 poena dovelo je do smanjenja emisije amonijaka od 24%

· do smanjenja potrošnje vode od 8% došlo je kada je nivo proteina kod tovnih pilića u

razvoju smanjen za 3 poena. [108, FEFANA, 2001]

Svinje

U preglednom članku koji je objavila kompanija Ajinomoto Animal Nutrition, podaci iz dostupnih

ispitivanja efekata ishrane sa smanjenom količinom proteina (dopunjene industrijskim amino

kiselinama) na proizvodnju azota i tečnog stajnjaka kod svinja, odabrani su iz velikog broja izvora

u Evropi i van nje (videti referencu [99, Ajinomoto Animal Nutrition, 2000]). Tokom ispitivanja

otkriveno je da je izlučivanje azota smanjeno za 10% za svaki procentualni poen smanjenja

unosa proteina kod svinja težine od 25 do 110kg.





Ispitivanja su takođe pokazala da je moguće smanjiti nivo proteina u hranivu do 2 procentualna

poena kod svih razvojnih kategorija svinja, što rezultira smanjenjem izlučivanja azota do 20% bez

ikakvih posebnih tehničkih veština. Međutim, neophodno je dodati u ishranu četiri osnovne amino

kiseline (lizin, metionin, treonin i triptofan) u cilju sprečavanja smanjenja rasta kod životinja.

Zabeležena ispitivanja pokazala su neverovatno slične rezultate, koji su sumarno prikazani u

tabeli 4.9

Parametri

Uticaj smanjenja

proteina u ishrani

u iznosu od 1

procentualnog

poena

(%)

Niskoproteinska ishrana

Čest kumulativni

efekat

(%)

Najbolji kumulativni

efekat

(%)

Ukupno izlučen azot - 10 - 25 - 50

Sadržaj amonijaka u

stajnjaku - 10 - 30 - 50

pH vrednost stajnjaka - - 0.5 points - 1 point

Emisija amonijaka u

vazduh - 10 - 40 - 60

Potrošnja vode

(ad libitum) - 2 to - 3 - 10 - 28

Količina stajnjaka - 3 to - 5 - 20 - 30

Tabela 4.9: Sumarni prikaz efekta smanjenja količine proteina u ishrani i primene

niskoproteinske ishrane na izlučivanje azota i emisiju amonijaka [99, Ajinomoto Animal

Nutrition, 2000]

Niskoproteinska ishrana takođe smanjuje emisiju mirisnih sastojaka kao što je H2S [108,

FEFANA, 2001] (sa pozivanjem na Hobbs et al., 1996).

Doprinos mera ishrane stvarnom smanjenju emisija iz sistema smeštaja životinja varira sa brojem

faktora kao što je temperatura vazduha u samom smeštaju, brzina vazduha (stopa ventilacije) i

površina stajnjaka.

Ovakvom ishranom se takođe smanjuje unos vode kod životinja, što rezultira uštedom vode i

smanjenom količinom stajnjaka. Kod većih sadržaja suve materije stajnjak takođe može dobiti na

vrednosti u smislu povećanog kvaliteta đubrenja.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Ishrana zasnovana na unosu niskog sadržaja

proteina obogaćena amino kiselinama na način prikazan u prethodno pomenutim ispitivanjima nije

uticala na rast, konverziju hrane ili zadržavanje azota kod svinja.

Operativni podaci: Operativni podaci ispitivanja na svinjama nisu zabeleženi. Raspon težine

svinja bio je između 25 i 110kg žive vage, dok je način ishrane varirao od dvofazne do višefazne

ishrane.

Mogućnost primene: Nisu neophodni nikakvi posebni tehnički uslovi za primenu ishrane





zasnovane na niskoproteinskim hranivima. Međutim, količine sirovog proteina koje se koriste u

ovakvoj ishrani razlikuju se od zemlje do zemlje.

Ishrana niskoproteinskim hranivima smanjila je proizvodnju toplote kod životinja uzrokovanu

procesom rasta. Ovo se smatra prednošću, posebno u državama članicama u oblasti Mediterana

tokom vrelih letnjih perioda. Ovaj efekat je još više izražen kod krmača tokom faze laktacije.

Za uslove kakvi vladaju u Velikoj Britaniji, stručnjaci za ishranu živine savetuju da triptofan, koji se

trenutno ne dodaje hranivu, bude ograničujuća amino kiselina. Stoga nivo sirovog proteina od

15,5-16,5 (% u hranivu) (videti tabelu 5.5) nije tehnički dostupan i u uslovima u Velikoj Britaniji je

stoga neophodan viši nivo sirovog proteina za ovu klasu živine.

Za svinje u Velikoj Britaniji, koje se kolju pri relativno niskim kilažama i imaju genotip koji je

razvijen tako da se u što većoj meri pospeši taloženje nemasnih naslaga u ovakvim uslovima,

najverovatnije da čak i više vrednosti od onih prikazanih u tabeli 5.1 tehnički nisu dostupne. U

postojećim uslovima u Velikoj Britaniji mogu se koristiti i veći nivoi sirovog proteina koji će i dalje

rezultirati nižim ukupnim unosom azota tokom životnog veka svinje.

Pristup za smanjenje zagađenja azotom može se sprovesti veoma lako u velikoj meri s obzirom

na sledeće:

· nisu potrebna velika ulaganja i strukturne promene na farmi, i

· jedna farbika za proizvodnju stočne hrane uglavnom pokriva veliki broj farmi, samim tim

smanjujući i troškove ishrane za pojedinačne farme.

Troškovi: Opšti opis procene troškova upravljanja ishranom izložen je u odeljku 4.2.1. Za

sprovođenje niskoproteinske ishrane nije potrebna upotreba posebne opreme, niti dodatna

ulaganja iako postoji mogućnost pojave troškova vezanih za formulaciju ishrane. Procene

troškova nutritivnih mera u obzir uzimaju sledeće faktore:

· dodatne troškove hraniva

· uštedu u troškovima vezanim za potrošnju vode

· uštedu u transportu stajnjaka i tretmanu ili troškovima njegovog rasturanja

· uštedu u kapitalnim investicijama, npr. potreba za manjim skladišnim kapacitetima.

U svrhe ilustracije efekata ishrane zasnovane na smanjenom unosu sirovog proteina izvršeni su

različiti proračuni, ali rezultati zavise od pretpostavki koje se odnose na troškovne faktore. Stoga

recimo u jednoj publikaciji se pretpostavlja povećanje troškova hraniva u opsegu od 1 do 3%[116,

MAFF, 1999],, dok se u nekom drugom izveštaju pominju uštede usled smanjenih troškova

hraniva u iznosu od 3% [115, Rademacher, 2000].

U Portugalu je zabeležen porast troškova hraniva u opsegu od 5,5 do 8% kod odojaka i tovljenika

u završnoj fazi prilikom smanjenja nivoa sirovog proteina od 2,0 do 2,5% i balansiranja ishrane

amino kiselinama. Ovakav porast je kod krmača bio između 2,9 i 4,9% za gestaciju i laktaciju,

respektivno. Pomenuti proračuni sačinjeni su na osnovu cena sirovina u maju 2001. godine. Što

se tiče varijacija u cenama sirovina, uglavnom sastojaka bogatih proteinom i faktora koji su

uključeni u izračunavanje troškova hraniva, od pomoći može biti više informacija od država





članica. [201, Portugal, 2001]

Referentne farme: Niskoproteinska ishrana dopunjena amino kiselinama se već primenjuje u

određenoj meri u nekim oblastima intenzivnog uzgoja.

Reference: [77, LEI, 1999], [82, Gill, 1999], [100, MLC, 1998], [108, FEFANA, 2001], [115,

Rademacher, 2000] and [116, MAFF, 1999]

4.2.4 Dodavanje fitaze u cilju dobijanja ishrane sa niskim sadržajem fosfora

dopunjene fitazom, za živinu i svinje

Opis: Ova tehnika često je objavljivana kako u naučnim, tako i dokumentima u praksi. Fitinski

fosfor nije obično dostupan svinjama i živini s obzirom da oni nemaju odgovarajuću aktivnost

enzima u svojim digestivnim traktovima. Stoga se osnovni princip ove tehnike zasniva na davanju

hrane životinjama sa odgovarajućom količinom svarljivog fosfora neophodnog da se obezbedi

optimalni učinak i održavanje uz ograničenje izlučivanja nesvarljivog fitinskog fosfora koji se

obično može naći u biljkama (tabela 4.10). Sastavljanje ishrane sa niskim nivoom fosfora se može

ostvariti:

1. dodavanjem fitaze

2. povećanjem dostupnosti fosfora u biljnom hranivu

3. smanjenjem upotrebe neorganskog fosfata u hranivima.

U Evropskoj uniji je trenutno odobrena upotreba četiri preparata sa fitazom (Direktiva 70/524/EEC

kategorija N).

Odobravanje upotrebe novih proizvoda sa fitazom zavisi od procene samog proizvoda, kojom

treba da se garantuje njegova efikasnost kod naznačenih kategorija životinja.

U ovom trenutku, određene kompanije za oplemenjivanje bilja razvijaju nove pristupe u okviru

kojih se radi na razvoju novih varieteta biljaka visoke aktivnosti fitaze i/ili niskog sadržaja fitatne

kiseline. [173, Spain, 2001]

Hranivo Ukupan P (%) Fitinski fosfor

(%)

Aktivnost fitaze

(jed./kg)

Kukuruz 0.28 0.19 15

Pšenica 0.33 0.22 1193

Ječam 0.37 0.22 582

Tritikal 0.37 0.25 1688

Raž 0.36 0.22 5130

Sirak 0.27 0.19 24

Pšenične mekinje 1.16 0.97 2957

Pirinčane mekinje 1.71 1.1 122

Sojina sačma 0.61 0.32 8

Sačma kikirikija 0.68 0.32 3

Sačma uljane

repice 1.12 0.4 16





Suncokretova

sačma 1 0.44 62

Grašak 0.38 0.17 116

Tabela 4.10: Ukupna aktivnost fosfora, fitinskog fosfora i fitaze kod odabranih biljnih

hraniva [170, FEFANA, 2002] sa pozivanjem na J. Broz, 1998

Postignute koristi za životno okruženje: Podaci zabeleženi u nastavku teksta za svinje i živinu

mogu se pronaći u mnogobrojnim publikacijama o upotrebi fitaze u hranivima. Oni daju sumarni

prikaz rezultata dobijenih sa različitim hranivima i u različitim situacijama, uz moguća smanjenja u

relativnom smislu:

Svinje

· uključivanje fitaze u hranivo poboljšava svarljivost fosfora iz biljaka za 20 do 30

procentualnih poena kod prasadi, 15 do 20% kod tovljenika i tovljenika u poslednjoj fazi rasta,

kao i kod krmača

· smanjenje fosfora od 0,1% u hranivu korišćenjem fitaze po pravilu dovodi do smanjenja

izlučivanja fosfora od 35 do 40% kod prasadi, 25 do 35% kod tovljenika i tovljenika u

poslednjoj fazi rasta i 20 do 30% kod krmača.

Živina

· uvođenje fitaze u hranivo poboljšava svarljivost fosfora iz biljaka do 20-30 procentualnih

poena kod tovne piladi, nosilja i ćuraka. Varijacije rezultata povezane su sa nivoom fitinskog

fosfora u biljnom materijalu koji se koristi za sastavljanje ishrane

· smanjenje fosfora od 0,1% u hranivu korišćenjem fitaze po pravilu dovodi do smanjenja

izlučivanja fosfora od više od 20% kod nosilja i tovne piladi.

Ishrana sa niskim nivoom fosfora dopunjena fitazom, kako je prikazano u ispitivanjima, ne utiče

na rast, indeks konverzije hrane ili proizvodnju jaja u poređenju sa referentnim dijetama sa većom

koncentracijom fosfora.

Smanjivanje fosfora uz dodavanje fitaze treba primeniti na takav način da se u vidu ima i

sastavljanje ishrane kako bi se izbegla svaka promena u odnosu između nivoa fosfora i kalcijuma,

koja nije kontrolisana. Na nivou farme nisu neophodne nikakve posebne veštine za upotrebu

ishrane sa smanjenom količinom fosfora dopunjene fitazom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Nedavno je pokazano da fitaza ne poboljšava

samo svarljivost fosfora, već i svarljivost proteina. [170, FEFANA, 2002] sa pozivanjem na (Kies

et al., 2001).

Operativni podaci: Još uvek nisu prijavljeni operativni podaci ispitivanja. Međutim, NOIŽ (Naučni

odbor za ishranu životinja) je pozitivno ocenio efikasnost fitaza kao nutritivnih aditiva u pogledu

uticaja na svarljivost fosfora.

Mogućnost primene: Fitaza se u hranivo može uvrstiti u obliku praha, granula ili u tečnom obliku.





Prah i granule se koriste u proizvodnim procesima, samo u slučajevima u kojima temperatura nije

previsoka (do 80 – 85 °C). Treba napomenuti da je učinak u pogledu stabilnosti promenljiv od

proizvoda do proizvoda; informacije o stabilnosti su obično obezbeđene, ili se mogu zatražiti od

dobavljača.

Tečna fitaza se primenjuje u slučajevima visokih temperatura uslovljenim različitim procesima

tokom bojenja. U ovom slučaju neophodna je posebna oprema kako bi se obezbedilo doziranje

tečnog proizvoda. Pojedine fabrike za proizvodnju stočne hrane su već opremljene takvim

sistemima za dodavanje enzima.

Na samim farmama nisu neophodni neki posebni dodatni uslovi za primenu ishrane sa niskim

sadržajem fosfora dopunjene fitazom u poređenju sa ishranom sa visokim udelom fosfora kada se

primenjuju pod istim uslovima (jednofazni ili višefazni program ishrane).

Ovaj pristup smanjenju zagađenja od fosfora može se sprovesti veoma lako u velikoj meri s

obzirom na sledeće:

· nije potrebno nikakvo ulaganje za primenu fitaze u prahu i granulama, mada određena

ulaganja jesu neophodna za fabrike stočne hrane koje koriste tečnu fitazu

· nisu neophodne strukturne promene na farmi

· jedna farbika za proizvodnju stočne hrane uglavnom pokriva veliki broj farmi. [170,

FEFANA, 2002]

Troškovi: Opšti opis procene troškova upravljanja ishranom izložen je u odeljku 4.2.1. Za

sprovođenje ishrane sa niskim sadržajem fosfora dopunjene fitazom nije potrebna upotreba

posebne opreme, niti dodatna ulaganja na nivou farme. Pored toga, adaptacija hraniva

dodavanjem fitaze i prilagođavanjem hranljivih sadržaja može rezultirati smanjenjem troškova

hraniva. [170, FEFANA, 2002]

Referentne farme: Još od uvođenja prvog fitaznog proizvoda na tržište pre više od deset godina,

industrija za proizvodnju stočne hrane proizvodi hraniva sa niskim sadržajem fosfora dopunjena

fitazom, posebno (ali ne isključivo) u oblastima sa razvijenim intenzivnim uzgojem. Od zabrane

upotrebe mesnog i koštanog brašna, ova vrste ishrane za svinje i živinu se razvija velikom

brzinom kako u Evropskoj uniji, tako i u državama trećeg sveta. [170, FEFANA, 2002]

Referentna literatura:

· FEFANA, 2000 – WP ‘Enzymes and Micro-organisms’ contribution to BREF document

· Broz J. 1998 - Feeding strategies to reduce phosphorus excretion in poultry – in: 5.

Tagung Schweine und Geflügelernährung – 01-03-12-1998 – pp. 136-141

· Kies, A.K., K.H.F. van Hemert and W.C. Sauer, 2001 - Effect of phytase on protein and

amino acid digestibility and energy utilisation. World's Poultry Science Journal, 57, 109-126.

4.2.5 Visoko svarljivi neorganski fosfati

Opis: Neorganski fosfati su klasifikovani kao mineralni sastojci hraniva. U Direktivi 96/25/EK, deo

B, poglavlje 11, navedeno je nekoliko tipova fosfata koji se razlikuju po sadržaju minerala i





hemijskom sastavu, što za posledicu ima različite stepene svarljivosti samog fosfata. Upotreba

svarljivijih neorganskih fosfata imaće povoljniji uticaj na izlučivanje hranljivih materija, pa samim

tim i na životnu sredinu.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Uvođenje visoko svarljivih fosfata u stočnu hranu rezultira

nižim sadržajem fosfora u hranivu, pa samim tim i smanjenjem izlučivanja hranljivih materija u

životnu sredinu. Jedan primer dat je u tabeli 4.11.

Fosfat

Svarljivost

(%)

Količina u

sastavu

hrane

(%)

Količina u

sastavu

hrane

(gram P)

Apsorbovani

P 1)

(gr)

Izlučeni P 1)

(gr)

Defluorisani

fosfat 59 1,56 28,0 16,5 11,5

Monokalcijum

fosfat 84 0,87 19,6 16,5 3,1

1) iz neorganskog fosfata

Tabela 4.11: Izračunato smanjenje izlučenog fosfora na osnovu svarljivosti kod živine [198,

CEFIC, 2002] sa pozivanjem na Klis and Versteegh (1996) za % svarljivosti

Na osnovu proračuna očigledno je da postoji ogromna korist za životnu sredinu u pogledu

upotrebe visoko svarljivih fosfata u hrani umesto nekvalitetnijih fosfata. Isti proračun se može

primeniti i na svinje, pri čemu bi se dobio isti podatak o smanjenju izlučivanja fosfora.

Mogućnost primene: Fosfati se u hranu za životinje dodaju u prahu ili u granulama, u zavisnosti

od fizičkih svojstva krajnjeg proizvoda. Neorganski fosfati su predvidivog hemijskog sastava i

svarljivog sadržaja fosfora, delimično zbog toga što nisu podložni promenama usled uslova tokom

prerade (kao što je toplota ili vlaga). Upotreba visokosvarljivih fosfata može se sprovesti na

veoma jednostavan način. Budući da se fosfati moraju koristiti ili u kompletnom ili u mineralnom

hranivu koje se upotrebljava na farmi, visoko svarljivi fosfati su dostupni. Nisu neophodna

ulaganja bilo na nivou farme, bilo na nivou proizvođača stočne hrane. [198, CEFIC, 2002]

Troškovi: Opšti opis procene troškova upravljanja ishranom izložen je u odeljku 4.2.1. Nema

dodatnih troškova za farmere u pogledu promene ishrane na visoko svarljive neorganske fosfate.

Fosfati se obično prodaju na osnovu ukupnog sadržaja fosfora. Visoko svarljivi neorganski fosfati

se u stvari izračunavaju na osnovu sadržaja svarljivog fosfata i ekonomičnosti opotrebe u odnosu

na ostale fosfate u upotrebi. Manje koliline u hranivu rezultiraju uštedom i na nivou farme i za

proizvođače stočne hrane. Izlučuje se manje fosfora, što dovodi do smanjenja troškova prerade

stajnjaka za farmere. [198, CEFIC, 2002]

Referentne farme: Određeni proizvođači stočne hrane i farme u oblastima zahvaćenim

problemima koji se odnose na životnu sredinu usled visokog nivoa intenzivnog uzgoja životinja,

već su počeli da upotrebljavaju svarljivije neorganske fosfate. Ovo je slučaj posebno u Holandiji,

gde nije bilo negativnog uticaja na učinak životinja, već pozitivnog uticaja na izlučivanje fosfora.

[198, CEFIC, 2002]






· Phosphorus Nutrition of Poultry. In: Recent Advances in Animal Nutrition, Nottingham

University Press. Pages 309-320 by van der Klis, J.D., and Versteegh, H. A. J. (1996)

· A guide to feed phosphates by Sector Group Inorganic Feed Phosphates of CEFIC

· Feed phosphates in animal nutrition and the environment by Sector Group Inorganic Feed

Phosphates of CEFIC

4.2.6 Ostali aditivi za stočnu hranu

Opis: Ostali aditivi koji se u manjim količinama dodaju hranivima za živinu i svinje su sledeći:

· enzimi

· stimulatori rasta

· mikroorganizmi

Upotreba antimikrobnih agensa i njihovih nedostatakaopisani su u odeljku 2.3.3.1.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Enzimi i stimulatori rasta upotrebljavaju se u cilju

smanjenja količine hraniva uz postizanje podjednakog stepena rasta, usled čega se može postići

smanjenje ukupno izlučenih hranljivih materija kod svinja (okvirno) od 3%; za živinu je ova

vrednost približno 5%. Pomenuto smanjenje očekuje se pri poboljšanju indeksa konverzije hrane

(IKH) u vrednosti od 0,1 jedinice. [199, FEFANA, 2002]

Upotreba enzima često smanjuje viskozitet svarljivih materija razgradnjom bezskrobnih

polisaharida (BSP) na taj način smanjujući sadržaj vlage u fekalijama, što rezultira smanjenjem

potencijalnog razvoja fermetntacije u prostirki, pa samim tim i smanjenjem emisija amonijaka.

[199, FEFANA, 2002]

Operativni podaci: Operativni podaci ispitivanja još uvek nisu zabeleženi. Međutim, efikasnost

ovih aditiva stočnoj hrani (videti aneks Direktive 70/524/EEK) povoljno je ocenio NOIŽ (Naučni

odbor za ishranu životinja)

Mogućnost primene: Aditivi se stočnoj hrani dodaju u obliku praha, granula ili u tečnom stanju.

Prah i granule se koriste u proizvodnim procesima, samo u slučajevima u kojima temperatura nije

previsoka (do 80 – 85 °C). Učinak u pogledu stabilnosti je promenljiv od proizvoda do proizvoda;

informacije o stabilnosti su obično obezbeđene, ili se mogu zatražiti od dobavljača.

Tečni aditivi se koriste u slučajevima visokih temperatura uslovljenih različitim procesima tokom

bojenja. U ovom slučaju neophodna je posebna oprema kako bi se obezbedilo doziranje tečnog

proizvoda. Pojedine fabrike za proizvodnju stočne hrane su već opremljene takvim sistemima za

dodavanje enzima.

Ne postoje nikakvi određeni dodatni uslovi za primenu aditiva na farmi. Ovaj pristup smanjenju

izlučivanja hranljivih materija može se sprovesti veoma lako u velikoj meri s obzirom na sledeće:

· nije potrebno nikakvo ulaganje za primenu aditiva u prahu i granulama, mada određena

ulaganja jesu neophodna za fabrike stočne hrane koje koriste tečne aditive





· nisu neophodne strukturne promene na farmi

· jedna farbika za proizvodnju stočne hrane uglavnom pokriva veliki broj farmi [199,

FEFANA, 2002]

Troškovi: Opšti opis procene troškova upravljanja ishranom izložen je u odeljku 4.2.1. Početni

troškovi se obično nadoknade boljim učinkom životinja [199, FEFANA, 2002]

Referentne farme: Aditivi se obično koriste u intenzivnoj proizvodnji životinja, a dali su dobre

rezultate u pogledu učinka i smanjenja izlučivanja hranljivih materija. [199, FEFANA, 2002]


· FEFANA, 2000 – WP ‘Enzymes and Micro-organisms’ contribution to BREF document

· Geraert P.R., Uzu G., Julia T., 1997 – Les Enzymes NSP: un progrès dans l’alimentation

des volailles – in 2° Journées de la Recherche Avicole 08-09-10-04-1997 – pp.59-66

· Eric van Heugten and Theo van Kempen – Understanding and applying Nutrition concepts

to reduce nutrient excretion in swine – NC State University College of Agriculture and Life

Sciences – 15 pages document published by North Carolina Co-operative Extension Service

· A.J. Moeser and T. van Kempen – Dietary fibre level and xylanase affect nutrient

digestibility and excreta characteristics in grower pigs – NC State University Annual Swine

report 2002.

4.3 Tehnike za efikasnu upotrebu vode

Opis: Smanjenje upotrebe vode na farmama mož se postići smanjenjem izlivanja prilikom pojenja

životinja ili smanjenjem svih ostalih vrsta upotrebe u direktnoj vezi sa nutritivnim potrebama.

Razumna upotreba vode može se smatrati delom dobre poljoprivredne prakse i može uključivati

sledeće radnje:

· čišćenje smeštaja za životinje i opreme opremom za čišćenje pod visokim pritiskom na kraju

svakog proizvodnog ciklusa na farmi. Ipak, važno je uspostaviti ravnotežu između čistoće i

upotrebe što manje količine vode

· redovna kalibracija postrojenja za snabdevanje pijaćom vodom u cilju izbegavanja izlivanja

· vođenje evidencije o upotrebi vode merenjem potrošnje

· otkrivanje i saniranje curenja vode

· odvojeno prikupljanje kišnice i njena upotreba u svrhe čišćenja.

Smanjenje potrošnje vode kod životinja ne smatra se praktičnim. Ono varira u skladu sa ishranom

životinja i, uprkos tome što određene proizvodne strategije uključuju ograničen pristup vodi, trajni

pristup vodi se uopšteno smatra obavezom.

Za živinu se u principu primenjuju tri sistema za pojenje (videti takođe odeljak 2.2.5.3):





1. nakapne pojilice malog kapaciteta ili pojilice sa čašicama za kapi velikog kapaciteta

2. korita

3. okrugle pojilice.

Za svinje se obično koriste tri tipa sistema za pojenje (videti takođe odeljak 2.3.3.3):

1. nakapne pojilice u koritu ili čašici

2. korita

3. pojilice sa cuclama.

Svi navedeni sistemi za pojenje kako svinja, tako i živine imajo određene prednosti i nedostatke.

Nutritivne mere usmerene ka smanjenju nivoa hranljivih materija u stajnjaku opisane su u odeljku

4.2. Njihova upotreba ima određene propratne pojave koje se odnose na unos vode, što se

suštinski može smatrati kombinovanim efektom na medije životne sredine povezanim sa

pomenutim nutritivnim merama.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: U okviru odeljka 4.2 dat je prikaz efekata nutritivnih mera

na potrošnju vode i samim tim i na obim proizvedenog gnojiva. Za živinu je pokazano da

smanjenje nivoa proteina od 3 procentualna poena rezultira smanjenjem unosa vode od 8%.

Kada se voda svinjama daje da je konzumiraju po sopstvenoj volji, tada im se prirodno i smanji

unos vode. U literaturi je pokazano da ishrana sa smanjenim unosom proteina doprinosi

smanjenju potrošnje vode. Rezultati su sumarno prikazani na ilustraciji 4.2.

Ilustracija 4.2: Efekat ishrane sa smanjenim unosom sirovog proteina na unos vode kod

svinja [99, Ajinomoto Animal Nutrition, 2000]

Kombinovani efekti na medijume životne sredine: Obično u smeštaju svinja voda od spiranja

ulazi u sistem za izđubrivanje, što znači da smanjeni unos vode dovodi do smanjenja obima

tečnog stajnjaka koji se koristi za spiranje.

Operativni podaci: Rezultati su dobijeni pod različitim uslovima i za različite težine životinja.

Mogućnost primene: Videti odeljak 4.2. Ne postoje zabeležena ozbiljna ograničenja koja se

odnose na primenu nutritivnih mera.





Troškovi: videti odeljak 4.2.

Reference: [99, Ajinomoto Animal Nutrition, 2000] [112, Middelkoop/Harn, 1996]

4.4 Tehnike efikasne upotrebe energije

Mere za unapređenje efikasne upotrebe energije obuhvataju dobru poljoprivrednu praksu, kao i

odabir i primenu odgovarajuće opreme i odgovarajućeg projektovanja smeštajnih kapaciteta za

životinje. Mere koje se preduzimaju u cilju smanjenja nivoa potrošnje energije takođe doprinose

smanjenju godišnjih operativnih troškova. U okviru ovog poglavlja opisan je izvestan broj opštih

mera, a dato je i nekoliko primera tehnika za smanjenje potrošnje. Metode uštede energije su

takođe blisko povezane i sa ventilacijom smeštaja za životinje.

Kontrola stepena ventilacije predstavlja najjednostavniji metod kontrole unutrašnje temperature

smeštaja životinja. Faktori koji utičaju na temperature unutar smeštajne objekte su sledeće[176,

UK, 2002]:

· toplota koju emituju svinje

· svaki izvor koji emituje toplotu (npr. električni grejači ili lampe za prasiće)

· broj izmena vazduha

· toplota koju apsorbuje vazduh unutar smeštajnog objekta

· toplota koja se koristi za evaporaciju vode iz pojilica, korita, prosute vode i urina

· gobitak toplote preko zidova, krova i poda

· spoljašnja temperatura

· gustina naseljenosti

Ventilacioni sistem treba da bude projektovan tako da poseduje dovoljne kapacitete da kontroliše

unutrašnju temperature tokom toplih letnjih meseci kada je najveća gustina najtežih životinja, kao i

da poseduje dovoljnu kontrolu da obezbedi minimalni broj izmena vazduha tokom hladnijih

zimskih meseci kada se unutar smeštajnog objekta nalaze najlakše životinje. Za potrebe dobrobiti

životinja, minimalni broj izmena vazduha treba da bude dovoljan da obezbedi svež vazduh i

uklanjanje neželjenih gasova.

Energetska potražnja može se značajno smanjiti ukoliko su smeštajni objekti opremljeni

prirodnom ventilacijom, a ne veštačkim ventilacionim sistemima. Međutim, ovo nije uvek moguće

niti poželjno za svaku vrstu stoke i u skladu sa svim ciljevima uzgoja.

4.4.1 Dobra praksa za efikasnu upotrebu energije na živinskim farmama

4.4.1.1 Energenti za grejanje

Značajna ušteda potrošnje energije za grejanje može se postići uzimanjem u obzir sledećeg:

· potrošnja agregata može se smanjiti odvajanjem grejnih površina od ostalih površina i

ograničavanjem njihove veličine

· u prostoru koji se greje količina utrošenog energenta se može smanjiti regulacijom opreme i

podjednakom distribucijom toplog vazduha kroz smeštajni objekat, odnosno prostornom

distribucijom toplotne opreme na adekvatan način. Podjednako raspoređivanje može takođe

sprečiti lociranje nekog od senzora na hladnom mesto, što bi nepotrebno aktiviralo toplotnu





instalaciju

· kontrolne senzore treba redovno proveravati i doržavati čistim tako da su u mogućnosti da

detektuju temperaturu u svim smeštajnim objektima

· topao vazduh koji se nalazi tačno ispod krova može se usmeriti da cirkuliše do nivoa poda

· dovođenje broja izmena vazduha na minimum, u onoj meri u kojoj to unutrašnji klimatski

zahtevi omogućavaju, još više doprinosi smanjenju gubitaka toplote

· postavljanje ventilacionih otvora nisko na zidove (s obzirom da toplota ima tendenciju kretanja

ka gore) takođe će umanjiti gubitak toplote

· postavljanje dodatne izolacije na pod, odnosno na vrh postojeće izolacije koja se nalazi na

podnoj konstrukciji, smanjiće gubitke toplote, pa samim i tim potrošnju energenata (posebno kod

visokih nivoa podzemnih voda)

· treba popraviti pukotine i otvore na konstrukciji smeštajnog objekta

· kod smeštajnih objekata toplota se može regenerisati pomoću kalorifera između ulaznog i

izlaznog vazduha. Ovakva vrsta sistema koristi se za zagrevanja vazduha koji suši stajnjak na

pojasevima ispod kaveza i to u cilju smanjenja emisija amonijaka

Kontrola minimalne ventilacije takođe zahteva i dobro zatvorene objekte. Ukoliko je neophodno

grejanje kako bi se održao sadržaj vlage prostirke, potrebno je sanirati sve izvore nepotrebne

vlage (npr. prosipanje iz pojilica). Ventilatori koji se uključuju u određenim intervalima treba da

poseduju zaklopce za sprečavanje promaje u cilju što manjeg gubitka toplote.

Zabeležene su uštede od 0,9kWh po prodatom komadu živine na godišnjem nivou u onim

slučajevima u kojima je ventilacija bila 10% viša od neophodne.

Za područja severozapadne Evrope preporućuju se vrednosti U od 0.4 W/m2/°C ili više za

izolaciju objekata u kojima se planira izgradnja novih smeštajnih jedinica za živinu.

4.4.1.2 Električna energija

Opšte mere za uštedu električne energije su sledeće:

· odabir ispravne vrste ventilatora i uzimanje u obzir njihovog položaja u objektu

· instalacija ventilatora male potrošnje po m3 vazduha

· efikasna upotreba ventilatora, npr. korišćenje jednog ventilatora u punom kapacitetu

ekonomičnije je od korišćenja dva ventilatora sa pola kapaciteta

· upotreba fluorescentnih žarulja umesto standardnih sijalica (iako treba napomenuti da je

zabeleženo da je njihova „biološka“ podesnost nesigurna).

· primena sistema osvetljenja, na primer upotrebom promenljivog perioda osvetljavanja kao što

je periodična rasveta koja se sastoji od 1 vremenskog intervala u kojem se smeštajna jedinica

osvetljava, do 3 vremenska intervala bez rasvete, umesto 24 časa neprekidne osvetljenosti, što

smanjuje količinu potrošene električne energije na jednu trećinu.

Stanica za primenjeno istraživanje u Špelderholtu, Holandija, obavila je istraživanje o isušivanju

slojeva stajnjaka u kaveznim sistemima primenom periodičnog isušivanja vazduha, koje je

obuhvatalo tri ispitivanja čiji su rezultati prikazani u tabeli 4.12.

Referentna literatura: [26, LNV, 1994] and [73, Peirson, 1999] and [107, Germany, 2001]





Emisija amonijaka i sadržaj suve materije stajnjaka

Kontinuirano isušivanje vazduha Isušivanje po intervalima

Temp.

vazd.

(0C)

Rel.

vlažnost

(%)

Suva

materija

u

stajnjaku

NH3 (g/živ.

mestu/ god.)

Metoda Ušteda

energije 2) (%)

Suva

materija

(%)

NH3 (g/živ.

mestu/

god.)

Emisija u

poređenju sa

kontinuiranim

isušivanjem 3)

Ispitivanje

1

(1996)

19,6 70 62 9 15 minuta 0,7 m3 /

15 minuta pauze

50 51 11 122

Ispitivanje

2

(1997/1998)

18 88 55 18 1 dan pauze / 4

dana 0,7 m3

20 52 21

117

4 dana 0,5 m3 / 1

dan 0,7 m3

10 52 22 122

Ispitivanje

3 (1999)

15,6 91 59 14 1 dan pauze / 3

dana 0,5 m3 i 1

dan 0,7 m3

28 53 23 164

1) kontinuirano isušivanje vazduha i ispitivanje po intervalima: 0,7m3 vazduha po sloju na sat; suva materija čitave količine

stajnjaka (kontinuirano i po intervalima) uzorkovana je nakon 5 dana isušivanja

2) procenjeno u poređenju sa metodom kontinuiranog isušivanja

3) emisije iz kontinuiranog isušivanja su 100





Tabela 4.12: Promena intervala isušivanja stajnjaka u kaveznim sistemima za nosilje, Izvor: Applied Research Station, Spe lderholt, the

Netherlands. Article in Pluimveehouderij, 22 December 2000





4.4.1.3 Sistemi rasvete niske potrošnje

Opis: Upotreba različitih svetiljki u poređenju sa osvetljenjem pomoću standardnih sijalica u

živinskim smeštajnim jedinicama može umanjiti potrošnju energije. Umesto električne sijalice

mogu se upotrebiti fluorescentne svetiljke (TL-svetiljke) u kombinaciji sa uređajem kojim se

podešava frekvencija bljesaka (>280000), tako da životinje nisu u mogućnosti da registruju brze

fluktuacije tipične za ovu vrstu osvetljenja.

Postoje različite vrste flueorescentnog osvetljenja dostupnog na tržištu (vrsta oznake zavisi od

proizvođala). Neki primeri obuhvataju sledeće:

· TL-svetiljke (Æ 38 mm), jačine 20, 40 60 W, nepodesive

· TLM-svetiljke (Æ 38 mm), od 40 i 60W, podesive, mogu se koristiti pri niskim

temperaturama, visokoj vlažnosti vazduha i imaju brzo paljenje bez startera

· TLD-svetiljke (Æ 26 mm), od 18, 36 i 58 W

· TLD HF (visoke frekvencije) od 16, 32 i 50W, uvek u kombinaciji sa elektronskim

prekidačem, prigušive

· SL-svetiljke, od 9,13, 18 i 25W, fluorescente svetiljke sa savitljivim crevom, mogu se

koristiti i u standardnom sijaličnom grlu, nisu podesive.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: U tabeli 4.13 dato je poređenje određenog broja svetiljki.

Fluorescentne svetiljke poseduju veći kapacitet osvetljavanja po jedinici (lumen/W) u odnosu na

standardne sijalice. Godišnju potrošnju energije određuje snaga i broj časova upotrebe. Zamena

standardnih sijalica kompaktnim fluorescentnim svetiljkama može dovesti do uštede od 75%

potrošene energije. Zamena 38mm fluorescentnih svetiljki svetiljkama dužine 28mm manje snage

može obezbediti uštedu u potrošnji do 8%.

Vrsta svetiljke

Jačina

Količina

svetlosti

Specifična

količina

svetlosti

(lumen/Watt)

Podesivost

(Watt) (lumen)

Sijalica 40 385 10 da



SL-svetiljka 9 425 47 ne

SL-svetiljka 13 600 46 ne

TL M 20 1200 60 da

TL M 40 2900 73 da

TL D 15 960 64 ne

TL D 30 2300 77 ne

TL D HF 16 1400 87 da

TL D HF 32 3200 100 da

Tabela 4.12: Specifična količina svetlosti i podesivost različitih vrsta sijalica i

fluorescentnih svetiljki [26, LNV, 1994]





Mogućnost primene: Nemogućnost podešavanja određenih vrsta svetiljki čini ih manje pogodnim

za smeštaj životinja. U okviru ove grupe, TLM svetiljke su lako podesive, ali TLD nisu. Međutim,

visokofrekventna verzija (TLD HF) poseduje najveću specifičnu količinu svetlosti i podesiva je, ali

je za njeno podešavanje neophodan adapter. Većina svetiljki može se koristiti u već postojećim

smeštajnim jedinicama, izuzev TLD HF svetiljki. U tabeli u nastavku teksta naveden je životni vek

svetiljki, koji se za standardne svetiljke definiše kao trenutak kada stepen kvara iznosi 50%, a za

fluorescentne kada emituju 20% manje svetla, a 10% je pokvareno. Prigušena svetlost utiče na

životni vek i smanjuje ekonomski život (posebno kod standardnih sijalica).

Efekat primene različitih vrsta osvetljenja na zdravlje životinja još uvek nije procenjen, ali ga treba

i sada i u budućnosti uzeti u obzir.

Vrsta svetiljke Životni vek (sati)

Standardna sijalica 1000

TLM-svetiljka 6000

TLD- svetiljka 6000 – 8000

TLD HF- svetiljka 125000

SL- svetiljka 8000

Tabela 4.14: Dužina trajanja različitih vrsta svetiljki za živinski smeštaj [26, LNV, 1994]

Troškovi: Fluorescentne svetiljke su u principu skuplje od standardnih. TLD/HF svetiljke su 2 do

3 puta skuplje od TL-D svetiljki. Godišnji operativni troškovi (uključujući amortizaciju) svakako

zavise od cene struje i broja svetiljki koje se moraju zameniti.

Primećeno je da se SL svetiljke koriste u mnogim objektima, s obzirom da se ova vrsta lako može

montirati na već postojeće instalacije za standardne svetiljke.

Referentne farme: Za osvetljenje sa štedljivim sijalicama je poznato da ima široku primenu.

Referentna literatura: [26, LNV, 1994]

4.4.1.4 Rekuperacija toplote u svrhe daljeg iskorišćavanja u smeštajnim jedinicama

tovnih pilića sa kombinovanim grejanjem i hlađenjem prostirki (combideck sistem)

Opis: U smeštajnim jedinicama za tovne piliće obično postoji sistem za zagrevanje vazduha.

„Combideck“ sistem zagreva pod zajedno sa materijalom (kao što je prostirka) koji se na njemu

nalazi. Ovaj sistem sastoji se od toplotne pumpe, podzemne skladišne jedinice sačinjene od cevi i

sloja izolovanih šupljih traka (međuprostor 4cm) u dužini 2-4m ispod poda. Sistem koristi dva

vodena ciklusa: jedan kojim se greje objekat, a drugi u funkciji podzemne skladišne jedinice. Oba

ciklusa su zatvorena i povezana pomoću toplotne pumpe.

U smeštajnoj jedinici tovnih pilića, šuplje trake se polažu u izolovani sloj ispod betonskog poda





(10-12cm). U zavisnosti od temperature vode koja protiče kroz trake, pod i prostirka se zagrevaju

ili hlade.

Toplota se može dovesti iz tople vode koja izlazi iz smeštajne jedinice i može se vratiti da zagreje

vodeni ciklus u podu. Toplota koja se prosledi toplotnom pumpom skladišti se u izolovanim

podzemnim cevima i može se po potrebi iskoristiti.

Kada prvog dana proizvodnog ciklusa tovni pilići dođu u smeštajnu jedinicu, vode se zagreva i

sprovodi kroz trake ispod poda kako bi se sam pod zagrejao. Tovnim pilićima je neophodna

toplota sve do 21. dana života (oko 28 ºC). Nakon kratkog perioda izjednačavanja, procesom

rasta proizvodi se dosta toplote, a ona se obično emituje na tlo ispod smeštajnog objekta. Ovu

toplotu tada apsorbuje hladna voda u cevima i zatim je vraća do toplotne pumpe. Toplotnom

pumpom se toplota iz vodenog ciklusa sprovodi do drugog vodenog ciklusa u kojem se toplota

skladišti, istovremeno hladeći piliće i održavajući temperaturu na oko 25 ºC.





Ilustracija 4.3: Shematski prikaz postrojenja za rekuperaciju toplote u svrhe daljeg

iskorišćavanja u smeštajnom objektu za tovne piliće

Ilustracija 4.4: Grafički prikaz principa rada na kojem se zasniva „combideck“ sistem

tokom jednog proizvodnog ciklusa tovnih pilića

Nakon što tovni pilići napuste smeštajni objekat, on se prazni i čisti. Kada je spreman za

sledeću proizvodnu grupu, zagrejana voda iz podzemnog skladišta se pumpa i šalje kroz

toplotnu pumpu čime se zagreva voda u vodenom ciklusu koji služi za zagrevanje smeštajnog

objekta. Pod se prethodno zagreva, pa je samim tim neophodno manje toplotne energije za

njegovo zagrevanje do temperature potrebne za smeštaj tek izleglih pilića. Kada tovni pilići

stignu u smeštaj (faza 1), korsti se uskladištena toplota i zbog toga je potrebno veoma malo

dodatnog zagrevanja.

Nakon kratke središne faze (faza 2), ponovo je neophodno hlađenje (faza 3), a toplota se iz





smeštajnog objekta doprema do podzemnog skladišta gde će biti dostupna za sledeći

proizvodni ciklus.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjenje potrošnje energije predstavlja osnovnu korist

koja se ostvaruje. Ponovna upotreba toplote proizvedene tokom ranijeg proizvodnog ciklusa

smanjuje izmenu vazduha (14%). Količina zavisi od instalacije, ali može se postići ušteda do

50% smanjenja potrošnje energije. Podaci kojima se ilustruju rezultati dati su u tabeli 4.15.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Prosečna emisija amonijaka tokom 5

proizvodna ciklusa bila je .045 kg NH3 po tovljeniku godišnje.S Sistem sa referentnom

instalacijom emitovao je 0.066 kg NH3 po tovljeniku godišnje. Smanjenje emisije NH3 sa

sistemom za kombinovano hlađenje i zagrevanje vazduha iznosi oko 32%.

Prethodnim zagrevanjem pre postavljanja prostirke i dopremanja živine sprečava se

kondenzacija na podu i pojava vlage u prostirci. Mešavina prostirke i izmeta se ne melje npr.

nakon što živina napusti smeštaj, s obzirom da takav postupak dovodi do velike količine emisija.

Ovaj sistem ima bolji učinak u pogledu proizvodnje tovnih pilića (smanjenje stope smrtnosti,

postizanje veće cene mesa, bolji odnos između količine hraniva i stope rasta) i pozitivan efekat

na dobrobit životinja (manje toplotnog stresa, nižu stopu mortaliteta, manje neophodnih

veterinarskih suluga). [178, Netherlands, 2002]

Vrsta

energenta/

potrošnja

energenta

Ulazna

količina

Energetski

ekvivalent

Troškovi 2

(eur) CO2 (tona)3

Referentni

sistem

Mazut 49,5m3 549 6273 65,0

Prirodni gas 36,1m3 321 9277 158

Struja 40 MWh 40 3757 14,8

Ukupno 910 19307 237

Primena

combideck

sistema

Grejanje 63,6 MWh 63,6 23,5

Ventilacija 34,4 MWh 34,4 12,7

Toplotna

pumpa1 189 MWh 189 44,4

Ukupno 287 9194 80,6

Smanjenje (u

vidu

procenta u

623

(70%)

10113

(52%)

156,4

(66%)





odnosu na

referentnu

vrednosti)

1 koeficijent učinka toplotne pumpe: 4,4

2 referentna godina – 1999.; korigovano za cene električne enegije za najniže i najviše

tarife u holandiji

3 Ekvivalenti CO2: nafta 3,2, gas 1,8, struja 0,37

Tabela 4.15: Rezultati primene combideck sistema [113, R&R Systems BV, 1999]

Operativni podaci: Za ukupno 80,000 tovnih pilića korišćene su tri toplotne pumpe od 0.1 kWe.

Tovni pilići su smešteni na gustini od 18 tovljenika/m2. Procenat smrtnosti tokom 6 ciklusa u

proseku je iznosio 2,34% (u opsegu od 1,96-3,24). Uslovi u smeštajnoj jedinici nisu uzrokovali

nikakve probleme. Na samom početku došlo je do pojave manje kondenzacije na hladnoj

površini poda, ali je ona brzo nestala i nije dovela do pojave vlage na podu ili prostirci.

Postojeća smeštajna jedinica ne bi morala da se menja ni na koji način da bi se u nju postavio

combideck sistem, izuzev što bi se smanjila izmena vazduha. Moguća je modularna

nadogradnja sistema.

Tokom 2001. godine uzimani su podaci o učinku gajenja tovnih pilića na istoj farmi ali u dve

različite smeštajne jedinice, a zatim su vrednosti upoređivane. Jedna smeštajna jedinica bila je

opremljena combideck sistemom (jedinica 2), a druga nije imala ovaj sistem (jedinica 1).

Rezultati su prikazani u tabeli 4.16. Oni pokazuju da je stopa smrtnosti niža, kao i troškovi

električne energije u jedinici 2, tj. onoj smeštajnoj jedinici opremljenoj combideck sistemom.

Međutim, dobija se veća zarada po kilogramu tovnog pileta.

Jedinica 1

Jedinica 2

(Combideck)

Ukupno živine 33000 34000

Smrtnost (%) 4.97 2.85

Težina za preradu (gr) 1681 1692

1. put sa 35 dana

Težina za preradu (gr) 2250 2236

2. put sa 42 dana

Dodatna zarada po kg (evro-centi) 0.2 0.4

Plan ishrane (1500 grams) 1.55 1.40

Troškovi zagrevanja (po tovnom

piletu u evro-centima) 3.13 2.10

Tabela 4.16: Uporedni podaci sa farme Henk Wolters, Dalfsen, Holandija [178,

Netherlands, 2002]





Mogućnost primene: Ovaj sistem može se primeniti kako u novim, tako i u postojećim

smeštajnim objektima. Ukoliko se postavlja u postojećim smeštajnim objektima, troškovi su

neznatno viši usled neophodne izolacije. U zavisnosti od položaja smeštajne jedinice za piliće,

neophodni su zemljani radovi i postavljane strukture.

Sa nekoliko smeštajnih jedinica moguće je koristiti zagrejanu vodu iz jedne jedinice (koja se

prazni) da bi se zagrejala druga (u koju tek treba dopremiti piliće), što može čak i dodatno

smanjiti potrošnju energije neophodne za pumpu. Međutim, ovakva ideja još uvek nije

sprovedena u praksi.

Uslovi u tlu moraju biti takvi da omoguće postavljanje zatvorenih podzemnih skladišnih jedinica

vode koja cirkuliše. Ova tehnika je manje pogodna u onim oblastima koje karakteriše tvrdo i

kamenito zemljište. Ovaj sistem se primenjuje u Holandiji i Nemačkoj na dubini od 2 do 4 metra.

Još uvek nisu prikazane informacije o primeni combideck sistema u onim klimatskim uslovima u

kojima je mraz jači i duže traje i prodire dublje u zemljište.

Troškovi: Troškovi ulaganja iznose 2 evra po tovnom mestu od 20 tovnih pilića na m2.

Operativni troškovi (amortizacija, kamata i održavanje) iznose 0,20 evra po tovnom mestu

godišnje. Zabeleženi povećani godišnji prinosi premašuju godišnje operativne troškove za oko

3. Na primer, troškovi veterinarskih usluga smanjeni su za oko 30%, ušteda energije iznosila je

oko 52%. Vreme povraćaja sredstava je od 4-6 godina. [178, Netherlands, 2002]

U onim slučajevima u kojima je cena električne energije niža tokom određenih delova dana

moguće su još veće uštede.

Referentne farme: Ovaj sistem je 2001. godine primenilo pet preduzeća sa ukupno 500,000

pilića (4 preduzeća u Holandiji i 1 u Nemačkoj). Sistem sa kapacitetom od 500,000 mesta bio je

u izgradnji 2002. godine. Očekuje se da će do kraja 2002. godine ukupan broj dostupnih mesta

u Holandiji sa ovim sistemom biti 1-1,5 miliona, što čini oko 2-3% ukupne proizvodnje u

Holandiji. [178, Netherlands, 2002]

Referentna literatura: IMAG, Rapport 98-1004

4.4.2 Dobra praksa za efikasnu upotrebu energije na farmama svinja

Prioritetni poredak načina uštede u potrošnji energije izgleda ovako:

1. grejanje

2. ventilacija

3. osvetljenje

4. priprema hrnaniva

Opšte operativne mere za smanjenje potrošnje energije na farmama svinja su sledeće:

· bolje iskorišćenje dostupnih smeštajnih kapaciteta





· optimizacija gustine naseljenosti životinja u smeštaju

· smanjenje temperature u onoj meri u kojoj dobrobit životinja i proizvodnja omogućavaju.

Neke od mogućnosti za smanjenje potrošnje energije su sledeće:

· smanjenje ventilacije, uzimajući u obzir minimalnu stopu neophodnu za ispunjenje

kriterijuma koji se odnose na dobrobit životinja

· postavljanje izolacije na objekat, posebno obloga na cevi

· optimizacija pozicije i podešavanje opreme za grejanje

· uzimanje u obzir rekuperacije toplote u svrhe daljeg korišćenja

· uzimanje u obzir upotrebe kotlova visoke efikasnosti u novim smeštajnim sistemima.

Kod sistema za veštačku ventilaciju, koncentracije emisije i specifični zahtevi u pogledu energije

se povećavaju sa povećanjem stopa protoka vazduha, kao što je slučaj tokom letnjeg perioda.

Sistemi za veštačku ventilaciju se projektuju, izrađuju i njima se upravlja tako da se otpor

protoka ventilacionog sistema održava na što nižim vrednostima, npr:

· pomoću kratkih ventilacionih otvora

· bez iznenadnih promena u poprečnim presecima otvora za vazduh

· ograničavanjem promena pravca kretanja vazduha u otvorima, ili ograničavanjem

prepreka (npr. pregrade)

· uklajanjem naslaga prašine u ventilacionim sistemima i na ventilatorima

· izbegavanjem postavljanja zaštite od kiše na mestima ispuštanja.

Podizanje vazdušnog oblaka od ispuštenog vazduha primenom velikih ispusnih brzina može se

precizirati u onim slučajevima u kojima je to apsolutno neophodno u svrhe kontrole mirisa.

Zaobilazni sistemi namenjeni velikim brzinama vazduha tokom godine dovode do dupliranja

neophodne energije.

Treba izabrati ventilatore sa najnižom mogućom potrošnjom za datu stopu vazduha i vazdušnog

pritiska. Ventilatori sa nižim brojem obrtaja (jedinice manje brzine) koriste manje energije od

onih koji rade pri bržim brojem obrtaja (jedinice velike brzine). Ventilatori manje brzine ipak

mogu se koristiti samo ukoliko ventilacioni sistem iima niži otpor strujanju vazduha (<60Pa).

Ventilatori koji rade na tehnologije principu EK (elektronske komutacije) troše značajno manje

energije, posebno tokom regulisane brzine u odnosu na ventilatore sa transformatorom ili

elektronskom regulacijom. Novi ventilatori sa uštedom energije imaju 30% nižu potrošnju, tako

da se ulaganje veoma brzo vraća uprkos nešto većim cenama na tržištu. Ukoliko se grupa

ventilatora koristi za ventilaciju smeštajnog objekta, savetuje se postavljanje serijskih prekidača

za ventilatore, što znači da sukcesivna aktivacija ili deaktivacija svakog pojedinačnog ventilatora

kontroliše količinu protoka vazduha. Za maksimalne rezultate svaki ventilator radi i doprinosi

neophodnoj količini ventilacije punim kapacitetom. Količina protoka vazduha odgovara broju

ventilatora koji su u tom trenutku aktivni.

Nezanemarljive uštede u potrošnji energije mogu se postići pomoću kombinovanog sistema za

regulaciju sistema za zagrevanje i ventilaciju koji se optimalno usklađuju sa potrebama stoke.





Sistemi za prečišćavanje izduvnog vazduha mogu značajno povećati otpor protoka veštačkih

ventilacionih sistema. Kako bi se isporučile tražene količine vazduha, posebno u letnjem

periodu, neophodni su ventilatori većeg kapaciteta sa većom potrošnjom specifične energije.

Pored toga, energija je neophodna za rad pumpi za cirkulaciju vode u uređajima za biološko

prečiščavanje i za aktivnosti vlaženja u biofilterima (odeljak 4.6.5).

U uzgoju krmača postavlja se zonski grejni sistem za grejanje dela prostirke gde se nalaze

odojci. Podno grejanje toplom vodom energetski je efikasnije nego električni grejni sistem ili

upotreba infracrvenih radijatora. Za smeštajne jedinice sa prirodnom ventilacijom, površina za

ležanje nalazi se u boksovima koji su toplotno izolovani kako bi se izbegla potreba za dodatnim

grejanjem.

Tokom rada postrojenja na biogas, proizvedena energija (električna energija i toplota) iz

proizvedenog biogasa može se koristiti (rekuperirati) kako bi se zamenila energija dobijena od

fosilnih goriva. Međutim, zabeleženo je da samo svinjogojski objekti i poljoprivredne destilerije

imaju sposobnost upotrebe toplotne energije tokom cele godine.

Potrošnja energije za pripremu hraniva može se smanjiti za oko 50% kada se hranivo prebacuje

mehaničkim putem, a ne pneumetskim (izduvavanjem) od mlina do skladišta za mešanje.

Primeri pokazuju da se upotrebom unapređenih lampi za grejanje u prasilištima može smanjiti

potrošnja energije od 330 kWh po krmači godišnje do 200 kWh po krmači godišnje.

Referentna literatura: [27, IKC Veehouderij, 1993] and [72, ADAS, 1999]

4.5 Tehnike smanjenja emisija iz živinskih smeštajnih objekata

U ovom odeljku dat je osvrt na informacije i mere za smanjenje emisija u vazduh iz živinskih

smeštajnih objekata. Pomenute emisije mogu se smanjiti smanjenjem količine izmeta

promenom njegovog sastava i/ili njegovim uklanjanjem iz smeštajnog objekata a zatim bilo

skladištenjem na nekom drugom mestu ili direktnim rasturanjem na zemljištu. Smanjenje emisija

NH3 sušenjem sprečava širenje azota iz izmeta samim tim održavajući koncentraciju azota u

izmetu. Samim tim je dostupno i više azota u izmetu koji se tako rastura na zemljištu i može se

potencijalno emitovati tokom kasnijeg rasturanja.

Tehnički opis određenog broja tehnika dat je u odeljku 2.2, ali u ovom delu teksta se daje

procena integrisanih tehnika, unapređenih struktura i tehnika na kraju proizvodnog procesa i to

kroz određeni broj karakteristika, kao što su njihov učinak i mogućnost primene.

Kvantifikovani podaci uglavnom su prikupljeni u Holandiji, Italiji i Nemačkoj. Ostali izvori su

zabeleženi na primenjenim tehnikama, ali im nije određen nivo ekološkog učinka. U pogledu

nivoa emisije, nivoi u Holandiji dobijeni su putem specifičnog protokola (videti Aneks 7.5)

primenom uslova za smeštajne objekte, uslove u njima, ishranu i sl. Podaci dobijeni iz Italije su

izračunati i mereni, ali nije zabeležen protokol koji je na njih primenjen. Informacije dobijene iz

Nemačke ne sadrže faktore emisije ili procente smanjenja, pri čemu su dobro opisane tehnike

smeštaja i sistem upravljanja.





Treba napomenuti da je podatke o troškovima neophodno tumačiti uz oprez. Na primer,

italijanski podaci o troškovima u obzir uzimaju koristi ili negativne troškove nastale kao rezultat

primene određene tehnike, pri čemu podaci dobijen iz ostalih zemalja ne uključuju pomenute

stavke. Nemački podaci o troškovima zabeleženi su zajedno sa faktorima korišćenim za

izračunavanje troškova rada i amortizacije.

4.5.1 Tehnike za kavezni smeštaj nosilja

Ovakvim sistemski integrisanim tehnikama mogu se smatrati različite smeštajne jedinice, vrste

kaveza, sistemi za izđubrivanje stajnjaka i sistemi za skladištenje stajnjaka. Većina tehnika

zasniva se na unapređenju otvorenog skladišta stajnjaka ispod kaveza. Ova tehnika se ne

smatra potencijalno najboljom dostupnom tehnikom, ali služi kao referentni sistem i dalje nije

opisana. Povezane emisije amonijaka iz ove vrste smeštaja (kombinovani smeštaj i

skladištenje) zabeležene su u rasponu od 0.083 (Holandija) do 0.220 (Italija) kg NH3 po

živinskom mestu godišnje.

Tehnike se najpre primenjuju u cilju izđubrivanja stajnjaka iz kaveza i dopremanja do objekta za

skladištenje, koji je povezan sa mestom gde se nalaze kavezi ili može biti odvojen objekat na

samoj farmi. U cilju upoređivanja navedenih sistema neophodno je proceniti emisiju iz kaveza i

emisiju iz skladišnog objekta. Emisija iz skladišnog objekta zavisi od sadržaja suve materije

(dm-%) stajnjaka koji se iznosi iz smeštajnog objekta i od temperature vazduha u skladišnom

objektu, kao i od količine samog stajnjaka. Emisije amonijaka iz sloja izmeta nastaju usled

hemijskih reakcija u stajnjaku i pojačavaju se zbog sadržaja vlage, iako se dodavanjem vode za

dobijanje tečnog stajnjaka smanjuju emisije amonijaka. Dodavanje vode za jednostavnije

ispumpavanje tečnog stajnjaka se još uvek praktikuje, ali u poslednje vreme u sve manjoj meri

usled neprijatnog mirisa i dodatne nepotrebne količine stajnjaka. Sušenje stajnjaka predstavlja

način zaustavljanja hemijskih reakcija i smanjenje emisija. Što se pre stajnjak osuši, manja je

emisija amonijaka. Primenjuju se različite tehnike kojima se stvara protok vazduha iznad trake

za stajnjak, što poboljšava sušenje izmeta. Kombinovanjem čestog uklanjanja i sušenja

stajnjaka dolazi se do najefektivnijeg smanjenja emisija amonijaka iz smeštaja i takođe se

smanjuju emisije iz skladišnih objekata, ali uz određene troškove vezane za potrošnju energije.

Kako je objašnjeno u odeljku 2.2, postoji razlika između kaveznih i nekaveznih smeštajnih

objekata. Primena tehnika na postojećim smeštajnim jedinicama za nosilje mora se proceniti u

svetlu novih evropskih propisa o dobrobiti nosilja [74, EC, 1999], kojim se postepeno izbacuju iz

upotrebe najčešće korišćeni kavezni sistemi i dozvoljavaju samo obogaćeni kavezi ili alternativni

sistemi (slobodan uzgoj ili staja). Sa ovakvim periodom postepenog prelaska na obogaćene

kaveze i alternativne sisteme do 1.1.2012. godine predlaže se potencijalna procena troškova

primene tehnika na nove i postojeće smeštajne objekte uz ograničen period amortizacije od 10

godina.





Kombinovani

efekti na medije

životne sredine Mogućnost primene

Dodatno

ulaganje 2)

(EUR/živ. mestu)

Operativni trošak

(EUR/živ.

mestu/god.)

Kavezni sistemi

Smanjenje NH3

(%)

Referentni sistem:

Otvoreno skladište za

stajnjak ispod kaveza

0.083 – 0.220

(kg NH3/

živ.mest./god.)

Odeljak 4.5.1.1

Provetreno otvoreno

skladište za stajnjak

(sistemi sa dubokom

jamom ili nadzemni

sistemi i kanalni sistemi)

-443 do 30 1)

·

energija za

ventilatore · manje radne snage

0.03 (energ.)

· specifična struktura 0.8

0.12 (ukupno)

Odeljak 4.5.1.2 Kavezi sa

rešetkama

n.d.

·

mala količina

potrebne energije · specifična struktura

n.p.

n.p.

·

otvoren skladišni

prostor

Odeljak 4.5.1.3

Izđubrivanje stajnjaka

strugačima do

zatvorenog skladišta

0 ·

energija za

strugač ·

zahteva poseban

skladišni prostor

(ne uključuje

emisiju iz

skladišta)

· miris n.p. n.p.

Odeljak 4.5.1.4

Izgnojavanje stajnjaka

trakama do zatvorenog

skladišta

· energija za trake ·

neophodno posebno

skladište

58 – 76 ·

emisija iz

skladišta ·

za veće smanjenje

neophodna posebna

struktura na dozatoru

za hranu

+1.14 + 0.17 (ukupno)

Odeljak 4.5.1.5.1

Vertikalno postavljeni ·

energija za trake i

sušenje ·

zahteva posebno

skladište 0.39 (Italija) 0.193 (Italija)





kavezi sa trakom za

stajnjak i veštačkim

vazdušnim sušenjem 58

niska stopa

emisije iz

skladišta

·

2.05 (Holandija)

0.570 (NL)

(45 % suve

materije)

Odeljak 4.5.1.5.2

Vertikalno postavljeni

kavezi sa trakom za

stajnjak i sušenjem

vazduha metlicom

· energija za

sušenje i traku

·

zahteva posebnan

skladišni prostor

60

2.25 (I)

0.11 (energija)

·

niska stopa

emisije iz

skladišta

0.310 (ukupno)

(45 % dm)

Odeljak 4.5.1.5.3


kavezi sa trakom za

stajnjak i poboljšanim

veštačkim sušenjem

vazduha

·

velika količina

potrebne energije ·

zahteva posebno

prethodno

zagrevanje skladišta

u cilju povećanja

uštede energije

0.65 (Italija)

0.36 (Italija)

70 – 88

nizak nivo mirisa

· · 2.50 (Holandija

Holandija)

0.80 (Holandija)

Odeljak 4.5.1.5.4


kavezi sa trakom za

stajnjak i tunelom za

sušenje iznad kaveza

·

velika količina

potrebne energije · zahteva posebno

skladište

specijalna struktura

iznad tunela za

sušenje

0.23 – 0.28

80 · veoma niska

stopa emisije iz

skladišta (80 %

suve materije)

· 2.79 (Italija) (energija)

0.48 ukupno

(Italija)

Odeljak 2.2.1.1.6

Obogaćeni kavez

58

·

količina energije

zavisi od sistema

sa trakama (25 –

50 % suve

materije)

·

potpuna zamena

kaveznog sistema n.p. n.p.

·

obavezan sistem od

1.1.2012.

1) negativno smanjenje označava povećanu emisiju u

poređenju sa referentnim sistemom





2) razlike u troškovima delimično usled uključivanja koristi (I);

dodatni trošak u poređenju sa referentnim sistemom

n.p nema podataka

Tabela 4.17: Sumarni prikaz karakteristika tehnika za smeštajne jedinice nosilja sa integrisanim sistemom





4.5.1.1 Kavezni sistemi sa otvorenim skladišnim prostorom za stajnjak (sistemi

sa dubokom jamom ili visokoetažni sistemi i kanalni sistemi)

Opis: Ovi smeštajni sistemi već su opisani u odeljku 2.2.1.1.2. Vertikalno postavljeni

kavezi u gornjem delu smeštajnog objekta imaju otvorenu vezu sa mestom za

skladištenje u nižem delu koji se nalazi ispod.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ekstraktorom se usisava vazduh kroz

smeštajnu jedinicu pored kaveza i stajnjaka. Iako se stajnjak suši vazduhom, može doći

do anaerobne fermentacije koja može uzrokovati visoke emisije amonijama. Zabeleženi

podaci o emisiji na ispustu ventilatora variraju između 0,154 (izmereno u Italiji) i 0,386

(izmereno u Holandiji) kg NH3 po živinskom mestu nosilje godišnje. Razlika je značajna,

ali se ona verovatno može objasniti različitim klimatskim uslovima. Ovaj sistem

pokazuje bolji učinak u mediteranskim klimatskim uslovima, nego u predelima sa

izraženo nižim temperaturama. [182, TWG, 2002].

Za kanalni sistem se pretpostavlja da ima iste nivoe emisije kao i sistem sa dubokom

jamom. Posebno zimi, kada je nivo ventilacije niži, koncentracije amonijaka u mestima

gde su životinje smeštene mogu dostići manje vrednosti, ali ne i emisije iz skladišnih

objekata stajnjaka.

Niži nivo emisija može se postići obezbeđivanjem dodatnog provetravanja stajnjaka

pomoću perforiranih polietilenskih cevi, ali za sada još uvek nisu zabeleženi rezultati.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Primena ovih sistema iziskuje

potrošnju energije za ventilatore, ali treba napomenuti da oni služe kako za skladišne

objekte stajnjaka, tako i za slojeve u smeštajnim jedinicama.

Operativni podaci: Sa ovakvim sistemom u smeštajnim jedinicama dobija se stajnjak

sa udelom suve materije od 50-60%. Iz kaveza ima malo mirisa zbog toga što se

stajnjak brzo suši. Emisija se pojavljuje na izduvnim mestima otvorenog skladišta.

Obično se stajnjak skladišti tokom punog ciklusa (13-15 meseci). Nije neophodan

poseban objekat za skladištenje.

U praksi dolazi do problema sa kanalnim sistemima i sistemima sa dubokom jamom

usled nivoa koncentracija amonijama, koje mogubiti toliko visoke da stvaraju poteškoće

za rad u tim delovima farme. Muve takođe mogu stvarati probleme, ali se dobrim

održavanjem ovo može regulisati.

U Holandiji se ovaj sistem postepeno izbacuje iz upotrebe zbog problema sa emisijama

amonijaka, muvama i mirisom [179, Netherlands, 2001].

Mogućnost primene: U Italiji se ovaj sistem primenjuje na velikim farmama, budući da

je radna snaga neophodna za njihovo funkcionisanje minimalna. Međutim, ovaj sistem

se može primeniti samo u novim smeštajnim objektima s obzirom da mu je neophodna

dovoljna visina za skladištenje stajnjaka, iako postoji mogućnost i da se neki postojeći

objekti, kao što su dvoetažni smeštajni objekti preurede u višeetažne sisteme, ali još

uvek nisu priložene informacije koje bi potkrepile ovakav primer.





Troškovi: Zabeleženi dodatni troškovi ulaganja za dodavanje prizemnog dela objekta

usled činjenice da nije potreban spoljšnji skladišni objekat [127, Italy, 2001]. Dodatni

troškovi ulaganja u poređenju sa otvorenim sistemom skladištenja iznose 0,8evra po

živinskom mestu. Dodatni troškovi za potrošnju energije iznose 0,03 evra/godišnje po

živinskom mestu. Ukupni dodatni godišnji troškovi iznose 0,12 evra po živinskom mestu

godišnje, što znači da se smanjenjem sa 0,220 na 0,154kg NH3 po živinskom mestu

godišnje (tj. 30%) okvirno dobija ušteda od 1,84 evra po kg NH3.

Referentne farme: Sistemi sa dubokim jamama se koriste u nekoliko država članica

(Velika Britanija, Holandija (2,5 miliona nosilja) i Italija (8-9 miliona nosilja)).

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [119, Elson, 1998] [179, Netherlands,

2001]

4.5.1.2 Kavezni sistem u smeštajnim jedinicama sa rešetkama

Opis: Kratak opis dat je u odeljku 2.2.1.1.3. U oviru ovog sistema vertikalno postavljeni

kavezi na višoj etaži i skladišni prostor ispod nemaju otvorenu vezu. Međutim, skladišni

prostor podložan je delovanju vremenskih uslova.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije (miris, amonijak) iz smeštajnih objekata

i skladišnih prostora mogu se zajedno proceniti u cilju valjane evaluacije ovog sistema

smeštaja. Emisije iz ovakvog smeštajnog sistema smatraju se veoma niskim. Smatra

se da rešetkasti smeštaj postiže bolji učinak od sistema sa dubokom jamom u smislu

rukovanja otpadom, sušenja stajnjaka i nivoa emisije amonijaka, ali nisu priloženi

konkretni podaci kako bi se ovakve tvrdnje potkrepile. Emisije je teško izmeriti usled

otvorenosti skladišnog prostora za stajnjak. Zabeleženo je da količina amonijačnog

azota u stajnjaku ostaje visoka, pa se stoga pretpostavlja da je niska emisija amonijaka.

Emisija, pa samim tim i ekološki učinak, variraju u zavisnosti od klimatskih uslova.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za ventilaciju smeštajnog objekta i

otvaranje automatskih ventila (ukoliko postoje) neophodna je energija.

Operativni podaci: Celokupna količina stajnjaka se iz kaveza prebacuje gravitacijom

do skladišnog prostora. Strugače bi trebalo uključivati dva ili tri puta dnevno kako bi

stajnjak bio dovoljno lepljiv da se može naslagati u strme gomile sa velikom površinom

za sušenje. Sušenje je postepeno, iako je najbolje u proleće i na leto tokom toplijih

perioda kada je ventilacija maksimalna. U ispitivanjima su nivoi vlage stajnjaka dostizali

vrednosti ispod 20% (ili više od 80% suve materije) na kraju godine, a nivoi amonijaka u

prostoru sa živinom nisu prelazili vrednost od 3ppm.

Mogućnost primene: Stari smeštajni objekti sa dubokim jamama mogu se preurediti u

smeštaje sa rešetkama, ali su neophodni određeni dodatni radovi. Ova tehnika zahteva

različit način upravljanja u odnosu na sistem sa dubokom jamom. Struktura ventila je od

izuzetnog značaja, s obzirom da otvor mora varirati u skladu sa izmenom vazduha, a

on mora biti u potpunosti otvoren za uklanjanje stajnjaka. Dobro projektovani ventili

poboljšavaju sušenje stajnjaka i sprečavaju prodor vetra u oblasti u kojima se nalazi

stajnjak.

Smeštajne jedinice sa rešetkama su razvijene i primenjuju se u Velikoj Britaniji.





Referentna literatura: [119, Elson, 1998]

4.5.1.3 Kavezni sistem sa izđubrivanjem pomoću strugača do zatvorenog

skladišnog prostora

Opis: Ovaj sistem predstavlja alternativu sistemu sa otvorenim skladišnim prostorom,

ali se koristi plića jama i stajnjak se često uklanja. Stajnjak se često uklanja i odvozi sa

farme ili se u posebnom prostoru skladišti na samoj farmi.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije iz ovog sistema predstavljaju

kombinaciju emisija iz smeštajnih oblasti i odvojene jedinice za skladištenje. Za emisiju

iz smeštaja zabeleženo je da je jednaka onoj iz referentnog sistema, tj. 0.083 kg NH3

po živinskom mestu godišnje. Mirisne emisije se smatraju manjim u odnosu na

referentni sistem usled manje mogućnosti razvoja anaerobnih žarišta.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Oni zavise od razlike između količine

energije koja se koristi za rad utovarivača jednom ili dvaput godišnje i energije

neophodne za rad strugača svakih nekoliko dana.

Operativni podaci: Ne postoje specifični zahtevi za rad ovog sistema, izuzev onih koji

se odnose na rad strugača.

Mogućnost ptimene: Ovo je jednostavan sistem, ali njegova primena iziskuje odvojen

objekat za skladištenje. Ne očekuje se da će se ovaj sistem primenjivati na buduće

smeštajne objekte.

Troškovi: Ovaj sistem se smatra finansijski pristupačnim.

Referentne farme: Podaci iz Holandije pokazuju da manje od 1% farmi nosilja

primenjuju ovaj sistem.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [26, LNV, 1994], [122, Netherlands,

2001]

4.5.1.4 Kavezni sistem sa uklanjanjem stajnjaka pomoću traka za stajnjak do

zatvorenog skladišnog prostora

Opis: Ovaj sistem kojim se stajnjak uklanja pomoću traka opisan je u odeljku 2.2.1.1.5.

Održavanjem čistoće traka za stajnjak i čestim uklanjanjem stajnjaka do zatvorenog

skladišnog prostora obezbeđuju se niske emisije amonijaka iz smeštajnih prostora.

Izmena kaveznog sistema obezbeđuje uklanjanje stajnjaka i to putem dodavanja

produžetaka na dozatoru za hranilicu koji čisti izmet i doprema ga do trake koja se

kreće između kaveza.Z Za ovaj sistem neophodan je dodatan skladišni prostor.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ekološki učinak ovog sistema zavisi od

učestalosti uklanjanja stajnjaka, iako je svakako bolji od sistema sa strugačem (odeljak

4.5.1.3), kod kojeg uvek ostane određena količina stajnjaka koja se ne pokupi. Što je

veća učestalost uklanjanja stajnjaka, manja je emisija iz smeštajnih prostora, npr.

ukoliko se stajnjak uklanja barem dvaput nedeljno, beleži se smanjena emisija od 0,035





kg HN3 po živinskom mestu godišnje. Uz učestalost uklanjanja stajnjaka od dva puta

dnevno, beleži se smanjenje emisije amonijaka do vrednosti od 0,020 kg NH3 po


Budući da se stajnjak odvozi iz smeštaja i nema ostatka stajnjaka na trakama za

prenos, dobija se manja količina mirisa, što unapređuje klimatske uslove u smeštaju.

Sa ovim sistemom nema sušenja stajnjaka, a vlažni stajnjak se otprema iz smeštajnog

objekta u cilju skladištenja na nekom drugom mestu ili kako bi se odmah rasturao na

zemljištu.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Primena ovog sistema zahteva

dodatnu energiju neophodnu za rad traka za stajnjak. Najniži nivo emisije postiže se

kako primenom uređaja za struganje na dozator, tako i češćim uključivanjem trake za

stajnjak. Pretpostavlja se da je dodatna energija neophodna samo usled češćeg

uključivanja trake za stajnjak.

Operativni podaci: Umesto suvog stajnjaka proizvodi se vlažni stajnjak.

U Holandiji se postepeno izbacuje ovaj sistem zbog visoke cene prodaje „vlažnog“

stajnjaka i usled relativno visokog nivoa emisija amonijama [179, Netherlands, 2001].

Mogućnost primene: Kavezi sa trakama za stajnjak mogu se koristiti kako u novim,

tako i u postojećim objektima. Oni se obično koriste sa Vertikalno postavljenim

kavezima. Referentnom sistemu bi bio potrebna potpuna zamena. Upitno je da li se

metoda češćeg uklanjanja stajnjaka može smatrati unapređenjem u poređenju sa

sofisticiranijim sistemima koji su dostupni.

Troškovi: Dodatni troškovi ulaganja u sistem sa uklanjanjem stajnjaka dva puta

nedeljno u poređenju sa otvorenim sistemom skladištenja iznose 1,14 evra po

živinskom mestu. Struktura dozatora koja je neophodna za češće uklanjanje stajnjaka

iziskuje dodatno ulaganje, čiji iznos nije još uvek zabeležen. Uz smanjenje emisije od

58% (u poređenju sa referentnim sistemom), relativni troškovi iznose oko 23,6 evra po

kg smanjenja NH3.

Referentne farme: U ovakvim sistemima se u Holandiji gaji oko 3,524 miliona nosilja.

Ovaj sistem se tek povremeno postavlja u novi objekat. Podaci o primeni ovog sistema

sa strukturom na dozatoru još uvek nisu dostupni.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [128, Netherlands, 2000] [179,

Netherlands, 2001]

4.5.1.5 Vertikalno postavljeni kavezi sa trakama i sušenjem stajnjaka

U ovom odeljku su dati različiti tipovi sistema za sušenje stajnjaka koji se sakuplja na

traci ispod kaveza i unutar smeštajnih jedinica, zajedno sa njihovim relevantnim

koristima za životnu sredinu.

4.5.1.5.1 Vertikalno postavljeni kavezi sa trakama i veštačkim sušenjem vazduha





Opis: Stajnjak se od nosilja sakuplja na traci za stajnjak, koja postoji za svaki sprat.

Preko trake se postavlja perforirana cev iz koje se ispušta vazduh (koji može biti

prethodno zagrejan) preko stajnjaka na traci. Stajnjak se uklanja iz smeštajnih jedinica

jednom nedeljno do zatvorenog skladišnog prostora van smeštajnog objekta, gde se

skladišti na duži period. Na pojedinim farmama stajnjak se stavlja u kontejner i uklanja

sa farme u roku od dve nedelje.

Ilustracija 4.5: Shematski prikaz kaveza sa instalacijom za veštačko

(pneumatsko) sušenje

[10, Netherlands, 1999]

Ilustracija 4.6: Shematski prikaz projekta sa dva kaveza i trakom za stajnjak i

kanalom za sušenje [10, Netherlands, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Kada se postavi sistem za isušivanje

kapaciteta od 0,4 m3 vazduha po nosilji na sat, tokom perioda sušenja u trajanju od 7

dana dobija se sadržaj suve materije u stajnjaku od najmanje 45%. Emisija NH3 iznosi

0,035kg po živinskom mestu godišnje, a nakon uklanjanja ne ostaje stajnjak na

trakama.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za rad pokretnih traka i ventilatora

koji se koriste za izduvavanje vazduha iznad stajnjaka neophodna je energija. Dodatna

energija potrebna je takođe ukoliko se koristi prethodno zagrevanje vazduha. U

modernim kaveznim smeštajnim jedinicama prethodno zagrevanje postiže se primenom

izmenjivača toplote, u koji se uvlači vazduh i zagreva ventilacionim vazduhom koji se

emituje iz smeštajnih jedinica. Nivo dodatne energije neophodne za rad varira;





zabeleženi podaci pokazuju dodatnih 1,0-1,6kWh po živinskom mestu godišnje u

poređenju sa referentnim sistemom, što dovodi do ukupne potrošnje energije od 2 do 3

kWh po živinskom mestu godišnje.

Operativni podaci: Pomoću ovog sistema moguće je dobiti izuzetno niske emisije NH3

i smanjiti količinu mirisa u smeštajnim jedinicam. Prethodno zagrejani vazduh isušuje

stajnjak, ali se dodatna korist ogleda u tome što su klimatski uslovi u kavezima u blizini

životinja veoma dobri, što dalje omogućava bolje proizvodne rezultate u odnosu na

referentni sistem.

Mogućnost primene: Ovaj sistem može se primenjivati kako u novim, tako i u

postojećim objektima sa 3 i više spratova kaveza. Sistem za aeraciju može se čak

dodati postojećem sistemu sa pokretnim trakama, koji ne poseduje opremu za

isušivanje stajnjaka, ali nisu dostupni podaci o ovakvom primeru u praksi.

Troškovi: U poređenju sa referentnim sistemom, u pogledu troškova se mora uzeti u

obzir da eksterni skladišni prostor za stajnjak može biti jednostavniji (bez tečnog

stajnjaka, već samo čvrsti stajnjak), a da se u vertikalno postavljenim kavezima može

smestiti više živine. U zavisnosti od uzimanja u obzir pomenutih faktora koji utiču na

troškove, dodatni troškovi ulaganja variraju i zabeleženo je da iznose između 0,39 evra

(Italija) i 2,05 evra (Holandija) po živinskom mestu godišnje.

Dodatni troškovi potrošnje energije takođe variraju, kao i godišnji troškovi. Zabeleženo

je da godišnji troškovi iznose od 0,193 evra (Italija) do 0,57 evra (Holandija) po


Isplativost dosta varira. Za smanjenje od 60% u poređenju sa referentnim sistemom,

primena ovog sistema u Italiji bi iznosila 1,45 evra po kg NH3, pri čemu bi u Holandiji

bila 42,79 evra po kg NH3.

Referentne farme: U Holandiji se 14,598 miliona nosilja uzgaja u ovakvom sistemu.

Sistem sa emisijom NH3 od 0,035kg po nosilji godišnje razvijen je pre oko 12 godina.

Sada se ovaj sistem upotrebljava u većini novih i rekonstruisanih objekata.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999]

4.5.1.5.2 Vertikalni etažni kavezi sa pokretnim trakama za stajnjak sa veštačkim

sušenjem metlicom

Opis: Ovaj sistem zasniva se na istom principu kao i prethodni (odeljak 4.5.1.5.1). Niz

metlica nalazi se iznad pokretne trake, pri čemu se postavlja jedna metlica po grupi od

dva kaveza (leđa o leđa). Svaku metlicu pokreče šipka kojom su spojene, koja pokreće

i sve metlice u nizu istovremeno, šaljući vazduh na stajnjak koji se nalazi na pokretnoj

traci (ilustracija 4.7). Razlika između prethodnog je u tome što se vazduh za sušenje ne

uzima iz spoljašnjosti, već se unutrašnji vazduh pokreće iznad pokretne trake za

stajnjak. Ovo može biti prednost budući da nema potrebe za prethodnim zagrevanjem

vazduha ili upotrebom izmenjivača toplote, kao što je slučaj sa recirkulatorima vazduha

(posledično takođe nema ni problema sa taloženjem prašine kao što je to slučaj sa

izmenjivačima ili u ventilacionim otvorima). Stajnjak se uklanja iz smeštajnih jedinica

jednom nedeljno, sa sadržajem suve materije od najmanje 50%.





Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija iz ovog sistema je oko 0,089 kg NH3 po

živinskom mestu godišnje (Italija). Ovo predstavlja smanjenje od 40% u poređenju sa

referentnim sistemom, sa nivoom emisije od 0,220kg NH3 po živinskom mestu godišnje

(Italija).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Potrošnja energije potrebne za

pomeranje metlica manja je od potrošnje sa sistemom sa perforiranim cevima.

Međutim, metlice proizvode određenu količinu buke prilikom rada.

Operativni podaci: Kao i kod prethodnog sistema (odeljak 4.5.1.5.1), takođe je

moguće dostići niske stope emisije NH3 i sa ovim sistemom. Usled kontinuirane

recirkulacije vazduha klimatski uslovi u smeštajnom objektu su dobri, a temperatura

ujednačena. Pored toga, čini se da ima manje neprijatnog mirisa u smeštajnom objektu

u poređenju sa prethodnom tehnikom.

Mogućnost primene: Sistem se može koristiti kako u novim, tako i u postojećim

objektima. Može se izgraditi tako da ima više spratova, od 4-8. Postoji mogućnost da se

sistem s metlicama doda postojećem kaveznom sistemu sa pokretnom trakom koji

nema opremu za sušenje, ali nisu dostupni podaci o ovakvom primeru u praksi.

Ilustracija 4.7: Princip veštačkog sušenja stajnjaka metlicama [127, Italy, 2001]

Troškovi: U poređenju sa referentnim sistemom, dodatno ulaganje iznosi 2,25 evra po

živinskom mestu. Dodatni troškovi nastali zbog potrošnje energije iznose od 1,0-

1,2kWh godišnje po nosilji, što odgovara iznosu od 0,11-0,14 evra godišnje po

živinskom mestu. Ukupni dodatni troškovi (kapitalni + operativni) iznose 0,31 evro po

živinskom mestu godišnje, što znači smanjenje od 60% emisije NH3 u odnosu na

referentni sistem, košta 2,32 evra po kg NH3.

Referentne farme: Ovaj sistem se trenutno upotrebljava na određenim većim živinskim

farmama u Italiji. Okvirno se 700,000 do 800,000 nosilja uzgaja pomoću ovog sistema.

Referentna literatura: [127, Italy, 2001]





4.5.1.5.3 Vertikalni etažni kavezi sa pokretnim trakama za stajnjak sa

unapređenim veštačkim vazdušnim sušenjem

Opis: Princip rada ovog sistema opisan je u odeljku 4.5.1.5.1. Stajnjak se uklanja iz

smeštajnih jednica svakih ped dana i doprema do zatvorenog kontejnera koji se u roku

od dve nedelje mora ukloniti sa farme. Sušenje stajnjaka u ovom sistemu zahteva

postavljanje veštačkog sistema za sušenje kapaciteta od 0,7m3 po nosilji na sat i

temperaturom vazduha od 17°C. Maksimalni period sušenja je 5 dana, a stajnjak mora

da sadrži suvu materiju u iznosu od najmanje 55%.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija NH3 iz ovog sistema je 0,010 kg NH3

po živinskom mestu godišnje (Holandija) do 0,067kg NH3 po živinskom mestu godišnje

(Italija).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Nivoi mirisa u smeštajnim jedinicama

smatraju se relativno niskim. Nivo buke smatra se sličnim kao kod sistema opisanom u

prethodnom delu teksta, odnosno u okviru odeljka 4.5.1.5.1. U poređenju sa ostalim

sistemima za vazdušno isušivanje neophodna je veća količina energije za rad ovog

sistema, ali potrošnja se može smanjiti prethodnim zagrevanjem ulaznog vazduha. U

odnosu na ostale sisteme, količina akumulirane prašine je niža.

Operativni podaci: Pomoću ovog sistema moguća su znatna smanjenja emisija NH3 iz

smeštajnih jedinica. U slučajevima kada se vazduh prethodno zagreva, stajnjak postaje

suvlji, a klimatski uslovi u blizini živine se poboljšavaju, što takođe dovodi i do boljih

proizvodnih rezultata. U modernim živinarnicima, prethodno zagrevanje vazduha za

sušenje se radi pomožu izmenjivača toplote, u kojem odlazni vazduh za sušenje greje

dolazni.

Mogućnost primene: Ovaj sistem može se upotrebljavati kako u novim, tako i u

postojećim objektima. Može se izgraditi tako da ima vše spratova, od 3 do 10. Ne

postoje informacije o postojećim sistemima sa pokretnim trakama koji su dodatno

opremani ovim sistemom za isušivanje stajnjaka.

Troškovi: Ovo je finansijski pristupačan sistem namenjen objektima sa velikim brojem

živine usmerenim ka efikasnijoj upotrebi dostupnog prostora uz veliku smeštajnu

gustinu živine. Međutim, zabeležene su velike oscilacije u povezanim troškovima.

Nešto niži troškovi zabeleženi u Italiji delimično se mogu pripisati dodatnom prihodu

zbog veće cene jaja, što se zatim iskoristilo za pokrivanje troškova primene

unapređenog sistema.

Dodatno ulaganje u poređenju sa referentnim sistemom varira izmešu 0,65 evra (Italija)

i 2,50 evra (Holandija) po živinskom mestu. Godišnji troškovi po nosilji na godišnjem

nivou kreću se od 0,365 evra i 0,80 evra (uključujući troškove električne energije). Uz

smanjenje emisije amonijaka od 80-88% u poređenju sa referentnim sistemom,

isplativost se kreće od 2,34 evra do 34,25 evra po kg smanjenog NH3.

Refrentne farme: Ovaj sistem je razvijen krajem devedesetih godina prošlog veka.

Trenutno se oko 2 miliona nosilja uzgaja u ovakvom sistemu u Holandiji. Danas ovi

sistemi koji koriste veštačko sušenje na pokretnim trakama za stajnjak primenjuju se u

velikim preduzećima u novim i preuređenim objektima.





Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [124, Germany, 2001], [127, Italy,

2001]

4.5.1.5.4 Vertikalni etažni kavezi sa pokretnom trakom za stajnjak sa

tunelom za isušivanje iznad kaveza

Opis: Dizajn sistema u principu je sličan prethodnim sistemima sa trakama za

isušivanje stajnjaka. Stajnjak se sakuplja na pokretnim trakama ispod kaveza, a zatim

se prenosi do jednog kraja reda kaveza. Odatle se podiže do traka za sušenje koje se

nalaze u sklopu tunela za sušenje iznad kaveza, pri čemu se tunel postavlja čitavom

dužinom reda kaveza. Stajnjak se raspoređuje na trakama u tunelu, gde se i suši. Na

kraju završenog ciklusa od jednog kraja tunela do drugog, stajnjak se presipa sa svake

trake na najnižu traku u tunelu, kojom se prikuplja sav isušen stajnjak i još jednom

prenosi do suprotnog kraja. Ovakvo prenošenje stajnjaka znači da se na kraju

završenog ciklusa dobija stajnjak sa veoma visokim sadržajem suve materije. Tunel se

provetrava centrifugalnim ventilatorom, koji izbacuje vazduh kroz dimnjak. Vazduh za

sušenje se uzima iz unutrašnjosti smeštajnog objekta, na dva suprotna kraja tunela.

Trake se pomeraju svakih nekoliko minuta, a čitav ciklus unutar tunela traje 24-36 sati.

Ilustracija 4.8: Shematski prikaz tunela za isušivanje preko vertikalno

postavljenih kaveza

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Zabeleženo je da je emisija amonijaka 0,015

(Holandija) do 0,045 (Italija) kg NH3 po živinskom mestu godišnje. Stajnjak može dostići

veoma visok sadržaj suve materije od blizu 80%.

Kombinovan efekti na medije životne sredine: Za ventilaciju tunela za isušivanje

neophodna je energija. Stvarna količina energije zavisiće od veličine sistema (broja

kaveza) i otpora protoka vazduha u samom tunelu. Neophodno je više informacija u

pogledu načina na koji promene u dizajnu i rdu mogu uticati na potrošnju energije.

Uvlačenjem spoljašnjeg vazduha, smatra se da je nivo mirisa veoma nizak.

Operativni podaci: Sistem obično funkcioniše u kombinaciji sa ventilacijom

smeštajnog objekta. Oba ventilaciona sistema se moraju sinhronizovati tako da se





izbegne ometanje u radu, budući da može da utiče na rad sistema sa tunelom.

Mogućnost primene: Ovaj sistem primenjuje se na kavezne sisteme sa 4 do 6 nivoa

kaveza. Preuređenje postojećih kaveznih sistema nije zabeleženo, ali su usled primene

ovog sistema neophodne adaptacije na krovu kako bi se dodali dimnjaci za izduvavanje

vazuha za sušenje. Visina dimnjaka utiče na kapacitet ventilatora i količinu potrebne

energije. Pored toga, neophodan je i eksterni skladišni prostor za osušeni stajnjak

(kontejneri ili druga vrsta skladišnog prostora).

Troškovi: Zabeleženi troškovi su iz Italije. Dodatno ulaganje iznosi 2,79 evra po

živinskom mestu. Dodatni troškovi za energiju su 2-2,5 kWh po nosilji godišnje, što

iznosi 0,23-0,28 evra po živinskom mestu godišnje. Ukupni dodatni troškovi (kapitalni +

operativni) su 0,48 evra po živinskom mestu godišnje.

O

vo znači da se za smanjenje emisije NH3 od 80% u poređenju sa referentnim sistemom

dobija 2,75 evra po kg NH3.

Referentne farme: U Italiji se oko milion nosilja uzgaja u ovakvom sistemu.


4.5.2 Tehnike za ne-kavezni smeštaj nosilja

Ne-kavezni sistem smeštaja zahteva različiti režim upravljanja proizvodnjom jaja, i

samim tim se treba razmatrati posebno od kaveznih sistema smeštaja. Postoji vrlo

malo zabeleženih iskustava u vezi bilo kojeg od ovih sistema, pa im je stoga

posvećena podjednaka pažnja. Samim tim, nije utvrđen neki referentni sistem, već se

koristi osnovni dizajn opisan u okviru odeljka 4.5.2.1.1. Sumarni prikaz ovih rezultata

dat je u tabeli 4.18.

Ne-kavezni

sistemi

Smanjenje

NH3 (%)

Kombinovani

efekti na medije

životne sredine

Mogućnost

primene

Troškovi

(eur/kg

smanjenog

nivoa NH3)

Referentni

sistem:

Odeljak

4.5.2.1.1

Sistem sa

dubokom

prostirkom za

nosilje

0,315

(kg NH3/

živ.

mestu/

god.

prirodna

ventilacija

80% s.m.;

prašina

često u primeni

Odeljak

4.5.2.1.2

Duboka

prostirka sa

veštačkim

60 energija

za protok

vazduha i

zagrevanje

vazduha

neophodne

izmene podne

konstrukcije

16,13





sušenjem

stajnjaka

Odeljak

4.5.2.1.3

Duboka

prostirka sa

perforiranim

podom i

veštačkim

sušenjem

65 energija

za protok

vazduha i

zagrevanje

vazduha

neophodne

izmene podne

konstrukcije

nema

podataka

Odeljak

4.5.2.2

Avijarni

sistem

71 visoki

nivoi prašine

energija

zavisi od

sistema

pokretnih traka

posebna

oprema

nema

podataka

1) razlika u troškovima uključuje dobitke (Italija)

Table 4.18: Tabela 4.18: Sumarni prikaz karakteristika tehnika za nekavezni

smeštaj nosilja

4.5.2.1 Sistemi sa dubokom prostirkom ili podnim držanjem nosilja

4.5.2.1.1 Sistemi sa dubokom prostirkom za nosilje

Opis: Sistem sa dubokom prostirkom za držanje nosilja opisan je u odeljku 2.2.1.2.1.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija amonijaka je oko 0,315 kg NH3 po


Kombinovani efekti na medije životne sredine: Ukoliko se primenjuje prirodna

ventilacija, količina potrebne energije je veoma mala. Kako se dobija stajnjak sa

sadržajem suve materije do 80%, može doći do pojave naslaga prašine s obzirom da

se živina slobodno kreće po smeštajnoj jedinici.

Operativni podaci: U smeštajnim objektima sa dubokom prostirkom u Holandiji,

gustina naseljenosti iznosi oko 7 nosilja po kvadratnom metru, a koristi se veštačka

ventilacija. S obzirom na visok nivo prašine, savetuje se da farmeri koriste maske.

Izmet i prostirka se uklanjaju iz jame na kraju perioda nošenja.

Za živinu ovaj sistem gotovo u potpunosti omogućava prirodne obrasce ponašanja.

Unutrašnjost smeštaja je konstruisana na takav način da poseduje različite

funkcionalne oblasti, što čini ovaj sistem mnogo povoljnijim za živinu od zatvorenosti u

kavezu. Takođe i iz tehničke perspektive, ujednačena ventilacija i osvetljenje u

smeštajnom objektu može se postići lakše nego u kaveznom smeštajnom objektu, a

posmatranje živine je jednostavno. Međutim, primećen je smanjen učinak (tj. stopa

prinosa jaja) u poređenju sa kaveznim i aviarnim režimima, a i potrošnja hraniva je





nešto izraženija nego u slučaju kaveznog smeštaja usled veće aktivnosti živine zbog

smanjene gustine naseljenosti u smeštaju.

Smanjena gustina naseljenosti može takođe izazvati i određene probleme sa tečnim

stajnjakom i vlažnim klimatskim uslovima tokom zimskog perioda, što s druge strane

rezultira većom potražnjom za energijom u poređenju sa kaveznim avijarnim

smeštajnim objektima. Velike grupe pokazale su nešto agresivnije ponašanje (slučajevi

čupanja perja i kanibalizma). Takođe može doći i do povremenih problema s obzirom

da nosilje mogu nositi jaja na pod umesto u gnezdo. Još jednu od opasnosti

predstavljaju i intestinalni paraziti s obzirom da je živina u kontaktu sa izmetom koji se

nalazi u prostirci. Kada se stajnjak skladišti na farmi, koncentracije amonijaka u

vazduhu u unutrašnkjosti objekta su više nego što bi bile kada bi se koristile pokretne

trake kako bi se izmet redovno uklanjao do eksternog skladišnog mesta.

Mogućnost primene: Sistem je postavljen u već postojećim kontrukcijama. Prelazak

sa kaveznog na ovaj režim držanja živine zahteva kompletnu reviziju sistema.

Troškovi: Očekuju se veći troškovi usled slabijeg učinka ovog sistema u poređenju sa

ostalim. Zabeležene su procene troškova [124, Germany, 2001] od ukupno 20,90 evra

po živinskom mestu, a sastoje se od:

· radne snage 2.70 evra (po12,5 evra/hr)

· kapitalnog ulaganja

4,20 evra (11% gosišnjii troškovi: 5 % amortizacija, 2.5 %

popravka i održavanje, 7 % kamata)

· operativnih troškova 14,00 evra

Ukupno: 20,90 evra po živinskom mestu

U Holandiji je izgrađeno oko 1,000 ovakvih smeštajnih objekata koji primaju 6 miliona

nosilja, od ukupnog broja od 30 miliona (tj. 20%)

Referentna literatura: [128, Netherlands, 2000], [124, Germany, 2001] [179,

Netherlands, 2001]

4.5.2.1.2 Sistem sa dubokom prostirkom sa veštačkim vazdušnim sušenjem

stajnjaka

Opis: Ovaj sistem zasniva se na prethodno opisanom, ali ovde se emisija amonijaka

smanjuje veštačkom ventilacijom. Veštačka ventilacija sprovodi se preko cevi koje

izduvavaju 1,2m3 vazduha po živinskom mestu na sat pri temperaturi od 20 C preko

stajnjaka skladištenog ispod rešetki ili preko stajnjaka koji se uklanja pokretnom trakom

(na koju se izduvava vazduh).





Ilustracija 4.9: Sistemi sa dubokom prostirkom sa veštačkim sušenjem preko

cevi ispod rešetkastog poda [128, Netherlands, 2000]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Upotreba veštačke ventilacije i brzo sušenje

stajnjaka smanjuje emisije na 0,125kg NH3 po živinskom mestu godišnje za

skladštenje u jami. Smanjenje amonijaka sa ovim sistemom je 60% u odnosu na

referentni sistem (0,315kg NH3). Često uklanjanje izduvavanjem stajnjaka sa pokretne

trake može očekivano dati čak i niže vredonosti emisije.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Može se očekivati smanjeni nivo

mirisa u poređenju sa referentnim sistemom. Količina neophodne energije za rad ovog

sistema je visoka, zbog toga što se sistem za grejanje mora postaviti tako da dostigne

temperaturu od 20 C koja je neophodna u cevima. Neophodna je i dodatna energija za

održavanje protoka vazduha. Vazduh se uvlači kroz otvore u zidovima i kroz

konstrukciju sa otvorenim ispustom na krovu.

Operativni podaci: Upravljanje ovim sistemom je u principu identično kao i kod

referentnog sistema sa dubokom prostirkom.

Mogućnost primene: Ovaj sistem može se koristiti samo u smeštajnim objektima za

nosilje sa dovoljno mesta ispod rešetki. Obično je jama za stajnjak dubine od 80cm, ali

kada se upotrebljava ovaj sistem neophodno je dodati joj još 70cm dubine. Iskustvo od

farmera koji već koriste sisteme sa dubokom prostirkom je takvo da im se ovakav

sistem dopada zbog toga što iziskuje zanemarljive izmene tradicionalnog sistema.

Troškovi: U poređenju s referentnim sistemom (odeljak 4.5.2.1), dodatni troškovi

ulaganja iznose 1,10 evra po živinskom mestu. Dodatni godišnji troškovi iznose 0,17

evra po živinskom mestu, što znači da se uz smanjenje amonijaka od 60% (0,315 na

0,125 kg NH3), dobija trošak od oko 5,78 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme za uzgoj nosilja: Ovaj sistem je veoma mlad; samo jedna farma

(4,000 nosilja) u Holandiji upotrebljava ovaj sistem i oko 5% farmi u Nemačkoj. Očekuje

se porast upotrebe ovog sistema u budućnosti.

Referentna literatura: [122, Netherlands, 2001], [124, Germany, 2001] [181,

Netherlands, 2002]

4.5.2.1.3 Sistem sa dubokom prostirkom sa perforiranim podom i veštačkim





sušenjem

Opis: Smeštaj za nosilje je tradicionalan (ima zidove, krov i sl.), a odnos između

prostirke i „rešetkastog poda“ iznosi 30:70. Na podu se nalazi i deo sa mestima

predviđenim za nošenje jaja. Ispod rešetki i stajnjaka je perforirani pod koji omogućava

protok vazduha koji se koristi za sušenje stajnjaka (ilustracija 4.10). Maksimalno

opterećenje ove vrste poda je 400 kg/m2. Razdaljina između dna jame i perforiranog

poda (kanal za protok vazduha) mora biti 10cm. Na ovoj vrsti poda otvori za protok

vazduha čine 20% ukupne površine poda.

Ilustracija 4.10: Sistem sa dubokom prostirkom i perforiranim podom sa

veštačkim sušenjem stajnjaka [128, Netherlands, 2000]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Moguće je dobiti smanjenje emisija NH3 od

65% (0,110kg u poređenju sa 0,315kg NH3 po živinskom mestu godišnje u referentnom

sistemu).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna je veća količina energije

zbog veštačke ventilacije.

Operativni podaci: Izmet nosilja pada kroz rešetke na perforirani pod. Na početku

perioda nošenja na perforirani pod se stavlja piljevina debljine 4cm. Vazduh (koji je

prethodno zagrejan) izduvava se kroz male otvore u perforiranom podu ispod stajnjaka.

Kako bi se stajnjak dobro isušio postavljaju se ventilatori ukupnog kapaciteta od 7 m3

vazduha/h i 90 Pascal. Stajnjak ostaje na perforiranom podu oko 50 nedelja (period

nošenja), a zatim se iznosi iz smeštajnog objekta. Minimalna razdaljina između

perforiranog poda i rešetki je 80cm. Stajnjak se konstantno isušuje kontinuiranim

protokom vazduha. Sadržaj suve materije stajnjaka je oko 75%. Farmer se treba

zaštititi maskom.

Pojilice se moraju postaviti na rešetke, ali se dobrim dizajnom cevi sprečava gubitak

vode.





Mogućnost primene: Verovatnija je primena u novim objektima, iako se ovaj sistem

može postaviti i u postojećim smeštajnim objektima ali uz određene dodatne troškove.

Troškovi: Troškovi ulaganja iznose 1,20 evra po živinskom mestu, a godišnji troškovi

su 0,18 evra po životinji.

Referentne farme: U Holandiji ovaj sistem trenutno koristi oko 10 farmi (2001. godine).

Referentna literatura: [128, Netherlands, 2000] [179, Netherlands, 2001] [181,

Netherlands, 2002]

4.5.2.2 Avijarni sistem

Opis: Opis je dat u odeljku 2.2.1.2.2.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Podaci o emisijama amonijaka zabeleženi su

samo u Holandiji, a iznose 0,09 kg NH3 po živinskom mestu godišnje, što je 71% manje

u odnosu na referentni nekavezni sistem. Ovo smanjenje emisije povezano je sa

uklanjanjem stajnjaka, jer se oko 90% ukupne njegove količine uklanja pokretnim

trakama i to najmanje jednom nedeljno. Preostalih 10% stajnjaka se uklanja iz površine

prekrivene prostirkom nakon jednog ciklusa. [179, Netherlands, 2001]

Kombinovani efekti na medije životne sredine: U poređenju sa kaveznim sistemima,

zabeležen je značajno viši nivo prašine u vazduhu unutar smeštajnih objekata, što

uzrokuje veći stres za sluzokožu i ljudi i životinja. Neophodna energija zavisi posebno

od ventilacije i kreće se od 2,70 kWh po živinskom mestu godišnje za sisteme bez

pokretnih traka do 3,70 kWh po živinskom mestu godišnje za sisteme sa pokretnim

trakama u kojima se vazduh izduvava.

Operativni podaci: Nosilje uživaju u više slobode pokreta u odnosu na one koje su

smeštene u nekom od kaveznih sistema, ali mlade nosilje moraju doći iz smeštaja u

kojima se primenjuje avijarni sistem. Avijarni sistemi su više prilagođeni živini u odnosu

na konvencionalne podne sisteme upravljanja s obzirom da životni prostor nosilja ima

masivniju konstrukciju. Povoljniji temperaturni uslovi tokom zime zabeleženi su usled

veće gustine naseljenosti. Indeks konverzije hrane i stopa nošenja su takođe bolji u

odnosu na podne režime. Dostupan slobodan prostor u unutrašnjosti može se dopuniti

vanjskim prostorom za boravak.

Međutim, živina može doći u kontakt sa fekalijama, što dovodi do opasnosti od

intestinalnih parazita. Pored toga, povećan je i procenat zaprljanih i/ili jaja snešenih va

gnezda. Još jedan negativan efekat predstavljaju i veće grupe, kao i uvođenje

prirodnog dnevnog svetla, što podstiče agresivno ponašanje kod živine i moguće

slučajeve čupanja perja i kanibalizma, sa mogućnošću veće potencijalne stope

gubitaka. Posmatranje živine je teže, a i potreba za medikamentima je izraženija.

Mogućnost primene: Avijarni sistemi se još uvek manje koriste u odnosu na kavezne

ili podne režime, ali je ipak zabeleženo i dovoljno podataka na osnovu iskustava u

praksi. S obzirom da ne postoji značajnija potražnja za jajima iz zatvorenih avijarnih

sistema, ovaj sistem smeštaja se u Nemačkoj sprovodi samo u kombinaciji sa

slobodnim uzgojem na otvorenom.





Troškovi: Troškovi projektovanja sistema sa uklanjanjem stajnjaka pokretnom trakom

na koju se izduvava vazduh iznose 16,5 do 22,0 evra po živinskom mestu godišnje:

· radna snaga 1,2 – 2 evra (po ceni od 12.5 evra/h)

· kapitalno ulaganje

2,4 – 5,6 evra (11 % godišnji trošak: 5 % amortizacija, 2.5 %


· operativni trošak 12,9 evra – 14,4 [124, Germany, 2001]

Ukupno 16,5 evra – 22,0

Pokretačka snaga implementacije: Implementacija avijarnih sistema može se

povećati iz razloga koji se odnose na dobrobit životinja. Dodatnu pokretačku snagu

može činiti odluka EK (Uredba Komisije br. 1651/2001) kojom se propisuje da se u

svrhe naznačavanja uzgojnog metoda mogu upotrebljavati samo izrazi „slobodan

uzgoj“, „stajski uzgoj“ ili „kavezni uzgoj“ [179, Netherlands, 2001].

Referentne farme: Broj smeštajnih objekata sa avijarnim sistemom je generalno mali.

Podaci zabečeženi u Holandiji pokazuju da se oko 3% (649,000) nosilja drži u avijarnim

sistemima na manje od 1% farmi.

Referentna literatura: Videti kratke prikaze [124, Germany, 2001]

4.5.3 Tehnike za držanje tovnih pilića

Tovni pilići se tradicionalno gaje u smeštajnim objektima sa prostirkom na čitavoj

površini poda (videti odeljak 2.2.2). Vlažnu prostirku treba izbegavati kako iz razloga

koji se odnose na dobrobit životinja, tako i da bi se emisije amonijaka svele na što

manju količinu. Sadržaj suve materije prostirke zavisi od:

· sistema za pojenje

· dužine perioda tova

· gustine naseljenosti

· upotrebe podne izolacije.

U Holandiji je razvijena nova tehnika u cilju izbegavanja ili smanjenja količine vlage u

prostirci. U okviru ovog unapređenog dizajna smeštajnog sistema (poznatog pod

nazivom VEA sistem, što predstavlja skraćenicu na holandskom za „smeštaj tovnih

pilića sa smanjenom emisijom“), pažnja je usmerena ka izolaciji objekta, sistemu za

pojenje (u cilju izbegavanja prosipanja) i primeni piljevine. Međutim, precizna merenja

pokazala su da i tradicionalni i VEA sistem imaju iste emisije amonijaka od 0,08 NH3 kg

po žvinskom mestu godišnje (Holandija).

Nivo emisije amonijaka od 0,08 NH3 kg po žvinskom mestu godišnje smatra se

referentnim nivoom.

U Holandiji, gde je razvijen veliki broj različitih tehnika, tek nekoliko sistema sa

smanjenom emisijom amonijaka se trenutno postavlja. Svi novi sistemi opisani u ovom

odeljku potiču iz Holandije i poseduju sistem za veštačko isušivanje koji vazduh

izduvava kroz sloj koji se sastoji od pokrivke i izmeta [10, Netherlands, 1999] [35,

Berckmans et al., 1998].





Budući da stopa ventilacije zavisi od prirodnog vazdušnog protoka, očigledno je da su

projekat smeštajnog objekta i ulazni i izlazni ventilacioni otvori od izuzetnog značaja.

Potrošnja energije (i troškovi) su niži nego u smeštajnom objektu u kojem je postavljen

sistem sa ventilacijom ventilatorima.

Tehnika koja

se koristi u

smeštajnom

objektu

Smanjenj

e NH3 (%)

Kombinovani

efekti na medije

životne sredine

Mogućnost

primene

Troškovi

(eur/kg

smanjeno

g nivoa

NH3)

Referentni

sistem:

Objekat za

smeštaj sa

dubokom

prostirkom i

ventilacijom

pomoću

ventilatora

0,080

(kg NH3/

živ.

mestu/

god.

visok nivo

prašine

potrebna

energija zavisi

od

ventilacionog

sistema

često u

primeni

Odeljak

4.5.3.1

Perforirani

pod sa

veštačkim

sistemom za

vazdušno

isušivanje

83 potrebna

veća količina

energije

na osnovu

referentnog

sistema

2,73

Odeljak

4.5.3.2

Višeetažni

sistem sa

plutajućom

podnom

konstrukcijo

m i veštačkim

sušenjem

94 potrebna

veća količina

energije

povećana

količina prašine

neophodna

višeetažna

konstrukcija

2,13

Odeljak

4.5.3.3

Višeetažni

kavezni

sistem sa

uklonivim

stranicama

kaveza i

94 potrebna

veća količina

energije

slična

količina prašine

smanjen

nivo prašine

ukoliko se ne

koristi prostirka

neophodna

višeetažna

konstrukcija

ograničena

primena zbog

razloga koji se

odnose na

dobrobit životinja

2,13





veštačkim

vazdušnim

isušivanjem

stajnjaka

Tabela 4.19: Sumarni prikaz karakteristika tehnika sa integrisanim sistemom za

uzgoj tovne piladi

4.5.3.1 Perforirana podna konstrukcija sa veštačkim sistemom za isušivanje

Opis: Ovaj sistem sličan je referentnom sistemu za tovne piliće (odeljak 2.2.2).

Poseduje duplu podnu konstrukciju, pri čemu gornji deo ima perforacije minimalne

površine od 4% ukupne površine podne konstrukcije. Perforacije su zaštićene

plastičnom ili metalnom mrežom. Vazdušna struja kontinuirano se kreće nagore kroz

perforirani pod, a minimalnog je kapaciteta od 2m3 na čas po živinskom mestu.

Perforirani pod prekriven je prostirkom. Stajnjak i prostirka ostaju na podu tokom

čitavog tovnog perioda (oko 6 nedelja). Kontinuirani protok vazduha isušuje prostirku

(>70% suve materije), što rezultira smanjenjem emisija amonijaka. Unapređeni dizajn

može poboljšati distribuciju vazduha za isušivanje pomoću kanalisanja vazdušne struje.

Videti sliku 4.11.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Sušenje prostirke i izmeta dovodi do velikog

smanjenja emisija amonijaka dostižući nivo od 0,014 kg NH3 po živinskom mestu

godišnje (u poređenju sa referentnim sistemom kod kojeg je taj nivo 0,080 kg NH3 po

živinskom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna je veća količina energije

usled veštačke ventilacije, što udvostručuje potrošnju struje i troškove u poređenju sa

referentnim sistemom.

Operativni podaci: Mogući su obrasci ponašanja tipični za ovu životinjsku vrstu, ali u

ovako velikim grupama životinja to takođe znači i da dolazi do sukoba među

životinjama. Ovaj sistem se primenjuje u zatvorenim sistemima gajenja. Tokom letnjeg

perioda, unutrašnja temperatura vazduha je niža usled efekta hlađenja vazduha unutar

duple betonske podne konstrukcije. Budući da je ova vazdušna struja blizu živine,

uslovi u unutrašnjosti smeštajnog objekta će se poboljšati. Ukoliko dođe do nestanka

struje, tada nema ventilacije, što u uslovima visokih temperatura može dovesti do brzog

porasta temperature unutar objekta (uz posledično povećanje količine amonijaka i nivoa

emisije, kao i potencijalni gubitak živine).

Budući da je sadržaj suve materije stajnjaka visok i iznosi 80%, postoji dosta prašine u

smeštajnom objektu. Živina je čistija, ali se farmer mora zaštitit maskom za disanje.

Izbacivanje stajnjaka i čišćenje između tovnih perioda zahteva više radne snage.

Mogućnost primene: Ovaj sistem se može koristiti samo u novim objektima, s obzirom

da je ispod perforirane podne konstrukcije neophodna dovoljno duboka jama (2m), što

obično nije slučaj u postojećim objektima. Uz unapređeni dizajn biće neophodna jama

manje dubine.

Troškovi: U poređenju sa referentnim sistemom, za ovaj sistem neophodni su dodatni

troškovi ulaganja od oko 3 evra po živinskom mestu, što znači da je oko 25% skuplji.





Ovo je jednako dodatnom ulaganju po kg smanjene emisije NH3 od 45,5 evra (((1000

gr/(80 gr-14 gr)* 3 EUR). Može se sačiniti detaljniji proračun uz uključivanje dodatnih

troškova ulaganja za perforiranu podnu konstrukciju u iznosu od 65,90 evra po m2 i

gustinom naseljenosti živine od 20 tovnih pilića po m2. U ovom slučaju dodatni tekući

troškovi su 0,37 evra po živinskom mestu godišnje.

Trenutno samo nekoliko farmi primenjuje ovaj sistem usled visokih troškova i zbog toga

što su koristiograničene samo na smanjenje emisije NH3[179, Netherlands, 2001].

Referentne farme/uzgajivačnice tovnih pilića: U Holandiji se oko 450,000 tovnih

pilića uzgaja u ovom sistemu, koji je nov. U određenim centralnoevropskim zemljama

primenjuje se eksperimentalno.

Referentna literatura: [23, VROM/LNV, 1996], [124, Germany, 2001], [128,

Netherlands, 2000].

Ilustracija 4.11: Shematski prikaz sistema sa veštačkim isušivanje sa

perforiranom podnom konstrukcijom za tovne piliće (A), unapređen dizajn (B), i

deo podne konstrukcije unapređene verzije (C) [128, Netherlands, 2000]

4.5.3.2 Višeetažni sistem sa veštačkim isušivanjem za tovne piliće





Opis: Ovaj sistem karakteriše kontinuirani uzlazni ili silazni protok vazduha kroz

višeetažnu podnu kontrukciju na kojoj se nalazi prostirka. Ventilacioni vazduh se

uklanja putem namenskih ventilacionih otvora koji se nalaze ispod višeetažnih podnih

konstrukcija (4.5 m3 po živinskom mestu). Plivajući pod je izrađen od perforirane

polipropilenske trake. Odeljci u kojima životinje boave šitine su 3m, a dužine u skladu

sa dužinom smeštajnog objekta. Podni sistem sastoji se iz spratova (3 do 4). Nakon

tovnog perioda tovni pilići se mogu prebaciti na pokretnom podu do kraja objekta gde

se smeštaju u kontejnere za prevoz do klanice.

Ilustracija 4.12: Shematski prikaz poprečnog preseka i principa na kojem se

zasniva višeetažni sistem sa veštačkim isušivanjem (strujanjem vazduha nagore)

za tovne piliće [10, Netherlands, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija amonijaka se smanjuje na 0,005 NH3

po živinskom mestu godišnje (94% u poređenju sa referentnim sistemom, čija je emisija

0,080kg NH3 po živinskom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodno je više struje za rad

ventilatora za isušivanje.

Operativni podaci: Tokom letnjeg perioda manje je stresa od visoke temperature

usled blizine protoka vazdušne struje kod životinja. Živina je čista zato što je prostirka

suva. Strujanjem vazduha nagore i sadržajem suve materije od 80%, mogući su

problemi sa prašinom, pa se farmerima preporučuje korišćenje maske. Kod dizajna sa

strujanjem vazduha nadole, prašina predstavlja manji problem.

Mogućnost promene: Ovaj sistem može se primeniti kako u novim, tako i u postojećim

smeštajnim objektima za tovne piliće. Kako se sistem sastoji iz spratova, objekat treba

da ima dovoljnu visinu za njegovo postavljanje.

Troškovi: U poređenju sa referentnim sistemom, postavljanje verzije sa strujanjem

vazduha nadole iziskuje dodatno ulaganje od 2,27 evra po živinskom mestu, što znači

36 evra po NH3. Dodatni godišnji troškovi iznose 0,38 evra po živinskom mestu.

Referentne farme: Ovaj sistem je tek nedavno razvijen. U Holandiji se oko 45,000

tovnih pilića uzgaja u ovom sistemu na jednoj farmi. U određenim centralnoevropskim

zemljama, ovaj sistem je još uvek u eksperimentalnoj fazi.





Referentna literatura: [23, VROM/LNV, 1996], [128, Netherlands, 2000].

4.5.3.3 Višeetažnii kavezni sistem sa uklonivim stranicama kaveza i veštačkim

vazdušnim isušivanjem stajnjaka

Opis: Ovaj sistem predstavlja modifikovani sistem opisan u odlejku 4.5.3.2. Videti

takođe ilustracije 4.13 i 4.14 u nastavku teksta. Ovakav sistem je kavezni i ima nekoliko

spratova. Sam smeštajni objekat za tovne piliće je konvencionalna struktura sa

ventilatorima za isušivanje. Spratovi su široki 1,5m, sa odeljcima dugačkim 6m. Svaki

sprat ima obložene rešetke koje omogućavaju vazduhu da se kreće čitavom njihovom

dužinom. Sloj piljevine prekriva rešetke omogućavajući tako tovnim pilićima defekaciju i

grebanje.

Vazdušne cevke se nalaze na stranicama da bi se uzimao svež vazduh i isušivao

stajnjak na trakama. U sredini svakog sprata postoji dodatna cev za svež vazduh

namenjen živini. Na kraju svakog tovnog perioda od 6 nedelja stranice kaveza se

uklanjaju, a živina se izvodi napolje na pokretnoj traci. Stajnjak se na istoj traci odnosi

do kontejnera i odvozi sa farme. Ovaj sistem se takođe primenjuje i bez prostirke.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija amonijaka se smanjuje za 94% i slična

je emisiji iz sistema sa višeetažnom podnom kontrukcijom, odnosno 0,005 kg NH3 po

živinskom mestu godišnje. Čini se da upotreba prostirke ne utiče na emisiju amonijaka.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: U poređenju sa referentnim

sistemom, neophodno je više energije usled veštačke ventilacije. Može se očekivati da

će nivo prašine u sistemu u kojem nema prostirke biti niži nego u onome u kojem se

koristi prostirka. Takođe se pretpostavlja da je potrebna i slična količina energije za

veštačko isušivanje. Nagađa se da često uklanjanje stajnjaka može imati značajan

efekat na smanjenje emisije. U prethodnom sistemu izmet ostaje na pokretnoj traci

tokom čitavog tovnog perioda, što može zahtevati viši stepen protoka vazduha u cilju

dostizanja podjednakog nivoa smanjenja emisije.

Operativni podaci: Pored toga, miris u smeštajnom objektu tovnih pilića se značajno

smanjuje. Za razliku od sistema sa plivajućim podom, ovde ima više prašine u

smeštajnim jedinicama s obzirom da je sadržaj suve materije u stajnjaku do 80%.

Preporučuje se farmerima da se zaštite maskom.

U verziji ovog sistema bez prostirke, uslovi su bolji kako za živinu, tako i za farmera

zbog manje količine prašine, ali nedostatak prostirke istovremeno može imati

nepovoljne efekte na ponašanje ptica. Potencijalno je neophodne manje radne snage

zbog nepostojanja potrebe za izbacivanjem stajnjaka i čišćenjem sistema u kojem se

ne koristi prostirka.

Mogućnost primene: Za postavljanje ovog sistema nisu neophodne izmene postojeće

konstrukcije smeštajnog objekta. Kavezni sistem je specifičan i morao bi da se postavi

novi. Tehnički i ekološki rezultati su veoma dobri, ali problemi u pogledu dobrobiti mogu

ograničiti dalju primenu.

Troškovi: Dodatni troškovi ulaganja od 3 evra (oko 25%) na ukupno ulaganje od 12

evra po živinskom mestu. Prodajna cena tovnog pileta se povećava za oko 15%.





Dodatno ulaganje u poređenju sa referentnim sistemom iznosi 40 evra po kg NH3 koji

se smanji ((1000 gram/(80 gram-5 gram))* EUR 3).

Referentne farme/ uzgajivačnice tovnih pilića: Tek nekoliko farmi u Holandiji (manje

od 1%) primenjuju ovakve sisteme. Nije zabeležena primena ovih sistema u Evropi.

Referentna literatura: [23, VROM/LNV, 1996], [128, Netherlands, 2000]

Ilustracija 4.13: Shematski prikaz višeetažnog kaveznog sistema sa prostirkom u

smeštajnom objektu za tovne piliće [128, Netherlands, 2000]

Ilustracija 4.14: Shematski prikaz poprečnog preseka kaveza u višeetažnom

kaveznom sistemu sa prostirkom [128, Netherlands, 2000]

4.5.4 Tehnike smeštaja za ćurke

Opis: Najčešće tehnike koje se primenjuju na smeštaj ćurki opisane su u odeljku

2.2.3.1.1.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije amonijaka merene su u uslovima na





terenu u uobičajenim objektima za smeštaj ćurki sa prostirkom preko cele površine

poda i zabeleženo je da iznose 0,680kg NH3 po živinskom mestu godišnje. Povezani

plan ishrane nije zabeležen. Smeštajni objekti sa prirodnom ventilacijom ili otvoreni

objekti mogu imati manje emisije i niže nivoe mirisa, ali će dobijanje preciznih podataka

merenja biti otežano.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Budući da objekti za smeštaj mogu

biti zatvoreni ili otvoreni sa ili bez veštačke ventilacije, upotreba energije varira. Za

otvoreni objekat (100 x 16 x 16 m3) bez veštačke ventilacije, zabeležena je potrošnja

enerfije od otprilike 1,50 kWh po živinskom mestu godišnje. Za objekte sa veštačkom

ventilacijom ova vrednost svakako je viša.

Operativni podaci: Smeštaj i režimi upravljanja prilagođavaju se potrebama ćurki.

Obavezna je redovna provera živine i opreme u cilju dostizanja maksimalne efikasnosti

rada. Ćurke uživaju u slobodnom kretanju, a postavljanje hranilica i pojilica je takvo da

ih mogu brzo pronaći. Moguća je pojava brojnih obrazaca ponašanja tipičnih za ćurke,

kao što je grebanje, kupanje u prašini, protezanje udova i mahanje krilima; međusobni

kontakt životinja nije ograničen. Formiraju se grupe sa stabilnim socijalnim

(hijerarhijskim) uređenjem. Smatra se da je bolji kvalitet životnog okruženja u

otvorenim, nego u zatvorenim objektima.

Mogućnost primene: Najveći broj objekata na komercijalnim farmama za uzgoj ćurki

primenjuju ovu vrstu smeštaja bez ikakvih organičenja u pogledu konstrukcija ili

posebnih zahteva izuzev onih opisanih u odeljku 2.2.3.1.1.

Troškovi: Otvoreni smeštajni objekat sa prirodnom ventilacijom smatra se priuštivijim

sistemom od zatvorenog sistema smeštaja. Procene ukupnih troškova dobijene su na

osnovu podataka iz Nemačke [124, Germany, 2001] (odnos između jedinki muškog i

ženskog pola je 50/50) i iznose 34,71 evro po živinskom mestu godišnje:

· troškovi radne snage prosečno 1,8 evra (po12,5 evra/h)

· kapitalno ulaganje

4,46 evra (11% gosišnjii troškovi: 5 % amortizacija, 2.5 %


· operativni troškovi 28,45 evra

Ukupno: 34,71 evra

Referentne farme: U Nemačkoj veliki broj farmi primenjuje zatvorene sisteme

smeštaja, ali postoji tendencija primene otvorenih sistema u novim smeštajnim

jedinicama. U Holandiji 120 uzgajivačnica ćurki (99%) primenjuje ovaj (zatvoreni)

sistem.

Referentna literatura: [128, Netherlands, 2000], [124, Germany, 2001]

4.5.5 Tehnike na kraju proizvodnog procesa za smanjenje emisija u vazduh iz

živinskog smeštaja

4.5.5.1 Uređaj za hemijsko prečišćavanje mokrim postupkom

Opis: U okviru ovog sistema (videti ilustraciju 4.15) sav ventilacioni vazduh iz

smeštajnog objekta prolazi kroz uređaj za hemijsko prečišćavanje pre nego što se

emituje u životnu sredinu. U uređaju za hemijsko prečišćavanje mokrim postupkom





ispušta se tečna kiselina i apsorbuje se amonijak u kontaktu sa ventilacionim

vazduhom. Nakon apsorpcije, čist vazduh napušta sistem. Kao tečnost za ispiranje u

ovom sistemu najčešće se koristi rastvorena sumporna kiselina, ali se može koristiti i

hlorovodonična kiselina umesto sumporne. Do apsorpcije amonijaka dolazi nakon

sledeće reakcije:

2 NH3 + H2SO4 ® 2 NH4+ + SO4

2-

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Procenat smanjenja amonijaka kod

standardnog sistema sa dubokom prostirkom za nosilje i standardnog sistema za

smeštaj tovne piladi prikazani su u tabeli 4.20.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodno je skladištenje

hemikalija. Mogući ograničujući faktor primene ove tehnike odnosi se na nešto viši nivo

sumpora ili hlora, u zavisnosti od kiseline koja se upotrebljava, do kojeg može doći u

otpadnoj vodi.

Ilustracija 4.15: Shematski prikaz izgleda uređaja za hemijsko prečišćavanje

mokrim postupkom [10, Netherlands, 1999]

Mogućnost primene: Ovaj sistem, kao tehnika na kraju proizvodnog procesa, može se

primeniti na svaki smeštajni objekat, bilo nov ili postojeći, u kojem se protok vazduha

može usmeriti ka jednoj tački u kojoj vazduh ulazi u uređaj za prečišćavanje. Ova

tehnika nije pogodna za objekte sa prirodnom ventilacijom.

Visok nivo prašine u izduvnom vazduhu iz objekta može imati uticaj na učinak

prečišćavanja, što ovaj sistem čini manje pogodnim za objekte koji proizvode visok nivo

suve materije u stajnjaku ili za primenu u suvim klimatskim uslovima. Postoji

verovatnoća i da će biti potreban filter za prašinu, koji bi povećao pritisak u sistemu, pa

tako i potrošnju energije. Sistem je neophodno često nadgledati i kontrolisati, što se

odražava na troškove povezane sa radnom snagom.

Troškovi: Videti informacije izložene u tabeli 4.20 u nastavku teksta. Pojašnjenje

podataka: referentna emisija amonijaka za tovne piliće je 0,08kg po piletu godišnje, a

smanjenje primenom uređaja za prečišćavanje mokrim postupkom je 81%, što rezultira

emisijom od 0,015kg po piletu godišnje. Po živinskom mestu trošak ovog smanjenja je

3,18 evra, a po kilogramu amonijaka troškovi su: (1000/65) * 3.18 = EUR 48.92. Ovo

objašnjenje se može primeniti i za izračunavanje troškova za nosilje. [181, Netherlands,

2002]

Učinak Vrsta živine





Nosilje (duboka

prostirka)

Tovna pilad

Emisija NH3 kg/živ. mesto/god. 0,095 0,015

Procenat smanjenja (%)1 70 81

Dodatni troškovi ulaganja

(EUR/mesto)

3,18 3,18

Dodatni troškovi ulaganja

(EUR/kg NH3)

145,50 48,92

Dodatni godišnji troškovi

(EUR/mesto)

6,70 0,66

1) referentna emisija amonijaka za nosilje je 0,032 kg/živ./god., a za tovne pilie

ona iznosi 0,080 kg/živ./god.

Tabela 4.20: Sumarni prikaz operativnih i podataka o troškovima povezanim sa

upotrebom hemijskog uređaja za prečišćavanje mokrim postupkom za smanjenje

emisije iz smeštajnih objekata za tovnu pilad i nosilje

Referentne farme/uzgajivačnice tovne piladi: U Holandiji se oko milion nosilja i

50,000 tovne piladi se uzgajaju u objektima opremljenim uređajima za hemijsko

prečišćavanje mokrim postupkom.


4.5.5.2 Tunel za eksterno isušivanje sa perforiranim trakama za stajnjak

Opis: Stajnjak se na trakama prenosi iz smeštajne jedinice nosilja i šalje to gornje trake

u tunelu za isušivanje, koji se suštinski sastoji iz prostora između nekoliko redova trake,

pri čemu se stajnjak prebacuje duž trake sa jednog na drugi njen kraj, a zatim i u

suprotnom smeru na nižim redovima (videti ilustraciju 4.16). Na kraju procesa na nižoj

traci stajnjak ima sadržaj čvrste materije od 65-75% i odlaže se u zatvoren skladišni

prostor ili kontejner. Tunel se provetrava, uzimajući vazduh iz smeštajne jedinice

nosilja, tako da je neophodna ograničena dodatna električna energija. Tunel se obično

postavlja bočno uz smeštajnu jedinicu nosilja.





Ilustracija 4.16: Princip eksternog tunela za isušivanje sa perforiranim trakama za

stajnjak [128, Netherlands, 2000]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Zabeležena emisija iz smeštajnih objekata je

0,067 kg NH3 po živinskom mestu godišnje, ali nije jasno da li je ovo emisija čitavog

sistema, tj. da li uključuje i emisiju iz tunela za isušivanje.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna je samo određena manja

količina (električne) energije za ventilaciju ovog sistema zbog toga što su ventilatori za

tunel isti kao i oni koji se koriste za ventilaciju smeštajne jedinice nosilja. Budući da je

istovremeno neophodno da više traka radi, potrebna je i dodatna energija za njihov rad.

Nivo mirisa u kaveznom smeštaju je uglavnom manji nego u sistemima u kojima se

stajnjak suši unutar smeštajnog objekta.

Opeativni podaci: Moguće je dobiti veoma nizak sadržaj suve materije za kratko

vreme. Ukoliko nije moguće redovno odvoženje kontejnera sa stajnjakom, treba

obezbediti odvojen objekat za skladištenje suvog stajnjaka.

Mogućnost primene: Ovaj sistem se može primeniti na nove smeštajne objekte, ali je

posebno pogodan za već postojeće zbog toga što gotovo da ne narušava postojeću

konstrukciju. Samo mu je neophodno sredstvo za izvlačenje toplog vazduha za

korišćenje u tunelu za isušivanje.

Troškovi: Podaci o troškovima odnose se na primenu sistema u Italiji. Iako nisu

zabeleženi troškovi ulaganja, dodatni troškovi ulaganja u postavljanje tunela mogu se

nadoknaditi činjenicom da su troškovi eksternog skladištenja stajnjaka niži. Dodatni

troškovi za energiju su ograničeni, i iznose samo 0,03 evra po živinskom mestu

godišnje. Ukupan dodatni tekući trošak (uključujući kapitalne + tekuće troškove) iznosi

0,06 evra po živinskom mestu godišnje, što znači da sa smanjenjem NH3 od 70%,

trošak iznosi 0,37 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme: Zabeleženi su novi slučajevi primene ovog sistema u Italiji.

Referentna literatura: [127, Italy, 2001], [128, Netherlands, 2000]

4.6 Tehnike za smanjenje emisija iz smeštajnih objekata za svinje





U ovom delu dokumenta dat je osvrt na informacije o tehnikama usmerenim na

smanjenje emisija iz smeštajnih objekata za svinje. Dostupne informacije su u

potpunosti fokusirane na emisije NH3 u vazduh, a tehnike se mogu podeliti u sledeće

kategorije:

· integrisane tehnike

· nutritivne mere u cilju smanjenja količine i sadržaja azota u stajnjaku (odeljak

4.2)

· regulisanje klimatskih uslova unutar smeštajnih objekata

· optimizacija dizajna smeštajnih objekata za svinje

· tehnike na kraju proizvodnog procesa.

Mere koje se odnose na ishranu prethodno su opisane u odeljku 4.2 za sprečavanje

emisija iz smeštajnih objekata smanjenjem koncentracije azota u stajnjaku. Iako i

mnogi drugi faktori utiču na nivo emisija u vazduh, razlike u planovima ishrane treba da

budu jasne kako bi se omogućilo tačno tumačenje podataka o učinku alternativnih

tehnika za smeštaj.

U mnogim slučajevima dostavljene informacije koje se odnose na dizajn smeštajnih

objekata i njihove nivoe emisije amonijaka nisu sadržale podatak o tome da li je plan

ishrane životinja uključivao smanjenu količinu azota. Stoga nije uvek jasno da li se

učinak određenog sistema za smeštaj može u potpunosti pripisati izmeni dizajna ili

delimično i drugim faktorima, kao što su tehnike ishrane. Pretpostavlja se da se na

opštem nivou sprovodila fazna ishrana i da se nivoi (faktori) emisije mogu uporediti. U

cilju odstranjivanja takvih efekata i omogućavanja tumačenja razlika u merenju, važno

je koristiti definisane protokole merenja kojima se standardizuju uslovi ishrane i ostali

aspekti upravljanja u cilju omogućavanja upoređivanja emisija (videti npr. Aneks 7.5).

Regulacija unutrašnjosti smeštajnog objekta u smislu smanjenja brzine vazduha pri

površini stajnjaka i održavanje niskih unutrašnjih temperatura (manja zaprljanost

podova) može smanjiti emisije još više. Optimalna regulacija smeštajnog okruženja,

posebno tokom letnjeg perioda može doprineti obezbeđivanju defekacije životinja u za

to namenjen prostor, čime prostor za ležanje i vežbu ostaje čist i suv. Niži protok

vazduha, niže tmeperature ulaznog vazduha i manje brzine vazduha u prostoru u

kojem borave životinje i iznad podova u smeštajnom objektu mogu smanjiti pojavu i

otpuštanje supstanci koje zagađuju vazduh unutar smeštajnog objekta. Na obrazac

protoka vazduha u smeštajnom objektu može povoljno uticati pozicija i dimenzije otvora

za dovod i odvod vazduha (npr. postavljanje instalacija na bočnim zidovima ili kalkanu

ili linearno postavljanje kroz otvor za otpadni vazduh). Sprovođenjem dolaznog

vazduha kroz perforirane otvore i porozne tavanice dobija se manja brzina vazduha u

prostoru u kojem borave životinje. Temperature dolaznog vazduha i protoci mogu se

smanjiti na primer postavljanjem dovoda vazduha na neosunčanim mestima ili

dovođenjem vazduha preko prolaza u kojem se nalaze hranilice ili preko izmenjivača

toplote zemlja-vazduh (ili toplovodnog) izmenjivača.

Ove faktore neophodno je kontrolisati u cilju ispunjavanja potreba svinja, a često

zahtevaju određeno ulaganje energije. Procena i kvantifikacija smanjenja emisije kroz

primenu ovi tehnika su složene, a jasni zaključci još uvek nisu zabeleženi.

Mnogo pažnje posvećeno je konstrukciji smeštajnih objekata, odnosno kombinaciji





podnog sistema, sakupljanja stajnjaka i sistema uklanjanja stajnjaka. Opisani sistemi za

smeštaj u osnovi uključuju pojedine ili sve sledeće principe:

· smanjenje površine stajnjaka koja emituje štetne materije

· uklanjanje stajnjaka (tečnog stajnjaka) iz jame do eksternog skladišnog prostora

· primena dodatnog tretmana, kao što je aeracija, u cilju dobijanja tečnosti za

ispiranje

· hlađenje površine stajnjaka

· izmena hemijskih/fizičkih svojstava stajnjaka, kao što je smanjenje pH vrednosti

korišćenjem površina koje su glatke i lake za čišćenje

Treba dati nekoliko uopštenih napomena. Promena sa potpuno rešetkaste na 50%

rešetkastu podnu konstrukciju smanjuje emisiju sa površine stajnjaka za oko 20%, pri

čemu takođe treba uzeti u obzir i svaku količinu stajnjaka koja se zadržava da delu

podne konstrukcije koji nije rešetkast. Ovakav 50% rešetkasti sistem dobro funkcioniše

zimi, ali ne toliko dobro u letnjim uslovima [183, NFU/NPA, 2001]. Pored toga, došlo se

do zaključka da je efekat rešetkastih podnih konstrukcija veći kada je odnos širine

rešetke i šliceva između njih bliži vrednosti 1. Zabeleženo je da je primena mekšeg

materijala za izradu ovakvih podova uticala na smanjenje isparavanja amonijaka za

gotovo 30%. Kod ekstrakcije ispod podne konstrukcije dolazi do većih emisija ukoliko je

razdaljina između stajnjaka i donje ivice lestvičastog poda manja od 50cm.

U principu, emisija je manja ako je manja rešetkasta površina podne konstrukcije i

manja emitujuća površina stajnjaka, ali važno je izabrati optimalni odnos između

površine podne konstrukcije pod rešetkama i bez njih. Povećanje površine podne

konstrukcije koja nije rešetkasta dovešće do zadržavanja stajnjaka na čvrstom delu i

mogućem porastu emisija amonijaka. Da li će do ovoga doći ili ne u velikoj meri zavisi

od količine urina i brzine kojom se spira, kao i udaljenosti jame. Konveksna podna

konstrukcija pomoći će efikasnijem uklanjanju urina, ali treba u obzir uzeti i bezbednost

životinja.

Uklanjanje stajnjaka smatra se efektivnim (npr. strugačima (80% smanjenja) ili

spiranjem (70% smanjenja), ali u određenim kategorijama efekat nije uvek jasan (npr.

kod finišera i krmača u gestaciji). Fizički sastav stajnjaka i glatkoća poda jame mogu

imati uticaj na efekat smanjenja na emisije amonijaka koji uklanjanje stajnjaka pomoću

strugača obično obezbeđuje.

U pogledu prostirke, očekuje se da će se upotreba prostirke u smeštajnim objektima za

svinje povećati širom Evropske unije usled povećane svesti o dobrobiti životinja.

Prostirka se može koristiti zajedno sa (automatski) regulisanim sistemima ventilacije

smeštajnih objekata, pri čemu bi prostirka omogućila životinjama da regulišu svoju

sopstvenu temperaturu, samim tim i smanjujući količinu energije neophodne za

ventilaciju i zagrevanje. Proizvodnja čvrstog stajnjaka umesto tečnog stajnjaka smatra

se prednošću iz agronomske perspektive, u tom smislu što organske materije na

poljima poboljšavaju fizičke karakteristike zemljišta, čime se smanjuje ispiranje i

izluživanje hranljivih sastojaka u vodna tela.

U cilju omogućavanja jednostavnog poređenja, tehnike su opisane prema IPPC

kategorijama svinja. Postignuta smanjenja, troškovi primene i najvažnije karakteristike

sumarno su prikazane u tabeli koja prethodi opisima smeštajnih objekata za svaku





kategoriju svinja. U cilju upoređivanja učinka i podataka o troškovima povezanim sa

tehnikama smanjenja, smatra se praktičnim da se odabere referentna tehnika za svaku

kategoriju svinje. Ovakvim pristupom se bira tehnika povezana sa najvećim nivoima

emisije amonijaka i omogućava ostalim tehnikama da budu procenjene u pogledu svog

relativnog učinka u životnoj sredini (procenat smanjenja). Relativne vrednosti tada

predstavljaju samo pokazatelj nivoa koji se može postići, a ne apsolutnu vrednost, koja

zavisi od mnogo više faktora nego što je samo konfiguracija smeštaja.

Iako u obzir treba uzeti CH4, nmVOC i N2O, ipak je NH3 posvećena najveća pažnja u

funkciji ključnog zagađivača vazduha s obzirom da se emituje u najvećim količinama.

Gotovo sve informacije o smanjenju emisija iz smeštajnih objekata za svinje odnosile

su se na smanjenje emisije NH3. Pretpostavlja se da se tehnikama kojima se smanjuju

emisije NH3 takođe smanjuju emisije i ostalih gasovitih supstanci [59, Italy, 1999].

Takođe je važno shvatiti i to da smanjenje emisija iz smeštajnih objekata može

potencijalno dovesti do povećanja emisija NH3 iz skladišnih prostora i iz primene

stajnjaka.

Treba napomeniti da nisu svi dostavljeni podaci izmereni. Neki su izračunati ili dobijeni

iz dostupnih informacija, u kom slučaju je to i naznačeno. Na primer, u slučaju podataka

dobijenih iz Italije, za dobijene vrednosti korišćen je konstantan odnos od 1,23:1 između

emisije amonijaka iz smeštaja priplodnih krmača uzgajanih u kolektivnom oboru i emisiji

iz smeštaja tovljenika, usled činjenica da podaci o pojedinačno smeštenim krmačama

nisu uvek bili dostupni.

Obračuni troškova zavise o uključenim faktorima. Na primer, podaci o troškovima iz

Italije pokazuju negativne troškove, koji u stvari izražavaju neto dobit od primene nekog

sistema smeštaja. U ovom slučaju, primena referentnog sistema bi bila skuplja u

odnosu na primenu alternativnog sistema smeštaja. Uz izuzetak Italije, podaci o

troškovima ne uključuju dobit.

Potencijalne tehnike za smanjenje emisije opisane su i upoređene u okviru ovog

poglavlja. Poglavlje 5 predstavlja rezultat procene tehničkih i ekonomskih koristi njihove

primene. U određenim zemljama upotreba pojedinih vrsta smeštaja je ograničena ili

neće biti dozvoljena usled propisa koji se odnose na zaštitu zdravlja, ili usled tržišnih

zahteva.

Sve integrisane mere za smanjenje emisija NH3 iz smeštajnih objekata za svinje

dovešće do veće količine azota u tečnom stajnjaku i to u količini koja se može

potencijalno emitovati tokom razastiranja.

4.6.1 Sistemske integrisane tehnike za smeštaj krmača u parenju i suprasnih

krmača

Opis: Učinak tehnika za krmače sumarno je prikazan u tabeli 4.21. Mnoge od ovih

tehnika za smeštaj se takođe primenjuju za grovere/finišere (videti odeljak 4.6.4), za

koje su nivoi učinka sumarno prikazani u tabeli 4.24.

U ovom trenutku, krmače u parenju i suprasne krmače se mogu držati kako

pojedinačno, tako i u grupi. Međutim, zakonska regulativa EU u oblasti zaštite svinja

(91/630/EEK) propisuje minimalne standarde zaštite svinja i nalaže da se krmače i





nazimice drže u grupama, od 4 nedelje nakon pripusta do nedelju dana pre očekivanog

vremena prasenja, i to za nove ili renovirane objekte od 1. januara 2003. godine, a za

postojeće objekte od 1. januara 2013. godine.

Jasno j da određene tehnike poseduju više mogućnosti smanjenja emisije od ostalih, ali

čak i kod primene iste tehnike moguće je dobiti različite rezultate u razlčitim zemljama

članicama. Na nivoe emisije utiču razlčiti faktori kao što su grupni ili pojedinačni

smeštaj, upotreba prostirke i klimatski uslovi tokom merenja.

Direktiva o zaštiti svinja pomenuta u prethodnom delu teksta (91/630/EEK, izmenjenoj

Direktivom br. 2001/88/EC) uključuje i zahteve koji se odnose na podne površine. Za

nazimice i suprasne krmače, određeni deo poda mora biti potpuno pun, od čega je

najviše 15% predviđeno za drenažne otvore. Ovi novi propisi promenjuju se na sve

novoizgrađene ili preuređene objekte počev od 1. januara 2003. godine, a na sve

ostale od 1. januara 2013. godine. Efekat ovakvih izmena podne površine na emisije u

poređenju sa tipičnim postojećim lestvičastim podom (koji predstavlja referntni sistem)

još uvek nije ispitan. Maksimalni procenat drenažnih otvora od 15% u potpuno punoj

podnoj površini manji je od 20% otvora za ovakve betonske podove u novim propisima

(maksimalno rastojanje od 20mm i minimalna širina rešetke od 80mm za krmače i

nazimice). Na osnovu iznetog, ukupni efekat je smanjenje nepokrivene površine.

Referentna tehnika: Za krmače, ovo je duboka jama ispod potpuno rešetkastog poda

sa betonskim lajsnama. Tečni stajnjak se uklanja bilo u čestim intervalima, samo nakon

završetka tovnog perioda, ili čak i sa manjom učestalošću. Veštačka ventilacija uklanja

gasovite sastojke koje emituje uskladišten tečni stajnjak.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Povezani nivo emisije varira u zavisnosti od

smeštajnih uslova. Zabeleženo je da grupno smeštene krmače imaju emisije između

3,12 (Danska) i 3,70 (Italija) kg NH3 po tovnom mestu godišnje, pri čemu se za

pojedinačni smeštaj vezuju više vrednosti od 4,2 (Holandija) kg NH3 po tovnom mestu

godišnje.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Energija neophodna za veštačku

ventilaciju varira, ali u proseku u Italiji je procenjena na 42,2 kWh po krmači godišnje

[185, Italy, 2001].

Operativni podaci: Okolnosti pod kojima su dobijeni podaci o emisiji su

standardizovane, što znači da nisu primenjene posebne tehnike koje bi mogle uticati na

emisije ili koje se u velikoj meri razlikuju od uobičajene uzgojne prakse (kao što je

ishrana, pojenje, regulacija klime u smeštajnom objektu).

Mogućnosti primene: Ovo je sistem koji se u Evropi najčešće upotrebljava.

Troškovi: Troškovi novog objekta procenjuju se na više od 600 evra po tovnom mestu

godišnje, uključujući i troškove ulaganja (kamate, naknade i sl.) i tekuće troškove

(energija, održavanje i sl.) [185, Italy, 2001].

Referentne farme: Okvirno 2381000 krmača u parenju (74% ukupnog broja u EU) i

4251000 suprasnih krmača (70% ukupnog broja u EU) drže se pojedinačno.

Pretpostavlja se da je najveći deo njih smešten u objektima sa potpuno rešetkastim

podnim površinama.





odeljak smeštajni sistem smanjenje NH3

(%)

Potrebna energija

(kWh/mesto/god.)

4.6.1

Grupa individualno

smeštenih krmača na

potpuno rešetkastom podu,

sa veštačkom ventilacijom i

dubokom jamom za

sakupljanje stajnjaka ispod

poda (referentni sistem)

3,12 (DK) do

3,7 (I) i 4,2

(HOL) kg

NH3/tovn.

mest./god.

Potpuno rešetkasti podovi (PRP)

4.6.1.1 PRP sa vakuumskim

sistemom 25 isto kao ref. sistem

4.6.1.2

PRP sa

ispusnim

kanalima

bez

ventilacije 30 22,81)

ventilacija 55 40,31)

4.6.1.3

PRP sa

odvodima/

cevima

bez



Polurešetkasti podovi (PRP)

4.6.1.4 PRP sa smanjenom jamom

za stajnjak 20-40 isto kao ref. sistem

4.6.1.5 PRP sa rashladnim rebrima

za hlađenje stajnjaka 52 više nego ref. sistem

4.6.1.6

PRP sa

vakuumskim

sistemom

betonske

rešetke 25 isto kao ref. sistem

metalne

rešetke 35 isto kao ref. sistem

4.6.1.7

PRP sa

ispusnim

kanalima

bez



4.6.1.8

PRP sa

odvodima/

cevima

bez

ventilacije 40-60 14,41)

ventilacija 70 301)

4.6.1.9 PRP sa

strugačem

betonske

rešetke 15-40 više nego ref. sistem





(suprasne

krmače)

metalne

rešetke 50 više nego ref. sistem

Betonski puni pod (BPP)

4.6.1.10 BPP sa prostirkom 0-67 2) manje nego ref.

sistem

4.6.1.11

BPP sa prostirkom od

slame i elektronskim

hranilicama

38 manje nego ref.

sistem

1) odnosi se na energiju potrebnu za spiranje stajnjaka, a ne

ventilaciju

2) negativno smanjenje ukazuje na povećanje emisija

Tabela 4.21: Nivoi učinka sistema za smeštaj sa integrisanim tehnikama za nove

objekte za krmače u parenju i suprasne krmače

4.6.1.1 Potpuno rešetkasti pod sa vakuumskim sistemom (PRP vakuum)

Opis: Na dnu jame ispod potpuno rešetkastog poda postavljaju se izlazi na svakih

10m2 koji su povezani na kanalizaciju. Tečni stajnjak se ispušta otvaranjem ventila u

glavnoj cevi za odvod tečnog stajnjaka. Formira se blagi vakuum koji omogućava

uklanjanje tečnog stajnjaka. Jama se može prazniti jednom ili dvaput nedeljno, u

zavisnosti od njenog kapaciteta.

Ilustracija 4.17: Potpuno rešetkast pod sa vakuumskim sistemom [185, Italy,

2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjenje emisije NH3 za oko 25% usled

čestog uklanjanja tečnog stajnjaka. Prema podacima dobijenim iz Italije, zabeleženo je

oko 2,77 kg NH3 po tovnom mestu godišnje.

Kombinovani eketi na medije životne sredine. Budući da je sistem manuelni, nije

neophodna dodatna energija. Manje vode je potrebno za čišćenje poda u poređenju sa

polurešetkastim ili punim betonskim podovima. Preporučuje se uklanjanje svih

potencijalnih aerosola koji se stvore tokom ispuštanja tečnog stajnjaka pomoću

vakuuma koji nastaje kada se otvore ventili.





Operativni podaci: Ovom tehnikom je lako upravljati u poređenju sa referentnom

tehnikom [184, TWG ILF, 2002].

Mogućnost primene: U postojećim smeštajnim objektima ovu tehniku moguće je

primeniti sa:

· čvrstim betonskim podovima i sa dovoljno visine za postavljanje sistema na

postojećem podu

· renoviranjem PRP-a sa jamom za skladištenje koja se postavlja ispod.

Troškovi: U slučaju Italije, zabeležen je negativan dodatni trošak (tj. dobit) od 8,60

evra po tovnom mestu godišnje, u slučaju kada se tehnika primenjuje u novom

smeštaju u poređenju sa troškovima referentnog sistema.

Referentne farme: Sve veći broj farmi u Italiji usvaja ovu tehniku u novim smeštajnim

objektima za suprasne krmač, npr. farma Sartori u Parmi


4.6.1.2 Potpuno rešetkast pod sa spiranjem trajnog sloja tečnog stajnjaka u

kanalima ispod podne konstrukcije (PRP kanali za spiranje)

Opis: Potpuno rešetkast pod sa kanalima koji se nalaze ispod podne konstrukcije

napunjeni slojem tečnog stajnjaka od 10cm. Kanali se ispiraju svežim ili aerizovanim

tečnim delom stajnjaka najmanje jednom dnevno. Aerizovana tečnost sadrži 5% suve

materije. Kanali imaju blagi nagib kako bi se potpomoglo uklanjanje tečnog stajnjaka, a

tečnost za spiranje se pumpa sa jedne strane jedinice ili objekta na drugu, gde se

prikuplja u kanalu odakle se zatim uklanja u eksterno skladište stajnjaka.

Ilustracija 4.18: Potpuno rešetkasti pod sa spiranjem sloja tečnog stajnjaka u

kanalima koji se nalaze ispod podne konstrukcije [185, Italy, 2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Kombinovani efekat smanjene površine

stajnjaka i uklanjanja tečnog stajnjaka spiranjem, smanjuje emisije NH3 za 30% kada

se spiranje obavlja svežom tečnošću, a 55% kada se obavlja aerisanom tečnošću.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Energija neophodna za rad ovog

sistema zavisi od udaljenosti između jame i skladišta za tretirani tečni stajnjak. Spiranje

zahteva dodatnu energiju, koja se procenjuje na:





· 8,2 kWh po grlu godišnje za spiranje

· 14,6 kWh po grlu godišnje za tečnu separaciju

· 17,5 kWh po grlu za tečnu aeraciju.

Ukupna potrošnja energije je manja ili jednaka referentnom sistemu usled činjenice da

nije potrebna veštačka ventilacija.

Čestim spiranjem moguće je smanjiti i aerosole.

Pojava mirisa usled spiranja može uzrokovati neprijatnost, posebno u okruženju farme.

Pojava mirisa je izraženija ukoliko se spiranje obavlja bez aeracije. Od slučaja do

slučaja se mora odlučiti da li je važnija potrošnja energije (i primena sistema bez

spiranja) ili neprijatni mirisi. [184, TWG ILF, 2002]

Operativni podaci: U ovim smeštajnim objektima se ne koristi veštačka ventilacija, pod

pretpostavkom da se prirodnom ventilacijom i čestim spiranjem tečnog stajnjaka dobija

dovoljno ventilacije.

Primena ovog sistema u slučaju aeracije zahteva separaciju tečnog dela stajnjaka pre

nego što se tretira i vrati na spiranje.

Mogućnost primene: Struktura (npr. dubina) postojeće jame za stajnjak može

omogućiti primenu u postojećim smeštajnim objektima. Postoje primeri primene na

postojećim čvrstim betonskim podovima, na kojima se odvodi mogu postaviti na

postojeći pod, ali mora se obezbediti dovoljna visina.

Troškovi: Primena ovog sistema u novim objektima ima negativan dodatni trošak (tj.

dobit) od 4,82 evra po tovnom mestu godišnje. Prilikom spiranja bez aeracije, negativni

dodatni troškovi (tj. dobiti) su 12,16 evra po tovnom mestu godišnje. U postojećim

objektima troškovi su promenljivi u zavisnosti od strukture postojećeg objekta. O tome

videti više u odeljku 4.6.1.

Referentne farme: Ovaj sistem se sve više primenjuje u smeštajnim objektima za

suprasne krmače (i finišere), npr. farma Borgo del Sole u Parmi.


Potpuno rešetkast pod sa odvodima ili cevima za spiranje (PRP sa odvodima za

spiranje)

Opis: Mali plastični ili metalni odvodi se postavljaju ispod potpuno rešetkastog poda.

Urin se kontinuirano suši usled blagog pada (nagiba) u ovim odvodima. Tečni stajnjak

se uklanja jednom ili dvaput dnevno spiranjem sa tečnim delom tečnog stajnjaka, videti

ilustraciju 4.19. Urin se suši kontinuirano u odvodu ka skladišnom prostoru za stajnjak.





Ilustracija 4.19: Potpuno rešetkast pod sa odvodima za spiranje [185, Italy, 2001]

Alternativni sistem se sastoji od boksova sa potpuno rešetkastim podovima sa PVC

cevima položenim u beton ispod svake rešetke, videti ilustraciju 4.20. Nagib

omogućava da se urin kontinuirano odvodi. Jednom dnevno ili češće obavlja se

recirkulacija odvojenog i aerizovanog tečnog stajnjaka kako bi se uklonio stajnjak i

očistile cevi.

Ilustracija 4.20: Potpuno rešetkasti pod sa cevima za odvod stajnjaka [59, Italy,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjenje površine tečnog stajnjaka, često

uklanjanje tečnog stajnjaka i kontinuirana drenaža urina pomažu smanjenju emisija

NH3 za 40% kada se koristi svež tečni stajnjak, a 55% kada se koristi aerizovan tečni

stajnjak. Nema zabeležene razlike između slučajeva u kojima se koriste cevi i slučajeva

u kojima se koriste odvodi.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za spiranje je neophodna energija,

za koju se procenjuje da iznosi:



· 13,9 kWh po grlu godišnje za aeraciju.

Kada se ne upotrebljava veštačka ventilacija u ovom sistemu, npr. kao u Italiji, ukupna

iskorišćena energiha je manja nego kod sistema sa potpuno rešetkastim podom sa

veštačkom ventilacijom.





Čestim spiranjem mogu se smanjiti količine aerosola.





Operativni podaci: Videti odeljak 4.6.1.2

Mogućnost primene: Videti odeljak 4.6.1.2. U Italiji, odvodi i cevi se koriste kod

suprasnih krmala, a sve veći broj farmi usvaja ovaj sistem za finišere.

Troškovi: Primena u novim objektima kreće se od dodatnog troška u iznosu od 0,56

evra po tovnom mestu godišnje (odvodi) do negativnog dodatnog troška (tj. dobiti) od

5,54 evra po tovnom mestu godišnje (cevi). U procesu bez aeracije, negativni dodatni

troškovi (tj. dobiti) iznose 2,44-8,54 evra po tovnom mestu godišnje. Dodatni godišnji

operativni troškovi pokazuju dobit od 1,22-4,27 evra po tovnom mestu bez aeracije, a

sa aeracijom ovaj iznos kreće se od dodatnog troška od 0,28 evra do dobiti od 2,88

evra [184, TWG ILF, 2002]. Troškovi su nešto viši u poređenju sa sistemom za odvod

stajnjaka kanalima, s obzirom na podatke o manjoj dobiti. Za odvode sa aeracijom dati

su neto troškovi u poređenju sa sistemom sa kanalom.

U postojećim objektima, troškovi su promenljivi i zavise od strukture objekta; videti uvod

u odeljak 4.6.1.

Referentne farme: U Italiji se oko 5,000 krmača (farma Bertacchini) drži u sistemima

PRP sa odvodima, a 7,000 u sistemima sa cevima.


4.6.1.4 Polurešetkast pod sa smanjenom jamom za stajnjak (PRP)

Opis: Emisije amonijaka mogu se smanjiti principom smanjenja površine stajnjaka,

posebno primenom male jame za stajnjak maksimalne širine 0,60m. Jama za stajnjak

ima trouglaste gvozdene ili betonske rešetke. Krmače se drže posebno, a ne u grupi.

U Italiji se koristi slobodnija konstrukcija smeštajnih jedinica koja sadrži potpuno

rešetkast eksterni prolaz sa jamom za stajnjak koja se nalazi ispod; pri čemu se

stajnjak ne uklanja često. U unutrašnjosti, životinje se drže u jedinicama sa betonskim

podom, sa pristupom eksternom prolazu (videti ilustraciju 4.22). Ovakva struktura ne

može se porediti sa sistemom za slobodno držanje krmača sa polurešetkastim podom u

unutrašnjosti smeštajnih jedinica. Primenjene tehnike smanjenja pokazuju slične

ekoličke učinke i operativne uslove, ali se mogu razlikovati u određenoj meri u pogledu

troškova.





Ilustracija 4.21: Smeštajna jedinica za individualno držanje sa malim kanalom za

izđubrivanje[10, Netherlands, 1999]

Ilustracija 22: Čvrsti betonski pod i potpuno rešetkast eksterni prolaz sa kanalom

za izđubrivanje [185, Italy, 2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Kombinovanjem smanjenja kanala za

izđubrivanje i površine tečnog stajmnjaka i brzim ispuštanjem stajnjaka pomoću

trouglasti rešetki smanjuju se emisije NH3 za 20-40%

U okviru istog sistema, individualno i grupno držanje životinja daju različite nivoe

emisija usled razlike u emitujućoj površini stajnjaka po grlu. Kod slobodnog držanja

krmača, zabeleženi su nivoi od 2,96kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Italija). Za

individualno držanje krmača zabeleženi nivoi su 1,23 (Danska) i 2,40 (Holandija) NH3

po tovnom mestu godišnje.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Ovakvi smeštajni objekti mogu imati

prirodnu ili veštačku ventilaciju. U Danskoj se koristi veštačka ventilacija kapaciteta od

maksimalno 100m3 na čas po tovnom mestu . U oblastima sa nižim spoljašnjim

temperaturama, ove smeštajne jedinice mogu takođe biti opremljene dodatnim

grejanjem. Upotreba energije je nepromenjena.

U slučaju postojanja eksternog kanala za izđubrivanje, smanjena emisija neće biti od

koristi unutrašnjem okruženju, što se može smatrati jednom od prednosti smanjenog

unutrašnjeg kanala za izđubrivanje.





U Italiji su moguće uštede energije zbog toga što nije neophodna veštačka ventilacija

[185, Italy, 2001].

Operativni podaci: Tečni stajnjak se obično uklanja preko centralnog sistema za

izđubrivanje otvaranjem ventila i preko nagiba cevi za izđubrivanje. Određeni sistemi

opremljeni su strugačima (videti odeljak 4.6.1.9).

Mogućnost primene: U postojećim smeštajnim jedinicama, mogućnost primene zavisi

od strukture postojećeg kanala za izđubrivanje, ali je u većini slučajeva primena

otežana, ako ne i nemoguća. Kod postojećih objekata sa unutrašnjim čvrstim betonskim

podovima moguće je dodati produžetak u vidu eksternog prolaza sa prostorom za

skladištenje stajnjaka [185, Italy, 2001].

Kod maksimalne dubine kanala od 0,60m neophodno je povećati dubinu kanala ili ga

češće izđubrivati, a zatim stajnjak skladištiti van objekta. Ukoliko je zakonskom

regulativom naložena minimalna dubina kanala za izđubrivanje, tada njeno smanjenje

nije moguće (npr. u Irskoj je propisana minimalna dubina >0,90,).

U određenim evropskim zemljama (npr. Danska) individualno smeštanje krmača će se

sve manje primenjivati usled promene zakonske regulative kojom će biti propisana

upotreba sistema za slobodan uzgoj.

Troškovi: Preostala emisija amonijaka u poređenju sa objektima sa potpuno

rešetkastim podom zavisi od referentnog sistema. Uz smanjenje od 40% (4.2 na 2.4 kg

NH3), dodatno ulaganje iznosi oko 17,75 evra po tovnom mestu ili 9,85 evra po kg

smanjenog NH3. Dodatni godišnji operativni troškovi iznose 5,80 evra po tovnom mestu

ili 3,25 evra po kg NH3. Uz smanjenje od 20%, zabeleženo je dodatno ulaganje od 1,76

evra po tovnom mestu . Sistem sa eksternim kanalom za izđubrivanje i rešetkastim

podom na osnovu zabeleženih podataka zahteva dodatno ulaganje od 8,92 evra po

tovnom mestu godišnje [185, Italy, 2001].

Referentne farme: Ovo je veoma uobičajen sistem za smeštaj krmača u parenju i

suprasnih krmača u mnogim državama članicama Evropske unije. U Italiji se i 40%

grovera i finišera drži u ovakvim objektima [185, Italy, 2001].

Referentna literatura: Rosmalen, Research Institute for Pig Husbandry, rapport PV

P1.158 [10, Netherlands, 1999] [59, Italy, 1999] i [185, Italy, 2001].

4.6.1.5 Polurešetkasti pod sa rashladnim rebrima za hlađenje površine stajnjaka

Opis: Pokretna rashladna rebra na stajnjaku hlade njegovu površinu, videti ilustraciju

4.23. Podzemna voda se koristi kao rashladno sredstvo. Određen broj rebara se

postavlja u kanal za izđubrivanje. Ova rebra ispunjena su vodom i plutaju na stajnjaku.

Ukupna površina rebara mora biti veličine najmanje 200% u poređenju sa površinom

stajnjaka. Izmenjivač toplote koristi se kao rashladno sredstvo. Dobijena toplota može

se koristiti za sistem zagrevanja podne površine. Temperatura gornjeg sloja stajnjaka

ne treba da bude više od 15 °C. Primena ovog sistema moguća je i u boksovima sa

konveksnim podom. Konveksni pod deli oba kanala. Rešetke su napravljene od betona.

[186, DK/NL, 2002]





Ostvarene koristi za životnu sredinu: Dobijen nivo emisije amonijaka je 2,2 kg NH3

po tovnom mestu godišnje. U poređenju sa sistemom sa potpuno rešetkastim podom,

emisija amonijaka se smanjuje za oko 50% (kod krmača koje se drže individualno).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Iako postoji smanjenje potrošnje

energije usled upotrebe izmenjivača toplote, ukupna količina energije koja je

neophodna za rad ovog sistema smatra se većom od one koja je neophodna za rad

referentnog sistema [184, TWG ILF, 2002].

Mogućnost primene: Iskustvo iz Holandije govori da je ovaj sistem veoma lako

postaviti kako u novim objektima, tako i u postojećim uz određene izmene. Struktura i

veličina boksa nisu od presudnog značaja za mogućnost primene samog sistema.

Međutim, kod ostalih država članica iskustvo nije tako i prema njihovom iskustvu, ova

tehnika nije jednostavna za rukovanje ili primenu [184, TWG ILF, 2002].

Ilustracija 4.23: Rashladna rebra za hlađenje površine stajnjaka [186, DK/NL,

2002] sa pozivanjem na Wageningen, IMAG-DLO, rapport 96-1003

Troškovi: Dodatni troškovi ulaganja iznose 112,75 evra po tovnom mestu , što znači

50% smanjenja, odnosno 4,2 do 2,2 kg NH3, troškovi su 56,35 po kg smanjenog NH3.

Dodatni troškovi na godišnjem nivou iznose 20,35 evra po tovnom mestu , što znači

9,25 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme: U Holandiji je oko 3,000 smeštajnih objekata za krmače u parenju i

suprasne krmače opremljeno ovim sistemom. Trenutno se upotrebljava u velikom broju

preuređenih i u određenom broju novih smeštajnih obekata.

Referentna literatura: [186, DK/NL, 2002] sa pozivanjem na Wageningen, IMAG-DLO,

rapport 97-1002.

4.6.1.6 Polurešetkasti pod sa vakuumskim sistemom (PRP vakuumski sistem)

Opis; kombinovani efekti na medije životne sredine: Videti odeljak 4.6.1.1





Ilustracija 4.24: Polurešetkasti pod sa vakuumskim sistemom [185, Italy, 2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Sa polurešetkastim podom i vakuumskim

sistemom emisija NH3 se smanjuje na 2,77kg po tovnom mestu godišnje na betonskim

rešetkama, a 2,40 kg po tovnom mestu godišnje na podu sa metalnim rešetkama za

slobodno gajene krmače, što u odnosu na referentni sistem predstavlja smanjenja od

25% i 35%, respektivno.

Operativni podaci: Ova tehnika je laka za rukovanje u poređenju sa referentnom

tehnikom [184, TWG ILF, 2002].

Mogućnost primene: U postojećim objektima za smeštaj mogućnost primene ove

tehnike je ograničena na objekte sa polurešetkastim podovima i kanala za izđubrivanje

dovoljne dubine.

Troškovi: Nema dostupnih podataka o kapitalnim troškovima, ali smatra se da su

godišnji operativni troškovi isti kao za grovere/finišere, koji su prema proceni negativni

dodatni troškovi (odnosno, dobiti) od 4evra kada se primenjuju betonske rešetke i 1,50

evra (takođe dobitak) kada se upotrebljavaju metalne rešetke u novim objektima [184,

TWG ILF, 2002].


4.6.1.7 Polurešetkasti pod sa spiranjem trajnog sloja tečnosg stajnjaka u

kanalima ispod podne konstrukcije (PRP kanali za spiranje)

Opis i operativni podaci: Videti odeljak 4.6.1.2 i napomenu o strukturama eksternog

prolaza u odeljku 4.6.1.4. Ilustracija 4.25 pokazuje strukturu sa eksternim prolazom,

koja se primenjuje takođe i na rešetkasti pod i kanal unutar zgrade.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Spiranje aerisanim tečnim stajnjakom smanjuje

emisije na 1,48 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (60%), a svežim tečnim stajnjakom

na 1,85 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (50%). Efekat različitih materijala rešetaka

na emisiju NH3 još uvek nije zabeležen.

Mogućnost primene: Ovaj sistem se može primeniti u postojećim objektima sa

polurešetkastim podom sa kanalom za izđubrivanje ispod podne konstrukcije.





Ilustracija 4.25: Polurešetkast pod sa eskternim prolazom sa spiranjem trajnog

sloja tečnog stajnjaka u kanalima ispod podne konstrukcije

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna energija za rad ovog

sistema zavisi od razdaljine između kanala za izđubrivanje i skladišnog prostora za

tretman tečnog stajnjaka. Neophodna energija se procenjuje na:




Ukupna potrošnja energije je manja ili jednaka referentnom sistemu usled činjenice da

nije potrebna veštačka ventilacija.

Smatra se da je čestim spiranjem moguće smanjiti aerosole.





Troškovi: Nema podataka o kapitalnim troškovima, ali se operativni troškovi procenjuju

kao negativni dodatni troškovi (tj.koristi) u iznosu od 6,07 evra kada se ne primenjuje

aeracija, ili 2,89 evra (takođe dobitak) kada se primenjuje aeracija i kada je u pitanju

novi objekat. [184, TWG ILF, 2002]

Referentne farme: Sve veći broj farmera usvaja ovu tehniku u novim objektima za

suprasne krmače u individualnim stajama (i za grovere/finišere).


4.6.1.8 Polurešetkasti pod sa slivnicima ili cevima za spiranje stajnjaka (PRP sa

slivnicima)

Opis: Primena je moguća u pojedinačnim stajama i u sistemima za grupni smeštaj.

Površina stajnjaka ne bi trebalo da bude veća od 1,10m2 po grlu. Stajnjak se često





uklanja sistemom za spiranje. Rešetke su napravljene od betona. Stranice slivnika bi

trebalo da budu pod uglom od 60 stepeni. Slivnike bi trebalo spirati dvaput dnevno.

Spiranje se obavlja svežim ili aerisanim tečnim delom stajnjaka (nakon separacije), a

sadržaj suve materije ne bi trebalo da prelazi 5% (videti takođe odeljak 4.6.1.3).

Ilustracija 4.26: Polurešetkast pod sa slivnicima za spiranje u individualnom

smeštaju [10, Netherlands, 1999]

Za grupno smeštene životinje važi isti opis kao u odeljku 4.6.1.3. Ilustracije se razlikuju

samo u smislu veličine betonskog poda koji je veći, dok je rešetkasti deo sa

slivnicima/cevima ispod poda manji.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija iz smanjene površine stajnjaka i

spiranja u odvodima ili cevima smanjena je u individualnim jedinicama na betonskim

rešetkama na 2,50kg NH po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija). Za slobodan

sistem držanja krmača, zabeleženi su nivoi emisije od 1,48kg NH po tovnom mestu

godišnje (Italija) bez aeracije i 1.11kg NH po tovnom mestu godišnje sa aeracijom. U

slučaju Italije, korišćene su betonske rešetke takođe. U poređenju sa referentnim

sistemom, respektivni procenat smanjenja iznosi 40%, 60% i 70%.

Neophodna energija za rad ovih sistema umnogome se razlikuje, što se ne može

objasniti na osnovu dostupnih informacija. Neophodna energija se procenjuje na:




Ovi podaci se u maloj meri razlikuju od onih zabeleženih u okviru odeljka 4.6.1.3.

Potisna energija se menja u zavisnosti od razdaljine do skladišnog prostora. Dodatna

potrošnja energije od 0,5 kWh po tovnom mestu neophodna je prilikom spiranja dva

puta dnevno. Pored toga, u slučaju stajnjaka krmača, data je napomena da bi se

tečnost za spiranje mogla sprovesti do rezervoara za prijem upotrebom gravitacione

sile. Taloženje manje količine suve materije u stajnjaku krmača (5%) omogućilo bi

ispumpavanje čiste tečnosti sa vrha rezervoara, čime bi se izbegla mehanička

separacija. Nakon određenog vremena, jedan sloj bi se nataložio da dnu rezervoara,

koji bi se morao ispumpati za dalju upotrebu.

U situacijama u kojima se u ovom sistemu ne primenjuje veštačka ventilacija, npr. u

Italiji, ukupna potrošnja energije manja je nego u sistemu sa potpuno rešetkastim

podom sa veštačkom ventilacijom.









Operativni podaci: Primena ovog sistema zahteva instalaciju (rezervoar) kako bi se

odvoio tečni deo stajnjaka pre nego što se može dalje koristiti ili tretirati, u slučaju

aeracija, a zatim i sprovesti nazad da bi se izvršilo spiranje.

Mogućnost primene: U postojećim objektima mogućnost primene zavisi od strukture

postojeće jame za izđubrivanje. Potrebno je samo nekoliko izmena da bi se ovaj sistem

primenio na sistem sa jamom za stajnjak dovoljne dubine.

Troškovi: Troškovi implementacije ovog sistema za individualno držanje, na osnovu

podataka dobijenih iz Holandije, prilično su visoki. Sa emisijom amonijaka od 2,5kg

NH3 po tovnom mestu godišnje, dodatni troškovi ulaganja (za sistem sa aeracijom) su

161,80 evra po tovnom mestu , što je jednako 95,20 evra po kg smanjenog NH3.

Dodatni troškovi na godišnjem nivou su 57,40 po tovnom mestu , što znači 34,05 evra

po kg NH3. Za sistem bez aeracije dodatni troškovi ulaganja su 59 evra po tovnom

mestu , a dodatni godišnji troškovi su 9,45 po tovnom mestu .

Prema podacima dobijenim iz Italije, pomenuti troškovi su značajno niži, iako su se u

ovom slučaju odnosili na grovere i finišere za grupni sistem uzgoja, koji je svakako

jeftiniji po tovnom mestu . Ovi podaci o troškovima su na istom nivou kao i troškovi

naznačeni u odeljku 4.6.1.3 za sistem sa potpuno rešetkastim podom. [185, Italy,

2001]

Referentna farma: Primeri su zabeleženi u Italiji, npr. farma Bertacchini. U Holandiji je

2,000 stočnih mesta opremljeno ovim sistemom.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [59, Italy, 1999] [127, Italy, 2001].

4.6.1.9 Polurešetkast pod sa strugačem (PRP strugač)

Opis: Boks je podeljen u deo sa rešetkastim betonskim podom (površina za defekaciju)

i čvrstog betonskog dela (ležište) sa nagibom ka rešetkama. Tečni stajnjak prikuplja se

iz jame koja se nalazi ispod rešetaka, iz koje se čvrsti stajnjak uklanja veoma često

strugačem i odnosi u jamu za izđurivanje van smeštajnog objekta. Urin se može cediti

direktno u jamu za prikupljanje kroz drenažu na dnu kanala za izđubrivanje. Videti

takođe i napomenu o sistemima sa eksternim prolazima u odeljku 4.6.1.4.





Ilustracija 4.27: Polurešetkasti pod sa strugačem (PRP strugač) [185, Italy, 2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjena površina stajnjaka i njegovo često

uklanjanje do spoljašnjeg skladišnog prostora smanjuje emisije NH3 do nivoa

zabeleženih u Italiji od 1,85 (na metalnim rešetkama) i 2,22 (na betonskim rešetkama)

do 3,12 (Danska, betonske rešetke) kg NH3 po tovnom mestu godišnje. Ovi nivoi

predstavljaju smanjenje od 50% za sisteme sa metalnim rešetkama i 15 do 40% za

sisteme sa betoskim rešetkama u poređenju sa referentnim sistemom. Jasno je da

učestalost uklanjanja stajnjaka strugačem i glatkoća podne površine jame predstavljaju

faktore koji pomažu u utvrđivanju nivoa smanjenja emisija koji se mogu postići.

Zanimljivo je da podaci zabeleženi u Danskoj ne pokazuju efekat od uklanjanja

stajnjaka strugačem iz smanjene jame za stajnjak u poređenju sa potpuno rešetkastim

podom, jer su kod oba sistema zabeleženi nivoi emisije od 3,12kg NH3 po tovnom

mestu godišnje.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Rukovanje strugačem zahteva

potrošnju energije.

Operativni podaci: Vrednosti emisija su dobijene pod prosečnim uslovima. Učestalost

uklanjanja stajnjaka strugačem bila je jednom dnevno. Ovaj sistem u principu

funkcioniše veoma dobro, ali izvesni problemi mogu nastati usled toga što se na podu

jame mogu formirati kristali koji otežavaju rad strugača [184, TWG ILF, 2002].

Neophodno je dodatno istraživanje u cilju optimizacije operativnosti ovog sistema.

Upotreba metalnih rešetki dovodi do nižih emisija s obzirom da se stajnjak brže uklanja

u jamu.

Mogućnost primene: Ova tehnika se smatra nešto komplikovanijom za primenu i u

velikoj meri zavisi od strukture jame za stajnjak.

Troškovi: Podaci o kapitalnim troškovima nisu dostupni, ali operativni troškovi po

tovnom mestu na godišnjem nivou smatraju se visokim [184, TWG ILF, 2002].

Referentna farma: Postoji veoma mali broj farmi koje primenjuju ovaj sistem sa

eksternim prolazom u Italiji. Ovaj sistem se takođe primenjuje u Danskoj i Holandiji.





Referentna literatura: [59, Italy, 1999] [127, Italy, 2001].

4.6.1.10 Pun betonski pod i prostirka (PBP i prostirka)

Opis: Krmače se drže na betonskom podu gotovo u potpunosti prekrivenim slojem

slame ili nekog drugog lignoceluloznog materijala koji upija urin i fekalije (videti

Ilustraciju 2.15). Dobija se čvrst stajnjak, koji se zatim često mora uklanjati kako

prostirka ne bi postala previše vlažna.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Zabeleženi nivoi variraju i, ili nema razlike u

poređenju sa primenjenim referentim sistemom (potpuno rešetkast pod) 3,7kg NH3 po

tovnom mestu godišnje (Italija) ili poazuju značajni porast od 67% (5,20kg NH3 po

tovnom mestu godišnje (Danska)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Proizvodnja čvrstog umesto tečnog

stajnjaka smatra se prednošću iz agronomske perspektive. Organske materije na

poljima poboljšavaju fizičke karakteristike zemljišta, čime se smanjuje ispiranje i

izluživanje hranljivih sastojaka u vodna tela.

Može se očekivati veća količina prašine. Visoke emisije NO i N2O zabeležene su kod

tovnih svinja i u proizvodnji svinja u referencama navedenim u nastavku teksa [188,

Finland, 2001].

Operativni podaci: U Danskoj ovaa vrsta smeštajnog sistema može imati bilo prirodnu,

bilo veštačku ventilaciju. Objekti sa prirodnom ventilacijom imaju dovode vazduha na

prednjem delu, a odvode za vazduh u ispustima u krovu. U izolovanim objektma dovodi

i odvodi za vazduh su često podesivi. Objekti sa veštačkom ventilacijom često imaju

sisteme sa negativnim ili balansiranim pritiskom.

Ventilacija je kapaciteta od maksimalno 100m3 na sat po tovnom mestu . Iako su

krmače sposobne da kompenzuju niske temperature ležeći u dubokoj prostirci, u

hladnijim delovima Evrope se koristi dodatno grejanje u cilju smanjenja vlage tokom

redukovane ventilacije.

Mogućnost primene: U pogledu postojećih smeštajnih objekata za krmače, primena

zavisi od postojeće situacije i strukture. Ovaj sistem će se možda više primenjivati u

budućnosti s obzirom na razvoj zakonske regulative u Evropskoj uniji u pogledu

dobrobiti životinja.

Referentne farme: Ovaj sistem se primenjuje u nekoliko država članica.

Referentna literatura: [87, Denmark, 2000], [127, Italy, 2001]. O visokim nivoima NO i

N2O:

· Groenstein, Oosthoek, Faasen; ‘Microbial processes in deep-litter systems for

fattening pigs and emissions of ammonia, nitrous oxide and nitric oxide’, 1993

· Verstegen, Hartog, Kempen, Metz; ‘Nitrogen flow in pig production and

environmental consequences’, EAAP publikacija br. 69, 1993.

4.6.1.11 Sistem sa punim betonskim podom sa prostirkom od slame i

elektronskim hranilicama za krmače





Opis: Jedinice se sastoje od prostora za ležanje, centralnog prostora za defekaciju i

prostora za hranjenje elektronskim hranilicama. Površina za defekaciju nalazi se na

betonskom podu. Za svakodnevno uklanjanje stajnjaka koristi se poseban nastavak za

traktor u vidu strugača. Prostirka iz prostora za ležanje sa dubokom prostirkom od

slame uklanja se samo 1-2 puta godišnje.

Ilustracija 4.28: Sistem sa betonskim podom prekrivenim slamom i sa

elektronskim hranilicama [175, IMAG-DLO, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Pozitivna strana primene ovog sistema zavisi

od ponašanja životinja, na koje utiče struktura boksova. Dostupnan ležajni prostor po

krmači je površine od najmanje 1,3m2 i mora biti lako dostupan, posebno za mlade

nazimice, kod kojih prolaz između čežajnog i prostora za defekaciju mora biti širok (min.

2 m, maks. 4m). Razdaljenosti između početka ležajnog prostora i najudaljenijeg

(pregradnog) zida ne bi trebalo da bude duži od 16m. Prostor za defekaciju odakle se

vrši emisija ne bi trebalo da bude viši od 1,1m po krmači. Jama za stajnjak ispod

rešetkastog poda poseduje vakuumski sistem. Smanjenje emisije amonijaka je 38%

(2.6 kg NH3 po tovnom mestu godišnje, Holandija).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Potrošnja energije je veoma mala

zbog toga što nije neophodno grejanje i obično postoji prirodni ventilacioni sistem.

Emisija azotsuboksida je zanemarljiva. Emisija metana iznosi 39g dnevno po krmači, ali

je neophodno detaljnije istraživanje u cilju upoređivanja sa referentnim sistemom.

Mogućnost primene: Sistem je veoma dobar kada se primenjuje u novim objektima i

određenim postojećim objektima, u kojima mogućnost primene zavisi od strukture

postojećih jama za stahnjak, ali obično ga je ipak teško primeniti.

Troškovi: Troškovi za ovaj sistem nisu viši od referentnog sistema. Međutim, nisu

izračunati troškovi za dodatnu radnu snagu, pa su oni stoga nepoznati.

Referentne farme: U skladu sa zakonodavstvom Evropske unije, farme su obavezne

da svinje uzgajaju u grupnom smeštaju. U Holandiji više od 50% novih objekata

primenjuje ovaj sistem, a on se upotrebljava takođe i u adaptiranim objektima.





Referentna literatura: [175, IMAG-DLO, 1999]

4.6.2 Tehnike za smeštaj sa integrisanim sistemom za suprasne krmače

Opis: Za suprasne krmače, podaci o referentnim i alternativnim tehnikama sumarno su

prikazani u tabeli 4.22. Suprasne krmače se takođe drže u grupnim boksovima na

čvrstom betonskom podu sa dosta prostirke kako bi pripremile ležište za prašenje. U

ovakvom sistemu stajnjak se skladišti suv.

Referentni sistem opisan je i ilustrovan u odeljku 2.3.1.2.1 kao najčešći sistem u

upotrebi, uključujući i nove objekte. Njegova struktura može varirati u pogledu položaja

prostora za odojke i rešetke koje se koriste, ali se u principu pretpostavlja da su

strukture i emisije na istom nivou. Struktura objekta za slobodan uzgoj krmala (kako je

opisano u poglavlju 2) takođe se smatra alternativnim sistemom u odnosu na

referentni.

Za referentni sistem, zabeleženi nivoi emisija za krmače i odojke kreću se između 8 i

9kg NH3 po tovnom mestu godišnje. Koristi se veštačka ventilacija.

Troškovi značajno variraju i ne zavise od postignutog smanjenja. Na primer, smanjenje

NH3 od 50% može se postići sa veoma malim dodatnim troškom u poređenju sa

referentnim sistemom.

Odeljak smeštajni

sistem

smanjenje

NH3 (%)

dodatni

trošak

ulaganja

(eur/tovn.

mesto) 1)

dodatni godišnji

operativni

trošak

(eur(mesto/god.)

1)

potrebna

energija1)

2.3.1.2.1 Boksovi sa

potpuno

rešetkastim

podom i

dubokim

kolektorom za

stajnjak ispod

podne

konstrukcije

(referentni

sistem)

8,70

(Italija)

8,30

(Holandija,

Belgija) kg

NH3/ tovn.

mestu/

god.

Boksovi na potpuno rešetkastim

podovima

4.6.2.1 PRP sa

tablom pod

nagibom

30 do 40 260 29,50 isto kao

ref.

sistem

4.6.2.2 PRP i

kombinacija

kanala sa

52 60 1,00 više nego

ref.





vodom i

stajnjakom

sistem

4.6.2.3 PRP i sistem

za spiranje sa

slivnicima za

stajnjak

60 535 86 isto kao

ref.

sistem

4.6.2.4 PRP i posuda

za stajnjak

65 280 45,85 više nego

ref.

sistem

4.6.2.5 PRP i

rashladna

rebra za

hlađenje

površine

stajnjaka

70 302 54,25 isto kao

ref.

sistem

Boksovi sa polurešetkastim podovima više nego

ref.

sistem

4.6.2.6 PRP i boksovi 34 nema

podataka

oko 0 isto kao

ref.

sistem

4.6.2.7 PRP i strugač

stajnjaka

35 785 147,20 više nego

ref.

sistem

() Zemlja članica iz koje je podatak zabeležen

1) izvori: [10, Netherlands, 1999] [185, Italy, 2001] [37, Bodemkundige Dienst,

1999] [184, TWG ILF, 2002]

Tabela 4.22: Učinak tehnika smeštaja sa integrisanim sistemom za nove objekte

namenjene držanju suprasnih krmača

4.6.2.1 Boksovi sa potpuno rešetkastim podom i tablom pod nagibom

Opis: Tabla (betonska ili od nekog drugog materijala) veoma glatke površine postavlja

se ispod rešetkastog poda. Njena velićina može se prilagoditi dimenzijama boksa.

Tabla ima nagib od najmanje 12 stepeni ka centralnoj jami za stajnjak, koja je

povezana za kanalizacioni sistem. Tečni stajnjak se uklanja na nedeljnom nivou i

skladišti pomoću gravitacione sile ili ispumpavanjem. Rešetke su napravljene od

gvožđa ili plastike.





Ilustracija 4.29: Tabla pod nagibom ispod rešetkastog poda [10, Netherlands,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Koristi od primene ovog sistema zavise od

glatkoće površine table kojom se omogućava kontinuirana drenaža i oticanje tečnog

stajnjaka ka centralnoj jami. Pored toga, često pražnjenje glavnog kanala za stajnjak

doprinosi smanjenju emisije. Emisije u najvećoj meri potiču iz stajnjaka koji se zadržava

na tabli. Smanjenje emisije varira, ali zabeleženi su podaci o smanjenju od 30%(6.0 kg

NH3 po tovnom mestu godišnje (Italija)) i 40%% (5.0 kg NH3 po tovnom mestu

godišnje (Holandija i Belgija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Postoji dosta problema s muvama,

pa se zbog toga ova tehnika smatra zastarelom.

Mogućnost primene: Ovaj sistem je lako primeniti kako u novim, tako i u postojećim

objektima. Struktura boksa nije od presudnog značaja za mogućnost primene sistema.

Razvijen je i novi sistem (videti odeljak 4.6.2.2) koji se zasniva na istim principima, pri

čemu se njegovom primenom smanjuje amonijak u odnosu na ovaj sistem, a nije

skuplji.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 260 evra po tovnom mestu . Ovo znači

da se uz smanjenje od 40% emisije dobijaju troškovi od 78,80 evra po kg NH3. Dodatni

godišnji operativni troškovi su 29,50 evra po tovnom mestu ili 8,95 evra po kg NH3. U

Italiji su zabeleženi nešto niži troškovi ulaganja.

Referentne farme: U Holandiji i Italiji je tek nekoliko farmi opremljeno ovim sistemom,

koji je sada nasledio novi sistem (videti odeljak 4.6.2.2) zasnovan na istim principima,

ali drugačije projektovan.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999] [185, Italy, 2001] [37, Bodemkundige

Dienst, 1999]

4.6.2.2 Boksovi sa potpuno rešetkastim podom i kombinacijom

kanala sa vodom i stajnjakom

Opis: Krmača je fiksirana na jednom mestu, pa je samim tim i jasno gde se nalazi

površina za defekaciju. Jama za stajnjak se deli na široki kanal sa vodom u prednjem

delu i mali kanal za stajnjak na zadnjem. Na ovaj način se u velikoj meri smanjuje

površina stajnjaka, čime se posledično smanjuje i emisija amonijaka. Prednji kanal je

delimično ispunjen vodom, a rešetke na podu su napravljene od gvožđa ili plastike.





Ilustracija 4.30: Kombinacija kanala sa vodom i stajnjakom [10, Netherlands,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ovim sistemom ograničava se površina

stajnjaka i omogućava često uklanjanje tečnog stajnjaka u kanalizacioni sistem. Može

se postići smanjenje od 52% (4.0 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija,

Belgija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za često uklanjanje stajnjaka

potrebna je dodatna energija. Neophodna je voda da bi se ispunila prednja jama.

Mogućnost primene: Primena ovog sistema je veoma laka rekonstrukcijom postojećih

objekata u kojima se upotrebljava referentna tehnika, s obzirom da struktura boksa nije

od presudnog značaja za mogućnost primene čitavog sistema. Veoma jednostavno,

sve što je neophodno jeste odvajanje dve jame.

Operativni podaci: Obe jame se prazne u isti sistem za odvod stajnjaka i prebacuju u

prostor za skladištenje. Voda se menja nakon svake ture (okvirno 4 nedelje). Prednji

deo se u potpunosti prazni, čisti, dezinfikuje, a zatim i ponovo puni svežom vodom.

Troškovi: Dodatni troškovi ulaganja iznose 60 evra po tovnom mestu , što znači da

smanjenje emisije od 52% iznosi 13,85 evra po kg smanjenog NH3. Dodatni godišnji

operativni troškovi iznose 1,00 evro po tovnom mestu ili 0,25 evra po kg NH3.

Referentne farme: U Holandiji je 5,000 stočnih mesta opremljeno ovim sistemom.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999] [37, Bodemkundige Dienst, 1999]

4.6.2.3 Boksevi sa potpuno rešetkastim podom i sistemom za spiranje sa

slivnicima za stajnjak

Opis: Mali slivnici ograničavaju površinu stajnjaka, što smanjuje emisiju amonijaka.

Primena je moguća u boksevima sa delimičnim ili potpuno rešetkastim podom. Stajnjak

se uklanja često pomoću sistema spiranja. Rešetkasti pod je od trouglastih gvozdenih

rešetaka. Stranice slivnika bi trebalo da imaju nagib od 60 stepeni i treba ih spirati dva

puta dnevno. Spiranje se obavlja tečnim delom stajnjaka (nakon separacije), pri čemu





sadržaj suve materije ne bi trebalo da bude veći od 5%.

Ilustracija 4.31: Sistem za spiranje sa slivnicima za stajnjak [10, Netherlands,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ograničavanjem površine stajnjaka u kanalu za

stajnjak u kombinaciji sa brzom drenažom stajnjaka kroz rešetkastu površinu pomoću

plastičnih ili gvozdenih trouglastih rešetki, kao i uklanjanje stajnjaka dva puta dnevno

spiranjem, smanjuje emisije NH3 za 60% (3,3kg NH3 po tovnom mestu godišnje

(Holandija, Belgija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Ovaj sistem troši dodatnu energiju od

8,5kWh po tovnom mestu godišnje, što je povezano sa spiranjem slivnika.


Od slučaja do slučaja se mora odlučiti da li je važnija potrošnja energije (i primena

sistema bez spiranja) ili neprijatni mirisi. [184, TWG ILF, 2002]


postojeće jame za stajnjak, što se čini jednostavnim u slučaju referentnog sistema.

Troškovi: Dodatni troškovi ulaganja iznose 535 evra po tovnom mestu . Ovo znači da

sa smanjenjem od 60%, tj. sa 8,3 na 3,3kg NH3, troškovi iznose 107 evra po kg

smanjenog NH3. Dodatni operativni troškovi na godišnjem nivou su 86,00 evra po

tovnom mestu , što znači 17,20 evra po kg NH3.

U cilju postizanja nešto većeg smanjenja emisija, dodatni troškovi su značajno veći u

odnosu na one zabeležene za sistem sa odovjenim kanalom za vodu i stajnjak. Ova

razlika se ne može objasniti na osnovu raspoloživih priloženih informacija.

Referentne farme: U Holandiji je oko 500 stočnih mesta za suprasne krmače

opremljeno ovim sistemom.


4.6.2.4 Boksevi sa potpuno rešetkastim podom i posudom za stajnjak

Opis: Montažna posuda se postavlja ispod rešetkastog poda, a može se prilagoditi

dimenzijama boksa. Posuda je dublja u jednom delu boksa, a ima nagib od najmanje 3

stepena prema centralnom kanalu za stajnjak. Posuda je povezana sa kolektorom.

Svaka tri dana bi trebalo uklanjati stajnjak iz sistema za prikupljanje. Primena ne zavisi





od strukture boksa, niti od toga da li je boks sa potpuno ili polurešetkastim podom.

Rešetke su napravljene od gvožđa ili plastike.

Ilustracija 4.32: Potpuno rešetkast pod sa posudom za stajnjak [10, Netherlands,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ograničavanje površine stajnjaka i često

uklanjanje tečnog stajnjaka pomoću sistema za prikupljanje omogućava smanjenje

emisija NH3 od 65% (2,9kg NH3 po tovnom mestu godišnje). Postiže se veće

smanjenjeod 50% u odnosu na sistem sa tablom pod nagibom, iako se čini da su obe

konstrukcije veoma slične. Manja površina stajnjaka i njegovo češće uklanjanje

smatraju se najznačajnijim faktorima na kojima se zasniva pomenuta razlika.

Mogućnost primene: Ovaj sistem je lako primeniti preuređenjem postojećih objekata.

Struktura boksa nije od suštinskog značaja za mogućnost primene ovog sistema.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja su 280 evra po tovnom mestu . Ovo znači da uz

smanjenje od 65%, tj. sa 8,3 na 2,9 kg NH3, troškovi su 53,85 evra po kg smanjenog

NH3. Dodatni operativni troškovi na godišnjem nivou su 45,85 evra po tovnom mestu ,

što znači 8,80 evra po kg NH3.

Referentne farme: U Holandiji je oko 10,000 stočnih mesta opremljeno ovim sistemom.

Ovaj sistem je tek nedavno razvijen (1998. godine), a trenutno se upotrebljava kako u

brojnim adaptiranim postojećim, tako i u novim objektima.


4.6.2.5 Boksovi sa potpuno rešetkastim podom i rashladnim rebrima za hlađenje

površine stajnjaka

Opis, kombinovani efekti na medije živostne sredine, mogućnost primene: Videti

odeljak 4.6.1.5.

Ilustracija 4.33: Boks za prašenje sa plutajućim rashladnim rebrima [10,





Netherlands, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Rashlađivanjem površine stajnjaka postiže se

smanjenje od 70% (tj. sa 8.3 na 2,4kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija,

Belgija)). Na osnovu postignutog smanjenja može se zaključiti da je temperatura

površine stajnjaka jedan od najvažnijih faktora koji utiču na nivo emisije NH3.

Preporučuje se održavanje niže temperature smeštajne jedinice iz razloga dobrobiti

životinja i proizvodnje.

Troškovi: Dodatni trošak ulaganja procenjuje se na 302 evra po tovnom mestu , ili sa

70% smanjenjem emisije, troškovi su 51,20 evra po kg smanjenog NH3. Dodatni

godišnji operativni troškovi su 54,25 evra po tovnom mestu , što znači 9,20 evra po

smanjenom kg NH3.

Referentne farme: U Holandiji je oko 10,000 boksova za prašenje opremljeno ovim

sistemom koji se danas primenjuje u mnogim rekonstruisanim postojećim i određenom

broju novih objekata.


4.6.2.6 Boksovi sa polurešetkastim podom

Opis: U svim sistemima stajnjakom se rukuje u formi tečnog stajnjaka, koji se često

drenira putem ispusnih cevi, u koje se prazne pojedinačni delovi kanala za stajnjak

putem priključaka na samim cevima. Kanali za stajnjak se takođe mogu drenirati

vratancima. Kanali se čiste nakon prašenja kada se boksovi za prašenje dezinfikuju, tj.

u intervalima oko 4-5 nedelja.

Izgled ovog sistema može se uporediti sa referentnim sistemom (odeljak 2.3.1.2) i

slikom 4.34, samo što nema strugača. Smanjenom površinom stajnjaka smanjuje se i

emisija amonijaka.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Zabeleženo je smanjenje emisije NH3 za 34%,

usled smanjenja emitujuće površine tečnog stajnjaka.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: U poređenju sa sistemom sa potpuno

rešetkastim podom nema razlike u pogledu potrošnje energije.

Iz razloga koji se odnose na dobronit životinja, čvrst pod je bolji od rešetkastog, ali se

koristi u ovom slučaju odnose samo na svinje, a ne i na krmače [184, TWG ILF, 2002].

Operativni podaci: Ova vrsta smeštajnog objekta poseduje veštačku ventilaciju bilo u

formi postrojenja sa negativnim potiskom, ili sa izbalansiranim pritiskom. Ventilacija je

maksimalnog kapaciteta od 250m3 na čas po boksu za prašenje, a njen rad opisan je u

poglavlju 2.

Mogućnost primene: Ova tehnika je široko rasprostranjena u Danskoj. Pretpostavlja

se da primena u postojećim objektima zavisi od strukture postojeće jame za stajnjak, ali

da je u principu veoma teško, ako ne i nemoguće primeniti ovaj sistem na neki od

postojećih.





Referentne farme: Koristi se u Danskoj.

Referentna literatura: [87, Denmark, 2000]

4.6.2.7 Boksovi sa polurešetkastim podom i strugačem stajnjaka

Opis: Videti prethodni odeljak 4.6.1.9 i Ilustraciju 4.34. Rešetke mogu biti napravljene

od gvožđa ili plastike (ne i od betona).

Ilustracija 4.34: Polurešetkast pod sa strugačem stajnjaka

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjenje emisija NH3 postiže se smanjenje

površine tečnog stajnjaka i čestim struganjem stajnjaka i drenažom urina. Rezultati za

sistem sa polurešetkastim podom su od 35%(5.65 kg NH3 po tovnom mestu godišnje

(Italija)) to 52%(4.0 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija))

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Potrošnja električne energije za

strugač varira sa učestalošću njegove upotrebe, pri čemu se zabeležene vrednosti

kreću od 2,4 (Italija) do 3,5 (Holandija) kWh po tovnom mestu godišnje.

Operativni podaci: Rad ovog sistema je problematičan usled amortizacije površine

poda. Zabeležena su smanjenja od 35-52%.

Mogućnost primene: Sistem sa delimično ili potpuno rešetkastim podom može se

primeniti u novim objektima. Neophodne su određene promene na jami za stajnjak u

cilju primene ovog sistema, a u postojećim objektima mogućnost primene zavisi od

strukture postojeće jame za stajnjak. Međutim, u principu je ovaj sistem prilično teško

primeniti.

Troškovi: Zabeleženi su relativno visoki troškovi, iako se na osnovu podataka iz Italije

dolazi do troškova nižih u odnosu na referentni sistem (nema podataka). U poređenju

sa potpuno rešetkastim podom, smanjenje amonijaka može iznostiti 52%, ali u tom

slučaju neophodna je dodatno ulaganje od 785 evra po tovnom mestu godišnje ili

182,55 evra po kg smanjenogNH3. Dodatni godišnji troškovi su 147,20 evra po tovnom

mestu ili 34,20 evra po kg smnanjene emisije NH3.

Referentne farme: Nekoliko u Holandiji

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [59, Italy, 1999] [127, Italy, 2001].





4.6.3 Tehnike za smeštaj odlučenih prasića sa integrisanim sistemom

Podaci o odlučenim prasićima sumarno su prikazani u tabeli 4.23. Odlučena prasad se

drži u grupnoj smeštajnoj jedinici. Boksevi i kavezi imaju uporedvu strukturu (odeljak

2.3.1.3). Referentni sistem za odlučene prasiće predstavlja kombinaciju klasičnog

boksa sa potpuno rešetkastim podom napravljenim od plastičnih ili metalnih elemenata

i jamom koja se nalaiz ispod podne konstrukcije, pri čemu se stajnjak uklanja na kraju

ciklusa. Procenjuje se da su emisije amonijaka iz ove vrste smeštajnih jedinica oko

15% od ukupne količine azota koju izlučuje prasad, što odgovara količini od 0,6 do

0,8kg NH3 po tovnom mestu godišnje. Ova vrsta smeštajne jedinice opremljena je

veštačkom ventilacijom, koja je ili ventlacija negativnim pritiskom ili ravnotežnim

pritiskom. Maksimalni kapacitet ventilacije je 40m3 na čas po tovnom mestu . Dodatno

grejanje se takođe upotrebljava pomoću električnih ventilatora za zagrevanje ili

centralnim grejanjem kroz cevovod.

Za neke od alternativa zabeleženi su dodatni troškovi u odnosu na referentni sistem. Za

druge je naznačeno da li je alternativa skuplja ili pristupačnija u odnosu na referentni

sistem.

Odeljak smeštajni sistem smanjenje

NH3 (%)

dodatni

trošak

ulaganja

(eur/tovn.

mesto1)

dodatni

godišnji

operativni

trošak

(eur/

mesto/god.

1)

potrebna

energija

(kWh

/mesto

/god.)

Boksovi ili kavezi sa

potpuno rešetkasim

podom i dubokom

jamom za prikupljanje

stajnjaka ispod podne

konstrukcije

(referentni sistem)

0,60

(Holandija

i Italija),

0,80

(Danska)

kg NH3/

tovn.

mestu

/god.

Potpuno rešetkasti pod (PRP) manje

nego ref.

sistem

4.6.1.1 Boksevi ili kavezi sa

PRP i vakuumskim

sistemom

25 nema

podataka

nema

podataka


PRP i betonskim

podom pod nagibom

za separaciju fekalija i

urina

30 manje manje isto kao

ref.

sistem






PRP i jamom za

stajnjak sa strugačem

35 68,65 12,3 0,242

4.6.3.3 Boksevi

ili kavezi

sa PRP i

slivnicima

ili cevima

za

spiranje

aerisani 40 25 4,15 1,92

neaerisani 50 veoma

visok

veoma

visok

3,12

Polurešetkasti podovi (PRP)

4.6.1.6 Boksovi ili kavezi sa

PRP i vakuumskim

sistemom

25-35 nema

podataka

nema

podataka

manje

nego ref.

sistem

4.6.3.4 Boksovi sa PRP i

sistemom dvojne

klime

34 isto kao

ref.

sistem

isto kao

ref. sistem

isto kao

ref.

sistem


nagnut ili konveksan

čvrst pod

43 isto kao

ref.

sistem

isto kao

ref. sistem

isto kao

ref.

sistem


plitkom jamom za

stajnjak i kanalom za

prolivenu pijaću vodu

57 2,85 0,35 isto kao

ref.

sistem

4.6.3.7 Boksovi sa PRP sa

trouglastim

gvozdenim rešetkama

i kanalom za stajnjak

sa slivnicima

65 25 4,15 0,752


strugačem stajnjaka

40 do 70 68,65 12,30 0,152


trouglastim

gvozdenim rešetkama

i kanalom za

izgnojavanje sa

bočnim

zidom/zidovima pod

nagibom

72 4,55 0,75 isto kao

ref.

sistem


rebrima za hlađenje

površine stajnjaka

75 24 9,75 više

nego ref.

sistem






trouglastim rešetkama

i pokrivenim ležištem

55 isto kao

ref.

sistem

isto kao

ref. sistem

manje

nego ref.

sistem

Čvrsti betonski pod i slama (ČBP)

4.6.3.12 ČBP i slama sa

prirodnom

ventilacijom

nema

podataka

isto kao

ref.

sistem

više nego

ref. sistem

manje

nego ref.

sistem

() Zemlja članica iz koje je podatak zabeležen

1) izvor: 10, Netherlands, 1999] [37, Bodemkundige Dienst, 1999] [185, Italy, 2001]

[87, Denmark, 2000] [187, IMAG-DLO, 2001] [184, TWG ILF, 2002] [189, Italy/UK,

2002]

2) podatak se odnosi samo na energiju neophodnu za spiranje i struganje, a ne

ventilaciju

Tabela 4.23: Učinak tehnika smeštaja sa integrisanim sistemom za nove objekte

za odlučene odojke

4.6.3.1 Boksevi ili kavezi sa potpuno rešetkastim podom i betonskim nagnutim

podom za separaciju fekalija i urina

Opis: Princip funkcionisanja ovog sistema opisan je u odeljku 4.6.2.1. Na kraju perioda

zalučivanja, osušene fekalije se lako uklanjaju vodenim mlazevima.

Ilustracija 4.35: Kavezi ili boksevi sa betonskim nagnutim podom za separaciju

fekalija i urina [59, Italy, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Brzo prebacivanje stajnjaka do centralnog

kolektora i isušivanje urina omogućava smanjenje od 30% (0.42 kg NH3 po tovnom

mestu godišnje (Italija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Nije neophodna dodatna energija.

Mogućnost primene: Sa jamom za stajnjak dovoljne dubine ova tehnika se lako može

primeniti u postojećem smeštajnom objektu.





Troškovi: Troškovi ulaganja se procenjuju na manje od referentnog sistema, ukoliko se

u proračun uključe i dobiti.

Referentne farme: Nekoliko objekata u Italiji.

Referentna literatura: [59, Italy, 1999] [185, Italy, 2001].

4.6.3.2 Boksovi ili kavezi sa potpuno rešetkastim podom i jamom za stajnjak sa

strugačem

Opis: Za princip funkcinisanja pogledati odeljak 4.6.1.9 i sliku 4.36. Rešetke mogu biti

napravljene od gvožđa ili plastike, ali ne i od betona.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Čestim uklanjanjem stajnjaka do jame za

stajnjak van objekta i separacijom urina dobija se nešto veće smanjenje od 35% (0.39

kg NH3 po tovnom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Energija neophodna za rad strugača

se procenjuje na 0,24 kWh po grlu godišnje.

Operativni podaci: Operativnost sistema je ugrožena usled amortizacije površinskog

dela poda. Neophodno je više istraživanja kako bi se optimizovao rad.

Ilustracija 4.36: Sistem sa strugačem ispod potpuno rešetkastog poda [185, Italy,

2001]

Mogućnost primene: Sistem nije opisan kao moguća izmena nekog od postojećih

sistema za smeštaj odojaka, pri čemu su neophodne promene na jami za stajnjak.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja su 68,65 evra po tovnom mestu , a dodatni

godišnji operativni troškovi su 12,30 evra. [184, TWG ILF, 2002].

Referentna literatura: [59, Italy, 1999].

4.6.3.3 Boksovi ili kavezi sa potpuno rešetkastim podom i slivnicima ili cevima za

spiranje stajnjaka





Opis: Videti odeljak 4.6.1.3 za opis izgleda i strukture jame za stajnjak.

Ilustracija 4.37: Boksovi sa potpuno rešetkastim podom sa slivnicima ili cevima

za spiranje stajnjaka [185, Italy, 2001]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Ograničavanje površine stajnjaka u kanalu za

stajnjak i uklanjanje dva puta dnevno spiranjem dovodi do smanjenja od 40 (0.36 kg

NH3 po tovnom mestu godišnje) svežim tečnim stajnjakom, a od 50% (0.30 kg NH3 po

tovnom mestu godišnje) aerisanim stajnjakom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Ovom sistemu potrebna je energija za

spiranje dva puta dnevno, u iznosu od 1,9 kWh po odlučenom prasetu dnevno sa

svežom tečnošču, a do 3.1 kWh po prasetu za aerisan tečni stajnjak.





Operativni podaci: Za primenu ovog sistema van objekta potrebna je jedinica za

separaciju tečnog stajnjaka i u određenim slučajevima njegova aeracija koja se koristi

kao tečnost za spiranje.

Mogučnost primene: Sistem sa slivnicima za spiranje može se primenjivati u novim

objektima. U postojećim, mogućnost primene zavisi od strukture postojeće jame za

stajnjak. Za primenu ovog sistema neophodno je samo nekoliko izmena (na podu).

Troškovi: Za sistem bez aeracije, dodatni troškovi ulaganja su 25 evra po tovnom

mestu ,a dodatni godišnji operativni troškovi su 4,15 evra po tovnom mestu . Sistem sa

aeracijom se smatra veoma skupim [184, TWG ILF, 2002].

Referentna literatura: [59, Italy, 1999].

4.6.3.4 Boksovi sa polurešetkastim podom; sistem svojne klime

Opis: Stajnjakom se rukuje u formi tečnog stajnjaka, koji se često drenira putem

ispusnih cevi, u koje se prazne pojedinačni delovi kanala za stajnjak putem priključaka

na samim cevima. Kanali za stajnjak se takođe mogu drenirati vratancima. Kanali se

čiste nakon uklanjanja svake grupe prasadi, kada se često bokovi dezinfikuju, tj. u

intervalima oko 6-8 nedelja.





Ilustracija 4.38: Poprečni presek jedinice za uzgoj sa polurešetkastim podom,

dvojna klima [87, Denmark, 2000]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Primenom ove tehnike postiže se smanjenje

emisija amonijaka za 34%(0.53 kg NH3 po tovnom mestu godišnje). Ova tehnika se

primenjuje u Danskoj, a njen učinak se stoga upoređuje sa nivoom emisije referentnog

sistema dobijenim u Danskoj (0.8 kg NH3 po tovnom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Upotrebom prirodne ventilacije troši

se manje energije u poređenju sa referentnim sistemom [184, TWG ILF, 2002].

Operativni podaci: Ova vrsta smeštajne jedinice obično ima veštačku ventilacija, bilo

negativnim ili ravnotežnim pritiskom. Maksimalni kapacitet ventilacije je 40m3 na sat po

tovnom mestu . Dodatno grejanje dostupno je u formi električnih ventilatora za

zagrevanje ili centralnim grejanjem kroz cevovod.

U smeštaj se postavljaju i prozori u cilju lakše provere životinja.

Mogućnost primene: Ovaj sistem se može primeniti i u novim i u postojećim

objektima.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja i operativni troškovi se procenjuju na isti nivo

kao kod referentnog sistema. [184, TWG ILF, 2002].

Referentne farme: Procenjuje se da se u Danskoj 30-40% odlučene prasadi od 7,5 do

30kg, što odgovara cifri od oko 1600000 stočnih mesta, drži u sistemima sa

polurešetkastim podom. Očekuje se da ova cifra dostigne još veći iznos.

Referentna literatura: [87, Denmark, 2000]

4.6.3.5 Boksovi sa polurešetkastim podom i čvrstim konveksnim ili podom pod

nagibom

Opis: Upotrebom delimično punog betonskog poda smanjuje se površina stajnjaka.

Ograničavanjem površine stajnjaka smanjuje se emisija amonijaka. Primena je moguća

u boksovima sa konveksnim podom, koji razdvaja dva kanala. Primena je takođe

moguća u boksovima sa polurešetkastim podom koji se sastoje od punog dela poda

pod nagibom ispred boksa. Rešetke mogu biti gvozdene ili plastične (ne betonske).





Ilsutracija 4.39: Polurešetkast pod sa gvozdenim ili plastičnim rešetkama i

konveksnim ili podom pod nagibom.


stajnjak postiže se smanjenje od 3% (0.34 kg NH3 po tovnom mestu godišnje).

Smanjenje se u stvari može postići samo izmenom strukture boksa. Struktura je slična

prethodnom sistemu, iako se zahteva veći stepen smanjenja, koji se pripsuje

konveksnom ili podu pod nagibom.

Operativni podaci: Pretpostavlja se da je ovaj sistem sličan referentnom.

Mogućnost primene: Sistem sa polurešetkastim podom ili konveksnim podom može

se primeniti u novim objektima. U postojećim objektima mogućnost primene zavisi od

strukture postojeće jame za stajnjak.

Troškovi: Nije neophodno dodatno ulaganje ukoliko se ova alternativa može primeniti

umesto potpuno rešetkastog poda. Godišnji troškovi su takođe na sličnom nivou.

Referentne farme: Najmanje 10,000 tovnih mesta je opremljeno ovim sistemom u

Holandiji.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999].

4.6.3.6 Boksovi sa polurešetkastim podom i plitkom jamom za stajnjak i

kanalom za zaprljanu pijaću vodu

Opis: Upotrebom polurešetkastog poda smanjuje se površina stajnjaka.

Ograničavanjem površine stajnjaka smanjuje se emisija amonijaka. Primena je moguća

u boksovima sa konveksnim podom, koji razdvaja dva kanala. Prednji kanal je

delimično ispunjen vodom, budući da prasad obično ne koristi prednji deo za

defekaciju. Samo zaprljani delovi hraniva dospevaju u prednji kanal. Osnovna funkcija

vode je sprečavanje namnožavanja muva.

Ilustracija 4.40: Plitka jama za stajnjak sa kanalom za zaprljanu vodu u

kombinaciji sa konveksnim podom od gvozdenih ili plastičnih rešetaka






izđubrivanje, zajedno sa brzim odvodom stajnjaka kroz rešetkasti deo poda preko

trouglastih gredica i čestim uklanjanjem stajnjaka kroz odvodni sistem, smanjuju se

emisije za 57% (0.26 kg NH3 po stoočnom mestu godišnje (Holandija, Belgija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Nije neophodna dodatna energija.

Operativni podaci: Pretpostavlja se da su slični referentnom sistemu.


postojeće jame za stajnjak.

Troškovi: Dodatno ulaganje iznosi 2,85 evra po tovnom mestu. Dodatni godišnji

operativni troškovi su 0,35 evra po tovnom mestu.

Referentne farme: Oko 250,000 stočnih mesta za odlučenu prasad opremljeno je ovim

sistemom u Holandiji.


4.6.3.7 Boksovi sa polurešetkastim podom sa trouglastim gvozdenim rešetkama

i kanalom za izđubrivanje sa slivnicima

Opis: Videti prethodne opise sistema sa spiranjem preko slivnika u odeljku 4.6.3.3. i

sliku 4.41. Razlika je u odvojenom kanalu za vodu. Mali slivnici ograničavaju površinu

stajnjaka. Stajnjak se često uklanja sistemom za spiranje. Rešetke su napravljene od

trouglastih gvozdenih ili plastičnih gredica. Stranice slivnika bi trebalo da budu pod

nagibom od 60 stepeni. Slivnike treba spirati dvaput dnevno. Spiranje se obavlja tečnim

delom stajnjaka (nakon separacije), a sadržaj suve materije ne treba da bude veći od

5%.

Ilustracija 4.41: Konveksan pod sa trouglastim gvozdenim rešetkama u

kombinaciji sa sistemom sa slivnicima [10, Netherlands, 1999]


izđubrivanje, uklanjanjem stajnjaka dva puta dnevno i brzim ispuštanjem stajnjaka na

rešetkastoj površini pomoću trouglastih rešetaka postiže se smanjenje od 65% (0.21 kg

NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija)).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za ovaj sistem neophodna je

dodatna potrošnja energije zbog spiranja (dva puta dnevno) od 0,75 kWh po tovnom





mestu godišnje.





Operativni podaci: Kako bi ovaj sistem funckionisao van smeštajnog objekta,

neophodno je izgraditi sistem za separaciju tečnog stajnjaka pre nego što se može

koristiti u funkciji tečnosti za spiranje.

Mogućnost primene: U postojećim objektima mogućnost primene zavisi od izgleda i

strukture postojeće jame za stajnjak. Ovaj sistem je jednostavan za primenu u

boksovima sa centralnim konveksnim ili polurešetkastim podom sa nagibom (odeljak

4.6.3.5). Za primenu ovog sistema neophodno je tek nekoliko izmena.

Troškovi: trošak dodatnog ulaganja iznosi 25 evra po tovnom mestu . Ovo znači da se

smanenjem od 65% (sa 0,60 na 0,21kg NH3) dobijaju troškovi od 64,10 evra po kg

smanjenog NH3. Dodatni godišnji operativni troškovi su 4,15 evra po tovnom mestu ,

odnosno 10,64 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme: U Holandiji je oko 75,000 stočnih mesta za odlučenu prasad

opremljeno ovim sistemom.


4.6.3.8 Boksovi sa polurešetkastim podom i strugačem stajnjaka

Opis i mogućnost primene: Videti odeljak 4.6.1.9 i ilustraciju 4.42. Rešetke mogu biti

gvozdene ili plastične (ne betonske).

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Čestim uklanjanjem stajnjaka iz jame za

stajnjak van objekta smanjuju se emisije u rasponu od 40% (0.36 kg NH3 po tovnom

mestu godišnje (Italija)) i 70 % (0.18 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija,

Belgija)). Materijal od kojeg su izrađene rešetke, učestalost uklanjanja i glatkoća poda

jame za stajnjak doprinose smanjenju koje na taj način može biti postignuto.

Ilustracija 4.42: Polurešetkast pod sa strugačem stajnjaka [10, Netherlands, 1999]

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna je energija za struganje i

to od oko 0.15kWh po tovnom mestu godišnje.





Operativni podaci: Sistem je podložan amortizaciji gornje površine poda. Neophodno

je detaljnije istraživanje u cilju unapređenja rada sistema u ovom pogledu.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja su 68,65 evra po tovnom mestu . Ovo znači da

se sa smanjenjem od 70% (sa 0.60 na 0.18 kg NH3), dobijaju troškovi od 163,5 evra po

kg smanjenog NH3. Dodatni godišnji operativni troškovi su 12,30 evra po tovnom mestu

ili 29,30 evra po kg NH3.

Referentne farme: Određeni broj stočnih mesta (40,000) opremljen je ovim sistemom

u Holandiji.


4.6.3.9 Boksovi sa polurešetkastim podom sa trouglasim gvozdenim rešetkama

i kanalom za izđubrivanje sa bočnim zidom (zidovima) pod nagibom

Opis: Bočni zid(ovi) pod nagibom smanjuju površinu stajnjaka, videti ilustraciju 4.43,

što za posledicu ima smanjenje emisije amonijaka. Primena je moguća u boksovima sa

konveksnim podom, koji razdvaja dva kanala. Prednji kanal je delimično ispunjen

vodom, budući da prasad obično ne koristi prednji deo za defekaciju. Samo zaprljani

koncentrati hraniva dospevaju u prednji kanal. Osnovna funkcija vode je sprečavanje

namnožavanja muva. Primena je takođe moguća i kod boksova sa polurešetkastim

podom od punog betonskog poda pod nagibom ispred boksa. Stajnjak se često uklanja

sistemom za odvod. Rešetke su sačinjene od trouglastih gvozdenih gredica. Površina

stajnjaka u kanalu za izđubrivanje ne treba da bude veća od 0,07 m2 po tovnom mestu .

Površina zid(ov)a pod nagibom treba da bude od glatkog materijala kako se stajnjak ne

bi zadržavao. Nije neophodan zid pod nagibom sa zadnje strane, ali kada postoji,

njegov nagib bi trebalo da bude od 60 do 90 stepeni. Zid pored punog betonskog poda

bi trebalo da bude pod nagibom od 45 do 90 stepeni.

Ostvarene prednosti za životnu sredinu: Ograničavanjem površine stajnjaka u

kanalu za izđubrivanje, u kombinaciji sa brzim odvodom stajnjaka sa rešetkaste

površine pomoću gvozdenih trouglastih rešetki i čestim uklanjanjem stajnjaka sistemom

za odvod, postiže se smanjenje od 72% (0.17 kg NH3 po tovnom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za ovaj sistem nije neophodna

dodatna energija u poređenju sa referentnim sistemom.

Operativni podaci: Podaci za ovaj sistem slični su podacima za referentni.

Ilustracija 4.43: Konveksni pod sa trouglastim gvozdenim rešetkama u





kombinaciji sa odvodnim sistemom i bočnim zidovima u kanalu za izđubrivanje

pod nagibom

Mogućnost primene: Sistem sa bočnim zidom (zidovima) pod nagibom može se

primenit u postoježim objektima, uz samo nekoliko izmena.

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 4,55 evra po tovnom mestu . Uz

smanjenje od 72%, što znači da su troškovi oko 10.58 evra po kg smanjenog NH3.

Dodatni godišnji operativni troškovi su 0,75 evra po tovnom mestu ili 1,74 evra po kg

smanjenog NH3

referentne farme: Ovaj sistem je nedavno razvijen (1998). Trenutno se primenjuje u

većini novih i postojećih preuređenih objekata u Holandiji.

Reference literature: [10, Netherlands, 1999].

4.6.3.10 Boksovi sa polurešetkastim podom i rashladnim rebrima za hlađenje

površine stajnjaka

Opis, kombinovani efekti na medije životne sredine i mogućnost primene: Videti

odeljak 4.6.1.5.

Ilustracija 4.44: Boks za odlučenu prasad, polurešetkast pod i hlađenje površine

stajnjaka [10, Netherlands, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Rashlađivanjem stajnjaka u kombinaciji sa

polurešetkastim podom dostiže se najučinkovitije smanjenje emisije od 75% (0.15 kg

NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija)).

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 24 evra po tovnom mestu . Uz smanjenje

od 75%, ovo znači od 0,6 do 0,15kg NH3 tj. oko 53,30 evra po kg smanjenog NH3.

Dodatni operativni troškovi na godišnjem nivou su 4,40 evra po tovnom mestu , što

iznosi 9,75 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme: Ovaj sistem razvijen je tek pre nekoliko godina. Sada se primenjuje

u mnogim adaptiranim objektima i u određenom broju novih objekata u Holandiji.






4.6.3.11 Polurešetkast pod sa natkrivenim boksom: smeštajni sistem sa

natkrivenim ležištem

Opis: U sredini površine nalazi se puna podna konstrukcija sa hranilicama. Na podu se

kao pokrivka nalazi mala količina slame (zbog dobrobiti životinja). Površine za

defekaciju nalaze se na kratćim stranama boksa. Natkriveno ležište se nalazi duž

boksa. Emitujuća površina (metalnih trouglastih) rešetki je maksimalno 0,09 m2 po

prasetu.

Zbog natkrivenih površina za ležanje, temperatura prostorije može biti niža od

uobičajene. Ovaj sistem se dobro primenjuje u objektima sa prirodnom ventilacijom.

Sistem se zasniva na principu smanjenja emisije amonijaka u odnosu na referentni

sistem usled male površine jame za stajnjak. Stavljanje slame na čvrstu betonsku

podlogu podne konstrukcije sprečava prljanje poda.

Ilustracija 4.45: Sistem sa natrkivenim ležištima

4.6.3.12 Boksovi sa punim podom sa prostirkom od slame: prirodna ventilacija

Opis: Pun betonski pod je gotovo kompletno pod prostirkom koja se sastoji od sloja

slame ili nekog drugog lignoceluloznog materijala kako bi upila urin i fekalije. Dobija se

čvrst stajnjak, koji je neophodno često uklanjati da prostirka ne bi postala previše





vlažna. U hladnijim predelima, podna površina se može podeliti tako da (zagrejano)

potpuno izolovano ležište obezbeđuje prostor za ležanje odojaka sa pristupom prostoru

za defekaciju koji je takođe pod prostirkom. Određena količina slame se stavlja i na

ležište. Sistem se koristi za odojke do 25kg žive vage.

Ilustracija 4.46: boksovi sa punim podom sa prostirkom od slame: prirodna

ventilacija [189, Italy/UK, 2002]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisija amonijaka nije poznata.

Mogućnost primene: Sistem se može primeniti u novim objektima. Kod postojećih se

može primeniti u objektima sa punim betonskim podnim konstrukcijama, pri čemu

detalji adaptacije variraju.

Operativni podaci: Očekuje se da upotreba slame odojcima omogući samostalnu

regulaciju temperature u sistemima u kojima se ne koriste izolovana ležišta, te samim

tim dodatna energija za zagrevanje nije neophodna.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Sistem se preporučuje iz razloga koji

se odnose na dobrobit životinja. Proizvodnja čvrstog umesto tečnog stajnjaka (gnojiva)

smatra se prednošću iz agronomske perspektive. Organske materije koje se razastiru

na zemljištu pospešuju fizičke karakteristike tla, smanjujući oticanje hranljivih sastojaka

u vodna tela.

Miris može predstavljati problem ukoliko se ne koristi dovoljna količina slame [184,

TWG ILF, 2002].

Troškovi: Pretpostavlja se da su kapitalni troškovi na istom nivou kao i kod referentne

tehnike. Za godišnje opretaivne troškove se pretpostavlja da su nešto viši [184, TWG

ILF, 2002].

Referentne farme: Farma Sartori (Parma) u Italiji. Oko 4% odojaka u Italiji se drži na

sistemima sa punom prostirkom. U Velikoj Britaniji su česta ležišta (sa grejanjem) u

kombinaciji sa dubokom prostirkom, pri čemu je veličina grupe oko 100 odojaka od 7 do

15 ili 20kg težine.

Referentna literatura: [185, Italy, 2001] [189, Italy/UK, 2002]

4.6.4 Tehnike sa integrisanim sistemom za držanje tovljenika i tovljenika u





završnoj fazi

U Tabeli 4.24 date su potencijalne najbolje dostupne tehnike za smeštaj tovljenika i

tovljenika u završnoj fazi. Najveći broj predstavljenih alternativa već je opisan u odeljku

o smeštaju krmača u parenju i suprasnih krmača.

Referentna tehnika: referentna tehnika za tovljenike/tovljenike u završnoj fazi tova

obuhvata potpuno rešetkast pod sa dubokom jamom za stajnjak, pri čemu se nivo

emisije kreće od 2,39 do 3,0 kg NH3 po tovnom mestu godišnje. U Italiji je zabelećena

potreba za veštačkom ventilacijom za koju je potrošnja energije procenjena na

21.1kWh po tovnom mestu godišnje[185, Italy, 2001], a u Nemačkoj od 20 do 30 kWh

po tovnom mestu godišnje[124, Germany, 2001].

Ovo je najčešće primenjvan sistem i opisan je u okviru odeljka 2.3.1.4.1.

Opisi i ilustracije tehnika mogu se pronaći u prethodnim pozivanjima na odeljak 4.6.1. U

okviru ovog dela dokumenta predstavljeni su relevantni aspekti svake tehnike ukoliko

se podaci razlikuju od onih opisanih u odeljku 4.6.1. Ovo važi za:

· Potpuno rešetkast pod sa vakuumskim sistemom (odeljak 4.6.1.1)

· Potpuno rešetkast pod sa spiranjem trajnog nivoa stajnjaka u kanalima (odeljak

4.6.1.2)

· Potpuno rešetkast pod sa spiranje slivnicima ili cevima (odeljak 4.6.1.3)

Sledeći sistemi sa polurešetkastim podnim konstrukcijama za tovljenike/tovljenike u

poslednjoj fazi opisani su i obrazloženi u odeljku 4.6.1:

· Polurešetkast pod sa dubokom jamom za stajnjak ispod podne konstrukcije

(odeljak 4.6.1.4)

· Polurešetkast pod sa vakuumskim sistemom (odeljak 4.6.1.6)

· Polurešetkast pod sa spiranjem trajnog sloja tečnog stajnjaka u kanalima ispod

podne konstrukcije (odeljak 4.6.1.7)

U Nemačkoj se takođe upotrebljavaju boksovi sa polurešetkastim podom sa plitkom

jamom za stajnjak na nekoj od strana konveksnog poda (videti odeljak 4.6.3.6). Kako je

zabeleženo, ovim sistemom se ne smanjuje emisija u poređenju sa referentnim, s

obzirom da su emisije amonijaka oko 3(2-5) kg NH3 po tovnom mestu godišnje.

Troškovi ovog sistema (pod na centru ili sa jedne strane) su iste veličine.

Odeljak smeštajni sistem smanjenje NH3 (%) potrebna energija

(kWh /mesto /god.)

2.39 (DK) to 3.0

(I,NL,D) kg NH3 /pig

place/yr

21.1 (I)

20 to 30 (D)

4.6.1.1 PRP sa vakuumskim sistemom 25 isto ili manje od ref.

sistema





4.6.1.2 PRP sa

kanalima za

spiranje

bez aeracije 30 22.81)

aeracija 55 40.31)

4.6.1.3 PRP sa

slivnicima /

cevima za

spiranje


aeracija 55 32.41)

4.6.1.4 PRP sa smanjenom jamom za

stajnjak

20 do 33 isto kao ref. sistem

4.6.4.4 PRP sa

rešetkama

za hlađenje

stajnjaka

betonske

rešetke

50 više od ref. sistema

metalne rešetke 60 više od ref. sistema

4.6.1.6 PRP sa

vakuumskim

sistemom

betonske

rešetke

25 isto kao ref. sistem

metalne rešetke 35 isto kao ref. sistem

4.6.1.7 PRP sa

kanalima za

spiranje


aeracija 60 38.51)

4.6.4.1 PRP sa

slivniciima /

cevima za

spiranje

bez aeracije

Betonske

rešetke

60

14.41)

Metalne

rešetke

65

14.41)

aeracija 70 301)

4.6.4.2 PRP sa

kanalom sa

kosim

bočnim

zidovima

betonske

rešetke



4.6.4.3 PRP sa

kosim

zidovima i

vakuumskim

sistemom

betonske

rešetke



4.6.1.9 PRP sa

strugačem

betonske

rešetke

40 više od ref. sistema

metalne rešetke 50 više od ref. sistema





4.6.4.5 PRP + eksterni prolaz sa

prostirkom

30 12.61)

4.6.4.6 PRP sa trouglastim rešetkama

i natkrivenim ležištem

36 mnogo manje od ref.

sistema

4.6.4.7 PBP sa dubokom prostirkom/

otvorenim prednjim delom

-332) mnogo manje od ref.

sistema

4.6.4.8 PBP + eksterni prolaz sa

dubokom prostirkom

20 do 30 2.43

1) samo za uklanjanje stajnjaka (budući da se ventilacija ne koristi)

2) negativno smanjenje ukazuje na povećanje emisija

Tabela 4.24: Učinak smeštajnih tehnika sa integrisanim sistemom za nove

objekte za tovljenike/tovljenike u završnoj fazi tova

4.6.4.1 Polurešetkast pod sa slivnicima ili cevima za spiranje (PRP sa slivnicima

za spiranje)

Opis: (videti takođe i odeljak 4.6.1.8): Mali slivnici ograničavaju površinu stajnjaka, što

smanjuje emisiju amonijaka. Primena je moguća u boksevima sa konveksnim podob,

koji razdvaja dva kanala. Primena je takođe moguća u boksovima sa polurešetkastim

podom koji se sastoje od potpuno betonskog poda pod nagibom ispred boksa. Stajnjak

se često uklanja (jednom ili dvaput dnevno) pomoču sistema za spiranje. Rešetke su

trouglastog oblika i napravljene su od betona ili gvožđa. Kanal za izđubrivanje je širine

od najmanje 1,10m. Slivnici bi trebalo da imaju nagib od 60 stepeni, a spiraju se svežim

tečnim delom stajnjaka ili aerisanim tečnim stajnjakom.

Ilustracija 4.47: Konveksni pod sa betonskim (ili trouglastim gvozednim)

rešetkama u kombinaciji sa sistemom sa slivnicima [10, Netherlands, 1999]


izđubrivanje, uklanjanjem stajnjaka dvaput dnevno spiranjem i brzim ispuštanjem

stajnjaka na rešetkastu površinu ukoliko se koriste trouglaste rešetke, postiže se

smanjenje od 60-65%. Spiranje aerisanim stajnjakom može obezbediti smanjenje

emisije amonijaka od 70%

Zabeleženi su različiti podaci:

· 0.9 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Italija) na betonskim rešetkama,





spiranjem aerisanim tečnim stajnjakom

· 1,0 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija) na trouglastim

gvozdenim rešetkama, spiranjem svežim tečnim stajnjakom

· 1,2 kg NH3 po tovnom mestu godišnje (Holandija, Belgija, Italija) na betonskim

rešetkama, spiranjem svežim tečnim stajnjakom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Nivo potrošnje energije je sledeći:

· 1 do 1.5 kWh po tovnom mestu godišnje za spiranje

· 5.1 kWh po tovnom mestu godišnje za tečnu separaciju

· 7.2 kWh po tovnom mestu godišnje za aeraciju.

U slučajevima u kojima se ne upotrebljava veštačka ventilacija, npr. u Italiji, ukupna

potrošnja energije je manja nego kod sistema sa potpuno rešetkastim podom sa

veštačkom ventilacijom.





Operativni podaci: Primena ovog sistema zahteva instalaciju (rezervoar) kako bi se

odvoio tečni deo stajnjaka pre nego što se može dalje koristiti ili tretirati, u slučaju

aeracija, a zatim i sprovesti nazad da bi se izvršilo spiranje.

Mogućnost primene: Sistem sa slivnicima za spiranje može se primeniti u novim

objektima. U postojećim, mogućnost primene zavisi od strukture i izgleda postojeće

jame za stajnjak.

Troškovi: Troškovi implementacije ovog sistema sa betonskim rešetkama su prema

zabeleženim podacima značajni, ali se čini da variraju. Na osnovu zabeleženih

podataka iz Holandije, troškovi dodatog ulaganja iznose 59 evra po tovnom mestu .

Ovo znači da su sa smanjenjem od 60% troškovi oko 32,77 evra po kg smanjenog NH3.

Dodatni godišnji operativni troškovi su 9,45 evra po tovnom mestu ili 5,25 evra po kg

NH3. Podaci iz italije beleže negativne troškove (tj. dobiti) u poređenju sa referentnim

sistemom i iznose (-/-) 2,96 evra po kg smanjenog NH3.

Zabeleženo je da su troškovi implementacije sistema sa trouglastim gvozdenim

rešetkama nešto viši u odnosu na sisteme sa betonskim rešetkama, ali su zauzvrat u

takvim sistemima procenti smanjenja emisije znatno veći. Troškovi dodatnog ulaganja

su 79 evra po tovnom mestu . Ovo znači da se smanjenjem od 65% dobijaju troškovi od

40 evra po kg NH3. Dodatni godišnji troškovi iznose 12,50 evra po tovnom mestu ili

6,25 evra po kg smanjenog NH3.

Referentne farme: Ovaj sistem primenjuje se u Italiji i Holandiji (oko 50,000 stočnih

mesta za uzgoj svinja). Za tovljenike u završnoj fazi tova razvijen je tek nedavno

(početkom 1999. godine).

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999], [59, Italy, 1999] and [185, Italy, 2001].

4.6.4.2 Polurešetkast pod sa kanalom za izđubrivanje sa kosim božnim zidom





(zidovima)

Opis: Bočni zid(ovi) pod nagibom smanjuju površinu stajnjaka, što smanjuje emisije

amonijaka. Primena je moguća u boksovima sa konveksnim podom, koji odvaja dva

kanala. Prednji kanal je delimično ispunjen vodom, budući da prasad obično ne koristi

prednji deo za defekaciju. Samo zaprljani koncentrati hraniva dospevaju u prednji

kanal. Osnovna funkcija vode je sprečavanje namnožavanja muva. Samo zaprljani

delovi hraniva dospevaju u prednji kanal. Osnovna funkcija vode je sprečavanje

namnožavanja muva. Primena je takođe moguća i u boksovima sa polurešetkastim

betonskim podom pod nagibom ispred boksa. Stajnjak se često uklanja odvodnim

sistemom. Kanal za izđubrivanje je širine od najmanje 1,10m. Površina stajnjaka u

kanalu za izđubrivanje ne sme da bude veća od 0,18 m2 po tovnom mestu . Površina

zid(ov)a pod nagibom treba da bude od glatkog materijala kako se stajnjak ne bi

zadržavao. Nije neophodan zid pod nagibom sa zadnje strane, ali kada postoji, njegov

nagib bi trebalo da bude od 60 do 90 stepeni. Zid pored punog betonskog poda bi

trebalo da bude pod nagibom od 45 do 90 stepeni. Rešetke su od betona.

Ilustracija 4.48: Konveksni pod sa betonskim rešetkama i bočnim zidovima pod

nagibom u jami za stajnjak [10, Netherlands, 1999]


izđubrivanje i čestim uklanjanjem stajnjaka putem sistema za odvod smanjuje se

emisija za 60% % (1.2 kg NH3 po tovnom mestu godišnje) sa betonskim rešetkama i za

66 % (1.0 kg NH3 po tovnom mestu godišnje) u slučaju primene trouglastih gvozdenih

rešetaka.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za rad sistema nije neophodna

dodatna energija.

Operativni podaci: Slični podacima o referentnom sistemu.

Mogućnost primene: Sistem sa bočnim zidom (zidovima) pod nagibom može se

primenjivati u novim objektima. U postojećim objektima mogućnost primene zavisi od

dimenzija postojeće jame za stajnjak. Za implementaciju ovog sistema neophodno je

tek nekoliko izmena i gotovo neprimetna promena tehnike ili režima upravljanja.

Površina stajnjaka ne bi trebalo da premašuje maksimalnu vrednost od 0,182 po

tovnom mestu .

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 3,00 evra po tovnom mestu . Ovo znači

da sa smanjenjem od 60% (tj. sa 3.0 na 1.2 kg NH3), troškovi iznose oko 1,65 evra po

kg smanjenog NH3. Dodatni operativni troškovi na godišnjem nivou iznose 0,50 evra po

tovnom mestu , što znači 0,28 evra po kg smanjenog NH3. Za sistem sa gvozdenim

rešetkama, podaci su nešto drugačiji. Troškovi dodatnog ulaganja su 23 evra po





tovnom mestu , odnosno za smanjenje od 65% 12 evra po kg smanjenog NH3. Dodatni

godišnji operativni troškovi su 15 evra po tovnom mestu ili 2,70 evra po kg smanjenog

NH3.

Referentne farme: Sistem sa trouglastim gvozdenim rešetkama razvijen je sredinom

devedesetih godina prošlog veka i primenjuje se u mnogobrojnim novim i adaptiranim

objektima u Holandiji.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999].

4.6.4.3 Polurešetkast pod sa smanjenom jamom za stajnjak, uključujući zidove

sa nagibom i vakuumski sistem

Opis: Videti odeljak 4.6.4.2, gde je opisan sistem sa kosim zidovima i odeljak 4.6.1.1. u

okviru kojeg je dat opis vakuumskog sistema. Kombinovanjem pozitivnih efekata ove

dve tehnike dobija se sistem sa polurešetkastim podom sa smanjenom jamom za

stajnjak, koji uključuje i zidove pod nagibom i vakuumski sistem.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Usled ograničavanja površine stajnjaka u

kanalu za izđubrivanje i čestim uklanjanjem stajnjaka vakuumskim sistemom,

procenjuje se da se emisija može smanjiti za najmanje 60% kod sistema sa betonskim

rešetkama i za 66% kod sistema sa trouglastim gvozdenim rešetkama.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Budući da se sistemom upravlja

ručno, nije neophodna dodatna energija. Vakuum koji se stvara prilikom otvaranja

ventila uklanja aerosole koji nastanu tokom izbacivajna tečnog stajnjaka.

Operativni podaci: Slični podacima o referentnom sistemu.

Mogućnost primene: Sistem sa kosim zidom (zidovima) može se primeniti u novim

objektima. U postojećim smeštajnim objektima, mogućnost primene zavisi od dimenzija

postojeće jame za stajnjak. Za implementaciju ovog sistema neophodno je tek nekoliko

izmena i gotovo neprimetna promena tehnike ili režima upravljanja. Površina stajnjaka

ne bi trebalo da premašuje maksimalnu vrednost od 0,182 po tovnom mestu .

Troškovi: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 3,00 evra po tovnom mestu . Dodatni

operativni troškovi na godišnjem nivou iznose 0,50 evra po tovnom mestu . Dodatni

vakuumski sistem može iziskivati dodatne troškove.

Za sistem sa gvozdenim rešetkama, troškovi su neznatno drugačiji. Dodatni godišnji

troškovi ulahanja su 23 evra po tovnom mestu .

Referentne farme: Ova kombinacija tehnika još uvek nije primenjena u praksi.

Referentna literatura: [185, Italy, 2001] [10, Netherlands, 1999] [184, TWG ILF, 2002]

4.6.4.4 Polurešetkasti pod sa rashladnim rebrima za hlađenje stajnaka

Opis, kombinovani efekti na medije životne sredine i mogućnost primene: Videti





odeljak

Dodatni opis: Sistem se takođe primenjuje sa trouglastim gvozdenim rešetkama

umesto betonskih [186, DK/NL, 2002].

Ilustracija 4.49: Boks za držanje, polurešetkast pod sa betonskim ili trouglastim

gvozdenim rešetkama i hlađenjem površine stajnjaka [10, Netherlands, 1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Protok hladne vode kroz rebra na vrhu

stajnjaka hlade površinu stajnjaka u cilju smanjenja ispravanja amonijaka do sličnih

procentualnih vrednosti kao i prethodni sistem, 50-60%, u zavisnosti od materijala i

vrste rešetki koje se koriste (1.2 – 1.5 kg NH3 po tovnom mestu godišnje).

Troškovi:

Betonske rešetke: Troškovi dodatnog ulaganja iznose 30.40 evra po tovnom mestu ,

što znači da su za smanjenje od 50 % (tj. sa 3.0 na 1.5 kg NH3), troškovi 20 evra po kg

smanjenog NH3. Dodatni godišnji operativni troškovi su 5.50 po tovnom mestu , što

znači 3.65 evra po kg smanjenog NH3.

Trouglaste gvozdene rešetke: Za trouglaste gvozdene rešetke, Troškovi dodatnog

ulaganja iznose 43 evra po tovnom mestu , što znači da su za smanjenje od 60 %

troškovi 24 evra po kg smanjenog NH3. Dodatni godišnji operativni troškovi su 8 evra

po tovnom mestu , što znači 4.50 po kg smanjenogNH3.

Referentne farme: U Holandiji je oko 20,000 stočnih mesta opremljeno ovim sistemom.

Ovaj sistem je tek nedavno razvijen (1999. godine), a trenutno se upotrebljava kako u

brojnim prilagođenim postojećim, tako i u novim objektima.

Referentna literatura: [10, Netherlands, 1999] [186, DK/NL, 2002]

4.6.4.5 Polurešetkast pod sa brzim uklanjanjem tečnog stajnjaka i eksternim

prolazom sa prostirkom (PRP + EP sa prostirkom)

Opis: Pored polurešetkastog poda, sistem poseduje i spoljašnji prolaz prekriven

prostirkom, videti ilustraciju 4.50. Unutrašnja jama za stajnjak omogućava svinjama

defekaciju, ukoliko nisu u mogućnosti da izađu u spoljašnji prolaz u kojem se već

nalaze dominantne jedinke. Stajnjak koji se prikuplja u jami ispod rešetaka uklanja se

nekim od sistema za izđubrivanje opisanim u prethodnom delu teksta.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije se smanjuju na 2,1kg NH3 po tovnom

mestu godišnje, što čini oko 30% vrednosti za potpuno rešetkast pod.





Ilustracija 4.50: Polurešetkasti pod sa brzim uklanjanjem tečnog stajnjaka i

eksternim prolazom prekrivenim prostirkom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Neophodna je energija za uklanjanje

tečnog stajnjaka iz jame koja se nalazi ispod rešetkastog poda i za uklanjanje čvrstog

stajnjaka iz jame ispod eksternog prolaza. Potrošnja energije za uklanjanje stajnjaka

procenjuje se na 12,6 kWh po tovnom mestu godišnje. Ukupna potrošnja energije je

manja nego kod referentnog sistema zato što se ne koristi veštačka ventilacija [184,

TWG ILF, 2002].

Upotreba prostirke u svim funkcionalnimoblastima smeštajne jedinice ne smatra se

uobičajenom praksom za svinje u Italiji, čiji plan ishrane obično podrazumeva tečno

hranivo zato što prostirka postane previše vlažna za kratko vreme. Upotrebom prostirke

samo u eksternom prolazu izbegava se ovaj negativni efekat istovremeno

omogućavajući održavanje proizvodnje čvrstog stajnjaka. Čvrsti stajnjak se upotrebljava

kao đubrivo u onim slučajevima u kojima ima pozitivan efekat na strukturu zemljišta.

Mirisi mogu predstavljati problem ukoliko se ne koristi dovoljna količina slame [184,

TWG ILF, 2002].

Troškovi: Za nove objekte, troškovi ulaganja se procenjuju na istu vrednost kao i kod

referentnog sistema. Godišnji operativni troškovi se procenjuju na vrednost nešto višu

od referentnog sistema. Kod adaptiranih objekata očekivani troškovi su mnogo viši

nego kod referentnog sistema. [184, TWG ILF, 2002].

Referentna literatura: [59, Italy, 1999] [185, Italy, 2001]

4.6.4.6 Polurešetkast pod sa natrkivenim boksom: sistem sa natrkivenim

ležištem

Opis, mogućnost primene, operativni podaci, troškovi: videti odeljak 4.6.3.11.

Dodatni opis: Sistem se razlikuje od onog koji se koristi za odojke samo u emitujućoj

površini (metalnih trouglastih) rešetki, koja je za tovljenike maksimalno 0,14m2 za svinje

do 50kg, a 0,29 m2 za svinje preko 50kg težine. Ovaj sistem zahteva veoma malo

energije usled niske temperature u smeštajnoj jedinici.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije amonijaka smanjuju se za 36% u

poređenju sa referentnim sistemom, što daje vrednost emisije od 1,9kg NH3 po tovnom





mestu godišnje.

Referentna literatura: [187, IMAG-DLO, 2001]

4.6.4.7 Pun betonski pod sa prostirkom i spoljašnjom prirodnom ventilacijom

Opis: Svinje se drže u jednom velikom ili dva manja boksa sa centralnim prolazom koji

se nalazi između boksova, koji služi za hranjenje i kontrolu. Smeštajna jedinica ima

otvoren prednji deo i potpuno prirodnu ventilaciju. Za prostirku se koristi velika količina

slame koja omogućava zaštitu od niskih temperatura. Stajnjak (pomešan sa slamom)

se u suvoj formi uklanja utovarivačima nakon svakog tovnog ciklusa.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije amonijaka su ili slične, ili više od

emisija referentnog sistema (sa potpunim rešetkastim podom) za 33% (3 – 4 kg NH3 po

tovnom mestu godišnje).

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za ventilaciju nije neophodna

energija. Nivoi emisije mirisa u blizini smeštajnog objekta su niski ukoliko se koristi

dovoljno slame, kojom se dobija stajnjak pomešan sa slamom, čija je struktura dobra.

U ovom sistemu može doći do pojave velikih gomila u prostorima za defekaciju, koje

nisu povoljne kako za unutrašnju mikroklimu, tako ni u pogledu spoljašnjih emisija.

Operativni podaci: Za rad ovog sistema nedvosmisleno je neophodna dodatna radna

snaga, ali se uklanjanje stajnjaka i prostirke iz ležišta može mehanizovati. Količina

slame koja se koristi za prostirku iznosi oko 1,2 kg po grlu dnevno. Sistem je prostran,

ali su neophodne čiste betonske površine tokom letnjih perioda na mestima za

hranjenje kako bi se svinje rashladile. U oblastima sa toplim klimatskim uslovima obično

se ne upotrebljava duboka prostirka.

Troškovi: U poređenju sa referentnim sistemom, dodatni operativni troškovi iznose oko

8 evra po tovnom mestu godišnje, ali ovo zavisi od cene prostirke. Kapitalno ulaganje

za smeštajni objekat je mnogo manje od referentnog sistema.

Referentne farme: Upotrebljava se u određenim farmama npr. u Velikoj Britaniji i

Nemačkoj. Upotreba nije široko rasprostranjena još uvek, ali se predviđa da postane

zbog dobrobiti životinja.

Referentna literatura: liste (Model 6) u [124, Germany, 2001]

4.6.4.8 Pun betonski pod sa eksternim prolazom sa prostirkom (PBP + EP sa

prostirkom)

Opis: Videti ilustraciju 2.28. Mala vrata omogućavaju svinjama pristup do prostora za

defekaciju koji se nalazi u eksternom prolazu sa betonskim podom prekrivenim

prostirkom od slame (0,3kg slame po grlu dnevno), koji je pod neznatnim uglom od 4% i

završava se prolazom za stajnjak sa strugačem. Kretanjem u eksternom prolazu,

životinje potiskuju slamu sa stajnjakom u bočni kanal. Sav stajnjak pada u kanal i struže

se za jedan nivo, a jednom dnevno se struže na traci za stajnjak. Bočni kanal je





ograđen, što omogućava prostor za prolaz tečnog stajnjaka.

Strugač uklanja stajnjak (3-7kg čvrstog stajnjaka po grlu dnevno) do gomile sa čvrstim

stajnjakom. Stajnjak se pomera duž kanala koji ima perforiranu površinu tačno pre

mesta gde se stajnjak podiže prema gomili sa stajnjakom, što obezbeđuje drenažu

najvećeg dela tečnosti. Gomila stajnjaka se takođe drenira i ispod skladišnog prostora

se sakuplja tečnost u odgovarajućoj cisterni (oko 0,5 – 2l tečnosti po svinj dnevno).

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smanjenje emisija amonijaka od 20 do 30%

postiže se u poređenju sa potpuno rešetkastim sistemom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Potrošnja energije iznosi oko 6 kWh,

pri radu od 0,5h dnevno u objektu kapaciteta 450 svinja.

Upotreba prostirke na punom podu u unutrašnjosti smeštajne jedinice se ne

preporučuje za italijanske svinje veće težine zato što njihov plan ishrane obično

uključuje tečno hranivo, a prostirka brzo postaje vlažna za veoma kratko vreme.

Upotrebom prostirke samo u eksternom prolazu izbegava se ovaj negativni efekat

istovremeno omogućavajući održavanje proizvodnje čvrstog stajnjaka. Čvrsti stajnjak se

upotrebljava kao đubrivo u onim slučajevima u kojima ima pozitivan efekat na strukturu

zemljišta.

Mirisi mogu predstavljati problem ukoliko se ne koristi dovoljna količina slame [184,

TWG ILF, 2002].

Operativni podaci: Ventilacija je prirodna i njom se rukuje manualno. Primenjuju se

automatska (fazna) ishrana i voda. Grejanje nije neophodno.

Za nove objekte, troškovi ulaganja se procenjuju na istu vrednost kao i kod referentnog

sistema. Operativni troškovi kreću se od dodatnog troška od 6,00 evra po grlu godišnje,

do dobiti od 1,09 evra po grlu gpodišnje u poređenju sa referentnim sistemom. [184,

TWG ILF, 2002]


4.6.5 Mere na kraju proizvodnog procesa za smanjenje emisija iz objekata za

uzgoj svinja

4.6.5.1 Uređaj za biološko prečišćavanje (bioskruber)

Opis: U okviru ovog sistema sav ventilacioni vazduh iz boksa se odvodi kroz jedinicu

za biofiltraciju. Bio-sloj koji se stvara na površinama materijala apsorbuje amonijak, koji

se zatim smanjuje pomoću mikroba. Cirkulacija vode održava biosloj vlažnim, a

hranljive materije dostupnim mikroorganizmima.





Ilustracija 4.51: Dva dizajna uređaja za biološko pročišćavanje [10, Netherlands,

1999]

Ostvarene koristi za životnu sredinu i troškovi: Sumarno prikazani u tabeli 4.25.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Potrošnja vode se povećava za oko

1m3 po tovnom mestu godišnje i u skladu s tim se proizvodi i dodatna količina tečnosti

koju je neophodno isprazniti. Upravo ova činjenica može ograničavati primenu ovog

sistema. Potrošnja energije njegovom primenom je veća (dodatnih 35 kWh po tovnom

mestu). Za odojke je zabeležena nešto manja potrošnja energije, odnosno oko 8 kWh

po tovnom mestu.

Sistemi za pročišćavanje otpadnog vazduha mogu značajno umanjiti protok vazdušne

struje u ventilacionim sistemima. Kako bi se obezbedio dovoljan nivo protoka vazduha,

posebno u letnjem periodu, neophodni su ventilatori većeg specifičnog kapaciteta.

Pored toga, neophodna je energija za rad pumpi a cirkulaciju vode u bioskruberima i za

stvaranje vlage u biofilterima.

Učinak biološkog uređaja za

prečišćavanje

Kategorije svinja

krmače u

parenju/

priplodne

suprasne

krmače

odojci tovljenici

u završnoj

fazi

Procenat smanjenja (%) 70 (50-90) 70 (50-90) 70 (50-90) 70 (50-90)

Troškovi dodatnog ulaganja

(eur/tovno mesto)

111,35 111,35 10 49






(eur/kg NH3)

38,4 19,2 23,8 22,25

Dodatni godišnji operativni

troškovi (eur/tov. mesto)

16,7 32,75 3,35 16,7


smanjenja (eur/kg NH3)

5,50 5,61 5,58 8,9

Referentni objekti (mesta) 1000 nema

podataka

nema

podataka

100,000

(Holandija)

Napomena: troškovi su obračunati sa efikasnošču smanjenja od 70%

Tabela 4.25: Sumarni prikaz smanjenja emisija amonijaka i troškovi bioskrubera

za različite kategorije svinja

Mogućnost primene: Sistem je veoma lako primeniti kako na nove objekte i

prilagođene postojeće objekte u kojima već postoji veštačka entilacija sa negativnim

vazdušnim pritiskom. Izgled i veličina boksa nisu od suštinskog značaja za mogućnost

primene sistema. Nisu neophodne adaptacije unutar objekta, ali se ovaj sistem ne

može primeniti u objektima sa prirodnom ventilacijom bez kanalisanja protoka vazduha

unutar zgrade, već se obično primenjuje u objektima sa veštačkom ventilacijom (sa

negativnim pritiskom). Neophodan je filter za prašinu u objektima u kojima je nivo

prašine nešto viši (sistemi sa prostirkom), što povećava pritisak u sistemu i potrošnju

energije.

Referentne farme: Ovaj sistem je razvijen tek pre nekoliko godina u Holandiji, a sada

se primenjuje u određenom broju adaptiranih objekata.


4.6.5.2 Uređaj za hemijsko prečišćavanje mokrim postupkom (skruber)

Opis: Sav ventilacioni vazduh iz boksa se propušta kroz uređaj za hemijsko

prečišćavanje. Kroz ovaj uređaj se pušta kiselina za prečišćavanje. Kada vazduh iz

ventilacije dođe u dodir sa tečnošću za prečišćavanje, apsorbuje se amonijak i čist

vazduh izlazi iz sistema. Rastvorena sumporna kiselina se najčešće koristi za

prečišćavanje u ovakvom sistemu. Takođe se može koristiti i hlorovodonična kiselina.

Princip rada: Apsorpcija amonijaka: 2 NH3 + H2SO4 ® 2 NH4+ + SO4

2-. (Videti ilustraciju

4.15)

Ostvarene koristi za životnu sredinu i troškovi: Videti tabelu 4.26.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Tečnost iz uređaja za prečišćavanje

sadrži povećan nivo sulfata i hlorida, u zavisnosti od vrste kiseline koja se koristi. Ova

tečnost se mora ispustiti, što može da ograniči primenu. Rad ovog sistema zahteva

nešto veću potrošnju energije u poređenju sa prethodnim sistemom za prečišćavanje

vazduha. I u ovom slučaju potrošnja zavisi od kategorije svinja.





Učinak uređaja za hemijsko

prečišćavanje mokrim

postupkom

Kategorije svinja

krmače u

parenju/

priplodne

suprasne

krmače

odojci tovljenici

u završnoj

fazi

Procenat smanjenja (%) 90 90 90 90


(eur/tovno mesto)

62,75 83,65 9 43


(eur/kg NH3)

16,5 11,15 16,65 15,95

Dodatni godišnji operativni

troškovi (eur/tov. mesto)

25,05 28 3 14


smanjenja (eur/kg NH3)

6,96 3,89 5,56 5,19

Dodatna potrošnja energije

(kWh/tov. mesto)

52,5 100 10 55

Referentni objekti (mesta) 2000 nema

podataka

nema

podataka

100,000

(Holandija)

Napomena: troškovi su obračunati sa efikasnošču smanjenja od 90%

Tabela 4.26: Sumarni prikaz smanjenja emisija amonijaka i troškova uređaja za

hemijsko prečišćavanje mokrim postupkom za različite kategorije svinja

Mogućnost primene: Sistem je veoma lako primeniti kako na nove objekte, tako i

prilagođene postojeće objekte u kojima već postoji veštačka entilacija sa negativnim

vazdušnim pritiskom. Izgled i veličina boksa nisu od suštinskog značaja za mogućnost

primene sistema. Nisu neophodne adaptacije unutar objekta, ali se ovaj sistem ne

može primeniti u objektima sa prirodnom ventilacijom bez kanalisanja protoka vazduha

unutar zgrade, već se obično primenjuje u objektima sa veštačkom ventilacijom (sa

negativnim pritiskom).

Referentne farme: Ovaj sistem je razvijen tek pre nekoliko godina, a sada se

primenjuje u određenom broju adaptiranih objekata.


4.7 Tehnike za smanjenje neprijatnih mirisa





Dobijeni podaci ukazuju na činjenicu da niskoproteinska ishrana smanjuje emisije amonijaka i jedinjenja neprijatnog mirisa. Neprijatni mirisi takođe se mogu smanjiti na još mnogo načina, uključujući:

dobro održavanje smeštaja za životinje

skladištenje stajnjaka napolju ispod poklopca

izbegavanje da vazdušna struja pređe preko stajnjaka. U cilju izbegavanja neprijatnih mirisa razvijeni su mehanizmi za vreme primene i za tehnike za proces razastiranja stajnjaka. Neke dodatne tehnike za smanjenje neprijatnih mirisa u blizini farme primenjene su u smeštaju za životinje sa veštačkom ventilacijom. Međutim, primenjivost, kombinovani efekti na medije životne sredine i troškovi mogu ograničiti usvajanje sledećih tehnika:

Skruber, vidi bioskruber i hemijski uređaj za prečišćavanje mokrim postupkom u Odeljcima 4.6.5.1 i 4.6.5.2

biorazgradnja – odvođenjem vazduha iz smeštajnog objekta kroz biofilter vlaknastih biljaka, elementi neprijatnog mirisa se razgrađuju pomoću bakterija. Efektivnost zavisi od sadržaja vlage, sastava, protoka vazduha po kvadratnom metru biofiltera i od visine filtera. Prašina posebno može biti problem jer stvara visoki otpor vazduha

horizontalni kanal za odvod vazduha – ovo ne znači smanjenje neprijatnih mirisa, već skretanje tačke emisije u vazduh iz smeštajnog objekta ka drugoj strani farme kako bi se smanjio potencijalni uticaj na objekte osetljive na neprijatne mirise. (stambena područja)

razblaživanje koncentracije, što je objašnjeno u tekstu niže i zasniva se na dizajnu smeštajnog objekta i utrđivanju dimenzija ventilacije.

Razblaživanje neprijatnih mirisa: koncentracija neprijatnih mirisa na osetljivoj lokaciji zavisi suštinski od stepena neprijatnih mirisa koji se emituju tokom prenosa kroz atmosferu u vazdušnom toku. Značajni faktori koji utiču na koncentraciju zagađujućih materija su:

stopa protoka neprijatnih mirisa

udaljenost od izvora

efektivna visina izvora. Pored toga, razblaživanje u atmosferi se povećava sa stepenom turbulencije u atmosferi i vazdušnom toku. Mehanička turbulencija može da se ostvari kroz efektivno postavljanje barijera protoka (na pr. vegetacije). Uslovi ispuštanja: Principi prirodne ventilacije i veštačke ventilacije imaju za posledicu različite uslove ispuštanja otpadnog vazduha. Dok su izlazni otvori za vazduh iz smeštajnih objekata ograničeni na uske preseke u slučaju smeštajnih objekata sa veštačkom ventilacijom, u slučaju smeštajnih objekata sa prirodnom ventilacijom obično su veoma veliki. U ovim smeštajnim objektima, preseci kroz koje vazduh ulazi i izlazi se mogu podesiti u skaldu sa meteorološkim i lokalnim klimatskim uslovima van smeštajnog objekta i sa zahtevima specifičnim za držanje stoke za ventilaciju unutar smeštajnog objekta. Zajedničko za oba sistema su termalno strujanje u smeštajnim objektima uzrokovano toplotom koju odašilje stoka i mogućim prisustvom grejne opreme.

U suštini, mora se obezbediti neometan ulazni i izlazni protok spoljnog vazduha u neposrednoj blizini smeštajnih objekata (približno na visini od 3 do 5 puta većoj od visine objekta). Uz veštačku ventilaciju, korišćenje oblasti u neposrednoj blizini smeštajnih objekata određuje koji će uslovi ispuštanja biti izabrani, na pr. ventilacija kroz sporedni zid koji vodi u dvorište ili visoki krovni dimnjaci iznad slemena. U slučaju prirodno provetravanih smeštajnih objekata, lokalni neprijatni miris može biti smatran prihvatljivim, dok je fokus pretežno na efektu emisija iz





smeštajnog objekta dalje izvan objekta. Veštačka ventilacija: kao pravilo, u smeštajnim objektima sa veštačkom ventilacijom fokus u smislu smanjenja uticaja jeste na postizanju dovoljnog razblaživanja otpadnog vazduha sa vetrom. Kako bi se zaštitilo lokalno stanovništvo, preporučuje se da se obezbedi da vazdušni tokovi emisije prelaze na određenoj minimalnoj visini preko ove oblasti. Kako bi se ispuštanje vršilo iznad lokalnih naselja, otpadni vazduh mora da se pretvori u neometani vazdušni tok povećanjem visine izvora emisije, tako da ulazak oblaka otpadnog vazduha u zoni turbulencije vetra (efekat promene pravca vetra) može da se održi na minimumu. Ovaj efekat može da se postigne povećanjem brzine izlaza i/ili povećanjem visine krovnog dimnjaka za iaouštanje otpadnog vazduha.

Otpadni vazduh treba da se ispušta kroz vertikalne krovne dimnjake koji su dovoljno visoki za

ispust vazduha u atmosferu i koji nemaju nikakve poklopce ili klapne koje bi sprečile protok

vazduha. U tom cilju, treba da se ispita lokalna oblast i lokacija objekta kako bi se utvrdilo da li

na primer krovni dimnjaci za otpadni vazduh mogu da se podignu na viši nivo na zabat štale na

primer, pri čemu se štala izdiže iznad objekta za smeštaj stoke.

Oblak otpadnog vazduha može da se dodatno pospeši da ide naviše tako što će mu se dati veći

mehanički zamah povećanjem brzine ispuštanja otpadnog vazduha. Brzina ispuštanja otpadnog

vazduha se može na primer povećati tokom godine primenom ventilatora u serijama koji se

uključuju preko sklopke, a nalaze se u centralnom otvoru za dovod/odvod otpadnog vazduha.

Ugradnja dodatnog bajpas ventilatora je efektivna kao mera smanjenja uticaja samo u određenim slučajevima i za tu lokalnu oblast i najčešća tendencija je da nema efekta. Pored povećanja investicije i potrošnje energije, dodatne emisije buke takođe moraju biti uzete u obzir. Kada se planira sistem ispuštanja otpadnog vazduha, važno je razmotriti uticaje objekata za smeštaj stoke i barijera protoka u neposrednoj okolini i na pravac vetra uzlazno i nizlazno od objekta (na pr. slemeni krova okolnih zgrada i vrhovi drveća). Objekti za smeštaj stoke i barijere protoka uzrokuju efekat promene pravca vazdušnog oblaka.

U slučaju jednog smeštajnog objekta, efekat promene pravca vetra zavisi od odnosa između efektivne visine izvora i visine objekta. Efekat promene pravca vetra opisuje uticaj objekta na oblak otpadnog vazduha i na sledstveno smanjenje efektivne visine izvora. Neometani protok vazduha se dostiže na visini koja odgovara visini dvaput većoj od visine objekta.

Ventilacioni otvori kroz sporedni zid mogu se smatrati poželjnim u pojedinačnim slučajevima ako su opremljeni deflektorom koji usmerava otpadni vazduh ka zemlji i ako se vazduh raspršava na strani smeštajnog objekta koji je okrenut suprotno od osetljivih lokacija kojima je potrebna zaštita. Kada se porede efekti uzrokovani ventilacijom kroz sporedni zid sa jedne strane i ispuštanje otpadnog vazduha kroz slemen krova sa druge strane, ambijentalno zagađenje vazduha na lokacijama dalje od objekta je sličnog stepena.

U slučaju farmi sa više smeštajnih objekata za stoku, položaj i visina izvora otpadnog vazduha igraju podređenu ulogu u odnosu na njihov uticaj u pogledu ambijentalnog zagađenja vazduha na udaljenim lokacijama. U takvim slučajevima, ukupna površina objekta može biti toliko velika da se oblaci otpadnog vazduha spuštaju na nivo tla, u okviru prostora objekta, čak i ako su originalne visine izvora velike. U tom slučaju smatra se da ukupnost celog objekta ima isti efekat kao jedan izvor na nivou tla. Prirodna ventilacija: Da bi se obezbedila dovoljna funkcionalna efikasnost sa prirodnom ventilacijom,





određeni uslovi moraju biti ispunjeni , na primer sledeći : • ugao nagiba krova od najmanje 20° za ventilaciju na nivou nadstrešnice kako bi se generisalo neophodno termalno strujanje • srednja visinska razlika od najmanje 3 m između otvora za ulaz vazduha i otvora za izlaz otpadnog vazduha sa ventilacionim otvorom • podešavanje dimenzija otvora za ulaz vazduha i izlaz otpadnog vazduha kako bi bili u skladu sa brojem stoke u objektu i visinom podizanja termalnog strujanja • garantovani neometani dotoci svežeg vazduha u smeštajne objekte i izlaz otpadnog vazduha iz smeštajnih objekata • osa ivice krova poprečno poravnata sa preovlađujućim pravcem vetra Ako se zgrade nalaze uzlazno i/ili nizlazno od smeštajnih objekata otvorenog sistema, mora se

obezbediti da se smeštajni objekti za stoku ne nalaze u zonama sa veoma niskim ili značajno ubrzanim kretanjem vazduha. Udaljenost od smeštajnih objekata do susednih zgrada treba da iznosi najmanje 3 do 5 puta visine susednih zgrada. U slučaju smeštajnih objekata za svinje i živinu, ugradnja uređaja za promenu preseka otvora za ulaz vazduha i za izlaz otpadnog vazduha se pokazala uspešnom. Usklađivanjem položaja smeštajnog objekta za stoku u odnosu na preovlađujući pravac vetra, odlučujući uticaj može biti izvršen i na uslove internog okruženja smeštajnog objekta i na emisije koje proističu iz njega. Javljaju se polja različite koncentracije i brzine, u zavisnosti od toga da li je smeštajni objekat pozicioniran poprečno, dijagonalno ili paralelno u odnosu na pravac slemena i protok vazduha. Kada je u pitanju obrazac protoka paralelno sa linijom slemena, stepen ventilacije u poređenju sa obrascima poprečnog ili dijagonalnog protoka vazduha smanjuje se za oko 50%. Upravo pod ovim uslovima pojavljuju se najviše koncentracije neprijatnih mirisa i amonijaka u smeštajnom objektu. U cilju borbe protiv ovog efekta, otvori u zidu zabata mogu pospešiti protok količine vazduha

nošenog vetrom. Otvori u centru slemena dodatno pomažu protok termalnog strujanja. Sa

otvorom koji se proteže duž celog slemena postižu se više stope protoka nego što se postiže sa

ventilacionim otvorom. Osa ivice krova smeštajnog objekta stoga treba da bude poravnat sa

vetrom, tako da preovlađujući pravac toka vetra u toku godine proizvodi najbolji mogući efekat

ventilacije u objektu. Dimenzije otvora za ulaz vazduha i izlaz otpadnog vazduha kod

smeštajnih objekata sa ventilacijom preko nadstrešnice moraju da budu podešene tako da u

vreme visokih spoljašnjih temperatura i dalje ima dovoljno cirkulacije vazduha. U suprotnom,

vrata moraju biti otvorena, što obično rezultira emisijama koje se raspršavaju na nivou tlu i na

nekontrolisan način.

Po najsavremenijim trendovima, smeštajni objekti otvorenog tipa sa velikim bočnim presecima, otvorima po ivicama i na zabatima, koji su kao struktura samostalni, mogu se smatrati poželjnim u smislu uticaja samog terena (npr. boksovi sa funkcionalno odvojenim celinama).

4.8 Tehnike za smanjenje emisije iz skladišta

Direktiva o nitratima (91/676/EEZ) postavlja minimalne zahteve za skladištenje uopšte, sa ciljem da obezbedi opšti nivo zaštite svih voda od zagađenja, i dodatne odredbe o skladištenju u tzv. nitratno ugroženim oblastima. Neke od tehnika opisane su u odeljcima koji slede ali, zbog nedostatka podataka, ostalima se nismo bavili.

4.8.1 Smanjenje emisija iz skladišta čvrstog stajnjaka

4.8.1.1 Opšta praksa





Skladištenje čvrstog stajnjaka na čvrstom nepropusnom podu sprečava curenja u zemljište i podzemne vode. Opremanje skladišta odvodnim cevima i njihovo spajanje sa jamom omogućava sakupljanje tečne frakcije i eventualnih oticanja prouzrokovanih padavinama. Farmeri uobičajeno imaju skladišne prostore za čvrsti stajnjak kapaciteta dovoljnog da se u njih smesti potrebna količina dok se ne izvrši dalji tretman ili nanošenje (takođe videti Odeljak 2.5.). Njihov kapacitet zavisi od klime koja definiše periode u kojima nije moguće ili nije dozvoljeno nanošenje na zemljište.

Da bi se smanjili neprijatni mirisi, lokacija skladišta na farmi je izuzetno važna a trebalo bi da se definiše uz uvažavanje opšteg pravca vetra. Poželjno je da skladišta budu locirana što dalje od osetljivih objekata u blizini farme i na način da se iskoriste i prednosti prirodnih barijera, kao što su drva ili razlike u visini. Oko gomila skladištenog stajnjaka se takođe mogu podići i zidovi (od drveta, cigle ili betona). Oni mogu služiti kao zaštita od vetra, uz ulaz u skladište na onoj strani koja je zaštićena od preovlađujućeg pravca vetra.

Suv živinski izmet se mora čuvati na suvom i pokrivenom mestu. Kondenzaciju u zatvorenim šupama je moguće izbeći odgovarajućom ventilacijom. Ponovno prodiranje vlage u stajnjak bi trebalo sprečiti jer to dovodi do ispuštanja neprijatnih mirisa. Šupe za skladištenje stajnjaka ne bi trebalo graditi previsoko da se omogući piroliza skladištenog živinskog izmeta.

Privremene gomile na polju moraju biti locirane na dovoljnoj razdaljini od vodenih tokova. Npr. u Finskoj, takve gomile moraju biti udaljene najmanje 100 metara od vodenih tokova, glavnih kanala ili kućnih bunara i 5 metara od (malih) jaraka [125, Finska, 2001]. U Velikoj Britaniji,





se primenjuju udaljenosti od 10 metara od vodenih tokova i 50 metara od izvora, bunara, bušotina i drugih izvora namenjenih ljudskoj potrošnji[190, BEIC, 2001].

Kada je reč o poljskim gomilama koje se svake godine prave na istom mesto, takođe je moguće upotrebiti nepropusne podove. Na mestima gde preovladava glineno zemljište a gomile se postavljaju na različita mesta, ne očekuje se akumulacija štetnih količina hranljivih materija i nije potrebno primenjivati posebne mere na dno gomile. Kako bi se sprečilo da u gomile stajnjaka prodre voda, potrebno je izbegavati akumulaciju vode pri dnu.

Pokrivanje gomila stajnjaka se takođe primenjuje da bi se smanjilo curenje i isparavanje amonijaka (i neprijatnih mirisa).

4.8.1.2 Pokrivanje gomila čvrstog stajnjaka

Opis: Ova tehnika se uglavnom primenjuje kod stajnjaka od tovnih pilića i za suv živinski izmet. Materijali za pokrivanje se nanose na gomile čvrstog stajnjaka i poljske gomile. To može biti treset, piljevina, strugotine ili čvrsta UV-stabilizovana plastika. Svrha pokrivanja je da se smanji isparavanje amonijaka i spreči curenje kišnice.

Osnovni princip na kojem se bazira nanošenje treseti zabeležen je u [125, Finskoj, 2001]: Korišćenje treseti (u sloju od 10 cm) bazira se na njegovoj sposobnosti da vezuje katjone. Amonijak se absorbuje u treset hemijskom reakcijom kojom se NH3-molekul transformiše u fiksni NH4-jon. Što je veća kiselost treseti, to će upiti više amonijaka.

Kada se koristi pokrivač, gomile moraju biti pokrivene odmah nakon što su napravljene, budući da većina amonijaka ispari tokom prvih par dana.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Suvi treset i piljevina absorbuju kišnicu. Međutim, slama nije dobar materijal za pokrivanje budući da ona ne upija amonijak i sprečava stvaranje prirodne kore na površini stajnjaka. Kora sprečava isparavanje amonijaka sa sveže površine stajnjaka bolje nego pokrivač od slame. Međutim, treset je neobnovljivi izvor što može biti razlog za nekorišćenje treseti za pokrivanje gomila stajnjaka [190, BEIC, 2001].

Jasno je da se čvrsti pokrivač može ponovo koristiti, dok se drugi pokrovni materijali, za svaku novu gomilu, moraju iznova kupiti. Ti drugi pokrovni materijali, kao što je treset se spoje a potom tretiraju (nanose) kao deo stajnjaka. Treset ne predstavlja opasnost za životinje na ispaši.

Nije utvrđeno da li plastični pokrivač uzrokuje (anaerobne) reakcije u skladištenom stajnjaku koje mogu umanjiti njegov kvalitet ili uticati na emisije tokom nanošenja.

Operativni podaci: Informacije su prikupljene u uobičajenim poljoprivrednim i klimatskim uslovima. Korišćenje pokrovnih materijala kao što je piljevina ili strugotina može biti manje efikasno po suvom ili vetrovitom vremenu [192, Nemačka, 2001]

Primenljivost: U mnogim oblastima je, iz praktičnih razloga, uobičajena praksa da se kreiraju privremene gomile stajnjaka u polju. Nanošenje pokrivača je relativno jednostavno budući da se za to ne koristi nikakva složena oprema ili mašine. Stajnjak tovnih pilića sa tresetom je veoma podoban za deponovanje u gomilama na polju, iz razloga što iz njega ne curi tečnost i





gotovo sva kišnica se absorbuje. Treset korišćen kao prostirka efikasno upija amonijak.

Troškovi: Smatra se da su troškovi veoma niski. Troškovi nastaju nabavkom pokrovnog materijala i njegovim nanošenjem na gomile (radna snaga, energija).

Referentne farme u EU: Primenjeno u probama.

Referentna literatura: [125, Finska, 2001]

4.8.1.3 Skladištenje živinskog stajnjaka u ambaru

Opis: Čvrsti živinski stajnjak se obično skladišti u ambarima. On se iz smeštajnih objekata otklanja prednjim utovarivačima ili pokretnom trakom i transportuje do šupe gde se može čuvati duži vremenski period. Ambar je obično jednostavna zatvorena konstrukcija sa nepropusnim podom i krovom. On je opremljen ventilacionim otvorima i ulaznim vratima za transport.

Koristi za životnu sredinu: Sušenje živinskog stajnjaka u smeštajnim objektima smanjuje emisiju gasovitih jedinjenja (amonijaka) iz objekata u vazduh. Kako bi se emisija gasovitih jedinjenja održala na niskom nivou, u čvrstom stajnjaku je neophodno održavati relativno nizak sadržaj suvih materija. Tome doprinosi čuvanje čvrstog živinskog stajnjaka na način da se on zaštiti od faktora koji utiču na neprijatne mirise kao što su kiša i sunčeva svetlost.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Moguće je održavati nizak nivo neprijatnih mirisa, ali na to mogu uticati aerobni i anaerobni uslovi. Bitno je obezbediti dovoljno ventilacije kako bi se izbegli anaerobni uslovi.

Pri planiranju novog ambara, treba imati u vidu da je on potencijalni izvor neprijatnih mirisa te da ga treba locirati imajući u vidu osetljive objekte u blizini farme.

Operativni podaci: Konstrukcija ambara štiti stajnjak od spoljašnjih atmosferskih uticaja.

Mogućnost primene: Ukoliko u dvorištu farme ima dovoljno prostora, nema nikakvih ograničenja u pogledu izgradnje novog ambara za skladištenje čvrstog stajnjaka. Mogu se koristiti postojeći ambari ali treba obratiti pažnju na nepropusnost podova.

Troškovi: Troškovi obuhvataju troškove izgradnje i održavanja ambara. Kada je reč o postojećem ambaru, može se javiti potreba za renoviranjem poda.





Referentne farme u EU: Skladištenje živinskog izmeta u ambarima se vrši u gotovo svim državama članicama.

Referentna literatura: [26, LNV, 1994], [125, Finska, 2001]

4.8.2 Smanjenje emisije iz skladišta tečnog stajnjaka

4.8.2.1 Opšti aspekti

Uobičajena praksa među farmerima je da imaju skladišne jedinice za svinjski tečni stajnjak dovoljnog kapaciteta da obezbede smeštaj do daljeg tretiranja ili nanošenja, vidi i Odeljak 2.5. Taj kapacitet zavisi od klime koja određuje periode kada nanošenje na zemljište nije moguće ili nije dozvoljeno. Na primer, kapacitet se može razlikovati od stajnjaka koji proizvede jedna farma u periodu od 4 do 5 meseci u uslovima mediteranske klime, do količine proizvedene tokom perioda od 7 do 8 meseci u promenljivim ili kontinentalnim uslovima, pa i do količine proizvedene tokom perioda od 9 do 12 meseci u severnim područjima. [191, EC, 1999]

Objekti za skladištenje tečnog stajnjaka mogu biti izgrađeni na način da se minimizira rizik od curenja tečne frakcije, vidi i Odeljak 2.5.4.1. Oni se grade od odgovarajućih betonskih mešavina i uz nanošenje jednog nepropusnog sloja na čelične limove. Nakon pražnjenja objekta za skladištenje tečnog stajnjaka, kontrola i održavanje sprečavaju dalji rizik curenja.

Korišćenje duplih ventila u cevima koje se koriste za pražnjenje tankova minimizira rizik neželjenog ispuštanja tečnog stajnjaka po dvorištu farme i okolnim prostorijama (površinsku vodu).

Emisije u vazduh tokom perioda skladištenja se mogu smanjiti uz pomoć:

• korišćenja kontejnera manjeg prečnika i/ili smanjene površine tečnog stajnjaka do koje

može dopreti vetar

• držanje manjeg nivoa napunjenosti (funkcioniše zahvaljujući efektu zaštite od vetra kojeg

stvara prazan prostor).

Ispuštanje tečnog stajnjaka iz kontejnera za otvoreno skladištenje bi trebalo vršiti što je moguće bliže dnu takvih kontejnera (pražnjenje ispod nivoa površine tečnosti).

Homogenizaciju i cirkularno pumpanje tečnog stajnjaka bi, po mogućnosti, trebalo vršiti kada vetar duva daleko od bilo kojih osetljivih mesta koja je potrebno zaštiti.

Kako bi se redukovale vazdušne emisije iz skladišta tečnog stajnjaka, važno je smanjiti





isparenja sa površine stajnjaka. Nizak nivo isparenja je moguće održavati ako se obezbedi minimum mućkanja tečnog stajnjaka i ukoliko se ono vrši samo neposredno pre pražnjenja tankova sa tečnim stajnjakom radi homogenizacije suspendovanih materija.

Kako bi se smanjila emisija amonijaka i mirisnih komponenti iz skladišta tečnog stajnjaka, koriste se razne vrste pokrivača, vidi odeljke 4.8.2.2, 4.8.2.3 i 4.8.2.4. Potrebno je voditi računa da se spreči da temperatura tečnog stajnjaka naraste do tačke na kojoj može doći do biohemijskih reakcija, jer u suprotnom može doći do proizvodnje neželjenih mirisa i degradacije kvaliteta tečnog stajnjaka.

Uopšteno gledano, pokrivanje skladišta tečnog amonijaka je efikasno ali može stvoriti probleme u nanošenju, radu i bezbednosti. Sprovedena su istraživanja kako bi se taj problem procenio, ali ona su samo pokazala da je potrebno više podataka. Takođe ima premalo kvantitativnih podataka o aspektima uticaja na životnu sredinu (emisiju, sadržaj hranljivih materija) i na troškove, što otežava procenu alternativa.

4.8.2.2 Postavljanje krutog pokrivača na skladišta tečnog stajnjaka

Opis: Kruti pokrivači su neprobojni betonski pokrivači ili paneli od fiberglasa sa ravnom površinom ili konusnog oblika. Oni u potpunosti pokrivaju površinu tečnog stajnjaka, sprečavajući da do njega dopre kiša ili sneg. Pokrivanje malih skladišta tečnog stajnjaka je uglavnom jednostavnije nego pokrivanje velikih. Ako je pokrivač napravljen od lakšeg materijala, onda razmak može biti veći nego kod betonskih pokrivača koji prelaze 25 m i imaju centralni oslonac.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Pokrivanje skladišnih površina je dobro dokumentovano i poznato je da ono znatno smanjuje emisiju amonijaka. Namenski (kruti) pokrivači dovode do smanjenja za 70 do 90 % [142, ADAS, 2000]. Kod nepokrivenih jama sa stajnjakom, može doći do razblaživanja stajnjaka zbog kiše koja smanjuje sadržaj čvrstih i hranljivih materija.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Može doći do stvaranja otrovnih gasova. Oni ne moraju imati neposredan uticaj na životnu sredinu ali se, iz bezbednosnih razloga, moraju imati u vidu.

Mogućnost primene: Kruti pokrivači se obično postavljaju istovremeno kad i skladište. Zabeleženo je da je naknadno postavljanje pokrivača na postojeće skladište skupo. Minimalan vek trajanja ovih pokrivača je 20 godina.





Troškovi: Indikativni troškovi su registrovani u istraživanju koje je sprovela Velika Britanija [142, ADAS, 2000]: za betonska skladišta prečnika 15 - 30 m troškovi se kreću između 150 – 225 EUR/m2 (1999). Troškovi krutih pokrivača od plastike armirane staklenim vlaknima (GRP) se kreću između 145 i 185 EUR/m2. Takvi troškovi se generalno smatraju previsokim.

Referentna literatura: [125, Finska, 2001], [142, ADAS, 2000]

4.8.2.3 Postavljanje fleksibilnih pokrivača na skladišta tečnog stajnjaka

Opis: Fleksibilni pokrivači ili šatorska krila imaju centralni nosivi stub sa, od vrha, radijalno raspoređenim sajlama. Membrana od tkanine se raširi preko sajli i veže za ivični nosač. On je zapravo okrugla cev smeštena kružno sa spoljašnje strame, neposredno ispod vrha skladišta. Prekrivač se pričvrsti preko skladišta vertikalnim trakama raspoređenim sa jednakim razmacima između ivičnog nosača i oboda šatora.

Stub i sajle su dizajnirani na način da izdrže nalete vetra i težinu snega. Obezbeđeni su ventili radi ispuštanja gasova koji se stvaraju pod pokrivačem. Ovakav pokrivač takođe ima i otvor za cev i šuber koji se može otvoriti radi pregleda sadržaja skladišta.

Koristi za životnu sredinu: Zabeleženo je smanjenje emisije amonijaka za 80 - 90 %.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Može doći do stvaranja otrovnih gasova. Oni ne moraju imati neposredan uticaj na životnu sredinu ali se, iz bezbednosnih razloga, moraju imati u vidu. Stvaranje H2S može dovesti do pojave korozije koja može oštetiti konstrukciju. Postoji mogućnost izvlačenja i korišćenja metana iz biogasa ali uz dodatne troškove.

Primenljivost: Jedno istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da pokrivači tipa šatora mogu, uz neznatne modifikacije, biti postavljeni na 50 - 70 % postojećih čeličnih skladišta. To obično podrazumeva postavljanje dodatne ugaone trake za prišvršćivanje oko oboda skladišta. Šatorska krila se mogu postaviti na postojeća betonska skladišta i bez modifikacija, kada je prečnik manji od 30 m, ali se preporučuje da se pre toga sprovede tehnička analiza. Neophodno je obračunati potrebnu jačinu konstrukcije, kako bi se obezbedilo da ona može podneti nalete vetra i težinu snega, kako za skladište tako i za skladište sa pokrivačem. Što je veći prečnik skladišta, to je postavljanje pokrivača komplikovanije, budući da pokrivač mora biti jednako zategnut u svim pravcima kako bi se izbeglo nejednako opterećenje.

Šatorsko krilo se ne može postavljati na četvrtasta ili pravougaona betonska skladišta koja su česta u mnogim EU zemljama [193, Italija, 2001]





Troškovi: Registrovani troškovi za šatorska krila za skladišta prečnika 15 - 30 m kreću se oko 54 - 180 EUR/m2 (1999).

Referentne farme: Praktična primena je zabeležena u Velikoj Britaniji.

Referentna literatura: [142, ADAS, 2000]

4.8.2.4 Postavljanje plivajućeg pokrivača na skladišta tečnog stajnjaka

Opis: Plivajući pokrivači pre svega imaju za cilj da smanje neprijatne mirise. Postoji nekoliko vrsta plivajućih pokrivača, kao što su:

• laki šljunak

• slama (kora)

• treset

• repičino ulje

• plastični peleti

• prekrivači i folija.

Slama predstavlja plivajući pokrivač koji nije prikladan za veoma redak svinjski tečni stajnjak jer može odmah potonuti ili, ako pluta, vetar i kiša ga mogu lako oštetiti. Takođe može dovesti do zagušenja pumpi odvoda. Međutim, kada svinjski tečni stajnjak ima sadržaj suve materije 5 % ili veći, u tom slučaju je moguće dobiti koru koju stvara slama i to dobro funkcioniše [142, ADAS, 2000] [193, Italija, 2001].

Platneni ili plastični plivajući pokrivači počivaju direktno na površini tečnog stajnjaka. Oni su opremljeni kontrolnim otvorom, ventilacionim otvorima, i otvorima za punjenje i mešanje tečnog stajnjaka. Sem toga, koristi se pumpa za drenažu kišnice koja se nakupi na vrhu pokrivača. Platno može biti pričvršćeno ili ga na mestu mogu držati protivtegovi koji vise preko ivica skladišta.

Pokrivači od treseti i lakih agregata od ekspandirane gline (LECA) su nešto obimnije ispitivani i, u literaturi se navodi da se jednostavno postavljaju. Ovakvi pokrivači se ne mogu ponovo koristiti





i moraju se svake godine popunjavati.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Iako se pokrivači na skladišta tečnog stajnjaka postavljaju radi smanjenja neprijatnih mirisa, stvarna merenja emisije neprijatnih mirisa ili njenog smanjenja su inherentno nepouzdana usled nedostatka nedvosmislenih i pouzdanih metoda merenja mirisa i interpretiranja rezultata. Međutim, očigledno je da postoji uticaj na isparavanje amonijaka. U kombinaciji sa efektom smanjenja emisije amonijaka, jedno istraživanje u [125, Finskoj, 2001] je pokazalo znatne efekte plivajućih pokrivača. Međutim, ostvareno smanjenje varira u zavisnosti od korišćene vrste pokrivača i obično je veće leti nego zimi, vidi Tabelu 4.27.

Pri korišćenju platna, plivajuće folije, peleta i repičinog ulja zabeleženo je znatno smanjenje, od oko 90 % i više; dok je to smanjenje kod primene drugih tehnika niže ili je njihov efekat smanjenja varijabilan (šljunak ili LECA). Manje čestice znače manje smanjenje iako između šljunka od 5 cm i šljunka od 10 cm nije zabeležena značajna razlika. Takođe, rezultati sa 10 cm šljunkom nisu bili dosledni.

Maksimalno smanjenje emisije uz korišćenje LECA iznosi oko 80 %, ali ono se ne povećava sa povećanjem debljine sloja iznad 5 mm. U praksi, kiša smanjuje sloj LECA i povećava emisiju, ali veća debljina može nadoknaditi taj gubitak.

Kora koju stvara plivajuća slama može postići smanjenje emisija amonijaka za između 60 - 70 %. [142, ADAS, 2000], sa pozivom na Bode, M de, 1991.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Osnovni cilj je smanjenje neprijatnih mirisa ali istovremeno se smanjuje i isparavanje amonijaka. Očigledno, neki plivajući pokrivači koji se mešaju sa tečnim stajnjakom ili rastvaraju u njemu, mogu uticati na kvalitet tečnog stajnjaka ili biti štetni po životinje na ispaši.

Drugi efekti, zbog reakcija između plivajućeg pokrivača i tečnog stajnjaka, mogu povećati emisiju metana (repičino ulje za oko 60 %). U slučaju repičinog ulja, anaerobne reakcije mogu stvoriti površine sa jakim mirisom užeglosti.

Stvaranje gasova ispod zatvorenih (plastičnih) pokrivača je uobičajeno, te su zato ventili neophodni. Ti gasovi se mogu koristiti u biogasnim postrojenjima ali efikasnost i ekonomska opravdanost toga u velikoj meri zavisi od faktora kao što je dnevna proizvodnja gasa, udaljenost od biogasnog postrojenja i primena.

LECA je u jednom eksperimentu navodno smanjila emisije metana ali takođe je zabeležena veća emisija azotnih oksida iz tečnih stajnjaka pokrivenih sa LECA.

Operativni podaci: Uopšteno gledano, pokrivač je 10 cm debljine. U slučaju LECA, treseti i plastičnih peleta, moguće je naneti i manje slojeve. Manje čestice su generalno efikasnije od većih čestica. Mogu biti relativno efikasne sa slojem od 3 - 5 cm dok je kod slojnih čestica potrebno 10 - 20 cm. Za smanjenje emisije je najvažniji sloj koji se nalazi odmah iznad površine.





Tabela 4.27: Smanjenje isparenja amonijaka iz skladišta svinjskog tečnog stajnjaka postignuto

različitim vrstama plivajućih pokrivača

[125, Finska, 2001]

Primenljivost: Iako rezultati primene plivajućih pokrivača veoma variraju, oni su generalno dovoljno dobri da bi se njihovo postavljanje na tankove sa tečnim stajnjakom smatralo atraktivnom opcijom. U nastavku slede zapažanja iz testova [143, ADAS, 2000].

Repičino ulje (ili derivati sa visokim procentom repičinog ulja) se veoma jednostavno primenjuje i ne meša se lako sa svinjskim tečnim stajnjakom. Međutim, ono je biorazgradivo, s vremenom gubi svoj površinski integritet i značajno povećava emisiju metana. Materijal koji dobro pluta i ne mora se svake godine dopunjavati ima nedostatak u smislu da može biti oduvan i shodno tome iziskuje dodatni pokrivač kao zamenu. Minerali veoma male gustine absorbuju vodu ili ih vetar može brzo oduvati ili budu prašnjavi i neprijatni za upotrebu. Kao primer možemo navesti ekspandirani polistiren (EPS).

Laki agregati od ekspandirane gline su prikladni za tankove i lagune. LECA granule su teže od EPS-a. Istraživanja su pokazala da one umeju da potonu na dno skladišta i shodno tome ih se mora dodati još, ali drugi izvori to ne potvrđuju. Međutim, zbog svoje velike gustine, kompletan LECA sloj ne pliva po površini tečnog stajnjaka. Postavljanje i jednako raspoređivanje LECA može biti problematično kada je reč o velikim tankovima i lagunama ali se može izvesti mešanjem sa vodom ili tečnim stajnjakom i pumpanjem na površinu.

Treset se pri mućkanju meša sa tečnim stajnjakom, puni se vodom i mora biti otklonjen pri svakom mućkanju. Međutim, treset je prirodan proizvod i ne predstavlja problem otpada.

Postavljanje na postojeća skladišta ne iziskuje složene adaptacije ni kod jedne vrste plivajućeg pokrivača.

Priključak za punjenje treba da bude veoma blizu dna tanka.

Troškovi: Registrovano je da troškovi plivajućeg lima za skladišta prečnika 15 - 30 m variraju

između 15 - 36 EUR/m (1999).

Referentne farme u EU: Plivajući pokrivači su korišćeni ali registrovani rezultati uglavnom potiču iz laboratorijskih ili testova na terenu, a ne iz stvarne primene u praksi na farmama.

Referentna literatura: [125, Finska, 2001], [142, ADAS, 2000], [143, ADAS, 2000] [193, Italy, 2001] i M. de Bode, „Emisija neprijatnih mirisa i amonijaka iz skladišta stajnjaka“, str. 55-66 u „Emisija amonijaka i neprijatnih mirisa u proizvodnji stoke“ (Eds C.D. Nielson, J.H. Voorburg & P.L Hermite, Elsevier, Londen, 1991.





4.8.2.5 Postavljanje pokrivača na ukopana skladišta tečnog stajnjaka

Opis: Pokrivači za ukopana skladišta tečnog stajnjaka se baziraju na fleksibilnim nepropusnim UV-stabilizovanim plastičnim prekrivačima koji su pričvršćeni za gornje ivice bazena i poduprti. Kod manjih laguna, takođe se može koristiti LECA ali smatra se da je LECA prikladnija za postavljanje na tankove. Druge vrste pokrivača koje se koriste obuhvataju seckanu slamu i prirodnu koru.

Koristi za životnu sredinu: Može se ostvariti smanjenje emisije amonijaka i neprijantnih mirisa. Zabeležena su smanjenja emisije amonijaka za oko 95 % ili više. Korišćenje lakih agregata od ekspandirane gline smanjuje emisije amonijaka za 82 %.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za pokrivanje jedne lagune potrebna je velika količina plastike koja može biti i do 70 % veća od površine lagune, u zavisnosti od dubine i nagiba ivica. Jedna od prednosti se sastoji u tome što se takvi pokrivači mogu ponovo koristiti, dok su ostali pokrivači potrošni materijal.

Pokrivači sprečavaju da kiša dospe u lagunu ali takođe sprečavaju i isparenja, što znači da se ukupna količina tečnog stajnjaka malo povećava. Nagoveštava se da je, kada nije postavljen pokrivač, jeftinije ispustiti relativno čistu kišnicu u vodeni tok i nanositi samo tečni stajnjak, umesto da se nanosi veća količina kombinovanog tečnog stajnjaka i kišnice. Postoji potencijal za korišćenje kišnice za navodnjavanje ali to bi podrazumevalo pažljivo praćenje da ne dođe do curenja tečnog stajnjaka u vodu ili do drugog vida kontaminacije. Farmeri nisu skloni recikliranju, iz higijenskih razloga i zbog kontrole bolesti.

Mućkanjem tečnog stajnjaka on se pomeša sa svojim LECA slojem, što privremeno povećava emisiju amonijaka. Uočeno je da se LECA pokrivač, vrlo brzo nakon mućkanja, obnavlja i ponovo se uspostavlja niži nivo emisije. Međutim, LECA u ulozi pokrivača stvara probleme u deponovanju.

Pokrivanje smanjuje ili (u slučaju plastičnih pokrivača) eliminiše prenos kiseonika iz vazduha u tečni stajnjak i podiže temperaturu tečnog stajnjaka za oko 2 °C. Ti efekti kreiraju anaerobne uslove u kojima vrlo brzo dolazi do obrazovanja metana. Emisija metana se povećava mešanjem i mućkanjem stajnjaka. Nedostatak kiseonika smanjuje nitrifikaciju (i, posledično) denitrifikaciju, te se, shodno tome, emisija azotnih oksida može znatno smanjiti ili sprečiti. Uz korišćenje LECA, kiseonik još uvek može prodreti u tečni stajnjak, što znači da može doći do procesa (de-)nitrifikacije i, shodno tome, verovatno i do povećanja emisije azotnih oksida.

Mogućnost primene: Zaključeno je da se namenski pokrivači mogu postavljati na postojeće lagune za svinjski tečni stajnjak, osim u slučaju da je:

• pristup veoma loš

• laguna prevelika (troškovi)

• ivice nejednake.





Laguna se mora potpuno isprazniti od tečnog stajnjaka i mulja kako bi se omogućilo postavljanje pokrivača. Oštećenje vetrom ne predstavlja problem ako je pokrivač dobro pričvršćen za stranice i ukoliko se neka količina kišnice ostavi odgore kako bi ga otežala. Moguće je da sa javi potreba izmene važećih metoda agitacije i pražnjenja ali, uz relativno nizak sadržaj suve materije u svinjskom tečnom stajnjaku, mešanje ne predstavlja problem.

Zabeleženo je da pokrivači mogu imati rok upotrebe i do 10 godina ali osetljivost na habanje i oštećenja od životinja nije poznata.

Sugerisano je da plastični pokrivači mogu efektivno povećati kapacitet lagune čak i do 30 %, štiteći ih od kišnice. To može obezbediti bilo veću fleksibilnost u skladištenju tokom vremena, bilo veći kapacitet u slučaju proširenja farme.

LECA se može duvati na površinu tečnog stajnjaka ili pumpati sa tečnim stajnjakom. Drugo navedena tehnika dovodi do stvaranja manje prašine i manjeg gubitka materijala i veću stopu distribucije. Pumpanje i mešanje sa tečnim stajnjakom može oštetiti materijal i mora se vršiti veoma obazrivo.

Troškovi: Troškovi plivajućih pokrivača se obično kreću između 15 - 25 EUR/m2 izložene površine tečnog stajnjaka. Troškovi LECA iznose 225 - 375 EUR/toni. Troškovi smanjivanja emisije se kreću od 0.35 and 2.5 EUR po kg NH3-N kod plastičnih pokrivača i 2.5 and 3.5 EUR po kg NH3-N kod LECA pokrivača. Dodatni troškovi se javljaju kada su neophodne modifikacije objekata, ili metoda pražnjenja ili agitacije. Efikasno upravljanje kišnicom definiše razlike u operativnim troškovima, pri čemu lagune sa LECA pokrivačima mogu imati više troškove nanošenja tečnog stajnjaka a troškovi će biti veći kada kišnica može da prodre u tečni stajnjak. Kod plastičnih pokrivača, neto troškovi zavise od mogućnosti ponovne upotrebe vode za navodnjavanje. Korišćenje biogasa (metana) zavisi od namene (grejanje ili mašine) i od zahteva postrojenja. To se može pokazati profitabilnim ali period povraćaja investicija može biti prilično dug (preko 20 godina).

Referentne farme: 2000. godine, jedna farma je postavila pokrivač koji je prethodno podešen u sklopu projekta finansiranog od strane MAFF. U holandiji se pokrivači na lagunama koriste već deset godina. [142, ADAS, 2000]

Referentna literatura: [142, ADAS, 2000] [143, ADAS, 2000].

4.8.3 Skladište za hranu za životinje Nisu prijavljene nikakve posebne tehnike za smanjenje emisija vazduha iz skladišta. U principu, skladišta suve materije mogu izazvati emisiju prašine, ali redovna inspekcija i održavanje silosa i transportnih objekata, kao što su ventili i cevi, može to da spreči. Uduvavanje suve hrane za životinje u zatvorene silose umanjuje probleme sa prašinom. Svakih nekoliko meseci silos treba potpuno isprazniti da bi se mogla izvršiti inspekcija i da se spreči bilo kakva biološka aktivnost u hrani za životinje. Ovo je posebno značajno tokom leta kako bi se sprečilo pogoršanje kvaliteta suve hrane za životinje i razvoj jedinjenja neprijatnih mirisa. 4.9 Tehnike za preradu stajnjaka na farmi





U narednim odeljcima opisan je veći broj tehnika za tretman stajnjaka u meri u kojoj se mogu primeniti na farmi. Veći broj pojedinačnih osnovnih tehnika za tretman stajnjaka procenjene su od strane VITO [17, ETSU, 1998.]. Ove tehnike su izvedene iz velikog broja inicijativa za tretman stajnjaka goveda, svinja ili živine na farmi ili u samostalnom objektu. U principu, sistemi koji zahtevaju dosta tehnološke stručnosti i/ili su održivi samo za primene velikog obima se vrše u samostalnom objektu. Sve pomenute tehnike u članu 2.6 testirane su u objektima na farmama u Danskoj, Holandiji, Nemačkoj, Belgiji ili Francuskoj . Neke tehnike još uvek nisu u potpunosti razvijene ili je i dalje potrebna šira primena kako bi se omogućila odgovarajuća validacija njihove učinkovitosti. Često se dešava da tretman stajnjaka nije samo jedna tehnika, već predstavlja niz različitih tretmana u kojima na tehničku i ekološku učinkovitost mogu uticati sledeći faktori:

- karakteristike stajnjaka - karakteristike pojedinačnih tretmana koji se primenjuju - način sprovođenja tehnika.

Fokus je prvenstveno na kontroli ispuštanja azota i fosfata u životnu sredinu. To se može kvantifikovati kao relativni gubitak nutrijenata, izražena kao količnik emisije N i P u vazduh , vodu i zemljište u odnosu na ukupan input ovih nutrijenata. Što je veći ovaj količnik, veća je i emisija u životnu sredinu . Evaluacija tretmana treba da sadrži potencijal za korišćenje produkata na farmi (biogas, razastiranje stajnjaka) ili za stavljanje u promet dobijenog produkta (kompost, pepeo) za primenu na drugom mestu. Dostavljeni podaci ne dopuštaju takvu procenu, obzirom da ona obuhvata mnogo faktora i da takođe zavisi od razloga za primenu tretmana (npr. smanjenje neprijatnih mirisa ili smanjenje količine kod

transporta) .

Primena nekih tehnika za tretman može se ograničiti putem nacionalnog ili regionalnog zakonodavstva, kao što je slučaj sa anaerobnom digestijom u Holandiji . U ovom odeljku urađena je samo procena uticaja na životnu sredinu/ tehnička procena. Za očekivati je da će ova procena obuhvatiti neke od elemenata na kojima se zasnivaju zakonska ograničenja . Ova (nacionalna) ograničenja neće sprečiti da tehnika bude smatrana najboljom dostupnom tehnikom. Iako tretman stajnjaka na farmi svakako nije široko rasprostranjen u Evropi, nekoliko sistema se primenjuje ili su u procesu ispitivanja. Međutim, u okviru ovog BREFa nije moguće da se dobije kompletan pregled svih sistema od interesa. Ponekad je tretman integrisani deo druge tehnike redukcije. Na primer, smeštajni objekti za živinu vrše sušenje stajnjaka što se takođe može smatrati nekom vrstom tretmana stajnjaka na farmi (Odeljak 4.5 ). Lista kombinacija opisanih u sledećim pasusima nije iscrpna i ni na koji način ne sugeriše da i druge kombinacije nisu podjednako održive i primenjive na farmi . Oba osnovna tretmana stajnjaka i kombinacije tehnika su opisani u meri u kojoj to dostavljeni podaci omogućavaju . Neke ključne karakteristike učinkovitosti sumirane su u tabeli 4.28 . U suštini, kako bi se uradila integrisana procena, ove emisije treba da se uporede sa onima iz tehnike razastiranja stajnjaka

(npr. emisije 24% nutrijenata u površinske vode, emisija NH3 sa 25% sadržaja azota [17, ETSU, 1998.],

strana 94, tabela 33). Ova studija slučaja je veoma specifično vezana za lokaciju i stoga izvan procene opštih najboljih dostupnih tehnika. Iako je smanjenje azota dobilo najviše pažnje, smanjenje nivoa fosfata u stajnjaka je takođe važno. Povraćaj fosfata iz spaljene prostirke za živinu se smatra kao najverovatniji način za ekonomski povraćaj





fosfata od životinjskog otpada za industrijsku upotrebu [86, CEEP, 1998.]. Prostirka za živinu se može lako spaliti zbog veoma suve materije i sadržaja energije, ali pepeo, koji poseduje visok sadržaj fosfata je težak za upotrebu za razastiranje stajnjaka. Kako bi se u ovom trenutku izvršio povraćaj fosfata iz dobijenog pepela na ekonomski održiv način za industrijske proizvođače fosfata, bila bi im potrebna minimalna količina za insineraciju i konkurentna cena u odnosu na fosfatni kamen.





Odeljak Tehnika Produkt 1) RNL (%) 2)

Dodatno smanjenje

Emisije Energija 3) (kWh/t) Troškovi 4)

(EUR/m3) Primenjivost Vazduh

Voda (mg/l)

4.9.1 Mehanička separacija Nema podataka

Nema

podataka ne Zanemarljivo

Zanemarljivo 0.5 – 4 (kWh/m3) 1.4 – 4.2

Opsežno iskustvo

4.9.2 Aeracija tečnog stajnjaka

Nema

podataka

Nema

podataka ne Neprijatni miris, CH4 NH3, N2O

Zanemarljivo

10 – 38 0.7 – 4 Opsežno iskustvo

4.9.3 Biološki tretman svinjskog tečnog stajnjaka

Nema

podataka 20.8

- tretman vazduhom - aktiviran tretman mulja

Neprijatni miris, NH3 N2O

N-kj: P : COD: BPK:

80 260 1800 90

16 (5.6 % suve materije)

Velike farme Velike farme

4.9.4 Kompostiranje čvrstog stajnjaka

Da Nema podataka

ne

NH3 (10 – 15 % of N) Neprijatni miris

Zanemarljivo

5 – 50 12.4 – 37.2 Nema ograničenja veličine farme

4.9.5

Kompostiranje živinskog stajnjaka pomoću borovog malča

Da x

Nema podataka Nema

podataka

Nema

podataka Nema podataka

8.1 EUR/toni Ekperimentalni tretman

4.9.6

Anaerobni tretman stajnjaka

6.5 kWh/ kg suve materije

Nema

podataka

Uklanjanje H2S iz biogasa

Neprijatni miris, NH3

Nema

podataka Prinos

Vidi Odeljak 4.9.6

Minimalna veličina farme je 50 LU

Nema

podataka

Neprijatni miris

4.9.7 Anaerobne lagune Ne

Ne NH3 efluent Niska Nema podataka

Ograničena

N2O

4.9.8 Isparavanje i sušenje svinjskog tečnog stajnjaka

Nema

podataka

Nema

podataka

- tretman vazduhom (npr. kondenzatori, kiseli rastvori, biofilteri)

Neprijatni miris, NH3

COD: 120 30 (kWh/m3 voda)

Ekperimentalni tretman

Ekperimentalni tretman





4.9.9 Insineracija stajnjaka brojlera (tovnih pilića)

Da

Nema

podataka Filtriranje prašine (Teflon tkanina)

Prašina neprijatnog mirisa,: 30 mg/m3 SO2 NOx N2O

Nema

podataka

Prinos 18 EUR/toni 130000 brojlera

4.9.10 Aditivi svinjskog stajnjaka

Da

Nema

podataka Ne Ne

Ne Prinos

0.5 – 1 EUR/svinji

Rutinska

1) produkt za tržište: da, ne, nema podataka

2) RNL = relativni gubitak nutrijenta; nema podataka

3) energija po toni sirovog stajnjaka

4) godišnji operativni troškovi (uključujući povraćaj ulaganja

x : nije kvantifikovano

Tabela 4.28: Rezime podataka o učinku tehnika za tretman stajnjaka na farmi





4.9.1 Mehaničko odvajanje svinjskog gnojiva/tečnog stajnjaka

Opis: Uobičajene tehnike i ciljevi su opisani u odeljku 2.6.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: postignute koristi od separacije zavise od daljeg tretmana

čvrstih i tečnih frakcija. Procenat suve materije treba da bude što je moguće niži u tečnoj frakciji i što

je moguće viši u čvrstoj frakciji.

Primena flokulanta može da poboljša separaciju postignutu tehnikama korišćenja prese ili centrifuge.

Sa separacijom čvrste frakcije, takođe se javlja i separacija nutrijenata.

Tehnika Vrsta stajnjaka

Procenat čvrste frakcije

Masa suva materija (dm)

N P2O5 K2O

Sedimentacija Krmače 28 68 44 90 28

Pužna presa Finišeri 13 35 11 15 53

Filter od slame

Krmače 11 79 23 >90 5

Centrifuga Finišeri

13 47 21 70 13

Centrifuga + flokulant

Finišeri 24 71 35 85 24

Rol presa Finišeri

33 83 47 90 30

Tabela 4.29 : Rezultati tehnika mehaničke separacije izraženi u procentima sirovog stajskog

đubriva u čvrstoj frakciji [3 , Vito , 1998]

Kombinovani efekti na medije životne sredine: filtriranje kroz slamu dovelo je do isparavanja vode

u količinama koje iznose oko 12 % tečnosti stajnjaka. Oko 45 % azota je emitovano kao amonijak.

Pretpostavlja se da u drugim tehnikama skoro uopšte nema emisije, s obzirom na to da se primenjuju

u zatvorenim sistemima. Smatra se da je energija koja se upotrebljava niska, između 0,5 kVh/m3

(sedimentacija ) i 4 kVh/m3 (centrifuga).

Operativni podaci: Filter mediji mogu postati začepljeni ili oštećeni tokom rada. Penušanje se može

javiti tokom centrifugalne separacije zbog viška vazduha.

Austrija je dostavila sledeće operativne o podatke o pužnoj presi tečnog stajnjaka:

- Kapacitet : 4.8 - 5.2 kg / s

- Potrošnja energije : 320 - 380 J / kg

- Potignut sadržaj suve materije: 60 - 75 %

- Ukupan izdvojeni azot: 22 - 42 %





Navedeni opsezi zavise od sadržaj suve materije tretiranog tečnog stajnjaka. [194, Austrija , 2001.]

Mogućnost primene: Minimalni kapaciteti su često 1 m3 na sat i mogu se primeniti na većini farmi

(uključujući i manje). Centrifugalna separacija je skuplja i za nju je potreban minimalni kapacitet kako

bi se primenila na ekonomski isplativ način. Mobilni filteri i centrifuge su dostupni i mogu se primeniti

na različitim delovima farmi.

Troškovi: Austrija je dostavila sledeće detaljne podatke o troškovima primene pužne prese za tečni

stajnjak opisane u okviru odeljka operativni podaci': [194, Austrija, 2001.]

- Troškovi kupovine: 16000 EUR

- Godišnji kapitalni troškovi : 2800 EUR

- Operativni troškovi : EUR/0.45/m3

Troškovi o kojima izveštava Vito su sumirani u sledećoj tabeli.

Tehnika Ulaganje (EUR) Troškovi tretmana

(EUR/m3) Kapacitet (m3/godišnje)

Taloženje nisko, ali nema podataka

1.36 (1994) 2000 (sa flokulantom)

Pužna presa 13139 2.92 – 3.07 (1992) 1000 – 5000

Filter od slame 89244 4.21 (1995) 4500

Centrifuga 180966 3.59 (1994) 10000 (10 m3/h)

Traka za mehanicku separaciju

76849 3.25 (1988)

Tabela 4.30: Podaci o troškovima za neke mehaničke tehnike separacije [3 , Vito , 1998.]

Pokretačka snaga za sprovođenje: produkt mehaničke separacije je čvrsta frakcija koja je lakša za

transport i/ili se koristi za naknadne tretmane kao što su kompostiranje i isparavanje i sušenje. [174 ,

Belgija , 2001.]

Referentna literatura: [3, Vito, 1998.]

4.9.2 Aeracija tečnog stajnjaka

Opis: Opis aeracije je dat u odeljku 2.6.2 .

Ekološke prednosti: aerisani tečni stajnjak može se koristiti za primenu na travi ili za ispiranje

slivnika stajnjaka, cevi ili kanala kako bi se smanjila emisiju amonijaka iz smeštaja za životinje.

Amonijak azot može biti potpuno uklonjen iz stajnjaka i emitovan u vazduh .





Kombinovani efekti na medije životne sredine: Aerobno razlaganje nutrijenata smanjuje neprijatni

miris. Aditivi mogu biti potrebni za sedimentaciju plutajućih supstanci. U zavisnosti od primenjenih

aditiva, ostatak (mulj) koji se teško odlaže može ostati posle filtriranja kondenzata.

NH3 i N2O se emituju u vazduh [174 , Belgija , 2001.], kao i metan [194, Austrija, 2001.] .

Aeracija zahteva energiju, ali nivoi variraju u skladu sa opremom koja se primenjuje i veličinom

objekta. Dostavjeni su podaci o nivoima od 10 - 38 kVh po m3 aerisanog tečnog stajnjaka.

Operativni podaci: aeracija svinjskog stajnjaka može dovesti do stvaranja mulja koji se teško taloži

i tada može biti neophodno dodati dozu krede. Temperatura je važan faktor, posebno u hladnijim

regionima gde može da bude teško da se održi potreban nivo aeracije tokom zime.

Međutim, povremena aeracija (15 minuta na sat ) u kombinaciji sa postignutim smanjenjem BPK5 od

oko 50 % rezultuje dobrim uklanjanjem neprijatnih mirisa i veoma ograničenom proizvodnjom mulja

[193, Italija, 2001.] (sa osvrtom na Barton et al ' Upravljanje stajnjakom - Strategije tretmana za

održivu poljoprivredu’, Silsoe istraživački institut, 1997.) .

Mogućnost primene: Postoji opsežno iskustvo sa primenom ove tehnike. Aeracija verovatno ima

mnogo širu primenu od kompostiranja čvrstog stajnjaka, jer zahteva manje inputa nego kompostiranje

čvrstog stajnjaka, za koji je potrebno okretanje naslaga stajnjaka.

Troškovi: Troškovi, kako izveštava Finska, kretali su se od 0,7 evra - 2 po m3 aerisanog tečnog

stajnjaka u rezervoaru skladišta do 2,7 evra - 4 po m3 aerisanog tečnog stajnjaka u posebnom

rezervoaru.

Referentne farme: Ova tehnika se primenjuje u velikom broju država članica, na primer u Finskoj i

Italiji .

Referentna literatura: [3 , Vito , 1998.] [125, Finska, 2001.]

4.9.3 Mehaničko odvajanje i biološki tretman svinjkog tečnog stajnjaka

Opis: stajnjak je preuzet iz skladišta ili direktno iz smeštaja za životinje i pomoću sita, ugradnje

uređaja za sedimentaciju ili centrifuge uklanjaju se nerastvorene komponente.

Svrha ove separacije jeste:

- Da se izbegne moguća opstrukcija opreme usled sedimentacije i začepljenje tokom procesa

- Da se smanji potražnja kiseonika, a time i troškovi energije .

Tečnost se pumpa kroz rezervoar za aeraciju ili bazen gde ostaje 2 do 3 nedelje . U bazenu

mikroorganizmi (aktivni mulj) transformišu organsku materiju najčešće u ugljen-dioksid i vodu.

Istovremeno, deo organskog azota se transformiše u amonijak. Amonijak se oksidiše pomoću

nitritivne bakterije u nitrite i nitrate. Primenom anaerobnih perioda koji koriste bazene bez aeracije,

nitrat može da se transformiše pomoću denitrifikacije u N2 .





Aktiviran mulj i očišćena tečnost zatim teku od bazena za aeraciju basena u drugi (sekundarni) bazen

za taloženje. U ovom bazenu mulj se sleže, s tim da se jedan deo ponovo koristi u bazenu za aeraciju.

Ostaci se zadržavaju u bazenu za skladištenje kako bi se dodatno koncentrovao. Ovaj koncentrovani

ostatak može ponovo da se koristi kao đubrivo (ponekad se prvo kompostira) .

Ostvarene koristi po životnu sredinu: čista tečnost (ili otpadne vode) sadrži veoma nizak nivo N i P.

Ona napušta sekundarni bazen za taloženje putem prelivanja. Može se ispuštati ili skladištiti za

upotrebu na zemljištu kao đubrivo.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Električna energija je potrebna za pokretanje

aeracije , pumpi i za predseparaciju čvrstih frakcija. Izmerena energija u primenjenom sistemu iznosi

16 kVh/m3 sirovog stajnjaka.

Nedostatak je u tome što taj deo azota koji se emituje u vazduh nije N2 već NH3 ili N2O.

Osmišljavanje i pravilno funkcionisanje ove tehnike je veoma važno za sprečavanje da se ekološki

problemi prenesu iz komponente vode na komponentu vazduha.

Pored toga, otpadne vode moraju da se ispuste, što u mnogim slučajevima nije moguće niti

dozvoljeno .

Operativni podaci: Podaci su prikazani za farmu u Bretanji sa 250 krmača i 5000 finišera po

godini sa godišnjom proizvodnjom od oko 5000 m3 stajnjaka. Čvrste komponenete se prosejavanjem

razdvajaju od tečnosti .

Rezultati u smislu bilansa mase, količine i sastava produkata i troškova i ugradnje uređaja za

mehaničku separaciju i biološkog tretmana na ovoj specifičnoj farmi su sumirani u tabelama 4.31, 4.32

i 4.33 i 4.34 .

Komponenta

Ulaz Izlaz

Stajnjak

Prosejani ostatak

Mulj Otpadne vode

Nenamerne

emisije u

vazduh Ukupno

Masa 1000 57 260 580 103 897

Suva materija 56 20 21 5 10 46

Suspendovane čestice

48 0.3

Voda 944 37 239 575 93 851

COD 52 1 BPK 6.6 0.05 N 4.4 0.5 0.7 0.05 3.15 1.25

P2O5 3.3 0.6 2.0 0.4 0.3 3

K2O 3.5 0.2 0.9 1.8 0.6 2.9

Cl 1.9 0.8

Tabela 4.31: Bilans mase nakon mehaničke separacije i biološkog tretmana svinjskog tečnog

stajnjaka[3, Vito, 1998]





Komponenta Prosejani ostatak Mulj

Otpadne vode

Nenamerne emisije

Masa 6 26 58 10

Suva materija 35 38 9 18


0.6

COD 2 BPK 0.8 N 10 16 1 73

P2O5 18 61 11 10

K2O 5 26 50 19

Cl 42

Tabela 4.32: Relativna distribucija više komponenti preko različitih proizvodnih tokova

[3, Vito, 1998.]

Komponenta Stajnjak Prosejani ostatak Influent Mulj Efluent

Suva materija 56 350 39 80 8.5


48 29 0.5

Voda 944 650 961 920 991.5

COD 52 36 1.8

BPK 6.6 6.1 0.09

N 4.4 8.1 4.2 2.7 0.08

P2O5 3.3 9.9 2.9 7.5 0.6

K2O 3.5 3.4 3.4 3.4 3.0

Cl 1.9 1.9 1.4

Tabela 4.33: Sastav stajnjaka i produkata u g/kg

[3, Vito, 1998.]

Sito uklanja malu masu sa relativno visokim sadržajem suve materije i nivoa fosfata. Ostatak sadrži

oko 35 % suve materije i može biti naslagan.

Tabele pokazuju da veliki deo N (72 %) odlazi u životnu sredinu zbog nitrifikacije i denitrifikacije. Samo

oko 1 % od N pojavljuje se u efluentu. Veći deo P2O5 se zadržava u aktiviranom mulju. Treba

napomenuti da izvor informacija ne daje podatke za slučaj da je BPK meren tokom perioda od 5, 7 ili

20 dana .

Koncentracije ostataka u otpadnim vodama treba da se uporede sa lokalno prihvaćenim nivoima

ispuštanja. Ovo može da bude problem pa izlivanje na zemlju može biti jedina opcija na raspolaganju

za otpadne vode.

Količina i sastav različitih proizvoda može značajno da varira . Važni faktori su:

- Sadržaj vode u stajnjaku

- Varijabilnost tretmana





Obično su rezervoari za aeraciju otvoreni i mogu se očekivati značajne emisije gasovitih komponenti u

vazduh (kao što su neprijatni mirisi, amonijak, N2O). Međutim, u ovom primeru, emisija nije

kvantifikovana. Pokrivanje bazena i ekstrakcija i tretman vazduha ili adekvatna kontrola procesa će

smanjiti te emisije. Takodje, može se očekivati emisija N2O.

Mogućnost primene: Tehnika se primenjuje i na novim i na postojećim farmama. Zbog svojih

troškova može biti primena samo na (veoma) velikim farmama svinja. Zasniva se na primenjenom

biološkom tretmanu za opštinske i industrijske otpadne vode. Neophodna je pravilna kontrola procesa,

ali to može biti teško na farmi, te bi stoga angažovanje trećih strana moglo biti rešenje. Posebno u

hladnijim područjima u zimskom periodu može biti teško održati minimalne temperature potrebne za

postizanje biološke aktivnosti. Nivo amonijaka se može povećati i dovesti do inhibirane nitrifikacije.

Sa više čvrstih vrsta stajnjaka, kao što je stajnjak finišera, mogu se očekivati velike količine

rezidualnog mulja. U praksi to ograničava primenu ove tehnike za tretman stajnjaka krmača sa

sadržajem suve materije ne većim od 6 % .

Troškovi: Troškovi su procenjeni za ugradnju ovog uređaja u Bretanji što je opisano ranije sa

kapacitetom od 5 kilotona stajnjaka godišnje. Investicija je iznosila 134.000 evra (1994.). U tabeli 4.34

prikazani su operativni troškovi (uključujući i eksternu tehnološku podršku) iako su isključeni troškovi i

prihodi od stavljanja produkta na tržište.

Faktor troškova Osnova troškova EUR/toni stajnjaka

Kapital 10 godina, 7 % 3.6

Održavanje 3 % investicije 0.8

Electrična struja 16 kWh/t i 0.08 EUR/kWh 1.3

Tehnološka podrška 0.4

Ukupno 6.1

Tabela 4.34: Procena operativnih troškova ugradnje za mehaničku separaciju i biološki tretman

stajnjaka krmača sa kapacitetom od 5 kilotona godišnje u EUR /toni stajnjaka

[3, Vito, 1998.]

Pokretačka snaga za sprovođenje: Iz drugih primera gde se ova tehnika primenjuje zaključujemo da

je poželjan stajnjak sa visokim sadržajem vode. Takođe, čini se najisplativijim u primeni na farmama

sa generalno više od 500 krmača.

Referentne farme: Bretanja (Francuska).

Referentna literatura: [3, Vito, 1998.] [145, Grčka, 2001.]

4.9.4 Kompostiranje čvrstog stajnjaka Opis: Kompostiranje (vidi odeljak 2.6.3) može da se primenjuje nakon sušenja svežeg 8živinskog) stajnjaka, nakon mehaničke separacije čvrste frakcije svinjskog tečnog stajnjaka ili nakon dodavanja suve organske materije u relativno čvrstu vlažnu frakciju.





Ostvarene koristi za životnu sredinu: Koristi od đubriva koje se dobija kao prdukt ovog procesa zavise od vrste stajnjaka, tehnike pred-tretmana, aditiva i tehnike potrošnje, i ne mogu se kvantifikovati u opštem smislu. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Kompositranje rezultira gubitkom azota, kalijuma i fosfora. U delimično aerobnim uslovima, kao što su otvorene gomile stajnjaka, gubi se od 10 do 55% azota. Veći deo azota ispari u vazduh kao amonijak, dok mala frakcija ponire u zemljište ili vodu. Isparavanje azota može se sprečiti pokrivkama. Preporučuje se pokrivka od treseta, naročito što je utvrđeno da kiseli treset od mahovine ima bolji kapacitet vezivanja azota nego npr. slama, piljevina ili drvni otpad. Međutim, treset spada u neobnovljive izvore, pa to može da bude osnova za izbegavanje korišćenja treseta kao pokrivke za gomile stajnjaka [190, BEIC, 2001] . Ako se gomila u slojevima slaže na zemlju, deo azota koji ponire u zemljište isparava, a deo iskorišćavaju biljke nakon uklanjanja gomile. U zavisnosti od količine ispranog sadržaja, površine i vrste zemljišta, deo azota takođe može procednim vodama da dospe u površinske ili podzemne vode. Kompostiranjem može da se izgubi oko polovine kalijuma iz stajnjaka. Kalijum nestaje samo iz vode za spiranje površina, a te emisije mogu se smanjiti postavljanjem vodootporne pokrivke preko komposta. Pokrivka sprečava stvaranje procednih voda u slučaju kiše, ali ne sprečava da voda koja se generiše u samom kompostu prodre u zemljište. Ukoliko se kompostiranje vrši u staji, poniranje u zemljište bilo direktno, bilo kroz procedne vode za vreme procesa kompositranja ne postoji.

Kompostiranje može da dovede do emisija neprijatnih mirisa, ali je kvantifikacija ove emisije teška. Operativni podaci: Potrošnja energije zavisi od primenjene tehnike kompostiranja. Bez aeracije i prevtanjem gomile, potrošnja energije je zanemarljiva. Potrošnja varira od 5 kWh/t kada su u pitanju samo gomile, do 8 i 50 kWh/t za instalacije u kojima se kroz ili preko gomila postavlja i sistem za ventilaciju. Toplota koja se proizvodi u procesu kompostiranja koji se pravilno sprovodi uzrokuje isparavanje vlage iz gomile stajnjaka, koja se emituje u vodiu vodene pare. Periodi kompositranja mogu da traju do 6 meseci i duže, ali se mogu skraćivati čestim mešanjem (okretanjem) i aeracijom. Mogućnost primene: Proces je relativno jednostavan i može se primenjivati i na manjoj skali, ali ga treba kontrolisati kako bi se izbegli anaerobni procesi koji mogu da dovedu do emisije neprijatnih mirisa. Ukoliko se zahteva kontrola procesa i smanjenje emisije, tada instalacije treba da budu veće da bi operacija bila isplativa. Troškovi: Troškovi zavise od obima primene i umnogome variraju. Neki od pokazatelja troškova govori o iznosu od 12,4 – 37,2 evra po toni stajnjaka [3, Vito, 1998]. Pokretačka snaga implementacije: It is: Kompostirani čvrsti stajnjak emituje malo neprijatnih mirisa, stabilniji je, sadrži manje patogena i relativno je suv, što omogućava lakši transport bez rizika od prenošenja bolesti. [174, Belgium, 2001]





Referentne farme: Ova tehnika se primenjuje u nekoliko država članica, u Portugaliji na primer, zatim u Grčkoj i Švedskoj.

Referentna literatura: [3, Vito, 1998] [125, Finland, 2001], [145, Greece, 2001]

4.9.5 Kompostiranje živinskog stajnjaka korišćenjem borovog malča Opis: Da bi se kontrolisao sistem za kompositranje i postigao bolji kvalitet, i u cilju povećanja sadržaja ugljenika, u masu se može dodati slama i trava. Primena aditiva ima za cilj da poveća poroznost i pospeši vezivanje azota, čime se izbegavaju emisije u vazduh. U ovom primeru živinski stajnjak se meša sa borovim malčom, i to u odnosu izlučevine/malča od 3/1 po ukupnoj masi. U poređenju sa ostalim pomoćnim supstancama, borov malč je pokazao najbolje rezultate kada je reč o pH vrednosti, isparavanju azota i održanja nivoa ugljenika (organski materijal). Sistem za kompostiranje održava se na temperaturi od 55 - 60 ºC. Minimalna poroznost mešavine stajnjaka i malča se mora održavati radi adekvatnog snabdevanja kiseonikom.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Znatne su emisije NH3 [174, Belgium, 2001]. Operativni podaci: Kompost koji se proizvede dodavanjem borovog malča ima nepromenjenih 70% organske materije (suve materije) posle 90 dana. Gubici azota dostižu 35% (suve materije) u periodu od 90 dana, što se povećava za 1-2% u narednih 90 dana. Vrednost pH u periodu od 90 dana niža je od 8, a za 180 dana dostigne 7,5. Mogućnost primene: tehnika kompostiranja primenljiva je na novim i postojećim farmama. Potrebno je obezbediti dovoljne količine malča, u ovom slučaju borovog. Malč treba da bude suv i usitnjen pre nego što mu se doda stajnjak.

Troškovi: Troškovi za količinu stajnjaka koji proizvede 200.000 koka nosilja izračunati

su(1997) i prikazani u tabeli koja sledi:

Faktori troškova Eur/t prerađenog stajnjaka Eur/t dobijenog komposta

Aditiv 2,4 5,4

Radna snaga 1,2 2,8

Održavanje i popravke 0,8 1,7

Energija 3,7 8,3

Ukupno 8,1 18,2

Tabela 4.35: Podaci o troškovima za kompostiranje živinskog stajnjaka od 200.000 koka

nosilja mehaničkim okretanjem

Pokretačka snaga implementacije: It is: Postoji lokalno tržište za alternativu đubrivima koja se uobičajeno koriste.

Referentne farme: Nije prijavljena primena ovog sistema osim na eksperimentalnom nivou.

Referentna literatura: [75, Menoyo et al., 1998]





4.9.6 Anaerobni tretman stajnjaka u instalacijama za proizvodnju biogasa

Opis: Ova tehnika je ukratko opisana u odeljku 2.6.4. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Koristi se mogu izraziti kroz smanjenje suve organske materije (do 30-40% izvorne količine), proizvodnju biogasa (25 m3 po m3 tečnog stajnjaka) i koncentraciju metana (65%). Kada je reč o svinjskom tečnom stajnjaku, obično se računa specifična proizvodnja metana od oko 200 litara po kg suve materije (ili oko 6,5 kWh). Primarni efekat je dakle smanjenje potrošnje fosilnih goriva i emisije CH4. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Pored navedenih, primena anaerobne fermentacije u instalaciji za proizvodnju biogasaima i niz drugih efekata:

smanjenje patogena u stajnjaku

smanjenje emisija neprijatnih mirisa

transformacija N u NH3

poboljšanje osobina za separaciju i dalji tretman ili primenu

smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte

Emisije nastaju spaljivanjem biogasa u kotlovima ili motorima. Operativni podaci: Da bi se postigla potrebna temperatura, stajnjak se zagreva delom proizvoedenim biogasom ili izmenjivanjem toplote sa vodom koja se koristi za hlađenje motora na gas. Kod kompostiranja na nivou farme, zagrevanje stajnjaka se ne vrši uvek. Zahtevana količina toplote za mešalice i pumpe procenjena je na oko 10-20% bruto proizvedene energeije u instalaciji. Gas se skladišti u puferu za gas pre nego što se upotrebi za zagrevanje kotla ili kao gorivo za motor na gas. Pre nego što se gas upotrebi, iz njega se mora ukloniti sumpor primenom neke bio, adsorptivne (aktivni ugalj ili gferohlorid) ili hemijske tehnike (gašenje) u velikim instalacijama.

Mogućnost primene: Ne postoje tehnička ograničenja za primenu ove tehnike na farmi.

Isplativost će verovatno rasti porastom količine fermetnisanog tečnog stajnjaka. Minimalna

veličina farme prema liteaturi (vidi referentnu literaturu) je 50 LU [194, Austria, 2001].

Mogu se tretirati razne vrste stajnjaka, ali živinski stajnjak (granulirani) nameće obavezu čestog čišćenja i uklanjanja taloga iz reaktora i pored intenzivnog mešanja biomase. Troškovi: Investicioni troškovi za postrojenje za anaerobni tretman kapaciteta od 100 LU kreću se u opsegu 180.000 do 250.000 evra. Godišnji operativni troškovi (tekući troškovi) su sledeći:

tehnička podrška: 12.500 evra

održavanje i popravke: 1.800 – 2.500 evra (1% investicionih

troškova)

osiguranje: 450 – 650 evra (0,25% investicionih troškova)





Godišnji profit:

proizvodnja struje: 42.400 evra

proizvodnja toplotne energije: 13.300 evra

poboljšanje vrednosti

organske materije u stajnjaku: 7.000 evra [194, Austria, 2001]

Pokretačka snaga implementacije: It is: Visoke cene energijei dostupnost šema finansijske podrške za proizvodnju održive energije dovele su do razvoja i primene ove rehnike. U nekim državama članicama korišćenje biogasa dobijenog primenom pokrivki preko skladišta svinjskog tečnog stajnjaka stimuliše se dodelom finansijskih podsticaja (npr. Italija). Referentne farme: Nemačka ima najveći broj instalacija za proizvodnju biogasa na farmama (oko 650 1998. godine), ali većina drugih zemalja ima manje od 100, dok neke imaju svega nekoliko. U Italiji je instalirano oko 50 niskobudžetnih digestora koji koriste gas proizveden ispod pokrivki u skladištima sa tečnim stajnjakom koji rade na niskim temperaturama. Neki centralizovani anaerobni digestori koji se pune stajnjakom sa farmi i drugim otpadom postoje u nekoliko zemalja, npr. u Danskoj i Nemačkoj. Referentna literaura: [17, ETSU, 1998] [124, Germany, 2001] [144, UK, 2000], i: Amon Th.; Boxberger J.; Jeremic D., 2001, "Neue Entwicklungen bei der Biogaserzeugung aus Wirtschaftsdüngern, Energiepflanzen und organischen Reststoffen", Die 5 Internationale Tagung, "Bau, Technik und Umwelt in der Nutztierhaltung", 6-7 March 2001, Universität Stuttgard/Hohenheim, ISBN 3-9805559-5-X, pp 140-145.

4.9.7 Anaerobne lagune Opis: Ova tehnika opisana je u odeljku 2.6.5. Anaerobni tretman može da bude propraćen finalnom aerobnom fazom pre iskorišćenja ili ispuštanja tečne frakcije. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Koristi od anaerobnog tretmana za životnu sredinu zavise od kvaliteta tečnosti i primene posle tretmana. Cilj je da se poboljša kvalitet čvrstih i tečnih frakcija stajnjaka kako bi se mogle koristiti kao đubrivo. Informacije o anaerobnim lagunama odnose se i na opcije ispuštanja ili na primenu u situacijama gde bi bez tretmana vršile nepovoljan uticaj na životnu sredinu. I dalje je diskutabilno da li u tim slučajevima anaerobne lagune rešavaju ili pogoršavaju probleme kod nanošenja đubriva.

Kombinovani efekti na medije životne sredine: Lagumne mogu da emituju neprijatne mirise, kao i NH3 i N2O [174, Belgium, 2001]. Nakon odvajanja tečne frakcije ostaje čvrsta frakcija, koju zatim treba tretirati (npr. kompostirati).

Za separaciju čvrste frakcije i prepumpavanje tečnosti između bazena potrebna je energija.

U nekim državama članicama koriste se prirodni nagibi terena kako bi se tečnost

gravitaciono prebacivala iz jedne lagune u drugu. Nakon separacije, ostaje tečna frakcija

koju treba zbrinuti.

Operativni podaci: Smatra se da je sistem laguna relativno lak za upravljanje. Uopšteno





gledano, jedna instalacija mehanički izdvaja čvrstu frakciju. Tečni stajnjak koji preostane može da ostane u lagunama i do godinu dana. Završni aerobni korak je opcioni, pa zato neke instalacije imaju pogone za aeraciju, a neke ne.

U različitim fazama tretmana može se izvršiti analiza tečnosti. Mogućnost primene: Anaerobne lagune se koriste na farmama sa velikim brojem životinja i sa dovoljno zemljišta da bi se moglo oformiti dovoljno laguna za različite korake u tretmanu. Lagune su naročito pogodne za farme velikog kapaciteta. Međutim, treba naglasiti da zahtevi koji se odnose na temperaturu u anaerobnim procesima čine tehniku manje pogodnu za primenu u područjima u kojima vladaju hladne zime. Troškovi: Troškovi se razlikuju, u zavisnosti od geofizičkih karakteristika zemljišta i veličine instalacije. Podsticaj za implementaciju: Propisi o otpadnim vodama koje se rasturaju po zemljištu ili ispuštaju u površinske vode doprinose korišćenju anaerobnih laguna u nekim državama članicama, na primer u Portugaliji i Grčkoj.

Referentne farme: Farme u Portugaliji, Grčkoj i Italiji.

Referentna literaura: [145, Greece, 2001]

4.9.8 Odvodnjavanje i sušenje svinjskog stajnjaka Opis: Stajnjak se prvo usitnjava i meša. Izmenjivačem toplote stajnjak se zagreva na 100 °C toplim kondenzatom i održava se na toj temperaturi nekih 4 sata sve do degasacije. Ukoliko se formirala pena, u ovoj fazi ona se razgrađuje. Gasovi se pretvaraju u nusproizvode. U narednom koraku stajnjak se uvodi u sušilicu i kompresuje (1,4 bar). Kompresuje se i eventualno nastala vodena para, što podiže temperaturu na 110°C. Generisanu vrelu paru koristi izmenjivač toplote za sušenje stajnjaka. Između stajnjaka i pare nalazi se tanki tubularni zid na kojem se para kondenzuje pre ispuštanja. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Sušenje svinjskog stajnjaka uz mali utrošak energije i uz niže emisije u vazduh i vodu. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Mehanička kompresija pare troši oko 30 kWh po toni isparene vode. Operativni podaci: Produkti ove tehnike su usitnjeni stajnjak sa 85% sadržaja suve mase i efluent, koji je ustvari rezidualni kondenzat. Ovaj kondenzat sadrži nizak nivo N i P, i hemijsku potrošnju kiseonika manju od 120 mg/l.

Na ovaj sistem utiče heterogenost stajnjaka, formiranje pene i korozija. Mogućnost primene: Tehnika je razvijena za velike farme. Maksimalni kapacitet je 15 - 20 m3 na dan. Primena je moguća na novim i postojećim farmama.

Troškovi: Procenjeni troškovi po jednoj instalaciji (bez objekata za smeštaj) iznose između

160.000 i 200.000 evra (1994). Operativni troškovi su izračunati kao 2,3 evra po m3.





Faktori troškova Osnovica za obračun troškova

Evra po m3 (1994)

Investicija Instalacija od 15 - 20 m3 10.000

Energija 30 kWh 13

Dodatne komponente 0,6

Tehnička pomoć 0,4 Tabela 4.36: Troškovi za jednu instalaciju za odvodnjavanje i sušenje svinjskog stajnjaka kapaciteta 15 – 20 m3 na dan [3, Vito, 1998]

Referentna literatura: [3, Vito, 1998]

4.9.9 Spaljivanje živinskog stajnjaka Opis: Opisana instalacija ima kapacitet od 0,5 t stajnjaka (55% suve materije) na sat i radi 5.000 sati godišnje. Stajnjak od tovnih pilića se automatski ubacuje iz skladišta za stajnjak u prvu komoru za spaljivanje u kojoj vlada temperatura od 400 °C.mešavina gasa i pepela iz komore se brzo zagreva, tačnije u roku od tri sekunde, do temperature od 1000 do 1200 °C pri kontrolisanom unosu kiseonika. Kao rezultat ovako visoke temperature, sve komponente neprijatnih mirisa se eliminišu. Vreli izduvni gasovi koji izlaze iz druge komore prolaze kroz izmenjivač toplote u kojem se voda zagreva do temperature od oko 70 °C.

Zagrejana voda se koristi za podno grejanje u dva objekta za tovne piliće ukupne površine od

oko 5.000 m2.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Korist od ove tehnike je proizvodnja pepela koji se može koristiti kao đubrivo, i tople vode koja se koristi za grejanje objekata za smeštaj, čime se štedi potrošnja fosilnog goriva. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Po puštanju instalacije u pogon, nije potrebno dodavati nikakvo gorivo za paljenje stajnjaka imajući u vidu da je sadržaj suve materije 55 %. Izduvni gasovi se emistuju u atmosferu kroz teflonski filter za prašinu. Filter za prašinu smanjuje koncentraciju prašine u izduvnim gasovima sa 1000 na 30 mg/m3. Izdvojena prašina se dodaje preostalom pepelu u komorama za spaljivanje.

Emisije neprijatnih mirisa su male zbog visokih temperatura procesa. Emisije SO2 su ograničene kao rezultat dodatka krede. Operativni podaci: Sirovina koja se koristi je stajnjak od tovnih pilića sa sadržajem suve materije od 55% i malim procentom ostataka prostirke. Za svaki proizvodni ciklus koristi se oko 1 tone piljevine koja se prostire po podu objekta od oko 5.000 m2. Da bi se blokirale komponente sumpora, u stajnjak se dodaju male količine krede.

Od ove smeše, svega 10% preostane nakon spaljivanja. Taj ostatak može da se iskoristi kao đubrivo.





Prijavljen je primer instalacije potencijalnog kapaciteta za proizvodnju stajnjaka sa 200.000 tobnih pilića. Kada bi ova instalacija radila u punom kapacitetu, moglo bi da se spaljuje 500 kg stajnjaka na sat. međutim, instalacija radi po nižem kapacitetu, stajnjak dolazi od 130.000 tovnih pilića, tretira 6-7 tona dnevno, što podmiruje energetske potrebe za grejanje.

Mogućnost primene: Instalacija se može primeniti na novim i postojećim farmama.

Kapacitet se može prilagođavati na dostupnu količinu stajnjaka. Nisu prijavljena nikakva

tehnička ograničenja za primenu ove tehnike na nivou farme.

Troškovi: Troškovi su prikazani u sledećoj tabeli.

Faktor troška Troškovi (evra/t)

Investicija (uklj. filtere) 205.751

Samo filteri za vazduh 76.847

Operativnost (kapitalni, održavanje, itd.) 45.860

Povraćaj (ušteda energije i stajnjak) -59.494

Tabela 4.37: Podaci o troškovima za spaljivanje živinskog stajnjaka na farmi [3, Vito,

1998]

Troškovi zavise od materijala i mogu da budu znatno veći ako se koriste trajni materijali. Operativni troškovi i povraćaj se računaju na godišnjem nivou i dobija se pozitivan bilans. Za instalaciju koj aradi 5.000 sati godišnje sa godišnjim unosom 2,5 kilotona stajnjaka, bruto troškovi će biti 18 evra po toni na osnovu gore datih podataka o troškovima. Troškovi umnogome zavise od primene tretmana izduvnih gasova, što može da bude preskupo za primenu na nivou farme.

Referentne farme: nalaze se u Nemačkoj

Referentna literatura: [3, Vito, 1998]

4.9.10 Aditivi za svinjski stajnjak

Izvor: [196, Spain, 2002] Opis: Od svih aditiva opisanih u odeljku 2.6.6, samo oni koji menjaju fizičke osobine stajnjaka kako bi ga učinili lakšim za rukovanje, kao što su biološki agensi, koriste se na nivou farme, i u najvećem broju slučajeva daju pozitivan efekat. Ti aditivi nisu opasni i ne izazovaju znatne uticaje na medije u životnoj sredini. Njihova primena dovodi do povećanja u protoku stajnjaka, uklanjanja površinske pokorice, smanjenja rastvorljivih i suspendovanih čvrstih čestica i smanjenja u raslojavanju stajnjaka. Međutim, ovi efekti se nisu ispoljili u svim – uporedivim – slučajevima. Njihova primena može olakšati i ubrzati jame za stajnjak, i dovesti do ušteda u potrošnji vode i energije. Štaviše, stajnjak postaje homogen, i omogućava lakšu upotrebu stajnjaka u poljoprivredi (tj. omogućava bolje doziranje).





Ostvarene koristi za životnu sredinu: Bolje iskorišćenje i upravljanje stajnjakom na farmi može da se postigne homogenijim stajnjakom, zato što bolja homogenost olakšava doziranje stajnjaka u procesu razastiranja. Manja količina stajnjaka će se proizvesti zato što će se u proceima čišćenja jama koristiit manje vode. U nekim slučajevima, mogu sepostići i smanjenja emisija amonijaka. Troškovi: Troškovi mogu umnogome da odstupaju, ali najveći deo komercijalnih proizvoda koji se nalaze sada na tržištu kreću se između 0,5 i 1 evro po svinji. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Moguća je ušteda energije zbog manje upotrebe mašina za čišćenje, a postiže se i ušteda vode.

Referentne farme: Postoje mnogobrojni komercijalni proizvodi registrovani u EU. Mnoge

farme u državama članicama ih koriste rutinski.

Referentna literatura: [202, Institute of Grassland and Environmental Research, 2000]

4.10 Tehnike za smanjenje emisija iz procesa rasturanja stajnjaka

Rasturanje tečnog i čvrstog stajnjaka i navodnjavanje prosutom vodom predstavljaju uobičajene tehnike. Ono što je bitno je da su količine emitovanih elemenata, kao što su N, P i K funkcija količine stajnjaka i njegovih nutritivnih vrednosti. Količine i koncentarcije se mogu smanjiti primenom tehnika u ishrani i efikasnom potrošnjom vode (odeljci 4.2 i 4.3). One se povećavaju kao rezultat smanjenja emisija u vazduh nastalih primenom tehnika za smanjenje emisija iz sistema za sakupljanje i skladištenje stajnjaka (odeljci 4.5, 4.6 i 4.8). Razvijene su tehnike za tretman ovog organskog otpada pre rasturanja po zemljištu. Ciljevi ovih tehnika su smanjenje količine organskog đubriva koje se nanosi na zemljište, smanjenje uticaja na životnu sredinutokom i nakon primene ili proizvodnja kvalitetnog đubriva (odeljak 4.9).

Tehnike za smanjenje emisija iz rasturanja đubriva mogu se podeliti u dve kategorije: 1. tehnike za smanjenje emisija nakon rasturanja đubriva ili emisija koje nastaju kao

posledina tog procesa; ovo se odnosi na zemljište i površinske i podzemne vode (N, P, itd.), u izvesnoj meri i na vazduh

2. tehnike kojima se smanjuju emisije koje nastaju za vreme rastuanja stajnjaka; to su pre svega emisije u vazduh (amonijak i neprijatni mirisi) i buka.

U praksi, ne postoji striktna podela između ovih dvaju tehnika, jer primena tehnike smanjenja u jednoj kategoriji takođe smanjuje efekte u drugoj.

4.10.1 Usklađivanje nanošenja stajnjaka sa dostupnim zemljištem Opis: U principu, emisije iz razastiranja stajnjaka u zemljište i podzemne vode mogu se sprečiti usklađivanjem količine stajnjaka koji se nanosi sa potrebama zemljišta izraženo kao kapacitet kojim zemljište i vegetacija upijaju nutrijente. Stopa nanošenja predstavlja odnos između koncentracije nutrijenata u stajnjaku i količine stajnjaka, i površine dostupne za razastiranje (kg/ha/god). Uobičajena potreba useva za P2O5 je 3 – 4 puta manja nego za N, ali je njihov nivo ekvivalentan u svinjskom i živinskom stajnjaku, tako da izbalansirano nađubrivanje uključuje unos i N i P kako bi se izbeglo progresivno zasićenje zemljišta





fosforom. Proces kojim zemljište i biljke upijaju nutrijente je složen i zavisi od zemljišta i vremenskih uslova tokom nanošenja, godišnjeg doba i vrste trave ili useva koji se gaje. Idealno bi bilo da se u cilju sprečavanja nanošenja više nutrijenata nego što je potrebno, da se stajnjak nanosi samo onoliko koliko je zemljištu/usevima potrebno. Imajući u vidu određenu koncentraciju nutrijenata i količinu stajnjaka, trebalo bi utvrditi kombinaciju useva/zemljišta čije se potrebe podudaraju sa količinom dostupnih nutrijenata. Drugim rečima, maksimalne stope nanošenja za N i P bi mogle da promene određenu namenu zemljišta, ili određena namena zemljišta može da utiče na gajenje stoke (uključujući i broj životinja koje se mogu gajiti). Alati (vidi odeljak 2.7) koji se mogu koristiti za usklađivanje rasturanja stajnjaka sa dostupnim zemljištem:

bilans nutrijenta u zemljištu

sistem određivanja broja, odnosno određivanje broja životinja prema dostupnom

zemljištu

(vidi i odeljak 2.7). Bilansom nutrijenta obračunava se razlika između ukupnog unosa

nutrijenta u zemljište i ukupnog izlaza nutrijenata. Razvijen je univerzalni model za proračun

tog bilansa za nacionalne potrebe. Na osnovu toga vidi se višak nanesenih nutrijenata (N i

P) i ukazuje se na efikasnost nutrijenata i njihove primene u poljoprivredi. Proračun uzima u

obzir upotrebu mineralnog đubriva, stajnjaka i drugih organskih otpada, atmosfersko

taloženje N i biološko vezivanje N, kao i upotrebu useva.

Na nivou farme primenjuje se izvedena metoda, u okviru koje se vodi evidencija o mineralima koji uđu i izađu iz sistema za gajenje životinja, u vezi sa primenom tehnika za upravljanje ishranom. Time se pokazuje efikasnost upotrebe nutrijenata. Sledeći korak je korišćenje nivoa potreba useva za nutrijentima kako bi se izračunala površina dostupna za razastiranje organskog stajnjaka. Određivanje broja životinja u odnosu na dostupnuo zemljište je pragmatičniji pristup i primenjuje se npr. u Italiji, Portugaliji i Finskoj. EK je proračunom utvrdila bilans N i standarde za proizvodnju azota za različite kategorije životinja i iste prikazala u datoj referenci: [195, EC, 1999]. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Teško je kvantifikovati efekte usklađivanja primene nutrijenata na zemljištu. Cilj je da se izbegne unošenje viška nutrijenata u zemljište. Nekada je moguće namerno izazvati privremeni suficit nutrijenata, kao što je npr. P, kako bi se omogućilo gajenje useva na istoj zemlji. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Usklađivanje količine nutrijenata sa potrebama zemljišta i useva može da smanji troškove u životnoj sredini tako što će se izbeći zagađenje zemljišta i podzemnih voda do kojeg može da dođe usled dugotrajnog suficita nutrijenata u zemljištu. Ako sve ovo rezultira nižom koncentracijom u rasturenom stajnjaku, balansiranje nutrijenata u zemljištu će takođe uticati na druge emisije u vezi sa korišćenjem stajnjaka, kao što su emisije u vazduh (amonijak). Mogućnost primene: Balansiranje nutrijenata se koristi za propračun nacionalnih scenarija





o potrebnim smanjenjima unosa nutrijenata iz stajnjaka (i drugih izvora). Njime se mogu obezbediti podaci za preporuke o instrumentima programske politike za smanjenjeopterećenja nutrijentima. Te preporuke će uticati na primenu tehnika za smanjenje koncentracije nutrijenata i podsticaće razvoj novih tehnika za korišćenje stajnjaka kao đubriva. Primena minerala se sprovodi u najmanje jednoj državi članici i može se smatrati sistemom izvedenim iz balansiranja nutrijenata, ali samo za primenu na nivou farme. Ova tehnika iziskuje znanje o količinama hrane, koncentracijama nutrijenata, osobinama uzgoja životinja, i analizu stajnjaka. Ova vrsta tehnike primenjuje se na farmi, ali se smatra da je otežavajuća okolnost veliki administrativni posao i vreme potrebno za evidentiranje i obradu svih podataka.

Određivanje broja životinja prema dostupnom zemljištu je pragmatičniji alat. Troškovi: Troškovima se može pristupiti na dva načina: (1) troškovi u vezi sa administracijom balansiranja primenjenog mineralnog đubriva na farmi, (2) troškovi u vezi sa efektima primene minerlanog bilansa, u smislu količine stajnjaka koji treba isporuliti negde drugde. Procenjuje se da će troškovi iz druge kategorije porasti za 60% primenom CAP 2000 i mineralnog bilansa. Podsticaj za implementaciju: U Holandiji je primena mineralnog bilansa obavezujuća po zakonu. Određivanje zona osetljivih na nitrate definisanih Direktivom o nitratima (91/676/EEC) pospešilo je sve veću primenu bilansa nutrijenata (N-bilans). Referentne farme: U Holandiji se primenjuje sistem mineralnog bilansa. Određivanje broja životinja prema dostupnom zemljištu se više primenjuje u Italiji, Portugaliji i Finskoj.

Referentna literatura: [7, BBL, 1990], [40, MAFF, 1998], [27, IKC Veehouderij, 1993] [195,

EC, 1999]

4.10.2 Šeme zaštite podzemnih voda

Opis: Komponente šeme zaštite podzemnih voda koje se primenjuju u Irskoj su sledeće:

osetljivost nekog područja na zagađenje; odnosno, definicija izvora podzemnih

voda i resursa (akvifera), kojima se zajednički definišu zone zaštite podzemnih

voda

reakcija lokacije na potencijalno zagađujuće aktivnosti, u zavisnosti od faktora

kao što je rizik (opasnost) i kategorija akvifera.

Ostvarene koristi za životnu sredinu: Definisanjem osetljivosti nekog područja, sprečava se zagađenje podzemnih voda azotom, fosforom, kalijumom, mikrobima ili metalima. Ove šeme smatraju se alatima koji mogu da se koriste u osmišljavanju rasturanja stajnjaka (npr. kao savet za određivanje rastojanja od osetljive zone) na manje osetljivim površinama i u definisanju odgovarajućeg upravljanja rasturanjem stajnjaka. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Primena šema zaštite podzemnih voda verovatno će ograničiti površinu zemljišta na kojoj je dozvoljeno nanositi stajnjak, ali to može da dovede do situacija da proizvodnja stajnjaka pređe količinu koja se može rasturiti po zemljištu. Ako se šeme zaštite podzemnih voda budu primenjivale, bilo bi dobro osmisliti i paralelni program eventualnih načina za tretman suficita stajnjaka, kao što je tretman stajnjaka na farmi o kojem je bilo reči u odeljku 4.9.





Mogućnost primene: Šeme zaštite podzemnih voda mogu se primeniti gde god postoji potencijalni rizik od zagađenja podzemnih voda. Pokretačka snaga implementacije: It is: Šeme su razvijene na osnovu evropskih i nacionalnih propisa o zaštiti podzemnih voda.

Referentne farme: Šeme zaštite podzemnih voda primenjuju se u nekoliko okruga u Irskoj.

Referentna literatura: [60, EPA, 1999]

4.10.3 Upravljanje rasturanjem stajnjaka prema praksi iz UK i Irske

Opis: Upravljanje rasturanjem stajnjaka porazumeva i bilans nutrijenta i šeme zaštite površinskih i podzemnih voda. Ono kombinuje sledeće aspekte:

primenu na pogodnim površinama

definisanje i poštovanje zaštitinih zona

odgovarajući vremenski raspored primene

definisanje stope razastiranja/rasturanja Kodeksom prakse preporučuje se izrada plana primene i razdvajanje različitih faza planiranja [44, MAFF, 1998]. U prvoj fazi biraju se pogodne površine. Isključuju se one površine na kojima nikad ne bi trebalo rasturati stajnjak ili gde postoji znatan rizik od spiranja, kao što su (veoma) strme padine i okolina osetljiva na neprijatne mirise. Treba definisati i poštovati zaštitne zone, i naročito izbegavati kontaminaciju vodotokova ili seoskih dvorišta. Primenjuju se specifična pravila, kao što su minimalno rastojanje (50 – 100 m) od izvorišta, bunara ili bušotina. Rastojanje mora da bude veće kada se izvorišta ili plitki bunari nalaze nizbrdo u odnosu na površinu. U drugoj fazi se upoređuje količina nutrijanata iz stajnjaka sa kapacitetom zemljišta na koje se nanosi i potrebama useva koji se gaje. Količina stajnjaka za razastiranje (kg/ha) mora se podudarati sa veličinom površine na koju se nanosi i potrebama useva (trave) koji će se gajiti, statusom nutrijenata u usevima i drugim organskim i hemijskim đubrivima koji se nanose. U većini izveštaja pominje se prodor nitrata putem procednih voda, pa se preporučuje najviše 250 kg ukupnog azota po hektaru godišnje za površine izvan zona osetljivih na nitrate. Ova količina može da bude i manja kada je količina fosfora ograničavajući faktor. Vreme primene ima za cilj dalju optimizaciju iskorišćenja nutrijenata dostupnih u stajnjaku. Stajnjak treba rasturati što je kraće moguće pre maksimalnog rasta useva, jer se tada upija najveća količina nutrijenata. U trećoj fazi procenjuje se rizik od zagađenja usled rasturanja stajnjaka, a cilj je da se spiranje svede na najmanju moguću meru. Površine pod velikim rizikom od spiranja (poplavna područja, vodotokovi) treba izbegavati. Preporučuje se granica od 50 m3/ha za tečni stajnjak i 50 t/ha za suvi stajnjak (UK) za visokorizične površine. Za živinski stajnjak, to je najčešće 5 - 15 t/ha. Vremenski uslovi i sezona rasta useva moraju da se uzmu u obzir kod planiranja nanošenja stajnjaka. Razastiranje stajnjaka treba izbegavati u periodima koji su izuzetno suvi i vetroviti, odnosno u letnjim mesecima. Međutim, u područjima u kojima zimi pada dosta kiše, zemljište





ima smanjen kapacitet prijema i kompaktira se brže upravo u tim periodima, pa se za razastiranje stajnjaka koriste suvlju periodi u godini. Stajnjak ne treba razastirati na površine pod snegom ili na smrznuta polja, ispucale površine ili na njive koje su drenirane u poslednjih godinu dana. Da bi se smanjili gubici i iskoristio kvalitet stajnjaka, stajnjak se rastura upravo pred početak rasta useva. Na primer, u UK se preporučuje rasturanje stajnjaka pred kraj zime i početkom proleća jer se tada azot maksimalno iskoristi. Od svih pritužbi na neprijatne mirise sa farmi, najviše ih ima veze sa rasturanjem stajnjaka. Dakle, pre početka razastiranja, treba uzeti u obzir sledeće:

razastiranje ne vršiti predveče niti vikendom (produženim vikendom), kada su ljudi najverovatnije kući, osim ako to nije apsolutno neophodno

obratite pažnju na ružu vetrova, da li vetar duva u pravcu okolnih kuća izbegavajte razastiranje u vlažnim i toplim vremenskim usllvima koristiite sistem za rasturanje stajnjaka, kojim se veoma smanjuje formiranje prašine ili

finih kapljica u roku od 24 sata nakon razastiranja stajnjaka, na površinu primenite mere lagane

kultivacije zemljišta Ostvarene koristi za životnu sredinu: Planiranje razastiranja stajnjaka smanjuje emisije mirisa, gubitak nutrijenata putem procednih voda, i spiranje. Mogućnost primene: Upravljanje razastrianjem stajnjaka može se primenjivati bez ograničenja ili zahteva. Planiranje razastiranja stajnjaka treba da odigra ulogu u planiranju novih jedinica i da uzme u obzir prepreke koje već postoje. Troškovi: Smatra se da planiranje razastiranja stajnjaka može pre da uštedi nego da generiše troškove. Valjanim planiranjem razastiranja mogu se izbegnuti sporovi sa okolnim stanovniptvom i novčane kazne za zagađenje vodotokova. Referentne farme: Neke farme u UK i Irskoj primenjuju “kodeks dobre prakse” kojim se opisuje upravljanje otpadom sa farme. Referentna literatura: [1, EPA, 1996; 2, EPA, 1996], [45, MAFF, 1998; 43, MAFF, 1998; 44, MAFF, 1998], [51, MAFF, 1999; 49, MAFF, 1999; 50, MAFF, 1999]

4.10.4 Sistemi za rasturanje stajnjaka Opis: Azot se bolje sačuva kada je uskladišten i razastire se u tečnom, nego u čvrstom stajnjaku. Da bi se msanjili gubici, koji su najveći za vreme razastiranja, primenjuju se sledeći sistemi za razastiranje tečnog stajnjaka (opisano u odeljku 2.7, osim za injektiranje pod visokim pritiskom):

1. širokopojasni rasturač niskog pritiska rasturanja

2. širokopojasni ratsurač

3. rasturač sa prikolicom

4. injektor (otvorena brazda)

5. injektor (zatvorena brazda)

6. injektiranje pod visokim pritiskom

7. irigatori





8. sjedinjavanje.

Tehnike od 1 do 5 se koriste za rasturanje tečnog stajnjaka, ali se mogu priključiti na cisternu

sa vakuumom ili sa pumpom ili se mogu korisitit sa sistemom sa središnjim rasprašivanjem

opisanim u odeljku 2.7. Irigatori sa sopstvenim pogonom ne mogu se koristiit sa injektorima.

Ovde se pominje injektiranje pod visokim protiskom, ali se za njega ne vezuje mnogo

iskustava i nisu dostavljene detaljne informacije.

Sjedinjavanje je tehnika koja uključuje zaoravanje površina odmah po nanošenju stajnjaka

tehnikama opisanim u tačkama 1 – 3, a za to je potrebna dodatna mehanizacija.

Sjedinjavanje se moće vršiti različitom opremom, kao što su diskovi ili kultivatori, u zavisnosti

od tipa i uslova zemljišta. Obično se za zaoravanje angažuje druga osoba koja upravlja

plugom, ali ono može da obavlja i jedna osoba: u tom slučaju površina pod stajnjakom (jedna

cisterna stajnjaka) zaorava pre ponovnog punjenja cisterne.

Sjedinjavanje se može vršiti direktno injektiranjem ili opremom za zaoravanje priključenom

na cisternu (vidi Sliku 2.43).

Rezime osobina (koristi za životnu sredinu, efekti na medije u životnoj sredini, operativni

podaci, primenljovost, troškovi) sistema za distribuciju tečnog stajnjaka (osim irigatora zbog

nedostatka podataka) prikazan je u Tabeli 4.38 uz nekoliko napomena uz tekst. Odeljak

2.7.3 opisuje sledeća tri tipa rasturača koji se koriste za rasturanje čvrstog stajnjaka:

rotacioni rasturač

rasturač sa sistemom za rasturanje stajnjaka na stražnjem delu

rasturač za dvojnu namenu

Drugi i treći imaju znatno bolji učinak usled ravnomernije distribucije. Međutim, za smanjenje emisije amonijaka iz aktivnosti rasturanja čvrstog stajnjaka, važan faktor nije tehnika rasturanja koliko sjedinjavanje stajnjaka sa zemljištem. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Emisije variraju u zavisnosti od sadržaja suve materije u tečnom stajnjaku, vremenskih uslova, tipa zemljišta i stanja useva. Kombinovani efekti na medije životne sredine: Energija potrebna za transportne cisterne zavisiće od količine koja se prevozi i od stanja zemljišta i nagiba po dkojim se ono nalazi. Smanjenje emisija amonijaka rasturanjem stajnjaka ne samo da smanjuje emisije u vazduh i podzemne vode, već u isto vreme povećava količinu azota dostupnog travi i usevima. Nekoliko izveštaja opisuje niz tehnika za smanjenje emisija iz rasturanja stajnjaka koje su usmerene na smanjenje emisija N i amonijaka u vazduh. Operativni podaci: Vidi Tabelu 4.38. Uslovi za vreme rasturanja u velikoj meri utiču na učinak tehnika. Što se više tečni stajnjak injektira u zemljište, to se postiže veće smanjenje emisija. Razblaživanjem tečnog stajnjaka ili uklanjanjem čvrstih materija poboljšava se prodor u zemljište. Za razblaživanje je potrebna voda, i ono dovodi do povećanja zapremine stajnjaka koji se nanosi na zemljište, dok uklanjanje čvrstih materija zahteva rukovanje čvrstom i tečnom frakcijom. Što je veća preciznost kod nanošenja, to može biti manji sadržaj suve materije u tečnom stajnjaku, što može iziskivati sečenje ili izvestan stepen separacije





pre rasturanja tečnog stajnjaka. Mogućnost primene: Prilikom određivanja primenljivosti svake tehnike, potrebno je uzeti u obzir čitav niz faktora. Ti faktori uključuju:

tip i stanje zemljišta (dubinu zemljišta, kamenitost, vlagu, uslove pristupačnosti)

topografiju (padina, veličina polja, ujednačenost terena)

tip i sastav stajnjaka (tečni ili čvrsti stajnjak). Neke tehnike se koriste više, a neke manje. Kako se stajnjak kod tehnika 3 do 5 distribuira kroz relativno uske cevi, one nisu pogodne za veoma viskozni tečni stajnjak ili stajnjak koji u sebi sadrži velike količine vlaknastih materijala (npr. slame), iako većimna mašina ima inkorporirani uređaj za seckanje i homogenizaciju stajnjaka. Tehnike injektiranja su potencijalno veoma efikasne, ali one ne funkcionišu dobro na plitkom, kamenitom tlu, što može da dovede do oštećenja travnatog pokrivača i do povećanja rizika od erozije tla. Sve tehnike su primenljive na oranicama, ali je sjedinjavanje sa zemljištem ograničeno na pašnjacima. Pored toga, direktno zaoravanje u dublje slojeve može da ima negativan efekat na proceđivanje nitrata prema vodenoj tabli. Rezultati istraživanja o prinosu useva nisu bili jedinstveni i nisu mogli da doprinesu izboru tehnika za raturanje stajnjaka. Operativni podaci: U Holandiji se sada primenjuje tehnika sjedinjavanja stajnjaka sa zemljištem u roku od 4 sata. Veoma važan faktor za postizanje sjedinjavanja u roku od 4 sata je dobra logistika (kapacitet cisterne za rasturanje i kapacitet zaoravanja). U ovom slučaju, dok cisterna puni tečni stajnjak, osoba koja je zadužena za zaoravanje i dalje radi da stigne ono što nije uspela dok je cisterna rasturala stajnjak. Uobičajena je praksa da se ima dobar logistički plan, na primer u vreme žetve žita i drugih useva, kada se kombinuje žetelica ili druga mašina sa vozilom za transport požnjevenog žita ili drugih useva do skladišta, pri čemu se sve radnje obavljaju u veoma kratkom vremenskom periodu. [197, Netherlands, 2002] U nekim državama članicama, sjedinjavanje stajnjaka i zemljišta u roku od 4 sata se smatra teškim za organizaciju jer farmeri obično ne raspolažu svojom mehanizacijom i nemaju dovoljno zaposlenih. Farmeri se stoga oslanjaju na izvođače po ugovoru pa vreme rada nije u potpunosti pod kontrolom. Troškovi: Investicioni troškovi sistema za rasturanje tečnog stajnjaka u velikoj meri zavise od specifikacija mehanizacije, bilo da su mašine na hidrauličini/električni pogon, da su sa jednom ili dve osovine ili imaju još priključaka. Cisterne za tečni stajnjak projektovane za još priključaka imaju jaču šasiju ili posebna ojačanja u poređenju sa samostalnim cisternama za tečni stajnjak. Investicioni troškovi za tehnike rasturanja osim za referentnu (širokopojasni rasturač) ne uključuju troškove koji se odnose na priključeni sistem za transport tečnog stajnjaka. Cene za to mogu se znatno razlikovati, povećavajući ukupne troškove za 13.000 ili više evra. Godišnji operativni troškovi zavise od stope primene po hektaru i zasnivaju se na angažovanju izvođača po ugovoru. [9, UNECE, 1999] Pokretačka snaga implementacije: U pitanju je zakonska obaveza, npr. u Holandiji je propisano zaoravanje stajnjaka tokom rasturanja (odnosno u roku od 4 sata). [197, Netherlands, 2002]

Referentne farme: Sve tehnike se primenjuju u Evropi.





Referentna literatura: [9, UNECE, 1999] [10, Netherlands, 1999] [49, MAFF, 1999; 51, MAFF, 1999] [197, Netherlands, 2002]

4.10.5 Sistem manjeg kapaciteta za irigaciju koji koristi zaprljanu vodu

Opis: Zaprljana ili prosuta voda je voda safarme koja sadrži ostatke čišćenja (prostorija za mužu) ili iz drugih instalacija i voda koja se spira, koja ima generalno visok nivo biološke potrošnje kiseonika (1000 - 5000 mg/l). Ovaj sistem irigacije se primenjuje na farmama u UK kako bi se već iskorišćena voda upotrebila na zemljištu koliko god je to pogodno. Ograničenja koja važe za rasturanje tečnog stajnjaka važe i za ovu tehniku. Ova tehnika koristi taložne tankove ili lagune za prikupljanje zaprljane vode pre nego što je ispumpa na zemljište. Čestice se slegnu i sprečavaju zapušavanje sistema, ili se uklanjanje čvrstih čestica može obaviti u samoj mašini. Ova frakcija se trajno zbrinjava. Voda se ispumpava iz skladišta i uvodi u cevovod koji ide do mlaznica ili pokretnog irigatora, preko kojih se vodas raspršuje po zemljištu. Slika 4.52: Primer sistema manjeg kapaciteta za irigaciju [44, MAFF, 1998] Ostvarene koristi za životnu sredinu: Smatra se da je korisno sprečiti da prljava voda uđe u kanalizacioni sistem ili da se ispusti u obližnje površinske vode. Međutim, ovaj sistem bi trebalo primenjivati u okviru kapaciteta zemljišta na koje se voda izliva i trebalo bi pratiti opšta pravila dobrog upravljanja rasturanjem stajnjaka (Odeljak 4.10.3). Kombinovani efekti na medije životne sredine: Za rad sistema potrebna je energija, kao i dovoljno zemljišta za zalivanje. Takođe, primenom ovog sistema može se smanjiti površina za nanošenje tečnog stajnjaka. Prilikom zalivanja može da dođe do emisija neprijatnih mirisa, a treba uzeti u obzir i vremenske prilike i stanje zemljišta. Operativni podaci: Za ovaj sistem je potrebno obezbediti prelivni tank za slučaj skladištenja više vode nego što je to kapacitet samog sistema (u slučaju jake kiše). Za postizanje potrebnog pritiska instalira se pumpa, čiji kapacitet zavisi od udaljenosti sistema za raspršivanje i stanja u samom sistemu. Kapacitet je promenljiv i prilagođava se prosečnoj očekivanoj količini. Mogućnost primene: Poželjno je da se zemljište za zalivanje nalazi u blizini farme, da bi se izbegli dugački cevovodi koji bi zauzeli dosta prostora. Sistem za raspršivanje mora se redovno pomerati da bi se izbegla kontaminacija zemljišta. Sistem zahteva redovno održavanje da bi se sprečilo zapušavanje cevi i emisija neprijatnih mirisa od ostataka koji se sakupljaju u sistemu.

Referentne farme: Rasprostranjeno u UK.

Referentna literatura: [44, MAFF, 1998]





4.12 Tehnike za tretman i odlaganje ostataka osim stajnjaka i ostataka nakon klanja

stoke

Vrste ostataka koje nastaju iz intenzivnog uzgoja stoke i načini na koje se ti ostaci tretiraju opisani su u odeljku 2.10. U nekoliko izveštaja upravljanje otpadom odnosi se na razdvajanje ostataka prema kategorijama koje se mogu ponovno koristiti, tretirati na farmi, ili finalno odlagati. Ostaci koji se moraju odlagati nedge drugde mogu se dalje razdvajati kako bi se omogućio tretman izvan lokacije. Važan zahtev za planiranje upravljanja otpadom je isplativnost načina sakupljanja i uklanjanja ostataka.

Otpad se može podeliti u dve kategorije:

tečni ostaci čvrsti ostaci

4.12.1 Tretman tečnih ostataka

Kada je reč o tečnom otpatku, mešanje otpadne vode sa tečnim stajnjakom nakon čega

sledi dalji

tretman ili odvojeni tretman putem irigacije nižeg stepena predstavlja uobičajenu praksu. Smanjenje emsije iz ovih tehnika opisano je u odeljku 4.10. Može se primeniti nekoliko radnji kojima se smanjuje obim i štetnost otpadne vode na farmi. Atmosferalije sa nepokrivenih površina, spoljnih površina za hranjenje i površina za defekaciju treba sakupljati i koristiti. Kada se dimenzioniše skladišni prostor za tečni stajnjak i fekalne vode, količina atmosferske vode koju treba uzeti u obzir mora da se podudara sa prosečnom količinom padavina i površinama izloženim padavinama, umanjeno za gubitke usled isparavanja. Nekontaminirana atmosferska voda sa krovova i puteva može se po pravilu ostaviti da je zemlja upije ili ispustiti u odvodne kanale ili slivnike. Treba razmotriti sve mogućnosti u vezi sa korišćenjem ove vode (za čišćenje na primer), uključujući i njeno sakupljanje i odvojeno skladištenje Dozvoljavanjem upotrebe samo testiranih sredstava za čišćenje i dezinficijenasa može se smanjiti štetnost otpadne vode.

4.12.2 Tretman čvrstih ostataka

Opis: postoje različiti načini odlaganja čvrstih ostataka. Spaljivanje ostataka (ambalažnog materijala i plastike) u polju, mada još uvek dozvoljeno na dosta mesta, ne smatra se tehnikom bezbednom po živitnu sredinu. Spaljivanje je proces koji se teško kontrolše, a temperature mogu i da ne dostignu nivoe potrebne za valjano spaljivanje, što rezultira emisijama u vazduh supstanci koje se oslobađaju u procesima nepotpunog sagorevanja (npr. karcinogene supstance). Ostaci se mogu spaljivati u cilju proizvodnje toplotne energije, ali nisu dostavljeni podaci koji bi omogućili procenu ovoga. Spaljivanje plastike, gume, auto guma i drugih materijala na otvorenom ne bi trebalo da bude dozvoljeno. Zakopavanje na farmi ili deponovanje ostataka takođe se praktikuju i mogu biti opcija u kratkoročnom periodu, ali ne služe svrsi na duže vreme. Može da dođe do zagađenja zemljišta i podzemnih voda, u zavisnosti od osobina ostataka koji se zakopavaju. Uštede na





početku kasnije mogu da postanu finansijski teret, jer je potrebno kasnije izvršiti čišćenje i uređenje terena. Ostaci koji se zakopavaju uključuju građevinski materijal, kao što su krovni pokrivači od azbestnog cementa. Postoji svest da spaljivanje na otvorenom i zakopavanje negde mogu da budu i dalje jedine opcije za zbrinjavanje ostataka u odsustvu odgovarajućih alternativa i sredstava za odlaganje. Očekuje se ukidanje ovih praksi po propisima o zaštiti životne sredine. Predlog je da se prate tzv. najbolje primenljive tehnike u životnoj sredini. Ovaj pristup je u skladu sa okvirom hijerarhije otpada (smanjenje, ponovna upotreba, prerada, odlaganje), i primenjuje principe blizine (tretman otpada što bliži mestu nastanka) i prediostrožnosti (neposredna primena ekonomičnih mera za sprečavanje degradacije životne sredine).

U ovom okviru ispitane su sledeće opcije tretmana na farmi:

• ponovna upotreba ostataka

• kompostiranje ostataka

• proizvodnja energije Ponovna upotreba usredsređena je na ambalažu za višekratnu upotrebu ili onu koja se može više puta puniti. Mogućnost kompostiranja ostataka na farmi (osim stajnjaka) veoma se retko susreće; tu najveće šanse ima sekundarna kartonska ambalaža. Proizvodnja energije uključuje već instaliranje kotlove na ulje, ali se mogu primenjivati i drugi materijali imajući u vidu razvoj tehnologija. Nisu prijavljene tehnike koje se tipično primenjuju na farmama za intenzivni uzgoj živine i svinja. Ostvarene koristi za životnu sredinu: Koristi za živitnu sredinu smogu da budu višestruke, ali one zavise od vrste ostataka i načina tretmana. Opcije ponovne upotrebe ili sakupljanja radi centralizovanog tretmana smanjuju potrebu za spaljivanjem ili deponovanjem ostataka ili za gomilanje ostataka i čekanje na sakupljanje (što može da dovede do problema kao što su neprijatni mirisi i zagađenje zemljišta spiranjem). Mogućnost primene: U primeni najboljih opcija po životnu sredinu, farmeri zavise od dostupnosti infrastrukture za odlaganje naiskoristivih ostataka ili ostataka koji se ne mogu ponovo iskoristiti na farmi. U ovom trenutku, nedostatak informacija, slaba informisanost i visoki troškovi za opremu otežavaju primenu predloženih tehnika tretmana. Biće potrebno sprovesti dosta istraživačkih i razvojnih projekata kojima bi se povećala mogućnost primene. Troškovi: neki troškovi vezuju se za primenjene tehnike tretmana. Kada je reč o spaljivanju i odlaganju ostataka na deponiju, biće potrebno poštovati sve zahtevnije propise u ovoj oblasti koji će podići troškove primene i održavanja funkcionalnos ti ovih tehnika.

Troškovi drugih načina odlaganja ili prerade uključuju:

• troškove sakupljanja i transporta

• troškove odlaganja i prerade

• taksu za odlaganje na deponiju (ako se odlaže na deponiju).





Troškovi za farmera zavisiće od niza faktora, uključujući i:

• lokaciju farme i udaljenost potrebnih objekata

• količinu ostataka

• prirodu i klasifikaciju ostataka

• metode finalnog tretmana

• tržišnu potražnju za sekundarnim sirovinama. Pokretačka snaga implementacije: Očekuje se da će se otpad iz poljoprivrede sve više smatrati industrijskim otpadom. Zahtevi postavljeni u raznim direktivama kao što je Direktiva Eu o deponijama i Direktiva o spaljivanju otpada biće dakle glavne pokretačke sile za promenu tretmana ostataka iz poljoprivrede. Druge pokretačke snage su potražnja iz maloprodaje i od potrošača, rastuća zabrinutost javnosti za zdravlje ljudi i očuvanje životne sredine i uticaj proizvoda na te dve kategorije, rastući troškovi odlaganja i nove direktive EU kojima se primenjuje princip “zagađivač plaća”. Referentna literatura: Većina podataka može se naći u izvepštaju UK koji govori o pravcima ka održivom upravljanju otpadom iz poljoprivrednih aktivnosti [147, Bragg S and Davies C, 2000].





5. NAJBOLJE DOSTUPNE TEHNIKE

Radi boljeg razumevanja ovog poglavlja i njegove sadržine, pažnju čitalaca vraćamo na

uvod ovog dokumenta i, posebno, na peti deo uvoda: „Kako razumeti i koristiti ovaj

dokument“. Tehnike i sa njima povezani nivoi emisije i/ili potrošnje, ili opsezi nivoa,

prikazani u ovom poglavlju, procenjeni su jednim iterativnim procesom koji obuhvata

sledeće korake:

• identifikacija pitanja zaštite životne sredine ključnih za ovaj sektor: emisija amonijaka u

vazduh, emisija azota i fosfora u zemljište, površinske i podzemne vode i uticaj na životnu

sredinu, kao što je emisija neugodnih mirisa i prašine i korišćenje energije i vode

• ispitivanje najvažnijih tehnika za bavljenje navedenim ključnim pitanjima

• identifikacija najboljih nivoa performansi životne sredine, na bazi raspoloživih

podataka u Evropskoj Uniji i širom sveta. Jedna od karakteristika ovog sektora je da se

jako mali broj parametara rutinski prati u pogledu emisije u životnu sredinu. Obično se

nivo amonijaka koristi kao merljivi indikator procene efikasnosti neke tehnike. Međutim, pri

procenjivanju najboljih dostupnih tehnika, Tehnička radna grupa je uzela u obzir mnoge

druge potencijalne uticaje na životnu sredinu, oslanjajući se na svoju stručnu procenu tamo

gde nije bilo raspoloživih podataka

• ispitivanje uslova pod kojima su ostvareni ti nivoi performansi; kao što su troškovi,

kombinovani efekti na medije životne sredine, glavne pokretačke sile uključene u

implementaciju ovih tehnika

• izbor najboljih dostupnih tehnika i povezane emisije i/ili nivoa performansi za ovaj

sektor i u opštem smislu, a u skladu sa članom 2(11) i Aneksom IV Direktive.

Stručno mišljenje Evropskog IPPC biroa i relevantne Tehničke radne grupe igralo je ključnu

ulogu u svakom od navedenih koraka i u određivanju način na koji su ovde prezentovane

informacije.

Na bazi ove procene, tehnike i, u onoj meri u kojoj je to moguće, nivoi emisije i potrošnje

povezani sa korišćenjem najboljih dostupnih tehnika, su u ovom poglavlju prikazani na

način da se mogu smatrati prikladnim za sektor u celini i, u mnogim slučajevima,

odražavaju tekuće performanse nekih instaliranih sistema u okviru sektora. Tamo gde je

prikazana emisija ili nivoi potrošnje „povezani sa najboljim raspoloživim tehnikama“, to je

potrebno tumačiti na način da označava da ti nivoi predstavljaju stanje životne sredine koje





se može predvideti kao rezultat primene opisanih tehnika u ovom sektoru, imajući u vidu

odnos troškova i prednosti koje nužno proizilaze iz same definicije najboljih dostupnih

tehnika. Međutim, oni ne predstavljaju granične nivoe ni emisije ni potrošnje i ne smeju se

posmatrati kao takvi. U nekim slučajevima postoje tehničke mogućnosti postizanja boljih

nivoa emisije ili potrošnje ali se, zbog vezanih troškova ili kombinovanih efekata na medije

životne sredine, one ne smatraju najboljim dostupnim tehnikama za sektor u celini.

Međutim, takvi nivoi se mogu smatrati opravdanim u izvesnim slučajevima kada postoje

posebne pokretačke sile.

Emisija i nivoi potrošnje povezani sa korišćenjem najboljih dostupnih tehnika moraju se

posmatrati zajedno sa svim definisanim referentnim okolnostima (npr. periodi

uprosečavanja).

Gore opisan koncept „nivoa povezanih sa najboljim dostupnim tehnikama“ potrebno je

razlikovati od pojma „dostižan nivo“ upotrebljenog na drugim mestima u ovom dokumentu.

Kada se neki nivo opisuje kao „dostižan“ uz primenu određene tehnike ili kombinacije

tehnika, podrazumeva se da to znači da se može očekivati da se taj nivo ostvari nakon

izvesnog vremenskog perioda u dobro održavanom sistemu ili procesu koji primenjuje

date tehnike.

Raspoloživi podaci o troškovima prikazani su zajedno sa opisom tehnika datim u

prethodnom poglavlju. Oni daju grubu procenu obima vezanih troškova. Međutim, stvarni

troškovi primene neke tehnike u velikoj meri zavise od specifične situacije u pogledu, na

primer, poreza, taksi i tehničkih karakteristika datog sistema. U ovom dokumentu nije

moguće u potpunosti proceniti takve lokacijski specifične faktore. U nedostatku podataka

o troškovima, zaključcio ekonomskoj prihvatljivosti tehnika izvedeni su iz posmatranja

postojećih sistema.

Opšte najbolje dostupne tehnike date u ovom poglavlju imaju za cilj da predstave

referentnu tačku u odnosu na koju se mogu oceniti sadašnje performanse nekog

postojećeg sistema ili oceniti neki predlog instaliranja novog sistema, Na taj način, one

treba da pomognu u određivanju prikladnih uslova „na bazi najboljih dostupnih tehnika“ za

instalaciju ili uspostavljanje opštih obavezujućih pravila shodno članu 9(8). Predviđeno je

da se novi sistemi mogu dizajnirati tako da ostvaruju ovde prikazane opšte nivoe ostvarene

najboljim dostupnim tehnikama ili čak bolje nivoe. Takođe je uzeto u obzir da postojeći

sistemi mogu napredovati ka opštim nivoima koji se ostvaruju najboljim dostupnim tehnikama

ili više od toga, u zavisnosti od tehničke i ekonomske primenljivosti tehnika u svakom

pojedinom slučaju.

Iako referentni dokumenti o najboljim raspoloživim tehnikama (BREFs) ne predstavljaju

zakonski obavezujuće standarde, oni imaju za cilj da pruže informacije i daju smernice

industriji, zemljama članicama i javnosti o nivoima emisije i potrošnje koji se mogu doseći

primenom određenih tehnika. Primena tehnika i odgovarajuće granične vrednosti moraju





biti definisane, za svaki specifičan slučaj, uz uvažavanje ciljeva IPPC Direktive i lokalnih

okolnosti.

Sa ciljem dopune ovog opšteg uvoda, u pasusima koji slede izneti su problemi specifični za

sektor, procena najboljih dostupnih tehnika, i date smernice za čitanje ovog poglavlja.

Glavni uticaji na životnu sredinu odnose se na emisiju amonijaka u vazduh i azota i

fosfora u zemljište, površinske i podzemne vode koju proizvodi čvrsti stajnjak . Mere

kojima se te emisije mogu smanjiti nisu ograničene na način skladištenja, tretiranja ili

korišćenja čvrstog stajnjaka kada se on pojavi, već obuhvataju i mere u čitavom lancu

događaja, uključujući i korake koji se mogu primeniti da bi se minimizirala proizvodnja

čvrstog stajnjaka. One počinju dobrim vođenjem domaćinstva i merama u hranjenju i

smeštaju, zatim sledi tretman i skladištenje čvrstog stajnjaka i, konačno, razastiranje po

njivi. Kako bi se sprečilo da koristi od jedne mere preduzete na početku lanca, budu

poništene lošim rukovanjem stajnjakom u narednim koracima, važno je primenjivati koncept

najboljih dostupnih tehnika.

Za jednu farmu, koncept najboljih dostupnih tehnika podrazumeva stalnu primenu dobre

poljoprivredne prakse i nutritivnih mera, zajedno sa primenom najboljih dostupnih tehnika

prilikom dizajna smeštajnog prostora. Pored toga, najbolje dostupne tehnike takođe mogu

biti korisne u smanjenju potrošnje vode i energije. Skladištenje čvrstog stajnjaka i obrada

čvrstog stajnjaka na farmi predstavljaju izvore emisija kod kojih primena najboljih dostupnih

tehnika rezultira znatnim smanjenjem emisija. Čak i nakon primene nutritivnih mera i

obrade čvrstog stajnjaka na samoj farmi, i dalje će preostati čvrstog stajnjaka (tj. tretiranog

stajnjaka) koji se uobičajeno razastire po njivi. Za tu aktivnost, najbolje dostupne tehnike

sadrže alate upravljanja i izbor opreme. Međutim, imajući u vidu različitost lokalnih klima

širom Zajednice, zajedno sa lokalnim preferencijama u pogledu rasa i krajnjih težina

životinja, postavlja se pitanje da li neka tehnika smeštaja razvijena u jednoj zemlji može biti

jednako održiva ili efikasna u drugoj. Činjenica je da se u ovom sektoru u pojedinim

zemljama razvijaju i testiraju mnogi sistemi smeštaja koji nisu isprobani izvan tih zemalja.

Sa naučnog stanovišta, bilo bi pogrešno pretpostaviti da neke tehnike mogu ostvariti

jednake performanse u čitavoj Zajednici.

Jedna od karakteristika ovog sektora je da dizajn i funkcionisanje sistema za smeštaj

životinja samo po sebi predstavlja fundamentalnu tehniku koja takođe doprinosi ukupnim

performansama u pogledu zaštite životne sredine. Pri renoviranju postojećih objekata,

trenutno primenjivani smeštajni sistem utiče na izbor novih tehnika koje se mogu primeniti.

Prelazak sa jednog smeštajnog sistema na drugi obično podrazumeva kompletnu zamenu

sistema, ali obično su potrebne samo manje izmene objekta u kojem je sistem instaliran.

Smeštajni sistem je obično dugoročna investicija i to se, u svakom pojedinom slučaju, mora

uzeti u obzir pri definisanju prioriteta implementacije najboljih dostupnih tehnika.





Prilikom razmene informacija, jedna podgrupa Tehničke radne grupe je razradila

metodologiju ocene najboljih dostupnih tehnika za sisteme intenzivnog stočarstva (vidi

Aneks 7.7). Ovu metodologiju je moguće opisati kao prvi pokušaj identifikacije najboljih

dostupnih tehnika u opštem smislu. Data metodologija je primenjena u najvećoj mogućoj

meri kako bi se došlo do zaključaka o najboljim dostupnim tehnikama, detaljno prikazanih u

ovom poglavlju.

Neophodno je uzeti u obzir sledeće polazne osnove ocene tehnika:

• ograničenost raspoloživih podataka

• aspekti dobrobiti životinja1 su poštovani, ali fokus ocene je na uticaju na životnu sredinu

• investicioni troškovi su od ograničene koristi za procenu; godišnji operativni troškovi bi

pružili više informacija budući da oni generalno obuhvataju i troškove amortizacije.

Međutim, troškovi nisu uvek registrovani ili jasno opravdani. Ovaj nedostatak je

onemogućio kompletnu finansijsku procenu

• dodatni zahtevi u pogledu energije i radne snage potrebne za rad jednog sistema

trebalo bi da budu prihvatljivi ukoliko je neka tehnika predložena za najbolju dostupnu

tehniku.

U naredna tri odeljka (Odeljci 5.1 - 5.3) ovog poglavlja, opisani su zaključci o najboljim

dostupnim tehnikama za intenzivni uzgoj svinja i živine. Odeljak 5.1 prikazuje opšte

zaključke najboljih dostupnih tehnika o dobroj poljoprivrednoj praksi koji su generalno

primenljivi na oba sektora; svinjarstvo i živinarstvo. Odeljak 5.2 opisuje opšte zaključke za

svinjarstvo a Odeljak 5.3 opisuje opšte zaključke o najboljim dostupnim tehnikama za

živinarstvo. Odeljci 5.2 i 5.3 imaju istu strukturu i opisuju zaključke najboljih dostupnih

tehnika o:

• nutritivnim tehnikama

• emisijama u vazduh iz smeštajnih objekata

• vodi

• energiji

• skladištenju čvrstog stajnjaka

• obradi čvrstog stajnjaka na farmama, i

1 Evropsko zakonodavstvo posebno zabranjuje da životinje budu sve vreme mraku





• tehnikama razastiranja čvrstog stajnjaka.

5.1 Dobra poljoprivredna praksa u intenzivnom uzgoju svinja i živine

Dobra poljoprivredna praksa predstavlja suštinski deo najboljih dostupnih tehnika. Mada je

teško kvantifikovati koristi po životnu sredinu u pogledu smanjenja emisije ili smanjenja

potrošnje energije i vode, jasno je da savesno upravljanje farmama doprinosi

poboljšanom uticaju intenzivnog uzgoja živina i svinja na životnu sredinu.

Kako bi se unapredio opšti uticaj jedne farme koja se bavi intenzivnim uzgojem stoke na

životnu sredinu, najbolje dostupne tehnike podrazumevaju da se preduzme sve dole

navedeno:

• identifikovati i implementirati programe obrazovanja i obuke za radnike farme (Odeljak

4.1.2)

• voditi zapise o korišćenju vode i energije, količinama stočne hrane, nastalog otpada i

nanošenju neorganskih đubriva i čvrstog sajnjaka na zemljište (Odeljak 4.1.4)

• uvesti proceduru za vanredne situacije kojom se definiše način postupanja u slučaju

neplanskih emisija i incidenata (Odeljak 4.1.5)

• implementirati program popravki i održavanja kako bi se obezbedilo dobro stanje

građevinskih objekata i opreme i održavanje čistoće objekata (Odeljak 4.1.6)

• adekvatno planirati aktivnosti na farmi, kao što je isporuka materijala i otklanjanje

proizvoda i otpada (Odeljak 4.1.3), i

• adekvatno planirati nanošenje čvrstog stajnjaka na zemljište (Odeljak 4.1.3).

• razastiranjem tokom dana u vreme kada je manja verovatnoća da ljudi budu kod kuće i

izbegavanje vikenda i državnih praznika, i

• vođenjem računa o pravcu vetra u odnosu na susedne kuće.

Čvrsti stajnjak se može tretirati kako bi se minimizirala emisija neprijatnih mirisa, što može

obezbediti veću fleksibilnost za identifikaciju prikladnih mesta i vremenskih uslova za

nanošenje na zemljište.





Najbolje dostupne tehnike u vezi opreme za razastiranje svinjskog i živinskog stajnjaka

prikazane su u Odeljku 5.2.7, odnosno Odeljku 5.3.7.

5.2 Intenzivni uzgoj svinja

Najbolje dostupne tehnike za unapređenje opšteg uticaja jedne farme koja se bavi

intenzivnim uzgojem stoke na životnu sredinu opisane su u Odeljku 5.1 „Dobra

poljoprivredna praksa u intenzivnom uzgoju svinja i živine“.

5.2.1 Nutritivne tehnike

Preventivne mere redukuju količine hranljivih materija koje izlučuju životinje i na taj način

smanjuju potrebu za lekovitim merama u narednim fazama proizvodnog ciklusa. Shodno

tome, sledeće najbolje dostupne nutritivne tehnike je poželjno primenjivati pre naknadnih

najboljih dostupnih tehnika.

Upravljanje ishranom ima za cilj da hranu što više prilagodi zahtevima životinja u različitim

fazama proizvodnje, na taj način smanjujući gubljenje hranljivih materija izlučivanjem kroz

stajnjak.

Mere ishrane obuhvataju širok spektar tehnika koje se mogu implementirati pojedinačno ili

istovremeno kako bi se izlaz hranljivih materija što više minimizirao.

Mere ishrane obuhvataju fazno hranjenje, formulisanje plana ishrane na bazi svarljivih/

raspoloživih hranljivih materija, primena plana ishrane sa niskim sadržajem proteina

dopunjene sa aminokiselinama (vidi Odeljak 4.2.3) i primena plana ishrane sa niskim

sadržajem fosfora dopunjene fitazom (vidi Odeljak 4.2.4) i/ili lako svarljivih neorganskih

prehrambenih fosfata (vidi Odeljak 4.2.5). Sem toga, korišćenje prehrambenih aditiva

opisanih u Odeljku 4.2.6 može povećati efikasnost hrane, na taj način poboljšavajući

zadržavanje prehrambenih materija i smanjujući količinu hranljivih materija koja ostaje u

čvrstom stajnjaku.

Trenutno se ispituju dodatne tehnike (npr. odvojeno hranjenje životinja različitog pola,

dodatno smanjenje sadržaja dijetetskih proteina i/ili fosfora) i moguće je da će one ubuduće

takođe biti raspoložive.

5.2.1.1 Nutritivne tehnike koje se primenjuju na izlučivanje azota

Najbolje dostupne tehnike podrazumevaju primenu prehrambenih mera.





Što se tiče izlaza azota i, posledično, nitrata i amonijaka, jedna od osnova najboljih

dostupnih tehnika je da se životinje hrane sukcesivno (fazno hranjenje) uz niži sadržaj

sirovih proteina. Navedene dijete moraju biti podržane optimalnim unosom aminokiselina iz

odgovarajućih namirnica. i/ili industrijskih aminokiselina (lizin, metionin, treonin, triptofan, vidi

Odeljak 4.2.3).

U zavisnosti od rase/genotipa i stvarne početne tačke, moguće je postići smanjenje sirovih

proteina za 2 do 3% (20 do 30 g/kg stočne hrane). Rezultirajući opsezi sadržaja sirovih

proteina u hrani prikazani su u Tabeli 5.1. Vrednosti prikazane u tabeli su samo indikativne

jer one, između ostalog, zavise od energetske vrednosti hrane. Shodno tome, nivoe je

možda potrebno prilagoditi lokalnim uslovima. Trenutno se u nekoliko država članica

sprovodi dalje istraživanje primenjene ishrane a njegovi rezultati bi mogli voditi dodatnom

smanjenju u budućnosti, u zavisnosti od efekata promena genotipova.

Vrsta Faze

Sadržaj sirovih

proteina (% u

hrani)

Napomena

Odojak <10 kg 19 - 21

Sa adekvatno

balansiranim i

optimalno

svarljivim unosom

aminokiselina

Prase <25 kg 17.5 - 19.5

Tovna svinja 25 - 50 kg 15 - 17

50 - 110 kg 14 - 15

Krmača suprasnost 13 - 15

laktacija 16 - 17

Tabela 5.1: Indikativne količine sirovih proteina u hrani za svinje na bazi najboljih

dostupnih tehnika

5.2.1.2 Nutrititivne tehnike koje se primenjuju na izlučivanje fosfora

Najbolje dostupne tehnike podrazumevaju primenu prehrambenih mera.

Što se tiče fosfora, osnovni princip najbolje dostupne tehnike je sukcesivno hranjenje

životinja (fazno hranjenje) uz niži ukupan sadržaj fosfora. Kod takvih načina ishrane, moraju

se koristiti lako svarljivi neorganski prehrambeni fosfati i/ili fitaza kako bi se osigurao

dovoljan unos svarljivog fosfora.





U zavisnosti od rase/genotipa i stvarne početne tačke, primenom lako svarljivih neorganskih

prehrambenih fosfata i/ili fitaze u hrani, moguće je postići smanjenje ukupnog fosfora za

0.03 do 0.07 % (0.3 do 0.7 g/kg hrane). Rezultirajući opsezi ukupnog sadržaja fosfora u

hrani prikazani su u Tabeli 5.2. Vrednosti prikazane u tabeli su samo indikativne jer one,

između ostalog, zavise od energetske vrednosti hrane. Shodno tome, nivoe je možda

potrebno prilagoditi lokalnim uslovima. Trenutno se u nekoliko država članica sprovodi

dalje istraživanje primenjene ishrane a njegovi rezultati bi, u budućnosti, mogli dovesti do

dodatnog smanjenja, u zavisnosti od efekata promena genotipova.

Vrsta Faze

Ukupan sadržaj

fosfora (% u hrani)

Napomena

Odojak <10 kg 0.75 - 0.85 Sa adekvatnim

svarljivim fosforom, korišćenjem npr. lako svarljivih neorganskih prehrambenih fosfata

i/ili fitaze

Prase <25 kg 0.60 - 0.70

Tovna svinja

25 - 50 kg 0.45 - 0.55

50 - 110 kg 0.38 - 0.49

Krmača

suprasnost 0.43 - 0.51

laktacija 0.57 - 0.65

Tabela 5.2: Indikativne količine ukupnog fosfora u hrani za svinje na bazi najboljih

dostupnih tehnika

5.2.2 Emisije u vazduh iz objekata za smeštaj svinja

U pogledu procene smeštaja svinja, razmatramo nekoliko osnovnih pitanja a potom

iznosimo detaljniji opis najbolje dostupne tehnike za priplodne i suprasne krmače,

tovljenike/tovljenike u završnoj fazi, krmače dojare i zalučenu prasad.

Kao što je prikazano u Poglavlju 4, sistemi za smeštaj svinja projektovani na način da se

smanji emisija amonijaka u vazduh u suštini podrazumevaju neke ili sve dole navedene

principe:

smanjenje emisionih površina

izbacivanje čvrstog (tečnog) stajnjaka iz jame u eksterno skladište stajnjaka

primena dodatnih tretmana kao što je aeracija, kako bi se dobila tečnost od spiranja

hlađenje površine čvrstog stajnjaka

korišćenje površina (npr. rešetki i kanala za izđubravanje) koje su glatke i lako se

čiste.

Rešetkasti podovi se izrađuju od betona, gvožđa i plastike. Uopšteno gledano i uz

pretpostavku iste širine rešetki, čvrstom stajnjaku koji padne na betonske rešetke potrebno





je duže vremna da upadne u jamu nego kada se koriste plastične rešetke i to je povezano

sa većom emisijom amonijaka. Treba napomenuti da u nekim zemljama članicama nije

dozvoljeno korišćenje gvozdenih rešetki.

Često izbacivanje čvrstog stajnjaka spiranjem tečnim stajnjakom može rezultirati

maksimalnim emisijama neprijatnih mirisa pri svakom ispiranju. Spiranje se obično vrši dva

puta dnevno; jednom ujutru i jednom uveče. Te maksimalne emisije neprijatnih mirisa

mogu izazvati neprijatnosti kod komšija. Sem toga, tretman tečnog stajnaka takođe

zahteva energiju. Ovi kombinovani efekti na medije životne sredine su uzeti u obzir pri

definisanju najboljih dostupnih tehnika za različite dizajne smeštajnih objekata.

Kada je reč o prostirci (obično od slame), za očekivati je da će korišćenje prostirki u

smeštaju svinja širom Evropske unije biti sve učestalije zbog povećane svesti o značaju

dobrobiti životinja. Prostirka se može koristiti zajedno sa (automatski kontrolisanim)

smeštajnim sistemima sa prirodnom ventilacijom, kod kojih prostirka štiti životinje od niskih

temperatura, na taj način iziskujući manje energije za ventilaciju i grejanje. Kod sistema u

kojima se koriste prostirke, obor može biti podeljen na površinu za defekaciju (bez

prostirke) i čvrsti pod prekriven prostirkom. Registrovano je da svinje ne koriste uvek te

površine na pravilan način, već defekaciju vrše na površinama pod prostirkom a rešetkaste ili

čvrste podove da na njima leže. Međutim, dizajn obora može uticati na ponašanje svinja,

iako je u regijama sa toplom klimom zabeleženo da to ne mora biti i dovoljno da spreči

svinje da vrše defekaciju i leže u pogrešnim zonama. To se objašnjava time što u sistemima

potpuno pokrivenim prostirkom svinje nemaju mogućnost da se rashlade ležeći na

nepokrivenom podu.

Integrisana procena korišćenja prostirki bi obuhvatala dodatne troškove obezbeđivanja

prostirke i njenog čišćenja iz obora, kao i moguće posledice po emisiju izazvane

skladištenjem stajnjaka i nanošenja na zemljište. Korišćenje prostirki rezultira stvaranjem

čvrstog stajnjaka koji povećava organske materije u zemljištu. Shodno tome, u izvesnim

okolnostima, ta vrsta stajnjaka je od koristi za kvalitet zemljišta; ovo ima veoma pozitivan

kombinovani efekat na medije životne sredine.

5.2.2.1 Sistemi smeštaja za prasne/suprasne krmače

Prasne i suprasne krmače mogu biti smeštene posebno ili u grupi. Međutim EU regulativa o

dobrobiti svinja (91/630/EEZ) predviđa minimalne standarde za zaštitu svinja i po njoj se

krmače i nazimice moraju držati u grupama, od 4 nedelje nakon servisiranja do 1 nedelje

pre očekivanog vremena prašenja. Kada je reč o novim ili ponovo izgrađenim objektima,

ova odredba stupa na snagu od 01. januara 2003, a od 01. januara 2013. kada je reč o

postojećim smeštajnim objektima.

Sistemi grupnog smeštaja iziskuju sisteme hranjenja (npr. elektronske hranilice za

krmače) koji se razlikuju od onih za individualne smeštajne sisteme, kao i dizajn obora koji





utiče na ponašanje krmača (tj. korišćenje zona za izđubravanje i ležanje). Međutim, sa

stanovišta zaštite životne sredine, podneti podaci (Odeljak 4.6) izgleda ukazuju da sistemi

grupnog smeštaja imaju slične nivoe emisije kao sistemi individualnog smeštaja, ako se

primenjuju slične tehnike za smanjenje emisije.

U istoj EU regulativi o dobrobiti svinja koja je gore pomenuta (Direktiva Saveta 2001/88/EZ

kojom se dopunjuje 91/630/EEC), uključeni su i zahtevi za podne površine. Za sve nazimice

i suprasne krmače, određeni deo podne površine mora biti kontinuelni čvrst pod a najviše

15 % njegove površine mogu da zauzimaju drenažni otvori. Pomenute nove odredbe važe

od 01. januara 2003. za sve novo sagrađene ili ponovo izgrađene objekte, odnosno od 01.

januara 2013. za sve smeštajne objekte. Efekat novih podova na emisije u poređenju sa

uobičajenim postojećim potpuno rešetkastim podovima (koji predstavljaju referentni sistem)

nije ispitan. Najveći prazan prostor za drenažu na površini kontinuelnog čvrstog poda od 15

% je manji od 20 % prostora kod poda sa betonskim rešetkama u novim odredbama

(najviše 20 mm razmaka između rešetki i najmanja širina rešetki od 80 mm za krmače i

nazimice). Shodno tome, ukupan efekat se svodi na smanjenje praznih površina.

U sledećem odeljku o najboljim dostupnim tehnikama, one su upoređene sa određenim

referentnim sistemom. Pomenuti referentni sistem (opisan u Odeljku 4.6.1) koji se koristi za

smeštaj prasnih i suprasnih krmača podrazumeva duboku jamu ispod potpuno rešetkastog

poda, sa betonskim rešetkama. Tečni stajnjak se otklanja u učestalim i neučestalim

intervalima. Veštačka ventilacija otklanja gasovite komponente koje emituje skladišteni

tečni stajnjak. Ovaj sistem se uobičajeno primenjuje širom Evrope

Najbolje dostupne tehnike podrazumevaju:

• potpuno ili delimično rešetkast pod sa vakuumskim sistemom za učestalo otklanjanje

tečnog stajnjaka (Odeljci 4.6.1.1 i 4.6.1.6, ili

• delimično rešetkast pod i smanjena jama za stajnjak (Odeljak 4.6.1.4).

Opšte je prihvaćeno stanovište da betonske rešetke emituju više amonijaka nego metalne

ili plastične rešetke. Međutim, za gore pomenute najbolje dostupne tehnike nije bilo

informacija o efektima različitih rešetki na emisiju ili troškove.

Uslovno najbolje dostupne tehnike





Novi sistemi smeštaja koji će se tek graditi sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima i

slivnicima za spiranje ili cevima ispod poda, gde se spiranje vrši neaerisanom tečnošću

(Odeljci 4.6.1.3 i 4.6.1.8)' su uslovno najbolje dostupne tehnike. U slučajevima gde se ne

očekuje da maksimalna emisija neprijatnih mirisa, zbog spiranja, izazove neprijatnosti kod

komšija, navedene tehnike se smatraju najboljim dostupnim tehnikama za nove sisteme

koji će tek biti izgrađeni. U slučajevima kod kojih se ova tehnika već primenjuje, ona se

(bezuslovno) smatra najboljom dostupnom tehnikom.

Najbolje dostupne tehnike za postojeće smeštajne sisteme

Sistem smeštaja sa rebrima za hlađenje površine stajnjaka koji primenjuje zatvoren sistem

za toplotnim pumpama (Odeljak 4.6.1.5)' ostvaruje dobre rezultate ali je to veoma skup

sistem. Shodno tome, rebra za hlađenje površine stajnjaka se ne smatraju najboljom

dostupnom tehnikom za nove sisteme smeštaja koji će se tek graditi ali ako su već

instalirani, onda se smatraju najboljom dostupnom tehnikom. U slučajevima dodavanja

novih tehnologija, ova tehnika može biti ekonomski prihvatljiva i, shodno tome, takođe se

može smatrati najboljom dostupnom tehnikom ali o tome se mora odlučivati od slučaja do

slučaja.

Sistemi sa delimično rešetkastim podom ispod kojeg su strugači stajnjaka (Odeljak

4.6.1.9)' obično ostvaruju dobre rezultate ali teškoće nastaju u pogledu operativnosti.

Shodno tome, strugači stajnjaka se ne smatraju najboljom dostupnom tehnikom za nove

sisteme smeštaja koji će se tek graditi ali se smatraju najboljom dostupnom tehnikom kada

je ta tehnika već u primeni.

Sistemi sa potpuno ili delimično rešetkastim podom i slivnicima za spiranje ili cevima ispod

poda, gde se spiranje vrši neaerisanom tečnošću (Odeljci 4.6.1.3 i 4.6.1.8)' se, kao što je

već napomenuto, smatraju najboljom dostupnom tehnikom aku su već u primeni. Ista

tehnika, ako se primenjuje sa aerisanom tečnošću ne smatra se najboljom dostupnom

tehnikom za nove sisteme koji će se tek graditi zbog maksimalnih emisija neprijatnih mirisa,

potrošnje energije i operativnosti. Međutim, u slučajevima gde je ova tehnika već u primeni,

ona se smatra najboljom dostupnom tehnikom.

Drugačije stanovište jedne države članice





Jedna država članica podržava zaključke o najboljim dostupnim tehnikama, ali, po njihovom

mišljenju, sledeće tehnike takođe predstavljaju najbolje dostupne tehnike u slučajevima da

su te tehnike već u primeni i takođe predstavljaju najbolje dostupne tehnike kada se planira

dograđivanje (jedne nove zgrade) koja će funkcionisati u sklopu istog sistema (umesto dva

različita sistema):

• potpuno ili delimično rešetkast pod sa spiranjem trajnog sloja tečnog stajnjaka u

kanalima ispod sa neaerisanom ili aerisanom tečnošću (Poglavlja 4.6.1.2 i 4.6.1.7)

Ti sistemi koji se često primenjuju u pomenutoj državi članici ostvaruju znatnije smanjenje

emisije amonijaka od sistema koje smo prethodno identifikovani kao najbolje dostupne

tehnike (Odeljci 4.6.1.1, 4.6.1.6 i 4.6.1.4) ili uslovno najbolje dostupne tehnike (Odeljci

4.6.1.3 i 4.6.1.8). U prilog tome govori činjenica da visoki troškovi dodavanja nove

tehnologije postojećim sistemima, uz primenu bilo koje od ovih najboljih dostupnih tehnika

nisu opravdani. Kada se vrši dograđivanje, npr. nove zgrade, pogonu koji već primenjuje

ove sisteme,

primoravajući operatera da koristi dva različita sistema na istoj farmi. Shodno tome, ta

država članica smatra navedene sisteme najboljim dostupnim tehnikama zbog njihove

sposobnosti da smanje emisiju, njihove operativnosti i troškovnih elemenata.

Sistemi sa prostirkama

O sistemima u kojima se koriste prostirke do sada je zabeležen izuzetno varijabilan

potencijal smanjenja emisije i neophodno je prikupiti dodatne podatke kako bi mogli stvoriti

jasniju sliku toga šta predstavlja najbolje dostupne tehnike za sisteme sa prostirkom.

Međutim, Tehnička radna grupa je zaključila da, kada se koristi prostirka, pored dobre

prakse, kao što je dovoljna količina prostirke, često menjanje prostirke, prikladno

dizajniranje poda obora i pravljenje funkcionalnih zona, ovi sistemi se ne mogu isključiti kao

najbolje dostupne tehnike.

5.2.2.2 Sistemi smeštaja za tovljenike / tovljenike u završnoj fazi

Tovljenici/ tovljenici u završnoj fazi se uvek drže u grupama i u tom slučaju je primenljiva

većina sistema za grupni smeštaj krmača.

U narednom poglavlju o najboljim dostupnim tehnikama, one su razmatrane u odnosu na

određeni referentni sistem. Referentni sistem za tovljenike / tovljenike u završnoj fazi je

potpuno rešetkast pod sa dubokom jamom za stanjak ispod njega i mehaničkom

ventilacijom (Odeljak 2.3.1.4.1).





Najbolje dostupne tehnike podrazumevaju:

• potpuno rešetkast pod sa vakuumskim sistemom i čestim otklanjanjem (Odeljak 4.6.1.1), ili

• delimično rešetkast pod sa smanjenom jamom za stajnjak, uključujući zidove sa

nagibom i vakuumski sistem (Odeljak 4.6.4.3), ili

• delimično rešetkast pod sa centralnim, konveksnim čvrstim podom ili nagnutim

čvrstim podom u prednjem delu obora, sa slivnikom za stajnjak sa kosim zidovima i jamom

za stajnjak sa kosinom (Odeljak 4.6.4.2).

Opšte je prihvaćeno stanovište da betonske rešetke znače veću emisiju amonijaka nego

metalne ili plastične rešetke. Međutim, zabeleženi podaci o emisiji pokazuju razliku od

samo 6 %, dok su troškovi znatno viši. Metalne rešetke nisu dozvoljene u svim državama

članicama i one nisu prikladne za svinje velike telesne težine.

Uslovno najbolje dostupne tehnike

Novi sistemi koji će se tek graditi, sa potpuno ili delimično rešetkastim podovima i

slivnicima za spiranje ili sa cevima ispod podova, pri čemu se spiranje vrši neaerisanom

tečnošću (Odeljci 4.6.1.3 i 4.6.1.8)' su uslovno najbolje dostupne tehnike. U slučajevima

kada se ne očekuje da maksimalna emisija neprijatnih mirisa, usled spiranja, stvori

neprijatnosti komšijama, ove tehnike se smatraju najboljim dostupnim tehnikama za nove

sisteme koji će se tek graditi. U slučajevima kada je ova tehnika već u primeni, ona se

smatra najboljom dostupnom tehnikom (bezuslovno).

Najbolje dostupne tehnike za sisteme smeštaja koji su već u primeni

Sistem smeštaja sa rebrima za hlađenje površine stajnjaka kod kojeg je u primeni zatvoren

sistem za toplotnim pumpama (4.6.1.5)' ostvaruje dobre rezultate ali je to veoma skup

sistem. Shodno tome, rebra za hlađenje površine stajnjaka se ne smatraju najboljom



novih tehnologija, ova tehnika može biti ekonomski prihvatljiva i, shodno tome, takođe se

može smatrati najboljom dostupnom tehnikom ali se o tome mora odlučivati od slučaja do

slučaja. Neophodno je napomenuti da energetska efikasnost može biti niža u slučajevima

kada se ne koristi toplota koju stvara hlađenje, npr. zato što nema zalučene prasadi koju

treba grejati.

Sistemi sa delimično rešetkastim podom ispod kojeg su strugači stajnjaka (Odeljak

4.6.1.9)' obično ostvaruju dobre rezultate ali teškoće nastaju u pogledu operativnosti.

Shodno tome, strugači stajnjaka se ne smatraju najboljom dostupnom tehnikom za nove





sisteme smeštaja koji će se tek graditi ali se smatraju najboljom dostupnom tehnikom kada

je ta tehnika već u primeni.

Sistemi sa potpuno ili delimično rešetkastim podom i slivnicima za spiranje ili cevima ispod

poda, gde se spiranje vrši neaerisanom tečnošću (Odeljci 4.6.1.3 i 4.6.1.8)' se, kao što je

već napomenuto, smatraju najboljom dostupnom tehnikom aku su već u primeni. Ista

tehnika, ako se primenjuje sa aerisanom tečnošću ne smatra se najboljom dostupnom

tehnikom za nove sisteme koji će se tek graditi zbog maksimalnih emisija neprijatnih mirisa,

potrošnje energije i operativnosti. Međutim, u slučajevima gde je ova tehnika već u primeni,

ona se smatra najboljom dostupnom tehnikom.

Drugačije stanovište jedne države članice

Jedna država članica podržava zaključke o najboljim dostupnim tehnikama, ali, po njihovom

mišljenju, sledeće tehnike takođe predstavljaju najbolje dostupne tehnike u slučajevima da

su te tehnike već u primeni i takođe predstavljaju najbolje dostupne tehnike kada se planira

dograđivanje (jedne nove zgrade) koja će funkcionisati u sklopu istog sistema (umesto dva

različita sistema):

• potpuno ili delimično rešetkast pod sa spiranjem trajnog sloja tečnog stajnjaka u

kanale ispod poda sa neaerisanom ili aerisanom tečnošću (Poglavlja 4.6.1.2 i 4.6.1.7)

Ti sistemi koji se često primenjuju u pomenutoj državi članici ostvaruju znatnije smanjenje

emisije amonijaka od sistema koje smo prethodno identifikovani kao najbolje dostupne

tehnike (Odeljci 4.6.1.1, 4.6.1.6 i 4.6.1.4) ili uslovno najbolje dostupne tehnike (Odeljci

4.6.1.3 i 4.6.1.8). U prilog tome govori činjenica da visoki troškovi dodavanja nove

tehnologije postojećim sistemima uz primenu bilo koje od ovih najboljih dostupnih tehnika

nisu opravdani. Kada se vrši dograđivanje, npr. nove zgrade pogonu koji već primenjuje

ove sisteme, implementacija najboljih dostupnih tehnika ili uslovno najboljih dostupnih

tehnika bi smanjila operativnost primoravajući operatera da koristi dva različita sistema na

istoj farmi. Shodno tome, ta država članica smatra navedene sisteme najboljim dostupnim

tehnikama zbog njihove sposobnosti da smanje emisiju, njihove operativnosti i troškovnih

elemenata.


O sistemima u kojima se koriste prostirke do sada je zabeležen izuzetno varijabilan

potencijal smanjenja emisije i neophodno je prikupiti dodatne podatke kako bismo mogli





stvoriti jasniju sliku toga šta predstavlja najbolje dostupne tehnike za sisteme sa

prostirkom. Međutim, Tehnička radna grupa je zaključila da, kada se koristi prostirka, pored

dobre prakse, kao što je dovoljna količina prostirke, često menjanje prostirke, prikladno

dizajniranje poda obora i pravljenje funkcionalnih zona, ovi sistemi se ne mogu isključiti kao

najbolje dostupne tehnike.

Sistem koji se može smatrati najboljom dostupnom tehnikom podrazumeva:

• čvrst betonski pod sa eksternim prolazom sa prostirkom i sistemom protoka slame

(Odeljak 4.6.4.8).

5.2.2.3 Sistemi smeštaja za krmače dojare (uključujući i prasiće)

U Evropi se krmače dojare uglavnom drže u boksovima sa gvozdenim i/ili plastičnim

rešetkastim podovima. U većini smeštajnih objekata, krmačama je ograničeno kretanje, dok

se prasići mogu slobodno kretati. Većina objekata ima kontrolisanu ventilaciju i često jednu

zonu koja se greje, za prasiće tokom prvih par dana njihovog života. Taj sistem, sa

dubokom jamom za stajnjak ispod poda predstavlja referentni sistem (Odeljak 2.3.1.2.1).

U slučaju krmača dojara, kada je njihovo kretanje ograničeno, razlika između potpuno i

delimično rešetkastih podova nije toliko jasna. U oba slučaja se defekacija vrši u istoj

rešetkastoj zoni. Shodno tome, tehnike smanjenja se pre svega fokurisaju na izmene jame

za stajnjak.

Najbolja dostupna tehnika podrazumeva sanduk sa potpuno rešetkastim gvozdenim ili

plastičnim podom i sa:

• kombinacijom kanala za vodu i stajnjak (Odeljak 4.6.2.2), ili

• sistemom spiranja sa slivnicima za stajnjak (Odeljak 4.6.2.3), ili

• sudom za stajnjak ispod poda (Odeljak 4.6.2.4).

Najbolje dostupne tehnike za sisteme smeštaja koji su već u primeni

Sistem smeštaja sa rebrima za hlađenje površine stajnjaka kod kojeg je u primeni zatvoren

sistem za toplotnim pumpama (Odeljak 4.6.1.5)' ostvaruje dobre rezultate ali je to veoma





skup sistem. Shodno tome, rebra za hlađenje površine stajnjaka se ne smatraju najboljom



novih tehnologija, ova tehnika može biti ekonomski prihvatljiva i, shodno tome, može se

takođe smatrati najboljom dostupnom tehnikom ali se o tome mora odlučivati od slučaja do

slučaja.

Sanduci sa delimično rešetkastim podom ispod kojeg su strugači stajnjaka (Odeljak 4.6.2.7)'

obično ostvaruju dobre rezultate ali teškoće nastaju u pogledu operativnosti. Shodno tome,

strugači stajnjaka se ne smatraju najboljom dostupnom tehnikom za nove sisteme

smeštaja koji će se tek graditi ali se smatraju najboljom dostupnom tehnikom kada je ta

tehnika već u primeni.

Za nove instalacije, sledeće tehnike nisu najbolje dostupne tehnike:

• boksovi sa delimično rešetkastim podom i smanjenom jamom za stajnjak (Odeljak

4.6.2.6), i

• boksovi sa potpuno rešetkastim podom i koso postavljenom daskom (Odeljak 4.6.2.1).

Međutim, kada su navedene tehnike već u primeni, smatraju se najboljim dostupnim

tehnikama. Neophodno je napomenuti da se kod poslednjeg sistema lako mogu razviti

muve ukoliko se ne preduzimaju nikakve kontrolne mere.


O sistemima u kojima se koriste prostirke neophodno je prikupiti dodatne podatke kako

bismo mogli stvoriti jasniju sliku toga šta predstavlja najbolje dostupne tehnike za sisteme

sa prostirkom. Međutim, Tehnička radna grupa je zaključila da, kada se koristi prostirka,

pored dobre prakse, kao što je dovoljna količina prostirke, često menjanje prostirke i

prikladno dizajniranje poda obora, ovi sistemi se ne mogu isključiti kao najbolje dostupne

tehnike.

5.2.2.4 Sistemi smeštajnih objekata za odlučene prasiće

Odlučeni prasići se smeštaju u grupi u boksove ili jednoetažne kaveze. Po pravilu, uklanjanje

čvrstog stajnjaka je isto i u slučaju boksa i u slučaju jednoetažnog kaveza (izdignuti boks).

Referentni sistem je boks ili jednoetažni kavez sa potpuno rešetkastim podom koji ima

plastičnu ili metalnu rešetku i duboku jamu za stajnjak (Odeljak 2.3.1.3.).





Pretpostavlja se da, po pravilu, mere za smanjenje koje se mogu primeniti na

konvencionalne boksove za odlučene prasiće mogu takođe da se primene i na rešetkasti

kavez, ali iskustva sa takvom promenom još uvek nisu prijavljena.

Najbolja dostupna tehnika je boks:

ili jednoetažni kavez sa potpuno ili delimično rešetkastim podom sa vakuumskim

sistemom za često uklanjanje tečnog stajnjaka (Odeljci 4.6.1.1 i 4.6.1.6) ili

boks ili jednoetažni kavez sa potpuno rešetkastim podom ispod kojeg se nalazi

betonski nagnuti pod za razdvajanje fekalija i urina (Odeljak 4.6.3.1) ili

sa delimično rešetkastim podom (dvoklimatski sistem) (Odeljak 4.6.3.4) ili

sa delimično rešetkastim gvozdenim ili plastičnim podom i nagnutim ili konveksnim

čvrstim podom (Odeljak 4.6.3.5), ili

s delimično rešetkastim podom sa metalnim ili plastičnim šipkama i plitkom jamom za

čvrsti stajnjak i kanalom za prljavu vodu za napajanje (Odeljak 4.6.3.6) ili

sa delimično rešetkastim podom s trouglastim gvozdenim šipkama i kanalom za čvrsti

stajnjak s nagnutim bočnim zidovima (Odeljak 4.6.3.9).

Uslovno najbolja dostupna tehnika

„Izgradnja novih sistema smeštajnih objekata s potpuno rešetkastim podom i otvorima ili

cevima za ispiranje ispod gde se ispiranje obavlja neaerisanom tečnošću (Odeljak 4.6.3.3)“

predstavlja uslovno najbolju dostupnu tehniku. U slučajevima gde se ne očekuje da usled

ispiranja maksimalna koncentracija neprijatnog mirisa bude smetnja komšijama, ove tehnike

predstavljaju najbolju dostupnu tehniku za izgradnju novih sistema. U slučajevima gde se

ova tehnika već koristi, ona predstavlja najbolju dostupnu tehniku (bezuslovno).

Najbolja dostupna tehnika za sisteme smeštajnih objekata koji se već koriste

„Sistem smeštajnih objekata sa rebrima za hlađenje površine za čvrsti stajnjak pomoću

zatvorenog sistema s pumpama za zagrevanje (Odeljak 4.6.3.10)“ dobro se pokazao, ali

predstavlja veoma skup sistem. Zbog toga rebra za hlađenje površine za čvrsti stajnjak nisu

najbolja dostupna tehnika za nove sisteme smeštajnih objekata, ali kada je već u upotrebi,

onda predstavlja najbolju dostupnu tehniku. U

slučajevima naknadne instalacije ova tehnika može biti ekonomski održiva i samim tim

takođe najbolja dostupna tehnika, ali o tome se mora odlučivati od slučaja do slučaja.

Potpuno rešetkasti i delimično rešetkasti podni sistemi sa skupljačem čvrstog stajnjaka koji

se nalazi ispod (Odeljak 4.6.3.2 i 4.6.3.8) uglavnom su dobra rešenja, ali upravljanje njima je

teško. Zbog toga sakupljač čvrstog stajnjaka nije najbolja dostupna tehnika za nove sisteme

smeštajnih objekata, ali jeste najbolja dostupna tehnika ukoliko se već koristi.





Sistemi sa prostirkom

Odlučeni prasići se takođe drže na čvrstom betonskom podu sa delimičnom ili potpunom

prostirkom. Za ove sisteme nisu prijavljeni podaci o emisiji amonijaka. Međutim, TWG je

zaključila da prilikom korišćenja prostirke, uz primere dobre prakse kao što su korišćenje

dovoljne količine prostirke, često menjanje prostirke i odgovarajuće planiranje poda boksa,

oni ne mogu biti isključeni kao najbolja dostupna tehnika.

Sledeći sistem je primer onoga što je najbolja dostupna tehnika:

boks sa prirodnom ventilacijom i podom sa potpunom prostirkom (novi Odeljak

4.6.3.12).

5.2.3 Voda

Smanjenje količine vode koju životinje potroše ne smatra se praktičnim. Razlikovaće se u

zavisnosti od njihove ishrane, a iako neke strategije proizvodnje uključuju ograničen pristup

vodi, stalan pristup vodi se uglavnom smatra obaveznim. Smanjenje upotrebe vode je stvar

svesti i pre svega se odnosi na upravljanje farmom.

Najbolja dostupna tehnika je smanjenje upotrebe vode obavljanjem sledećih postupaka:

čišćenje smeštajnih objekata za životinje i opreme korišćenjem čistača pod visokim

pritiskom posle svakog proizvodnog ciklusa. Voda kojom se ispira obično ulazi u

sistem za tečni stajnjak i zbog toga je važno pronaći ravnotežu između čistoće i

korišćenja što manje količine vode.

vršenje redovne kalibracije instalacije vode za napajanje da bi se izbeglo prosipanje

beleženje potrošnje vode pomoću merenja potrošnje i

otkrivanje i popravka curenja.

Po pravilu primenjuju se tri tipa sistema za napajanje životinja: pojilice sa cuclom u koritu ili

čašici, korita i pojilice sa kuglom. Svi pomenuti sistemi imaju određene prednosti i

nedostatke. Međutim, ne postoji dovoljno podataka da bi se došlo do zaključka o najboljim

dostupnim tehnikama.

5.2.4 Energija

Najbolje dostupne tehnike za smanjenje potrošnje energije koriste primenu dobrih

uzgajivačkih praksi, počevši od dizajna smeštajnih objekata za životinje i odgovarajućeg

upravljanja i održavanja smeštajnog objekta i opreme.

Postoji veliki broj radnji koje se mogu preduzeti kao deo dnevnog rasporeda u cilju smanjenja

potrošnje energije potrebne za grejanje i ventilaciju. Veliki broj ovih teza pomenut je u

Odeljku 4.4.2. Određene specifičnije mere najboljih dostupnih tehnika pomenute su ovde.





Najbolja dostupna tehnika za smeštajni objekat za svinje predstavlja smanjenje potrošnje

energije ispunjavanjem svega od navedenog:

primena prirodne ventilacije tamo gde je to moguće; ovo zahteva odgovarajući dizajn

zgrade i boksova (tj. mikroklime u boksovima) i prostorno planiranje u pogledu

preovlađujućeg pravca strujanja vetra da bi se poboljšao protok vazduha; ovo važi

samo za nove smeštajne objekte

za smeštajne objekte sa mehaničkom ventilacijom: optimizacija dizajna ventilacionog

sistema u svakom smeštajnom objektu da bi se obezbedila dobra kontrola

temperature i ostvarile minimalne stope ventilacije tokom zime

za smeštajne objekte sa mehaničkom ventilacijom: izbegavanje otpora u

ventilacionim sistemima putem čestih pregleda i čišćenja ventilacionih otvora i

ventilatora i

upotreba osvetljenja s niskom potrošnjom energije.

5.2.5 Skladištenje čvrstog stajnjaka

Opšte

Direktiva o nitratima propisuje minimalne opšte uslove u vezi skladištenja čvrstog stajnjaka, s

ciljem da za sve vode obezbedi opšti nivo zaštite od zagađenja i dodatne uslove za

skladištenje čvrstog stajnjaka u označenim Zonama ugroženim nitratima. Ovaj dokument se

ne bavi svim odredbama iz ove Direktive usled nedostataka podataka, ali tamo gde se bavi

TWG se slaže da je najbolja dostupna tehnika za rezervoare za skladištenje tečnog

stajnjaka, gomile čvrstog stajnjaka ili laguna za tečni stajnjak podjednako važeća i unutar i

izvan označenih Zona ugroženih nitratima.

Najbolja dostupna tehnika je planiranje skladišnih objekata za čvrsti svinjski stajnjak s

dovoljnim kapacitetom sve dok se ne izvrši dalja obrada ili primena na zemljištu. Potrebni

kapacitet zavisi od klime i perioda kada rasturanje po zemljištu nije moguće. Na primer,

kapacitet se može razlikovati u zavisnosti od toga da li se čvrsti stajnjak proizvodi na farmi

tokom perioda od 4 do 5 meseci u mediteranskoj klimi, periodu od 7 do 8 meseci u uslovima

atlantske ili kontinentalne klime do 9 do 12 meseci u subpolarnim oblastima.

Stog/gomila

Za stog svinjskog stajnjaka koji se uvek nalazi na istom mestu, bilo na instalaciji ili u polju,

najbolja dostupna tehnika je:

koristiti betonski pod, sa sistemom za sakupljanje i rezervoarom za izlivenu tečnost i





locirati nova mesta za skladištenje čvrstog stajnjaka gde je najmanja verovatnoća da

će biti smetnja osetljivim receptorima za miris, uzimajući u obzir razdaljinu od

receptora i preovlađujući smer vetra.

Za privremeni stog svinjskog stajnjaka u polju, najbolja dostupna tehnika je postaviti stog

dalje od

osetljivih receptora kao što su komšije i vodeni tokovi (uključujući odvodne kanale na njivi) u

koje istekla tečnost može da prodre.

Rezervoari za skladištenje

Najbolja dostupna tehnika za skladištenje tečnog stajnjaka u betonskim ili čeličnim

rezervoarima uključuje sve od navedenog:

stabilan rezervoar koji može da izdrži očekivane mehaničke, termalne i hemijske

uticaje

osnova i zidovi rezervoara su nepropusni i zaštićeni od korozije

skladište se redovno prazni zbog pregleda i održavanja, poželjno svake godine

dvostruki ventili se koriste na svakom otvoru iz skladišta sa ventilom

tečni stajnjak se meša samo neposredno pre pražnjenja rezervoara, tj. rasturanja po

zemljištu.

Najbolja dostupna tehnika za pokrivanje rezervoara s tečnim stajnjakom je korišćenje jedne

od sledećih opcija:

čvrst poklopac, krovna ili šatorska struktura ili

plutajući pokrivač, kao što su seckana slama, prirodna kora, platno, folija, treset,

ekspandirana glina (LECA) ili ekspandirani polistiren (EPS).

Svi ovi tipovi pokrivača se primenjuju, ali imaju svoja tehnička i operativna ograničenja. To

znači da odluka o tipu pokrivača koji je poželjan može biti doneta samo od slučaja do

slučaja.

Lagune za skladištenje

Laguna se koristi za skladištenje tečnog stajnjaka i podjednako je održiva kao i rezervoar za

tečni stajnjak, pod uslovom da ima nepropusnu osnovu i zidove (sadrži dovoljno gline ili je

postavljena plastikom) u kombinaciji sa detekcijom isticanja i mogućnošću za pokrivač.

Najbolja dostupna tehnika za pokrivanje laguna gde se skladišti tečni stajnjak je korišćenje

jedne od sledećih opcija:

plastičnog pokrivača ili

plutajućeg pokrivača kao što je seckana slama, LECA ili prirodna kora.





Svi ovi tipovi pokrivača se koriste, ali imaju svoja tehnička i operativna ograničenja. To znači

da odluka o tipu pokrivača koji je poželjan može biti doneta samo od slučaja do slučaja. U

nekim situacijama može biti veoma skupo ili čak tehnički nemoguće da se montira pokrivač

na postojeću lagunu. Cena montaže pokrivača može biti veoma visoka za veoma velike

lagune ili lagune koje imaju nestandardan oblik. Može biti tehnički nemoguće da se montira

pokrivač kada npr. profili nasipa nisu pogodni za kačenje pokrivača.

5.2.6 Obrada čvrstog stajnjaka na farmi

Po pravilu, obrada čvrstog stajnjaka na farmi je najbolja dostupna tehnika samo pod

određenim uslovima (tj. predstavlja uslovno najbolju dostupnu tehniku). Uslovi za obradu

čvrstog stajnjaka na farmi koji određuju da li je tehnika najbolja dostupna tehnika odnose se

na uslove kao što su raspoloživost zemljišta, višak ili manjak lokalne hranljive supstance,

tehnička pomoć, marketinške mogućnosti za obnovljivu energiju i lokalni propisi.

Tabela 5.3 u nastavku daje neke primere uslova za najbolje dostupne tehnike za obradu

čvrstog

stajnjaka. Ova lista nije konačna i druge tehnike mogu takođe biti najbolje dostupne tehnike

pod određenim uslovima. Pored toga je moguće da su izabrane tehnike takođe najbolje

dostupne tehnike pod drugim uslovima.

U sledećim uslovima Primer najbolje dostupne tehnike

farma se nalazi u oblasti gde postoji višak hranljive supstance, ali sa dovoljno zemljišta u blizini farme za rasturanje tečnog dela (sa smanjenim sadržajem hranljive supstance), a

čvrsti deo se može rasturiti na udaljene površine gde postoji potreba za hranljivom supstancom ili se može iskoristiti u drugim procesima

mehanička separacija tečnog stajnjaka korišćenjem zatvorenog sistema (npr. centrifuge ili prese-puža) za minimiziranje emisija amonijaka (Odeljak 4.9.1)

farma se nalazi u oblasti gde postoji višak hranljive supstance, ali sa dovoljno zemljišta u blizini farme za rasturanje obrađenog tečnog dela, a

čvrsti deo se može rasturiti na udaljene površine gde postoji potreba za hranljivom supstancom i

farmer dobija tehničku pomoć za pravilno korišćenje instalacije za aerobnu obradu

mehanička separacija tečnog stajnjaka korišćenjem zatvorenog sistema (npr. centrifuge ili prese-puža) za minimiziranje emisija amonijaka, koje prati aerobna obrada tečnog dela (Odeljak 4.9.3) i gde je aerobna obrada dobro kontrolisana tako da je oslobađanje amonijaka i N2O svedeno na najmanju meru

postoji tržište obnovljive energije

lokalna regulativa dozvoljava kofermentaciju (drugih) organskih otpadnih proizvoda i rasturanje proizvoda varenja na zemljištu

anaerobna obrada čvrstog stajnjaka u instalaciji biogasa (Odeljak 4.9.6)

Tabela 5.3: Primeri uslovno najboljih dostupnih tehnika za obradu stajnjaka na farmi





Pored obrade na farmi, stajnjak se takođe može (dalje) obrađivati van lokacije, npr. u

industrijskim instalacijama. Procena obrade van lokacije je izvan okvira ovog BREF-a.

5.2.7 Tehnike za rasturanje svinjskog stajnjaka na zemljištu

Emisije amonijaka u vazduh prilikom rasturanja po zemljištu mogu se smanjiti izborom

odgovarajuće opreme. Tabela 4.38 prikazuje da su alternative za referencu za obradu

tečnog stajnjaka različita smanjenja emisija amonijaka. Referentna tehnika je konvencionalni

rasipač, koji ne prati brzo stapanje i koji je opisan u Odeljku 2.7.2.1. Po pravilu, tehnike

rasturanja na zemljištu koje smanjuju emisije amonijaka takođe smanjuju emisije neprijatnog

mirisa.

Najbolje dostupne tehnike rasturanja čvrstog stajnjaka po zemljištu razmatraju se u odeljku

5.1.

Svaka tehnika ima svoja ograničenja i ne može se primeniti u svim okolnostima i/ili na svim

tipovima

zemljišta. Tehnike koje ubrizgavaju tečni stajnjak pokazuju najveće smanjenje, ali tehnike

koje rasturaju tečni stajnjak na vrhu zemljišta koje ubrzo zatim prati zaoravanje mogu da

postignu isti stepen smanjenja. Međutim, ovo zahteva dodatan rad i energiju (troškove) i

može se primeniti samo na obradivo zemljište koje se može lako kultivisati. Zaključci u vezi

najbolje dostupne tehnike prikazani su u Tabeli 5.4. Postignuti nivoi su izrazito specifični za

lokaciju i služe samo kao ilustracija za potencijalna smanjenja.

Tehnike za smanjenje rasturanja čvrstog stajnjaka nisu predložene. Međutim, za smanjenje

emisija amonijaka iz rasturanja čvrstog stajnjaka po zemljištu zaoravanje je važan faktor, a

ne tehnika kako treba rasturati. U slučaju pašnjaka zaoravanje nije moguće.

Najveći deo TWG se slaže da ili ubrizgavanje ili rasturanje po trakama i zaoravanje (ako se

zemljište može lako kultivisati) u roku od 4 sata predstavlja najbolju dostupnu tehniku za

primenu tečnog stajnjaka na obradivom zemljištu, međutim mišljenje je podeljeno u vezi sa

ovim zaključkom (pogledajte u nastavku).

TWG se takođe slaže da, što se tiče primene tečnog stajnjaka na zemljištu, konvencionalni

rasipač ne predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Međutim, četiri zemlje članice predlažu da

u slučajevima kada se rasipanje vrši sa niskom trajektorijom rasipanja i pod malim pritiskom

(u cilju kreiranja velikih kapi i samim tim izbegavanjem atomizacije i pomeranja usled vetra),

a tečni stajnjak se zaorava u zemljište čim je to moguće (najkasnije u roku od 6 sati) ili se

primenjuje na rastući obradivi usev, ove kombinacije predstavljaju najbolju dostupnu tehniku.

TWG nije postigla konsenzus o ovom kasnijem predlogu.






1 Dve zemlje članice ne podržavaju zaključak da je rasipanje tečnog stajnjaka u trakama

na obradivom zemljištu praćeno zaoravanjem najbolja dostupna tehnika. Po njihovom

mišljenju, zasebna primena rasipanja u trakama koje podrazumeva smanjenje emisije

u iznosu od 30-40 % predstavlja najbolju dostupnu tehniku za rasturanje tečnog

svinjskog stajnjaka po obradivom zemljištu. Njihov argument je da rasturanje u trakama

već postiže smanjenje emisije u razumnoj meri i da je dodatni postupak potreban za

zaoravanje komplikovan za organizaciju kao i da dodatno smanjenje koje se može

postići ne odnosi prevagu nad dodatnim troškovima.

2 Još jedno podeljeno mišljenje o zaoravanju uključuje čvrsti svinjski stajnjak. Dve zemlje

članice ne podržavaju zaključak da zaoravanje čvrstog stajnjaka čim je to moguće

(najkasnije u roku od 12 sati) predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Njihovo je mišljenje

da zaoravanje u roku od 24 sata koje podrazumeva smanjenje emisije od oko 50%

predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Njihov argument je da dodatno smanjenje

emisije amonijaka koje se može postići ne odnosi prevagu nad dodatnim troškovima i

poteškoćama koje se javljaju prilikom organizovanja logistike za zaoravanje u kraćem

vremenskom roku.

Upotreba zemljišta Najbolja dostupna

tehnika Smanjenje

emisije Tip

stajnjaka Primenljivost

pašnjaci i zemljište sa visinom useva ispod 30 cm

vučeno crevo (rasturanje u trakama)

30 % ovo može biti manje ako se

primenjuje na travi visine >10 cm

tečni stajnjak

nagib (<15 % za cisterne; <25 % za sisteme sa krilima); nije za tečni stajnjak koji je viskozan ili ima visok sadržaj slame, veličina i oblik polja su važni

uglavnom pašnjaci vučena stopa (rasturanje u trakama)

40 %

tečni stajnjak

nagib (<20 % za cisterne; <30 % za sisteme sa krilima); nije za viskozan tečni stajnjak, veličina i oblik polja, trava niža od 8 cm visine

pašnjaci plitko ubrizgavanje (otvorena brazda)

60%

tečni stajnjak

nagib <12 %, veća ograničenja za tip zemljišta i uslove, nije za viskozan tečni stajnjak

uglavnom pašnjaci, obradivo zemljište

duboko ubrizgavanje (zatvorena brazda)

80 %

tečni stajnjak

nagib <12 %, veća ograničenja za tip zemljišta i uslove, nije za viskozan tečni stajnjak

obradivo zemljište

rasturanje u trakama i zaoravanje u roku od 4 sata (*)

80 %

tečni stajnjak

zaoravanje je moguće samo za zemljište koje se može lako obrađivati, u drugim situacijama najbolja dostupna tehnika bez zaoravanja

obradivo zemljište zaoravanje čim je to u roku od: Čvrsti samo za zemljište





moguće, ali najkasnije u roku od 12 sati

4 sata: 80 % 12 sati: 60 – 70 %

stajnjak

koje se može lako kultivisati

Tabela 5.4: Najbolje dostupne tehnike za opremu za rasturanje po zemljištu

5.3 Intenzivan uzgoj živine

Najbolja dostupna tehnika za unapređivanje opšteg uticaja intenzivne živinske farme na

životno okruženje opisana je u Odeljku 5.1 „Dobre uzgajivačke prakse u intenzivnom uzgoju

svinja i živine.“

5.3.1 Nutritivne tehnike

Preventivne mere će smanjiti iznos hranljivih sastojaka koje izluče životinje i samim tim

smanjiti potrebu za merama za otklanjanje posledica u daljem toku proizvodnog ciklusa.

Stoga je poželjno primeniti sledeće nutritivne najbolje dostupne tehnike pre najboljih

dostupnih tehnika iz kasnijeg dela ciklusa.

Nutritivni menadžment ima za cilj da uskladi ishranu sa potrebama životinja u različitim

fazama proizvodnje, na taj način smanjujući nepotrebno izlučene hranljive sastojke u

stajnjaku.

Mere u vezi ishrane pokrivaju širok spektar tehnika koje se mogu implementirati pojedinačno

ili istovremeno kako bi se postiglo najveće moguće smanjenje izbacivanja hranljivih

sastojaka.

Mere u vezi ishrane uključuju fazno hranjenje, formulisanje ishrane bazirano na

svarljivim/dostupnim hranljivim sastojcima, korišćenjem ishrana sa niskim sadržajem proteina

dopunjenih amino-kiselinama (pogledajte Odeljak 4.2.3) i korišćenjem ishrana sa niskim

sadržajem fosfora dopunjenih fitazom (pogledajte Odeljak 4.2.4) i/ili visoko svarljive

neorganske fosfate u ishrani (pogledajte Odeljak 4.2.5). Pored toga, upotreba aditiva u

ishrani opisana u Odeljku 4.2.6 može da poveća efikasnost ishrane i na taj način poboljša

zadržavanje hranljivih sastojaka i smanjenje iznosa hranljivih sastojaka preostalih u

stajnjaku.

Trenutno se istražuju druge tehnike (npr. ishrana životinja istog pola, dalje smanjenje

proteina u ishrani i/ili sadržaja fosfora) i mogu dodatno biti dostupne u budućnosti.

5.3.1.1 Nutritivne tehnike primenjene na izlučivanje azota

Najbolja dostupna tehnika je primena mera u vezi sa ishranom.





Što se tiče azota i dalje dobijenih nitrata i amonijaka, osnova za najbolju dostupnu tehniku je

sukcesivna ishrana životinja (fazna ishrana) s nižim sadržajem sirovih proteina. Ove ishrane

treba da budu podržane sa optimalnom količinom amino-kiselina iz odgovarajućih smeša i/ili

industrijskim amino-kiselinama (lizin, metionin, treonin, triptofan, pogledajte odeljak 4.2.3)

Smanjenje sirovih proteina u iznosu od 1 do 2 % (od 10 do 20 g/kg hraniva) može se postići

u zavisnosti od rase/genotipa i trenutne početne tačke. Rezultujući raspon sadržaja sirovog

proteina u ishrani prikazan je u Tabeli 5.5. Vrednosti u tabeli su samo indikativne pošto

između ostalog zavise od energetskog sadržaja hraniva. Zbog toga, možda će biti potrebno

uskladiti nivoe sa lokalnim uslovima. Drugo primenjeno istraživanje ishrane trenutno se

obavlja u većem broju zemalja članica i možda će podržati druga moguća smanjenja u

budućnosti, u zavisnosti od efekata promena u genotipovima.

Vrsta Faze

Sadržaj sirovog proteina (% u hranivu)

Primedba

Brojler

starter 20 - 22

Sa adekvatno balansiranim i optimalno svarljivim unosom amino-kiseline

tovljenik 19 - 21

tovljenik u završnoj fazi

18 - 20

Ćurka

<4 nedelje 24 - 27

5 - 8 nedelja 22 - 24

9 - 12 nedelja 19 - 21

13+ nedelja 16 - 19

16+ nedelja 14 - 17

Nosilja 18 - 40 nedelja 15,5 – 16,5

40+ nedelja 14,5 – 15,5

Tabela 5.5: Indikativni nivoi sirovih proteina u hranivima najbolje dostupne tehnike za

živinu

5.3.1.2 Nutritivne tehnike primenjene na izlučivanje fosfora

Najbolja dostupna tehnika je primena mera u vezi sa ishranom.

Što se tiče fosfora, osnova za najbolju dostupnu tehniku je sukcesivna ishrana životinja

(fazna ishrana) sa nižim ukupnim sadržajem fosfora. U ovim ishranama, moraju se koristiti

visoko svarljivi neorganski fosfati u hranivu i/ili fitaza da bi se garantovao dovoljan unos

svarljivog fosfora.

Ukupno smanjenje fosfora u iznosu od 0,05 do 0,1 % (od 0,5 do 1 g/kg hraniva) može se

postići u zavisnosti od rase/genotipa, upotrebe sirovina hraniva i trenutne početne tačke

primenom visoko svarljivih neorganskih fosfata u hranivu ili fitaze u hranivu. Rezultujući





raspon ukupnog sadržaja fosfora u ishrani prikazan je u tabeli 5.6. Vrednosti u tabeli su

samo indikativne zato što one između ostalog, zavise od energetskog sadržaja hraniva. Zbog

toga možda će biti potrebno uskladiti nivoe sa lokalnim uslovima. Drugo primenjeno

istraživanje ishrane trenutno se obavlja u većem broju država članica i možda će podržati

dalja moguća smanjenja u budućnosti, u zavisnosti od efekata promena u genotipovima.

Vrsta Faze Ukupni sadržaj fosfora (% u hranivu)

Primedba

Brojler

starter 0,65 - 0,75

Sa adekvatno svarljivim fosforom korišćenjem npr. visoko svarljivog neorganskih fosfata u hranivu i/ili fitaze

tovljenik 0,60 - 0,70

tovljenik u završnoj fazi

0,57 - 0,67

Ćurka

<4 nedelje 1,00 - 1,10

5 - 8 nedelja 0,95 - 1,05

9 - 12 nedelja 0,85 - 0,95

13+ nedelja 0,80 - 0,90

16+ nedelja 0,75 - 0,85

Nosilja 18 - 40 nedelja 0,45 - 0,55

40+ nedelja 0,41 - 0,51

Tabela 5.6: Indikativni nivoi fosfora u hranivima najbolje dostupne tehnike za živinu

5.3.2 Emisije u vazduh iz smeštajnih objekata za živinu

5.3.2.1 Sistemi smeštajnih objekata za nosilje

Procena sistema smeštajnih objekata za nosilje treba da uzme u obzir zahteve izložene u

Direktivi 1999/74/EC o smeštajnim objektima za nosilje. Ti uslovi zabranjuju instalaciju novih

konvencionalnih kaveznih sistema do 2003. i dovode do potpune zabrane upotrebe takvih

kaveznih sistema do 2012. Međutim, 2005. će biti odlučeno da li će gore pomenuta Direktiva

biti ponovo razmotrena, u zavisnosti od rezultata više studija i pregovora. Jedna specifična

aktuelna studija fokusira se na različite sisteme uzgoja kokoški nosilja, a posebno one koje

pokriva ta Direktiva, uzimajući u obzir između ostalog, uticaj različitih sistema na zdravlje i

životno okruženje.

Zabrana konvencionalnih sistema zahtevaće od farmera da koriste tzv. obogaćene kaveze ili

sisteme bez kaveza (alternativne sisteme). Ovo ima posledice po procenu investicija u

renoviranje postojećih konvencionalnih kaveznih sistema i instalaciju novih sistema. Za sve

investicije u sisteme koji će biti zabranjeni pomenutom Direktivom, preporučljivo je planirati

period amortizacije od 10 godina za povezane troškove.

Smeštaj u kavezima

Većina kokoški nosilja još uvek se drže smeštenim u konvencionalnim kavezima tako da se

najveći deo informacija o smanjenju emisija amonijaka bavi ovim tipom smeštajnog objekta.





U ovom odeljku o smeštaju u kavezima, tehnike se upoređuju sa specifičnim referentnim

sistemom. Referentni sistem koji se koristi za smeštaj nosilja u kaveznim sistemima jeste

otvoreno skladištenje stajnjaka ispod kaveza (Odeljak 4.5.1).

Najbolja dostupna tehnika je:

kavezni sistem sa uklanjanjem stajnjaka, najmanje dvaput nedeljno, pomoću

pokretne trake za sakupljanje stajnjaka u zatvoreno skladište (Odeljak 4.5.1.4), ili

vertikalni kavezi sa više etaža i pokretnom trakom za sakupljanje stajnjaka sa

veštačkim vazdušnim sušenjem, gde se stajnjak uklanja najmanje jednom nedeljno u

pokriveno skladište (Odeljak 4.5.1.5.1) ili

vertikalni kavezi sa više etaža i pokretnom trakom za stajnjak sa vazdušnim

sušenjem metlicama, gde se stajnjak uklanja najmanje jednom nedeljno u pokriveno

skladište (Odeljak 4.5.1.5.2) ili

vertikalni kavezi sa više etaža i pokretnom trakom sa unapređenim vazdušnim

sušenjem na vazduhu, gde se stajnjak uklanja najmanje jednom nedeljno u pokriveno

skladište (Odeljak 4.5.1.5.3) ili

vertikalni kavezni sa više etaža i pokretnom trakom za sakupljanje stajnjaka sa

tunelom za sušenje iznad kaveza; posle 24-36 sati stajnjak se uklanja u pokriveno

skladište (Odeljak 4.5.1.5.4).

Sušenje stajnjaka na pokretnoj traci troši energiju. Iako energetski zahtevi nisu prijavljeni za

sve tehnike, značajnije smanjenje emisije po pravilu zahteva veći unos energije (u

kWh/jedinka/godina). Izuzetak je vazdušno sušenje metlicama (Odeljak 4.5.1.5.2), koje sa

manjom potrošnjom energije postiže slično smanjenje emisije kao i veštačko sušenje

(Odeljak 4.5.1.5.1).


Sistem sa dubokom jamom za stajnjak (Odeljak 4.5.1.1) je uslovno najbolja dostupna

tehnika. U regijama sa pretežno mediteranskom klimom ovaj sistem predstavlja najbolju

dostupnu tehniku. U regijama sa značajno nižim prosečnim temperaturama ova tehnika

može da pokaže znatno veću emisiju amonijaka i ne predstavlja najbolju dostupnu tehniku,

osim ako nije obezbeđen način za sušenje stajnjaka u jami.

Koncept obogaćenog kaveza

Razvijaju se različite tehnike koje primenjuju koncept obogaćenog kaveza, a još uvek je

dostupno premalo informacija da bi se omogućila procena najbolje dostupne tehnike.

Međutim, ovaj dizajn će formirati jedini alternativni kavezni sistem dozvoljen za nove

instalacije od 2003. i nadalje (ako Direktiva ne bude promenjena po ovom pitanju).

Smeštaj van kaveza





U EU za smeštaj van kaveza se očekuje da privuče više pažnje zbog pitanja dobrobiti

životinja. U ovom odeljku o smeštaju izvan kaveza, tehnike se porede sa specifičnim

referentnim sistemom (Odeljak 4.5.2.1.1). Referentni sistem koji se koristi za smeštaj nosilja

u smeštajnim objektima izvan kaveza jeste sistem sa dubokom prostirkom bez aeracije.


sistem duboke prostirke sa veštačkim vazdušnim sušenjem (Odeljak 4.5.2.1.2) ili

sistem duboke prostirke sa perforiranim podom i veštačkim vazdušnim sušenjem

(Odeljak 4.5.2.1.3) ili

avijarni sistem sa ili bez ispusta i/ili izvan prostora za čeprkanje (Odeljak 4.5.2.2).

Mana avijarnog sistema je velika količina prašine što može dovesti do visokih emisija prašine

iz smeštajnog objekta. Velika količina prašine unutar smeštajnog objekta dovodi do velikog

broja zdravstvenih problema kod životinja i takođe ima negativan efekat na uslove za rad.

Na osnovu informacija o trenutno dostupnim sistemima smeštajnih objekata za nosilje,

procena najbolje dostupne tehnike pokazuje da bi unapređenje dobrobiti životinja imalo

negativan efekat ograničavanja mogućeg smanjenja emisije amonijaka iz smeštajnog objekta

za nosilje.

5.3.2.2 Sistemi smeštajnih objekata za brojlere


smeštajni objekat sa prirodnom ventilacijom sa podom potpuno pokrivenim prostirkom i

opremljenim sistemima za napajanje bez curenja (Odeljci 2.2.2 i 4.5.3) ili

dobro izolovani smeštajni objekat sa ventilacijom pomoću ventilatora i podom potpuno

pokrivenim prostirkom i opremljenim sistemima za napajanje bez curenja (VEA sistem)

(Odeljak 4.5.3).


Kombidek sistem (odeljak 4.4.1.4), takođe predložen kao tehnika za smanjenje potrošnje

energije predstavlja uslovno najbolju dostupnu tehniku. Može se primeniti ukoliko to

dozvoljavaju lokalni uslovi; npr. ako uslovi zemljišta dozvoljavaju instalaciju zatvorenih

podzemnih skladišta protočne vode. Ovaj sistem se koristi samo u Holandiji i Nemačkoj na

dubinama od 2 do 4 metra. Još uvek nije poznato da li ovaj sistem funkcioniše podjednako

dobro na lokacijama sa jačim i dužim mrazevima koji prodiru u zemljište ili gde je klima

značajno toplija, a kapacitet zemljišta za hlađenje možda nije dovoljan.

Najbolja dostupna tehnika za sistema smeštajnih objekata koji se već koriste





Iako sledeće tehnike mogu da postignu veoma visok stepen smanjenja emisije amonijaka,

one se ne smatraju najboljim dostupnim tehnikama zato što su previše skupe. Međutim, ove

tehnike predstavljaju najbolju dostupnu tehniku kada se već koriste. Ove tehnike su:

sistem perforiranog poda sa sistemom veštačkog vazdušnog sušenja (Odeljak 4.5.3.1) ili

sistem poda sa više etaža sa sistemom veštačkog vazdušnog sušenja (Odeljak 4.5.3.2)

ili

kavezni sistem sa više etaža gde se stranice kaveza mogu skinuti i veštačkim sušenjem

stajnjaka (Odeljak 4.5.3.3).

5.3.3 Voda

Smanjenje količine vode koju životinje potroše ne smatra se praktičnim. Razlikovaće se u

zavisnosti od njihove ishrane, iako neke strategije proizvodnje uključuju ograničen pristup

vodi, stalan pristup vodi se uglavnom smatra obaveznim. Smanjenje upotrebe vode je stvar

svesti i pre svega je u vezi sa upravljanjem farme.

Najbolja dostupna tehnika je smanjenje upotrebe vode pomoću svega navedenog:

čišćenjem smeštajnih objekata za životinje i opreme korišćenjem čistača pod visokim

pritiskom posle završetka svake ture živine. Važno je pronaći ravnotežu između čistoće i

korišćenja što manje količine vode.

redovna kalibracija instalacija vode za napajanje da bi se izbeglo prosipanje

beleženje potrošnje vode pomoću merenja potrošnje i

otkrivanje i popravka curenja.

Po pravilu primenjuju se tri tipa sistema za napajanje životinja: pojilice sa cuclom niskog

kapaciteta ili

pojilica visokog kapaciteta sa čašicom za vodu, korita i kružne pojilice. Svi pomenuti sistemi

imaju određene prednosti i nedostatke. Međutim, ne postoji dovoljno podataka da bi se došlo

do zaključka

o najboljim dostupnim tehnikama.

5.3.4 Energija

Najbolje dostupne tehnike za smanjenje potrošnje energije primenom dobrih uzgajivačkih

praksi, počevši od dizajna smeštajnih objekata za životinje i odgovarajućeg upravljanja i

održavanja smeštajnog objekta i opreme.

Postoji veliki broj radnji koje se mogu preduzeti kao deo dnevnog rasporeda u cilju smanjenja

potrošnje energije potrebne za grejanje i ventilaciju. Veliki broj ovih teza pomenut je u

Odeljku 4.4.1. Određene specifičnije mere najboljih dostupnih tehnika pomenute su ovde.





Najbolja dostupna tehnika za smeštajni objekat za živinu predstavlja smanjenje potrošnje

energije ispunjavanjem svega od navedenog:

izolacija zgrada u regionima sa niskim ambijentalnim temperaturama (U-vrednost 0,4

W/m2/°C ili

bolje)

optimizacija dizajna ventilacionog sistema u svakom smeštajnom objektu u cilju

obezbeđivanja dobre kontrole temperature i minimalne stope ventilacije tokom zime

izbegavanje otpora u ventilacionim sistemima putem čestih provera i čišćenja

ventilacionih otvora i ventilatora i

upotreba osvetljenja s niskom potrošnjom energije.

5.3.5 Skladištenje čvrstog stajnjaka

Opšte

Direktiva o nitratima propisuje minimalne opšte uslove u vezi skladištenja čvrstog stajnjaka, s

ciljem da za sve vode obezbedi opšti nivo zaštite od zagađenja i dodatne uslove za

skladištenje čvrstog stajnjaka u označenim Zonama ugroženim nitratima. Ovaj dokument se

ne bavi svim odredbama iz ove Direktive usled nedostataka podataka, ali tamo gde se bavi

TWG se slaže da je najbolja dostupna tehnika za rezervoare za skladištenje stajnjaka

podjednako važeća i unutar i izvan označenih Zona ugroženih nitratima.

Najbolja dostupna tehnika je planiranje skladišnih objekata za živinski stajnjak s dovoljnim

kapacitetom sve dok se ne izvrši dalja obrada ili primena na zemljištu. Zahtevani kapacitet

zavisi od klime i perioda kada primena na zemljištu nije moguća.

Stog/gomila

Ako je potrebno skladištiti stajnjak, najbolja dostupna tehnika je skladištenje osušenog

živinskog stajnjaka u objektu sa nepropusnim podom i dovoljnom ventilacijom.

Za privremeni stog živinskog stajnjaka u polju, najbolja dostupna tehnika je postaviti stog

dalje od osetljivih receptora kao što su komšije i vodeni tokovi (uključujući odvodne kanale u

polju) u koje istekla tečnost može da prodre.

5.3.6 Obrada stajnjaka na farmi

Po pravilu, obrada stajnjaka na farmi je najbolja dostupna tehnika samo pod određenim

uslovima (uslovno najbolja dostupna tehnika). Uslovi za obradu stajnjaka na farmi koji

određuju da li je tehnika najbolja dostupna tehnika odnose se na uslove kao što su

dostupnost zemljišta, višak ili manjak lokalne hranljive supstance, mogućnosti marketinga za

obnovljivu energiju, lokalni propisi i prisustvo tehnika ublažavanja.

Primer uslovno najbolje dostupne tehnike je:





primena spoljnjeg tunela za sušenje sa perforiranom trakom za sakupljanje stajnjaka

(Odeljak 4.5.5.2), kada sistem smeštajnog objekta za nosilje ne uključuje sistem za

sušenje stajnjaka ili drugu tehniku za smanjenje emisije amonijaka (Odeljak 5.3.2.1).

Pored obrade na farmi, stajnjak se takođe može (dalje) obrađivati van lokacije, npr. u

industrijskim instalacijama kao što su instalacije za spaljivanje, kompostiranje ili sušenje

prostirke za živinu. Procena obrade izvan lokacije je izvan okvira ovog BREF-a.

5.3.7 Tehnike za rasturanje živinskog stajnjaka po zemljištu

Živinski stajnjak ima visok sadržaj dostupnog azota i zbog toga je važno postići ravnomernu

distribuciju i preciznu stopu primene. U vezi sa ovim tip rotacionog rasipača je loš. Rasipač

sa ispuštanjem na zadnoj strani i rasipač sa dvojnom svrhom su mnogo bolje rešenje. Za

mokar živinski stajnjak (< 20 % dm) iz kaveznih sistema kao što je objašnjeno u Odeljku

4.5.1.4, rasturanje sa niskom trajektorijom pri niskom pritisku predstavlja jedinu primenljivu

tehniku rasturanja. Međutim, nijedan zaključak o tome koja tehnika rasturanja je najbolja

dostupna tehnika nije donet.

Najbolje dostupne tehnike rasturanja stajnjaka po zemljištu razmatraju se u odeljku 5.1.

Za smanjenje emisija amonijaka od rasturanja živinskog stajnjaka po zemljištu, zaoravanje je

važan faktor, a ne tehnika kako treba rasturati. U slučaju pašnjaka zaoravanje nije moguće.

Najbolja dostupna tehnika za rasturanje po zemljištu – mokrog ili suvog – čvrstog živinskog

stajnjaka je zaoravanje u roku od 12 sati. Zaoravanje se može primeniti samo u slučaju

obradivog zemljišta koje se može lako kultivisati. Ostvarivo smanjenje emisije je 90%, ali ovo

je veoma specifično za lokaciju i služi samo kao ilustracija potencijalnog smanjenja.


Dve zemlje članice ne podržavaju zaključak da zaoravanje čvrstog živinskog stajnjaka u roku

od 12 sati predstavlja najbolju dostupnu tehniku. Njihovo je mišljenje da zaoravanje u roku od

24 sata koje podrazumeva smanjenje emisije od oko 60 – 70 % predstavlja najbolju

dostupnu tehniku. Njihov argument je da dodatno smanjenje emisije amonijaka koje se može

postići ne odnosi prevagu nad dodatnim troškovima i poteškoćama koje se javljaju prilikom

organizovanja logistike za zaoravanje u kraćem vremenskom roku.





6. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Jedna od glavnih odlika ovog dokumenta jeste da je potencijal za smanjenje emisija

amonijaka a u vezi sa tehnikama opisanim u Poglavlju 4 izražen kao relativno smanjenje (u

%) prema referentnoj tehnici. Ovo je urađeno stoga što nivoi potrošnje i emisije kod uzgoja

stoke zavise od mnogo različitih faktora kao što je uzgoj životinja, varijacije u formulaciji

hrane za životinje, primenjene faze proizvodnje i sistemi upravljanja, ali takođe i od drugih

faktora kao što su odlike klime i zemljišta. Posledica toga je da će apsolutne emisije

amonijaka iz primenjenih tehnika kao što su sistemi smeštaja životinja, skladištenje stajnjaka

i razastiranje stajnjaka obuhvatiti veoma širok opseg primena, čime će se otežati tumačenje

apsolutnih nivoa. Upravo zbog toga smo radije izabrali da nivoe smanjenja amonijaka

izrazimo u procentima.

6.1 Vremenski okvir rada

Rad na ovom BREFu počeo je inicijalnim sastankom održanim 27. i 28. maja 1999. Dva

nacrta dostavljena su Tehničkoj radnoj grupi na konsultaciju. Prvi nacrt ovog BREFa je

poslat na konsultaciju u oktobru 2000. Drugi nacrt izdat je u julu 2001. i u ovoj fazi došlo je

do promene autora BREFa . Dana 10. i 11. januara 2002. organizovan je međusastanak.

To je urađeno uglavnom iz dva razloga: prvo zbog pritužbi na drugi nacrt od Tehničke radne

grupe usled nedostatku transparentnosti i drugo zbog promene autora. Drugi sastanak

Tehničke radne grupe održan je od 25. do 27. februara 2002.

Nakon ovog sastanka usledili su kratki periodi konsultacije u vezi sa revidiranim poglavljima

od 1 do 5 i sa poglavljem 6, zaključnim promedbama i izvršnim sažetkom. Nakon toga je

usledila izrada konačnog nacrta. Konačni nacrt je predstavljen Generalnom direktoratu za

životnu sredinu na sastanku Foruma za razmenu informacija 12. i 13. novembra 2002.





6.2 Izvori informacija

Mnogi izveštaji uglavnom od nadležnih organa i takođe od istraživačkih centara uzeti su kao

izvori informacija tokom izrade ovog BREFa. Dokumenti dostavljeni od strane Italije i

Holandije o tehnikama smeštaja za svinje i živinu mogu se smatrati opštom građom nacrta.

Za oblast razastiranja stajnjaka uzeti su dokumenti iz Ujedinjenog Kraljevstva, a glavni

doprinos za tretman stajnjaka dala je Belgija. Industrijska grupa FEFANA dostavila je vredne

informacije o upravljanju ishranom.

Većina dostavljenih informacija odnosila se na smanjenje emisija amonijaka, posebno iz

smeštajnih objekata za svinje i živinu i iz razastiranja stajnjaka. Upravljanje ishranom kao

način za sprečavanje emisija amonijaka takođe je dobro obrađeno. Međutim, malo je bilo

dostupnih informacija o buci, otpadu i otpadnim vodama. Takođe, jedva da je bilo

dostavljenih informacija o monitoringu.

6.3 Nivo konsenzusa

1 i 2.

Ovaj BREF ima podršku većine članova Tehničke radne grupe, iako moramo

da pomenemo podeljena mišljenja u vezi sa pet zaključaka o najboljim

dostupnim tehnikama:

Cela Tehnička radna grupa složila se sa zaključcima o najboljim dostupnim

tehnikama za sisteme smeštaja za krmače u parenju/suprasne krmače i za

tovljenike/ tovljenike u završnoj fazi (grovere i finišere). Međutim, stav

eksperata koji su predstavljali jednu zemlju članicu bio je da drugi sistem

opisan u poglavlju 4 predstavlja najbolju dostupnu tehniku u slučajevima

kada su tehnike već uspostavljene i da je takođe najbolja dostupna tehnika

kada se planira proširenje za rad u okviru istog sistema.

3. Dve zemlje članice ne podržavaju zaključak da razastiranje svinjskog tečnog

stajnjaka po obradivom zemljištu praćeno inkorporacijom predstavlja najbolju

dostupnu tehniku. Po njihovom mišljenju, samo razastiranje stajnjaka

predstavlja najbolju dostupnu tehniku.

4. i 5. Još jedno podeljeno mišljenje odnosilo se na vreme inkorporacije čvrstog

svinjskog i živinskog stajnjaka. Dve zemlje članice ne podržavaju zaključak da

inkorporacija čvrstog svinjskog stajnjaka što je pre moguće predstavlja (u

periodu od najmanje 12 sati) najbolju dostupnu tehniku. Po njihovom

mišljenju, najbolja dostupna tehnika je inkorporacija u periodu od 24 sata.

Iste zemlje članice ne slažu se da je inkorporacija živinskog stajnjaka u

periodu od 12 sati najbolja dostupna tehnika; po njihovom mišljenju, treba da

bude u periodu od 24 sata.

6.4 Preporuke za budući rad





Bili su dostupni samo ograničeni podaci o trenutnim nivoima emisije i potrošnje i o

učinkovitosti tehnika koje treba razmotriti u određivanju najbolje dostupne tehnike, posebno o

dostizljivim nivoima emisije i potrošnje i o ekonomskim činiocima. Tamo gde su postojali

dostupni podaci, na primer o emisijama amonijaka, morali su biti pažljivo protumačeni zbog

toga što su okolnosti pod kojima su podaci prikupljeni bile drugačije ili nepoznate. U Aneksu

7.6 navedene su preporuke o budućem izveštavanju o podacima o uporednim troškovima.

Tokom svog rada Tehnička radna grupa je zapazila da kvalitet i kvantitet informacija koje su

dostavile zemlje članice kako bi opisale relevantne proizvodne procese značajno varira, što

je imalo za posledicu da su te informacije bile samo delimično ili nimalo uporedive. Prema

tome, kako bi se postiglo efikasno ažuriranje ovog BREFa u budućnosti, preporučljivo je da

se razvije harmonizovan pristup u vezi sa opisom i procenom tehnika koje se primenjuju u

intenzivnom stočarstvu.

Što se tiče specifičnih oblasti za koje je bilo veoma malo dostupnih informacija, monitoring

treba posebno da bude pomenut i smatran jednim od glavnih pitanja tokom budućeg

revidiranja BREFa. Podgrupa ove Tehničke radne grupe sastavila je dokument koji utvrđuje

oblasti u kojima nedostaju informacije. Ova radna grupa takođe je posvetila pažnju i

aktivnostima koje podležu monitoringu i predložila tehnike monitoringa. Ovaj dokument sa

referencom [200, ILF, 2002.] mogao bi da bude dobra polazna tačka za prikupljanje

informacija o monitoringu koje se mogu iskoristiti u budućem revidiranju BREFa. Dokument

sa referencom [218, Češka Republika, 2002.] opisuje kako se koncentracije amonijaka mogu

meriti u štalama. Referentni dokument [219, Danska, 2002.] predstavlja reakciju na ranije

pomenuti dokument iz Češke Republike. Obe reference treba da se razmotre u budućem

radu na BREFu. Druge specifične oblasti za koje nedostaju podaci i informacije su sledeće:

sistemu smeštaja za kokoške nosilje; predložen je unapređeni kavez kao najbolja

dostupna tehnika, s obzirom na to da će to biti jedini dozvoljeni dizajn kaveza od

2003. godine za nove sisteme (ukoliko Direktiva o dobrobiti životinja ne bude

promenjena u ovom aspektu). Ovaj sistem je još uvek u procesu razvijanja i tek se

sada stiču praktična iskustva. Može biti predstavljen samo jedan dizajn, ali je rečeno

da će kasnije postati dostupni i alternativni tipovi dizajna.

Informacije o tome će biti korisne za buduće revidiranje BREFa.

Objekti za smeštaj ćuraka sa poboljšanim upravljanjem imaju potencijal za smanjenje

emisija, ali potreban je dalji rad kako bi se potvrdio učinak u životnoj sredini. Dalja

analiza radnog inputa na primer bila bi korisna za procenu operativnih troškova

prema koristima za životnu sredinu

Za živinu je bilo dosta dostupnih informacija o kokoškama nosiljama i tovnim pilićima,

međutim veoma malo informacija dostavljeno je o patkama i morkama, a veoma

ograničene informacije o ćurkama; treba prikupiti više informacija za buduće

revidiranje dokumenta

Očekuje se da će se upotreba prostirki u objektima za smeštaj svinja povećati širom

Zajednice usled povećane svesti o dobrobiti životinja. Međutim, efekat na emisije

(amonijaka) na primer nije dobro poznat u ovom trenutku, ali praktično iskustvo se

stiče. Potrebno je više informacija za buduću procenu tokom budućeg revidiranja

BREFa.

Višefazna ishrana svinja i živine smatra se poboljšanim metodom za smanjenje

sadržaja azota u stajnjaku.

Za tehnike za preradu đubriva na farmi potrebno je više kvalifikovanja i





kvantifikovanja kako bi se omogućila bolja procena razmatranih najboljih dostupnih

tehnika.

Korišćenje aditiva u stajnjaku se uobičajeno primenjuje, ali potrebno je više

informacija na primer o referentnim biljkama i podataka o stvarnoj učinkovitosti kako

bi se doneo zaključak o najboljoj dostupnoj tehnici

Potrebno je više informacija o buci, energiji, otpadnim vodama i otpadu kako bi se

omogućila potpuna procena najboljih dostupnih tehnika.

Razastiranje stajnjaka se smatra važnim pitanjem, te su neki detaljni zaključci o

najboljim dostupnim tehnikama navedeni u ovom dokumentu. Međutim, pitanja kao

što su (smanjenje) sadržaj suve materije stajnjaka i navoodnjavanje nisu u potpunosti

obrađena i treba da budu dalje razmotrena u budućoj reviziji BREFa

U ovom BREFu dogovoren je princip da se ne razastire stajnjak blizu vodenih tokova,

međutim razdaljina ne može da se kvantifikuje. Isto važi i za princip nerazastiranja

stajnjaka na strmim kosim poljima; kosina ne može da se kvantifikuje. Informacije o

ovim pitanjima, uzimajući u obzir uslove zemljišta (na pr. obradivo zemljište ili usevi )

i vrstu stajnjaka (tečni ili čvrsti), neophodno je da se omogući procena ovih pitanja u

sledećoj reviziji BREFa

Za održive tehnike drenaže (vidi referencu [217, UK, 2002]) treba uraditi procenu u

budućoj reviziji BREFa.

Dobrobit životinja je razmatrana u ovom dokumentu. Međutim, bilo bi korisno razviti

kriterijume za procenu vezane za aspekte smeštaja za životinje po dobrobit životinja.

6.5 Predložene teme za buduće projekte istraživanja i razvoja

Sledeće teme mogu se razmotriti za buduće projekte istraživanja i razvoja:

Istraživanje dostupnih tehnika i najpouzdanijih tehnika za monitoring koncentracija

gasa u zgradama sa sistemima za smeštaj svinja i živine

Istraživanje stopa merenja emisije, posebno iz prirodno provetravanih zgrada (što se

do sada pokazalo teškim)

Istraživanje o pokrivanju gomila čvrstog stajnjaka, uključujući ispitivanje različitih

vrsta materijala za pokrivanje, povezano smanjenje emisije, troškove i primenjivost

Istraživanje o efektu prostirke na učinkovitost (postojećih) sistema smeštaja za svinje

U mnogo slučajeva efekti na ljudsko ili životinjsko zdravlje i životnu sredinu od

korišćenja aditiva u tečnom stajnjaku nisu poznati; istraživanje na tu temu bi moglo

biti korisno

Istraživanje o merenju emisija amonijaka i neprijatnih mirisa iz bioloških sistema

smeštaja za životinje (korišćenje slame, ogledna polja)

Razvoj sistema merenja i strategija za kompleksne izvore gasovitih emisija na nivou

farme (kuće, skladišta)

Razvoj tehnika merenja za emisije N2 od sistema prostirke

Istraživanje o monitoringu gasovitih emisija iz sistema sistema uzgoja sa

poboljšanim/naprednim upravljanjem ishranom

U slučaju skladišta čvrstog stajnjaka, utvrđivanje nivoa oslobađanja metana i azot

oksida. Sa strane stočarstva, najisplativije mere za smanjenje nivoa oslobađanja

amonijaka i emisija neprijatnih mirisa dolaze u obliku plutajućeg krova. I ovde je

potrebno uraditi više istraživanja vezanih za ponašanje gasova sa uticajem na klimu.





Razvoj sistema zasnovanog na otkrivanju gasa za merenje gasovitih emisija iz

pokrivenih skladišta tečnog stajnjaka.

Procena gasovitih emisija uključujući opcije za smanjenje emisija iz skladišta i

rukovanja čvrstim otpadom /stajnjak sa farme

Istraživanje i razvoj u pravcu smanjenja emisija amonijaka i metana tokom

skladištenja, transporta i primene životinjskog tečnog stajnjaka

Analiza životnog ciklusa emisija azota u ‘tradicionalnim’ i ‘budućim’ sistemima

stočarstva

Istraživanje o održivom stočarstvu (monitoring, instrumenti upravljanja)

Istraživanje o smanjenju neprijatnih mirisa putem upravljanja (ishrana, klimatizacija,

itd.)

Istraživanje o uticaju drveća koje okružuje farmu na percepciju smetnje od neprijatnih

mirisa od strane okolnog stanovništva

Istraživanje o komponenti prašine u smetnji od neprijatnih mirisa

Istraživanje o rasprostiranju prašine koju emituju sistemi za smeštaj životinja koji

koriste slamu i prostirku, uključujući mogućnosti za smanjenje putem upravljanja i

tehnologije

Istraživanje i razvoj modela procesa za emisije amonijaka (objekti za smeštaj

životinja, skladište, primena na zemljištu) kao osnove za procenu emisije,

koncentracije i uklanjanja amonijaka

Istraživanje o monitoringu vezanom za ishranu životinja (na pr. sastav stajnjaka) u

cilju smanjenja emisija amonijaka

Istraživanje o tretiranju čvrstog stajnjaka (na pr. kompostiranje, dodavanje slame,

anaerobna digestija) i povezane stope emisije NH3, N2O i CH4

Istraživanje o tretiranju tečnog stajnjaka (na pr. separacija, pokrivač od slame,

anaerobna digestija) i povezane stope emisije NH3, N2O i CH4

Istraživanje o uticaju prostirke na učinkovitost (postojećih) sistema smeštaja za

svinje,

optimizacija dizajna i učinkovitosti sistema prostirki za svinje (nivo emisije, stopa

rada, troškovi)

Istraživanje o prostirci za sisteme smeštaja za životinje, posebno o novim/drugim

materijalima za poboljšanje učinkovitosti sistema prostirki na životnu sredinu

optimizacija dizajna i učinkovitosti alternativnih sistema za živinu (nivo emisije, stopa

rada, troškovi)

Istraživanje o primenjivosti tehnika rasturanja tečnog stajnjaka uz nisku emisiju pod

različitim okolnostima

Istraživanje o kombinovanim efektima na medije životne sredine i primenjivosti tečnog

stajnjaka sa tehnikom ubrizgavanja (emisije N2O, potrošnja goriva, uticaji na

zemljište i vegetaciju)

Istraživanje o nivoima emisije, ne samo amonijaka već i neprijatnih mirisa, gasovima

koji utiču na klimu (metan i azot oksid) i o recipročnim uticajima koji se mogu primeniti

u sklopu različitih mera za smanjenje emisije, kao i o pitanju emisije prašine i klica

(bio-aerosol)

imajući u vidu zahteve vezane za režime upravljanja svinjama i pticama nosiljama koji

su kompatibilni sa prirodnim potrebama životinja, treba da se istraži još sistema za

smeštaj životinja sa smanjenom emisijom i tehnološki razvoj smanjenja nivoa emisija

treba da se poboljša tako da može da se reši postojeći konflikt između zaštite

životinja i životne sredine.





Evropska komisija pokreće i podržava preko programa istraživanja i tehnološkog razvoja

niz projekata koji se odnose na čiste tehnologije, tretman otpadnih voda i tehnologije

reciklaže i na strategije upravljanja. Ovi projekti potencijalno mogu da pruže koristan

doprinos budućim revizijama BREFa. Stoga pozivamo čitaoce da obaveste EIPPCB o

svim rezultatima istraživanja relevantnim za predmet ovog dokumenta (pogledaj i

predgovor ovog dokumenta).

7. ANEKSI

7.1 Vrste životinja i jedinice grla (LU – engl. Livestock Unit)

U proceni uticaja intenzivnih stočnih farmi na životnu sredinu, termin „mesto“ može dovesti

do zabune. Mesto se može izjednačiti sa jednom životinjom, ali postoji razlika u stepenu

uticaja na životnu sredinu između čuvanja različitih tipova životinja koje pripadaju istoj vrsti ali

različitim tipovima i fazama proizvodnje. Na primer, kokoške, brojleri, patke i ćurke svi

pripadaju vrsti „živina“, ali uticaji na životnu sredinu objekata sa ovim tipovima životinja i istim

brojem mesta se znatno razlikuju. Pored toga, postoji razlika između toga da li se gaje mlade

životinje ili se tove starije životinje.

Kako bi se prevazišli ovi problemi, životinjska mesta se mogu izraziti u pogledu životinjskih

masa (Jedinica grla – JG, 1 JG = 500 kg životinjske mase), jer uticaji na životnu sredinu





umnogome zavise od prosečne mase životinje tokom proizvodnog perioda. Životinjske mase

su otprilike jednake proizvodnji stajnjaka i emisija. Mogu biti definisane kao vremenski

integrisani prosek životinjske mase tokom proizvodnog perioda ili ciklusa na bazi funkcije

raste za konkretnu životinju, koja je dostupna za svaki tip životinje (Tabela 7.1). To

omogućava da se uzmu u obzir različiti tipovi (uzgoj, tov) i faze (odlučena prasad, tovljenici,

tovljenici u završnoj fazi) proizvodnje, periodi držanja životinja i menjanje proizvodnih

procesa.

Vrsta životinja Masa životinje (JG)

Svinje

- nerast ili suprasne krmače 0,3

- krmače sa prasićima (≤ 10 kg) 0,4

- krmače sa prasićima (≤ 20 kg) 0,5

- uzgoj prasadi (7 – 35 kg) 0,03

- mlade krmače (30 – 90 kg) 0,12

- svinje za tov (20 – 105 kg) 0,13

- svinje za tov (35 – 120 kg) 0,16

Živina

- koke nosilje (prosečna masa 2 kg) 0,004

- koke nosilje (prosečna masa 1,7 kg) 0,0034

- mlade kokoške (prosečna masa 1,1 kg) 0,0022

- brojler (period tovljenja od 25 dana, prosečna masa 0,41 kg) 0,0008

- brojler (period tovljenja od 36 dana, prosečna masa 0,7 kg) 0,0014

- mlade patke (prosečna masa 0,65 kg) 0,0013

- patke (prosečna masa 1,1 kg) 0,0022

- patke (prosečna masa 1,9 kg) 0,0038

- uzgoj ćuraka (prosečna masa 1,1 kg) 0,0022

- ćurke (ženke, prosečna masa 3,9 kg) 0,0079

- ćurke (mužjaci, prosečna masa 8,2 kg) 0,0164

Tabela 7.1: Vrste životinja izražene u jedinicama grla

[124, Nemačka, 2001]





7.2 Reference ka evropskom zakonodavstvu

Intenzivne farme svinja i živine imaju potencijal, ako se njima ne upravlja ispravno i ako se

ne kontrolišu ispravno, da dovedu do pogoršanja stanja životne sredine i da dovedu do

zagađenja životne sredine. Potencijalni zagađivači su direktne i slučajne emisije u vodu,

zemljište i vazduh, kao i otpad koji se stvara, a u manjoj meri i emisije buke. Postoji

sveobuhvatno zakonodavstvo EU koje za cilj ima da se smanji i izbegne zagađenje iz

različitih sektora. Zakonodavstvo generalno ima za cilj zaštitu vode, vazduha, zemljišta i

životne sredine, a ne ograničavanje emisija iz različitih izvora. Postoji i zakonodavstvo o

zdravlju i dobrobiti životinja koje se mora uzeti u obzir.

Mnoge evropske direktive direktno ili indirektno postavljaju zahteve o poljoprivrednim

aktivnostima i one se mogu pronaći, na primer, na sledećim internet stranicama:

http://europa.eu.int/eur-lex/en/lif/ind/en_analytical_index_15.html

http://europa.eu.int/comm/environment/agriculture/index.htm

http://europa.eu.int/comm/food/index_en.html

http://europa.eu.int/eur-lex/en/lif/ind/en_analytical_index_15.html

http://europa.eu.int/comm/environment/agriculture/index.htm

http://europa.eu.int/comm/food/index_en.html





7.3 Nacionalno zakonodavstvo država članica Evropske unije

U nacionalnom zakonodavstvu pojedinačnih država članica veliki broj evropskih direktiva i

njihovi zahtevi je preveden u granične vrednosti emisija, standardne kvaliteta i mere na

nacionalnom nivou ili na nivou farme. Regulisanje poljoprivrednih aktivnosti na nivou farme

se radi tek odnedavno. U nekim zemljama važe opšta obavezujuća pravila, ali izdavanje

dozvole za pojedinačne farme je česta praksa u veoma malom broju država članica.

Ovaj Aneks predstavlja pregled nekih od nacionalnih zakonodavstava koja se trenutno

primenjuju u objektima intenzivnih farmi.

Austrija

Kontrolisane emisije otpadnih voda u površinske vode su regulisane za intenzivne stočne

farme. Ispuštanje tečnog stajnjaka ili gnojiva u površinske vode nije dozvoljeno [15, Austrija,

1997; 14, BGB1.II 349/97, 1997].

Emisije mirisa iz objekata za intenzivno uzgajanje su regulisane i uticaće na prostorno

planiranje objekata. Potrebno rastojanje između objekta farme i objekta osetljivog na miris se

računa na osnovu nekoliko faktora:

faktor mirisa povezan sa tipom životinje i njenom proizvodnom fazom

faktor ventilacije, kombinovanje tehnike ventilacije, brzine vazduha i položaja tačke

emisije

faktor vezan sa sistem za uklanjanje čvrstog stajnjaka

faktor vezan za sistem za hranjenje

meteorološki faktor koji predstavlja karakteristike okruženja, kao što su brda i planine,

i efekat na brzinu i smer vetra

faktor koji predstavlja svrhu (korišćenje) okoline. [76, BMU, 1995]

Belgija

Nacionalni akcioni plan za zaštitu životne sredine čini okvir za zakonodavstvo o intenzivnom

stočarstvu. Pod ovim okvirom, razvijeni su planovi za smanjenje amonijaka.

U Flandriji, VLAREM je flamanski propis koji se bavi izdavanjem ekoloških dozvola,

uključujući aktivnosti kao što su intenzivno stočarstvo; on prati definiciju u IPPC direktivi.

Vlarem sadrži opšte i sektorske zahteve za rad objekata. Za objekte za intenzivno

stočarstvo, sektorski zahtevi se tiču propisa za izgradnju prostorija za držanje životinja i

skladišta stajnjaka i tretiranje stajnjaka.





Flandrija je najvažnija regija za intenzivno stočarstvo sa koncentracijom životinja po hektaru

koja se može uporediti sa Holandijom. Doneta je odluka o zaštiti životne sredine od

kontaminacije čvrstim stajnjakom i zahteva se korišćenje stajnjaka sa niskim emisijama.

Zadatak je da se smanji višak minerala i da se za nitrate postigne standard kvaliteta od 50

mg NO3 po litru podzemne – ili površinske – vode. Belgija mora da smanji emisije amonijaka

za 31%. Flandrija mora da primeni nacionalni program za smanjenje amonijaka i mora da

smanji 42,4% nacionalnih emisija amonijaka, a Valonija 1,2%.

Predložen je miks mera: mere na izvoru, kao što su mere za stočnu hranu (25%), nanošenje

stajnjaka na odgovarajuća zemljišta ili nakon prethodnog tretmana kako bi se postigao

željeni odnos (25%) i dalja eliminacija merama na kraju proizvodnog procesa bez izazivanja

kombinovanih problema na medije životne sredine (50%) [8, Technologisch Instituut, 1999].

Emisije u vazduh su regulisane u VLAREM-u u pogledu amonijaka iz prostorija za držanje

životinja i skladišta stajnjaka, emisija prašine iz druge opreme iz skladišta i postrojenja za

sušenje stajnjaka i emisija NH3, NOx i H2S iz postrojenja za spaljivanje na farmi [39, Vito,

1999].

Planiranje farmi svinja u pogledu emisija mirisa procenjuje i postojeću i buduću situaciju,

koristeći sistem koji ocenjuje primenjeni sistem za držanje životinja i broj životinja u njemu ili

objekat za skladištenje stajnjaka. Ocena je povezana sa potrebnim minimalnim rastojanjem

između farme (ili objekta iz koga potiču emisije) i najbliže stambene oblasti, prirodnog

rezervata ili drugog osetljivog objekta. Za živinu važi isti sistem, kombinacija dizajniranja

prostorija za držanje životinja i skladišta stajnjaka sa brojem mesta za živinu [39, Vito, 1999].

Danska

Sve komercijalne stočne farme u Danskoj, uključujući farme svinja, podlažu širokom opsegu

zahteva u vezi sa sistemima za postupanje sa stajnjakom u objektima za držanje životinja,

kao i lokacijom proizvodnih jedinica.

Prostorije za držanje svinja i slični objekti, npr. spoljna dvorišta, moraju biti postavljeni tako

da podzemne vode i površinske vode ne otiču. Podovi i kanali za stajnjak moraju biti

napravljeni od materijala u koje teško prodire vlaga. U isto vreme, mora postojati sistem za

pražnjenje. U praksi, to znači da svi objekti za držanje svinja imaju pod od livenog betona.

Skladišta stajnjaka, tj. jame za stajnjak, skladišta gnojiva i silosi za tečni stajnjak, kao i objekti

za skladištenje silaže, podlažu zahtevima sličnim onima koji se odnose na objekte za držanje

životinja jer farmeri moraju da se postaraju da nema oticanja u okolinu. U isto vreme,

kapaciteti za skladištenje moraju biti dovoljno veliki da se ispune pravila u vezi sa

razastiranjem i korišćenjem hranljivih materija. Za farme svinja to obično znači kapacitet

skladištenja od 9 meseci.





Lokacija komercijalnih stočnih farmi u Danskoj je podložna brojnim restrikcijama. Obično,

komercijalne stočne farme nisu dozvoljene u urbanim zonama i zonama sa letnjikovcima.

Farme koje se nalaze u ruralnim zonama moraju da poštuju brojna ograničenja, kao što su

rastojanje od suseda, urbane zone, itd. Što je veći obim proizvodnje, i ova rastojanja se

povećavaju. Na primer, farme svinja sa više od 120 JG moraju da se nalaze barem 300 m od

urbane zone. Rastojanje koje važi za farme sa manje od 120 JG je 100 m.

Svrha ovih zahteva u vezi sa rastojanjem je da se smanje neprijatnosti po susede, što

uglavnom podrazumeva smanjenje neprijatnosti u vidu mirisa i buke. Za farme koje su

izuzete od opštih pravila u vezi sa rastojanjem, opština može pooštriti zahteve za farme

stoke i raspored objekata za držanje životinja, skladišta stajnjaka, itd.

Stočne farme sa više od 250 JG (više od 210 JG za brojlere) podlažu posebnim zahtevima.

Te farme moraju biti odobrene u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine i mora biti

obavljena procena uticaja na životnu sredinu pre određivanja ili proširivanja granica objekta.

Pravila procene uticaja na životnu sredinu podrazumevaju širu procenu lokacije i rasporeda

objekata u vezi sa pejzažom, kulturnom istorijom i biologijom, u odnosu na ekološko

odobrenje. Pravila procene uticaja na životnu sredinu u suštini nemaju za cilj da pooštre

mere za ekološku kontrolu, već se zagađenje sa farme procenjuje zajedno sa drugim

uticajima na životnu sredinu. Sve to se radi u jednom postupku u kome država daje posebni

aneks uz regionalni plan sa izjavom o proceni uticaja na životnu sredinu i istovremeno

opština daje ekološko odobrenje. [87, Danska, 2000]

Nemačka

[154, Nemačka, 2001]

Nemačka je prijavila veliki broj zakona, uredbi i administrativnih i tehničkih smernica koje su

vezane za rad intenzivne stočne farme.

Kako bi se kontrolisali ekološki problemi vezani za stočne farme, u Nemačkoj je potrebna

dozvola za aktivnosti kao što su izgradnja, proširenje ili značajna izmena i rad objekata za

stočarstvo (npr. prostorije za držanje životinja, skladišta stajnjaka). Pojam „značajna izmena“

obuhvata promenu upotrebe (npr. čuvanje svinja umesto goveda), promenu sistema

provetravanja ili uklanjanja čvrstog stajnjaka (npr. tečni umesto čvrstog stajnjaka) ili bilo koju

drugu izmenu koja može imati značajan uticaj na životnu sredinu. Odobrenje zavisi od

lokacije, tipa i broja životinja koje se čuvaju i uticaja na životnu sredinu. Kod uticaja na

životnu sredinu, neprijatni mirisi su ključno pitanje.

U zavisnosti od tipa i broja životinja koje se čuvaju, potrebno je ili odobrenje u skladu sa

Saveznim zakonom o zgradama (Baugesetzbuch – BauGB) koje izdaju okružni organi ili

odobrenje u skladu sa Federalnim zakonom o kontroli emisija i zagađenja okoline (Bundes-

Immissionsschutzgesetz – BImSchG) koje izdaju posredni državni organi (regionalna vlada)





ili okružni organi. Drugi slučaj je strožiji i obavezan za farme sa više od npr. 750 krmača i

2000 svinja za tov. Učešće javnosti je moguće. Cifre o kapacitetu su navedene u Četvrtoj

uredbi o sprovođenju Saveznog zakona o kontroli emisija i zagađenja okoline – O objektima

za koje je potrebna dozvola – 4 BImSchV. Ova uredba je izmenjena i dopunjena u martu

1997. godine u skladu sa Direktivom EZ (96/61/EC) o Integrisanom sprečavanju i kontroli

zagađenja (IPPC). Osim ovih cifara, IPPC još nije transponovan u nacionalno

zakonodavstvo.

Pored toga, postrojenja za skladištenje tečnog stajnjaka kapaciteta od 2500 m3 ili više,

podlažu dozvoli u skladu sa BImSchG putem pojednostavljene procedure bez učešća

javnosti.

Tokom procedura izdavanja dozvola, nadležni organi će proveriti da li su farme ispunile

ključne obaveze u skladu sa BImSchG. Pored toga, postrojenje i rad ne smeju biti u konfliktu

sa bilo kojom drugom odredbom državnih zakona (npr. zaštita vodnih resursa, očuvanje

prirode, zakon o zgradama) i pitanjima zaštite na radu. Ako su ispunjeni preduslovi, postoji

pravna obaveza da se odobri dozvola.

U slučaju procedure izdavanja dozvole u skladu sa BImSchG, uključuje se zahtev u skladu

sa Saveznim zakonom o zgradama. Obrasci zahteva obuhvataju opšte informacije o dizajnu i

radu i detaljni opis projekta (npr. tip i broj životinja, sistemi za držanje i upravljanje stokom,

količina stočnog otpada koja se skladišti), planove projekta i planove zemljišta, dokaze o

pravilnom strukturalnom inženjeringu, proračun troškova, opis sistema kanalizacije,

informacije o tipu i količini emisija i lokaciju i dimenzije izvora. Mere za smanjenje emisija i

izbegavanje uticaja po životnu sredinu moraju biti navedene. Obično se obavlja procena

imisija neprijatnih mirisa. U vezi sa upravljanjem stočnim otpadom, količina i sastav (sadržaj

azota) stajnjaka i tečnog stajnjaka moraju biti procenjeni i potreban je detaljni popis

poljoprivrednog zemljišta za nanošenje stajnjaka, uključujući katastarske mape. Tip zemljišta

mora biti naznačen.

Tokom perioda izdavanje dozvole, izvršni organ će uključiti druge organe u postupak, npr.

organe za očuvanje prirode, za očuvanje istorijskih spomenika, za kontrolu zagađenja

vazduha i za sprečavanje zagađenja vode. Njihove izjave predstavljaju deo dozvole. Ne

treba informisati samo druge uključene organe, već i javnost ako se očekuju ozbiljni uticaji po

životnu sredinu. Dokumenta moraju biti dostupna javnosti. Mora biti sazvan sastanak kako bi

se javnosti dala prilika za diskusiju o projektu. Izjave nadležnih organa i javnosti će biti uzete

u obzir prilikom odlučivanja o odobravanju. Procedura izdavanja dozvole traje 4-6 meseci, a

u nekim (problematičnim) slučajevima do godinu dana pa i duže.

Izdavanje dozvola u skladu sa BImSchG je veoma obimno, ali obezbeđuje pravnu sigurnost.

Pošto susedi imaju priliku da se postaraju za svoje interese tokom procedure izdavanja

dozvole, niko nema pravo da naknadno traži prestanak rada farme putem privatne tužbe

nakon što dozvola postane konačna. Čak iako na nekog štetno deluju imisije, oni mogu samo

insistirati na merama koje su neophodne da se spreče efekti. Ako takve mere nisu tehnički





izvodljive putem najsavremenijih tehnologija ili ako nisu ekonomski isplative, može se tražiti

naknada samo za stvarnu pretrpljenu štetu.

Troškovi procedure izdavanja dozvole (naknade, priprema dokumenata za prijavu) iznose do

1% izdataka (3000 – 8000 EUR). Dodatni troškovi se mogu očekivati ako je potreban izveštaj

stručnjaka, npr. za prognozu i procenu imisija mirisa (2000 – 5000 EUR). Kada je potrebna

procena uticaja na životnu sredinu, troškovi dozvole se mogu povećati do 15 000 EUR. Iako

postoje detaljni propisi, zahtevi tokom procedure izdavanja dozvole će se razlikovati od

savezne države do savezne države jer su one zadužene za sprovođenje tih propisa.

Zakonodavstvo u vezi sa emisijama u vazduh

Objekti podložni dozvoli u skladu sa BImSchG će biti izgrađeni i radiće:

tako da nemaju štetne efekte po životnu sredinu ili druge opasnosti, znatne

nedostatke i znatne smetnje po širu javnost i susede (princip zaštite). Kada se radi o

uzgoju životinja, susedi moraju biti pošteđeni smetnji od neprijatnih mirisa. Bezbedna

udaljenost između određene zgrade farme i sledeće stambene zgrade obično to

garantuje. Pored toga, farme živine moraju ostati udaljene od šuma. Te udaljenosti su

prepoznate kao standardi imisija

tako da se preduzmu mere predostrožnosti kako bi se sprečili efekti štetni po životnu

sredinu, konkretno najsavremenijim merama kontrole emisija (Stand der Technik). U

skladu sa principom predostrožnosti, štetne emisije moraju biti smanjene tehničkim

merama ispod određene granice. Ograničenja zavise od opasnosti emisija, tehničke

izvodljivosti i ekonomske efikasnosti. U tom kontekstu, emisije mirisa se obično

smatraju za manje ozbiljne. U praksi, ako su pomenute udaljenosti premale i ako

postoji velika verovatnoća da emisije utiču na životnu sredinu, potrebna je procena.

Verovatno moraju biti preduzete dodatne mere za smanjenje emisija i imisija

tako da se otpad izbegava, osim ako postoje odredbe za njegovo propisno i

bezbedno ponovno korišćenje i recikliranje ili ako takvo izbegavanje ili ponovno

korišćenje i recikliranje nije izvodljivo ili razumno, onda se odlaže bez narušavanja

javnog blagostanja. Čuvanje i nanošenje stajnjaka je obrađeno ovim propisom.

Stajnjak se ne klasifikuje kao otpad, dokle god je njegova primena u skladu sa

Zakonom o đubrivu (Düngemittelgesetz) i Uredbom o đubrenju (Düngeverordnung).

Uredba se bazira na Direktivi Saveta (91/676/EEC) od 12. decembra 1991. godine

koja se odnosi na zaštitu voda od zagađivanja uzrokovanog nitratima iz

poljoprivrednih izvora. Stajnjak će biti nanošen u skladu sa uslovima lokacije i

potražnjom biljaka kako bi se smanjilo procurivanje i oticanje nitrata. Iz tog razloga,

količina stajnjaka koja će biti nanesena na zemljište svake godine ne sme premašiti

170 kg N/ha. Kapacitet skladištenja od 6 meseci ili više je obavezan. Putem tehničkih

i/ili organizacionih mera, emisije amonijaka će biti smanjene (npr. ujednačavanjem

razastiranja, oranjem odmah nakon razastiranja ili čekanjem povoljnih vremenskih

uslova za razastiranje). Maksimalni gubici amonijaka iz tečnog stajnjaka ne bi trebalo

da premaše 20% tokom nanošenja. Dalji propisi se tiču dužnosti da se proceni





potražnja zemljišta za đubrivom i da se uspostavi ravnoteža hranljivih materija.

Dodatni propisi mogu uključivati dužnost održavanja minimalne udaljenosti od

površinskih voda, prirodnih rezervata ili naselja tokom razastiranja. Države su

ovlašćene da detaljno regulišu nanošenje putem administrativnih pravila.

Tokom procedure izdavanja dozvole, nadležni organi će proveriti da li projekat ispunjava

gore navedene obaveze. Za velike farme koje podležu izdavanju dozvole u skladu sa

BImSchG, odgovarajući zahtevi (regulisanje rastojanja, tehnički zahtevi) navedeni su u Prvim

opštim upravnim smernicama koje se odnose na Savezni zakon o kontroli emisija i

zagađenja okoline – Tehnička uputstva o kontroli zagađenja vazduha (Technische Anleitung

zur Reinhaltung der Luft - TA Luft). Pored toga, posebne smernice o ublažavanju uticaja

mirisa iz stočnih farmi koje je objavilo Udruženje nemačkih inženjera (VDI) (VDI 3471 –

Kontrola emisija Upravljanje u stočarstvu Svinje VDI 3472 – Kontrola emisija Upravljanje u

stočarstvu Kokoške) opisuju tehnike u stočnim farmama u globalu, izvore emisija mirisa,

izvodljivosti smanjenja emisija i imisija i metod za procenu mirisa, takođe u formi regulisanja

minimalnih rastojanja. Te smernice su prihvaćene od strane nadležnih organa i sudova kao

takozvana „očekivana stručnost“, jer su stručnjaci iz različitih oblasti znanja sarađivali i

uspostavili ih.

Propisi vezani za udaljenost

Mirisi

I TA Luft i VDI smernice propisuju regulisanje udaljenosti kako bi se izbegle smetnje zbog

neprijatnih mirisa. Propisi u TA Luft se baziraju na VDI smernicama. Ali za razliku od VDI

smernica, minimalna udaljenost je samo funkcija broja životinjskih mesta i udaljenosti su

validne samo između jedinica grla i stambenih zgrada pod optimalnim uslovima emisije i

disperzije. Nije posvećena posebna pažnja ni tome da okolina u selima mora da toleriše više

nivoe smetnje u poređenju sa stambenim područjima, niti tome da emisije iz uzgoja svinja

iznose samo polovinu emisija iz tova svinja. Pored toga, objekti za držanje životinja sa

prirodnim provetravanjem se ne razmatraju. Iako je regulisanje udaljenosti uspostavljeno

imajući na umu mirise, ono važi i za udaljenost objekata za držanje živine od šuma. Ako su

udaljenosti premale, otpadni gas bi trebalo da bude tretiran u biofilterima ili biočistačima.

Pošto su ti objekti gotovo preskupi, obavlja se posebna procena za mirise.

Propisi za udaljenost iz VDI smernica dozvoljavaju detaljniju procenu nego oni iz TA Luft. To

se pokazalo uspešnim u praksi u hiljadama slučajeva. Udaljenost se utvrđuje u tri koraka:

1. Izračunavanje prosečnih masa životinja (jedinica grla JG, 1 JG = 500 kg; npr.

svinje 0,12 JG) koje odgovaraju broju životinja koje se čuvaju. Ako postoje

različiti tipovi životinja na farmi, mase životinja mogu biti pomnožene

ekvivalentnim faktorom mirisa za konkretne životinje (npr. feq = 0,5 za

krmače, 0,17 za goveda, 0,39 za ćurke i 0,94 za patke). Ovaj faktor je funkcija

emisija mirisa za konkretne životinje u poređenju sa svinjama za tov (feq = 1).





2. Sistem sa poenima se koristi za ocenjivanje emisionog potencijala različitih

faktora u stočarstvu kao što su uklanjanje i skladištenje stajnjaka, sistem

provetravanja i drugi kriterijumi (hranjenje, kapacitet skladištenja tečnog

stajnjaka, uticaji od strane lokacije). Parametri koji dovode do manjih emisija

imaju bolje ocene nego oni koji dovode do većih emisija. Maksimalna ocena je

100 poena.

3. Iz dijagrama udaljenosti, množe se pročitati minimalno rastojanje između

stočne farme i susedstva.

Tehnički zahtevi u praksi

Pored propisa o udaljenosti, TA Luft propisuje i tehničke zahteve za objekte za uzgoj stoke.

Ono su isti kao i preduslovi za korišćenje propisa o udaljenosti iz VDI smernica. Sledeće

mere će obično biti primenjene:

- objekti za držanje životinja trebaju biti što čistiji i suvlji. To se obezbeđuje posebno

visokim standardom higijene, stalnim korišćenjem dovoljno prostirki visokog kvaliteta,

redovnim uklanjanjem stajnjaka, nepostojanjem prekomernog skladištenja i

postojanjem odgovarajućeg provetravanja

- sistem za provetravanje bi trebalo da bude dizajniran u skladu sa nemačkim

standardom „Termalna izolacija za zatvorene objekte u stočarstvu; Termalna izolacija

i provetravanje; Principi za planiranje i dizajn“ (DIN 18910) kako bi se garantovala

stopa cirkulacije vazduha koja odgovara potrebama životinja. Ovaj zahtev ne utiče na

objekte za držanje životinja sa prirodnim provetravanjem

- ako se tečni stajnjak ispušta iz objekata za držanje životinja, moraju biti sačinjene

odredbe za sprečavanje migracije štetnih gasova i mirisa

- stajnjak treba da se čuva na vodonepropusnoj betonskoj osnovi. U slučaju sistema za

tečni stajnjak, oblast gde se rezervoar puni bi trebalo da bude vodonepropusna. U

oba slučaja, atmosferske vode bi trebalo da se sakupljaju i ispuštaju u rezervoare za

sakupljanje zatvorene na odgovarajući način kako bi se izbeglo zagađenje vode

- tečni stajnjak bi trebalo da se čuva van objekata za držanja životinja samo u

zatvorenim rezervoarima ili moraju biti preduzete ekvivalentne mere za smanjenje

emisija

- propisan je kapacitet skladištenja od 6 meseci. Manji kapacitet je dovoljan ako je

tečni stajnjak tretiran (npr. aerobni tretman kompostiranjem, veštačko sušenje ili

anaerobna digestija).

Ponekad postoji diskusija oko termina „ekvivalentne mere za smanjenje emisija“ iz

rezervoara za skladištenje. U praksi, pored betonskih krovova ili krovova od lakih

građevinskih materijala, koriste se i plutajući krovovi koji se sastoje od prirodno plutajućih





kora, slame, kuglica od pečene gline i plastike. Pravljenje veštačkog plutajućeg krova se

postiže mešanjem iseckane slame (7 kg/m2 površine) sa tečnim stajnjakom. Nekoliko istraga

je utvrdilo da se čak i sa plutajućim krovom od slame, emisije mogu smanjiti za do 90%. Iz

tog razloga, plutajući krovovi od slame nisu samo ekvivalentni zatvorenim rezervoarima, već

su i finansijski isplatljiviji. Godišnji troškovi su oko 30% - 50% niži nego za krovove

napravljene od kuglica gline ili plastike i 60 - 70% niži nego za krovove od lakih građevinskih

materijala.

Propisi o očuvanju vode

Kada se priča o zahtevima iz zakonodavstva o vodi, potrebno je napraviti razliku između

zahteva u zavisnosti od:

- radne lokacije koja utiče na strukturalno stanje objekata za držanje životinja i

skladištenja tečnog stajnjaka

- upravljanja u stočarstvu, naročito u oblastima koje su osetljive u vezi sa upravljanjem

vodnim resursima, kao što su oblasti očuvanja voda i oblasti očuvanja medicinskih

izvora ili oblasti podložne poplavama.

Zakonodavstvo koje uređuje životnu sredinu u Evropi koje je suštinski kodifikovano u

direktivama i koje obuhvata zakone koje uređuju vode, samo je delimično ravnomerno

regulisano u pojedinačnim državama u saveznom pravnom sistemu Nemačke. Države su

ovlašćene da popune detalje u sistemu standarda pod saveznim zakonom, koji je suštinski

dizajniran kao skelet zakona, tako da različiti zahtevi mogu biti postavljeni za poljoprivrednu

stočarsku proizvodnju u pojedinačnim saveznim državama.

Očuvanje voda u propisima pod saveznim zakonom

Na saveznom nivou, Zakon o upravljanju vodnim resursima (WHG) sadrži i pravila o prirodi

objekata za skladištenje i punjenje gnojiva, tečnog stajnjaka i otpadnih voda iz silaže (§ 19 g

WHG) i obavezu o neophodnoj brizi u skladu sa okolnostima kako bi se sprečilo zagađenje

vode ili bilo koja druge negativne promene njenih svojstava prilikom sprovođenja mera koje

mogu biti povezane sa efektima po vodno telo (§ 1 a WHG). U oblastima očuvanja vode

može pored toga biti neophodno, radi predostrožnosti, da se zabrane određene radnje ili da

se odredi da su dozvoljene samo u ograničenoj meri kada vodna tela moraju biti zaštićena

od negativnih uticaja u interesu trenutnog ili budućeg javnog snabdevanja vodom, ili kada se

treba sprečiti ispiranje kišom ili ispuštanje đubriva u vodna tela (§ 19 WHG).

Pored toga, u procedurama izdavanja dozvole za postrojenja za velike operacije upravljanja

stokom i živinom, Savezni zakon o kontroli emisija i zagađenja okoline (BImSchG) propisuje

da postrojenja moraju biti izgrađena i moraju raditi na takav način da otpadi – koji takođe

uključuju tečni stajnjak, gnojivo i otpadne vode iz silaže – budu pravilno i bezbedno

iskorišćeni (§ 5 BImSchG). Detalji o tom pravilnom korišćenju su propisani u Zakonu o





đubrivu (§ 1 a) i u Uredbi o đubrenju koja je izdata na osnovu Zakona o đubrivu, a koji su

detaljno dati u nastavku.

Propisi pod nacionalnim zakonom

Zahtevi pod saveznim zakonom su navedeni u konkretnijem obliku na nivou nacionalnog

zakona. Stoga, obaveza iz § 19 g WHG da se izgrade i održavaju objekti za čuvanje i

punjenje gnojiva, tečnog stajnjaka i otpadnih voda iz silaže na takav način da su vodna tela

zaštićena na najbolji mogući način od zagađenja, detaljno je navedena u nalozima koje su

dale države. Ti nalozi, koji su slični po principu ali se razlikuju u detaljima, baziraju se na

osnovnim zahtevima da objekti moraju biti zatvoreni, stabilni i dovoljno otporni na termalne,

mehaničke i hemijske udese. Curenje i bilo kakvo izlivanje supstanci opasnih po vodu moraju

biti identifikovani brzo i pouzdano. Opšte prepoznata pravila za izgradnju rezervoara za tečni

stajnjak i silosa za fermentaciju su data u nemačkom standardu „Posude za silažu i tečni

stajnjak“ (DIN 11622), koji važi na saveznoj osnovi. Opšti zahtevi dati za objekte za

sakupljanje i punjenje obuhvataju sledeće:

- cevi moraju biti napravljene od materijala otpornog na koroziju. Povratna linija od

rezervoara za skladištenje do preliminarne jame ili crpne stanice mora imati dva

propusna ventila za bezbedno isključivanje. Jedan od njih treba biti brzoreagujući

propusni ventil

- propusni ventili i pumpe moraju biti lako dostupni. Oni moraju biti raspoređeni u

vodonepropusnoj oblasti

- jame, cevovodi i kanali moraju biti napravljeni na takav način da budu

vodonepropusni

- podloga na mestima na kojima se gnojivo ili tečni stajnjak pune u posude mora biti

vodonepropusna Kišnicu treba ispuštati u preliminarnu jamu, jamu za tečni stajnjak ili

crpnu stanicu objekta za punjenje

- objekti za čuvanje čvrstog stajnjaka moraju imati zatvorenu i vodonepropusnu donju

ploču. Kako bi se ispuštalo gnojivo, donja ploča se treba nalaziti na strani i mora biti

zaštićena od prodora površinskih voda iz okoline

- ako nije moguće ispustiti tečni stajnjak u postojeću jamu za gnojivo ili tečni stajnjak,

on mora biti sakupljen zasebno

- kapacitet objekata mora biti usklađen za zahtevima relevantne jedinice farme i

zahtevima očuvanja vode. Kapacitet mora biti veći nego kapacitet potreban tokom

najdužeg perioda u kome je zabranjena primena na poljoprivrednom zemljištu, osim

ako se može dokazati nadležnom organu da će količina koja premašuje navedeni

kapacitet biti odložena na ekološki prihvatljiv način. Mora se obezbediti ispravno

poljoprivredno korišćenje ili razastiranje sadržaja. U slučaju otvorenih rezervoara,

minimalni slobodni prostor i sigurnosna margina za kišnicu moraju biti održavani na

svakom mestu

- objekti u oblastima očuvanja vode i oblastima očuvanja medicinskih izvora moraju biti

dodatno opremljeni uređajem za identifikaciju curenja





Međutim, postoje odstupanja među državama u pogledu npr. određivanja neophodnog

kapaciteta za skladištenje. Na primer, u slučaju kanala za tečni stajnjak, mišljenja variraju od

smatranja celokupne zapremine za mesto za skladištenje do kompletnog zanemarivanja

zapremine kanala. Različiti sistemi za identifikaciju curenja se koriste za praćenje

zatvorenosti. Na primer, u nekim državama su pored vizuelne provere potrebna ispitivanja

uzoraka zemljišta, u drugim podzemnih voda. Ti različiti zahtevi dovode delom do značajnih

razlika u troškovima za farme, bez objektivnih opravdanja specifičnih za izgradnju za

primenu u svim slučajevima.

Posebni propisi u oblastima zaštićenih voda

U oblastima koje zahtevaju posebnu zaštitu kao što su oblasti očuvanja vode i oblasti

očuvanja medicinskih izvora, stočna proizvodnja je podložna dalekosežnim ograničenjima.

Stoga, s jedne strane, zahtevi koji se protežu izvan opštih tehnoloških dostignuća važe za

strukturalne uslove rezervoara za skladištenje. Zakopani rezervoari tečnog stajnjaka u

oblastima očuvanja ovde bez dovoljnih zaštitnih slojeva su nedopustivi isto koliko i (Viši

upravni sud Lineburg, ZfW 93, 117) zakopani rezervoari sa zaptivnim trakama od plastike

(Viši upravni sud Lineburg, ZfW 97, 249). U pokrivenoj oblasti i unutrašnjoj zaštićenoj zoni,

objekti za skladištenje i punjenje gnojiva, tečnog stajnjaka i otpadnih voda iz silaže i za

skladištenje čvrstog stajnjaka su generalno potpuno zabranjeni, a u proširenoj zaštićenoj

zoni su prihvatljivi samo ako imaju posebne uređaje za identifikaciju curenja.

U nekim pravilima za oblasti očuvanja, ispaša je takođe zabranjena u unutrašnjoj zaštićenoj

zoni, a postoji i zabrana razastiranja nehigijenski tretiranog tečnog stajnjaka u unutrašnjim i

proširenim zaštićenim zonama.

Pošto takva ograničenja u korišćenju zemljišta dovode do značajnih dodatnih ekonomskih

tereta za pogođene farme, 1987. godine, zakonodavac je uključio pravilo u Zakonu o

upravljanju vodnim resursima (§ 19 Para. 4 WHG) u skladu sa kojim će razumna nadoknada

biti isplaćena za ekonomske hendikepe koje izazivaju strožiji zahtevi. To pravilo odražava

princip „deljenja tereta“ koji postoji u propisima za zaštitu životne sredine pored principa

„zagađivač mora da plati“, u skladu sa kojim pravila donesena u interesu šire javnosti za

zaštitu vodnih tela ne moraju ići samo na račun grupe na koju se ona odnose. Priroda i obim

obaveze o plaćanju variraju u državnom zakonodavstvu o vodi. Ipak, zabrana skladištenja

đubriva ili silaže sa fermentacionim tečnostima, kao i zabrana razastiranja gnojiva ili azotnog

đubriva van perioda rasta, ne predstavljaju veće terete za farme koji dovode do obavezne

naknade, jer se te zabrane primenjuju u globalu, a ne samo u oblastima očuvanja. Ni dodatni

troškovi izgradnje skladišta tečnog ili čvrstog stajnjaka koji proističu po osnovu očuvanja

vode ne dovode do finansijske naknade, jer je samo direktna poljoprivredna upotreba

pokrivena obavezom da se plati naknada iz § 19 Para. 4 WHG, a ne i jednokratna izgradnja

(Savezni Visoki sud pravde, NJW 1998, 2450 ff.).

Zakon o đubrenju i upravljanju otpadom





Nemački zakon o đubrenju ograničava količine poljoprivrednog đubriva i đubriva od

sekundarnih resursa koje mogu biti razastirane, na osnovu sadržaja nutritijenata u đubrivu.

Kada se koriste sekundarni resursi, na primer ostaci fermentacije iz poljoprivredne

kofermentacije (istovremena fermentacija poljoprivrednog stajnjaka životinjskog porekla sa

organskim otpadima), odredbe nemačke Uredbe o organskom otpadu (Bioabfallverordnung,

BioAbfV) takođe stupaju na scenu, pored propisa o đubrivu.

Sledeći pregled daje prikaz zakonskih odredbi koje se moraju poštovati prilikom razastiranja

čvrstog organskog stajnjaka i đubriva od sekundarnih resursa.

Zakon o upravljanju otpadom

Nemački Zakon o upravljanju otpadom od 27. septembra 1994. godine (Gesetz zur

Vermeidung, Verwertung und Beseitigung von Abfällen) obezbedio je novi skup propisa u

zakonu o upravljanju otpadom i povezanim oblastima zakona.

Član 1 sadrži nemačke materijale o zatvorenom sistemu i Zakon o upravljanju otpadom

(Kreislaufwirtschafts- und Abfallgesetz, KrW-/AbfG), što čini obaveznim da se promoviše

zatvoreni sistem, kako bi se očuvali prirodni resursi i osiguralo ekološki prihvatljivo odlaganje

otpada. KrW-/AbfG delegira ovlašćenja za izdavanje niza zakonskih uredbi (Članovi 7 i 8;

podzakonski propisi 1996, BioAbfV 1998).

Član 4 obuhvata istovremeno potrebne izmene i dopune nemačkog zakonodavstva o

đubrivima: Uredbe o đubrivima iz 1999. godine (Düngemittel-verordnung), Uredbe o

đubrivima iz 1996 godine (Düngeverordnung) i Uredbe o fondu za naknade za mulj iz

kanalizacije (Klärschlamm-Entschädigungsfondsverordnung).

Kada se koristi isključivo poljoprivredni stajnjak, odredbe zakona o upravljanju otpadom

stupaju na scenu samo kada se nanošenje obavlja protivno odredbama Uredbe o đubrivu, tj.

kada se ne obavlja u skladu sa lokacijom i potrebama useva za nutritijentima, već je

primarna svrha odlaganje poljoprivrednog stajnjaka. Zakon o upravljanju otpadom takođe

utiče i na biološki tretman i poljoprivredno korišćenje smeša poljoprivrednog stajnjaka i

organskog otpada, koji nastaju u obliku ostataka iz procesa objekata za poljoprivrednu

kofermentaciju.

Uredba o reciklaži organskih otpada na poljoprivrednim, šumskim i hortikulturnim zemljištima

(BioAbfV) reguliše poljoprivredno, šumskouzgojno i hortikulturno korišćenje organskih otpada

(uključujući one pomešane sa stajnjakom). Aneks 1 BioAbfV navodi organske otpadne

materijale koji se mogu tretirati u postrojenju za biogas. Pored toga, nadležni organ za otpad

može dati dozvolu za dodatne materijale ako su oni pogodni za biološki tretman i korišćenje

u poljoprivredi.

BioAbfV takođe detaljno navodi obaveznu dokumentaciju koju moraju nabaviti operateri

postrojenja (npr. higijenska dozvola, nizak sadržaj zagađujućih materija). Količina organskog





otpada koja može biti razastirana po hektaru u trogodišnjem periodu je ograničena i zavisi od

sadržaja teških metala u zemljištu. Analiza zemljišta na teške metale i pH vrednost se mora

obaviti pre prvog razastiranja. Ponovno razastiranje organskih otpada je zabranjeno ako se

ustanovi da nivoi u zemljištu premašuju granične vrednosti propisane u Uredbi.

Zakon o đubrivu

Zakon o đubrivu navodi da se đubriva mogu nanositi samo u skladu sa poljoprivrednom

„dobrom praksom“ (Čl. 1a: gute fachliche Praxis). To podrazumeva kriterijume za đubrenje

uključujući određivanje vrste, količine i vremena nanošenja nutritijenata u skladu sa

potrebama useva i zemljišta, uzimajući u obzir nutritijente i organske materije dostupne u

zemljištu i lokaciju i uslove gajenja. Potrebe useva za nutritijentima se utvrđuju na osnovu

njihovih potencijalnih prinosa na datoj lokaciji i uslova gajenja i očekivanih standarda

kvaliteta poljoprivrednih proizvoda (Čl. 1a, para 2).

Dozvoljena đubriva su propisana u Članu 2, na osnovu kod đubriva mogu bili stavljena u

cirkulaciju samo ako odgovaraju tipu đubriva koje je dozvoljeno zakonskom odredbom. U

skladu sa Uredbom o dobroj praksi u đubrenju (Verordnung über die Grundsätze der guten

fachlichen Praxis beim Düngen – Düngeverordnung), đubriva se moraju razastirati u

vremenima i količinama koje omogućavaju usevima da maksimalno iskoriste nutritijente, i na

način kojim se obezbeđuje da se gubici nutritijenata i povezani štetni unosi u vodne resurse

sprečavaju u najvećoj mogućoj meri. Azotna đubriva se mogu nanositi samo kako bi

obezbedila nutritijente koje poseduju biljkama tokom sezone rasta i u količinama koje

odgovaraju njihovim potrebama. Moraju se izbegavati bilo kakvi unosi u površinsku vodu

održavanjem odgovarajućeg bezbednog rastojanja, između ostalih mera. Azotna đubriva se

mogu razastirati samo kada je zemljište sposobno da ih primi. Zemljište nije sposobno da ih

primi kada je preplavljeno, zamrznuto ili ima debeo snežni pokrivač.

Da bi se izračunala količina azotnih đubriva koje treba razastirati, moraju se poštovati principi

uspostavljanja zahteva za đubrenje. To znači da se u obzir moraju uzeti:

- nutritijenti potrebni određenim usevima kako bi postigli očekivani prinos i kvalitet na

datoj lokaciji i sa datim uslovima gajenja

- količine nutritijenata dostupne u zemljištu i dodatne količine nutritijenata koje će

verovatno postati dostupne usevima tokom sezone rasta

- fiksacija nutritijenata.

U slučaju poljoprivrednog stajnjaka životinjskog porekla, uzimajući u obzir druge principe

Uredbe, prosečno nanošenje po gazdinstvu ne bi trebalo da premaši 210 kg ukupnog azota

po hektaru godišnje na pašnjacima i 170 kg ukupnog azota po hektaru na obradivom

zemljištu (neto vrednosti, npr. nakon oduzimanja dozvoljenih gubitaka u skladištenju i

razastiranju); odvojena zemlja mora biti isključena iz proračuna proseka po gazdinstvu.

Pored toga, poljoprivredni stajnjak životinjskog porekla koji sadrži visoku koncentraciju

fosfata ili kalijuma može se razastirati samo do nivoa neto unosa fosfata ili kalijuma od strane





useva, uzimajući u obzir očekivani prinos i kvalitet, i samo ako se ne očekuje štetni uticaj po

vodne resurse.

U skladu sa Uredbom, unosi azota nakon žetve, na jesen ili u ranu zimu, na neposejanim

poljima koja se neće obrađivati pre proleća, obično nisu dozvoljeni. Uredba o đubrivu

(Düngemittelverordnung) reguliše izdavanje dozvola i stavljanje đubriva u cirkulaciju. Kada je

namera staviti u cirkulaciju ostatke fermentacije koji sadrže organske otpade (čak i bez

naknade), oni moraju odgovarati odobrenom tipu đubriva od sekundarnih resursa. U tom

pogledu, moraju se poštovati restrikcije u vezi sa dozvoljenim sirovinskim supstancama za

proizvodnju đubriva od sekundarnih resursa, npr. u ovom slučaju, nije dozvoljeno koristiti

prerađenu životinjsku mast, otpade od hrane, itd. u procesu fermentacije.

Na osnovu nemačkog Zakona o zaštiti zemljišta (Bundesbodenschutzgesetz, BBodSchG),

poljoprivredno korišćenje zemljišta mora biti u skladu sa poljoprivrednom „dobrom praksom“,

tj. zemljište mora biti obrađeno i struktura zemljišta održana ili unapređena na odgovarajući

način, uzimajući u obzir klimu i lokaciju, nabijanje zemljišta se mora izbegavati (koliko god je

to moguće) i erozija zemljišta se mora sprečiti odgovarajućim korišćenjem zemljišta.

Zakon o dobrobiti životinja i bolestima životinja

Zakon o dobrobiti životinja (Tierschutzgesetz) čini centralnu odredbu u vezi sa dobrobiti

životinja u Nemačkoj. Zakon se bazira na etičkoj dobrobiti životinja i ima za cilj da zaštiti

životinje od bola, patnje ili povreda. Zakon se primenjuje na sve životinje, bez obzira na

njihovu upotrebu, npr. za stočnu proizvodnju, na domaće životinje, kao i na laboratorijske

životinje. On reguliše čuvanje ovih životinja kao i njihovo korišćenje.

Izvor: [154, Nemačka, 2001] uz reference ka:

- Grimm, E., Kypke, J., Martin, I., Krause, K.-H. (1999): Nemački propisi o kontroli

zagađenja vazduha u stočarskoj proizvodnji. U: Uredba o stočarskoj proizvodnji u

Evropi. KTBL-Arbeitspapier 270, Darmštad, 234 242

- Schepers, W., Martin, I., Grimm, E. (2000): Bau- und umweltrechtliche

Rahmenbedingungen. U: Zukunftsweisende Stallanlagen. KTBL-Schrift 397, 11-33

- Nies, V., Hackeschmidt, A. (1999): Propisi o očuvanju vode u Nemačkoj – Razlike

između saveznih država i uticaji na stočnu proizvodnju. U: Uredba o stočarskoj

proizvodnji u Evropi. KTBL-Arbeitspapier 270, Darmštad, 129-132

- KTBL e.V. (Hrsg.): Bau- und umweltrechtliche Rahmenbedingungen der

Veredelungsproduktion. KTBL Arbeitspapier 265, Darmštad 1998

- Bauförderung Landwirtschaft e.V. (Hrsg.): Hilfestellung bei Genehmigungsverfahren

für Tierhaltungen. Baubrief Landwirtschaft 38, Landwirtschaftsverlag Münster-Hiltrup

1998

- Schwabenbauer, K. (1999): Odredbe o dobrobiti životinja i njihova praktična primena

u Nemačkoj. U: Uredba o stočarskoj proizvodnji u Evropi. KTBL-Arbeitspapier 270,

Darmštad, 90-92





- InfoService Tierproduktion (IST): Mreža o informacijama o zakonima i izdavanju

dozvola za relevantne projekte poljoprivrednih objekata – Informationsnetzwerk zu

Rechts- und Genehmigungsfragen bei landwirtschaftlichen Bauvorhaben;

http://www.ist-netz.de

Grčka

Grčko zakonodavstvo o intenzivnom stočarstvu se uglavnom bavi zaštitom vodnih resursa.

Ograničeno skladištenje u zemljanim „rezervoarima“ je dozvoljeno ako zemljište nije

porozno. Ponovno korišćenje tretiranih otpadnih voda je dozvoljeno (1) za nanošenje na

zemljište samo ako imaju BPK5 ≤ 1200 mg/l, i (2) za odlaganje u odlivne površinske vode

samo ako imaju BPK5 ≤ 40 mg/l. Nanošenje je dozvoljeno u kombinaciji za zamenom

hemijskih đubriva

Finska

Zakon o zaštiti životne sredine (86/2000) i drugo zakonodavstvo bazirano na ovom

dokumentu stupilo je na snagu 1. marta 2000. godine. Novi Zakon je zamenio Zakone o

zaštiti vazduha i sprečavanju buke, Zakon o procedurama za ekološku dozvolu i uredbe

bazirane na njima, kao i Uredbu o preventivnim merama u zaštiti vode. Izmenjeni su i

dopunjeni različiti zakoni, o vodi, otpadu, zajedničkim svojstvima i zakoni o zaštiti zdravlja.

Sudovi za prava na vodu su zatvoreni i većina njihovih dužnosti je prebačena na nadležni

organ za izdavanje ekološke dozvole, koji se osnovan 1. marta 2000. godine. Harmonizacija

zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine postavlja temelje za integrisano proučavanje

štete po životnu sredinu.

Ekološka dozvola za stočne štale se bavi držanjem životinja u proizvodnim zgradama.

Stočne štale, pored proizvodnih zgrada, obuhvataju skladištenje stajnjaka koji proizvode

životinje kao i obradu i skladištenje stočne hrane. Razastiranje stajnjaka i obrada

poljoprivrednog zemljišta ne podlažu dozvoli. Ipak, površinska oblast dostupna za

razastiranje stajnjaka se uzima u obzir u proceduri izdavanja dozvole.

Trenutno, ne postoje propisi ili smernice u vezi sa prostornim planiranjem koji se tiču mirisa.

Vladina uredba o sprečavanju prenošenja poljoprivrednih nitrata u vodna tela primenjuje

direktivu saveta 91/676. Ona se bavi svim poljoprivrednim aktivnostima i postavlja zahteve

za vreme čuvanja stajnjaka, za skladišta stajnjaka, vreme razastiranja đubriva (tj. stajnjaka) i

dozvoljene količine [125, Finska, 2001].





Irska

IPPC propis u okviru Zakona o Agenciji za zaštitu životne sredine (1992) uveo je sistem

izdavanja dozvola koji kontroliše emisije iz objekata za svinje i živinu na integrisani način.

Jedan od pristupa koji se generalno najčešće primenjuje kako bi se obezbedilo da mirisi ne

predstavljaju neprijatnosti je korišćenje pristupa držanja odstojanja, što znači da jedinice nisu

dozvoljene u okviru određene udaljenosti od stambenih lokacija ili lokacija osetljivih na

mirise. Te udaljenosti mogu biti izmerene na osnovu modela disperzije mirisa. Postavljeni su

granični kriterijumi u pogledu jedinica mirisa. [61, EPA, 1997]

Holandija

Holandija ima veliku gustinu svinja i živine. Stoga se mnogo pažnje posvećuje nanošenju

stajnjaka i kontaminaciji zemljišta i podzemnih voda, kao i emisijama amonijaka i mirisa.

Trenutno se koristi sistem izdavanja dozvola za koji su zadužene lokalne samouprave

(opštine). Strožija pravila će se primenjivati u nadolazećim godinama. Iako se standardi

podjednako primenjuju na sve farmere, strožiji zahtevi će se primenjivati na jugu i istoku

zemlje gde se nalazi najveći broj farmi koje emituju amonijak.

Holandska vlada je usvojila politiku u tri faze da smanje gubitke minerala u životnoj sredini.

Program je sada u trećoj fazi. Cilj je da se postigne prihvatljivi nivo gubitaka azota i fosfata u

životnoj sredini. Jedan od alata da se to postigne je korišćenje Sistema obračuna potrošnje

minerala, koji omogućava bolje razumevanje ulaza i izlaza minerala u objektu za uzgoj stoke

[85, Oele, 1999].

Emisije u vazduh iz nanošenja stajnjaka su regulisane Uredbom o korišćenju stajnjaka koja

obavezuje korišćenje tehnika nanošenja sa niskim emisijama [21, VROM, 1998].

Propisi o planiranju dozvoljavaju nanošenje stajnjaka samo tokom jeseni i zime, što znači da

su potrebni značajni kapaciteti za skladištenje. Skladište stajnjaka napravljeno nakon 1. juna

1987. godine mora biti pokriveno.

Emisije amonijaka, uglavnom iz objekata za držanja životinja, smanjuju se obaveznim

korišćenjem određenih vrsta objekata za držanja životinja (objekti za Zelenom etiketom). Na

osnovu vladinog programa inspekcije, sistemi se mogu kvalifikovati za Zelenu etiketu.

Farmeri sa objektima za držanja životinja sa Zelenom etiketom su neko vreme izuzeti od

novih mera za smanjenje amonijaka kako bi bili podstaknuti da investiraju u objekte za

držanja životinja sa niskim emisijama. Razvoji u tehnikama držanja životinja i sve veće

znanje će dovesti do strožijih zahteva za objekte za držanja životinja.

Za regulisanje emisija mirisa i prostorno planiranje, primenjuje se komplikovani modeli koji

kategorizuje osetljive objekte oko farme ili više farmi i identifikuje njihovu udaljenost od tačke





emisije. Za svaku farmu se proračunava odnos broja životinja koje se drže i broja dozvoljenih

životinja (uzimajući u obzir zakonodavstvo i lokalne okolnosti) po osetljivom objektu.

Odgovarajući individualni doprinosi smetnji od neprijatnih mirisa svih farmi se sabiraju i ne bi

trebalo da premaše određenu vrednost za svaki osetljivi objekat. Ako je premaše, mere

moraju biti preduzete, uključujući smanjenje gustine naseljenosti [24, VROM/LNV, 1996].

Standardi buke za farme za intenzivni uzgoj stoke se određuju u pojedinačnim slučajevima i

navode se u ekološkoj dozvoli farme. Holandski Zakon o upravljanju životnom sredinom i

holandski Zakon o smetnjama od buke čine osnovu za određivanje standarda buke u dozvoli.

Nove farme za intenzivni uzgoj stoke će morati da se usaglase za nivoima buke definisanim

za datu oblast. Može se iskoristiti alat nazvan „zoniranje“ kada se više različitih

poljoprivrednih i industrijskih aktivnosti odvija u istoj oblasti. „Zona“ buke kombinuje emisije

buke svih aktivnosti u oblasti.

Proširenje postojećih farmi mora biti u okviru postojećih granica određenih u dozvoli. Bilo

koja dodatna buka povezana sa proširenjem aktivnosti uzgoja će morati da bude

kompenzovana merama smanjenja (npr. izolacija) ili premeštanjem aktivnosti.

Portugal

U Portugalu ne postoji posebno zakonodavstvo za zaštitu voda od zagađenja nitratima iz

poljoprivrede. Na isti način, to je objavljeno u „Kodeksu dobrih praksi za zaštitu voda od

zagađenja nitratima poljoprivrednog porekla“. Osim ovog „Kodeksa“, postoji i posebno

zakonodavstvo o označenim zonama ugroženim nitratima i odgovarajućim pravilima

akcionog programa.

Posebna uredba određuje granične vrednosti emisija za ispuštanja otpadnih voda u

površinsku vodu iz objekta sa svinjama, izraženo kao BPK5 i ukupne suspendovane materije.

Nema slične uredbe za objekte za živinu. Emisije drugih supstanci (npr. N, P i teški metali)

preko otpadnih voda su regulisane zasebnim uredbama, bilo za ispuštanje u površinske vode

ili poljoprivredno zemljište. Emisije teških metala u poljoprivredno zemljište putem nanošenja

tečnog i/ili čvrstog stajnjaka su regulisane drugom uredbom.

Emisije u vazduh su regulisane ograničavanjem emisija NOx (kao mg NO2), VOC (kao mg C),

H2S i prašine. Buka se za oba sektora reguliše na opšti način ograničavanjem imisije na 5 dB

tokom dana i 3 dB tokom noći, u odnosu na pozadinsku buku. Novi propisi takođe koriste

drugi kriterijum, baziran na maksimalnoj izloženosti buki.

Nekoliko uredbi navodi pravila za rad farmi svinja. Najnoviji je Zakon br. 163/97 sa pravilima

o registraciji, autorizaciji, klasifikaciji i označavanju i radu farmi svinja. Slični zakoni postoje

za uzgoj živine.





Španija

U Španiji, Kraljevska Uredba 324/2000 usvaja integrisani pristup sanitarnim i ekološkim

aspektima proizvodnje svinja. Ovom Kraljevskom Uredbom se utvrđuju minimalne sanitarne

udaljenosti od osetljivih objekata kao što su druge jedinice sa svinjama, stambene oblasti,

javni putevi, itd. Te udaljenosti su vezane za JG u objektu. Pored toga, to je prva Kraljevska

Uredba koja utvrđuje maksimalni kapacitet jedinica za proizvodnju svinja.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Trenutno ne postoji „izdavanje dozvola“ za farme u Ujedinjenom Kraljevstvu, mada će se to

promeniti sa sprovođenjem IPPC direktive za velike objekte za svinje i živinu. U zonama

ugroženim nitratima, farmeri se moraju uskladiti sa obaveznim pravilima akcionog programa.

Ne postoji nacionalno zakonodavstvo koje se bavi razastiranjem, osim u zonama ugroženim

nitratima. Objavljene su smernice i informacije o planiranju u vezi sa stajnjakom za farmere u

zonama ugroženim nitratima.

Na opštijem nivou, veliki broj pravila je naveden u Kodeksima prakse, koji se izdaju kako bi

se farmeri obavestili o merama koje se trebaju preduzeti kako bi se smanjile emisije u vodu i

zemljište. Emisije u površinske vode mogu biti dozvoljene na osnovu „saglasnosti o

ispuštanju“ uz odgovarajuće uslove (količina i granične vrednosti emisije). Po

zakonodavstvu, krivično je delo svesno zagađivati površinske ili podzemne vode.

Smanjenje emisija mirisa i tamnog dima u vazduh je opisano u Zakonu o vazduhu [43,

MAFF, 1998]. Nema kontrole emisija za amonijak.

Postoje propisi koji se bave saglasnostima za planiranje. Dozvola za planiranje je potrebna

za nove objekte ili za proširivanje postojećih objekata za uzgoj i za objekte za skladištenje

tečnog ili čvrstog stajnjaka unutar kruga od 400 metara od bilo kojeg zaštićenog objekta, kao

što su kuće, škole, itd.

7.4 Primeri graničnih vrednosti emisija i granične vrednosti za razastiranje stajnjaka u

državama članicama

Sledeće tabele prikazuju procenjene prosečne vrednosti emisija i tolerisane granične

vrednosti razastiranja za farme za uzgoj svinja i živine u ekološkim dozvolama u Belgiji.

Vrsta useva P2O5 Ukupno N N iz životinjskog i drugog stajnjaka

N iz hemijskog đubriva

Pašnjak 130 500 250 350

Kukuruz 100 275 250 150

Usev sa niskom

100 125 125 100





potražnjom N

Drugi usevi 100 275 200 200

Tabela 7.2: Maksimalne tolerisane graniče vrednosti organskog N- i P2O5 (kg/ha)

razastiranjem stajnjaka u Flandriji od 1.1.2003.

[8, Technologisch Instituut, 1999]

Vrsta useva P2O5 Ukupno N N iz životinjskog i drugog stajnjaka

N iz hemijskog đubriva

Pašnjak 100 350 170 250

Kukuruz 100 275 170 150

Usev sa niskom potražnjom N

80 125 125 70

Drugi usevi 100 275 170 170

Tabela 7.3: Maksimalne tolerisane graniče vrednosti organskog N i P2O5 (kg/ha)

razastiranjem stajnjaka u Flandriji u osetljivim zonama za vodu

[8, Technologisch Instituut, 1999]

Parametar Granična vrednost emisije (mg/Nm3) 1)

Emisija čestica prašine iz mlevenja, sušenja ili hlađenja mineralnog stajnjaka (suvi gas)

75

Emisija dimnih gasova postrojenja za spaljivanje na farmi

NH3 50 H2S 5

NOx 200

1) mg/Nm3 sa 0˚C, pritisak 101,3 kPa

Tabela 7.4: Primeri graničnih vrednosti emisije za određene aktivnosti na farmi

[39, Vito, 1999]





7.5 Primer protokola za merenje emisija amonijaka iz sistema objekata za držanje

životinja

U Evropi, podaci o potrošnji i emisijama intenzivnih stočnih farmi se sakupljaju na različite

načine. Nije uvek jasno pod kojim uslovima su podaci sakupljeni; gde mnoštvo faktora utiče

na varijacije u dobijenim nivoima.

U Holandiji je razvijen protokol za merenje emisija NH3 iz objekata za držanje životinja za sve

proizvodne vrste kako bi se omogućilo upoređivanje emisija alternativnih tehnika sistema

objekata za držanje životinja. Protokol standardizuje faktore za koje se smatra da su

relevantni za varijaciju emisije, kao što su klima u zatvorenom, stočna hrana i stopa

popunjenosti [63, Commissie van Deskundigen, 1999].

Za objekte za držanje živine i svinja, nekoliko faktora je sumirano u Tabeli 7.5 i Tabeli 7.6.

Faktor Koke nosilje Brojleri Ćurke 1) Patke Biserka

Objekat za držanje životinja (cm2)

450 – 600 20/m2 2000 – 2500 6 – 8/m2 20/m2

Minimalna temperatura u zatvorenom prostoru (ºC)

20 – 25 35 – 20 26 – 15 34 – 12 35 – 20

Stočna hrana

vidite tekst vidite tekst vidite tekst vidite tekst vidite tekst

Proizvodnja (kg)

vidite tekst 1,825 za 43 dana

18 u 20 nedelja (m.)

18 u 16 nedelja (ž.)

2,95 u 47 dana

1,5 u 43 dana

Zdravlje (gubitak %)

<5 <10 <10 <5 <10

Minimalni broj po jedinici

750 1000 250 400 1000

Periodi merenja

2 2 2 2 2

Korektivni faktor

61/63 6/8 47/56 6/8

1) (m.) = mužjak; (ž.) = ženka

Tabela 7.5: Primeri faktora koje treba uključiti u merenje emisija iz objekata za držanje živine

[63, Commissie van Deskundigen, 1999]





Temperatura u zatvorenom prostoru je veoma važna i spušta se sa povećanjem težine. Sa

izuzetkom koka nosilja, temperatura se održava na konstantnom nivou, temperature

pomenute u tabeli su maksimalne do minimalnih temperatura za proizvodni period.

U pogledu stočne hrane, važno je uzeti u obzir hranljive materije (sirove proteine), ravnotežu

između katjona/anjona i efekte na emisije uree, i izbaciti aditive za stočnu hranu koji mogu

uticati na pH urina. Voda se daje slobodno, osim za koke nosilje, gde se voda daje po

sledovanjima.

Kako bi se procenili nivoi emisija, uporediva stopa rasta je važna: stoga su dati procenjena

krajnja težina i povezani periodi rasta. Za koke nosilje, proizvodnja jaja i kvalitet jaja moraju

biti zabeleženi kako bi se omogućila podešavanja, ako budu potrebna.

Dva perioda merenja trebaju postojati, a jedan od njih treba biti tokom leta kada su nivoi

emisija potencijalno na najvišem nivou. U proračunu, emisije moraju biti podešene za

periode praznih objekata za držanje životinja između dva proizvodna perioda, što se naziva i

stopa popunjenosti, koja je za koke nosilje oko 3%, a za brojlere može biti i do 25%

vremena. Prosečna izmerena emisija za dva perioda po životinji po danu, pomnožena sa

korektivnim faktorom i sa 365, daje emisiju po životinjskom mestu po godini.

Za svinje se može primeniti sličan protokol. Faktori i njihove vrednosti su sumirani u Tabeli

7.6.

Faktor Krmače u fazi parenja/gestacije

Suprasne krmače

Odlučena prasad

Tovljenici u završnoj fazi

Objekat za držanje životinja (cm2)

2,25 4,0 0,4 varira

Minimalna temperatura u zatvorenom prostoru (ºC)

15 vidite tekst vidite tekst vidite tekst

Stočna hrana vidite tekst vidite tekst vidite tekst vidite tekst

Proizvodnja (kg)

n.p. n.p. 8 – 11 do 23 – 27

(350 g/danu)

23 – 27 do 80 – 90

(700 g/danu)

Zdravlje (gubitak %)

n.p. n.p. <5 <5

Minimalni broj po jedinici

20 6

30 50

Periodi merenja

2 2 2

Korektivni faktor

100/105 100/110 100/110 110/110

n.p. – nije primenjivo

Tabela 7.6: Primeri faktora koje treba uključiti u merenje emisija iz objekata za držanje svinja





Rešetkasta površina po tovljeniku u završnoj fazi nije konstantna već sa povećava sa rastom

težine. Svaki zahtev za minimalnom površinom je povezan sa zahtev za minimalnom

površinom za deo bez rešetki. Zahtevi za površinom se povećavaju sa 0,4 m2 (0,12 bez

rešetki) pri 30 kg do 1,3 m2 (0,40 bez rešetki) za životinje preko 110 kg.

Temperatura u zatvorenom bi trebalo da se održava na minimumu koji varira u zavisnosti od

starosti i proizvodne faze. Što je veća težina, niža je temperatura. Minimalna temperatura

termo-neutralne zone se primenjuje, osim za tovljenike u završnoj fazi, gde je minimalna

temperatura maksimalno 2ºC niža nego minimalna temperatura termo-neutralne zone.

U pogledu stočne hrane, važno je uzeti u obzir hranljive materije (sirove proteine), ravnotežu

između katjona/anjona i efekte na emisije uree, i izbaciti aditive za stočnu hranu koji mogu

uticati na pH urina.

Za tovljenike u završnoj fazi se mora napomenuti da se prosečan dnevni rast i težina

primenjuju u najčešćim praksama za odgoj tovljenika u završnoj fazi u EU. Ako tovljenici u

završnoj fazi dostignu težinu od 160 kg žive vage pre klanja, prosečan dnevni rast će biti

drugačiji i može uticati na nivo emisije.

Za tovljenike u završnoj fazi treba da postoje dva perioda merenja, od kojih jedan takođe

treba biti tokom leta u trenutku potencijalno povećanih nivoa emisije.

U proračunu, emisije moraju biti podešene za periode praznih objekata za držanje životinja

između dva proizvodna perioda. Osim za odlučenu prasad, to se uzima kao 10% ukupnog

vremena proizvodnje. Prosečna izmerena emisija u dva perioda po životinji po danu,

pomnožena sa korektivnim faktorom i 365 daje emisiju po životinjskom mesu godišnje.





7.6 Primer proračuna troškova vezanih za primenu tehnika za smanjenje emisija

Područje ovog aneksa je ograničeno na opisivanje pristupa koji se može koristiti za

proračunavanje troškova pojedinačnih tehnika predloženih u okviru IPPC direktive. Opisani

pristup je vezan za trošak za tehniku po „jedinici“; takođe je usvojen i od strane UNECE-a za

delove procesa proračunavanja troškova usaglašavanja za smanjenje emisije amonijaka iz

stočne proizvodnje.

Ovaj aneks dalje implicira da kako bi se ovaj pristup usvojio, sve tehnike koje se razmatraju u

utvrđivanju najbolje dostupne tehnike bi trebalo da budu predstavljene sa potrebnim

tehničkim i finansijskim podacima navedenim u tabelama. Što se tiče podataka o troškovima

koji su potrebni za procenu najbolje dostupne tehnike u opštem smislu, ovaj aneks se može

smatrati predlogom za buduće ažuriranje ovog referentnog dokumenta o najboljim dostupnim

tehnikama.

Ovaj aneks se umnogome bazira na poslu koji je obavilo Odeljenje za životnu sredinu, hranu

i ruralna pitanja (DEFRA) iz Ujedinjenog Kraljevstva, a koji se zauzvrat bazira na radu

ekspertske grupe u tehničkoj radnoj grupi o proceni troškova i najboljim dostupnim

tehnikama [161, MAFF, 2000] [216, UK, 2002]

Metodologija

Ovaj odeljak obuhvata sledeće teme:

pregled

vrsta mere

proračun troškova po „jedinici“

Pregled

Proračun troškova po jedinici zahteva jasno razumevanje:

predložene tehnike koja će se uvesti za smanjenje emisija

celog opsega sistema proizvodnje i upravljanja koji se nalaze na odgovarajućim

farmama

uticaja koje će uvođenje tehnike imati na proizvodnju na farmi i sisteme upravljanja i u

fizičkom i u finansijskom pogledu, kao u pogledu troškova i koristi.

proračun će rezultovati godišnjim troškom, koji može činiti naknadu za kapitalne izdatke

amortizovane tokom životnog veka investicije.

Kada se jedom izračunaju, ti troškovi se mogu koristiti za:





proračun troška pojedinačne ili grupe tehnika po kilogramu zagađujuće materije koja

se umanji

utvrđivanje opšte najbolje dostupne tehnike

vezu između troškova implementacije najbolje dostupne tehnike i ekonomske

isplativosti ili profitabilnosti industrije intenzivnog stočarstva

trošak industrije za usaglašenost.

Kategorije tehnike

Tehnike primenljive na sektor intenzivnog stočarstva mogu biti kategorisane na sledeći

način:

stočna hrana

objekat za držanja životinja

skladište stajnjaka

tretman stajnjaka

nanošenje stajnjaka za zemljište

(Napomena: „Stajnjak“ može biti tečni stajnjak ili čvrsti stajnjak)

Tehnika bi trebalo da bude identifikovana pod jednom od gore navedenih kategorija, u skladu

sa kategorijom stoke; npr. koke nosilje i svinje za uzgoj. Kategorije se dalje koriste da se

identifikuje kako će se proračunati troškovi po „jedinici“.

Proračun troškova po jedinici

Troškovi po jedinici su godišnje povećanje troškova koje će tipični farmer snositi kao rezultat

uvođenja tehnike. Opšti pristup proračunavanju troškova po jedinici je sledeći:

definišite fizičke promene i promene u gazdovanju koje proističu iz implementacije

tehnike smanjenja emisija na osnovu temeljnog poznavanja trenutnih sistema uzgoja

za svaku tehniku, identifikujte one oblasti u kojima će promene u troškovima ili

učinkovitosti biti vezane za uvođenje te tehnike

u svim slučajevima, treba razmatrati samo one troškove koji su direktno vezani za

datu tehniku

dodatne troškove vezane za sva tehnička unapređena bi trebalo ignorisati.

Kategorija u koju tehnike spadaju će odrediti fizičke jedinice koje se koriste da se definiše

populacija ili količine stajnjaka i da se formira osnova za dalje proračune. Veza se može

videti u sledećoj tabeli.

Kategorija „Jedinice“ Detalji

Stočna hrana po glavi Po glavi stoke





Objekat za držanja životinja mesta Kapacitet objekta

Skladištenje stajnjaka, tretman i nanošenje na zemljište

m3 ili tone Tečni stajnjak (uključujući razblaživanje) i čvrsti stajnjak (uključujući prostirke)

Tabela 7.7: „Jedinice“ korišćene za procenu troškova

Troškovi po jedinici bi trebalo da budu proračunati u skladu sa opštim pristupom opisanim u

nastavku:

tekući troškovi bi trebalo da se koriste za sve proračune

kapitalni troškovi, nakon oduzimanja svih zajmova, trebalo bi da budu raspoređeni po

godišnjem nivou tokom ekonomskog životnog veka investicije

godišnji troškovi održavanja bi trebalo da budu dodatni godišnjoj vrednosti troška

kapitala

promene u učinkovitosti nose svoj trošak i trebalo bi da budu uzete u obzir kao deo

godišnjih troškova

ova ukupna suma je podeljena po godišnjem prometu kako bi se utvrdio „trošak po

jedinici“. Promet bi trebalo da bude opisan korišćenjem „jedinica“ prikazanih u Tabeli

7.7.

Pristup je detaljno opisan u sledećim odeljcima.

Kapitalni troškovi

Kapitalni troškovi moraju biti procenjeni pod naslovima prikazanim u Tabeli 7.8.

Primarno razmatranje Napomene

Kapital za fiksnu opremu 1) ili mašineriju 2). Koristite nacionalne cene. Ako oni nisu dostupne, koristite međunarodne cene, uključujući cenu dostave, i pretvorite cenu u domaću valutu po odgovarajućem kursu

Troškovi rada na instalaciji. Koristite ugovorne naknade ako su one uobičajene. Ako se zaposleni na farmi obično koriste za obavljanje pretvaranja, angažovano osoblje bi trebalo da se plaća po uobičajenim satnicama. Ulazne stavke farmera bi trebalo da se obračunavaju kao oportunitetni trošak.

Subvencije Oduzmite vrednost kapitalnih subvencija koje su dostupne farmerima.

Napomena 1): Fiksna oprema obuhvata zgrade, pretvaranje zgrada, bunkere za skladištenje stočne hrane ili skladišta stajnjaka. Napomena 2): Mašinerija obuhvata spiralne distributere stočne hrane, terensku opremu za nanošenje stajnjaka ili opremu za tretman stajnjaka.





Tabela 7.8: Razmatranja kapitalnih troškova

Godišnji troškovi

Godišnji trošak vezan za uvođenje tehnike se mora proceniti u sledećim koracima.

Korak Razmatranje Napomene

A Cena kapitala na godišnjem nivou bi trebalo da bude proračunata za celokupni životni vek investicije.

Koristite standardnu formulu. Rok će zavisiti od ekonomskog životnog veka. Pretvaranja bi trebalo da uzmu u obzir preostali životni vek prvobitnog objekta. Vidite Prilog 1.

B Popravke vezane za investiciju bi trebalo da budu izračunate.

Vidite Prilog 2.

C Promene u troškovima rada Dodatni sati puta cena po satu.

D Troškovi goriva i energije Dodatni zahtevi za snagu trebaju biti uzeti u obzir. Vidite Prilog 2.

E Promene u stočnim performansama. Promene u ishrani ili objektu za držanje životinja mogu uticati na učinkovitost, sa posledicama po troškove. Vidite Prilog 3.

F Uštede i prednosti u proizvodnji U pojedinim slučajevima, uvođenje tehnika će rezultovati u uštedi troškova farmera. Oni bi trebalo da budu uzeti u obzor samo kada su direktni rezultat mere. Izbegavanje kazni za zagađenje bi trebalo da bude isključeno iz svih finansijskih prednosti u ove svrhe.

Tabela 7.9: Razmatranje godišnjih troškova

Primeri iz prakse u Ujedinjenom Kraljevstvu

Nanošenje tečnog stajnjaka ubrizgavanjem u zemljište

Osnova za troškove:

1. troškovi se baziraju na kupovini injektora za postavljanje ili na rezervoar tečnog

stajnjaka ili na traktor. Kapitalni trošak za takvu opremu je 10 000 EUR

2. dodatna vučna snaga od oko 35 kW je potrebna u poređenju sa površinskim

nanošenjem

3. radne stope od oko 14 m3 po danu mogu biti postignute u poređenju sa 17 m3 (2½

tovara po satu od 7 m3) po satu korišćenjem sistema cisterne i ploče za

rasprskavanje. To je bazirano na šestominutnom ispuštanju za produženi rad ploče

za rasprskavanje od 12 minuta tokom ubrizgavanja

4. godišnje obrađeno 2000 m3





5. kapitalni trošak amortizovan tokom 5 godina pri 8,5%

6. smanjenje emisije: npr. smanjenje emisije amonijaka izraženo u mg NH3/Nm3.

Korak Razmatranje

Proračun

Ukupno (EUR/god)

Koristite formulu prikazanu u Prilogu 1 i datu u nastavku.

A Godišnji trošak kapitala

C X (r(1+r)n) / ((1+r)n – 1) C = 10 000 EUR r = 8,5% ubačeno u formulu kao 0,085 n = 5 godina 10 000 EUR X (0,085(1+0,085)5) / ((1+0,085)5 – 1)

2540

B Popravke Na 5% kapitalnog troška injektora (10 000 EUR).

500

C Promene u troškovima rada

Sporije stope nanošenja (2000 m3, 14 m3/satu manje 2000m3, 17 m3/satu) = 25 sati puta 12 EUR po satu

300

D Troškovi goriva i energije

Dodatni troškovi traktora – 35 kW za 2000 m3, 14 m3/satu = 143 sata pri 10 litara po satu pri 0,35 EUR po litru

500

E Promene u stočnim performansama

Nije primenjivo 0

F Uštede i prednosti u proizvodnji

Nije uključeno, mada možda se bolje koristi azot iz stajnjaka

0

Ukupni dodatni godišnji troškovi 3840

Ukupni dodatni trošak po m3 na bazi godišnjeg protoka od 2000 m3 1,92

Tabela 7.10: Dodatni troškovi nastali nanošenjem tečnog stajnjaka ubrizgavanjem u zemljište

u UK

Nanošenje čvrstog stajnjaka oranjem (primer proračuna bez kapitalnog troška)


1. biće potrebno korišćenje preduzimača kako bi se čvrsti stajnjak naneo, jer će

zaposlena radna snaga i mašinerija biti u potpunosti iskorišćeni na drugim zadacima

2. metoda nanošenja će uglavnom biti oranje

3. postojaće marginalna ušteda troškova, jer ovu operaciju (oranje) neće morati kasnije

da obavlja osoblje farme

4. razastiranje stajnjaka do ekvivalentne količine od 250 kg ukupnog N po hektaru

godišnje.





Korak Razmatranje Proračun Ukupno (EUR/god)


Nije primenjivo 0

B Popravke Nije primenjivo 0


Angažovanje preduzimača da obavi oranje 65


Nije primenjivo (uključenu u naknadi preduzimača)

0


Nije primenjivo 0


Uštede u farmerovim sopstvenim marginalnim troškovima mašinerije

10

Ukupni dodatni godišnji troškovi 55

Dodatni trošak po toni stajnjaka: EUR/toni

Stajnjak od svinja nanesen pri 36 tona/ha 1,53

Stajnjak od koka nosilja nanesen pri 16,5 tona/ha 3,33

Stajnjak od brojlera nanesen pri 8,5 tona/ha 6,47

Tabela 7.11: Dodatni troškovi nastali nanošenjem čvrstog stajnjaka oranjem u UK

Proračuni sa promenama u objektu: 1. kanali za vazduh u objektima za držanje živine

sa dubokom jamom


1. jednostavan polietilenski sistem cevi sa kanalima za vazduh je ugrađen u jamu ispod

stajnjaka i provetrava se ventilatorima. Kapitalni trošak iznosi 0,32 EUR po živinskom

mestu

2. takvi sistemi imaju dodatne tekuće troškove od 0,16 EUR po živinskom mestu

godišnje (struja i popravke)

3. kapitalni troškovi sistema su amortizovani tokom 10 godina na 8,5%.

Korak Razmatranje Proračun Ukupno EUR/živinskom

mestu


Cena cevi i ventilatora 0,05

B Popravke Dodatni troškovi popravki 0,08


Nije primenjivo 0


Dodatni troškovi za struju 0,08


Nije primenjivo 0

F Uštede i prednosti Nije primenjivo 0





u proizvodnji

Ukupni dodatni godišnji troškovi po živinskom mestu 0,21

Tabela 7.12: Dodatni troškovi nastali sa promenama u objektu u UK

Proračuni za promene u objektu: 2. Zamena podova sa metalnom rešetkom u

objektima za svinje


1. kapitalni trošak novih zamene šliceva iznosi 78 EUR po m2 (tri šipke) plus 16 EUR za

ugradnju

2. ugradnja je jednostavna

3. kapitalni troškovi su amortizovani tokom 10 godina na 8,5%. To omogućava

postavljanje šliceva u postojećem objektu za držanje životinja, kojima je delimično

istekao životni vek

4. trošak po mestu za svinju se bazira na ukupnoj površini od 0,63 m2 po mestu za

svinju, vidite u nastavku. Od te površine, obično 25% ili 0,156 m2 po mestu za svinju

je rešetkasto u objektima koji su samo delom rešetkasti

5. smatra se da su troškovi popravki slični kao za druge vrste podova.

Korak Razmatranje Proračun Ukupno EUR/mestu

za svinju


Kapitalni trošak od 94 EUR/m2 za 0,156 m2 amortizovan tokom 10 godina na 8,5%

2,23

B Popravke Nema dodatnih troškova

0


Nije primenjivo

0


Nije primenjivo

0


Nije primenjivo

0


Nije primenjivo

0

Ukupni dodatni godišnji troškovi po mestu za svinju 2,23

Napomene: Podatke obezbedio Kirncroft Engineering (U.K.).

Tabela 7.13: Dodatni troškovi nastali sa zamenom podova sa metalnom rešetkom u UK

Prostorni zahtev (m2) Izmereni prosek (m2)

30 – 50 kg 0,4 0,132

50 – 90 kg 0,65 0,436

Suma stavke 0,568





Naknada za 90% popunjenosti

0,057

Ukupan zahtev za prostor 0,057

Podatke obezbedio ADAS (U.K.)

Tabela 7.14: Prostorni zahtev za tovljenike u završnoj fazi u UK

Korisno izveštavanje o podacima vezanim za troškove

Brojna pitanja i faktori predstavljanja čine asimilaciju podataka o troškovima lakšom za

čitaoca i mogu da pomognu u budućim procenama.

Svako izveštavanje o troškovima bi trebalo da sadrži dovoljno informacija kako bi

neinformisani čitalac mogao da prati logiku i proračune. Mešavina narativnih objašnjenja i

tabela omogućava čitaocu da prati misaone procese autora.

U svim slučajevima, izvori podataka moraju biti identifikovani. Kada se koristi profesionalno

rasuđivanje za dobijanje određenih cifara ili pretpostavki, to bi trebalo da bude naznačeno.

Predlaže se da izveštaj sadrži sledeće delove i bude u sledećem formatu:

Uvod

Kratak pregled Tekst i tabele prikazuju troškove tehnike po jedinici

Cena tehnike Tekstualni i tabelarni prikaz svake tehnike koji pokazuje osnovu i

proračun cene po jedinici, na osnovu dodatnih podataka iz priloga

Prilozi

Prilog 1: Proračun godišnje troška kapitala

Kapitalni trošak za tehnike umanjenja zagađenja bi trebalo da bude pretvoren u godišnju

naknadu. Kapital može biti za zgrade, fiksnu opremu ili mašineriju. Važno je uključiti samo

dodatni ili marginalni kapital vezan za tehnike umanjenja zagađenja.

Treba koristiti amortizaciju pri obračunu godišnjeg troška za kapital. Prilikom korišćenja ove

metode, dodatna naknada za amortizaciju sredstva ne bi trebalo da bude uključena u

proračun. Faktori dobijeni iz odgovarajućih tabela se mogu primeniti na uloženi kapital ili se

može koristiti standardna formula, prikazana u nastavku.

Formula:





Formula za proračunavanje godišnje naknade je:

[

]

Pri čemu je: C = kapitalna investicija

r = kamatna stopa izražena kao decimala od 1. Na primer, kamatna stopa od

6% je unesena u jednačinu kao 0,06.

n = rok u godinama

Kamatna stopa:

Kamatna stopa koja se primenjuje bi trebalo da odražava stopu koju najčešće plaćaju farmeri

i variraće u zavisnosti od zemlje i roka trajanja investicije. Kao smernica, proračuni u UK se

baziraju na finansijama dostupnim farmera preko organizacije Agricultural Mortgage

Corporation (AMC). Njihove kamatne stope, od septembra 2000. godine, za kredite sa

fiksnom kamatom date su u nastavku.

Rok u godinama Fiksne kamatne stope (%) Godišnja naknada1) EUR za 1000 EUR kapitala

5 8,5 254

10 8,5 152

20 8,25 104

Izvor: AMC. Septembar 2000. godine 1) Na osnovu gore prikazane formule za amortizaciju uključujući kamatu i kapital.

Tabela 7.15: Kamata za poljoprivredne hipoteke u UK

Rok:

Rok će zavisiti od vrste investicije i toga da li se radi o novom objektu ili pretvaranju.

U slučaju novih objekata, sledeći ekonomski životni vekovi su dati kao smernice. U

konkretnim okolnostima, može biti potrebno da se ove cifre izmene.

Tip investicije

Ekonomski životni vek u godinama

Zgrade 20

Fiksna oprema 10

Mašinerija 5

Tabela 7.16: Ekonomski životni vek investicija





U slučaju pretvaranja postojećeg objekta, neophodno je potrebno je proceniti kapitalni trošak

po godini za preostali životni vek prvobitnog objekta.

U mnogim slučajevima, proizvodni životni vek može premašivati ekonomski životni vek,

mada se ekonomski životni vek mora koristiti u ovim proračunima.

Prilog 2: Troškovi popravki i goriva

Popravke:

Troškovi popravke će se znatno razlikovati kod svake investicije. Vrsta investicije, kvalitet

prvobitnog objekta, operativni uslovi, starost u odnosu na projektovani životni vek i količina

korišćenja igraju svoju ulogu u uticaju na troškove.

Sledeće cifre se mogu koristiti kao smernice:

Tip investicije

Godišnji troškovi popravki kao procenat novih troškova

Zgrade 0,5 – 2

Fiksna oprema 1-3

Traktori 5-8

Razastirači čvrstog i tečnog stajnjaka 3-6

Tabela 7.17: Troškovi popravki kao procenat novih troškova

Gorivo:

Sledeća opšta formula se može koristiti za proračunavanje troškova goriva:

Struja:

Trošak goriva = kWh X Sati korišćenja X Cena goriva

Traktorsko gorivo:

Trošak goriva = kWh X Potrošnja goriva po kWh X Sati korišćenja X Cena goriva

Prilog 3: Troškovi po jedinici – Neka detaljna razmatranja

Sledeći detaljni faktori bi trebalo da se razmotre u vezi sa svakom tehnikom:





Stočna hrana:

Promene u ishrani bi mogle da se primene u više klasa stoke kako bi se smanjile emisije

amonijaka. Sledeće implikacije se trebaju razmotriti u svakom slučaju.

Kapitalni troškovi Godišnji troškovi za razmatranje

Dodatni sistemi za ishranu Godišnje naknade, popravke i imputi za struju.

Promene u vrednosti zaklanih životinja.

Relativni troškovi ishrane.

Promene u stočnim performansama i potrošnji stočne hrane.

Promene u proizvodnji izmeta.

Promene u zahtevima rada.

Tabela 7.18: Godišnji troškovi za razmatranje u kapitalnim troškovima sistema za hranjenje

Objekat za držanja životinja:

Za one tehnike koje zahtevaju kapitalne troškove kod farmera, potrebno je razmotriti

elemente u sledećoj tabeli:


Promene sistema za držanje životinja Godišnje naknade, popravke i imputi za struju.

Promene u kapacitetu objekta za držanje životinja.


Promene u zahtevima za prostirke.

Promene u stočnim performansama i potrošnji stočne hrane.

Promene u kapacitetu skladišta izmeta u objektu.

Napomena: Kapitalni troškovi se mogu odnositi ili na izmenu postojećih objekata ili na dodatne troškove zamene objekata. Izbor će zavisiti od stanja objekta i održivosti pretvaranja, uglavnom u odnosu na starost i preostali ekonomski životni vek. Treba uključiti samo one dodatne troškove obezbeđivanja objekata koji se odnose na sposobnost objekata za umanjivanjem zagađenja

Tabela 7.19: Godišnji troškovi za razmatranje u kapitalnim troškovima sistema za držanje

životinja

Skladište stajnjaka:

Za one tehnike koje zahtevaju kapitalne troškove kod farmera, potrebno je razmotriti

elemente u sledećoj tabeli.






Dodatno skladištenje Godišnja naknada, troškovi popravki.

Permanentni krovovi Godišnja naknada, troškovi popravki.

Troškovi privremenih krovova na godišnjem nivou

Svi krovovi Promene u zahtevima rada.

Smanjenje razblaživanja kišnicom.

Tabela 7.20: Godišnji troškovi za razmatranje u kapitalnim troškovima sistema za

skladištenje stajnjaka

Nanošenje stajnjaka za zemljište:


Rasturači sa niskim emisijama (u poređenju sa rasturačima sa pločama za rasprskavanje)

Godišnja naknada, troškovi popravki.

Promene u zahtevima vučne snage

Promene u cenama rada


Tabela 7.21: Godišnji troškovi za razmatranje u kapitalnim troškovima sistema za

skladištenje stajnjaka

7.7 Procedure za procenu najboljih dostupnih tehnika primenjenih na intenzivnim

farmama živine i svinja

Procedura procene opisana u ovom aneksu razvijena je od strane podgrupe tehničke radne

grupe o intenzivnom uzgoju stoke. Primarni cilj ovog aneksa je promovisanje boljeg

razumevanja procene za najbolju dostupnu tehniku predloženu u poglavlju 5.

Svaka procena zavisi od kvaliteta i kvantiteta dostupnih informacija. Rešenje mora biti

razvijeno za upoređivanje tehnika onda kada su informacije loše ili teške za procenu. To će

morati da obuhvati validaciju i upoređivanje različitih karakteristika potencijalnih tehnika za

redukciju.

Ovaj referentni dokument o najboljim dostupnim tehnikama predstavlja zaključke razmene

informacija o ekološki prihvatljivim tehnikama u intenzivnom uzgoju svinja i živine. Može se

smatrati za prvi popis dostupnih podataka. Iako je mnogo podataka dostupno, informacije

koje su potrebne da se obrazloži proces donošenja odluke se i dalje mogu poboljšati i u

smislu kvaliteta i kvantiteta podataka.

Kako bi procena mogla biti izvršena na transparentan način, svi ti podaci moraju biti

predstavljeni u posebnom formatu i (što je još bitnije) trebalo bi da imaju visok stepen





uporedivosti. Stoga, podaci bi trebalo da budu dostupni sa jasnim objašnjenjem načina

njihovog sakupljanja, merenja i analiziranja i okolnosti pod kojima je to urađeno. U idealnom

slučaju, trebalo bi da budu sakupljeni u skladu sa istim protokolom i predstavljeni sa istim

nivoom detalja. Upoređivanje skupova podataka sakupljenih na ovaj način promoviše lako

razumevanje svih razlika, kao što su velike varijacije u nivoima učinkovitosti, koje se mogu

očekivati u sektorima intenzivnog stočarstva. Te varijacije mogu nastati zbog razlika u

stočarskim praksama i/ili zbog konkretnih regionalnih ili lokalnih uslova.

Poglavlje 4 ima za cilj da predstavi ovu vrstu informacija koliko god je to moguće za svaku

aktivnost ili grupu tehnika. Tamo gde su te informacije ograničene ili nisu dostupne, procena

stručnjaka će igrati bitnu ulogu.

Procena i odabir najboljih dostupnih tehnika

Tehnike se razmatraju za svaki pojedinačni slučaj procenom njihovog potencijala za

smanjenje emisija, operativnosti, primenljivosti, dobrobiti životinja i njihovim povezanim

troškovima, a sve to u poređenju sa referentnom tehnikom. Pristup koji se obavlja za svaku

primenjenu procenu se sastoji od sledećih koraka:

1. stvorite matricu procene svih relevantnih faktora za svaku grupu tehnika

2. identifikujete referentnu tehniku za svaku grupu tehnika

3. identifikujete ključna pitanja u vezi sa životnom sredinom za svaku grupu tehnika

4. dajte kvalitativnu ocenu (-2, -1, 0, 1 2) za svaku tehniku, kada kvantitativni podaci

nisu dostupni

5. rangirajte tehnike po njihovoj ekološkoj učinkovitosti u pogledu smanjenja, na primer,

emisija amonijaka

6. procenite aspekte tehničke primenljivosti, operativnosti i dobrobiti životinja svake

tehnike

7. procenite kombinovane efekte na medije životne sredine koje izaziva svaka tehnika

8. procenite troškove (kapitalni troškovi i operativni troškovi) primene svake tehnike u

novom objektu i u situaciji modifikacije.

9. diskutujte o kvalifikacijama -2 i -1 kako bi ste videli da li je to možda uslovna najbolja

dostupna tehnika ili da odlučite da li je to kriterijum za izbacivanje, na primer, tehnika

sa -2 kod dobrobiti životinja nikada ne može biti najbolja dostupna tehnika

10. identifikujte (uslovnu) najbolju dostupnu tehniku i odlučite da li je to najbolja dostupna

tehnika za nov objekat i/ili modifikacije.

Tabela 7.22 na sledećoj strani prikazuje matricu procene koja se koristi za procenu tehnika

objekata za boravak životinja i koju je koristila tehnička radna grupa u diskusiji o najboljim

dostupnim tehnikama za objekte za boravak životinja.





Mogući kombinovani ekonomski i efekti na

medije životne sredine

Potencijal smanjenja emisije

(%)

Operativnost Primenljivost Dobrobit životinja

Emisije N2O, Ch4

Emisije mirisa

PM10 Struja Voda Buka Kapitalni troškovi (novi)

Kapitalni troškovi

(modifikacija)

Operativni troškovi (Op. i gl. inv.) novi

Operativni troškovi (Op. i

gl. inv.) modifikacija

A B C D E F G I J K L M N O

Objekat za držanje životinja sa ograničenim kretanjem (2.3.1.2.1)

Pod sa celom površinom u rešetkama (PCPR)/boksovi i kosa daska (4.6.2.1)

30%

PCPR/boksovi, kanal za vodu + stajnjak (4.6.2.2)

50%

PCPR/boksovi, odvodi za ispiranje + stajnjak (4.6.2.3)

60%

PCPR/boksovi, posuda za skupljanje stajnjaka (4.6.2.4)

65%

PCPR/boksovi, rebra za površinsko hlađenje (4.6.2.5)

70%

Pod sa delimičnom površinom u rešetkama (PDPR) + boksovi (4.6.2.6)

30%

PDPR/boksovi i strugač stajnjaka (4.6.2.7)

35%

Definicije ocena opseg ocena: -2 ; -1; 0 ; 1 ; 2 ocena 0 znači rezultat jednak referenci ocena 2 na potencijalu smanjenja emisije označava najveći potencijal smanjenja ocena 2 na operativnosti znači najlakše za rukovanje ocena 0 na primenljivosti označava tehniku koja se koristi često koliko i referenca ocena 2 na dobrobiti životinja označava najveći standard dobrobiti životinja ocena 2 na kombinovanim efektima na medije životne sredine naznačava da oni ne postoje ocena 2 u svim kolonama kapitalnih/operativnih troškova označava najmanje troškove

Tabela 7.22: Matrica za procenu





Na vanrednom sastanku sa tehničkom radnom grupom, sledeće grupe tehnika su bile procenjene korišćenjem matrice prikazane u Tabeli 7.22:

kavezi za držanje koka nosilja

objekti za držanje koka nosilja bez kaveza

objekti za držanje brojlera

tehnike za objekte za držanje krmača u fazi parenja i gestacije

tehnike za objekte za držanje suprasnih krmača

tehnike za objekte za držanje odlučene prasadi

tehnike za objekte za držanje tovljenika/tovljenika u završnoj fazi

tehnike na kraju proizvodnog procesa, emisije u vazduh iz objekata za držanje živine i svinja

Na ovom sastanku je zaključeno da matrica procene može biti veoma korisan alat tokom diskusije o najboljim dostupnim tehnikama. Međutim, na sastanku je takođe zaključeno da popunjena matrica procene ne bi trebalo da bude zasebni instrument i uvek bi je trebalo gledati u kontekstu sastanka na kome je izvršena procena. Razlog za to je to što se argument za određenu kvalifikaciju ne može pronaći u matrici, a tačno rezonovanje za neku kvalifikaciju je veoma važan faktor u odlučivanju o najboljim dostupnim tehnikama, naročito u pogledu transparentnosti postupka procenjivanja. Druge grupe tehnika kao što su razastiranje i skladištenje su – naravno – takođe procenjene od strane tehničke radne grupe, ali ne korišćenjem ovog alata, zbog nedostatka vremena. Procena potencijala za smanjenje emisija Naglasak kod procene i odabira najbolje dostupne tehnike je na njihovom potencijalu za smanjenje emisija amonijaka u poređenju sa povezanim emisijama amonijaka referentne tehnike. Potencijali tehnika za smanjenje emisija amonijaka predstavljeni u Poglavlju 4 su dati u jedinicama izraženim kao apsolutni opseg emisija i kao odgovarajuća smanjenja (% u odnosu na referentnu tehniku). U radu sa stokom i velikim varijacijama u formulaciji stočne hrane, apsolutne emisije amonijaka iz stajnjaka, ili iz objekata za boravak životinja, itd. obuhvataće veoma širok dijapazon i učiniti teškim interpretaciju apsolutnih nivoa. Stoga, preferira se korišćenje nivoa smanjenja amonijaka izraženo u procentima, naročito za objekte za boravak životinja, skladište stajnjaka i nanošenje stajnjaka na zemljište. Procena tehničke primenljivosti, operativnosti i dobrobiti životinja Primenljivost tehnike je pokazivač toga da li se i koliko često tehnika koristi u poređenju sa referentnom tehnikom. Na operativnost tehnike utiču faktori kao što su složenost izgradnje i stvaranje dodatnog rada. Efekti na dobrobit životinja su takođe procenjeni, ponovo u poređenju sa referentnom tehnikom. Koliko je to moguće, ti faktori su opisani u Poglavlju 4. Procena kombinovanih efekata na medije životne sredine





Kombinovani efekti na medije životne sredine koji se procenjuju u tehnikama objekata za držanje životinja uključuju faktore kao što su emisije N2O i CH4, emisije mirisa, prašine, potrošnja energije, potrošnja vode i buka. Troškovi procene Troškovi tehnika nisu uvek bili prijavljeni, a tamo gde su pokazatelji troškova dati, faktori na osnovu kojih su dobijeni ti proračuni često nisu pojašnjeni. Broj primena i broj država članica iz kojih su primene prijavljene onda dobijaju veći značaj u proceni. Troškovi tehnika za objekte za držanje životinja koji su navedeni u Poglavlju 4 su izraženi kao dodatni troškovi u poređenju sa referentnom tehnikom. Ti podaci se koriste u proceni, a kada te cifre nisu bile dostupne, stručnjaci iz tehničke radne grupe su dali svoje kvalifikacije. Činjenica da su troškovi izraženi u poređenju sa referentnim sistemom objekta za držanje životinja predstavlja problem u proceni situacija modifikacije. To je zbog toga što se modifikacije na primenjuju samo na referentnom sistemu, već takođe i na drugim postojećim sistemima objekata za držanje životinja. Troškovi modifikacije dosta zavise od postojećeg sistema objekta za držanje životinja i upoređivanje dodatnih troškova samo sa referentnim sistemom nije uvek realistično u svim situacijama. Neke tehnike mogu da ne stvore nikakve dodatne troškove u poređenju sa referentnom tehnikom. Očigledno, ne bi trebalo da postoje finansijski argumenti protiv primenjivanja takvih tehnika, ali mogu postojati drugi razlozi zbog kojih takve tehnike ne moraju nužno biti najbolja dostupna tehnika. Kada tehnike imaju dodatne troškove, identifikovan je nivo troškova preko kojeg neće biti razumno očekivati njihovu primenu u sektoru. Bilo je veoma teško identifikovati takav standard na nivou Evrope, u odnosu sa kojim se realni troškovi tehnike mogu uporediti. Često postoji objašnjenje za donošenje odluke na nivou farme. Takođe, lokalni, regionalni ili nacionalni (finansijski) stimulansi mogu podstaći farmere da promene svoje prakse. Podaci o troškovima tehnike za redukciju (kao što je predstavljeno u Poglavlju 4) često su specifični za određenu situaciju. Ipak, za skoro sve procenjene tehnike, na sastanku je došlo do saglasnosti o kvalifikacijama troškova i identifikaciji nivoa troškova preko kojeg neće biti razumno očekivati primenu u sektoru.

serbian translation of the bref document on intensive rearing of poultry and pigs

Documents