Филошки факултет

Универзитет у Београду

„Снежна земља“ Јасунари Кавабата

Предмет: Запад и јапанска књижевност 1 Студент: Јелена Драмлић Број индекса: 2012/1288

„Снежна земља“

Роман „Снежна земља“ је поетски роман са љубавном тематиком. Овај роман је посебно поменут приликом доделе Нобелове награде Кавабати. У овом делу Кавабата пише о животу токијског богаташа Шимамуре, који се налази између љубави према двема женама, и сопствене немоћи да јасно одреди путању свог живота.

Ово је прича о љубавној афери између градског дилетанта и провинцијске гејше, која се одвија у забаченом граду врућих извора Јузари. Врела у овој регији су била дом кафанама у које су свраћали мушкарци у потрази за разонодом и где је наплаћивање услуга жена постало главна привредна грана. Гејше ове регије нису уживале социјални статус као њихове колегинице у Кјоту и Токију. Нису биле много више од проститутки чије су се краке каријере по правилу завршавале лоше. Разлика између гејше и проститутке је нејасна, да ли ће је назвати једним или другим именом зависи искључиво од понашања саме жене која се тим послом бави. Писац прича причу о афери између управо такве једне гејше, девојке по имену Комако и префињеног, ученог мушкарца из Токија. Роман почиње раног децембра, Шимамуриним путовањем возом из Токија ка планинском омаралишту у ком је тог пролећа упознао Комако. Како се воз приближава одмаралишту, а удаљава од Токија, све је хладније. Шимамура посматра двоје путника: мушкарца који је видно болестан и млаћу жену која се о њему брине. Девојка има свежу, сјајну лепоту која Шимамуру привлачи. Посматра њен одраз у возу. Њена лепота не може да се опише, јако га привлачи њена чистота, саосећајност и нежност. Али, Комако у њему буди страст која га после толико времена враћа поново у то исто одмаралиште.

Овим сазнајемо да су Шимамура и Комако постали љубавници приликом његове прве посете овом одмаралишту и да је главни мотив његовог повратка. Његова истовремена опчињеност двема потпуно различитим женама, Јоко која је брижни старатељ болесног Јукија и Комако која је

страствена љубавница, показује његову подељеност у односу са женама. То такође наговештава немогућност наставка везе са Комако, јер он је у мају, када ју је упознао, у њој видео ту невину свежину коју сада види у Јоко. Комако тада није била званично гејша, већ студент музике и радила је на забавама када је у кафанама било пуно гостију. Шимамура је провоцира тако што од ње тражи да му позове праву гејшу- жену која је вољна да спава са њим. Бива задовољан њеном стидљивом скромношћу коју је исказала према његовом захтеву: „Са својом кожом попут белог порцелана, обојеном бледо розе, и грлом још увек девојачким, још неиспуњеним, утисак који је одавала био је изнад свега пун чистоте, не баш праве лепотице.“

Ипак, та привлачност коју осећа према њој га не пречава у намери да ступи у сексуалне односе. Један од Комакиних послова је да пије по забавамаса посетиоцима одмаралишта који обилазе локалне кафане. Често се искрадала са забава и одлазила у Шимамурину собу и временом су постали љубавници. Када се у децембру вратио, сазнао је да је Комако постала професионална гејша. Ово је урадила да би зарадила новац за Јукијево лечење који јој је можда и верениик Шимамура узнеимрен овом „тако уобичајеном патетиком“, да ччак одбија да верује у све то. Она му даје чињенице које доказују њену импотентност у безизлазној ситуацији у којој се нашла за време његовог одсуства, која ју је приморала на овај „занат“, али што му се више оправдава, све мање га привлачи. На крају своје посете, Шимамура је сигуран да се Комако у њега заљубила, али није сигуран да је рашчистила са осећањима према Јукију. Прати га на станицу и ту Шимамура присуствује свађи између Комако и Јоко која је дошла да одведе гејшу Јукију који је на самрти. Шимамура је ушао у воз, и како се све више приближавао Токију, све више се осећао кривим што је оставио Комако иза себе. На јесен је поново дошао у одмаралиште и сазнао да је Јукио умро, да Јоко стално обилази његов гроб; а Комако је и даље гејша.

Његовом трећом посетом одмаралишту руше се све илузије о Комако које је гајио. Она му прича причу о Кикују, другој гејши, која је изгубила ресторан

који јој је преписао богати покровитељ, када се заљубила у непоузданог мушкарца који је напустио. Комако покушава да му наговести да је он од те врсте мушкараца, и да она, да би била економски сигурна, мора да слуша своју главу, а не срце. Каже му да он не може да схвати како је то радити као гејша под уговором, која одговара неком другом. Набраја му рутинске радње које мора да обавља, које су у опису њеног „посла“, укључујући медицинска тестирања на венеричне болести. Тада се Шимамура дистанцира од Комако и почиње да сањари о Јоко, видећи у њој отелотворење оне чистоте коју је некада приписивао Комако. Након разговора са њом у кафани у којој сада Јоко ради као куварица, та илузија је уништена. Она га пита да је поведе са собом у Токио да му буде кућна помоћница, сугеришући да би му истовремено пружала сексуалне услуге уколико би то од ње тражио. Комако се не противи тој идеји, каже како „сваки пут када је погледа, осећа као да има тежак терет на леђима ког не може да се реши“. Открива скривену одбојност коју осећа према Шимамури, оптужујући га да је искористио њену емотивну рањивост, а он признаје себи да је она вероватно у праву. Сматра да је дошло време да оде.

Крај романа потврђује Шимамурино мишљење и постаје јасно да Комако и Јоко нису само ривали у борби за Јукијеву наклоност. Шимамура се задржао у одмаралишту и пада први снег у сезони. Хладно је, али не тако као за време његове прошлогодишње децембарске посете. Предвече среће Комако и заједно одлазе у шетњу. Оглашава се аларм. Избио је пожар у складишту свиле које се користило као филмски театар. Док журе ка месту пожара, Комако искрено говори о њиховом односу: ”Бојим се да те оставим, али молим те иди, нећу никада заборавити да сам плакала због тебе”. Додаје: ”Ако одеш, живећу поштен живот”. Она се пробија поред ватрогасца до тела Јоко, а Шимамура угледавши две жене, жртве немилих догађаја, препознаје мучнину у својој вези са Комако. Покушавши да дође до њих, губи равнотежу и пада.

У ”Снежној земљи”, као и у већини својих дела, Кавабата се бави ликом мушкарца опчињеним натприродном лепотом једне или више младих девојака. Овде тај лик отелотворује у протагонисти романа Шимамури, дилетанту из Токија који тражи склониште од обичног свакодневног живота, осетљивом на нежну, невину женску лепоту. Кавабата користи низ слика и одраза у огледала да дочара снагу привлачности коју осећа Шимамура и двосмисленост те привлачности. Он Јоко, тј њен одраз, први пут запажа управо у прозору воза. Комако такође посматра у огледалу. Такође, стално је присутан контраст црвене и беле боје: страст и суздржаност у Комако, коју примећује Шимамура док је посматра у огледалу и које Кавабата описује док је карактерише; она живи у соби чији су зидови у белом папиру, боје која је супротност њеној црвеној кутији за прибор за шивење и црвеном кимону који носи као гејша; руменило које због алкохола и страсти избија на њеном белом лицу; пожар чији црвени пламен контрира белини снежног покривача...

Љубав према жени се појављује у два облика у Кавабатином писању. Прва, која је уједно и безазленија и безбрижнија се не може са сигурношћу тако ни назвати. То је више нека врста узвишене наклоности, опчињености илити дивљења са ишчуђавањем, која је типична за јапански народ и проистиче као природна тековина њихове културе и обичаја. На тај се начин Шимамура односи према Јоко. Тај однос би се једино могао обележити епитетом љупкости, али наклоност и пажња коју мушки ликови посвећују никако не превазилази мисаоне нити пријатељске оквире, па се на тај начин задржава на нивоу нижем чак и од платонског, а свакако не прелази границу смерности. Физичког контакта у оваквим односима готово да нема, а и сами разговори су нечести и збијени, пуни учтиве снебивљивости. Ипак, ни наклоност није наивна, јер су за Јапанце то веома потресне везе.

Друга врста љубави је нешто што је ближе западном свету, барем када је опхођење у питању. За разлику од наклоности, која у свој својој дражесности, не превазилази оквире пријатељства, ова дефинитивно садржи одређене

одлике романтичне везе. У разговору Шимамуре са Комако се назиру тачке које умногоме подсећају на западњачке, па би се можда могао извући закључак да, када је ова врста љубавне везе у питању, ипак постоје неке универзалије у културама које су толико различите. Комако, на пример, на неки начин подсећа и на даме из реалистичних романа најбољих европских писаца, јер, иако је отмена и достојанствена на сасвим другачији, јапански начин, како то приличи само гејшама, пред Шимамуром доживљава трансформацију. Наиме, баш као и дворске даме, она открива своју женственост и праву страну тек онда када се нађе пред човеком који је чини рањивом.

С друге стране, и код мушких ликова се назиру особине својсвтене за западњачке протагонисте. То се најбоље види код Шимамуре, вероватно због тога што је његова психологија најпродубљенија. Код њега се јасно оцртава збуњеност енигмом коју представља жена, и самим тим неспособност разумевања Комакиног понашања. Оно што је драстично другачије од живота на Западу је та, нормирана конзервативност при испољавању осећања код Јапанаца.

Није тешко приметити да ниједан дијалог у Кавабатиним делима не садржи у себи емотивну презасићеност. Често се дешава да разговор замире на местима где би се у западњачкој књижевности очекивала кулминација одређеног односа. Тако Шимамура, тј. и сам Кавабата, прекида разговор, односно приповедање, опажајима природе. Такође, Јапанци никада неће користити западњачки облик изјављивања љубави: ”Волим те.”, првенствено јер то уопште није у духу њиховог језика , а језик је делимично одраз друштвене стварности. Они очигледно не користе толико речи да се искажу па самим тим њихова осећања добијају на тајности и светости. Ако човек ћути, то не значи да не осећа ништа, а ово правило дефинитивно важи за јапански народ.

Љубав жене према мушкарцу је, пак, блискија западњачким схватањима. Љубав коју Комако осећа је љубав до сржи, она која промени и излуди

човека.Иако то није јасно исказано у тексту, није тешко доћи до закључка да се она сва предала тој љубави. Она је гејша, што је само по себи помало несхватљив појам на западу, па је груб епитет који неминовно иде уз њих ’уважене проститутке’. Истина је да је она слободна жена, која је притом веома учена (конкретно Комако свира самисен), која може да одбије да иде код клијената који јој се не допадају. Комако то свесрдно и чини, и то све да чешће да би посећивала Шимамуру. Како се ближи тренутак њиховог растанка, она све више свог времена одваја за њега. Њена жртва и трагичност, коју не може разумети свако ко не познаје јапанску традицију, је утолико већа управо стога јер се заљубила, што гејше никако не би смеле, јер то не ваља за посао. Ипак, она не мари за то, и остаје слободног духа. У својој слободи, она често навраћа код Шимамуре пијана, њено понашање је крајње чудно и промењиво, иако Шимамура не изводи никакве негативне закључке осим тога да је не разуме. Сам Кавабата каже да се, за разлику од Комако, која се сва улила у Шимамуру, Шимамура уопште није улио у њу. Она једном приликом истиче да једино жене могу тако волети, што је још једно опште место које се може пронаћи и западније од Јапана. Све ово говори о томе колико она заправо тешко подноси огроман притисак ситуације у којој се обрела, без обзира на то што све наизглед подноси стојички. Она је такође, веома свесна да ће он отићи. На крају, и сам њихов растанак је протекао чудно. Акценат уопште није на било чему што се дешавало између њих, него на њиховом окружењу. Пожар се може схватити као симболична ознака растанка, који је био неминован, јер је њихов однос, без обзира на то колико је љубави можда било у њему, био немогућ.

Кавабата оставља причу скоро незавршену, на месту пожара, што још више потврђује неминовност Шимамуриног одласка, а Комако остаје са лешом Јоко, и преузима кривицу за њену смрт јер сматра да је то казна због везе за Шимамуром. У суштини, на Западу се вероватно тај однос никако не би сматрао нечистим и погрешним, поготово под тим околностима, али је очигледно да и сами ликови потврђују неуобичајеност своје везе својим суптилним драматичностима у дијалозима и понашању.

Сем Комако, која је заиста изузетан и несвакидашњи лик јапанске књижевности, ту су и остали женски ликови који свакако заслужују помен. Донекле се може повући паралела између свих удатих или напросто заљубљених, оданих жена које служе својим мужевима, за шта је јасан пример Јоко.

Она је жена чије је понашање много лакше објаснити познавајући културу Јапана, јер не представља изузетак од правила, па самим тим и није толико неуобичајена.

Она је смерна и послушна, и у њеном понашању има нечега понизног, готово ропског према свом вољеном, који јој је готово господар. Јоко ипак робује на другачији начин од осталих. Она, бринувши се о болеснику за живота, наставља то да ради и након његове смрти, али на тај начин што се скоро потпуно предаје одржавању његове слике. Она редовно посећује његов гроб, и Комако је назива лудом, из чега се може наслутити да Комако не одобрава ту врсту робовања мртвима због сопственог превеликог осећаја слободе и назире се да сматра да је Јоко умрла управо јер је робовала мртвима, јер и на крају махнито понавља да је била луда. Свака жали ову другу, и чини се да не успевају да одобре схватања ове друге. Јокина смрт би се могла протумачити чак и као упозорење за Комако, да се врати својој слободи, и да не стреми ка немогућем, тј. човеку који јој не припада.

Љубав према природи је још једна од особености јапанске културе. Они веома поштују природу, и имају празнике који славе пролазност, циклусе живота. У Кавабатиним романима често описи природе допуњавају оно што није исказано дијалозима, и на тај начин дају на још већој суптилности. О Шимамури у више наврата сазнајемо кроз његова размишљања о природи, а ређе нам његове речи говоре о њему. Тако, на пример, када у возу први пут среће Јоко, он њу посматра кроз пејзаже и пажња му је скренута на њено око тек када оно бива осветљено. У току пожара, када Јокино тело падне са галерије, он постаје свестан тежине њене смрти тек оног момента када се сети како ју је проматрао кроз пејзаже.

Исто тако је једини пут када он подробније крене да проматра свој однос са Комако заправо онда када му на памет падне ђиђими. Он тада снежну белину и трајност ђиђимија упоређује са трајношћу љубави и подређује рок трајања људске љубави животном веку једног одевног предмета, који процењује на око педесет година. Из овог размишљања се коначно тргнуо са мишљу да је сигурно уморан, што можда сугерише да Јапанци заиста и не размишљају превише о својим осећањима.

Јасунари Кавабата је постао први јапански писац који је добио Нобелову награду за књижевност. Образложење је гласило да му је додељена Нобелова награда „због приповедачког мајсторства, које са великом осећајношћу изражава суштину јапанског духа“. Човек који је ценио усамљеност, који је заиста живео самотно и на одстојању, чак и у најтежим тренуцима, Кавабата је још много раније говорио о ништавности и узалудности славе. Ипак је присуствовао свим церемонијама, пријемима и почастима које су одржаване у његову част. Најзначајније дело у предратној фази Кавабатиног стваралаштва, можда чак и његовог целокупног стваралаштва, је "Снежна земља“. У "Снежној земљи" дошла су до пуног изражаја Кавабатина схватања о књижевности и уметности. Та схватања је Кавабата покушао да резимира у свом есеју "Лепота Јапана и ја", написаном приликом прихватања Нобелове награде за књижевност, у којем излаже своја основна начела о уметности. Иако овај есеј није подробна дискусија о уметничким вредностима, у њему Кавабата излаже избор извесних начела која су му била изузетно значајна, а многа од њих су повезана са зен-будизмом. Овај писац је својим делима остао веран јапанској традицији и обележио јапанску књижевну историју својим талентом.

Литература:

Јасунари Кавабата. Велемајстор / Снежна земља, Превод: Љиљана Марковић, Либер, Београд, 2007.