Page 1KRITIKE

SAVO SKOKO

NEZNANJE JE NAJSTRAŠNIJEKADA JE AKTIVNO

(Povodom knjige dr Petra Mandića Junski ustanak Srbau Hercegovini 1941. godine)

„Opšta kriza,čiji smo svedoci već dugi niz godina, a koja jeza posledicu imala i sveopštu pometnju duha, proizvela je jednu ne-volju koja se veoma razmahala. Utisak je da je poslednjih godina isto-rijska nauka više nego ikada ranije izložena napadima isuviše samo-uverenih i površnih diletanata. Inače, takođe s ečini da nijednahumanistika nauka nije toliko zloupotrebljavana i postala po-prište agresivnih amatera kao što je to bio slučaj sa istorijom.Samozvani sveznadari, razmetljivi kvazinaučnici i umišljeni po-znavaoci prošlosti svoga naroda kojima je sve jasno, neopterećeniznanjem i bez poznavanja elementarnih načela istorijske metodolo-gije, neutemeljeno i nadmeno vršljaju po istinama proisteklim izjednostoletnih napora srpske kritike istoriografije koja je iz-borila zavidni ugled u okviru evropske i svetske medievistike“. Citirali smo uvodni deo članka Istoriografija na udaru„neomantiara“, autora Radivoja Radića, koji je nedavno objavljen u„Politici“, da bismo upozorili širu javnost da nije samo medievi-stika nego i naša novija istorija izložena vršljanju umišljenih po-znavalaca istorijske prošlosti našeg naroda. U tekstu koji sledigovorićemo o jednom takvom sveznadaru, koji bi mogao da zauzme poča-sno mesto u knjizi koju Radić piše o njima. Reč je o „profesoru“ drPetru B. Mandiću koji je pod naslovom Junski ustanak Srba u Herce-govini 1941, nedavno objavio skribomanski kolaž, u kome se žestokoobrušio ne samo na moju knjigu Krvavo kolo hercegovako nego i namoju ličnost, pa i na ličnost akademika Milorada Ekmečića i oči-tao nam golemu moralnu i metodološku lekciju. Čitaoci koji pažlji-vo pročitaju ovu njegovu „studiju“ lako će uočiti da on ne zna ili, pak,hotimično ne poštuje najelementarnije principe te metodologije. Na naslovnoj strani knjige o kojoj je reč piše: „profesor drPetar B. Mandić“. Dobro mi je poznato da se zvanje profesora stiče samo na fakultetima i to tek kada se odradi staž asistenta, docenta i vanrednog profesora i kada Savet dotinčog fakulteta i Savet uni-verziteta odobre predlog kadrovske komisije o dodeli tog visokog na-učnog zvanja predloženom kandidatu. (Ovo pouzdano znam jer sam u pe-

riodu od 15. jula do 12. decembra 1985. bio član Saveta Filozofskog

Page 2fakulteta, kada sam, pod pritiskom ideoloških kućepazitelja, bioprinuđen da podnesem ostavku zbog recenzije koju sam dao na knjigu Veselina Đuretića Saveznici i jugoslovenska ratna drama. Takođemi je dobro poznato da je Petar Mandić iz osnovne škole sela Sutje-ske, gde je jedno vreme bio i direktor te škole, došao u Političkuškolu koja je tada bila u Beogradu, i da je posle završetka te škole radio u Gradskom komitetu Saveza komunista Srbije sve do raspada druge Jugoslavije. U tom komitetu mogao je steći partijsko, ali ne inaučno zvanje. Zvučnim naučnim titulama (stvarnim i lažnim) kitese samo oni koji malo šta drugo imaju da ponude svojim čitaocima.Ivo Andrić nikada nije stavljao doktorsku titulu ispred svog imena,očevidno zbog toga što je smatrao da bi, zaklanjanjem iza te titule,kompromitovao svoj ogroman stvaralački potencijal.Opšte je poznato da su istoričari najbolji stručnjaci iz onogperioda iz koga su odbranili svoju doktorsku disertaciju. Čitaoci neznaju na kojoj temi je doktorirao P. Mandić, jer ih on, u kratkoj bele-šci na kraju knjige, o tome nije obavestio. Zašto? Verovatno zato dase iz te beleške ne bi videlo da on nije istoriččar po struci, nego po-litikolog, jer naslov njegove doktorske disertacije glasi: Uloga imetod delovanja SKJ u uslovima socijalističkog samoupravljanja.Kao što se vidi, „profesor“ P. Mandić nije doktorirao na temi izsrpske nacionalne istorije, već na Kardeljevom samoupravljanju. Danjegova preokupacije nije bila srpska nacionalna istorija nego u todoba unosne ideološke magle, nedvosmisleno se vidi iz naslova njego-ve prve knjige (ukupno 182 stranice – to je verovatno njegova dorađenadoktorska disertacija), objavljene 1983, koji glasi: Savez komunistaJugoslavije i demokratski centralizam. Valja, doduše, reći da je onpokušao da upiše postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu(grupi za istoriju), ali mu nije pošlo za rukom da položi prijemniispit. Potom je pohađao politiku školu u Beogradu, koja je 1968. go-dine prerasla u Fakultet politikih nauka i iz osnova izmenila svo-ju programsku orijentaciju. Nije mi poznato da li je P. Mandić preili posle toga završio tu školu, ali pouzdano znam da posle toga ni-je daleko dogurao: ceo radni vek proveo je kao aparčik u Gradskom ko-mitetu SKS u Beogradu. Pripadao je onoj vrsti ideoloških kućepa-zitelja koji su uvek bili na liniji i koji su vazda nekoga napadali.Zamalo i ja nisam skupo platio tu njegovu ideološku revnost, aliovoga puta o tome neću govoriti. Neko će ionako reći da nije lepo uovakvu polemiku unositi linu notu. Ja, štaviše, mislim da je to ru-žno, ali sam duboko uveren da će svi oni koji pažljivo pročitaju ovajtekst uvideti da se što je rečeno moralo reći.A sada da vidimo šta je ovaj politikolog napisao u knjizi okojoj je reč. O njenom uvodnom delu koji nosi naslov „Koreni Junskogustanka“, reći ću samo toliko da sam -čitajući stranice na kojimaautor samouvereno daje meritorne sudove o složenim istorijskim

Page 3procesima druge polovine 19. veka za koje najblaže rečeno nema do-voljno stručne spreme – više puta pocrveneo od stida i došao do čvr-

stog uverenja da bi ma kakva rasprava o tome delu bila samo bespo-trebno gubljenje vremena, jer to što je tamo napisano nijedan obrazo-van čovek neće ozbiljno uzeti niti mu pokloniti ma kakvu pažnju.Drugi deo knjige koji govori o Junskom ustanku hercegovakih Srba1941. godine (taj ustanak autor neprestano meša sa nepostojećim „še-stojunskim“, tako da čitalac ne zna o kom je ustanku reč), napisan je saciljem da se krivotvorenjem egzaktno utvrđenih istorijskih činjeni-ca i falsifikovanjem ustaško-domobranskih dokumenata locira unjegovo rodno selo, a njegovi bliski rođaci promovišu u pokretače i vođe toga ustanka. Ocenivši da je najveća prepreka za postizanje togacilja moja knjiga Krvavo kolo hercegovako, obrušio se na nju na kraj-nje prizeman način: tu ima zlobe, pakosti, podmetanja, nekorektnogpreuzimanja tuđih tekstova i fusnota, nesuvislog hiperbolisanja, po-litički i kulturno ružnog etiketiranja itd.Našoj javnosti je dobro poznato da su prvi masovni pokoljiSrba u tradicionalno buntovnoj Hercegovini izazvali oružani ot-por „zatočenika mrijet naviknutih“. Do prvog takvog oružanog otpo-ra došlo je 3. juna 1941. u Donjem Drežnju (Nevesinje). Bio je to odgo-vor Nevesinjaca na pokolj 27 nedužnih ljudi u selu Udrežnju, koji je2. juna u osvit izvršila ustaška horda natporunika Franje Sudara.Tom prilikom došlo je do oštre višečasovne borbe u kojoj je uče-stvovalo oko 300 „zaštitnih lovaca“, ustaša, oružnika i naoruža-nih meštana iz Nevesinja i okoline, koja se završila spaljivanjemceloga sela (Donjeg Drežnja) i masakriranjem pet osoba. Na vest osurvavanju 140 ljudi iz sela Korita u jamu Golubinku na Kobiljoj gla-vi, Gačani su odgovorili napadom na tri oružnike postaje: u Kazan-cima, Stepenu i Jaseniku, koje su tokom 7. juna 1941. zauzete i razore-ne. Te stanice su se nalazile u graničnom pojasu,čije je stanovništvood samog početka uspostavljanja ustaške vlasti bilo u svojevrsnomstanju pobune protiv te vlasti, jer granina linija još nije bila de-finitivno obeležena (to je učinjeno tek 27. oktobra 1941). Hrvatska vlast u Bosni i Hercegovini, uverena da je reč o lo-kalnom otporu srpskog naroda ustaškim zlodelima, reagovala je naoba sluaja na isti način: za otpor u Donjem Drežnju masakrirala je,na stravično svirep nain, 20 talaca koji su bili zatvoreni u neve-sinjskom Vojnom logoru, a za napad na pomenute oružničke postaje u istočnom delu ondašnjeg gatakog sreza 19 uglednih ljudi (dvadesetije pukim sluajem preživeo pokolj) iz gatačkog i avtočvakog zatvora.Međutim, P. Mandić bolje zna od ustaških vlasti o kakvim je otpori-ma reč, pa prvi označava kao „meru odvraćanja“, a drugi kao masovni ito organizovani oružani ustanak protiv ustaške vlasti. Da bi tosvoje zakasnelo otkriće nametnuo čitaocima kao neospornu istorij-sku istinu, napravio je pravi haos u hronološkoj koncepciji svoje

Page 4„studije“ (tako on naziva ovaj skribomanski kolaž): obradio je doga-đaje koji su se odigrali 6. juna pre onih od 3. juna. Tu nelogičnu hrono-logiju primenio je i pri opisu zbivanja u istonom delu gatačkog sreza.Budući da je oružničku postaju na Stepenu zauzela ustaničkagrupaciju su okosnicu činili borci iz njegovog sela Dulića, potru-dio se da po svaku cenu dokaže kako je ta postaja zauzeta pre one u Ka-zancima (na Brljevu): falsifikovao je izveštaj zapovjednika Oru-žnikog krila Bileća potpukovnika Muharema Aganovića i pred-

stojnika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma i naštimovao ih takoda posluže kao „neoboriv dokaz“ njegovog mita o „šestojunskomustanku“. U pomenutom izveštaju potpukovnika Aganovića,čiju fo-tokopiju posedujem, piše da je 7. juna u dva sata noću grupa Crnogora-ca prešla granicu kod sela Kazanaca i, uz pomoć meštana toga sela,napala i zauzela oružniku postaju na Brljevu; da oružnici nisu pru-žili nikakav otpor, već su se iz kasarne sklonili u obližnje žito ičekali dok talas napadaa prođe prema zapadu, pa se tek onda povukliu Gacko; da je prilikom tog povlačenja zarobljen oružniki kaplarFranjo Franković, koji je, posle obećanja da se neće boriti protivbuntovnika, „sa cjelokupnom njegovom spremom pušten na slobodu“. U nastavku toga izveštaja doslovno piše:„Istoga dana u 5 sati bila je napadnuta oružnička postaja Ste-pen, na kojoj su se nalazila tri oružnika (podvukao S. S.), jer su osta-li bili na službi. Napad je izvršen mitraljeskom i pušanom va-trom sa jedne kose... Zapovjednik oružnike postaje Mujo Obad je utom vremenu bio kod telefona i tražio pomoć, pa je tako od napadabio zarobljen, dok su ostala dva oružnika uspjela da se povuku i da nepadnu napadačima u ruke...“. Evo kako je taj deo izveštaja potpukovnika Aganovića falsi-fikovao Petar Mandić:„Šestog juna 1941. godine u 5 sati je napadnuta oružnika po-staja Stepen...“Kao što se vidi, on je umesto „istoga dana“ (reč je o 7. junu)slovima napisao „šestog juna“, uveren da tu podvalu neće zapaziti niprofesionalni istoričari a kamoli običan svet. Nije obratio pa-žnju ni na terminologiju pisca citiranog izveštaja, koji za mesec junstriktno upotrebljava hrvatski naziv „lipanj“.Falsifikovao je i rečenicu toga izveštaja, koja glasi: „U15,30 sati prispjela je jedna satnija domobrana sa 6 oružnika iz Bile-će i Korita...“ i, umesto toga, napisao: „U 15,30 sati prispjela je jedna satnija oružnika iz Bileće i Korita...“ Očevidno je da ovde nije rečo lapsusu, već o elementarnom nepoznavanju organizacijsko-formacij-ske strukture oružanih snaga NDH o kojima piše, pa falsifikatimapreformira domobrane u oružnike (iz citiranog teksta se vidi da je sa pomenutom satnijom domobrana došlo samo šest oružnika, što jeautor hotimično ispustio da bi celu satniju mogao nazvati oružni-

Page 5cima). On očevidno smatra oružnike elitnim jedinicama NDH, pa za-to domobrane pretvara u oružnike i na strani 185 ističe da su brani-oci Avtovca „uporno tražili da im se iz Bileće pošalje znatno poja-čanje i to najmanje dva bataljona oružnika“. U to vreme u celoj isto-noj Hercegovini nalazila se jedna četa oružnika. Branioci Avtovcasu to znali, pa nisu mogli tražiti da im se pošalju u pomoć „dva ba-taljona oružnika“, pogotovu zato što takva formacijska jedinica u oružništvu nije postojala; oružništvo je imalo pukovnije, krila,vodove i oružnike postaje. Ovo nedvosmisleno pokazuje da P. Man-dić nije ni zavirio u istorijske arhive na koje se poziva.Ovaj tobožnji istraživa „oplemenio“ je i izveštaj predstoj-nika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma od 7. juna 1941. godine. Tajizveštaj glasi: „Danas dne 7. ovog mjeseca oko jedan pol sat ujutro,Crnogorci sa Srbima kotara Gatakog koji graniči sa Crnom Gorom

sa oružjem napali oružnike postaje Kazanci, Stepen i Jasenik te ihopljakali i produljili napredovanje prema Avtovcu...“Prilagođavajući ovaj dokumenat „poželjnoj istini“, autor je,umesto „danas dne 7. ovog mjeseca“, napisao brojem „6. juna“, da bi timdokumentom potkrepio svoje „otkriće“ koje demantuju ne samo doku-menti hrvatske provenijencije nego i memoarska građa na koju se onneprestano poziva, pa čak i ona koja potčie od njegovih Mandića. Ta-ko, na primer, u izjavi Nikole Mandića, jednog od najuglednijih ljudiiz ove porodice, izričito se kaže da su oružniku postaju na Brljevunapali „Vratkovići i Kazanci, a mi smo“ – podvlači on – „napravilizasjedu od Dulića klanca do Gata“. Ovo je bez svake sumnje istina; njupotvrđuju i sećanja i drugih neposrednih uesnika događaja o kojima jereč. Tek posle zauzimanja kasarne na Brljevu, odnosno kada je „talaspobunjenika“, o kome se govori u pomenutom izveštaju potpukovnikaAganovića stigao do Galešine i Gata, dulićka i danićka grupa krenu-le su sa linije Dulićki klanac – Gat, prema Stepenu. To se nedvosmi-sleno vidi i iz knjige Novaka Mandića Studa Maleševski Mandići, u kojoj piše da je napad na oružniku postaju na Brljevu izvršen u no-ći između 6. i 7. juna, i da se, „u petak 7. juna, sa rađanjem sunca“, oku-pilo oko četrdesetak Mandića i krenulo prema Stepenu. Ovim je izo-krenuta hronologija šestojunskih događaja u knjizi P. Mandića vra-ćena na noge, a njegova teza da je šestojunski napad na hrvatske oru-žnike postaje u pograničnom pojasu pokrenut iz Novih Dulića, pod„Mandića barjakom“, koji je navodno donet iz bitke na Grahovcu, u ko-joj, uzgred budi rečeno, Hercegovci nisu učestvovali, stavljena podveliki znak pitanja.Iz citiranog izveštaja potpukovnika Aganovića videli smoda su oružničku postaju na Stepenu branila samo tri oružnika. Me-đutim, u maštovitoj vizuri ovog skribomana taj napad je poprimio di-menzije Vučedolske bitke. Opisujući zauzimanje te stanice, autor is-tiče da su „mnogi oružnici pobegli čim su videli kako se u borbenom

Page 6jurišnom stroju ustanici nezadrživo približavaju postaji“, da jetom prilikom neprijatelj imao „više poginulih i ranjenih“. Ujednoje, ko zna po koji put, prekorio mene što, navodno, više verujem usta-škim dokumentima, koji su „uglavnom netačni i politički tendenci-ozni“, nego posleratnim pričama svojih ratnih drugova, kao da ja uop-šte nisam vršio nikakvu kritiku izvora. Na drugoj strani, on pro-moviše sekundarne izvore, izvore rekla-kazala, u izvore prvoga reda,a „politički tendenciozne neprijateljske izvore“, falsifikuje iprilagođava svojim stavovima, oslobađajući ih na taj način politi-ke tendencioznosti. To nije smešno nego skaradno. Govoreći o intervenciji 2. satnije 7. domobranskog bataljona ipogibiji Dušana Mandića i Blagoja Boljanovića, autor izričitokaže da su oni, primetivši kolonu kamiona koja se od Kobilje glave kretala prema Stepenu, mislili da su to Italijani, pa su im krenuliu susret s namerom da im objasne zašto su se Srbi digli na ustanak,ali su ubrzo videli da to nisu Italijani nego oružnici, pa su se svo-jim četama hrabro suprotstavili neprijatelju, „koji je brojao oko 400oružnika“ (u toj domobranskoj satniji je, u stvari, bilo 180 domobra-na i 6 oružnika) i tom prilikom obojica poginuli. Međutim, generalMilinko Okiljević,čovek koji je 20 godina radio na svojoj knjizi Ka-

zivanje o mojoj generaciji, izričito kaže da su D. Mandić i B. Bolja-nović pošli da komandiru te domobranske satnije objasne „da se po-bunjeni narod ne želi boriti protiv njih (redovne hrvatske vojske –prim. S. S.), već samo protiv ustaške strahovlade i ubica srpskognaroda“ (puštanje na slobodu zarobljenog kaplara Franje Frankovi-ća, sa celokupnom opremom, i komandira postaje na Stepenu MujeObada, ubedljivo potvrđuje ovaj navod). Domobrani su ih, međutim, pu-stili da se primaknu na pedesetak metara, a potom ih plotunskom va-trom mučki ubili. Ovaj slučaj ubedljivo pokazuje da nije reč o op-štem ustanku već o buntu protiv ustaških zlodela u selu Koritima.Niko ne može osporiti činjenicu da su 7. juna 1941. godine, ane 6. kako uporno ponavlja P. Mandić, zauzete u istočnom delu gata-kog sreza tri oružničke postaje NDH: na Brljevu bez ikakvog otpora;na Stepenu posle kraćeg puškaranja sa trojicom oružnika i u Jaseni-ku bez žrtava bilo na jednoj ili drugoj strani. O tome sam pisao u svim svojim radovima o Junskom ustanku, pisali su i neki drugi isto-ričari i neposredni učesnici tih burnih događaja, ali ne kao o še-stojunskom ustanku (to otkriće isključivo pripada P. Mandiću), većkao o jednoj u nizu odbrambenih oružanih akcija srpskog naroda pro-tiv ustaških zlodela. Iz tih akcija, P. Mandić je mehaniki izdvojioone koje su se odigrale 6. juna u pograničnom pojasu gatačkog sreza,proglasio ih šestojunskim ustankom, koji je „zadivio čitav antifa-šistički svet“ i koji je, preko radio Moskve i radio Londona, „po-zdravila antifašistika Evropa“, ističući „da se patriotski srp-ski narod diže protiv fašizma“. U fusnoti broj 1 naveo je kako je

Page 7citirane hiperbole preuzeo iz knjige Bogdana Krizmana Hitlerovpothvat 25. Duboko uveren da tako nešto Krizman nije napisao i dase ovde radi o amoralnoj manipulaciji i pokušajima autora da svoju klimavu šestojunsku konstrukciju podupre imenom jednog uglednogistoričara, pažljivo sam pregledao tu knjigu i uverio se da sam bio upravu: tamo nema ni traga od teksta koji je autor pripisao Krizmanu.Može se postaviti pitanje da li je Junski ustanak počeo 3. ili24. juna, jer je 3. juna pukla prva ustanička puška u Hercegovini, dokje 24. juna dignut opšti ustanak srpskog naroda u gornjoj Hercegovini,sa centralnim žarištem u ondašnjem nevesinjskom srezu. O 6. junukao danu početka toga ustanka ne može se govoriti, jer taj datum neoznaava ni jedno ni drugo. Da bi uverio čitaoce u opravdanost neo-pravdanog zaobilaženja otpora koji je 3. juna pružen hrvatskim „za-štitnim lovcima“ u Donjem Drežnju, autor se upustio u lamentiranje o razlikama između napada i odbrane, odnosno u polemiku o vojnoj ve-štini o kojoj nema ni najelementarnije pojmove. U protivnom, znaobi bar ono što zna svaki vojni obveznik koji je odslužio kadrovskirok, znao bi da je prema jednom od osnovnih načela te veštine napadnajbolja i najsvrsishodnija odbrana. Ako ostavimo po strani tu činje-nicu i prihvatimo „stručno“ gledište autora prema kome se samo na-pad može okvalifikovati kao ustanak, onda se otvara pitanje zaštoje ovaj „vojni teoretičar“ zaobišao napad naoružanih seljaka iz op-štine Meljak na hrvatsku oružniku postaju u Čelebićima kod Foče;ta postaja se nalazila u graničnom pojasu baš kao i one u istočnomdelu gatačkog sreza. U tom napadu, koji je izvršen 29. maja 1941. godi-ne, zarobljeno je 13 oružnika i zaplenjeno 18 pušaka i 1 puškomitra-

ljez. Reč je, dakle, o akciji znatno uspešnijoj od akcija koje su izvede-ne 7. juna na teritoriji Gacka. Odgovor na ovo pitanje nameće se sam po sebi: zato što pokušava da od svog sela po svaku cenu napravi her-cegovački Orašac. Ako se uzme u obzir činjenica da hrvatske, italijanske i ne-mačke vlasti najbolje znaju ko je kada i gde podigao ustanak protivnjih, onda je i osnovcu jasno da je Junski ustanak planuo 24. juna u Ne-vesinju, pod uticajem napada nacistike Nemake na Sovjetski Savez. Oružani otpori koji su se tu i tamo pojavljivali pre toga (u Kijevu iTramišlji – Bosanska krajina, u Čelebiću kod Foče, u Donjem Dre-žnju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku), bili su, u stvari, najsnažnija manifestacija antiokupatorskog raspoloženja srpskog naroda,čijije cilj bio zaustaviti ustašku kamu, sprečiti paljevine i pljačku istaviti do znanja okupatorskim i ustaškim vlastima da se moraju po-našati u skladu sa međunarodnim konvencijama, ukoliko žele mir naokupiranim srpskim teritorijama. Na opšti ustanak se pre ulaskaRusije u rat nije ni pomišljalo, jer trezveni hercegovaki seljacinisu bili voljni da zagaze u tu pogibeljnu avanturu, već su nastojalida privremeno uspostave kakav-takav modus vivendi sa okupatorskim i

Page 8kvislinškim vlastima. Za razliku od prvih oružanih sukoba, usta-nak od 24. juna predstavlja dijalektičko prerastanje kvantiteta u kva-litet, jer nije imao cilj odbranu golih života, već konačan obračunsa genocidnom ustaškom vlašću i okupacionim sistemom uopšte. Bi-la je to spontana erupcija srpskog naroda u gornjoj Hercegovini, pod-staknuta nagonom samoodržanja, s jedne, i ulaskom SSSR-a u rat pro-tiv sila Osovine, s druge strane. O kakvoj je erupciji reč ubedljivogovori činjenica da je već prvoga dana ustanka poginulo preko 40 hr-vatskih i muslimanskih fašista; u izmišljenom „šestojunskomustanku“ poginula su samo dvojica: Franjo Polugan i Fekim Selimo-vić. Suštinska razlika između izmišljenog i stvarnog ustanka najre-ljefnije je izražena u reagovanju nacističkih, fašističkih i usta-čkih vlasti na te događaje. Kao što smo videli, na prve oružane bor-be do kojih je došlo u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jaseni-ku, reagovale su samo vlasti NDH iz Bosne i Hercegovine streljanjempo 20 talaca u Nevesinju i Gacku; o tim prvim oružanim sukobima, ko-je P. Mandić naziva ustankom, ondašnja hrvatska štampa nije objavi-la nijednu reč.Međutim, na ustanak koji je 24. juna buknuo u Nevesinju reago-vali su najviši nacistiki funkcioneri u NDH: poslanik Trećegrajha u Hrvatskoj Zigfrid Kaše i opunomoćeni nemački general uZagrebu Gleze fon Horstenau, kao i vrhovno vojno i državno ruko-vodstvo NDH. Ocenivši da se ovoga puta ne radi o odbrani od usta-škog terora već o oružanom ustanku podstaknutom napadom Nemačke na Sovjetski Savez, pomenuti nacistički funkcioneri su uputili uHercegovinu jednog nemačkog oficira, ličnim avionom generalaHorstenua, sa zadatkom da se na licu mesta upozna sa situacijom u tojpokrajini. U isto vreme, stavili su na raspolaganje vojnom rukovod-stvu NDH 25 tenkova zaplenjenih od bivše jugoslovenske vojske radišto bržeg i efikasnijeg ugušenja ustanka. Ministarstvo hrvatskogdomobranstva je užurbano transportovalo tek formirane domobran-ske bataljone u Hercegovini, da bi ubrzo tamo uputilo i svog načel-

nika Generalštaba podmaršala Vladimira Laksu. Poglavnik Pave-lić je 26. juna izdao Izvanrednu zakonsku odredbu, kojom je svim gra-đanima NDH, bez razlike u odnosu na njihovu, versku i nacionalnupripadnost, obećao imovinsku i pravnu sigurnost. Posebno je istakaoda će sve one koji se ogreše o tu odredbu staviti pod preki vojni sud.Komandant italijanske 2. armije general Ambrozio izdao je naređenjeda se trupe 6. armijskog korpusa stacionirane u Hercegovini stave u bojnu gotovost prvog stepena.Stav da oružani sukobi koji su tu i tamo izbijali pre napada Nemake na SSSR nisu imali karakter ustanka, potkrepio sam uknjizi Krvavo kolo hercegovačko, pored ostalog, i citiranjem pismakoje su seljaci iz Samobora i Lipnika, kada su čuli da je redovna hr-vatska vojska ušla u Avtovac, uputili komandantu domobranskog Ja-

Page 9dranskog divizijskog podruja generalu Đuri Izeru. To pismo u ce-lini glasi: „Gospodine đenerale!Mi koji smo se sklonili iz svojih domova, neko u pećine neko ušume, sklonili smo se od naoružanog ološa, zvijeri koji prave i po-štene ljude muče, na zvjerski način ubijaju i onda polumrtve bacaju u jame; sklonili smo se zato da nam ne oduzmu živote prije nego što do-đe vlast i zakon do nas; nadamo se da ćete vi stati na put pomenutimzvjerstvima.Mi smo živeli pod nekoliko državnih uprava i uvijek smo bi-li lojalni i pošteni građani. Gospodine đenerale, molimo vas danam garantujete slobodu života i kretanja, da puštite mirne ljude izzatvora, a ako je koji od njih krivac neka (po) zakonu odgovara, da raz-oružate ološ i pljakašku bandu da ne kaljaju čast poštenih Hrvata,a mi od kada postasmo živjesmo s Hrvatima i do danas neznadosmo da su zvijeri.Gospodine đenerale, mi svi koji smo se sklonili, garantujemoda ćemo se povratiti i predati državi sve što imamo, samo molimo ipreklinjemo da dozvolite jedan rok, jer je narod preplašen i zastra-šen, pa treba da se pribere, da puštite prave i poštene ljude iz zatvo-ra, da razoružate ološ i pljačkaše. Inače smo mi primorani postatigorske zvijeri i dok nas ne nađe sudbina neđe da izgubimo živote.Nadamo se da ćete imati srca i duše, te spasiti (ovaj) narod odpropasti. Bratski pozdrav“.Iz prethodnog teksta videli smo da su Dušan Mandić i Blago-je Boljanović pokušali da stupe u pregovore sa komandirom domo-branske čete koja je stigla iz Bileće da bi ga obavestili da se srpskinarod nije pobunio protiv hrvatske vlasti već protiv ustaških zlo-inaca „ubica nedužnih ljudi“. Više je nego očevidno da su u narodupostojale iluzije da zvanična hrvatska vlast ne stoji iz ustaškihzločina.Stav da je opšti ustanak u gornjoj Hercegovini dignut 24. juna,sa epicentrom u slobodarskom Nevesinju, kolevci buna i ustanakaprotiv ropstva, nasilja i nepravde, potkrepio sam arhivskim izvori-ma prvoga reda: direktivama, zapovestima i izveštajima visokih ne-mačkih, italijanskih i hrvatskih vojnih i državnih funkcionera.Nemačkog opunomoćenog generala u NDH Gleze fon Horstenaua, še-

fa ispostave Abvera u Zagrebu Artura Hefnera, komandanta itali-janske 2. armije generala Vitorija Ambrozija, zapovednika vojske iministra hrvatskog domobranstva Slavka Kvaternika, zapovednika kopnene vojske (načelnika Generalštaba) podmaršala Vladimira Lakse, poglavnog pobonika i šefa obaveštajne službe NDH MijeBabića, komandanata Jadranskog i Bosanskog divizijskog podrujaĐure Izela i Petra Blaškovića, župana velikih župa Huma i Du-

Page 10brave Ante Buća i Josipa Trajera, zapovednika Oružnikog krilaBileća potpukovnika Muharema Aganovića, zapovednika oružnikihvodova u Nevesinju i Gacku Rodolfa Kučare i Josipa Markusa, pred-stojnika kotarskih oblasti u Nevesinju, Gacku i Bileći Nikole Mla-đenovića, Josipa Roma i Marka Šakića, pa čak i komandanta Glavnogštaba NOPO Jugoslavije Josipa Broza Tita.Mada pomenuti izvori ne ostavljaju nikakve sumnje u to kada igde je došlo do opšteg ustanka hercegovačkih Srba protiv fašizma,Petar Mandić jednim ekskluzivnim „izvorom“ anulira sve te doku-mente. Reč je o prčii bivšeg novinara Blaža Šarovića prema kojojje Literaturnaja Rosija (izvinjavam se čitaocima što pogrešnotranskribujem naziv toga lista uzet iz pomenute knjige P. Mandića,povodom 50-godišnjice pobede nad fašizmom, na pitanje gde je počeootpor, „decidirano govorila o 5/6. juna kao prvom organizovanom ot-poru u Evropi – kada je noću između 6. i 7. juna (u prethodnoj rečenicipiše između 5. i 6. juna, prim. S. S.) došlo do oružanog ustanka uGacku“. Kakva blamaža! Sve da je Literaturna Rosija pisala tako nešto, a nije (B.Šarović je na skupu u Gacku ispričao drugu priču, očemu će biti govora), taj napis nema nikakvu dokumentarnu vrednost;ni retardirana deca neće prihvatiti ovu autorovu alhemiju, koja gado kraja kompromituje kao ozbiljnog pisca, a kamoli obrazovani lju-di. Jer, povodom pedesetogodišnjice pobede nad fašizmom ni u našoj zemlji o Junskom ustanku nije napisana nijedna reč. O Rusiji da i negovorimo. Tom „otkriću“ istoričari od struke će se slatko nasmija-ti, a možda se i prekrstiti (takvu glupost u našoj istoriografijiniko nikada nije napisao), naročito kada pročitaju metodološku lekciju koju je ovaj diletant očitao meni i akademiku Ekmečiću.Kada je ovaj umišljeni istorčiar na osnovu pomenute priče islinih „izvora“ počeo da otkriva „istorijske činjenice“, koje, eto,ni istoričari ni neposredni učesnici događaja do sada nisu zapazili,reagovao sam kratkim napisom u Politici, u kome sam posebno nagla-sio: „Teško je verovati da će iko pod kapom nebeskom prihvatiti ’ot-kriće’ Petra Mandića, utemeljeno na posleratnim pričama nekih ne-posrednih učesnika događaja – Mandića iz sela Dulića, prema kojimJunski ustanak hercegovakih Srba nije poečo u junačkom Nevesinjunego u njegovim Dulićima (iz ovog „gatačkog Orašca“ je, navodno, po-krenut organizovan ustanak protiv ustaške vlasti), jednostavno zatošto to nije istina“.Uviđajući da su njegove „notorne istine“ na staklenim nogama,Petar Mandić je principijelnu diskusiju preneo na neprincipijelnilični teren iracionalnom tvrdnjom da ja mrzim Mandiće. Ja mrzim neistinu u koju on pokušava da uplete ovu uglednu porodicu, u kojojimam ne mali broj dragih ljudi, prisnih prijatelja, bliskih rođaka ikumova. Uostalom, poznato je da sam ja bio recenzent i promotor knji-

ge Zemlja zvana Gacko (o tok knjizi Petar Mandić nije rekao nijednu

Page 11lepu reč, naprotiv),čiji je autor Novak Mandić Studo, vredan, po-šten i plodan pisac. Na kraju te recenzije, koja je u celini objavljena u toj knjizi, ekstatično sam uzviknuo: „Bravo Studo!“. Da je P. Man-dić napisao da je njegovo selo Novi Dulić bilo partizanska oaza u re-gionu čije je stanovništvo u ogromnoj većini bilo naklonjeno ravno-gorskom pokretu Draže Mihailovića, duboko sam uveren da niko nebi ni pokušao da to ospori, jer je, doista, tome selu pripadala vodećauloga na levom krilu pokreta otpora toga regiona; slična uloga pri-padala je mom selu Jugovićima u nevesinjsko-gatcakoj Površi. Pošto se Petar Mandić na više mesta poziva na domaće istrane izvore, koji navodno potvrđuju da je Junski ustanak podignut 6.juna 1941. u Gacku, da vidimo čime je on podupro taj svoj „Čardak ni nanebu ni na zemlji“. Pored Literaturne Rosije, kao njegovog najva-žnijeg izvora na koji se poziva ravno sedam puta, na prvom mestu na-veo je Nevenku Bajić, istoričara iz Sarajeva, koja je – ističe on- „pr-va počela da piše o Šestojunskom ustanku 1941.godine“, stavljajućijoj u pero ono što ona nikada i nigde nije napisala. Ona ne samo danigde nije pomenula „šestojunski ustanak“, nego je, naprotiv, već udrugom pasusu svog članka Junski ustanak u gornjoj Hercegovini1941.godine, iz temelja srušila mit P. Mandića o „šestojunskomustanku“, ovim reima: “Ove prve ustanike borbe, koje su obuhvatilenevesinjski i gatački srez u početku su imale isključivo karaktersamoodbrane od ustaškog nasilja. One su se krajem juna, poslije napa-da Nemake na SSSR, pretvorile u opšti ustanak protiv ustaške vlasti koja se poslije toga u ovom kraju više nikada nije mogla uvr-stiti“ (kurziv S. S.).Posle kraćeg opisa opšteg ustanka u Nevesinju, N. Bajić na-stavlja: U gatačkom srezu ustanak je poeo 25. juna, dan posle nego unevesinjskom srezu (kurziv S. S.); 25. juna jedna grupa ustanika je napa-la i razoružala oružniku postaju u Fojnici i ubila 3 i zarobiladva žandarma“. Kao da je znala da će neko pokušati da manipulišenjenim stavovima, N. Bajić se potrudila da to onemogući i u zakljukucitiranog članka posebno podvukla: Na te pokolje (reč je o usta-škim pokoljima, irim. S.S.), srpski živalj je odgovorio već prvih da-na borbom koja se poslije ulaska SSSR-a u rat 24. juna pretvorila u opštenarodni ustanak. Te borbe i ustanak nisu posljedica nikakveorganizacione pripreme nego spontani oružani revolt srpskog sta-novništva na zločine ustaša (kurziv S. S.).Kao što se vidi, Nevenka Bajić nije pisala o „šestojunskomustanku“, kako joj pripisuje P. Mandić, već o prvim oružanim borba-ma u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jasenku, koje su – posebnoje podvukla – „imale isključivo karakter samoodbrane od ustaškognasilja“ i o Junskom ustanku koji je 24. juna buknuo u Nevesinju. Njenčlanak nije potvrda nego vrlo ubedljiv demanti stavova P. Mandića iu pogledu karaktera prvih oružanih sukoba u gornjoj Hercegovini,

Page 12broja učesnika u tim sukobima (dok ona izričito kaže da je grupa kojaje napala Stepen brojala oko 150 ljudi, P. Mandić je tu cifru povećao

na 400), njihove organizovanosti i ciljeva koji su ih pokrenuli u tesukobe, kao i o mestu i vremenu početka opšteg narodnog ustanka ugornjoj Hercegovini. Petar Mandić se, dakle, pozvao na autora čiji sustavovi dijametralno suprotni njegovim stavovima. To je neka uvrnuta metodologija do sada nepoznata u istorijskoj nauci. On izgleda svoje čitaoce smatra infantilnim bićima kojima neodgovorno može pri-čati šta mu padne na pamet.Pored N. Bajić, autor se pozvao i na sećanja sedmorice nepo-srednih uesnika događaja o kojima piše, boraca NOR-a, koja je ta se-ćanja promovisao u istorijske izvore prvoga reda. Opšte je, međutim,poznato da su borci NOR-a, sem retkih izuzetaka, za vreme Brozove vladavine svoja sećanja saobražavali sa linijom Komunističke par-tije i složenu istorijsku zbilju prikazivali u crno-belom koloru.Budući da su prvu oružničku postaju u ondašnjem gatačkom srezu zau-zeli borci iz sela koja će docnije postati snažno uporište četni-kog vojvode popa Radojice Perišića, pokretače te akcije tražili suu Novim Dulićima, jedinom partizanskom selu toga regiona, i tamo-šnjim simpatizerima Komunistike partije. Pa ipak, niko od boracaNOR-a, na koje se autor poziva, nije nazvao „šestojunskim ustankom“zauzimanje prazne žandarmerijske kasarne na Brljevu i oružničkepostaje na Stepenu, koju su branila samo tri oružnika. Oni su kaofunkcioneri nove revolucionarne vlasti, u čijem su stvaranju i samiučestvovali, poštovali odluku te vlasti o proglašenju 7. jula za danustanka naroda Jugoslavije, pa im nije ni padalo na pamet da pišu ka-ko je u njihovom zavičaju podignut ustanak mesec dana ranije i to „bezpoziva“.Tako je P. Mandiću od svih tih silnih „istorijskih izvora, idomaćih i stranih i neprijateljskih“ (iz njegove knjige se nedvosmi-sleno vidi da nije zavirio ni u jedan istorijski arhiv u našoj zemljia kamoli u strane arhive) ostao njegov jedini i najvažniji „izvor“,navodno pisanje Literaturne Rosije. Doduše, na naučnom skupu uGacku podnet je jedan referat pod naslovom Treći srpski ustanak uGacku, u kome je šestojunski napad na hrvatske oružnike postaje u pograničnom pojasu, s razlogom, lociran u selo iz koga je pokrenut.Mada se učesnici skupa nisu slagali s nazivom te akcije, niko nije osporio autoru toga saopštenja da javno iznese svoje gledište. Njego-vo izlaganje je štampano u zborniku radova sa toga skupa bez ikakve izmene. Uprkos tome, P. Mandić je pripisao tome skupu staljinisti-ki način mišljenja i ponašanja, i kao potvrdu te optužbe naveo kakoje, navodno, jedan učesnik toga skupa rekao: „Mi ćemo ovde donijetiakt kojim ćemo jasno reći da je ustanak protiv okupatora juna 1941.go-dine počeo prvo u Nevesinju i više niko i nikada neće smeti druga-čije govoriti“. Ovakvu glupost mogao je da kaže, odnosno izmisli, sa-

Page 13mo čovek koji je ozbiljno bolestan od paranoidne šizofrenije, a ta-kvih učesnika na tome skupu nije bilo; to je verovatno poteklo iz iz-vora iz koga je potekla i detinjasta priča o pisanju Literaturne Ro-sije. Ova izmišljotina autoru je bila potrebna da bi mogao čitaoci-ma saopštiti svoj zadocneli antititoizam i antikardeljizam. To jeulinio ovim reima:„Ovaj nesrećnik (koji?) nas vraća u Staljinova i Kardeljeva vremena kada su misli vodećeg diktatora bile vodeće misli društva

i njegove nauke i politike, u koje se moglo samo verovati, ali ne o nji-ma raspravljati... Vraća nas u vremena kada su se za zelenim stolomsmišljale ’istine’ o sredinama i datumima gde je i kada pukla prva ustanika puška protiv fašizma, kada je po svaku cenu trebalo sa-kriti istorijsku istinu da se od svih evropskih varijanti fašizma:italijanskog, nemakog i hrvatskog ovaj poslednji pokazao najkrvo-ločniji prema srpskom narodu. Stoga je trebalo zaboraviti hercego-vačke jame, koje su hercegovčake ustaše u to vreme punile Srbima, ina Šestojunski ustanak srpskog naroda u Gacku...“Mada o ovom citatu, koji mnogo više govori o njegovom autorunego o Titu i Kardelju, nije potreban nikakav komentar, ipak ću rećida je – dovoditi njegov sadržaj u ma kakvu vezu sa učesnicima naučnogskupa u Gacku i indirektno im prebacivati da su se vratili u titov-ska i kardeljevska vremena, „kada je trebalo zaboraviti hercegovačkejame“, krajnje nekorektna i politički i kulturno ružna insinuacija,pogotovu kada se ima u vidu činjenica da je znatan broj tih ljudi obja-vio zapažene radove o tim jamama upravo za vreme vladavine Tita iKardelja, i uporno se zalagao da se kosti mučenika izvade iz zabeto-niranih bezdanica i dostojno sahrane. Aćim Mićević je, na primer,davne 1964. godine objavio izuzetno zapažen članak o tim jamama, podnaslovom O sram i grdoba, koji je podstakao mnoge Hercegovce da hra-brije pristupe radu na temeljnom rasvetljavanju monstruoznih zloči-na ustaških razbojnika. Zahvaljujući, pored ostalog, i tome, ja sam uposlednjih 40 godina objavio o tim zločinima šest feljtona, desetakčlanaka i tri knjige: Pokolji hercegovakih Srba 1941, Genocid nadSrbim u dvadesetom veku (s grupom autora) i prvu knjigu Krvavo kolohercegovako. Za to vreme, Petar Mandić o tim zločinima nije obja-vio nijednu reč, već je obilazio mesne zajednice po Beogradu i penzi-onerima i domaćicama držao predavanja u kojima je objašnjavao i po-pularisao Titovu i Kardeljevu teoriju i praksu.Očevidno je da ovaj veliki borac „protiv zaborava“ ne može daprikrije žal za vremenima kada se o pristalicama ravnogorskog po-kreta ništa pozitivno nije smelo napisati. Kako drugačije razumetinjegovo ogorčenje na mene što sam napisao da su prvu hrvatsku oru-žniku postaju na teritoriji gatakog sreza zauzeli ljudi koji su to-kom Drugog svetskog rata bili pod uticajem četnikog vojvode popaRadojice Perišića. Njjemu bez svake sumnje smeta i samo pominjanje

Page 14toga imena, jer stavlja pod veliki znak pitanja njegovu zapenušenutvrdnju da je napad na tu postaju iniciran iz Novih Dulića. Niko neosporava niti može osporitiinjenicu da su Dušan Mandić i Blago-je Boljanović bili komandiri četa koje su napale i zauzele oružni-čku postaju Stepen i da su tom prilikom obojica hrabro poginuli, od-nosno mučki ubijeni, ali osporava pokušaje P. Mandića da ih promo-više u pokretače i vođe Junskog ustanka, koji je planuo 18 dana poslenjihove pogibije. Budući da je Junski ustanak bio spontani bunt širo-kih narodnih masa, on nije imao niti je mogao imati organizovano voj-no i političko rukovodstvo. Tek u leto 1941. godine formirani susreski štabovi narodne vojske, kao sreska rukovodstva ustanka. Ipak,valja reći da su se već u samom početku Junskog ustanka neki ljudi eks-ponirali kao najistaknutije vođe ustanka: u Nevesinju Petar Samar-džić, Obren Ivković, Krsto Đerić i Dušan Brstina, a u Gacku pop Ra-

dojica Perišić i gardijski poručnik Milorad Popović. Ljutnja štota činjenica nije u skladu sa onim što su pobednici za vreme Brozove vladavine govorili i pisali, tu ništa ne pomaže. Da bi se svojim čitaocima predstavio kao istoričar - istra-živač, P. Mandić je manipulisao ne samo arhivskom građom nego ivlastitim fusnotama. Iz prethodnog teksta videli smo kako je svoje stavove potkrepio radovima uglednih istoričara,čak i onih koji vr-lo ubedljivo opovrgavaju te stavove. U drugoj fusnoti (o prvoj je bilogovora), autor je obmanuo svoje čitaoce pozivajući se na „izlaganje“Blaža Šarovića na naučnom skupu koji je septembra 2001. godine odr-žan u Gacku. Jer, Blažo Šarović na tome skupu nije imao nikakvo„izlaganje“ (on nije bio učesnik skupa), već se iz publike javio za reči ispričao „lovačku priču“ prema kojoj je ruska špijunka MarinaKonstantinova obavestila Moskvu da je ustanak protiv fašizma u Ju-goslaviji počeo 6. juna 1941, napadom ustanika na hrvatsku žandarme-rijsku postaju na Stepenu. Iako niko od prisutnih istoričara tu pri-ču nije ozbiljno shvatio, ja sam, u svom prilogu sa toga skupa objavlje-nom u zborniku Srpska proza danas za 2000. godinu, postavio pitanje kako to sovjetski istoričari ne posvetiše nikakvu pažnju izveštaju špijunke Konstantinove, već u višetomnoj Istoriji velikog otadž-binskog rata 1941—1945 napisaše da je ustanak u Hercegovini počeo 3. juna u Nevesinju. B. Šarović je ispričao novu „lovačku priču“,onu o pisanju Literaturne Rosije, na koju se autor poziva ravno se-dam puta.Na strani 63 svoje „studije“, autor izričito kaže da je MileBudak bio ministar unutrašnjih poslova NDH (to je ponovio nekoli-ko puta), citirao je njegovu poznatu izjavu na skupu ustaša u Gospićui pri tome se poziva na knjigu Vase Kazimirovića NDH u svetlostinemačkih dokumenata i Dnevnika Gleze fon Horstenaua 1941—1944.Uveren sam da gotovo svaka beogradska domaćica koja je, uz poslovanje u kuhinji, slušala na radiju suđenje Andriji Artukoviću, zna da je

Page 15Mile Budak bio ustaški ideolog, ministar bogoštavlja i nastave, ane ministar unutrašnjih poslova, a kamoli Vasa Kazimirović.Na strani 264 autor piše:„Da Literaturnaja Rosija nije isisala iz prsta ono što je na-pisala o zbivanjima početkom juna u Gacku, govori činjenica da su tidogađaji privukli pažnju specijalnih italijanskih vojnih obavešta-jaca kojima nisu mogli promaknuti događaji koji su se zbili 6. juna naStepenu...“ Ovaj citat potkrepio je fusnotom koja glasi: „GeneralAmbrozio, isto“. Reč je, u stvari, o članku Milorada Ekmečića, nakoji se autor više puta poziva. Fusnotu je, međutim, napisao tako dačitalac stiče utisak da je on izvorno čitao izveštaj generala Am-brozija. U tom izveštaju nema nijedne reči o događajima „koji su sezbili 6. juna na Stepenu“. Da autor nije imao u rukama ni dokumenat oboravku italijanskih obaveštajaca u Gacku, već je taj podatak uzeo izknjige koju ne želi da pominje, vidi se iz izveštaja natporunika Jo-sipa Markusa u kome se kaže da je „13. lipnja (a ne 10. kako to navodiP. Mandić) stigla u Gacko jedna italijanska grupa od 3 oficira i 22vojnika, da se raspitivala zbog čega su se odmetnuli (a ne digli naustanak) srpski stanovnici istočnog dijela gatačkog Kotara“. Kada im je natporunik Markus rekao da je u pitanju lična mržnja i osveta,

italijanski kapetan je – kaže se u tom izveštaju – ostao na stanovi-štu „da se nešto više iza toga krije“. U stvari, u žiži interesova-nja tih italijanskih obaveštajaca nije bio 6. nego 9. jun, kada je kodStepena ubijeno 19 talaca iz gatačkog i avtovačkog zatvora. Na putu za Crnu Goru, ovaj italijanski izviđački odred naišao je u selu Be-rušici na grupu od oko 30 naoružanih ljudi koji su, kada su ugledaliItalijane, počeli da bacaju oružje, uzvikujući: „Talijanskim okupa-torskim vlastima se predajemo“. Na pitanje zašto su se odmetnuli ilatili oružja, odgovorili su: „Moramo da se branimo jer nas Turci iHrvati bacaju u jame“. Ovo je nedvosmislena potvrda stava da su prvioružani sukobi u Donjem Drežnju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku, is-ključivo imali karakter odbrane od ustaških zločina i da se na usta-nak tada nije ni pomišljalo.Nipošto autor nije slučajno zaboravio da u fusnotama preci-zno naznači stranice knjiga istorijske literature koje je koristio.To je hotimino učinio da čitalac ne bi uočio da on, iz samo njemupoznatih razloga, koristi jednog, a u fusnoti se poziva na drugogautora. Tako, na primer, na strani 215 doslovno je prepisao iz moje knjige Krvavo kolo hercegovako tekst saopštenja poglavnika Pave-lića o proglašenju osmodnevne korote povodom pogibije poglavnogpobonika Mije Babića, a pozvao se, u fusnoti 236, na članak Slobo-dana Šakote objavljen u prvoj knjizi zbornika Hercegovina u NOB, u kome piše da je povodom smrti Mije Babića u NDH proglašena tro-dnevna žalost i ništa više.

Page 16Na strani 156 citirana je, takođe iz moje knjige, izjava Herma-na Nojbahera prema kojoj je srpski narod u NDH bio pretvoren u di-vljač za slobodan lov, dok je u fusnoti 135 naznačeno da je ta izjava preuzeta iz knjige Bogdana Krizmana. Međutim, tu izjavu ja sam citi-rao iz knjige Hermana Nojbahera Specijalni zadatak na Jugoistoku1940—1945, ona se tamo nalazi, a ne u knjizi B. Krizmana na koju seautor poziva.Budući da ovakvih primera ima previše, za njihovo razobliča-vanje trebalo bi napisati čitavu knjigu. Mislim da to nije potrebno,jer će pažljiv čitalac brzo uočiti te marifetluke i zapitati se odkuda to da Petar Mandić iz istorijske literature citira samo tek-stove koji su citirani u mojoj knjizi, i poziva se iskljuivo na doku-menta koja su korišćena u toj knjizi. Na kraju će lako doći do za-kljuka da se očevidno radi o velikom ljubitelju „Resavske škole“.Umesto toga, navešću kako ovaj razmetljivi diletant čita metodolo-ške lekcije ne samo meni nego i akademiku Miloradu Ekmečiću, na-šem uglednom istoričaru, koji je u svojim brojnim naučnim radovimakoristio građu iz svih velikih evropskih i amerikih arhiva. Evo telekcije:„U svetlosti ovih istorijskih činjenica (videli smo o kakvimje činjenicama reč – prim. S. S.) koje upečatljivo govore o tome daŠestojunski ustanak Srba u Gacku 1941. godine predstavlja prvi veli-ki pokret otpora u Evropi - potrebno je podvrgnuti naučnoj kritici(šališ li se, Perice, tako ti Boga) ono što piše o Junskom ustankuakademik Milorad Ekmečić u recenziji knjige Sava Skoka..., gde kaže da je Junski ustanak izbio 24. juna u Nevesinju. Međutim, pošto isto-rijski izvori i domaći i strani i neprijateljski, datiraju junski

ustanak sa 6. junom..., pisanje uvaženog akademika gubi svaki istorij-ski smisao i značaj, jer nema svoje utemeljenje u istorijskim činjeni-cama i izvorima, i kao takvo u funkciji je svesnog ili nesvesnog si-lovanja istorije. U tom pogledu upućujem vas na pisanje Literaturne-je Rosije, koju sam citirao u ovoj studiji“ (7 puta – prim. S.S.).U poslednjoj rečenici citiranog teksta sadržani su svi auto-rovi „istorijski izvori, domaći, strani i neprijateljski“, na kojima je utemeljio svoju „studiju“. Iz prethodnog teksta videli smo da niko,ama baš niko nije datirao „Junski ustanak sa 6. junom“ i da on u svimtim silnim arhivima na koje se poziva nije našao nijedan, ponavljamnijedan dokumenat u kome se napad na oružniku postaju na Stepenu,koju su branila tri oružnika, naziva ustankom. Je li to naučna kriti-ka ili brutalno gaženje principa istorijske metodologije, lakrdijanezabeležena u našoj dosadašnjoj istoriografiji, koja predstavlja sramotu u prvom redu za autora, potom za njegove recenzente i mento-re i, najzad, za gatačku „Prosvetu“ koja se našla na koricama ovogskribomanskog kolaža. Ako je namera mentora doista bila da knjigom na knjigu opovrgne neke stavove iznete u knjizi Krvavo kolo hercego-

Page 17vačko (u toj knjizi se, kao i svakoj drugoj, ima šta kritikovati) i iz-nesu svoje istine, u svojoj sredini su, za tri godine koliko traju pri-preme za tu kritiku, mogli naći ne mali broj ljudi koji bi taj posaoobavili savesnije, stručnije, korektnije i neuporedivo pismenije, odautora koji im se nametnuo, mašući stvarnim i lažnim naučnim titu-lama i zvanjima. Umesto knjigom na knjigu, on je pokušao da lažima ifalsifikatima opovrgne neke neosporne istine iznete u mojoj knjizi,kao, na primer, onu kada, gde i ko je pokrenuo Junski ustanak hercego-vakih Srba protiv fašizma. Da autor koji im se nametnuo nije mno-go opterećen znanjem iz novije istorije našeg naroda, upečatljivoilustruju primeri koje sam nasumice uzeo iz mnoštva krupnih greša-ka i promašaja, pa čak i očevidnih gluposti kojima je prepunjenaknjiga o kojoj je reč.U pregovoru knjige, pored komične priče o pisanju Litera-turne Rosije, napisano je da za vreme komunistikog režima u „Đemi-nom vilajetu“ (tako on naziva Bosnu i Hercegovinu) čovek nije smeoreći „da je Srbin, da govori srpski jezik, da piše ćirilicu, da čitalist ’Politiku’ i da voli srpsku poeziju i istoriju“. Ovo je neistinaprvoga reda, pokupljena s ulice, koja je neozbiljna i smešna. Opšte je, naime, poznato da je u to vreme ceo politiki, ekonomski i kultur-ni život u toj republici tekao u znaku nacionalnog ključa;čak je isarajevsko Oslobođenje štampano pola u latinici, a pola u ćirilici. Na strani 25 piše da je Austrija za svoju zavojevačku politikuprema Bosni i Hercegovini pridobila „katolike države Evropepre svih Englesku i Francusku“ (na više mesta on čitavu zapadnu ci-vilizaciju naziva katoličkom). Kada pročita citiranu rečenicu,običan čitalac će se zapitati: kako to da „katolčika Engleska“ imatolike probleme sa irskim katolicima. Na strani 29 autor samouvereno naglašava: „Na mesto smenje-nog Vukalovića na tron vođe hercegovakih ustanika dolazi gatačkivojvoda Bogdan Zimonjić. Time se ozbiljno radikalizuje raspoloženjehercegovakih ustanika za ustanak“. Međutim, umesto smenjenog Vuka-lovića, za vojvodu Zubaca, Kruševice i Draččevice imenovan je Petar

Matanović, a za glavnog komandanta hercegovakih ustanika duškikaluđer Nićifor Duić. Bogdan Zimonjić je docnije imenovan zaglavnog vojvodu Gacka, Rudina, Banjana, Pive i Drobnjaka.Na strani 32 piše da je knjaz Nikola 1875. na Đurđevdan, krsnuslavu dinastije Petrovića, imenovao starešine koje će rukovoditipredstojećim hercegovakim ustankom. Tom prilikom, ističe on, Sto-jan Kovačević je imenovan za vojvodu i glavnog harambašu svih herce-govačkih hajduka. Ovu izmišljotinu je autor istresao iz rukava. Izmemoara vojvode Gavra Vukovića, bliskog saradnika knjaza Nikole,vidi se da je toga dana grupa hercegovačkih glavara (navedena su njiho-va imena među kojima nema Stojana Kovačevića), doista, došla na Ce-tinje da bi od knjaza Nikole čula o čemu je razgovarao s austrougar-

Page 18skim carem Franjom Josipom u Kotoru. Kada im je knjaz rekao da su seon i Franjo Josip dogovorili da učine sve što je u njihovoj moći da seizbegli hercegovčaki glavari, koji su se nalazili na Grahovu, bezsmetnje mogu vratiti svojim kućama i tamo se izmiriti s Turcima, jerse na ustanak još uvek ne može ni misliti, oni su se, podvlčai G. Vu-ković, „pognute glave vratili na Grahovo“. Knjaz Nikola je, dakle, ra-dio na smirivanju, a ne na radikalizaciji situacije u Hercegovini.Upravo radi toga nikakvog imenovanja tom prilikom nije bilo. Štose Stojana Kovačevića tiče, njemu je knjaz Nikola, još u decembru1874. godine, umesto vojvodske titule, podario internaciju na Njegu-še, gde je ostao u svojevrsnom pritvoru sve dok hercegovake hajdukečete nisu uključene u novoformirane hercegovačke ustaške odrede,odnosno bataljone i stavljene pod strogu kontrolu ustanikih stare-šina. Na strani 45 autor ističe: „Znalo se za animozitet Trumbićai Supila prema Srbima, te za njihove izjave da oni nikada neće dozvo-liti da žive pod egidom dinastije Karađorđevića“. Ako je to, odista,tako, postavlja se pitanje kako je bilo moguće da ti ljudi zaključe sasrpskom vladom Krfsku deklaraciju, kojom je bilo predviđeno da za-jednika država Srba, Hrvata i Slovenaca bude ustavna parlamentar-na monarhija, sa dinastijom Karađorđevića na čelu.Na strani 57 autor kaže da je „Srbija bila jedina balkanska, amožda i evropska država, koja je u to vreme bila kadra da u nepresta-nom ratovanju od 1912. do 1918. godine baci na kolena tri carevine“(kurziv S. S.). Ovu glupost nije preuzeo ni iz arhivske građe ni izozbiljne istorijske literature, već iz pesme „Ko to kaže, ko to la-že...“, koja je devedesetih godina prošlog veka pevana na populisti-kim mitinzima širom naše zemlje.Na strani 66 piše: „Tako će župnik Ante Mugoša, u govoruodržanom u Udbini 13. juna 1941. godine, reći...“ Uveren da je autorpogrešno prepisao prezime toga župnika (Mugoši su poznata crno-gorska porodica), proverio sam taj podatak i ustanovio da je pogre-šno prepisano ne samo njegovo prezime nego i ime,ime je taj kato-liki župnik pretvoren u Crnogorca. Ovde valja reći da on (autor)pogrešno prepisuje ne samo imena i prezimena ljudi, nego i geograf-ske nazive. Tako, na primer, autor poznato gatačko selo Nadiniće na-ziva Nadanićima svuda gde ga pominje, što rečito govori da nije rečo slovnoj grešci. Govoreći o uspostavljanju ustaške vlasti u Gacku (str.76 i 77),

autor je napravio više krupnih grešaka. Istakao je, naime, da su se utom mestu uz ustašku vlast našli „politiki korteši HSS-a iUMO-a (Ujedinjene muslimanske organizacije, kako on izriito ka-že) i Alije Šuljka, koji su se stavili na raspoloženje (valjda na ras-polaganje – prim. S.S.) ustaškim emisarima“. Kao što se vidi, P.Mandić je Jugoslovensku muslimansku organizaciju (JMO) prekrstio

Page 19u Ujedinjenu muslimansku organizaciju (UMO) i time vrlo ubedljivopokazao koliko poznaje istoriju političkih partija u Kraljevini Ju-goslaviji uoči Drugog svetskog rata. Osim toga, on je od ustaškog po-verenika za srez Gacko Hermana Togonala napravio dve linosti -Togonala i Kreša, ističući: „U Gacko potom dolaze hrvatske ustaše:Togonal, Jože Gamboš, Krešo Franjo Kikaš, da bi organizovaliustašku vlast“. Međutim, Krešo nije ni ime ni prezime nijednog odnavedenih ustaša nego nadimak Hermana Togonala; očevidno je da jeautor nekritiki prihvatio tvrdnje onih savremenika koji sve znaju,prema kojima je Krešo, a ne Togonal, bio glavna ustaška ličnost uGacku. Na isti nain prihvatio je tvrdnju da je u selu Vrbi bila uspo-stavljena hrvatska oružnika postaja, iako se iz arhivskih izvora ne-dvosmisleno vidi da od 27 oružnikih postaja u istonoj Hercegovi-ni nijedna nije bila stacionirana u Vrbi; tamo su muslimani iz selaBahori i Mrđenovića isturili stalnu stražu da bi zaštitili svojasela od eventualnog upada komitskih grupa iz Crne Gore.Na strani 93 piše: „Noću 1. juna grupa ustaša sa HermanomTogonalom na čelu upala je na Stepen u kuću Blagoja Šarovića i nalicu mesta ga ubila. Taj zločin izvršio je lično Franjo Sudar“. Bu-dući da je taj zločinac u osvit iste noći izvršio (sa svojom hordom,razume se) prvi masovni zločin u Hercegovini: ubio 27 nedužnih lju-di u selu Udrežnju (Nevesinje), nije u isto vreme mogao biti i u Udre-žnju i na Stepenu.Na strani 194 stoji da je 2. septembra „zarobljena jedna domo-branska posada od 20 vojnika u selu Nadanićima“ (reč je o selu Nadi-nićima). Ovaj podatak je istresao iz rukava, iz arhivske građe i isto-rijske literature sigurno nije, jer tamo stoji da je Somoborsko-lip-nička četa napala 31. avgusta po podne (a ne 2. septembra, kako kažeautor) u Rašelici poštanski automobil i tom prilikom ubila 6muslimana i zarobila 9 domobrana, koje je razoružala, a potom pusti-la na slobodu. Posle te akcije, domobranska posada iz Nadinića povu-kla se u Gračanicu.Da autor nije uopšte pregledao arhivsku građu, vidi se iznjegove tvrdnje da su vlasti NDH, „zbog straha od eskalacije ustanka“,raspustile ustaške logore u Hercegovini. U stvari, privremeno subili raspušteni ustaški logori u Nevesinju i Gacku, dakle, samo ugornjoj Hercegovini zahvaćenoj Junskim ustankom.Autor očevidno ne poznaje organizacionu strukturu vlastiNDH, pa tamo gde govori o uspostavljanju te vlasti u Gacku navodi dasu prvo formirana ustaška predstojništva i ustaški logori, takoda čitalac stiče utisak da u Gacku ima više kotarskih predstojni-štava i ustaških logora. Iz njegovog teksta se nedvosmisleno vidi daon ustaške logore smatra vojnim formacijama, pa stoga tamo gde go-vori o organizovanju ustaškog logora u Gacku, izriito kaže da je zakomandanta tog logora postavljen Hasan Čustović.

Page 20Na strani 285 piše da se u Borču (grupa sela u izvornom delureke Neretve) nalazilo „najmanje 4.000 dobro naoružanih ustaša“. Izdokumenata citiranih u mome članku Na traginoj stranputici vi-di se da se broj naoružanih ljudi u Borču kretao oko 1.200, da su biliorganizovani u tzv. štrajfune, odnosno poterna odeljenja,čiji su pri-padnici za službu u oružanim snagama NDH dobijali platu. Da autormnogo ne razmišlja o onome o čemu piše, rečito govori brojka od4.000 ustaša, koja je suprotna loginom mišljenju. Opšte je poznatoda je svaki ustaša iz Borča imao najmanje 4–6 lanova porodice, štoznači da je u Borču po toj logici živelo oko 20.000 stanovnika. Među-tim, ceo gataki srez imao je tada oko 12.000 stanovnika – Srba i mu-slimana.Na strani 223 navodi se da u „tih dana ustaše u Bijeloj gorinašle zbeg u kome se nalazilo 78članova dva veća bratstva: Đurića(nije Đurića nego Šurića – prim. S.S.) i Ratkovića, pohvatale ih isve na mestu pobile“. Mada autor svuda voli da presoli, odakle je uzeotaj podatak to samo on zna. Tom prilikom ubijeno je osam ljudi: 5 Šu-rića i 3 Ratkovića; njihova imena navedena su u mojoj knjizi Pokoljihercegovakih Srba 1941.Na strani 221 piše da je noću 13/14. juna iz ustaškog zatvorau Ljubinju izvedeno 80 ljudi, zverski ubijeno i bačeno u jamu Panduri-cu. U stvari, te noći su u jamu Panduricu bačena 32 čoveka,čija suimena navedena u mojoj gore pomenutoj knjizi. Moguće je da autor na-merno uveliava broj žrtava da bi ostavio utisak kako je on otkrioono što drugi pre njega nisu učinili.Govoreći o ustanku u Nevesinju, kome pridaje sasvim spore-dan značaj, autor bez zazora kaže: da je taj ustanak, pored ostalog, pod-staknut i vestima „da su se Rusi spustili padobranima u Gacko i da suzauzeli grad“. Ovde nije potreban nikakav komentar, jer će čitaocisami zaključiti da bistri hercegovaki seljaci takve budalaštinenisu pronosili. Na strani 194, pored ostalog, piše: „Ustanike snage iz Gor-njeg polja i Površi, udarile su na Gacko, zauzele ga i zapalile poljo-privrednu stanicu i pola Gacka“. Tako će Gačani posle šezdeset go-dina prvi put čuti da je njihov grad bio zauzet od ustanika u toku noći5/6. septembra 1941. godine i da je tom prilikom pola grada spaljeno.Na strani 214 navodi se da su samo u borbi na raskrsnici pu-teva kod sela Plužina, 30. juna 1941, poginula 32 domobranska vojnika i 7 oficira. Međutim, u izveštaju Zapovedništva Nevesinjske domo-branske brigade kaže se da je tom prilikom poginulo 7 domobrana,među kojima i bojnik Stjepan Pavičić, da ih je 5 nestalo i nekolikoranjeno. Verodostojnost ovog izveštaja potvrđuje činjenica da je u leto1941. godine na toj raskrsnici podignut spomenik izginulim hrvatskim vojnicima, na kome su bila uklesana imena 7 poginulih domobrana.

Page 21Na strani 210 i 211, gde se govori o ofanzivnim dejstvima hr-vatskih i italijanskih snaga vođenim početkom jula radi ugušenja Junskog ustanka, autor je, da bi uverio svoje čitaoce da ne pripada onoj vrsti „istoričara“ koji od dve knjige prave treću, napravio hro-

nološki haos u opisu događaja o kojima je reč: izmešao zbivanja kojasu se odigrala u junu, julu, avgustu i septembru 1941.godine. Tako, naprimer, govoreći o proglasu koji je podmaršal Laksa uputio ustani-cima, pozivajući ih na pregovore o predaji oružja i pacifikaciji po-bunjenog područja, posebno je istakao da su stanovnici Novih Dulića,Danića i Pržina uputili pismo krilnom zapovedniku u Bileći, u ko-me su ga obavestili „da oni ne žele da pregovaraju na osnovu Laksi-nog proglasa...“ U fusnoti 228 naveo je da je to pismo upućeno 25. juna.Kako je Laksin proglas obnarodovan 30. juna, ispada da su Petrovi Du-lićani, Danićani i Pržnjani odgovorili na taj proglas pet dana prenego što je obnarodovan. Kod P. Mandića je u istorijskoj nauci svemoguće, pa i anahronizam o kome je reč. Ovde valja reći da predstav-nik „Laksinog štaba“ nije bio Franjo Šimić nego pukovnik AntinProhaska, da s njime nisu razgovarali Risto Milošević i AndrijaTepavčević, već Petar Samardžić. Naime, pred sam početak julskeofanzive, Prohaska je uputio trojicu trgovaca iz Nevesinja (Danila Lažetića, Gavra Vukovića i Iliju Salatića) na Drenovik sa pismomu kome je pozvao Petra Samardžića na pregovore o uslovima pod koji-ma bi ustanici bili voljni da predaju oružje i da se pokore hrvat-skim vlastima. Pošto je Petar Samardžić postavio uslove koje hrvat-ska strana nije prihvatila, pregovori su prekinuti. Istoga danapredveče započela je hrvatsko-italijanska julska ofanziva, koja je za-vršena 8. jula spajanjem hrvatskih i italijanskih snaga, koje su nastu-pale od Nevesinja, odnosno Bileće, u rejonu sela Fojnice. PukovnikŠimić je postavljen za komandanta Nevesinjske domobranske brigade tek posle te ofanzive. On nije došao u Gacko, na „slobodnu srpsku te-ritoriju u pratnji dva oficira“, kako piše P. Mandić, već sa domo-branskom grupom „Majksner“, koja je brojala oko 600 ljudi; došao je saraskrsnice puteva kod sela Plužina u pomoć napadnutom Gacku 6.septembra po podne. Uz put je vodio pregovore sa grupom ustanikaVladislava Hamovića i Mihaila Koprivice u selu Fojnici. U domo-branskoj arhivskoj građi nema tragova o pregovorima koje je Šimićvodio sa Ristom Miloševićem i Andrijom Tepavčevićem. Do tih pre-govora je moglo doći negde oko 10. septembra, mesec dana posle zavr-šetka Laksine ofanzive. U Šimićevoj pratnji nije bio nikakav Vla-dimir Turk nego domobranski poručnik inženjer Milan Javor, zapo-vednik domobranske postaje u selu Fojnici.Trebalo bi mi mnogo prostora da izvršim ispravke grešakau Mandićevoj „studiji“ i ukažem na krupne propuste i promašaje koje je autor napravio vršljajući po egzektno utvrđenim činjenicama uknjizi Krvavo kolo hercegovačko. Uveren sam da to nije potrebno i da

Page 22je i ovo što je rečeno sasvim dovoljno da se čitaoci uvere da ovde nijereč o sitnim greškama i omaškama već o neznanju koje je aktivno.Budući da je knjiga o kojoj je reč, sklepana zbrda-zdola, prepu-na krupnih faktografskih grešaka (o naučnim greškama da i ne go-vorimo), neozbiljnih i za istoričare od struke komičnih rezona, kojipredstavljaju sprdanje sa istorijskom naukom, dugo sam se razmišljaoda li da napišem ovu kritiku i na taj način skrenem pažnju naše jav-nosti na nešto što nijedan obrazovan čovek neće ozbiljno shvatiti.Setio sam se i mudrog saveta Karla Marksa, koji glasi: „Na kokoške se ne ide artiljerijom nego se samo kaže iš[“. Na kraju sam ipak od-

lučio da to učinim, jer bi ćutanje ohrabrilo ovog razmetljivog dile-tanta i podstaklo ga da nastavi vršljanje po ne tako davnoj prošlo-sti našeg naroda: da bez ijednog verodostojnog dokumenta vrši revi-ziju rezultata koje je naša istoriografija, pa i publicistika, posti-gla u rasvetljavanju hercegovačke ratne drame u proleće i leto 1941.godine, uprkos mrzovolji Brozovog režima; da drsko ignoriše prvuhercegovačku antifašistiku pušku, koja je 3. juna 1941. pukla u bun-tovnom Nevesinju, i da se ponaša kao da toga dana Nevesinjci nisu vo-dili žestoku višečasovnu borbu sa više od 300 do zuba naoružanihPavelićevih bojovnika nego šenlučili; da, gazeći brutalno elemen-tarna načela istorijske metodologije, bestidno tvrdi kako, tobože, idomaći i strani izvori „datiraju Junski ustanak sa 6. junom“ i tutvrdnju potkrepljuje izmišljenom pričom da je to, povodom 50-godi-šnjice pobede nad fašizmom, otkrila Literaturna Rosija, što sa-mo po sebi neposredno i uverljivo govori o kakvom je skribomanu reč;da nekorektno prepisuje tuđe radove; da ispod svojih tekstova podme-će imena uglednih istoričara,čiji su stavovi dijametralno suprotninjegovim stavovima; da u potrazi za „poželjnom istinom“,čita u knji-gama poznatih naučnika ono što tamo ne piše; da arogantno i bezob-zirno ui pameti „naivnog“ akademika Milorada Ekmečića; da se ki-ti naučnim zvanjem koje mu nikada nije dodeljeno; i, najzad, da „ople-menjuje“ arhivske dokumente i saobražava ih sa svojim stavovima, za-boravljajući pri tome okolnost da je istorijska nauka od @an @akMabiona (1632–1707) do našeg savremenog doba toliko usavršilasredstva za otkrivanje falsifikata, da je mogućnost i najveštijegfalsifikovanja gotovo potpuno isključena; zaboravio je i na upozo-renje umnih ljudi i velikih pisaca prema kome se svi oni koji poku-šaju da okreću tokove istorije, neminovno nađu ispod njih.