Сава Шумановић

Пуцањ од 28. августа 1942., који је на митровачком гробљу прекратио живот Саве Шумановића, био је пуцањ у једно велико остварење нашег савременог сликарства. Том неочекиваном и неправедном крају пута, претходило је неколико деценија изграђивања Шумановићеве уметничке личности и скоро исто толико времена да се та борба сачува.

Сава Шумановић, рођен је у Винковцима 22.јануара 1896., у имућној грађанској породици, као син јединца Персиде и Милутина Шумановића родом из Шида. Када је имао четири године пресељава се са родитељима у Шид, где проводи остатак детињства и завршава основну школу. Реалну гимназију почиње да похађа 1906. у Земуну, у 5. разреду узима часове код наставника цртања Јунга који му обраћа пажњу на начела импресионистичког сликарства, принципе сликања Сезана и Ван Гога. Школске распусте проводи у Грацу, код стричевог пријатеља, где учи немачки, а по завршетку гимназије у јесен 1914., Шумановић полаже пријемни испит и уписује се на Уметничку школу у Загребу, упркос очевој жељи да се школује за адвоката. Био је у класи Отона Ивековића, сликара романтичара и Менци Клемент Црнчевића, под чијим утицајем је сликао по узору на Дирера, Рубенса и Рембранта, али је изван наставе радио у духу Манеа и Сезана. Сава Шумановић први пут излаже групно на школској изложби 1916., а затим и самостално са Богумилом Царом у Улриховом салону у Загребу 1918., када и завршава Школу за умјетност и умјетни обрт у Загребу.

По завршетку студија радио је као заменик сценографа у загребачком Народном казалишту и остварује сценографију за Дон Жуана Волганга Амадеуса Моцарта. Не запоставља ни сликање. У Музеју за умјетност и обрт отвара другу самосталну изложбу 1920. године.

Стимулисан успехом који постиже овом изложбом, а сада и очевом подршком у септембру те године одлази у Париз где остаје до средине

1

1921.године. Тада први пут излаже у Паризу на Изложби југословенских уметника у Малој палати града Париза.

Током свог париског боравка радио је три месеца у атељеу Андре Лота, где пада под утицај кубизма. На изложби Удружења независних уметника у Паризу, излаже јануара и фебрура 1922., у Великој палати Јелисејских поља слике : Лађар и Париско предграђе. Следеће године у истом простору излаже, на 35. изложби Удружења независних уметника у Паризу : Пасторалу и Женски и акт, а у јесен те 1923.на 17 изложби Јесењег салона у Паризу : Пејсаж са фонтаном и Мртву природу.

Године 1925., после кратких боравака у Загребу и Београду, одлази по други пут у Париз, обнавља стара пријатељства и стиче нова. Поново ступа у Лотов атеље и излаже у Јесењем салону и Салону независних, на две изложбе 1926., бива запажен од познатих француских критичара које предводи Флоран Фелз, након изложених слика : Композиција, Мртва природа и Сточић са огледалом и прибором за удешавање. Следеће године на 38. изложби Удружења независни и на Јесењем салону излаже : Летњи угођај, Мртву природу и Доручак на трави.

Од кубизма лагано нагиње ка импресионизму, а утицај Сезана постаје све јачи. Шумановић 1928. излаже свој чувени Пијани брод у Салону независних, који чак излази на насловној страни часопоиса Крапујо, са изванредним критикама уважених париских критичара.

На жалост управо тада, суперсензибилни Шумановић, притиснут болешћу, тешком душевном кризом и незадовољан условима живота напушта Париз и враћа се у Шид.

У данима када је био најближи остварењу својих уметничких снова, у заносу нагло стеченог признања, славе и популарности, Сава Шумановић, као да није имао снаге, да један тако снажни стваралачки дух привеже чврсто уз себе.

Сликањем у родитељском дому, Шумановић се развија у страсног и снажног уметника. Он више није ни кубиста ни експресиониста. Пронашао је свој сопствени манир, који се састоји од овлаш стилизованог цртежа и светле палете. Слика платна великог формата, с фигурама у пејсажу, или мртве природе. Резултат тога рада је велика изложба у Београду 1928.,, на којој поред Пијаног брода доминирају платна насликана у Шиду : Доручак на трави, Женски акт, Мртва природа са грожђем, с којима отвара нову

2

страницу своје уметности. Радови са изложбе су распродати и Шумановић, охрабрен уметнички, морално и материјално поново одлази у Париз и излаже на 40. Изложби независних, и тада су настала његова необична лепа платна : Мост на Сени, Јесењи пејсаж из околине Париза, Женски акт с црвеним тепихом. Тада почиње врхунац Шумановићевог стварања : његове слике су јасне, светле, чисте, добро нахрањене бојом, палета хармонична, топла и жива, композиција чврста, уравнотежена, темељно изграђена.

По повратку из Француске у Шид вредно ради, не испуштајући кичицу из руку, сликајући свакодневно у природи, испрва акаварелом, а затим опет прелази на уље. У предговору за изложбу 1939., године у Београду пише : Данас радим стил који зовем сам пред собом именом „ како знам и умем - стил “, који није ни академичан, ни левичарски, нег онакав, како ми га мотив, моје знање и расположење диктира.Тај стил сам у муци освојио, па је он само мој...

Остварио је изванредна платна : Улице у Шиду, Велике купачице, Пролеће у долини Свете Петке, Русинка, Шидски виногради. После 1936. повлачи се из природе у свој атеље у Шиду, где слика пејсаже из околине Шида : Шидски салаши, Илочки друм под снегом, Јесењи пејсаж, чисте и прозрачне слике. Уз то сликао је и скицирао читав низ купачица на измишљеној шидској плажи, Шидијанки купачица, лепо постављене и мајсторски изведене актове са пејсажем у другом плану.

У Београду дуго и темељно припрема изложбу 1939, сам куца рамове, намешта слике, у истом простору Универзитета, где је изложио 410 слика. Отварање изложбе било је истог дана када је почео Други светски рат 1. септембра 1939.године .

На Српском православном гробљу у Сремској Митровици, усташе су у августу 1942. убиле 2.800 људи, међу којима је био и Сава Шумановић. Професор Александар Дероко сведочи како су се у време рата, поготово у тешким зимама 1942., и 1943., у београдском комисионима и антикваријатима могле наћи на продаји слике Саве Шумановића, које су продавали осиротели грађани.

После Другог светског рата, још једном је необична судбина утицала на дело Саве Шумановића. Врло ретко помињан, не због себе, већ због убица, претио је да буде заборављени сликар. Мајка Персида се свим силама борила

3

за дело свога сина, и 1952., препустила је старање о Савиним делом Шиду, на десетогодишњицу његове мученичке смрти.

Прва изложба Саве Шумановића после Другог светског рата, одржана је у априлу и мају 1958., у Народном музеју у Зрењанину, када је изложено 30 његових слика. Исте године снимљен је документарни филм Сава Шумановић – Путеви. 1984.,. Музеј савремене уметности у Београду приредио је ретроспективну изложбу дела Саве Шумановића која је приказана у Београду, Новом Саду, Загребу и Сарајеву. 1989., поставком сталне изложбе у реновираној згради Галерије слика Сава Шумановић у Шиду обухваћено је око 150 ауторових дела. Телевизијски филм Шумановић – комедија уметника аутора Бранка Вучићевића, снимљен 1987., у продукцији Телевизије Београд, данас се налази у сталној поставци музеја модерне уметности у Београду, Паризу, Мадриди, Њујорку...

После промене власти у Хрватској 1990., са родне куће Саве Шумановића у Винковцима, скинута је спомен плоча.

Током својих болести Сава Шумановић је бежао од неких имагинарних људи, који ће га на крају стићи. Напустио је Париз, пре него што је Париз напустио њега. Можемо само да замислимо колико би још лепота створио Сава Шумановић, велики сликар, да његов пут није прекинут.

4

Литература :

Сава Шумановић – Народни музеј у Зрењанину, 1958, аутор Мидраг Коларић

Сава Шумановић – Галерија слика у Шиду, 1985, аутор Миодраг Б. Протић

Сава Шумановић, живот и уметност, - 1997., Нови Сад, аутор Војин Башичевић

Сава Шумановић – Нови Сад 2000., аутор Гроздана Шарчевић

Злочин окупатора у Срему 1941 – 1944., Покрајински завод за утврђивање злочина окупатора у Бојводини

Знаменити Срби винковачког краја – Нови Сад 2004., аутор Душан Сп. Војводић

5