‐ 1 ‐

Sadržaj

1. UVOD ...…………………………………………………………........................ 2

2. RAZVOJNI PROCES FOTOGRAFIJE ……………………………................... 3

2.1 Analogna fotografija ……………………………………………................ 8

2.2 Digitalna fotografija ………………………………………….................. 17

2.3 Osnovni princip zapisa digitalnih fotoaparata ………................................. 19

2.4 Elementi digitalnog fotoaparata ………....................................................... 20

2.5 Vrste digitalnih fotoaparata …………………….......................................... 21

2.6 Princip rada SLR fotoaparata ……………………….................................. 22

2.7 Sličnosti i razlike analognih i digitalnih fotoaparata ………....................... 23

2.8 Prednosti i nedostaci analognih i digitalnih fotoaparata ……….................. 24

3. FOTOGRAFIJA KAO DINAMIČKI PROCES …............................................... 24

3.1 Kompozicija slike ………………………………………………................ 24

3.2 Podešavanje potrebnih parametara na digitalnom fotoaparatu …................ 27

3.2.1 Ekspozicija ……................................................................................ 27

3.2.2 Oštrina ……….................................................................................. 28

3.2.3 Boja ………………………………................................................... 29

3.3 Rukovanje fotoaparataom ………................................................................ 29

4. OBRADA DIGITALNIH FOTOGRAFIJA ……................................................ 31

5. FOTOGRAFIJA U NASTAVI …........................................................................ 35

6. NASTAVA TEHNIKE ……................................................................................ 36

7. FOTOGRAFIJA KAO VIZUELNO NASTAVNO SREDSTVO …................... 38

8. TRADICIONALNA I SAVREMENA NASTAVA …………………................. 43

9. ZAKLJUČAK ……………………………………………………….................. 46

10. LITERATURA .................................................................................................... 47

‐ 2 ‐

1. UVOD

O značaju i zastupljenosti fotografije u savremenom svetu življenja koji je praćen brzim razvojem tehnike i tehnologije je suvišno pričati.

Fotografije nas okružuju i bez reči opisuju svet oko nas. One su na naslovnim stranama novina, časopisa, na stranicama knjiga, plakata, postera, razglednica, interneta i slično. Kroz porodične albume pomoću fotografija pratimo rođenja, prve korake, rođendane, školske priredbe, proslave, veselja, venčanja... ona je postala neophodan deo industrije, zanatstva, sudstva, medicine, trgovine, i slično jer dokazuje istinitost, činjenice ali je i savršen način manipulacije mišljenja.

Fotografija danas poprima novu dimenziju, posebno zahvaljujući internetu i dostupnosti digitalne kamere, ona postaje sveprisutna - globalna.

Ako se vratimo na sam početak,kada smo se počeli školovati, kada smo prvi put došli u dodir sa udžbenikom, prvo šta smo mogli zapaziti bila je fotografija na naslovnoj stranici naše knjige. Adekvatno ilustrovana dekoracija udžbenika imala je zadatak da preko vizuelnog sadržaja utiče na pridobijanje naše naklonosti.

Slika 1.1 Motiv iz udžbenika

Fotografija je danas postala skoro neophodna potreba svakodnevnog života savremenog čoveka . Ona hiljadama ljudi pričinjava velika zadovoljstva , bilo kao dokument života , bilo kao saradnik u poslu i učenju , kulturna razonoda , umetnost, tehnička zabava ili nešto slično.

Uloga i značaj fotografije tokom školovanja je rasla i suštinski je imala zadatak da nam prenese neophodnu i značajnu informaciju koja je imala svrhu boljeg razumevanja i lakšeg shvatanja.

‐ 3 ‐

2. RAZVOJNI PROCES FOTOGRAFIJE

Reč fotografija prvi je upotrebio Džon Heršel, 1839. godine. Ta reč potiče iz grčkog jezika, od phos (svetlo) i graphis (pero) a zajedno prevedene znače crtanje svetlom. Put razvijanja fotografije, mehanike aparata, optike, hemijskih procesa i računarske elektronske tehnologije kakvu danas poznajemo je veoma dug.

Podstaknuti značajem i vrednošću same fotografije u nastvnom planu i programu je zastupljena i ova tema, odnosno suštinski smo bazirani na obradu pre svega digitalne fotografije i svega onog što prati ovu nastavnu jedinicu.

Slika 2.1 Makro fotografija Slika 2.2 Celuloidna filmska traka

Skoro da smo stavili tačku na analognu fotografiju ali ne možemo a da je ne spomenemo i ovom prilikom joj damo značaj jer predstavlja važnu kariku u lancu razvoja . Boravak u laboratoriji i druženje sa razvijačima i fiksirima dok razvijamo film i izrađujemo fotografiju je doživljaj i ushićenje kojeg se sada samo rado sećamo.

Analogna fotografija podrazumeva snimanje na film, a digitalna na neki fotoosjetljivi medij (svetlosni senzor). Digitalna fotografija pohranjuje se na neki digitalni medij (najčešće na memorijsku karticu, tvrdi disk ili CD-ROM), ali može se razviti na papir. Isto tako analogna se fotografija skeniranjem može digitalno sačuvati.

Film je jedan od izuma u fotografiji koji je omogućio jednostavno zapisivanje svetla na medij. Film je engleska reč koja u prijevodu znači tanki sloj“. Filmovi su zapravo prozirne plastične (celuloidne) trake koje na sebi imaju tanke premaze hemikalija koje su osjetljive na svetlo. Zato nerazvijeni film ne smijemo izlagati svetlu jer ćemo ga uništiti. Film koji se nalazi u posebnoj zatvorenoj kutijici stavlja se u analogni fotoaparat i zatim se zatvara kako se ne bi osvetlio.

Kad se pritisne okidač na aparatu, film se kratko osvjetljava i zatim se mora pomaknuti navijanjem kako bi se kod narednog okidanja aparata osvetlio sedeći deo filma.

‐ 4 ‐

U jednoj kutijici najčešće ima filma za 36 ekspozicija, što znači da se jednim filmom može dobiti 36 negativa (ili pozitiva, ako je film pozitiv) i 36 fotografija. Kad se film ispuca u fotoaparatu se premota u svoju kutijicu i s tom kutijicom ide na razvijanje u mračnu komoru. Mračna je zbog toga da se film nebi osvetlio pre nego što se razvije.

Film se razvija posebnim hemikalijama koje razvijaju i fiksiraju (učvršćuju) sliku na filmu. Dobili smo negativ film sa svetlom i bojama suprotnim onima u prirodi.

Slika 2.3 Perforirani negativ film 35 mm

Nakon razvijanja, film (Slika 2.3) se preko posebnih aparata (osvjetljivača) prenosi na foto papir na kojem napokon dobijemo fotografiju. Ovako dobijenu fotografiju zovemo analognom fotografijom. Ona, dakle, nastaje hemijskim putem.

Za pronalazak tehnike fotografije u boji, najviše su zaslužni dva slavna naučnika Isak Njutn i Maksvel. Njutn je tri veka ranije razložio sunčevu svetlost na 3 osnovne boje - crvenu, zelenu i plavu. Maksvel je znao da se kombinacijama ovih boja mogu dobiti sve ostale, tako da je uradio jedan eksperiment - koristio je tri diapozitiva obojena u osnovne boje, projektujući ih na istu površinu i tako je dobio sliku predmeta u boji.

1826. Nicephore Niepce, francuski pronalazač, napravio je prvu fotografiju pomoću kamere i fotoosetljivog papira. Prva fotografija eksponirana je čak 8 sati zbog slabe osetljivosti papira (Slika 2.5).

Slika 2.5 Fotoaparat Nicephore Niepce-a kojim je napravio prvu fotografiju

‐ 5 ‐

Slika 2.6 Prvi Kodakov fotoaparat namenjen za prodaju

Prvu fotografiju koju je načinio Nicephore Niepce , nastala dugotrajnim eksponiranjem prikazana je na sledećoj slici .

Slika 2.7 Izgled prve fotografije

Prvi fotoaparat za '' široke mase '' napravio je George Eastman 1900.godine pod imenom Kodak Brownie. On je pronalazač i fotografskog filma.

U fotoaparat je bio ugrađen film i kada bi se potrošio, kamera se zajedno s filmom slala u fabriku Kodak gde je film razvijen i zamenjen novim filmom u fotoaparatu (Slika 2.6) da bi bio spreman za dalje korišćenje .

-1861. godine škotski fizičar i matematičar James Clerk Maxwell napravio je prvu trajnu fotografiju u boji. 1907. godine braća Lumiere proizveli su prvi komercijalni film u boji.

‐ 6 ‐

-1963. napravljena je prva digitalna kamera , sliku je smeštala na disk i trajala je samo nekoliko minuta.

- 1969. Bell labs se pojavljuje sa prvom CCD kamerom koje je bila namenjena video telefonima.

- 1981. Sony Corporation je patentirala “Mavica” kameru (0,28Mpx) koja je smeštala slike kao magnetne impulse na flopi disk (Slika 2.8) . Tada je koštala 30,000 $.

- 1986. pojavljuje se prvi mega piksel senzor koji je snimao 1.4 miliona piksela , a slika se štampala na 5x7 inča u digitalnom kvalitetu. Ovo je bio početak digitalne fotografije za koju znamo danas.

Slika 2.8 Izgled fotoaparata “Mavica”

Digitalne fotografije su u stvari sastavljene od velikog niza sitnih obojenih kvadratića koji se nazivaju pikseli. Ovaj princip se ne razlikuje od analogne fotografije jer film je sastavljen od srebrnih zrnaca, tako da u suštini sama slika nije jedna celina već je sastavljena od velikog dela sitnih zrnaca, u slučaju digitalne fotografije - piksela, zato mnogi nazivaju piksele „digitalno zrno“. Svaki piksel pojedinačno predstavlja jednu boju i jedan ton. Zajedno, mnogo piksela kreiraju oblike i detalje na slici, a broj piksela određuje kvalitet i veličinu slike.

Broj piksela po jednom inču naziva se rezolucija. Koliko velika će biti rezolucija fotografija zavisi od aparata, tj. koliko ima megapiksela.

Slika 2.9 Izgled CCD senzora

Pravilo – „što više megapiksela to bolje“ je u suštini tačno, ako vam je cilj da vam izrađene fotografije budu što veće i što boljeg kvaliteta, ali aparati se prvenstveno mere po kvalitetu optike, tako da neke kamere sa manje megapiksela mogu da naprave mnogo bolje slike od aparata sa više megapiksela, tako da ovo nije presudno,ali jeste važno, jer broj megapiksela određuje rezoluciju, tj. u kojem formatu možete izrađivati fotografije.

‐ 7 ‐

Pikseli kao delovi slike (PIcture ELements), to su uprošćeno tačke, tačnije mali kvadrati od kojih je u vidu mozaika sastavljena digitalna fotografija. Logično je zaključiti da što ih je više - slika je kvalitetnija. Svaki piksel ima svoju numeričku vrednost od 0 do 255 i sastavljen je iz tri kolorna kanala koja obično nose 8 bita informacija, pa je uobičajeno da digitalna fotografija ima 24 (3 x 8) bitni kolor. Naravno, ove vrednosti mogu biti i veće, tj. nositi više informacija od 12 do 16 bita po kanalu ili 36 - 48 bita po slici), ali to nema neke veće važnosti, jer ove vrednosti još uvek nisu podržane izlaznim uređajima – štampačima ili laboratorijskim fotoprinterima. Danas količina piksela (megapiksela, Mpix) polako postaje ne važna, jer se danas ne mogu kupiti fotoaparati sa manje od nekih pet megapiksela, što je više nego dovoljno za format fotografije od 18 x 24 cm.

Postoji još jedna mera vezana za veličinu, a to je odnos strana slike koji može biti 2:3 ili 3:4. Prvi odnos odgovara tradicionalnom formatu filma a drugi je standard kompjuterskih monitora i većine današnjih kompaktnih digitalnih fotoaparata. Sama veličina senzora (Slika 2.9) ima važnost samo kod opcija visokih osetljivosti, a varira zavisno od modela i proizvođača.

U kom formatu (fajla) ćete smeštati slike na memorijskoj kartici u aparatu, direktno utičče na kvalitet slike. Tri osnovna formata koja koriste digitalni fotoaparati su JPEG, TIFF i RAW (Slika 2.10) .

Slika 2.10 Određivanje vrste formata

Da bi na memorijsku karticu stalo više fotografija, ali i da bi se ubrzao proces zapisivanja podataka na karticu koristi se metod kompresije podataka. Najčešće se radi o tzv. JPEG kompresiji koja nudi odličan odnos kvaliteta i veličine digitalnog zapisa. Ipak, u procesu JPEG kompresije dolazi do odbacivanja određene količine podataka koji nepovratno nestaju i tako gubimo na kvaliteti slike.

Većina fotoaparata nam nudi da odaberemo stepen kompresije, ostavljajući nam tako izbor između manjeg broja kvalitetnijih ili većeg broja fotografija manjeg kvaliteta. Obično su ponuđena dva ili tri različita stepena kompresije. U slučaju kada postoji dovoljna količina memorije ili se ne planira snimanje velikog broja snimaka, najbolje je odabrati najniži stepen kompresije, jer se tako dobijaju najkvalitetnije moguće fotografije. Ako nema dovoljno memorije, onda se pravi kompromis kvaliteta i veličine zapisa.

U svakom slučaju preporučljivo je važne fotografije čuvati u što većem kvalitetu.

‐ 8 ‐

2.1 Analogna fotografija

Već smo se dotakli istorijskog značaja analogne fotografije i ukratko opisali njen hronološki razvoj sa ciljem da dočaramo istorijsku vezu tj. prelaz na primenu novih tehnoloških dostignuća . Svedoci smo brzog razvoja tehnike i tehnologije kojim, hteli to ili ne , moramo ovladati da bi se pre svega mogli baviti onim što najviše i želimo – fotografijom.

Savremeni analogni fotoaparat sa svojom pretečom kamerom obskurom ( Camera Obscura), od koje je fotografija počela, u principu, zajedničko samo ima mračnu komoru. Camera Obscura (latinski: "kamera" je "svod komore / soba" + "obscure" znači "mrak" = "zamračeni komore / soba") je optički uređaj koji projektuje sliku okoline na ekranu.

Slika 2.1.1 Kamera Obskura

Svetlo iz spoljnog okruženja prolazi kroz otvor ,udara u površinu gde se reprodukuje naglavačke,u veoma precizan prikaz ali je boja i perspektiva sačuvana. Veličinom otvora se određuje stepen oštrine dobijenog snimka.

Slika 2.1.2 Materijalizovani prikaz kamere Obskure

‐ 9 ‐

Dok je pra-predak bio sanduče sa otvorom sa jedne strane i mat staklom sa druge strane, savremena kamera je jedan optički,mehanički i elektronski veoma složen instrument. Unutar kamere ugrađen je čitav niz uređaja za kontrolu i određivanja elemenata koji utiču na karakter fotografije. Ovi uređaji su pak složeni instrumenti veoma precizne i komplikovane izrade i služe samo jednom cilju- da fotograf za što kraće vreme dobije što preciznije elemente potrebne za korektnu fotografiju. Možemo doći na misao da tako složena instrumentacija umanjuje umetnički udeo u stvaranju fotografije. Međutim nije tako. Fotografija je kao tehnika, umetnička delatnost nove ere u kojoj elektronika i automatizacija čine sastavni deo svakodnevnog života.

Da bi se nešto postiglo u fotografskoj umetnosti neophodno je raspolagati kamerom koja omogućuje sigurnu kontrolu nastajanja slike a format kamere je važan element njene sposobnosti. Uzimajući u obzir samo kvalitet slike kao kvalitet reprodukcije objekta, oštrinu i sposobnost registrovanja detalja, uvek je za svaku priliku najbolja kamera najvećeg formata.

Nosioci slike u foto-emulziji su zrnca halogenog srebra, koja, ma kako bila sitna i fino raspoređena, ipak ograničavaju količinu detalja koja se mogu registrovati po jedinici njene površine. Prema tome,bez obzira koliko je bio fini objektiv kojim je slika snimljena i bez obzira na sposobnost razlaganja detalja objektiva, registrovanje detalja na snimku biće ono koje omogućuje emulzija. Oštrina i briljantnost fotografije, odnosno količina detalja koji če biti na fotografiji, najdirektnije zavise od toga kolika je površina negativa na koji se snima.

Ako nam je potrebna fotografija sa što većom oštrinom i što većom količinom detalja, upućeni smo na kameru velikog formata. S druge strane , uz ove vrline kamere velikog formata imaju u praksi veoma bitna ograničenja.

Uz veliki format negativa ide proporcionalno i duža žižna daljina objektiva, a kao posledica toga mala dubinska oštrina pri snimanju. Zato smo prinuđeni na snimanje malim otvorima blende i dugim ekspozicijama, što nam onemogućuje da kamerom velikog formata snimamo druge motive, osim statičnih. Nasuprot njima, kamere manjih formata, sa oštrinom proporcionalno kraćom žižnom daljinom, sa većom dubinskom oštrinom i mogućnošću snimanja većim otvorima blende i kraćim ekspozicijama, najčešće opremljene objektivima velikih svetlosnih jačina, u brzini snimanja su neuporedivo nadmoćne u odnosu na kamere velikog formata. Ove kamere su veoma pogodne za snimanje živih objekata i pokretnih scena. Ove svoje sposobnosti plaćaju manjim negativom, manjom mogućnošću registrovanja detalja, kao i manjom oštrinom snimka.

Kao uzročno-posledična veza predhone priče imamo podelu kamera na tri standardna formata kamera sa karakterističnim konstrukcijama: kamere malog formata, kamere srednjeg formata i kamere velikog formata.

Kamere malog formata snimaju na filmsku traku širine 35mm i veoma se često po ovoj dimenziji i nazivaju .

‐ 10 ‐

Kamere srednjeg formata su redovno refleksne. Ovim kamerama se snima na rol filmu na kojima se pravi po 12 snimaka formata 6x6 cm.

Kamere velikog formata su kamere koje snimaju na negative formata : 6x9cm, 9x12cm, 13x18cm, 18x24cm i veće. Ovo su uglavnom studio kamere sa mehom, kojima se snimaju pojedinačni negativi na ploče i sečene filmove (plan filmove).

Na kameri se mogu razlikovati tri osnovna dela: prednji deo, srednji deo i zadnji deo. Prednji deo čini optički sistem – objektiv sa dijafragmom, zatvaračemi dr. Srednji deo ili kućište aparata koji odgovara mračnoj komori aparata . Zadnji deo čini mat staklo, kaseta sa pločom ili filmom, uređaj za transport filma itd.

Drugačije rečeno svaki analogni fotoaparat se sastoji od sledećih delova:

1. mračna komora 2. objektiv 3. kućište 4. zatvarač 5. blenda (zaslon) 6. tražilo 7. mehanizam za pomeranje filma …

Beleženje vizuelnog trenutka klasičnim fotoaparatom oslanja se na hemijsku reakciju svetlosti i odgovarajuće podloge za koju smo već naglasili njen značaj u konačnom rezultatu.

Obično se radi o plastičnom nosaču emulzije koja je svetlosno osetljiva a sastoji se od želatina i filmovi).

srebro-nitrata. Nosači mogu biti u obliku ploča ili namotane rolne (foto

Zapis se vrši na način da se nosač s emulzijom izloži svetlosti na delić vremena. U tom trenutku se počinje odvijati hemijska reakcija na srebro-nitratu, foto osetljivom materijalu, pokrenuta elektromagnetnim zračenjem odbijene svetlosti od predmeta u okolini. Srebro-nitrat različito reaguje na različite talasne dužine svetlosti (boje i nijanse), pa tako pravi privremeni vizuelni zapis.

Privremenost vizuelnog zapisa leži u činjenici da sama hemijska reakcija svetlosti i srebro-nitrata nije dovoljna da se vizuelni trenutak trajno zabeleži.

Da bi smo dobili stabilan i trajan vizuelan zapis, potrebno je emulziju sa nosačem podvrgnuti hemijskom procesu razvijanja.

Ovaj proces se sastoji od stvaranja srebrnog sloja na nosaču, tako da osvetljena

emulzija u reakciji sa hemijskim sredstvima (razvijačima) na određenoj temperaturi stvara metalnu srebrnu površinu na nosaču. Gustina te površine je proporcionalna s količinom primljene svetlosti. Tako dobijeni finalni i trajni vizuelni zapis na nosiocu nazivamo negativ.

‐ 11 ‐

Negativ je svoje ime dobio po činjenici da se na nosaču svetlije površine vide kao tamnije površine a to je zbog toga što srebro-nitrat jače reaguje na jaču svetlost (veće elektromagnetno zračenje.

Negativ film je celuloidna traka presvučena sa jedne strane tankim slojem materije osetljive na svetlost (srebro-nitrat). Različite je širine ali se najčešće koristi perforirani film širine 35 milimetara i neperforirani smotani film širine 60 milimetara. Prvi se koristi kod fotografskih aparata malog formata koji daje negativnu sliku veličine 24x36 mm (slika 2.1.3) a drugi u aparatima koji daju negativne slike veličine 6x6 cm ili 6x9 cm.

Neperforirani smotani film je jednim krajem zalepljen za zaštitni dupleks papir koji štiti film od delovanja svetlosti. Kalem sa filmom se stavlja u staniol pa u kartonske kutije i tako prodaje na tržištu. Perforirani film je isto tako namotan na kalem, ali se stavlja u valjkastu kasetu koja ga štiti od delovanja svetlosti.

Emulzija za čuvanje crno-belih zapisa i zapisa u boji se razlikuje po tome što u prvom slučaju koristi samo jedan sloj emulzije dok se emulzije (za plavu, zelenu i crvenu boju).

u drugom slučaju koriste tri sloja

Slika 2.1.3 Presek savremenog analognog fotoaparata

KUĆIŠTE

Kućište fotoaparata objedinjuje sve elemente u jednu celinu pa omogućava priključak dodatne opreme kao što su : blic, filteri, stativi, objektivi… Kućište je obično napravljeno od plastike ili aluminijuma i ima namenu zaštite ostalih delova fotoaparata od spoljnjih uticaja .

MRAČNA KOMORA

Deo za film ili poznatije kao mračna komora, nalazi se u kućištu analognog fotoaparata . Mračna komora je dobila naziv po tome što od trenutka stavljanja filma pa do njegovog vađenja u zaštićenom kućištu ne sme ući niti jedno drugo svetlo osim onog koje dolazi kroz optički deo fotoaparata.

‐ 12 ‐

OBJEKTIV

Optički deo fotoaparata obično se poistovećuje sa objektivom koji se sastoji od sistema sočiva. Objektivi su različiti kod različitih aparata a ta razlika se ogleda po broju i vrsti sočiva, kvalitetu i slično. Od objektiva zavisi i kvalitet fotografije. Da bi se podesilo da pri svakom snimanju najoštriji lik padne na film koji je uvek na istom mestu mora se primicati ili odmicati objektiv u zavisnosti od udaljenosti predmeta koji se snima. Na prstenu objektiva je skala za podešavanje rastojanja. Za tačnije određivanje razdaljine koristi se naročita optička sprava koja se zove daljinometar a može se postaviti ili skinuti sa aparata. Sa daljinometra možemo pročitati razdaljinu predmeta koji snimamo te prema dobijenoj vrednosti podešavamo objektiv. Bolji aparati imaju ugrađen daljinomer pa se podešavanje vrši uz pomoć tražila.

U osnovi, objektive delimo na: fiksne objektive i na objektive sa promenljivim fokusom (zoom objektivi). Podela objektiva, shodno vrednostima žižne daljine, može biti na:

•Normalni objektiv - obično se sastoji od 6 do 8 elemenata. Ima objektiv normalne žižne dužine i primarni optički sistem sočiva.

•Širokougaoni objektiv - ima malu žižnu dužinu, oblikovan tako da pokriva široko vidno polje.

•Teleobjektiv - dugožižni objektiv sa ugrađenim divergirajućim elementima na kraju aparata. Ponekad je manji od normalnog ali su iste žižne dužine.

•Dugožižni objektiv - daje vrlo kvalitetne slike i kroz uski ugao gledanja. Njegova velika žižna dužina znači da glavni elementi objektiva moraju biti ugrađeni na početku duge cevi kako bi mogli biti dovoljno udaljeni od filma.

•Zum objektiv - specijalno oblikovan da bi se mogle dobiti različite žižne dužine. Okretanjem kontrolnog prstena objektiv menja područje žarišne dužine povećavajući ili smanjujući veličinu slike.

•„Riblje oko“ - daje ravne linije kao zakrivnjene te slika deluje kao da je slikana na konveksnom ogledalu.

•Makro objektiv - služi za snimanje objekata koji su veoma blizu.

•Specijalni objektiv – koristi se u specijalnim uslovima (na primer ultra-violentni objektivi koji se koriste u raznim naučnim istraživanjima).

Slika 2.1.4 Objektivi

‐ 13 ‐

ZATVARAČ

Zatvarač je mehanički uređaj koji ne dozvoljava da svetlost kroz objektiv prodre u mračnu komoru aparata za vreme dok se ne vrši snimanje. Pritiskom na dugme okidača ili polugu zatvarača, zatvarač se otvori kratko vreme, propusti svetlost i ponovo se automatski zatvori. Dužina vremena kada je zatvarač otvoren se zove vreme ekspozicije. Ono se može podešavati da bude kraće ili duže.

Ako je objekat koji snimamo slabije osvetljen ili je blenda manja onda se uzima duže vreme ekspozicije i obrnuto. Time se postiže da na film deluje uvek određena količina svetlosti. Oznaka za regulisanje dužine ekspozicije je na nosaču objektiva. Broj koji se odabere predstavlja deo sekunde. Kod boljih aparata je mehanizam zatvarača u vezi sa mehanizmom za pomeranje filma. Trajanje ekspozicije se označava u sekundama i uobičajeno je da svaki sliedeći korak traje dvostruko više. Standardne vrijednosti trajanja ekspozicije su: 1/4000, 1/2000, 1/1000, 1/500, 1/250, 1/125, 1/60, 1/30, 1/15, 1/8, 1/4, 1/2, 1.

BLENDA

Blenda je smeštena u objektivu, obično na zadnjoj strani, blizu mesta spajanja objektiva sa telom aparata.Uloga blende je da određuje količinu svetla koja ce proći kroz objektiv. Druga uloga je da određuje dubinsku oštrinu. Sastavljena je od više listića, koji se mogu pomicati i time širiti odnosno skupljati se i povećavati ili smanjivati otvor.

Što je otvor blende veći, do filma ili senzora prolazi više svetla. Ako kroz blendu prođe više svetla, potrebno je kraće vreme za osvetljavanje filma ili senzora. Kad je otvor blende manji, kroz njega prolazi manje svetla, pa je potrebno duže vreme za osvetljavanje filma ili senzora.

Veličina blende mogla bi se označiti presekom otvora u milimetrima, ali postoji problem kako uporediti različite objektive, jer je otvor blende na različitim formatima filma ili senzora različit, pe je teško porediti količinu svetla koju propuštaju blende na različitim formatima. Kako bi se rešio taj problem, uveden je pojam "f broj".

Od f brojeva je sačinjen i klasični f niz, a on se ponešto razlikuje ovisno o tipu fotoaparata odnosno objektiva kojeg koristimo. Tako objektivi za aparate sa klasičnim 35 mm filmom ( i digitalni fotoaparati sa izmenjivim objektivima) imaju uobičajeno sledeći niz:

1,4 - 2 - 2,8 - 4 - 5,6 - 8 - 11 - 16 - 22 -32

Svaki susedni veći f broj izražava dvostruko manju količinu svetla koju blenda propusti. Na primer, f broj 4 propušta dva puta manje svetla od f broja 2,8.

‐ 14 ‐

Slika 2.1.5 Različiti otvori blende

TRAŽILO

Tražilo omogućava da pre osvetljenja emulzije usmerimo fotoaparat prema objektu koji želimo fotografisati, pa izvršimo osnovno kadriranje.

Tražilo ima svaki fotoaparat, a služi,drugačije rečeno, da kroz njega vidimo koji će deo objekta biti zahvaćen na snimku. Na osnovu njega podešavamo šta želimo da vidimo na snimku. Važno je napomenuti da u zavisnosti od vrste klasičnog fotoaparata, tražilom vidi samo 60% do 95% stvarnog područja slike zabeležene na emulziji.

Pri snimanju tražilo trebalo je prisloniti što bliže oku (sem refleksnih tražila) da bismo videli ivicu isečka motiva i ne sme se kroz njega gledati iskosa. Kod fotografskih aparata koji imaju ugrađen daljinomer kroz tražilo se vrši i optičko izoštravanje lika tj. podešavanje objektiva za snimanje na određenu daljinu.

MEHANIZAM ZA POMERANJE FILMA

Namenjen za transport i manipulaciju negativ filma. Imamo različite sisteme transporta filma. U osnovi ih možemo podeliti na mehaničke i električne. I jedni drugi mogu u sklopu imati i brojčanik načinjenih snimaka. Mehanizam mora omogućiti pomeranje negativ filma u dva pravca unutar mračne komore.

ISO OSETLJIVOST NEGATIVA

Filmovi mogu biti više ili manje osetljivi na svetlost. Ista količina svetla koja padne na film koji je deklarisan kao ISO 100 stvoriće manje svetlu fotografiju od filma koji ima osetljivost ISO 400. Dakle, što je film osetljiviji, sa istom količinom svetla dobićemo svetliju fotografiju.

U praksi, ako smo brzinu zatvarača maksimalno produžili, i maksimalno otvorili otvor blende, a fotografija je i dalje pretamna, imamo samo još jedan način da posvetlimo fotografiju koliko nam treba. To radimo tako što stavimo u aparat film vece ISO osjetljivosti, ili na digitalnom foto aparatu povećamo ISO osetljivost preko opcija na fotoaparatu.

Dakle uz istu brzinu zatvarača i otvor blende, ali s povećanom ISO osjetljivošću, dobićemo svetliju fotografiju i obrnuto.

‐ 15 ‐

ISO osetljivost je standardna vrednost, a skala ISO osetljivosti najćešce ima sledeće vrednosti:

100 - 200 - 400 - 800 - 1600 - 3200

Postoje i vrednosti ispod 100, a moguće je dobiti i vrednosti iznad 3200, no raspon od 100-1600 ili 3200 je najuobičajniji.

Osim ISO jedinica, postoje i starije jedinice, npr. ASA vrednosti koje su brojčano jednake kao i ISO jedinice. Postoji i puno stariji DIN standard, a te vrednosti možete naći na vrlo starim aparatima i ne poklapaju se sa ISO-ASA vrednostima, a DIN standard danas se gotovo uopšte ne koristi.

I na filmu i na senzoru povećanjem ISO osetljivosti dolazi do jedne neugodne prateće pojave, a to je nastanak šuma, odnosno elektronskog šuma. Posebno se ovo lako može primetiti kod digitalnih fotoaparata, jer se kod njih jednostavno povećava sa povećanjem ISO osetljivosti.

Elektronski šum ne zavisi samo o ISO osetljivosti. Ukoliko smo uspeli dobiti ISO 1600 uz brzinu zatvaraca od 1/200s ili krace, na boljim foto aparatima kolicina šuma ce biti znatno manja nego u slucaju da uz ISO 1600 imamo brzinu zatvarača od 1/30s ili duže. Dakle duže brzine zatvarača dodaju uz visoku ISO osetljivost daleko više šuma na fotografiji u odnosu na kraću brzinu zatvarača uz visoku ISO osetljivost.

NEGATIVSKI PROCES

Za dobijanje korektno razvijenog filma potrebno je izvršiti neophodne pripreme ukoliko da to sami uradimo,nakon toga pristupamo poslu. U pripremu spada: priprema razvijača, kupka za prekid razvijanja i fiksirna kupka. Sve kupke su na adekvatnoj temperaturi. Spremimo zatim signalni sat kao i priprema adekvatnog osvetljenja u zamračenoj prostoriji. Negativ film u potpunom mraku ubacujemo u dozer namotavajući ga na odgovarajući kolut i dobro zatvorimo. Uz adekvatno osvetljenje u dozer sipamo razvijač vodeći računa o vremenu razvijanja uz periodično okretanje koluta sa filmom. Razvijač potom isipamo i zamenimo ga sa kupkom za prekid razvijanja, koja je u dozeru pola minuta uz stalno obrtanje koluta sa filmom. Ovu tečnost menjamo zatim sa fiksirnom kupkom koja se u dozeru zadržava od 15 do 20 minuta uz stalno i lagano obrtanje koluta sa filmom. Nakon ovih radnji pristupamao ispiranju filma tekućom vodom od fiksira, nešto više od pola sata. Posle ispiranja, film vadimo iz dozera, brišemo ga odgovarajućom krpom i sušimo u adekvatnom prostoru što bi označilo kraj negativskog procesa.

POZITIVSKI PROCES

Dobar negativ sam po sebi nije dovoljan garant dobre fotografije. Za konačni izgled fotografije važan je i kvalitetan fotografski papir na koji će slika biti kopirana ili povećana.

‐ 16 ‐

Slika 2.1.6 Aparat za uvećanje

Napraviti pozitiv-sliku sa negativa nije teško, osim što je potrebno imati i nešto složeniju opremu, kao što je aparat za povećavanje (Slika 2.1.6). Princip rada ovog aparata je sledeći: kroz negativ propuštamo svetlo na foto-papir, koji je osetljiv na svetlo, i na njemu nastane latentna slika. Na tom fotografskom papiru, kad ga razvijemo, pojavljuje se pozitivna slika, koju zatim fiksiramo, isperemo i osušimo. Mesta na kojima je kroz negativ prošlo više svetla biće tamnija, a na mestima gde je svetlo delimično zadržano, nastaće sivi tonovi raznih gustina, a mesta na kojima svetlo kroz negativ uopšte nije prošlo – biće bez tona, dakle bele površine.

Kao i u negativskom procesu i ovde su neophodne pripreme koje se sastoje u obezbeđivanju razvijača, kupke za prekid razvijanja i fiksirne kupke, sve na određenoj temperaturi i adekvatnom prostoru. U ovom postupku je potrebno obezbediti foto-papir sa gradacijom shodno negativu.

Nakon osvetljenja foto-papira, kao što smo već opisali, papir uranjamo u razvijač štipaljkom,vodimo računa o vremenu razvijanja i blagim pokretima napred-nazad čekamo trenutak kada ćemo sliku prebaciti u kupku za prekid razvijanja na isti način manipulisati sa njom nekih 30 sekundi. Sliku zatim uronimo u fiksir 15 do 20 minuta. Ceo postupak izvodimo u mračnoj komori sa adekvatnim osvetljenjem. Nakon ispiranja sa tekućom vodom (30min) sledi brisanje i sušenje što predstavlja kraj pozitivskog procesa.

Slika 2.1.7 Posuda za razvijanje negativ filma

‐ 17 ‐

2.2 Digitalna fotografija

Iako bi mnogi pomislili da istorija digitalnih fotoaparata počinje tek relativno nedavnom pojavom istih na svetskom tržištu, istina ide daleko dalje nego što bismo se usudili pomisliti.

Pojavom digitalnih snimaka onakvih kakve mi poznajemo danas, predhodile su aktivnosti i izumi kao što je televizija koja je bila rezultat ideje škotskog naučnika Alan Campbell Swinton-a(1908) , da prenese sliku na daljinu spajanjem dva uređaja elektronskim putem.

Od 1910. do 1915, tri druga naučnika, Marconi, De La Forest i ponajviše Edwin Armstrong, smislili su niz postupaka po pitanju prenosa radiotalasa i frekventne modulacije radiotalasa, bez koje ne bi bilo današnjeg radio i televizijskog programa, kao i ostale bežične radio komunikacije.

Slika 2.2.1 Prenos slike na daljinu

Godine 1923. Vladimir Zvorkin radi na nizu projekata koji rezultiraju uređajem zvanim Iconoscope, kamerom i televizijskim uređajem koji po prvi put obrađenu sliku deli na hiljadu delova, budućih piksela. Godine 1924. poznata američka radio kompanija RCA naprvila je još jedan značajan korak u prenosu podataka – prvi put je poslata radio fotografija, preteča današnjeg telefaks uređaja, poslana preko Atlantskog okeana. Zanimljivo je da je iste godine predstavljen i prvi maleni fotoaparat 35-milimetarskog formata, legendarna Leica sa svojim prvim tipom . Ova informacija je važna zbog i danas upotrebljavanih optičkih rešenja i u najmodernijim digitalnim fotoaparatima.

Na stranu informacije o televiziji jer ipak je ovde reč o istoriji digitalne fotografije, no teško je ne spomenuti jednu vest koja je tada pospešila razvoj klasične fotografije, a i danas je sastavni deo većine digitalnih fotoaparata. Naime, 1927. godine poznati proizvođač električnih uređaja, američki General Electric, izumeo je blic.

Sredinom 1964. godine, u NASA-i je primljena prva elektronska slika poslana s videokamere satelita Mariner IV, sa snimkom nadolazećeg Marsa. Ne smemo zaboraviti i fantastičan pomak u svetu računara. Naime, 1967. godine u IBM-u Alan Shugart predstavio je izum za prenosno čuvanje podataka – do ovih dana popularni floppy disk drive, tj. računarsku disketu. Ovaj izum bio je preteča memorijskih kartica danas neophodnih pri radu s digitalnim fotoaparatima.

‐ 18 ‐

Slika 2.2.2 Snimak Marsa

Godinu dana pre istorijskog hoda čoveka na Mesecu, kao i slanja prvih fotografija s površine Meseca, 1968. godine, dizajniran je prvi patent čvrstog uređaja koji je nizom foto dioda sledio principe sakupljanja podataka iz ploče na koju je padala svetlost. Uređaj je patentirala korporacija Philips, a potpisnici dizajna bili su Edward H. Stupp, Pieter G. Cath i Zsolt Szilagyi. I onda, napokon, 1969. godine predstavljen je CCD senzor koji je nizom električnih fotoosetljivih jedinica, spojenih u redove, mogao zabeležiti sliku i preneti je do procesora za obradu slike. Ovaj integrisani krug, koji će se koristiti najpre za digitalnu fotografiju, osmislili su Willard Boyle i George Smith.

CCD (Charged-coupled Device) najpre se koristio kod videokamera, no prvi modeli koji su davali dovoljno oštre snimke napravljeni su tek pet godina kasnije od njihovog izuma.

U svakom slučaju, 17. oktobar 1969. godine možemo slobodno priznati kao pravi datum rođenja digitalne fotografije jer je rođen najbitniji element koji je nedostajao za komercijalnu uspešnost digitalnih fotoaparata. Svi ostali bitni delovi preneseni su iz klasične fotografije (zatvarači, optika i sl.) ili iz računarske tehnologije (procesori, memorija). Prvi komercijalni CCD senzor firme Fairchild pojavio se 1973.godine , s veličinom od 100 X 100 piksela. Ovaj prvi komercijalni svetlosni senzor korišten je 1974. godine na 8-inčnom teleskopu na kojem je snimljen prvi elektronski astronomski snimak Meseca, a 1975. godine i na prvom poznatom fotografskom uređaju za dobivanje elektronske fotografije. Autor ovog prvog poznatog digitalnog fotoaparata bio je Kodakov inženjer Steve J. Sasson, a da bi se snimila jedna fotografija na magnetnu traku, bile su potrebne 23 sekunde. Ovaj vrlo teški Kodakov uređaj, dakle, smatramo prvim digitalnim fotoaparatom na svetu.

Godine 1981. počinje nova era digitalne fotografije. Kao što smo već spomenuli te godine Sony je na tržište lansirao prvi komercijalni digitalni uređaj – MAVICA (od MAgnetic VIdeo CAmera) .

Do 1990. godine, glavni proizvođači koji su prednjačili u razvoju digitalne fotografije bile su kompanije Canon, Kodak i Sony. Od 1990. godine u igri se pojavio i danas poznati proizvođač Olympus. Kasnije su se u borbu za interesantno tržište priključili i drugi poznati i nepoznati, uspešni i propali proizvođači.

‐ 19 ‐

Tek od 1992. godine može se reći da se na tržištu može pronaći veliki broj amaterskih i profesionalnih uređaja zadovoljavajućeg kvaliteta a najpre cene, koja je obećavala uspešnu prodaju a time i brz razvoj digitalne fotografije.

Godine 1993. na najvećem fotografskom sajmu na svijetu, nemačkoj Photokini, Canon je prikazao zaista neverovatan digitalni fotoaparat (videokamera za statične snimke, kako se tada popularno zvao takav uređaj), rad već priznatog talijansko-nemačkog dizajnera Luigija Colanija, sa svim zaobljenim delovima, tražilom i objektivom u istoj osi i blicom koji je svetlio iz smera samog objektiva.

U vrlo brzom razvoju digitalne fotografije još jedan značajan trenutak bio je 1994. godina i pojava prve komercijalne memorijske kartice za digitalne fotoaparate. Američka kompanija SanDisk pustila je u prodaju prve CompactFlash memorijske kartice, a njihov današnji opstanak i uspeh u svetu mogu zahvaliti mudrom potezu - autorska prava su preneli na sve zainteresovane proizvođače memorijskih kartica i digitalnih fotoaparata, pa je taj tip kartica i danas najuspešniji tip u prodaji. Razvoj i prodaja digitalnih fotoaparata toliko je uspešan posao da je gotovo nemoguće pamtiti sve ponuđene modele na svetskom tržištu. Najbolja je prednost takvog tržišta stalno poboljšanje kvaliteta i pad cene uređaja što pogoduje kupcima.

Fotografija nikada nije bila toliko pristupačna kao što je danas - zahvaljujući razvoju digitalne fotografije.

Slika 2.2.3 Kompakt i DSLR fotoaparati

Vrlo korisna činjenica kod digitalnih fotoaparata je ta da oni beleže dodatne podatke o fotografiji uz samu sliku (npr. upotreba blica, ekspozicija, blenda, ISO osjetljivost, vreme fotografisanja, datum, model fotoaparata...). To je korisno kod organizacije fotografija na računaru ili kod naknadne analize snimaka. Digitalna fotografija, za razliku od klasične, ne koristi film već sliku "vidi" preko elektronskog senzora kao skup binarnih podataka. To omogućava čuvanje i uređivanje slika na ličnom računaru. Danas su digitalni fotoaparati (Slika 2.2.3) prodavaniji od klasičnih koji su gotovo isčezli iz prodaje.

2.3 Osnovni princip zapisa digitalnih fotografija

Zapis vizuelnog trenutka vremena digitalnim fotoaparatom bazira se na reakciji foto- osetljivog senzora usled delovanja svetlosti.

‐ 20 ‐

Kada kažem foto-osetljivi senzor, mislim na pravougaonu površinu materijala koji se sastoji od više manjih tačkica (pixela) senzora. Foto-osetljivi senzori se razlikuju površinom i načinom detekcije dobijene svetlosti.

Foto-osetljivi senzori koji detektuju samo jačinu svetlosti su crno-beli senzori a oni koji detektuju stvarni vizuelni zapis su kolor senzori.

Razlika između ove dve grupe senzora je da crno-beli senzori na sebe preuzimaju svu svetlost koja dođe do njih, nezavisno o njenoj boji, dok kolor senzori filtriraju pojedine osnovne boje (crvenu,zelenu,plavu) mereći jačinu svetlosti za pojedine boje tako da rekonstruišu stvarni vizuelni trenutak vremena.

Da bi nastala slika u digitalnom fotoaparatu potrebna je pomoć elektronike, odnosno grafičkog procesora, koji obrađuje informacije koje mu stižu od strane senzora. U zavisnosti od tipa senzora grafički procesor kreira u svojoj memoriji stvarnu sliku koja je crno-bela ( zahteva manje memorije i manje procesorke snage) ili u boji, kobinovanjem podataka dobijenih od senzora (zahteva dosta memorije i procesorske snage).

Nakon što grafički procesor prikupi i obradi dobijene podatke od senzora, on kreira sliku vizuelnog trenutka koju zatim smešta u svoju internu memoriju. Iz interne memorije slika se šalje i čuva (zapisuje) u stalnu memoriju. Zapisivanje na stalnu memoriju obavlja se uz korišćenje definisanih načina zapisa (RAW,JPEG,TIFF).

Ovako nastala fotografija prikazuje stvarni vizuelni trenutak (pozitiv).

2.4 Elementi digitalnog fotoaparata

Osnovni elementi digitalnog fotoaparata su: optički deo, element za detekciju svetlosti (CCD) i čuvanje fotografije, element za pokretanje procesa obrade i upravljanje, tražilo i LCD ekran i kućište.

Optički deo predstavlja objektiv koga čini sitem sočiva koje služe za izoštravanje željene slike. U ovaj sklop spada sva oprema koja se može spojiti na objektiv i koja služi za obradu vizuelne informacije.

Deo za detekciju svetlosti (CCD), odnosno, senzor za detekciju svetlosti, nalazi se u kućištu digitalnog fotoaparata. Propuštanjem svetlosti kroz optički deo fotoaparata uz kontrolisano trajanje osvetljenja, preko senzora put vodi ka delu za privremeno čuvanje obrađenih podataka – grafičkom procesoru. Grafički procesor poseduje vezu sa internom memorijom koja dalje preko odgovarajuće elektronike šalje i čuva obrađene podatke na trajnu memoriju koja je u obliku memorijske kartice.

Tražilo digitalnog fotoaparata omogućava da pre osvetljenja samog CCD senzora usmerimo fotoaparat prema objektu koji želimo fotografisati napravimo osnovno kadriranje objekta kojeg želimo fotografisati. Potpuno ista priča kao i kod analognog fotoaparata. Važno je napomenuti da, u zavisnosti od vrste digitalnog fotoaparata, vidimo 90% do 100% izgleda slike koja će biti zabeležena na CCD senzoru.

‐ 21 ‐

LCD ekran paralelno sa tražilom pokazuje 100% izgleda buduće slike koju bi eventualno mogli napraviti ako zaista to i želimo, kao i da dodatno omogućava rad sa fotografijama nakon njihovog smeštanja u stalnu memoriju – memorijsku karticu. Mogućnost isključivanja LCD ekrana povećava autonomnost u korišćenju fotoaparata.

Slika 2.4.1 LCD ekran na digitalnom fotoaparatu

Kućište digitalnog fotoaparata kao i kod analognog objedinjuje sve elemente u jednu celinu. Pravi se od plastike, aluminijuma, magnezijuma ili neke legure tako da pruža odličnu zaštitu od spoljašnih uticaja (vlaga, prašina i mehanički udari).

Zbog svoje specifičnosti digitalni fotoaparat kao dodatni element kućišta ima izvor napajanja u obliku baterija, mada je to bio slučaj i kod savremenih analognih aparata gde su baterije služile za napajanje elektronike za sistem merenja kao i transportnog sistema za manipulaciju negativ filma.

2.5 Vrste digitalnih fotoaparata

Dve su osnovne vrste fotoaparata koji se danas najčešće koriste – fotoaparati i SLR fotoaparati.

to su kompaktni

Kompaktni fotoaparati su manji, praktičniji i jednostavniji. Sastoje se od manjeg tela koje je najčešće veličine šake. Imaju jedan objektiv promenjive fokusne dužine, tzv. zoom objektiv i najčešće ugrađeni blic. Njima se fotografiše tako da se na LCD zaslonu (koji je na zadnjoj strani aparata) odredi kadar i jednostavnim pritiskom na okidač (koji je najčešde na vrhu aparata) snimi fotografija. Ovakvi fotoaparati najčešće nemaju optičko tražilo. Ako ga i imaju njime se ne gleda kroz objektiv, već kroz poseban prozorčić. Imaju ograničene mogućnosti za kreativno snimanje, no neki od kompakata ipak nude neke mogućnosti kontrolisanja blica, određivanje načina snimanja (makro, sport, pejzaž, portret, noćno snimanje) te podešavanja osvetljenja fotografija. Prvenstveno su napravljeni za snimanje u automatskom režimu, a to znači da se njima jednostavno nacilja i fotografiše bez razmišljanja. Fotoaparati bez mogudnosti ručnog podešavanja nazivaju se „point-and-shoot-camera“ („uperi i okidaj“). Ovakvi se fotoaparati ugrađuju i u mobilne telefone.

‐ 22 ‐

Prednosti ovakvih fotoaparata su njihova kompaktnost (mali su i lako prenosivi, stanu u džep), niska cena, najčešće su vrlo oštri ako se snima na otvorenom i rade izvrsne makro snimke (snimke izbliza). Nedostaci su im, međutim, mnogi. Ne mogu im se menjati objektivi, ograničene su im mogućnosti za kreativno snimanje, okidaju sa zakašnjenjem (puno većim od SLR-a) i najčešće pružaju malo mogućnosti za obradu fotografije jer nude čuvanje samo u JPEG formatu.

SLR aparati su veći i komplikovaniji. Sastoje se od tela fotoaparata na koje se mogu stavljati različiti objektivi i spoljnji blic. Njima se fotografiše gledajući kroz tražilo i u tražilu je vidljiv kadar koji „gleda“ objektiv. SLR aparati nude potpunu kontrolu u fotografiranju što znači da fotograf njima može postići upravo ono što želi fotografijom. Da bismo naučili fotografisati ovakvim fotoaparatima treba puno učenja i upornosti u fotografskim vežbama. Nedostaci su im veća cena, veličina (pogotovo ako imamo više objektiva i spoljni blic), težina opreme (može težiti i nekoliko kilograma ako koristimo kvalitetnije teleobjektive) i osetljivost na vremenske prilike (vlaga i prašina) te na udarce.

2.6 Princip rada SLR fotoaparata

SLR je kratica od Single Lens Reflex – što označava da kamera ima jedno sočivo (objektiv) i ogledalo. Ovakvi fotoaparati kod nas se nazivaju refleksnim fotoaparatima. DSLR je skraćenica za Digital Single Lens Reflex, dakle digitalni refleksni fotoaparat.

Slika 2.6.1 Šema (Wikipedija): 1 – objektiv, 2 – ogledalo, 3 – zatvarač, 4 – fotoosetljiv medij (film ili senzor), 5 – autofokus, 6 – sabirno sočivo, 7 – pentaprizma, 8 – tražilo

‐ 23 ‐

Princip rada ovih fotoaparata je sledeći. Zahvaljujući ogledalu koje se nalazi iza objektiva u telu fotoaparata i pentaprizmi koja se nalazi iznad ogledala ( slika 2.6.1) kroz tražilo je vidljiv kadar koji će se kroz objektiv zabeležiti na film ili na svetlosni senzor. Pri okidanju fotografije ogledalo se podiže i propušta svetlo iz objektiva do filma ili senzora. Dakle, svetlo prolazi kroz objektiv i lomi se na određeni način da bi se dobila oštra slika. U objektivu, blenda (otvor) kontroliše količinu i ugao svetla koja će doći do filma ili senzora. Kad je blenda pritvorena prolazi manje svetla pod oštrim uglom, a kad je otvorena prolazi više svetla i ne pod oštrim uglom. Zato je blendom moguće kontrolisati stepen oštrine na fotografiji. Pre osvetljavanja filma ili senzora zatvarač se otvara na kratko vreme koje se meri najčešće u delovima sekunde (1/125, 1/250, 1/500) ili pri dužim ekspozicijama i u desetinama sekunde ili u sekundama. Zatvarač se nalazi tik ispred filma ili senzora.

Slika 2.6.2 Presek DSLR-a (iza ogledala i zatvarača je svetlosni senzor)

2.7 Sličnosti i razlike analognih i digitalnih fotoaparata

Zajednički delovi klasičnih i digitalnih fotoaparata su: optički deo, deo za pokretanje procesa čuvanja fotografije, tražilo i kućište. Ti delovi nisu promenili svoju osnovnu funkciju pa na obe vrste fotoaparata obavljaju istu funkciju.

Potrebno je naglasiti da su digitalni fotoaparati više osetljiviji na spoljne uticaje (vlaga,prašina) pa je kućište fotoaparata dodatno zaštićeno kako bi se sprečio ulazak prašine i vlage u unutrašnjost fotoaparata. Veća osetljivost se ogleda i u pogledu optičkog dela kod digitalnih fotoaparata gde se svaka nepravilnost odražava u kvalitetu urađenog snimka.

Osnovna razlika između klasičnih i digitalnih fotoaparata je u načinu čuvanja propuštene svetlosti kroz optički deo. Iz toga proizilaze bitne razlike u samome dizajnu tj. delovima fotoaparata. U jednom slučaju podatak se beleži na emulziju negativa iz čega proizilazi potreba za mračnom komorom i sve ono što prati traženi zahtev.

‐ 24 ‐

U drugom slučaju podatak se beleži na fotoosetljivi senzor (CCD) koji preko grafičkog procesora i interne memorije podatak skladišti i čuva na memorijsku karticu. Ovakav sistem obrade podataka - digitalni sistem, poseduje i odgovarajuće okruženje koje se u svakom slučaju razlikuje od predhodno opisanog – analognog.

2.8 Prednosti i nedostaci analognih i digitalnih fotoaparata

Prednosti analognog fotoaparata je u pouzdanosti, jednostavnosti korišćenja, izdržljivosti na spoljne uticaje kao i u mogućnosti velikog povećanja fotografija bez značajnijeg gubitka na kvalitetu. U nedostatke mu možemo nabrojati sam postupak izrade fotografija (dug i zahtevan), nemogućnost odabira željenih (dobrih) fotografija kao i korišćeni medij koji se troši (celuloidna traka).

Prednosti digitalnog fotoaparata je svakako postojanje mogućnosti odabira željenih fotografija, mogućnost neograničenog zapisivanja fotografija zbog korišćenja obnovljivog medija, postojanje mogućnosti trenutne obrade fotografije kao i u jednostavnosti čuvanja fotografija na malom prostoru.

U nedostatke digitalnog fotoaparata spadaju visoki tehnički zahtevi za izradom fotoaparata, osetljivost optike i svetlosnog senzora, nedovoljna optička razlučivost za velike formate kao i potreba za izvorom napajanja- ograničena autonomija.

3. FOTOGRAFIJA KAO DINAMIČKI PROCES

3.1 Kompozicija slike

Početnici u svetu fotografije često misle da pored današnjih foto aparata koji "sve sami rade", nije potrebno poznavati pravila fotografske kompozicije , no to je velika zabluda.

Pravila su jednostavna, lako shvatljiva i nije potrebno mnogo vremena da bi se naučilo primenjivati ih u praksi. Uz malo truda i vremena, vrlo brzo ćete primetiti da će vaše fotografije postati mnogo bolje ako poznajete ova pravila, čak i ako se ne mislite ozbiljnije baviti fotografijom.

Svi fotoaparati, senzori, objektivi i ostali delovi fotografske opreme su ništa drugo nego običan alat za pravljenje slike. Aparati mogu biti tehnički dosta napredni i sofisticirani, ali ne mogu da vide i da misle za sebe.

Svako ko krene malo ozbiljnije da se bavi fotografijom, otkrije koliko je za to vreme razvio svoju percepciju, sposobnost da bolje vidi i zapaža stvari oko sebe. Drugim rečima, prvi izazov je da se fotografije ne uzimaju zdravo za gotovo, već treba primetiti intenzitet različitih vizuelnih elemenata koje one sadrže - oblike, teksture, boje, ali i regularne ljudske situacije i događaje na njima.

‐ 25 ‐

Drugi izazov je - kako koristiti tu bezumnu mašinu (fotoaparat) na pravom mestu u pravo vreme kako bi napravili efektnu fotografiju.

Proučavajući i organizujući vaš lični proces fotografisanja je podjednako važno naspram znanja o tehnici fotografije. Ono dolazi s praksom i to iskustvo može biti vrlo uzbudljivo i isplativo.

Slika 3.1 Vrste kadriranja

Da bi počeli, prva stvar koju treba shvatiti je - koliko se gledanje razlikuje od fotografisanja, tj. kako će se ono što vidite pojaviti na slici kada pritisnete okidač. Slike imaju ivice - Gledajući oko sebe, nismo svesni da nešto može imati definitivne granice ili biti uramljeno u jednu sliku. Međutim, kada gledamo kroz tražilo aparata, svet je ograničen na jedan mali pravougaonik (frame/kadar) sa oštro definisanim ivicama i uglovima.

Oštre ivice i proporcije (visina puta širina) imaju snažan efekat na fotografiju . Na slici se vidi kako se menja originalna scena promenom položaja fotoaparata ( horizontalno i vertikalno) . Horizontalnim kadriraenjem naglašava se tok horizontalnih linija i prostora levog prema desnom kraju slike. Nameštajući aparat uspravno dobija se efekat veće dubine prostora i daljine između prednjeg plana i detalja u pozadini.

Digitalni fotoaparati, sem tražila obično imaju i LCD ekran na kojem takođe možete komponovati, tj. kadrirati sliku.

‐ 26 ‐

Jako je bitno ispraviti horizont u odnosu na ivice slike pogotovo kada slikate pejzaže. Da bi na slici dobro pozicionirali predmet koji se nalazi blizu aparata i tako simetrično popunili kadar potrebno je precizno kadrirati.

Takođe predmet može u kadru biti decentrisan kako bi se nadovezao na neki drugi predmet ili jednostavno kako bi dodali osećaj prostora. Kroz praksu primećujemo da pomeranje aparata za samo par santimetara u određenu stranu može napraviti veliku razliku u odnosu bližih i daljih elemenata na jednom pejzažu ili još bitnije kada slikate nešto što je jako blizu aparata , samo tih par santimetara može napraviti ogromnu razliku na konačnoj slici.

Aparat ne bira sam – Kada gledamo u nešto, imamo tu inzvanrednu sposobnost da se kocentrišemo na ono najvažnije, bez obzira na zbrkano okruženje. Taj proces podrazumeva okretanje glave, fokusiranje očiju i generalno - neobraćanje pažnje na sve ono nevažno. Fotoaparat, međutim nema "mozak" da bi procenio šta je važno, a šta ne. Obično na slici uhvatimo i previše nepoželjnih detalja. Zbog toga što aparat nije selektivan kao ljudsko oko, fotografi koriste razne tehnike da bi skrenuli pažnju na određene delove slike.

Slika 3.2 Efekat trodimenzionalnosti prostora

Fotoaparat ima jedno „oko“, fotoaparati nemaju isto vidno polje kao ljudi. One takođe nisu trodimenzionalne. Isto tako, ne fotografišemo sa dve tačke gledišta. Dakle, ako želimo da stvorimo osećaj dubine prostora kada fotografišemo moramo se služiti raznim trikovima, za primer na slici dole, krivim linijama koje se sastavljaju u jednom delu slike zajedno sa različitim nijansama boja na koje direktno utiče osvetljenje kako bi stvorili osećaj prostora i trodimenzionalnosti na slici (Slika 3.2).

Na svim fotografijama zarobljen je jedan trenutak. Kada se sve oko vas kreće dok držite fotoaparat ispred sebe, vaš izbor trenutka kada ćete pritisnuti okidač stavlja na sliku momentalni izraz lica i položaj ljudi koje ste slikali u odnosu na okruženje.

‐ 27 ‐

Spontano „hvatanje“ vrhunca akcije (radnje, događaja) često rezultuje fotografijama koje su zamrznuti trenutak u vremenu. Tu takođe postoji presudan trenutak kada treba pritisnuti okidač kako bi na najbolji način opisali situaciju u kojoj smo se našli ili jednostavno kako bi fotografiji dali bolji izgled. Zato moramo biti svesni svega što se dešava oko nas u trenutku. Još jednom, aparat ne može da misli za vas.

Postoji pravilo po kojem su slikari vekovima komponovali sliku. Naziva se „pravilo zlatnog preseka“. Koncept ovog pravila za fotografiju je da najintenzivnija, najzadovoljavajuća pozicija za tačku interesa, tj. onog što je najvažnije na slici je na jednom od preseka linija koje odvajaju vertikalne i horizontalne zone u proporciji 8:5. Jednostavna interpretacija ovog se obično naziva „pravilo trećine“.

Slika 3.1.1 Primena pravila trećine

Na slici (Slika 3.1.1) vide se četiri, takoreći, "jake" pozicije na formatu slike fotoaparata. Mnogi fotoaparati mogu prikazati ovu mrežu u tražilu kako bi pomogli u komponovanju slike. Dakle, preporučljivo je ono što želimo da istaknemo fokusiramo na mestu jedne od ove četiri pozicije.

Zlatni presek je korisna stvar za fotografiju, ali kao i sva ostala pravila, nije nešto što je univerzalno i čemu treba robovati. Linije i tonovi raspoređeni na slikama doprinose objedinjenosti i skladnosti fotografije. Slike sa glavnim elementom postavljenim van centra u jednostavnom okruženju izgledaju nestabilno i nesimetrično, ali takođe mogu biti vrlo živopisne i dati osećaj prostora. Decentrisanje u kompoziciji može dati odlične rezultate kada postoji drugi element na slici (obično na suprotnoj strani kadra), ono se nadovezuje na primarni i daje slici skladnost i ravnotežu.

3.2 Podešavanje potrebnih parametara na digitalnom fotoaparatu

3.2.1 Ekspozicija

Današnji fotoaparati imaju mogućnost da sami određuju parametre ekspozicije, oslobadajući nas time brige oko određivanja vrednosti otvora blende i brzine zatvarača, uz još neke elemente.

‐ 28 ‐

Kako se iz prakse često možemo uveriti, taj sastav iako u velikom broju slučajeva radi sasvim dobro, isto tako zna i potpuno pogrešno odrediti ekspoziciju, pa je naša fotografija ili pretamna ili presvetla.

Ekspozicija je dakle kombinacija brzine zatvarača i otvora blende. Ekspozicija određuje ukupnu količinu svetla koja ce pasti na senzor.

Svetlomer ugrađen u digitalnom fotoaparatu je tehnološki veoma napredan. U većini slučajeva u automatskom modu, aparat će izabrati pravu ekspoziciju za odgovarajući prizor. Na displeju LCD ekrana, kao i u tražilu skoro svih današnjih fotoaparata možete pročitati koju blendu i brzinu zatvarača je aparat programirao za određenu sliku. Počnite da primećujete ove dve stvari i pokušajte da prepoznate kako će aparat reagovati na određene svetlosne uslove.

Današnji foto aparati imaju poprilicno razvijen sistem automatskog merenja ekspozicije, postoji nekoliko vrsta od kojih su najčešći : Matrix merenje, Center Weighted merenje i Spot merenje.

Popunite kadar! Većina svetlomera u aparatu određuje ekspoziciju prema subjektu koji se nalazi u centru kadra. Najbolji način da pravilno eksponirate je da stavite najvažnije delove slike u centralni deo kadra, potom držite tzv. jedno koleno pritisnut), pravite kompoziciju i tek onda stisnuti okidač do kraja.

(okidač blago

Pazite na tamne predmete! Svetlomer meri po prosecima. Zato, kada dobijete sliku koja je preeksponirana (presvetla) i uglavnom svedena na nijansu srednje-sive, smanjite otvor blende za par stopa (prim. ako je blenda 4, smanjite na 5.6) i primenjujte ovo sve dok ne budete zadovoljni rezultatom. Na kopaktnim aparatima gde ne možete uticati na otvor blende, imate uvek u manualnom modu EV skalu, na kojoj možete uraditi nešto slično. Ako je slika pretamna, pomerite ka <+>, a ako je presvetla pomerite ka <–> za par stopa. Ova skala utiče na brzinu zatvarača, ne na otvor blende.

Pažljivo sa svetlom koje dolazi iza subjekta! Recimo da želite da slikate nečiji portret ispred otvorenog prozora iz kojeg prodire svetlo. Zvuči kao scenario za dobru fotografiju, ali obično aparat izvrši merenje svetla tako da osoba koju slikate na slici bude previše tamna, a često i silueta. Svetlo koje dolazi s prozora prouzrokovalo je da slika bude podeksponirana. Za ovo važi isti recept, povećavajte EV skalu (ili manualno ekspoziciju) ili otvor blende za par stopa dok ne budete zadovoljni rezultatom.

3.2.2 Oštrina

Prva važna stvar koja će vam pomoći da dobijete oštre fotografije je da pravilno i čvrsto držite aparat, a poželjno bi bilo i da slikaju sa stativom, čak i po danu.

posedujete stativ. Profesionalni fotografi uvek

Sledeći trik koji će vam pomoći jeste da koristite najoštriji otvor blende objektiva. Za većinu objektiva to je za 2 stope manji od potpuno otvorene blende. Primer – ako imate f/2.8 objektiv, najoštrije blende su f/5.6 i f/8.0. Naravno ne možete uvek koristiti ove vrednosti, ali kada ste u situaciji da možete, 2 stope manji otvor blende od potpuno otvorenog ili relativnog otvora blende obično daje najbolje rezultate tj. najoštrije slike.

‐ 29 ‐

Takođe, kao što je već rečeno kvalitet objektiva utiče na oštrinu slike - bolji i skuplji objektivi daju oštrije slike.

Kada slikate na stativu, ne povećavajte ISO, koristite vrednosti 50, 100 i 200, jer velike ISO vrednosti prave šum (noise) na slici.

Naravno, ako slikate iz ruke u lošim svetlosnim uslovima morate povećati ISO, a na računaru možete smanjiti šum na slici koristeći noise-reduction pluginove (Noise Ninja, Topaz Labs...) za Photoshop ili druge programe.

Iako vam slike na LCD ekranu aparata iz prve izgledaju oštro, uvek zumirajte sliku kako bi se uverili. Ovaj ekran je suviše mali i slike uglavnom izgledaju oštro i ovo često zna da prevari. Potom možete koristiti Photoshop kako bi fotografije učinili još oštrijima – meni Filter – Sharpen – Unsharp Mask opcija. Kada otvorite ovo, videćete 3 skale koje određuju parametre oštrine.

3.2.3 Boja

Ako slikate u JPEG modu, pre dodatnog obrađivanja slika na računaru, pokušajte da podesite mod boja na aparatu tako da izvučete maksimum iz fotografija. To ćete uraditi tako što ćete izabrati već podešeni mod (vivid, landscape, portrait, monochrome, tunsgen...) ili ćete ručno namestiti odgovarajući nivo osvetljenosti, kontrasta, saturacije, itd. Ako slikate u RAW formatu, mod boja je nebitan, jer sve možete podešavati na računaru.

U digitalnoj fotografiji postoje dva neoubičajena prostora boja: sRGB i Adobe RGB. Prvi je fabrička postavka koja se koristi u većini digitalnih aparata kao i računarskih monitora. Obe postavke kao referentnu boju koriste crvenu, zelenu i plavu boju.

Kako bi se boje koje vidimo na LCD-pozadini fotoaparata ili računarskih monitora pretvorile u one potrebne za konkretan prikaz, potrebno je upravljati bojama. U praksi, radi se o stvarno složenom aritmetičkom algoritmu koji određuje upustva štampaču koko će i kojim redosledom na papir stavljati tačke cijan, magneta, žute i crne boje kako bi oponašale crvenu, zelenu i plavu boju i njihove nijanse koje vidimo u pozadini. Ni uz najbolju volju na svetu ne postoji način da kapljica tinte tačno oponaša ono što vidimo na pozadini monitora, ali time je moguće zaista značajno se približiti- a to ćemo postići koristeći se upravljanjem bojama. Većina savremenih DSRL aparata omogućava korisnicima izbor prostora boja, a način izbora prostora boja razlikuje se od aparata do aparata. Pogledajte u korisničom priručniku aparata kako se radi.

3.3 Rukovanje fotoaparatom

Jedna od osnovnih veština koje fotografi moraju svladati jeste pravilno držanje fotoaparata. Ako naučimo pravilno držati fotoaparat izbeći ćemo neoštre fotografije i brzo umaranje kod fotografisanja.

‐ 30 ‐

Fotoaparat se mora držati čvrsto, ali opet ne prečvrsto jer ćemo se brzo umoriti i ruke će nam drhtati. Desna ruka mora telo fotoaparata držati čvršće od leve ruke koja drži objektiv. Leva ruka služi samo za podupiranje. Fotoaparat se dodatno podupire i glavom, jer ga na glavu moramo prisloniti ako želimo gledati kroz tražilo. Fotografiše se držeći oba oka otvorena. Najbolje je kroz tražilo gledati desnim okom, a levim gledati scenu. Kod okidanja fotografije najčešće dolazi do potresanja zbog nervoznog pritiskanja okidača kažiprstom desne ruke. Pritisak na okidač mora biti što laganiji. Disanje mora biti normalno, umereno. Fotografiše se pri blagom izdisaju. Okidač ima dva kolena. Prvim se fokusira a drugim fotografiše.

Pri fotografisanju potrebno je uskladiti tri međusobno povezana faktora ekspozicije. Ekspozicija je izloženost svetlosnog senzora svetlu. Ekspozicija će zavisiti o f-broju, tj. o otvorenosti objektiva (količini svetlosti koju objektiv propušta kroz sebe), o vremenu osvetljavanja senzora (to vreme određuje zatvarač, tj. koliko je dugo otvoren) i o ISO vrednosti (osetljivosti senzora na svetlo). Kad naučimo usklađivati ta tri faktora, spremni smo napraviti tehnički dobru fotografiju (osvetljenu upravo onoliko koliko je to potrebno).

F-broj je vrijednost otvora blende (otvorenosti objektiva) i to je brojčana vrijednost koja može biti f/1.2, f/1.4, f/1.6, f/1.8, f/2, f/2.2, f/2.5, f/3.2, f/3.5, f/2.8, f/4, f/4.5, f/5, f/5.6, f/6.3, f/7.1, f/8, f/9, f/10, f/11, f/13, f/14, f/16, f/18, f/20, f/22, f/32. Otvor blende možemo kontrolisati na fotoaparatu. Dakle, fotograf sam određuje koliko će objektiv biti otvoren ili zatvoren za prolazak svjetlosti. Što to sve kontrolišemo f-brojem? Dve su osnovne stvari: količinu svetla koja dolazi do svetlosnog senzora i polje dubinske oštrine.

Otvaranjem blende dovodimo više svetla do senzora, dakle – brzina zatvarača će biti veća. Zatvaranjem blende do svetlosnog senzora dovodimo manje svetla, dakle – biće nam potrebna manja brzina zatvarača. Uz to moramo istovremeno i kontrolisati osetljivost senzora (ISO vrijednost). Na manje osetljiv senzor moraćemo „poslati“ više svetla, a na osetljiviji senzor manje svetla. Pomoću otvora blende kontrolišemo polje dubinske oštrine.

Brzina zatvarača određuje vreme za koje će svetlosni senzor biti izložen svetlu. Kažemo da brzinom zatvarača određujemo dužinu ekspozicije. Najčešće se koriste brzine zatvarača koje su kraće od stotog dela sekunde (stotinke sekunde). Brzinu zatvarača prilagođavamo otvoru blende (f-broju) i ISO vrijednosti (osjetljivosti senzora na svetlo).

Merna jedinica za brzinu zatvarača je sekunda. Ovo su moguće brzine zatvarača (počevši od najbrže): 1/4000, 1/3200, 1/2500, 1/2000, 1/1600, 1/1250, 1/1000, 1/800, 1/640, 1/500, 1/400, 1/320, 1/250, 1/200, 1/160, 1/125, 1/100, 1/80, 1/60, 1/50, 1/40, 1/30, 1/25, 1/20, 1/15, 1/13, 1/10, 1/8, 1/6, 1/5, 1/4, 0“3, 0“4, 0“5, 0“6, 0“8, 1“, 1“3, 1“6, 2“, 2“5, 3“2, 4“, 5“, 6“, 8“, 10“, 13“, 15“, 20“, 25“, 30“, BULB. BULB nam omogućava da sami odredimo dužinu ekspozicije i iznad 30 sekundi (dakle, može biti i više minuta pa čak i nekoliko sati).

‐ 31 ‐

Kratke ekspozicije koristimo kada želimo „zamrznuti“ pokret (najčešće u fotografisanju sporta i brzih objekata). Duge ekspozicije koristimo kod slabih svetlosnih uslova (malo svetla) ili kada želimo snimiti pokret (dobijemo karakterističan zamućen deo slike u kojem se objekt kreće).

ISO je oznaka za osetljivost senzora na svetlo. Na digitalnim fotoaparatima pojavljuju se oznake ISO 100, ISO 200, ISO 400, ISO 800, ISO 1600, itd. To su oznake za osetljivost svetlosnog senzora na svetlo. Senzor je na svetlo najmanje osetljiv kada je namešten ISO 100, a najosetljiviji kada je namešten ISO 1600. To znači da će za ISO 100 otvor blende i dužina ekspozicije morati biti veća, a za ISO 1600 manja. Dakle, za dobre svetlosne uslove koristimo ISO 100 – ISO 200, a za slabije svetlosne uslove ISO 400 – ISO 800. Za noćno snimanje koristićemo ISO 1600.

Preporuka je koristiti što nižu ISO vrednost (100-400) jer time izbegavamo digitalni šum na fotografijama. Digitalni šum se javlja zbog preopterećenosti senzora na visokim ISO vrednostima. Digitalni šum vidimo kao malena šarena zrnca na fotografiji koja kvare sliku. Takođe se preporučuje ručno određivanje ekspozicije radi kontrole dubinske oštrine kao i ručni odabir balansa bele boje. Za odabir formata fajla kojeg šaljemo na memorijsku karticu preporučuje se RAW jer nam daje najveće mogućnosti izmene. Držeći se ovih uputstava dobijamo maksimalnu korektnost urađenog digitalnog fotografskog snimka.

4. OBRADA DIGITALNIH FOTOGRAFIJA

Najbolji program za obradu slika je "Adobe Photoshop", ali može za početnike biti dosta konfuzan i komplikovan. Postoji niz besplatnih programa koje možemo preuzeti sa interneta kao što su "Picasa" , "Easy Share" , "Paint Shop Pro" i "GIMP" . Verzije ovih programa postoje i na srpskom jeziku tako da je sve u mnogome olakšano.

Sa ovim programima možete na jednostavan način obrađivati fotografije, slagati ih po albumima i slati preko interneta ili ih koristiti kao vizuelno sredstvo u nastavi.

Adobe Photoshop važi za veoma detaljan programa koji ima jako detaljne algoritme sa mnogo opcija za rukovanje digitalnom slikom, profesionalni program za obradu digitalnih fotografija koji poseduje širok spektar alatki i pruža neograničene mogućnosti korisniku . Za korišćenje ovog programa potrebna je izvesna edukacija što zapravo i nije neki problem jer je ponuda neophodnih informacija zaista obimna i raznovrsna i na dohvatu ruke.

Adobe Photoshop je program namenjen za grafičku obradu i prezentaciju 2D ili 3D slike. Kao ovakav program namenjen je ozbiljnijim korisnicima ali i onim koji tek počinju "istraživati" grafički svet računara i njegove sposobnosti.

‐ 32 ‐

To je program za dizajniranje i uređivanje slika i fotografija i kao takav pretežno se koristi od strane grafičkih dizajnera i fotografa. Dopušta manipulaciju sa slikama i stvaranje specijalnih efekata, a na naprednijoj razini moguće je od mnogo pojedinačnih slika napraviti složene slike kojima se mogu promeniti boje i po želji im uređivati pozadinu. Mada se uglavnom koristi za retuširanje i manipulaciju fotografijama, može se koristiti i za stvaranje slika otpočetka ili na temelju postojeće fotografije. Photoshop je vrlo moćan program za uređivanje sa neverovatnim postavkama i upravo zbog velikih mogućnosti koje nudi vrlo je teško u kratkom vremenu u potpunosti ga savladati. Takođe treba imati na umu da često trebamo koristiti i nekoliko različitih alata da bismo stvorili željene efekte, a mnogi od tih alata, da bi se uspešno koristili, zahtevaju vežbanje i upotrebu mašte.

Obrada digitalne slike je postupak menjanja detalja na nekoj digitalnoj fotografiji. Za tu svrhu se koriste posebni programi koje nazivamo vektorski i rasterski, grafički softver koji služe kao alat za menjanje, obradu, poboljšavanje i razmeravanje slike. Obrada digitalnih slika se koristi u nauci, medicini i forenzici.

Slika 4.1 Prikaz radnog prostora programa Adobe Photoshop

Rasterske slike se u računaru čuvaju kao mreže piksela. Pikseli sadrže informacije o boji, osvetljenju i ostalim postavkama neke digitalne slike. Grafički programi mogu menjati te piksele, odnosno čitave slike, da bi se neka digitalna slika promenila ili poboljšala na mnogo načina. Za to služe rasterski grafički programi, dok imamo i vektorske grafičke programe koji su više stvoreni za pravljenje novih i drukčijih slika u vektorskoj grafici.

‐ 33 ‐

Poznati rasterski grafički programi su Adobe Photoshop, Paint Shop Pro i potpuno besplatni „GIMP“.

Slika 4.2 Primena efekata u obradi digitalnog snimka

Mnogi formati slika koriste tehniku sažimanja za smanjivanje veličine grafičkog podatka. Primer sažetog formata je JPEG format koji pokušava smanjiti veličinu podatka uz neprimetne gubitke kvaliteta slike što uvek nije slučaj (zavisi od nivoa sažimanja). Postoje i algoritmi sažimanja koji ne umanjuju kvalitet slike, takav je PNG format. Veoma često se prave kompromisi na ovom polju, tako da se na internet obično postavlja sažeta grafika koja je često slabijeg kvaliteta nego original.

Svi napredni fotografi fotografišu isključivo u RAW formatu (eng. raw = sirov). Doduše, takva fotografija kad se prebaci na računar nije upotrebljiva gotovo ni za šta. Ne može se objavljivati na Internetu, koristiti u dokumentima, ne može se čak ni ispisivati niti razvijati. Nju treba naknadno obraditi i snimiti u komprimovanom ("stisnutom") obliku kao JPEG. Mogućnosti obrade RAW datoteke su ogromne – puno veće nego JPEG formata. Novije verzije programa Adobe Photoshop omogućavaju korisnicima da neposredno obrađuju RAW formate sa širokim spektrom mogućnosti i da nije potrebno dodatno posedovati posebne programe za obradu.

Osnovna funkcija svakog grafičkog programa je mogućnost odabira ili isecanja označenog dela slike. Tako je moguće napraviti promene na samo jednom delu slike koji neće uticati na čitavu sliku. Jedna od važnijih osobina svakog grafičkog programa jesu slojevi ("layer"). Doslovno jedan grafički program može imati neodređeni broj slojeva od kojih se sačinjava celina odnosno slika. Grafičkim programom je u mogućnosti sakriti jedan sloj slike, promeniti samo jedan da ne utiče na drugi, te stopiti dva sloja u jedan, grupisati ih i tako dalje.

Ovo je jedna od najvažnijih mogućnosti jer omogućuje lagano i efikasno rukovanje slikom a da se ne učini neka nepovratna akcija koja će uništiti celu sliku. Takođe je moguće dodatno isprobavanje raznih efekata i promena bez diranja same slike, taj se sloj kasnije može ukloniti ili ostaviti, zavisno od kvaliteta kako je odrađen.

Skoro sav grafički softver može menjati veličinu ili rezoluciju neke slike. Većinom se to koristi kod smanjivanja slika koje su velike rezolucije, jer nema smisla postavljati veliku sliku na internet jer se u protivnom slika sporije učitava kod korisnika sa sporijom vezom, a i sama slika je nepregledna jer prelazi dimenzije monitora i njegove prirodne rezolucije.

‐ 34 ‐

U uređivanju grafike nekih novina ili časopisa zahteva se uvećavanje slike, jer pikseli nisu iste jedinice kao uobičajene metričke (kao što je centimetar). Zato grafičari cene digitalne fotoaparate koji mogu proizvesti veću sliku, što se očitava u megapikselima (Mpx), a neretko se dešava da je fotoaparat u nemogućnosti prozivesti dovoljno veliku sliku pa se slika dodatno uvećava u grafičkom programu što umanjuje kvalitet slike.

Snimljeni materijal prebacujemo u računar radi pregleda ili obrade na više načina: spajanjem fotoaparata i računara kablom (USB kabl), vađenjem memorijske kartice i prebacivanjem podataka pomoću čitača za kartice u računaru i za sada najmoderniji način prenosa podataka, pomoću WiFi konekcije - bežičnim putem.

Pomoću grafičkih programa moguće je doslovno izrezati deo jedne slike koji će kasnije i sam postati nezavisna slika. To se koristi i kod rezanja neželjenog dela jedne slike. Pomoću ove tehnike se poboljšava kompozicija slike. Grafički programi imaju i slikovni histogram neke digitalne slike. Histogram prikazuje vrednost osvetljenja pojedinačnog piksela. Algoritmi u grafičkim programima omogućuju određivanje svetline svakog piksela. Tako je moguće postići bolje rezultate i kvalitet slike.

Skoro svi grafički programi mogu stvarati neke specijalne i neobične efekte koje rezultiraju zanimljivim ishodima (Slika 4.2). Program može primeniti umetničke, geometrijske, teksturne itd. efekte. Moguće je i promeniti dubinu boja, najčešće su one sa 2, 16, 256 boja, te one sa 16 miliona boja. JPEG i PNG slike su u mogćnosti imati 16,7 miliona boja.

Slika 4.3 Pretvaranje kolor fotografije u crno-belu

Takođe je moguće pretvoriti sliku u 8 bitnu , crno-belu (Slika 4.3), menjati osvetljenje i kontrast kao i izoštravanje snimaka. Određivanje boja je jedna od najosnovnijih opcija, pomoću ove tehnike se može unaprijediti kvalitet slike kao njen tonski balans.

Fotografija predstavlja stvaranje slike upotrebom svetla. Ona uvek predstavlja individualan način interpretacije stvarnosti od strane fotografa. Mnoge fotografije su imale tako veliki uticaj na ljude da su uspele promeniti svet. Fotografija je danas postala skoro neophodna potreba svakodnevnog života savremenog čoveka. Dominantnost digitalne fotografije se svakodnevno intenzivira u svim sferama života a da se pritom ni malo ne zanemaruje segment digitalne obrade gde se tehnike unapređuju a fotografije bivaju sve kvalitetnije .

‐ 35 ‐

5. FOTOGRAFIJA U NASTAVI

Intenzivan razvoj nauke, tehnologije i tehnike zahteva da svaki nastavnik dobija na dubini poznavanja svoje discipline, a to zahteva multidisciplinarni metodološki pristup u nastavi. Nastavnik ima za cilj da formira kod učenika određena znanja, veštine i sposobnosti. Cilj škole je da razvije ličnost i individualnost svakog deteta.

Savremena nastava, uključujući tehničko-tehnološke inovacije, treba da omogući kreativnu slobodu učeniku, što se ogleda kroz izabrane i pripremljene programske celine. Te celine omogućavaju da učenici nauče i pokažu svoje sposobnosti i da formiraju pozitivne stavove prema savremenom tehničko-tehnološkom stvaralaštvu.

Tehničko-tehnološke inovacije predstavljaju gotovo novu životnu filozofiju koja ne utiče na opredeljenje učenika u daljem razvoju. Te inovacije trebaju učeniku da obezbede sticanje osnovne tehničke kulture, da učenika osposobe za korišćenje tehničkih dostignuća u svakodnevnom životu.

Primena digitalnih fotografija u nastavi (podrazumeva se koriščenje računara i projektora, pa samim tim govorimo o fotografiji u digitalnom obliku), pruža velike mogućnosti i njihova uloga u nastavi je višestruka.

Njihova primena u podučavanju omogućava nastavniku da prikaže ili ilustruje pojmove, oblike, pojave, predmete, uređaje, u razumljivom i očiglednom obliku prilagođenom za svakog učenika. Osim toga, digitalna fotografija i eventualno učestvovanje učenika u produkciji fotografija, predstavlja dobar način za aktivno uključivanje samih učenika u nastavni proces i razvoj partnerskog odnosa između učenika i nastavnika.

Slika 5.1 Primena digitalne tehnologije u nastavi

Manipulisanje fotografijama, učenik, pored svih poruka koje im fotografija šalje, podstaknut je da uči i ono što se od njega tog trenutka ne traži a to je – digitalna obrada fotografije. Razlog je taj što se jednostavno to od njega očekuje da uradi sam, iz proste želje za tim, jer u toj gomili fotografija "leži" materijal koji privlači njegovu pažnju i interesovanje. Možemo konstatovati da smo dobili više od očekivanog.

‐ 36 ‐

Primenom modernih nastavnih sredstava, aktivno se poboljšava pristup savremenim tehnologijama učenika i nastavnog osoblja i unapređuje se njihovo korišćenje u učenju. Tako se ohrabruje inovativan pristup pedagogiji i stručnom usavršavanju nastavnika. Ako na trenutak ostavimo po strani filozofiju, psihologiju i pedagogiju, odnosno stepen razvijenosti nauke, poznato je da je položaj učenika u nastavi određen i stepenom razvoja tehnike i tehnologije . Sve ove okolnosti utiču na osavremenjivanje nastave i nastavnih sredstava.

Dobra primena modernih nastavnih sredstava, među kojima i digitalna fotografija, ima veliku obrazovnu i vaspitnu vrednost, obogaćuje nastavu, čini je zanimljivijom i raznovrsnijom, a stečena znanja učenika trajnijim.

6. NASTAVA TEHNIKE

Nastava tehnike obuhvata širok dijapazon različitih oblasti primenljivih u svakodnevnom životu. Zadatak nastavnika tehnike je da učenika što više približi odredjenoj tematici i osposobi ga da reši odgovarajuće zadatke i probleme sa kojima se susreće. Sve će to postići korišćenjem pristupačnih komponenti, ali i korišćenjem odgovarajuće nastavne metode i nastavnih sredstava među kojima je i fotografija kao vizuelno nastavno sredstvo koje može na najlakši način učeniku da dočara temu o kojoj nastavnik govori.

Nastavne metode predstavljaju jedan od osnovnih uslova za organizovanje efikasnog nastavnog rada. Kao naučno provereni i didaktički prilagođeni načini postupanja učenika i nastavnika u nastavnim aktivnostima, nastavne metode obezbeđuju savremenu orijentaciju, racionalan metodički tok i efikasnu realizaciju cilja i zadataka nastavnog rada. Zato je od neprocenjive vrednosti da se u nastavni rad, koji ima svoje određene specifičnosti, uvode i primenjuju samo one nastavne metode koje izazivaju i razvijaju takve nastavne situacije u kojima dominira stvaralačka delatnost nastavnika i učenika usmerena ka aktivnom proučavanju prirode i njenih zakonitosti.

Pravilan izbor, kvalitetno kombinovanje i efikasna primena nastavnih metoda uslovljeni su, u prvom redu, didaktičko-metodičkim kvalitetima nastavnika. Nastavnikov stav prema nastavnim metodama i njegova sposobnost za njihovu primenu proističu iz fonda njegovih psihološko-pedagoških znanja i širine njegovog praktičnog iskustva.

Slika 6.1 Realizacija nastavne metode sa grupom učenika

‐ 37 ‐

Zato je neobično važno da nastavnik stalno produbljuje svoja stručna znanja o nastavnim metodama i da usvojene metodičke stavove, koji moraju da budu stalno evolutivni, proverava i neprekidno usavršava i obogaćuje u svakodnevnoj nastavničkoj praksi. Odavno je potvrđena činjenica da svaka nastavna metoda vredi onoliko koliko sadrži evolutivnih i adaptiranih mogućnosti, koliko pruža uslova za savremeno izvođenje nastave i koliko ima uslova za udruživanje s ostalim nastavnim metodama, jer ni jedna nastavna metoda - i ona najsavremenija, kao i ona koja obezbeđuje maksimalne uslove za aktivan stvaralački nastavni rad - ne može sama za sebe, u svojoj apsolutnoj metodičkoj izdvojenosti i svojom isključivom primenom, da realizuje kompleksne i raznorodne zadatke savremene nastave. Ovakvo didaktičko-metodiičko saznanje pretstavlja vredan oslonac za rešavanje problema izbora, kombinovanja i primene nastavnih metoda.

Savremena nastava odlikuje se raznorodnom primenom raznih nastavnih metoda. Integrisanjem pozitivnih elemenata iz pojedinih nastavnih metoda ostvaruje se savremena metodska osnova za punu stvaralačku, nastavnu aktivnost i svestraniju povezanost nastave sa savremenim društvenim životom.

Zato se i u savremenoj nastavi prirodnih nauka problem nastavnih metoda rešava na taj način da se u nastavnom radu stalno primenjuje i dinamično kombinuje veći broj nastavnih metoda.

Sve metode i oblici rada u nastavi mogu se svrstati u tri grupe: verbalno – tekstualne, demostrativno – ilustrativne i laboratorijsko – eksperimentalne.

Svaka od navedenih grupa obuhvata odgovarajuće metode i oblike rada. Osnovna odlika demonstrativno – ilustrativne metode je očigledno pokazivanje predmeta, pojava i stanja. Osnovni uslovi za primjenu ove metode su posmatranje kao psihološka osnova i zahtevi za pokazivanje kao metodička osnova. Racionalno određivanje odnosa između opisivanja, objašnjavanja i pokazivanja je prvi zahtev dobre pripreme nastavnika za demonstriranje i ilustrovanje.

Demonstracija u nastavi (pokazivanje,dokazivanje,objašnjavanje) je prikazivanje svega što je moguće perceptivno doživeti. Ova metoda je najuže povezana sa materijalno- tehničkom stranom nastave, sa primenom nastavnih sredstava i radom u laboratorijskim uslovima. Zato se najčešće, u ovom smislu, koristi sledeće: demonstracija statičkih predmeta (slike,crteži,šeme,predmeti), demonstracija aktivnosti (dinamička struktura određenog rada, radni procesi i dr.). Osnovna svrha demonstriranja je da učenici steknu adekvatna saznanja o stvarnosti (prirodnoj i društvenoj), da usvoje neke činjenice koje služe kao osnova za razvijanje generalizacija. Stoga je naročito važno da nastavnik odabere adekvatne izvore, izvore iz prve ruke, jer će na takvim izvorima prezentovane činjenice biti veoma korisne za dalja uopštavanja. Metoda demonstracije se uvek povezuje sa ostalim nastavnim metodama. To je nužno jer kad nastavnik na primer izlaže nastavno gradivo, on to propraćuje demonstracijom odgovarajućih sredstava, postupaka, pokreta, radnji i sl., kako bi se učenici potpunije uneli u problem i shvatili ono što je predmet izlaganja. Zato se metoda demonstracije primenjuje u svim etapama nastavnog procesa, pa čak i u fazi provere naučenog. Retko se ova metoda primenjuje kao jedina metoda rada.

‐ 38 ‐

Nastavniku danas služe mnoga sredstva za ilustraciju i demonstraciju u nastavi. Može se demonstrirati i putem statičkih (crteži,slike,skice tekst i dr.) i dinamičkih (film, televizija, radio, magnetofon, kasetofon i dr.) nastavih sredstava.

Ilustrativno-demonstrativne metode omogućuju punu vizuelnu komunikaciju.

Nastavnikova ilustracija veoma je raznovrsna: crteži nastavnika, stručnjaka i učenika (grafički znaci, simboli, šeme, grafikoni i dr.). Zatim, koriste se fotografije, dijaslike, modeli, predmeti iz prirode (biljke, životinje, minerali). Veoma je važno da u korišćenju ilustracije nastavnik, stručnjak ili učenik, moraju obezbediti maksimalne uslove za posmatranje. Savremenom tehnologijom u nastavi ostvaruje se posredna ilustracija uz pomoć filma i TV emisija. Na taj način ilustracija poprima očekivani i traženi kvalitet sa velikim mogućnostima metodičko didaktičke eksplikacije.

Nastavnikova, stručnjakova ili učenička demonstracija često se primenjuje u vidu pokazivanja i prikazivanja pojedinih procesa, pokreta, radnih operacija, organizacija rada, određenih situacija i odnosa. Demonstrirati se mogu različita nastavna sredstva, objekti, radne operacije, priroda i dr. I kod demonstracije treba voditi računa da se svakom učeniku obezbede povoljni uslovi za posmatranje.

7. FOTOGRAFIJA KAO VIZUELNO NASTAVNO SREDSTVO

Treba napomenuti da se izvori znanja (sredstva) mogu podeliti i prema drugim kriterijumima: prema medijima (tekstualni, govorni, auditivni, vizualni, audiovizualni), prema stepenu obrazovanja (od predškolskog do visokoškolskog), prema načinu primene (statični, dinamični) i prema obliku (knjiga,časopisi,ilustracije,crteži, fotografije, itd.).

Slika 7.1 Knjiga kao najzastupljenije vizuelno nastavno sredstvo

Vizualna nastavna sredstava obuhvata ona nastavna sredstva koja služe isključivo za vizuelno prikazivanje i oblikovanje određenih slika u pamćenju, a utiču i na pamćenje, razumevanje i interpretaciju nastavnog sadržaja. Takođe pomažu učenicima da lakše upamte nova saznanja, a vežbaju i fotografsko pamćenje.

‐ 39 ‐

Najpoznatija vizualna sredstava koja se upotrebljavaju u nastavi tehnike su knjige, časopisi, ilustracije, crteži, fotografije, šeme, tablice, skulpture. Međutim, postoji i drugačija podela vizuelnih nastavnih sredstava koja obuhvata četiri grupe.

Prvu grupa predstavlja dvodimenzionalna statična nastavna sredstva koja slike, crteže, fotografije, dijagrame, plakate i dijafilmove.

obuhvata

Drugu grupu predstavlja dvodimenzionalna dinamična nastavna sredstva poput aplikacija, dinamičnih slika,elevizijske emisije.

Treću grupu predstavlja trodimenzionalna statična nastavna sredstva koja obuhvata makete, skulpture itd.

Četvrtu, posljednju, grupu vizualnih nastavnih sredstava čine trodimenzionalna dinamična nastavna sredstva, a toj grupi pripadaju mašine tj. dinamični aparati.

Prema navedenoj podeli vizualnih nastavnih sredstava može se uočiti bogata raznovrsnost mogućnosti korištenja vizuelnih sredstava u nastavi a učenici pozitivno reaguju na njih. Nastavnici se trude da donesu zanimljive ilustracije, crteže, slike i fotografije na nastavu kako bi ono što se radi imalo neki oblik svoje materijalizacije u stvarnosti. Isto tako, uočava se da učenici pri vizuelnom kontaktu s nastavnim sadržajima bolje pamte i uočavaju detalje teoretskog sadržaja. Isto im pomaže i pri proverama znanja kada se fotografskim pamćenjem prisećaju istog.

Fotografija kao segment multimedijalne pozornice (Slika 7.2) ima važnu ulogu u obrazovnom ciklusu učenika i nezaobilazni je segment u lestvici znanja.

Savremeni pristup u procesu učenja pomaže učeniku da ovlada procesom da ume da selektuje bitno od nebitnog, traži i nalazi informacije koje su važne, da samostalno razmišlja i zaključuje i da rešava probleme. Postojeće tehnologije se neprestano menjaju, neke nestaju, a druge nastaju. Primenom metodoloških postupaka omogućene su permanentne promene koncepcije obrazovanja.

Dodavanjem uređaja za gledanje slika, filmova ili slušanje muzike sistem se znatno usložnjava. Takav sistem predstavlja multimedijalnu pozornicu.

Najbolji izbor za gledanje slika je video projektor, koji daje veliku sliku odličnog kvaliteta ili LCD televizor.

Prednosti koje pruža Internet omogućava nastavnicima da usavrše svoja znanja, da pripreme bolje svoja predavanja. Jedna od prednosti Interneta je da nastavnici mogu da prate dostignuća u oblasti obrazovanja u celom svetu, a materijal može da se implementira u predavanja, učenje i vannastavne aktivnosti. Učenici koriste Internet da bi vršili istraživanja, učestvovali u interaktivnim aktivnostima na Veb-u, ili stvarali originalni materijal za druge.

Upotreba savremenih tehničko-tehnoloških inovacija u nastavnom sadržaju kod učenika podstiče njihovo radno raspoloženje, doprinosi suprostavljanju mišljenja i usvajanju novih znanja, podstiče samostalnost, sistematičnost i logičko zaključivanje.

‐ 40 ‐

Slika 7.2. Multimedijalna pozornica

Nastavnik kreira uslove u kojima će nastava biti atraktivnija za učenike, bliža njihovim potrebama i sposobnostima. Savremena nastavna sredstva omogućavaju bolji način učenja, trajnije pamćenje, bolje prepoznavanje i bolju upotrebu onoga što je zapamćeno. Učenici su u stanju da bolje prate i pamte nastavne sadržaje i aktivnije učestvuju u nastavi koja se izvodi putem računara uz primenu multimedijskih prezentacija gde su fotografije njen neizbežni sadržaj (Slika 7.3).

Primena multimedijalnog pristupa pruža nastavniku znatno povoljnije šanse za uspešnije i kvalitetnije izvođenje nastave, dok učenicima omogućuje potpun doživljaj i formiranje jasnih predstava i pojmova iz kojih se izvode objektivne činjenice, sudovi i zaključci.

‐ 41 ‐

Slika 7.3 Video projektor u funkciji multimedijalne prezentacije

Modernizacija školskog obrazovnog programa uz razvoj i primenu multimedijalnog procesa nastave stvoriće uslove da svaki nastavnik i učenik povećaju motivaciju na bilo kom planu. Nastavnik će u svojoj pripremi za neposredno izvođenje nastave, među ostalim, predvideti kojim će se vizualnim nastavnim sredstvima koristiti, kada će ih upotrebiti i kako će ih pokazati. Temeljno je pravilo u uporebi vizuelnih nastavnih sredstava da se pokažu tako da ih svi učenici dobro vide, kako bi ih mogli detaljno promatrati i iskoristiti u procesu spoznavanja.

Vizuelna sredstva imaju široku primenu u nastavi tehnike, imaju ogroman didaktički značaj.

Slika 7.4 Savremeno informatičko odeljenje

Pravilno izabrana i adekvatno iskorišćena u nastavne svrhe, vizuelna sredstva omogućuju razumevanje nastavnog sadržaja , odnosno podstiču saznajni , misaoni i estetski razvoj .

Fotografija je najčešće dvodimenzionalno nastavno sredstvo u koja za cilj ima da korisniku pruži neophodnu informaciju. U suštini, fotografija je mirno vizuelno nastavno sredstvo koja nagoveštava pokret, ističe impresiju i ideju a možemo je koristiti za prikazivanje pojedinih detalja ili za celovit prikaz nastavne građe. Ako se uzme u obzir raznovrsnost nastavne građe nastave tehnike koja je data nastavnim programom, možemo nedvosmisleno zaključiti da je uloga i značaj fotografije takav da spada u nezaobilazni i nezamenljiv segment u nastavnom procesu.

‐ 42 ‐

Slika 7.5 Vizuelni prikaz elektronskih komponenti

Ako se uzme u obzir raznovrsnost nastavne građe nastave tehnike koja je data nastavnim programom, možemo nedvosmisleno zaključiti da je uloga i značaj fotografije takav da spada u nezaobilazni i nezamenljiv segment u nastavnom procesu. U nastavnom procesu fotografije dobijaju sve značajniju ulogu pre svega zbog svog objektivnog karaktera. Jedna od bitnih prednosti fotografije je što može zameniti veliku količinu teksta, što mnogo "govori bez reči" .

Fotografije se mogu koristiti u seriji prikaza postupka pojedinih faza izrade nekog predmeta, projekta itd. Serija fotografija (Slika 7.6) uz propratna tekstualna objašnjenja omogućava učeniku da jednostavno i uspešno savlada postavljeni zadatak.

Slika 7.6 Vizuelno uputstvo za rad

Vidimo da na ovaj način utičemo na bolji efekat razumljivosti. Na tim činjenicama zasnovana je tvrdnja da su vizuelna sredstva, marljivo odabrana i znalački primenjena, utiču da se nastava organizacijski, sadržinski, metodički i po rezultatima koje daje, podiže na kvalitativno viši nivo.

Pravilnom upotrebom vizuelnih sredstava utiče se na racionalizaciju rada nastavnika i učenika a time se i povećava njihova uspešnost u nastavi.

‐ 43 ‐

Vizuelna sredstva oslobađaju nastavnika suvišnog izlaganja materije a učenicima omogućavaju veću koncetraciju na proces učenja.

Slika 7.7 Fotografija i crtež kao neophodni izvor potrebnih informacija

Istraživanja su pokazala da učenici više nauče kada koriste ova nastavna sredstva zajedno sa drugim nastavnim sredstvima. Naravno, na ovaj način se ne mogu rešiti brojni problemi u nastavi već je u podjednakoj meri bitna, pored zalaganja samog nastavnika i stepen motivacije učenika, interakcija između nastavnika i učenika, kao i između samih učenika.

8. TRADICIONALNA I SAVREMENA NASTAVA

Nesporna je važnost uloge obrazovanja u napretku društva i činjenica da inovacije u obrazovanju doprinose pozitivnim promenama u društvu ali i da inovativna društvena misao utiče na obrazovanje.

Prirodna težnja društva odnosno civilizacije jeste da se razvija, da napreduje u svim svojim poljima. U vremenskom kontinuumu kada je o vaspitanju i obrazovanju reč, kretanje je teklo od tradicionalne do savremene škole. Na pitanje šta je to što savremenu školu čini u nekom trenutku savremenom odgovorićemo: uvođenje inovacija. Inovacija kao težnja da se stvori nešto novo, originalno, nešto što osim novine sadrži i unapređujući elemenat.

Tradicionalna škola zasniva se na koncepciji koja je vrlo stara ali koja je po mnogim svojim karakteristikama održava i danas u obrazovanju gotovo svih zemalja.

Tradicionalna škola ima sledeće karakteristike :

• unapred definisan plan i program

‐ 44 ‐

• cilj nastave jeste usvajanje programa

• osnovna metoda nastave je predavanje (verbalno prenošenje znanja)

• uloga učenika je da sluša, da pokuša da razume i zapamti obavezno gradivo

• ocenjivanje (usmeno ili pismeno) sastoji se u proveravanju u kojoj meri je obavezno gradivo usvojeno

• motivacija za učenje je više spoljna (ocene, nagrađivanje, kazne..) ...

Slika 8.1 Tradicionalni oblik nastave

Tradicionalan način držanja nastave uglavnom podrazumeva auditorna predavanja, odnosno prenošenje znanja (nastavnika) širem auditorijumu (učenicima). Slušaoci imaju mogućnost ili da pamte informacije iznete tokom predavanja ili da koriste neka priručna sredstva za zapisivanje važnih elemenata tokom samih predavanja da bi kasnije mogli iz tih zabeleški da uče.

Učenicima ostaje da samostalno prelaze knjige i ostalu literaturu radi proširivanja pređenog nastavnog gradiva. Nastavnici takođe mogu da koriste određena pomagala tokom predavanja (tabla, kreda, skica...).

Razvoj novih tehnologija omogućilo je njihovu primenu u obrazovnom procesu. Predavanja se izvode preko multimedijalnih pomagala, učenici koriste edukativni softver za učenje, koriste Online servise za brži pristup materijalima, dok se provera znanja izvodi preko softvera za testiranje. Držanje auditorne nastave i čitanje iz knjiga je danas samo deo nastavnog procesa.

Razvoj nauke omogućio je da se pojavi veliki broj naučnih disciplina gde neke od njih postaju samostalne i mogu se smatrati naukom.

Među njima je i informatika, sa kojom se bave stručnjaci, pored ostalog, i u proučavanju informacija u nastavi i učenju, komunikacije u nastavi i učenju i upravljanju u nastavi i učenju. Zbog poteškoća u definisanju opšteg pojma informatike teško je izvršiti i njenu klasifikaciju, jer se danas informatička delatnost prožima kroz sve ljudske delatnosti.

‐ 45 ‐

Zbog takve široke lepeze u okviru informatike razvijene su specifične primene informatike, pa je jedna od njih i informatika u obrazovanju.

Slika 8.2 Savremeni tip nastave

Savremeno društvo kod koga informacija i znanje postaju strateški resursi primorava obrazovne institucije da ovladaju svim oblicima mehanizama saznanja u procesu rešavanja zadataka i načinima sticanja i čuvanja znanja. Samim takvim pristupom i uvođenjem računara bitno su se izmenile tradicionalne metode i sredstva, a primena inovacija se naziva informaciona tehnologija.

Učenje uz pomoć računara je čest oblik učenja u razvijenim zemljama koji omogućava praktično učenje upotrebom računara kao instrumenta koji se koristi u gotovo svim oblicima delatnosti van škole. Pored tehničkog ovladavanja samim računarom, učenici u ovom obliku učenja imaju prilike za raznovrsne aktivnosti individualno ili u grupi, korišćenje bogatih računarskih baza podataka za bilo koju potrebu u školskom radu (uključujući "krstarenje Internetom"), korišćenjem multimedijalnih izvora , elektronskih knjiga itd.

Sada nastavnik za pripremu časa i opremanje učionice ima na raspolaganju računare, softverske aplikacije, prateće uređaje za prikaz materijala, internet i njegove resurse koji se mogu smatrati beskrajnim. Šta god se poželi saznati ili pronaći, to je omogućeno uz pomoć interneta. Velika količina digitalnih slika (mape, grafikoni, skice, fotografije…) može se pronaći i iskoristiti u cilju predstavljanja teme časa.

Inoviranje nastave, više nego ikad pre, uvođenjem elemenata nove tehnologije, stvara neslućene uslove za ostvarenje humanog sna pedagogije o samorealizaciji svih subjekata u nastavi, posebno učenika.

Nova didaktička tehnološka sredstva: savremeni udžbenički kompleti, kompjuteri, komunikatori, zatim demokratski oblici učenja rešavanjem problema, istraživanjem i otkrivanjem, individualizacijom i novim formama udruživanja učenika u nastavi nagoveštavaju novu eru u kojoj će, osim odnosa u nastavi, značajne promene doživeti i školska radna sredina, organizacija časova i drugi elementi nastave.

‐ 46 ‐

Savremena tehnologija treba da koristi kao podrška nastavnom procesu, njene prednosti treba iskoristiti u skladu sa sve većim potrebama i mogućnostima korisnika, gde se prostor i vreme pojavljuju kao ograničavajući faktori.

Tradicionalno i savremeno ne treba posmatrati odvojeno ili po principu isključivosti već jedno drugom treba biti podrška odnosno, trebamo primeniti princip kombinacije oba pristupa.

9. ZAKLJUČAK

Obrazovanje je ključna karika društva čija je zvanična uloga da prenese neophodno znanje za uspešno i korisno učestvovanje u održavanju i razvoju društva. Zbog toga što je za rad potrebno sve više veština i znanja, efikasnost usvajanja istih sve više dobija na značaju.

Drugim rečima, obrazovanje čini osnovu učenja koje se odvija tokom celokupnog života, a posebno tokom radnog veka zaposlenih u 21. veku. Neophodna osnova koju obrazovanje pruža uključuje saznanje o svetu koje učitelji i nastavnici aktivno prenose u učionici, ali isto tako i poimanje sebe kao osobe koja je manje ili više sposobna za učenje i razvoj veština. Pored saznanja o svetu u kome živimo, istorijat učenja svake osobe istovremeno ostavlja otvorena vrata (kao što ih može i zatvoriti) učenju o fenomenima koji će tek biti otkriveni.

Ukoliko se pogledaju analizirana nastavna sredstva, dolazi se do zaključka da se ponajviše upotrebljavaju vizuelna nastavna sredstva, što i nije novina u odnosu na prošla vremena.

Ono što treba istaknuti kao posebnost koja se pojavljuje u modernoj nastavi jeste uključivanje fotografije u nastavne časove. Raznovrsnim i modernim nastavnim sredstvima nastava postaje dinamičnija i bogatija, a konačni rezultati nose veći uspeh, kako za učenika, tako i za nastavnika.

‐ 47 ‐

10. LITERATURA

1. Jovan Đorđević: "Inovacije u nastavi", Prosveta, Beograd 1986.

2. Mr Milisav Arsić: "Kako unapređivati nastavu", Viša škola za obrazovanje,

Kruševac, 2000.

3. Dr Miroslav Kuka: "Pedagogija", Autorsko izdanje , Beograd , 2010.

4. Marko Ek:" Nastavna sredstva kao izvori literalnog znanja",Autorsko izdanje,2010.

5. M. Blesić, M.Kurtović, F.Gaši, S.Bajramović: "Metode i tehnike učenja",

Poljoprivredno-prehrambeni fakultet, Sarajevo, 2007.

6. D.Kažić: "Fotografija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

7. Dr Branislav Egić:"Digitalni fotoaparat i digitalni video", TF "Mihajlo Pupin",

Zrenjanin, 2006.

8. D.Penezić: "Uporedba klasičnih i digitalnih fotoaparata", Autorsko izdanje,2006.

9. Đ.Belić: "Škola fotografije", Autorsko izdanje, Pula, 2005.

10. Olimpus:"Najčešće postavljena pitanja o digitalnoj fotografiji", Digitalna biblioteka,

2006.

11. Scott Kelby: "Digitalna fotografija", Mikro knjiga, Beograd, 2007.

12. http://sr.wikipedia.org

13. http://www.tt-group.net/skola_fotografije/uvod_u_skolu_fotografije.htm

14. http://digitalna-fotografija.110mb.com/

15. http://www.digitalnafotografija.net/

16. http://refoto.rs

17. http://www.dphotoworld.com/foto_vodic/prirucnik.htm