S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

LEGENDAo

VelikomInkvizitoru

Tumačenja

BackHomeUpNext

SADRŽAJ

F. DostojevskiDve glave iz romana

"Braća Karamazovi":Pobuna

Veliki Inkvizitor

V. SolovjovIz govora u spomen

Dostojevskog:PredgovorPrvi govor

Drugi govorTreći govor

Dodatak

K. LeontjevIz knjige "Naši novi

hrišćani"

S. BulgakovIvan Karamazov u

romanu"Braća Karamazovi"

kao filozofskitip

>>S. FrankLegenda

Semjon Ludvigovič Frank

Legendao Velikom InkvizitoruČlanak

Legenda Dostojevskog, upletena u fabulu njegovog romana Braća Karamazovi, spada u one velike simboličke tvorevine ljudskog duha, čije tumačenje, kao, uostalom, i tumačenje same realnosti, uvek ostaje sporno i u konačnom ishodu zavisi od dubine i širine čitaočevog duhovnog iskustva.

Sadržaj Legende i njen neposredni smisao poznati su. Hristos se javlja u svome zemaljskom obličju u Sevilji u XVI veku, u vreme vladavine španske inkvizicije, čini čuda i zdravi se s narodom, zaplašenim, ali razveseljenim. Ostareli Veliki inkvizitor nalaže straži da ga uhapse pred očima gomile, navikle na slepu pokornost, zatim ga noću posećuje u tamnici i obraća mu se opširnim govorom u čijem se sadržaju krije sav smisao legende. Taj se sadržaj sastoji u oštrom suprotstavljanju Hristove ideje iskupljenja programu spasenja koji je osmislio sam Veliki inkvizitor i koji odgovara Sotoninim savetima Hristu u pustinji, pri čemu se ti predlozi i ponude ne tumače kao iskušenje, već kao beskrajno mudri saveti; samo oni - kao što je to pokazalo petnaestovekovno iskustvo - mogu doneti čovečanstvu nepatvoreno, istinsko izbavljenje. Umesto da se za osnov uzme čovekova vrlina i da se očekuje spasenje putem odricanja od svih spoljašnjih mamaca i prinude, putem slobodno donete odluke čovekove da sledi Hrista, treba, imajući u vidu slabost prosečnog čoveka i iz samilosti prema toj slabosti, pribeći trima sredstvima koja je predlagao strašni i mudri duh: prihvatiti kao delotvornu i ubedljivu moć koju "hleb" ima nad masom, uticati na nju uz pomoć "čuda, tajne i autoriteta" i, najzad, prigrabiti zemaljsku vlast. Samo uz pomoć tih triju krajnjih sredstava, pretvarajući ljude u nevinu, poslušnu decu, moguće je povesti ih ka sreći i slozi. Svu tragiku dobrovoljne odgovornosti, sav greh prinude i prevare na sebe treba da preuzmu vođe, i to u ime konačnoga cilja - istinskog spasenja masa. Kraj scene sastoji se od ćutljivog poljupca kojim Hristos, saslušavši Velikog inkvizitora s bolnim saučešćem, odgovara na njegove reči. Uzbuđen, Veliki inkvizitor otvara čudesnom liku tamnička vrata, ali opominje ga da se više ne vraća. "Poljubac mu gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj pređašnjoj ideji".

U čemu je, dakle, smisao Legende? Bilo bi krajnje površno misliti, kako se to često i

S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

o VelikomInkvizitoru

DODATAK:P. Bunjak -

U krugu Velikog Inkvizitora. Pristup

čini, da je ovde reč o kritici katoličke crkve. Istina, kao što je poznato, Dostojevski se odnosio prema katoličanstvu jednostrano polemički, pa se taj njegov odnos odrazio na spoljašnjoj formi Legende. Ali ta polemika ne samo da ne iscrpljuje smisao Legende, već čak i ne dotiče njeno smisaono jezgro. Očigledno, Legenda se tiče znatno opštije duhovne teme. Ona obuhvata, na primer, i revolucionarni socijalizam koji je po proročanskom viđenju Dostojevskog nespojiv sa slobodnom ličnošću i neminovno vodi ka totalitarnoj despotiji i čak sveopštem podjarmljivanju (v. program Šigaljeva u Zlim dusima). Kritika sadržana u Legendi usmerena je uopšte protiv ciljeva one utopije koja doživela tolike formulacije u istoriji čovečanstva (od Platona do Renana) - protiv namere da se odgovornost za sudbinu društva preda u ruke izabranog mudrog sloja i da se sreća čovečanstva postigne uz pomoć despotske vlasti nad neodgovornom masom, vaspitanom u ropskoj pokornosti.

Ali i sva političko-filozofska razmišljanja prolaze daleko od dubljeg smisla Legende. Taj smisao utemeljen je u oblasti čisto duhovnog. On otkriva pred nama nekakvu večitu problematiku ljudskog duha.

Pre svega, važno je razumeti da - iako je autor otvoreno saglasan sa jednim od dvaju međusobno suprotstavljenih pogleda i bori se sa drugim - reč nije o površnoj polemici, već o razotkrivanju unutrašnje antinomije. Misao Dostojevskog je, uopšte uzev, dijalektična. On poznaje i preživljava velike i večite protivurečnosti života; on zna da je ljudsko srce široko i prostrano; on takođe zna da ono, za šta se u krajnjem ishodu ispostavlja da je iskušenje i zabluda, proističe iz najdubljih potreba ljudske prirode, te da otud u izvesnom smislu i u izvesnom obliku sadrži u sebi nekakvu, makar i relativnu istinu. Dostojevskog ne zanimaju zablude ili zlo koje sam nije iskusio. Njegove borbe uvek su tragične borbe sa samim sobom. To je istinito i u odnosu na sablazan sadržanu u tezi Velikog inkvizitora. O tome svedoči makar i samo to što je Legendu sročio i ispričao Ivan Karamazov - lik u kojem se najrazgovetnije odražavaju one negacije i one sumnje kroz koje je prošao sam Dostojevski.

Glavni prekor koji Inkvizitor po volji Dostojevskog upućuje Hristu sastoji se u tome što Hristos na putu svoga spasenja ne samo da ne oslobađa čoveka od problematike života, od bremena slobodnog donošenja odluka, već što on, uzimajući u obzir ljudske vrline, svaljuje na čovekova pleća nečuveni teret. Ali, kako misli Veliki inkvizitor, istinsko spasenje čovečanstva krije se upravo u njegovom oslobođenju od životne problematike. Jer ta problematika zapravo i jeste ono prokletstvo koje opterećuje ljudski rod kao rezultat prvobitnog greha. Bez obzira na ono buntovničko načelo koje je samim tim usađeno u ljudsko srce, večiti san čovekov ostaje oslobođenje od životne problematike, povratak u rajsko stanje detinje nevinosti i bezazlenosti.

Na taj način, osnovna misao koja određuje shvatanje i program Velikog inkvizitora jeste ideja zemaljskog raja. Spasenje označava po njemu izbavljenje čovekovo od svekolikog tragizma, od borbe i nesuglasica, od sumnji i muka savesti, tj. ostvarenje i ovekovečenje naivne, bezazlene detinje samosvesti koja je s onu stranu dobra i zla. San o raju na zemlji koji predstavlja nešto poput restitutio in integrum, vaspostavljanje prvobitnog apsolutno rajskog života, u kojem se posledice prvobitnog greha jednostavno anuliraju i odbacuju, čini - prema ličnom iskustvu Dostojevskog - najdublji, skriveni san ljudskog srca. Tu težnju Dostojevski je izlagao više puta, i to ne samo u Legendi o Velikom inkvizitoru. U Mladiću, na primer, glavni junak romana, Versilov, predskazuje konačno stanje umirućeg čovečanstva: posle gubitka vere u Boga i ideje besmrtnosti, čovečanstvo obuzima osećanje očajanja, napuštenosti i slutnja bliskog kraja, a otud dobrota i nežnost; strah i međusobna samilost ujedinjuju ljude koji samim tim stiču nekakvu tužno-spokojnu sreću, kao sirota, a ipak blažena deca (potpuna analogija sa slikom "poslednjih ljudi" koju je Niče potom razvio u Zaratustri, ali bez karakterističnog

S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

ničeanskog prezira prema ljudima). S najvećim oduševljenjem, kao ispunjenje poslednje želje, sna o zemaljskom raju, kao blaženstvo mladalačke nevinosti i detinjeg neznanja, Dostojevski predočava dva "nepatvorena" sna: Stavroginov san (Zli dusi) i posebno u pripoveci San smešnoga čoveka, jednome od najdubljih dela Dostojevskog. Kao negativni kontrapunkt ovamo se odnosi još jedan san, Raskoljnikovljev san o čudnoj duševnoj bolesti koja je snašla ljude, a od koje oni, opsednuti svaki svojom posebnom verom u dobro i zlo, istrebljuju jedan drugoga u strahotnim religioznim ratovima, u sveopštoj anarhiji. To je svojevrsna slika pakla na zemlji, neposredno suprotstavljena snu o zemaljskom raju.

Svim tim opisima zemaljskog raja svojstvena je jedna zajednička crta, a to je da se idealno stanje postiže po cenu odricanja od stvaralačkog nemira duha. Dostojevski ne krije od nas da postizanje toga rajskog stanja zahteva svesno samoograničenje duha, odlučno proglašavanje duhovne invalidnosti i nezrelosti čovekove. "Ne, širok je čovek, odveć širok. Ja bih ga suzio" - kaže se u Braći Karamazovima u razmišljanju o strašnoj božanstveno-demonskoj prirodi erotske lepote. Istinsko blaženstvo krije se samo u povratku mladalačkoj nevinosti - a za duhovno zrelog čoveka to znači odricanje od duhovne vrline. Ono zahteva povratak prvobitnom stanju; to je reakcionaran pokret u najdubljem, duhovnom smislu te reči. Čovek je na neki način zalutao; on se mora vratiti na polaznu tačku na kojoj je spoznao blaženstvo, jer još nije bio obdaren duhom ili stvaralačkom težnjom.

Na taj način duh se suprotstavlja spokojstvu i blaženstvu. Jer duh je nemir i muka, podrivačko načelo koje čini ljudski život problematičnim i pretvara ga u tragediju koja povlači za sobom muke slobodne odgovornosti i unutrašnjeg donošenja odluka. Sablazan ogromne, gotovo nezadržive snage sadržana je u misli - nije li svo to mukotrpno lutanje nekakva zabluda od koje čovek može jednostavno da se oslobodi kao od nepotrebnog i pogubnog bremena. Zar suprotno stanje bezazlenog, neduhovnog blaženstva i spokojstva ne čini jedini i konačan čovekov cilj, kojem ga vuče urođeni prirodno-animalni instinkt i religiozna čežnja njegovog srca? Snovi o zemaljskom raju očigledno su svedočanstvo o tome da je Dostojevski i sam žestoko osetio iskušenje te ideje i priznao ga sa svojstvenom duhovnom hrabrošću.

Istovremeno, međutim, on spoznaje - s divovskom, možda dotad još neviđenom snagom - potenciju suprotstavljenu toj gotovo nesavladivoj sablazni. U ljudskom srcu postoji mračna, nepojamna sila, još jača od težnje ka spokojnom blaženstvu. To je svest o sopstvenoj slobodi u smislu unutrašnje iracionalnosti i stvaralačkog nemira. Upravo ona čini najdublju prirodu čovekovu. Ta čista, neodređena potencija, ono nedovršeno, svemoguće u ljudskom duhu, ta sposobnost postavljanja cilja samome sebi i određivanja usmerenja svoga života prema vlastitom nahođenju - zar to nepojamno, iracionalno svojstvo nije jedini posed čovekov, kojeg se on jednostavno ne može odreći a da ne izvrši akt samoubistva, jer ono se podudara sa čovečanskom suštinom njegovog bića. Čovek ne teži sreći, niti spokojstvu. U konačnom ishodu on teži samo mogućnosti da živi uistinu kao čovek, tj. da ostvaruje sebe samoga po vlastitom nahođenju, u svoj iracionalnosti i besmislenosti svoje prirode. Taj bezuslovni ustanak protiv svega normativnog i razumnog u životu, u ime vrline i nezamenljivosti anarhističkog principa, Dostojevski izjavljuje rečima sumornog i ozlojeđenog čoveka, junaka Zapisa iz podzemlja. Pretpostavimo, veli on, da je postignuto konačno savršenstvo harmonije, razumnosti i pravde u životnom rasporedu ljudi. Zar se neće onda pojaviti bezobrazni čudak koji će reći: "Zašto ne bismo odbacili svu tu razboritost, i to odjedared, nogom, bestraga, samo da bi svi ti logaritmi otišli do sto đavola, pa da opet poživimo po našoj glupoj volji?" Pritom će se, svakako, naći sledbenici toga bezobraznika. Jer najveće dobro kojem čovek teži, "najkorisnija korist", koju gube iz vida svi razumni ljudi u svojim računima o korisnosti, jeste u tome da u svakom momentu može biti svestan sebe kao istinskog čoveka, a ne da bude dirka na

S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

klaviru na kojem svira neko drugi.

Sa stanovišta one urođene potrebe za neograničenom unutrašnjom slobodom, žudnja za naivnim blaženstvom kao za apsolutnim stanjem duhovne ravnoteže - jeste već nešto drugo, kao izraz apatije, težnje duhovnoj smrti. Istina, u besedi Velikog inkvizitora kaže se da su ljudi urođeni buntovnici, ali slabi, plašljivi, ropski. Najviše ih od svega plaši breme njihove vlastite odgovornosti; obitavaju kao stado životinja i zadovoljava ih samo oponašanje, jednoobraznost mišljenja koje se pripisuje svima. (Na jednom drugom mestu Dostojevski veli da je strah od vlastitog mišljenja, tako rasprostranjen među ljudima, najđavolskije izopačavanje ljudskog duha.)

Do stvarnog smisla Legende o Velikom inkvizitoru može se doći samo u svetlu te velike antinomije između detinje-bezazlenog blaženstva i slobodne duhovnosti. Pre svega, predstava o zemaljskom raju obogaćuje se ovde jednom važnom crtom. Dostojevski izvlači zaključak da je ideal zemaljskog raja kao sveobuhvatnog stanja, u kojem bi uzimali učešće svi ljudi, uopšte uzev, neostvariv. Jer ka tome idealu čoveka treba voditi kao i prema svakom idealu. Onaj pak ko ga vodi mora sebi taj cilj postaviti slobodno, prema vlastitoj unutrašnjoj odluci; na taj način on treba da ostavi za sebe i u sebi da razvija slobodnu duhovnost, direktno suprotnu bezazlenom blaženstvu. Tako se čovečanstvo raspada na manjinu predvodnika - slobodnih ljudi koji biraju dobro ili zlo po svom unutrašnjem ubeđenju - i na ogromnu većinu koja sačinjava poslušno stado srećnih robova. Da bi masa čovečanstva postigla to rajsko stanje na zemlji, izabrana manjina predvodnika treba da preuzme na sebe tragiku duha u svoj njenoj tegobnosti. Čovečanstvo može okusiti blaženstvo detinje bezazlenosti tek kada bude vaspitano u duhu slepe pokornosti neograničenoj vlasti.

Usud paloga čoveka - tragika spoznanja dobra i zla, nužnost odgovornosti za vlastitu sudbinu - na taj način ostaje suštinski nepromenjen. Jedino što se može učiniti jeste da se od te tragike sačuva većina, to jest čovek-redov, i to za račun manjine koja je prinuđena da na sebe preuzme to breme. Povrh toga, s tim ciljem predvodnička manjina morala bi, pored bremena donošenja samostalnih odluka, dobrovoljno da uzme na sebe još i greh prevare i prinude nad drugima. Jer cilj, to jest raj zemaljski za celokupno čovečanstvo, ostvariv je jedino uz pomoć prinude i prevare, a pretpostavka za to jeste nipodaštavanje ličnosti većine ljudi.

Tako se otkriva tragična dijalektika svake težnje ka bezazlenom blaženstvu. Stanje detinje, duhom nedirnute nevinosti s onu stranu dobra i zla, po svojoj suštini pretpostavlja najveći napor autokratske duhovnosti koji se graniči sa nečovečnošću, pretpostavlja preuzimanje greha na sebe, izlazak na put koji nam nudi "strašni i mudri duh, duh samouništenja i nebitka". Najdublja suština toga greha sastoji se u preziru prema čoveku: jer žaljenje zbog patnji čovečanstva i verzija njegovoga izbavljenja koja otud proističe, odnosno, oslobođenja čoveka od bremena donošenja slobodnih odluka, zasniva se na ubeđenju da je to breme za njega preteško, da je čovek slabo, nerazumno biće kojem je potrebna bezbrižnost i tutorstvo. Drugim rečima, kretanje ka cilju blaženog neznanja za većinu ljudi zahteva uništenje čoveka kao božje slike i prilike, zahteva, tako reći, ubistvo njegovoga duha.

Kako pak stoji stvar sa drugom karikom antinomije - sa iracionalno-anarhičnom slobodom koja sa svoje strane čini glavnu odliku čoveka kao produhovljenog bića? Prava antinomija se nikada ne sme rešavati putem bezuslovnog negiranja postojanja jedne karike i proglašavanja merodavnosti one druge. Dostojevski je dalek od toga da bezuslovno uzdiže vrednost anarhičko-buntovničke slobode. On je do najveće dubine sagledao svojstvenu joj dijalektiku. Niz tragičnih ličnosti njegovih knjiga - Raskoljnikov, Stavrogin i Kirilov, kao i Ivan Karamazov - zamišljen je tako da svedoči o toj dijalektici. Obnaženi

S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

pojam slobode, lišen sadržaja, neizbežno prerasta u svest o sebi kao o natčoveku, u uverenje da je "smelome sve dozvoljeno, da za njega nigde nema prepreka" (Dostojevski to definiše pojmom "Čovekoboga" nasuprot "Bogočoveku" - Hristu). Dijalektika sličnog poimanja slobode u natčoveku sastoji se, međutim, u tome što apsolutna duhovna bezgraničnost, koja, reklo bi se, obećava čoveku neiscrpno bogatstvo, u stvarnosti lišava čoveka svakog unutrašnjeg oslonca, pustoši i rastvara njegovo biće. Iz čiste, amorfne potencijalnosti nema izlaza, nema prelaska na pozitivno donošenje odluka. Apsolutna samovolja jednaka je za čoveka apsolutnoj nemoći, jer mu oduzima čvrsto tlo pod nogama. Kao apsolutni princip elementarna sloboda sama po sebi postaje demonski potencijal nebitka i autodestrukcije.

Izlaz iz te dileme nagovešten je u rečima Velikog inkvizitora Hristu: "Zaželeo si slobodnu ljubav u čoveka, kako bi on, pošto ga opčiniš i osvojiš, slobodno pošao za Tobom". Sloboda, i to elementarna sloboda čiste duhovnosti, sposobnost nadrastanja granica vlastite ličnosti, jeste nužan uslov duhovnog i stvaralačkog života, jer ona predstavlja jedinstveno i nezamenljivo stanje u kojem Bog dodiruje ljudsko srce, a čovek dodiruje Boga. Upravo toj najvećoj dubini čovekovoj Bog usmerava svoje reči. Ali sloboda postaje plodotvorna i vodi od potencijalnosti ka pozitivnoj aktuelnosti jedino onda kada u čoveku bukti ljubav, i to neposredna ljubav prema Bogu kao apsolutno čvrstom načelu, čija lepota "opčinjava i osvaja" čoveka. Slobodno izabrana ljubav, unutrašnja "osvojenost i opčinjenost" jeste sinteza koja prevazilazi protivurečnost između spoljašnje prinude i bezgranične slobode, ono što Hegel naziva "aufgeheben". Samim tim potire se antinomija ideala detinjeg bezazlenog blaženstva i slobodne duhovnosti. Prokletstvo bačeno na čoveka od vremena praroditeljskog greha, pošto je okusio plod sa drveta spoznanja dobra i zla, ne može skinuti ni bezbrižno blaženstvo prostosrdačnosti, niti slobodni nemir duha, bespredmetno zatvoren u sebi samom. Naprotiv: demonsko je samo po sebi i jedno i drugo. Jer svugde gde čovek traži više savršenstvo u samom sebi, napuštajući Boga - bilo radi detinje bezazlenosti i blaženstva, bilo radi natčoveštva, čovekoboštva - svugde čovek pada u sablazan, kroči varavim putem koji vodi njegovoj propasti.

Širokog, lakog puta u zemaljski raj, kojim bi se bez napora, neposredno moglo doći do blaženstva, jednostavno nema. Čovek ne može izbeći napor i nemir duhovne borbe, jer u tome se i sastoji vrlina i bogolikost ljudskog bića. Sa svoje strane, ta borba - koja u zatvorenom, izolovanom obliku ne daje ništa do besplodan nemir, razorenje i uništenje čovekovo - postaje stvaralačka tek ukoliko preobražava dobrovoljna ljubav prema Bogu koja pruža čoveku čvrst oslonac. Pravi put nije negiranje postojanja dobra i zla kao nekakvoga nepotrebnog, izmišljenog tereta. Ali taj put nije ni zlokobno, oholo ustajanje protiv postojanja dobra i zla. Taj je put u prevazilaženju njihove trancendencije, kada dobro i zlo vladaju čovekom kao tuđe sile uz pomoć prinuda, naloga i zabrana. Prevazilaženje transcendencije, s kojim se istovremeno postiže i sloboda i blaženstvo, koreni se u ljubavi, i to ljubavi prema Bogočoveku, u "slobodnoj osvojenosti" njegovom lepotom. Bogočovek - to jest, u isto vreme i Bog, i čovek - spaja transcendentno i imanentno, izvodi čoveka iz njegove izolacije i stanja napuštenosti od Boga, i to bez ikakve prinude, bez negacije slobodne, stvaralačke prirode čovekove. Tu, u njegovoj slobodnoj, stvaralačkoj duhovnosti, neograničenoj i nesputanoj bilo čijom vlašću, odvija se zapravo Avgustinovo transcende te ipsum, spasononosno čovekovo samoopredeljenje koje ga vodi istinskoj, pozitivnoj slobodi i blaženstvu.

Tome istinitome, ali uskome putu, na koji čovečanstvo poziva Hristos, suprotstavljen je lažni, široki put Velikog inkvizitora. Neispravnost toga drugog puta - u čemu se zapravo sastoji najdublji smisao koji je Legendi dao Dostojevski - objašnjava se u konačnom ishodu time što je taj put zasnovan na uzajamnom delovanju obeju spomenutih demonskih pojava. Obe te pojave - demoničnost natčoveka i demoničnost blaženstva u duhovnoj

S. L. Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru

S_ L_ Frank, Legenda o Velikom Inkvizitoru.htm[8/29/2015 6:13:49 PM]

podjarmljenosti i samouništenju, uslovljavaju jedna drugu. Veliki inkvizitor sebe smatra natčovekom, ide natčovečanskim putem koji od njega zahteva prezir prema ostatku čovečanstva i upravo time opravdava svoju nameru da vodi čovečanstvo u tupo blaženstvo duhovnog samouništenja; otuda, opet, on crpe i svoju sigurnost da je taj cilj ostvariv. Međutim, ako čovek, upravo stoga što je čovek, nije spreman da preuzme odgovornost za sopstvenu duhovnu borbu i samoopredeljenje, ako se ne osvrće na to što Bog poziva na istinsko spasenje i nema poštovanja prema dostojanstvu svakoga čoveka, on se predaje sablazni u obliku dvostruke, uzajamno povezane demoničnosti: natčoveštvu, s jedne strane, i bivstvovanju u blaženo-tupom stanju porobljenosti, s druge. Spoznaja uzajamne povezanosti tih dvaju vidova demoničnosti obasjava neposrednu temu Legende: problematičnost mogućnosti da se čovečanstvo usreći time što će se podeliti na predvodnike i predvođene. Istina, biti predvođen jeste božanski princip: on je čoveku nužan stoga što je on, prepušten vlastitoj izolaciji, osuđen na samouništenje. Međutim, istinsko, konačno predvodništvo nad čovekom pripada Bogu, tačnije, Bogočoveku koji apeluje na svaku ljudsku ličnost sazdanu po božjoj slici i prilici, kako bi čovek umeo da sam sobom rukovodi. A to je, opet, mogućno samo uz pomoć Bogočovekovu. Svako drugo rukovođenje čovekom - uz pomoć autoriteta, strogosti, vaspitanja, usađivanja reda i discipline - sve je to dobro, nužno, korisno, ali samo ukoliko je to rukovođenje zasnovano na primarnom božanskom predvodništvu nad čovekom, to jest, ukoliko otuda izvodi svoju vlast i kompetenciju. U svakom drugom slučaju to je demoničnost. I Aljoša Karamazov ispravno definiše ono što Dostojevski otvoreno priznaje Ivanovim ustima: štetnost Velikog inkvizitora. Aljoša odgoneta njegovu jedinu tajnu, a to je da Inkvizitor ne veruje u Boga.

PreveoPetar Bunjak

© Petar Bunjak