Verovanje i znanje- obično se veruje kako se znanje i verovanje međusobno isključuju (,,Jerusalim nema ništa zajedničko sa Atinom''), ali u filozofiji religije i većem broju teologija to nije slučaj- odnosi znanja i postojanja boga:a) teizam – stanovište koje izražava verovanje u Boga manje ili više potkrepljeno znanjem, kao i verovanje u Boga bez epistemološke evidencijeb) ateizam – stanoviše koje izražava manje ili više potkrepljeno znanje verovanjem da Bog ne postoji, kao i verovanje da Bog ne postoji bez epistemološke evidencijec) agnosticizam – uzdržavanje od iznošenja stava o Božijem postojanju usled nedovoljne evidencije

Klasična epistemologija

Znanje kao opravdano istinito verovanje - znanja su opravdana istinita verovanja (kako kaže Platon), a verovanja se dele na:1) istinita i neopravdana2) neistinita i neopravdana3) istinita i opravdana- smatra se da se opravdanje sastoji od evidencije (dva problema: kako se dolazi do tih činjenica i koje su validne?)

Evidencionalizam- opravdanje se stiče kognitivnim sposobnostima koje mogu biti inferencijalne (posrednje: dedukcija, indukcija i abdukcija) i neinferencijalne (neposredne: opažanje, introspekcija, kinestetička svest, pamćenje, tuđa svedočanstva, a priori intuicije)- verovanja koja se mogu opravdati neposrednom evidencijom nazivaju se bazična, a ona koja su iz njih izvedena nazivaju se nebazičnim (izvedenim)- fundancionalizam – radikalan oblik evidencionalizma; neko verovanje je opravdano ako i samo ako je fundirajuće (bazično) ili zasnovano na fundirajućem, verovanja na našem neposrednom čulnom iskustvu (dakle, nema tuđih svedočanstava); kritika falibilista je da se ne možemo pouzdati uvek u čula; po pitanju istinitosti verovanja, postoji privilegovani fundancionalizam (koji se odnosi isključivo na verovanja o mentalnim stanjima - ,,Izgleda mi da je ova stolica braon'') i iskustveni fundancionalizam (govori se i o spoljašnjim predmetima - ,,Ova stolica je braon'')

Koherentizam- svako pojedinačno verovanje u skupu verovanja mora biti konzistentno, odnosno neprotivrečno svim drugim verovanjima (holističko)- svaki član skupa verovanja mora biti istinit, što dolazi do problema kod proširivanja skupa verovanja, jer on može postati nekoherentan uvođenjem novih teza- kritika na izolovanost, nastanak verovanja nije od značaja kada je u pitanju njihovo opravdanje, samo trenutne relacije među verovanjima (Živan Lazović)- Bredli iznosi odbranu u vraćanju činjenicama čulnog sveta; ali, kako nekoj spoljnoj činjenici dati prednost?

Klasična epistemologija i postojanje Boga

- pristupi znanju o Bogu:1) verovanje u postojanje Boga i znanje o Bogu su inkompatibilni

2) znanje o Bogu ne smeta verovanju, ali nije neophodno iako bi ga moglo ojačati3) verovanje u Boga je besmisleno bez znanja

Evidencijalistička kritika verovanja u Boga- Bog postoji ako i samo ako je iskaz 'Bog postoji' istinit, i verujem i imam opravdanje da verujem u istinitost tog dokaza; pošto ne postoji evidencija za bazično verovanje ne možeš znati ništa o Božijem postojanju- Hjum prvi iznosi oštru kritiku metafizike i teologije sa ovog stanovišta- Bečlije nastavljaju; Karnap (reč Bog je besmislena jer je S ONU STRANU iskustva, kao i svi iskazi o njemu), Ejer (ako je Bog metafizički termin ne može biti ni verovatno da postoji); princip demarkacije (nemogućnost verifikacije ili falsifikacije iskaza) da bi se odbacili oni metafizički – Ernest Mah- Visdom daje primer razlike nauke i metafizike (baštovan), nadovezuje se Flu (teizam se oslanja na nemogućnost falsifikacije postojanja Boga)

Epistemologija religijeTradicionalna epistemologija

Avgustin Aurelije- istinski verovati (znati) znači 'misliti s pristankom'- u odnosu na razloge i svedočanstva verovanja mogu biti:1) nužna – matematičke i logičke istine2) čulna – manje pouzdana, ali ne treba u njih izgubiti poverenje3) istorijska i religijska – o istorijskima ne možemo nikada steći istinsko saznanje, ali o Bogu možemo i to kroz verovanja (ali samo u nekom stepenu, potpuno saznanje Boga se dešava na onom svetu)

Toma Akvinski- Boga ne možemo saznati a priori jer ne stoji u odnosu sa materijalnim stvarima, već ga možemo misliti samo po analogiji (Damaskin kaže kako nam je ipak Bog 'prirodno rasadio' znanje o sebi)- nauke se dele na one koje polaze od principa poznatih prirodnom svetlošću uma i onih izvedenih iz drugih nauka; teologija (sveta nauka) polazi od principa koje je otkrio Bog (fundacionalistička bazična verovanja)

Reformisana epistemologija

- kritikuju evidencijalizam jer nema opravdanja za Božije postojanje; oslanjaju se na Akvinskog, Avgustina i Kalvina; glavni su Rid, Plantiga, Olston i Volterštorf- Plantiga smatra da teisti čine grešku što prihvataju da je iracionalno verovati u Boga u odsustvu dovoljne evidencije- on kritikuje fundacionalizam jer je samo-referencijalno inkonsistentan, odnosno, on sam nije samoevidentan, evidentan za čula ni nekorigibilan, niti može biti izveden iz takvih iskaza; da bi ga poboljšao samo smatra da treba proširiti pojam bazičnih (properly basic) verovanja kako bi i ono u Boga moglo tu da se smesti, ali to vodi u opasnost da se bilo koje verovanje nazove bazičnim- on uvodi kriterijume bazičnosti: induktivnu proceduru kojom bi testirali verovanja i očiglednost (ako je za nekoga verovanje u Boga bazično, onda je i racionalno, samo treba izneti evidenciju – opravdanje je istinito verovanje, samo se opravdanje razlikuje od evidencijalističkog)- tvrdnju da je verovanje u Boga bazično brani primerom osobe koja oseća grižu savesti jer je pročitala Bibliju, ali zar i ateisti i agnostici nemaju grižu savesti?

- prigovor da bi se moglo spontano oformiti i verovanje u Grejt Pampkina; on kaže kako teisti nisu obavezni da sva verovanja prihvate kao bazična i kako ne postoji zajednica koja autorizuje bazičnost Grejt Pampkina- Kejt Parsons kritikuje putem RAA na osnovu bezbroj bazičnih iracionalnih verovanja koja zastupaju oni koji zastupaju i prošireni pojam bazičnih verovanja- Plantiga se dalje brani praveći razliku između verovanja u odnosu na subjektivnu relaciju i predmet te relacije, jer se filozofi religije bave samo objektivnim- kasnije uvodi kako je verovanje racionalno ako je osnovano (warrant), a osnovano ako je nastalo ispravnim funkcionisanjem kognitivnih sposobnosti, a ta nastala verovanja mogu biti i osnovano bazična (warrant basic); u to spada i verovanje u Boga; poziva se na Akvinskog i Damaskina (Bog je u nas usadio svest o sebi) i Kalvina (sensus divinitatis – kognitivna sposobnost da saznamo Boga; ali onda su oni koji je nemaju epistemički poremećeni; Plantiga kaže da je zbog greha)- ako Bog ne postoji, nema ni senus divinitatisa; u Boga je racionalno verovati ukoliko postoji, a mnogi veruju bazično, a mnogima je verovanje u Boga zasnovano bazično- vernici ne mogu da argumentuju da Bog postoji i Plantiga smatra da je posao ateista da ih opovrgnu- kritika jer se ne slaže sensus divinitatis sa naturalističkom slikom sveta

Jezik religije- pitanje Božije atribucije, da li se pridevi koriste u istom značenju kao u svakodnevnom životu; ako ne, onda se dovode u pitanje monoteistički spisi

Smislenost i značenje iskaza o Bogu

- evidencionalisti ih smatraju besmislenima jer su metafizički; Ejer navodi da su neempirijski atributi inteligibilni- Svinbern smatra da su neki iskazi smisleni iako ne postoji evidencija, tojest metafizički stavovi se mogu razumeti ako razumemo reči kojima su izraženi, iako ne mogu da se verifikuju

Negativna atribucija

- Bog je jednostavan i o njemu se može govoriti samo na negativan način jer bi to narušilo njegovu jednostavnost- apofatizam je zasnovan na ekvivoknosti predikacije Boga i stvorenja- Filon Aleksandrijski (egzistenciju možeš, esenciju ne da znaš), Plotin (ne negira se iskustvo Boga, već adekvatnost jezika) i Dionizije Areopagita (imena ne opisuju Boga, već naglašavaju njegovu osobenost

Jovan Damaskin- možemo znati Boga samo preko proroka i njegovih dela, on je nesložen pa se definiše negativno- tri tipa imena za Boga:1) negativna atribucija – pošto je on 'Onaj koji jeste' negativna atribucija nam ne pomaže2) pozitivna atribucija – prate božansku prirodu ali ne pokazuju njenu suštinu3) Gospod, Car i slično ga samo pokazuju u odnosu na nešto

Pozitivna atribucija

Toma Akvinski1) Da li možemo imenovati Boga? On nema ime jer: njegova esencija je iznad svega što razumemo; imena

koja mi znamo su kompozitna i konkretna i ne uspevaju da izraze modus njegovog bića; označiti nešto kvalitetom znači označiti supozitum (sa-postavljenost) sa nekom prirodom, a mi supozitum možemo shvatiti samo na kompozitan način.2) Da li se ime odnosi na Božiju supstanciju? Svako ime ga označava, iako nesavršeno.3) Da li su imena doslovna ili metaforička? Mogu biti i jedno i drugo. 'Bog je kamen' je metaforičko, jer uključuje stvoreno biće, a 'život, dobro' i tako dalje je doslovno, iako implicira telesne uslove pošto oni nisu uključeni u označenu stvar.4) Da li su Božija imena sinonimna? Nisu, ona označavaju istu Božiju realnost sa različitih aspekata.5) Da li su Božija imena univokalna ili ekvivokalna? Univoknost ne može, jer se pridevi ne prediciraju u istom smislu, niti može ekvivokno, jer ne bismo mogli znati ništa. Srednji put je analogija koja u višestrukom smislu označava različite proporcije iste stvari.

Autonomija religijskog jezika

- Vitgenštajn, jezička igra; religiozni jezik sačinjava posebnu jezičku celinu koju prati specifična mreža pojmova, shvatanje značenja, smislenosti istine ...- odatle Filips smatra da su argumenti za Božije postojanje irelevantni za epistemički status verovanja koja pretpostavljaju to postojanje; problem je u smislenosti tih iskaza- Olston smatra da onda i istorijsko istraživanje može biti besmisleno ukoliko je religija iole zasnovana na Bibliji i Isusu- Vitgenštajn kaže da religijski pojmovi imaju drugo značenje jer nisu utemeljeni mišljenjem; religijska interpretacija je samo 'drugačija magija od naše'; fideizam – samo verovanje je opravdanje za znanje- primer pričešća: verniku ne bi značilo da mu naučnik objasni hemijski proces kako se može pretvoriti hleb u vino, to ima smisla samo u jezičkoj igri naučnika (problem: bizarne jezičke zajednice)

Argumenti o religioznom iskustvu- dokazivanje postojanja Boga na osnovu svedočenja o subjektivnom doživljaju religioznog iskustva koje nema karakter svakodnevnog čulnog iskustva

Kratka istorija

Neoplatonizam- duša ima poreklo u Bogu i mora unazad proći put kojim je nastala, kroz kontemplaciju telesnog i mnoštva, kroz povlačenje u samu sebe do sveta ideja i spoznaje Jednog, kada duša gubi samu sebe- ovo se postiže vrlinom kojoj je cilj najviše dobro, asketizmom i oslobođenjem od greha

Hrišćanstvo – isihazam- Bog boravi u svim hrišćanima i može se iskusiti ličnim usavršavanjem, kroz asketsku (pročišćujuću) i iluminativnu (prosvetljujuću) fazu, i na kraju fazu u kojoj se sjedinjava s Bogom u božanskoj ljubavi- isihazam – tradicija hrišćanskog istoka; molitve zasnovane na mirovanju i ćutanju, do upoznavanja Boga se dolazi neposrednim sagledavanjem (sozercanjem), ali se ne može saznati suština u ovom životu (Grigorije Palama)

Islam – sufizam- pravac koji smatra da se Alah može spoznati u ovom životu kroz tri puta: posredstvom reči, dela i našeg unutrašnjeg stanja- put dela treba da sledi put reči i njime je mnogo teže ići; stvarna religioznost na delu, samoodricanje i

jednostavnost života radi dosezanja cilja koji se ogleda u tvrdnji ‘Bog je jedan’ (Al-Gazali i Džalaludin Rumi)

Neposrednost religioznog iskustva

- religiozno iskustvo nastaje bez izvođenja, neposrednom upotrebom čula, i pored toga što je argument za Božije postojanje, vernicima je i opravdanje za isto (Olston)- nekad se govori da je slično čulu vida po tome što ‘opažamo’ da nam Bog pomaže- kritika se zasniva na tome da su ova iskustva ipak izvedena

Sticanje i opravdanje verovanja

- bazična verovanja su ona koja se ne mogu obrazložiti kroz zaključak (‘Boli me’), a ona naizgled bazična mogu (‘On je umoran’ jer ‘U prošlosti je tako izgledao kad je bio umoran, dakle umoran je’)- ovaj kriterijum se primenjuje na religiozna iskustva koja se svrstavaju u ova prva

Karakteristike religioznog iskustva

Vilijam Džejms- obeležja religioznog iskustva:1) neopisivost – ne može se iskazati, mora se neposredno doživeti i bliže je emociji nego intelektualnom stanju 2) noetički kvalitet – izgleda kao stanje saznanja iako je bliže osećanju, ‘prosvetljenje’, duboka unutrašnja istina3) prolaznost – traje od pola do dva sata, mada mogu biti često reprodukovana u memoriji 4) pasivnost – volja onog ko zapada u ovo stanje više ne postoji, već je pod ‘višom silom’- merodavno je za one koji ga dožive (protivljenje racionalizma je uzaludno jer je ovo iskustvo slično načinu na koji obično čulima saznajemo), ali ne zahteva od onih izvan njega dag a nekritički prihvate; za onog ko ga doživi ruši kvalitet razumske zajednice- da li teret dokazivanja u raspravi o ovom iskustvu treba da bude na racionalističkom kritičaru ili mistiku?

Ričard Svinbern- zavisi od toga ko tvrdi da je imao iskustvo, da li je Bog opažen neposredno, posredno ili se otkrio i kakva je evidencijalna vrednost iskustva- iskustva su: javna/privatna, ponovljiva/neponovljiva- princip poverljivosti (principle of credulity) – princip racionalnosti prema kome ako je nekome čini da je nešto istinito onda je istinito (podrazumeva se: pozdanost subjekta, neponovljivost slučaja, bekgraund znanje i verovanje i alternativna uzročna objašnjenja); ovo zastupa i Roderik Čisolm i izvan ovog iskustva- princip svedočanstva (principle of testimony) – princip prema kome nam je prihvatljivo da drugi imaju upravo ona iskustva o kojima svedoče- kritika se zasniva da ovaj princip ima smisla jedino ako je skepticizam u pogledu ovog iskustva neopravdan, tojest ako neko već veruje

Primedbe vrednosti religioznog iskustva

- ako Bog ne može biti opažen čulima, onda ovo iskustvo nije moguće i ne možemo znati da je to što nam se ukazuje Bog sa svojim podrazumevanim atributima- mističko iskustvo nije podložno unakrsnom ispitivanju što sa čulnim utiscima jeste slučaj

Kritika Bertranda Rasela- ako mističko iskustvo ide protiv svih drugih svedočanstava realnog sveta, treba ga odbaciti- religiozno iskustvo tvrdi osećanja, ne činjenice – treba ga odbaciti- ljudi sa ovakvim iskustvom su poremećene percepcije (‘ako jede malo, videće nebo, ako pije mnogo, videće bele miševe’)

Naturalistička kritika- uzrok nije božanski, već je sve u glavi (povremena dominacija leve hemisfere)- odgovor teista je da to ne dokazuje da Bog nije uzrok, već da to može biti samo fizička manifestacija njegovog uticaja

Ontološki argument- deduktivni a priori argument, postojanje Boga se izvodi iz njegovog pojma bez dodatih premise

Anselmov argument

- istorijski tvorac argumenta u delu Proslogion, počinje sa ‘Budala reče u svom srcu, ne postoji Bog’- formulacija argumenta u Proslogionu II:1) Nesporan je pojam Boga kao bića od kog se ništa veće ne može zamisliti.2) Prema tome, Bog postoji u razumu kao zamišljen.3) Biće koje postoji i realno veće je od bića koje je samo zamišljeno.4) Kad Bog ne bi postojao u realnosti, on ne bi bio biće od kog se ništa veće ne može zamisliti.5) Dakle, Bog kao biće od kog se ništa veće ne može zamisliti postoji i u realnosti.- pretpostavke argumenta: ‘budala’ će razumeti reči biće od kog se ništa veće ne može zamisliti, ono što one izražavaju postoji u njegovom razumu i da je postojanje veće od nepostojanja- formulacija argumenta u Proslogionu III:1) Zamislivo je postojanje Boga (bića od kog se ništa veće ne može zamisliti) i za koje se ne može zamisliti da ne postoji2) Bog za kog se ne može zamisliti da ne postoji, ne postoji. (pretpostavka za reductio)3) Dakle, zamislivo je da ne postoji biće za koje se ne može zamisliti da ne postoji.4) Nezamislivo je da ne postoji biće za koje se ne može zamisliti da ne postoji. (premisa)5) Prema tome, Bog koji je biće od kog se ništa veće ne može zamisliti i čije je nepostojanje nezamislivo postoji i u zamisli i u realnosti.

Gaunilova kritika- tekst ‘U prilog budali’; budala može reći da postoji u njegovom razumu samo u smislu da razume šta je rečeno- on navodi parodiju Anselmovog argumenta menjajući Boga rečju ostrvo; ako takva formulacija postojanja važi za Boga, zašto se ne bi mogla primeniti i na dokaz postojanja svih ostalih bića?

Anselmov odgovor- kritika ne valja jer se ništa ne može uporediti sa Bogom, jer su sve ovozemaljske stvari kontigentne i mogu biti nepostojeće- Anselmov argument je singularno važeći i ne može se proveriti ni na čemu drugom- problem je što se narušava apriornost argumenta uvođenjem ‘ne može biti mišljeno da ne postoji’ koje pojam Boga ne sadrži- on dalje argumentuje kako ako neko kaže da ne postoji biće od kog se veće ne može zamisliti, on ili ne

zamišlja biće od kog se veće ne može zamisliti (onda ni ne veruje da ne postoji, budući da ga ne zamišlja) ili zamišlja to biće (te ono stoga mora postojati); iz zamišljenog postojanja Boga se zaključuje da on postoji- problem je što ne nudi argumentaciju za nezamislivo postojanje Boga; može se reći da je argument samo dokaz mogućnosti zamislivosti savršenog bića

Primedba Akvinskog- nije samoevidentno da Bog postoji- neko ko poriče da Bog postoji, nije bez zamisli pojma Boga, već prosto iz nje ne zaključuje da on postoji

Dekartov ontološki argument

u Petoj meditaciji navodi kako se ideja Boga jasno i razgovetno opaža, odnosno da ono čiju ideju možemo izvesti iz svog mišljenja, svojstva koja takođe izvodimo joj objektivno pripadaju- formulacija argumenta:1) Jasno i razgovetno opažam ideju Boga.2) Ideja Boga uključuje ideju postojanja.3) Ideja Boga je ideja istinite i nepromenljive prirode.4) Ono što pripada istinitoj i nepromenljivoj prirodi mora joj se pripisati.5) Postojanje pripada istinitoj i nepromenljivoj prirodi Boga.6) Ideji se mora pripisati da Bog postoji.7) Dakle, Bog postoji.- nemoguće je zamisliti Božiju egzistenciju odvojenu od njegove esencije; kritiku Anselma obilazi navodeći kako je analogija nemoguća: ne možemo zamisliti breg odvojen od doline, ali možemo zamisliti da oni ne postoje; kod Boga to nije slučaj jer je postojanje neodvojivo od savršenstva

Hjumove primedbe na ontološki argument

- ontološki argument formuliše kao ‘Božije postojanje je nemoguće kao što je nemoguće da dva plus dva ne budu četiri’- kritikuje kako je apriorno dokazivanje nemoguće:1) Postojanje nekog bića može dokazati ako i samo ako njegova suprotnost implicira protivrečnost.2) Neko biće je jasno pojmljeno ako i samo ako njegova suprotnost ne implicira protivrečnost.3) Za svako biće važi da ako može biti jasno pojmljeno kao postojeće, može biti i kao nepostojeće.4) Za svako biće važi da njegovo postojanje ne implicira protivrečnost.5) Ni za jedno biće ne možemo dokazati da postoji.- Opi smatra da 3) treba zameniti sa ‘Svako x može biti pojmljeno kao nepostojeće’ - Hjum smatra da je Božije postojanje nenužno, jer duh može da ga zamisli da ne postoji, kao i materiju- on govori kako nemamo ni jednu predstavu odvojenu od postojanja same stvari čiju predstavu imamo, tako da samo zamišljanjem ništa ne dokazujemo

Kantova kritika ontološkog argumenta

- zasniva se na kritici pretpostavki da je Božije nepostojanje samoprotivrečno (bezuslovna nužnost sudova nije bezuslovna nužnost stvari) i da je postojanje realan predikat (ako zajedno sa subjektom

ukinem i predikat, onda ne izlazi protivrečnost; kada negiramo Boga, negiramo i, recimo, svemoć; nešto što ima predikat postojanja nema predikat više)- iz Boga kao najrealnijeg bića ne možemo apriorno zaključiti postojanje, jer logička mogućnost nije dovoljna, moramo nešto dati i čulima; postojanje se ne može analitički izvesti, za njega se mora izaći van pojma- kod postojanja brkamo logički sa realnim predikatom, ako bi postojanje proširivalo pojam, onda realno postojanje stvari ne bi odgovaralo pojmu za koji se tvrdi da mu odgovara

Fregeova i Raselova kritika

- postojanje nije realan predikat i ne može se analitički dedukovati- Frege kaže da je postojanje predikat drugog reda, ontološki dokaz dokazuje pojam, a ne sam predmet, tojest postojanje je svojstvo pojma (tiče ga se), a ne potpada pod njega (ne sačinjava ga)- potvrđuje kritikom Pinjera koji tvrdi da reći da nešto jeste znači da je nešto predmet iskustva; Frege pokazuje da odatle sledi protivrečnost- Rasel navodi analogiju broja i postojanja, postojanje je svojstvo iskazne funkcije: Ljudi postoje, Sokrat je čovek, dakle, Sokrat postoji.Ljudi su brojni, Sokrat je čovek, dakle, Sokrat je brojan.- postojanje nije predikat prvog reda već označava da li je i u koliko slučajeva instanciran skup svojstava nekog mogućeg predmeta

Kosmološki argument- a posteriori abduktivni argument u kome se na osnovu sveta i njegovih svojstava zaključuje o postojanju Boga (naziva se još i argument na osnovu univerzalnog uzrokovanja, kauzalni argument, argument iz kontigencije i argument iz egzistencije)- ‘zašto uopšte nešto pre nego ništa?’ (Lajbnic); Rasel i Hjum neintrigirani ovim pitanjem

Nastanak argumenta

- antički mislioci smatrali su da je svet večan (nenastao) jer sve svoje postojanje duguje nečem drugom (‘ex nihilo nihil fit’), Aristotelovska teza

Jovan Filopon- slaže se sa Aristotelovom tezom da je aktuelna beskonačnost nemoguća, ali ne i da je svet večan- dokazuje da su ove dve teze inkonzistentne:1) Ako postojanje nečega iziskuje prethodno postojanje nečeg drugog, onda prva stvar neće nastati bez prethodnog postojanja druge.2) Aktuelno ne može postojati beskonačan broj, niti u brojanju biti pređen ni uvećavan.3) Nešto što ne može nastati ako njegovo nastajanje zahteva prethodno postojanje beskonačnog broja drugih stvari koje se pojavljuju jedna van druge.- svet nije vremenski beskonačan jer nema aktuelne beskonačnosti, samo potencijalne, ex nihilo nihil fit pada u vodu; mogućnost da se uvede Bog koji stvara ex nihilo- primer kretanja nebeskih tela: njihovim beskonačnim kretanjem po različitim elipsama dobijamo različite beskonačnosti

Arapsko-islamski, tradicionalni, kalam kosmološki argument

- aristotelovci/filozofi: svet je večan i Bog ga oduvek stvara (Al-Farabi, Avicena, Averoes)- Al-Farabijeva odbrana Aristotela od teze o konačnosti sveta:1) Zašto Aristotel, iako negira aktuelnu beskonačnost broja brani večnost sveta, iako to implicira beskonačan broj predmeta i kretanja? Prošle individue i kretanja stoje zajedno samo u imaginaciji, ne stoje zaista zajedno.2) Zašto Aristotel negira beskonačnu veličinu, a ne i beskonačno vreme? Greška je smatrati da vreme ne može teći beskonačno kao što ne možemo povlačiti beskonačnu liniju, vreme ne liči na liniju ni u kom pogledu, nemogućnost beskonačne linije ne može se primeniti na vreme.- Avicena: Egzistencija ne može da se izvede iz esencije postojećih. Kretanje je progresivna aktualizacija postojećih stvari. Egzistencija mora voditi do delatnog uzroka koji esenciji daje egzistenciju. On mora koegzistirati sa svojom posledicom, a ako Bog kao večan ne prethodi svetu, onda je i svet večan. - Avroes brani Aristotela na sledeći način: 1) Problem nejednakih beskonačnosti: Nejednake beskonačnosti se javljaju samo u slučaju proporcije, koja je moguća jedino kod konačnih stvari; samo kada neko uzme da su beskonačnosti aktuelne, a ne potencijalne, dolazi do apsurda.2) Problem nemogućnosti beskonačnih kretanja u prošlosti da bi se došlo do sadašnjih: Što se sveta tiče, postoji akcidentalna beskonačnost, ali ne i esencijalna; akcidentalno beskonačne serije ne uključuju samo one serije čiji prošli događaji formiraju ne-kauzalnu sukcesiju, nego i one za čije se prethodne članove misli da su uzrok kasnijih, sve dok to nije nužan uslov (Otac je esencijalan uslov za svog sina, dok su prethodne generacije samo akcidentalne za nastanak njegovog sina i mogu ići ad infinitum).- filoponovci/kalam teolozi: svet nije večan već je stvoren (Al-Kindi, Al-Gazali)- Al-Kindijevi argumenti o nevečnosti sveta:1) Univerzum, kretanje i vreme nikad ne prethode jedno drugom. Kretanje i univerzum su koegzistentni, a oboma je koegzistentno vreme (ne bi nastao da nije počeo da se kreće i obrnuto, a moraju postojati/kretati se u vremenu). Vreme je beskonačno jer nema aktuelne beskonačnosti, a ni univerzum jer ne prethodi vremenu.2) Odnosi se na kompoziciju i kombinaciju, i takođe se zasniva na gorenavedenoj koegzistenciji.3) Ako je nešto beskonačno, njegov interval ne može da se pređe. Nijedno dato vreme ne bi moglo biti dosegnuto, znači, nema aktuelne beskonačnosti. - Al-Gazali prvo dokazuje da je svet konačan (postoje vremenski događaji u svetu i njima prethode drugi vremenski događaji, oni ne mogu regresirati ad infinitum jer aktuelno postojeća beskonačna serija ima apsurdne posledice – primer različitih beskonačnosti u kretanjima nebeskih tela, kao i nemogućnosti određenja da li je broj tih kretanja paran ili neparan; dakle, serija vremenskih događaja mora imati početak), a zatim daje kalam kosmološki argument za postojanje Boga:1) Sve što počinje da postoji ima uzrok nastanka.2) Svet počinje da postoji.3) Dakle, svet mora imati uzrok.

Hrišćanska tradicija

- kosmološki dokazi Tome Akvinskog u Summa Theologicae:1) argumentacija iz kretanja: Stvari u svetu se kreću i ne kreću se same od sebe, niti se njihovi pokretači kreću sami od sebe. Niz pokretača ne može biti beskonačan, prema tome mora postojati nepokrenuti pokretač koji je Bog.2) argument iz eficijentnosti: Sve što postoji ima uzrok postojanja i ništa što postoji ne može uzrokovati

samo sebe. Lanac uzroka ne može ići u beskonačnost, jer ako uklonimo uzrok uklanja se i posledica, kao i svi srednji članovi niza. Dakle, mora postojati prvi uzrok, koji je uzrok samog sebe i to je Bog.3) argument iz kontigentnosti: Kontigentna bića (koja mogu i biti i ne biti) ne mogu večno postojati jer ono što može ne biti, jednom stvarno ne postoji. U tom slučaju ne bi bilo ničega, jer ono čega nema može nastati samo po onome što postoji. Dakle, pošto kontigentnih bića ima, nisu samo ona moguća, već mora postojati i neko nužno biće. Sve što je nužno je nužno po sebi ili prima nužnost spolja, a nužnost spolja ne može se pružati ad infinitum. Dakle, Bog postoji.- on ostavlja, međutim, i da je logički moguće da je svet večan, jer eficijentni uzrok i posledica mogu biti istovremeni , odnosno, da Bog oduvek stvara svet; ali, to nije u skladu sa prvim dokazivanjem koje je u duhu katoličke crkve, te ga stoga samo ostavlja kao mogućnost da ne bi ograničavao Božiju svemoć

Krejgov kalam kosmološki argument

- sve što počinje da postoji ima uzrok, svet počinje da postoji, dakle ima uzrok; Krejg dokazuje drugu premisu- deduktivni argumenti:1) Univerzum je temporalna serija prošlih događaja koja ne može biti aktuelno beskonačna, jer aktuelna beskonačnost ne može postojati. Smatralo se da je nemogućnost aktuelne beskonačnosti opovrgao Kantor na osnovu čega imamo teoriju skupova, ali se Krejg ne slaže jer smatra da ona može biti konzistentan sistem unutar matematike, ali nema ontološke obaveze u pogledu njene realnosti.2) Negira se mogućnost formiranja beskonačnog zbira sukcesivnim dodavanjem jer ne može biti aktuelno beskonačan, tako ni serija događaja u vremenu. Ako je serija prošlih događaja bez početka, ne bi mogao nastupiti ni sadašnji događaj.- induktivni argumenti:1) Zasnovano na evidenciji o širenju univerzuma Big bengom kao širenjem samog prostora iz bezvremene, bezprostorne tačke čija su gustina i gravitacija beskonačne i koja je početak univerzuma.2) Prema drugom zakonu termodinamike svaki zatvoren sistem mora doći do ekvilibrijuma (toplotne smrti). Ako je univerzum večan, zašto još uvek nije došao do tog stanja?- pojmovna analiza bića koje je u stanju da uzrokuje univerzum:1) Naučno objašnjenje se izlaže u terminima zakona i početnih uslova, a personalno (na kom Svinbern insistira) u terminima delatnika i volje. Pošto pre nastanka nije bilo ničega, on se mora objasniti personalno.2) Personalnost uzroka je implicirana njegovom bezvremenošću i imaterijalnošću, stoga on mora biti transcedentan, dakle, ili duh ili apstraktan objekat pošto oni ne stoje u kauzalnom nizu.3) Temporalna posledica nastaje iz atemporalnog uzroka, za šta jedino objašnjenje može biti da je taj uzrok personalan jer troši konačno vreme za određenu posledicu, te mora slobodno birati da proizvede posledicu, a da prethodno nije determinisan uslovima.

Smitova kritika Krejgove argumentacije

- smatra da je moguće konstruisati argument čije je objašnjenje nastanka univerzuma verovatnije od teističkog objašnjenja – ne Bog, već spacijalno nula-dimenzionalna tačka- od ove dve hipoteze, ona koja je konzervativnija (uvodi manje novih svojstava) ima veću verovatnoću- zajednička svojstva ove dve hipoteze su bezvremenost (van vremena koje postulira opšta teorija relativnosti), aseitet (‘a se’, nezavisno od prostora, vremena i bilo kog drugog konkretnog bića), transcedentnost i metafizička nužnost (postojanje u svim mogućim svetovima)- tački se dodaju još svojstva: biti spacijalno neprotegnuta tačka i biti u stanju uzrokovati da prostor-vreme počne da postoji

- teističkoj hipotezi Boga se dodaju još svojstva: biti osoba, sveznajući, svemoćan, imati libertarijansku slobodnu volju, biti savršeno moralno dobar, biti duh- hipoteza tačke je konzervativnija, dakle, verovatnija- osnovni problem kosmološkog dokaza je što se o Bogu zaključuje više nego što je neophodno da bi stvorio svet (fali Okamove oštrice)

Teleološki argument- a posteriori abduktivni argument gde se na osnovu poretka i uređenosti sveta nastoji dokazati postojanje Boga

Sveti spisi

- u Starom Zavetu i Kuranu javljaju se oblici ovog argumenta, gde se na opažanje uređenosti sveta gleda kao na jasan znak Božijeg dela- Ciceron takođe iznosi neki vid ovog argumenta

Argument Tome Akvinskog

- u svetu je opažena svrhovitost kod svih bića, pa i kod onih bez razuma i znanja koja bez njih ne mogu sama stvoriti svrhovitost svog delovanja- delanje izgleda isuviše svrhovito da bi bilo slučajno- mora postojati biće koje kreira ovu svrhovitost, a to je Bog

Hjumova kritika

- Hjumov prikaz teleološkog argumenta:1) U svetu postoje proizvodi ljudske inteligencije u kojima je vidljiva uređenost.2) Uređenost ljudskog proizvoda je posledica činjenice da ga je proizvelo inteligentno biće.3) Slične posledice imaju slične uzroke.4) Uređenost u svetu je posledica činjenice da ju je sačinio inteligentni tvorac.- potpuna sličnost okolnosti pouzdano ukazuje na sličnost ishoda, a čim se i najmanje udaljimo od sličnosti slučajeva smanjuju se i dokazi; analogija je nepouzdana i sklona greškama (kuća – arhitekta; svemir - ?)- dodatne kritike na analogiju: naš svet je pun grešaka – bog je ‘prestareo’, ‘inferioran’; kuću gradi više ljudi, postoji više Bogova; ljudi se razmnožavaju, Bogovi se razmnožavaju- uzroku se mogu pripisati samo one odlike koje su dovoljne da proizvedu posledicu

Argument Vilijema Pejlija

- primer nalaženja časovnika i kamena; časovnik je ostavio čovek, a kamen je ‘oduvek tu’; po časovniku možemo zaključiti da ga je tu ostavio inteligentni delatnik, ali on smatra da te kompleksnosti ima i u prirodi, stoga, stvorio ju je inteligentni tvorac- neki kritičari smatraju da ovaj argument nije analogan, jer Pejli samo uočava iste indikatore u delima ljudi i delima prirode- Milova primedba je da se o časovniku i onom ko ga ostavlja ne zaključuje po njegovoj kompleksnosti već po iskustvu, jer znamo da ljudi prave časovnike- primedba je i da on ipak koristi analogiju: sa uređenosti časovnika i čoveka prelazi na uređenost prirode i inteligentnog tvorca

Darvinov evolucionizam

- objašnjenjem uređenosti u prirodi putem evolutivne teorije i prirodne selekcije narušava se teleološki argument kao argument iz najboljeg objašnjenja jer prirodna selekcija nije trenutna, već traje i ponuđen je princip po kome se odvija- napad na ovu teoriju sa aspekta slučajnosti brani se samim napadom na nepostojanje slučajnosti, odnosno, iako je slučajno, možemo mu naći objašnjenje- napad sa aspekta da evolucija ne narušava tvorca kao stvoritelja jer je on mogao dati početne uslove za prirodnu selekciju brani se time što ona iako to ne poriče, svakako narušava teleološki argument- napad na to da evolucija objašnjava kako se život razvijao, a ne i sam nastanak uređenosti i života brani sam Darvin govoreći kako on i ne tvrdi da ima objašnjenje za to i da je prve forme života verovatno stvorio Kreator- teisti pokušavaju da pomire evoluciju s Bogom još pokušavajući da ubace Božije delovanje na mesto prekida kontinuiteta evolucije; pred evoluciju se postavlja prevelik zahtev – između dva oblika uvek je moguće zamisliti prelazni treći

Savremene odbrane teleološkog argumenta

Ireducibilna biološka kompleksnost- Bihi ukazuje na ireducibilnu kompleksnost prema kojoj se ni jedan aspekt na mikrobiološkom nivou ne može izbaciti, a da ceo sistem prestane da funkcioniše, tojest taj skup se ne može redukovati na skup malih, postepenih promena- takav sistem ne može se objasniti evolucijom jer prethodniku takvog sistema nedostaju delovi pa je stoga nefunkcionalan- evolucija nije linearan, ali niti skokovit proces; ne radi se o dodavanju delova koji su pre finalizacije samo nefunkcionalna celina- čak iako ne možemo objasniti neke organizme evolucijom, ne znači da ona ne važi- čak i ako se evolucijom ne bi mogli objasniti organizmi, to nije dovoljan argument da se uvede inteligentni tvorac

Fina podešenost univerzuma- univerzum karakteriše niz vrlo precizno određenih parametara, a ako bi se oni i minimalno pomerili pojava života bi bila nemoguća (ako bi gravitacija bila jača, ne bi smo bili živi, na primer)- verovatnoća da je takvu podešenost uredio inteligentni tvorac je veća od verovatnoće da je do nje došlo slučajno- Nil Mensonova bejsovska teorema uslovne verovatnoće govori da je manja verovatnoća da univerzum nije produkt inteligentnog dizajna nego da jeste ukoliko je istinito da ne bi postojao život u univerzumu ukoliko bi parametri bili drugačiji i da život u univerzumu postoji- kritike ovakve argumentacije:1) Mogućnost za postojanje univerzuma u kome postoji život nije toliko mala.2) Fina podešenost ne podržava tvrdnju da je teistička hipoteza verovatnija od drugih.3) Ne može se zaključiti da je inteligentni dizajner na monoteistički način shvaćeni Bog.- Krejgov argument:1) Fina podešenost inicijalnog stanja univerzuma nastaje ili fizičkom nužnošću ili slučajno ili inteligentnim dizajnom.2) Fina podešenost inicijalnog stanja univerzuma nije nastala ni slučajno ni fizičkom nužnošću.3) Fina podešenost inicijalnog stanja univerzuma nastala je inteligentnim dizajnom.

- ne navodi zašto baš samo ta tri moguća uzroka niti zašto je jedan verovatniji od drugog

- Dokinsova kritika teleološkog argumenta se zasniva na tome da ovaj argument samo pogoršava problem, jer se ne objašnjava poreklo samog tvorca

Razboritost verovanja u Boga- ako nema teorijskih osnova za verovanje u Boga, ima li nekih drugih, praktičnih ili pragmatičnih razloga?

Argumenti zasnovani na verovatnoći

Paskalova opklada- ne može se zameriti teisti što ne ume da opravda verovanje u Boga jer on nema nikakav odnos sa nama, a pošto o njemu ne možemo ništa znati izgleda da nam preostaje samo agnosticizam

- pošto smo upoznati s monoteizmom, moramo izabrati stranu, a pošto je u odsustvu evidencije verovatnoća Božijeg postojanja pola-pola moramo birati po kriterijumu dobitka i gubitka (princip očekivane vrednosti)- ‘treba se kladiti na Božije postojanje jer ako dobijete, vi dobijate sve, ako izgubite, ne gubite ništa’- Paskalova matrica moguća četiri ishoda:1) Opklada u postojanje Boga: a) Verujem da Bog postoji i Bog postoji.b) Verujem da Bog postoji i Bog ne postoji.2) Opklada u nepostojanje Boga:a) Ne verujem da Bog postoji i Bog ne postoji.b) Ne verujem da Bog postoji i Bog postoji.- racionalnije je izabrati prvo, jer skala dobitaka stoji ovako 1.a > 2.a > 1.b >> 2.b- bolje je dobiti beskonačno veliki dobitak ili mali gubitak ili ništa, nego dobiti beskonačno veliku kaznu nego izgubiti malo ili ništa- verovanje treba započeti bez praznoverne nade i oholosti, predati se ritualima religioznog života, pa će ono samo doći

Primedbe na Paskalov argument1) Kriterijum nagrade i kazne – neopravdano se pretpostavlja određeni monoteistički sistem koji raspodeljuje nagradu i kaznu; u njegovom argumentu je teologija pojednostavljena i taj kriterijum zavisi samo od verovanja i neverovanja2) Suviše mala verovatnoća da Bog postoji – onda bi izbor između verovanja i ne verovanja bio izbor između malog i nikakvog dobitka (ovozemaljski ‘grešan’ život) ili malog i nikakvog gubitka (vera)3) Verovanje se ne može birati – verovanja se zasnivaju na evidenciji, ne na željama, traži se da verujemo bez ikakvog osnova (promašuje poentu, do opklade se i dolazi jer nemamo evidenciju)4) Drugačije vrednosti, drugačija racionalnost – dobitak zavisi od vrednosti koje neko preferira (sadašnje trenutno zadovoljstvo može imati nekome veću vrednost od kasnijeg večnog života)

Vilijam Džejms – Volja za verovanje- Kliford smatra kako formiranje verovanja može imati velik etički značaj (vlasnik veruje da će brod preći okean iako je neispravan i šalje putnike njime); greška je u delovanju u skladu s tim verovanjem ako za njega nemamo dovoljnu evidenciju, pa zapostavljamo dužnost provere činjenica koja je važna zbog istine i celokupnog društva; agnostički imperativ jer je verovanje subjektivno

- nakon kritike da se taj princip ne može univerzalizovati (nismo krivi ako postupamo po opšteprihvaćenim verovanjima) i kako sleđenje ovog kriterijuma ima apsurdne posledice (ne prođem ni kroz zeleno jer ne znam hoće li neko drugi poštovati zakon), neki daju blažu verziju ovog pravila: pogrešno je verovati kada znamo da je evidencija neodgovarajuća- Džejmsova kritika je da ovaj princip nepotrebno ograničava epistemologiju; neka znanja su nemoguća bez prethodnog verovanja (u socijalnom sistemu radimo stvari po principu uzajamnog poverenja)- sve u šta se može verovati je hipoteza (može biti živa ili mrtva u zavisnosti od subjekta pred kog se postavlja) - odluka između dve hipoteze je opcija i može biti:1) žive ili mrtve – ukoliko su obe hipoteze žive ili ne; aktuelnost2) prisilna ili dopustiva – potpuna logička disjunkcija (moramo birati) ili možemo ostati ravnodušni3) momentalna ili trivijalna – jedinstvena mogućnost, od velike važnosti ili nepovratna i obrnuto- opciju koja je živa, prisilna i momentalna naziva ‘genuinom’, i zaključuje da se u svaku hipotezu koja je deo ovakve opcije može racionalno verovati i bez odsustva evidencije- religiozna verovanja su, prema njemu, deo genuine opcije, a sa teizmom su povezana neka vitalna dobra, to bi mogao biti istinit dovoljan razlog za verovanje