САДРЖАЈ

1. УВОД ............................................................................................................................... 3

2. РАЗВОЈ МУЗИЧКИХ СПОСОБНОСТИ ..................................................................... 3

2.1. Схватања о развоју – ток и стадијуми музичког развоја................................. 3

2.2. Чиниоци музичког развоја......................................................................................7

3. МУЗИЧКЕ ИГРЕ КАО ПОДСТИЦАЈ ЗА ДЕЧЈЕ СТВАРАЛАШТВО......................10

4. ДЕЧЈИ ИСКАЗИ О МУЗИЦИ........................................................................................14

5. ЗАДАЦИ МУЗИЧКОГ РАЗВОЈА .................................................................................15

6. ЗНАЧАЈ МУЗИКЕ ЗА РАЗВОЈ ДЕТЕТА.....................................................................16

7. РАЗВОЈ РИТМА .............................................................................................................17

8. РАЗВИЈАЊЕ ОСЕЋАЈА ЗА РИТАМ КОД ДЕЦЕ –

ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА БРОЈАЛИЦА......................................................................18

9. ЗАКЉУЧАК ....................................................................................................................20

10. ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Реч ЕКОЛОГИЈА потиче од старогрчких речи оикос – дом и логос – наука. То значи да је екологија наука о нашем заједничком дому – планети Земљи. Пре много година, на планети Земљи се појавио живот. Најпре сићушна бића, а за њим су дошла већа и све сложенија. А онда се појавио човек. Данас наша планета врви од разних облика живота. Сви ми – бактерије, гљиве, биљке, животиње и људи, пијемо воду, једемо храну и дишемо ваздух које нам наша богата зелена планета пружа. Живимо, уживамо и размножавамо се. Нажалост, има нас толико да већ понестају природна богатства – метали, руде, нафта, па и вода. Да би се произвела нова хартија или картон, секу се шуме. Поред тога, шуме се непрестано крчеи претварају у обрадиво земљиште и насеља. Све је мање места на којима могу да живе биљке, које су пречишћивачи ваздуха и важна карика у ланцу исхране. За производњу пластике троши се нафта, која полако нестаје из природних налазишта. Нафтасе троши и за транспорт и производњу струје. Не само да трошимо ресурсе, него за собом остављамо смеће које прети да нас све затрпа.

Сва жива бића троше природне ресурсе и стварају одређени отпад, али су људи непревазиђени у потрошњи и загађивању. То је због тога што нас има све више и што нам је потребно много тога – и топла кућа, и разноврсна храна и оруђа за рад и начин да се забавимо. Људи су измислилиоруђа и машине захваљујући којима се лакше и брже ради, лакше прелазе велике раздаљине и живи много удобније. Машине, индустрија и превозна средства троше ресурсе и загађују околину и прете да толико испрљају реке, океане и шуме да ће из њих нестати живи свет. Отпадни гасови који настају сагоревањем скупљају се всоко у ваздуху и као велико ћебе греју нашу планету. Зато је нашој планети постало превише топло, а стручњаци кажу да ће бити још топлије. Прети нам опасност да ћемо остати без воде за пиће. Неке врсте отпадних гасова уништавају озонски омотач који штити Земљу од штетних Сунчевих зрака, који сад несметано пролазе кроз рупе које смо направили на њему. Да би се смањила количина штетних гасова, треба смањити производњу, а то подразумева и смањење потрошње. Зато увек треба куповати производе који дуже трају и који су произведени у близини – што роба краће путује, то се мање нафте троши и мање отпадних гасова одлази у атмосферу.

Из својих домова, дворишта и фабрика свакодневно избацујемо огромне количине смећа које се сакупља на великим депонијама отпада. Свакога дана отпада је све више и ако се овако настави, једног дана Земља ће се претворити у једну велику депонију. Зато се најпре морамо потрудити да стварамо што мање отпада. Довољно је само мало пажње сваког дана. На пример, ако бирамо производе упаковане у што мање амбалаже, иако можда не изгледају лепо као они у луксузним паковањима, смањићемо количину смећа. Исто важи и за пластичне кесе – треба да одбијамо пластичне кесе у продавницама и робу носимо у платненим цегерима. Ако будемо размишљали о својој планети, и сами ћемо се досетити нових начина да смањимо отпад и штедимо ресурсе.

Неке врсте отпада могу да се индустријски прераде и од њих се праве неке нове корисне ствари. Тај процес се назива рециклажа. Рециклажом се смањује количина отпада на депонијама и штеде се сировине и енергија потребна за добијање нових производа. На пример, од старе хартије може да се направи нова, рециклирана хартија. Од пластичних посуда могу да се правепластичне кесе, нове пластичне посуде и јакне за скијање.Од лименки могу да се праве нове лименке- потребно је само два месеца да

2

се лименка рециклира и нађе у истој продавници. И аутомобилске гуме могу да се рециклирају – гума се топи и из ње се издваја “нафта” која се пречишћава и поново користи.

Пошто се у нашој земљи још увек мало рециклира, треба сами да се потрудимо да смањимо количину свог отпада и да га рециклирамо. Најједноставнији пример кућне рециклаже је када старе ствари поклањамо онимакојима су потребне или када од њих направимо нешто ново.

ОТПАД

Отпад је сваки материјал који није пожељан по мерилима људи и који се зато на различите начине одбацује.То су ствари које смо извесно време користили, али нам више нису потребне, затим остаци у производњи, ислужене и одбачене ствари. Смеће је отпад који не може дасе рециклира и обично завршава на депонијама. Отпадак је смеће које је завршило у животној средини.

Подела отпада може се извршити на неколико начина. Најчешће се као критеријум узима врста материјала од којег је одбачени предмет сачињен (лим, хартија, стакло, органски материјал...) што је погодно и за разврставање у циљу рециклаже. Такође, критеријум може бити и извор отпада (да ли је у питању домаћинство, фабрика, болница...) јер се на тај начин може увидети потенцијална опасност од одбаченог материјала у циљу што безбеднијег одлагања. Ово је посебно уочљиво код нуклеарног отпада. Постоје и други критеријуми за разврставање отпада. Просечна породица у Европи баца око две тоне отпада годишње1. Од тога:

материјал процентни удео

хартија 33%

органски отпад 20%

Стакло 10%

Метал 8%

пластика 7%

тканине 4%

Остало 18%

Са развојем цивилизације отпад постаје све важнији проблем. Само у Великој Британији се годишње баци око 70 милиона тона отпада годишње, што износи више од тоне по глави становника. Отпад је загађивач ваздуха, воде и земљишта. За људе, отпад који се гомила представља опасност по здравље, не само тиме што поједине врсте отпада труле, већ и зато што представља извор хране за пацове, буве и друге

1 Дипре, Б. и сарадници. 2007. Школска енциклопедија: Oxford. Књига-комерц: Београд.

3

преносиоце заразних болести. Отпад узрокује тзв. амбијентално загађивање јер ружи околину и непријатно мирише.

Депонија представља место, локалитет, за одлагање отпадних материјала. Представљају најједноставнији, најјефтинији и тако и најзаступљенији начин одлагања отпада. Готово 80% отпада у Европи се одлаже на депонијама. Најпогоднији су кратери у земљи заостали од каменолома или рудника. Када се отпад постави у кратер, преко се наспе земља и на тај начин добијају слојеви. При овоме се води рачуна да кишница која дође у додир са отпадом не дође до река и тако их загади. Ипак, постоје и депоније које се не затрпавају земљом, али где се води рачуна да испуњавају неке услове (да не буду близу града, реке или подземне воде, да не буду на ветровитом месту и сл.). Депонија која не задовољава ове услове и није верификована од стране стручних служби назива се дивља депонија.

На депонији некада може да се врши селекција и рециклажа отпада. Обично се у данашње време врши категоризација (класификација) отпада према типу отпада који се на њима одлаже. Депоније могу бити савремено инжењерски осмишљене и припремљене тако да се искоришћавају течни продукти или гас путем распадања органског отпада. Савремене депоније генерално морају имати минимално један покривни слој, који се састоји од набијене глине са минималном потребном дебљином за максималну хидрауличну препреку.

Депоније углавном граде локалне самоуправе. У скорије време на депонијама постоје машине за сабијање отпада да би уштеделе простор. Када се депонија испуни ђубретом често се затрпава слојем земље.

Депонија више није само место за одлагање отпада. Данас, депонија представља и центар за управљање отпадом као секундарном сировином.

Отпад затрпан испод слоја земље може да поспеши обрадивост земљишта, што значи да се ту могу садити биљке. Труљење отпада обезбеђује неопходне супстанце за развој биљака. Међутим, када отпад трули, тло временом може да се уруши, па се на тим местима не практикује подизање насеља. Такође, у неким случајевима отпад се меље и користи као ђубриво, при чему се води рачуна да такав отпад не садржи отровне састојке.

Некада се отпад спаљује, што има за предност приметно смањивање количине ђубрета, а и пепео је чист и на њему нема патогених бактерија. Такође, у свету постоје фабрике за спаљивање отпада (Едмонтон код Лондона, Билефелд у Немачкој) које на тај начин производе електричну енергију. На неким местима, отпад се меље и претвара у чврсто гориво, те користи уместо угља. Ипак, овакве фабрике за спаљивање отпада су скупе, а дим који испуштају загађује ваздух.

Све популарнија метода за решавање проблема отпада је рециклажа. Процењено је да око 60% материјала који се одбаци може поново да се употреби. Рециклажа је погодна не само зато што смањује количину отпада већ и зато што смањује утрошак сировина и горива, али и смањује загађивање. Једна тона сакупљеног и рециклираног папира спасава од сече око 17 стабала просечне величине. Такође, рециклажом ове количине папира уштеди се око 32.000 литара воде и око 4.200 kW електричне енергије.2

2 Енциклопедија: животна средина – одржив развој, ЗУНС Српско Сарајево, Београд, 2003.

4

РЕЦИКЛАЖА ЈЕ…

Рециклажа је процес поновне прераде већ употребљене материје (амбалаже), ради њеног даљег коришћења у исте или сличне сврхе. При томе се штеди енергија, мање загађује ваздух, вода и земљиште и чува се животна средина. Укључује сакупљање, издвајање, прераду и израду нових производа из искориштених ствари или материјала. Веома је важно најприје одвојити отпад према врстама отпадака. Многе отпадне материје се могу поново искористити ако су одвојено сакупљене. У рециклирање спада све што може поново да се искористи, а да се не баци. Без увођења рециклаже у свакодневни живот немогуће је замислити било какав целовит систем управљања отпадом.

Шта све може да се рециклира? Стакло, папир, картон, алуминијум, гвожђе, пластика, керамика, електронски и електрични отпад, ...

Рециклажа је дефинисана одређеним директивама ЕУ и то као поновна прерада отпадног материјала у производном процесу за оригиналне сврхе, али искључујући поновно добијање енергије. Директива о отпаду од електричне и електронске опреме Члан 3.(д): „Рециклажа“ означава поновну обраду отпадног материјала у производном процесу за оригиналне или друге сврхе, али искљчујући поновно добијање енергије што подразумева коришћење спаљивог отпада као средстваза генерисање енергије путем директне инсенерације са или без другог отпадаза добијање топлотне енергије.Кључни принципи политике Европске Уније у области рециклаже су:

- Хијерархија отпада- Принципи предострожности- Принцип „загађивач плаћа“- Одговорност произвођача- Добровољна пракса- Хијерархија отпада – опције

- Превенција- Поновно коришћење- Рециклажа- Поновно добијање енергије- Спаљивање- Одлагање- Принцип предострожности – превенције

Принцип предострожности подразумева да доношење одлука треба да буде стриктно тамо где нема довољно расположивих научних информација да би се могло дати пуно поверење предвиђањима будућег утицаја на животну средину. Према документу Комисије из фебруара 2000. год, принцип се може применити тамо где: „прелиминарна објективна научна евалуација показује да постоји оправдани основ за забринутост да потенцијално опасан утицај на животну средину или здравље људи, животиња или биљака није у складу са високим нивоом заштите дефинисаним од стране Заједнице“

5

Принцип „загађивач плаћа“ дефинисан је од стране ОЕЦД-а као принцип „на основу кога загађивач треба да сноси трошкове вршења мерења које захтева државна управа да би обезбедио да животна средина буде у прихватљивом стању“

 Принцип „одговорност произвођача“ указује на то да је одговорност произвођача да успостави системе сакупљања истрошене опреме и да произведе креира тако да их је лако рециклирати.

„Рециклажа“ и „одговорност произвођача“

Четири европске Директиве које дефинишу обавезе које се односе на сектор управљања отпадом стављају одговорност на „произвођаче“ и друга лица у процесу.Ово се односи на следеће:

    * Директива 2004/12/ЕC Европског Парламента и Европског Савета од 11.фебруара 2004. године којом се допуњује Директива 94/62/ЕC о амбалажи и амбалажном отпаду (PPW)    * Директива 2000/53/ЕC Европског Парламента и Европског Савета од 18.септембра 2000. године о истрошеним возилима (ЕLV).    * Директива 2002/96/ЕC Европског Парламента и Европског Савета од 27.јануара 2002. године о отпаду од електричне и електронске опреме (WЕЕЕ)    * Директива 2006/66/ЕC о батеријама и акумулаторима и отпадним батеријама и акумулаторима (којим се укида Директива 91/157/ЕЕC)

Добровољни инструменти заштите животне средине у Европској Унији

Еко менаџмент и шема ревизије, ЕМАС обезбеђује да предузећа идентификују значајне утицаје које њихове активности имају на животну средину и реализују планове коко би те утицаје у што већој мери умањили.

Европска Еко-ознака може се користити само за оне производе који испуњавају критеријуме еколошких перформанси у целом свом животном циклусу. Она омогућава произвођачима да привуку пажњу на производе и услуге који не загађују животну средину.

„Зелене“ јавне набавке

Надлежни органи узимају у обзир еколошке елементе приликом набавки робе, услуга или радова. Оквирно законоодавство у отпаду (Директива о отпаду (75/442/ЕCC, измењена и допуњена, позната и као Оквирна директива о отпаду) дефинише одређене термине, као што су „отпад“, “враћање у процес“ и „одлагање“, да би се обезбедио једниствени приступ у целој Европској Унији. Земље чланице су обавезне да:

* Дају приоритет превенцији, поновном коришћењу и регенерисању отпада * Обезбеде да се отпад враћа у процес или одлаже а да се при том не угрожава људско здравље и животна средина * Забране неконтролисано одлагање отпада и осигурају да су активности управљања отпадом одобрене * Припреме планове управљања отпадом * Осигурају да трошкове одлагања сносе власници отпада у складу са принципом „загађивач плаћа“

6

* Осигурају да су превозници отпада регистровани3

РЕЦИКЛАЖА ПАПИРА

Папир се прави од мреже врло танких целулоидних влакана која се добијају углавном од дрвећа, али и од сламе, бамбуса и шећерне трске. Изумели су га Кинези почетком 2. века пре нове ере. Папир је изразито значајно допринео просвети и науци. Проналазак папира сматра се једним од показатеља почетка новог века. Данас се користи у разне сврхе и може се наћи у разним облицима.

Хартија (папир) се добија прерадом дрвета у фабрикама уз помоћ различитих хемијских средстава. При том нестају велике и старе шуме, долази до загађивања река. Да би се што мање штете нанело животној средини, могуће је поново сакупити хартију која нам више није неопходна и дати је на рециклирање. За целулозу, која се добија из дрвета, потребно је сасећи бројно дрвеће да бисмо произвели папир. Како се ради о природном ресурсу, потребно је бринути о његовим количинама. Пример небриге о овом природном богатству јесте Кина, чија је површина била покривена 90% шумом, док је данас тај износ око 5% .

Предности рециклирања папира

Прерадом старог папира, утроши се 60% мање енергије него када би тај производ добијали из природног материјала (дрвета). Такође, прерадом старе хартије користимо 15% мање воде. Неки подаци говоре да рециклажом једне тоне канцеларијског папира спашавамо 17 стабала дрвета, штедимо 4.200 кW (киловата) електричне енергије и 32.000 литара воде. При том, могуће је рециклирати све врсте новина, папирних кеса, папира за писање и сву амбалажу од папира. Новински папир може да се рециклира најмање 7 пута. Картонска амбалажа се углавном прави од рециклираног папира, као и новине. Рециклирањем хартије спасавамо многе шуме, реке, језера а самим тим и многа друга жива бића која од њих на неки начин зависе. Ниво рециклирања папира у свету

3 Енциклопедија: животна средина – одржив развој, ЗУНС Српско Сарајево, Београд, 2003.

7

је: Јапан 48,2 одсто, САД 27 одсто, Шведска 55 одсто, Холандија 60 одсто, Данска 30 одсто.

У фабрикама се производи оригиналан еколошки папир, рециклирани папир и картон. Оригинални еколошки папир се без избељивања и фарбања уз минималан утрошак енергије и воде производи из 100% старог папира. Рециклирани папир се производи од 80-100% старог папира и нове целулозе уз додатак хемијских помоћних сировина. Картон се у просеку прави 90% од старог папира. Рециклирани папир се користи се за све копир апарате, непровидан је, 4-5 пута мање оптерећује околину и век трајања му је преко 100 година. Употребљава се у индустрији папира, грађевинарству (као изолациони материјал) и индустрији намештаја (замена за иверицу).

Процес рециклаже папира

Рециклажа папира спроводи се тако што се папир исече, натапа се у води, меље се у пулпу, може да се дода боја, пресује се и потом се суши. Папир може да се рециклира само 5 до 7 пута пре него што се распадне: влакно у њему пукне и покида се стабилна мрежа која чини папир. Зато се у сваки лист рециклираног папира морају додати свежа, нова влакна папира. Штедњом папира чувамо шуме, али и енергију потребну за његово добијање.

Картонска амбалажа за млеко и сокове разликује се од обичног картона и папира, како по начину употребе, тако и по начину скупљања, сортирања и рециклаже. Постоје две врсте картонске амбалаже за млеко и сокове. Асептична амбалажа користи се за паковање дуготрајног млека и сокова, и тако паковани производи не морају да стојеу фрижидеру пре отварања и употребе. Друга врстакартонске амбалаже користи се за краткотрајно пастеризовано млеко и млечне производе, и треба да стоји у фрижидеру пре коришћења упакованог производа. У картонској амбалажи има највише картона, који даје чврстину ијачину, затим 20-25% пластике која се зове полиетилен и која штити упаковани производ од влаге и бактерија. У асептичним паковањима постоји и

8

слој врло танке алуминијумске фолије која спречава да кисеоник и светлосни зраци покваре упаковани производ.

Амбалажни отпад треба рециклирати у нове метријале, како би се поново искористиле сировине од којих је амбалажа направљена. Картонска амбалажа за млеко и сокове се може скупљати заједно са пластичним и алуминијумским амбалажним отпадом, или заједно са картоном и папиром. На који год начин да се сакупи, ова амбалажа се након одвајања од осталих врста отпада рециклира у фабрикама хартије. У фабрикама хартије се одвајају целулозна влакна из картона од којег је направљено паковање и од тако добијене целулозе се поново прави папир, односно разни папирни и картонски производи које користимо код куће, као што су картони за јаја или тоалетни папир.

Папир је најзаступљенији рециклажни материјал у чврстом комуналном отпаду. Што је земља развијенија, у смећу њених становника има више папира. У Београду се месечно баци око 5 000 тона старог папира! Тренутно Роми, уз помоћ импровизованих колица и преправљених "дијана", једини спасавају по коју шумицу и процес рециклирања одржавају живим. Све сакупљено таложе поред својих импровизованих кућа, а када се сакупи довољна количина папира, зову накупце и фирме које се баве откупом и продајом папира. Фирме обично камионима сакупе папир по насељима, а потом се у пријемној станици папир сортира и иде у компактор, машину помоћу које се стари папир балира под притиском од 250 бара. Тако спакован папир, набијен у пресе, даље се пласира на тржиште, односно у фабрике које га као сировину користе у изради својих производа.

Стари папир се уопштено квалификује на основу свог квалитета у осам различитих група: од чистог, белог, неисписаног, па све до отпадака од натрон папира и старог таласастог картона кога је највише. Рачуна се да на 1000 тона старог папира најлошија осма класа чини чак 70 одсто.

РЕЦИКЛАЖА СТАКЛА

Стакло је направљено највећим делом од песка, креча и натријум карбоната. Стаклу је потребно и више од 5000 година да се распадне, а то можемо најбоље да видимо из накита од стакла из Античке Грчке или Египта.

Стакло је материјал који се користи у свакодневном животу кроз разне производе: флаше, чаше, тегле, прозоре, огледала. Оно може да буде у различитим бојама које му се додају при производњи. Прави се тако што се песак, са додатком још неких материја, топи на врло високим температурама. У том процесу се троши доста енергије, а у ваздух се испушта велика количина штетних гасова.

Стакло је готово идеалан материјал за рециклирање, јер се може готово бесконачно пута рециклирати и поновно користити. У поређењу са производњом нових количина стакла, рециклажом стакла се штеди енергија и смањује се загађење. Производњом новог стакла се репроматеријали загревају на 1400 степени целзијуса, а током рециклаже се стакло ломи на мање парчиће који се топе при мањим температурама. Рециклажом се смањује потрошња енергије за 40%, загађење ваздуха 20% и коришћење воде за 50%. Са сваком тоном стакла која се рециклира, штеди се

9

више од тоне репроматеријала који су потребни да се производе ново стакло. Кориштење рециклираног стакла за производњу нових стаклених посуда помаже и у производњи опека и керамике, придоноси очувању сировина, и смањује количину отпада одложеног на одлагалишта отпада.

Рециклажом једне флаше, уштеди се довољно енергије да једна сијалица од 100W (вати) може да светли четири пуна сата. Ако се у свету баци према неким подацима 28 милијарди флаша и тегли годишње у просеку, замислите колико бисмо електричне енргије успели да уштедимо.

Поновно коришћење стаклених посуда је пожељније од рециклирања, према хијерархији смањења отпада. Боце које се могу поновно пунити се користе у многим Европским земљама и САД-у. У Данској је 98% боца поновно искористиво, а 98% од њих се  врате од стране потрошача. Овакви системи су подржани законима о плаћању кауције на боце и другим регулативама. У неким земљама у развоју, као што су Индија и Бразил, цена нове боце је доста скупља од сакупљања и  поновног коришћења старих.  Места за сакупљање стакла често се налазе у близини трговачких центара или у локалним  одлагалиштима и скупљалиштима отпада. Већина контејнера за одлагање стакла има одвојене делове за провидно, зелено и смеђе стакло. Разлог томе је то што различите боје стакла често имају различите хемијске саставе. Ватростално стакло се не би требало одлагати у контејнере јер и најмањи делић таквог стакла ће променити вискозност течности у пећи за топљење стакла.

Стакло које се рециклира зависи од државе до државе, али углавно се своди на рециклирање провидног, зеленог и браон стакла, укључујући и стаклене тегле. Није могуће рециклирати огледала, непровидно стакло или керамику.

Уколико желите да рециклирате стакло, потребно је испрати флашу или теглу да би олакшали рециклажу и скинути поклопце и чепове које се не рециклирају. У Србији је теже наћи контејенере за рециклажу стакла, јер није тако профитабилно као пластика, метал или папир. То никако не значи да би је требало бацати и мешати са осталим отпадом.

Зашто је важно рециклирати стакло ?

Рециклажа стаклене амбалаже се може вршити готово безбој пута, и то је његова одлична особина. Проценат стакла стакла у кућном отпаду износи до 10 %. Битан услов за рециклажу стакленог отпада је јединственост хемијског састава (нпр. отпад од прозорског стакла не може се користити за производњу амбалажног стакла и обрнуто). Због тога је важно да при сакупљању отпада од стаклене амбалаже не дође до мешања са другим врстама стакла.

Стакло се производи од смесе природних сировина и отпадног стакла. Употребом стакленог отпада у производњи стакла штеде се природни ресурси, енергија као и простор за одлагање отпада.

Процес рециклирања стакла је процес претварања одбаченог стакла у корисни производ. Зависно од коначне употребе, ово често укључује раздвајање стакла према боји. Стакло долази у различитим бојама, али три најчешће су:

10

   Провидно,    Зелено,

   Браон4

Контејнер за стакло

Осим за производњу стаклених посуда, рециклирање стакла се користи и у другим производњама:

Стакло у производњи керамичке санитарије, Стакло као течни агенс у производњи опека, Стакло у спортским стазама или сличним производима, или песак за голф

бункере, Стакло као медиј за филтрирање воде, Стакло као средство за брушење.

РЕЦИКЛАЖА ПЛАСТИКЕ

Пластика је материјал који се добија из нафте. Нафта је врста руде која се налази у унутрашњости Земље и настаје распадањем биљака и животиња током више милиона година. Експлоатацијом нафте и њеном препрадом у пластику, један део историје наше Планете нестаје.

По садашњој стопи потрошње, процењује се да ће се резерве нафте у свету исцрпити за 35 година. Проблем са пластиком јесте у томе што се она не распада у земљи те се

4 А. Биби, Е. М. Бренан: Основе екологије: еколошки принципи и проблеми заштите животне средине, Клио, Београд, 2008.

11

трајно задржава у животној средини коју загађује. Могуће је и њено уништавање процесом спаљивања, али тада вршимо загађивање ваздуха.

Зато је најбоље решење у превентивним мерама као што је избегавање куповине и употребе пластичне амбалаже и кеса. У последње време у свету су се појавиле посебне врсте пластике коју је могуће рециклирати и таква пластика на себи има знак рециклаже. Такву пластику је потребно сакупљати и рециклирати.

Сакупљање и откуп отпадне пластике се највише огледа у индивидуалним сакупљачима који одвајају отпадну пластику из комуналног отпада и касније је продају фирмама које се баве рециклажом. Сам пластични отпад је јако комплексна материја пошто се његов хемијски састав разликује од случаја до случаја. У домаћинствима се најчешће срећемо са PET и HDPE врстама пластике пошто се оне користе за израду амбалаже различитих производа (храна,вода,напитци, козметика, кућна хемија и слично).

Отпадна пластика се одлаже у посебне џакове, како се не би упрљала од осталог отпада (углавном органског). Амбалажу од хране је пожељно опрати како се касније не би стварали микроорганизми и ширио непријатан мирис. Време разградње пластичног отпада је веома дуго и може трајати од 100 до 1000 година . Поред великог времена разградње отпадна пластика представља велики проблем и са становишта простора који заузима на депонијама, отпадна пластика по тежини представља око 10% свеукупног отпада, а према запремини коју заузима на депонијама око 30%. Рециклажа отпадне пластике такође доприноси смањењу потрошње електричне енергије а самим тим и смањењу емисије штетних гасова.

Симболи рециклирања пластике

Рециклирање пластике је процес прераде одбачене и старе пластике у производ који се може поновно користити. Пре рециклирања пластика се групиша према смолином идентификацијском коду који је развијен 1988 (NA Society of the Plastics Industry).

Симбол који се користи за идентификациони код састоји се од три стрелице које су усмерене у смеру кретања казаљки чинећи троугао у којем се налази број, често са акронимом који означава пластику испод троугла.  Када нема броја, симбол представља универзални симбол рециклирања и представља материјал који је уопштено могуће рециклирати. Други текст и ознаке користе се да би се описао материјал.

Симбол Скраћеница Назив полимера

Кориштење

12

PETE ili PET Polietilen terephthalate

Рециклира се да би се произвела полиестерна влакна, фластера, меких боца за пића, термо-изолационих плоча.

HDPE Густи полиетилен

Рециклира се да би се произвеле боце, кутије за намирнице, канте за рециклирање, пољопривредне цијеви,  шалице, опрему за играње, пластично дрво.

PVC ili V Поливинил хлорид

Рециклира се да би се произвеле цијеви,  ограде и бозе које се не користе у прехрани.

LDPE Не густи полиетилен

Рециклира се да би се произвеле пластичне врећице, разни контејнери, разне боце, цијеви и разна лабораторијска опрема.

 

PP Полипропилен Рециклира се у разне дијелове за возила и индустријска влакна.

13

PS Полистирен Рециклира се у разну уредску опрему, играчке, видеокасете и кутије, изолацијске плоче, кафитеријска помагала и проширене полистиренске производе.

Остало Остала пластика: акрилик, поликарбонат, најлон, фиберглас, полиактид

 

  Неки проблеми

Када се упореди са стаклом или металом, пластика поставља неке јединствене изазове за рециклирање.  Главни од њих је ниска ентропија мешања, чији је узрок велика молекуларна тежина дугачких полимерских ланаца.  То значи да само излагање топлоти често неће бити довољно да креира смесу од тако великих молекула. Због овог неповољног утицаја, полимери морају бити готово истог састава да би се могли мешати. На пример, разне мешавине ПЕТ амбалаже од различитих произвођача не растапају се у једну фазу када се загреју, већ теже раздвајању – као вода и уље. Те фазне разлике слабе ствари направљене од таквих мешавина, што значи да је већина полимерских смеса искористива само у уском контексту.

Друго ограничење рециклирању је велика количина боја и других додатака у пластици. Полимери су уопштено превише вискозни да би се пуњења економично избацила, а оштетили би се многим процесима за јефтино одстрањивање додане боје. Адитиви се мање користе у амбалажи за пића и пластичним кесама, што им допушта да буду чешће рециклирани. Употреба биоразградиве пластике се повећава, али ако се она меша са другом пластиком приликом рециклирања, новодобијена пластика постаје мање вредна.

Алтернативни процеси рециклирања полимера

Многи горе наведени проблеми могу се решити коришћењем сложенијег процеса рециклирања, мономер, у ком кондензацијски полимер улази у процес инвертан процесу полимеризације коришћене за његово креирање. Ово производи исту мешавину хемикалија која је чинила оригинални полимер, која може бити прочишћена и коришћена за синтетисање новог полимерског ланца истог типа. Овај процес је врло скуп и неекономичан.

14

Други начин је претварања мешаних полимера у петролеј са мање прецизним процесом топлотне деполимеризације. Овај процес може користити готово све полимере или мешавине полимера, као што је вулканизирана гума или биополимери у перима или другом пољопривредном отпаду. Као и природни петролеј, и из вештачки произведеног се може правити гориво или други полимери.

Један од процеса који постаје занимљив је и Heat Compression (топлотна компресија). Овај процес узима сву несортирану, очишћену пластику свих облика и меша је у великом ротирајућем бубњу сличном сушилици за одећу. Процес производи топлоту од међусобног  трења делова пластике унутар бубња, која тали сав материјал или готово сав материјал. Материјал се касније испумпа из бубњева кроз загрејане цеви у модуле за ливење. Највећа предност овог процеса је тај што се сва пластика рециклира, а не само делови који су једнаки. Проблем је велики утрошак енергије на бубњеве и грејање цеви.

Примери рециклирања

Најчешће рециклирани тип пластике је HDPE или број 2. Она се рециклира у пластично дрво, пластичне столове, клупе,  кутије за камионске терете, корпе за смеће, канцеларијски прибор и друге типове чврсте пластике.

У Израелу је показано да се пластична фолија добијена рециклирањем градског отпада може претворити у квалитетан производ.

Пољопривредна пластика, као што је фолија за сађење, траке за наводњавање и кесе за силажу, могу се рециклирати у масу  смоластих производа.

Предности и недостаци 

Предности рециклирања пластике су у томе што производи трећину сумпорног диоксида, око 90% мање отпада и око 250% мање угљен-диоксида. Недостатак је тај што је транспорт пластике једнако скуп или скупљи од добити од рециклирања. То значи да око 250% мање произведеног угљен-диоксида не узима у обзир угљен-диоксид настао приликом транспорта и приликом рада машина за рециклирање.

РЕЦИКЛАЖА МЕТАЛА (АЛУМИНИЈУМ, БАКАР, ГВОЖЂЕ)

Метал се производи од природних сировина, руда, које чине знатан део природног богатства. Ради се о необновљивим изворима енергије, чије се залихе неразумним трошењем исцрпљују. Осим контроле трошења, потребно га је рециклирати. На тај начин ће се сачувати ресурси, смањити потрошња струје, хемикалија и воде при производњи, смањити количине отпада и сачувати околина.

Од метала се праве: аутомобили, аутобуси, возови, авиони, фрижидери, шпорети, бочице за дезодорансе, лименке за напитке, кутије за креме и слично. У процесу прераде одговарајућих руда, најпре се полази од ископавања руде који нарушава или уништава читаве пределе (ливаде, брда, планине...). Потом се врши пречишћавање руде од различитих нечистоћа испирањем у води која се на тај начин загађује.

15

При топљењу руде троши се велика количина енергије, а штетни гасови сагоревањем се ослобађају у атмосферу. На крају тог процеса добијамо метал који се даље користи у различите сврхе. За једну тону алуминијума потребно је ископати четири тоне руде боксита и потрошити 13.000 кWх (киловат-часова) електричне енергије. Приликом добијања алуминијума из поменуте руде, у атмосферу се ослобађају угљен-моноксид, угљен-диоксид и флуороводоник.5

У неким развијеним земљама попут Немачке, стари аутомобили се дају на рециклирање, а уз доплату се могу купити потпуно нова кола. Такође, могу се рециклирати и електрични апарати. Годишње се, такође у Немачкој, разложи и преради 100.000 фрижидера, 150.000 телевизора и око 15.000 тона других апарата. Код нас би се за почетак могло вршити прикупљање конзерви од различитих пића, бочице од дезодоранса, кутијице од крема.

У домаћинствима је већи део старог метала намагнетисано гвожђе. Често су површински слојеви метала пресвучени цинком, калајем, хромом, кадмијумом, алуминијумом, а један сакупљени део су тешки метали. Метални отпаци сачињавају запажени потенцијал који треба одвојено сакупљати. Искоришћавање и квалитет овог отпада су релативно мали, а сакупљање старог метала рачуна са великим трошком за сортирање.

Кроз искоришћавање белог лима добија се висококорисни метални отпад и по једној тони белог лима добије се 4 кг калаја. Смањење потрошње енергије и смањење оптерећења зрака код процеса поновног коришћења уштеди се 60% енергије и загађење ваздуха се смањи за 30%.

 

 Рециклирање старог гвођжа

Код процеса поновног искоришћавања добијено је; челика 90%, бакра 87%, цинка 60%, олова 50% итд.

Рециклирање алуминијума

Због запажене уштеде енергије код производње алуминијума из старог алуминијума, насупрот добијању алуминијума из боксита, поспешује се свесно понашање према алуминијском отпаду и одвојеном сакупљању алуминијума за

5 Џ. М. Харис: Економија животне средине и природних ресурса, Датастатус, Београд 2009.

16

поновно коришћење. Најбоље решење за алуминијум као материјал за паковање је увек када је то могуће избећи га. Посебно је важан отпад, јер спада у необновљиве природне ресурсе. Један килограм алуминијума у рециклажи мења: 8kg боксита, 4kg хемијских препарата, 14kwh електричне енергије. Производњом новог од старог алуминијума уштеди се 95% енергије.

Рециклиране лименке се користе у производњи аутоделова, делова машине за веш...

Код нас нису широко присутни контејнери за лименке, организовано сакупљање и откуп лименки се углавном огледа у организовању разних акција по школама, насељима и слично. Рециклирањем 1 кг алуминијумских лименки може да се сачува 8 кг боксита (руде), 4 кг хемијских продуката и 14 кw струје. Рециклажа лименки смањује потрошњу природних ресурса, а уједно се смањује и количина отпада који настаје у домаћинству.

Није дозвољено бацати лименке с остацима боја, лакова, уља и хемикалија као и металну амбалажу у којој су биле запаљиве материје (дезодаранси и разни други спрејеви).

ЕЛЕКТРОНСКИ И ЕЛЕКТРИЧНИ ОТПАД

Електронски и електрични (ЕЕ) отпад спада у категорију опасног отпада. Обухвата све врсте уређаја класификованих у 10 категорија, од малих и великих кућних апарата, ИТ опреме, преко расветне опреме, електронских играчака до медицинских уређаја, као и флуоресцентне цеви.

Многи ЕЕ производи садрже хемијске елементе као што су жива, олово, кадмијум, берилијум и др., и уколико се непрописно баце или одложе на комуналну депонију, испаравањем у ваздух доводе дугорочно до уништавања животне средине и уједно могу утицати на обољења јетре, бубрега, мозга, канцера.

Рециклажа електронског отпада је јако комплексна јер постоји велики број различитих сировина на релативно малом простору, тако да се одмах врши сортирање компоненти добијене расклапањем опреме на следеће групе:

• Пластика и делови од пластике• Метал и делови од метала• Напајање• Каблови• Батерије

17

• Екрани• Електронске компоненте• Други материјали

Са гледишта поновног искоришћења, материјали могу бити:

Рециклабилни, тј. који се могу искористити поновним враћањем у процес производње. Ту спадају пластика и делови од пластике, метал, каблови и др.Нерециклабилни, тј. који се не могу вратити у производни процес и они се на еколошки безбедан начин складиште или се користе за добијање енергије.

При расклапању рачунара на саставне компоненте масени удео рециклабилних компонената се креће од 70% до 80%. У рециклабилном делу пластика је заступљена са око 4%, а метални делови са око 96% масе. Масени удео рециклабилних компонената код CRT екрана је око 30%, при чему је однос пластике и метала у овом делу 50:50.

Рециклажа електронског отпада

Сходно хијерархији правилног управљања отпадом врши се провера исправности и функционалности преузете опреме. Проверу исправности и финкционалности врши на почетку процеса квалификовани радник уз поштовање прописаних процедура и правила којима се испитује исправност. Опрема која није у функцији због недостатка одређеног склопа или подсклопа, одлази у сервисни део одакле се требује потребни резервни део, затим се додатно проверава исправност и као таква безбедно се може поново користити.6

Електронски отпад

Опрема која је категорисана као неисправна, расклапа се према прописаној процедури потребним алатима од стране обучених радника. Истовремено са расклапањем врши се сортирање компоненти и материјала који се добијају расклапањем електронске опреме на следеће групе:

•   Пластика и делови од пластике•   Метали и делови од метала•   Напајања•   Гуме•   Каблови•   Акумулатори и батерије •   Екрани (катодне цеви CRT, LCD и плазма екрани)

6 А. Биби, Е. М. Бренан: Основе екологије: еколошки принципи и проблеми заштите животне средине, Клио, Београд, 2008.

18

•   Електронске компоненте (штампане плоче, отклонске јединице, оптичке јединице, картице, процесорске и меморијске јединице и др.)•   Тонер касете и кертриџи•   Текстил•   Електромотори•   Други материјали

Након што радници извршене сепарацију и сортирање добијених материјала, врши се третман и привремено складиштење рециклабилних и нерециклабилних компоненти. У кругу Рециклажног центра врши се третман пластике, папира и картона, као и каблова. Пластика се у кругу Рециклажног центра разврстава на неколико категорија, а затим се меље, односно гранулира и као таква складишти у рециклабилни магацин, док се папир балира помоћу хидрауличне пресе. Каблови се третирају машином за скидање изолационог материјала, док се одређене врсте каблова у затеченом облику предају овлашћеним фирмама за поступање и третман.

Компоненте које се рециклирају у Републици Србији (гвожђе, пластика, бакар, алуминијум, прохром, стакло, гума, каблови и др.) предају се на даљи третман у за то овлашћена предузећа.

Компоненте које се не рециклирају у Републици Србији, одлажу се у посебно означеним посудама и амбалажи у специјализованим просторијама (привременим складиштима за нерециклабилне компоненте) по важећој законској регулативи. После сакупљених довољних количина појединих компоненти врши се њихово паковање и транспорт за извоз пошто у Србији тренутно не постоје прерађивачки капацитети за ове компоненте.

Рециклажа рачунара

Рачунарска опрема садржи различите компоненте као што су штампане електронске плоче, прекидачи, монитори са катодним цевима (CRT монитори) или панелом од тецних кристала (LCD или TFT монитори), батерије, хард дискове, генераторе светлости (лампе), кондензаторе, отпорнике, релеје, сензоре, конекторе итд.Ове компоненте у себи садрже супстанце које могу угрозити животну средину. Углавном су то  тешки метали попут живе, кадмијума и хрома, халогеноване материје (PCB), PVC материјали, бромовани успоривачи горења, арсен, азбест, никл и сл.

Сходно хијерархији правилног управљања отпадом прво се врши провера исправности и функционалности преузете рачунарске опреме. Проверу исправности и финкционалности врши на почетку процеса квалификовани радник уз поштовање прописаних процедура и правила којима се испитује исправност. Уколико се коришћена рачунарска опрема може довести у функционално стање, она се преноси у магацин готове робе, а одатле се донира или враћа на тржиште.

Коришћена рачунарска опрема која се не може довести у функционално стање, преноси се у рециклажни део на расклапање и растављање на саставне компоненте које се обавља на специјалним радним столовима. Паралелно са процесом расклапања и растављања рачунарске опреме на саставне компоненте, одвија се и процес сепарације, где рециклер одмах и разврстава саставне компоненте на рециклабилне (секундарне сировине) и нерециклабилне.

19

Када се посуде напуне, преносе се до рециклабилног магацина где се празне у веће посуде (контејнере или џамбо вреће за ситнији материјал) које се, када се напуне, одвозе у предузећа која су регистрована за даљу прераду појединих секундарних сировина.

Нерециклабилне компоненте се такође одлажу у одговарајуће прихватне посуде са одговарајућим ознакама за:

•   штампане плоче•   меморије•   хард дискове•   флопи дискове и друге оптичке уређаје (ЦД РОМ)•   процесоре•   батерије•   конекторе•   ЦРТ екране•   кондензаторе•   друге материјале

Када се напуне, посуде се превозе до магацина за привремено складиштење нерециклабилних компоненти где се празне у веће посуде које се, када се сакупи довољна количина, извозе у складу са важећом процедуром за извоз опасног отпада.

Рециклажа монитора

Један од незаобилазних компоненти рачунара и малих кућних апарата јесте екран монитора или TV апарата, односно  катодна цев CRT екрана.

Катодна цев CRT екран састоји се из два дела: коничног стакла и екранског стакла. Екрански део стакла је стакло које садржи олово јер корисника треба да заштити од зрачења, велике је дебљине и са унутрашње стране има фотоосетљиви слој превлаке за стварање слике. Други део представља стакло које је носеће, са унутрашње стране обложено је баријум оксидом, сличног је састава као екранско стакло с тим што садржи већи проценат олова. CRT екрани садрже веома штетне материје које могу нашкодити људском здрављу. Како би се то избегло, неопходно је мониторе предати овлашћеној компанији које ће на безбедан начин поступати са њима.

20

ЗАКЉУЧАК

ЗАШТО РЕЦИКЛИРАТИ

 

РЕЦИКЛАЖОМ ШТЕДИМО СИРОВИНСКЕ РЕСУРСЕ

Када употребљене материјале рециклирамо добијајући нове производе смањујемо потребу за коришћењем природних ресурса. Сировински ресурси на планети су ограничени, ако се не будемо одговорно односили према њима човечанство ће се у будућности суочити са недостатком нафте, угља, дрвета и других материјала.

 

РЕЦИКЛАЖОМ ШТЕДИМО ЕНЕРГИЈУ

Употреба рециклираних материјала у производњи штеди енергију, јер је далеко већа потрошња када нове производе добијамо прерадом природних сировина, него када се израђују од рециклираних материјала. Штедња енергије је важан фактор у очувању животне средине и ублажавања глобалног загревања и последица које оно оставља на планету Земљу.

 

РЕЦИКЛАЖА ПОМАЖЕ ЗАШТИТИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Сви процеси којима се добијају руде и сировине су потенцијално штетни за животну средину. Смањењем употребе природних сировина смањује се загађење ваздуха, воде и тла, те је рециклажа значајан фактор у очувању природне средине. Уштеда енергије доприноси смањеном емитовању гасова изазивача ефекта стаклене баште.

 

РЕЦИКЛАЖА ДОПРИНОСИ СМАЊЕЊУ ДЕПОНИЈА И ДЕГРАДАЦИЈЕ ТЛА

Број људи на планети достигао је 7 милијарди. Сразмерно порасту становника Земље повећава се и количина отпада који се свакодневно ствара у домаћинствима и привреди. Све је више депонија на којима се отпад одлаже, а које деградирају тло, смањују површину обрадивог земљишта и постају потенцијални извори заразе људи и животиња. Рециклажа значајно смањује количлину отпада који се одлаже на депоније самим тим и њихово ширење.  Истовремено рециклажа смањује емисију метана, гаса који се ствара на депонијама и који изазива ефекат стаклене баште и штетне климатске промене на Земљи.

21

ЛИТЕРАТУРА

1. А. Биби, Е. М. Бренан: Основе екологије: еколошки принципи и проблеми заштите животне средине, Клио, Београд, 2008.

2. Енциклопедија: животна средина – одржив развој, ЗУНС Српско Сарајево, Београд, 2003.

3. Џ. М. Харис: Економија животне средине и природних ресурса, Датастатус, Београд 2009.

4. Дипре, Б. и сарадници. 2007. Школска енциклопедија: Oxford. Књига-комерц: Београд.

5. http://sr.wikipedia.org/wiki/ (5. 4. 2011.)6. http://www.sekopak.com/gradjanstvo_recikliranje.php (5 . 4. 2011.)7. http://www.ekoforum.org/htm/reciklaza.htm 8. http://www.greentech.rs/index.php/reciklaza-recikliranje

22