КРИМИНАЛИСТИЧКО ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА

Ратни злочин, појам и генеза

Међународно јавно право

Сања Голубски А7/11

Београд 2012

ПОЈАМ РАТА И ЊЕГОВ ТРЕТМАН У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

У савременој међународној заједници суверене државе у изградњимеђусобних односа руководе се „некада моралом, некадамеђународним правом, некада силом, а увек сопственим интересом”. Сила је крајње средство у међународним односима, а њен најгрубљи вид је рат.Међународно право рат најопштије дефинише као „оружани сукоб држава у циљу постизања политичке надмоћности, средствима која предвиђа међународно право”. У теорији међународног права сусрећу се, међутим, и многе дефиниције, као што је: „Рат је положај једне нације која тражи да силом постигне оно што сматра својим правом” (Валтер);„Рат представља скуп принудних мера помоћу којих свака ратујућа страна покушава да другу потчини својој вољи” (Лоус Ренаулт), итд.С обзиром на чињенице: а) да међународно право није никада раније у историји тако прецизно и јасно дефинисало проблем рата, као што је то учинила Генерална скупштина Уједињених нација 1974. године својом дефиницијом рата;б) да исто (међународно право) никада раније није тако грубо кршено него што се крши данас; ц) као и да рат никада раније није имао тако погубне свеукупне последице које има данас, то ћемо најпре да презентујемо најважније одреднице међународног права о рату и сили од његовог настанка до наших дана. Покушаји да се ограничи право на рат у историји људског друштва су веома стари. У старој Месопотанији, чак две хиљаде година пре н.е., покушава се на правду гледати као на право, а не као на привилегију, на шта нам указујузаконици тог времена. (Ур – Наммуов, Липит – Иштанов, Билаламов и Хамурабијев Законик). Неки западни умови поруке наредних заповести повезују с Мојсијем, који је, као што верујемо, издао познатих десет заповести у XIV веку пре н.е. За Мојсија и Исаија, неки писци везују и прве наговештаје о превазилажењу рата који су наговештавали време када ће људи „расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју”. У међународном јавном праву постоји и данас спор око тога да ли су старија међународна права о мирним или ратним односима између држава. Многи истичу да у првобитним државним односима нису ни постојала нека правна правила о међународном општењу држава у миру, него да се потреба за њима појавила тек онда када су ти односи били поремећени када је избијао оружани сукоб међу људским заједницама државама.Тако Платон у свом познатом делу Држава констатује да Организација легитимне власти има своје порекло управо у конфликту интереса што се огледа у чињеници да људи тек пошто причине довољно зла једни другима, одлучују да траже спас у договору да се удружују и стварају законе.Познато је, међутим, да се традиционално међународно право делило на право у доба мира и право у доба рата. Они су у науци егзистирали упоредо, али државе су, у својим

међусобним односима, дуго времена истовремено примењивале само једно – право које је важило за рат. Стање мира регулисано једним системом правила, и стање рата регулисано другим, пођеднако су сматрани законитим правним односима; државе су, дакле, слободно бирале оно право за које су сматрале да им боље одговара.Прве изворе ратног права чинила су међународна обичајна права и међународни уговори. Не зна се тачно од када потичу прва обичајна правила, али се зна да су веома стара.У другој половини прошлог века државе су приступиле кодификацији ових правила у виду општих конвенција. Из овог периода датирају и први важнији извори ратног права уговорног карактера, као што су Париска декларација о поморском рату (донета 1856. год.), Петроградска декларација од 1868, Хашке конференције 1899. и 1907. године и др.Први теоретичари који су се студиозније бавили проблемом ратног права појавили су се пре више од сто година. Пре више од 300 година, познати холандски правник Хуго Гроциус (1583–1645), покушао је да у међународном праву прецизира не само услове по којима једна држава може прибећи рату, него и која средства (оружје) може употребити у рату.Кроз цео XVIII и XIX век главна пажња усредсређена је на прецизирање правила о начину вођења рата, док је питање услова под којима једна држава може прибећи рату било заустављено. Другим речима све до Првог светског рата међународно право никад није ни покушавало да стави рат ван закона. Односно, и поред низа покушаја да се рат озакони и одреде правила његовог вођења, он никада пре Првог светског рата није био проглашен међународним злочином. Био је дакле законит. Жан Жак Русо, у свом чувеном делуДруштвени уговор, то констатује следећим речима: Рат није уопште веза човека с човеком, већ веза државе с државом у којој су поједини непријатељи случајно, а не као људи нити као суграђани, већ као војници. Чак ни као припадници отаџбине, већ као њени браниоци. Најзад, свака држава може имати за непријатеља само другу државу, а не појединца, пошто се између ствари различите природе не може успоставити никакав правни однос.Проблем ограничења права држава на вођење рата стављен је на дневни ред тек после катастрофалних последица Првог светског рата, да би, најзад, свој пуни смисао добио уПовељи Уједињених нација. Наиме, правна забрана рата, која се односила на све чланице међународне заједнице, дефинисана је тек у Повељи Уједињених нација. Повељом УНзабрањује се не само рат, него и свака претња или употреба силе на начин који није у складу са циљевима Уједињених нација. На самом почетку Повеље истиче се да су народи УН решени да спасу будућа поколења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње. У ставу 4. члана 2. Повеље истиче се да се државе чланице УН одричу у својим међународним односима претње силом, или употребе силе против територијалног интегитета или политичке независности ма које државе, или на сваки други начин несагласан са циљевима Уједињених нација.Тиме је раније правило о забрани агресорског рата, створено у поретку Друштва народа, сада проширено у правило о забрани употребе силе и претње употребом силе против територијалног интегитета или политичке независности сваке државе. У члану 39. даје се

право Савету безбедности да утврђује, у сваком конкретном случају, да ли постоји угрожавање мира или актагресије и да, у вези с тим, предузима одговарајуће мере, а у члану 51. Повеље одређују се и конкретне мере које ће Уједињене нације предузети против стране која угрожава мир, нарушава га или врши агресију било које врсте.Правна забрана рата, на жалост, не значи и стварну немогућност отпочињања рата од стране једне или више држава. У то нас убеђује и свакодневна пракса – ратови који су вођени од доношења Повеље УН и који се и данас воде. Творци Повеље су вероватно и предвиђали могућност њеног кршења, па су због тога предвидели могућност законите употребе оружја – у самоодбрани, колективној одбрани, као и у акцијама светске организације против евентуалног прекршиоца Повеље. Ако се овоме дода и чињеница да Повеља предвиђа и потребне органе и средства чији је задатак да обезбеде поштовањедатих одредби, онда се са сигурношћу може констатовати да Повеља представља потпуно нов квалитет у развоју ограничења права рата – јер по први пут ратпроглашава противправном радњом за све земље. Пут до Повеље УН био је веома дуг, што потврђује следећи фрагменти историјата постанка и развоја начела забране рата и употребе силе уопште. Прва ограничења за вођење рата била су позната у старој Кини, у VIII веку пре н.е., још тада се рат сматрао правним односом и било је забрањено вођењератова између братских кинеских државника. У античкој Грчкој рат је биодозвољен само у случају кад за то постоји оправдан разлог. Хришћанство јетакође у свом почетку осуђивало ратове. Учвршћивањем начела државне суверености у међународном праву, све више се истиче право сваке суверене државе да поведе рат.Многи теоретичари, међутим, и тада су тражили прописивање одређених ограничења (уважавање слободне трговине, слободе миграције, слободе мора и неповредивостипротивничке имовине и др.) Најзад, после низа покушаја да се забрани рат или бар да се ублаже последице његовог вођења, крајем прошлог века и почетком овог стољећа – на Хашким конференцијама мира – усвајају се конвенције о забрани употребе многих оружјау рату, а шире се покушаји да се спријечи избијање рата уопште. Тако се у члану 1. Конвенције о мирном решавању спорова од 29. јула 1899. године државе обавезују да ће учинити све у циљу обезбеђења мирног решавања спорова.

ОГРАНИЧЕЊА У РАТУ

Правном забраном рата проблем није потпуно решен. Због тога прогресивне снаге света, свесне многобројних потешкоћа и немогућности даспрече отпочињање рата и вођење

агресивних ратова, покушавају да и путем одредби међународног права – у циљу да што је могуће више хуманизује овај патолошки међународни однос – прецизирају и одређене услове под којима се рат може водити, односно какве снаге и средства се у рату могу употребити ако до њега ипак дође. Наиме, међународно право је поставило одређенаограничења, која се односе како на поједине делове становништва зараћенихстрана и њихова добра, тако и на средства и начине ратовања. Поједина ограничења су веома стара. Тако је употреба неких оруђа, као што су разне врсте отрова, затим подмукли начин борбе и сл. осуђена веома рано у историји, било из етичких или верских мотива. На пример, још у старој Индији употреба појединих оружја као и нехумани поступци према ратницима били су забрањени. У Индијском законику „Ману” каже се да се у борби не треба служити зупчастим, отровним или запаљивим стрелама, као ни оружјем које проузрокује сувише патње. Према истом законику, заробљеници који су се сами предали и молили за милост нису се смели погубити. Рано хришћанство је било против „сваког проливања крви својих ближњих, ма ко они били”. Ислам је такође, дуго забрањивао употребу затрованих стрела и копаља. Даљим развојем друштва долази до производње све убитачнијег наоружања и, због тога, јавља се све већа „потреба за чвршћим установљавањем ових забрана на једној уговореној бази”. Тако многи обичаји добијају један чвршћи правни основ у многобројним међународним уговорима. У Европи ова правила добијају ширу примену у XVIII веку, да би, у другој половини XИX века, рат већ био навелико регулисан. Извршена су ограничења, не само у погледу употребе одређених оружја која се могу употребити у рату, и на начин ратовања, него и ограничења у погледу уништавања одређених делова становништва и њихових материјалних добара. Овде ћемопоменути само нека од набројаних ограничења. Ограничења у погледу лица односе се на заштиту лица која не учествују у рату – старци, деца и жене – труднице, затим лица која су у борби онеспособљена за даљу борбу – рањенике, болеснике и војнике који се предају. Даље, забрањује се присиљавање држављана противничке стране да се боре против својеземље, затим бомбардовање цивилног становништва које не учествује уоружаној борби (члан 23. Женевске конвенције од 1949. год. чак налаже странама уговорницама да омогуће слободан промет лекова и санитетског материјала за време рата).Ограничења у погледу добара односе се на све објекте који нису војни, а то значи: сва цивилна насеља која нису брањена (зграде, насеља, села и градови), као и санитетске и неутрализоване зоне и зоне безбедности, затим културна добра и сва друга невојна покретна и непокретна добра (ако то нијеапсолутно неопходно ради извођења војних операција”) итд.Ограничења у погледу средстава борбе, при савременом развоју ратне технике, од посебног су значаја за целокупну међународну заједницу. Међународно право, поред осталог, забрањује: пројектиле који се шире у људском телу (дум-дум метак), отрове, бојне отрове и бактериолошка средства, оружје које непотребно повећава људску патњу, нуклеарно оружје и др. Интересантно је напоменути да нуклеарно оружје није изричито забрањено ни у једном међународном акту! И пошто нема изричитих правила која га

забрањују, то један број правника међународног права (и знатно већи број политичара и, наравно, војни теоретичари) покушавају да докажу како његова употреба у ограниченим количинама не би била противправна. Тако се у приручнику Министарства копнене војске САД из 1956. године, поред осталог, каже: „У недостатку обичајног правила међународног права или међународне конвенције, која би ограничава његову употребу, употреба експлозивног „атомског оружја” од стране ваздухопловних, поморских или копнених снага не може се сматрати противна међународном праву.Познато је, међутим, да експлозије нуклеарног оружја проузрокује уништења која се могу подвести под многобројне уговоре и обичајна правила међународног права, јер је исто иотровно – дејство радијације, и нечовечно – јер проузрокује масовна уништења иснага и средстава која се не могу правдати никаквом „ратном неопходношћу”.Због тога је Југословенско удружење за међународно право у својој резолуцији од 14. јула 1957. године констатовало да употребу у рату нуклеарног и термонуклеарног оружја не дозвољавају постојећа начела и правила међународног права. У вези са тим Југословенско удружење за међународно право – каже се даље у резолуцији – „проглашава најодлучнијесвоје уверење о већ постојећој забрани употребе нуклеарног и термонуклеарног оружја ма у ком оружаном сукобу, било против војне силе или цивилногстановништва.

ОСВАЈАЧКИ РАТ ЈЕ ПРАВНО ЗАБРАЊЕНИ ПРОГЛАШЕН „МЕЂУНАРОДНИМ ЗЛОЧИНОМ”

Забрана освајачког рата као средства општења у међународним односимаи одређивање међународно – правних норми о условима под којима сеодређени рат може водити, нису, на жалост, спречили избијање освајачких ратова,нити пак, присилили агресора да рат води са оним наоружањем и на начин како јето дозвољено по међународном праву.Због тога је ново међународно право покренуло питање одговорности исанкција против држава и физичких лица која те државе доводе да врше таквезлочине, као и међународног кривичног судства – органа међународнезаједнице пред којим би се кривично одговарало за нанесене повредемеђународног права. Ово је било неопходно из разлога – како с правомконстатује Николас Политис – што свако право, да би било од стварне вредности,мора имати санкцију, и санкције међународног права су установљене, у складуса посебном природом тога права, средствима заснованим на искуству, више –мање ефикасном, према томе да ли су кажњаване повреде представљале дело

појединаца или дело управљача. У циљу доследнијег уважавања и примене међународно – правних норми, Институт за међународно право (основан 1873. год.) ставља себи у задатак, поред осталог, и рад „на поштовању ратних закона”. Да би своју делатностучинио кориснијом за међународну заједницу, 1880. године редигује Приручникзакона сувоземног рата, који је, поред осталог, имао за циљ да сугерира ипомогне државама у изради сопствених законодавстава у којима треба данађу место и кривичне санкције. На пример, у члану 84. Приручника стоји данарушиоци ратних закона заслужују казне које су посебно назначене укривичном закону. После Првог светског рата у појединим земљама пришло сеи реализацији санкција над починитељима кривичних дела. Тако на пример, поредграђанске одговорности Немачке, Аустро-Угарске, Турске и Бугарскепокреће се питање кривичне одговорности ових земаља и њихових руководилаца.Подигнуте су оптужбе у Енглеској, Русији, Француској и др. државама захотимичан злочин и масовно убиство не само против немачких официра који сунепосредно командовали јединицама, него и против немачке владе и цара којису издавали наређења.У том циљу је 25. јануара 1919. године, наКонференцији мира у Паризу, установљена комисија од 15 чланова запроучавање ратних одговорности. Санкције за повреду ратних закона прецизносу дефинисане у Версајском уговору који је закључен са Немачком 28. јуна1919. године (члан 227–230). У члану 227. Уговора дословно се каже: дасиле савезничке и удружене оптужују јавно Вилијема II Холенцолерна за највишуповреду међународног морала и освештарог поштовања уговора. Одмах изатога, у чл. 228. стоји да немачка влада признаје савезничким и удруженомсилама слободу да ставе под своје војне судове лица која су оптужена да суизвршила дела противна законима и обичајима у рату.Вашингтонска конвенција о правилима поморског рата и о употреби гасова,од 6. фебруара 1922. године у члану 3, поред осталог, истиче: да ће сваколице у служби ма које било силе, поступајући по наређењу или без наређењастарешине, које повреди једно од наведених правила, сматраће се да је повредилоратне законе и биће у положају да буде суђено и кажњено као да је извршилодело масовног разбојништва. Многобројна зверства фашистичких оружаних снага у другом светском рату убрзала су рад прогресивних снага на изради санкција за лица која су починила ратне злочине. Тако да се већ октобра 1942. године у Лондону оформљујеКомисија Уједињених нација за ратне злочине, да би годину дана касније наКонференцији у Москви (од 19. до 30. октобра 1943) била донесена посебнадекларација о немачким зверствима коју су потписали Рузвелт, Черчил и Стаљин.У овој Декларацији се, поред осталог, каже и следеће: „када буде датопримирје ма каквој власти образованој у Немачкој, немачки официри и војници,као и чланови нацистичке странке који су били одговорни или који су дали својпристанак за свирепости, убијања и стрељања о којима је било речи, биће упућени

у земље у којима си извршили своја гнусна злочинства ради суђења и кажњавањасходно законима тих ослобођених земаља и слободних влада које у њима будуорганизоване”... Пред сам завршетак Другог светског рата, на Кримској конференцији(фебруара 1945) Рузвелт, Стаљин и Черчил су се сагласили да „питање главнихратних злочинаца проуче три министра иностраних послова ради подношењаблаговремено извештаја по завршетку Конференције”. Капитулацијом Немачке коначно се прилази реализацији неких од наведених одредби. Стаљин, Труман и Атли 2. августа 1945. године потписују Постдамску декларацију у којој се, поред осталог, налаже да „ратни злочинци и они који су обухватили или имали за последицу зверства или ратне злочине имају се ухапсити и предати суду”. Само 6 дана касније, представници САД, Велике Британије, Совјетског Савеза и Француске потписују тзв. Лондонски споразумО гоњењу и кажњавању главних ратних злочинаца. Суђење немачким ратним злочинцима одржано је у Нинбергу од 20. новембра 1945. до 30. септембра 1946. године пред Међународним војним судом састављеним на основама одредаба Лондонског споразума и усвојене Повеље Суда. Судски колегијум и Комитет главних тужилаца сачињавали супредставници четири велике силе СССР, САД, Велике Британије и Француске.Оптужена су за ратне злочине њих 24 и то за дела: 1. злочин против мир (припремаи вођење агресивног рата); 2. ратне злочине (повреде ратног права и обичаја); и3. злочин против човечности. Међународни војни суд је прогласио кривим 21 оптуженог, а три оптужена ослободио. На смрт вешањем осуђено 12 оптужених – Геринг, Рибентроп,Кајтел, Калтенбрунер, Розенберг, Франк, Фрик, Штрајнхер, Заукел, Јолд, Борман и Саја-Инкварт; на доживотну тамницу осуђени су Рес, Функ и Редер; на 20 година тамнице Ширах и Шпер; на десет година Дениц. Тројица ослобођених су Шахт, Папер и Фриче. За ово суђење посебно важно је истаћи чињеницу да су кривцима не само изречене оштре казне, него су те казне и извршене – што није био случај са кривцима из Првог светског рата. Поред тога, суђење ратним злочинцима у Нирнбергу представља велики допринос еволуцији међународног права: због тога што је овим суђењем прекинута ранија пракса међународног права – да штити шефове држава и другењене високе представнике од санкција у сличним ситуацијама. Суд у Нирнбергује чак закључио: да „онај који крши законе рата не може стећи имунитет радећи уиме државне власти, ако држава, наређујући ову акцију, прелази права која имапрема међународним законима”. Суђење у Нирнбергу и извршавање донетих пресуда, на жалост, није постала пракса међународне заједнице. У многобројним ратовима вођених широм света после Другог светског рата многа лица (укључујући и поједине шефове влада) починила су многе ратне злочине (сличне онима из Другог светског рата због којих су њихови починитељи кажњени) за које до данас нису кривично одговарали. Тиме је направљен велики корак назад, не само за међународно право, него и за мир у свету у целини. ињеница да многобројни ратни злочинци нису кривично одговарали за своја злодела очињена у ратовима који су вођени после Другог светског рата, наравно, не значи да је међународно право престало да делује, нити да је починитељима злочина учињенодело опроштено. Напротив, сматра се да се међународно право непрекидно

развија у послератном периоду – упоредо са општим развојем међународне заједнице (као и да све ратне злочинце треба адекватно казнити). У том циљу се и апелује на потребу упорнијег ангажовања не само међународног права, него и прогресивног човечанства у целини на изналажењу ефикаснијих мера у кажњавању ратних злочинаца свих врста (без обзира на каквој се дужности налазио, од обичног војника до председника владе, у време извршења злочина и касније и – којој држави, малој, средњој или суперсили, припадали). Установљавање међународног кривичног суда, оји би пресуђивао о кривичној одговорности како појединца тако и организација и влада – за којим се осећа потреба већ дуже времена – био би видан корак на том путу. На основу свега што се до сада покушало – и постигнутим резултатима на забрани агресивног рата као средства опћења у међународним односима, може се закључити следеће:Прво, зачеци ограничавања права на рат потичу још из времена старе Кине; Друго, да је, практично, све до усвајања Пакта Друштва народа, рат улазиоу састав међународног јавног права са истим правом и разлогом као и мир;Треће, да је нападачки рат изричито био забрањен позитивним међународнимправом први пут тек 1928. године у Брианд-Келлоговом пакту; Четврто, правни систем Уједињених нација забрањује не само сваки агресивни рат, него и сваку другу употребу оружане силе и претњу употребом силе. Тиме је, коначно агресивни рат стављен ван закона, а мир проглашен јединим легалним стањем међународних односа. То практично подразумева,како с правом констатује др Милан Шаховић, да се, међународно право не може више делити на право мира и право рата, чиме је затворен круг започет забраном рата утврђеном у Пакту Друштва народа, проширен са Брианд Келлоговим Пактом и, најзад, завршен одрицањем од претње или употребе силе из Повеље Уједињених нација. Као што се види, на пољу забране рата као средства опћења у међународним односима и међународном праву, постигнути су изванредни резултати. Чињеница да и поред тога рат егзистира у савременом свету, производ је постојећих економских и политичких међународних односа, а не правних. Мада је дефиниција агресије потпуно јасна и веома прецизна, изведене агресије и после њеног усвајања у Генералној скупштини УН (у Вијетнаму, СР Југославији, Авганистану, Ираку и многим другим), говори, нажалост, да се рат и сила и даље, врло често на најгрубљи начин, користе у пракси и тиме свесно крше све одредбе међународног права које то регулишу.

ЛИЦА ЗАШТИЋЕНА У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА – ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ, РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ

Међународно право у орузаним сукобима пруза заститу рањеницима, болесницима, ибродоломницима, ратним заробљеницима и грађанским лицима. Правна правила која регулису овуматерију налазе се кодификована у Зеневским конвенцијама и Допунским

протоколима и данаспредстављају међународни кодекс људских права у рату. Зеневске конвенције донете 1949.године обухватају ове 4 конвенције: Конвенција за побољсање судбине рањеника и болесникау орузаним снагама у рату, Конвенција за побољсање судбине рањеника и болесника, ибродоломника орузаних поморских снага, Конвенција о поступању са ратним заробљеницима, Конвенција о застити грађанских лица за време рата. Допунски протоколи уз Женевске конвенције усвојени 1977. године односе се на заштиту жртава међународних оружаних сукоба (Протокол I) и заштиту жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II).Прва женевска конвенција закључена је 1864. године, и у њој је био регулисан само полозајвојних рањеника у сувоземном рату. Ова је Конвенција имала само 10 цланова. У њој судата основна начела: рањеници и санитет са обе стране прогласени су неприкосновеним, налаже се заштита рањеника без дискриминације, уводи се као заштитни знак – знак „Црвеног крста“.Развој ратне технике и ратовања, као и чињене злоупотребе, налагале су допуњавање и разрадуправила Женевске конвенције, као и проширивање заштите на већи број лица у ратном сукобу.1906. године приликом њене ревизије заштита је проширена и на болеснике. На Хашкимконференцијама 1899. и 1907. године донета су нова правила на основу којих су заштићени ирањеници и болесници у поморском рату, као и бродоломници. Положај ратних заробљеникарегулисан је у Хашком правилнику у законима и обичајима рата на копну из 1907. године. Женевске конвенције су после Првог с.р. ревидиране 1929. године. Имајући у виду тешкаискуства из Другог с.р, одржана је дипломатска конференција у Женеви 1949. године, на којој судонете данас важеће Женевске конвенције. Оне се морају примењивати у сваком оружаномсукобу. Посебан положај имају лица у оружаним сукобима који немају карактер међународног сукоба,а избију на територији једне од држава уговорница. До 1949. године ова лица нису била штићенамеђународним правом. Ради се, наиме, о грађанским ратовима, колонијалним ратовима идругим устанцима. Заштита дата овим лицима у 3 члану Женевских конвенција је мала. Она се своди на захтев за хуманим поступком, и то према лицима која је учествују непосредно унепријатељствима, подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје и лица онеспособљена за борбу услед болести, ране, затвора, или било ког другог узрока, и то без икакве дискриминације.Државе уговорнице су обавезне да предузму законодавне мере ради утвђивања казненихсанкција против лица која би извршила или дала наређења да се изврши дело противно конвенцијама, а нарочито она дела која долазе у ред тешких повреда Женевских конвенција. А то су: хотимично убиство, мучење и нечовечно поступање, уништење и присвајање добара које се не може правдати војним разлозима, незаконита депортација или пресељење, незаконито лишавање слободе,узимање талаца и томе слично. Допунски протоколи се налазе код питања Унутрашњи сукоби изабрана употребе силе.Трећа Женевска конвенција из 1949. године регулише положај ратних заробљеника. Ратни заробљеник је оно лице одређене категорије које у орузаном сукобу падне под властнепријатеља. То су пре свега припадници оружаних снага једне од страна у сукобу, припадници милиције и добровољачких одреда, као и чланови организованог покрета отпора, ако испуњавају горе наведена 4 услова.

Затим статус ратних заробљеника имају чланови оружаних снага који припадају једној влади или власти које није признала сила која их држи, чланови посада авиона, ратни дописници, снабдевачи, културне екипе; чланови посада трговачких бродова, и цивилногваздухопловства, становниство неокупиране територије које се услед приблизавања непријатеља дигло на оружје. Најзад, ратним заробљеницима ће се сматрати лица пуштена из заробљениства па опет интернирана, као и високи државни званичници.Основно је са гледишта међународног права да је ратни заробљеник у власти силе која га је заробила, а не у власти појединаца, или војних јединица које су га заробиле. Са заробљеницима се мора човечно поступати и без икакве дискриминације. Заштићена је њихова личност и људска част.Забрањена је одмазда. Они имају право на бесплатно издрзавање и лечење.После пада у заробљеништво, заробљеник мора бити сто пре евакуисан са бојишта. Евакуација мора бити такође човечна. Ратни заробљеник приликом испитивања не сме бити примораван надавање информација, изузев сто је дужан да каже своје име и презиме, чин, датум рођења, и број матрикуле. Припадник оружаних снага треба да буде снабдевен исправом која му се не може одузети. Заробљеник може задржати ствари које му служе за личну употребу. Ратни заробљеници, у циљу очувања њиховог физичког и духовног здравља, а с обзиром на њихов пол и физичке способности, могу бити употребљени као радна снага. Подофицири могу бити употребљавани само за надзорне радове. Официри, међутим, не могу бити приморавани да раде.У циљу заштите права и представљања ратног заробљеника пред војним властима, МКЦК, или којом другом сличном организацијом, заробљеници бирају слободно и тајним гласањем сваких 6 месеци своје поверенике. У официрским логорима, повереник је најстарији официр у највишем чину. Избор повереника мора да потврди сила која их држи у својој власти. Повереници имају дужност да се старају за физичко, морално, и интелектуално здравље заробљеника.Заробљеници подлежу законима, уредбама, и општим наређењима који важе у орузаним снагама силе која их дрзи. За ратне заробљенике по правилу су надлезни војни судови. Конвенција забрањује свако колективно казњавање за индивидуална дела, сваку телесну казну, свакозатварање у просторије које нису осветљене дневном светлосцу, као и сваки облик муцења исвирепости. Војне власти и војни судови могу изрицати само оне казне која су за иста дела предвиђене и за припаднике оружаних снага те силе. Одмах по избијању сукоба и у свим случајевима окупације, свака од држава уговорница мора да установи званичан обавестајни биро о ратним заробљеницима који ће бити у њеној власти. За време другог сведског рата биро се налазио у Зеневи и располагао са подацима за 36 милиона лица. Конвенција предвиђа две врсте репатријација ратних заробљеника: за време рата и после рата. Ако је ратном заробљенику знатно умањена ментална и физицка способност или ако би лецењеизискивало висе од годину дана, он мозе бити непосредно врацен у домовину. По окончању активних непријатељстава, ратни заробљеници морају без одлагања бити пустени на слободу иврацени у домовину. Генерална скупстина УН донале је резолуцију 1952. године којом се забрањује употреба силе ради извршења или

спречавања репатријације (због случајева у Корејском рату када су неки ратни заробљеници одбили да се врате кући).

ЛИЦА ЗАШТИЋЕНА У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА – ЦИВИЛНО СТАНОВНИШТВО, БОЛЕСНИЦИ, И

РАЊЕНИЦИ

Заштита цивилног становништа садржана је у Четвртој женевској конвенцији која штити грађанска лица у доба рата. Ова Конвенција се не односи само на оружане сукобе између дрзава, већина ситуације делимичне или потпуне окупације извесне земље. У првом реду ова Конвенција пружа заштиту грађанским лицима која се налазе на територији своје државе, као и оним грађанима који страдају у рату када падну под власт непријатеља.Општа је сврха Конвенције да заштити целокупно становништво земаља у сукобу, без разлике,нарочито без дискриминације у погледу расе, народности, вероисповести, или политичких убеђења.Њен је циљ да ублажи патње становништву које му рат доноси. Ради тога уведене су, на основу Конвенције, три зоне:Зоне безбедности то су мањи делови територије, ван домашаја рата, у којима се налази склоњено нејако становништво, болесни и рањени, старци и деца испод 15 година,труднице и мајке деце испод 7 година.Санитетске зоне то су места у којима се налазе збринути само рањеници и болесници. Неутрализоване зоне стране у сукобу могу, на основу писменог споразума, да створе на својим територијама тзв. неутрализоване зоне са циљем да се заштите, без разлике, рањеници и болесници, борци и неборци, затим грађанска лица која немају никакву војну функцију.Стварање нарочитих зона ради заштите цивилног становништва практиковано је 1938. године у Спанском грађанском рату и 1948. године у рату између Израела и арапских земаља. И поредових примера који показују корисност ове институције, има аутора који сумњају у могућност образовања зона у евентуалним будућим сукобима, с обзиром на природу тоталног рата у коме је и најмање пространство од војног значаја. Међутим, ове би зоне, нарочито у ратовима мањих размера, могле да нађу своје место, без обзира на мањи или већи степен ефикасности. Према заштићеним лицима сила у чијој су власти може предузети мере безбедности, али у границама човечног поступања и уз постовање личности. Посебно је забрањено изазивање физичких патњи и убијање. Нико не може бити кажњен за дело које није починио. Колективне казне су забрањене као и узимање талаца.Најзначајније одредбе ове Конвенције односе се на заштићена лица на окупираној територији. Поред тога сто и за ова лица вази нацело хуманог поступка, знацајно је да обилик окупације немозе утицати на њихова права. Конвенцијом се забрањује окупационој сили да приморава заштићена лица да служе у њеним оружаним снагама. Најзад, Конвенција садржи правила о поступку са интернираним лицима. У

Конвенцији се иде за тим да се интернирано лице подвргне поступку који је предвиђен за ратне заробљенике. Тиме се хтела спречити примена злогласног режима према интернарцима у концентрационим логорима. Држава која држи интернирце обавезна је да са њима поступа човечно, да их издржава, пружи здравствену заштиту и омогуцава им контакт са спољним светом и породицом. Прве две Женевске конвенције односе се на побољшање судбине рањеника и болесника у сувоземном рату, као и рањеника, болесника, и бродоломника у поморском рату. Државе уговорнице су се путем ових Конвенција обавезале не само да неће нападати војног рањеника, болесника, или бродоломника, већ да ће га пребацити до амбуланте и предузети потребно лечење. Поступак према војним рањеницима, болесницима, и бродоломницима мора бити хуман.Забрањено је не само наношење телесних повреда и повреда њихове личности већ и свака друга дискриминација. Мртви треба да буду сахрањени или спаљени, и налазе се вођење евиденције о гробовима непријатељских војника. Женевске конвенције штите санитетско особље. У састав војно-санитетске службе убрајају се болнице и амбуланте, покретне санитетске јединице, санитетски транспорти и сво особље које ради унаведеним јединицама. Конвенције од 1949. године праве разлику између санитетског особља:стално санитетско особље, помоцно санитетско особље (цине га војници који после борбе преносерањенике) и цивили ако су припадници друства Црвеног крста. Санитетско особље обавезно носитраку на левој руци са знаком Црвеног крста.Транспорти рањеника, болесника, као и санитетског материјала не могу бити предмет напада иимају се у том смислу поштовати и штитити. Уколико пак ови транспорти падну у руке противничке стране, на њих це се примењивати ратни закони под условом да страна у сукобу мора преузети на себе бригу о рањеницима и болесницима. Строжији резим предвиђен је за санитетске авионе.Они не смеју бити предмет напада ако се држе курса који је предвиђен предходним споразумом између страна у сукобу. Међутим, санитетски авиони морају се повиновати сваком захтеву да се спусте на земљу, а уколико буде задржан од противничке стране после прегледа, рањеници и болесници који се нађу у њему сматраће се ратним заробљеницима. Војни санитетски бродови су они бродови које су државе уговорнице саградиле или преуредиле нарочито и искључиво у циљу пружања подршке рањеницима, болесницима, и бродоломницима, као и њиховог лечења и транспортовања. Они не смеју ни у кој прилици бити предмет напада, нити узапшења.

ОКОНЧАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТАВА

Стране у сукобу могу да окончају рат на два начина: једнострано или споразумно. Једнострани начин се огледа у коначном покоравању непријатеља (Дебелација). Тада обично долази до анкетирања покорене територије, у ствари до нестајања једног међународногсубјекта из међународне заједнице. Споразумно, стране у сукобу могу прекинути непријатељства ради успостављања општег примирја. То је фаза која често

предходи закључењу мира. Опсте примирје има војни и политички карактер и зато га закључују, по правилу, војна лица уз сагласност њихове владе.Током рата може доћи до привремене обуставе непријатељстава (примирје) на појединим борбеним секторима, најчешће у циљу прикупљања мртвих и рањених, али њихов циљ није обустава непријатељстава ради окончања рата.За време рата може доћи до капитулације, тј. споразума о условима предаје дела борбених јединица или целокупне оружане снаге једне од страна у сукобу. То је војни споразум и њега предвиђа Хашки правилник из 1907. године, према коме стране у сукобу приликом његовог закључења морају водити рачуна о правилима војничке части. Безусловна капитулација је споразум војне природе који представља комплетну предају оружане силе једне од страна у сукобу и то без икаквих услова.

СВРШЕТАК РАТА И РЕПАРАЦИЈЕ

Правило је да се рат завршава уговором о миру, мада је било случајева да је рат био окончан и без уговора о миру (нпр. рат између Француске и Мексика 1862-1867). Уговор о миру је међународни уговор закључен између страна у сукобу, са циљем успостављања мирних односа. Он садржи решења за сва питања којима треба регулисати ове будуће односе. Углавном то су: територијална питања, држављанство, репатријација ратних заробљеника; разна политичка питања, као што је распуштање политичких партија ангажованих у вођењу рата; одговорност и екстрадиција ратних злочинаца; војна питања као сто су разоружање, ратна штета; економска идруга питања. Уговори о миру предвиђају гаранције за њихово извршење. У њима се могу налазити механизми као и начини за извршавање уговора о миру. Правило је да ратно стање са правног становишта престаје оног тренутка кад уговор о миру ступи на снагу. Он, у сваком случају, ступа на снагу са разменом ратификационих инструмената, уколико је таква ратификација уговором предвиђена. Уговори о миру морају се извршавати. Њихово непоштовање, делимично или у целини, представља кршење међународног права

Литература:1. Међународно јавно право, Крећа Миленко, Београд 2010

2. Међународно јавно право,  Б. Јанковић - З. Радивојевић ,Ниш, 2009.

3. Међународно јавно право, Родољуб Етински, 2010

4. Практикум из међународног јавног права, Миленко Крећа-Тијана Шурлан, 2011