VLADIM IR ILjIČ LENJIN

RADOVI III

Sadržaj:

Nova vremena, stare greške u novom vidu

O tezama po agrarnom pitanju Francuske komunističke partije

O uslovima primanja novih članova u partiju

Platili smo odveć skupo

O čišćenju partijeV.I. Lenjin - Radovi III

Nova vremena, stare greške u novom vidu

20. avgusta 1921. g..

Svaki specifični zaokret historije izaziva izvesne promene u obliku sitnoburžoaskih kolebanja, koja uvek postoje naporedno sa proletarijatom, koja uvek prodiru, u ovoj ili onoj meri, u sredinu proleterijata.

Sitnoburžoaski reformizam, tj lakejstvo pred buržoazijom, prikriveno sladunjavim demokratskim i'' socijal'' - demokratskim frazama i nemoćnim željama, i sitnoburžoaski revolucionarizam, strašan, naduven, nadmen na rečima, a monstrum razdrobljenost, nepovezanosti, bezglavost - na djelu - to su 02:00'' struje'' tih kolebanja. Ona su neizbežna, dogod nisu uklonjeni najdublji koreni kapitalizma. Njihov se oblik sada modifikuje u vezi sa izvjesnim zaokretom u ekonomskoj politici sovjetske vlasti.

Osnovni moƟv kod menjševika je:'' Boljševici su okrenuli nazad, ka kapitalizmu, i tu im je smrt. Revolucija je ipak buržoaska, podrazumevajući tu i Oktobarsku! Živela demokratija! Živio reformizam!'' Bilo da se to govori čisto na menjševičko, ili na eserovski način, u duhu Druge i Druge i po internacionale, suština je jedna te ista. Osnovni motiv kod poluanarhista, tipa nemačke'' komunističke radničke partije'', ili onog dijela bivše naše radničke opozicije [A]. koji je napustio ili napušta partiju, jest:'' Boljševici sad ne veruju u radničku klasu!'' Iz toga se izvode parole koje u manjoj ili većoj meri liče na one kronštatske iz proleća 1921. godine [B]. Što je moguće trezvenije i preciznije protivstaviti vođenje računa o faktičkim klasnim snagama i neosporne činjenice - lamentacije i panici filistara iz redova reformizma i filistara iz redova revolucionarizma - takav je zadatak marksista. Setite se glavnih etapa naše revolucije. Prva etapa, čisto poliƟčka, takoreći, od 25. oktobra do 5. januara, do rasterivanja Ustavotvorne skupštine. Za nekih 10 nedelja mi smo uradili 100 puta više za stvarno i potpuno uništenje ostataka feudalizma u Rusiji nego menjševici i eseri za osam meseci (februar-oktobar 1917. g) njihove vlasti. Menjševici i eseri, a u inostranstvu svi heroji Druge i po internacionale, bili su u to vremebedni pomagači reakcije. Anarhisti ili su izgubljeno stajali na strani, ili su nam mogao. Da li je tada revolucija bila buržoaska? Razume se da jest - utoliko ukoliko je naše završeno delo bilo dovršavanje buržoasko-demokratske revolucije, ukoliko jošnije bilo klasne borbe unutar'' seljaštva''. Ali u isto vreme mi smo uradili džinovski mnogo iznad buržoaske revolucije, za socijalnu, proletersku revoluciju: (1) Mi smo razvili kao nikada ranije snage radničke klase na korišćenju, s njegove strane državne vlasti. (2) Mi smo zadali svetski osetljiv udarac fetišima malograđanske deomoracije, Ustavotvornoj skupštini i buržoaskim'' slobodama'', tipa slobode štampe za bogataše. (3) Mi smo stvorili sovjetski tip države - džinovski korak napred posle 1793. i 1871. godine.Druga etapa. Brest-Litovski mir. Orgije revolucijonarnu fraze protiv mira - polupatriotskefraze kod esera i menjševika,'' leve'' - kod jednog dela boljševika. '' Ako se pomirimo sa imperijalizmom, propali smo!'' - Ponavljao je u panici ili sa zluradošću malograđanin. Alieseri i menjševici mirili su se sa imperijalizmom, kao učesnici u buržoaskoj pljački protiv radnika. Mi smo se'' mirili'' dajući pljačkašu jedan dio imovine, radi spasenja vlasti radnika, radi zadavanja još snažnijih udaraca pljačkašu. Fraza kako m ine vjerujemo u snage radničke klase naslušali smo se mi tada koliko hoćeš, ali se nismo dali obmanuti frazom. Treća etapa, Građanski rat - od Čehoslovaka i'' učredilovaca''[C]. do Vrangela, 1918.-1920. godine. Naša Crvena armija nije postojala u početku rata.Ta Armija je i sada ništavna prema bilo kojoj vojsci zemalja Atante, ako hoćemo da uporedimo materijalne snage. Pa ipak smo mi pobedili u borbi sa svetski moćnom Antantom. Savez seljaka i radnika, pod rukovodstvom proleterske državne vlasti, uzdignut je - kao tekovina svetske istorije - na dotle neviđenu visinu. Menjševici i eseri igrali su ulogu pomagača monarhije, pomagača kako direktnih (ministri, organizatori, propovednici), tako i prikrivenih ('' najfinija'' i najplodnija je pozicjia Černovih i Martovih, koji su tobože prali ruke, a na djelu radili perom proƟv nas ). AnarhisƟ su se takođe bespomoćno prevrtali: jedan dio nam je pomagao, drugi kvario rad povicima protiv vojne discipline ili skepticizmom. Četvrta etapa. Antanta je prinuđena da prekini (da li za dugo) intervenciju i blokadu. Nečuveno razorena zemlja jedva malo da počinje da se oporavlja, tek sada videći svu dubinu urpopašćenosƟ, trpeći najteže nevolje, obustavljanje industrije, nerodice, glad, epidemije.

Mi smo se digli do najvišeg iu isto vreme do najtežeg stupanja u našoj svetskoj istorijskoj borbi. Neprijatelj u datom trenutku i u datom periodu nije više onaj koj je bio juče. Neprijatelj - nisu horde belogardejaca pod komandom spahija, podržavane od svih menjševika i esera, od svekolike međunarodne buržoazije. Neprijatelj je sada svakidašnjica ekonomike u sitnoseljačkoj zemlji, sa razorenom krupnom industrijom.Neprijatelj je sitnoburžaska stihija koja nas okružuje kao uzduh i koja veoma jako prodireu redove proletarijata. A proletarijat je deklasiran, tj izbijen iz svoga klasnog koloeka. Stoje fabrike i zavodi: proletarijat je oslabljen, pocepan, onemoćao. A sitnih buržuja sƟhiju u zemlji podržava svekolika međunarodna buržoazija, još uvek svetski moćna. Pa kako da čovek na poklekne! Naročito takvi heroji kao što su menjševici i eseri, kao riteri Druge i po internacionale, kao bespomoćni anarhisit, kao ljubitelji'' leve'' fraze. '' Boljševici skreću ka kapitalizmu, došao je kraj boljševicima, revolucija ni kod njih nije prešla okvire buržoaske revolucije''. Takvih povika slušamo mi i odviše. Ali smo se na njih već navikli. Mi ne umanjujemo opasnost. Mi joj gledamo pravo u oči. Mi govorimoradnicima i seljacima: opasnost je velika - više združenost, istrajnosti, hladnokrvnosti, izbacujte s prezirom napolje menjševike, esere, paničare i drekavci. Opasnost je velika. Neprijatelj je daleko jači od nas u ekonomskom pogledu, kao god što je juče bio daleko jaši od nas u vojnom pogledu. Mi to znamo, i u tom znanju je čišćenje rusije od feudalizma, i za razvitak svih snaga radnika i seljaka, i za svetsku borbu protiv-imperilizma, i za međunarodni proleterski pokret, oslobođen od vulgarnosti i niskosti Druge i Druge i po internacionale - da panični povici na nas ne dejstvuju. Mi smo svoju revolucionarnu delatnost'' opravdali'' već sasvim potpuno - i preko toga - dokazavši delima celom svetu za šta je sve sposobna proleterska revolucionarnost, za razliku od menjševičko-eserovske'' demokratije'' i kukavičkog reformizma, prikrivenog paradnim frazama. Ko se boji poraza pred početak velike borbe, taj se može nazvati socijalistom samo radi teranja šege sa radnicima. Upravo zato što se mi ne bojimo da gledamo opasnosti u oči, mi bolje koristimo svoje snage za borbu, mi trezvenije, opreznije, sračunatije odmjeravamo šanse, mi činimo sve ustupke koji jačanju nas, a cijepaju neprijatelja (kao što je sada uvideo i poslednji glupak - da je'' Brest-Litovski mir'' bio ustupak koji je ojačao nas i koji je pocijepao snage međunarodnog imperijalizma).

Menješevici viču da porez u naturi, da sloboda trgovine, davanje koncesija i dopuštanje državnog kapitalizma znače krah komunizma. Tim menjševicima pridružio su u inostranstvu bivši komunist Levi, toga Levija trebalo je braniti dok su se njegove greške mogle nekako objasniti kao reakcija na niz grešaka koje su počinili'' levi'' komunisti, osobito u martu 1921. godine u Nemačkoj [D].; taj se Levi ne sme više braniti kada se on,umesto da prizna da nije u pravu, srozava do menjševizma na čitavoj liniji. Grlatim menjševicima ćemo ukazati jednostavno, recimo, na to da su

komunisti još u proleće 1918. godine proglasili i branili ideju bloka, saveza sa državnim kapitalizam protiv sitnoburžoaske stihije. Pre tri godine! Prvih meseci boljševičke pobede! Još tada bilo je trezvenosti kod boljševika. I otada niko nije mogao da opovrgne pravilnost našeg trezvenog vođenja računa o snagama kojima raspolažemo.

Levi, koji se srozao do menjševima, savetuje boljševicima (on'' proriče'' pobedu kapitalizma nad boljševicima, isto onako kao što su svi malograđani, demokrate,

socijal-demokrate, i drugi proricali našu propast u slučaju rastjerivanja ustavotvorne skupštine!) Da se obrate za pomoć čitavoj radničkoj klasi! Jer dosada im je, izvolite videti, pomagao samo jedan deo te klase!

Tu se Levi sjajno pokalapa sa onim poluanarhisitma i drekavci, a delom i sa nekim iz redova bivše'' radničke opozicije'', koji vole da govore zvučne fraze na temu o tome kao boljševici sada'' ne veruju u snagu radničke klase''. I menjševici, i anarhistički elementi pretvaraju taj pojam'' snage radničke klase'' u fetiš, ne umejući da razmisle o njegovoj faktičkoj, konkretnoj sadržini. Na mesto proučavanja i analize te sadržine oni postavljaju deklamaciju.

Gospoda iz Druge i po internacionale, želeći da se nazivaju revolucionarima, u stvari se pokazuju pri svakoj ozbiljnijoj situaciji - kontrarevolucionarima, jer se boje nasilnog rušenja starog državnog aparata, jer ne veruju u snage radničke klase. Kada smo mi to govorili o eserima i Ko, kod nas to nije bila fraza. Svako zna da je Oktobarska revolucija na djelu istakla nove snage, novu klasu - da najbolji predstavnici proleterijata sada upravljaju Rusijom, da su stvorili Armiju, vodili je, stvorili mjesnu upravu itd, da rukovode industrijom i ostalim. Ako u toj industriji ima birokratskih izopačenja, mi to zlone krijemo, već ga iznosimo na videlo, borimo se protiv njega. Ko zbog izopačenja novogporetka zaboravlja na njegovu sadržinu, zaboravlja da je radnička klasa stvorila i da vodi državu sovjetskog tipa - taj prosto ne ume da misli i sipa reči u vetar.

Ali'' snage radničke klase'' nisu bezgranične. Ako je sada priliv svežih snaga iz redova radničke klase slab, ponekad vrlo slab, ako je urpkos svim dekretima, pozivima i agitaciji, urpkos naređenjima o'' isticanju vanpartijaca'' priliv snaga ipak slab - oda se tu ograđivati deklaracijom o'' neverovanju u snage radničke klase'' znači srozavati se do praznog frazerstvo.

Bez izvesnog'' predaha'' tih novih snaga nema; one mogu rasti samo lagano; nema se odakle da se one uzmu, osim na bazi obnovljene krupne industrijske (tj. govoreći preciznije i konkretnije, na bazi elektrifikacije).

Posle ogromnih, ranije u svetu neviđenih napora, radničkoj klasi u sitnoburžoaskoj razorenoj zemlji, radničkoj klasi koja je u velikim razmerama nastradala od deklasiranja -potreban je razmak vremena da nove snage mogu odrastu, da se mogu dovesti u red, da sestare i oronule mogu '' remontirati''. Stvaranje vojnog i državnog aparata koji je bio sposoban da izdrži iskušenja pobedonosno 1917. - 1921. godine - je velika stvar, koja je okupirala, angažovala, iscrpla realne'' snage radničke klase'' (a ne one koje postoje u deklamacija drekavaca). To treba shvatiti i računati sa nužnošću, tačnije: sa neizbežnošću usporenog priraštaja novih snaga radničke klase. Kada menjševici viču o'' bonapartizmu'' boljševika (oslanjaju se, vele, na vojsku i na aparat, proƟv volje'' demokratije''), onda se Ɵm sjajno izražava taktika buržoazije, i Miljukov je pravilno podržava, podržava'' kronštatske ' '(s proleća 1921. g) parole. Buržoazija pravilno uzima uobzir da se stvarne'' snage radničke klase'' sastoje sada iz moćne avangarde re klase (Ruska komunistička partija, koja nije nijednom, već u toku

25 godina stekla sebi, delima, ulogu, naziv, snagu'' avangarde ' 'jedino revolucionarne klase), plus elementi koji su najviše oslabljeni deklarisanjem, koji su najpodložniji menjševičko i anarhisitičkim kolebanjima.

Pod parolama'' više verovanja u snage radničke klase'' vrši se sada na djelu jačanje menjševičkih i anarhisitčkih uticaja: Kronštat u proleće 1921. godine dokazao je to i pokaazo sa svom očiglednošću. Svaki svijestan radnik treba da raskrinkava i goni one koji viču našem'' neverovanju u snage radničke klase'', jer ti drekavci su na djelu ortaci buržoazije i spahija, koji provode njima klasno slabljenje proleterijata putem širenja uticaja menjševika i anarhista.

Eto gde'' leži zec'', ako hoćemo da trezveno proniknemo u stvarnu sadržinu pojma'' snage radničke klase''!

Gde je vaš rad, Dragovići, gde su vaša dela na realnom isticanju vanpartijaca na najvažniji, savremeni'' front'', na ekonomski front, na stvar privredne izgradnje? Takvopitanje treba da svesni radnici postavljaju drekavci. Tako uvek treba i tako se mogu raskrinkavati drekavci, tako se može dokazati da oni na djelu ne pomažu već

sprečavaju izgradnju privrede, ne pomažu već odmažu proleterskoj revoluciji, ne provode proleterske već sitnoburžoaske težnje, služe tuđoj klasi. Naša je parola: dole drekavci! Dolje nesvesni pomagači belogardejštine, koji ponavljaju greške nesrećnih kronštatovaca s proleća 1921. godine! Na stvaran prakƟčni rad, koji umije da shvaƟ specifičnost sadašnjeg trenutka i njegove zadatke! Nama nisu potrebne fraze, već delo.

Trezveno vođenje računa o toj specifičnosti io stvarnim, a ne fantastičnim, klasnim snagama govore nam:

-Poslije perioda ranije u svetu još neviđenih tekovina u oblasti proleterskog stvaranja- vojnog, administrativnog, općepolitičkog - nastupio je - ne slučajno već neizbežno, ne krivicom pojedinih lica ili partija, već usled objektivnih uzroka - period daleko sporijeg narastanja novih snaga. U privrednom radu neizbežna je teža, sporija, postepenije izgradnja; to proisitče iz sušine tog rada u poređenju sa vojnim, administraƟvnim, općepolitički. To proističe iz njegove osobite teškoće i dublje ukorenjenost, nego što se tomože izraziti.

Zato ćemo se sa najvećom, trostrukom opreznošću postarati da odredimo svoje zadatke na toj novoj, višoj etapi borbe. Odredićemo te zadatke što skromnije; učinit ćemošto više ustupaka, razume se, u granicama onoga što proleterijat može da ustupi, ostajući vladajuća klasa; što je moguće brže ubiranje umerenog poreza u naturi i što je moguće više slobode razvitka, jačanja, obnove seljačkog gazdinstva, preduzeća koja nam nisu apsolutno potrebna dat ćemo zakupcima, među njima i privatnim kapitalistima i inostranim koncesionarima. Nama je potreban blok ili savez proleterske države sa državnim kapitalizmom protiv sitnoburžoaske stihije. Taj savez treba ostvariti vešto, po pravilu:'' Sedam puta odmeri, 01:00 odreži!'' Ostavimo neposredno sebi što manju oblast

rada, samo ono što je apsolutno potrebno. Koncentrirajmo na manjem oslabljene snage radničke klase, ali se zato učvrstimo jače, proverimo sebe ne jednom ili dvaput, nego mnogo puta, na praktičnom iskustvu. Korak po korak, pedalj po pedalj - drugačije se'' vojska'' kao što je naša ne može kretati napred po takvom teškom putu, u takvoj teškoj situaciji, pri takvim opasnostima. Onaj kome je'' dosadan'','' neinteresantan'','' nerazumljiv'' taj rad, ko se Mrši ili pada u paniku, ili se opija deklamacijama o odsustvu'' ranijeg poleta'','' ranijeg entuzijazma'' itd, - toga je bolje'' osloboditi rada'' i staviti u arhivu, da ne može da pričinjava štete, jer on ne želi ili ne ume da misli o specifičnosti datog stepena, date etape borbe.

U uslovima ogromne upropašćenosti zemlje u i iscrpljenosti snaga proeltarijata nizom gotovo natčovečanskih napora, mi se laćamo najtežeg: fundamenta doista socijalistčke ekonomike, pravilne robne razmene (tačnije: razmene produkta) između industrije i zemljoradnje. Neprijatelj je još daleko jači od nas; anarhična, malograđanska, individualna robna razmjena ometa naš rad na svakom koraku. Mi jasno vidimo teškoće,i sistematski, uporno ćemo ih savlađivati. Više inicijative i samoaktivnost provinciji, više snaga tamo, više pažnje na njihovo praktično iskustvo! Radnička klasa može da zaleči svoje rane, da obnovi svoju proletersku'' klasnu snagu'', seljaštvo može da se učvrsti u svom poverenju u proletesko rukovodstvo jedino posƟzanjem fakƟčkog uspehau obnovi industrije i stvaranju pravilne državne razmene prdukta, korisne i seljaku i radniku. Zahvaljujući im uspesima mi ćemo dobiƟ i priliv novih snaga - možda ne tako brz kako bi to svaki od nas želeo - ali ćemo ga ipak dobiti.

Za laganiji i oprezniji, za istrajniji i energičniji rad!

20. avgusta 1921. g. Lenjin

Beleške

[A] ''Radnička opozicija'' unutarpartijska frakcijska grupa, koja je najaktivnije istupila u periodu 1920. - 1922. godine.

''Radnička opozicija'' kao posebna grupa u redovima RKP(b) obrazovala se ideološki i organizaciono krajem 1920. godine. A. M. Kolontejeva u svojoj brošuri ''Radnička opozicija'', izdatoj povodom X. Kongresa RKP(b), datira postanak grupe ''Radnička opozicija'' u vrijeme IX. Kongresa partije, premda ističe da se ni na tom kongresu ni poslije nejga, u toku ljeta, ''opozicija ničim nije manifestirala''. Tek na septembarskoj konferenciji RKP(b) istupio je u ime opozicije J. Lutovinov, koji je insistirao ''na hitnom ostvarenju najšire radničke demokracije, na potpunom ukidanju naimenovanja, nanajstrožijem čišćenju partije i - ujedno - na emancipaciji najviših sovjetskih i sindikalnih uslova od izlišnog ''mišljenja'' CK Partije''. U periodu diskusije o ulozi i zadacima sindikata ''Radnička opozicija'' je, pretrpevši izvjesne izmene u svom sastavu, istupila kao organizaciono kompaktna grupa, podvgavajući oštroj kritici djelatnost CK po najvažnijim pitanjima partijske politike. Na X. Kongresu RSKP(b)

''Radnička opozicija'' koja je borjala 45 delegata, povela je odlučnu borbu protiv linije partije u oblasti partijskog, sindikalnog i privrednog rada. Odbacivši rezolucije koje je''Radnička opozicjia'' podnela po izvještaju CK, po referatu o partijskoj izgradnju, po pitanju o ulozi i zadacima sindikata i po Lenjinovom referatu o jedinstvu partije, X. Kongres RKP(b) okvalificirao je pozicije i poglede ''Radničke opozcije'' kao anarhosindikalisitčko skretanje. Rezolucija koju je kongres donio o jedinstvu partije zahtijevala je ''hitno raspuštanje bez izuzetka svih grupa obrazovnih na ovoj ili onoj platformi''. Ali se rukovodeća grupa ''Radničke opozicje'' nije potčinila tom zahtjevu i nastavljajući da postoji kao frakcija obratila se članovima prvog proširenog plenuma Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (21. februara do 4. marta 1922. g.) bez prethodnog obaveštenja CK i ruske delegacije u Izvršnom komitetu Kominterne, sa klevetničkom izjavom (''izjava dvedeset dvojice'') u kojoj se tvrdila da ''sa jedinstvenim frontom u našoj zemlji ne stoji stvar najbolje'', da u partiji preovlađuje neproleterski element i da je proletarijatu zabranjeno da ima svoje mišljenje, da se partija nalazi uoči rascjepa. Prošireni plenum stavio je u zadatak specijalnoj komisiji da razmotri izjavu ''dvadeset dvojice''. I zatim je po izvještaju te komisije odbacio optužbe koje je iznijela ''Radnička opozicija''.

Najvidniji lideri ''Radničke opozicije'' - A. Šljapnikov i S. Medvedev bili su kasnije prinuđeni da učine pismenu izjavu o priznanju pravilnosti generalne linije partije (ali je Sljapnikov i poslije toga nastavio da prikriva djelatnost ostataka ''Radničke opozicije'', zbog čega je u avgustu 1930. godine od CKK bio kažnjen strogim ukorom). [B] Kronštatske parole - parole sitnoburžoaske anarhijske kontrarevolucije, koje su u martu 1922. dodirne istakli kronštatski pobunjenici; oni su bili pod uticajem menjševika i anarhista i smjesta su ih podržali eseri i belogardejska emigracije. Među zahtjevima kronštatovaca bili su: sloboda trgovine i dizanje svih barijera; ponovni izbori za sovjete putem tajnog glasanja; sloboda zbora i štampe; sloboda dogovora (skupova), sindikata i seljačkih udruženja; ukidanje političkih odsjeka itd. Najizrazitija među knonštatskim parolama bila je: ''sovjeti bez boljševika'', koju su osobitoprihvatili belogardejska emigracija i vođe ruske krupne buržoazije.[C] Pristalice ustavotvorne skupštine - Prev.

[D] Greške ''lijevih'' komunista u martu 1921. godine u Njemačkoj - proisticale su iz takozvane teorije ofanzive, koja je tada vladala u partiji i čija je polazna točka bila slijedeća postavka, formulirana u proglasu, donesenom na kongresu partije u decembru 1920. godine: ''Ujedinjena komunistička partija dovoljno je jaka da tamo gdje to dozvole ili gdje to zatraže događaji istupi vlastitim snagama, i ona će pokazati kadrom da izazove akciju proleterijata ili da stane na čelo stihijski nastalih akcija''. Ta teorija, koja je potcjenjivala potrebu užeg svakodnevnog rada i partije u širokim masama radničke klase,u njenoj ekonomskoj i političkoj borbi, i koja je također malo vodila računao o objektivnim preduslovima za masovnu akciju, bila je vješto iskorišćena od njemačke buržoazije za provociranje akcije njemačkog proleterijata u trenutku nepovoljnom za njega, sa ciljem da se uništi revolucionarno žarište komunističkog pokreta u Srednjoj Njemačkoj. U tu svhu vladin komesar, socijal- demokrat Gerzing, izdao je naređenje da se uvedu policijski odredi u području Srednje Njemačke, zahvaćenom štrajkačkim

pokretom, gdje je kompartija imala najveći uticaj. Radnici su odgovorili generalnim štrajkom koji se pretvorio u oružani ustanak.24. marta CK njemačke kompartije izdao je poziv na opći štrajk, koji međutim nije naišaona dovoljnu podršku u čitavoj zemlji. Izolirani ustanak u Srednjoj Njemačkoj bio je brzo ugušen.

III. kongres Kominterne, koji je ptretresao to pitanje, dao je slijedeću ocjenu pogrešaka njemačke kompartije u vezi sa ''Martovskom akcijom'':''Marovska akcija bila je nametnuta ujedinjenoj komunističkoj partiji Nemačke napadom vlade na srednjo-nemački proletarijat. U toj prvoj od dna svog osnivanja, krupnoj bitki partija je učinila čitav niz grešaka, od kojih se najvažnija sastojala u tome što je odbrambeni karakter borbe nije bio dovoljno jasno podvučen i što je poziv na ofanzivu dao povoda nesavesnim neprijateljima proleterijata - buržoaziji, socijal- demokratskoj partiji i nezavisnima - da pred proletarijatom optuže. Ujedinjenu komunističku partiju Njemačke za podstrekivanje na ''puč''. Ta pogreška bila je još više produbljena krivicom čitavog niza partijskih drugova, koji su razvijali tu misao da je pri sadašnjoj situaciji ofenziva za partiju glavna metoda borbe...''Jaka razmimoilaženja koja je martovska akcija izazvala u redovima Ujedinjenekomunističke partije Njemačke, dovela su do otcepljenja od partija Paula Levija i drugih.

O tezama po agrarnom pitanju Francuske komunističke partije

11. decembra 1921. g.

Povodom teza po agrarnom pitanju, objavljenim sa potpisom ''CK (Le comite directeur) Francuske komunističke partije'' u 95 broju ''Seljačkog glasa'' (La Voix Paysanne), od 19. novembra 1921. godine, mogu da kažem slijedeće:

Čine mi se potpuno pravilnim, u duhu odluka kongresa Kominterne i veoma štetno izraženim osnovne misli tih teza, naime: (1) potreba revolucije za to da se izbjegnu novi imperijalistički ratovi; (2) krah pacifističke i vilsonovske ideologije; (3) bezuslovna potreba da se po agrarnom pitanju stvori ''program prelaznih mjera'' (un programme transitorie) ka komunizmu, prilagođenih za dobrovoljan prijelaz seljaka na podruštvljenje poljoprivrede u koje su u isto vrijeme donose trenutno poboljšanje položaja ogromne većine seoskog stanovništva, najamnih radnika i sitnih seljaka; (4) hitna konfiskacija, tj. eksproprijacija bez nakdnade (sans indemnite) kako neobrađenih zemljišta (les terres arables en friche), tako i zemljišta obrađivanih radom kolena, zakupca ili najamnih radnika (les terres mises en valeur par les colons, fermiers ou salaries); (5) predaja tih zemljišta svim radnicima, koji ih sada obrađuju, s tim da ti radnici obrazuju ''produkcione kooperative'' (cooperative de production), u skladu sa dekretima novog agrarnog zakonodavstva; (6) bezuslovno obezbeđenje''sitnim vlasnicima, koji sami obrađuju svoju zemlju'' (les petits proprietaires exploitant eux-memes) prava stalnog (i naslednog) korišćenja svih zemljišta; (7) potreba za obezbeđenjem ''neprekidnosti i povećanja proizvodnje'' u poljoprivredi (''continuite et

augmentation de la production''); (8) potreba za čitavim nizom mjera, koja će sistemstaskisprovoditi ''komunističko odgajanje seljaštva'' (education communiste de la classe paysanne). Budući potpuno saglasan s tim osnovnim mislima teza, ja mogu da učinim samo sledeće pojedine primedbe povodom tih teza, opće uzev:

1. Prvi dio teza posvećen je pitanju: ''Rat ili revolucija''. Tu se govori, pored ostalog, i potpuno opravdano, da su ''posljednji događaji ubili pacifističku i vilsonovsku ideologiju''(''les evenements des dernieres annees ont tue l’ideologio pacifiste el wilsonienne'').

Da bi se dovelo do kraja rušenje tih pacifističkih iluzija, trebalo bi, po mom mišljenju govoriti ne samo o ratu uopće, nego također i o specijalno imperijalističkom karakteru kako rata 1914. - 1918. godine, tako i sada pripremanog rata između Amerike i Japana, uz vjerovatno učešće Engleske i Francuske.

Nema sumnje da jedino revolucija proleterijata može da učini kraj i nesumnjivo će i učiniti kraj svim ratovima uopće. Ali bi bila pacifistička iluzija misliti da će pobjedonosna revolucija proleterijata u jednoj zemlji, na primjer Francuskoj, odmah i zasigurno uništiti sve ratove.

Iskustvo Rusije očigledno je opovrglo tu iluziju. To iskustvo je pokazalo da se samo revolucijom moglo izaći iz imperijalističkog rata i da su ruski radnici i seljeci neverovatno mnogo dobili od svoje revolucije uprkos građanskog rata koji su im nametnuli kapitalisti svih zemalja. Koliko su zločinački i ubistveni reakcionarni ratovi, a napose imperijalistički ratovi (među koje spada, i sa strane Francuske, rat 1914. -1918. godine: Versajski mir je od osobito očigledno pokazao), toliko su zakoniti i pravedni revolucionarni ratovi, tj. ratovi u odbranu ugnjetenih klasa protiv kapitalista, u odbranu naroda, ugnjetenih od imperijalista malene šačice zemalja, protiv ugnjetača, u odbranu socijalističke revolucije od inostranih najezda. Ukoliko masa radnika i seljaka Francuske bude više svesna toga, utoliko se manje verovatni i manje trajni biti neizbežni pokušaji francuskih, engleskih i drugih kapitalista da ratom uguše revoluciju radnika i seljaka u Francuskoj. U savremenoj Evropi, poslije pobjede Sovjetske Rusije nad svim kapitalističkim zemljama koje su pružile podršku Denjiknu, Kolčaku, Vragnelu, Judeniču i Pilsudskom - u savremenoj Evropi, pri neverovatnom i bestidnom podjarmljenju Nemačke od strane Versajskog mira - građanski rat francuskih kapitalista protiv pobedonosne socijalističke revolucije u Francuskoj može biti samo vrlo kratkotrajan i hiljadu puta lakši za francuske radnike i seljaka nego za ruske. Ali je bezuslovno potrebno jasno razlikovati imperijalističke ratove, ratove radi podjele kapitalističkog plena, ratove radi tlačenja malih i slabih naroda - i

revolucionarne ratove, ratove radi odbrane od kontrarevolucionanrnih kapitalista, radi zbacivanja njihovog jarma.

Na osnovu izrečenog, ja bih smatrao pravilnijim, umjesto onog što je rečeno u tezama po pitanju ''rat ili revolucija'', reći otprilike ovo:

Događaji posljednjih godina razgolitili su svu laž, svu obmanu pacifističke i vilsonovske ideologije. Treba konačno uništiti tu laž. Rat 1914. - 1918. godine bio je imperijalistički , pljačkaški, reakcionaran ne samo od strane Njemačke, nego i od strane Francuske; to je osobito očigledno pokazao Versajski mir, koji je još zvjerski i podliji negoli Brest-Litovski mir. Novi rat, koji se priprema između Amerike i Japana (ili Engleske) i koji je neizbežan pod uslovom da ostane sačuvan kapitalizam, neminovno će uvući i kapitalističku Francusku, jer je ona upletena u sve imperijalističke zločine, zvjerstva i podlosti naše imperijalističke zločine, zvjerstva i podlosti naše imperijalističkeepohe. Ili nov rat i niz ratova radi ''odbrane'' francuskog imperijalizma, ili socijalistička revolucija - drugog izbora nema za radnike i seljake Francuske. I njih neće zaplašiti pozivanje kontrarevolucionarnih kapitalista na težinu građanskog rata, koji su oni nametnuli Sovjetskoj Rusiji. Radnici i seljaci Francuske umeli su da vode opravdani, pravedan, revolucionarni rat protiv svojih feudalaca kada su ovi gušili Veliku francusku revoluciju iz XVIII vijeka. Francuski radnici i seljaci će umeti da povedu isti takav opravdan, pravedan i revolucionaran rat i protiv francuskih kapitalista, kada se ovi pretvore u emigrante i stanu spremati inostranu najezdu protiv socijalističke francuske republike. Francuskim radnicima i seljacima bit će utoliko lakše da uguše svoje eksploatatore - jer će sva Evropa, rastrzana, izmučena, balkanizirana podlim Versajskim mirom, biti i direktno i indirektno na njihovoj strani.

2. Ja smatram netačnim u sljedećem dijelu teza tvrđenje: ''Predstojeća revolucija u Francuskoj (cett revolution que nous devons faire)... bit će u neku ruku prevremena revolucija'' (sera en queque sorte une revoluiton avant terme), kao god i slijedeće tvrdnje: ''Koncepcija svojine, koju su proglasili teoretičari marksizma, nije pravilno vršena u poljoprivredi'' (La concentration de la propriete annoncee par les theoricins du marxisme ne s’est pas produite avec regularite dans l’agriculture). To nije točno. I to nisu pogledi Marksa, nisu pogledi marksizma, već pogledi onih ''teoretičara'' kvazi marksizma koji su Drugu internacionalu doveli 1914. godine do samog bankrotstva.

To su pogledi onih pseudomarksista koji su 1914. godine prešli na stranu ''svoje'' nacionalne buržoazije i kojima se tako lijepo podsmijevao u davnoprošlim vremenima niko drugi do Žil Ged, kada je pisao protiv Milerana - da će budući Milerani biti na strani''svojih'' kapitalista u budućem ratu za podjelu kapitalističkog plena.

Marks nije gledao uprošćeno ni pravolinijski na oblike procesa koncentracije u zemljoradnji. Dokaz - treći tom ''Kapitala''. Dokaz - Engelsov članak devedesetih godina prošlog vijeka protiv tadašnjeg francuskog agrarnog programa. Marks nije smatrao revoluciju proleterijata ''pravovremenom'' samo pod uslovom eksproprijacije poslednjeg seljaka. Prepustimo takvo tumačenje Marksovih pogleda Hajndmanima, Renodelima, Vanderveldima, Zidekumima, gospodi Turatimai Seratima.

Ja bih savjetovao da se izbace ta netačna, nepotrebna tvrđenja, koja kompromitiraju francuske komuniste. Ona nisu potrebna kao dokaz njihove praktično i teoretski važne i točne osnovne misli, a naime - da bi neposredna primjena (l’appication immediate)

celovitog komunizma na uslove sitnog seljačkog gazdinstva (nikako samo u Francuskoj, nego i u svim zemljama gdje postoji sitno seljačko gazdinstvo) bila duboko pogrešna.

Umjesto tih netačnih tvrđenja bolje je podrobnije reći zašto je kratkotrajno bogaćenje francuskih seljaka za vrijeme rata; zašto pada vrijednost novca koji su ti seljaci stekli za vrijeme rata; zašto jača jaram krupnih banaka i nad radnicima i nad seljacima Francuske; u čemu se izražava to jačanje, i tako dalje i tome slično.

3. U tezama se dalje govori da je po predratnoj statistici u Francuskoj bilo 5,700.000 seoskih gazdinstava (exploitations rurales); od njih - 4,850.000 sitnih (do 10 hektara) i850.000 iznad 10 hektara. Te cifre pokazuju - stoji u tezama - kako je neravnomerno raspodeljena zemlja u Francuskoj. ''Ali te cife ne daju'' - stoji u tezama - ''nikakve precizne predstave (''mais ils (ces chifres) ne fournissent aucune precision''...) o onom odnosu koji postoji između razmjera zemljišta koja obrađuju njihovi vlasnici - zemljišta koja služe kao izvor kapitalističkog profila'' (...''sur le rapport qui exite entre l’etendue des terres travaillees par leur proprietaire et des terres source de profit capitaliste'')''. Prvo, i ona zemljišta koja obrađuju sami vlasnici služe u Francuskoj (kao i u svakoj drugoj kapitalističkoj zemlji) kao ''izvor kapitalističkog profita''. Bilo bi teoretskipravilnije i praktično korisnije reći koju riječ o oblicima toga profita u

tezama Francuske komunističke partije, negoli o tome da se koncentracija svojine ne vrši ''pravilno'' (''avec regularite'') u poljoprivredi.

Drugo. Točno je da je francuska agrarna statistika rđava i gora od njemačke, i američke, i švajcarske, i danske, i da ne daje točne razmjere zemljišne površine na kojoj se vodi kapitalističko gazdinstvo. Točna je i ta okolnost, na koju se ukazuje dalje u tezama, da najamni radnici seljaci-vlasnici da ponekad obrađuju ''farme od 20, 3 i više hektara'' (''des farmes de 20,30 hectare et au-dessus'').

Ali ako one sasvim precizna, a ono ipak približna predstava može se steći i na osnovu francuske statistike - o razmjerima zemljišne površine koja se nalazi u kapitalističkoj eksploataciji. Nije mi pri ruci knjiga Kompera-Morela[1] kao ni drugi izvori, ali se sjećam da francuska statistika izdvaja gazdinstva koja imaju 40 i više hektara. Bilo bi veoma korisno navesti te podatke, da bi se očiglednije pokazalo francuskim sitnim seljacima kakvu su masu zemlje prisvojili (od radnika i od njih) francuski kapitalisti i spahije. Moguće je (i po mom mišljenju trebalo bi) u agrarnim tezama očiglednije pokazati, na ciframa francuske agrarne statistike (i na ciframa Kompera-Morela, dok je još bio socijalist, a ne branilac kapitalista i njihovog razbojničkog rata 1914. - 1918. godine i njihovog razbojničkog Versajskog mira) - kolika bi ogromna većina seoskog stanovništva u Francuskoj dobila odmah, trenutno i veoma znatno od proleterske revolucije.

4. Moja posljednja primjedba tiče se onih odjeljaka teza u kojima se govori o potrebi proširenja proizvodnje poljoprivrednih produkata, o značaju modernih strojeva (des mashines modernes), naročito o takvih mašina kao što su vršalice (les batteuses), motorni

polugovi (les charrues a tracteur) itd. Svi ti navodi teza bezuslovno su pravilni i praktičnopotrebni. Meni se samo čini da ne treba ostajati u grancama koje su potrebno obične za kapitalističku tehniku, da bi trebalo učiniti i korak dalje. Trebalo bi reći nekoliko riječi o planskoj i potpunoj elektrifikaciji čitave Francuske, o bezuslovnoj nemogućnosti da se tajrad provede u korist radnika i seljaka bez svrgavanja vlasti buržoazije, bez osvajanja vlasti od strane proleterijata. U francuskoj literaturi ima dosta podataka o značaju elektrifikacije za Francusku. Meni je poznato samo to da je mali dio tih podataka navođen u radu koji je izvršen po nalogu naše vlade o elektrifikaciji Rusije i da je posle rata tehnička priprema pitanja elektrifikacije jako krenula naprijed u Francuskoj.

Krajnje je važno, po mom mišljenju, i sa teoretskog i sa praktično-agitacionog gledišta, reći u tezama (i uopće što više govoriti u komunističkoj literaturi) o tome da moderna napredna tehnika kategorički zahtijeva elektrifikaciju sve zemlje - i niza susednih zemalja - po jednome planu da je takav rad u današnje vrijeme potpuno ostvarljiv; da bi od njega najviše dobila poljoprivreda, a naročito seljaštvo; dogod ostaje kapitalizam i privatna svojina na sredstva za proizvodnju, da elektrifikacija čitave zemlje i niza zemalja, prvo, ne može biti brza ni planska, drugo da se ne može izvršiti u korist radnika i seljaka. Pod kapitalizmom elektrifikacija će neminovno dovesti do jačanja jarma krupnih banaka i nad radnicima i nad seljacima. Još prije rata, ne neki ''uski marksist'' već sam Lizis (Lysis), koji sad igra ulogu patriotskog lakeja buržoazije, dokazao je da je Francuska u stvari financijska oligarhija.

Francuska raspolaže sjajnim mogućnostima za elektrifikaciju. U slučaju pobjede proleterijata u Francuskoj, od elektrifikacije, provedene planski i bez uzimanja u obzir privatne svojine krupnih zemljoposednika i kapitalista, džinovski će dobiti osobito sitno seljaštvo. U slučaju očuvanja vlasti kapitalista, neizbežno je da elektrifikacija ne bude planska i brza, a ukoliko do nje uopće dođe, predstavljaće ona nov jaram za seljake, novorobstvo seljaka, pljačkanih od ''financijske oligarhije''.

Eto, to je ono nekoliko primedaba koje ja mogu da učinim povodom francuskih agrarnih teza, koje su, uzete uopće i u cjelini, po mom mišljenju, pravilne.

11. decembra 1921. g. Lenjin

O uslovima primanja novih članova u partiju

Dva pisma V. M. Molotovu

11. mart 1922. i 16. mart 1922.

I

Drugu Molotovu,

Molim da se pred plenum CK stavi sledeći moj predlog.

Ja smatram da je krajnje važno produžiti staž za primanje novih članova u partiju. Zinovjev određuje staž od pola godine za radnike, a od godinu dana za ostale. Predlažem da se pola godine ostavi samo za one radnike koji su najmanje 10 godina proveli kao pravi radnici, u velikim industrijskim preduzećima. Za ostale radnike odrediti godinu i po dana; dve godine odrediti za seljake i crvenoarmejce, a tri godine za sve ostale. Naročit izuzetak može se dopustiti zajedničkom odlukom CK i CKK.

Smatram da je krajnje opasno ne promeniti kratke rokove, koje je Zinovjev predložio. Nesumnjivo je da se kod nas stalno ubrajaju u radnike takva lica, koja nisu prošla ni najmanju ozbiljnu školu, u smislu krupne industrije. Redovna je pojava da se u kategoriju radnika svrstavaju i pravi pravcijati sitni buržuji, koji su se slučajno i na najkraći rok pretvorili u radnike. Svi pametni belogardejci sasvim određeno računaju sa tom okolnošću, da tobože proleterski karakter naše partije u stvari nikako ne garantuje dasitnosopstvenički elementi mogu, i to u najkraćem vremenu, dobiti prevlast u njoj. Pri neurednosti koja kod nas vlada, pri našem nesistematskom radu, kratki rokovi staža značiće u praksi potpuno odsustvo svakog ozbiljnog proveravanja da li su kandidati zaistabar donekle oprobani komunisti. Ako imamo u partiji 300-400 hiljada članova, onda je i taj broj prevelik, jer svi bez izuzetka podaci ukazuju na niski nivo spreme sadašnjih članova partije. Zato, ja uporno insistiram na potrebi da se produži rok staža, a zatim da se Org.birou stavi u zadatak da izradi i strogo primenjuje pravila, koja bi staž učinila zaista ozbiljnim ispitom, a ne praznom formalnošću. Ja smatram da ovo pitanjetreba naročito pažljivo pretresti na kongresu.

22. marta 1922. Lenjin

II

Drugu Molotovu,

a molbom da se preda svim članovima CK, da pročitaju pre nego što se na kongresu postavi pitanje o uslovima prijema novih članova u partiju.

Pročitavši odluku plenuma od 25. marta, po pitanju rokova kandidatskog staža za stupanje novih članova u partiju, ja bih hteo da osporim tu odluku na kongresu. Ali, bojeći se da na kongresu neću moći istupiti, molim da se pročitaju sledeća moja mišljenja.

Nema sumnje da je naša partija sada, po većem delu svoga sastava, nedovoljno proleterska. Ja mislim da to niko ne može osporiti, a običan uvid u statistiku potvrdiće to stanje. Od vremena rata fabričko-zavodski radnici u Rusiji postali su, po svom sastavu, mnogo manje proleterski nego ranije, jer su za vreme rata u zavode stupali i oni koji su hteli da se sklone od vojne obaveze. To je opštepoznata činjenica. S druge strane, isto je tako nesumnjivo da je naša partija sada manje politički vaspitana, uopšte i prosečno (ako se uzme nivo ogromne većine njenih članova), nego što je to neophodno za stvarno proletersko rukovodstvo u tako teškom trenutku, naročito kod ogromne brojne nadmoćnosti seljaštva, koje se brzo počinje interesovati za samostalnu klasnu politiku. Dalje, treba uzeti u obzir da je sablazan ulaženja u vladajuću partiju sada ogroman. Dovoljno je setiti se svih književnih dela Smenovehovaca, da bi se uverilo, kakva se publika, daleka od svega što je proletersko, sada zanosi političkim uspesima boljševika. Ako nam Ženevska konferencija donese novi politički uspeh, onda će, u džinovskim razmerama, porasti navala u partiju sitnoburžoaskih elemenata i elemenata direktno neprijateljskih prema svemu što je proletersko. Polugodišnji staž za radnike ni u kom slučaju nije u stanju da zadrži tu navalu, jer nije ništa lakše nego veštački udesiti tako kratak staž, utoliko pre što za mnoge inteligentske i poluinteligentske elemente stupiti u radnike neće u našim uslovima predstavljati nikakve teškoće. Iz svega toga ja dolazim do zaključka, koji se u mojim očima potvrđuje još i time što belogardejci potpuno svesno vode računa o neproleterskom sastavu naše partije, - zaključka da mi moramo znatno povećati rokove kandidatskog staža, a ako se ostavlja 6 meseci za radnike, onda je bezuslovno potrebno, da ne bi varali sebe i druge, definisati pojam ''radnik'' na taj način, što bi pod taj pojam podveli samo one, koji su zaista, po svom položaju u životu, morali primiti proletersku psihologiju. A to je nemoguće bez višegodišnjeg boravka u fabrici, bez svakih drugih ciljeva, već usled opštih uslova ekonomskog i socijalnog života.

Ako ne zatvaramo oči pred stvarnošću, onda moramo priznati da danas proletersku partiju ne određuje njen sastav, nego ogromni opšti autoritet onog tananog sloja, koji se može nazvati starom partijskom gardom. Dovoljna je mala unutrašnja borba u tom sloju, pa da njegov autoritet bude, ako ne potkopan, ali u svakom slučaju toliko oslabljen da odluka već neće zavisiti od njega.

Zato je neophodno potrebno: 1) povećati sve kandidatske staževe; 2) odrediti, sa naročito sitnim pojedinostima, u čemu treba da budu konkretni i praktični uslovi proveravanja da se kandidatski staž zaista prolazi, a ne ostaje praznom formalnošću;3) treba stvoriti kvalifikovanu većinu u onim ustanovama koje rešavaju pitanje o prijemu novih članova u partiju; 4) treba uslovljavati taj prijem odlukama ne samo gubernijskih komiteta nego i kontrolnih komisija; 5) treba preduzeti još neke druge mere da bi se olakšalo oslobodjenje partije od onih njenih članova koji nikako nisu takvi komunisti kojisprovode potpuno svesnu proletersku politiku. Ja ne predlažem novo generalno čišćenje partije, jer smatram da je to sad praktično neostvarivo, ali naći neka sredstva za faktično čišćenje partije, tj. za smanjenje njenog sastava, neophodno je potrebno i, ako se o tome razmisli, ja sam uveren da se može naći niz podesnih mera.

Ako je moguće, ja bih molio čitaoce ovog predloga, članove CK, da mi odgovore makar kratkim telefonogramom, preko jedne od sekretarica Sovjeta narodnih komesara.

26. marta 1922. Lenjin

Platili smo odveć skupo [A]

Izdiktirano 9. aprila 1922. g.

Zamislite da predstavnik komunista treba da prodre u prostoriju u kojoj opunomoćenici buržoazije vode svoju propagandu pred prilično brojnim skupom radnika. Zamislite, dalje, da za ulaz u tu prostoriju buržoazija traži od vas visoku

svotu. Ako ta svota nije bila ranije ugovorena, mi ćemo se, razume se, cjenjkati, da ne opteretimo budžet svoje partije. Ako smo mi platili za ulaz u prostoriju odveć skup, onda je nesumljivo da smo učinili grešku. Ali je bolje da platimo skup - bar dok se ne naučimo kako se treba cenjakati - nego da se odreknemo mogućnosti da izađemo sa svojom riječju pred radnike, koji su dosada bili, da tako kažemo, u isključivom''posjedu'' reformista, tj. najvernijih prijatelja buržoazije.

To poređenje palo mi je na um kad sam pročitao u današnjoj ''Pravdi'' telegrafsku vijest izBerlina o tome pod kojim je uslovima postignut sporazum između predstavnika triju internacionala.

Naši predstavnici postupili su, po mom ubeđenju, nepravilno kad su pristali na slijedeća dva uslova: prvi uslov, da sovjetska vlast ne primjeni smrtnu kaznu po djelu četrdeset sedmorice socijalista-revolucionara; drugi uslov, da sovjetska vlast dozvoli da suđenju potom djelu prisustvuju predstavnici svih triju internacionala.

Oba ta uslova nisu ništa drugo nego politički ustupak koji je revolucionarni proletarijat učinio reakcionarnoj buržoaziji. Ako ma ko posumnja u pravilnost takve definicije, onda je za otkrivanje političke naivnosti takvog čovjeka dovoljno postaviti mu pitanje: da li bi pristala engleska ili ma koja druga suvremena vlada na to da predstavnici triju internacionala prisustvuju procesu po optužbi irskih radnika za ustanak? Ili procesu po optužbi za nedavni ustanak radnika Južne Afrike[B]? Da li bi u tim i sličnim slučajevima engleska ili koja druga vlada pristala na to da se da obećanje da neće na svoje političke protivnike primjenjivati smrtnu kaznu? Malo razmišljanja nad tim pitanjem dovoljno je da se shvati slijedeća prost istina: pred nama je u cijelom svijetu borba reakcionarne buržoazije sa revolucionarnim proletarijatom. U datom slučaju Kominterna, koja predstavlja jednu stranu u toj borbi, čini politički ustupak drugoj strani - reakcionarnoj buržoaziji. Jer svi na svijetu znaju (osim onih koji hoće da se sakriju očevidnu istinu) da su eseri pucali u komuniste i priređivali protiv njih ustanke,

dejstvujući faktički, a ponekad i formalno, u jedinstvenom frontu sa svekoliko međunarodnom reakcionarnom buržoazijom.

Pita se, kakav nam je ustupak u zamjenu za to učinila međunarodna buržoazija? Odgovor na to može biti samo jedan: nikakav nam ustupak nije učinila.

Samo rasuđivanja koja zamračuju tu prostu i jasnu istinu klasne borbe, samo rasuđivana koja bacaju prašinu u oči radnicima i radnim masama - mogu pokušavati da zamrče tu očiglednu istinu. Po sporazumu potpisanom u Berlinu od predstavnika III. Internacionale,mi smo već učinili dva politička ustupka međunarodnoj buržoaziji. U zamjenu za to mi od nje nismo dobili nikakav ustupak.

Predstavnici Druge i Druge i po internacionale odigrali su ulogu iznuđivača političkog ustupka, koji je proletarijat učinio buržoaziji, odlučno se pritom odričući da postigne, ili bar da pokuša da postigne, bilo kakav politički ustupak od strane međunarodne buržoazije prema revolucionarnom proletarijatu. Razume se, tu neospornu političku činjenicu zamračili su vešti predstavnici buržoaske diplomacije (buržoazija je učila predstavnike svoje klase da budu dobri diplomati tokom mnogih vijekova), ali pokušaj dase činjenica zamrači niukoliko ne mijenja samu činjenicu. Da li su neposredno ili posredno bili povezani ovi ili oni predstavnici Druge i Druge i po internacionale sa buržoazijom - to je u datom slučaju pitanje od desete važnosti. Mi ih ne optužujemo za direktnu vezu. Uopće se ne tiče ove stvari - je li tu postojala neposredna veza ili pak prilično zapetljana posredna veza. Ove su stvari tiče samo to da je Kominterna učinila politički ustupak međunarodnoj buržoaziji pod pritiskom opunomoćenika Druge i Druge ipo internacionale, i da u zamenu nije dobila nikakav ustupak.

Koji je zaključak iz toga?

Zaključak je prije svega taj da se drugovi Radek, Buharin i drugi, koji su zastupaliKomunističku internacionalu, postupili nepravilno.

Dalje. Proističe li iz toga da mi treba da raskinemo sporazum koji su oni potpisali? Ne. Jamislim da bi takav zaključak bio nepravilan, i da mi ne treba da raskidamo potpisani sporazum. Mi treba samo da izvučemo taj zaključak da su se buržoaski diplomati ovog puta pokazali veštijim od naših, i do idućeg puta - ako visina ulaznice za prostorije ne bude unapred ugovorena - mi treba da se veštije cenjkamo i manevriramo. Mi ćemo morati da postavimo sebi kao pravilo da ne činimo političke ustupke međunarodnoj buržoaziji (ma kako vješto biti prikriveni ti ustupci od strane bilo kakvih posrednika), ako u zemnu za to ne dobijemo manje-više ekvivalentne ustupke od strane međunarodne buržoazije prema Sovjetskoj Rusiji ili prema drugim odredima međunarodnog proleterijata, koji se bori protiv kapitalizma.

Moguće je da će talijanski komunisti i jedan dio francuskih komunista i sindikalista[C], koji su bili protiv taktike čak da je taktika jedinstvenog fronta pogrešna. Taj bi zaključak bio očito nepravilan. Ako su opunomoćenici komunista platili odveć skup za

ulazak u prostoriju u kojoj imaju neku, premda malu, mogućnost da se obrate radnicima, koji su se dosada nalazili u isključivom ''posjedu'' reformista, onda se treba starati da se ta pogreška idući put ispravi. Ali bi neuporedivo veća pogreška bilo odbijanje svih uslova i svake ulaznice za to da se prodre u tu, prilično čuvanu, zatvorenu prostoriju. Pogreška drugova Radek,a Buharina i drugih nije velika; ona to nije utoliko prije što mi reskiramo najviše to da protivnici Sovjetske Rusije, odobreni ishodom berlinskog savjetovanja, prirede dva-tri, možda uspešna, atentata na pojedina lica. Jer oni sada unapred znaju da mogu da pucaju u komuniste, imajući šanse, da savjetovanje sličnoberlinskom, sprečiti komuniste da pucaju u njih.

Ali smo u svakom slučaju mi ipak probili izvjesnu brešu koja vodi u zatvorenu prostoriju.U svakom slučaju, drug Radek je uspeo da razgoliti bar pred jednim delom radnike - da jeII. Internacionala odbila da među demonstracione parole uvrsti u parolu o ukidanju Versajskog ugovora. Najveća greška talijanskih komunista i jednog dijela francuskih komunista i sindikalista sastoji se u tome što se oni zadovoljavaju onim znanjem kojim raspolažu. Oni se zadovoljavaju nacionale, kao god i gospoda Paul Levi, Serati itd., predstavnog uticaja. Ali takvi ljudi i takvi radnici koji to znaju doista čvrsto i koji doista shvataju značaj toga - čine nesumnjivu manjinu i u Italiji, i u engleskoj, i u Americi, i u Francuskoj. Komunistii ne treba da se kuhaju u vlastitom sosu, već da nauče da dejstvuju tako da, ne prezajući pred izvjesnim žrtvama, ne bojeći se pogrešaka, neizbežnih na početku svakog novog i teškog zadatka - prodiru u zatvorenu prostoriju u kojoj utiču na radnike predstavnici buržoazije. Komunisti koji neće da to shvate i koji neće da se nauče tome, ne mogu se nadati da će steći većinu među radnicima, ili, u svakom slučaju,o ni otežavaju i usporavaju stvar sticanja takve većine. A to je već za komuniste i za sve stvarne pristalice radničke revolucije savršeno neoprostiva stvar. Buržoazija se pokazala, u ličnostima svojih diplomata, još jednom veštija od predstavnika Komunističke Internacionale. To je lekcija berlinskog savjetovanja. Tu lekciju mi nećemo zaboraviti. Iz te lekcije mi ćemo izvući sve potrebne zaključke. Predstavnicima II. i II ½ internacionale potreban je jedinstven front, jer oni vjeruju da će nas oslabiti pretjeranim ustupcima s naše strane; oni se nadaju da će prodrijeti u našu, komunističku, prostoriju bez ikakve ulaznice; oni senadaju da će pomoću taktike jedinstvenog fronta ubediti radnike u pravilnost reformističke i u nepravilnost revolucionarne taktike. Nama je jedinstven front potreban zato što se nadamo da ćemo ubediti radnike u suprotno. Pogreške pak naših komunističkih predstavnika mi ćemo svaljivati na njih i na one partije koje te pogreške čine stvarajući se da se na primjeru tih pogrešaka naučimo i da postignemo to da se one ubuduće ne ponavljaju. Ali mi ni u kom slučaju nećemo pogreške naših komunista svaljivati na mase proletarijata, koji se u celom svetu nalazi pred navalom kapitala. Radi toga da bismo tim masama pomogli da se bore protiv kapitala, da bismo im pomogli da shvate ''lukavi mehanizam'' dvaju frontova u svekolikoj međunarodnoj ekonomici i u svekolikoj međunarodnoj politici - radi toga mi smo prihvatili taktiku jedinstvenog frontai sprovesti ćemo je do kraja.

Izdiktirano 9. aprila 1922. g. Lenjin.

Beleške

[A] Članak ''Mi smo platili odveć skupo'' posvećen je kritici ustupaka koje su učinili predstavnici Kominterne na konferenciji predstavnika triju Internacionala, održanoj u Berlin 2.-5. aprila 1922. godine. Ta je konferencija imala za zadatak da reši pitanje o sazivu svetskog radničkog kongresa koje je pokrenula Kominterna, i bila je jedna od epizoda u uspostavljanju taktike jedinstvenog fronta u uslovima sve jače ofenzive kapitala. Ta ofenziva kapitala na životni nivo radničke klase, na njenu nadnicu, na trajanje rednog dana, i, s druge strane, pokušaji od strane imperijalistički h država da obnove kapitalizam u Rusiju (Konferencija u Đenovi) ojačali su u proletarijatu osjećanje potrebe za zajedničkim akcijama na pružanju otpora kapitalu. Pod uticajem tih nastojanja radničkih masa, Druga i Druga i po internacionala bile su prinuđene da dođu na tu konferenciju. Za Kominternu je konferencija bila pokušaj stvaranja jedinstvenog radničkog fronta, ne samo reformistima, nego preko njihova glava, sa onim još znatnim dijelom proleterijata koji se nalazio pod njihovim uticajem. Predstavnici II. internacionalena konferenciji bili su: Vandervelde, Hismans, Vels, Makdonald, Šou, Doling, Fligen, Stauning, Meler, Cereteli; predstavnici Međunarodnog radničkog udruženja socijalističkih partija (Druga i po bečkaineternaiconala): Fr. Adler, Krispin, Longe, O. Bauer, Čermak, Volget, Martov, Kalnin, For, Grim; predstavnici Komunističke internacionale: Bujarin, Radek, Klara Cetkin, Frosar, Stojanović, Šmeral, Katajam, rosmer, Varski, osim toga Talijanska socijalistčka partija, koja nije pripadala nijednoj internacionali, bila je zastupljena Seratlijem, koji je imao savjetodavni glas. Vandervalde i Makdonald, licemerno izjavivši u svojim govorima da žele da se bore za zajediničke akcije proleterijata i čak da treba organizirati zaštitu Sovjetske Rusije, postavili su Kominterni tri uslova za sporazum: 1)''odricanje Kominterne od taktike obrazovanja ćelija''; 2) obrazovanje komisije za ispitivanje položaja u Gruziji; 3) ''oslobođenje političkih zatvorenika i suđenje licima optuženim za kažnjiva djela, pod uslovom očuvanja prava obrane i pod kontrolom međunarodnog socijalizma''. Fr. Adler, P. For i O. Bauer, koji su govorili u ime Druge i po internacionale, krijući se iza revolucionarnih fraza o potrebi pružanja otpora organizacionom frontu kapitalista, koji će se sastati u Đenovi, udruženim akcijama proleterijata cijelog svijeta - faktički su pružili podršku II internacionali u uslovima koje je ova postavljala. U ime Kominterne govorili su Klara Cetkin i Karl Radek. K. Setkin je u svome govoru izjavila da je potrebno najviše predstavništvo radničkih masa na općoj međunarodnoj radničkoj konferenciji, koja treba da se održi 20. aprila1922. godine, i podnijela je prijedlog da se na nju pozovu predstavnici svih proleterskih sindikata organizacija i partija koji se nalaze van međunarodnih udruženja. Pritom je ona predložila slijedeći dnevni red te konferencije: 1) odbrana protiv ofanzive; 2) borba protiv reakcije; 3) priprema borbe protiv Republike; 5) Versajski ugovor i obnova upropašćenih oblasti. K. Radek, koji je dvaput govorio, ukazao je na provalijukoja Kominternu deli od vođa Druge i Druge i po internacionale, koji su u Svetskom ratu izdali radničku klasu i koji su ustali u obranu aktivnih neprijatelja Sovjetske Rusije, i izjavio da cilj ove konferencije ipak nije prečišćavanje računa iz

prošlosti, već organiziranje međunarodne radničke konferencije - akcije bez ikakvih uslova. Dalje, odbijanje da pretresaju Versajski ugovor, njihovu licemjernu zaštitu malih narodnosti, koja se ne odnosi na imperijalističko ugnjetavanje već na pitanje Gruzije, njihovu kontrarevolucionarnu poziciju prema Sovjetskoj Rusiji itd. Poslije vrlo vatrena diskusije i zahvaljujući ustupcima delegacije Kominterne, o kojima Lenjin govori u svomčlanku, predstavnici sve tri Internacionale izradili su opću deklaraciju. Ta deklaracija, priznajući za moguće samo zajedničke konferencije i opće akcije po konkretnim pitanjima, predlagala je izvršnim komitetima triju internacionalnog od 9 članova, kome će se povjeriti priprema daljih konferencija. Osim toga, u deklaraciji se govorilo o izjavi III internacionale u vezi sa procesom eserima i spremnošću te internacionale da stavi na raspoloženje materijal za gruzinsko pitanje; uz to se saopštavalo o nepristajanju predstavnika II. internacionale da se sazove svetski radnički kongres zavrijeme Đenovske konferencije. Deklaracija je pozivala sve trudbenike na masovne demonstracije za vrijeme Đenovske konferencije (20. aprila ili 1. maja) - za osmosatni radni dan, za borbu protiv nezaposlenosti, za rusku revoluciju, za obnovu političkih i ekonomskih odnosa svih država sa Sovjetskom Rusijom, za stvaranje jedinstvenog proleterskog fronta u nacionalnim internacionalnim razmerama. Ali obaveze primljene na Berlinskoj konferenciji od strane Druge i Druge i po internacionale, nisu bile ispunjene. One su svim sredstvima sabotirale saziv međunarodnog radničkog kongresa. Međutim, 21. maja između Francuske socijalističke partije (član Druge i po internacionale) i Engleske socijalističke partije (član II. internacionale) postignut je sporazum o sazivu u Hag svetskog reformističkog kongresa bez komunista. Sve je to natjeralo predstavnike Komunističke internacionale da još na prvoj sednici Organizacionog komiteta, od 23. maja 1922. godine, otvoreno izjave da napuštaju''Komitet devetorice''.

[B] Ustanak radnika Južne Afrike. U cilju savlađivanja krize u industriji zlata Južne Afrike (koja je davala jednu četvrtinu svjetske proizvodnje zlata), krize izazvane padom cijena zlatu, rudarski industrijalci pribjegli su sniženju nadnica radnicima- Evropljanima i odlučili da smanje broj tih radnika za jednu petinu, istovremeno povećavši broj radnika-urođenika. To je bio uzrok za objavu štrajka radnika- Evropljana, 9. januara 1922. godine. Kada su se 12. februara preduzimači rešili da otvore okna i obnove rad u njima snagama urođeničkih radnika, pod rukovodstvom belih štrajkberehera, štrajkački komiteti odgovorili su na to stvaranjem komande sa formiranjem odreda Crvenog križa itd., spremajući se za eventualan oružani sukob. Krajem februara objavljen je u Johanesburgu generalni štrajk. Dovedeni do očajanja, štrakački komandosi počeli su da kvare okna, pruge itd. Ali i pored zamaha pokreta rasnepredrasude među radnicima-Evropljanima nisu omogućile da se pokret proširi na čitavu radničku klasu. Urođenički radnici, nastavljajući rad, postali su oruđe preduzetnika, doprinoseći neuspehu štrajka. Bilo je slučajeva napada i žestokog razračunavanja štrajkača sa domorodačkim radnicima. 10. marta vlada je proglasila ratno stanje u okruzima u kojima je štrajk trajao. U Johanesburgu, centru čitavog pokreta, proleterski komandosi osvojili su radnička predgrađa Forsburg i Džepe. Vlada je mobilisala protiv pobunjenih radnika sve raspoložive vojne snage, upotrebivši za borbu avione, koji su bacali bombe na radničke rovove. Kao rezultat tih borbi samo u Johanesburgu bilo je 200 mrtvih. Radnici su se herojski branili, ali je 16. marta general

Smats ugušio ustanak. Broj uhapšenih iznosio je na deset hiljada, hiljade radnika bile su predate vojnom sudu.

[C] Lenjin misli na govore Teračnija, Robertoa, Renoa i Kašena prilikom pretresanja pitanja o taktici jedinstvenog fronta na prvom proširenom plenumu Izvršnog komiteta Kominterne, 21. februara - 4 marta 1922. godine. Rezolucije po tom pitanju primljene su od strane većine 19 delegacija prema 3 - talijanska, francuska i španska delegacija (10 glasova od 46).

O čišćenju partije

Štampano 1947,

Čišćenje partije se razvilo, kako izgleda, u ozbiljan i džinovski važan posao.

Ima mesta gde partiju čiste oslanjajući se, uglavnom, na iskustvo, na ukazivanje bespartnijih radnika, rukovodeći se njihovim ukazivanjem, vodeći računa o predstavnicima vanpartijske proleterske mase. Eto – to je najdragocenije, najvažnije. Akobi nam zaista uspelo da na taj način očistimo partiju odozgo do dole, "bez obzira na ličnosti", to bi bila stvarno velika tekovina revolucije.

Jer tekovine revolucije ne mogu sada biti onakve kakve su bile ranije. One neizbežno menjaju svoj karakter u zavisnosti od prelaza ratnog fronta na privredni, od prelaza od ratnog fronta na privredni, od prelaza ka novoj ekonomskoj politici, od uslova koji u prvom redu traže povećanje produktivnosti rada, povećanje radne discipline. U takvo vreme glavnom tekovinom revolucije postaje unutrašnje poboljšanje, koje ne blješti, koje ne pada u oči, koja se odmah ne primećuje, poboljšanje rada, njegove organizacije, njegovih rezultata; poboljšanje u smislu borbe protiv uticaja sitno- buržoaske i sitno-buržoaske-anarhističke stihije, koja razara i proletarijat i partiju. Dabi se ostvarilo takvo poboljšanje treba čistiti partiju od elemenata, koji se odvajaju od masa (a da, razume se, već ne govorimo o elementima koji partiju sramote u očima masa). Naravno, mi se nećemo potčiniti svim ukazivanjima mase, jer se i sama masa ponekad – naročito u godinama izvanrednog umora, iscrpljenosti zbog prekomernih teškoća i muka – podaje raspoloženjima koja nisu nikako napredna. Ali za ocenu ljudi, zanegativan odnos prema onima koji su se "prilepili", "pokomesarili", "birokratizirali" u najvećem stepenu su dragocena ukazivanja vanpartijske proleterske mase, a u mnogim slučajevima i ukazivanja vanpartijske seljačke mase. Radna masa sa najvećom osetljivošću uviđa razliku između poštenih i odanih komunista i onih što ulivaju odvratnost čoveku koji u znoju lica zarađuje sebi hleb, koji nema nikakvih privilegija, nikakvih "puteva ka starešinama".

Čistiti partiju, uzimajući u obzir ukazivanja vanpartijskih trudbenika velika je stvar. Ona će nam dati ozbiljne rezultate. Ona će načiniti partiju mnogo jačom avangardom klase

nego što je ona ranije bila, načiniće je avangardom jače povezanom sa klasom, sposobnijom da je vodi ka pobedi kroz mnogobrojne teškoće i opasnosti.

Kao posebni zadatak čišćenja partije, ja bih hteo još da istaknem njeno čišćenje od bivših menjševika. Po mom mišljenju, od menjševika koji su u partiju stupili posle početka 1918. godine, trebalo bi ostaviti u partiji otprilike ne više od stotog dela, pa i to tek pošto se svaki onaj koji se ostavlja proveri tri pa i četiri puta. Zašto? Zato što su menjševici, kao struja, u periodu 1918-1921 godine pokazali dve svoje osobine: prvo – vešto se prilagođavali, "lepili" uz vladajuću struju među radnicima; drugo – još veštije dušom i telom služiti belogardejštini, služiti joj na delu, a odricati se na rečima. Obe te osobine potiču iz čitave istorije menjševizma: treba se samo setiti akselrodovskog "radničkog kongresa", odnosa menjševika prema kadetima (i prema monarhiji) na rečima i na delu itd. i tsl. Menjševici se "lepe" uz RKP ne samo, i čak ne toliko, iz makijavelizma (mada su, po liniji metoda buržoaske diplomatije menjševici još od1903 godine dokazali da su prvoklasni majstori u toj oblasti), koliko zbog svoje "prilagodljivosti". Svaki se oportunist odlikuje prilagodljivošću (ali svaka prilagodljivost nije oportunizam) i menjševici, kao oportunisti, prilagodjavaju se, takoreći, "iz principa", onoj struji koja je vladajuća među radnicima, prefarbaju se u zaštitnu boju, kao što zec postaje zimi beo. Tu osobinu menjševika treba poznavati i trebao njoj voditi računa, a voditi o njoj računa to znači očistiti partiju otprilike oddevedeset devet stotih svih menjševika koji su prišli RKP posle 1918 godine, t.j. onda kad je pobeda boljševika postala najpre verovatnom a zatim nesumnjivom.

Treba očistiti partiju od varalica, od birokratiranih, od nepoštenih, od kolebljivih komunista i od menjševika, koji su prefarbali fasadu, ali koji su u duši ostali menjševici.

***