radna biografija: scenski prostori radivoja dinuloviĆa

Mia David i Tatjana Dadić-Dinulović

1


Radna biografija: scenski prostori Radivoja Dinulovića

Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, Departman za arhitekturu i urbanizam iClio

Novi Sad/Beograd, 2010.

2



Umesto uvoda: Milena Dragićević-Šešić

Izdavači:Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, Departman za arhitekturu i urbanizam i Izdavačko preduzeće Clio

Za izdavače: Darko Reba i Zoran Hamović

Štampa:Grid, Novi SadTiraž: 300

Produkcija izložbe: S.cen (Centar za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju), Novi SadDepartman za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka, Novi Sad Clio, BeogradArhitektonski studio PortArt, Beograd

Izložba je realizovana u okviru naučnog projekta „Tehničko-tehnološko stanje i potencijali objekata za scenske događaje u Republici Srbiji“ (Ministarstvo nauke RS, broj 16010)

Izložba je nastala povodom objavljivanja knjige „Arhitektura pozorišta XX veka“.

3

Sadržaj

Umesto uvodaMilena Dragićević-Šešić

Radna biografija: scenski prostori Radivoja DinulovićaTatjana Dadić-Dinulović

Arhitektura pozorišta XX vekaMia David

Izložba „Radna biografija: scenski prostori Radivoja Dinulovića”

Biografije autora izložbe

4

12

17

19

145

4

Milena Dragićević Šešić (transkript)Promocija knjige Radivoja Dinulovića „Arhitektura pozorišta XX veka“, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 24. novembar 2009.

Umesto uvoda

Čitajući knjigu Raše Dinulovića vratila sam se u doba svojih studija i sećala se časova Istorije svetske drame i pozorišta koje je držao profesor Stanislav Bajić, otkrivajući nam tajne pozorišne umetnosti pokazujući fotografije iz knjiga i razglednice različitih pozorišnih prostora, scena, situacija. Nije bilo udžbenika i ja sam u sveske sa beleškama sa njegovih predavanja stavljala svoje isečke iz štampe, fotografije pozorišnih prostora koje sam sama pravila i razglednice do kojih sam dolazila na najrazličitije načine. Bitef nam je otvarao svet scene u vanpozorišnim, nekonvencionalnim prostorima, a profesor Bajić je malim pitanjima, usputno, pokazivao u kojoj meri vreme, društveni kontekst i poetika određenog trenutka oblikuju i formu, model pozorišnog prostora i pozorišne arhitekture u širem smislu. Stanislav Bajić nije imao prilike da bude profesor Raši Dinuloviću, a u stvari, danas upravo u ovoj Rašinoj knjizi otkrivam njegovog pravog naslednika. Raša, nažalost, nije imao prilike da ga čuje, pa ni da pročita njegove tekstove. Jer profesor Bajić je malo pisao i još manje objavljivao. No ipak, mi svi, kultura Srbije ostali smo dužni knjigu profesora Stanislava Bajića. Taj rukopis stoji spreman za štampu već deset godina i verovatno će stajati još dugo, jer u našoj kulturi politika institucionalnog sećanja i odavanje počasti onima koji su nas formirali nije deo uobičajene prakse.

5

Raša Dinulović citira Pitera Bruka koji u svojoj knjizi kaže: „Ja ću biti besramno ličan“, pa onda i Raša kaže da će biti „besramno ličan“1, pa sada i ja dodajem da ću biti besramno lična u ovom svom iskazu, pa ću dakle odmah knjigu oceniti kao kapitalno delo savremene srpske kulture, delo koje čak u poslednjih dvadesetak godina predstavlja neku vrstu repera, pokazatelja kako se na ozbiljan i studiozan način može baviti jednim kulturnim fenomenom – interdisciplinarno, kompleksno, istorijski, savremeno, a pritom otvarati put za budućnost, za budućnost teatra.

1 Radivoje Dinulović: Arhitektura pozorišta XX veka, Clio, Beograd, 2009, str. 109.

Danas želim da pokušam da dam svoje mišljenje o tome šta nam ovom izuzetnom, jedinstvenom knjigom kazuje Raša Dinulović.

Pre svega, da je pozorište slavlje jedne zajednice, zajedništva – omogućavanje ljudima različitih generacija, ukusa i stilova života, da istovremeno doživljavaju iste emocije i ista iskustva. Samo tako se stvara kulturni identitet jedne grupe ljudi. Raša Dinulović ističe: „naglašavam presudnu važnost zajedništva“2. Dakle, u toj svojoj ličnoj oceni opet ću se vratiti, kroz lično iskustvo, na ono što jeste zajedništvo i sa čim ova knjiga i počinje.

Vreme kada smo se upoznali Raša Dinulović i ja bilo je turbulentno, represivno vreme, devedesetih, ali i vreme kada smo sa žarom stvarali sopstvene organizacije, jer smo samo tako mogli osetiti da smo živi i da delujemo. Bio je to trenutak kreiranja Yustata, trenutak kada

2 bid, str. 183.

me Raša kao inicijator jednog takvog okupljanja poziva da se pridružim. Za razliku od OISTAT-a, po čijem modelu je trebalo da bude Yustat napravljen (kao deo te svetske i evropske asocijacije za tehniku i tehnologiju teatra) i koji okuplja vrhunske stručnjake – scenografe, tehnologe i inženjere, Raša je predvideo jednu široku „teatarsko-kulturološku zajednicu“, okupljajući sve ljude koji misle o teatru i gradu, jer teatar u Evropi je pre svega urbani fenomen. Tako smo se u Yustatu okupljali na savetovanjima, simpozijumima i bijenalima kao ljudi iz teatra, kao sociolozi grada, istoričari umetnosti, kulturolozi, filozofi ili zanatlije u teatarskom svetu... Na prvi pogled neobičan skup ljudi – tu su i oni koji vode „politiku“, ali i oni koji realizujući male, a vrlo konkretne zadatke, čine predstavu izuzetno uspešnom, ili promašajem. Važno je reći da je za zanatlije koji su delovali u pozorištu (cipelare, vlasuljare, majstore tona i svetla) istorija pozorišne umetnosti najčešće bila zatvorena. I otuda

6

bih htela da skrenem pažnju na jednu fotografiju u ovoj knjizi na 182. strani – to je slika Miodraga Stojanovića, Mileta Pileta, majstora svetla Teatra u podrumu.

Ova slika samo simbolično predstavlja ono što je Raša Dinulović uradio za srpsku kulturu tokom devedesetih godina kroz Yustat. Organizujući Bijenala scenskog dizajna, dajući priliku pozorišnim umetnicima ali i zanatlijama, da prikažu svoj rad stručnoj a i široj kulturnoj javnosti, da ga valorizuju i pokažu njegov značaj u totalitetu scenskog čina, Raša Dinulović je dao dignitet celom setu pozorišnih profesija i to je nemerljivi, kapitalni a neuočen doprinos srpskoj kulturi.

Omogućavajući da se istovremeno vrši vrednovanje svakog pa i najmanjeg doprinosa unutar stvaranja procesa pozorišne predstave, znači od doprinosa dizajnera - kostimografa koji kreira cipelu, do majstora koji će tu cipelu

sašiti da bi je glumac mogao da nosi i da u njoj ostvaruje najbolje, najvrednije i najizuzetnije uloge, Bijenale je pokazalo svet pozorišnih zanimanja iz novog ugla, dalo im dignitet i vizibilitet.Istovremeno, simpozijumi Yustata dali su doprinos razumevanju teatra kao kulturološkog čina (Spektakl-grad-identitet, Balkanski gradovi – pozornice XXI veka, itd) i pokazali neraskidivu vezu pozorišnog čina, urbanosti, kulture – ali i socijalnog aktivizma i politike. Yustat simpozijumi su bili svečanosti umetnosti razgovora, interpretacije i razumevanja, kontekstualizacije umetnosti teatra u društveno-političkom i ekonomskom okviru. Oni su istovremeno predstavljali i prve manifestacije u kojima je bilo više inostranih no domaćih učesnika, pristiglih da pomognu otvaranju Srbije nakon podizanja embarga.

Tu integrativnu funkciju teatra, dakle, Raša ne oseća samo teorijski već je živi, i čini vidljivom svojim delom, te

stoga ne čudi da je knjiga posvećena jednoj od ključnih saradnica u procesu formiranja Yustata, nedavno preminuloj profesorki Ognjenki Milićević. Ognjenka Milićević, rediteljka, profesor, prevodilac, teoretičarka teatra, aktivistkinja - osoba izuzente erudicije, otvorenosti, prepoznala je Rašinu otvorenost i dala podršku svojim ugledom, autoritetom ali i svojim vremenom, delovanjem – da Yustat stvarno bude platforma za dijalog između arhitekata, reditelja, glumaca, nas kulturologa, sociologa, istoričara, ponekad čak, takoreći, na dnevnoj bazi – u vremenima u kojima nam je bilo najvažnije da sami stvorimo mogućnost delovanja jer smo najveći broj institucija bojkotovali, a druge su za nas bile zatvorene.

A onda, kada smo na Univerzitetu umetnosti, nakon promena pokretali interdisciplinarne umetničke studije, YUSTAT nam je bio partner a Ognjenka Milićević ključna podrška

7

da tako revolucionarni program (prvi i jedini partnerski program nevladine organizacije i Univerziteta) bude zvanično uspostavljen i realizovan tako da da veliki broj magistara, a sada već i doktora Scenskog dizajna. Autor tog programa bio je Raša Dinulović. Nažalost, kao i mnogi drugi projekti nastali na talasu promena – nakon 2004. godine su polako zaustavljani i očito je da ćemo danas morati da nađemo druge i nove platforme za delovanje.

Da se vratim knjizi koja suštinski predstavlja plod višegodišnjeg, praktično celoživotnog istraživanja Raše Dinulovića. Knjiga nam otvara puteve ka pozorišnim svetovima i kroz istoriju i kroz savremenost, ali dokaz da je opravdan naziv knjige kao „pozorište dvadesetog veka“ jeste činjenica da ona govori o pozorištu koje je živo danas, bez obzira da li su to antička pozorišta, pozorište u Epidaurusu ili neko barokno pozorište, pozorište 19. veka, opera i tako dalje.

Bitno je da su to pozorišta koja i dan danas žive, koja sva i danas deluju i koja čine deo kulture dvadesetog veka. Dakle nije samo pozorište 20. veka ono koje je izgrađeno i napravljeno u 20. veku, nego sva ona pozorišta koja su i dalje delatna i u funkciji.

Sad ću se ipak opredeliti da govorim o nečemu što mi je blisko a što jeste pozorište 20. veka. To su dva arhitekta, Gropijus i Meljinkov, kojima Raša Dinulović posvećuje brojne stranice svoje knjige, a ja ću o njima govoriti stoga što sam imala prilike da vidim neka od njihovih arhitektonskih ostvarenja koja nisu dovoljno poznata u kulturnoj javnosti i koja pokazuju u kojoj meri je važno razumevati pozorišni prostor u sklopu poetike i estetike vremena u kojem je osmišljavan.

U sklopu politike demokratizacije i decentralizacije kulture Andre Malro i francusko ministarstvo kulture daju

ogromna sredstva da se projekat Gropijusovog pozorišta izgradi u okviru novog zdanja Doma kulture u Grenoblu. Nažalost, to pozorište, kao i Dom kulture izgrađeni su tek 1968. godine, u trenutku kada se pozorišna umetnost vraća „siromašnom pozorištu“, fizičkom pozorištu, antropološkom pozorištu... Reditelji nisu više imali interesovanja za one tehničko-tehnološke mogućnosti koje je Gropijusova scena nudila. Ta scena, sa svim svojim kompleksnim funkcijama, napravljena unutar objekta doma kulture u provinciji, bez jakog umetničkog glumačkog ansambla, bez strasti, bez rediteljske vizije koje je to Gropijusovo pozorište moglo da ima da je bilo realizovano tridesetih godina XX veka – nije imala više smisla i značaja. Nestao je kontekst unutar koga je bila mišljena! To naravno govori koliko je važno da se arhitektama, i uopšte umetnicima, omogući da svoju ideju realizuju u trenutku kada nastaje. Jer svaka umetnička ideja pravi i puni smisao

8

živi u svom vremenu, u kontekstu u kome nastaje, tu uspostavlja relacije sa publikom, sa javnošću, deo je kulturne „agende“, a može imati i dublji politički, socijalni, pa i ekonomski i tehnološki značaj. Kritičari mogu zameriti da su prave umetničke ideje vanvremenske, ali upravo ovaj primer pokazuje da je ideja Gropijusovog pozorišta svoju istinsku materijalizaciju mogla dobiti samo u vreme Bauhausa, kada su živeli reditelji koji su je mogli iskoristiti do maksimuma, realizovati sve njene potencijale. Šezdeset osme godine u Francuskoj bila su samo tri pokušaja da se scena sa delom svojih mogućnosti stavi u funkciju – gledalište koje se pokreće gore dole, levo, desno, u krug, rotacije i scene i proscenijuma na različite strane ili u istom smeru – da bi nakon ta tri umetnički neinteresantna pokušaja, scena bila korišćena samo kao običan proscenijum – platforma za igru.

Pre pet godina, u trenutku kada je francuska država donela odluku da se

rekonstruišu objekti kulture građeni šezdesetih i sedamdesetih i da se približe duhu vremena, (kada je rekonstruisan centar za umetnost i kulturu Žorž Pompidu – Bobur tako što je uništena njegova otvorenost i demokratičnost – uprkos protestu jednog od arhitekata3) 3 Na poziv sa uslovima za rekonstrukciju negativno odgovara Rodžers, rekavši da su novi zahtevi potpuno suprotni vrednostima na kojima su zasnovali svoj projekat sedamdesetih godina XX veka, i da mu njegovi etički principi ne dozvoljavaju da u tome učestvuje. S druge strane, Renco Piano prihvata da radi na rekonstrukciji, smatrajući da će on bolje nego neki drugi arhitekta učiniti tražene prepravke na svom objektu. A tražene prepravke su značile rekonstrukciju ulazaka i kretanja po zgradi, čime je omogućeno naplaćivanje ulaznica za sve programe, uključujući i korišćenje spoljašnjih pokretnih stepenica – koje su u međuvremenu postale turistička atrakcija po sebi. Time je populistički karakter Bobura poništen, i Pariz je dobio još jednu ustanovu namenjenu elitnoj, obrazovanoj i sofisticiranoj publici.

rekonstruisan je i Dom kulture u Grenoblu i tada je Gropijusova scena potpuno uništena, odbačena. Tako je i u Francuskoj i u svetskoj kulturi zaboravljeno da se ikada desio pokušaj konstrukcije Gropijusovog pozorišta. Čini se da su i oni koji su stajali iza tog projekta osećali neki stid što jedna tako veličanstvena ideja nikada nije uspela da se umetnički realizuje, pa su pomislili da je bolje i da ta scena nestane. Zašto? Pa upravo zato što Raša Dinulović govori da je pozorište kuća, znači celina, da ima integrativnu funkciju. A Dom kulture u Grenoblu, sa scenom koja ne pripada ovom vremenu, nije se integrisao i vezao za umetničku zajednicu koja bi joj mogla dati smisao.

U tom smislu čini mi se da je najvažnije kako Raša Dinulović pozicionira samu rusku avangardu i Meljnikova u tom postupku objedinjavanja. Inače, do ove knjige nisam bila upoznata sa Meljnikovim pozorišnim projektima, ali

9

sam imala prilike da budem kod njegovog sina, u kući koju je Meljnikov projektovao za sebe i svoju porodicu. Takvu kuću nikada i nigde nisam videla. To je kuća koja je projektovana i mišljena za život jedne umetničke porodice, i ona poseduje sve što treba da bude objedinjeno i da bude jedna celina, a da istovremeno svako može da ima i svoju privatnost. Mogu da pretpostavim da je na sličan način Meljnikov projektovao i mislio pozorište: istovremeno ostvarujući neobičan projekat, ali na izuzetno ljudski i human način.

Dakle, Gropijus i Meljnikov, kako ih vidi i Raša Dinulović, jesu stožeri arhitektonske misli, arhitektonske misli koja je otvarala pitanja koja su šire kulturološka, koja su vezana za viziju sveta, za urbanitet. Stoga njihovi pozorišni projekti treba da budu poimani samo u kontekstu, u našem doživljavanju kulture grada, ali i kulture čovečanstva.

O značaju pozorišta u urbanom tkivu grada, u poimanju njegovog identiteta, Raša Dinulović izuzetno dobro piše pa mi se čini besmisleno da to prepričavam. Ali ću istaći nešto što mi se čini da je važan podatak za razumevanje simboličkog značaja pozorišne institucije kao kuće koju građani jednog grada, čak i oni koji u to pozorište ne idu, doživljavaju kao deo svog identiteta. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, kada svi ovi prostori Balkana i Istočne Evrope ulaze u tranziciju, dolaze brojni stručnjaci za menadžment u kulturi i proučavaju racionalnost mreže ustanova kulture. I konstatuju da u mnogim gradovima ta mreža nije racionalna i efikasna - da ima suviše pozorišta, da ima suviše opera... Naročito su opere bile na udaru kulturnih analitičara u Hrvatskoj, a isto tako i u Rumuniji. Tako je jedna od američkih fondacija predlagala gradu Temišvaru da operu privatizuje i prepusti tržištu jer samo 0.01% stanovnika Temišvara redovno ide u operu. Povodom tog

predloga u gradu je organizovana javna debata, i grad, potpuno zaprepašćen, staje iza svoje opere i kaže da ne dolazi u obzir da se opera gasi. Na pitanje amerikanaca „kako da opstane, kad vi ne idete u operu“, građani odgovaraju – „ne želimo da naša deca odrastaju u gradu bez opere“.

Znači, građani su suštinski poručili da nije poenta u tome da li oni idu u operu, nego da li u našem gradu postoji opera kao simbolička institucija, koja mu garantuje određeni kulturni kvalitet, određeno značenje. Pozorište u najširem smislu kao simbolička institucija, svedoči o duhovnosti jedne sredine, o jednom ne samo kulturološkom nivou već i o spremnosti ljudi da unutar te institucije uspostavljaju javni dijalog. I upravo to je jedna od velikih prednosti ove knjige koja pokazuje kako i kroz istoriju i danas, pozorišna arhitektura jeste istovremeno i u funkciji onoga što se može zvati socijalnim dijalogom, javnim dijalogom.

10

Knjiga pokazuje da su pozorišta uvek bila javni prostori – prostori javnosti (doduše na najrazličitije načine uspostavljeni tokom istorije, u zavisnosti od toga koliko je društvo bilo demokratsko, od antičke Grčke pa do danas). Sve te različite forme unutrašnje arhitekture pozorišta, operacionalizacija odnosa scena gledalište na primer, pa onda unutrašnja operacionalizacija samog gledališnog prostora, sa ili bez loža, pokazuju i oblike društvene segregacije i društvenih odnosa. Značenje razdvajanja publike, ili, ukidanja tog razdvajanja ova knjiga vrlo lepo prati, naglašavajući trenutak kada dolazi, unutar pozorišta kao kuće, do stvaranja zajedničke scene, scene u kojoj ne postoji više hijerarhizacija. U Gradskom pozorištu Sara Bernar u Parizu u periodu nakon 68-e gledalište je bilo potpuno rekonstruisano da bi omogućilo egalitarnost publike i jednu novu atmosferu gledališta koja će odgovarati duhu vremena.

Dakle, brojni su projekti o kojima Raša Dinulović piše, brojne su funkcije teatra o kojima govori, brojna su i njegova razmatranja same činjenice da prostori spektakla sada više nisu samo pozorišne sale već se arhitektura otvara i ka novim dimenzijama i novim potrebama, kada, u krajnjoj liniji, i mnogi gradovi postaju scene po sebi, kada novi urbanizam projektuje ili daje nove smislove samoj sceničnosti grada.

U knjizi Raše Dinulovića označila sam jako puno stranica, ali ne bih više citirala... Mislim samo da bi trebalo skrenuti pažnju na još jedan važan aspekt ovog dela – na naučni doprinos ovog rada! To je važno u vreme kada se sa različitih mesta čuje da humanističke nauke ne daju ovom društvu veliki doprinos. Ova knjiga jeste jedan od pokazatelja da naše humanističke i inženjerske nauke, jer je ovo sada interdisciplinarno delo, jesu na visokom svetskom nivou. Teško bih mogla da kažem da ovaj rad striktno

pripada domenu inženjerskih nauka, već je između onoga što su istorija i teorija arhitekture i inženjerske nauke, dakle, pravi je interdisciplinarni rad, jer stvara i brojne heurističke tipologije, tipologije koje autor sam kreativno osmišljava, i ja bih želela da na to skrenem pažnju, jer to su tipologije koje se ne mogu pročitati u nekim drugim knjigama. Te tipologije su nastale na osnovu višegodišnjih upornih istraživanja, podjednako teorijskih i empirijskih, i možda bi u tom smislu bilo interesantno završiti ovo izlaganje predstavljanjem izgleda jedne takve tipologija. Ona daje pregled celokupne istorije pozorišnih zdanja, zdanja namenjenih umetnosti spektakla, koja su preživela u svom vremenu, dobijala svoje nove funkcije u nekim drugim vremenima, a i dan danas nastavila da žive u različitim socijalnim, kulturnim, simboličkim, i ekonomskim kontekstima. Raša Dinulović ne zaboravlja i tipologije koje su zasnovane i vezane i za ekonomske kategorije, za odnose vlasništva, dakle za

11

pitanja ko je vlasnik nad datom zgradom.

U tom smislu, čini mi se da je ova knjiga višestruko korisna različitim profesijama - svima onima koji, ne samo što žele da uđu u svet umetnosti, u svet arhitekture i pozorišta, već žele da unutar pozorišnog sistema i efektivno delaju, poput pozorišnih producenata, festivalskih menadžera itd. jer ona pokazuje i izuzetno veliku međuzavisnost mišljenja arhitekture u odnosu na tip produkcionog modela – da li je u pitanju repertoarsko pozorište ili pozorišna kompanija ili neki drugi produkcioni model, i otvara mogućnosti za brojna i raznovrsna i različita čitanja. Ova knjiga, suštinski, daje podsticaj za brojna moguća buduća promišljanja umetnosti teatra, njegovog menadžmenta i tehnološke uslovljenosti, umetnosti arhitekture i oblikovanja identiteta grada.

12

Radna biografija:scenski prostori Radivoja Dinulovića

Tatjana Dadić-Dinulović

Reč scena, istovremeno, označava nekoliko različitih pojmova: mesto događaja, stvarni ili zamišljeni čin, situaciju tretiranu kao objekt posmatranja, grafičku ili fotografsku predstavu viđenog, kontekst ili okruženje u koje je nešto postavljeno. U pozorištu, scena je segment dramskog teksta ili scenske radnje, ali i deo pozornice na kome se radnja odvija.

Pojam scenski dizajn označava sintetski proces promišljanja, kreiranja i produkcije scenskih događaja. U pozorišnoj praksi, scenski dizajn obuhvata različite oblasti scenske produkcije – artikulaciju fizičkog prostora za igru i dizajn dekora, kostima, zvuka i svetla – objedinjenih u organskom procesu stvaranja pozorišne predstave. Šire posmatrano, scenski dizajn povezuje scenografe, kostimografe, pozorišne tehničare i tehnologe, arhitekte, dizajnere svetla i zvuka, ali i kritičare i istraživače, reditelje i producente, dramaturge i sve one čije je delovanje usmereno na scenski prostor. Van prostora pozorišta

scenski dizajn mogao bi biti definisan ne samo kao proširena scenografija, u onom smislu u kome pojam scenografije određuje Pamela Hauard u knjizi Šta je scenografija1, već kao posebna umetnost. Umetničko delo u oblasti scenskog dizajna, tako, može nastati u svakom stvaralačkom procesu koji podrazumeva scenski način mišljenja i upotrebu scenskih sredstava, a koji za cilj ima realizaciju scenskog događaja. Logika pozorišta, primenjena na druge umetničke discipline, omogućava da scenski dizajn postane umetnost po sebi.

Pojam scenski događaj podrazumeva svaki unapred pripremljen javni događaj izveden u realnom prostoru i realnom vremenu, uz upotrebu scenskih sredstava. To određenje, međutim, zahteva detaljnu analizu koju ćemo početi razmatranjem pojma „događaj“.

Praveći inverziju definicije Stivena 1 Pamela Hauard, Šta je scenografija, Clio, Beograd 2002.

13

Hokinga koji prostor-vreme smatra „četvorodimenzionalnim prostorom čije su tačke događaji“2, mogli bismo da kažemo da je događaj osnovni element četvorodimenzionalnog prostora. U tom slučaju, iz prethodne definicije scenskog događaja možemo da eliminišemo pojmove „realan prostor“ i „realno vreme“, jer su i prostor i vreme već sadržani u pojmu događaj. Jasno je, dakle, da Lesingovu podelu umetnosti3 na one koje se realizuju u prostoru i one koje se odvijaju u vremenu, gde je pozorište specifična umetnost koja se realizuje i u prostoru i u vremenu, ne možemo više u potpunosti primeniti. Danas smatramo da ne postoji nijedno umetničko delo koje nije ostvareno u obe kategorije – iako slika zauzima prostor, percepcija slike zauzima vreme, pa bismo mogli da

2 Stiven Hoking: Kratka povest vremena, Alnari, Beograd, 2002, str. 221.3 Gotthold Ephraim Lessing u: Encyclopaedia Britannica 1994–2001, CD ROM izdanje, New York 2001. i odrednica „pozorište“ u Rečniku književnih termina, Nolit, Beograd, 1986, str. 589.

smatramo da video-igra, koja zauzima virtuelni prostor, zahvaljujući načinu korišćenja, zauzima i prostor i vreme.

Drugi pojam koji ćemo izdvojiti iz definicije scenskog događaja jeste pojam „javni“ koji govori o javnom karakteru prostora. Osnovna dilema koju je ovde moguće postaviti odnosi se na razliku između javnog i privatnog prostora. „Život grada ima dva vida – jedan je javni i društveni, gde se sve odvija na otvorenom i međusobno se prepliće. To je život ulica i trgova, velikih parkova i javnih prostora, žive aktivnosti i uzavrelosti trgovačkih četvrti... Postoji, isto tako, i drugi vid života u gradu – privatni i povučen od sveta, lični, izdvojeni, život usredsređen na pojedinca, koji traži mir, zaklonjenost i povučenost.“4 Ako bi pod pojmom privatnosti podrazumevali mogućnost ili pravo pojednica, ili grupe, da lični život zadrže van dometa javnosti, jasno je da o tome danas teško da može 4 Laurens Halprin: Gradovi, Građevinska knjiga, Beograd, 1973, str. 5.

biti govora. Znamo da Google Earth čini dostupnim detaljne snimke gradova, ulica, pa čak i kuća, da je u Ujedinjenom Kraljevstvu još 2002. bilo više od četiri miliona CCTV (Close Circuit Television) kamera5, a da fenomen „Velikog brata“ ne označava samo pogled u život drugih ljudi, već i mogućnost samoprojektovanja i samoidentifikacije kroz živote drugih, pa time i privid sopstvenog života. Zato je o postojanju privatnog prostora veoma teško govoriti. Mogli bismo, dakle, da kažemo da je danas sve dostupno javnosti, ili da je svaki prostor javan.

Sledi pojam „unapred pripremljen“ koji se odnosi na pitanje uspostavljanja odnosa između elemenata osmišljenog i spontanog u nekom događaju.

5 Michael McCahill & Clive Norris: „CCTV in London“, On the Threshold of Urban Panopticon: Analysing the Employment of CCTV in European Cities and Assissing its Social and Political Impacts, 5th Framework Programme of the European Com-mision, juni 2002, str. 20; http://www.urbaneye.net/results/ue_wp6.pdf, 29. januar 2007.

14

Važan primer svakako je niz uličnih događaja koji su obeležili život Beograda devedesetih – od martovskih demonstracija i „zasedanja“ Terazijskog parlamenta 1991. godine do studentskog protesta i političkih događaja 1996. i 1997. godine. O karakteru ovih događaja i njihovoj suštinskoj spontanosti jasno govore politička i istorijska kretanja i promene, lična iskustva učesnika, novinski izveštaji, ali i obilje autentičnih fotografskih dokumenata na kojima vidimo devojku ispred vodenog topa na Trgu Republike, policijski kordon ispred Skupštine Jugoslavije, tenkove kod zgrade televizije u Takovskoj ili automobil koji udara fotoreportera na Trgu Nikole Pašića. U isto vreme, građanski i studentski protest moguće je razmatrati i kroz sve unapred osmišljene i pripremljene akcije6 kao što je diskoteka „Plavi kordon“, igranje uličnog „vaterpola“ na kiši ili poklanjanje 6 Videti u knjizi Nenasilna borba u 50 tačaka: strateški pristup svakodnevnoj taktici, autora Srđe Popovića, Andreja Milivojevića i Slobodana Đinovića.

cvetova policajcima u kordonu. U svakom od „činova“ ulični protesti u Beogradu skoro uvek su sadržali oba elementa – spontane i pripremljene delove. Kao prilog ovom razmatranju mogli bismo da analiziramo i jedan dan u životu bilo kog stanovnika grada i time utvrdimo da svaka spontana akcija, kao što je odlazak na posao, razgovor s prijateljima ili šetnja ulicom, nužno podrazumeva „nastup“ koji je donekle promišljen i ogleda se u izboru odeće, stavu ili načinu verbalne komunikacije. Dakle, podrazumeva upotrebu scenskih sredstava i scenskog načina mišljenja. Na drugoj strani, svaki unapred pripremljen i do detalja isplaniran događaj, kao što je otvaranje olimpijskih igara, pozorišna predstava ili konferencija za novinare, u sebi uvek sadrži elemente spontanog zato što nije moguće unapred i u potpunosti pripremiti i predvideti svaki pojedinačni segment događaja7. 7 Videti tekst Milene Dragićević-Šešić „Performansi studentskog protesta“ u knjizi Duh vedrine: kultura protesta, Agora, Beograd, 1998.

Analiza nas, tako, dovodi do nove definicije scenskog događaja, koja kaže da je danas svaki događaj scenski, odnosno, da je svaki događaj spektakl. Na ovaj način, svaki prostor mogao bi biti posmatran kao scenski, a pozorište, kao najrazvijeniji i najizloženiji oblik spektakla, moglo bi biti označeno kao sredstvo za sveobuhvatno proučavanje života, ljudskih odnosa i društvenih kretanja.

Scenski prostor ili, kako ga Meta Hočevar naziva, prostor igre, jeste objedinjeni prostor pozorišta, bilo da je reč o dekoru, prostoru pozornice u kome se događaj odvija, prostoru pozorišne predstave ili pozorišnoj zgradi u celini, ali i svaki mentalni prostor koji podrazumeva scenski način mišljenja, a ne samo umetničkog izraza. „Prostor je dokaz za priču. On priči daje status stvarnosti. Priči verujem zbog prostora. Čak i tako neverovatne priče u pravom prostoru postaju verovatne, pa tako izmišljen

15

prostor, zbog priče koja se u njemu zbiva, postaje stvaran.“8

Izložba „Radna biografija“ jeste hronološki prikaz fizičkih i mentalnih scenskih prostora Radivoja Dinulovića.

U prikazane fizičke prostore spadaju oni koji su namenjeni realizaciji pozorišne predstave ili scenskog događaja, bilo da je reč o namenski projektovanim ili izgrađenim arhitektonskim fizičkim strukturama kao što su Pozorište Atelje 212, Gradsko pozorište u Sremskim Karlovcima, Narodno pozorište u Subotici ili sportske hale u Ražnju i Dimitrovgradu; zatim, oni koji govore o promišljanju scensko-gledališnog prostora kao jednoj od osnova fizičkog i duhovnog određenja pozorišta u celini, kao što su Pozorište na Terazijama, pozorište „Mata Milošević“, letnja pozornica u tvrđavi Kastel u Banjaluci ili pozorište „Boško Buha“; ili oni koji su oblikovani kao prostori za 8 Meta Hočevar: Prostori igre, JDP, Beograd 2003, str. 13.

igru, kao što su scenografije za pozorišne predstave Bezgranično, Škola za žene ili Improvizacije učenih žena.

U prikaz mentalnih prostora spada osnivanje i delovanje YUSTAT-a (Jugoslovenskog centra za scensku umetnost i tehnologiju), posebno organizacijom međunarodnih simpozijuma i Bijenala scenskog dizajna, zatim uspostavljanjem pojma „scenski dizajn“ i njegovim uvođenjem u registar zanimanja, kao i osnivanjem i delovanjem Grupe za scenski dizajn Interdisciplinarnih postdiplomskih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Svi ovi prostori govore o vrlo specifičnoj školi mišljenja, zasnovanoj na otvaranju prostora za druge, razmeni ideja i podjednakom vrednovanju svih učesnika u nekom poslu, dakle, školi mišljenja zasnovanoj na istinskim ličnim uverenjima i vrednostima, a kojoj pripadaju i autori izložbe „Radna biografija“. Naravno, nije slučajno što

dve osobe, vrlo bliske autoru čija dela izložba predstavlja, rade zajedno na zadatku koji bi se možda mogao smatrati neprimerenim – blizina, često, može da znači i nekritičnost. Ali, da nije bilo škole scenskog dizajna koja je okupila značajne profesore poput Ognjenke Milićević, Pamele Hauard, Majkla Remzora, Mete Hočevar, Tomaša Žiške ili Milene Dragićević-Šešić, i formirala grupu profesionalaca iz čitavog regiona među kojima su producent Aleksandar Brkić (uskoro, gostujući predavač na američkom univerzitetu Bafalo), pozorišni reditelj Tomi Janežič (dobitnik Sterijine nagrade i profesor na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani), glumac Nemanja Ranković (danas umetnički direktor Narodnog pozorišta u Užicu), dizajner zvuka Olivera Gračanin (danas nastavnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu) ili arhitekta Marina Radulj (asistent Arhitektonsko-građevinskog fakulteta u Banjaluci, sada na specijalističkim studijama u Americi),

16

izložba „Radna biografija: scenski prostori Radivoja Dinulovića“ izgledala bi sasvim drugačije. Ako bi je uopšte i bilo. A njeni autori bi, sasvim sigurno, delovali u nekom drugom, verovatno užem i krućem, profesionalnom polju.

Kao što je škola scenskog dizajna uvek bila prostor za mišljenje i razgovor, nadamo se da će i svaki prostor u kome će izložba biti prikazana, takođe predstavljati prostor za razgovor o temama vezanim za sva značenja pojma „scenski“. I da će biti mesto za promociju knjige Arhitektura pozorišta XX veka, koja govori o suštini ove i ovakve filozofije.

17

Domaće autorske knjige o arhitekturi gotovo da su incident. Za to ima mnogo razloga. Pisanje stručne knjige, ako ne pravite slikovnicu, ozbiljan je i dugotrajan istraživački posao. S druge strane, tržište je malo, gotovo da ne postoji. Dodatni problem je što arhitekte retko čitaju. Vole knjige, to je istina, vole ih kao predmete, objekte koje treba posedovati, fetiše. Arhitekte vole lepe knjige, sa puno slika.

Na Sajmu knjiga 2009. godine predstavljana je knjiga Radivoja Dinulovića Arhitektura pozorišta wXX veka u izdanju izdavačke kuće Clio. Iako je tema vrlo specifična i namenjena ljudima čiji profesionalni rad šeta između pozorišta i arhitekture, zapravo je ovo vrlo važna knjiga za arhitektonsku struku. Arhitektura pozorišta govori o promenama koje su se u oba ova polja, i u pozorištu i u arhitekturi, dešavala u XX veku. Tako zapravo postaje važan dokument i za socijalnu istoriju i za

Arhitektura pozorišta XX veka

Mia David

istoriju kulture jer je arhitektura oblast koja je direktno povezana sa politikom, a pozorište u svom srcu ima subverzivan karakter. Ova knjiga je važna i zato što u vremenu potpune dominacije kulture vizuelnog doživljaja vraća temu na sadržaj, funkciju, sve ono što je prvobitna namena arhitekture. Ne upadajući u zamku valorizovanja estetike, Dinulović ukazuje na različite modele koji su isprobani tokom XX veka.

Kroz temu pozorišne arhitekture Dinulović govori o načinu mišljenja prostora koji se kao model može primeniti i na bilo koju drugu podvrstu arhitekture.

19

izložba


20

rođenje

prvi prijatelj

drugi grad

Mirjana, majka, glumica i Predrag, otac, reditelj

Borislav Gvojić, glumac, reditelj i slikar

Vasići – Krista, Tomo, Anđelka, Branko, Ilija, Maruška, Nada, Maca, Mišo, Crni, Ljubica, Inga...

Beograd, glumačka garderoba Beogradskog dramskog pozorišta (zamalo), ipak, klinika, Višegradska 26

Beograd, Južni bulevar 105, pa Novi Sad, Maksima Gorkog 22

Sarajevo, Bosna i Hercegovina

18. mart

odmah potom

leto

plač, koprivnjača i hernija

izgradio moj odnos prema ljudima, sredini, radu...

zavičaj

57/01

57

20

21

71

završetak osnovne škole „Sava Kovačević“

Mileva Popović, učiteljica

Mihailo Avramović, nastavnik likovnog

Beograd, ugao Niške i Ljubostinjske

20. jun ubedila me da sam najbolji (pogrešno), pa ubrzo ispravila grešku

naučio me likovnoj kulturi, i poštovanju kulture uopšte

71/01

21

22

završetak XIV beogradske gimnazije „Beogradski Skojevci“

upis na studije

profesor fizike Emilijan D. Vénečanin

profesor likovnog Dušan Ljubojević, asistent na Arhitektonskom crtanju Nikola Dudić, profesor Arhitektonske analize Brana Milenković...

Beograd, ugao Kičevske i Hadži-Prodanove

Beograd, Arhitektonski fakultet

20. jun

1. oktobar

naučio me kako se uči (što sam shvatio mnogo kasnije)

još uvek ne znam da znam kako se uči

75/01

75

22

23

prijem u hor maestro Ivo Dražinić, pevači Milan Aleksič, Ika Đurđević, Darko Dizdar, Ljuba Živkov, Boško Došenović, Voja Orlić, Saša Petrović...

Beograd, OKUD „Ivo Lola Ribar“

septembar

shvatio da znam kako se uči

78/01

78

23

24

početak nastave iz Savremene arhitekture

profesor Ranko RadovićBeograd, Arhitektonski fakultet

1. oktobar

upoznao ga

79/01

79

24

25

porodična kuća Gvojića

Bora, Dana, Tanja i Nemanja

Sremski Karlovciproleće

prvi objekat (započet, pa prodat)

81/01

81

25

26

ispit iz Savremene arhitekture

urbanistička studija jedinice za zbrinjavanje maloletnika

„Trgovi za naše gradove“, Komunikacije (CEP)

odbrana diplomskog rada

profesor Ranko Radović

Ranko Radović, mentor i Narcisa Dostanić, neuropsihijatar, konsultant

Miša David, Đorđe i Miloš Bobić, Nenad Novakov, Gavrilo Mihaljević...

Mirjana Mihajlović



Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“


januar

februar

maj

30. decembar

upoznao ga lično

počeo rad na diplomskom projektu

prvi konkurs i prva izložba

član komisije, pravi sagovornik

82/01

82

26

27

rad na urbanističkom konkursu za uređenje novog dela Osijeka

„Prostori za slobodno vreme“,Komunikacije (CEP)

odlazak u JNA, u Školu rezervnih oficira

Mića Kecman, Jelena Erceg...

Jelena Erceg i Slobodan Ekmeščić

mlađi vodnik Edi Mohorović, potporučnik Dragutin Repinc, kapetan Mihajlo Cvijetić, pitomci Andro Vuković, Bernard Kavčič, Slobodan Gojić...

Beograd, kabinet Ranka Radovića

Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“

Karlovac, Mekušje, Inženjerijski školski centar

februar

maj

april

prvi profesionalni konkurs

drugi konkurs, prvi put napravio sopstveni tim

sve ispočetka

83/01

83

27

28

„Živeti s prirodom“,Komunikacije (CEP)

rad na konkursu za tipski projekat porodične kuće – Beograd biro

konkurs „Hiša iz lesa“

rad na sito-štampi

Aldo Rosi, Boris Podreka, Paolo Portogezi...

Jelena Erceg

Goran Knežević i Ivo Kordiš, prikazali projekat u svom udžbeniku „Stambene i javne zgrade“ za studente arhitekture u Zagrebu

Vladan Čitlučanin, pobednik

Dragan Nježić, grafičar

Beograd,Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“

Mladenovac

Slovenj Gradec, Umetnostni paviljon

Beograd, Strahinjića Bana

maj

jun

jun

jesen

treći konkurs, prvi put nagrada (prva, ex equo)

nagrada, drugi put

rad ostao u stalnoj zbirci galerije

pravljenje „Slovarice“

84/01

84

28

29

projekat uređenja pozorišnog trga

volontiranje u tehničkoj direkciji

Branislav Nušić:„Sumnjivo lice“

Beograd, Beogradsko dramsko pozorište

Beograd, Pozorište na Terazijama

Priboj na Limu, Amatersko pozorište „Poliester“

Lela Kurtović, umetnički sekretar pozorišta

Tomo Kuruzović, Voja Mirić...

Predrag Dinulović

jesen

jesen

zima

ponovni susret, prva (iako delimična) realizacija projekta

prvi susret s tehničkom produkcijom u pozorištu

prva pozorišna scenografija i prva (i poslednja) saradnja s ocem

84/02

29

30

projekat uređenja trga ispredBeogradskog dramskog pozorištа

84/03

studija uređenja trga

30

31

honorarni rad u tehničkoj direkciji

Nenad Prokić:„Metastabilni graal“

rukovodilac scenske opreme

Ljubomir-Muci Draškić, Dejan Čavić, Žika Vladulović, Todor Lalicki, Lila Altman...

Marina Čuturilo, Paolo Mađeli, Nenad Prokić...

Dragan Ćertić, Nikola Krnjulac, Jordan Vasić, Jelka Maksimović, Olgica Pavković, Ljubisav Milunović...

Beograd, Pozorište Atelje 212



13. februar

februar - mart

oktobar

prvi pravi posao

prva realizacija tuđescenografije

prvo zaposlenje

85/01

85

31

32

rekonstrukcija bifea Ateljea 212

„Oktobarski salon“, studija kuće Gvojića

magistarske studije Savremenearhitekture i urbanizma

idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Ateljea 212

Todor Lalicki, Mirko Vasković,Boban Lazin...

Gordana Đorđević

Ranko Radović

Muci Draškić, Toša Lalicki, Juraj Fabri, Jelena Erceg, Aleksandra Mađarić...


Beograd,Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“



jun - oktobar

oktobar

oktobar

zima 1986 - 1987.

prva prava realizacija projekta

prva velika izložba

upisao postdiplomske

prva velika prezentacija projekta

86/01

86

32

33

rekonstrukcija bifea Ateljea 212

U Atelje 212 sam došao 13. februara 1985. godine. Tehničkoj direkciji pozorišta, u kojoj su tada bili Brano Ivković i Žika Vladulović, bila je potrebna pomoć. Meni je bio potreban posao. Odrastao sam u pozorišnoj porodici čiji su me članovi uporno odvraćali od rada u pozorištu. Govorili su mi da ću biti arhitekta, pa sam na kraju u to i sam poverovao. Nikom nije padalo na pamet, pa ni meni, da će me arhitektura vratiti pozorištu. I, posle, pozorište arhitekturi. Tog 13. februara upoznao sam Mucija Draškića i to je, bez sumnje, najznačajniji susret u mom životu. Atelje 212 sam već poznavao, ili mi se, barem, tako činilo...

...Rekonstrukcija Ateljea je projektovana dugo. Započeta je preseljenjem Bifea (veliko slovo nije štamparska greška) 1985. godine, u čemu su učestvovali svi – glumci (Milutin Butković bio je, kao „nadzorni organ“, svakodnevno na gradilištu), majstori, umetnici, tehnička direkcija, uprava...

86/02

„O kući i ljudima“,Atelje 212: Premladi za pedesete, Beograd, 2006.

„objekat“: fragment enterijera „izvođači radova“: Boban, Vlada Švaba, Dule, Toša, Nikola, Muci, Sreta i Raša „korisnici“: Ismet i Branko

33

34

86/03radioničke skice za rekonstrukciju bifea Ateljea 212

34

35

idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Ateljea 212

autori: Radivoje Dinulović, Juraj Fabri i Todor Lalicki

86/04studija rekonstrukcije ulične fasade pozorišta skica situacije zgrade pozorišta

35

36

izrada idejnog i glavnog projekta, pa zatim realizacija rekonstrukcije zgrade

Muci Draškić, Ranko Radović, Dušan Tešić, Mića Popović, Darko Nedeljković, Vojin Butković, Jasmina Telić, Bane Đunisijević,Mihailo Vasiljević,Olivera Mitrović,Đuro Sanader,Miomir Mijić,Dejan Bajić...


1987 - 1992. prvi veliki projekat i realizacija

87/01

87

36

37

rekonstrukcija zgrade pozorišta Atelje 212

autori: Ranko Radović i Radivoje Dinulović enterijer: Dušan Tešić

87/02

maketa ulične fasade pozorišta: Todor Lalickifotografija: Vukan Ćirić

37

38

fotografije sa gradilišta Ateljea 212 dokument sa izložbe „Rekonstrukcije jednog pozorišta“ 87/03

38

39

87/04

dokumenti Ateljea 212 sa izložbe „Rekonstrukcije jednog pozorišta“

39

40

87/05

Vojin Butković, Radivoje Dinulović, Darko Nedeljković i maketa urbanog sklopa Ateljea 212 Todora Lalickog;fotografija: MIlan Popović

40

41

„I luoghi dello spettacolo“

Slobodan-Danko Selinkić, Aldo Rosi, Mario Bota, Paolo Portogezi, Maksimilijano Fuksas, Žan Nuvel...

Forli, Italijajesen prva velika međunarodna izložba

89/01

89

41

42

„I luoghi dello spettacolo“, Forli, Italija

89/02

Darko Nedeljković, Nataša Dinulović, Radivoje Dinulović i Slobodan - Danko Selinkić

prezentacija projekta rekonstrukcije Ateljea 212

42

43

stranice iz kataloga izložbe „I luoghi dello spettacolo“, autora Marija Pizanija, Bolonja, 1989.

89/03

43

44

gala koncert – korisnica „Atelje 212 kroz vekove“

Mira Stupica, Relja Bašić, Radko Polič i „bar još 212 glumaca, reditelja, pisaca, pevača, muzičara...“

Beograd, Sava centar

7. jun izvedena scenografija

90/01

90

44

45

Praško kvadrijenale

mali kongres OISTAT-a

„Razvoj projekta jednog pozorišta“

konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije zgrade

Darko Nedeljković, Mića Popović, Snežana Petrović...

Jarmila Gabrijelova, Helmut Groser...

Gorica Mojović, Dragan Živković, Đorđe Bobić...

Studio 212 – Saki Marinović, Jasmina Telić, Petar Pašić, Juraj Fabri, Olgica Pavković, Ljuba Milunović, Darko Nedeljković, Mića Popović, Cota Ekmeščić, Zora Mojsilović...

Prag, Čehoslovačka

Prag, Čehoslovačka

Beograd, Galerija Kulturnog centra

Subotica, Narodno pozorište – Narodno kazalište – Népszínház

jun

jun

jesen

zima 1991 - 1992.

izložen projekt Ateljea 212

podnet zahtev za članstvo YUSTAT-a u OISTAT-u

autorska izložba projekta Ateljea 212 i razgovor

prva nagrada (ex equo)

91/01

91

45

46

konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Narodnog pozorišta u Subotici

autori: Radivoje Dinulović, Milosav Marinović, Jasmina Telić i tim Studija 212

91/02istraživanje forme pozorišne zgrade

46

47

91/03

radni kompjuterski model Narodnog pozorišta u Subotici: Jasmina Telić i Srđan Jovanović Weiss

47

48

konkursno rešenje rekonstrukcije Narodnog pozorišta u Subotici: autorski tim Studija 212

91/04

48

49

91/05

konkursno rešenje rekonstrukcije Narodnog pozorišta u Subotici: autorski tim Studija 212

...Pozorište je uvek bilo posebna tema – i politike, i arhitekture i grada. Pa ni mi danas, ponovio sam to mnogo puta, nemamo prava da pozorišnu kuću, čiji će život trajati vek ili dva, projektujemo samo na osnovu trenutnih potreba ili (ne)prilika. Pozorište odgovara na potrebe grada, naravno, ali ih i generiše. Pozorišna publika, baš kao i urbana kultura u najširem smislu reči, takođe se grade, razvijaju i neguju. Između ostalog, i građenjem kuća. O tome na najbolji način govore desetine savremenih objekata širom sveta koji su doneli izvanrednu novu energiju gradovima u kojima su realizovani...

„O scenskim prostorima i scenskim slikama grada“,

Rukovet, Subotica, 2008.

49

50

91/06

likovne studije fasada Narodnog pozorišta u Subotici: autorski tim Studija 212

50

51

otvaranje rekonstruisane zgrade

Džordž Orvel: „1984“

Ljuba Tadić, Rade Marković, Mića Tomić, Ratislav Jović i Bata Paskaljević, koji su odbili da igraju predstavu „Čekajući Godoa“ u vreme rata u BiH

Milenko Maričić

Beograd,Atelje 212

Beograd, Atelje 212

maj

jesen

prvi veliki izvedeni objekat, senka nad najvećom radošću

scenografija, neizvedena

92/01

92

51

52

rekonstrukcija pozorišta Аtelje 212

92/02ulična fasada pozorišta

52

53

92/03dvorišna fasada Ateljea 212 fragmenti ulične fasade

53

54

92/04velika sala Ateljea 212; fotografije: Tatjana Dadić - Dinulović

54

55

92/05velika sala Ateljea 212; fotografije: Tatjana Dadić - Dinulović

55

56

...Atelje 212 je ideja. Jedna ideja – o pozorištu, urbanizmu, umetnosti, društvu, odnosima, glumi, festivalu, nežnosti, arhitekturi, vrednosti, gradu, majstorima, energiji, istoriji, publici, scenografiji, svečanosti, politici, strasti, modernosti, uverenju, lepoti, komunikaciji, životu. Ideja o kući. Ideja o pozorištu kao kući i o kući kao pozorištu. Ideja o pozorištu kao načinu života i o životu u pozorištu. Iznad svega, ideja o pozorištu i ljudima, i ideja o „pozorišnim ljudima“.

Ne mislim da je Atelje 212 ideja jednog čoveka. Ne delim Atelje Bojana Stupice od Ateljea Mire Trailović ili Ljubomira Draškića. Ali, kada kažem „Atelje“, ja mislim na sasvim određeno pozorište, ono koje sam zatekao, a ne ono u kome sam učestvovao. Ideja o kojoj govorim zaključena je, po mom uverenju, odlascima – glumaca (Cice Perovića, Nede Spasojević, Zorana Radmilovića...), pozorišnih ljudi (Petra Stojkovića, Đure Sanadera, Vlade Jankovića...) i upravnika. Naravno, nisu otišli svi, a i došli su drugi, ali, čini mi se da nova, velika i važna ideja nikada nije ponovo uspostavljena. Na sličan način gledam i arhitekturu Ateljea. Mnogi misle da je svoj autentični prostor ovo pozorište imalo u zgradi „Borbe“, i da je to bio jedini pravi Atelje. Drugi, kojih je više, i među kojima sam i sâm, veruju da je Stupičina kuća bila Atelje 212. Poneko misli da je taj projekat bilo moguće nastaviti i da je to moguće i danas. Čini mi se da nije tako. Ideje o pozorištu i ideje o arhitekturi su se razdvojile, odavno, i tek se ponekad sretnu. Danas se pozorište bavi prostorom, a arhitektura je postala teret od koga se treba osloboditi. Stalnost i određenost građevine u suprotnosti su, možda i više nego ikad, sa promenljivošću i slobodom pozorišta...

... Stupica je, naravno, bio potpuno posebna stvaralačka ličnost jugoslovenskog pozorišta. Veliki upravnik, reditelj eruptivne i neobične energije, scenograf, glumac i arhitekta. Ili, pre svega, arhitekta. On nije gradio mnogo, ali je gradio stalno – uglavnom, pozorišta i za pozorište. Uvek – pozorišno. Stupica je bio eklektičan – njegov repertoar je bio

raznolik, glumci koje je voleo i sa kojima je radio, pripadali su različitim školama, negovali čak i sasvim oprečne izraze i sredstva. Nije, dakle, nikakvo čudo što je Bojan Stupica prostor svog pozorišta video u bezbroj različitih formi, sa osloncem na mnoge tradicije, uticaje i stilove...

Postoji još jedan, možda i važniji, tok preko kog me je dodirnula Stupičina pozorišna filozofija – to su ljudi sa kojima je radio, a sa kojima sam imao sreću da i sâm delim život u teatru. Reditelji, glumci, telefonisti, scenografi, činovnici, ali, pre svih – majstori. Neću reći ništa novo ako kažem da značaj i vrednost „pozorišnih ljudi“ neposredno gradi i kvalitet pozorišta. Ali, do koje mere majstori u pozorištu određuju karakter pozorišne zajednice i kako dramatično utiču na vrednost pozorišne predstave i pozorišta u celini, potrebno je posebno naglasiti. Na ovim ljudima počiva i odnos prema pozorišnom prostoru. Najpre, onom u kojem se odvija igra, ali i onima u kojima se igra priprema i čuva – magacinima i radionicama, probnim salama, garderobama i glumačkim salonima, najzad, u pozorišnom bifeu. Majstora je sve manje, pa su, naravno, i naša pozorišta sve manje majstorska. Ako želimo pravo pozorište, međutim, moramo mnogo brinuti o pozorišnim ljudima. A njih je moguće, i neophodno, graditi, baš kao i pozorišni prostor...

...Stupičina zgrada se, dakle, rekonstrukcijom od 1988. do 1992. godine potpuno promenila. Rekonstrukciju smo projektovali sa ogromnim uverenjem i, možda, nedovoljnim poštovanjem jedne od najznačajnijih kuća u posleratnoj istoriji Beograda. Sa duge strane, ta je kuća zaista prestala da postoji mnogo pre nego što je rekonstruisana i, bojim se, uporedo sa gubljenjem vere u pozorište koje je u toj kući živelo. Ja sam zaista voleo Bojanov Atelje, iako mi se nikada nije dopadao, i nisam ga razumeo. Odnosno, razumeo sam ga prekasno, kada ga više nije bilo. Ali, mislim da danas razumem i Bojana Stupicu, i njegovu ideju, i kuću koja je o toj ideji govorila, i znam da me je ta ideja temeljno odredila i da danas određuje sve što govorim i čime se bavim.

„O kući i ljudima“

Atelje 212: premladi za pedesete, Beograd, 2006.

92/07

56

57

92/08

Ćerta, Muci i Nikola Mica Vlada Švaba Mile Pile Pera Struja

JordanObradMića i MišaĐuraBagzi

Žika Nikola Novica Muci Snežana

pozorišni ljudi Ateljea 212

57

58

YUSTAT

pomoćnik upravnika Britanskog kulturnog centra

Saki Marinović, Olivera Mitrović, Darko Nedeljković, Đuro Sanader, Petar Pašić, Juraj Fabri...

Milan Aleksić

Beograd,Studio 212

Beograd, Britanski savet

proleće

30. septembar

osnivanje i početak rada, list „Pozornice danas“

novi, drugačiji posao

93/01

93

58

59

ekspertski tim za praćenje projektovanja i izgradnje sportskih objekata

„Arhitektonski scenski prostori Beograda u funkciji Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF)“

Molijer: „Škola za žene“

Slavko Radovanović

Ranko Radović, Svetislav Ličina, Miloš Perović, Žorž Popović...

Zoran Ratković, Božana Jovanović, Radomir Stamenković, Petar Kralj...

Beograd, Ministarstvo za sport i omladinu Republike Srbije


Beograd, Atelje 212

početak 1994 – proleće 1998.

mart

proleće

novi, sasvim drugačiji posao, stvarni uticaj na građenje kuća u Srbiji

odbranjena magistarska teza

izvedena scenografija

94/01

94

59

60

projekat sportske dvorane

rekonstrukcija enterijera

izložba „Rekonstrukcija beogradskih pozorišta“

projekat i izgradnja sportske dvorane

projekat i realizacija rekonstrukcije sportske dvorane

Ražanj

Podgorica, Crna Gora,Britanski informativni centar

Skoplje, Makedonija, Muzej grada Skoplja

Dimitrovgrad

Čačak,sportska dvorana „Borac“

proleće

leto

jesen

jesen 1994 – do danas

jesen 1994 – proleće 1995.

Slobodan Ekmeščić, Dejan Bajić...

Šila Sofrenović

Milan Aleksić, Marija Jeličić, Frosina Zafirovska...

Zoran Gerov, Nikola Stojanov, Emil Sokolov, Delča Gigov...

Dejan Bajić, Gojko Nenadić, Radmilo Mišović, legendarni koš-geter...

prvi projekat sportske hale

prvi izvedeni projekat u Crnoj Gori

autorska izložba i prvo javno predavanje - „Novi prostori spektakla“

ljudi iz Dimitrovgrada

prva izvedena sportska hala

94/02

60

61

94/04prve scenografske skice za predstavu

Molijer: „Škola za žene“

pozorište Atelje 212 režija: Zoran Ratković

61

62

94/05skica scenografije za I čin predstavetehnička razrada scenografije za predtavu „Škola za žene“: Slobodan Ekmeščić

62

63

94/03izvedena scenografijaskica scenografije za V čin predstave „Škola za žene“

63

64

projekat sportske dvorane u Ražnju

autori: Radivoje Dinulović, Slobodan Ekmeščić i Dejan Bajić

94/04studije forme

64

65

94/05studije fasadastudija osnove sportske dvorane u Ražnju

65

66

94/06studija jugoistočne fasade sportske dvorane u Ražnju

66

67

projekat i izgradnja sportske dvorane u Dimitrovgradu

autori: Ranko Radović, Radivoje Dinulović i Dejan Bajić

94/07

aksonometrijski prikaz: Ranko Radović

67

68

94/08kompjuterski 3D model sportske dvorane u Dimitrovgradu: Jasmina Telić

68

69

rekonstrukcija sportske dvorane „Borac“ u Čačku

autori: Radivoje Dinulović, Dejan Bajić i Gojko Nenadić

unutrašnjost rekonstruisane dvorane94/09

69

70

urbanistički projekat sportskog centra i projekat dvorane

projekat scenske tehnike i tehnologije za pozorišnu i malu dvoranu u poslovnom objektu NIS - Naftagas


Dragana Petrović

Miodrag Jovanović, Goran Vukobratović...

Frosina Zafirovska, Rafela Pavlovska i Dragan Ignjatović

Pirot

Novi Sad

Skoplje, Makedonija, Britanski informativni centar

proleće

proleće – jesen

jesen

bez pravog ishoda

prvi izvedeni pozorišni objekat posle Ateljea 212

prvi (i, zasada jedini) izvedeni projekat u Makedoniji

95/01

95

70

71

međunarodni simpozijum „Spektakl – Grad – Identitet“

projekat sportske dvorane

početak rada Smera za arhitekturu (danas, Departman za arhitekturu i urbanizam)


Dženet Koen-Kruz, Danko Selinkić, Ognjenka Milićević...

Vukašin Miletić, Đorđe Miletić...

Ranko Radović, Radomir Folić, Dušan Petrovački...

Dragan Ignjatović, Kodeli & Son...

Beograd,Atelje 212

Sokobanja

Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka

Tirana, Albanija, Britanski informativni centar

29. februar – 2. mart

proleće

30, septembar

jesen

prvi simpozijum YUSTAT-a

samo projekat

prvi angažman na fakultetu

prvi (i, zasada jedini) izvedeni projekat u Albaniji

96/01

96

71

72

najava međunarodnog simpozijuma „Spektakl – Grad – Identitet“ u časopisu „Pozornice danas“96/02

72

73

„1. Bijenale scenskog dizajna“

kongres OISTAT-a

Ferenc Deak: „Bezgranično“

projekat i delimična realizacija rekonstrukcije bioskopa u Gradsko pozorište

Saki Marinović, Ranko Radović, Muci Draškić, Đuro Sanader, Žira Savić, Irena Šentevska, Marija Bujić...

Leon Brauner

Muci Draškić,Branka Petrović, Hajnalka Varadi, Karl Fišer, Julija Kiš...

Radovan Đurić, Nena Srećkov, Brana Krnić, Vera Banjac, Zoran Vapa, Miomir Mijić, Dejan Bajić...

Beograd,Muzej primenjene umetnosti

Pitsburg, SAD

Subotica, Narodno pozorište – Narodno kazalište - Népszínház

Sremski Karlovci

februar

mart

proleće

proleće 1997 – jesen 2006.

uspostavljen pojam „scenski dizajn“

YUSTAT primljen u OISTAT


veliki uspeh i veliki poraz

97/01

97

73

74

konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije zgrade

programsko rešenje rekonstrukcije zgrade

Zorica Savičić, Jasmina Telić, Sandra Skenderija, Bojana Lukić...

Jožef Kasa, Duško Guslov, Tomo Peić, Ranko Radović, Muci Draškić, Miomir Mijić, Dejan Bajić, Gordana Vujnović-Prčić, Slobodan Grković, Ištvan Hupko...

jesen

jesen 1997 – jesen 1998.

Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište

Subotica, Narodno pozorište – Narodno kazalište – Népszínház

rad u užem izboru za nagradu

najveći profesionalni domet

97/02

74

75

bijenale scenskog dizajna, 1997 - 2006.

YUSTAT i Muzej primenjene umetnosti u Beogradu

97/03umetnički projekti prikazani na Bijenalu scenskog dizajna

75

76

97/04umetnički projekti prikazani na Bijenalu scenskog dizajna, 1997 - 2006.

76

77

Ferenc Deak: „Bezgranično“

Narodno pozorište u Subotici režija: Ljubomir Draškić

97/05osnova scenografije skica I scenske slike

77

78

97/06studija scenografije za predstavu „Bezgranično“ fragmenti tehničke razrade dekora

78

79

97/07scene sa generalne probe predstave „Bezgranično“

79

80

scene sa generalne probe predstave „Bezgranično“

kadrovi iz video zapisa predstave 97/08

80

81

projekat i delimična realizacija rekonstrukcije bioskopa u Gradsko pozorište u Sremskim Karlovcima

autori: Radivoje Dinulović, Miomir Mijić, Dejan Bajić i tim YUSTAT-aprojektanti: Jasmina Telić i Sandra Skenderija

97/09

81

82

97/10

kompjuterski 3D model pozorišta u Sremskim Karlovcma: Jasmina Telić idejni projekat rekonstrukcije

82

83

97/11delimično izvedena rekonstrukcija bioskopa u Gradsko pozorište u Sremskim Karlovcima; fotografije: Isidora Amidžić i Radivoje Dinulović

83

84

...Neka građani kažu da li im treba pozorište, bez obzira što je ono već sagrađeno. Ako im ne treba – neka ga sruše. Za mene je legitimna opcija, ma kako sumanuto zvučalo, da se ta kuća sruši, ako nikome ne treba. Nije je moguće prepravljati, po mom uverenju kuće se ne prepravljaju, to nije dobro, a pogotovo u jednom tehničko-tehnološkom domenu koji ima svoje zakonitosti i pravila bez kojih se ne može. Konvencionalnu pozornicu, kakva je tražena, vi ne možete napraviti ako nemate odgovarajući prostor i tehničke preduslove. Od samog početka jedna od osnovnih pretpostavki bila je da to pozorište ima festivalsku pozornicu i funkciju, da se u Karlovcima rodi jedan novi pozorišni festival...

...Ja, međutim, svoju kuću volim i branim, ali razumem da može da bude neprihvaćena, i razumem da može da bude donesena odluka da je neko neće. To je potpuno legitimna stvar, i grad ima pravo sve da preispita. Uopše ne pričam olako, ne možete da zamislite koliko je tu utrošeno emocija i koliko sam sebe obuzdavam. Život me je naučio da nikog ne možete da ubedite ni u šta. Ono u šta ljudi veruju je ono u šta oni žele da veruju. Veoma malo ljudi spremno je da preispita ono što misli. Rekao sam i na prezentaciji u Sremskim Karlovcima, da ne treba odbaciti nešto što je možda došlo krivim putem. Ne treba unapred reći da nešto ne valja, samo zato što nam se ne sviđa taj koji nam je to dao.

„Ni Ajfelov toranj se ne uklapa u kontekst“,

intervju za Karlovačke novine, novembar 2001.

97/12kadrovi iz umetničkog magistarskog projekta Isidore Amidžić „Stvarnost iluzije arhitektonskog prostora“, Grupa za scenski dizajn interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2007.

84

85

...To što pozorište nije došlo kao autentična potreba Karlovčana, nego ga je doneo neko spolja – i to je problem, pogotovo za sredinu koja ima svoj identitet, čvrst i čuvan stolećima, i o kojem mnogo institucija vodi računa. U takvim sredinama stvari koje dolaze spolja se, u načelu, teško prihvataju, pogotovo kada nisu tražene. Zato ljudi gledaju s neprijateljstvom na to pozorište, ne ulazeći u kvalitet i srž problema. Revoltirani su što su izgubili nešto što im je značilo, mislim na bioskop, pre svega, a nisu dobili ništa osim još jedne problematične tačke u gradu. Znam sve moguće nazive koje koriste za tu građevinu, ljudi je nazivaju čudovištem, skeletom koji stoji na sred njihovog dragocenog prostora, i samo smeta... Arhitektura je oblast koja duboko počiva na potrebama ljudi, i bez njih nema nikakvog smisla. Ako vi gradite kuću koja ne treba onom kome je gradite, tada je taj posao besmislen....

...Lično mislim da jeste moralno graditi u autentičnoj sredini kao što su Sremski Karlovci. Najznačajnije arhitekte Evrope i sveta intervenišu u najzaštićenijim sredinama. Takvi su slučajevi u Đenovi, Veneciji, Lionu i u mnogim evropskim gradovima. I današnjica ima svoj vremenski kontekst, a ne samo prostorni. Zar su sve građevine podizane kontekstualno? Počevši od Subotice, tamošnjeg pozorišta i Gradske kuće koje su, kad su izgrađene, bile u potpunoj suprotnosti sa okruženjem. Da ne pominjem primere poput Ajfelovog tornja ili opere u Sidneju, koji su svakako akontekstualni u prostoru, ali su kontekstualni u vremenu. Ako Karlovce posmatramo kao trag jedne epohe, ne vidim zašto bi bili nedodirljivi za drugu, našu epohu... Sremski Karlovci će tek biti građeni. Da li iko misli da u Karlovcima danas treba da bude građeno u maniru baroka, jer je nekada građeno u tom stilu? To bi bio potpuni anahronizam... Postoji staro i novo i odnos koji se među njima gradi. Nema razloga da se stidimo vremena u kome živimo, i u tom duhu treba da radimo...

...Po mom uverenju, a to je stav koji smo razvili u uvodnim studijama projekta još 1997. godine, gde su učestvovali značajni i ozbiljni ljudi ne samo iz oblasti arhitekture već i iz domena pozorišne produkcije, kulturologije, pozorišne istorije i teorije, to pozorište nije namenjeno samo Karlovčanima. Ono mora da bude atraktivno za druge, recimo za Novosađane. Ako Karlovčani mogu da idu u Novi Sad na pozorišne predstave, zašto ne bi Novosađani u Karlovce? Ako u tom pozorištu postoji značajna pozorišna produkcija, nema razloga da publika dolazi samo iz Karlovaca. Ima mnogo različitih pogleda na rad Ljubiše Ristića, ali kad je on upravljao pozorištem u Subotici, taj grad je bio centar pozorišnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji... Ne vidim razlog zašto Karlovci, koji u sebi nose jedan strahoviti naboj, i intelektualni i socijalni, ambijentalni, i likovni, ne bi bili mesto u koje bi dolazili iz Subotice, Beograda, Novog Sada ili Niša. Tako vidim to pozorište, a ne kao lokalni Dom kulture.

„Ni Ajfelov toranj se ne uklapa u kontekst“

intervju za Karlovačke novine, novembar 2001.

97/13

85

86

konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu

autori: tim YUSTAT-a

97/14aksonometrijski prikaz Novog teatra

86

87

97/15aksonometrijski prikaz kamerne scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta skica istočne fasade pozorišta

87

88

Građenje novog pozorišta podrazumeva pitanje definicije teatra, karaktera kreativnih procesa u pozorištu, mnogih i različitih tehnologija koje ga kreiraju, a pre svega prečišćen odnos prema scenskom prostoru i svim reperkusijama koje iz ovih relacija proističu. Odnos glumca i gledaoca, kao jedna od determinantnih vrednosti modernog i savremenog pozorišta, predmet je istraživanja već više od stotinu godina i još uvek donosi samo nova pitanja.

U tom se smislu ovaj autorski tim našao pred kontroverznim zadatkom. Želja za novim promišljanjima prostornih odnosa u scensko-gledališnom korpusu, s jedne strane, i radikalno pragmatični zadatak za projektovanje definisan raspisom konkursa gotovo se nikako nisu mogli integrisati u jedinstvenu tačku gledišta. Zato je istraživački rad tima artikulisan u dva naizgled potpuno nezavisna pravca. Prvi je vodio kroz detaljno ispitivanje postojećeg objekta JDP-a i projektnog zadatka... Ovaj pristup je podrazumevao poštovanje želje ansambla pozorišta, ali i kulturne sredine, da se karakter zgrade sačuva, ne samo radi artikulacije „kolektivnog pamćenja“ jednog velikog teatra i jednog urbanog žarišta, već i zbog činjenice da i izgorela zgrada u svom današnjem stanju još ima arhitektonski identitet i „duh mesta“.

S druge strane, pitanje određenja pozorišnog prostora, a pre svega tema relacije scene i gledališta, postavljeno je ponovo... Proces rada, međutim, doneo je iznenađujuću mogućnost da se ova dva istraživačka pravca dovedu u istu ravan...

... Ispitivanje mogućih novih modela scensko - gledališnog prostora započeto je u okviru sadašnjeg gabarita gledališta i pozornice Velike scene. Budući da je i projektnim zadatkom deklarisana želja za ustanovljavanjem pozorišta za novi vek i novi milenijum, istražene su različite dispozicione i ambijentalne šeme odnosa scene i gledališta, kao i niz iskustava iz mnogih vremena i sredina. Naše je uverenje da istinski teatar („pozorište suštine“) može počivati jedino na snažnom uverenju

pozorišnih stvaralaca, pa zatim na kreativnom radu arhitekata, a nikako obratno. Čak i oni opiti koji su trajno odredili razvoj modernog pozorišta (kao Theatre du Vieux Colombier, na primer, ili projekti Mejerholjda i Piskatora) nisu po sebi bili uspešni teatarski modeli. Zato bi otvoren, fleksibilni prostor, koji istovremeno nije opterećen fleksibilitetom kao uslovom bez kojeg se ne može, prostor izrazitog ambijentalnog identiteta, ali lišen svake dekorativnosti, prostor vrhunski tehnički opremljen, ali bez tehnicizma i nagomilavanja složene (a tako često neupotrebljive) scenske opreme, možda mogao biti anticipacija, ako ne novog milenijuma, a ono barem jednog koraka u novu deceniju. Ako su uzori uopšte potrebni, Štajnovo pozorište u Berlinu bi moglo biti jedan od njih...

... Naravno da se ovakav teatar u našoj svesti teško može naći na mestu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ali je takođe jasno da JDP danas nije ono što je bio 1948, kao što je sasvim sigurno da novih pedeset godina u koje sada gledamo donose sobom i nova čitanja teatra, prostora i pozicije scenskih događaja u urbanom životu. Zato ideja o ovakvom pozorištu ne mora dovoditi u pitanje već ustanovljene teatarske i arhitektonske vrednosti. Naprotiv, ako na razvoj prostornih i funkcionalnih sistema gledamo u kontekstu dugih perioda strpljivog građenja, umesto na način na koji smo svi navikli, možemo stvoriti uslove da i naša sredina bude sposobna da neguje i stvara složene teatarske strukture i procese. Do sada izvedene ekstenzije zgrade JDP-a (a pre svih Teatar Bojan Stupica) jasno govore o mogućem.

Zato je zaključni predlog ovog rada formiranje složenog sistema scenskih prostora - Velike scene, Teatra Bojan Stupica, Pozorišnog studija i Novog teatra (na mestu sadašnjeg Fakulteta muzičkih umetnosti) - povezanog živim tkivom različitih javnih, pomoćnih i tehničkih prostora, povezanih sa parkom, Cvetnim trgom, platoom iza SKC-a i glavnom beogradskom ulicom. Ovakva struktura, na ovom mestu, čini nam se mogućim odgovorom za Jugoslovensko dramsko pozorište i Beograd u budućem vremenu.

Konkurs za idejno arhitektonsko rešenje rekonstrukcije zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu

iz obrazloženja konkursnog rada, Beograd, 1997.

97/16

88

89

docent na predmetu „Arhitektura i tehnika scenskog prostora“

idejno rešenje i idejni projekat rekonstrukcije zgrade

Ljiljana Mrkić-Popović, Nikola Maričić...

Zorica Savičić, Jasmina Telić, Sandra Skenderija, Biljana Parezanović...

Beograd, Fakultet dramskih umetnosti


oktobar

zima 1998 – proleće 2003.

prvo nastavničko zvanje

mnogo puta prekidan, pa ipak završen ozbiljan posao

98/01

98

89

90

98/02

studija scensko-gledališnih prostora

idejno rešenje i idejni projekat rekonstrukcije Narodnog pozorišta u Subotici

autori: Ranko Radović, Zorica Savičić, Ištvan Hupko i Radivoje Dinulović

90

91

98/03strukturna radna maketa Narodnog pozorišta u Subotici: Biljana Parezanović; fotografije: Veselin MIlunović

91

92

98/04kompjuterski 3D model scensko-gledališnih prostora Narodnog pozorišta u Subotici: Jasmina Telić

92

93

98/05prezentacija idejnog rešenja rekonstrukcije, kamerna scena Narodnog pozorišta u Subotici, avgust 1999.

Radivoje Dinulović Zorica Savičić Jožef Kasa

...Već tridesetpet godina sam vezan za arhitekturu i bio sam svedok, pa i učesnik, mnogih projekata. I nedvosmisleno sam siguran, poučen pre svega sopstvenim greškama, da punu svrhu imaju samo one građevine za kojima postoji autentična potreba u sredinama u kojima se grade. Kolika je i kakva potreba Subotice za novim scenskim prostorima i scenama grada, i u kojoj je meri ta potreba artikulisana u projektu rekonstrukcije Narodnog pozorišta, pokazaće vreme. Ono što mi se čini izvesnim je da još uvek nismo uspeli da izgradimo jedan „pokret za izgradnju Pozorišta“, kako je to bivalo u nekim drugim prilikama. A taj „pokret“ i nije samo pitanje Subotice i njenih građana – to je jedna od centralnih tema kulturne politike u Vojvodini i Srbiji uopšte.

„O scenskim prostorima i scenskim slikama grada“, Rukovet, Subotica, 2008.

93

94

„O scenskim prostorima i scenskim slikama grada:projekat rekonstrukcije Народног позоришта – Narodnog kazališta – Népszínház u Subotici (1991-2008)“

Rukovet, Subotica, 2008.

... Mi pozorišne kuće gradimo retko. U Srbiji svega šest nije nastalo prepravkama, dograđivanjem ili adaptacijom već postojećih objekata drugačije namene. A kada gradimo, to nikada nije tek onako, samog pozorišta radi. Mi slavimo građenjem – novu državu, ličnu moć vladara, zajedničku istoriju, bratstvo i jedinstvo, ili, ponekad, superiornu sposobnost da podnesemo i drugačije mišljenje.

Da li je Narodno pozorište u Subotici izuzetak?

Škulteti je svoju kuću sagradio pre više od vek ipo. Poslali su ga da proputuje Evropu i na najboljim primerima nauči kako da projektuje najveći, najviši i najblistaviji objekat u gradu. Subotičko pozorište nije bilo ni mišljeno ni građeno samo za taj trenutak, bilo je, pre svega, namenjeno vremenu koje dolazi. Monumentalni portik sa šest korintskih stubova postao je odmah, i ostao do danas ne samo simbol grada, već i paradigma pozorišta i kulture uopšte. Prekrasna dvorana i holovi činili su onu vrstu arhitektonske tekstualnosti koju danas prepoznajemo u najambicioznijim savremenim graditeljskim poduhvatima.

Zgrada se, međutim, menjala, gorela je u požarima i bivala prepravljana, dograđivana i razgrađivana, da bi krajem osamdesetih godina prošlog veka glavna pozorišna dvorana bila najpre sasvim upropašćena, pa zatim i napuštena. A menjalo se i vreme, koje je donosilo nove potrebe, kao i nove poglede na pozorište, scenografiju, tehniku, tehnologiju i pozorišni prostor uopšte. Zato je i pokrenuto nekoliko projekata, uglavnom načelne prirode, koji su pokazali svu različitost mogućih gledanja na budućnost ove zgrade i centra Subotice. Svi su ovi projekti bili ambiciozni i zahtevni, i svi smo mi, baš kao i Škulteti, razmišljali o budućnosti. A zatim su došla teška vremena, rat, siromaštvo i nesigurnost svake vrste, pa je priča o rekonstrukciji zgrade svedena na najnužnije – obnovu gledališta velike sale i zamenu pozornice. Posle su došla vremena koja su nam se učinila lakšim, i jesu lakša, ma koliko nam je u to ponekad teško da poverujemo. I ponovo je postalo potrebno okrenuti se razvoju.

U jesen 1997. godine pozvao me je Duško Guslov, tada pomoćnik direktora u Zavodu za urbanizam, na sastanak kod Jožefa Kase, tada gradonačelnika Subotice da razgovaramo o tome kako pokrenuti ponovo projekat rekonstrukcije zgrade Narodnog pozorišta. Dogovorili smo se da sa posebnom pažnjom pristupimo izradi programa rekonstrukcije, koji je u svakom ozbiljnom razmatranju ljudskih potreba ključno važan, složen duhovni proizvod, a ne lista prostorija i kvadratura. Zato je u samom pozorištu formirana široka stručna grupa koja se uporedo bavila različitim aspektima moguće rekonstrukcije, ravnopravno vrednujući sve stručne teme, kao i sve dotada predstavljene ideje i koncepte. U radu na programu je učestvovalo više od trideset najistaknutijih stručnjaka iz oblasti pozorišta, raznih tehnologija, arhitekture i urbanizma, kao i zaštite nasleđa, produkcije i politike u kulturi – iz Subotice, Novog Sada, Beograda, Evrope i Sveta. Od samog početka je bilo jasno da je ovo ključna faza čitavog projekta, koji je po nekoliko različitih kriterijuma – istorijskoj i kulturnoj vrednosti, urbanoj poziciji, veličini i složenosti namene, pa i investicionoj vrednosti objekta – spadao u red najsloženijih zadataka zamislivih u arhitektonskoj praksi.

Rad na formulisanju programa i zadatka za projektovanje rekonstrukcije, adaptacije i dogradnje zgrade pozorišta trajao je više od godinu dana, do zime 1998. godine. Tokom rada na programu, tražeći odgovore na pitanja šta je savremeno pozorište danas, koje mesto zauzima u strukturi urbanog života, koje funkcije obuhvata i koja značenja prenosi, izneli smo i suočili mnoga različita, pa i oprečna mišljenja, ali i pronašli način da različita gledanja na pozorište, arhitekturu i urbanu sredinu dovedemo do zajedničkog stava u odnosu na budućnost Narodnog pozorišta, jedne od najznačajnijih kulturnih institucija, takođe, jedne od najupečatljivijih javnih zgrada u Srbiji. Pošto je konačno uobličen, program rekonstrukcije zgrade je verifikovan u Pozorištu, Gradu, Pokrajini i Republici, što se ispostavilo kao presudno važno za budućnost projekta koji je opstao uprkos najnepovoljnijim ekonomskim, političkim i socijalnim okolnostima...

98/06

94

95

Velimir Lukić:„Tebanska kuga“

idejno rešenje rekonstrukcije pozorišta „Mata Milošević“

docent na predmetu „Arhitektonsko projektovanje“

Dušan Petrović, Vojin Butković...

Ljiljana Mrkić-Popović, Muci Draškić, Aca Stjepanović, Miomir Mijić, Mihailo Vasiljević, Mira Patrnogić, Ivana Sovilj...

Ranko Radović

Banjaluka, Bosna i Hercegovina, Narodno pozorište

Beograd, Fakultet dramskih umetnosti


proleće

leto

oktobar

izvedena scenografija (koju nisam video)

delimično realizovano

konačno, nastavnik u Novom Sadu

99/01

99

95

96

Velimir Lukić: „Tebanska kuga“

Narodno pozorište u Banjalucirežija: Dušan Petrović

99/02osnova scenografije kompjuterski 3D model scenografije: Jasmina Telić

96

97

idejno rešenje rekonstrukcije pozorišta „Mata Milošević“

autori: Ljubomir Draškić, Radivoje Dinulović, Miomir Mijić, Ivana Sovilj

99/03makete: Ivana Sovilj; figure: Olgica Milunović; fotografije: Veselin Milunović

97

98

Molijer - Draškić: „Improvizacije učenih žena“

3. Bijenale scenskog dizajna; 3. međunarodni simpozijum „Balkanski gradovi – pozornice kraja XX veka“; 3. Međunarodni studentski konkurs „Balkanski gradovi – pozornice XXI veka“;

Muci Draškić, Božana Jovanović, Stevan Šalajić, Jovica Ristovski, Miloš Đorđević...

Majkl Remzor, Pamela Hauard, Franko Bjankini, Slobodan Selinkić, Gavrilo Mihaljević, Milena Dragićević-Šešić, Tamer Levent, Iskra Dandolova, Katalin Beresku, Zoran Gerov, Svetlana Peneva, Silvija Kazaku, Ildiko Erdeji, Saša Glavan, Irina Subotić, Dragan Ambrozić...


Beograd, Subotica, Sremski Karlovci

jesen

septembar – oktobar


najveći poduhvat YUSTAT-a

00/01

00

98

99

godišnja konferencija Komisije za obrazovanje OISTAT-a

idejno rešenje rekonstrukcije

BELEF – beogradski letnji festival

Saki Marinović, Dubravka Zrnčić...

Gorica Mojović, Tanja Petrović, Danica Prodanović, Vesna Danilović, Isidora Žebeljan, Olivera Miloš-Todorović, Branko Pavić...

Sarajevo, Bosna i Hercegovina, Sarajevski ratni teatar SARTR

Beograd

povratak u Sarajevo

predsednik Saveta i selekcione komisije

jesen

jesen 2000 – jesen 2002.

00/02

99

100

Molijer - Draškić: „Improvizacije učenih žena“

Narodno pozorište u Suboticirežija: Ljubomir Draškić

00/03program predstave: Viktorija Kresanko scene iz predstave; fotografije: Hever Mikloš i Radivoje Dinulović

100

101

00/04scene iz predstave „Improvizacije učenih žena“

101

102

00/05

scene iz predstave „Improvizacije učenih žena“

kadrovi iz video zapisa predstave: Zvonko Sudarević

102

103

3. međunarodni simpozijum „Balkanski gradovi – pozornice kraja XX veka“

00/06

beleške sa simpozijuma

103

104

Žorž Fejdo:„Dama iz Maksima“

idejno tehnološko rešenje i revizija Glavnog projekta rekonstrukcije zgrade

Šekspir – Marlou – Draškić: „Šajlok“

Muci Draškić, Danica Maksimović...

Miomir Mijić, Mihailo Vukobratović, Milena Stojićević, Geroslav Zarić, Dejan Bajić, Mihailo Vasiljević...

Muci Draškić, Đuza Stojiljković, Hana Jovčić...

Šabac, Narodno pozorište

Beograd, Pozorište na Terazijama

Beograd, Fakultet dramskih umetnosti, pozorište „Mata Milošević“

29. mart

proleće 2001 – 2005.

jesen


korisnik koji zna šta hoće i kako to želi da postigne


01/01

01

104

105

Milena Dragićević-Šešić, Miomir Mijić, Geroslav Zarić, Muci Draškić, Ranko Radović, Ognjenka Milićević, Irina Subotić, Branko Pavić, Pamela Hauard, Majkl Remzor, Tomaš Žiška, Jelena Todorović...

Grupa za scenski dizajn Interdisciplinarnih magistarskih umetničkih studija

posle pet godina priprema, uspostavljanje sopstvene škole i uvođenje scenskog dizajna u registar zanimanja

01/02

Beograd, Univerzitet umetnosti

oktobar

105

106

Žorž Fejdo: „Dama iz Maksima“

Narodno pozorište u Šapcurežija: Ljubomir Draškić

01/03scene iz predstave; fotografije: Veselin Milunović

106

107

01/04scene iz predstave „Dama iz Maksima“; fotografije: Veselin Milunović

107

108

Šekspir – Marlou – Draškić: „Šajlok“

pozorište „Mata Milošević“, FDUrežija: Ljubomir Draškić

01/05skice scenografije

108

109

idejno tehnološko rešenje rekonstrukcije zgrade Pozorišta na Terazijama

autori: Radivoje Dinulović, Miomir Mijić, Dejan Bajić, Geroslav Zarić i tim YUSTAT-a

01/06osnova partera osnova galerije

109

110

Grupa za scenski dizajn Interdisciplinarnih magistarskih umetničkih studija

01/07

promotivni plakat za studije Scenskog dizajna: Filip Zarić i Mia David

110

111

Školovanje u oblasti scenskih umetnosti danas je organizovano kroz direktne programe na dva fakulteta Univerziteta umetnosti u Beogradu (FDU i FPU). Druga dva (FMU i FLU) nemaju direktne obrazovne programe iz ovog domena, ali su umetnici iz ovih škola svakodnevni i neizostavni učesnici profesionalne scenske produkcije.

Činjenica da u nomenklaturi pozorišnih zanimanja „iza scene“ ogromnu većinu čine ona za koje u našoj sredini nema nijedne stručne škole, ni na kom orazovnom nivou (od rekvizitera, preko majstora pozornice, do dizajnera osvetljenja ili tehničkih direktora), jasno govori o vrednovanju ovih poslova, kao i o nezainteresovanosti stručne i opšte sredine za „sekundarna“ i „tercijarna“ zanimanja u oblasti scenskih umetnosti i tehnologije. Sa druge strane, višedecenijska iskustva iz konkretne scenske produkcije nedvosmisleno govore o neophodnosti trenutnih promena u ovom domenu profesionalnog delovanja. Najzad, iskustva drugih sredina, pre svih Velike Britanije, Holandije, Finske i Češke, ne samo iz poslednjih godina, jasno govore o mogućem i ostvarljivom drugačijem pogledu na čitavu temu.

Osnovni zadatak ovog poslediplomskog programa je da uspostavi sintetski odnos prema promišljanju, kreiranju i produkciji scenskih događaja (u najširem smislu reči), a, u prvom redu, da formira generaciju budućih nastavnika na čijem će delovanju moći da počivaju obrazovni programi u ovoj oblasti.

Program je usmeren ka mladim stručnjacima iz različtih oblasti scenske produkcije (scenografima, kostimografima, pozorišnim tehničarima i tehnolozima, arhitektima, dizajnerima svetla i zvuka, kritičarima i istraživačima, rediteljima i producentima, dramaturzima i dramskim piscima...) u čijem delovanju scenski prostor, kao i različiti aspekti konceptualnih, funkcionalnih, oblikovnih i tehničko-tehnoloških svojstava spektakla predstavljaju osnovnu (ili jednu od osnovnih) tema interesovanja.

Struktura kursa je dizajnirana tako da u najvećoj meri omogući i podrži lični kurikulum i metod studiranja, kroz istraživanje, kreativni rad i konkretnu produkciju.

Projekat interdisciplinarnih magistarskih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu

projekat studijskog programa, Beograd, 2001.

01/08

111

112

idejno rešenje scenskog opremanja Centra za kulturnu dekontaminaciju

idejno rešenje rekonstrukcije zgrade

idejno rešenje rekonstrukcije centra mesne zajednice za pozorište „Branislav Nušić“

Borka Pavićević, Kića Mihajlović...

Miomir Mijić, Dejan Bajić, Željko Obradović...

Čedomir Petrovići Raka Đurić

Beograd, Paviljon „Veljković“

Beograd, Pozorište „Boško Buha“

Beograd, Dedinje

proleće

proleće

jesen

delimično izvedeno

nerealizovano

veliki, uzaludan trud

02/01

02

112

113

idejno rešenje opremanja Centra za kulturnu dekontaminaciju

02/02presek kroz gledalište dispozicije gledališta

113

114

idejno rešenje rekonstrukcije zgradepozorištа „Boško Buha“

autori: Radivoje Dinulović, Miomir Mijić i Dejan Bajić

02/03

podužni presek kroz pozorište

osnova partera

114

115

Žorž Fejdo: „Buba u uhu“

glavni projekat rekonstrukcije zgrade

Muci Draškić, Dragica Pavlović, ansambl Mađarske drame...

Zorica Savičić, Sandra Skenderija, Anica Ilijin, Miomir Mijić,Mihailo Vasiljević, Lazar Marković, Dražen Balažević, Goran Šakota...



proleće

zima 2003 – proleće 2006.


mnogo puta prekidan, pa ipak završen veoma ozbiljan posao

03/01

03

115

116

Žorž Fejdo: „Buba u uhu“

Narodno pozorište u Suboticirežija: Ljubomir Draškić

03/02kadrovi iz video zapisa predstave: Zvonko Sudarević

116

117

glavni projekat rekonstrukcije zgrade Narodnog pozorišta u Subotici

...Tradicionalno, u svesti subotičke pozorišne publike, kao, uostalom, i pozorišne publike u svim sredinama Evrope, pod pojmom pozorišta se podrazumeva takozvana konvencionalna pozornica, barokna italijanska „scena-kutija“ i konvencionalno gledalište, formirano u parteru i na galerijama. Nekadašnja velika scena Narodnog pozorišta u Subotici savršeno je odgovarala ovom shvatanju pozorišta. Istovremeno, scenskim istraživanjima koja su u Narodnom pozorištu sprovedena u vreme uprave Ljubiše Ristića, formirana je publika za drugačije shvatanje pozorišta i pozorišnog prostora – ono koje je nastalo na temelju avangardnih pokreta u pozorištu i umetnosti XX veka...

„O scenskim prostorima i scenskim slikama grada“,

Rukovet, Suborica, 2008.

03/03fasade i podužni presek kroz pozorište

117

118

03/04

osnove Narodnog pozorišta u Subotici

118

119

„Evropa u Beogradu“ - gala koncert povodom proslave 200 godinaPrvog srpskog ustanka i osnivanja moderne srpske države

„Funkcionalno-tehnološki procesi i oblikovanje prostora modernog pozorišta“

Milena Stojićević, Aleksandar Brkić, Saki Marinović, Nevenka Gvozdić, Majkl Remzor, Mets Hemingsen, Miomir Mijić, Mia David, Filip Zarić, Maja Mirković, Olivera Gračanin... svi sa Scenskog dizajna

Ranko Radović, Ognjenka Milićević, Milena Dragićević-Šešić, Radomir Folić i Dušan Krstić

Đura Kojić

Beograd,Sava centar


februar

proleće

državni spektakl

odbranjena doktorska disertacija

04/01

04

119

120

leto

oktobar 2004 – i dalje

Bijenale arhitekture, „SD 02 – Mesto: Krstac“

gostujući profesor na predmetu „Projektovanje objekata spektakla“

Venecija,Italija

Banjaluka, Bosna i Hercegovina, Arhitekonsko-građevinski fakultet

Slobodan Selinkić,Branislav Gregović, Mia David, Tomaš Žiška, Dragan Stojčevski, Zoran Tošić, Tatjana Dadić-Dinulović, Srđan Tadić...

Marina Radulj, Maja Đilas, Maja Aleksić, Milenko Stanković...

studentski projekat koji je postao deo zvaničnog predstavljanja arhitekture Srbije i Crne Gore na najvećoj međunarodnoj manifestaciji

drugačija škola, vredni ljudi

04/02

120

121

„Evropa u Beogradu“

autori: Radivoje Dinulović, Aleksandar Brkić, Branko Pavić, Majkl Remzor, Miomir Mijić, Mets Hemingsen, Maja Mirković i tim Grupe za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu

04/03scene sa koncerta; fotografije: Filip Zarić i Mets Hemingsen

121

122

04/04scene sa koncerta „Evropa u Beogradu“; fotografije: Filip Zarić i Mets Hemingsen

kompjuterska 3D simulacija scenskog događaja: Vlada Zarić

122

123

„SD 02 – mesto: Krstac“ Krstac, Beograd, Venecija

autori: studenti Grupe za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu mentori: Tomaš Žiška, Radivoje Dinulović i Branko Pavić

04/05fotografije sa site specific radionice u selu Krtac u Crnoj Gori

123

124

04/06kompjuterski 3D model arhitektonske instalacije projekta SD 02 - mesto: Krstac, za Bijenale arhitekture u Veneciji 2004: Filip Zarić i Mia David

124

125

prva odbranjena magistratura iz scenskog dizajna

Irena ŠentevskaBeograd, Univerzitet umetnosti

početak uvedeno akademsko zvanje: „Magistar umetnosti iz oblasti scenskog dizajna“

05/01

05

125

126

05/02

prva odbranjena magistratura iz scenskog dizajna

„Shoping and Gazing“autor: Irena Šantevska mentor: Radivoje Dinulović komentor: Branko Pavić

prizori sa postavke rada; fotografije: Veselin Milunović

126

127

programsko rešenjerekonstrukcije zgrade

idejno rešenje enterijera kabare scene

doktorske umetničke studije scenskog dizajna

vanredni profesor na Departmanu za arhitekturu i urbanizam

Nenad Brkić, Miomir Mijić, Mihailo Vasiljević, Rajko Marić, Anica Ilijin...

Nemanja Ranković, Mia David, Filip Zarić, Mihailo Vasiljevič...

Čedomir Vasić, Jelena Todorović, Nevenka Gvozdić, Aleksandar Brkić...

Radomir Folić

Niš, Narodno pozorište

Užice, Narodno pozorište

Beograd, Univerzitet umetnosti, Centar za interdisciplinarne studije


proleće

proleće

oktobar

oktobar

delimično realizovano

realizovala Mia David

prve umetničke doktorske studije u Srbiji i regionu

postao profesor

06/01

06

127

128

međunarodni konkurs za idejno rešenje uređenja tvrđave Kastel

Banjaluka, Bosna i Hercegovina

Zorica Savičić, Dragana Vasiljević-Tomić, Dijana Adžemović, Vladimir Anđelković...

prva nagradajesen

06/02

128

129

izvođenje radova na rekonstrukciji zgrade

nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu „Teatar – Politika – Grad“

idejno rešenje i glavni projekat adaptacije Dvorane KCB-a

Zoran Francišković, Zvonko Bašić, Slobodan Grković, Danijel Kukaras, Zoran Stipić,Branko Ćopić...

Aleksandar Brkić, Branko Pavić, Darko Nikolić, Jelena Knežević, Milena Stojićević...

Vesna Danilović, Danica Jovović-Prodanović, Zorica Savičić, Sandra Skenderija, Mihailo Vasiljević, Miomir Mijić...


Prag, Češka Republika

Beograd, Kulturni centar Beograda

proleće 2007 – i dalje...

jun.

jesen 2007 – i dalje

možda, životno delo

kustoski projekat i nagrada „Ranko Radović“ za 2007.

mali, ali komplikovan projekat

07/01

07

129

130

rukovodilac Katedre za arhitekturu i urbanizam

urbanistički projekat uređenja tvrđave Kastel


Banjaluka, Bosna i Hercegovina

Radomir Folić

Zorica Savičić, Milenko Stanković...

stvarni uticaj na studije arhitekture, Departman i Fakultet

usvojen važan projekat

07/02

oktobar

jesen

130

131

...U našoj sredini sve i uvek počiva na pojedincima, ličnoj inicijativi, istrajnosti i snazi, pa poduhvati ne uspevaju ukoliko ne postoje ljudi sposobni i spremni da u njima prepoznaju sebe i sopstvenu budućnost. U tom smislu, mera uspešnosti projekta rekonstrukcije subotičkog pozorišta veoma je varirala kroz godine koje su iza nas, a od načina na koji ćemo se – svi zajedno, i svako od nas posebno – prema projektu i kući odnositi u vremenu koje dolazi, zavisi, naravno, budućnost Narodnog pozorišta – Narodnog kazališta – Népszínház, pa time i kulturnog, socijalnog i urbanog bića Subotice.

„O scenskim prostorima i scenskim slikama grada“,Rukovet, Subotica, 2008.

07/03

radovi na rekonstrukciji Narodnog pozorišta u Subotici

prizori sa gradilišta; fotografije: Tatjana Dadić-Dinulović

131

132

07/04prizori sa gradilišta Narodnog pozorišta u Subotici; fotografije: Tatjana Dadić-Dinulović

132

133

07/05prizori sa gradilišta Narodnog pozorišta u Subotici; fotografije: Tatjana Dadić-Dinulović

133

134

idejno rešenje i glavni projekat adaptacije Dvorane KCB-a

autori: Radivoje Dinulović, Zorica Savičić i tim PortArt-a

07/06studija scensko-gledališnog prostora osnova i presek iz projekta

134

135

07/07prizori sa izložbe; fotografije: Sonja Žugić

Izložba „Teatar – Politika – Grad“kustos: Radivoje Dinulović; autor postavke: Branko Pavić; menadžer nastupa: Aleksandar Brkić

135

136

07/08prizori sa izložbe „Teatar-politika-grad“; fotografije: Sonja Žugić, Mia David i Radivoje Dinulović

136

137

07/09

idejni urbanistički projekat uređenja tvrđave Kastel u Banjaluci

autori: Zorica Savičić, Dragana Vasiljević-Tomić, Radivoje Dinulović, Dijana Adžemović i Vladimir Anđelković

kompjuterski 3D model kompleksa: Vladimir Anđelković studija proporcije letnje pozornice

137

138

07/10kompjuterski 3D model prostornih celina: Vladimir Anđelković

fotografija postojeće letnje pozornice

138

139

prvi odbranjen doktorat iz scenskog dizajna

Tatjana Dadić-DinulovićBeograd, Univerzitet umetnosti, Centar za interdisciplinarne studije

31. oktobar uvedeno akademsko zvanje „Doktor umetnosti iz oblasti scenskog dizajna“

08/01

08

139

140

08/02

kadrovi iz video zapisa postavke izloga i scenskog događaja na pjaceti ispred Ateljea 212učesnici: Andrija Dinulović, Radivoje Dinulović, Milan Aleksić, Branislav Stojanović, Dragan Ignjatović, Tatjana Dadić-Dinulović, Nevenka Gvozdić, Mia David, Aleksandar Brkić, Marina Radulj, Mirjana Prpa, Dina Radoman i Sonja Krstićvideo: Jovo Marjanović i Đorđe Arambašić

prvi odbranjen doktorat iz scenskog dizajna

„Izlog pozorišta Šopalović: promotivni scenski događaj“autor: Tatjana Dadić-Dinulovićmentori: Branko Pavić i Milena Dragićević-Šešić

140

141

konkurs za idejno urbanističko rešenje spomen-kompleksa Donja Gradina

knjiga „Arhitektura pozorišta XX veka“, Clio

Zorica Savičić, Zoran Dmitrović, Tatjana Dadić-Dinulović, Nebojša Uskoković...

Zoran Hamović, Ognjenka Milićević, Nađa Kurtović-Folić, Svetlana Volic...

Kozarska Dubica, Bosna i Hercegovina

Beograd, Međunarodni sajam knjiga

leto

26. oktobar

treća nagrada

knjiga stigla iz štamparije

09/01

09

141

142

knjiga „Arhitektura pozorišta XX veka“, Clio

...Ne znam da li možemo da govorimo o pozorišnoj arhitekturi kao posebnoj temi. Čini se – ne, danas veliki svetski arhitekti grade pozorišta, jednako kao što grade muzeje, galerije ili stadione. I to je prirodno, uvek je tako i bilo. Ipak, ovde postoji jedna posebnost. Ti arhitekti, osim izuzetno, zapravo se uopšte ne bave onim primarnim pitanjem pozorišnog prostora koje smo pominjali – konfiguracijom scensko-gledališnog prostora, i, uopšte, „prostorima igre“, kako ih pametno naziva Meta Hočevar. To pitanje oni prepuštaju „pozorišnim konsultantima“, ljudima koji pretenduju na apsolutno znanje o teatru, a ne bave se kućom kao celinom. Rezultati ovakvih, dvojnih stvaralačkih procesa su najčešće veoma skromni, barem kada posmatramo iz ugla pozorišta. Ipak, postoji i alternativa, i o tome nam govore brojni primeri izuzetnih pozorišnih kuća nastalih u raznim sredinama, u raznim vremenima, ali uvek kada je „pitanje kuće“ postavljeno kao konkretan problem, u konkretnom i posebnom kontekstu, kada se svaka tema ispita iznova, i kada se stvarni timovi, kroz stvarni zajednički kreativni proces bave svim tim temama istovremeno. Mislim na radove Konstantina Meljnikova, studija HKPA, Tima Fostera, Zanuza i Krešinija, Roulit-Skota i Ajzenora, Frenka Lojda Rajta, ali, pre svega, mislim na radove Bojana Stupice i Alda Rosija.

Moram da budem sasvim iskren – ja sam tu knjigu pisao samom sebi. Meni je ona bila potrebna da bih razumeo zašto arhitekturu pozorišta smatram značajnom, zašto me problem pozorišnog prostora opseda i šta relaciju prostora i događaja u teatru čini tako dramatično važnom. I to mi je pisanje pomoglo – mislim da sada razumem bolje, i pitanja koja sam sebi postavio, a i sebe samog. Zato verujem da može biti zanimljiva i drugima, a ponekom možda i važna. Studentima, glumcima, rediteljima, „običnim ljudima“...

Iz intervjua sa Snežanom Ristić, Politika, Beograd, 2009.

09/02

142

143

09/03iz knjige „Arhitektura pozorišta XX veka“; urednk: Zoran Hamović; dizajn: Svetlana Volic

143

144

...Ako građenje savremenih pozorišnih kuća, kao i savremeno pozorište uopšte, želimo da vrednujemo na osnovu ukupne produkcije, naše će nezadovoljstvo biti izvesno. Ipak, efemerna priroda pozorišta nam ne samo dozvoljava već nas i primorava da u svom sećanju zadržimo jedino one prizore čija nam vrednost gradi poglede na život i postojanje. To se danas jednako odnosi i na doživljaj, čitanje i pamćenje pozorišne arhitekture.

Arhitektura pozorišta XX veka

Clio, Beograd 2009.09/04

iz knjige „Arhitektura pozorišta XX veka“; dizajn „evolucionog stabla“: Dragana Konstantinović

144

145

Mia David (1974) je arhitekta, vizuelni umetnik i novinar. Bavi se istraživanjem i oblikovanjem različitih prostora. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a magistrirala i doktorirala na Grupi za Scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu. Autor je više izvedenih projekata iz oblasti arhitekture, dizajna, scenografije i umetnosti, kao i velikog broja novinskih tekstova objavljenih u časopisima „Camp“, „Ambijenti“ i „Kvart“. Autorske radove iz oblasti arhitekture i scenskog dizajna izlagala je u Srbiji, Crnoj Gori, Nemačkoj, Rusiji i Italiji. Bila je jedan od osnivača i glavni i odgovorni urednik časopisa „Kvart“. Direktor je Kulturnog centra Beograda.

Tatjana Dadić-Dinulović (1963) je teoretičar i umetnik u oblasti scenskog dizajna. Bavi se istraživanjem veze između stvaranja i predstavljanja umetničkog dela. Diplomirala je Engleski jezik i književnost, a magistrirala scenski dizajn i teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Doktorirala je na Grupi za scenski dizajn istog univerziteta. Autor je nekoliko naučnih radova, kao i knjige „Srbija: moj slučaj: nova evropska generacija“ (Clio i Britanski savet, 2008). Autorske radove iz oblasti scenskog dizajna izlagala je u Srbiji, Crnoj Gori, Italiji, Češkoj i Bosni i Hercegovini. Docent je na Akademiji lepih umetnosti i Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.

Biografije autora izložbe

radna biografija: scenski prostori radivoja dinuloviĆa

Documents