Naslov originala:Elizabeth McGregor

A ROAD THROUGH THE MOUNTAINS obrada: Lenawww.balkandownload.org

Elizabet MakgregorPUT KROZ

PLANINESa engleskog prevela

Miroslava Tauš

Mom ocu

1

Većina kuća u Ogankvitu imala je zatvorene šalone zbog izuzetnotoplog i sunčanog vremena. Vladala je neka neverovatna tišinasvuda oko tih kuća iznad plaže, ušuškanih u svojim baštama. Čitavniz takvih kuća, obloženih svetloplavim talpama, stajao je načičkaniznad puta, na zelenim travnjacima. Pored Bej Kouv hotela nasamom uglu, gusta rujevina nadvila se nad samu kapiju i širila premabazenu. Bronzano prolećno lišće rujevine sada je već bilo zeleno,okićeno cvetićima koji su se njihali na toplom julskom povetarcu.Ana je polako išla uzbrdo i stalno se osvrtala. Njena desetogodišnja

ćerka vukla je za sobom jedan mokar peškir i bosonoga tapkala zanjom po travnatom i šljunkovitom puteljku.– Obuj se, dušo – rekla je Ana. Pošla je prema njoj, ali je Rejčel

istog trenutka potrčala i prošla pored nje. Uletela je u Grejsinodvorište i stropoštala se u najbliži hlad.Ana je podigla peškir i pošla za njom. Čim je prošla kroz kapiju i

videla Rejčel kako sedi u hladu, kroz glavu joj je prošla slika od prenekoliko godina. Rejčel je imala možda dve ili tri godine. U istom tomhladu trčkarala je za Grejsinom mačkom. Kada ju je uhvatila, nežnoju je obgrlila ručicama. Maca se sva prepustila tom izlivu nežnosti,zadovoljno počela da prede i blago mrdala repom. Šare od senkekrošnje drveta preslikavale su se po Rejčelinim rukama, maci iproređenoj travi. U proleće je mirišljavi kesten rasipao polen po tomistom mestu treperavih senki i svetlosti.Setila se još jednog leta. Rejčel je imala osam godina. Vozile su se

prema Provinstaunu u ranim jutarnjim satima. Vetar je dizao pesakna kraju autoputa. Anin stari krajsler se pokvario, pa je morala dastane pored puta i potraži pomoć. Nikada neće zaboraviti tu slikukada je majstor stajao pored auta sa podignutom haubom, nagnuose prema Rejčel i nežno joj se nasmešio, a ona je i dalje zadivljeno inetremice gledala u maglovito sivilo ispred sebe. Bilo je oko sedamujutru. Pod nogama su osećale škripavi pesak i retku, oštru morsku

travu. Sa tog mesta su mogle da čuju i brodove iz Provinstauna kojisu se spremali da krenu u lov na kitove u Stelvagen Benku.Ana za trenutak nije tačno znala gde se nalazi. Kao da nije bila tu,

kao da je nekoliko sekundi nekud nestala, na neko drugo mesto, unekom drugom, lepom vremenu. Čula je škripu vrata sa mrežom i ugledala majku kako se pojavljuje

na tremu. Krenula je prema njoj.Grejs je bila viša od svoje ćerke. Kosa, koja joj je do prošle godine

bila proseda, sada je već bila potpuno bela. Imala je šezdesetgodina, ali je izgledala starije. Javile su se jedna drugoj pre nego štoje Ana otvorila ulazna vrata.Unutra je bilo prijatno i sveže. Roletne su bile spuštene na

prozorima okrenutim suncu, a svež vazduh je ulazio kroz otvoreneprozore na suprotnoj strani. Prijatan morski vazduh koji je dolazio sastenovitih litica strujao je kroz celu kuću. Sa zadnje strane kućepružao se pogled na Perkins Kouv, na lučno poređane kućeokrenute ka Atlantiku. Zimi, kada je drveće bilo potpuno golo, Grejsje sa tog mesta mogla lepo da vidi okean. Ana se okrenula i pošla nadrugu stranu kuće, prema travnjaku i onom hladu i treperavomvazduhu. Pogledala je prema Rejčel, koja je i dalje ležala na leđima ižmurila.– Da li te je nešto pitala zašto se vraćate? – pitala je Grejs.– Nije – tiho je rekla Ana.Grejs je nežno zagrlila ćerku. Ana je na trenutak spustila glavu na

njeno rame, a onda su ušle unutra.Kuća je bila ogledalo Grejsinog života. Ana se ne seća da je ta

kuća ikada izgledala drugačije nego sada – udobna sofa sa ručnošivenim jastucima, novine po stolu, prazna šoljica od kafe, kutijacigareta, velika kutija šibica naslonjena na pepeljaru, engleski radiomarke roberts na kaminu, stara slika Normana Rokvela, korpa punašišarki i drva. Po celoj kući su visile Anine slike, zajedno sa slikamanjene majke.Slike su nastale u različitim vremenima i verno ih oslikavale. U

ćošku su bile slike iz Aninog tinejdžerskog doba – kolaži u lepimramovima. Na glavnom zidu bila je Grejsina velika slika plavogmorskog pejzaža i Anine minijature kao kontrast. Tada je bila trudna

sa Rejčel i izgleda da joj se u to vreme život prividno sveo naminijaturne akvarele pet-sa-pet. Nasuprot tome, apstraktnabuntovnička slika, metar i po sa dva, dominantno je visila iznadkamina. Naslikala ju je one godine kada se uselila u svoj prvi stan uBostonu: predstavljala je na neki način trijumf njene nezavisnosti. Tuje, naravno, bilo i raznih skica i crteža.Grejs je crtala stripove u svojim dvadesetim godinama. Imala je

ovlašćenje za emitovanje Dejzi i Majk serije od Midvesta do Floride;slika nezgrapnog Majka je sada stajala na dnu stepeništa. Stajao jenagnut nad neku blatnjavu rupu sa štapom za pecanje koji mu jeskoro ispao iz ruke. Iza njega je stajala Dejzi sa rukama preko lica.Ispod slike je pisalo: Pa, ne možeš baš sve da ih upecaš!Kad god bi nešto loše krenulo Grejs bi glasno izgovarala te reči. To

je bila njena mantra, koja je obeležila i Anino i Rejčelino detinjstvo.Ana je zastala i pogledala sada već izbledelog Majka, koji je još

uvek prosto vladao tim prostorom. Nije ni primetila da se ugrizla zausnu.– Mogla bi da odeš sama do Logana i razgovaraš sa Džejmsom –

rekla je Grejs i prekinula je u razmišljanju. – Kad završiš, dođi poRejčel. Bolje je tako.Ana je pogledala majku i zadovoljno se nasmešila. Grejs je bila

neverovatno racionalna osoba i veoma odlučna.– Zašto bi je ponovo cimala i vozila kolima? – ubeđivala ju je Grejs.

– Umorna je. Ostavi je ovde. Ne smeta mi. Možeš da dođeš po nju iza dva dana.Ana odmahnu glavom. – Ne, biće ona u redu čim krenemo.– Dobro – rekla je Grejs. – Ja sam rekla šta sam imala da kažem.– Uvek tako kažeš – rekla je Ana. Krenule su u tri. Džejmsov avion iz Dalasa trebalo je da stigne u

pet.Ana je izabrala južni put broj 1, umesto autoputa. Uvek ide tuda,

zato što je Grejs nekada, pre jedanaest godina, živela tačno izmeđuJork Harbora i Kiterija. Posle dvadeset minuta počela je da padakiša. Ne ona slaba, prijatna kiša koja ponekad dođe sa mora zajednosa blagim povetarcem, već prilično jaka i neprijatna. Počelo je da lijekao iz kabla i nebo se ubrzo potpuno smračilo. Ana je u retrovizoru

videla sevanje munja i čula gromove koji su cepali ogromne crneoblake koji su se valjali po nebu.– Oluja – promrmljala je Rejčel sa zadnjeg sedišta.Ana je preko ramena pogledala ćerku. Tako plava i okruglog lica

izgledala je kao mali mesec. Zelene oči – iste kao mamine i bakine –sijale su kao i uvek. – Brzo će da prođe – uveravala ju je Ana.Put je bio klizav. Sijao se kao da je prekriven uljem: posle

višenedeljne žege, kada ga je ova kišurina okupala, činilo se dajedan put svetluca i igra iznad drugog, izgledalo je kao nekafatamorgana u pustinji.Ana je osetila da joj je točak malo odskočio kada je krenula da

obilazi jedan auto-karavan koji je na krovu nosio gomilu dečjihbicikala. Pogledala je brzinometar. Nije vozila brzo. Četrdeset na sat.Auto je ipak proklizavao. Polako je kočila. Bacila je pogled na drvećepored puta. Činilo joj se da su krošnje bile uokvirene bledozelenimporubom od lišća iza koga bi blesnula svetlost munja. Pljuštalo jesve jače i jače. Pustila je brisače da rade najbrže što su mogli.Pojačala je i svetlost farova.Ispred nje su bili neki kamioni. Jedan je bio natovaren balvanima.

Njeni jaki farovi su ih dobro osvetlili. Jedan beli pikap je imao i psapozadi. Za trenutak se taj pas uznemirio. Nije joj bilo jasno šta on tuuopšte traži. Šćućurio se, jadan, uz samu kabinu. Nemački ovčar.Bio je vezan lancem. Kisnuo je, jadničak. Delovao joj je tužno iusamljeno na toj kišurini, sa oborenim ušima i onako priljubljen uzkabinu.Ana baci pogled u retrovizor.Jedan ogroman teretni kamion, svetlocrvene i metalik boje,

približavao joj se neverovatnom brzinom, valjda u nameri da pretiče.Pomislila je da ide prebrzo, s obzirom na ovako klizav put i kolonuautomobila i kamiona ispred njega, koji su jedva uspevali dabezbedno voze po tom klizavom putu.Učinilo joj se da čuje Rejčel kako kaže: vidi ga. U tom trenutku je

videla kako joj se kamiončina munjevito približava. Čula je urlanjenjegovog motora. Onda je videla točkove bicikala na karavanu kojisu počeli da se okreću. Zadnja svetla karavana su joj se odjednomnašla gotovo ispred nosa. Vozač karavana je legao na kočnicu.Gume su zaškripale.

Onda je ugledala psa – jadan pas, jadan pas – pomislila je, grčevitopokušavajući da prođe pored pikapa, a da ga ne udari. Pas je samopolako mahnuo repom pre nego što je izgubio ravnotežu i oslonac i...Kroz glavu joj je prošla slika repa Grejsine mačke koja joj je prilazila

u bašti i šarene senke lišća krošnje drveta obasjane suncem iRejčelina ruka koja joj je iskliznula iz ruke kada joj se istrgla na ulici ipojurila prema kući.Sve je bilo gotovo za tren.Ani su odletele ruke sa volana od siline udarca. Karavan je udario u

kamion sa strane. Bleda svetlost grdosije koja ih je ojadila osvetlelaje unutrašnjost automobila. Udario ih je takvom silinom da ih je baciosa puta na gomilu, uz strašnu buku metala koji se lomio i drobio.Uprkos tom užasnom i jezivom zvuku Ani je i dalje u glavi bio onaj

pas – potpuno suludo razmišljanje za takav trenutak – samo jekrajičkom oka ugledala jadnog psa kako pada. Strašan udarac bacioga je na vozilo pored pikapa. Videla je i debele lance kojima subalvani bili vezani, kako klize i vuku teret sa sobom.– Mama! – vrisnula je Rejčel. Eho njenog glasa joj je odzvanjao u

glavi i polako se gubio. – Pas, o, pas... Onda se odjednom našla na čudnom mestu.Potpuno neobjašnjivo, nekako se našla pored puta, pod nekim

granjem.Ana je uspela da smogne snage i pogledom prati ljude koji su

izbezumljeno tumarali po kršu, uz užasan zvuk lomnjave. Znala je daje onaj kamion bio kriv za to. Vozač kamiona je još uvek bio u kabini,sa rukama prikovanim za volan. Iz motora je izlazio dim.Čula je dečje vrištanje iz karavana i neki ženski bolan krik. Ostali

glasovi su se mešali i stapali: čuli su se glasovi ljudi koji su stalipored puta, zapomaganje povređenih i instrukcije onih koji supokušavali da pomognu. Videla je i neke ljudske figure – izgledali sujoj kao siluete na ekranu.Predstava sa čarobnom lampom – pomisli Ana, mada je dobro

znala da joj gluposti padaju na pamet. Predstava samo za mene –luda misao joj prolete kroz glavu.Nije imala ideje koliko vremena je prošlo dok neko nije najzad

došao i do njihovog auta – željno je iščekivala da im neko priđe,

otvori vrata i što pre izvuče Rejčel. Činilo joj se da je čitava večnostprošla do tog trenutka. Nesreća se dogodila za nekoliko trenutaka, asve ostalo posle toga trajalo je užasno dugo. Nije mogla da sepomeri. Shvatila je da se nalazi na ogradi pored puta, tik uz drveće.Skoro da je cela bila obavijena drvećem, kao da je i sama bila deotog rastinja, pričvršćena za tlo, daleko od onog krša. Nemo jeposmatrala okruženje.Bilo joj je hladno.Videla je kola hitne pomoći koja su dolazila iz Bostona i ograde koje

su postavili da označe mesto nesreće i zabrane saobraćaj na tojstrani autoputa. Kola koja su prolazila drugom stranom autoputausporavala su da vide užas koji se tu dogodio. Jedva je dočekala davidi zbunjenu Rejčel u naručju nekog čoveka. Poluotvorena ustajasno su pokazivala da je u potpunom šoku.Ana duboko uzdahnu. Laknulo joj je zbog zbrinutog deteta. Samo

se okrenula i već je imala osećaj da je zakoračila u neku šumu. Sasobom je ponela samo neke pobrkane slike u glavi. Kada je diglaglavu, videla je visoke krošnje jove kako se njišu i povremenootkrivaju jasno plavo nebo.Onda je nestala među to drveće i otišla u mrak.

2.

Čim je Dejvid Mortimer spustio nogu na zidić ograde u nameri daga preskoči, pas se uzvrpoljio.Propinjao se i skakutao oko njega po travi do kolena. Mrko trčkaralo

je prosto štrčao na zelenoj livadi. Dejvid je rukom zaklonio oči odsvetlosti jutarnjeg sunca. Pas je verovatno bio mešavina irskogvučjaka i neke druge manje i tamnije rase. Bio je sav čupav,zarastao u sivu i kovrdžavu dlaku koja mu je bila nakostrešena kaoda je naelektrisana.Čim se našao sa druge strane ograde, pas je počeo veselo da

trčkara oko njega i maše repom. Dejvid ga je posmatrao, uiščekivanju prave predstave za koju je znao da obavezno sledi natom mestu – nastala je luda pseća jurnjava oko njega i čežnjivpogled pun iščekivanja.Nije imao pojma čiji je to pas. Znao je samo da dolazi putem koji je

vodio do neke farme. Vrhovi krovova objekata na toj farmi mogli suda se vide iznad krošnji drveća. Tog psa je viđao samo na tommestu. Nikada ga nije video na ulici, seoskom putu, prikolici ili naulazu na farmu. Na njegov znak, pas se ukopao u mestu, isplaziojezik i netremice ga gledao u iščekivanju sledeće komande.Imao je ogrlicu sa priveskom oko vrata, ali Dejvid nikada nije uspeo

da sazna njegovo ime. Pas mu nije dozvoljavao da mu se suvišepribliži. Shvatio je to još kada je prvi put preskočio ogradu. Čim bipokušao da pruži ruku prema njemu, bez obzira na prijateljskenamere, pas bi se samo snuždio i podvio rep.– Dobro – rekao je. – Idemo.Pas je istog trena jurnuo prema drugoj ogradi na njivi, pravo prema

brdu Luisdon. Brdo Luisdon je visoko oko tri stotine metara i nalazi se na izvoru

reke Simin, krivudave rečice koja se dalje uliva u svoju veću sestruBrit, pa onda zajedno teku i ulivaju se u Lamanš kod Vest Beja. Sa

svoje južne strane stoji skoro vertikalno, kao da se nadvilo nad njive.Bukova šuma prekriva skoro celo brdo. Udaljeno je od obale Dorsetadesetak kilometara.Dejvid se već sto puta popeo na to brdo, ali ga se nije zasitio. Nije

mu se smučilo ni okruženje koje je toliko puta posmatrao. Luisdon senalazio severno od zaliva koji je povezivao Portland i Eksmaut. LajmRidžis je tačno na sredini puta od Portlanda do Eksmauta. Poznatipejzaž su ukrašavale farme, njive i šume sa uzanim puteljcima iskrivenim dolinama. Tu je nekada, pre milion godina, bilo tropskomore sa obiljem peskovitih stena i krečnjaka. Meri Ening je u LajmRidžisu, u devetnaestom veku, otkrila skelete ihtiosaurusa,pleziosaurusa i pterodaktila u pepeljastim stenama kod LouerDžurasika. Dalje, gore uz obalu, tamo gde Brit izvire, tvrđava u IstKlifu sagrađena je od peščara, sa vrhovima od krečnjaka, tako da je ipri najslabijoj sunčevoj svetlosti svetlucala kao da je pozlaćena.Sa mesta gde je sada stajao Dejvid nije video ni sivkaste, a ni

zlatne obrise ispred sebe. Na usponu od Brodvindzora do Luisdonasve je bilo zeleno. Ceo prizor je bio samo u zelenim nijansama – odzagasito zelene boje sjajnog novog bukovog lišća, preko neštosvetlije nijanse trave na ledini, do nekoliko kombinovanih nijansizelene boje okolnog žbunja i žive ograde: kupina, koprive, gloga ibršljana.Brzo je hodao. Za kratko vreme stigao je do malog nasipa gde je

nekada bila ograda koja je delila njive. Zastao je da malo predahne,zbog uspona koji je prešao, i pogledao iza sebe. Na oko tri stotinemetara niže, u dolini, videlo se selo koje je delovalo potpuno mirno,kao da spava.Pas je stajao kod poslednje kapije na njivi, na osušenom blatu, koje

su krave napravile kada su dolazile na pojilište. Dejvid je prijateljskipogledao psa, otvorio kapiju i već posle nekoliko koraka našao se ušumi. Onda je, kao i uvek, zastao i nekoliko sekundi osluškivao.Kada je prvi put došao na to mesto, brdo ispred njega podsećalo ga

je na katedralu, po gotovo gluvoj tišini koja je tu vladala. Činilo mu seda se nalazi u ogromnoj prostoriji koja se blago njiše i šapuće. Imaoje osećaj da je u velelepnoj crkvi od drveća.Danas je sve izgledalo drugačije – boje su bile drugačije, a i zvuci.

Ustvari, svaki put je bilo drugačije. Zimi je šuma zaista ličila na pravu

građevinu, sa ogromnim sivkastim stablima zabijenim u crvenkastotlo. U kasno proleće, kao sada, brdo i šuma stapali su se u jedno,čineći tu vezu gotovo prisnom. Zeleno koje je dolazilo odozdo, odnastalog humusa na tlu, i zeleno koje se spuštalo odozgo sa krošnjistapali su se u jedno, kao da je tu nekada davno postojao nekiveoma prisan kontakt i razgovor. Osećalo se neko čudno treperenje,neki ritam u tom neobičnom spoju.Obrisao je dlanove koje je ovlažio na staroj kapiji po kojoj se

uhvatila mahovina. Znao je mnogo o drveću, ali, uprkosakademskom obrazovanju i iskustvu, bio je ubeđen da ne zna ništa osuštini tih nemih stvorenja i svemu onome što skrivaju u sebi.Bukve su posebna priča. Pravi divni monstrumi. U poređenju sa

tisom izgledaju kao gorostasi. Rastu u kolonijama. Izgledaju kao dasu nacrtane, zbog izuzetno lepog oblika i spleta prelepih boja. U istovreme deluju moćno i snažno. Dejvid je u prolazu nežno dodirnuonajbliže stablo.Bukve mogu da rastu i do tri stotine metara u vis, sa krošnjama

skoro iste te širine. Spadaju među najosetljivije drveće širokolisnevrste: osetljive su na svetlost – lišće im se okreće prema sunčevojsvetlosti; osetljive su i na povrede – meko tkivo između korena istabla, koji je važan spoj korenog sistema i samog drveta, nalazi seodmah ispod kore stabla. Uprkos veličini, bukve uvek izgledajunežno u šumskom svetu, sa tako glatkom i finom korom i bez niskihgrana.Šumska bukva raste iz golog šumskog tla. Uspeva da upije iz tog

tla sve što je čisto i vredno pomoću svog gustog i tananog korenogsistema. Prelepe bukve su zaista osetljive i nadasve privlačnegrdosije.Dejvid je nastavio da se polako penje. Zraci sunca su se probijali

kroz mlado lišće, dajući lelujavu šarenu svetlost. Za trenutak je imaoosećaj da korača po dnu okeana i da se sunce treperavo probija isvetluca kroz duboku zelenkastu vodu. Imena bukovog drvećapočela su da mu odzvanjaju u glavi, u ritmu koraka koje je pravio:sylvatica, aspleniifolia, rotundifolia, rohanii, cristata. Fagus sylvatica,glatka, svilenkasta u proleće, kada se lišće još uvek ne savija i satako glatkim lišćem leti da izgleda kao da je prekriveno slojem voska,kao karte za igranje; aspleniifolia, njena nešto tanja rođaka, vitka i

šiljata, sa lišćem na kome se jasno vide centralne žilice; rotundifolia,sasvim obična sestra; rohanii, tamno purpurne boje, gotovo crne; atek cristata, sa nepravilnom krošnjom i isprepletanim grančicama iizrazito tankim i svetlim lišćem, kao kod jorgovana.Pas je išao ispred njega. Povremeno se okretao da proveri da li

Dejvid ide za njim. Posle pet minuta Dejvid je stigao do mesta gde jestaza zavijala desno. Popeo se do visine krošnji najnižeg drveća.Kroz razmaknute krošnje pružao se pogled na pejzaž ispod njega.

Na istočnoj strani, negde na oko kilometar i po razdaljine, video seVedon Hil, rimsko utvrđenje, terasastog izgleda sa istočne strane,koje čuva od zaborava događaje iz feudalnog doba. Činilo se da jeceo predeo iznad pašnjaka bio prekriven velikim zelenimstepenicama. Terasasti Veseks prostirao se od Stouk Nepa, prekoČart Nola sve do Biminstera. Tamo negde bio je i Nederbari sasvojim plantažama jabuka, gde je u proleće, kada su jabuke bile upunom cvatu, sve opojno mirisalo. Dalje na istoku nalazio seEgardon, velika strmina bez drveća, koja je štrčala kao neki ogromanbrod iznad farmi i njiva. Tamo je uvek duvalo, čak i leti. Činilo se dase celo to brdo, nalik na brod, pomera i da svakog časa moženekuda da otplovi.Pas je dotrčao do njega i zaustavio se kod njegovih nogu.Dejvid je uzeo neku grančicu i bacio je ispred sebe. Okrenuo se i

pošao za psom, koji je već odjurio napred prema vrhu. Bilo je već kasno popodne kada se Dejvid vratio u Morton Ebas.

Uprkos imenu i blizini Morton Hausa, velike elizabetanske građevine,selo uopšte nije bilo lepo, mada je bilo nekoliko interesantnih kućicaod kamena peščara, i crkvica koja je datirala čak iz dvanaestogveka. Bila je tu i tvrđava sa zvonikom koji se zvao Arturova propast –kako piše u turističkim brošurama. Niko nije tačno znao zašto setako zove. Datira iz 1766. godine, kako je zapisano.Osim tog zvonika sa čudnim imenom i crkvenog dvorišta, gde je

februarski sneg ponekad pokrivao stare grobnice, ništa više u tomselu nije izazivalo pažnju. Bila je to obična seoska sredina. Tu suzimi kolski putevi bili blatnjavi, a leti preterano prašnjavi. Na krajuglavne ulice, na severu, nalazilo se skladište gde su se prodavalaveštačka đubriva i drveni ugalj. Pored njega bila je i benzinska

pumpa. U blizini se nalazila farma koja se zvala Majkl Hil. Kuća nafarmi datirala je iz šezdesetih godina prošlog veka. Okolo je bilonekoliko ograđenih pašnjaka za konje. Svuda su se videli tragovibicikla sa prikolicom. Na južnoj strani te ulice nalazila se prodavnicasa zelenom tendom iznad vrata i gomilom složenih drva s prednjestrane.Dejvid je silazio s brda vrteći u ruci štap koji je pas ostavio pre

nekoliko kilometara, dok su još bili na Luisdonu. Kada je došao dopotoka, zaustavio se na mostu i neko vreme posmatrao vodu. Ondaje nastavio dalje da hoda. Na raskrsnici je skrenuo prema prodavnici.Čim je skrenuo, ugledao je Saru. Plavu kosu je skupila u rep.

Razgledala je robu koja je bila izložena na drvenim paletama ispredprodavnice.Dejvid je požurio i glasno pozvao sestru. Nije ga čula: pokušavala

je da izvuče jednu zapalu kesu krompira i vrati je na paletu. Onda jeugledao Meta, Sarinog muža, kako izlazi iz prodavnice. On ga jeodmah primetio i mahnuo mu. Sara se uspravila i zbunjenopogledala, rukom štiteći oči od jake sunčeve svetlosti.– O, ćao – rekla je kada im je Dejvid prišao. Značajno se podbočila.

– Već sam mislila da si emigrirao.– Pa, nisam tako dugo bio odsutan.– Pet sati – rekla je.Kroz izlog je video Hanu kako sedi u svojoj stoličici pored kase.

Bebica ga je netremice gledala svojim okruglim plavim okicama.– Neko ti je došao u posetu – rekao je Met.Dejvid je zbunjeno gledao čas u sestru čas u zeta. – Ko?– Džon Krejn.Dejvid mrko pogleda Saru. – Gospode – rekao je. – Ne mogu da

verujem. Ti si ga zvala.– Da, pozvala sam ga – rekla je i značajno ga pogledala. – Pre toga

je ostavio gomilu poruka.Dejvid pogleda zeta. – Šta misliš, da li postoji iko na ovom svetu

koga toliko ne želim da vidim koliko tog prokletog Krejna? Ne postoji.Sara značajno prekrsti ruke. – Ovu priliku nećeš da prokockaš –

odlučno je rekla. – Razgovaraćeš sa njim i vratićeš se.Dejvid se kiselo nasmeja. – Ličiš na mamu kada se ljutiš – rekao je.– Stvarno? E, pa, onda evo još malo maminog. Zaposli se i čuvaj

posao.Dejvid uzdahnu. Ponovo pogleda zeta, koji se smejuljio u sebi i to

vešto skrivao tako što je vrhom cipele lupkao po paleti. – Kako jetrpiš ovakvu? – pitao ga je. – Pravo čudovište. Onda se opetokrenuo prema Sari i ljubazno joj se obratio. – Neću da se svađamzbog toga.– Tako i treba – mirno je rekla. – Moraš jednom u životu da se

skrasiš. Sledećeg semestra se vraćaš nazad, Dejvide.Dejvid uzdahnu, gotovo teatralno. – Dobro. Gde je on?Sestra ga uhvati za ruku. – Uđi unutra i obećaj mu da ćeš se vratiti

– rekla je.Nije joj ništa odgovorio. Samo je krenuo unutra. Sara ga je još uvek

držala za ruku. Blago ga je povukla za rukav košulje. – Slušaj,Dejvide, nemoj ponovo da napraviš glupost. – Umesto odgovorabrat je brzo poljubi u obraz.– Ozbiljno ti kažem – upozorila ga je pre nego što je ušao unutra. Džon Krejn je sedeo u Sarinoj dnevnoj sobi, koja se nalazila iza

prodavnice. Sedeo je na samom kraju pretrpane sofe i iz sve snagese trudio da ni slučajno ne dodirne mačku. Prugasta maca je ležalana rukohvatu na suprotnoj strani sofe, trzala repom i netremiceposmatrala Krejna i dim njegove cigarete. Krejn je na sebi imaosportski sako, svetloplavu košulju i maslinastozelene pantalone.Kosa mu je bila tako kratko ošišana da mu se videlo teme.Krejn je nervozno motao po rukama neku dečju igračku, žutog

ponija sa ružičastom grivom. Mlatarao je tim ponijem, držeći ga zarep, kada je Dejvid ušao. – Zdravo, Dejvide – nonšalantno je rekao.– Lepo si prošetao?Dejvid se sručio na pohabanu fotelju pored kamina i počeo da izuva

čizme. – Zdravo, Džone – odgovorio je. – Bio sam daleko od tvojeuobičajene maršrute.– Palo mi je na pamet da bih mogao malo da svratim do tebe.Značajno se pogledaše.Krejn je nastavio da priča istim tonom. – Čujem da si bio u Morton

Hausu da im daš nekoliko saveta u vezi sa njihovom davidijom. –Ugasio je cigaretu u jedan tanjirić. – O, da, naravno – nastavio je –niko nije stručniji od tebe kada je reč o davidijama. Prosto su ti u krvi.

Dejvid je ispružio noge i protegao se. – Vesti se brzo šire – rekaoje, ne trudeći se da sakrije pomalo sarkastičan ton. – Može nekopiće?– Rano je za piće, hvala.Dejvid se nasmejao. – To ne liči na tebe, Džone – rekao je. – Šta ti

je? Pritisak? Ciroza?– Ništa od toga.– Anđela ti opet gunđa?Krejn pocrvene.Dejvid pogleda na sat. – Za minut moram krenuti da pokupim

sestrića iz vrtića. Zašto si došao?Krejn ga značajno i ozbiljno pogleda. – Čuvaš decu, baviš se

baštovanstvom i radiš u prodavnici. Nije loše. Važno je da se neštoradi. – Blago se potapšao po stomaku, odmeravajući Dejvida odglave do pete. – Jesi li nastavio da radiš na knjizi o Vilsonu?Dejvidov pogled je prošao pored Krejna i zadržao se na bašti iza

kuće, na širokom travnjaku oivičenom cvetnim lejama. – Ne radimništa na knjizi – rekao je.– Stvarno? – rekao je Krejn. – Mnogo si pričao o tome pre nekoliko

meseci kada smo razgovarali sa tobom. Mislio sam da si zbog togazbrisao od nas, da si rešio da završiš tezu.Dejvid ga je pogledao bez ikakve grimase na licu. Ako je Krejn imao

nameru da ga isprovocira, neće mu dati priliku. – Nisam zbrisao –rekao je. – Pismeno sam vas obavestio.– I otišao pre nego što smo dobili taj papir – rekao je Krejn.Dejvid je spustio pogled. Gledao je svoje ruke.– Tvoja sestra je zabrinuta za tebe – nastavio je Krejn.– Moja sestra previše brine.– Za razliku od tebe. Ti uopšte nisi zabrinut.Dejvid je opet podigao pogled. – Pa, ustvari, i nisam, Džone.Krejn ga je posmatrao. Blago drmanje prekrštene noge ukazivalo je

na izvesnu nervozu. Krejn nikako nije želeo da dopusti sebi luksuzda eventualno izgubi razum i iznervira se. Važio je za izuzetnorazumnog i staloženog čoveka. – Dugo sam razgovarao sa Sarom –promrmljao je.– Stvarno? – rekao je Dejvid.– Ovo ti je peto mesto gde si predavao u poslednjih osam godina.

– I?– Samo kažem.– Znao si za to kada si me primio.Krejn klimnu glavom. – Da – rekao je i počeo glasno da se

preslišava. – Godinu dana si radio u nekoj privatnoj školi i godinudana si nešto volontirao. Dve godine si radio za Šumskogazdinstvo...– Sve to piše u mom CV-u – prekinu ga je Dejvid.– Koji je prilično bogat – rekao je Krejn. – Onda si godinu dana bio

u Gambiji i tamo radio kao volonter...– Život je kratak.– Misliš? – rekao je Krejn.– Ne drži me mesto – rekao je Dejvid i slegnuo ramenima.– Tvoji đaci polažu.– Znam.– Misliš da je normalno to što si napustio školu u vreme ispita?– Obavestio sam vas – tiho je ponovio Dejvid.– Ugovor ti ističe na kraju semestra, a ne tri nedelje pre kraja.– Održao sam mnogo dodatnih časova sa svim svojim odeljenjima.

Ne mogu da polažem umesto njih.– Ali oni ne završavaju ove godine, već sledeće.Dejvid je zažmurio i čekao sledeći napad. Kada je ponovo otvorio

oči, počeo je da odmahuje glavom. – Kako bi bilo da sam trudnica? –rekao je. – Ko je ono otišao za Božić? Dženi? Zatrudnela je.Krejn ga je zabezeknuto gledao. – Za tebe je ovo sve šala –

zabava, zar ne? Pre toga nam ništa nisi ni nagovestio. Mi smo malaškola, Dejvide. – Onda je ustao, ispravio nogavice, izvadio cigaretu izapalio je. Otišao je do kamina i uzeo jednu fotografiju. Pokušavao jenekako da se smiri. – Lepa dečica – rekao je.– Liče na majku – rekao je Dejvid. – Met je ružan.Krejn spusti sliku na mesto. – Koliko ti je godina, Dejvide? – pitao je

nešto oštrijim tonom.Dejvid je malo nakrivio glavu razmišljajući zašto ga to pita. –

Trideset, kao što znaš. Koliko ti imaš godina?– Trideset – poluglasno je ponovio Krejn. – Nisi ni oženjen. Smatraš

li sebe diletantom, Dejvide?– Ne umem pravilno ni da izgovorim tu reč.

Krejn ga pogleda sa žaljenjem. – Diletant je neko ko prilično olakoshvata život.– Ne vidim ništa loše u tome.– Ta osoba se ne udubljuje ni u šta.Dejvid ga je mirno gledao. – To nije isto – rekao je.– U tvom slučaju jeste. Imaš trideset godina i ničemu se ne

posvećuješ predano i do kraja.Dejvid je olabavio prekrštene ruke i ustao. – Ne znaš ništa o meni –

uzvratio mu je istim tonom.– Znam dosta toga što sam sam uočio, a i Sara mi je mnogo toga

rekla – rekao je Krejn.– Čuj, zašto si ti ustvari došao? – pitao je Dejvid. – Da mi držiš

pridike o životu? Da me nagovoriš da se vratim i zurim u praznuučionicu? Šta hoćeš da mi kažeš? Da se ludo provodiš i uživaš dokpodučavaš tu decu?– Ja sam barem svestan svoje odgovornosti – rekao je Krejn.Dejvid je pocrveneo. – E pa, ja nisam ni za šta odgovoran. Žao mi

te je. Ja nemam Anđelu koja mi stoji za vratom, ni odbor direktora, nidva maloletna sina koje treba da izdržavam, hvala bogu, i to mi bašodgovara.Stajali su sasvim blizu jedan drugog i gledali se u oči. Cipele su im

se skoro dodirivale.– Ti si izuzetan čovek, Dejvide – rekao je Krejn. – Samo, moraš

imati na umu da i izuzetni ljudi moraju da žive u stvarnom svetu.Dejvid ga je neko vreme netremice gledao, a onda se blago

nasmešio. Bio je opušteniji nego pre nekoliko trenutaka. Pogledomje potražio drugi par cipela i kada ih je spazio ispod stola dohvatio ihje i počeo da se obuva. – Hvala na savetu i deranžmanu da potrošišsvoje slobodno vreme na mene – rekao je. – Uživaj u svom životu.Sara je bila u prodavnici kada je Dejvid prošao pored nje. Držala je

Hanu. – Kuda ćeš? – pitala ga je.– Idem po Toma.– Ne treba – rekla je. – Ja ću da odem. – Značajno je pogledala

Krejna, koji je izašao za Dejvidom. Očekivala je neko objašnjenje.Dejvid je otvorio vrata, izleteo iz prodavnice i pustio da se vrata

sama zalupe. Brzim korakom se udaljio i otišao niz ulicu.Sara pogleda Krejna. – Ako možeš, ostani još malo da

porazgovaramo. Znam da voli taj posao – rekla je i razočaranopogledala kroz prozor. – Nemam pojma zašto se tako ponaša –promrmljala je.Krejn je pružio ruku i pomazio bebu. – Doviđenja, gospođo Rid –

rekao je.

3.

Stari plavi nisan je taman skrenuo da uđe u prostrano dvorišteOpšte bolnice Masačusets, kada se ispred njega isprečila pregrada.Grejs je izletela iz auta i potrčala prema rampi na ulazu u bolnicu.Prošla je pored belo-narandžastih kola hitne pomoći na samoj kapiji.Posle one oluje u Bostonu bilo je pakleno vruće i sparno. Vožnja po

takvom vremenu predstavljala je pravo mučenje. Zbog rekonstrukcijeulica u gradu saobraćaj je bio u haosu, što je za sve njegove žiteljebila prava noćna mora. Svuda se nešto radilo i kopalo, pa jeprivremeno promenjen i režim saobraćaja u mnogim ulicama.Pregrađene rupe, ograde i pregrade mogle su da se vide gotovosvuda. Zastoji su bili uobičajena slika gotovo na svim mestima ugradu. Grejs se skoro dva sata mučila da se nekako probije kroz tajhaos i dođe do bolnice. Bila je skroz mokra od znoja. Odeća joj sezalepila za leđa. Lice joj je bilo okupano znojem.– Hej! – viknuo je čovek iz obezbeđenja. – Ne možete tu da ostavite

auto!Zastala je i izvukla ključeve iz džepa. Jedva je uspela da dođe do

daha. Onda je brzo bacila svežanj ključeva prema tom čoveku.– Mislite da sam vam ja sluga? – doviknuo joj je kada su ključevi

pali pored njegovih nogu. – Odneće ga pauk!– Radi šta hoćeš sa njim – doviknula mu je preko ramena.– Parkirajte tamo dole niže!– Parkiraj ga i u reku, ako hoćeš, baš me briga – promrmljala je i

otvorila ulazna vrata.Čovek na pultu za informacije ju je pogledao. – Nesreća – rekla je,

držeći ruku na grudima. Nešto ju je steglo i probolo u grudima. –Saobraćajka na devedeset trojci. Rasel.– Rasel...– Pa, vi ste me pozvali, za boga miloga! Vi ste me zvali!Čovek je prelistavao rokovnik. – Nisam vas ja zvao, gospođo.– Isuse Hriste! Pa, neko od vas me je zvao. Na devedeset trojci se

pre dva sata dogodila nesreća.Ubrzo ju je uputio kuda da ide.Nije tako trčala još od srednje škole. Ostala je skoro bez daha dok

je došla do pravog odeljenja. Zgrabila je za ruku prvu sestru na kojuje naišla. – Ana Rasel – jedva je izgovorila. – Rejčel Rasel.Sestra je zabrinuto pogleda. – Vi ste dobro? – pitala je.– To mi je ćerka. I unuka treba da je tu. – Onda je odjednom osetila

nesvesticu: zvezdice joj zatreptaše pred očima.– Sednite – rekla je sestra. – Sednite ovde.– Ne, neću. Moja ćerka....– Samo polako – rekla je sestra. – Polako udahnite. – Grejs je

jedva uspevala da udahne.– Imate inhalator?Grejs odmahnu glavom.– Nemate inhalator?Grejs pokuša da uhvati ručke od tašne.– U tašni vam je?– Glicerin.Sestra sede pored nje i uze tašnu. – Uzimate nitroglicerin za srce?Opipala je flašicu sa lekom u Grejsinoj tašni. Odmah ju je otvorila,

izvadila malu pilulu i stavila je nesrećnoj ženi u ruku. Grejs je većdobila sivkastu boju u licu. Odmah je uzela pilulicu i stavila je podjezik. Ceo hodnik je počeo da joj se okreće pred očima. Zažmurila je.– Dišite – govorila joj je sestra. – Polako, samo polako.– Dišem – promrmljala je Grejs. – O, sranje, sranje. – Zabrinuto

pogleda sestru i zgrabi je za ruku. – Ana Rasel – rekla je. – Recitemi. Sada mi recite šta je sa njom.Žena je pogleda u oči i klimnu glavom. – Samo malo, odmah ću

proveriti.Grejs je polako dolazila k sebi. I dalje je sedela na istom mestu.

Jednom rukom se držala za vrat. Zidovi hodnika bili su svetlosiveboje, a na zidu je visila slika nekog brda prekrivenog snegom. Negdena kraju hodnika neko se tiho smejao.Pokušala je da se fokusira na sliku.Sneg ju je podsećao na predeo oko njene roditeljske kuće blizu

Šelburn Fola. Kuća je stajala na uzvisini pored šume. Odatle sepružao pogled na Mohok Treil. Bila je bela, sa zelenim šalonima na

prozorima. Zadnjom stranom bila je okrenuta prema padini ka dolini,a licem ka drveću. Mnogo godina je prošlo od slike koja joj seurezala u pamćenje. Njen otac je stajao pored šupe i skladišta. U tojstaroj zgradi nekada je bila škola. Kada bi se čovek bolje zagledao uzid, iza naslagane gomile drva u tom polumraku, mogao je da nazreneke dečje crteže. Bilo je konja, krava, mačaka, jedan bik i žirafa sanajdužim nogama na svetu. Ana bi izvukla sanke iz te memljiveprostorije, popela bi se na brdo i spuštala odozgo. Leti je to bio kolskiput, obrastao u samoniklu travu i otrovni bršljan. Ona i otac su stajalisa strane i sa strahom pratili kako se spušta, stalno je opominjući. –Pazi, polako, polako. – Ana se zaustavljala gotovo na samoj ivicišume na poslednjim obroncima Epalejčena.– Gospođo Rasel – rekla je sestra.Grejs podiže glavu. Pred očima joj je ponovo bio onaj sivkasti

bolnički hodnik.– Hoćete li da pođete sa mnom?Grejs je ustala i pošla za njom.Išla je pognute glave, pogleda prikovanog za bele cipele žene

ispred sebe. Dala bi sve na svetu, baš sve, da što pre naiđe na svojedve devojčice kako sede u nekoj čekaonici, sa nekom ogrebotinom ilinekom drugom lakšom povredom. Mogla je da ih zamisli kako tusede sa nekim papirima u ruci. Na Aninom krilu su verovatno ključeviod kola. Tužno gleda, kao da se izvinjava što je uznemirila i potreslamajku. Rejčel sedi pored nje, sisa palac i preplašeno zuri u nju.Vrata se otvoriše.Ušli su u jednu sobu gde je odmah ugledala Rejčel kako mirno leži,

priključena na infuziju, sa rukom u gipsu. Baka je zaprepašćeno izabrinuto pogleda.– O, dušo moja – rekla je Grejs.Rejčel je pogleda.– Kako si, mila? Kako ti je?Na Grejsino zaprepašćenje Rejčel ispruži slobodnu ruku. Kada se

Grejs sagla, Rejčel je čvrsto zagrli slobodnom rukom i neočekivanopoljubi. Grejs je još više uznemirilo tiho i bolno plakanje njene unuke.Izgledala je kao neka preplašena životinja.– Ima više preloma – sestra joj šapnu na uvo.– Sve je u redu, dušo – rekla je Grejs. – Povredila si ruku. Namestili

su ti je. – Sestra potvrdi klimanjem glave. – Spava ti se? Spavala sidok su je nameštali...Rejčel nije izgledala kao neko ko se tek probudio iz anestezije. Lice

joj je bilo mirno, gotovo bezizražajno, sa ponekom ogrebotinom, alisu joj oči bile nekako ledeno žive, intenzivno zelene boje, kao da jeneko prosuo temperu na njih, da se trgneš od sjaja tog zelenila.Grejs je pokušala da se malo povuče unazad i nekako izvuče izunukinog čvrstog zagrljaja, ali ju je Rejčel tog trenutka još jačestegla.– Pas – iznenada reče Rejčel.Grejs poče zbunjeno da trepće. – Pas? – zapanjeno ponovi Grejs.

Rejčel ništa nije rekla, samo je i dalje zurila u daljinu. – Bio je nekipas? – pitala je Grejs. – Tamo na onom putu?Rejčel je pogledala gore, pa dole. – Auto je ubio psa.– Pas je istrčao na autoput?– Ne – rekla je Rejčel i rastuži se.Grejs joj nežno poljubi lice i pomilova joj čelo. – Imaš li još neku

povredu? Na nekom drugom mestu?– Pas – ponovo je rekla Rejčel.– Dobro, mila – umirivala ju je Grejs. – Sve je u redu sada.Sestra blago dotaknu Grejs po ruci.– Sačekaj me malo – rekla je Grejs. – Brzo ću se vratiti.Izašla je sa sestrom u hodnik.– Možete li da nam date neke podatke? – pitala je sestra. – Samo

nekoliko detalja...– Naravno.Sele su ispred sobe, jedna pored druge. Grejs oseti da se sva trese

– svaki delić tela joj je drhtao.– Koliko Rejčel ima godina?– Deset. Tačno deset.– I živi u...Grejs joj je dala adresu u Bostonu. Onda je rekla i svoje ime i

adresu, jer je bila najbliži srodnik.– Znači, Ana Rasel je njena majka.– Da – reče Grejs i zgrabi sestru za ruku. – Gde je ona? Ana?– Za sekund ću otići da vidim šta se dešava.– Ovde je?

– U operacionoj sali je.– O, gospode – uzdahnu Grejs.– Za minut ću ponovo otići tamo da proverim šta se dešava.– Koliko dugo je već tamo?– Oko sat i po.– Ceo sat! – Grejs se uhvati za glavu sa obe ruke. – Isuse, o

Isuse...Sestra spusti ruku na Grejsino rame i sačeka da se Grejs malo

smiri. – Mogu li da je vidim? – pitala je.– Naravno – odgovorila je sestra. – Samo prvo da zapišem još neke

podatke u vezi sa Rejčel...– Šta je sa njom? Zašto je operišu?– Raspitaću se – rekla je sestra i nežno joj se osmehnula. – U

redu? Obećavam. Za sekund.– Dobro – rekla je Grejs i pokušala da se skoncentriše na formular

ispred sebe.– A, njen otac?– Nema oca.– Razumem.– Nikada nisu živeli zajedno.– Živ je? – pitala je sestra.– Jeste.– Njegova adresa?– Ne znam. Niko od nas ne zna.– U redu – tiho je rekla sestra.– Nikada je nije video – tiho je rekla Grejs.Sestra je i to zapisala.– Ana ima partnera – rekla je Grejs. – Zove se Džejms Geret. –

Spelovala je prezime. Pogledala je prema vratima sobe u kojoj jeRejčel ležala. – On se ponaša kao da joj je otac – promrmljala je.Dalje u hodniku primetila je da su neki ljudi izašli iz jedne

bolesničke sobe: jedan par, čovek i žena, čvrsto priljubljeni jedno uzdrugo, išli su skrušeno i polako prema izlazu.Grejs pogleda sestru. – Još nešto treba da znate o Rejčel – rekla

je. – Aspergerov sindrom.– Razumem – rekla je sestra, klimnula glavom i počela da piše. –

Autistično dete.

Grejs spusti ruku na formular. – Ne, nije autistična.– Zar Aspergerov sindrom nije autizam?Grejs oseti kako joj srce brže kuca. Sačekala je malo da se smiri.

Uznemirila se zbog nečega što su ona i Ana želele nekako dapotisnu i ublaže. To etiketiranje. – U redu – rekla je na kraju. – Akohoćete napišite da se radi o autizmu i gotovo. Samo da znate daRejčel nije autistično dete.– Razumem – rekla je sestra.– Sumnjam – odgovori joj Grejs. – Neka u vašem formularu piše

autizam.Sestra se malo zamislila pre nego što je zapisala „autistični

poremećaj”.– Hoću sada da vidim svoju ćerku – rekla je Grejs.

4.

Džejms Geret je uzeo taksi da se preveze sa aerodroma Logan.Pratio je saobraćaj sa zadnjeg sedišta auta. U autu nije postojaosistem za rashlađivanje, pa su svi prozori bili spušteni, s obzirom nato da je bilo pakleno vruće i saobraćaj veoma usporen. Smradizduvnih gasova bio je bolja opcija u poređenju sa preznojavanjem uzatvorenom autu na sedištu od veštačkog krzna.Pogledao je vozača: klinac od dvadesetak godina, zalizane, masne

crne kose. I njegov prozor je bio potpuno spušten. Ruku je izbacionapolje i u nekom čudnom ritmu lupkao po spoljašnjem limu.– Gomila automobila, a? – rekao je i pogledao Džejmsa u

retrovizoru.Džejms mu ništa nije odgovorio. Pogledao je na sat. Sedam i deset.

Dogovorili su se da se nađu na aerodromu oko petnaest do šest, namestu predviđenom za dolaske. Avion je sleteo na vreme. Čekao jeviše od sata u zagušljivoj prostoriji, prepunoj putnika koji su se stalnomuvali oko njega. Posmatrao je autobuse koji su dovozili i odvoziliputnike i taksiste koji su nudili svoje usluge. Propustio je desetineautomobila pre nego što je na kraju odlučio da ipak uzme taksi.Ubrzo je u daljini ugledao oblakoder Henkok Tauer. Ponovo je

pogledao na sat. Onda je opet izvadio mobilni iz džepa sakoa. Već jedva puta zvao Anu i na mobilni i na kuću. Na kraju je pozvao i Grejs.Počeo je da brine što mu niko nije odgovarao na poziv.Pogledao je kroz prozor.Stigli su do Tremont ulice. I trg se već video. Nagnuo se napred i

kucnuo naslon vozačevog sedišta. – Stanite ovde – rekao je– Još nismo stigli do Irvinga.– Znam.Izašao je iz taksija, platio vozaču i uzeo svoj portfolio sa zadnjeg

sedišta. Prešao je na drugu stranu ulice, prošao pored kioska sasuvenirima, pored nekih pijanaca koji su sedeli pored fontane,momka koji je prodavao ledenu limunadu, mladih majki koje su

gurale svoje bebe u kolicima. Brzo je koračao, sa lanenim sakoomprebačenim preko ramena. Privlačio je poglede mnogih žena naulici.Zgodan i vitak, mladolikog izgleda – niko mu ne bi dao četrdeset

godina, koliko je imao, Džejms Geret je odavao utisak dobrostojećegmuškarca: u italijanskom odelu, krem košulji sa otkopčanimdugmencetom na vratu i diskretnim nakitom. Ličio je na nekogEvropljanina – Toskanca, možda. Francuza. Imao je gustu crnukosu, sa pokojom sedom dlakom i tamniji ten, kao da jeMediteranac. Oči su mu bile tamne, a pogled pomalo ciničan.Međutim, tanke usne, gotovo uvek okrenute nadole, odavale suosobu koja nije naročito druželjubiva.Kod Bekon ulice je prešao na drugu stranu, prošao pored zgrade

Parlamenta i skrenuo u Džoj ulicu. Iznad trga se uzdizalo Bekonbrdo. Sa svojom mirnoćom i lepim kućama od žućkastog kamenabilo je u potpunoj suprotnosti sa gradskom vrevom. Tu su ulice bilemirne i neverovatno tihe. Na sledećoj raskrsnici Geret je malo zastaoda bolje pogleda ograde i balkone od kovanog gvožđa.Kada je pre dvadeset godina prvi put došao u Boston, poželeo je da

živi tu, između Brahmina, odakle se pružao pogled na reku Čarls iKembridž u pozadini. Stalno je merkao kuću na samom uglu Džoj iMirtl ulice. S prednje strane ličila je na francuske kuće sa žaluzinamana prozorima. Žudeo je i maštao o životu iza tih žaluzina i skupihzavesa.Rođen je na samom izlazu Nort Konveja, u Nju Hempširu, na samoj

ivici Nacionalnog parka planine Vajt, u vrlo živopisnom predelu. Ceokraj je živeo od turizma – zimi od skijanja i drugih zimskih sportova, aleti od turista koji su dolazili zbog pešačenja i planinarenja pošumovitim predelima. Vašington planina se nalazila iznad njih. Tu jebila i žičara, koja se protezala preko padina izbrazdanih mnogimvremenskim nepogodama.Otac mu je radio kao domar u jednom od hotela: impresivnom

zdanju građenom u planinskom stilu, do koga se dolazilo privatnimputem iznad grada. Hotel je imao četiri stotine soba, bazen, teniske igolf terene. Džejmsov otac je pomagao gostima oko prtljaga, čistiofiltere u bazenu, menjao sijalice, šišao travu i pomagao okoraznošenja robe. Majka mu je bila domaćica. Džejms je svaki dan

silazio na glavni put i školskim autobusom odlazio u grad u školu.Bio je visok i mršav dečak. Tamnoputost je nasledio od bake

Italijanke. Otac je bio pravi Irac – imao je plave oči, svetao rozikastten, voleo je da popije i zapeva, a često je umeo i da se razneži izaplače. On i otac su činili prilično čudan par kada su stajali jedanpored drugog: otac je bio krupan, nezgrapan, plav muškarac, koji jeobično držao za ruku svog tamnoputog, tihog desetogodišnjegdečaka. Otac je uvek prosto insistirao da ga drži za ruku – i kada jeimao deset godina i kada je imao petnaest. Nije video ništa čudno utome. Bio je neverovatno osetljiv i brižan čovek. Ponekad se prostosav tresao, ali ne više od pića, već od brige.Kao tinejdžer, Džejms je najviše na svetu mrzeo da vidi svog oca

kako plače i jadikuje nad nečim bezveznim, kao što je, na primer,neka emisija na televiziji ili kada bi mu se neki gost nasmešio itutnuo mu napojnicu u ruku. Džejmsova majka je bila tiha žena igotovo uvek ozbiljna. Delovala je uzdržano i hladno – i muža i sina jedržala na nekom odstojanju. Često je Džejmsu govorila da je imalagrozan život sa njegovim ocem. Kada su se tu doselili i dobilipristojne poslove, rešila je da tim svojim hladnim i odmerenimstavom na neki način potisne sva svoja pređašnja osećanja. Bila jeubeđena da će na taj način uspeti da sačuva te njihove dobreposlove.Slika njegove majke stalno mu je bila u glavi. Ništa je nije moglo

izbrisati. Često je mislio na nju, naročito kada su dani bili ružni isumorni, u bukvalnom i figurativnom smislu te reči. Njen lik mu sejavljao u ranim jutarnjim satima kada nije mogao da spava. Mislio jena nju kada je bio loše volje ili kada bi se našao u nekom škripcu.Obično ju je zamišljao kako sedi za stolom u donjem stanu,namrštena i ljuta. Na zidu iza tog stočića stajala je slika Madone sadetetom u naručju, koju je selila iz kuće u kuću.Slika nije bila velika, a ni njen autor nije bio poznat. Bila je običan

suvenir, jeftin, sumoran portret. Jedna od onih slika koju možetevideti na kioscima pored puta na Kipru ili u Grčkoj, gde su prodavali idruge jeftine stvari – karte, žvake, kožne novčanike. Bilo kako bilo,njen lik je zauvek ostao zatvoren u njegovoj glavi, sećanju iklaustrofobičnom, zatvorenom srcu. Majka Božja ga je gledala sazida prodornim, upitnim pogledom, sa blagim osmehom na

mlečnobelom nežnom licu. Taj mističan i upozoravajući izraz licaduboko mu se urezao u dušu. Za razliku od nje, dete je zurilo u svojeruke i prste ispred sebe.Džejms je godinama pokušavao da ne razmišlja toliko o majci, ali

mu je onaj jeftin portret Majke Božje sa detetom često bio predočima i prosto ga terao da razmišlja o njoj.Majka je sve svoje teške frustracije prekrila svojom hladnoćom i

uzdržanošću, dok su sve emocije koje je njegov otac godinamanatapao alkoholom, izbile na površinu onog trenutka kada je prestaoda pije. Kada je bio mali, često se čudno osećao. Nije mnogo voleomajku, ali se divio njenoj hladnoj mirnoći. S druge strane, otac je zanjega bio smotan i konfuzan čovek, pravi slabić.Jednog decembarskog dana, kada se vraćao iz škole, otac ga je

čekao na putu ispred hotela. Stajao je zagledan u sneg koji tek što jepao. Posmatrao je odsjaj svetlosti na snežnim padinama brda.Okrenuo se prema Džejmsu, zagrlio ga, i pokazao mu taj treperaviodsjaj svetlosti na snegu. Džejms je osetio kako se očeve ruke tresuod uzbuđenja zbog tog lepog prizora. Džejmsu se to nikako nijedopalo. Oduvek je mislio da njegov otac uopšte nije muško, da jekao neko cmizdravo dete koje niko nije podnosio u svojoj blizini.Napravio je neke propuste koje mu Džejms nikada nije zaboravio.

Tek što je krenuo u školu, one godine kada je otac dobio posao uhotelu i kada su se tu doselili – imao je šest godina – otac mu jepoklonio torbu za školu, neku tašnu koju je dobio od jednog gosta.Već na prvi pogled videlo se da je tašna veoma stara i da ju je bivšivlasnik godinama koristio. Verovatno je nekada bila dobra i lepa.Toliko dobra da vlasnik nije mogao da je baci. Kožna tašna sacrvenim ivicama koje su bile ofucane i oguljene i mogle su samo dase naziru. Zakopčavala se metalnom kopčom. Tog gosta otac nije nipoznavao, a nije ga nikada ni video – tašna mu je ostavljena umestonapojnice.Otac mu je tu starudiju veoma teatralno poklonio, značajno ga

pogledao svojim prozirnoplavim očima i rekao mu da je obaveznonosi u školu. Ispratio ga je do autobuske stanice prvog dana škole,sa širokim osmehom na licu, značajno gledajući u torbu, kao da jeDžejms nosio nešto izuzetno vredno.Svi su ga gledali kada je ušao u autobus.

Posmatrali su malog tamnoputog dečaka kako ulazi i seda naprazno sedište.Gledali su i u tašnu.– Šta tu imaš? – pitao je jedan dečak na samoj školskoj kapiji. Već

sledećeg trenutka njegove šake sa crvenim člancima našle su se natašni. – Šta imaš u toj tašni? – Onda je prodrmusao tašnu i prisloniouvo na kožu. Obrve je značajno podigao iščekujući odgovor. Ostaladeca su ga posmatrala sa odobravanjem i navijanjem. – Hej, mali, tisi neki iz FBI? A?Zgrabio mu je tašnu i zafrljačio je preko dvorišta.Nije smeo ni da kaže ocu šta mu se dogodilo. Otac to sigurno ne bi

razumeo. Možda bi udaranje i gurkanje te dece nekako razumeo, alito što su zafrljačili tašnu sigurno ne bi. Nije uopšte bio svestančinjenice da je tašna bila obična starudija. Za njega je ona imalaizuzetnu vrednost.Džejmsa su strašno opterećivale i pritiskale očeve suze,

snishodljivost i smešno i neprijatno drhtanje. Kada je ispričao majcišta mu se dogodilo, ona je samo slegla ramenima i zlobno senasmejala. – Baci je – rekla je. Dobro je poznavao taj njen izraz lica:leden i ciničan.– A šta ću tati da kažem? – pitao je.– Da ti ju je neko ukrao.Ništa nije rekao, samo ju je pogledao.Majka klimnu glavom u znak podrške. – Mala laž može da ti

pomogne da ostvariš ono što želiš – da te odvede na željeno mesto− rekla je. – Tako ti je to u životu. Treba da znaš i to.Narednih godina Džejms je gledao oca kako se sve više smanjuje i

nekako skuplja. Postao je veoma spor i sitničav. Stalno je neštobriskao, popravljao, glancao. Jednog letnjeg dana ga je posmatraokako briše prozore u restoranu. Toliko ih je lickao da se Džejmsusmučilo – morao je da se skloni odatle da ga više ne gleda.Odjednom je osetio kako mu se smučilo od očevog bezbrojnogponavljanja istih kružnih pokreta na jednom jedinom prozoru. Tada jeveć počeo da pati od artritisa – imao je šezdeset godina, a Džejmsšesnaest – tako da je petnaest minuta radio nešto što bi moglo da sezavrši za tri minuta. Džejms je odjednom osetio nelagodnost koja gaje celog obuzela, neku vrstu gađenja i odvratnosti, što je samo

pojačalo stid i odbojnost koju je stalno osećao prema svom ocu. Tošto je njegov otac prestao da pije bilo je svakako dobro, ali, s drugestrane, nikako nije bilo dobro što je nekako naglo ostario i postaojako usporen i cmizdrav. Džejmsu se nikako nije sviđalo što je u tovreme njegov otac stalno tražio od njega da mu uveče pravi društvo,a on je više od svega želeo da izađe nekuda i šeta sam. Tada je prviput osetio da se ne oseća dobro u svojoj koži. Poželeo je da izađe izsopstvene kože i što pre je negde sakrije. Poželeo je da bude nekodrugi, a ne dete sa planine Vajt ili iz Nort Konveja.Kad god je o tome razmišljao, srce mu je snažno kucalo. Imao je

osećaj da se onaj pravi Džejms iznutra grčevito bori da izađe izauvek ostavi za sobom taj svoj beznačajan i mali život. Nijepripadao svom okruženju, svom ocu, školi, drugovima.Napustio je srednju školu pre nego što je stekao bilo kakvu

kvalifikaciju. Jednoga dana je jednostavno zauvek otišao iz škole.Izašao je iz školske zgrade i peške otišao do hotela, oko šestkilometara, odmah se popeo u svoju sobu, uzeo ušteđevinu odstotinak dolara i otišao od kuće. Roditeljima se nije ni javio, niti im jeostavio bilo kakvu poruku. Stopirao je sve do Bostona. Džejms je ubrzao korak čim je skrenuo u Mirtl ulicu.Prvi posao je dobio u jednoj knjižari u Bresli ulici. Danas više nema

te knjižare. Pre dvadeset godina bila je na glasu. Džejms je imaosreće što je dobio taj posao. Vlasniku je baš te nedelje trebalapomoć u radnji, a Džejms mu se dopao jer je bio tih i miran dečak.Drugi put mu se sreća osmehnula kada je upoznao Ketrin Grejam.

Jednog jutra ušla je u knjižaru sa ogromnim katalogom ispod ruke.Imala je tada četrdesetak godina. Bila je visoka žena. Na sebi jeimala sako i pantalone tamne boje, ravne cipele i sasvim malonakita. Ušla je u radnju laganim korakom i uzdignute glave. Izgledalaje otmeno i graciozno. Ušla je lagano, prosto je uplovila u prostor.Prišla mu je i nešto ga pitala. On je odmah bacio pogled na koricekataloga. Nikada neće zaboraviti zadivljen pogled njenih plavih očijukoji mu je tada uputila.Dok je ona govorila on je, prema slici na koricama, shvatio da se

radi o aukcijskom katalogu. – Žan Dubufe – rekao je.Zadivljeno ga je pogledala i značajno podigla obrve. – Da –

odgovorila je, pogledala katalog pa onda opet njega.– „Umetnost nije ništa drugo nego proizvod radosti i veselja” –

rekao je. Ona se namršti. On je onda pokazao na sliku. – To je onrekao. – „Umetnost...– O, da – promrmljala je. Onda se samo nasmejala i izašla iz

radnje.Dve nedelje posle toga ponovo ju je sreo. Išla je Kongres ulicom

prema Fenuil Holu. On je tada imao slobodan dan pa je šetao, kao iobično. Više je voleo da šeta kada je bio slobodan nego da sedi usvojoj sobi u Bredok Parkveju. Počela je da pada kiša – bio jefebruar i dan je bio hladan – kada ju je ugledao među gomilom ljudi.Požurila je zbog kiše. Iznad glave je držala novine.Išao je za njom duž celog Kvinsi Marketa, pored kioska sa hranom i

stolova za kojima su ljudi sedeli, pripijeni uza zid i ispod nastrešnice,da se nekako sklone od kiše. Video je kada je otrčala do šopingcentra preko puta. Stigao ju je na stepeništu. Čekala je da nekaporodica siđe. Potapšao ju je po ramenu. – Zdravo – rekao je.Pogledala ga je.– Knjižara – podsetio ju je.I dalje ga je belo gledala.– Radim tamo – nastavio je. – Nešto ste me pitali... – rekao je i

osetio kako se zacrveneo. Nije ga se setila. Ona porodica je prolazilapored njih. Majka se provlačila između njih sa dečjim kolicima ujednoj ruci i četvorogodišnjim dečakom koga je držala drugomrukom. – Dubufe – podsetio ju je. Samo je molio boga da slučajnonema sastanak sa nekim muškarcem i da ga ne pogleda ironično isa visine, preko ramena, kada se eventualno sretne sa tim nekimstarijim muškarcem. – Izvinite – rekao je na kraju i okrenuo se.Malo je zastala, a onda ga je potapšala po ramenu. Stajao je na

stepeniku ispod nje. – Nemate razloga da se izvinjavate – rekla je. –Ne srećem svakog dana ljude koji znaju šta je Dubufe rekao.Naravno, nikada joj nije priznao kako je uopšte saznao šta je

Dubufe rekao. Nije joj rekao ni kada ga je tog jutra odvela na kafu;nije joj spomenuo ni onoga dana kada je otišao u galeriju čiji je onabila vlasnik, jer ga je pozvala na otvaranje jedne izložbe. Nije jojrekao ni kada ga je prvi put odvela u svoj stan i pokazala mukolekciju svojih slika: jedan Rotko i jedan Ozario bili su deo njene

kolekcije.Nikada joj nije otkrio da je mogao da citira Dubufea zato što je

stanar koji je stanovao u njegovoj sobi pre njega ostavio na ziduveliki poster – reprodukciju njegove slike Životna vreva, ispod koje jestajala ta njegova čuvena rečenica o umetnosti. Džejmsa uopštenisu interesovali umetnici, a ni umetnost uopšte, sve do onog danakada je nju sreo u knjižari – ni na pamet mu nisu padali. Međutim,posle prvog odlaska u njen stan, samo je o tome razmišljao.Mala laž može da te odvede tamo gde želiš, odzvanjalo mu je u

glavi.Mnogo je naučio od Ketrin Grejam. Odmah je morao da se uklopi i

poštuje njena striktna i jasna pravila. Stavila mu je to do znanja joškada je prvi put ušao u njen stan.– Nemoj da misliš da sam te ovamo dovela zbog seksa – jasno i

glasno mu je rekla, prilično mirnim i hladnim tonom. Nonšalantno jeskinula kaput i bacila ga na kauč. – Svi bi to pomislili, ali ti ne smeš.– Dobro ga je odmerila od glave do pete. – Ako si došao ovamozbog toga, možeš odmah da odeš.– Ostaću – rekao je.Sela je, ne skidajući pogled sa njega. – Udala sam se u dvadeset

prvoj i razvela u dvadeset drugoj – rekla je. – Probala sam. – Sleglaje ramenima i nasmešila se. – Isto kao što sam probala da jedemcrviće – rekla je. – Ni to mi se nije dopalo.Nasmejao se. Ona je počela glasno da se smeje. – U pravu si,

Džejmse. Život je u neku ruku šala. Ako ne umeš tako da gledaš naživot, gotov si. – Zapalila je cigaretu, malo zastala, a onda uperilaprstom prema njemu. – Jedino posao nije šala – rekla je. – To jeozbiljna stvar.Džejms klimnu glavom. Bio je preplašen kao miš. Nalazio se u

čudesnoj kući sa malo skupocenog nameštaja. Na vitrini pored sebevideo je divan pozlaćeni sat i dve umetničke figurice.– Odakle si ti, Džejmse?Pogledao ju je i malo se zamislio. – Niotkuda – rekao je na kraju.– Niotkuda – polako je ponovila. – Znači, nisi iz nekog

interesantnog mesta.– Nisam – potvrdio je.Nagnula se napred i oslonila laktove na kolena. – Prazan list – rekla

je. – Jel’ to?– Jeste – rekao je.– Bilo je tako grozno? – pitala je.– Da – potvrdio je.– Sigurno želiš nešto drugo. – Prstima je lagano lupkala po

rukohvatu fotelje. I dalje mu nije govorila da sedne. – Jesi li iskren? –neočekivano ga je pitala.– Jesam.– Imaš li para?– Nemam.– Jesi li u nekoj nevolji?– Nisam.Zurila je u neku tapiseriju na zidu. Čitao joj je misli. On je bio mlad,

bez para, bez namere da joj bilo šta kaže o svojoj prošlosti. Ona jebila sama i bogata.– Verovatno bih sada mogao da te ubijem i da se obogatim od

onoga što bih odavde uzeo – rekao je dok je ona još uvek bilaokrenuta prema zidu.Okrenula se i značajno podigla obrve.– Sigurno si o tome razmišljala – rekao je.Nekoliko trenutaka su samo zurili jedno u drugo. U tom trenutku je

shvatio kako je živeo sve prethodne godine. Po izrazu njenog licashvatio je da je i ona, isto kao i on, živela van ovog sveta.– Pa, hoćeš li? – pitala je.– Hoću li, šta?– Da uzmeš sve što možeš.– Ne – rekao je. – Nikada.Ponovo se uspravila i naslonila. Primetio je kako joj je nekakav

bolan izraz za trenutak preleteo preko lica. Tada nije znao da je upitanju bila opaka bolest od koje je mogla da umre i da joj je togtrenutka nečija pomoć bila preko potrebna. Bolan izraz je ubrzonestao. – Dugo sam sama trčala okolo – rekla je. – Sada mi trebaneki muškarac koji bi trčkarao umesto mene.– Ja bih mogao da budem taj – rekao je.– Videćemo – odgovorila je.Ketrin Grejam je radila kao konsultant za vodeće aukcijske kuće

koje su trgovale umetničkim delima. Prilikom kupovine konsultovali

su je i pojedinci i velike korporacije. Procenjivala je originalnostnedavno otkrivenih ili davno zaboravljenih ili nestalih dela. Ranije ježivela i radila u Londonu, ali se prošlog Božića vratila u Boston iznekog razloga koji nije želela da otkrije. On je brzo naučio neke bitnestvari o Dubufou, Baziotu i Madervelu. Najbrže je učio o njenimomiljenim slikarima, posebno o Apolineru, Barku, Šilu, FrancuMarku, Teofilu Stejlnenu.Imala je galeriju u Njuberiju. Da biste ušli unutra prvo ste morali da

pozvonite na vrata. Spolja se ništa nije videlo, a nije bilo ni izloga.Morali ste da sačekate na stepeniku ispred crnih ulaznih vrata dokvam ne odgovori na interfon. Mogli ste da uđete samo ako bi vasprepoznala ili ako ste imali dogovoren sastanak. U protivnom bistemogli večno da čekate ispred tih vrata.Hodnik je bio mračan, ali iza vrata, na kraju hodnika, čekala vas je

veoma svetla prostorija. Pod je bio drven, bukov, a zidovibleštavobeli. U toj dugačkoj sobi visilo je šest, možda osam slika, abilo je i nekoliko bronzanih i keramičkih figura. Promovisala je nekognovog, nepoznatog umetnika kada je Džejms prvi put došao. Uopštemu se nisu dopale slike kafića i kafanskih stolova. Nikako mu se nisusvideli crveni stolnjaci sa plavim flašama i žutim cvećem. Ništa nijeišlo jedno sa drugim i sve mu je delovalo potpuno neskladno i ružno.Nisu mu se dopale ni one slike činija sa hranom – krabom ukombinaciji sa nekoliko komadića voća – i sve to na nekoj ružičastojpodlozi. Olovkom je bilo nešto ižvrljano na etiketi flaše, neka senka ilinož. Ketrin mu je objasnila zašto se za tog umetnika govori da jetalentovan i zašto je cenjen. Cela ta kolekcija prodata je jednojnacionalnoj banci već posle dva dana za tri miliona dolara. Tada je iDžejms shvatio u čemu je stvar. U stvari, preciznije rečeno, tada jedefinitivno shvatio da treba da uči kako da prepozna neke važnestvari.Prve godine Ketrin mu nije ništa plaćala za ono što je radio. Dala

mu je, naravno, krov nad glavom i hranila ga je. Vodila ga je sasobom na aukcije i proslave, u druge galerije i muzeje, pa čak i ukuće nekih umetnika. Plaćala je sve njegove putne troškove, kao ipotrebnu odeću – dva odela, jedno sivo i jedno crno. Novac munikada nije ponudila. On je brzo shvatio da ga na taj način testira iprati šta radi – da li nešto muva sa strane ili uzima procenat od

klijenata ili uzima deo od nečega što je plaćao, prijavljujući većunabavnu cenu. Mogao je čak bezobrazno da je potkrada i uzimanovac iz novčanika koji je često ostavljala svuda po stanu. Ništa odtoga nije radio. Uveče nikuda nije izlazio. Sa njenom dozvolomostajao je u kući, čitao njene knjige i slušao muziku koju je i onaslušala. Tada je naučio više nego za sve vreme školovanja do tada.Najvažnije i najkorisnije od svega bilo je to što je pomno posmatrao

sve što se oko njega događa: kako razgovara sa mušterijama i zaštonekada uopšte ne razgovara. Naučio je u kojim situacijama treba daćuti. Naučio je i da ne treba previše da laska. Upoznao je neke žene,slične Ketrin, u srednjim godinama, koje su bile uključene u nekehumanitarne poslove, koje su bile u labilnim brakovima, koje suinvestirale neki svoj novac u mlade umetnike, zato što su na tajnačin želele nekako da se približe tom umetniku ili zato što im jetakva investicija pružala izvesno zadovoljstvo i osećaj važnosti.Posmatrao je biznismene koje slike uopšte nisu interesovale – videoje to po njihovim nezainteresovanim pogledima i rukama prekrštenimna leđima dok su posmatrali neke bronzane skulpture, kao da nikakonisu želeli bilo kakav kontakt sa tim umetničkim delima. Na kraju jeuspeo da razume i čudnu konverzaciju između nekog umetničkogdela i posmatrača.Sada je imao sopstvenu kuću. Izvadio je ključ i otključao vrata.

Kada je pre tri godine kupio tu kuću, postojala su tri suvlasnika.Jedan od njih je prodavao svoj deo, drugi deo je uglavnom zvrjaoprazan, pošto je vlasnik često bio na putu, a u prizemlju je živelajedna starija žena.Prvo je bila na prodaju poslednja, renovirana etaža, po ceni od tri

stotine i trideset hiljada dolara. Za nešto manje od godinu danauspeo je da kupi i ostala dva dela. Naredne godine potpuno jerenovirao ceo prostor. To ga je koštalo nešto više od dva milionadolara. Celo prizemlje je preuredio u poslovni prostor, na drugoj etažibile su dnevna soba i biblioteka, a na trećoj spavaća soba i kupatilo.Nad centralnim delom kuće napravio je ogroman svetlarnik, koji jemnogo koštao i za koji je jedva uspeo da dobije građevinskudozvolu. Ta svetlost odozgo divno je padala na staro drvenostepenište koje je sačuvao.Kuća je bila nameštena u minimalističkom stilu. Podovi su bili

drveni, kao neki brodski pod, a sav nameštaj, koga je zaista bilomalo, bio je svetao, u prirodnoj boji drveta. Želeo je da slike nazidovima dominiraju prostorom. Kad god je dolazio kući, kao sada naprimer, pre nego što bi spustio tašnu i raskomotio se, prvo se penjaou dnevnu sobu. Stao bi nasred tog prostora i posmatrao bogatstvokoje mu je visilo po zidovima kuće.Kada je Ketrin Grejam umrla, ostavila mu je svog omiljenog Rotka,

zajedno sa jednim Brekom i Lukaševskim.Žene su govorile da su to prave muške slike – delovale su kruto i

oštro. Govorile su mu i da te slike mnogo govore o njegovomkarakteru. Uvek se čudio kada bi mu to spomenule, jer je imaopotpuno drugačiju sliku o sebi – bio je ubeđen da je veoma opušten ipristupačan muškarac.Otišao je do telefona da presluša poruke. Preskočio je sve

službene pozive. Ponovo je pogledao na sat. Bilo je već pola osam.Uveliko je bilo vreme da nekako sazna šta se u stvari desilo sa

Anom.U tom trenutku oglasilo se zvono na vratima.Uključio je interfon.– Da?– Džejmse, ja sam – čuo je poznati Grejsin glas.Zapanjeno je pogledao interfon. – Grejs?– Pusti me unutra.– O, da, naravno – rekao je zbunjeno.Stajao je na vrhu stepeništa kada je ušla. Vrata su se zalupila za

njom. Zastala je na dnu stepeništa i pogledala gore.– Jesi li dobro? – pitao je.Uopšte nije izgledala dobro. Bila je siva i bleda kao zid.– Šta je bilo?Uhvatila se za gelender i počela da odmahuje glavom. Onda se

sagla. Shvatio je da plače.Sišao je i spustio ruku na njeno rame. Ona se izmakla, uspravila i

naslonila na zid. Lice joj je bilo u senci, ali su joj ruke, sa prstimaobojenim od nikotina, ostale na svetlosti. Izgledala je mnogo starijenego što jeste.– Radi se o Ani – rekla je. – Ako hoćeš da je vidiš, bolje da odmah

kreneš.

5.

Davidia involucrata, u narodu poznata kao golubije drvo, raslo je izaMorton Hausa. U narodu su bila poznata i neka druga imena za ovuvrstu – drvo maramica ili drvo duh. Dejvid je stajao ispod drveta igledao gore kroz isprepletane, fine grane. Posmatrao je kako mu sebrakteje – listovi oko cveta – lagano njišu na vetru. Jednogprohladnog jutra, nalik na ovo, kada je sunce jedva dodirivalo samogornje lišće na najvišim granama, Davidia involucrata je pronađena uKini. Bilo je to davne 1869. godine.Vlasnik Morton Hausa ga je zasadio još pre četrdeset godina kada

je čuo priču botaničara Augustina Henrija, koji je bio potpunofasciniran kada je prvi put video ovo drvo u cvetu u Hupeju, u jednojprovinciji u Kini. Henri je ispričao svojoj ženi da je taj prizor bio neštonajnestvarnije i najčudnovatije što je na tom putovanju doživeo. Tilistovi oko cveta – brakteje – ličili su na hiljade malih belih ptica ilileptira koji su leteli i treperili na toj padini.Ovo drvo može da raste i do dvadeset metara u vis. Ovo ovde je

skoro dostiglo tu visinu. Bilo je vitko i visoko, svetle boje, sa prelepimsrcolikim listovima jasnozelene boje. Svaki listić je na kraju imao nekirepić – zelenkasti cvetić, nalik na neko fino kaligrafsko slovo. Takovisoko, vitko i pravo delovalo je mlado.Dejvid se uspravio koliko je mogao i nežno prešao prstima preko

lišća na najnižim granama.Davidia involucrata. U proleće cveta. Cvet je veoma neobičan, kao

mala okrugla glavica sa dva rozikasta tučka zaštićena belimlistovima, od kojih je jedan uvek duži od drugog. Kraća braktejavešto skriva cvet i podseća na belu lepezu koja skriva lice. Dužabrakteja visi iza cveta i liči na svilenkastu maramicu dugačku okodvadeset centimetara. Kada davidija cveta i brakteje prekriju celukrošnju, imate utisak da je pred vama neka venčanica, sašivena odnekoliko slojeva svile koji slobodno padaju u velikim naborima svedo zemlje.

Dejvid spusti ruku sa lišća i baci pogled na tlo pod drvetom, koje jebilo prekriveno braktejama koje su već otpale sa drveta. Za nekolikonedelja ovo drvo se ni po čemu neće razlikovati od ostalog drveća uokruženju. Međutim, Dejvid je ipak zavideo Čarlsu Ogru što imatakvo jedno drvo. Ni za jednim drugim drvetom nije vladala takvapomama kao za ovim.Morton Haus je nekada bilo ugledno imanje koje se još pre sto

godina ponosilo činjenicom da su prvi dolazili do retkih primerakanekih vrsta drveća, kao što je bio slučaj i sa ovom davidijom. Posedje bio izuzetno lep – kao što je i danas, sa prelepim vrtovima. Zgradaje sagrađena u tjudorskom stilu, sa visokim dimnjacima nalik nauvijene šećerleme, koji su se ponosno uzdizali iznad vrta saisprepletanim lejama i fontanom, lejama laburnuma – žutim, cvetnimlancima, travnjacima i jezerom. Mora se priznati da je današnji izgledcelog zdanja samo bleda senka nekadašnjeg veličanstvenogizgleda. Na tom imanju, koje je nekada imalo i dva staklenika zatropsko bilje, nekada je živeo i pradeda slavnog Čarlsa Ogra. On jeceo svoj život posvetio gajenju retkih biljnih vrsta koje su naučnici –botaničari – donosili iz Azije, Kine i Indije. Jedan od tih slavnihbotaničara bio je i Ernest Vilson.Dejvid se naslonio na drvo i zažmurio.Vilson mu se ponovo vrzmao po glavi.I Ana.Oboje su mu često prolazili kroz glavu. I to zajedno, ruku pod ruku.

U stvari, nikada nisu ni izašli iz nje. Otvorio je oči i pogledao premanebu kroz bogatu davidijinu krošnju. Ponovo je osetio onaj stari,dobro poznati bol u srcu.Ernest Vilson je proputovao ceo zapad posle povratka iz Kine.

Dobio je brojna priznanja za svoj istraživački rad. Godinama jeputovao i istraživao početkom dvadesetog veka i za to vreme otkrioprelepe primerke, kao što su kraljevski ljiljan, orlovi nokti iMeconopsis integrifolia, zanosan mak sa širokim laticama. Trebalomu je osam godina da pronađe neke kineske vrste biljaka koje bimogle da uspevaju i na zapadu, kao što su: Clematis armandii, kojimiriše na vanilu i ima svetlokrem cvetove; božanstveni Clematismontana, koji se u proleće kiti raskošnim svetloružičastim cvetićima.Tu je još i dvadesetak vrsta žbunastog cveća, zimzeleni jasmin, pa

žbunasta lepotica, sedam fantastičnih magnolija, sedam različitihvrsta trešnjinog cveta, osamnaest varijanti ruža-puzavica, onda iriskoji je po njemu dobio ime Iris wilsonii, pa Liriodendron chinense saLušan planine, koji Kinezi zovu ogrozd, i tri vrste stiraksa (žbunastobilje koje daje mirisne smole) sa belim visećim cvetovima koje uAmerici zbog toga zovu zvončići.Vilson je proputovao celu Kinu, od Šangaja do Jičanga, klisure reke

Jangce, preko Čengdu ravnice, sve do granice Kine i Tibeta, prekoTibeta i šumovitih predela i divljine Laolina i svete planine Emej Šen.Dejvid je sasvim slučajno otkrio Vilsonovu knjigu na drugoj godini

studija u Oksfordu. Tražio je nešto sasvim drugo, kada je naišao natu knjigu sa običnim zelenim koricama. Čim ju je otvorio, pred njimse pojavila prelepa lepeza fotografija sa putovanja po Kini sapočetka dvadesetog veka. Tu je bila slika Velikog Puta soli – uzanog,vijugavog planinskog puteljka u oblasti bogatoj biljkama koje sekoriste za čajeve, kao i slika mesta Songpen, sa krovovima skromnihkuća pokrivenih crepom i grupisanih oko nekog kamenog utvrđenja.Na sledećoj strani bila je slika prelepe netaknute prirode iznadSongpena. U pozadini su se videli planinski venci – od Kunlun Šenana severozapadu, do Himalaja na jugozapadu. Usred te planinskeoblasti, u podnožju, videla se Lasa, pa Katmandu i Luknau i Daka nakrajnjem jugu.Dejvid je prelistavao i divio se knjizi koju je držao u rukama. Onda

je ponovo pogledao policu sa knjigama, ne bi li ugledao još nekuVilsonovu knjigu. Međutim, nije našao ništa drugo. Vratio se naknjigu koju je držao u ruci i ponovo pogledao naslove poglavlja:„Južna i jugozapadna Kina”, „Indo-Kina”, „Zapadna Kina”, „Japan”,„Koreja” i „Tajvan”. Na prvoj strani je pročitao: „Prelaz Zeduo na četirihiljade metara”.Prepoznao je imena nekih biljaka iz bašte svoga oca: bekovina, na

primer, ili Rosa moyesii. Okretao je list po list i zadivljeno gledaofotografije pronađenih biljaka: razne varijante javora, oskoruše iprimule; zavodljive i nestvarne magnolije, pa onda fotografiju nekefantastične biljke za koju nikada nije ni čuo da postoji, čiji su listoviimali veoma izražene i vidljive zelene žilice sa ivicama bakarne boje.Bila je tu i fotografija orhideje sa udubljenjem u obliku zvona, nalik nasočna usta, sa štraftastim laticama nalik na šećerleme i zelenim

listovima koji su ličili na lale. Sledila je slika biljke sa Tibeta ispodkoje je pisalo: Cypripedium tibeticum.Tog dana, za vreme pauze za ručak, Dejvid je Ani pokazao knjigu

koja ga je zaintrigirala. Još uvek mu je u glavi bila ona slika kad Anaizlazi iz Modlin koledža sa priborom za crtanje ispod ruke. Odmah suseli na ivicu pločnika i on je brzo otvorio knjigu. Pokazao joj je celulepezu fotografija i Ana je brzo počela da skicira Vilsonov Liliumregale, čaroban beli ljiljan sa dugačkim, žutim prašnicima i gotovosatenskim laticama. Kada je završila, podigla je crtež do visineramena. – I gde je ono taj Vilson pronašao ovaj cvet?– U blizini mesta Songpen.– Gde je to?– U zapadnoj Kini.– Romantično – rekla je.Dejvid se malo nagnuo napred, malo povukao blok koji je držala

ispred sebe i nasmejao joj se, vireći iznad bloka. – Romantično,kažeš? – ponovio je.– Da, zašto da ne?Otvorio je knjigu i počeo da čita. „Prava pustoš, veća pustoš se ne

može ni zamisliti. Stalno duva neki jak vetar, pa je kretanje gotovonemoguće...”Pažljivo ga je slušala. – Tamo na kraju tvoje ulice – rekla je. – Mogu

da te zamislim kako isto to radiš.– Šta? – začudio se.– Istražuješ i izbezumljeno tražiš neku novu vrstu narcisa – šalila

se. – Mogu da te zamislim i kako ploviš Amazonom u kanuu upotrazi za nekom novom hrizantemom.– Hrizanteme potiču iz Japana.– Ili pešačiš Antartikom u potrazi za nekim retkim kupusom.– „Nikada do sada nisam posetio tako divlje i nepristupačno

mesto...” – nastavio je da čita.– Mogu da te zamislim i sa belim šeširom na glavi i mrežom za

leptire u ruci. – Glasno se nasmejala i malo zabacila glavu unazad.Imala je divnu, gustu, riđu kosu koja joj je padala preko ramena.Voleo je da je sluša kako priča. Sviđao mu se njen zvonak američkiakcenat. Tu sliku nikada neće zaboraviti. Uvek mu se javljala istaslika – ona u izbledelim farmerkama i majici, srebrna narukvica sa

tirkizima oko ruke, koju nikada nije skidala, sa glavom oslonjenom najednu ruku, okrenuta prema njemu...– Daj da vidimo kako je on izgledao – mislim, taj tvoj veliki

istraživač – rekla je.Naišli su na Vilsonovu fotografiju još u prvom poglavlju. Izgledao je

kao i većina porodičnih muškaraca iz Bostona, pravi predstavniksvoje klase, edvardijanskog odvažnog izgleda, sa visokimokovratnikom na košulji, tamnim odelom od čoje i lančićem od satakoji se presijavao negde u predelu struka. Stajao je iznad žene ićerke koje su uštogljeno sedele, obučene u odeću sa puno engleskebele čipke (broderie anglaise). Međutim, posle nekoliko stranica,naišli su na sasvim drugačiju sliku – Vilson je sedeo na nekomblatnjavom putu, sa dva psa koja su mu ležala na nogama. Na glavije imao šešir, malo zabačen unazad. Oko njega je bila gomilaKineza, a u pozadini su se videli planinski vrhovi i venci koji su seprotezali u nedogled.– Da li možda nagađaš odakle je? – pitao je Dejvid.– Iz Engleske – rekla je. – Iz Glostera. Tako piše na početku.– A gde je živeo posle? Evo, ovde piše. Vidiš? – 1899. godine

dobio je posao u Harvardskoj botaničkoj bašti u Bostonu.Nasmejala se. – Moja majka živi blizu te bašte, malo severnije.– Znam – rekao je i ponovo pogledao njen crtež ljiljana.Prvi put je sreo Anu tri nedelje pre toga, u Roksburgu, u Haj ulici.

Sedela je ispod Matisovih slika i zarađivala džeparac crtanjemkarikatura posetilaca imitirajući stare slikare. Sedela je pored stolakod ulaznih vrata sa blokom za crtanje na kolenima. Olovkom jecrtala neku karikaturu, imitirajući stil Tuluza Lotreka. Dejvid je zastaoi pogledao šta radi. Nekim čudom je i ona podigla glavu i pogledalanjega.– A ovo ovde je ta divljina – rekla je. – Odatle je onaj čudesni ljiljan?

– I ona se ponovo zagledala prvo u crtež, pa onda opet u Vilsonovuknjigu.– „Lilium regale buja u pukotinama stena” – nastavio je da čita

Dejvid. – „Može da dostigne visinu do metar, metar i po, cvet je bojeslonove kosti, sa izrazito žutom bojom u udubljenju. Neobične jelepote i mirisa... ovde ga ima u izobilju i raste gotovo na samimpločastim stenama”.

– Čudno – promrmljala je. – Deluje tako nežno, kao da bi mogao daga oduva i uništi i najslabiji povetarac, a kamoli tako surovi klimatskiuslovi u toj divljini. – Malo se zamislila. – Ti ljiljani su biljne verzijeljubavnica.– Šta? – zapanjeno je rekao.– Pa, znaš na koje žene mislim – one na satenskim čaršavima i u

zamračenim sobama.Nasmejao se. – Kako smo uopšte došli do tih satenskih čaršava? –

pitao ju je blago je privukavši bliže k sebi, dok se pored njihovih noguodvijao gust saobraćaj i prolaznici se provlačili pored i oko njih. Crtežljiljana je pao između njih dvoje. – Šta ti uopšte znaš o ljubavnicima?– Onoliko koliko i ti.– Ja ne znam ništa.Nasmejala se i poljubila ga. – Bolje što ne znaš.Onda su ustali i krenuli ka Brejznozu. – Vilson bi mogao da bude

moja doktorska teza – rekao je Dejvid kada su se zaustavili na ivicipločnika da pređu ulicu.– Mogao bi da napišeš knjigu o njemu – rekla je. – Mislim da bi

knjiga bila bolja. Ti bi mogao da napišeš tekst, a ja bih mogla da jeilustrujem. Kako bismo je nazvali?– Prosvećenje sveta.– Ne može – rekla je i kritički ga pogledala. – Tako se već zove

jedna slika. Zar ne znaš, neznalice jedna?– Onda može da bude Svet u boji – rekao je.Počela je glasno da se smeje. – O, gospode, pa to je još gore.

Grozno zvuči.Provlačili su se kroz gradsku gužvu. – E, pa onda ne znam – rekao

je. – Kaži ti.Zamislila se. – Put kroz planine – rekla je. – Treba da ima nekakve

veze sa planinama.Taj njen crtež Lilium regale čuvao je godinama.Jedanaest godina.Dugo posle njenog odlaska. – Mortimere! – neko ga je dozivao.Okrenuo se. Čarls Ogre mu je prilazio. Čim ga je Dejvid ugledao,

vlasnik Mortona je zastao i mahnuo mu.

Dejvid ga je zbunjeno gledao. – Da? – rekao je kada mu se čovekpribližio.– Vaša sestra je ovde – rekao je. – Nešto je hitno. Sara je bila u restoranu. Tu su nekada, kada je na imanju bilo

konja, stajale kočije. Iznad vrata stajao je natpis: Kafić u konjušnici.Vlasnik je renovirao nekadašnji prostor i pretvorio ga u kafić da binekako došao do sredstava za održavanje celog imanja. Mrzeo ješto je morao to da uradi, kao i mnoge druge stvari koje su promenilenekadašnji izgled imanja. Dejvid je često razmišljao o tom čoveku.Bio je ubeđen da se vlasnik osećao kao da je prodao dušu đavolukada je bio primoran da uradi nešto što nikako nije voleo, samo da biimao od čega da živi. Da je mogao da živi kako je hteo, sigurno bizaključao kapiju, parkirao kola u nekoj od bivših konjušnica, spustio izatvorio vrata da ne gleda u kola i prepustio se uživanju u tišini ilepoti svojih vrtova.– Šta ćeš ti ovde? – pitao je Dejvid sestru čim je ušao unutra.Sara je stajala nasred restorana, zagledana u postavljene stolove.

Bilo je tek pola deset, a imanje se otvaralo za posetioce u deset.– Znači, našli su te – rekla je. U naručju je držala Hanu, koja je bila

sva rumena i kenjkava.– Jel’ joj dobro? – pitao je Dejvid i pogledao Hanu. – Nije joj dobro?– Ima temperaturu – rekla je Sara. – Vodim je kod lekara.– Hoćeš li da ja pođem sa tobom? – pitao je.– Ne, nema potrebe – rekla je odmahujući glavom. – Nije ništa

ozbiljno. Nije o Hani reč. Nisam zbog toga došla ovamo.– Ko je u prodavnici? – pitao je.– Met – odgovorila je. – Nije to sada važno. – Malo se zamislila i

uozbiljila. Malo se odmakla od jedne krupne žene u kecelji, saposlužavnicima i escajgom u rukama, koja je gledala čas Saru, časDejvida, pa opet zabrinutu Saru, na čijem licu se primećivala izvesnastrepnja. – Kada si otišao – nastavila je Sara – čim si jutros izašao izkuće... telefon je zazvonio. Tebe su tražili.Dejvid je još uvek zabrinuto gledao u Hanu, a od konobaričinog

zveckanja escajgom nije bio u stanju da se sasvim koncentriše naSarinu priču. – Ko me je tražio? – pitao je.Sara je ćutala.

– Ko me je tražio? – ponovio je.– Grejs Rasel – rekla je.Konobarica je prišla Hani. – Treba li vam nešto za dete? – pitala je

Saru. – Neki sokić?– Ne – odgovori Sara – Hvala... ne treba.– Tako je slatka – nastavi žena. – Pravi slatkiš u toj roze

garderobici.Dejvid pogleda za ženom koja se sada već odmakla od njih.

Pogledom ju je pratio sve dok se i kuhinjska vrata nisu zatvorila zanjom.– Dejvide – rekla je Sara – to je Anina majka.Pogledao ju je. – Znam ko je Grejs Rasel – rekao je.– Cele noći je pokušavala da te pronađe – rekla je. – Traži te još od

juče. – Sara napravi još jedan korak prema njemu. – Bilo je neštoposle devet kada je uspela mene da dobije. Tamo kod njih je biločetiri ujutru.Dejvid se okrenuo, otišao do vrata, gurnuo ih i izašao napolje. Iznad

restorana su se videli vrhovi topola koje je Ogre posadio poredsamog jezera. Ljuljale su se na vetru.– Dejvide... Dejvide!– Samo sam jedanput razgovarao sa Grejs Rasel – onda kada mi je

rekla da ne zna gde je Ana. Posle toga sam još četiri puta zvao.Poslednji put mi je spustila slušalicu.– To sada uopšte nije važno – rekla je Sara. – Bilo je davno. Mnogo

godina je prošlo od tada.Dejvid se sav smrkao. – Da, tako je – rekao je. – Mnogo godina je

prošlo.– Moraš da joj se javiš – rekla je Sara. Izvadila je parče papira iz

džepa. – Zapisala sam broj – rekla je i pružila mu papir.Nije hteo da ga uzme.– Telefonirala je svuda gde joj je palo na pamet da bi nekako došla

do tebe. Zvala je tvoj koledž, pa London, Kju, Volonterskuasocijaciju, Vestonbirt, Bristol... sva mesta gde si radio. – Gurnulamu je papir. – Ne stojim ovde zbog sebe – rekla je. – Uzmi to.Dejvid je gunđao i negodovao, ali je na kraju uzeo papir.– Nazovi je – rekla je. – Radi se o Ani.– Šta je sa njom?

– Doživela je neku nesreću.Ruke mu padoše pored tela. Papirić mu je ostao u ruci. – Kada?– Ne znam – rekla je. – Možda juče. Neku saobraćajku. U bolnici je.

– Glavom je pokazala na papir. – Taj prvi broj je mobilni. Drugi jecentrala u bolnici Masačusets.Hana poče da plače.– Šta je sa njom? – pitao je Dejvid.– Ne znam, Dejvide – rekla je Sara i zabrinuto pogledala dete u

naručju.– Povređena je?Sara ga zabrinuto pogleda. – Ne znam – ponovila je. – Stvarno mi

je žao. Moram da idem. Pozovi Grejs.Okrenula se i pošla prema kolima, zabrinuto gledajući u uplakanu

Hanu. Dok je otključavala auto Dejvid joj doviknu: – Zašto sada –posle toliko godina?Njegova sestra smesti dete u sedište i odmah se uspravi, oslonjena

na krov auta. – Pozovi je – ponovila je. – Treba samo da joj se javiš. Čarls Ogre ga je uveo u trpezariju i odveo do najbližeg telefona.

Dejvid nije imao mobilni.Seo je na stolicu i bacio pogled na sat. Dvadeset do jedanaest. U

Bostonu je dvadeset do šest. Grejs je Saru zvala usred noći.Pitao se da li Grejs još uvek živi u Ogankvitu. I da li Ana živi s njom.

Da li je s njom od onog dana kada ga je bez reči napustila i vratila sekući. Otišla je bez ikakvog objašnjenja. Pitao se i da li je Ana bilapored Grejs kada je on zvao i razgovarao s njom pre mnogo godina.Najviše ga je kopkalo šta je Ana ispričala majci o njemu i da li joj jerekla zašto ga je ostavila.Okrenuo je Grejsin broj, naslonio se i čekao da se javi, zagledan

nekud u daljinu.Javila se posle drugog zvona.– Grejs Rasel.– Dobar dan. Dejvid ovde.Čuo je dubok uzdah sa druge strane žice. – O, hvala što si nazvao!

Mnogo ti hvala!– Hteli ste nešto da mi kažete.Nastala je kratka pauza pre nego što je nastavila. – Da... da – rekla

je. – Ne mogu da verujem da si to ti.Blago se osmehnuo. Prisetio se Grejsinog hrapavog i prigušenog

glasa – pušači su imali takav glas. – O Ani – rekao je.– Ja... ponovo zastade. – Sačekaj samo malo. Proklete veze –

ovde mi je loš signal – moram da izađem u hodnik.Čekao je.– Dejvide – rekla je – tako sam ti zahvalna...Ćutao je.– Jesi li još tu, Dejvide?– Jesam.– Ana je loše.– Žao mi je.Opet tišina. – Upravo je izašla iz operacione sale.– Iz operacione sale? – ponovio je. – Šta se desilo?– Doživela je saobraćajnu nesreću. Bilo je nevreme. Neki kamion je

naleteo na nju.Čvrsto je stegao pesnicu i pritisnuo je na nogu da se malo sabere.

– Ozbiljno je povređena?Dugačka pauza. – Da – rekla je. Čuo je kako jedva govori.– Bez svesti je?– Da – rekla je. – Glava joj je povređena.Istog trenutka kroz glavu mu je prošla slika njene riđe kose. Odmah

pored nje bio je i čudesni ljiljan – javljali su mu se u paru. – Žao mi je– rekao je.– Da, ja... – Čuo je neke glasove, verovatno ljudi koji su prolazili tim

hodnikom pored nje. – Dejvide – tiho je rekla – Moram nešto da tepitam.Čekao je.– Ne znam šta da radim.Ćutao je.– Dejvide, da li hoćeš da dođeš ovamo?Zanemeo je od čuda. – Molim? – izusti zaprepašćeno.– Da dođeš ovamo – ponovila je. – U Boston. U bolnicu.– Šta?– Danas. Možda sutra?Nije mogao da veruje šta ga pita. – Jel’ to neka šala?– Misliš li da bih se šalila sa tako ozbiljnim stvarima? – rekla je.

– Zovete me posle jedanaest godina...– Znam – rekla je. – Znam kako gledaš na to.– Nema govora – rekao je. – Nikako.– Slušaj...– Stvarno mi je žao – rekao je. – Žao mi je što Ani nije dobro.– Ne razumeš o čemu se radi.– Naravno da razumem – odgovorio je. – Samo, ja tu ne mogu ništa

da pomognem.– Možeš.– Ne – rekao je. – Ne mogu.– Oženjen si? – iznenada je pitala.– Šta?– Jesi li oženjen?– Kakve to veze ima?– Tvoja sestra kaže da nisi.– Raspitivali ste se o meni?– Izvini – rekla je. – To bi malo komplikovalo stvari, ali ništa ne bi

promenilo.– O čemu vi to, kog vraga, pričate?– I da si oženjen – počela je da priča i nije se više zaustavljala – i

da imaš ženu... i da imaš decu... morao bi da im kažeš. Činjenice sučinjenice...– Svašta pričate – rekao je. – Ništa vas ne razumem. Nisam

oženjen i nemam porodicu.– Pa, hoćeš li onda da dođeš? Molim te!– A Ana?– Molim? Šta, Ana? – zbunila se Grejs.– Da li je udata?– Nije – rekla je. – Ima partnera. Zove se Džejms Geret i trguje

umetničkim delima. – Osetio je hladnoću u njenom tonu kada jeizgovorila ime tog čoveka.– Onda svakako nije u redu da dolazim. Kako bi on to shvatio?– Ne poznaješ ga – rekla je Grejs i napravila malu pauzu. – Ne

treba ni da ga znaš.Uozbiljio se i duboko zamislio. – Ne vidim nijedan dobar razlog da

dođem. Ana to sigurno ne bi želela.– Ne zbog Ane – rekla je Grejs. – Ne samo zbog Ane...

Nešto je zakrčalo na vezama.Neko otvori vrata trpezarije. Devojka, vodič za Morton Haus, ušla je

unutra sa stolicom i trakom u ruci da ih stavi ispred stola i drugognameštaja kako posetioci ne bi mogli da dodiruju stvari. – O, izvinite– rekla je kada je videla Dejvida. – Skoro je jedanaest i moram daotvorim.Prekrio je rukom mikrofon. – Završiću za minut.– Dejvide... Dejvide! – dozivala ga je Grejs.– Tu sam – rekao je. – Ali sada moram da prekinem. Ovo je uslužni

telefon. Posetioci treba da uđu. – Ustao je. – Pozvaću vas ponovo –rekao je. – Nazvaću vas za nekoliko dana da vidim kako je. Akoželite, naravno.– Da li si čuo šta sam ti rekla? – pitala je. – Malopre. Pre par

sekundi.– Nisam, nešto je krčalo...– Radi se o Rejčel – rekla je Grejs. Čuo je kako plače. Jecala je. –

Ne zbog Ane, a ni zbog mene...– Rejčel? – zbunjeno je ponovio.Dupla vrata su se otvorila. Jedan posetilac se pojavio sa brošurom

u ruci i znatiželjno provirivao unutra. – Moram da krenem – tiho jerekao i prekrio rukom slušalicu.– Potreban si joj – nastavila je Grejs. – Bojim se za nju. Ne želim da

ostane sa njim. To će samo da pogorša...– Sa kim? – pitao je. – Sa kim ne želite da Rejčel ostane? Ko je

uopšte Rejčel?Kroz neku tišinu, na razdaljini od šest hiljada kilometara, čuo je tiho

jecanje Anine majke.– Tvoja ćerka – rekla je. – Rejčel je tvoja ćerka.

6.

Ana je sedela i držala šake na nekom papiru. Kada je bacila pogledna papir, počeo je da se savija i lista. Podsećao je na talasanje vode.Slike su joj se brzo smenjivale pred očima – prvo ih je sasvim jasnovidela, a onda su brzo nestajale. Isto je bilo i sa bojama. Dok jezbunjeno posmatrala prizor i sam papir je počeo da nestaje ispodnjenih dlanova. Ruke su joj prosto propale kroz list natopljenvodenim bojama, pa onda kroz sto i na kraju i kroz sam vazduh.Zatim su joj dlanovi pali na telo i prošli kroz nju samu.Sva se pretvorila u praškastu boju koja je nestajala.Osvrnula se oko sebe. Nalazila se u Oksfordu, u Roksberu. Niko

nije sedeo za malim mermernim stolovima. Nikoga nije bilo ni zabarom. Ceo prostor je bio u nekoj polutami: sva svetla su bilapogašena.Čula je glasove iza lakiranog paravana, gde se nalazila službena

prostorija. Razgovarali su o njoj. Povremeno je čula svoje ime, kaoda je neko doziva, a onda neki nerazgovetan razgovor. U daljini sečulo šuštanje i brujanje.Nešto se pomerilo u njenoj blizini i privuklo joj pažnju. Na stolu

pored nje stajala je jedna knjiga. Stranice su se same listale. Predočima su joj se smenjivale slike vrtova i drveća. Videla je Bonardovusliku Bademovo drvo u cvetu, sa karakterističnim plavetnilom međucrnim i belim granama. Onda Pola Klea Noćno cveće i KlimtoveRuže ispod drveća. Nagla se da bolje vidi i zapamti detalje da biposle mogla da pokaže Rejčel kako je slika nastala. Tri četvrtineplatna bilo je u plavoj, zlatnoj i nijansama zelene boje. Kore drvećabile su srebrnastosive boje. Čim je rukom dotakla sliku, ta stranicaknjige pretvorila se u tečnost. Osećala je kako joj hladnjikavo lišćedodiruje kožu. Kada je dublje gurnula ruku osetila je gustinu Kleovesvetloljubičaste nebeske mase, kao da je uspela da drži u šaci svakučesticu sumraka, celo predvečerje.– Može li ona da nas čuje? – pitao je neko.

Okrenula je glavu i pogledala nagore.Ulica Haj u Oksfordu, sa svim svojim tamnozlatnim bojama,

odjednom je nestala.Ana je ustala i otišla do prozora.Reka je tekla onuda gde je nekada bio put.Nije bila reka Červel, mada joj se za trenutak učinilo da vidi livadu

gde se išlo na prvomajski uranak, i da može da oseti nežan dodirsvitanja koje se pomaljalo iz pravca Modlin koledža, da čuje prvojutarnje horsko pevanje iz crkve. Kao da je i Dejvid bio pored nje, natoj livadi prepunoj ljiljana, svetloljubičastog cveća, egzotičnog maka,kineskih lanterni – u toj tajanstvenoj i čudnovatoj mirnoći i tišini...Ne, to nije bio Červel.Ova reka je bila široka i duboka. Videla je i vrtloge i virove. Bila je

bezbojna. Sve je bilo samo neko kretanje, bez ikakvog zvuka ilisenke. Videla je i odraze lica u vodi, uzvišenja pored vode, krila iptice. Kiša je iskošeno padala po površini vode.– Pomerila se – rekao je neko drugi.Reka se kretala. Slika je postajala jasnija. Ta lica su, u stvari, bili

listići raznih travki i nekog drugog rastinja. Ostalo su bile konturestena. Neki muškarci su bili u reci. Svi su se držali za konopceprivezane za splavove. Pokušavali su da pređu preko brzaka.Četrdesetak muškaraca, možda čak i više, držalo se za jedankonopac. Jedan muškarac je stajao na splavu.Žuborenje vode joj je odzvanjalo u ušima. Taj zvuk je ispunio ceo

prostor dok je posmatrala vodu koja je svakog trenutka sve višerasla. Onda su konopci popucali i splav je počeo polako da seokreće – struja je počela da ga nosi.Splav je prošao pored nje i ona je uspela da se popne na njega.Onda je nekud otplovio, polako se okrećući po površini nabujale

vode.

7.

Bio je kraj oktobra, samo tri dana posle njihovog susreta uRoksburgu, kada je Dejvid ponovo sreo Anu. Ovoga puta u Pembrukulici. Pre nego što je ponovo video onaj božanstveni ljiljan i pre negošto je ponovo potražio Vilsonovu knjigu. Dejvid je išao prečicom kaSent Aldgejt ulici kada ju je ugledao ispred Muzeja savremeneumetnosti. Zastala je na stepeništu i nešto se zamislila. Grickala jejedan pramen kose, dok je drugi, na vrhu glave, vrtela i uvijalaprstima.– O, zdravo, opet ti – rekla je. – Izgleda da imaš pune ruke posla.U rukama je držao hrpu knjiga i papira. – Neki projekat – rekao je.– Podseti me – rekla je. – Zaboravila sam šta studiraš.– Botaniku – rekao je.Stajala je naspram njega i ispitivački ga gledala. Nije bila lepa, čak

ni preterano zgodna. Ali joj je lice imalo neku čudnu privlačnost:zelene oči, širok osmeh i sve to uokvireno riđom kosom do ramena.Primetio je i mali lučni ožiljak iznad jednog oka. – Ne sećaš me se –rekla je. – Razgovarali smo u Roksburgu. Crtala sam.– O, kako da ne, dobro se sećam – rekao je.Okrenula se prema muzeju. – Radim tu u kafiću – rekla je. – Par

sati dnevno.Pogledao je belu fasadu muzeja koju do tada uopšte nije

primećivao. – Nikada nisam bio unutra – rekao je.– Stvarno? – začudila se. – Dođi da vidiš.Pošao je za njom. Nije mu baš bilo jasno to njeno opušteno i

nonšalantno ophođenje. Da li je bila tako srdačna samo sa njim ili isa svim drugim ljudima? Razmišljao je o tome i krišom je gledao dokmu se obraćala.Posle minut vremena shvatio je da mu priča o nekoj narednoj

izložbi. – Biće u januaru – rekla je. – Zvaće se Nordijske zemlje.Skandinavski umetnici su u pitanju.Pažljivo je slušao, ali nije imao pojma o čemu se radi.

– Ovo se zove Knjiga oblika – nastavila je da mu objašnjava. – Aovo ovde je Sunce, Martija Aiha. – Posmatrao je fotografiju skulptureboje mahagonije, koja se nalazila pored jezera, čija je površina bilaravna kao ogledalo. – Kako ti izgleda? – pitala ga je.– Tebi se sviđa?– Da, uzbudljiva je – rekla je. – Divna je.– Kako?Zamislila se. – Prosto me tera da je gledam – privlači me kao da je

namagnetisana.– Pa, i saobraćajna gužva ili lavež pasa imaju sličnu moć.Glasno se nasmejala. – Ali, čak i da si je video tri ili četiri puta, ili

čak i dvadeset, i dalje te privlači i intrigira.– Ili zbunjuje.– U tome i jeste stvar – rekla je. – Čak i da je tako, znači da te tera

da razmišljaš o njoj.Onda su se zaustavili kod neke mračne slike u ulju nekog drugog

autora. – Sumorna je – rekao je.– Ali, obrati pažnju na...– Neću više da gledam – rekao je. – Ako je budem previše gledao,

izleteću na ulicu i baciću se pod prvi autobus – rekao je i nasmejaose.Ona mu uputi ozbiljan, blago prekoran pogled. Onda joj se lice

ozari. – Pa, dobro, kakva ti je to knjiga? – pitala je i prstom pokazalana gornju knjigu na hrpi koju je jedva uspevao da nosi.− To je za projekat o vrstama koje se mogu naći na kamenim

podlogama.Uzela je knjigu sa vrha i pogledala naslov: Specifične vrste lišajeva

koje se mogu naći u crkvenim dvorištima.– Crkvena dvorišta su najznačajnija mesta za pronalaženje lišajeva

koji uspevaju na kamenu – objasnio je. – U Engleskoj postoji više oddvadeset hiljada crkvenih dvorišta veličine najmanje jedan ar, štoznači da ima dvadeset hiljada...–...ari lišajeva – završila je njegovu rečenicu i uzdahnula. – Stvarno

toliko?Nasmejao se. – Da, ali ništa tu nije dosadno i sumorno, časna reč.

Lišajevi su veoma stara i interesantna vrsta.Iz knjige je izvukla list sa neophodnim podacima. – Smernice za

označavanje i kompletiranje takvih mesta – rekla je s posebnomintonacijom i dubokim uzdahom. – Dejvide, na skali veličinesumornosti...– To je studija o zagađenju – počeo je da joj objašnjava. – Služi za

određivanje nivoa sumpordioksida u atmosferi.– Aha – rekla je. – Znači, određivanje nivoa. A šta je ovo ovde?– Objektiv koji može deset puta da uveća nešto – rekao je ozbiljnim

glasom, kao da se radi o izuzetno retkoj stvari.– Osećam da mi srce brže kuca. Opet sumpordioksid?– Da.– E, sada sam stvarno uzbuđena. Šta je ovo? – Zavirila je u njegov

ranac na leđima. Morao je potpuno da se izvije da bi video na štamisli. Osetio je kako miriše na vanilu i ružu. Cvetni miris. Primetio jeda joj je koža na vratu lepa i glatka, fina i gipka. I mišići su joj biliglatki. Posmatrao je kako se nagla nad ranac i gleda šta ima unutra.– Samo pazi šta radiš – rekao je.– Šta je to?– Kalcijum-hlorid i kalijum-hidroksid.– Čemu to služi?– Neki lišajevi menjaju boju kada dođu u dodir sa tim elementima.Onda je trijumfalno izvadila nešto iz ranca. – E, ovo je izgleda prava

stvar – žilet.– Ako nešto nije u redu sa lišajem mora da se iseče i ukloni.– Moraš da ga isečeš?Pogledao ju je šeretski. – Moraš da seckaš, sečeš i samo sečeš... –

rekao je šaljivim tonom.Vratila je žilet na mesto, zatvorila ranac i klimnula glavom. – Da,

naravno – rekla je. – Sa takvom opremom više ne možeš nikoga dafasciniraš – postaješ običan serijski, odnosno baštenski, ubica.– Gospode! – uzviknuo je. – Kakvo otkriće!Pogledali su se i nasmejali jedno drugom. Neki ljudi su počeli da

ulaze, pa su se njih dvoje malo sklonili da pogledaju kataloge. Ana ihje brzo prelistavala. U tom trenutku jedan mladić je prošao porednjih, prepoznao je i doviknuo joj: – Tregs. Večeras u osam – rekao je.– Nemoj da zaboraviš.– Da, hvala – odgovorila je. – Možda.Mladić je podigao palčeve u znak odobravanja, ravnodušno

pogledao Dejvida i odjurio niz stepenice ka izlazu.Dejvid je tog trenutka shvatio da Ana uopšte nema nameru da se

vidi sa tim mladićem te večeri, a ni bilo koje drugo veče. – Da li biizašla sa mnom na piće? – pitao je.Osmehnula se. – Pa, ne znam – rekla je. – Kada bi to bilo?– Večeras – spremno je rekao. – U osam.– Tako znači – rekla je. Malo je iskrenula glavu i odmerila ga od

glave do pete. Odjednom je poželeo da je zagrli. Makar na brzaka.Međutim, ona je već ustuknula. – Samo ako mi obećaš da ćeš sasobom poneti i kalcijum-hlorid – rekla je.– Ne izlazim iz kuće bez toga – odgovorio je. – A mogao bih još i da

ti ispričam sve što znam o srčaniku.– Jesi li ikada dobio šamar na nekom javnom mestu? – pitala ga je. Potpuno ga je zbunila te večeri – platila je prvu rundu pića u „Terfu”

(pab u Oksfordu) i neobavezno razgovarala sa barmenom, koga jebez sumnje poznavala. Na Dejvidovo insistiranje, seli su za najmanjisto u ćošku. Pokušao je da skrene pogled sa njene šarene jakne –verovatno ručno šivene. Po njoj su bili izvezeni razni simboli – ptice,oblačići, drveće.– Indijska je – rekla je.– Misliš na američke Indijance?– Ne – nasmejala se. – Iz Indije.– Bila si u Indiji?– Nisam, ali bih volela da idem. Pre svega zbog boja.– Studiraš umetnost? – pitao je.– Istoriju.– Mislio sam da si umetnik – rekao je. – Zbog onih crteža i

karikatura.– To sam naučila od majke – rekla je. – Ali, gledajući kako se muči

da ih proda odlučila sam da postanem učiteljica. Imala sam tada šestgodina.– Hoćeš li da predaješ istoriju?– Možda.Za trenutak su zaćutali. Bacio je pogled na njena napućena usta,

vragolast izraz lica i prikriven osmeh. Razmišljao je kako bi bilosuper da je poljubi i oseti ukus tih usana.

– Znači, ti radiš na tom projektu.– Samo u slobodnom vremenu – rekao je.– Zar proučavanje lišajeva nije deo tvog studijskog programa?– Nije.– Deo si nekog tima?– Nisam. Sam idem i istražujem. Vikendom.Zamislila se. – Ideš sam?– Tako je.– Sam ideš po crkvenim dvorištima i brojiš lišajeve?Primetio je da ju je potpuno zbunio i iznenadio. – Bolje to nego da

presrećem i prepadam starije gospođe – rekao je šaljivim tonom.– Verovatno. – Naslonila se na sto, oslonjena na savijene ruke.

Onda se zbunjeno lice pretvorilo u širok osmeh. To mu se višedopalo. Spustila je ruku na njegovu. Osetio je kako mu je strujaprošla kroz celo telo. – Mogla bih da idem sa tobom – rekla je. – Štaobično radiš kada ideš na takva mesta? Nosiš neki šator?– Zašto bi išla sa mnom? – pitao je potpuno zapanjen njenim

predlogom.Još više se iznenadio kada mu je okrenula dlan i prstom prešla

preko njega. – Dug život – promrmljala je. – Verno srce.– Šta? – rekao je gotovo hipnotisan.– Piše ovde na tvom dlanu – rekla je. – Dugo ćeš živeti – doživećeš

duboku starost.Čvrsto joj je stegao šake i privukao je svojim usnama. Značajno ju

je pogledao preko njihovih isprepletenih prstiju. Nagla se i nežno mudotakla lice. Istog trenutka je dobio neodoljivu želju da oseti ukusnjenih usana. U glavi mu je tutnjalo od naleta iznenadne sreće.Osetio je neopisivo uzbuđenje koje mu je prošlo kroz celo telo –ushićenje koje se oseti na kraju nekog puta ili na samom početkuputa u nepoznato. Kada je otvorio oči, pogled mu se zaustavio nanjenim svetlim trepavicama, poluoborenim kapcima i svetloj koži.– Znaš li šta sam uradila kada smo se jutros rastali? – pitala je.– Ne znam. Šta?– Otišla sam da pročitam sve o srčaniku u Flora Britanici.– Stvarno? – U neverici je odmahivao glavom i nasmejao se.Nasmešila mu se i počela teatralno da mu parafrazira ono što je

pročitala. – „Beli srčanik je sivkasta biljka sa mekim listićima,

prekrivenim sitnim dlačicama. Uspeva na vlažnim i čvrstimpodlogama, na plodnom zemljištu i travnatim površinama, anajčešće po kolskim putevima i stazama”.– Kako glasi latinski naziv? – pitao je.Pravila se da zna. – Gnasher ugliflorum – rekla je.Slatko se nasmejao. – Blizu si. Gnaphalium uliginosum.– Da, naravno – rekla je. – Uzimajte po dve biljčice posle svakog

obroka sve dok simptomi ne nestanu – nastavila je da se šali.– Pripada porodici belih rada – rekao je. – Kao čičak, kamilica ili

ragvort.– Imaću predavanje iz botanike? – pitala je.– Ragvorta sada ima svuda – nastavio je. – Potiče iz Botaničke

bašte ovde u Oksfordu. Još iz 1830.– Znači, predavanje iz botanike zaista počinje.– Slušaj, ovo je zaista zanimljivo.– Očarana sam.– Od te 1830, počeo je prvo da se širi prema železničkoj stanici u

Oksfordu, a onda i dalje, duž cele pruge, po celoj zemlji. Sada rastekao korov i prosto se ne može iskoreniti.Zagledala se u njega. – I šta još? – zapitkivala je.– Poznat je još pod nazivom squalidus.– Hajde, pokušaj malo da se vratiš u stvaran svet – rekla je. – Htela

sam da te pitam šta te još interesuje u životu?Slegao je ramenima.– Muzika? – rekla je.– Samo neka.– Baviš se sportom?– Ne.– Bila sam ubeđena da svi momci u Engleskoj lude za fudbalom.– Ja ne.– Onda je to sigurno ragbi. Veslanje ili tenis.– Ne, ništa od toga – rekao je i odmahnuo rukama.– Igraš hokej na biciklu s jednim točkom – rekla je. – U septembru,

prve nedelje mog boravka ovde, upoznala sam jednog momka kojise bavi tim sportom.– Tip mora da je zabavan – rekao je Dejvid. – Žao mi je, ali ja čak i

nemam bicikl.

Duboko je uzdahnula i prstom crtala kružiće po stolu sa maloprosutog piva. – Znači, samo te interesuju lišajevi po crkvenimdvorištima i ništa više?– I drveće – dodao je. – Volim drveće.Tog vikenda je otišao sam u Solzberi, ali, dve nedelje posle toga,

pošla je sa njim u Nju Forest. Bio je to poslednji letnji vikend. Lišće jeveć menjalo boju. Stopom su stigli sve do Fordinbridža. Odatle su išlipeške preko Godhila, sve do Godhil grebena, a odatle prekoDičenda do Ajlend Tornsa. Bilo je toplo, svuda je bila blagasumaglica. Ceo predeo je bio čas maglovit, čas potpuno jasan –razni oblici mešali su se i stapali u jedinstven pejzaž. Celo okruženje,šumom prekriveni predeli – Nort Okli, Najtvud, Embervud, Sloden,Holi Heč i Bič Bed – stapali su se na kraju u tamnozelene bojehorizonta. Kada su se popeli na vrh brda, zastali su i okrenuli seprema jugu. Dole, u podnožju, videlo se jezerce sa izuzetno mirnom,gotovo staklastom površinom vode koja se ogledala na suncu.Spustili su se do njega, skinuli rančeve sa leđa i neko vreme samo

stajali i gledali u mirnu vodu. Onda je Ana sela, izula čizme i zagazilau vodu da se rashladi. Istog trenutka su joj noge prosto upale u muljod treseta. Dejvid ju je uhvatio i izvukao iz vode čim je primetio da setetura i da postoji opasnost da padne. Stajali su tako zagrljeni iposmatrali talasiće kako se šire po površini vode, praveći tamneštrafte po svetloj vodenoj površini.Krenuli su ka Fritamu i Long Bič Hilu gde se nalazio jedan kamp.

Međutim, nekako su se izgubili. Nisu čak uspeli da pronađu nijednujedinu stazicu kojom bi stigli do Fritama. Mrak je počeo da pada, pasu odlučili da razapnu šator na jednoj padini iznad Lečmur Bruka.Nisu mnogo razgovarali. Ubrzo je nastala mrkla noć. Kada su ušli ušator pitao ju je da li želi neko noćno svetlo. Ništa se nije videlo –apsolutno ništa – čak ni senke. Ni lice joj se nije naziralo. Uzela ga jeza ruku i privukla ga sasvim blizu. Pustila ga je da je dodiruje. Bila jepotpuno gola. Kleknuo je i celu je obgrlio. Ćutao je. Nije mogao daprozbori ni reč.U neko doba noći probudio se i čuo njeno ravnomerno disanje. Čuo

je i šuštanje lišća na drveću iznad njihovih glava. Odjednom sezapitao šta je to što je tu devojku uopšte dovelo do njega. Skoroništa nije znao o njoj. Rekla mu je samo nekoliko detalja. Osetio je

najintimniji deo nje, ali i neobičnu lakoću njenog potpunog opuštanjai bezrezervnog davanja. Obuzela ga je neka čudna zebnja zbognjene nepredvidivosti i neočekivanih reakcija.Na kraju je odlučio da prestane da se opterećuje takvim mislima.Opušteno je ležao je na leđima i slušao šuštanje hrastovog lišća, taj

divan razgovor drveća, čvrsto držeći njenu šaku na svojim grudima.

8.

– Hoću da je sklonimo odavde – rekao je Geret.Bilo je pola šest ujutru. Svitalo je. Hodnik je postao svetliji i prijatniji

od ružičasto-zlatnih nijansi letnje jutarnje svetlosti. Grejs je stajalapored prozora. Tek tada je primetila da soba gleda na reku Čarls.Jedna jahta je već nekuda plovila – polako je klizila po površini vodeprema moru.Kada je Geret progovorio okrenula se prema njemu. Ana je ležala

neposredno kraj prozora. Bila je prikopčana na aparate koji su zujalipored nje. Nije se pomerala. Mirno je ležala zatvorenih očiju. Rukesu joj opušteno ležale pored tela. Oči su joj bile zatvorene –izgledala je kao da spava. Cele noći bila je prikopčana na infuziju iaparate za disanje. Lice joj je bilo otečeno, sa veoma vidljivimmodricama. Prsti na rukama bili su joj modri. Razbijeno vetrobranskostaklo iseklo joj je levu stranu glave. Strašan udarac ju je bacio prvonazad, pa onda napred na volan. Staklo sa prozora pored njeiskasapilo joj je ruku. Aparat za disanje je iznenada zazujao. Grejsnikada neće zaboraviti taj zvuk.Anu su izneli iz operacione sale petnaest minuta posle ponoći.

Sestra im je rekla da su joj operisali subduralni hematom.Grejs i Geret su stajali u hodniku kada su je izgurali iz sale. Nemo

su gledali kako prolaze pored njih i odvode je na odeljenje zaintenzivnu negu. Grejs tog trenutka nije ništa osećala, kao da jegledala nešto na televiziji, kao da se to događalo nekom drugom,nekoj drugoj porodici, nečijoj tuđoj ćerki. Skrenula je pogled i krozotvorena vrata čekaonice ugledala neku drugu mladu ženu koja jeukočeno ležala, unezverenog pogleda od šoka. Sa obe njene stranestajala je po jedna osoba, verovatno njeni prijatelji, koji sumeđusobno razgovarali.Niste imali kuda da skrenete pogled. Mogla je da gleda samo u

pod. Teško joj je bilo i kada bi pogledala prema krevetušesnaestogodišnjeg dečaka koji je nastradao vozeći motor. Očajna

majka je skrušeno stajala pored njegovog kreveta.Onda im je prišao neurohirurg da im objasni šta su sve do tada

uradili i šta će dalje preduzeti. Bilo je dva ujutru. Visok, starijimuškarac obratio im se prijatnim, uverljivim glasom. – Radimo natome da prekinemo začarani krug – mirno je rekao. – Kada nastanepovreda mozga, on otekne. Kompresija koja nastaje zbog otokaometa protok krvi i kiseonika, što prouzrokuje dalje oticanje...Taj divan čovek ju je nežno uhvatio za ruku.Ponovo je počela da plače: suze su joj same tekle – nije više mogla

da se kontroliše.– Uklonili smo hematom i zašili krvne sudove – nastavio je doktor.Govorio je mirno, prijatnim pevljivim tonom. Pokušavala je da se

skoncentriše na njegovu priču, a ne na melodičnost njegovog glasa.Osećala je težinu reči i njihovo odzvanjanje u glavi, ali nije razumelaznačenje.– Kako ste vi? – pitao je na kraju hirurg. Nikako nije uspevala da

podigne glavu i pogleda ga u oči. – Dobro sam – jedva je izustila.– Uzmite nešto da popijete, da se malo osvežite – rekao je. – I

pojedite nešto – dodao je.– Ne mogu da jedem – rekla je.Pogledao je Gereta i blagonaklono mu se nasmešio. – Anu ćemo

stalno pratiti – rekao je. – Kontrolisaćemo krvni pritisak i uradićemoniz drugih analiza. Ceo taj proces dugo traje i veoma je delikatan.Možda ćemo morati da joj stavimo i ventrikularni dren – rekao je. –Neka vas to ne plaši.– Ona se pomera – rekla je Grejs. Iza njegovih leđa primetila je

neke pokrete.– U ovakvim slučajevima moramo koristiti gomilu cevčica, a i aparat

za disanje – rekao je hirurg. – Pacijent ponekad reaguje na to. Zasada je to samo refleksno. – Ponovo je uhvatio Grejs za ruku. –Ujutru ćemo ponovo razgovarati.Jutro je.Od četiri sata Ana se nije ni mrdnula. Ništa se nije čulo.Grejs je zapanjeno gledala Džejmsa Gereta.– Sklonimo? – ponovila je. Jedva je uspela da razume reči koje je

promrmljao sa druge strane Aninog kreveta. – Kuda da je sklonimo?– Na neko bolje mesto.

– Nema boljeg mesta – zapanjeno je rekla. – Pogledaj. Malo seosvrni oko sebe. Pogledaj malo bolje – rekla je, ustala, obišla krevet iprišla mu. – Da je sklonimo od ovog hirurga i svih ostalih ovde? Morada se šališ.– Ovo je državna bolnica – rekao je.Instinktivno je stegla pesnice. – Ti ne znaš šta govoriš – rekla je.– Razgovaraćemo o tome kasnije – rekao je.– Slušaj, Džejmse, nemam nameru da se svađam sa tobom dok

Ana ovako leži ovde između nas dvoje. Nikakva rasprava ne dolazi uobzir.– Dobro – rekao je.Stavila je ruku na usta da zadrži napad smeha od silne muke, koji

je dolazio iznutra. – Gospode, ti si stvarno neverovatan čovek.Hoćeš da je odvedemo odavde samo zato što je ovo državnabolnica? Kakva si ti jebena budala.Ljutito je pogledao njenu stisnutu šaku na ustima. – Nisam mislio

ovog trenutka – tiho je rekao. – Kada se povrati. Za oporavak.– Zašto je lepo ne ostaviš na miru? – oštro je rekla. – Zašto ih obe

ne ostaviš na miru?Geret je ostao potpuno miran. – Umorna si – rekao je. – Svi smo

umorni.Vratila se na svoje mesto s druge strane Aninog kreveta, privukla

stolicu najbliže što je mogla i sela.– Vrati se u Mirtl ulicu – mirno je rekao. – Evo ti moji ključevi. –

Izvukao je svežanj ključeva iz džepa i pružio ruku prema njoj. –Istuširaj se i odspavaj.– Neću – rekla je, ignorišući ponudu.– Ja ću ostati sa njom.– Neću.Nastade tišina. Muk.Krenuo je prema vratima. – Onda idem ja da budem sa Rejčel –

rekao je. Rejčel Elizabet Rasel je rođena četiri dana pre Božića. Ta zima je

bila izuzetno hladna. Rođena je dve nedelje posle termina. Bio je tokarlični porođaj i trajao je dvanaest sati. Pred kraj noći bebini otkucajisrca postali su sporiji. Odjednom su se svi uzmuvali i počeli da

razgovaraju o hitnom carskom rezu. Onda se Rejčel konačno rodila:bila je sitna, imala je jedva dve i po kile. Kada su joj dodali bebu, Anaje prvo primetila njene širom otvorene oči. Osetila je izvesnunelagodnost, jer je čitala da bebe odmah uhvate majčin pogled,verovatno privučene izgledom prvog ljudskog lika. – Hej –promrmljala je i blago joj dodirnula obraščiće. – Zdravo, Rejčel. Evome, ovde sam.Živele su sa Grejs. Na Badnje veče je došla sa bebom iz bolnice.

Ana se sva raznežila kada je videla koliko truda je Grejs uložila daukrasi kuću. Sve drveće u bašti bilo je ukrašeno malim belimsijaličicama. I ograda na tremu je bila ukrašena na isti način. Unutraje stajala ogromna omorika sa ukrasima u raznim bojama – neobičnemešavine crvenih, narandžastih i plavih nijansi, posebnokaripskoplavih nijansi, koje su i Ana i Grejs volele. Na vrhu je stajalavelika figura anđela u terakot i plavičastoj boji, papier-mache, sazlatnim raširenim krilima, koju je Grejs sama napravila. Anđeo je ujednoj ruci držao trubu, a u drugoj flašu ruma.– Mama – rekla je Ana slatko se smejući – ti si stvarno

nepopravljiva.– I anđeli slave – rekla je Grejs i namignula joj.Mesecima su rutinski obavljale neke radnje. Jedna od njih bilo je i

Anino jutarnje tuširanje. Dok je ona bila u kupatilu, Grejs je čuvalaRejčel. Posle tuširanja Ana je kuvala čaj.Jednog septembarskog dana duvala je jaka bura. Čak se i u

dnevnoj sobi osećala neka promaja. Grejs se već žalila na to. Kadaje tako duvalo kao tog dana, šaloni na prozoru su neprestano lupkalio prozorski ram.Ana je ušla u sobu. Kosa joj je još uvek bila mokra. Na sebi je imala

bademantil, a u ruci poslužavnik sa čajem.– Primetila sam nešto čudno – rekla je Grejs.Sedela je naspram Rejčel, koja je bila u svojoj visokoj stolici za

bebe.Ana spusti poslužavnik. – Šta? – pitala je dok je sipala čaj.– Gledaj je – rekla je Grejs.Ana pogleda ćerku. Polako se ljuljala u stolici. – Uvek to radi –

promrmljala je Ana.– Obrati pažnju – rekla je Grejs. – Slušaj. – Prstom joj je pokazala

na šalone koji su lupkali.Ana sede. – Ljulja se u istom ritmu – rekla je. Rejčel se klatila na

stolici u istom ritmu u kojem su šaloni lupkali po ramu prozora.Majka i ćerka se zbunjeno zgledaše. – Pa – rekla je na kraju Ana i

dodala majci šolju sa čajem – biće muzičar. Bubnjar. – Udobno sesmestila na sofu. – Pobeći će sa nekim bendom kada bude imalačetrnaest godina. Biće jedino žensko, i to bubnjar, u šestočlanombendu.Grejs nije ni okusila čaj. – Vidi sad ovo – rekla je. – Gledaj šta radi

prstićima.Ana se nagla napred. Rejčel ih uopšte nije gledala. Zurila je u svoj

poslužavnik ispred sebe. Nekoliko komadića tosta je ostalonetaknuto na poslužavniku.– Jel’ vidiš? – pitala je Grejs.I Ana je videla isto što i Grejs. Prstićima desne ruke lupkala je u

nekom drugom ritmu.– To nisu šaloni – rekla je Ana. – To je sušač za veš. – Pogledala je

kroz prozor.U bašti je stajao okrugli sušač za veš. Bio je skupljen, ali po jakom

vetru čulo se ravnomerno lupkanje žica po metalnom stubu.– Dva ritma su u pitanju – promrmljala je Ana i pogledala majku.Grejs klimnu glavom. – Jesi li ikada čula da tako malo dete uopšte

oseća i čuje neki ritam, a kamoli da u isto vreme prati dva različitaritma?– Nemam pojma – rekla je Ana. – Ne poznajem tako dobro decu.– E, pa, ja ih znam – rekla je Grejs. – Nikada nisam čula za tako

nešto.Ana slegnu ramenima. Ustala je i prišla Rejčel. Pružila joj je parče

tosta. Bebica odjednom poče da plače.Ana je uze u naručje. Rejčel je sve jače vrištala, izvijala se i otimala

iz Aninog naručja.– Znači, imam jednu neobičnu bebu – rekla je Ana i pošla prema

sobi da je presvuče. – Nemam ništa protiv – rekla je i poljubila je uobraščić, ignorišući njeno negodovanje. – Ko još želi da budeobičan?Zatvorila je vrata za sobom. Istinu govoreći, majka ju je pomalo

nervirala. Nikako joj se nije sviđalo kada bi joj nekim gestom ili

primedbom stavljala do znanja da nešto zna bolje od nje. E, pa −pomislila je u sebi dok je spuštala Rejčel na krevet – ne zna onaništa. Gledala je bebino crveno lice, stisnute oči i podignute ručice sastisnutim pesnicama. – Sve je u redu sa tobom – šaputala je.Pokušala je da joj svojim kažiprstom otvori sićušne stisnute pesnice.– Dobro si ti meni, Rejčel – nežno joj je govorila. – Dobro je, smiri sesada. Slušaj me... super si. Godinu i po dana kasnije sve tri su sedele ispred dečjeg odeljenja u

bolnici. Posle sporog početka – Rejčel je prohodala tek sa dvadesetmeseci – sada je bila izuzetno aktivna. U situacijama kao što je bila ita u bolnici, kada je trebalo mirno sedeti neko vreme i čekati, Rejčelniko nije mogao da obuzda i smiri. Bila je potpuno nepredvidiva.Umela je iznenada da ustane i negde se muva, a isto tako je umela iiznenada da zaspi. Ako bi, kojim slučajem, neko uspeo da je prevari inečim uceni da nekoliko trenutaka sedi, to nikada nije bilo majčino ilibabino krilo. U stvari, nije htela ni kod koga da sedne. Nije htela dasedne ni na tapaciranu stolicu, ni na malu plastičnu hoklicu kakvu suimali u vrtiću. Nije trpela nikakva usmeravanja ili opominjanja, čak niona najblaža, sa nežnim tapšanjem po ruci.Kada je njeno ponašanje bilo zaista loše i kada je Rejčel umela do

te mere da besni i histeriše, Ana je morala čvrsto da je drži i stegnejoj ruke uz telo, sve dok ne posustane sa vrištanjem i polako sesmiri. To je značilo da je bukvalno morala da čuči pored histeričnogdeteta i smiruje ga. Smirivanje je umelo da traje i do dvadesetminuta, ali i to je bilo bolje od nekih njenih nepredvidivih reakcija.Kada Ana ne bi zaustavila njen bes, ona bi prosto nekud odjurila. Nebi se uopšte osvrtala, niti bi obraćala pažnju na eventualne opasnostiispred sebe. Ani se već desilo da joj se tako istrgla iz ruku, besnoodjurila i udarila glavom u baštensku ogradu. Celo lice i ruka bili sujoj u posekotinama. Ako bi joj se neko dete našlo na putu u takvojsituaciji, loše bi prošlo.Kada joj je Ana čvrsto držala ruke i nije joj davala da mrdne, Rejčel

ju je šutirala gde je stigla – u noge, kolena, članke. Ana je odavnoprestala da obraća pažnju na modrice, a i na čudno gledanje drugihljudi u tržnim centrima, parku ili na ulici. Druge majke su je ponekadsažaljivo gledale, mada se češće događalo da je prekorno gledaju.

Starije žene su bile najgore. Sagle bi se prema Rejčel i pokušavaleda je pomaze. – Zašto si ljuta? – govorile bi. – O, kako plačeš! –Nasmešile bi joj se. – Jako te je stegla, je li?Naravno, to njeno jurcanje, bes i modrice nisu bile najgore što ih je

snašlo. To nije bilo ništa u poređenju sa onim što je tek dolazilo.Dok je bila trudna, Ana nije imala pojma kakva će joj biti beba. I

sama je bila jedinica, pa nije ni mogla imati jasnu predstavu opodizanju dece. Nešto je i čitala o tome, ali to su uglavnom bile nekeopštepoznate stvari. U suštini, bila je potpuno nespremna zakonstantnu brigu i napore oko podizanja deteta. Često se osećalapotpuno bespomoćno.Samo je u jedno bila potpuno sigurna: znala je da će ona i njena

ćerka biti veoma vezane jedna za drugu – mnogo više nego većinadrugih roditelja i dece. Bila je sigurna da će jedna drugoj biti velikapodrška. Išla je tako daleko u svojim mislima da je zamišljala sebe iRejčel u budućnosti, kada prođe mnogo godina, kako sede irazgovaraju ili putuju nekuda zajedno. Čak je razmišljala i o vremenukada će njena ćerka imati svoju decu. Znala je da će između nje injene ćerke postojati posebno i duboko razumevanje. To ubeđenje juje činilo izuzetno zadovoljnom, jer su mnoge druge stvari u njenomživotu išle nekim svojim, nepredvidivim tokom. Ovo uverenje je biločvrsto i nepokolebljivo.Pojavljivao se samo neki slabašan glas negde iz dubine njenog

mozga, neki skriveni šapat, koji joj je stalno govorio da je Rejčeltatina, a ne mamina ćerka. Nije obraćala pažnju na taj glas sve doonog jutra u bolnici. Nije želela da pridaje važnost nekim ćerkinimneobičnim opsesijama, a ni rutinskim radnjama koje su iz nedelje unedelju postajale sve učestalije. Ana je primećivala kada se igrala nasamo svoj čudan način ili kada se ponašala neobično – umela jebesomučno da se vrti i savija do poda, pa se onda dešavalo da dugoi zamišljeno ćuti, ne radeći ama baš ništa.Rejčel je nikada nije gledala u oči, nikada joj nije potrčala u zagrljaj,

nikada nije širila ruke prema njoj, a nije dozvoljavala ni da je ljube.Živela je u nekom svom, drugom svetu.– Gospođo Rasel? – rekla je žena i prekinula je u razmišljanju.Grejs je polako potapša po ruci.– Da – odgovori Ana i brzo ustade. – Gospođica Rasel, u stvari –

ispravi je.Doktorka Bauer se nasmešila. – Rejčel?– Da – rekla je Ana. – Tu je.Otišla je do Rejčel koja je sedela na podu hodnika, malo dalje od

njih.– Rejčel – pozvala ju je Ana. – Rejčel...Grejs ustade. – Mogu ja da je uvedem kod vas čim ustane – rekla

je.– Sad će ona da ustane – rekla je Ana. – Rejčel...– Znate šta – rekla je doktorka Bauer i pogledala Grejs – nije vam

loša ta ideja. Mi ćemo malo da razgovaramo, a Rejčel će nam sepridružiti kada dođe njeno vreme.Ana pogleda Grejs, koja je zadovoljno klimnula glavom.Ordinacija doktorke Bauer je bila svetla, sa puno boja. Gledala je

na baštu u kojoj se nalazio jedan mali sto sa stoličicom za decu.Donje grane drveća bile su ukrašene visećim ukrasima koji su selelujali i pri najslabijem povetarcu. – Smatramo da se u takvomprostoru osećaju prijatno – objašnjavala je doktorka Bauer i pokazalaAni da sedne. – Jedino nije dobro kada pada sneg.– Onda ne idu napolje?– O, da, idu. Ali, idem i ja sa njima – rekla je žena. – Zato imam

slabu cirkulaciju u donjim delovima nogu.Ana se uzdržano nasmešila.– Udobno se smestite.Sedele su jedna pored druge.– Znate li kako je došlo do toga da Rejčel dođe ovamo? – pitala je

doktorka. – Predložili su nadležni iz predškolske ustanove.– U pitanju je nesporazum – rekla je Ana.Doktorka Bauer ispruži ruku da uzme svoje beleške. – Da se

vratimo malo unazad? – pitala je. Držala je svesku u ruci. – Rejčelima dve godine...– Da, malo više.– Upisali ste je u vrtić kada je imala petnaest meseci.– Mislila sam da je to dobro za nju – da bi se družila sa drugom

decom.– I jeste – potvrdila je doktorka Bauer. – U pravu ste.– Ona samo ima svoj ustaljeni redosled aktivnosti i ništa više.

– Ustaljeni redosled?Ana spusti ruke u krilo. – Pa, ako na primer dođe u školicu i naiđe

na nešto što ne stoji na svom mestu...– Primećuje gde šta stoji?– Da. Kada su igračke u pitanju. Ili instrumenti.– Da li je posebno vezana za neke igračke?– Pokazuje izvesnu posesivnost kada su neke igračke u pitanju –

iskreno je rekla Ana. – Voli one koje proizvode neke zvuke.– A spavanje?– Molim?– Da li dobro spava noću?– Pa... budi se.– Koliko puta u toku noći? – pitala je doktorka.Ana slegnu ramenima. – Ne znam.– Približno. U proseku?– Četiri, pet puta.– A kako je sa jelom?– Odlično.– Nema nešto što posebno voli? Neko omiljeno jelo?– Pa... – zamisli se Ana i pogleda kroz prozor. – Ima nekoliko... −

prisećala se. I dalje je gledala baštu ispred prozora.Doktorka Bauer klimnu glavom i pažljivo pogleda Anu. – Recite mi,

šta je to što je dobro kod Rejčel – rekla je. – Osećam da čestomorate da objašnjavate neko njeno problematično ponašanje. Meneinteresuje šta je dobro kod nje.Ana pogleda doktorku u oči. Imala je oko četrdeset godina.

Izgledala je prijatno. Majčinski tip. Pitala se da li ima dece. – Dobropamti – rekla je. – Šablone. Voli muziku.– Božanstveno. Neku određenu muziku?Ana se nasmešila. – Voli Baha i Mocarta.– Gospode! Ne bih mogla da pogodim čije je delo u pitanju.– O, ona dobro zna – rekla je Ana i nagla se napred. – Bira sama

CD. Zna kako izgleda svaki omot. Uvek prati ritam i takt muzike kojusluša.– Ima li neki omiljen instrument?– Da – rekla je Ana. – U tome i jeste stvar. Tako je sve i počelo.

Ksilofon posebno voli. Znate ona igračka sa raznobojnim drvenim

dirkama?– Znam.– A imamo i mali klavir-igračku, koji svira neke svoje melodije.Doktorka Bauer je ćutala i gledala Anu.I Ana je prestala da govori. Osećala je intezitet doktorkinog

pogleda, pa je spontano oborila oči.– Brinete li? – pitala je doktorka. – Da li ste zabrinuti?U Ani se odmah nešto pobunilo. Odgovor joj je bio na vrh jezika.

Imala je već spremnu bujicu reči i objašnjenje da je Rejčel bila samomalo drugačija od ostale dece, da njeno ponašanje i ćudljivost nisumaliciozni. Malo je falilo da počne da joj objašnjava kako je Rejčelimala u sebi nešto posebno – nešto duboko i skriveno od svih. Bila jesasvim sigurna da se duboko u njoj krije nešto do čega nikako nijemogla da dođe, ali kada jednom bude uspela da dokuči šta je to,sigurno će se pokazati kao nešto izuzetno – to će biti najboljaosobina njene ćerke. Nešto jedinstveno. Kao neki ključ na kome ćepisati Rejčel. Jednoga dana će sigurno dokučiti šta to njena ćerkaskriva u sebi i tako će joj pomoći da se otvori. Onda će joj njenovoljeno dete, od koga se retko odvajala, potrčati u zagrljaj, konačnoće je pogledati i... reći joj nešto...Međutim, reči su ostale neizrečene.Odnosno, reči koje je imala nameru da izgovori.Ana pogleda doktorku Bauer. – Da – rekla je posle dužeg

oklevanja. – Veoma sam zabrinuta.

9.

Dejvid se vratio kući veoma kasno. Sara je unapred znala da ćetako biti, bez obzira na to što je Čarls Ogre nije nazvao da jeobavesti kako Dejvid još uvek radi daleko na terenima.Ona i Met su ga čekali da završi poslove i vrati se kući. Radnju su

zatvorili još u sedam.Kada se vratila od lekara, Sara je samo kratko vreme oklevala pre

nego što je okrenula broj telefona sa ceduljice koju je spremila zaDejvida. Pažljivo je slušala Grejsino prepričavanje razgovora izmeđunje i Dejvida. Skoro je zanemela od silnog iznenađenja i uzbuđenja.Uspela je samo da kaže nekoliko reči razumevanja za celu priču, prenego što je spustila slušalicu.– Ne mogu da verujem – rekao je Met i zapanjeno je gledao. –

Koliko godina ima ta njegova ćerka?– Deset.– A majka je devojka koju je Dejvid upoznao u Oksfordu?Sara je zamišljeno gledala u šolju sa kafom koju joj je Met prineo. –

Kada je bio na toj drugoj godini studija samo je pričao o Ani – reklaje. – Ana je došla i na maminu sahranu.– Stvarno? Čak iz Oksforda?– Da – potvrdila je Sara. – Tada sam je prvi put videla i upoznala.

Primetila sam kako je gleda čim su izašli iz autobusa...– Amerikanka?– Da. Došla je u Oksford na program jednogodišnje razmene.– Vratila se u Ameriku na kraju školske godine?– Ne – rekla je Sara. – Vratila se iznenada, skoro preko noći,

odmah posle Uskrsa.– Hoćeš da kažeš da je napustila kurs i vratila se kući? – pitao je

Met.– Da.Zabezeknuto su zurili jedno u drugo. – Bila je trudna – rekao je Met,

glasno izgovarajući misli koje su im se oboma vrzmale po glavi. –

Nikada mu to nije rekla.Sara se uhvati za glavu. – Sve ovo vreme nije znao – promrmljala

je.– Da li se trudio da je pronađe ili da krene za njom?– Jeste – rekla je. – Pisao joj je. Razgovarao je telefonom sa

njenom majkom.Oboje su istog trenutka pogledali Hanu, koja je spokojno spavala u

svojoj korpi. – Nikada mu nisu rekle – tiho reče Sara. – Zašto?Met duboko uzdahnu. – Meni se čini da Dejvidu ni sada nije mnogo

stalo do takvog saznanja – rekao je.Sara ga zbunjeno pogleda. – Zašto tako misliš?Met podiže obrvu i značajno je pogleda. – O Dejvidu je reč, zar ne?

O tvom bratu? Od kada ga znam, nisam primetio da je u nekoj veziduže od dve nedelje. Sjajan je čovek, nema šta. Duhovit je ipametan, ali nije baš neki tip za duge i ozbiljne veze, zar ne? Kolikožena je imao u poslednjih pet godina od kada smo se mi venčali?Osam? Devet?– Ni jedna veza nije bila ozbiljna – potvrdila je Sara. – Sve su trajale

najviše mesec ili dva.– Baš tako. I ti onda misliš da je on čovek koji će lako prihvatiti

činjenicu da ima ćerku?– Ranije je bio drugačiji – rekla je. – Pre Ane je bio ćutljiv, skoro da

nije ni pričao. Onda se promenio.– Hoćeš da kažeš da ga je Ana promenila?Met prosto nije mogao da veruje. – Ne znam – priznala je. – Dejvid

je bio isti tata. Nikada nije bio brbljivko. Večito je bio zadubljen u onošto radi i nije obraćao pažnju ni na koga.– Takav je bio i u kući?– Otprilike. Uostalom, takvi su dečaci – pravdala ga je Sara. – Ne

pričaju mnogo. Pogledaj samo Toma. Može ceo sat da ćuti i vozikase na svom biciklu ili da sedi, ređa kocke i nešto gradi. Devojčice tone rade ni kada su sasvim male. Kada Hana bude velika kao Tomsada, ćaskaće sa svojim drugaricama, praviće jedna drugoj frizure,čak će i pozajmljivati glasove svojim lutkama kako bi i oneučestvovale u njihovom razgovoru. A dečaci? Njihove igračke jedino„razgovaraju” kada se tuku i ubijaju.Met se kiselo nasmeja. Odjednom se snuždio. – Šta da radimo? –

pitao je.Sara mu uputi nežan pogled. Met je bio malo niži od nje, delovao je

nekako zbunjeno i smotano. Nije bio baš lep i zgodan, ni nalik naneku filmsku zvezdu. Poslednjih par godina se i ugojio. Verovatnozbog njene kuhinje. Međutim, bio je veoma dobar čovek. Pouzdan inežan. Obožavao je svoju decu. Jednom joj je rekao da je za njegapravi život počeo tek sa Tomovim rođenjem.Ta njegova rečenica joj je ponovo zazvonila u glavi. – Mora da ode

da je vidi – odlučno je rekla Sara.– Da ode čak u Ameriku?– Naravno.Met se glasno nasmejao. – On to nikada neće uraditi.– Hoće – rekla je Sara. – Samo da prvo obavim razgovor sa njim.Met je dugo gledao Saru, onda je pokupio šoljice od kafe i odneo ih

do sudopere. – Neka ti je sa srećom – dobacio joj je preko ramena. Posle večere Sara je brzo otišla na sprat i skinula kofer sa ormana.

Tresnula ga je na krevet, otišla u Dejvidovu sobu i ubrzo izašla sagomilom košulja, farmerki i donjeg veša. Rešila je da odmah počnesa pakovanjem.Posle pola sata čula je da su se ulazna vrata otvorila i zatvorila.

Onda je čula Meta i Dejvida. Nije dobro čula razgovor, ali je primetilada Dejvid govori povišenim tonom. Zatim je čula korake nastepeništu.Okrenula se i pogledala prema vratima. Podbočila se.Čim se popeo, Dejvid je ugledao Saru. Pre toga je video i otvoren

kofer. – Pakujem – rekla je.– Vidim.– Tebe pakujem.Stisnuo je usne i provukao prste kroz kosu.– Nemoj mi reći da nećeš da ideš, kad dobro znaš da ćeš na kraju

otići – rekla je.– Tek sam ušao u kuću – rekao je.– Pozvala sam Virdžiniju – nastavila je. – Neko je otkazao sutrašnji

popodnevni let. Bićeš u Bostonu nešto posle pet popodne ponjihovom vremenu.Dejvid je ćutao i gledao u pod.

Prišla mu je. Pre toga je spustila peškir koji je držala u ruci. Uzela jeprvi koji je našla u ormanu i stavila ga u kofer. Zagledao se u tajpeškir sa belim i plavim ribicama. Bio je to Tomov peškir za plažu. –Baš žuriš sa tim – mirno je rekao.Pogledala ga je pravo u oči. – Sutra te šaljem tamo.– Saro – rekao je. – Neću da idem.Za trenutak je zažmurila.– Slušaj, nemoj samo početi da vičeš i da mi naređuješ – rekao je.

– Celo popodne razmišljam o tome.– I zaključio si da ne treba da ideš.– Da.– Tek tako.– Ne. Ne tako lako.– Ali si odlučio da...Malo je sklonio Saru sa strane i ušao u svoju sobu. Pogledao je

kofer i polako izvadio jedne farmerke. – Jedanaest godina me nisuželele – rekao je.– O, tako znači – rekla je ljutito. – Ljut si.Sevnuo je očima. – Baš si blesava.– Blesava? – ponovila je. – Ja sam blesava? A Grejs Rasel zove i

moli te da vidiš Anu i ćerku za koju nisi ni znao da postoji – rekla je.– To je moja bratanica, usput budi rečeno, i Hanina i Tomova sestraod ujaka.– Neću da idem i gotovo.Prišla mu je još jedan korak bliže. Zatvorila je vrata spavaće sobe

za sobom. – Zove te i moli te...– U tome i jeste stvar – ljutito je odgovorio podižući ton. – Kako ne

kapiraš? Grejs me je zvala, a ne Ana. Ana i dalje ima isti odnosprema meni. Grejs me je zvala zato što ne podnosi tog Aninogprijatelja.Sara se zagleda u njega.– Zar ne shvataš? – stalno je ponavljao. – Ne sviđaju joj se

karakterne osobine tog tipa. Ne može da ga vidi očima. Trebalo je dačuješ kojim tonom mi je spomenula njega i odlučno rekla: „I ne trebada ga upoznaš”. Jasno mi je stavila do znanja da ga mrzi. Ona samoželi da ja nekako stanem između njega i Ane.– To su samo neke tvoje glupe pretpostavke – rekla je Sara. –

Našao si dobar izgovor i grčevito ga se držiš poslednjih par sati.– Nisam joj potreban – branio se Dejvid. Vidno je pocrveneo u licu.

– Ani uopšte nisam potreban. Ubeđen sam da Grejs samo želi da seja pojavim i uzdrmam Geretovu poziciju. Ako Ana umre, tako bi onamogla...Odjednom stade u pola rečenice. Crvenilo nestade. – Čuj –

nastavio je. – Kako ne kapiraš? Ako Ana umre, sigurno će bitiostavinske rasprave. Celo popodne o tome razmišljam. Taj nekiGeret će verovatno tražiti starateljstvo nad Rejčel, ili već neštoslično, ko zna šta sve. Ako Grejs ne voli tog tipa...– Pa, ona je tom detetu baka – rekla je Sara. – Prirodno je da ona

dobije starateljstvo.– Ne mora da znači – odgovorio je Dejvid. – Ali, pojavljivanjem

biološkog roditelja imala bi daleko veće šanse.Uzdahnuo je. Otišao je do stolice od bambusa koja je stajala pored

prozora i stropoštao se u nju. Zavese još nisu bile navučene: napoljuje polako padao mrak. Jedan auto je prolazio Hajer Lejnom.Posmatrao je svetlost farova koja se čas videla, a čas skrivala izažive ograde, sve dok auto nije nestao s vidika.– Trgovac umetničkim delima – promrmljao je. – Kladim se da je

pun kao brod.– Kakve to veze ima? – pitala je Sara.– Zato što neću da ispadnem magarac i da im služim za

potkusurivanje! – ljutito je rekao Dejvid.Sara ustade. – Ti očigledno ne razmišljaš o bitnim stvarima – rekla

je.Šakama je prekrio lice. – Nemoj više ništa da mi kažeš! Prekini sa

tom pričom.Sara mu priđe sasvim blizu i grubo mu skloni ruke s lica. – Ovde

nije reč o ćerki partnerke Džejmsa Gereta – oštro je rekla. – Nije rečni o Grejsinoj unuci. Kakve to veze ima što su njih dvoje u nekojsvađi? Šta i ako hoće da počupaju jedno drugom kosu? Zašto je touopšte bitno?– Bitno je – branio se Dejvid.– E, nije – vikala je. – Uopšte ne razgovaramo o tim odnosima!

Razgovaramo o tvojoj ćerki, Dejvide! To je tvoja ćerka! Samo je tosada bitno!

Neko vreme su se samo gledali.– Ana me ne želi tamo – rekao je. Polako je govorio. – Nije me čak

zvala ni da mi kaže zašto je tako iznenada otišla pre mnogo godina.Niti mi je rekla kuda ide. Nije se čak ni javila kada se Rejčel rodila ilikada je bila bolesna, kada je pošla u školu, ili kada je imala prvi test.– Ustao je. – Nije ni imala nameru da mi se ikada više javi – tužno jerekao. – Ne bi se javila ni da me obavesti da je Rejčel diplomirala, ilise udala, rodila dete...Sari se oči napuniše suzama kada mu je videla tužan izraz lica.Nasmešio joj se i blago je pomilovao po obrazu. – Išao bih samo

kada bi Ana to želela, ali znam da ona to uopšte ne želi.Stajali su na istom mestu još nekoliko trenutaka. Onda je Sara malo

ustuknula i jednom rukom obrisala oči. – Dejvide, reci mi, zar nemašželju da vidiš Anu?Ništa nije rekao – samo ju je nemo gledao.– Znam da želiš – rekla je. – I... treba još nešto da znaš... To nije

bila obična saobraćajka. Hoću da kažem... mnogo je ozbiljnije negošto misliš.– Šta? Otkud ti znaš?– Razgovarala sam sa Grejs danas popodne – rekla je. – Slušaj me

– slušaj, ne okreći se – rekla je i zgrabila ga za ruku. – Rekla mi jeda je Ana u komi.– U komi?– Razgovarali su sa doktorom. Posle onog razgovora sa tobom.– Ne mogu još ništa da znaju. Rano je za bilo kakve prognoze.– Rizikovaćeš? – pitala ga je Sara.– Ne mogu da idem, Saro!– Naravno da možeš – uporno je govorila. – Čega se plašiš? –

Uhvatila ga je za ramena i prodrmusala. On spusti pogled na njeneruke. – Gereta? Grejs?– Naravno da ne!– Nemoguće da se plašiš Ane? – rekla je. – Kako bi Ana uopšte

mogla da se ljuti na tebe? Bolesna je! Bez svesti je! Ne misliš valjdada će se uspraviti u krevetu i najuriti te iz sobe samo zato što siprevalio toliki put da bi je video?– Ona ne želi da ja idem tamo! – glasno je rekao.– Nije ni važno šta ona želi! – odbrusi mu Sara. – Slušaj me! Nije

važno šta ona želi zato što verovatno neće više biti živa i neće moćida kaže šta želi! Važno je šta ti želiš!Bio je užasnut onim što je čuo. Zabezeknuto je gledao sestru.– Žao mi je – rekla je. Duboko je uzdahnula. – Zaista mi je jako žao.

– Stavila je ruku na usta kao da se pokajala što mu je sve to rekla. –Razumem šta hoćeš da mi kažeš, ali... – nežno ga je potapšala poruci – ...Anine želje su se sada pretočile u želje njene majke –podsetila ga je. – Neke stvari ne možeš da vratiš i da razmišljaš kakoje nekada bilo. Grejs je preuzela odgovornost i odlučila da ti se javi,bez obzira na Anine nekadašnje želje. Sada je sve drugačije. Ovdenije reč o Ani, već o tebi. Ti moraš nešto da preduzmeš.Nije skidao pogled sa nje.Međutim, nije video Saru ispred sebe.Video je devetnaestogodišnju Anu. Prolazila je kroz Botaničku

baštu iz pravca Merton Filda. Išla je oborene glave jer je padala kiša– ona dosadna, februarska. Dolazila je da se nađe sa njim. Išla jeustaljenom stazom – na kapiji je odmah skrenula desno i prošlaispod dvesta godina stare topole i njenih debelih, uvijenih grana.Razmišljao je o Ani sa kojom je proveo taj februarski vikend kada je

prvi put primetio da nešto nije u redu. Posle njihovog razgovoraispod Modlin Tauera vraćala se u Ešmolin. Pratio ju je sve do tamo,sve dok nije ušla unutra i zatvorila za sobom vrata. Osetio je zebnju ineki strah – znao je da nešto nije u redu, a nije mogao da dokuči očemu se radi. Nekako ga je drugačije gledala. Imala je tajkarakterističan hod koji je dugo posle toga pamtio – išla je nekakopognuto. Prvo je mislio da je to samo zbog lošeg vremena togvikenda.Sada je shvatio da to nije imalo nikakve veze sa vremenom, već sa

tajnom koju je htela da sačuva samo za sebe.Često je maštao o njoj – na mostu ili na reci, na prostranim

livadama ili u Karfaks Taueru kako se penju ka vrhu kule uskim,strmim stepenicama. Ljubili su se tamo tako što je ona stajala nastepeniku iznad njega. Na vrh su stizali gotovo bez daha, glasno sesmejući. Njemu bi se zavrtelo u glavi, a da nije bio sasvim siguran dali je to bilo zbog visine ili strasnih poljubaca. Dok su silazili, sat navrhu kule se oglasio. Pogledao je na svoj sat. Bilo je dva i petnaest.Dugo je pamtio to vreme. Kao da se radilo o nekom sudbonosnom

trenutku, nekoj beloj magiji.Sve ga je podsećalo na te trenutke.U Ešmolinu se nalazila jedna šarena skulptura od drveta,

Bezgrešno začeće Device Marije, koja je Ani bila posebno draga. Nanjoj je pisalo da je iz jednog jezuitskog društva iz Porta Alegre izBrazila. Ana je bila fascinirana kosom na toj skulpturi – gustom icrnom, nalik na kapuljaču od isprepletenog kanapa. Skulptura jepredstavljala Majku Božju u liku obične Brazilke, koja je delovalamoćno i snažno u poređenju sa bleđom, evropskom verzijom istoglika. Dok je stajala i zadivljeno posmatrala skulpturu Ana je samoponavljala: – Divno, divno.Ana mu je skretala pažnju na mnoga umetnička dela – Rubensove

jednobojne studije, skice koje je radio za jednu crkvu u Antverpenu;pa Nojevu žrtvu, sa svojom uzvišenom dinamikom.– Šta je on to žrtvovao? – pitao je Anu.– Ne znam – rekla je. – Nije ni važno. Pogledaj gužvu i živost na

tom crtežu. Obrati pažnju na konje na slici Konverzija ApostolaPavla. Pogledaj samo kako je sve na toj slici usmereno ka njemu.Trudio se da vidi i shvati sve što mu je pokazivala – želeo je da

gleda njenim očima.Nikada pre toga nijedna devojka nije pobudila tako snažna

osećanja u njemu. Ponekad mu se činilo da pre nje nije ni živeo. Svete pređašnje godine stapale su se samo u jednu hladnu senkunjegovog oca i očajnički pokušaj njega samog da pobegne od teočeve sumornosti i hladnoće i straha da ne bude kao on – otuđen,sam i van sveta. Ana je uspela da samo jednim dodirom skloni tusenku. Kada je bio sa njom, nestajao je svaki strah da će jednogadana biti isti kao njegov otac. Po prvi put je osećao da je zaista živ.Svet za njega više nije bio tamo negde iza staklenog zida, već tu okonjega, stvaran i opipljiv. I Ana je bila stvarna i opipljiva, visprena ikomunikativna, sa izrazitim osećajem za boju i pokret. Takvu ju jedržao u naručju, u bukvalnom smislu te reči. Osećao je njenu toplinui žudnju da bude voljena. Njene poljupce i šapate, klizanje njenihprstiju po njegovom vratu i leđima i snažan stisak na grudima, blizusrca. Zbog tog božanstvenog osećaja nije bilo stvari na svetu koju nebi uradio za nju – uradio bi sve, baš, baš sve...Dala mu je ceo svet, svet koji je konačno spoznao i osetio i mogao

da ga doživi i iskusi. Najzad je osetio da je stvarno živ i da je i onsam deo stvarnog sveta.To se dogodilo tri meseca posle njihovog prvog susreta. Tačno pred

Božić. Pored još jedne njene omiljene slike, slike kestenovog drveta.– Nemoj nikada da odeš – rekao joj je.Njen pogled je bio tako ozbiljan da je poželeo da ga nekako

smekša. – Moraću da se vratim u Sjedinjene Države u julu – rekla je.– Znam – rekao je. – O, setio sam se! Možda bih mogao da pođem

sa tobom.Malo se odmakla, ali ga je i dalje čvrsto držala. – Da ideš sa

mnom? – zapanjeno je pitala. – Ali, Dejvide, tek sledeće godine imašzavršne ispite.– Znam.– Ma, šališ se?Malo je podigao ramena. – Ko zna? – rekao je. – Mogao bih da

upoznam i tvoju majku. Ko bi sedeo i učio za ispite kada bi mu sepružila takva prilika?– Nemoj da se šališ sa tim – prekorila ga je.Čvrsto ju je zagrlio ispred jedne Bevanove oštre slike u sivim i

zelenim tonovima. Preko njenih ramena primetio je da u pozadinislike ima i nekih životinja, svinja, tačnije rečeno.Bio je zapanjen tim neskladom, ali i saznanjem da čak i svinje

nekada ne mogu da pokvare romantiku. Pitao se kako je umetnikuspeo da sačuva tu idiličnost slike uprkos tom neskladu. Dejvid semalo odmakao i glasno nasmejao tom svom čudesnom otkriću.Onda je i Ana počela da se smeje njegovoj apsurdnosti.– Ti si stvarno lud – rekla je. – Jesi li svestan toga?– Možda – šeretski je priznao. – Tako ti je to u životu. Svet je pun

iznenađenja. Možda bi ti mogla da ostaneš ovde. Postoji i ta opcija.– Moram da završim studije u SAD-u – rekla je.Oboje su se uozbiljili. – I šta onda? – rekao je. – Ti se vraćaš i

gotovo?– Nije baš tako – rekla je. – Ne znam. Još mi ništa pametno ne

pada na pamet.– Pa, moramo nešto da smislimo.Prekrstila je ruke.– Misliš da je rano da o tome razgovaramo? – rekao je

pokušavajući da joj pročita misli.– Da – rekla je. Slegla je ramenima. – Ne znam. Možda.– U redu – rekao je i uhvatio je ispod ruke. Onda je bacio još jedan

pogled na Bevanovu sliku. – Nema više teških reči sa Mpredznakom.– Sa M predznakom? – zbunjeno je ponovila.Stigli su do ulaza. – Kao što su odlazak, brak, diploma... nešto što

se MORA.– Spomenuo si brak?Upro je kažiprstom prema njoj i istog trenutka se trgao. Setio se

svog oca. – Rekao sam da ne treba da spominjemo te reči sa Mpredznakom.Nasmejala se. – Znači, ništa više sa M. Dogovoreno?– Dogovoreno – odgovorio je. – Ali, to se svakako ne odnosi na:

Mertensia maritima, Menyanthaceae, Melilotus altissima, Myosotisscorpioides ili Myosotis arvenisis.– Ma nemoj – rekla je i nasmejala se.Prineo je njenu toplu šaku usnama i nežno je poljubio. Osetio je

pulsiranje njenog srca. – Uostalom, Vergissmeinnicht zvuči mnogolepše od Myosotis, mada je to jedna te ista biljka – rekao je.– A koja je to biljka? – pitala je. – Dejvide – pozva ga Sara.Vratio se u stvarnost, u spavaću sobu u potkrovlju. Čuo je dečji

žamor u prizemlju.Pogledao je poluspakovan kofer.Nezaboravak, rekao je u sebi. Uzeo je peškir, polako ga savio i

spustio u kofer. – Nezaboravak – tiho je ponovio. –Vergissmeinnicht.

10.

Bilo je četiri po podne. Džejms Geret i Grejs su sedeli pored Aninogkreveta – svako na svojoj strani. Sat vremena pre toga Ani je nagloskočio pritisak i puls se ubrzao. Nešto kasnije, kada su sestreponovo kontrolisale, sve se vratilo u prethodno stanje.– Zašto se to dogodilo? – Grejs je pitala sestru koja je kontrolisala

stanje. – Jel’ to dobar znak?Niko nije znao precizan odgovor.– Ili loš? Ko bi to znao.Pogledala je Gereta preko kreveta. Sedeo je sa rukama na

kolenima i žmurio, kao da je meditirao. Retko je izgledao tako mirno istaloženo. Grejs se činilo da bi mogla da ga ošamari. Poželela je daga tresne. Nikako nije mogla da shvati kako može biti tako miran ikako mu se na licu uopšte ne vidi nikakva zabrinutost.Kada se poslednji put pogledala u ogledalu u ženskom toaletu,

uplašila se kada je videla svoj lik, učinilo joj se da vidi duha.Pokvasila je kosu ispod česme i prstima namestila frizuru. Onda jeotvorila prozorče. Sparan popodnevni vazduh je zapahnu. Dole,ispod nje, na ulici, narod je prolazio i saobraćaj se neometanoodvijao. Odjednom je dobila potpuno iracionalnu želju da odjuri naLongfelov most i vrišti iz sveg glasa, sve dok sve na ulici ne stane.Želela je da ceo svet stane. Činilo joj se da nije fer što život na ulicinormalno teče kada njena ćerka leži tu nepomično.Pogledala je Gereta. – Da li si znao da je nekada davno već bila u

ovoj bolnici? – pitala ga je.– Davno? Kada?– Kada je bila kao Rejčel sada.Odmahnuo je glavom.– Nije čak ni bila zima – rekla je. – Zato nisam ni mogla da shvatim.Namrštio se. – Ništa ne razumem.Okrenula se prema prozoru. – Bio je avgust. Plaže su bile prepune

ljudi – tiho je rekla.

Geret ju je mirno posmatrao. Izvadila je maramicu.– To sada nije važno – rekao je. – Nemoj o tome da razmišljaš.Nije više obraćala pažnju na njega. Nastavila je da priča. – Spustile

smo se na okean i... kao i uvek...nije mirovala... nikada nije mirovala.Stalno sam joj govorila: „Pogledaj one devojčice tamo kako mirnoleže na suncu! Zašto se i ti ne bi malo sunčala?” Ali, to Ani nijemoglo da se desi. Svaki čas je uletala i izletala iz vode. Kada je danveć odmakao postalo je sveže. Narod je počeo da odlazi sa plaže.Ona nikako nije izlazila iz vode, a nedelju dana pre toga bila jeprehlađena. Oko pet sati po podne... nešto sam čitala... kada samčula neki čudan zvuk... Ana je išla prema meni i jako čudno disala.Grejs je za trenutak zaćutala. Podigla je svoju ruku sa Anine, ustala

sa stolice i otišla prema prozoru. – Vratile smo se kući i večerale.Ana je otišla da legne. I dalje je čudno disala. Užasan zvuk. Provirilasam u njenu sobu. Spavala je. Otišla sam u svoju sobu.Zavukla je ruku u džep i drhtavim prstima izvadila kutiju cigareta i

izvukla jednu. Tog trenutka je shvatila šta radi, pa je brzo vratilacigaretu u kutiju. – Probudila sam se u dva ujutru – rekla je. – Jošuvek ne znam šta me je to probudilo. Ušla sam u njenu sobu i čula tonjeno užasno disanje. Istog trenutka sam je digla iz kreveta, strpalau auto i odvezla u bolnicu. – Grejs je onda prvo pogledala Anu, paGereta. – Imala je upalu pluća – tiho je rekla.– Sada se to neće ponoviti – rekao je Geret. – Neće doći do toga.Netremice je gledala u njega. – Ti znaš da neće? – rekla je. –

Siguran si. Uvek si siguran, a ceo svet oko tebe je tako usranonesiguran?Uhvatio je njen pogled. Krajičkom usana napravio je grimasu kojom

je pokazao neslaganje. – Grejs, nemoj to da radiš.– O, opsovala sam? Izvini. – Uvrtala je cigaretu kažiprstom i palcem

i nemo ga gledala.– Mislio sam na cigarete – prošaputao je.Polako je klimnula glavom. – Izađi u hodnik. Hoću da razgovaram

sa tobom – rekla je na kraju. Otišli su do automata za hladne napitke. Oboje su uzeli po čašu

vode.Na kraju hodnika su stajale četiri stolice.

– Sedni – rekla je Grejs.Ne obraćajući pažnju na znak zapalila je cigaretu. Geret popi gutljaj

vode.– Rejčelin otac dolazi – rekla je.Okrenuo se prema njoj i zbunjeno je pogledao.– Pronašla sam ga i pozvala – rekla je.– Izvini, koga si to pozvala?– Njenog oca.– Ali, ne zna se ko joj je otac.– Mi znamo.Zabezeknuto ju je gledao. Za trenutak joj je bilo drago što je

uzdrmala njegov ego i samouverenost – radovala se kao dete zbogtoga. – Znači, Ana sve vreme zna ko je otac – ponovio je.– Da.– Tako znači – rekao je. Popio je vodu do kraja, zgužvao plastičnu

čašu i bacio je u korpu.Gledala je za njim. Vrisni, pomislila je. Drekni i vrisni. Zašto ne

drekneš?– Da li ću saznati njegovo ime? – pitao je.– Dejvid Mortimer.Tiho ga je ponovio. – Znači, dolazi ovamo. Danas.– Dolazi avionom iz Engleske.Zurio je u svoje stisnute ruke na krilu. – Britanac, znači – rekao je.– Tako je.– Iz Oksforda.– Nije.On je pogleda. – O, znači nije onaj student – rekao je. – To je neko

drugi.– Bio je student na istom koledžu na kome je i Ana bila.– Na Modlinu.– Da.– I... – zastao je. Na njeno zaprepašćenje, nasmejao se. – Hteo

sam da kažem da sam zaprepašćen što si ga uopšte zvala pre negošto si razgovarala sa mnom. Ali, u stvari, i ne čudi me – rekao je.– On...Geret podiže ruku. – Da li mu je Ana ikada rekla za Rejčel?Grejs nije tačno znala šta su Ana i Geret razgovarali na tu temu.

Jedino je znala da je Ana dobro znala ko je otac njenog deteta, alinije znala šta Geret zna o tome. Poslednjih nekoliko godina Anamnogo toga nije htela da joj kaže. Malo pomalo Ana se zatvarala usebe i postala je... ne tajanstvena, ne to, nekako oprezna, kao da sečuvala od nečega.– Ja sam ga pozvala – rekla je. – I gotovo. Rekla sam mu za

Rejčel. Baš me briga šta ti misliš o tome – rekla je i ustala.– Očigledno – odgovorio je. – Nemaš nikakvu potrebu da dovlačiš

čoveka s one strane sveta da mi ga pokažeš. Jedino mi nisiodgovorila na pitanje koje sam ti postavio. – Skoro joj se uneo u lice.– I on to nije znao do sada – zaključio je.– Uradila sam to zbog Rejčel – rekla je i pocrvenela.– Zbog Rejčel? – ponovio je i ustao. – Uradila si to zbog nje? Ma

nemoj? Da je još više uznemiriš u trenutku kada se očajnički bori dase sastavi sama sa sobom u ovako teškim okolnostima?– Samo nemoj ti da mi pričaš kako da se ponašam prema svojoj

unuci – prekorno mu je rekla.– Da je još malo uznemiriš i destabilizuješ? – nastavio je. – I to

protiv Anine volje. Sasvim mi je jasno šta si uradila.– Nemoj da se praviš da ti je stalo do Rejčel – rekla je Grejs. – Ili do

Ane.Prvi put je imao ljutit izraz lica. – Naravno da mi je stalo do Ane – i

do Rejčel. Brinem za njih od kada sam ih upoznao.– O, da, kako da ne – rekla je Grejs. – Imaj na umu da dobro vidim

kako se ponašaš prema njima.Kiselo se nasmejao. – Grejs, ovo je smešno – rekao je. – Ovo mi

liči na histeriju.Okrenula se i pošla nekoliko koraka napred, neprestano

ponavljajući sebi u bradu. – Isuse, Isuse.Pošao je za njom. – Kako to da mene ne treba da se tiče Rejčel –

rekao je ne podižući ton – kada brinem o njoj poslednjih pet godina?Grejs se okrete prema njemu. – O, da, mnogo brineš, kako da ne –

rekla je. – Ana se u poslednje vreme toliko promenila da je jedvaprepoznajem.Zurio je u nju. – Znači, opet dolazimo na isto – promrmljao je.– On će biti ovde za nekoliko sati – odlučno je rekla. – Ti tu ne

možeš ništa da promeniš.

– Imaš nameru da ga odvedeš kod Rejčel?– Naravno.– I do Ane?– Da.Geret klimnu glavom. Osetio je da mu krajičak usana drhti od besa.

– Van pameti – rekao je. – Uznemiravaš i majku i dete prisustvomnekoga koga ni jedna ne želi da vidi.– Hoću da probam – rekla je. – Ovo je prilika. Ima pravo na to. I

Rejčel ima pravo da zna. – Malo je zastala. – Šta je, Džejmse? Štate muči? – sarkastično je pitala. – Plašiš se da će Ana možda da sepriseti šta znači prava ljubav?Stisnuo je oči. – Ne, nimalo se ne plašim što će videti čoveka koji ju

je napustio.Zadovoljno se nasmejala i prekrstila ruke.Geret je iznenađeno pogleda. Nije očekivao takvu njenu reakciju. –

Dobro, gde će onda taj Dejvid Mortimer da odsedne? – pitao je.– Ne znam – rekla je.– Znači, tako.– Stvarno ne znam – ponovila je. – Verovatno ni on sam ne zna.– U Holidej Inu, možda – rekao je. – Blizu je.Pogledala ga je. – Može kod mene. Rejčel će sutra otpustiti iz

bolnice. Oboje mogu biti kod mene.Geret joj spusti ruku na rame. Taj njegov gest je bio više nego

šokantan. U isto vreme je osetila i nežnost i snagu njegove ruke.Instinktivno je malo ustuknula, ali je njegova ruka ostala na njenomramenu. – Grejs, zar ne bi bilo glupo da sve troje svaki dan putujetedovde i nazad?– Ne bi.– Po ovoj vrućini? Tako daleko?– Nije nikakav problem.– Ali, za Rejčel... za Rejčel bi to bilo pravo mučenje – mrzi da se

vozi kolima, i to još putem na kome je doživela nesreću... i tako svakidan? Tamo – ovamo svaki dan. Jadna Rejčel.Počela je da mu objašnjava, ali je on samo spustio ruku sa njenog

ramena, okrenuo se i otišao. Samo dvadeset minuta posle toga vratio se u Grejam galeriju.

Ljudi koji su prolazili pored njega izgledali su loše i umorno zbogvelike vlage i toplog vetra sa mora. Jedva su se vukli ulicama.Leto mu nije bilo omiljeno godišnje doba. U julu i avgustu gužve su

bile užasne i nesnosne. Išao je ivicom trotoara da izbegne gužvu i dase ne sudara sa dečjim kolicima, turistima i onima koji su razgledaliizloge. Kada je stigao do galerije, osetio je da ga boli glava. Prstimaje masirao vrat iza ušiju da malo smanji bol. Primenio je tehniku kojuje znao: pritisneš, izbrojiš do šest, pa olabaviš stisak. I tako nekolikoputa.Pogledao je prema galeriji.Galerija nije imala nikakve zaštitne rešetke na uličnoj strani. Nije

bilo nikakvih pompeznih reklama ili natpisa koji bi najavljivali novuizložbu. Galerija nije bila otvorena za javnost. Izložbeni prostor je biodobro skriven. Zavesa od sirove svile prekrivala je ceo izlog. Na njojje samo stajao diskretan natpis: Ana Rasel: Voda i Svetlost. Stao jena prag i ključem otvorio vrata.Unutra su bila dupla staklena vrata. Kroz staklo je video Rebeku.

Sedela je za stolom ispred kompjutera. Pogledala ga je kada je ušaoi nasmešila mu se.– Kako ide posao? – pitao je.– Dobro – odgovorila je.– Hokros je svraćao?– Jeste – rekla je. – Uzeo je onu keramiku.Otišao je do drugog dela galerije – unutrašnje galerije do koje se

dolazilo silaženjem niz nekoliko stepenika. Na najudaljenijem zidubila je Anina slika – najveća koju je do tada uradila. Na beloj podlozivisila je samo ta ogromna neuramljena slika, veličine pet sa šestmetara. Dominantna boja na slici je bila oker žuta, boja ilovače.Geret je dosta dugo stajao ispred slike i nemo zurio u nju. Onda je

skrenuo pogled. Sve ostale slike su bile manje. Šest apstraktnih slikazauzimale su centralnu poziciju. Sa strane su bila dva panoa saminijaturama. Sve su bile različite, rađene različitim tehnikama –akvareli, pasteli, crteži.Rebeka mu je polako prišla i stala pored njega. Okrenuo se i

pogledao svoju sekretaricu. Bila je pametna devojka, na drugojgodini studija tehnologije. Međutim, nije je zbog toga zaposlio da mupomaže u galeriji tokom leta. Svideo mu se njen odvažan i nadmen

stav, a i njeno poreklo – dolazila je iz poznate i bogate porodice.Njen otac je poznavao princezu Katarinu. Rebeka je imala slovenskecrte lica: crnu kosu i mačkaste oči – crte koje je verovatno nasledilaod dalekih predaka – imigranata.– Sve je spremno za otvaranje – rekla je. – Ako je to još uvek

aktuelno – dodala je.– Naravno da jeste – rekao je. Polako ju je odmeravao od glave do

pete.– Kako je Ana? – pitala je.– Biće dobro – rekao je. Uhvatio ju je za ruku. Nije se protivila. Ušli

su u drugu, manju kancelariju. Pre nego što je zatvorio vrata zanjima, Geret se samo za trenutak osvrnuo i pogledao prema ulici.

11.

Kada se 757 približio aerodromu Logan i počeo da sleće, Dejvid jezažmurio i jako stegao rukohvate pored sedišta. Mrzeo je letenje.Usta su mu se osušila još kada su poleteli sa Getvika. Avion je biodupke pun. Tokom celog leta noge su mu delimično bile i u prolazuizmeđu sedišta, pa nije ni čudo što se svaki čas neko saplitao prekonjih. Letnji raspust je počeo – letnji semestar se upravo završio uEngleskoj. Odmah do njega, preko prolaza, sedeli su mlađi ljudi sačetvoro dece: dečak, tinejdžer, zaokupljen svojim vokmenom ilinekom igricom, i mrkim, prkosnim pogledom, sedeo je ispred svojetri mlađe sestre koje su se non-stop nešto raspravljale.Dejvid se trudio da ne obraća pažnju na njih, kao i na činjenicu da

su deset hiljada metara iznad zemlje. Ni jednog trenutka nije skrenuopogled prema prozoru. Najviše se trudio da ne misli na ono što gačeka kada bude stigao. Šta će da kaže tom Geretu? Grejs? Ili Ani?Za Boga miloga, šta bi uopšte mogao da kaže Rejčel?Pokušavao je da zaspi, mada mu ni to ne bi mnogo pomoglo da sve

zaboravi.Pomislio je kako bi bilo lepo da je to onaj let koji su on i Ana

planirali da ostvare zajedno. Bio je to jedan od njihovih poslednjihrazgovora. Išli su Dedmens ulicom, pored Mertona. Sa jedne straneulice uzdizao se kameni zid, a sa druge gvozdena ograda MertonFildsa. Išla je pored njega, ali nije skretala pogled prema njemu.Samo je ćutala.– Kafa? – čuo je nečiji glas.Trgao se i odmah otvorio oči. Pored njega je stajao stjuard sa

poslužavnikom. Klimnuo je glavom prema praznoj šoljici na stočićuispred Dejvidovog sedišta. – O, ne, ne... hvala – rekao je Dejvid.Nespretno se uspravio u sedištu i gurnuo stočić, pa mu je šoljicapala u krilo. Kada je stjuard ponovo prošao pored njega dodao mu ješoljicu, koju je ovaj ćutke prihvatio.Okrenuo se i opet zažmurio.

Tih poslednjih dana sa Anom padalo mu je svašta na pamet, samoda bi je nekako zadržao pored sebe. Samo da bi nekako zaustaviosenku koja mu se približavala. – Posle mojih završnih ispita, otićićemo u Kinu – predložio joj je.Ona je samo nastavila da hoda i ne pogledavši ga. I dalje su išli

ruku pod ruku. Išla je pognute glave, zagledana u tvrdu, smrznutuzemlju. – U Kinu – tiho je ponovila.– Ići ćemo preko Bostona.I dalje se nije zaustavljala, ali ga je pogledala. Malo je skupila oči

zbog slabašnog prolećnog sunca. – Zašto bi, kog vraga, išao u Kinupreko Bostona? – pitala je.– Pratićemo Vilsonov trag – rekao je. – Šta misliš? Zar nije dobra

ideja? Kada se vratimo, uradiću tezu na tu temu. Napisaću onu našuknjigu – ponosno je rekao. Nije ni primetio da je skoro počeo da jevuče koliko je ubrzao korak. – Mogli bismo da idemo putem kojim je ion išao – nastavio je. – Od Liverpula do Bostona, pa onda preko SanFranciska do Šangaja. Vič i sinovi su mu omogućili da ide i potražiOgastina Henrija, čoveka koji je prvi video onu prelepu davidiju.Morao je da otputuje čak u Jenan da bi pronašao Henrija i da bidobio od njega mapu, kako bi mogao da pronađe mesto gde je todrvo uspevalo. Proputovao je Kinu uzduž i popreko. Prešao je hiljadekilometara sa tom mapom u ruci...Dobro se sećao da je tog dana pričao i pričao, potpuno zanesen

pričom, ne obraćajući pažnju na nju, dok je senka između njihpostajala sve tamnija i tamnija.Te 1899. Ernestu Vilsonu je trebalo dvanaest dana da stigne do

Bostona, umesto sadašnjih šest sati leta. Šestog maja je krenuobrodom iz San Franciska za Hongkong. Odatle se odmah uputio uprovinciju Jenan, preko Hai Fonga. Posle toga je rečnim putemstigao u Hanoj; parobrodom preko Crvene reke do Jen Baja, odaklese kopnom prevezao do drugog malog parobroda koji ga je odvezaou Lao Kai, a onda se običnim čamcem prevezao do Manhaa. IzManhaa je išao putem, na kobili ili nosiljci do mesta Mengzi.Karavanom se prevezao do Šemaa. Pet meseci nakon napuštanjaEngleske konačno je stigao do mesta gde je Henri živeo. Bio je 24.septembar.Ana je na kraju stala. Taman su stigli do velike raskrsnice. – Znači,

hoćeš da ideš brodom do Bostona i do Kine – mirno je rekla.– Avionom ćemo ići do Bostona – rekao je. – Odatle možemo

vozom do zapadne obale, kao što je i on uradio. Odatle možemouplatiti turu do Kine – postoje te ture sa obilaskom čuvenih klisura.– Kako to da platimo? – pitala je.– Ne moramo uplatiti ceo paket-aranžman. Možemo sami da

isplaniramo vreme i maršrutu. Možemo nekoliko meseci da radimo uFrisko centru u Teksasu. Možda i godinu, dve, šta fali? Onda te ture ine ispadnu tako skupe. – Nasmejao se. Budala. Cerio se kao nekabudala. – To bi bilo putovanje za pamćenje – imali bismo šta dapričamo našoj deci – rekao je.Izvukla je ruku iz njegove. – Ako postoji neko od čijeg imena mi je

muka, onda je to svakako taj Vilson – rekla je s neba pa u rebra. –Vilson, Vilson, samo Vilson! Mrzim tog kretena! Zar ti ništa drugo nepada na pamet? Zar ništa više ne vidiš? – Prvo je šakama prekrilaoči i lice, onda ih je brzo spustila, rukom ga odgurnula i žurnokrenula napred.Uhvatio ju je za ruku i čvrsto je privukao. Ona se malo opustila.

Snažno ju je zagrlio sa obe ruke i nežno poljubio u vrat. – Volim te –prošaputao je ozbiljnim glasom. – Kad razmišljam o budućnosti,vidim samo nas. Na svim tim slikama u mojoj glavi nas dvoje smozajedno – sve radimo zajedno.Poljubio ju je. Činilo mu se da je shvatila celu njegovu priču i dobro

ga razumela. Njihova veza nije bila površna, već ozbiljna i duboka.Voleo ju je mesecima. Cele jeseni i zime. Sada je osetio da munekako izmiče. Samo mu je ona bila u glavi. Zaleđeni prozori unjenoj sobi, a njih dvoje goli i zagrljeni. Prebacili su ćilim preko sebe.Strasno su se ljubili i podjednako snažno žudeli jedan za drugim.Noćima nisu spavali, žedni ljubavi i strasti. Zore su dočekivali nadugim šetalištima, gde su sretali samo ponekog ranoranioca kojidžogira. Seća se kada su vreme provodili u biblioteci i kada nije imaopojma šta čita – nije video ni slova, ni paragrafe, a ni same listoveknjiga. Kada je ona bila pored njega ništa drugo nije postojalo. Virilaje iza tih knjiga, stvarna i živahna i neverovatno ga privlačila...– Volim te – ponovio je.Ponovo se odmakla. Obrisala je oči i rekla: – Misliš da je to

razumno – da se prevali toliki put, sa tek dobijenom diplomom i sa

tolikim, jebenim dugom?Tada je prvi put opsovala pred njim.I poslednji.Malo se pomerio u sedištu kada je osetio propadanje aviona.

Osećao je pritisak u ušima. Pokušao je da pobegne sa tog mesta i iztog stvarnog vremena. Pobegao je u prošlost, u vreme kada ju jeposlednji put video.Kupio je mapu Kine da joj pokaže sva mesta koja treba videti.

Kupio je tu prokletu stvar bez obzira na razgovor koji su vodili. Bezobzira i na onaj njen ljutiti ton i psovku. Uprkos svemu, kupio je tuprokletu mapu. Pokušavao je da na taj način nekako skloni onusenku. Kao što neko zvižduće u mraku. Išao je dalje, praveći se dane primećuje znake upozorenja.Zašto je ništa nisi pitao?Zašto je jednostavno nisi pitao šta nije u redu?Avion se nagnuo na jednu stranu. Dejvid otvori oči. Zasvetleo je

znak za vezivanje sigurnosnih pojaseva. Stjuard mu je stajao iznadglave i proveravao da li su prtljažnici dobro zatvoreni. Nasmejao muse.– Koliko još ima do sletanja? – pitao je Dejvid.– Desetak minuta – odgovorio je stjuard.Dejvid ponovo zatvori oči. Smetalo mu je što mu se taj čovek

smeškao. Poželeo je samo da se što pre nađe na čvrstom tlu.Razmišljao je kako bi bilo lepo da taj Henri, sa svojim mekim irskimakcentom, zbog koga je Vilson otišao u Kinu, može da ga sačeka naaerodromu. Imao je osećaj kao da tog čoveka već odavno zna.Ogastin Henri je osamnaest godina radio kao lekar za Kinesku

carinsku službu. Godine 1882. poslali su ga na carinsku ispostavuna ulazu u klisure reke Jangce. Bio je potpuno očaran tim predelima.Klisure je prvi put video zimi. Čarobno su izgledale. Za razliku od

mirnih ravničarskih predela pored reke, ovo mesto je bilo divlje ineukrotivo. Ličilo je na neko praistorijsko mesto. Reka Jangce seprobijala između strmih litica visokih preko sedamsto metara. Prekonekih divljih brzaka stotine snažnih ljudi morali su ručno da prevodečamce. Tako je Henri zamišljao pejzaž iz Meildin balade, irskelegende koju je znao napamet –„najviši vrhovi planina bili su ljiljani, ane sneg”... Prvo je na to pomislio kada je video greben od krečnjaka

koji se prostirao na par stotina metara, i guste, raskošne zimskelatice kineske primule. Boje su bile čarobne – od svetloljubičastih doružičastih nijansi i podsećale su ga na gomile plavičastog snegavisoko iznad njegove glave.Ono čudesno drvo, Davidia involucrata, pronašao je tek na dalekoj

Hubei planini.Trenutak kada je ugledao to divno drvo ostao mu je u trajnom

sećanju. Odmah se obratio Kraljevskoj botaničkoj bašti Kju, i tražioda hitno pošalju botaničare koji će istražiti čudesno otkriće. Bio jesiguran da uspeva na većim visinama i u nekim veoma dalekim izabačenim predelima. Čeznuo je da pronađe njegovo seme i odnesega u Evropu, pa da to prelepo drvo raste i u Irskoj, Americi iEngleskoj. Međutim, to mu nije pošlo za rukom – seme koje je odneonije proklijalo. Deset godina kasnije, pod Ogastinovim stalnimpritiskom, „Vit i Sinovi” šalju Ernesta Vilsona da istraži i prouči kako igde čudesno drvo uspeva.Vilson je prvo morao da dođe do Henrija, jedinog Evropljanina koji

je pouzdano znao gde davidija raste. Tada Henri više nije bio uHubeju, već u Jenanu, mnogo dalje i zapadnije.Kružno putovanje, pomislio je Dejvid.Potraga za nečim istinski lepim, nedokučivim i nepristupačnim.Potraga za nemogućim snovima.Zamišljao je tesnace daleko iznad Jicanga: uzane doline severno

od Ksingtana, gde je uspevala Rehmannia henryi, sa svojimprelepim cvetićima u obliku naprstka; vrh Van-čan Šena, gde su natako neverovatnoj visini rasli ljiljani; ostatke Velikog puta soli, divnepredele sve do Sečuana.– Sleće! – viknula je jedna od devojčica s druge strane prolaza. –

Stižemo – slećemo!Točkovi su dodirnuli pistu na aerodromu Logan. Motori su zagrmeli.Istog trenutka sve slike Vilsona i njegovog istraživačkog puta

nestale su iz Dejvidove glave. U jednom jedinom trenu nestale susve one planine, klisure, ljiljani, brzaci, reke i nestvarna davidija.Zaboravio je na sve dok je snažno stiskao rukohvate i uzbuđeno se

molio u sebi.Dugo je čekao da prođe carinsku kontrolu i još duže se zadržao

čekajući prtljag. Kada je ušao u glavnu aerodromsku zgradu, Dejvid

je bio sav ošamućen i dezorijentisan. Odmah je osetio da je toplije –mnogo toplije nego u Engleskoj. Gomila ljudi je prolazila porednjega. Znojio se uprkos rashladnim uređajima koji su neumornoradili.Stao je, spustio prtljag na pod i izvadio brošuru, koju je kupio na

Getviku. Dok je prelistavao brošuru drugi putnici su ga gurali, žurnoprolazeći pored njega. Video je na mapi da se Logan nalaziseveroistočno od centra grada. Trebalo je da stigne do mesta BekBej gde se nalazila bolnica. Tamo je trebalo da se nađe sa GrejsRasel.Nije znao gde staje autobus za grad, ali je zaključio da će već

pronaći nešto ako izađe iz zgrade. Autobus ili taksi. Možda će muneko reći koji autobus ide prema Bek Beju. Koji broj autobusa ilikojim putem se ide. Tražio je po džepu dolare koje je tu ostavio.Gurnuo je nogom torbu na jednu stranu i uradio ono što je trebalo dauradi još u avionu – stavio je dolare u novčanik, a funte u džep odtorbe.– Dejvid Mortimer? – neko je rekao.Iznenađeno je digao glavu i pogledao ko mu se obraća. Ispustio je

nekoliko metalnih novčića koje je držao u ruci. – Da? – rekao je.Čovek koji je stajao pored njega, s druge strane konopca, nasmešio

mu se. – Ispadaju vam pare – promrmljao je.Dejvid je pokušao da pokupi novčiće koji su se kotrljali po podu.

Onda se okrenuo da uzme torbu. Čovek mu pruži ruku. – DžejmsGeret.Sranje, pomislio je Dejvid. Obrisao je dlan o farmerke i pružio mu

ruku. – Znali ste ko sam – rekao je.– Imao sam sreće da pogodim – odgovorio je Geret.Dejvid ga pogleda i dobro odmeri. Bio je stariji čovek i imao je onaj

tipičan izgled bogataša: nonšalantno držanje i lakoću ophođenja.Imao je na sebi lagano sivo odelo, belu košulju i sivu svilenu kravatu.Bio je Dejvidove visine i to je bilo sve što se sličnosti tiče. Dejvidnikada nije imao odelo, bar ne tako skupo i elegantno. Bio jetamnoput, sa širokim ramenima, ali ne tako glamurozno tamnoput ivitak. Geret je delovao skoro feminizirano zbog prenaglašeneljubaznosti. Geret je Dejvidu izgledao preterano uglađeno – kao daga je neko izglancao, hemijski očistio i izmanikirao. Dejvid se pored

njega osećao trapavo i neuredno, ali i mlado.– Zašto ne pređete s ove strane? – pitao je Geret.Dejvid je prešao na drugu stranu pošto je sačekao svoj red iza

jedne porodice.– Dobar let?– Da. Hvala – odgovorio je Dejvid i samouvereno zagladio kosu.– Pomislio sam da bi bilo lepo da vas sačekam – rekao je Geret. –

Nadam se da vam ne smeta.– Ne, naravno.Geret je išao malo ispred njega, a onda je zastao da bi telefonirao.

– Samo ću javiti vozaču da dođe do rampe na izlazu – rekao je. –Uhvatili su me u prekršaju prekjuče, pa sam morao da koristim taksi.Nije za preporuku.Čim su izašli Dejvid je video šta ih čeka – srebrni mercedes sa

novim registarskim tablicama. Geret mu je otvorio zadnja vrata ipokazao mu da uđe.– Vaš auto? – pitao je Dejvid.– Nije. Firma me vozi.Neko vreme su ćutali. Tek kada su izašli na autoput Geret se

okrenuo. – Koliko ja znam, Grejs vas je zvala – rekao je.– Juče.– Znači... – malo je oklevao – ...ovo će biti prvi put da vidite Rejčel?– Da.– Prvi put ste u Bostonu?– Da.Geret klimnu glavom. Bacio je pogled kroz prozor, a onda ga pitao

– Šta radite?Dejvid je oklevao. Za trenutak mu se učinilo da hoće da pita šta

neko radi kada treba da se sretne sa ćerkom za koju nije ni znao dapostoji. Onda je shvatio da ga pita za posao. – Ja sam naučnik –odgovorio je.– Stvarno? Koje polje?– Biološke nauke. Botanika.– Istraživač ste?– Bio sam nekada.– Na Oksfordu?– Pripremao sam se za doktorat – rekao je Dejvid.

– Imate doktorat?– Nemam – rekao je Dejvid. – Nisam završio.Saobraćaj je bio usporen. Sistem za hlađenje gotovo da nije ni

radio.– Predajete?– Ponekad – odgovorio je Dejvid.– U Oksfordu?– Ne.– Ali tamo živite.– Ne živim. Ne živim u Oksfordu već devet godina. Živim u mestu

koje se zove Morton Ebas.Geret se nasmejao. – Ja navalio da vas ispitujem – promrmljao je.

– Izvinite.Ušli su u grad. Zaustavili su se ispred kuće u Bekon Hilu.Geret je izašao iz auta i otvorio Dejvidu vrata. Dejvid ga zbunjeno

pogleda.– Ovo je moj dom – rekao je Geret. – Bolnica je samo na pet

minuta odavde peške. Pomislio sam da bi bilo zgodno da negdeostavite prtljag.Dejvid se ustezao. Više bi mu odgovaralo da je otišao pravo u

bolnicu. Hteo je da se što pre vidi sa Grejs. U isto vreme mu je biloneprijatno da ne prihvati Geretov poziv. Izašao je iz kola. Pošao je zaGeretom uz stepenice do prostorija na prvom spratu. Geret je otišao do kuhinjice na spratu. – Pivo? – pitao je. – Kafa?Dejvid se još uvek osvrtao oko sebe i razgledao prostor. Učinilo mu

se da je prepoznao slike na zidovima, mada nije bio sasvim siguran.– Volite umetnost?Dejvid ga pogleda. – O, izvinite. Tako je lep prostor.Geret se nasmeja. U ruci je držao posudu sa kafom.– O – nešto hladno – rekao je Dejvid. – Može voda.Geret izvadi flašu perijea iz frižidera. – Sednite – rekao je. –

Raskomotite se.Dejvid je seo na ivicu sofe i uzeo ponuđenu čašu.Geret se naslonio na radnu površinu kuhinje i nadobudno prekrstio

ruke. – Da li ste znali da je Ana umetnica? – pitao je.– Da, znam da je slikala.– Mislim na sadašnje vreme – rekao je Geret.Dejvid ponovo baci pogled na zidove oko sebe. – Ona je ovo

slikala?Geret se nasmeja. – Nije – rekao je – ali je veoma talentovana. Ja

je zastupam.Dejvid ništa nije rekao. Samo je razmišljao šta to konkretno znači.– Ima sada izložbu – nastavio je Geret. – Možda biste želeli da je

pogledate. Da vidite njene radove.– Da – rekao je Dejvid i pogledao na sat.– Koliko dugo ste vas dvoje bili u vezi? – pitao je Geret.Dejvid ga pogleda. – Molim?– Vi i Ana.– Nekoliko meseci – odgovorio je Dejvid.Sumnjičavo ga je gledao. – Stvarno? – nonšalantno je rekao. – Nije

baš dugo trajalo?– Nije – potvrdi Dejvid.– Sada ste oženjeni?– Nisam – odgovori Dejvid.– Morate mi oprostiti za ovu nepristojnost – rekao je Geret. Skinuo

je sako i pažljivo ga spustio na naslon sofe. – Pokušavam samo dapohvatam konce. Vi se svi međusobno znate.– Ne znam Grejs – rekao je Dejvid. – I, naravno, ne znam ni Rejčel.

Vi ste svakako u prednosti u tom pogledu.– O, da, naravno. Samo me interesuje da li Rejčel ima još nekog

svog.– Nemam ženu, a nemam ni decu – rekao je Dejvid. – Ali, Rejčel

ima brata i sestru od tetke. Moja sestra ima sina i ćerku.U tišini koja je nastupila čuli su se samo ravnomerni otkucaji sata.

Ustao je. – Sada moram da idem u bolnicu – rekao je Dejvid. – Ili barda se javim Grejs.– Sigurno ste gladni – rekao je Geret. – Pojedite prvo nešto. U

bolnici nema ničega za jelo.– Nisam gladan – rekao je Dejvid.Geret je sipao sebi piće. – Morton Ebas – rekao je Geret preko

ramena. – Gde je to?

– Na južnoj obali.– Portsmaut... Brajton...– Lajm Ridžis.– A, tako – rekao je Geret. – Da, znam to mesto. Bio sam tamo.Dejvid je popio vodu do kraja, ustao i dodao čašu Geretu. – Jeste li

videli Anu danas? – pitao je.– Jesam.– Kako je?Geret je oborio pogled pre nego što je odgovorio. – Stabilna je.– A Rejčel?– Rejčel je dobro – odgovorio je. – Ruka joj je u gipsu – ima

višestruki prelom.– Tako znači – rekao je Dejvid. Sve je to bilo novo za njega. Nije

znao. Bolje rečeno, nije ni pitao.– Da li ste ikada upoznali Grejs? – pitao je Geret.Dejvid stavi ruku na čelo. Geretov sistem za rashlađivanje je dobro

radio. Skoro da mu je bilo hladno. – Nisam – rekao je. – Treba sadada je upoznam. Obećao sam da ću ići pravo u bolnicu.Geret je i dalje stajao na istom mestu. – Možda bi trebalo malo da

porazgovaramo o Grejs pre nego što odemo tamo. O Grejs i Rejčel.– Pokazao mu je na sofu. Dejvid ponovo nevoljno sede. Geret je seona stolicu preko puta njega. – Mora da vam sve ovo teško pada –tiho je rekao. – Posle toliko godina, a i cela ova situacija.Dejvid je ćutao. Shvatio je ovo kao pojašnjavanje činjenica.– Upasti tek tako u ovako tešku situaciju... bez ikakvog

objašnjenja... – nastavio je Geret.Dejvid ga je ozbiljno gledao.– Čini mi se da imam sasvim dovoljno informacija za sada –

odgovorio je.Geret se nasmejao. – Treba još nešto da znate – rekao je. – O

Rejčel. – Dejvid se nasloni. Geretov izraz lica mu ništa nije govorio.Nije mogao da dokuči šta hoće da mu kaže. – Nisam siguran da vamje Grejs spominjala da je Rejčel veoma talentovana devojčica –rekao je Geret.– Stvarno? – rekao je Dejvid. – U čemu?Geret se malo nagnuo prema njemu. Oslonio se laktovima na

kolena i sklopio ruke. – U mnogo čemu – nastavio je. – Veoma je

muzikalna. Pametna je. IQ joj je veoma visok. Dobro joj idematematika.– Muzikalna je – ponovio je Dejvid.– Svira po sluhu – rekao je Geret. Blago je okrenuo glavu prema

klaviru u niši. Dejvid do tada nije ni primetio klavir.– Ana ju je učila da svira? – pitao je Dejvid. – Da li Ana uopšte zna

da svira?– Ne – rekao je Geret. – Rejčel ne zna da čita note.– Ali...– Rejčel... – nastavio je Geret biranim rečima – ...nije tipičan đak.

Čak nije ni tipičan talentovan đak.– Ne razumem – rekao je Dejvid.– Ona je sva svoja i motivisana je iznutra – rekao je Geret. – Kod

nje uvek ima promena i nekih novina. Zato joj ne odgovara običnaškola. Potrebna joj je individualna nastava i poseban tretman.Dejvid se nagnuo prema njemu. – Ne znam o čemu pričate – rekao

je. – Hoćete da mi kažete da Rejčel ne može da pohađa normalnuškolu?– Tako je.– Zato što je... šta? – zbunjeno je pitao. – Prepametna je? Zar im

ne treba takvo dete?– Nije reč o školi i nedostatku volje da je uključe u redovan školski

sistem – objašnjavao je Geret. – Radi se o iznalaženju načinanjenog obrazovanja koji bi Rejčel više odgovarao. Nešto što bi biloprilagođeno njenim sposobnostima.– Ona, znači, ne pohađa školu – rekao je Dejvid. – To hoćete da mi

kažete?– Ide u školu – rekao je Geret. – Ali, to će se promeniti. Radim na

tome da joj organizujem privatnog učitelja.Dejvid pređe rukom preko čela. – Zar je ovde dozvoljeno izdvajanje

deteta iz školskog sistema? – pitao je. – To nameravate da uradite?– Da.– Ovde?– Da, ovde u Bostonu. U Aninoj kući.Dejvid se zamisli. Ponovo se naslonio i pokušao da shvati situaciju.

– Ana ne živi ovde sa vama? – pitao je.– Ne. One žive u Džamejka Plejnu.

– Znači, Rejčel živi sa Anom i tamo će imati privatnog učitelja?– Tako je.Dejvid se opet malo zamisli. – To će mnogo koštati – rekao je.Geret samo nonšalantno odmahnu rukama, kao da mu to ne

predstavlja problem.Dejvid je i dalje razmišljao o svemu. – Nedostajaće joj deca –

promrmljao je i pogledao Gereta. Za trenutak mu se učinilo, poizrazu njegovog lica, da Geret nekako ima potrebu da brani svojestavove.– Rejčel nije potrebno društvo druge dece – rekao je.– Svakom detetu je potrebno dečje društvo.– Vi to ne razumete – uzvratio je Geret.– Naravno da razumem – spremno odgovori Dejvid. – Moja sestra

ima dvoje dece i vidim koliko im je potrebno društvo druge dece. Zaigru, u školi...– Ne razumete – ponovio je Geret. – Rejčel ne želi da se druži sa

drugom decom.– Kako to mislite?– Autistična je – rekao je Geret.Dejvid se ponovo nasloni. Osećao se kao da ga je neko snažno

raspalio. Ostao je bez teksta.– Grejs vam to sigurno nije rekla. To sam i očekivao od nje – rekao

je Geret.Dejvid je i dalje ćutao. Nije skoro ništa znao o autizmu. Jedino je

znao da sama reč izaziva strah i zabrinutost zbog nepoznavanjapotrebnih činjenica o tome. Seća se da je Sara brinula zbog MMRvakcine zato što se pričalo da ima veze sa autizmom. Pokušao je dase priseti nekih karakteristika autistične dece za koje je čuo. Znao jeda su obično talentovani u nekim oblastima. Jedan takav dečak uEngleskoj postao je poznat po svojim arhitektonskim crtežima. Jednenoći je gledao emisiju na televiziji gde je neka majka govorila o tomedok se njen mališan neprestano vrteo iza njenih leđa.– Autistična, znači – polako je rekao. – Mislio sam da samo dečaci

mogu biti autistični.– Dečaka je zaista znatno više nego devojčica – rekao je Geret.– Znači, autistična je – ponovio je Dejvid. Prekrstio je ruke i snažno

stisnuo usne. Kao da se uplašio da mu ne izleti neka strašna glupost

iz usta. Da ne ispadne glup pred tim mirnim, uglađenim gospodinomispred sebe koji je znao sve o autizmu i sa njegovom ćerkomprolazio kroz sve to.– Dejvide, izvinite za ovo, ali moram da vas pitam, da li je neko u

vašoj familiji autističan?Dejvid poče da trepće. – U mojoj familiji?– To je... – oklevao je Geret, očigledno pažljivo birajući reči. –

Koliko ja znam, to se nasleđuje po muškoj liniji – rekao je. – Da li jemožda vaš otac, deda ili brat...– Nemam brata – rekao je Dejvid.Geret ga je ispitivački gledao.Dejvid ustade. Nije imao nameru da sa ovim čovekom razgovara o

svom ocu. – Sada stvarno moram da idem – rekao je.I Geret je ustao. – Dejvide, izgleda da sam vas uvredio.– Niste – odgovorio je Dejvid. – Samo sam šokiran.– Ne bih želeo da vas uvredim ni za šta na svetu.– U redu je – rekao je Dejvid. Činjenica je da ga je Geretova

implikacija povredila. Kao da je hteo da mu kaže da je Rejčel tonasledila od njega i da je baš on, Geret, to morao da mu saopšti.Pogledao je oko sebe da vidi gde mu je prtljag. Došlo mu je dazgrabi svoje stvari i što pre izleti napolje. Odjednom je imaoneprijatan osećaj da ne treba više ni trenutak da se zadržava u kućitog čoveka. Osećao se kao uljez u svetu koji nije razumeo.– Osećao sam da treba to da znate, da budete unapred pripremljeni

– rekao je Geret.Dejvid je ćutao. Razmišljao je o Ani. Pomislio je kako je njoj bilo

kada su joj prvi put saopštili tu dijagnozu. Ponovo se pitao, pohiljaditi put, zašto mu se nikada nije javila. Mogao je da joj pomogne.Mogao je nešto da uradi.Šta bi ti to uradio sa one strane Atlantika? – čuo je svoj unutrašnji

glas.– Hvala za vodu – rekao je. – Moram da idem.Geret ga odjednom zgrabi za ruku. – Dejvide, i Grejs...– Šta? – Stajao je na vrhu stepeništa. Iza Geretove glave se videla

slika, sjajno delo, koje je dominiralo celim tim belim prostorom.Prosto je privlačila poglede. Sa platna su vas gledala neka lica. Bojesu se borile za prostor: žute, plave, crvene.

– Znate... jasno je da je Ana u nevolji – rekao je Geret. – Ali,iskreno rečeno, to što vas je Grejs... dovukla ovamo čak sa onestrane okeana a da ni sa kim nije ni razgovarala o tome, to je vanpameti...Dejvid podiže ruku. – Hoćete da mi kažete nešto o Grejs? – pitao

je.– Znate njenu prošlost?– Ne – rekao je Dejvid.– Znate da ona i Anin otac nikada nisu bili u braku?– Zar je to važno?– A da je Anin otac bio oženjen i da mu je Grejs bila ljubavnica? Da

je živela u kući koju joj je on dao, ali da ga Ana uprkos tome nikadanije videla?Dejvid prelete pogledom preko Geretovog lica. – Ne, nikada mi nije

pričala o tome – rekao je.Geret sažaljivo odmahnu glavom. – Nikada nije videla oca zato što

je napustio njenu majku. Ostavio ju je da se sama stara o detetukada je Ana imala samo pet meseci – tiho je rekao. – Od tada ih višenijednom nije video.– Tužno. Veoma tužno – rekao je Dejvid. Ana mu to nikada nije

spominjala. Zamislio se. Pomislio je kako se Grejs sigurno mučila dasama podigne dete. I koliko je sada pogođena Aninom teškomsituacijom.Kada je ponovo pogledao Gereta, nije primetio nikakvo saosećanje

na njegovom licu. Pre mu se činilo da vidi neku odbojnost. – To vamje Anina majka – rekao je Geret. – I to je njeno poreklo.Dejvid se namršti. – Ne volite je?Geret se nasmeja. – Dejvide – rekao je – kao što ćete se i sami

uveriti, ovde se ne radi o voljenju ili nevoljenju, već o pokušajima dase ta žena urazumi. Ona je neverovatno teška žena. Sa njom se nemože. Ja se, u stvari, brinem za nju.– Brinete? Zašto? – pitao je Dejvid.Geret ga zbunjeno pogleda. – Pa, ona je starija dama. Može da se

desi da... zaboravi neke stvari, mnogo puši, pa i njen jezik...– Hoćete da kažete da je senilna?– Ne, ne, nikako – brzo odgovori Geret.To njegovo odricanje baš i nije bilo ubedljivo.

– Gde ona sada živi? – pitao je Dejvid. – Da li živi sa Anom?– O, ne, ona ima svoju kuću. U Ogankvitu. Severno odavde.– I ona i Ana...– Dejvide – prekide ga Geret – biću sasvim iskren sa vama. Grejs

će učiniti sve da vas udalji od Ane i Rejčel. Ja to najbolje znam. Većpet godina pokušava i meni to da uradi. Okomila se na mene.– Zašto me je uopšte pozvala?– rekao je Dejvid.– Zato što nikako ne odobrava Aninu i moju vezu. I ono što smo

učinili za Rejčel.– Mislite da me je zvala zato što hoće neku vrstu starateljstva nad

Rejčel? – Odmah se setio svog razgovora sa Sarom. Neću da mekoriste za potkusurivanje.Geret je malo oklevao pre nego što je rekao: – Dejvide, izvinite, ali

Ana i ja smo se već dogovorili oko brige za Rejčel. Grejs sa timnema nikakve veze. Vas bih svakako konsultovao, samo da samznao ko ste i gde živite.Dejvid se ugrize za usnu. Nije ništa rekao, ali mu je kroz glavu

prošlo da Ana, u stvari, nije želela da razgovara sa njim o tome, daje Geret želeo, i da ga je ona sprečavala da to uradi.– Vi mislite da je Grejs shvatila da joj se ukazala prilika da spreči taj

vaš dogovor tako što je mene uplela u sve to? – pitao je Dejvid.– Ne bih se usudio da baš tako kažem. Ne smem ni da pomislim da

bi Grejs mogla da bude tako neotesana.– Ali tako mislite – rekao je Dejvid. – Toga se plašite. – Gledao ga

je pravo u oči. Brinete se da ću vam rasturiti porodicu, pomislio je. –Slušajte – dodao je – došao sam ovamo zato što me je neko pozvaotelefonom i saopštio mi da imam ćerku. Nisam mogao da ignorišemtu činjenicu. Nemam nikakvu želju da stanem između vas i Ane.Geret se nasmeja. – O, svakako da nećete stati između mene i Ane

– rekao je umilnim glasom. Onda je uzeo sako. – Tako nešto nemože da se dogodi.

12.

Ana je stala i pogledala kuću na kraju te uske ulice.Bila je to mala viktorijanska kuća sa centralnim ulazom, poslednja u

nizu. Ispred kuće je bila živa ograda od gloga. Odmah iza kuće ulicaje zavijala i spuštala se ka putu i potoku ispod puta. Sa druge stranepotoka videla se šuma. Neravna, uska uličica ličila je na belu traku.Svaki listić na živoj ogradi sa strane bio je ukrašen finim injem.Nedavno je padao sneg pa su sva polja i šume dobili lepo belo ruho.Uzorane padine dobile su bele štrafte. Bio je decembar. Petnaestidecembar. Te godine je napunila devetnaest godina. Videla je sebekako ide tom ulicom. Dejvid i Sara su bili pored nje. Dejvidova sestraje imala šesnaest godina. Na sebi je imala žutu kišnu kabanicu ivelington gumene čizme. Oko vrata je imala pleteni vuneni šal.Sara ih je sačekala na autobuskoj stanici. Čim su izašli iz autobusa

bacila se Dejvidu na grudi i snažno ga zagrlila. Posle je i Anu istotako snažno zagrlila. Onda je malo ustuknula. Imala je osmeh nalicu, ali se po grčevitom stiskanju šaka videlo da je uznemirena. –Bolje da prvo odemo kod Martokovih – rekla je.– Jel’ tata tu? – pitao je Dejvid.– Nije – odgovorila je Sara. – Neće ni da dođe ovamo.Prešli su na drugu stranu puta. Autobus je krenuo uzbrdo strmim

Vels-Bristol putem. Morali su da preskaču prljave barice po putu.Firma Martok se nalazila u blizini, samo nekoliko metara niže. Ispredprizemne kuće videli su se poređani spomenici. Limeni krov sespuštao skoro do trotoara.Ušli su unutra gde ih je sačekala neka žena. – Dejvide – oslovila ga

je ta žena. Dejvid se rukovao sa njom. – Ovo je moja prijateljica Ana– promrmljao je.Gospođica Martok ispruži svoju koštunjavu ruku da se rukuje sa

Anom. Imala je jak stisak ruke. – Znam ga još kada je bio mali –rekla je Ani. – Znala sam i njegovu jadnu majku. Jadna Ketlin.Ušli su u radionicu. – Ovo nam je porodična firma koja traje već 130

godina – rekla je gospođica Martok. – Na groblju ćete videti kamenespomenike sa imenima naših predaka još od pre 130 godina.U radionici ispod talasastog limenog krova vladala je mrtva tišina.

Limeni krov je imao nekoliko staklenih delova kroz koje je dopiralasivkasta, magličasta svetlost hladnog dana. Na podu je bilo baricazbog prokišnjavanja krova.– Pokazala sam Sari naš katalog – rekla je žena. – Izabrala je

mermer. Evo, ovakav. – Pokazala im je jedan nedovršeni spomenikkoji je stajao na radnom stolu. Ana pogleda uklesana slova.Spomenik nije bio za njihovu majku. Pisalo je „Voljenom sinu”. Svase naježila.– Sara je mislila da je bolje da sada izaberete ono što želite, zato

što ćeš ti brzo nazad u Oksford.Sara molećivo pogleda brata očekujući da je podrži. – Jel’ to u

redu? – pitala je.– Jeste – rekao je Dejvid.To je bilo sve što je rekao.Čim su izašli iz radionice i stali ispred vrata kuće Ana je uhvatila

Dejvidov pogled. Zagledao se u zeleniku koja je rasla u bašti.Pred očima joj je opet bila ta slika kada su njih troje stajali pored

nadgrobnih ploča poređanih pored vrata. Ispružila je ruku. Osetila jekako dodiruje drvo crnike, zimzelenog hrasta, u bašti kodMartokovih. Osim tog drveta imala je prilike da dodirne još jednotakvo drvo koje je raslo među svodovima Nju Koledža. Krošnja jenadvisila krovove zasvođenog prostora i mogla se videti sa puteljkakoji je vodio do zvonika. Napregnula se da bolje vidi, ali je osetila jeda joj se stara slika gubi. Čvrsto ju je zgrabila. Onda je uspela da sepriseti i nekog drugog drveća koje joj je Dejvid pokazao: bukvi naAdisonovom šetalištu, velikog platana pored dekanovog stana. Setilase čak i drveća iz svog detinjstva: šećernog javora pored letnjekolibe sa sivo-braon korom, ispucalom od starosti, pa onda divnogjavora u bašti svoje bake, neobične žućkaste boje. U jesen su jojmali, braonkasti propelerčići padali u krilo, a u proleće se drvo kitilolepim zelenkastim lampiončićima.Na sahrani, u crkvi, bilo je i hrasta i bršljana. Kao u božićnoj pesmi. Osećala se kao stranac na toj sahrani. Dejvida je poznavala tek dva

meseca. U crkvi je bilo hladno. Bilo je puno ljudi – meštana tog sela,prijatelja Dejvidove majke. Od kada je primio tužnu vest u koledžupre nedelju dana Dejvid je uglavnom ćutao – što nije ličilo na njegado tada, ali je valjda bilo primereno toj situaciji. Bila je veoma pažljivaprema njemu, mada nije tačno znala šta je trebalo da radi i šta se odnje očekivalo. Tih dana je osećala da mu njeno društvo i nije bašpotrebno, mada se prilično potresao kada mu je saopštila da neće ićina sahranu.– Naravno da ćeš ići – insistirao je.– Možda ne bi trebalo – rekla je.– Pa, dobro, ako ti ne želiš...– Želim – rekla je, potpuno zbunjena njegovom reakcijom – uopšte

nije razumeo zašto je pomislila da ne treba da ide.Seoska crkva se nalazila na vrhu sela, blizu glavnog puta. Sagradili

su je još u jedanaestom veku, kako joj je Sara objasnila. Ana je umislima prošla kroz sopstvena sećanja i sasvim jasno videla sve njihkako stoje u toj crkvi. Videla je čak i oblačiće pare koja im je izlazilaiz usta i dizala se nagore, prema drvenom svodu.Pevali su Dragi Bože, stvoritelju čovečanstva, zato što je to njegova

majka posebno volela. Dok su pevali četvrti stih, „naše reči i delaizmamili su tvoj nežni šapat, tvoj zov”, Ana pogleda ljude u redupored sebe, profile članova porodice. Sarin pogled odavao je patnju,a lice njenog oca bilo je potpuno mirno. Dejvid je otvarao usta i tihoizgovarao reči, ali nije pevao. Dejvidov otac je bio plav čovek, dok sumu deca bila crnomanjasta i tamnoputa. Prema fotografijama koje jevidela, Sara i Dejvid su neverovatno ličili na svoju majku, KetlinMortimer. Sara je poprimila i njen vedar lik.Tog jutra Ana je zatekla Saru kako plače u prizemlju kuće. Njih dve

su onda tu ćutke sedele ispred kuhinjskih elemenata još oko satvremena pre doručka i razgledale porodične albume, razglednice ipresovano cveće, uspomene iz detinjstva. Bilo je tu i njihovih prvihcrteža i slika, lepih želja upućenih mami za njen dan. Ana je osetilabliskost sa tom ženom koja je iznenada umrla u pedeset petoj godini.Po celoj kući bile su stvarčice koje su podsećale na nju. I Sara joj jebila draga. Onako uplakana i tužna, smogla je snage da sa gotovonestvarnom radošću pripremi doručak.Sa muškarcima je bila potpuno druga priča. Nikako im se nije

moglo prići i približiti. Čim su završili sa pevanjem, zatvorili su svojemolitvenike. Sveštenik je stao ispred ljudi, porodičnih prijatelja, kojisu podigli kovčeg. Neko je nešto pitao za službu na samom grobu.Dejvidov otac je odgovorio sasvim mirnim, gotovo vedrim tonom.Ana je gledala čas njega, čas Dejvida, ali nije uspela ništa da shvati.Njih dvojica se uopšte nisu gledali, niti su razmenili i jedan jedinipogled. Nisu čak ni uhvatili jedan drugog za ruku, utehe radi. Međunjima uopšte nije bilo nikakvog kontakta. Čak su se trudili da stojedovoljno daleko jedan od drugog da se slučajno ne dodirnu – laktovesu čvrsto pripili uz telo.Dejvid je gledao nekuda u daljinu, preko groba. Nije gledao

spuštanje kovčega. Pogled mu je bio uprt prema dolini iza belog zidagroblja. Ana ga je držala pod ruku. Onda je polako stavila ruku unjegov džep i uplela svoje prste u njegove.Ana je ispružila ruku, tu nežnu i providnu šaku koja nije pripadala

njoj, koja je bila deo nekog tela koje više nije ni postojalo. Mrdala jeprstima i prisetila se topline Sarinih prstiju koju je osetila kada joj jedodala album sa fotografijama i odvila tanku hartiju sa sačuvanimuspomenama.Dejvidov otac je sutradan rano ujutru izašao da nešto poradi u bašti

iza kuće. To je bio neograđen prostor koji su dobili na korišćenje.Stazom su se uputili prema njemu da se pozdrave pre nego štokrenu. Izgledao je opušteno i gotovo raspoloženo – bar joj se takočinilo.– Hoće li on uopšte plakati? – pitala je Dejvida dok su čekali

autobus za Bristol. To njegovo neprirodno ponašanje ju je priličnouznemirilo.– Da plače? – zapanjeno je rekao Dejvid. – Nikada ga nisam video

da plače.Tog trenutka mu se i izraz lica drastično promenio. Hladan vetar je

neprijatno duvao. Pored njih su prolazili automobili koji su išli nekudaprema brdima. Dejvidove oči se napuniše suzama. Obgrlila ga je saobe ruke. Onda ga je pomilovala po kosi i nežno ga ljubila. Drhtao je.– Možeš da se vratiš – rekla je. – Ne moraš sada da ideš u

Oksford. Vrati se i ostani sa njima, ostani kod oca.Odmakao se od nje. – Da ostanem kod njega? – zapanjeno je

rekao i obrisao oči. – Ne mogu da podnesem njegovo prisustvo –

prošaputao je. – On je mrtav čovek.Bila je potpuno šokirana onim što je izgovorio i tonom kojim je to

rekao.Dejvid joj uhvati pogled. – Mrtav je i zakopan iza tog izraza lica –

rekao je. – Treba to da shvatiš, što se mog oca tiče. Nije u ovomsvetu. Nije ovde. Nikada nije ni bio.Sada se vratila na taj zimski put preko polja sa retkom travom i

živom ogradom sa isprepletenim granama kupina, posutim injem.Potok se valjao preko kamenja u tami, ispod malog mosta, ka baštiDejvidovog oca, sa urednim, simetrično obrađenim lejama i biljkamau ledenom belom ruhu od mraza i snega. Napregla se da vidi šta jeto na poljani ispred kuće. Ugledala je nešto veoma čudno – obrisnečega i još neka slova. Palete boja. Mapa se odmotavala prekoneravne površine polja. Odozgo se ocrtavala svaka travka i svakoulegnuće ili brdašce na zemlji. Mapa se prostirala od puta, pa sve dodrveća na brdu, provlačila se ispod ograda i žive ograde, klizilapreko padine sa hrastovim drvećem. Videla je kako se odmotavakilometrima u daljinu, daleko od doline, preko cele zemlje, prekoSomerseta i Dovera, prema moru.Mapa. Mapa.Kupio je tu mapu jedne od onih poslednjih nedelja. Bili su to

poslednji dani marta.– Šta je to? – pitala ga je.– Ona tura – odgovorio je.– Koja tura?– Kineska – rekao je.Bili su u njegovoj sobi. Odjednom ju je spopao užasan bes – sve joj

se vrtelo ispred očiju, put i drveće – rukama je nekontrolisanomlatarala po svemu: stolici, stolu, krevetu, radnom stolu. – Šta toradiš? – zapanjeno ju je pitao. – Šta ti je?– Šta je meni? – viknula je. Odgurnula ga je, lupivši ga rukom u

grudi. – Ti si kriv – vikala je.– Šta sam rekao? – pitao je.– Nije reč o tome šta si rekao – odgovorila je. Purnjala je od besa. –

Već kakav si ti to čovek, u stvari.– Ne razumem.– Ne razumeš – rekla je. – Ne razmišljaš. Ne zaključuješ. Ne

brineš. Ne plačeš, Dejvide. – Potpuno je izgubila kontrolu.Stegnutom pesnicom je zamahnula prema njemu i snažno ga udarilau grudi.Nije se predavao. – Zbog čega treba da brinem? Zašto da plačem?

– pitao je.Tama se uvukla između njih. Nije obraćala pažnju na izraz njegovog

lica. Dobro je znala šta on misli, ali je uporno nastavila da čačka poprošlosti, ne bi li se uhvatila za nešto čime bi mogla da ga povredi.– Nisi preterano plakao za majkom – rekla je. – Tvoj otac uopšte

nije plakao. Sam si mi to rekao. To nije u redu. Nije ljudski! Šta je savama dvojicom?– Mislim na svoju majku – rekao je. – I te kako plačem za njom.– Stvarno? Nikada ne pričaš o tome. Nikada te nisam videla da

plačeš.– Naravno da plačem.– Ni tvoj otac.Smrklo mu se. − Ja nisam kao on – rekao je.– Nešto ti fali – prošaputala je.Ustuknuo je. Kao da se predao. Bilo joj je drago zbog toga, mada

se u suštini očajno osećala.– Nikada nije razgovarao sa mnom – rekao je Dejvid. Po glasu se

moglo zaključiti da ga je to mučilo i bolelo. – Tako je uvek bilo. Nije nisa kim od nas razgovarao.– Čak ni sa majkom?– Znalo se da naporno radi, čita novine i ima svoje male projekte...Odjednom je postao svestan rečenice koju je upravo izgovorio.– Ti si isti kao on – prošaputala je. – Sećaš li se kako je pričao o

svojoj bašti onog jutra posle sahrane? Ti si isti. Samo pričaš oVilsonu, o čoveku koji je odavno mrtav...– Nisam kao on – rekao je. – Ja želim da razgovaram sa tobom,

Ana! Želim da pričam. – Snažno ju je uhvatio za ruku. Ona se istogtrenutka naglo otrgla.– I o nekom prastarom mestu koga verovatno više nema – besno je

rekla. – Znam u čemu je stvar. Hoćeš da pobegneš nekuda daleko,zar ne? Nekuda u planine. Samo o tome pričaš. Samo ponavljaškako je taj Vilson otišao tamo gde niko pre njega nije bio. Negdevisoko, kuda ni Kinezi nisu smeli da idu. Na mesta gde ni mrtvaci

nisu želeli da borave, za ime sveta!– Nije istina – rekao je. – Ja nisam moj otac!– Ako mi samo još jednom spomeneš neko drvo, neku drugu biljku

ili cvet...– Nisam kao on – ponovio je. – Nije fer što tako govoriš. Nije u

redu.Tragala je za pravim rečima, britkim i oštrim, da ga duboko povredi i

natera ga da pati. Te noći je osećala strah – plašila se kao nikada dotada: osećala je kako joj svet izmiče – svi njeni planovi i vizijabudućnosti su nestali. Sve se srušilo.– Ti živiš u nekom svom svetu, negde daleko, i baš te briga da li to

ima veze sa nekim drugim. – Jecala je. – Ti si on. Ti i tvoj otac steisti.Znala je da ga je porazila. Bolan izraz njegovog lica govorio je sve.

Dotakla je njegovu najbolniju tačku koju je skrivao duboko u sebi.Okrenula se i istrčala iz sobe, a onda odjurila niza stepenice.

Mrzela je samu sebe što je upotrebila to oružje protiv njega. Užasnose osećala i zbog nevolje koja ju je snašla. Dobro se sećala tih uskihkamenih stepenica. I crnih tabli sa zlatnim slovima na zidu poredklostera. Trčala je. Daleko od Haj ulice. Longvelom i Sent Crosom.Odjednom joj nešto pade na pamet: baciće se sa mosta u Červel.Zastala je da dođe do daha. Pretrčala je pola parka.Smrkavalo se. Reka joj je bila u glavi. Onda je pomislila na majku i

na okean.Osetila je da mora da se vrati kući. Žudnja za kućom ju je istinski

zabolela. Osećala je fizičku bol.Mapa Kine se još uvek kotrljala, otkotrljala se iz Dejvidovih ruku,

daleko od ulica i brze mutne vode ispod mostova.Površinu vode prekrilo je lišće koje su prolećni vetrovi oduvali sa

grana i koje je, zajedno sa rekom, vrteći se u krug, jurilo ka moru.

13.

Dejvid i Geret su stigli u bolnicu u sedam. Sparina se osećalasvuda po gradu. Saobraćaj je bio veoma gust. Sporo su se probijaliKembridž ulicom. Često su zastajkivali.Čim su se približili ulaznim vratima, Dejvid je primetio ženu koja je

sedela pored vrata. Sa obe strane vrata stajala su kolica. Sedela jena jednim kolicima. Verovatno je izašla da malo predahne. Bila jepognuta, sa laktovima oslonjenim na kolenima. U ruci je držalacigaretu koja je sama dogorevala.Geret ga je dodirnuo po ruci, izvinjavajući mu se pogledom. Ništa

mu nije rekao, samo je polako prišao toj ženi. – Grejs – rekao je.Podigla je glavu.Dejvid stade. Anina majka je plakala. Oči su joj bile crvene, lice

umrljano, sa crveno-modrim flekama. Odmah je ustala, baciladogorelu cigaretu i pritisnula je nogom. Onda je izvadila maramicu izdžepa. Geret joj se obratio tihim glasom. Nije ga pogledala u oči.Samo je maramicom obrisala oči i pokušala malo da dotera svojizgled. Onda je neočekivano pogledala Dejvida.Prvo je primetio da Ana liči na nju. Imala je isti oblik i izraz lica –

vedar lik koji svakog trenutka može da se pretvori u osmeh. Bila jeAnine visine. I prsti na rukama bili su dugački, kao i Anini. Obe suimale uspravan i odvažan stav, sa malo podignutom glavom.Prišla mu je. – Dejvid? – rekla je.– Da.Pružila mu je ruku i rukovala se sa njim. – Tako mi je drago što si

došao – rekla je. Šaka joj je bila vruća i suva. Stisak snažan. –Umoran si? – pitala je. Pričala je sa velikim naporom. – Kakav je biolet? – I Geret ga je to pitao, ali su ga njene oči drugačije gledale.– Dobar – odgovorio je. – Sasvim dobar.Nije skidala oči sa njega. – Ana ima jednu tvoju fotografiju. Isti si

kao na slici – rekla je.– Moju fotografiju? – ponovio je. Nije mogao da veruje da Ana čuva

bilo kakvu uspomenu na njega. Bio je ubeđen da je uništila sve što bije podsećalo na njega: verovao je da je spalila sva pisma i bacila svefotografije.– Na toj slici ti stojiš na ulici – rekla je. – Iza tebe je neka građevina

sa kupolom...– To je Šeldonian – rekao je. Dobro se sećao dana kada je

fotografija snimljena.– Moram da odvedem Rejčel kući – tužno je prošaputala Grejs.

Onda je pogledala Gereta, pa Dejvida. – Danas su je otpustili izbolnice. Spremna je još od dva sata. – Dejvid je primetio da joj seruke tresu.Odjednom je osetio užasan pritisak i bol u duši – kao da ga je neko

udario. Sve oko njega delovalo mu je gotovo nestvarno: siveplastične ručice na kolicima, boja cigle, svetlucanje pločnika i staklana prozorima – sve mu je igralo pred očima.– Izgleda da sam zakasnio za Anu – rekao je. Odjednom oseti

strašnu mučninu. Činilo mu se da će se svakog trenutka ispovraćati.Međutim, mučnina je brzo i iznenada nestala, isto kao što je i došla.Duboko je uzdahnuo, kao plivač kada izroni iz vode.– Šta je sa Anom? – rekao je Geret i stao pored njih. – Nešto se

desilo?– Vratili su je u operacionu salu – rekla je Grejs. – Ponovo se

pojavilo neko krvarenje. Bila je stabilna. Onda, odjednom, u tokupopodneva...Dan je polako jenjavao. Dnevna svetlost je postajala sve slabija.– A Rejčel? – pitao je Dejvid.– Ona čeka.– Da li ona zna za ovo?– Da – odgovorila je Grejs.Geret je napravio neki neobičan pokret rukom, a onda se okrenuo

prema Grejs. – Voleo bih da odete kući i malo se odmorite – rekaoje. – Uzmite moj ključ.– Neću da se odmaram – odgovorila je Grejs.– Ovde ste već dva puna dana.– Dobro mi je – rekla je. – Znam vrlo dobro koliko sam ovde.Dejvid pogleda Gereta, pa Grejs. – Da malo odspavate? – predložio

je Dejvid. – Sigurno ste iscrpljeni.

– Spavala sam prošle noći. Spavala sam u stolici.– Bolje da me poslušate – rekao je Geret.Dejvid je gledao čas Grejs, čas Gereta. – Ne možete spavati u

stolici – rekao je.– Moram se pobrinuti za Rejčel.– Rejčel može da pođe sa mnom – rekao je Geret. – Možete obe.– Neću – rekla je.– Samo sam na pet minuta odavde – navaljivao je – Možete leći u

moj krevet. I vi i Rejčel. – Rukom joj je obgrlio ramena.– Izmakla se. – Ići ću kod Ane.Geret se nasmeja. – Ali, to je daleko, Grejs.– Idem kod Ane – ponovila je i pogledala Dejvida. – Ona mora da

ide. Želi da ide tamo. Ići ćemo metroom.– Vodićete Rejčel metroom čak do Džamejka Plejna – mirno je

rekao Geret. – Trebaće vam četrdeset minuta. A i gužve su.– Ona je dobra u vozu – rekla je Grejs. – Voli metro – rekla je

drhtavim, promuklim glasom.– Gledajte – nastavio je Geret – možete prespavati kod mene u

kući i, ako vam se baš ne sviđa moje društvo, Dejvid i ja ćemospavati u apartmanu. – Klimnuo je glavom prema Dejvidu i nasmešiomu se. – Dogradio sam jedan deo pozadi – rekao je. – Ima samodve prostorije. Boravak sa velikim krevetom na rasklapanje i jednakuhinjica. Mala je, ali funkcionalna.– Planirao sam da uzmem sobu u hotelu – rekao je Dejvid.– Neću ni da čujem za to – odgovorio je Geret.Dejvid pogleda Grejs. Njen molećiv i krajnje ozbiljan izraz lica ga je

potpuno zbunio. Nikako nije mogao da dokuči o čemu je razmišljala.– Ne brinite – rekao joj je. – Ući ćemo unutra i čekaćemo. Zajednoćemo čekati.– Rejčel me brine – rekla je. – Moram se pobrinuti za nju. Već sam

o tome razmišljala dok sam vas čekala. Razmišljala sam šta daradim...– Gde je Anina kuća? – pitao je Dejvid.– Blizu Arborveja – rekao je Geret. – Moraće da idu čak do Forest

Hila.– Mogu vozom – uporno je ponavljala Grejs. – Neće nam trebati

četrdeset minuta.

– Tamo kod Ane nema ni hrane – nastavio je Geret. – Nije bila kodkuće sigurno četiri, pet dana, zar ne?– Prodavnica je na ćošku – spremno odgovori Grejs. – Mogu peške

do nje.– I to noćas – rekao je Geret. – A Ana? Nameravate ostati ovde dok

ne izađe iz operacione sale? Šta onda? Da idete metroom u ponoć?Grejs se snuždi. Bila je očajna i bespomoćna.– Mogu ja ostati sa Anom – rekao je Dejvid. – Ne možete tri noći da

ne spavate. – Možete prespavati sa Rejčel kod Džejmsa, a on ćespavati u apartmanu.– Neću – prošaputala je Grejs.– Ne možete biti na dva mesta u isto vreme – rekao je Geret. – Ne

možete u isto vreme biti ovde sa Anom i tamo u Belard ulici saRejčel.– Rejčel može ostati sa nama u Aninoj sobi – rekla je Grejs. – Do

sutra. Dok ne vidimo kako je Ana. Samo jednu noć.Geret se glasno nasmeja. – O, ne, nemoguće. Sa ženom na

intenzivnoj nezi? Nikako.– Možemo li da uđemo? – pitao je Dejvid. U glavi su mu odzvanjale

Geretove reči. Žena na intenzivnoj nezi. Žena... – Raspravljamo seovde na ulici.– Dejvid je u pravu – rekao je Geret.– Neću da ostavim Rejčel, a neću ni Anu – rekla je Grejs.– Ne možete na obe strane, to je bar jasno – rekao je Geret. – Ako

insistirate da ostanete noćas ovde, onda ću ja odvesti Rejčel.Grejs je bila potpuno očajna. Pogledala je Dejvida.– Idemo unutra – rekao je Geret. Dok su se penjali ka odeljenju, Dejvid se uspaničio. Videće svoje

dete. Razgovaraće sa njom. Onda je odjednom poželeo neštopotpuno iracionalno – došlo mu je da se okrene i ode, posle onolikogputa i priprema da dođe. Duboko je uzdahnuo. Nemoj da se glupiraš.Čim su izašli iz lifta ugledao je dve ženske prilike u zastakljenoj

prostoriji; devojčica je sedela na nekoj ležaljci i gledala televiziju, asestra je stajala pored otvorenih vrata. Okrenula se prema njima čimsu se približili.– Gledamo Fantaziju – rekla je žena. – Za malu decu je, nije za

Rejčel – rekla je nežnim glasom – ali, ništa drugo nisam mogla danađem.Dejvid je video dete iz profila. Bila je plava, svetle puti. Mogao je

samo da joj vidi glavu i ruke. Sedela je na nogama, sa glavomoslonjenom na jednu ruku.– Rejčel – pozvala ju je Grejs.Devojčica se osvrnu i pogleda ih, ali se vrlo brzo okrenula i

nastavila da gleda u ekran.Grejs pođe prema njoj. – Rejčel – ponovo joj se obratila.– To je oluja – rekla je Rejčel tiho, ali razgovetno. Dejvid je stajao

iza Grejs i netremice gledao u dete. Pokušavao je da vidi Anu u njoj,ali uzalud. Nije uspeo da pronađe ni sebe na njenom licu. Rejčel jeimala veoma svetao ten i okruglo lice. U ruci je držala daljinskiupravljač. Primetio je da ima velike šake. Vrhovi prstiju su joj bilimalo spljošteni.Slika na televiziji se promenila. Pojavio se orkestar koji se u

poluosvetljenoj prostoriji pripremao da svira.– Sledeći je Pončeli – rekla je Rejčel. – Ako slušate, to će i da kaže.

Molitveni ples.Ubrzo je sledila najava.– Rejčel ima to snimljeno – rekla je Grejs. – Stalno je gledala kada

je bila mala. Jel’ tako, mila?– Da – odgovorila je devojčica. Pogledala je Grejs i spustila

daljinski.– Ugasi ga – rekla je Grejs.– Pončeli – ponovila je Rejčel. – Bio je Italijan.– Rejčel izučava kompoziciju – rekao je Geret. – I kompozitore,

naravno.– Milanska skala – nagađao je Dejvid.– Nije – rekla je Rejčel. – Konzervatorij.Tada ga je prvi put pogledala.Srce je prestalo da mu kuca.Grejs ispruži ruku prema njemu. On ju je prihvatio i dozvolio da ga

blago povuče ka detetu. – Rejčel – rekla je – ovo je Dejvid Mortimer.Došao je da te vidi. I da vidi tvoju majku.– Imala je nesreću – rekla je Rejčel.– I ti si je imala – dodao je Dejvid. – Kako je tvoja ruka?

– Moram da se vratim. I ja sam bila u kolima.– Mora da dođe na kontrolu za par nedelja – prošaputala je Grejs. –

Rejčel, Dejvid je poznavao tvoju mamu još u Oksfordu. Davno je tobilo, pre nego što si se ti rodila.Rejčel ga ponovo pogleda. Ovoga puta je zadržala pogled na

njemu.Tada je lepo video na koga liči. Video je svog oca u njoj. Imala je

istu boju kose i isti ten. I isti pogled. Uzdahnuo je od šoka. Kao da gaje otac gledao kroz oči te devojčice, mada je umro još pre petgodina.– Oksford, Engleska – rekla je.– Tako je – potvrdio je Dejvid. Sav se raznežio. Poželeo je da je

dodirne, da je uhvati za ruku i da je zagrli.– Rejčel – rekao je Geret njemu iza leđa. – Tvoja baka ostaje ovde

sa Dejvidom. Ti i ja idemo kući.– Ja moram da se vratim. Bila sam tamo u kolima.– Još ne moraš – rekao je Geret. Uzeo je kesu sa njenim stvarima.

– Jesu ti ovde sve stvari? – pitao je.– Nisu našli Moftija – rekla je Rejčel.Geret pogleda Dejvida. – To je njena mala maskota – objasnio mu

je. – Ne da nam da kažemo da je to igračka.– Mofti – ponovio je Dejvid.– To je maketa – pojasnila je Grejs. – Most. – Blago mu se

nasmešila. Onda je vratila daljinski na mesto pored televizora i uzelaRejčelinu ruku. Ona se nasmešila. – To je samo jedan mali most,znaš? Nije velik.– Možete da ga vidite – rekla je Rejčel Dejvidu. – Bio je u džepu na

vratima auta. Ima tamo jedan džep. Mofti je bio u njemu. Naći ćetega ako ga potražite.– Mostić je bio u Aninim kolima – rekla je Grejs. Malo se namrštila i

odmahnula glavom. Onda je stala tačno ispred Rejčel i čučnula, takoda je mogla da je gleda pravo u oči. – Doći ću da te vidim – rekla je.– Brzo ću doći. Noćas. OK?– Idemo u moju sobu – rekla je Rejčel.– Ideš kod Džejmsa kući.– U moju sobu.– Ne, Rejčel – nežno je rekla Grejs. – Ideš da vidiš svoj klavir kod

Džejmsa.Rejčel pogleda kesu u Geretovoj ruci.– Odeća joj je tu – rekla je Grejs Geretu. – Oprana je.– Videćemo – rekao je Geret.Zurili su jedan u drugog.Dejvid ispruži ruku da dodirne Rejčel. Samo da joj dodirne ruku.

Strašno je želeo da je dodirne.Izmakla se i naletela na stolicu koja se odmah prevrnula i pala na

pod.– U redu je – rekao je Dejvid.– Rejčel – opomenuo ju je Geret.Dejvid nije nikako želeo da je pusti da ode.– Koji bend voliš? – pitao je.Gledala je prema njemu, ali ne i u njega. Ćutala je. Zurila je nekud

u daljinu, pored njega. Možda mu je samo pogledom okrznula rame.Poželeo je da se okrene i vidi u šta se zagledala, ali se uzdržao. –Da li ti se sviđa bilo koji bend? – ponovio je. Razmišljao je da joj kupineki CD. Nije joj doneo nikakav poklon, pa je smatrao da treba tu daga kupi. Trebalo je ranije da razmišlja o tome i da dođe sa poklonom.Mogao je nešto da joj kupi i na aerodromu. Nije znao šta bi joj kupio.Voli muziku. – Rok muzika? – predložio je. Nije imao pojma kojumuziku devojčice vole.– Rejčel više voli klasičnu muziku – rekao je Geret. Stavio joj je

ruku na leđa. Nije je zagrlio, samo ju je malo pogurao da je podsetida treba da krenu. Nevoljno je pošla, gledajući prema Grejs.– Doći ću – rekla je Grejs. – Biću tamo do devet, obećavam. Gledaj

na sat i čekaj me. Doći ću do devet, OK?Izašli su.Ni Geret, ni Rejčel više se nisu osvrtali.Gledali su za njima. Pogledom su ih pratili sve dok nisu ušli u lift.

Dejvid je nemo stajao i zurio u indikator pored lifta koji je redompokazivao niže spratove.Grejs mu je polako prišla. Primetila je njegov zabrinut izraz lica.

Onda ga je zagrlila. – Treba joj vremena – tiho je rekla. – Samo jojtreba malo vremena. Ne brini.

14.

Kada se čovek malo bolje zagleda, može da vidi sokola, kliktavca,kako leti iznad navodnjavane livade. U ovo doba dana, upredvečerje, leti iznad doline koja se proteže između ovog isusednog sela, i još tamo dalje iznad šumovitih brda. Sara je sedelana utrini kvadratnog oblika, odmah pored potoka u blizini prodavnice.Tom je stajao u plićaku potoka ne pomerajući se. Mirno je čekao damu naleti neki gregorac. Video je tri, rekao joj je. Morao je bar jednogda uhvati. Jedva je uspevao da održi ravnotežu, jer je u jednoj rucidržao mrežicu, a u drugoj teglu. Voda mu je skoro došla do samogvrha gumenih čizama.– Hladno ti je? – pitala ga je.– Čarape su mi mokre – odgovorio je, ne osvrćući se. Sav se dao

na lov. Malo je isplazio jezik: tipičan gest koji je značio dubokukoncentraciju.– Kako je bilo na Čarlijevoj žurki? – pitala je. Pored nje su bila

Hanina kolica sa dva privezana balona. Hana je spavala dubokimsnom, ne ispuštajući flašicu iz ruke.– Dobro – odgovorio je Tom.– Šta ste se igrali?– Svašta – rekao je.Nasmejala se u sebi. To ju je neverovatno podsetilo na njen

razgovor sa ocem, mada, Bogu hvala, Tom nije bio kao njegov deda.U normalnim okolnostima obično je odgovarao sa više od dve reči.Međutim, vilinski konjici koji su leteli iznad površine vode, potpuno suga okupirali. Izula je sandale i spustila noge u potok. – Au! –iznenađeno reče kada je osetila koliko je voda hladna.– Pazi da mi ne uplašiš ribe – upozorio ju je Tom.Setila se jedne svoje fotografije kada je bila otprilike Tomovih

godina. Možda malo mlađa. Na sebi je imala svečanu haljinu. Mamajoj je napravila i specijalnu frizuru za tu priliku – napravila joj je loknei skupila ih u punđicu na vrh glave. Nije dobro zapamtila haljinu, ali

prve crne lakovane cipele, koje je dobila za tu priliku, nikada nećezaboraviti. Nije skidala pogled sa njih – to se videlo čak i nafotografiji.Njena majka ih je često slikala. Otac je i tom prilikom reagovao kao

i svaki drugi put. Majka ga je jedva ubedila da priđe i sedne poredSare. Gunđao je što ga je uznemirila i prekinula u baštenskimposlovima, ali je ipak nevoljno prišao i uzeo Saru u krilo, kako mu jerekla. Obgrlio ju je svojim velikim šakama i noktima crnim od zemlje.Jedva se sećala očevih dodira.Prilazio im je i bio blizak sa njima samo kada je morao, u nekim

specijalnim situacijama. Tada su se obično i slikali. Ti dodiri su uvekbili isti, i on je gotovo na svim fotografijama izgledao isto – kao da tune pripada, kao da ga je neko tu ubacio. Štrčao je i delovao potpunorezervisano. Mnoge od tih fotografija snimljene su na nekimplažama, na porodičnim izletima. Obično ih je sve zajedno slikaoneki od onih profesionalnih fotografa koji šetaju tim plažama i lovemušterije tako što istrče ispred vas, slikaju vas i daju vam ceduljicusa kojom možete da podignete svoju fotografiju na kiosku u bliziniplaže.Njena majka je uvek imala širok osmeh na licu, sa torbama i

priručnim frižiderom u rukama. Otac je gotovo uvek delovaozbunjeno, sa vetrobranom, drvenim čekićem i ležaljkama u rukama.Dejvid je bio ozbiljan i stidljiv desetogodišnjak u prekratkimbermudama i premalim majicama, a ona je tada još uvek bila jakomala. Obično su je umotavali u neki od Dejvidovih džempera. Kosajoj je bila skupljena na vrh glave i privezana mašnicom, tako da jeslobodno padala niz lice u obliku čudnog trougla.Očev zadatak je bio da postavi vetrobran i ležaljke. Nije bilo nimalo

lako odrediti tačan pravac vetra i mesto dokle će doći plima, ali on jeto obavljao krajnje ozbiljno i predano i bez reči. Njegov deo posla bioje gotov onog trenutka kada je vetrobran postavljen i kada je počeočaj da se sipa iz termosa. Nikada nije plivao, a nije pravio ni kule odpeska. Samo je čitao sa naočarima na nosu, preko kojih je stavljaotamne zaštitnike zbog sunca.Majka se bavila njima: šetala je sa njima po peščanoj plaži tražeći

školjke, kamenčiće i zanimljive oblike od drveta i gazila po plićaku,držeći Saru za ruku. Ona je bila ta koja ih je uvek stavljala u krevet,

hranila i zabavljala. Ona je skupljala i čuvala njihove sveske i crteže,pakovala im užinu i ručak za školu, kuvala im večeru, čistila obuću idoterivala i prepravljala odeću.Tog dana, kada je majka pretrpela srčani udar, Sara se vratila iz

škole i odmah osetila da nešto nije u redu, pre nego što je i videlaočevo lice. Odjednom je nestala sva energija iz kuće. Činilo joj se dasu nestale i sve boje. Seća se kako je pogledala nameštaj, tepihe izavese u kući i kako joj je sve izgledalo mrtvo, kao na starimfotografijama njenih predaka: crno-belo, sivkasto, kao pozadine ufotografskoj radnji, sa veštačkim cvećem, ukrasima, vazama iknjigama koje nisu pripadale njima. Sve je delovalo nestvarno ibeživotno.Ostala je sama sa njim. I tako je odjednom bila suočena sa

njegovim pravim karakterom. Nije bio kivan, agresivan ili zahtevan,kao što bi se moglo očekivati od ucveljenog čoveka koji je ostao samsa ćerkom. Kada majke više nije bilo i kada je Dejvid otišao, ona jebrzo shvatila da je njen otac veoma hladan čovek. Nije da ništa nijeosećao ili da nije imao sopstveno mišljenje o nečemu, samo jeveoma retko ispoljavao emocije i malo je govorio. Govorio je uvek oistom i na isti način. Bio je u stanju da joj održi predavanje o značajui vrednostima neke mašinerije, auta ili televizora, na primer. Onda bijoj držao vakelu i predavanje i popovao joj o tome ispred istog togtelevizora – nema bolje reči za to od popovanja. Danima je žudela ičeznula za nekim razgovorom sa njim, a kada bi se napokon to idogodilo, jedva je čekala da prestane da govori.Sa njim se jednostavno nije mogao voditi nikakav razgovor.Sa njim se nije moglo jednostavno razgovarati i ćaskati o bilo čemu,

onako kako je mogla da razgovara sa majkom. Razgovor sa ocem jeuvek morao imati neku svrhu, svoj smisaoni tok i na kraju zaključak ipoentu. Podsećao je na neki naučni eksperiment gde se tačno znaonačin na koji se eksperiment radi, njegov promenljiv tok i krajnjirezultat.Tako je, malo-pomalo, prestala da razgovara sa njim o bilo čemu. U

školi je sticala sve više i više prijatelja i lepo se družila, a kod kuće jeispred sebe osećala spuštenu zavesu. Njene emocije, a ni reči, nisubile poželjne. Bile su suvišne i smetale su. Osećala je da je njenomocu bilo drago što je uglavnom ćutala.

Tu istinu je konačno shvatila i veoma bolno doživela skoro godinudana posle majčine smrti. Odjurila je na sprat i snažno zalupilavratima, što je odjeknulo po pustoj kući, a onda je dugo plakala zamajkom. Plakala je zbog razgovora kojih više nije bilo u kuhinji doksu spremale neko jelo i zbog zauvek izgubljenih trenutaka kada joj jemajka glasno čitala horoskop.Čudno je da vam neko nedostaje zbog takvih sitnica. Nije više

mogla ni da pogleda ukrštene reči u novinama, jer su njih dve imaleobičaj da ih zajedno rešavaju posle njenog povratka iz škole, a nijemogla ni horoskop da čita, jer joj je odmah pred očima bio samomajčin znak. To su bile te, za nju dragocene, beznačajne sitnice.Kada je upoznala Meta, odmah ga je upozorila da se njenom ocu

verovatno neće svideti jer je brbljiv. Met je zaista mnogo pričao.Umeo je da razgovara sa svima. Najviše od svih je pričao sabarmenom za šankom, a i sa svim drugim ljudima u svojoj blizini. Onje, u stvari, pričom počeo da zarađuje za život. Mnogo pre nego štosu njih dvoje odlučili da kupe seosku prodavnicu, Met je prodavaomašine za kopiranje i štampanje. Sari odjednom pade na pamet daje njen otac zavoleo Meta baš zbog tih mašina. Otac je bezprestanka zurio u te brošure i prosto ih gutao. Činilo se da ga ništana svetu nije interesovalo više od toga. I Meta je prihvatio zato što serazumeo u mašine i imao neki urođen osećaj za njih.Dobro je zapamtila dan svog venčanja. Bio je to veoma živ junski

dan. Od rane zore je padala kiša. Bašta je bila potpuno mokra.Oblaci su se kovitlali po nebu. Vetar je otresao kišu sa drveća. Činilojoj se da je ceo svet bio okupan i obojen samo za nju. Sve boje su seveoma jasno videle. U vazduhu se osećao miris soli.Kada su svi krenuli u crkvu ona i otac su se našli sami u kući.

Zadržali su se tu još nekoliko minuta. Otac je tumarao od jedne dodruge prostorije na donjem nivou, nameštao stolice i navijao većnavijen sat. Smrknuto je gledao prema stazi zasutoj lišćem sa živeograde koje je poskakivalo i igralo na vetru, uveličavajući opšturazdraganost i slavlje.– Da li izgledam lepo? – pitala ga je. Sama se obukla. Majka joj je

strašno nedostajala da joj pomogne pri oblačenju.Okrenuo se i pogledao je. – Veoma lepo – rekao je.Čekala je da joj još nešto kaže. Da joj da neki savet. Ili da joj možda

kaže da je voli. Da joj makar poželi sve najbolje.On je samo popravljao ivice sakoa i premeštao se s noge na nogu,

gledajući na sat. Shvatila je da je nervozan i da mu sve to skupateško pada i bilo joj ga je žao. – Imam frezije u bidermajeru – reklaje. – Pogledaj.Pogledao je.– Sećaš li se? – pitala ga je.– Čega?– To je bilo mamino omiljeno cveće.Samo je klimnuo glavom.Onda su čuli auto i izašli.Pet godina je prošlo od kada je umro. Tom je imao dve godine i bila

je trudna sa Hanom. Tog jutra, kada je spremala Toma da izađunapolje, nazvala je komšinica njenog oca i rekla joj da je kolabirao.Odvezla se do bolnice sama, sa puno zebnje i straha. Čim je ušla,ugledala je oca kako sedi. Bio je svestan, sa maskom za kiseonik nalicu. Prišla je, sela na kraj kreveta i uzela ga za ruku.– Ništa nisam jeo – rekao je.Laknulo joj je. Činilo joj se da je dobro. – Dobro – rekla je. To

njegovo direktno obraćanje bez ikakvog pozdrava potpuno je ličilo nanjega. – Da pitam sestru?– Pomerili su sve zidove – promrmljao je.Zbunjeno ga je pogledala. – Šta su uradili? – pitala je.– Zidove – ponovio je. – Pomeraju krevete i pomeraju i zidove.Bacila je pogled na ostale pacijente. Svi su bili stariji.– Eno dolazi neki dečak – rekao je otac. – Na vratima je.Doktora je uspela da vidi posle sat i po vremena. – To nije on –

objašnjavala mu je. – Moj otac tako ne govori. Ne umišlja stvari i nefantazira. Veoma je razuman čovek.– Mislimo da je doživeo šlog – rekao je doktor.– Ali nije oduzet. Može da govori.– Dešava se.– Ne razumete – nastavila je da objašnjava. – Moj otac ne govori

tako. Tako nerazumno.– Možda se samo radi o dezorijentisanosti – odgovorio je. – Ima

upalu pluća.– A to što je kolabirao?

– Videćemo šta će biti sutra.Sutradan se stanje pogoršalo.Premestili su ga na drugo odeljenje. Pozvali su je u pet sati ujutru i

samo joj rekli da je otac tražio da je vidi.Kada je stigla, sama, pošto je ostavila Meta da brine o Tomu,

zatekla je oca kako leži u krevetu. Bio je licem okrenut ka prozoru.Svanjivalo je. Žućkasta svetlost rane zore obasjavala je jedan deonjegovog kreveta i njegovo lice.– Tatice, kako si? – pitala je.– Grade drveće – rekao je.Počela je da plače od sreće što ga je zatekla živog.Spustio je ruku na njenu glavu i polako je mazio; čovek koji je celog

života mrzeo da bilo koga dodiruje ili da njega dodiruju. – Moja divnaćerka – prošaputao je. Počeo je da plače zajedno sa njom. Ne tiho,već je skoro počeo da jeca. Bila je u potpunom šoku od njegovih rečii suza da nije mogla ništa da kaže – samo ga je držala za ruku izurila u njega.Ušao je sveštenik.Čitao je neke stihove koje je Sara istog trenutka zaboravila. Ništa

joj nije bilo jasno. Prekinula ga je u molitvama. – Ovo nije moj otac –ponovila je. Osećala se smušeno i ošamućeno: vreme doručka jedošlo i prošlo. Niko od sestara ili drugog osoblja nije doneoposlužavnik sa hranom; neka tajanstvenost je lebdela u atmosferi, aona nije znala o čemu se radi. U sobi je vladala mrtvačka atmosfera,kao da je otac već umro.– Moj otac se ne ponaša ovako – rekla je svešteniku. – Nikada ga

nisam videla da plače.Podne je došlo i prošlo. Počeli su da dolaze i drugi posetioci –

regularni, u regularno vreme. Prolazili su pored nje hodnikom kada jeizašla da potraži sestru sa očevog odeljenja.Žena joj je pokazala gde da sedne i onda je sela pored nje u toj

sestrinskoj prostoriji u kojoj je stajala i gomila poslužavnika ičasopisa.– Moždani udar u nekim delovima mozga može da izazove neke

promene ponašanja. Može potpuno da iskrivi slike i opažanja.– Da li trpi bolove?– Ne.

– Da li me prepoznaje? – pitala je Sara. – Da li vidi baš mene?Tog popodneva njen otac je skoro puna tri sata pričao.Tada je već i Dejvid stigao. Seo je na drugi kraj kreveta. Vest ga je

zatekla na predavanju u Bristolu, gde je tada radio. Odmah jenapustio predavanja. Izgledao je stariji. Smršao je. Slušao jeoborene glave.– Idem da se nađem sa tim čovekom – mrmljao je otac. – Mora da

se iseče. Pitaćemo i Kejt. Zatvoriće prozore. Postoje ivičnjaci.Ružičnjak se pojavio posle požara. Doneli su ih iz Hertfordšira.Postavili su sto, pa su ga sklonili...Sara pogleda Dejvida. – Ceo dan je ovako – rekla je. – Šta li to

znači? Šta hoće da kaže?Bilo je skoro šest. Počelo je da se smrkava.Odjednom, u polumraku sobe, sa žućkastim odsjajem svetlosti

dana, otac je širom otvorio oči i pogledao je sasvim trezvenog izrazalica.– Poljubi je kada dođe – rekao je. – Za svu ljubav koju mi je pružila.Umro je u šest i petnaest. Tiho i mirno. Samo je duboko uzdahnuo i

izdahnuo. Sara pogleda Toma.Nešto je ulovio: jednu malu belicu. Migoljila se u njegovoj tegli, a on

je trijumfalno vrisnuo i visoko podigao teglu da je ona vidi.– Nešto je ispod ovog kamenja – viknuo je. – Dođi da vidiš. Bljak je.Oteturala se nekako do njega po ledenoj vodi i kamenju.Tom je prevrnuo jednu manju stenu i izgurao je iz plićaka na obalu.

– Vidi ti ovo – rekao je.Videle su se neke bezbojne alge. Pokušao je prstima da ih iščupa.– To je njihova kuća – rekla je. – Ako je iščupaš, neko neće više

imati gde da živi. – Ubedila ga je da vrati stenu na mesto.Seli su na obalu. Skinula mu je mokre čizme i čarape.Pomislila je na svog oca. On nikada ni minut nije proveo sa njom na

ovakav način. Onda je pomislila i na Dejvida, koji je otišao takodaleko, u drugu zemlju, da prvi put vidi svoju ćerku. Razmišljala je i osvim propuštenim trenucima i prilikama – prilikama da volite i budetevoljeni, da kažete stvari koje treba neko da čuje i sačuva u svomsrcu.

Gotovo impulsivno je skočila i zgrabila svog sina, digla ga uvis,čvrsto ga stegla i snažno poljubila.– Prestani – vikao je, koprcajući se da se domogne tla i iščupa joj

se iz zagrljaja. – Ljubi Hanu.– Volim te – rekla je. – Zapamti, dobro zapamti, volim te.

15.

– Donela sam ti ovo da vidiš – rekla je Grejs. Sedeli su u Aninojsobi. Bilo je skoro osam uveče. Ana je još uvek bila u operacionojsali. Grejs je izvadila neko ofucano i izgužvano parče papira iz tašne.Stavila ga je na krevet i pokušala prstima da ga ispravi. – Da li vidiššta je to?Dejvid se malo nagnuo da bolje vidi. Bila je to neka mapa nacrtana

na milimetarskoj hartiji veličine otprilike četvrtine kvadratnog metra. –Prikazuje neku obalu – rekao je.– To je mesto gde ja živim – rekla je Grejs. – Vidiš onaj put i kuću?

Svetionik?– Vidim. – Zadivljeno je gledao: zaista je bila lepa, imena mesta bila

su ispisana gotskim pismom, a bilo je i slika morskih ptica. Okrenuoje i video da je na dnu stajala i razmera.– Rejčel je ovo nacrtala kada je imala osam godina – rekla je Grejs.

– Ova ovde kuća je moja – baš tako izgleda. Svi detalji su tu.Nacrtala je još jednu mapu posle ove. Na njoj je prikazan centargrada, sa Stejt Hausom, Henkok Tauerom i Fridom Treilom,prepoznatljivoj po bronzanoj boji, kao što su bile i spomen-ploče natrotoarima. Svi parkovi su bili zeleni, sa prelepim drvećem i žabomkoja sedi na sred Frog ponda... – Pogledala ga je, sva ozarena. –Dugo je bila opsednuta mapama – rekla je. – Atlasima. Mogla jesatima da sedi i da ih razgleda. Prvo je nacrtala mapu svoje sobe,onda puta, pa grada... crtala je i mape cele države. Intrigiraju je iimena mesta. Zna značenje pojedinih imena mesta, a zna i sveglavne gradove.– Ponosite se njom – rekao je.– Naravno – rekla je. Ponovo je sela i značajno ga pogledala. –

Geret ti je pričao nešto o njoj?– Da, jeste.– Zato si kasnio?– Insistirao je da prvo svratimo do njega.

Kiselo se nasmejala. – Insistira na mnogo čemu – rekla je. – Tiho ineprimetno, znaš. Prefinjeno. Prečišćeno. Kao rafinirani šećer. Nepokazuje loše strane. Sva loša zrna vešto sklanja.Nasmešio joj se. – Pa, da, ispričao mi je nekoliko stvari o Rejčel.– Onda sigurno znaš sve sve što treba da znaš – podsmešljivo je

rekla.Osetio je njen sarkastičan ton.Pogledala je prazan krevet i sve aparate oko njega. – Da li znaš šta

je Asperger?– Šta?Pogledala ga je. – Aspergerov sindrom – ponovila je.– Ne razumem – zbunjeno je rekao. – Mislio sam da je Rejčel

autistična.Polako je klimnula glavom. – Više bi voleo da je to?– Više bi voleo?– To je Geretova teorija. Za njega je ona autistična.– A, u stvari, nije?– Znaš šta, već sam ti rekla, reč je o Aspergerovom sindromu. To je

zvanična dijagnoza od pre šest meseci – rekla je i raširila ruke, kaoda je upravo sve objasnila.– Sad tek ništa ne znam – rekao je Dejvid. Osetio je užasan umor

od celog tog dana: bubnjalo mu je u glavi.Grejs pokaza na svoju torbu. – To je kao mapa – rekla je. – Sećaš

se onih starih mapa? Sigurno si ih video. Na njima su nepoznati ineistraženi predeli nosili oznaku „Ovde su zmajevi”. Znaš to?– Da, znam – odgovorio je.– Pa, dobro – rekla je Grejs. Nagla se napred, oslonivši se

laktovima na krevet. – Recimo da dovedemo u vezu autizam izmajeve. I neku nepoznatu zemlju. Mislimo da je jako daleko, takodaleko od našeg sveta da nam se čini da je to neki drugi svet.Međutim, nije. Oni sa Aspergerovim sindromom su nam bliži od togdrugog sveta. – Opet je bacila pogled prema svojoj tašni. – Onibarem mogu da nam kažu gde su. Neki od njih su neverovatnogovorljivi i mogu da govore o sebi. Autistična deca mogu biti takodaleko da čak ne mogu ni da uoče koliko su različiti od ostale dece,za razliku od dece sa Aspergerovim sindromom – kao što je Rejčel –koji primećuju tu razliku.

– Rejčel zna da je drugačija? – ponovio je.Grejs se tužno nasmeja. – Dejvide, Rejčel je i te kako svesna toga.

Druga deca je stalno na to podsećaju.– Stvarno? – začudio se. – To joj govore?– Da – potvrdila je Grejs. – Zadirkuju je.Namrštio se. – Hoćete da kažete da imaju pik na nju?– Da, baš to.– Maltretiraju je?– Da.Dejvid se zacrveneo.– Slušaj – nastavila je Grejs. – Jedna od karakterističnih stvari kod

Rejčel, kao i kod druge dece slične njoj, jeste da će odmah uzvratiti,što može da je dovede u nepriliku i da sama sebi stvori neprijatelje. –Nasmešila se i duboko uzdahnula. – To ne znači da je agresivna,već da nema izgrađen sistem socijalnog ponašanja. Ona neprepoznaje prikrivene poruke koje mi instinktivno osetimo. Kao naprimer, kada neko zakoluta očima dok prolazimo, odmah nam jejasno šta to znači, zar ne? Ili smo rekli nešto glupo, ili nas ta osobane voli. Tu informaciju zapamtimo i sačuvamo, tako da smo nadaljeobazriviji u ophođenju sa tom osobom ili izbegavamo susrete sanjom.– Rejčel ne može da sačuva takve informacije?– O, da, može, ali kao hard disk kompjutera.– Što joj ne pomaže u odnosima sa drugim ljudima.– Baš tako.– Zato ne želi da se druži?– Želi, želi da ima prijatelje – rekla je Grejs. – Samo teško sklapa

prijateljstva i teško ih održava. To joj nikako ne polazi za rukom. Nesnalazi se. Kao da se radi o stranom jeziku. Ne razume te nijanse udruženju sa ljudima, ključne stvarčice u komunikaciji. Ne razume nišale, ni bilo kakva skrivena značenja. Osim toga, Rejčel ne ume dalaže. Ona nikada ne krši pravila i nikada se ne pokorava. Hajde,pokušaj da imaš prijatelja a da mu nikada ne kažeš onu malu, slatkulaž da ga ne bi povredio.Dejvid je ustao i otišao do prozora. Svetlost velikog grada prostirala

se pred njim. Strašno ga je pogodila muka ovog deteta koje nikakonije moglo da shvati ponašanje drugih ljudi. Zato je crtala sopstvene

mape svog sveta. – Ne čudi me što Ana želi da je izvuče iz škole –promrmljao je. Bio je leđima okrenut, pa nije mogao da vidi izrazGrejsinog lica kada je to izgovorio. – Geret mi je spominjao privatnogučitelja.Grejs ustade. Brzo mu je prišla i stala pored njega. – Rejčel nije

potreban nikakav učitelj – rekla je.Pogledao ju je. – Ali, Džejms...– O, da, mogu misliti šta on predlaže. Rejčel, po njemu, treba da

ima privatnog učitelja u kući.– Hoćete da kažete da to nije Anina ideja?– Nije – rekla je Grejs. – Dođavola, nije. – Obe ruke je stavila na

sims, zažmurila i duboko uzdahnula. – Nedeljama joj ispira mozak satim. Nedeljama! Tako je drži pod svoje. Insistira na skupomškolovanju koje detetu uopšte nije potrebno, samo da bi je imao ušaci. Prosto je ubedi da je on u pravu a da ona pogrešno razmišlja.Jebeni prevarant. Kao hobotnica je.Dejvid ju je zapanjeno gledao. Otvorila je oči i kiselo se nasmejala.

– Eto, to je on – rekla je. – Svuda pušta svoje lepljive pipke i polakote uvlači u klopku. I to onim svojim umilnim glasom. Zvuči vrlorazumno i ubedljivo. Rejčel bi bilo neizmerno bolje sa privatnimučiteljom, mnogo više bi napredovala u mirnoj kućnoj atmosferi... Tuse Ana već koleba. Da li greši? Da li je Džejms u pravu? On je stalnopokopava. – Grejs se u tom trenutku čvrsto uhvatila za glavu, kao daje imala nameru da počupa svu kosu sa glave. – Uh, ’ladno bihmogla da ga ubijem – promrmljala je. – Stvarno. Sada, ovogtrenutka, mogla bih da odem tamo i pucam u njega. – Pogledala jezbunjenog Dejvida. – Stavila sam te na muke – rekla je, izvinjavajućimu se. – Dovukla sam te u ovaj haos.Dejvid se namršti. Nije baš dobro razumeo šta se u stvari događa. –

Znači, Rejčel je još uvek u školi?– Naravno, u školi je, nema šta – odlučno je rekla Grejs. – Tako ima

veze sa svetom. Šta inače, treba da se gurne tamo daleko, kodzmajeva? Da bude izgubljena? – Uhvatila ga je za ruku sa obe svojeruke. – Znaš, ponekad je veoma bolno kada je pustiš da se samasuočava sa raznim ljudskim ćudima i kada gledaš kako se bori da ihrazume. Ona bukvalno mora da nauči značenje raznoraznih mimika iizraza lica, mora da nauči koji izraz lica izražava sreću a koji

uznemirenost. Mora da nauči i šta znači kada ljudi ćute. Ćutanje imarazličito značenje u različitim situacijama. To je kao da se bori daostane na površini vode. Mora da se izbori da ostane na površini –odlučno je rekla Grejs i još jače ga stegla za ruku. – Mora da ostanesa nama. Šta je alternativa? Da se pusti da ode? Otišla bi prekookeana i zauvek bismo je izgubili. I još gore, jednog trenutka ubudućnosti ostaće sama, kada Ane i mene više ne bude, bez ikakvenade da može da opstane u ovom svetu. To Geret želi? Hoće da jeizoluje i stavi pod stakleno zvono i pusti je da poludi. Želi da imaprivatnog nastavnika matematike i da polaže ispite sama, preregularnih rokova. Tako bi je stavio u poziciju da bude sama usopstvenoj čauri, van sveta. Bila bi potpuno bespomoćna iizgubljena.Dejvid ju je i dalje zapanjeno gledao. Jedna slika mu je tog trenutka

proletela kroz glavu – kada je čekao autobus onog hladnog dana, saAnom pored sebe.„Moj otac je mrtav i sahranjen je iza takvog jednog lica.”Grejs spusti ruke. – Izvini – rekla je. – Ovo me potpuno izluđuje.

Deset godina je imamo, a on je zna samo pet i ponaša se kao dazna sve. On uvek sve najbolje zna. Govoriće i govoriće bezprestanka i neće prestati da vas ubeđuje sve dok vas ne umori i dokvam se ne smuči da ga slušate. I to istim tonom i istom jačinomglasa. Na kraju biste se složili sa njim samo da prestane da govori.Tako se ponaša i prema Ani. Polako vas kljuca u mozak i ubija upojam. Kao česma koja neprestano kaplje i udara vas u glavu.– Da, ali zašto bi Ana uopšte pristala na tako nešto? – pitao je. –

Pa, to je njena ćerka.Grejs je odmahivala glavom. – Nisi video kako to izgleda – rekla je.

– Ne možeš ni da zamisliš kakav je to čovek.– Mislite da on uvek nameće svoju volju?– Kinji je.– Ma, nemoguće! Ana koju ja znam nikada nikome ne bi dozvolila

da je kinji – usprotivio se Dejvid.Grejs ga je dobro pogledala pre nego što mu je odgovorila. – Stavi

se u njen položaj – rekla je. – Samohrana je majka. Umetnica. Imafinansijskih problema. Umorila se i istrošila boreći se da samostalnoizdržava i odgaja Rejčel. Doselila se ovamo u Boston da bi Rejčel

išla u pristojnu školu. Ova škola je na glasu i ima razumevanja zadete. Za razliku od prethodne dve škole u koje je Rejčel išla, ovdeimaju sluha.Grejs je malo zastala sa pričom i neočekivano se nasmešila. – O,

Dejvide, da samo vidiš ovu školu – rekla je. – Imaju i program zapodršku roditeljima. Veoma su fleksibilni. Dozvolili su Rejčel dapovremeno dolazi i polako se prilagodi pre nego što je počela daredovno pohađa nastavu. Tražili su da sama sebe opiše. – Onda jojje osmeh postao još topliji i nežniji. – Sačuvala sam taj njen opis.Doneću ga. Napisala je šta najviše voli. Spomenula je one mape isviranje male ručne harfe. Kupili smo joj je u jednoj robnoj kući. Kadapritisneš neke dirke čuju se razni akordi... onda je još pisala oritmičkom lupkanju i okretanju.Dejvid se namršti.– Klatarenje, lupkanje, okretanje – objašnjavala je. – To su tipične

radnje za autistične osobe zbog kojih ljudi misle da je dete ludo.Ponekad je teško gledati kako lupaju glavom o zid ili se udaraju.– Gospode bože – prošaputa Dejvid.– Znaš zašto to rade? – pitala je Grejs. – Tek pre nedelju dana sam

pročitala nešto o tome. Ustanovili su da je to zbog toga što ta decačuju i vide bolje nego drugi. Imaju veoma izoštrena čula.Hipersenzitivni su. Žive u uzavrelom svetu. Jesi li video onajreklamni spot na TV-u u kome onaj što ga boli grlo sedi, a po celomgrlu su mu rane od zabodenog trnja? To je, naravno, grafički prikazbola.– Ne znam, možda sam ga i video.– To me podseća na Rejčel. Živi u svetu gde zvuk kočnica podseća

na fijukanje vetra i gde namaz od pomorandže ima ukus kore. I jošpuno toga, puno drugih čudnih stvari... šum talasa, zvuci koji se čujukada vučete noge po tepihu ili osećaj koji imate kada mazitemačku... ona sve to oseća i čuje mnogo jače od drugih ljudi.Grejs je onda skrenula pogled sa Dejvida na Anin prazan krevet. –

Oni se okreću ili pomeraju ili se udaraju da bi se koncentrisali na tuodređenu vibraciju ili bol koju pojačano osećaju, da je na taj načinprivremeno smanje. – Onda se odjednom ponovo okrenula kaDejvidu. – Zar ti se ne čini da je to prosto neverovatno?– Da – rekao je. Setio se svoje šetnje po Luisdon Hilu, kada je

neprestano ponavljao imena drveća. Bio je okrenut samo sebi,svojim ličnim mantrama i svojoj samoći. Tako se uglavnom osećao iponašao otkako je Ana otišla – ili je tako bilo i pre toga? Možda jeona ipak bila u pravu? – možda on, u stvari, nije u potpunostipripadao ovom svetu. Bez nje, polako, malo-pomalo, udaljavao seod ovog sveta.Setio se reči žene sa kojom je poslednji put bio u vezi – bila je

nastavnica u mestu nedaleko od Bristola – koja mu je rekla da se donjega nije moglo dopreti. Čekali su Novu godinu u jednom pabu. Bilaje gužva. Neko iz njihovog društva za barom doviknuo je da je njihovred za plaćanje. Muzika je bila zaglušujuća. – Šta? – pitao je i šakomnakrivio uvo, praveći se da ne čuje dobro. – Šta si rekla, mladadamo?– Ne može – se – dopreti – do – tebe – polako je izgovorila.– Može, može – rekao je i nasmejao se. – Pogledaj me. Ja sam

gospodin Dobrica.– Da – rekla je. – Jesi. Ti si duša ove žurke.– O, da. Ja sam gospodin Kul!Podigla je obrvu. – I to je sve od razgovora?– Sve od čega? – pitao je.Skoro je vikala. – Mnogo pričaš.– A to bi značilo, šta? – pitao je. Sagao se sasvim nisko da što bolje

čuje šta mu govori. – To ne valja? Stalno slušam žene kako bi voleleda muškarci više razgovaraju sa njima.Nasmejala se. Piće je stiglo sa bara uz velike muke zbog prevelike

gužve. Neko je pojačao muziku jer je odbrojavanje do dolaska Novegodine počelo. Zgrabio ju je za ruku.– Ali, ja te, u stvari, uopšte ne znam – rekla je.Ili je bar mislio da je to rekla.Posle te večeri više nije htela da se viđa sa njim.I svaki put, kada bi se neka njegova veza okončala, uvek je bilo

isto. Uvek je mislio na Anu. Nikada nije mislio na ženu sa kojom jebio, već samo na Anu.– Dejvide – rekla je Grejs.Trgao se i vratio u stvarnost. – Izvinite.– Da li hoćeš da ti još pričam o Rejčel?– Hoću – rekao je. – Izvinite. Samo nastavite.

Malo je zastala, a onda brzo nastavila. – Dakle, Rejčel je krenula utu školu i to je dobro. Ima i loših dana – dva puta su je udaljili sanastave – ali, sve u svemu, vidi se napredak. Počele smo malo dase opuštamo. Samo malo. Pojavile su se neke druge teškoće. Životu Bostonu je skup, a novca je bilo sve manje. Ana je slabo prodavalasvoje radove. Nismo znale šta da radimo. Razgovarale smo o tomeda se ja možda doselim kod njih ili da se one vrate kod mene, pa dasvakog dana putuju tamo-amo. Ispostavilo se da to baš i nije biladobra ideja, a ni lako izvodljiva. Ani je bilo sve teže i teže, a iRejčel...Duboko je uzdahnula. – A onda, iznenada, potpuno neočekivano,

pojavio se jedan bogataš. Tih čovek koji je pokazao razumevanje zaono što ona radi. I koji je bio spreman da preuzme brigu i o njenomdetetu, bez obzira na to što je bila drugačija od ostale dece. Nijepobegao, kao što bi uradila većina drugih muškaraca u takvojsituaciji. Većina muškaraca bi zbrisala čim bi bacili pogled naRejčel...– Znači, čovek je u redu – prekinuo ju je Dejvid. – Mislim na Gereta.– Da – kratko je odgovorila Grejs. – Tako izgleda. Šta bi tu moglo

da fali? Kao da je sišao sa neba. Podstakao je Anu da radi.Organizovao joj je prezentacije i izložbe. Obezbedio joj je novac idao joj ime. Sve se polako promenilo. Sve je postalo lakše sa njim.Više nije morala da živi u jednosobnom stanu. Mogla je sebi dapriušti kuću. Ne tako veliku, ali ipak kuću. Više nije bila takousamljena. Imao je razumevanja za nju.– Nije mi jasno šta ja onda ovde tražim – rekao je Dejvid.Grejs se pravila da nije čula šta je rekao. Počela je sve glasnije da

govori. – I sve je bilo divno. Ana je samo slikala i slikala, kao luda.Sve je lepo išlo. Onda je on počeo sa svojim kritikama. Prvo samomalo. Tražio je od nje da ponovo naslika nešto što je već prodao,govorio joj je da neki njeni novi pravci ne piju vodu i preuzeo jeprodaju njenih radova. I tako su njene slike postale drugačije. Da liznaš šta to znači? – pitala je. – Postale su sve mračnije. Izgubile suboju. Sve više je koristila nijanse jedne te iste boje. Slikala jejednobojne i jednolične slike, šablonske, komercijalne – sve i svašta– slike koje obično vise po bankama, restoranima, aerodromima.Samo sedi u svom ateljeu i slika sa fotografija, već viđene stvari,

jedno te isto.Dejvid i dalje nije podizao pogled.– Naterao ju je da radi kao mašina. Da li znaš šta to znači, Dejvide?

Šta to znači za jednog umetnika? Da radi kao mašina?Dejvid je oslonio laktove na kolena i zario glavu u šake.– Geret samo izgleda kao neko ko je pun razumevanja – rekla je. –

Međutim, on uopšte ne razume Anu. Ni Rejčel. Obe sve višepropadaju. Zato ja moram da pazim šta se dešava.Nastala je duga tišina.Grejs ustade. Odvukla je svoju stolicu na drugu stranu kreveta i

stavila je odmah pored njegove.Dejvid se ispravio. – Ja ovde nemam šta da radim – rekao je.– Šta? – zapanjeno je rekla.– Nije ni trebalo da dolazim – rekao je.– Dejvide...Ustao je. – Kako mogu da pomognem Rejčel? Kako da pomognem

Ani? Ne mogu da im pomognem.– Naravno da možeš! – viknula je.– Kako? – pitao je. – Ne živim ovde. Nemam para. I... ne poznajem

ih. Ni jednu od njih.Zabezeknuto ga je gledala.– Bez obzira na to što ne volite Gereta, on je svakako bolja prilika

od mene.– Kako uopšte možeš tako nešto da kažeš? – rekla je Grejs. – Ti si

Rejčelin otac.– Ne – rekao je. – Njen otac je čovek koji se stara o njoj.– Nisi u pravu – rekla je. – Geret neće nikada biti njen otac. On je

manipulator. Zar nisi dobro čuo šta sam ti sve rekla? Za ime Boga!– Pa, jedino njega ima – odgovorio je Dejvid. – Zato što je Ana

odlučila da napusti pravog oca.Netremice su se gledali neko vreme.Onda se čulo otvaranje vrata na dnu hodnika i ubrzo posle toga čuli

su se i ljudski glasovi.

16.

Sve je bilo mirno i tiho. Više se nije čulo ono jako žuborenje. Vodaje tiho tekla, skoro nečujno, nalik na nečije disanje u mraku. Ana jestajala na travnatoj obali. Bila je bosa. Padalo je nešto nalik na sneg.Sve je bilo prekriveno nečim nalik na paperjasto seme topole. ImenaSalicaceae su se čula u obliku bajalice: melem Gileada, Lasiocarpa,Szechuanica, Babylonica, Pekinensis, Thibetica. Alba i Aurora.Aspen, jasika, drvo koje šapuće, glasnik bogova, drvo raspeća kojepodrhtava zbog sopstvenih sećanja; bela topola koja stalno tihoplače na obalama Erindanusa, oplakujući Faetonovu smrt.Ispod crne lombardijske topole pored kapije staklene bašte su

stajale kao duhovi u noći. U njima je bilo malo visokih biljaka koje sudosezale do plafona, a palmino lišće protezalo se kao nečije dugeruke. Pored samog ulaza rasla je raskošna magnolija, prepunaprljavoroze cvetova nalik na opal, mnoštvo kitnjastih glava, kaomnoštvo rumenih lica nagnutih napred; belih lica i rozikastih vratova,a iza njih su Delavayi, sa mnogo sjajnijim i tamnijim listovima icvetovima od šest žućkastih latica koje su se otvarale samo noću izatvarale u svitanje.Prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put bila tu. Osvrtala

se oko sebe, pokušavajući nešto da prepozna. Krenula je premamagnoliji. Gazila je po mekom beličastom prekrivaču na travi, neostavljajući nikakav trag za sobom.Nameravao je da je odvede odavde – iz ove male bašte Červela,

koja se delila na dva dela prema Krajst Čerč Medouu – u neke drugebašte koje su se nalazile na ogromnim visinama, i koje još niko nijevideo do tada. Niko ih nikada nije ni fotografisao, a ni slikao. U timdivljim baštama dominirali su cvetovi ljiljana, ruže i mošusne ruže,intezivno plavi cvetovi jove. U planinskim dolinama, gde stalnoduvaju vetrovi, na šljunkovitim predelima, bilo je tamarike i livadskerutvice, žutike, žbunja sa crvenim bobicama i mnoštvosrebrnastosive artemisije.

Odbila je da ide sa njim, a sama nikada neće moći da nađe put.Htela je da mu pokloni sve slike koje je imala u glavi, ali nije imala

vremena. Morala je da ga potraži i pokaže mu sopstvenarazmišljanja o onome što ih je vezivalo. Često ih je skicirala poivicama nekih drugih slika, na praznim stranicama knjiga. Svi cvetoviiz porodice ljiljana pojavljivali su se na tim njenim papirima, prožimalise sa njegovim tekstom: đurđevak, visibaba, livadski šafran. Majskiđurđevak sa srcolikim laticama i letnja visibaba, izuzetne lepote itako nežna i tanana da jedva stoji na tankoj stabljici. Onda, tu sufritilarije, narandžasti cvetovi orijentalnih lampiončića koji rastu naModlinskoj livadi u proleće, jedinom mestu gde mogu da rastu takodivlje i u izobilju...Onda su tu i sve vrste orlovih noktiju: zova, pseće drvo, trska, koja

je jaka kao ebonovina i čiji cvetovi mirišu na muskat; đul, ruža kojaraste i preko tri metra, sa skarletnim lišćem u jesen i porcelanskobelim prstenastim cvetovima.Žuti Meconopsis, mak, tako lep i elegantan na svojoj dugačkoj

stabljici, koji raste u divljini, od Tibeta pa sve do Burme – biljka kojaumire kada procveta. Jedna zaista stara, prastara vrsta iz porodicemaka Papaveraceae, čije seme je pronađeno zajedno sa zrnimaječma u grobnicama dvanaeste dinastije starog Egipta. Asirci su jezvali poljska ćerka i sveta biljka od boginje Cerere do Rimljana. Tusu i Pospane bašte, predeli gde se gajio opijum i Bašte smrti naFlandrijskim poljima.Crtala mu je i sve ruže koje je Vilson doneo kući. Ukupno

osamnaest. Među njima je i Rosa helenae koju je nazvao po svojojženi, Rosa murieliae, kojoj je dao ime po ćerki, i Rosa sinowilsonii,koju je nazvao po sebi.Rosa moyesii je njoj bila najdraža. Vilson ju je pronašao u

Tachienluu. Sam je rekao da je to jedna od najlepših ruža. Ona jenašla jednu takvu ružu u Bostonu, u gradskom parku. Zanemela jekada ju je videla onako rascvetalu, sa izrazito žutim tučkom usredini. Boja se prelivala od najtamnije crvene do veoma svetle.Tada je pomislila na Dejvida i poželela ga. Žudela je tog trenutkatako strasno za njim da je to prosto bilo neverovatno – tolika žudnjaizazvana samo pogledom na cvet iz Tachienlua koji je rastao ujednoj američkoj ulici.

Kamo god da je išla osećala je njegov dodir. Bilo da je posmatralacveće u vazi ili ljiljane koje je Džejms obično donosio u galeriju ili daje prolazila pored cvećare, imala je osećaj da je Dejvid vuče za ruku itera je da se okrene prema njemu. Porodica ruža se, naravno,rasprostrla naveliko i naširoko: poljske ruže po vlažnim livadama, sasvojim belim laticama, ruže koje su rasle pored puta i polja i mirisalena med, dok im je lišće imalo veoma oštar miris na vinsko sirće.Onda su to bile razne vrste kupinastog žbunja koje je pripadaloporodici ruža, kao što su kupine, maline, jagode, divlje jagode iagrimoni, kao i sve druge vrste divljih ruža, divljih trešanja i šljiva.Među svim tim ružama, kao i u društvu oskoruše, gloga, mušmule ilibilo kog drugog rastinja, osećala je njegovo prisustvo. On je biosvuda, išao je za njom, pratio ju je.Ispružila je ruke.Topola ju je zasipala svojim belim i mekim kao pamuk semenom.

Opustila se i išla kroz vreme. Prstima je lagano dodirivala obrise bojai oblika, blede tragove svojih kompozicija; prolazila je pored reke ipored drveća i propadala sve dalje i dublje, u vodu neke još većereke koja je pretila da je proguta.Dok je padala, pogledala je dlanove, koji su joj još uvek bili

otvoreni, puni latica ruže, Moyesii rose, kao krv crvene, koja jeneverovatnom brzinom postajala sve tamnija i tamnija.

17.

Grejs je izašla iz bolnice. Prešla je ulicu i krenula ka Bekon Hilu. Sadruge strane je ponovo bacila pogled na bolnicu. Onako svetla,štrčala je naspram tamnog noćnog neba. Onda se uputila polakouzbrdo, zagledana u kaldrmu po kojoj je gazila. Na ćošku se ponovozaustavila, teško dišući.Još uvek je bilo toplo. Čak pretoplo. Morala je malo da predahne

zbog umora i bolova u predelu ramena. Sa one druge strane brdačula se saobraćajna buka. Ovde gore je, Bogu hvala, bilo veomamirno i tiho. Čulo se samo zujanje rashladnih uređaja i neka muzikakoja je dolazila odnekuda iznad njene glave. Naslonila se na zidkuće na ćošku i pogledala uz ulicu.Dejvid je insistirao da se vide sa neurohirurgom. Grejs je iznenadila

njegova nepokolebljivost i odlučnost. Stajao je pored sestrinske sobei čekao, sa rukama u džepovima i bezizražajnim licem.– Naći će on nas – rekla je Grejs. – Dođi ovamo, bliže Ani. Ubrzo

će nas pustiti da budemo pored nje.– Mrzim taj zvuk – promrmljao je.– Koji zvuk? – pitala je. Odavno više nije čula zvuke koji su dopirali

iz intenzivne nege.Dejvid nije hteo da sedne čak ni kada se hirurg pojavio. – Šta se

događa? – pitao je bez okolišanja.– Postoji sekundarno krvarenje – rekao je hirurg. – Postoji povreda

parenhima.– Šta? – pitala je Grejs.– Postoji kontuzija u samom mozgu.– Koliko je to opasno? – pitao je Dejvid.Hirurg ga pogleda. Dejvid je stajao uspravno i kruto, gotovo da se

nije pomerao. – Rano je da se bilo šta prognozira – rekao je.– Prošla su već pedeset i dva sata – rekla je Grejs. – Još nije

otvorila oči. Nije se ni pomerila otkad je priključena na aparate.– Uradili smo skener glave – rekao je hirurg.

– I šta još? – pitao je Dejvid.– Stalno je prate i rade analize – tiho je rekla Grejs. Držala ga je za

ruku, koja je bila kruta kao kamen.– GCS skala nam pokazuje nivo svesti i poremećaja – objasnio je

hirurg. – Koristi se kod komatoznih stanja. Najviša vrednost na skalije petnaest, što znači da se radi o lakoj povredi i oštećenju.– Koliko je kod Ane? – pitao je Dejvid.Hirurg je prvo pogledao Grejs, pa onda Dejvida. – Ovo su tek prvi

testovi. Ima više vrsta testova: za verbalne sposobnosti, motoriku...– Koliki je taj ukupni rezultat kod Ane? – ponovio je Dejvid.– Devet.Grejs duboko uzdahnu.– Devet – ponovio je Dejvid. – Znači, gotovo ništa. Gotovo da nema

reakcije.– Kod povrede mozga stanje se menja iz minuta u minut, iz sata u

sat – objašnjavao je hirurg.– Ali nije dovoljno dobro da bi se ponovo operisala, a hitno je –

rekao je Dejvid.– Sve što sada preduzimamo je hitno.– Sekundarno krvarenje u jako povređenom mozgu – mrmljao je

Dejvid. Dejvid je tupo gledao u lekara i glasno razmišljao.– Radi se o teškoj povredi glave – rekao je lekar. – Udarila je

glavom u volan i komandnu tablu.– Kakve su šanse? – pitao je Dejvid.Grejs ga još čvršće steže za ruku. Nikako nije želela da čuje

odgovor na ovo pitanje. – Hajde da idemo i sednemo pored nje –požurivala ga je.Hirurg spusti ruku na Dejvidovo rame. – Videćemo kako će se ona

izboriti sa tim.– A kakve su joj šanse? – ponovio je Dejvid. – Molim vas, recite

nam.Hirurg spusti ruku. – Nisam prognozer i ne dajem prognoze,

gospodine Mortimer – rekao je. Čim je Grejs stigla do ulaznih vrata, Geretove kuće vrata su se

otvorila a da nije ni pipnula zvono. Odmah je zaključila da je Geretveć stajao u hodniku i čekao je. Rejčel je bila na stepeništu sa

rancem na leđima. Išla je gore-dole, po dva stepenika. Kada jeugledala baku, pošla je ka vratima, pa se opet vratila do stepeništa.– Kasnite – rekao je Geret. – Već se unervozila.– Dobro – rekla je Grejs i pružila ruku prema Rejčel. – Dođi, dušo.– Vreme je – rekla je Rejčel. – Devet i šesnaest je.– Znam – rekla je Grejs. – Idemo. – Devojčicina ruka je bila mlitava,

nije bilo nikakvog stiska. – Sve stvari su ti tu?– Gde je Dejvid? – pitao je Geret.– Sa Anom je.– Izašla je iz operacione sale?– Jeste – rekla je Grejs.– Šta je rekao lekar?Rejčel je i ispred vrata odsutno skakutala napred-nazad, uz sam

ivičnjak. Grejs pogleda čoveka na vratima. – Dala sam Dejvidu mojbroj – rekla je. – Pozovi ga. Ili idi tamo.– Ne mogu – rekao je Geret. – Večeras je prijem. Kasnim već sat

vremena.Zapanjila se. Trebalo joj je par sekundi da se sabere i progovori. –

Hoćeš da kažeš da će prijema ipak biti?– Naravno – rekao je.– Večeras?– Ana je cele godine radila za ovaj trenutak.– Zar nisi mogao da pomeriš za neki drugi dan?– Sve pozivnice su već poslate.– Tako, znači – rekla je. Počela je da se nekontrolisano i kiselo

smeje od čuda, muke i besa.– Šta želite da uradim? Da odem tamo, zaključam vrata i oteram

ljude? Dvesta ljudi dolazi večeras.– Da, vrati ih – rekla je Grejs. – Pa, mogao bi, na primer, da kažeš

da je umetnica indisponirana.– Ana je odredila ovaj datum – rekao je. – To je bila njena želja.Grejs ga je zapanjeno gledala još nekoliko sekundi. – Moram da

idem – rekla je na kraju.– To je bila njena želja – ponovio je.– Lepo se provedi večeras – rekla mu je.Njih dve izađoše na ulicu.

Sve vreme dok su išle prema Dauntaun Krosingu Grejsino srce jejako kucalo – gotovo da su se otkucaji mogli videti golim okom.Stavila je ruku na grudi i prstima pritiskala mesto između rebara uvisini ključne kosti sve vreme dok su išli do stanice metroa, gde sustale da sačekaju voz.Za divno čudo, voz je bio poluprazan. S velikim olakšanjem se

stropoštala na sedište. Rejčel je sela pored nje. Posle nekogvremena, dok je voz sve brže išao, Rejčel pogleda svoju baku, kojaje zurila kroz prozor u žice, zidove i saobraćajne znake. Rejčel bi sesvaki put trgla kada bi voz iznenada izašao iz mraka na površinu ibleštavu svetlost grada, pa opet brzo nestajao u mrak. Nije niprimećivala čoveka preko puta njih, koji je zaspao sa novinama urukama i klatio se na sedištu u ritmu klackanja voza.Izašle su kod Forest Hila i uputile se ka kući ulicom koja je čeličnom

ogradom bila odvojena od Arborveja. Anina kuća se nalazila uDevonšajr ulici. Gusto sađena stabla limete delila su kuće od uličnogsaobraćaja. Ispred kuća sa sivo obojenom drvenarijom i visokimprašnjavim prozorima igrala su se neka deca, a kroz otvoreneprozore dopirala je plavičasta svetlost od upaljenih televizora. Nanekim tremovima bilo je dece koja su se klatarila po ogradi.Čim je Grejs zakoračila na Anin trem, komšinica se pojavila na

vratima sa kesom đubreta u ruci. Žena je zastala čim ih je ugledalana vratima. – Grejs, jel’ to stvarno istina?Grejs pogleda prema njoj. Anina prijateljica Džen bila je mlada

žena. Imala je dvoje dece i muža koji je radio negde u inostranstvu.Njih dve su često dugo razgovarale uveče, u toplim letnjim večerima,posmatrajući bicikliste na ulici, krošnje drveća koje su se njihaleispred njih i saobraćaj koji je cele noći tekao.Džen se nagla preko ograde i ispružila ruku prema Grejs...– Unutra – rekla je Rejčel. Prstima je ritmički lupkala po bravi. To

njeno lupkanje u ritmu, saobraćajna buka, zveckanje ključeva u ruci,pa opet lupkanje nogom, zveckanje, dobovanje prstima...Grejs je jedva pogodila ključaonicu, ali nikako nije uspevala da

okrene ključ. Sve to vreme Rejčel nije prestajala sa lupkanjem povratima, skakućući s noge na nogu i ne skidajući pogled sa vrata.Za tili čas Džen se našla iza Grejsinih leđa. Grejs oseti njenu ruku

na ramenu.

– Ne mogu da okrenem ovaj prokleti ključ – rekla je.– Dajte meni – rekla je Džen. Otvorila je vrata i prvo pustila Rejčel

da uđe. Onda je zagrlila Grejs. U mračnom hodniku Grejs se oslonina nju i poče gorko i glasno da plače.– Ceo dan sam čekala – rekla je Džen. – Čula sam u prodavnici za

nesreću.Grejs se naslonila na zid.Rejčel je čekala na dnu stepeništa.– Dušo, večeras ja moram da ti pomognem da se opereš – rekla joj

je Grejs.– Tuširam se – rekla je Rejčel.– Ne večeras – rekla je Grejs. – Zbog ruke. – Pokušala je da upali

svetlo, ali nije mogla da pogodi prekidač. Nije joj bilo važno. Teško jedisala. Imala je osećaj da ima masku na licu.– Šta se desilo? – pitala je Džen.– Bile su na devedeset trojci. Kamion ih je udario od pozadi.

Naleteo je na njih.– Šta je sa Anom?– Još uvek se nije osvestila. Povredila je glavu.– Gospode – reče Džen i duboko uzdahnu. – O, bože.Rejčel skide ranac sa leđa i tresnu ga na pod. – Bako, tuširanje.– Ne možeš sa tom rukom pod tuš – tiho je ponovila Grejs. – Nešto

moramo da smislimo, okej? Zbog gipsa. Čekaj malo da razmislim.– Možemo da ga skinemo.– Ne možeš da skidaš gips – rekla je Grejs. – Ruka ti je slomljena.

Mora prvo da zaraste, znaš? Sećaš li se da smo to videle nasnimku?Činilo joj se da je to bilo davno, pre mnogo nedelja, kada su

zajedno stajale ispred rendgenskog snimka. Kao da je to bilo pre kozna koliko nedelja i meseci. Kao da su bile u nekom drugom životu.Kao da nisu istog tog jutra razgovarale sa doktorom prilikom njenogotpuštanja iz bolnice.– Ja ću ti pomoći – rekla je Grejs i krenula da joj objašnjava kako će

to da izvedu. – Okej, da pokušamo ovako: mogla bi da staneš ispodtuša, ali da paziš da ne pokvasiš gips – rekla je. – Sapun moraš dadržiš u jednoj ruci. Samo u jednoj, jasno? Ja ću ti pomoći.– Ne – odlučno reče Rejčel i jurnu uz stepenice. Za tili čas je stigla

do pola stepeništa.Grejs je polako pošla kroz kuhinju za njom. Svetlucava belina

stepeništa, sto i stolice ispred nje... sve je počelo da joj igra predočima. Kao duhovi. Na sredini stola od hrastovine stajala je posuda.U kući je bilo zagušljivo i mirisalo je na ustajale ruže.– Ja ću da pomognem Rejčel – rekla je Džen. – Sedite. Upaliću

svetlo i skuvaću vam čaj.– Nemoj, ostavi to svetlo, dušo – rekla je Grejs. – Predugo sam bila

na onoj bleštavoj svetlosti u bolnici. Neka bude mračno.Zastale su za trenutak i osluškivale Rejčeline korake na gornjem

nivou.Grejs je dobro znala šta njena unuka radi. Rejčel je sigurno

premeravala prostor. To se događalo svaki put kada bi se nešto novoi neočekivano desilo. Premeravala je sobu brojeći korake s kraja nakraj, kao da je želela da vidi koliko joj je još prostora ostalo. To jeradila i večeras, zbog gipsa i uznemirenja koje je doživela, zbog togašto je bila izbačena iz uobičajene šeme. Posmatrati je kako to radiznačilo bi narušiti joj privatnost i uznemiriti je u samo njoj znanom,veoma preciznom plesu.– Kako mogu da pomognem? – pitala je Džen.Grejs izvadi maramicu iz džepa i obrisa nos. – O, Džen, samo mi

treba malo sna. Ništa više.– Hoćete da pazim na Rejčel?U mračnom prostoru osećala se prisnost ruku i lica dve žene –

toplina mlađe žene, koja je mirisala na decu. – Bićemo dobro – reklaje Grejs. – Zaista.– Zovite me ako vam noćas bilo šta treba. Javite se telefonom

ako... – rekla je Džen.– Da, hoću.– Da vam sutra kupim namirnice?– Hvala ti.Jednom rukom joj je nežno stegla obe ruke, ne govoreći ništa.– Slobodno sada idi – rekla je Grejs.– Doći ću ujutru.– Dobro – rekla je Grejs. U kući je bilo zagušljivo. Kao da se nešto dugo kuvalo. Grejs je čula

kada je Džen otvorila njena vrata i zalupila zaštitnu mrežu. Onda ješirom otvorila prozore i bacila pogled na četvrtasti travnjak uzadnjem dvorištu sa crvenom ljuljaškom i penjalicom koje su senazirale u tami. Okrenula se i otišla do svih drugih prozora uprizemlju i širom ih otvorila da napravi promaju i pusti svež noćnivazduh da uđe u kuću. Upalila je lampu u dugačkoj sobi u zadnjemdelu kuće i s olakšanjem se spustila na kauč.Na suprotnom zidu bila je slika koju je Ana naslikala kada je prvi put

došla u Boston. Tada je koristila veome žive boje. Naslikala je čuvenizid od talasastog crvenog metala u Rokportu i gomilu ribarskihbrodića, plavo-bele, crvene, zelene, terakot i žute boje i plavo neboiznad krovova pokrivenih crepom. Grejs se zagledala u sliku.Dohvatila je tašnu, zavukla ruku unutra, pronašla kutiju sacigaretama, izvukla jednu i zapalila je. Srce je počelo laganije da jojkuca. Zažmurila je.Prvi put je otišla u Rokport sa svojim roditeljima. Obično su je

odvodili u jesen, posle letnjih gužvi. Išli su tamo kuda je njen otacodlazio kao dečak. Svake godine su iznajmljivali kućicu i tu ostajalisve dok im se magle sa Atlantika ne bi uvukle unutra. On je uživao utim dugim, sivkastim sumracima i večerima na plaži, zureći u indigoplavetnilo mora. I ona je tu napravila svoje prve nespretne crteže:ljude u brodićima, u prodavnicama; čist beličast pesak i braonkastestene; očeve ruke i lice – veliku šaku kojom je držao šolju sa kafom;grimase koje je pravio kada je bio koncentrisan na nešto. I jastoge izPitovog kafea. Posmatrala ih je kako šire svoja klešta i kreću se porezervoarima gde su ih držali, pokušavajući da izađu kroz staklo.Crtala ih je, fascinirana njihovim izduženim iskonskim oblikom tela igotovo fluorescentnim sjajem kada su ih služili na tanjirima.Kao odrasla osoba došla je u Boston da radi, gotovo iz hira. Prvo je

mislila da će ostati samo za vreme leta, pa je onda mislila da ćeprovesti još samo jesen, pa onda možda i zimu i proleće. Bila jeubeđena da neće ostati više od godinu dana. Došla je u Bostonsamo zato što se u svom malom mestu osećala klaustrofobično.Imali su samo jednu prodavnicu i dve benzinske pumpe na jednojjedinoj ulici u gradiću, Baptističku crkvu, dugačak put koji je vodiosve do Springfilda, prolazeći pored zelenih i zlatnih četvrtastih poljabrdovitog predela, koja su se naizmenično i u nedogled smenjivala.

Dosadili su joj čak i konstantan strah i strepnja od medveda koji susilazili sa planina. Dosta joj je bilo i pogleda na apalačko drveće ilivade, koji su se uzdizali i štrčali u mrklim noćima iznad kuća.Dosadila su joj i duga letnja pešačenja do obale. Htela je da osetiživot u samom gradu tokom sva četiri godišnja doba i ništa više – tuje bio kraj svih njenih ambicija. Nije ni sanjala da će tu, u svojojtridesetoj godini, upoznati oženjenog čoveka u koga će se zaljubiti ikoji joj neće uzvratiti ljubav. Na pamet joj nije padalo da će ostatitrudna sa njim i da će je otac njenog deteta ostaviti i vratiti se svojojženi.Kada su joj roditelji umrli, prodala je kuću u Diarfildu. Zbog toga je

najviše žalila. To joj je teže palo čak i od činjenice da je bilaostavljena i da je sama podizala dete, sa milostinjskim čekom koji jojje poštar gurao ispod vrata svakog meseca. Strašno joj jenedostajala ta stara kuća, njena ledena vešernica sa limenimbokalom i kadicom, sto od pruća koji se uvek klatio i sivkasto-plavakrparica kod vrata. Volela je tu posebnu nijansu plave boje. Otac jojje umro kada je Ana imala šest godina. Nikada se nije pomirio sačinjenicom da mu je ćerka samohrana majka i da živi sama u kući uOgankvitu, a da pri tom nije ničija supruga, ni ljubavnica, već neštotreće – kao neko interesantno parče drveta koje je more izbacilo, paga je neko ispolirao i stavio na policu iznad kamina da ga gleda, a damu tu, ili bilo gde drugde, uopšte nije bilo mesto.Samu sebe je ubedila da se previše navikla na samostalnost, pa da

zbog toga ne bi nikako mogla da se vrati kući i podnese sve tepoglede sa strane. Ponekad, usred noći, dok je zurila u tamu,priznavala je sama sebi da ju je možda bilo sramota zbog te svojesituacije, pa joj se zbog toga nije vraćalo kući. Međutim, u suštini,nije bilo ni jedno ni drugo u pitanju. Najviše ju je pogađala očevatuga – prosto ne bi mogla da podnese da ga stalno gleda takvog.Imao je osamdeset i dve godine kada je umro. Posle jednog pada

na livadi, jednog kasnog septembarskog popodneva, kada jepokušao sam da ručno iseče jedno mlado drvo, požalio se na bol uleđima. Pisao joj je da ga je nerviralo što nije uspeo da natovaripanjeve na kamion, pa su neki momci iz sela došli da mu pomognu idovrše posao, a on nije mogao ništa – samo ih je gledao kako rade.Šest nedelja posle toga umro je u lokalnoj bolnici od raka kostiju.

Otišla je u kuću i pokupila onu krparicu, limeni bokal i kadicu i nekenjegove slike i fotografije. Onda je stala i zagledala se u crteže izškole u pomoćnim prostorijama kuće – žirafu, kravu i psa saoborenim ušima i očev stari beli auto iz 1938, sa crnim pocepanimkrovom koji je mogao da se skida.Ponekad je sanjala tu kuću, sebe i oca. Oboje su bili mladi, kao da

su bili brat i sestra. Stajali su pored tog belog auta. Ponekad je biloletnje vreme, ponekad snežna zima. I Ana je bila tu. Trčala im je ususret, raširenih ručica.Ona i Ana su otišle na plažu u Ogankvitu ubrzo posle njenog

povratka iz Engleske. Bilo je prilično rano i još uvek nije bilo gužve.Sele su na drveni mol i posmatrale more. Do tada joj nije ništaspominjala, a onda joj je, bez ikakvog uvoda, saopštila da je trudna.Grejs je gotovo automatski postavila logično pitanje:– Koliko nedelja?Ana je skupljala kamenčiće sa drvenog mola i polako ih bacala u

more. Imala je punu šaku. Nije joj pokazala da je iznenađena, a nijeni negodovala.– Šesnaest – rekla je. Bačeni kamenčići su ostavljali kružne tragove

po površini vode koje su talasići polako brisali. More je šumilo, blagoudaralo u drveni mol i kvasilo ga.– Šta nameravaš da uradiš? – pitala je Grejs.– Ne znam.Posmatrale su prvi turistički brodić koji je plovio duž plaže, malo

dalje od obale.– Strašno sam želela da se što pre vratim kući – rekla je Ana.Grejs se našla na muci. Stegla je pesnice i zavukla ih pod noge,

tako da su je svi članci na prstima užasno boleli. Želela je da samusebe spreči da kaže bilo šta zbog čega bi kasnije mogla da zažali.Međutim, nije uspela do kraja da se uzdrži. – Jedino što nikakonisam želela da ti se desi jeste da doživiš moju sudbinu – prosto jojje izletelo iz usta.Ana se malo odmakla od nje i podigla glavu.– Šta je Dejvid rekao?– Nisam mu rekla – promrmljala je Ana.– Ti... O, gospode bože – zapanjeno je rekla Grejs i podigla glavu

ka nebu. – Vratila si se ovamo a da mu ništa nisi ni spomenula?

Pobegla si od njega? Jesi li luda?– Skoro isto koliko i ti – rekla je Ana.Zapanjeno su se gledale.– Znaš šta? – rekla je Ana. – Stvar je u porodici.– Kojoj porodici? Našoj?– Da.– O čemu ti pričaš, Ana? O tvojoj baki i dedi?Ana je skrenula pogled i mrštila se kao dete.– Oni su bili više nego normalan i skladan par.– Ne mislim na njih.– Pa, na koga, onda?Ana je odmahivala glavom.– Na Dejvida?– Ne.– Nešto u vezi sa njegovom porodicom? – pitala je Grejs. – Nešto

su ti rekli?Ana duboko uzdahnu. Taj uzdah je bio prilično zvučan, skoro nalik

na neki smeh.– Šta su ti rekli? – insistirala je Grejs.– Ništa – odgovorila je Ana.– Mislila sam da ti se dopala njegova sestra.– Jeste.– Pa, ko je onda u pitanju?– Zaboravi – odlučno je rekla Ana.Grejs je pogleda. – Nešto u vezi sa njegovom porodicom te je

oteralo odande?– Ne – rekla je Ana.– Nešto u vezi Dejvida?Muk. Grejs uhvati Anu za ruku i nežno je pomilova. – Reci mi, šta

želiš da uradiš? – rekla je Grejs.– Ne znam. Ne mogu ni da mislim na to.– Pa, ne možeš a da ne misliš.Anine usne su počele da podrhtavaju. Rejčel je imala sličan izraz

lica kada je bila frustrirana ili ogorčena.– Prekinula si i školovanje tamo – rekla je Grejs. – Moramo videti

šta ćemo s tim. Tvoj otac je želeo da se usavršavaš.– Šta je njega uopšte briga za mene? – rekla je Ana.

Grejs duboko uzdahnu. – Dobro te je obezbedio – rekla je. –Ponosio se tobom.– O, da – promrmljala je Ana. – Spominjao mi je to na čestitkama

za Božić.Grejs se zaista trudila iz petnih žila da ga privoli sebi i detetu. Čim

je shvatila da je ostala u drugom stanju, otišla je kod njega na posao.Radio je u banci. Bio je direktor te banke. Dobro je zapamtilabronzanu pločicu na vratima njegove kancelarije. Bio je užasnutkada mu je saopštila vest. Tog trenutka izgubila je onog milogčoveka sa kojim je mesecima delila isti krevet. Odjednom je ispredsebe gledala hladno, kameno lice stranca, koji je ispoštovao njenuželju da rodi dete, ali koji joj je odmah naglasio da ne želi ništa daima sa tim i da ne želi da vidi dete. Morao je da vodi računa o svojojreputaciji. Imao je veliku porodicu o kojoj je morao da se brine. Kućuu Hemptonu. Stan na Floridi. Kuću u Grenadi. Nabrajao joj je svestvari bez kojih bi mogao da ostane, a ona ga je zabezeknuto slušalai užasno se osećala. Obećao joj je novac za diskreciju i tajnost.Šta čovek radi u takvoj situaciji?Izađe na ulicu i ode do crkve, a onda zapanjeno zuri u raspeće na

ulazu. U toj crkvi se on svakodnevno molio. Onda se okrene i ode,sa gorkim ukusom u ustima i užasnim bolom.Neprimetno je uzdahnula i pogledala Anu. Sunce se polako penjalo.

Počele su da pristižu prve porodice na plažu.– Ana, moraš da kažeš Dejvidu – rekla je Grejs na kraju. – To je

prvo što moraš da uradiš.– Zašto? – pitala je Ana. – Da bi pobegao što dalje? Da ga sudski

gonim za izdržavanje?Grejs se za trenutak zamisli. – Misliš da će pobeći?– Možda.– Stvarno? Stvarno misliš da bi pobegao?Ana spusti kamenčić koji je imala u ruci i obrisa prste o farmerke. –

Ne znam.– Gospode! – uzviknu Grejs. – Koliko dugo ćeš još da držiš glavu u

pesku? Šta je sa tobom?Ana ustade. – Trudna sam! – viknula je. – I ne znam šta da radim! I

ćerka sam jedne lude i glupe žene!Grejs je ostala još neko vreme da sedi, ali je gledala ćerku. Onda je

polako ustala. Ana se već okrenula i pošla. Potrčala je za njom izgrabila je za ruku čim je stigla. Onda ju je okrenula prema sebi. –Zašto si se, u stvari, vratila kući? – pitala je.Ana ništa nije rekla.– Da li si se vratila samo zato da ti kažem da je to okej? – insistirala

je Grejs. – E, pa, to ti neću reći. Razumeš? Nije okej. Treba da tegledam kako prolaziš kroz sve ono kroz šta sam i ja prolazila?– Dobro – rekla je Ana.– O, za ime boga, nemoj samo da se proseravaš – rekla je Grejs.– Otići ću nekuda – rekla je Ana. – Onda nećeš morati da me

gledaš. I neću morati da slušam tvoja pametovanja.– Ana, molim te...– Jednostavno ću da odem.– Prestani – rekla je Grejs. – Ana! Ovo nije igra.– O, da, znam da nije – odgovorila je Ana. – Ja nisam ti i moj život

neće biti kopija tvog. Ja se ne ponašam kao što si se ti ponašala. Jane uskačem slepo u nečiji krevet i umišljam da je to ljubav – rekla jebez okolišanja.Grejs ju je zabezeknuto gledala. – Stvarno sam ga volela – rekla je

na kraju. – Bio je pristojan i plemenit čovek.– Tako plemenit da mi čak nije ni pružio priliku da ga upoznam –

rekla je Ana.Okrenula se i brzim korakom krenula napred. Grejs je gledala za

njom. Posmatrala je njena ramena i mršavo telo u plavoj haljini.Potrčala je za njom. Brzo ju je stigla. Pogledala ju je pravo u oči – u

svoju lepu i pametnu ćerku koju je podigla. Bila je sva zbunjena iunezverena. – Nema potrebe da budeš sama – rekla je. – Ja temnogo volim.Ana se raznežila i počela da plače. Grejs izvadi maramicu i nežno

obrisa ćerkino lice. Kao nekada, kada je Ana bila beba. Ana se jošviše rastužila. Suze su joj nezaustavljivo lile niz lice. Opustila se idozvolila majci da je teši. Čulo se šuštanje vode na spratu.Onda je začula Rejčel. Nije baš mogla tačno da odredi da li je

pevala neku pesmu ili ju je dozivala. Za trenutak je ponovo ugledalaAnu – devetnaestogodišnju Anu, tako sićušnu u onoj plavičastoj

odeći, u svom zagrljaju, sa glavom na ramenu. Osećala je i dodirnjene ruke i stisak prstiju.Tu istu ruku držala je i danas i juče.Prešla je prstima preko svog lica i snažno zategla kožu preko

jagodica. Onda je ustala sa kauča.– Rejčel? – viknula je. – Rejčel?Još jednom je bacila pogled na raskošnu sliku na zidu ispred sebe,

a onda se okrenula i polako krenula kroz hodnik, pa onda uzstepenice.

18.

Dejvid je spavao u hodniku kada ga je sestra dotakla po ramenu.Probudio se sav ošamućen. Usta su mu bila potpuno suva. Čim jepodigao glavu prema njoj osetio je grč u vratu. Mora da je nezgodnoiskrivio glavu dok je spavao. Uhvatio se rukom za vrat i tiho jauknuo.– Kako ste? – pitala ga je žena.– Hladno mi je.Čudio se kako je to uopšte moguće kada je u bolnici i previše toplo.

Pogledao je na sat. Bilo je dva ujutru. Još uvek je bio ogrnut jaknom.– Hoćete li kafu?Nasmejao joj se. – Da... hvala.– Možete da uđete kod nje – nežno je rekla. – Možete da sedite

pored nje. – Ohrabrivala ga je klimanjem glave. Zaključio je da su gasvi iz bolnice videli otkako je Grejs otišla.Prvo je dugo bio ispred sobe za sestre i nervozno se šetao tamo-

amo. Onda je odjednom otišao do lifta i spustio se u prizemlje kodprijemnog odeljenja. Ispred odeljenja bio je prostor za dolazak kolahitne pomoći. Tu je prvi put video Grejs kada ga je Geret doveo ubolnicu. Sada je to mesto bilo prazno. U gotovo jednakim intervalimablesnula bi svetlost farova sa obližnjeg puta u blizini bolnice iosvetlila prostor. Poželeo je da se vrati kući. Došlo mu je da odjuriglavom bez obzira.Jedva je naterao sebe da se skloni sa tih vrata. Krenuo je hodnikom

do mesta gde je moglo da se skrene i u druge hodnike. Došao je doautomata za cigarete i razne napitke. Ubacio je sitan novac ipritisnuo dugme za konzervu soda-vode. Uzeo je ledenu konzervu iprislonio je na lice. U korpi pored automata primetio je svežanjnovina i brošura. Nasleđe Nove Engleske, pisalo je na jednoj. Pisci imislioci, Konkord, Berkšir, Hartford. Zbunjeno je zurio u te naslove,pokušavajući da dokuči šta se krije iza njih. Na zidu iznad korpestajao je poster sa natpisom: „Muzej Izabele Gardner, Izložbatapiserije, otvorena od septembra do maja”. Pogled mu je ostao

prikovan za sliku dvorišta koje je bilo uređeno u venecijanskom stilu.Onda je uzeo jedan turistički pamflet i okrenuo ga da vidi o čemu seradi. Naumkeg... Direkcija... herbarijum, ljiljani, žbunaste biljke ipoljsko cveće. Berkširska botanička bašta... Bacio je listić u korpu,onda i konzervu koju nije ni otvorio, i brzo se vratio do lifta.Ustao je. Sestra je stajala pored njega. Krenuli su ka vratima. –

Možete da razgovarate sa njom – rekla je.Osvrnuo se i pogledao oko sebe po sobi, samo nije gledao u njen

krevet. Preko puta njega bile su tri žene, koje nisu skidale pogled sadečaka koji je nepomično ležao. Izgledale su užasno – kao duhovi.Uhvatile su njegov pogled, ali su gledale kroz njega, kao da nisu tu,verovatno očekujući da se probude iz neprijatnog sna. Isključile suse iz stvarnosti. Kao da su prestale i da dišu, čekajući trenutak daprodišu i ponovo se vrate u život.Klimnuo je glavom prema njima u znak razumevanja. Dobro je znao

kako im je. Žene su ponovo nastavile da zure u dečaka.Onda je prvi put pogledao Anu.Iznad jedne obrve imala je ožiljak u obliku luka. Oči su joj bile

poluotvorene, nepomične i sluzave. Sestra se zaustavila da jojobriše suze i proveri kontrolne monitore.Ožiljak iznad obrve.Suze.Sestra je obišla oko kreveta i stala pored njega. – Sedite slobodno

ovde – rekla je.– Pa, ona je budna.– Nije – rekla je sestra. – Ali, možete da joj pričate. Držite je za

ruku. Slobodno.Uradio je sve kako mu je rekla. Seo je i kratko uzdahnuo nekoliko

puta.„Zašto nisi razgovarao sa njom?”, pitala ga je Sara pre jedanaest

godina.– Ana – rekao je.Sada je Sara išla za njim i pratila ga po toj Novoj zgradi, ispod

izrezbarenih figura hijene, pantera, grifina i figura Gneva. Kamenafigura Gneva.– Ana – rekao je. Pipnuo ju je po ruci.– Ana, ja sam, Dejvid.

Sačekao je Saru na stanici u Oksfordu.Bilo je to šest meseci posle smrti njihove majke. Došla je da ga

poseti.Izašla je iz voza i odmah mu se bacila u zagrljaj. – Tako sam

uzbuđena – rekla je. Vreme je tog popodneva bilo zaista lepo.Dogovorio se sa Anom da Sara spava sa njom u sobi. Crni glog jebio u punom cvetu po parkovima. Trešnje su počele da cvetaju. To jenekako povezao sa promenom Aninog ponašanja. Za par nedelja ćesvi nesporazumi nestati – kao i latice na ovim biljkama, pomislio je.Hladnoća će otići u zaborav. Međutim, sve vreme dok je čekao dastigne Sarin voz, osećao je nelagodnost u stomaku koja sepovećavala. Ana je obećala da će doći u dvanaest i petnaest.Bilo je pola jedan. Voz je kasnio. I Ana je kasnila.Voz je stigao.Ana nije.Čim se izmigoljila iz njegovog zagrljaja zavukla je ruku u tašnu koja

joj je visila preko ramena i nešto tražila po njoj. Sve vreme mu sesmešila. – Evo je – rekla je i gurnula mu neku kesu u ruku. – Nemojništa da mi kažeš, nije moja ideja. On mi je dao da ti ih donesem.Donela sam ih čak ovamo! Šta da ti kažem! Znaš ti njega.Dejvid je zbunjeno zurio u braonkastu papirnu kesu. Bila je puna

jabuka. Otac je brižljivo sačuvao prošlogodišnje jabuke. Cele zime ihje čuvao. One kožare. Malo su se smežurale, ali su divno mirisale.Nasmejao se.– Gde je Ana? – pitala je Sara.– Ne znam – odgovorio je.– Hoće li da dođe?– Ne znam. Izgleda da sam nešto pogrešno razumeo.Pošli su peške Brod ulicom. – Ovo je Šeldonijan – rekao je. – Stara

Bodlijan biblioteka, Ket ulica...– Prestani da trčiš – molila ga je. – Ne vredi da mi pokazuješ

znamenitosti. Ne čujem te.– Ne trčim, samo brzo hodam.– Možeš makar da uzmeš moju torbu, ubiće me.Kada su stali da mu da torbu primetila je njegov čudan izraz lica. –

Šta ti je? – pitala je.– Ništa. Neki nesporazum.

Bila je subota. Ulice su bile prepune sveta, ali on nikoga nijeprimećivao, kao da nije bio tu. On i Sara su bili u nekoj drugojstvarnosti. I on i ona nisu bili tu. Setio se nekih prošlih vremena.Torba ga je podsetila na dane detinjstva. Njih dvoje su zajedno išliškolskim autobusom u školu. Silazili su na stanici u podnožju brda, uselu. Nosio joj je torbu jer je bila mala. Ona je obično trčkarala isprednjega ili je na svom biciklu išla s jedne na drugu stranu puta ili jetrčkarala u krug sa jednim koker španijelom iz kuće na ćošku.Godine su prolazile u zajedničkim dogodovštinama. Držao ju je zaruku dok je prelazila preko potoka i često ju je nalazio na dnuvoćnjaka kako sedi ispod neke jabuke i gricka travu.– Samo nemoj da mi kažeš da je sve u redu – rekla je Sara. –

Svađao si se sa Anom?Nije želeo da ide dalje. Nije želeo da živi u sadašnjosti. Osećao je

da će mu današnji dan doneti nešto užasno. Sarina davnašnja slikaza trenutak mu se zadržala u glavi.– Dejvide – pozvala ga je Sara i povukla ga za rukav.– Ne – rekao je. – Nismo se raspravljali.– A da se niste potukli?– Naravno da nismo, gospode bože.Stigli su do Haj ulice. Roksber je bio licem okrenut prema njima.

Dok su prelazili ulicu pomislio je da je Ana možda otišla i odmah gaje uhvatila panika. Gotovo je bio ubeđen u to. Spopleo se o ivičnjakod zebnje i uzbuđenja.– Čekaj – rekla je Sara. – Sačekaj.Stigli su do mesta gde je Ana stanovala. – Ostani ovde – rekao joj

je i ostavio je da ga čeka na dnu stepeništa. Srce je počelo jako damu kuca. Imao je osećaj da mu se srce popelo u grlo i da ga davi.Preskačući po jedan stepenik stigao je na sprat, do mesta gde je

bila Anina soba. Jedna devojka je prolazila pored njega. Video ju jepar puta ranije kada je Ana razgovarala sa njom. I ona je bilaAmerikanka. Uhvatio ju je za ruku. – Je li Ana tu? – pitao je.Slegnula je ramenima i oslobodila ruku od njegovog stiska, mršteći

se.– Ana Rasel – rekao je.– Otkud ja znam?Otišao je do njenih vrata i zakucao. Niko nije odgovarao. Onda je

stisnuo kvaku. Vrata su bila zaključana. – Ana – viknuo je i prisloniolice na vrata.Vrata pored Anine sobe su se otvorila. Učinilo mu se da zna tu

devojku. Došla je iz Njujorka. Ima neko irsko ime. Keitlin ili Ketlin...– Dejvid?– Jesi li videla Anu?– Ti si Dejvid? – pitala je. Bilo je očigledno da ga nije prepoznala.– Zašto pitaš?Devojka prevrnu očima. – Čuj, hoćeš da mi kažeš kako se zoveš ili

ne?– Dejvid Mortimer – rekao je.– Samo trenutak – rekla je. Ušla je u sobu i brzo se vratila sa

kovertom u ruci. Njegovo ime je bilo na njemu.– Ostavila ti je ovo – rekla je devojka.Zbunjeno je gledao čas u nju, čas u koverat. – Gde je ona? – pitao

je.– Slušaj, ja ništa ne znam, veruj mi.Otvorio je koverat. Dejvide,Moram da idem kući. Izvini. Pisaću ti.Ana Zabezeknuto je gledao devojku na vratima.– Kada ti je dala ovo?– Jutros.– Kada jutros?– Rano. Pre sedam.Sara se popela na sprat odgurujući nogom torbu. Dejvid je bacio

pogled na Saru, pa onda opet na devojku.– Da li je rekla kuda ide? – pitao je.– Nije.– Morala je nešto da kaže!– Meni ništa nije rekla. Samo mi je dala to – rekla je i klimnula

glavom prema papiru u njegovoj ruci.– Otišla je kući?– Ne znam – odgovorila je devojka. – Šta tu piše?

Prišao joj je korak bliže, čvrsto držeći koverat koji mu je podrhtavaou ruci. Ruke su mu se tresle. – Morala je nešto da ti kaže – rekao je.– Morala je makar da ti kaže da li ide vozom, na primer, ili u nekihotel, ili da nekoga poseti...Devojka ustuknu. – Nemaš razloga da se ljutiš na mene – rekla je.Sara mu je stajala iza leđa. – Šta je? – pitala je.– Ne ljutim se – rekao je Dejvid. – Jedino želim da znam gde je.Sara je pokušala da mu uzme koverat iz ruke.– Kako bih ja to mogla da znam? – rekla je devojka. – Kod tebe je

pismo.– Morala je bar nešto da ti kaže!– Znaš šta, ja nemam pojma o čemu se radi, jasno? Sve što znam

jeste da mi je kucnula na vrata u ranu zoru i dala mi ovo pismo –rekla je i odmahnula rukom.– Dejvide, siđi dole – rekla je Sara– Samo postavljam jednostavno pitanje – rekao je. – Ona živi

odmah pored nje...– Znam – rekla je Sara i blago ga povukla za ramena pokušavajući

da ga okrene.– Pitanje je krajnje jednostavno.– Hajde, idemo dole – rekla je Sara i gotovo ga silom odvukla kroz

hodnik. Sišli su niz kamene stepenice u prizemlje. Sara mu je uzelapismo iz ruke i pročitala ga. Onda ga je mirno savila i stavila u svojdžep. – Sedni – rekla mu je.– Neću.– Onda šetaj – odlučno je rekla. – Hajde, šetnja!Izašli su iz zgrade, prepešačili skoro celu ulicu i prešli preko mosta.– Idemo nekuda na čaj – rekla je Sara. – Gde ima neko dobro

mesto? Pokaži mi.Seli su negde, na neko nevažno mesto. Ne u Roksberu.Dugo je zurio u šolju ispred sebe. Onda je odjednom pogledao

sestru.– Sa kog aerodroma se leti za Boston? – pitao je.– Nije važno – rekla je. – Svakako nećeš sada da kreneš za njom.– Sa Getvika?Uhvatila ga je za ruku. – Dejvide, sada je pola dva, a ona je otišla

još u sedam.

– Nema šanse da je već poleteo.– Čak i da je tako, sigurno će odleteti dok ti uspeš da stigneš do

aerodroma. Znaš da voz ide satima do tamo. Ne bi mogao dastigneš ni kolima. – Nežno mu je stegla ruku. – Ne vredi –prošaputala je. – Otišla je.– Greška je u pitanju – rekao je.– Greška?– Nije razumela.Sara se namršti. – Šta nije razumela?– Nije ni važno – rekao je. – Možemo da čekamo. Mogla bi da se

vrati na kraju semestra. Kina nije važna. Mogao bih da odem uBoston. Mogla bi to da mi središ, zar ne?Povukla je stolicu bliže njemu. – O čemu se, u stvari, ovde radi?– Hteo sam da budem sa njom i posle završetka njenog kursa –

rekao je.Sara zažmuri za trenutak. – O, Dejvide.– Šta je? Šta nije u redu?– Pa, znate se samo nekoliko nedelja!– Pet meseci – rekao je. – Znamo se već pet meseci.– Čak toliko.Značajno ju je pogledao. – Nismo se zezali – rekao je.– Znam.– Pa, zašto se onda tako smeškaš, kog vraga?Odmahivala je glavom. – O tebi se radi – rekla je. – Samo

navaljuješ – rekla je.– O čemu ti to govoriš?– Pa, šta si tražio od Ane da uradi?– Samo da budemo zajedno. Možda da odemo do Kine.– Do Kine? – ponovila je Sara. – I šta ti je ona rekla na to?– Ona... – izgovorio je i zastao.– Saterao si je u ćorsokak – rekla je.– Nisam – branio se.– Znači, rekla je da? Pristala je?– Ne baš – rekao je. – Nije rekla ni ne.– Ali...– Zamolila me je da je ne zamaram stalno sa tim pitanjem i ja sam

prestao. Stvarno sam prestao.

– Okej – rekla je Sara. – Šta je onda bilo?Slegnuo je ramenima. – Razgovarali smo o tome šta ćemo raditi

posle završetka semestra – rekao je.– A šta je sa Kinom? Otkud uopšte Kina?Skrenuo je pogled na drugu stranu i opet se zagledao u šolju ispred

sebe. – Knjiga je u pitanju. Imao sam nameru da napišem knjigu.– O čemu tačno?– O jednom čoveku koji je išao tamo. Botaničaru. Sakupljaču

biljaka. – Sara ga je pažljivo slušala. – To mi je bila samo ideja –promrmljao je.– I predložio si joj da ide sa tobom?– Naravno.– Pošto završiš studije u Oksfordu.– Da.– I ona na Harvardu.– Da. Tako nekako.– I šta je ona rekla?Skrenuo je pogled. Posmatrao je ljude koji su prolazili. Porodice.

Druge studente. Turiste.– Dejvide, šta ti je ona rekla u vezi s tim putem?– Nije htela da ide – tiho je rekao.Sara se naslonila na sto. Gledala ga je sažaljivo. – Znači, nije

želela da bude sa tobom i da ide u Kinu – nežno je rekla.– Sve je bilo u redu i dobro smo se slagali – rekao je. – Ne znam

zašto je sve krenulo naopako – zaključio je.– Sve je bilo u redu? – ponovila je s nevericom. – Očigledno. Zato

je jutros otišla. – Odmahivala je glavom. – Mora da ti je neštonagovestila.– Rekla mi je samo da sam isti tata – promrmljao je.Sara je neko vreme ćutala. Ispijala je poslednji gutljaj čaja i odsutno

zurila kroz prozor.– Hvala ti što i ti tako misliš – rekao joj je.Okrenula se prema njemu i nasmešila mu se. – Nisi isti tata –

konačno je izgovorila – ali umeš da odlutaš u neki svoj svet. Ondame strašno podsećaš na njega.Uhvatio se za glavu. – Ja nisam on. Nisam tata.Sara je onda počela da govori. Malo se zamislila, a onda su reči

počele prosto da klize, kao da je sama sebi govorila, jadala se. – Dali uopšte imaš predstavu kakav je život u kući otkako je mamaumrla? – rekla je. – Mogu da mu pričam šta hoću, on me uopšte nesluša. On je na nekom drugom mestu, u svom svetu. Misli napotpuno druge stvari, na nešto što radi ili treba da obavi. Da li uopštemožeš da zamisliš o čemu smo razgovarali prošle nedelje? Da liznaš šta je bila jedina i glavna tema o kojoj smo razgovarali? –Odmahivala je glavom i kiselo se smešila. – Nečija prokleta kosilica!Popravlja tu kosilicu danima. Svaku noć je provodio napolju u šupi.Dve reči ne mogu da izvučem iz njega. Govori samo o toj prokletojkosilici. I znaš šta još? – rekla je i nagla se još više napred prekostola. – Čak i kada bih nekako uspela da ga nateram da me sluša ida se makar pravi da ga to interesuje, ništa ne bi vredelo.– Zašto?– Zato što ne kapira o čemu govorim – odgovorila je. – Čak i kada

sam uznemirena zbog nečega, gleda belo i začuđeno u mene, kaoda sam poludela. Imam osećaj da živim sama.– Ana nije bila sama – rekao je Dejvid i oborio pogled.Sara uzdahnu. – Pretpostavljam da si joj neprestano govorio o toj

knjizi – rekla je. – Zašto nisi razgovarao sa njom?Odgurnuo je šolju i zagledao se u stolnjak. Kasnije, te iste nedelje kada je Sara otišla, otišao je u Modlinsku

kapelu. Pored vrata je stajala plava tabla na koju su posetioci moglida zakače papiriće sa nekim svojim porukama. Obično su ostavljalisvoja imena i molitve, neka svoja očekivanja, nade ili molbe.Zagledao se u tu tablu, dok je iza zastora, iz druge kapelice, dolazio

neki glas osobe koja je iščitavala delove Novog zaveta, očigledno sespremajući za sutrašnju službu.Morao je da se nagne da bi mogao da pročita poruke, jer je unutra

bilo prilično mračno. Iznad table je bila slabašna žućkasta svetlost, aslaba plavičasta svetlost dolazila je od osvetljene slike Hristovogrođenja u staklu.Posle izvesnog vremena zakačio je svoju poruku. Na papiriću je

stajalo samo Anino ime.Nedeljama posle toga odlazio je tamo da proveri da li je papirić još

uvek na tabli.

19.

Žena u crvenoj dona karan haljini stegla je Geretovu ruku.Nasmešio joj se. Poslednji gosti su odlazili. Flaše od šampanjca suostale prazne. – Mislim da je to ono što bi ona želela – rekao je.– Naravno – odgovorila je žena.Dok je uzimala kaput od muža bacio je pogled preko njenih ramena

na monitor iza nje. Izbrojao je osam crvenih tačkica. Prodato je osamslika.– Šta mislite, koliko će potrajati dok Ana ponovo ne počne da radi?– Ne mogu to da vam kažem.– Verovatno uskoro – rekla je i nasmešila se – s obzirom na to da

povreda nije ozbiljna.– Apsolutno – rekao je i debelo slagao.– Biće oduševljena večerašnjim uspehom.– Siguran sam da hoće.– Planirate li još jedan ovakav događaj?– Da. U Njujorku.Žena se ogledala u staklenim vratima i popravljala frizuru dok mu je

govorila. – Pa, sigurno ste svesni toga da čovek mora brzo da sevrati u top formu – rekla je. – I ja sam imala saobraćajku. Polomilasam ruku u zglobu. – Ispružila je ruku da mu pokaže mesto preloma.– Evo, ovde su bile dve naprsline, tanke kao nit, ali su mi napravileveliku frku! Morate brzo da se vratite u formu. Morate da kažete Anida što pre zaboravi na tu povredu.– Hoću, reći ću joj – promrmljao je.Stigli su do samih vrata. Kada su se otvorila, topao vazduh spolja

ušao je u galeriju, gde je bilo prijatno sveže. Žena se okrenula napragu i pružila mu ruku. Poljubio joj je ruku. Uputila mu je jedanprilično prisan pogled, a onda izašla na ulicu. Njen muž je išao parkoraka iza nje.Jedne isto tako tople večeri pre pet godina prvi put je zakucao na

Anina vrata.

Dogovorili su se da se vide nekoliko dana pre toga, ali je onapotpuno zaboravila na taj dogovor.Kada je rekao svoje ime na interfonu nastao je tajac.– Džejms Geret – ponovio je.– O! – iznenađeno je rekla. – Pa... bolje da se popnete gore.Prvo što je primetio u tom trosobnom stanu bilo je dete koje je

jurcalo kroz sve prostorije. Ana Rasel je stajala nasred stana ispodvelikog staklenog svetlarnika na plafonu. Kada je pogledao gorevideo je njenu siluetu na toj staklenoj površini. Činilo mu se da jeniža nego onda kada ju je sreo u Kvinsi Marketu, verovatno zbogvisine plafona u potkrovlju. Na sebi je imala majicu sa vidljivimtragovima slikarskih boja i farmerke. Bila je bosa. Iza nje je stajaoraširen debeo papir, premazan razblaženim bojama.– Izvinite – rekla je. – Zaboravila sam da dolazite. Koliko je sati?– Tek što je prošlo osam.Devojčica je prestala da trči. Onda je krivila glavu na stranu i dizala

ruke.– Ovo je moja ćerka Rejčel – rekla je Ana.– Zdravo, Rejčel – rekao joj je.Ana je obrisala ruke o farmerke i podigla Rejčel. – Molim vas sedite

– rekla je. – Vraćam se za sekund.– Mogu li malo da razgledam prostor? – pitao je.– Možete, ako hoćete – rekla je preko ramena.Ispratio ju je pogledom, a onda je otišao do kuhinjice i spustio flašu

vina na radnu površinu.Skoro tridesetak slika stajalo je naslonjeno na zidove po sobi.

Dobro je pogledao svaku sliku. Dopale su mu se. Najviše je biloakvarela. Mnoge su rađene mešovitom tehnikom. Sve su bileapstraktne.Otišao je do štafelaja i zagledao se u najnoviji rad. U levom

gornjem uglu stajala je zakačena fotografija: Rejčel je trčkarala krozfontanu na njoj. Prepoznao je mesto – Frog Pond fontana na trgu. Ineke skice su bile prikačene pored fotografije: skice uglova podkojima je padalo svetlo na fontanu. Među skicama je bio i jedanumrljani otisak Rejčeline šake u zelenoj boji.Okrenuo se i malo bolje pogledao sobu.Pola prostora ispod svetlarnika zauzimao je Anin radni prostor –

atelje. Komoda sa svim njenim slikama stajala je na sredini togprostora. Tu su, naravno, bile boje, gomila časopisa, stakleneposude i ostaci potrošenih boja.U drugom delu sobe bio je jedan veliki crveni kauč. Na drvenom

podu bila je crvena krparica. Jedan zid je bio u policama za knjige.Televizor i mali haj-faj uređaj stajali su u ćošku. Najdominantnijastvar u celom prostoru bila je slika na zidu koja je, u stvari,predstavljala mapu sveta. Ovde se nije radilo o apstrakciji, za razlikuod svih ostalih radova. Svaka zemlja na mapi bila je predstavljenadrugom bojom ili nijansom. Jasno su se videle reke kako vijugajupreko kontinenata, kao i guste džungle Azije i Južne Amerike. Dečjaruka je sagradila i mostove u San Francisku, Londonu, Parizu iNjujorku, sa svim mogućim detaljima.Iz kupatila se čula pesma koju je Ana pevala svojoj ćerki – refren je

više puta otpevala.Otvorio je poslednju fioku na komodi i ugledao gomilu nekih crteža

u olovci – potpuno drugačijih u poređenju sa apstrakcijama koje suispunjavale prostor u sobi. To su uglavnom bile minijaturne skicebiljaka – lišća i cveća. Sagnuo se da bolje vidi i pročita imena tihbiljaka, ispisana kaligrafskim slovima: leisbark bor (vrsta mirte),čipkasti slez, papirasti dud, konjska jabuka. Pogled mu se zadržaona crtežu obične smokve, Ficus carica. Voćka je bila rasečena napola, sa izrazito zelenom bojom kore, žućkastim omotačem ispodkore i bledom rozikastom sredinom sa obiljem semena.Ana se ubrzo vratila u sobu sa Rejčel u naručju. Devojčica je bila

oslonjena na Anin kuk. U ruci je držala peškir.– Nadam se da vam ne smeta – rekao je.– Ne – rekla je. Međutim, istog trenutka je pocrvenela. Delovala je

zbunjeno.– To su botanički crteži? – pitao je.– Ne baš.– Skorašnji?– Nisu – rekla je. Prišla je i zatvorila fioku sa crtežima.– Meni se ipak više sviđa nešto ovako – rekao je. – Da li znate za

knjigu Žene cveća?– Ne – promrmljala je.– Viktorijanski ilustratori su radili i... Volter Hud Fič. Poznato vam

je?– Da – rekla je. – Znam Fiča.Rejčel ga je gledala, ali ni reč nije rekla. Trgao se od tog njenog

izgubljenog i ukočenog pogleda.Promenio je temu. – Da li ste mnogo prodali u Kvinsiju? – pitao je.Nasmejala se. – Dve.– Svakog meseca ste tamo?– Da.– I prodate u proseku po dve slike?– Ne – rekla je i slegla ramenima. – Dve slike su dobra prodaja.– Koliko dugo prodajete tamo?– Ne tako dugo – rekla je. – Doselila sam se ovamo pre šest

meseci. Došla sam iz Ogankvita.Pogledao je prvo nju, pa dete. Nisu uopšte ličile: devojčica je bila

krupna i plava, a njena majka sitna, crvenokosa, kratko ošišana, dokje devojčica imala dugu kosu.– Da li ste pregledali moje brošure? – pitao je. Kada ju je prvi put

video sa izloženim delima ispred marketa dao joj je svoju brošuru ogaleriji. Bio je zadivljen njenom tadašnjom reakcijom. Većinaumetnika, čak i amatera, znala je ko je on, a ona, čak i da jeeventualno čula za njega ili njegovu galeriju, ni na koji način to nijepokazala. Samo mu se učtivo zahvalila na brošuri, objasnila munaslove svih svojih dela i ponovo sela na svoju malu stolicu narasklapanje, sa prekrštenim rukama na krilu.Otišla je do kuhinje i izvukla brošuru iz fioke. – Nikada nisam videla

ovakvu brošuru – rekla je. – Kao knjiga je.Zadovoljno je klimnuo glavom. – Dosta me košta štampanje ovakve

knjižice, ali je prezentacija najbitnija stvar – sve je u tome – objasniojoj je.Na ringli se pušila kafa. – Želite li neko piće? – pitala je. Onda je

primetila vino. – Želite li malo svog vina?– Da, hvala.Spustila je Rejčel da bi otvorila flašu. Uhvatio je njen zbunjeni

pogled kada ga je nekoliko puta pogledala. Devojčica je sela na pod.Osećao je da ga dva para očiju stalno ispituju i procenjuju.Kada mu je dodala čašu, rekao je: – Voleo bih da izložim nekoliko

vaših slika.

– Ali ne i da ih kupite – rekla je.– Ne radi se to tako.– O, da – rekla je. – Pusti snovi.Pijuckao je vino i pažljivo je posmatrao. Onda je pogledao dete.

Primetio je da je devojčica držala olovku u ruci kojom je crtalakrugove po drugoj podlaktici.– Rejčel – opomenula ju je Sara.– Ona mapa je stvarno dobra – rekao je i klimnuo glavom prema

suprotnom zidu.Pogledala je u tom pravcu. – O, da, to je za Rejčel.Nastupila je kratka tišina. Razmišljao je koliko neko mora biti

popustljiv da bi dozvolio detetu da slika po celom zidu.– Vino je divno – rekla je Ana i podigla čašu.– Sviđa vam se?– Jako.– Vino je nešto što me interesuje, između ostalog – rekao je.– Da ga pijete?– Da investiram.Klimnula je glavom i nasmešila se. – U šta još investirate? – pitala

je.– U ljude kao što ste vi – rekao je.– Uh. – Polako i nežno uzela je olovku iz Rejčeline ruke. – Nikada

nisam razmišljala o sebi kao o dobroj investiciji.– Možda vas ne interesuju izložbe i izlaganja na izložbama – rekao

je. – Znam neke umetnike koji to ne vole.Ana skrenu pogled sa Rejčel na njega. – Izložili biste moje radove?– Da. Kada dođe vreme za to.– Stvarno?Nasmejao joj se. – Neki od ovih radova ovde veoma bi se dobro

prodali.Ustala je. – Pokažite mi ih.Išli su od jedne do druge slike. Zadržao se na tematski sličnim

slikama: poluapstrakcijama na kojima su se videli Boston i NovaEngleska, prepoznatljiva mesta kao što su Nentaket, Metodističkacrkva sa visokim belim zvonikom koji se uzdizao iznad sivkastihkrovova Provinstauna, svetionik Nobska u Falmutu...– Ali, ovo nisu moja najbolja dela – rekla je.

– Treba da mi verujete. Imam dobru procenu – rekao je.– A šta je sa mojim mišljenjem? – rekla je.– Pokažite mi najbolje slike po svom izboru– rekao je.Otišla je u neku sobu koja je, po njegovom mišljenju, verovatno bila

spavaća soba. Iznela je tri uramljene slike. Pažljivo ih je pogledao izaključio da su boje prejake, kao da su bile osvetljene od pozadi.Koristila je nekoliko nijansi narandžaste boje. – Na šta me ovopodseća? – pitao se.– To je Vermont – rekla je.– Vermont u jesen. U tehnikoloru.– Ne sviđaju vam se – rekla je.– Nisu dovoljno komercijalne, kao neke druge.– Ja i ne želim da budu komercijalne.Nasmejao se. To je otrcana fraza. Prstima je prešao preko rama

njemu najbliže slike. – Treba promeniti ramove – rekao je. – Ko vamje to radio?– Moja majka – odgovorila je.Ostao je bez teksta. To mu je zazvučalo prosto smešno koliko je

bilo naivno.Ispio je vino do kraja i polako i precizno spustio čašu na kuhinjski

šank. – Morate verovati mom sudu – ponovio je.Nije bilo nimalo lako impresionirati je i pridobiti.Zbog toga mu se i svidela.Neće mu dati slike Nove Engleske, zato što on nije ni bio

zainteresovan za njih, pa je neće ni dovesti u situaciju da mu teškasrca daje svoje omiljene radove. Te tople julske večeri rastali su seveoma uljudno i pristojno. Nije bio spreman da je ubeđuje i nagovarana bilo šta.Dok se vraćao, razmišljao je o njoj. Iritirala ga je njena tvrdoglavost,

međutim, u isto vreme joj se i divio, bez obzira na to što mu je biloteško da sam sebi to prizna. Nedelju dana posle toga ponovo jeotišao u Kvins Market, ali nje nije bilo tamo. Nije je bilo ni narednihnedelja. Jednog dana krajem avgusta, negde oko ručka, ponovo jesvratio do nje.Ovoga puta je bila sama. Svi prozori u potkrovlju bili su otvoreni.

Duvao je neki povetarac i vazduh više nije bio tako vlažan. Tog jutraje bio pljusak, pa su se još uvek videle kapi na oknima. Nije radila za

štafelajom, već na podu, radila je na jednom kolažu.– Novi pravac – rekao je.– Ne baš.Osvrnuo se oko sebe. – Da li vam je ćerka tu?– Nije – rekla je. – Kod bake je. Otišla je na nedelju dana. – Gledala

je u pod, šetajući gore-dole, odmeravajući i procenjujući ono što jetog jutra uradila. Onda se okrenula i uzela teksas jaknu sa stolice. –Spremala sam se da izađem – rekla je.– Na ručak?– Da kupim neke namirnice. Nemam ništa za jelo u kući.– Idete sa mnom na ručak – rekao je.Pogledala je svoju odeću: majicu i otrcani šorts.– Sačekaću vas, ako želite da se presvučete – rekao je.Oklevala je. Osmeh joj je titrao u uglu usana. – Vodite me na neko

egzotično mesto? – pitala je.– Kuda god želite.– Je li to fino ubeđivanje?– Oko čega?– Da vam dam Novu Englesku.– Ne, ni slučajno – rekao je. – Imam previše slika. Nemam dovoljno

mesta da ih sve izložim.– Razumem – promrmljala je. – Znači, nećete napraviti nikakav

izuzetak da biste izložili moje radove?Nasmejao se. – Pošto nećete da mi ih date, onda je to samo

teorijsko pitanje. Odveo ju je u Giuhamu.Čim su seli, rekla je: – Nikada ranije nisam jela suši.– Ne volite morske plodove? – pitao je.Nasmejala se. – Rođena u Bostonu, a da ne volim morske

plodove? Nemoguće.Sve više mu se sviđala. Jela je brzo, kao da žuri, kao da celog

života samo nekuda jurca.– Ispričajte mi nešto o sebi – rekao je.Završila je žvakanje zalogaja, a onda malo iskrivila bradu. –

Dvadest pet, samohrana majka.– Bili ste udati?

– Nisam.– Znači, sami podižete Rejčel od njenog rođenja.Dobro ga je odmerila. – Pa?– Ništa. Samo pitam.– Majka mi pomaže – rekla je Ana. – U stvari, do nedavno smo

živele kod nje.Posmatrao ju je dok je probala miso supu. – Rejčel je naočito dete

– rekao je.Pogledala ga je. – Mislite?– Da.Ona samo klimnu glavom.– Oduvek živite u Novoj Engleskoj? – pitao je.– Uglavnom – rekla je. – A vi?– I ja.– Ali, sigurno morate mnogo da putujete.– Da. Uglavnom idem u Evropu. London, Pariz.– London, Pariz, Njujork i Rim – rekla je. – Kao na flašicama

parfema.– Molim?Nasmejala se. – Na flašicama parfema moje majke uvek su

ispisana imena tih gradova. Kada sam bila mala, verovala sam da ćuih sve videti.– Bili ste u nekom od njih?– Nisam, ali ću ići – rekla je.– I treba – rekao je. – Italija i Francuska su prava mesta za

umetnike.– Sada to ne bih mogla sebi da priuštim – rekla je.Posle supe stigao je i brod sa blagom. Oduševljeno je zurila u

glavno jelo.– Kako se ovo jede? – pitala je. I kada joj je pokazao, nastavila je

da zapitkuje. – Šta je ovo? A ovo? – Sve joj je potanko opisao.Bila je prilično detinjasta, zaključio je. Ili mu se samo tako činilo.

Možda samo nije bila dovoljno svesna same sebe, svog ega. Ustvari, daleko je bila od samosvesnosti.– Ako biste mi poverili prodaju svojih slika, možda biste i mogli sebi

da priuštite neko putovanje – istakao je.Sedela je i duboko se zamislila. – Gospodine Geret – rekla je – ako

biste mi prodali slike, pokrila bih minuse na svojim kreditnimkarticama.– U dugovima ste?Glasno se nasmejala. – Zvučite kao neki stariji čovek.– Ja i jesam stariji čovek – rekao je.Smejala se od srca. – Dobro, dobro – rekla je. – Onda je kod vas

sve po propisu i kako treba.– To ne valja? – pitao je.Vrtela je rukom, pokazujući mu da može da bude, a i ne mora. –

Hoćete da mi kažete da vi nemate nikakve dugove?– Nemam.– Nikome ništa ne dugujete? Nemate neku pozajmicu ili kredit?– Ništa od toga.– Isuse – začuđeno je rekla.Brzo je prešao na konkretan predlog. – Dozvolite mi da vam

pomognem.Odmahnula je glavom. – To bi značilo samo još gore zaduživanje,

Džejmse.– Ne govorim o zaduživanju. O poklonu je reč.Zinula je od čuda. – Zašto biste to radili? – pitala je.Izbegao je direktan odgovor. – Onda mi prepustite prodaju vaših

slika – rekao je.Uzdahnula je. – Svih?– Ne. Uzeću dve.– To je manje nego što ste hteli pre mesec dana – rekla je.– I koliko ste se još zadužili ovog meseca? – pitao je.– To nije fer.– Pa, ne zadužujem se ja – rekao je.Od decembra, odnosno od Božića, više nije morala da vodi brigu o

neplaćenim računima. Prva izložba u novembru je odlično prošla.Prodao je četrnaest slika.Veče pre Badnje večeri, ušla je u galeriju u raskošnom vunenom

kaputu. Onda se ponosno okretala ispred njega. – Sviđa ti se? –pitala ga je.– Da.– Božićni poklon od mame.Do tada je već upoznao i Grejs. Jednog letnjeg dana njih dve su

svratile do njega da Ana uzme ček. Prve dve slike je odmah prodao,a ubrzo posle toga i četiri druge. Jedna je bila izuzetno velika. To jebio njen prvi pokušaj da napravi tako veliku sliku. Grejs tom prilikomnije mnogo govorila. Bila je izuzetno ljubazna – kasnije je shvatio dase tako obično ophodila prema ljudima koji joj se u startu nisu dopali.Za Božić, galerija je bila puna dela koja su bila prilično tipična,

jasna i slikovita, ona koja su tradicionalno dobro prolazila u vremepraznika. Na njegovo nagovaranje, Ana je naslikala četiri manje slikeu ulju sa prepoznatljivim zimskim pejzažom. Grejs je prosto viknulaod zaprepašćenja kada ih je videla. Na njima je obično bila nekakuća u šumovitom predelu, sa dugačkim puteljkom ispred kuće kojije vijugao niz padinu.Ana je stajala u galeriji umotana u svoj dugački crni kaput. Oko

vrata je imala plavi somotski šal. Delovala je neverovatno živo iblistavo naspram spoljašnje sumorne hladnoće. Oči su joj se prostocaklile. Bio je impresioniran njenim izgledom.Impresionirala ga je celim svojim bićem. Ta njena privlačnost ga je

iznenada i neočekivano potpuno opčinila. Pogodila ga je kao grom izvedra neba. Odmah mu je postalo jasno zašto je onog dana otišaoda je poseti u njenom stanu u potkrovlju i zašto je bio uporan da jojse približi i zašto je bio ubeđen da je drugačija od svih drugih ženakoje je poznavao, koje su u poređenju sa njom bile samo mutnesenke sa svojim prostim ukusom i bljutavom poniznošću.Dok ga je gledala preko galerije, preko umotanog plavog šala, imao

je utisak da ga gleda Madona, onim svojim čistim i neiskvarenimpogledom.– Imam nešto za tebe – iznenada je rekao.Ušao je u kancelariju i ubrzo izašao sa jednom kutijicom koju je

kupio za pohlepnu ženu izvesnog Bramina, koja je krila njihovu tajnuvezu od svog samozadovoljnog muža. Uostalom, ona više uopštenije bila važna. Pružio je Ani kutijicu. Ona je polako otvorila poklon izačuđeno ga gledala. Nije ništa rekla. – Antikvarna je – rekao je.Poklon je bio izuzetan – ogrlica od isprepletenih srebrnih latica

cveća iz viktorijanskog doba, izrađena u Londonu.– Cveće – rekla je.– Mislim da su ljiljani – rekao je.Stajala je ispred njega, sa ogrlicom u jednoj ruci. Prstima druge

ruke nežno je prelazila preko ogrlice, ne podižući pogled prema

njemu.– Stavi je – rekao je i prišao joj.Grickala je usnu. Taj njen običaj mu je već bio dobro poznat.– Želiš li da je staviš? – pitao je.Zatvorila je kutijicu. – Hvala ti, ali ne mogu to da primim – rekla je.Namrštio se. – Nešto nije u redu?– Ne, ne.– Mislio sam da voliš srebro.– Da, volim – rekla je. – Divna je, ali ne mogu to da primim od tebe.

Preskupa je.– Imaš srebrnu narukvicu. Mislio sam...– Stvarno je divna – ponovila je i nekoliko puta klimnula glavom.Uhvatio ju je za obe ruke, zajedno sa kutijicom koju je držala. Onda

je nežno gurnuo kutijicu prema njoj. – Možeš i hoćeš da je uzmeš –rekao je. – Inače ćeš me jako uvrediti.U martu joj je organizovao izložbu u Njujorku. Nije bilo nimalo lako:

prvo je prostor bio neadekvatan, a onda ga je ta promena mestaužasno koštala. Tu je uspeo da obezbedi i prve narudžbine odstrane nekih korporacija: jedna modna kuća je potraživala šest nekihbledunjavih slika.Ana je u to vreme bila prilično rastrzana svojim ličnim brigama.

Preporučili su joj da Rejčel posle Uskrsa pređe u internat. Za Rejčelbi to bila velika promena – nikada do tada bez majke ili bake nijeprovela ni jednu jedinu noć.– Ne znam šta da radim – požalila mu se kada su se našli u jednom

restoranu da ručaju. Bila je potpuno rastrojena, nervozna i bledakada je ušla. Uvek je bila bleda kao krpa kada se tako osećala.– Ko ti je predložio školu internatskog tipa? – pitao je. Konobar je

cupkao pored stola i čekao narudžbinu. Ana ga uopšte nije primetila.Nervozno je premeštala jelovnik iz ruke u ruku. – U njenoj školi –

rekla je. – Radi se o nekom njihovom... uspešnom... programu –rekla je. Jedva je uspela da nađe adekvatnu reč.– Pa onda iskoristi tu priliku – rekao je.Ozbiljno ga je pogledala. – Jesi li čuo šta sam rekla? – pitala ga je.– Jesam.– Program je u pitanju – rekla je. – Oni to tako zovu. Kao da se radi

o nekakvim mašinama.

– Siguran sam da to nema nikakve veze sa tim – rekao je.– O, ti si uvek tako siguran i nepokolebljiv – rekla je i tresnula

jelovnik na sto.Pozvao je konobara. – Uznemirena si – rekao je.– Lako je tebi – rekla je.– Molim?Odmahnula je rukom. – Nemaš decu. Nemaš ženu. Nemaš ni

partnerku. Nikome ne moraš da udovoljavaš.– Samo pokušavam da ti dam neki savet.– E, pa, nemoj – rekla je. – Nemoj da mi deliš savete.Ustala je i izašla iz restorana.Veče pre otvaranja izložbe trebalo je da odu u Njujork njegovim

kolima. Vozač je parkirao auto uz sam ivičnjak, ispred njenog stana.Ona je već stajala na ulici i čekala ih, umotana u dugačak crni kaput,sa plavim šalom oko vrata i torbom pored nogu. – Tačna si – rekao jedok je šofer ostavljao torbu u prtljažnik. Nije skidao oči sa nje.Izgledala je tako nežno, krhko i netaknuto.– Rejčel nije tu – rekla je.Tokom celog puta uglavnom su ćutali. Čak i kada su se čekirali u

hotelu, jedva da je progovorila koju reč. Otišli su pravo u galeriju daprovere kako su slike postavljene. Neko vreme se ponašala kaoprava poslovna žena – hladno i drčno. Insistirala je da dve slikezamene mesta, ali je jedna bila nešto manjeg formata, što je izazvaloi mnoga druga pomeranja da bi se uskladile i po veličini. Međutim,bila je uporna u svojim zahtevima. Stajala je i posmatrala prostorskrštenih ruku i kamenog lica. Nije bio siguran da li je i dalje bilaljuta: delovala je mirno – potpuno je vladala situacijom. Tri sata su sezadržali u galeriji oko tog razmeštanja slika. Prošlo je jedanaest kadasu izašli. Tog trenutka jedino je želela da što pre stignu do hotela.Otišla je do vrata svoje sobe, ne osvrćući se ni na koga. Tek tada,dok je vadila ključ iz tašne, primetio je da plače. – Šta je? – pitao je.Odmahnula je glavom, otključala vrata i ušla unutra. Nije zatvorila

vrata za sobom.Pošao je za njom. Sela je na ivicu kreveta. Izgledala je utučeno.

Bila je užasno mršava, sa upalim očima.– Jesi li bolesna? – pitao je. Otvorio je mini-bar i sipao joj brendi.

Uzela ga je bez pogovora. – Ili brineš zbog izložbe?

– Ne.– Šta je onda?Ćutala je. Uzela je daljinski i počela brzo da menja kanale. Boje

svetlosti sa televizora prelazile su joj preko lica. Onda je ugasila TV ibacila daljinski. Odleteo je preko stočića pored kreveta na pod. – Dali ja uopšte radim bilo šta kako treba? – rekla je.Seo je naspram nje. – Slikaš prilično dobro – rekao je.Podigla je glavu, pogledala ga i kiselo mu se nasmejala.– Nisi zadovoljna – rekao je.– Nisam.– Izložbom?– Ne, ne.– Onda sa Rejčel – zaključio je.Zurila je u tepih na podu. – To je veoma čudno – promrmljala je. –

Ta prisnost. – Podigla je glavu i pogledala ga. – Kako uopšte možešda živiš bez tog osećaja? Onda je primetila njegov neobičan izrazlica. – Izvini – rekla je. – Baš sam bila gruba i nepristojna.– Ne, nisi – rekao je. – U stvari, potpuno si u pravu. Nemam sa kim

da budem prisan.– A šta je sa roditeljima? – pitala je.– Oboje su umrli u protekle tri godine.– Žao mi je. Izvini – ponovo je rekla.Nagnuo se napred. – Nisi ti kriva ako ne postoji prava prisnost

između tebe i deteta kao što je Rejčel – rekao je.Napravila je ružnu grimasu. – Ona pokazuje osećanja i saoseća sa

drugima na neki svoj način – rekla je. Prekrila je lice šakama i bacilase na krevet. Dlanovima je jako pritiskala oči. – Ali, ja...– Da nije novac u pitanju? – pitao je. – Treba ti još para?– Ne – rekla je i počela da jeca.– Nešto treba Rejčel? – nastavio je sa pitanjima.– Ne. – Sklonila je šake sa očiju, ali ih je istog trenutka prekrila

jednom rukom. – Hoćeš, molim te, da odeš − rekla je.– Ali, mogao bih da ti pomognem oko još nečega – rekao je. – Mora

da ima nešto što još mogu da učinim za tebe i pomognem ti. –Kleknuo je pored nje. Skoro ponizno. Sklonio joj je ruku s očiju.Zbunjeno ga je gledala.– Zar ne kapiraš koliko želim da ti pomognem? – pitao je.

– Mogu sama – prošaputala je.Uzeo joj je ruku i polako je okrenuo. Nežno joj je poljubio dlan. –

Predugo si bila sama – rekao je. – Zaista predugo.

20.

Dejvid je stigao do Anine kuće sutradan ujutru u deset. Padala jeslaba kiša. Jutro je bilo sveže. Pritisnuo je zvono. Na vratima sepojavila nepoznata žena. – Je li Grejs tu? – pitao je.Žena ga je ispitivački gledala brišući mokre ruke krpom. – U

prodavnici je – rekla je.– Ja sam Dejvid Mortimer – rekao je. Čim je video kako se šokirala i

kako se blokirala kada ga je videla, brzo je nastavio: – Hteo sam darazgovaram sa Grejs. Vraćam se iz bolnice.Pustila ga je unutra i povela ga ka kuhinji. Na stolu su stajali čajnik,

neki prljavi sudovi, načet hleb... – Tek što smo doručkovale – reklaje. – Hoćete li kafu?– Ne, hvala – rekao je. U glavi mu je bubnjalo od silne kafe koju je

te noći popio. Seo je.– Kako je Ana? – pitala je.Zastao je. Umor mu je pomutio razum. Čak i dolazak taksijem do

Anine kuće činio mu se potpuno nestvarnim. Čudno kako ceo svetmože da se okrene samo u jednom danu. Stvari su se neverovatnombrzinom menjale. Kada je izašao iz bolnice na ulicu, ušao je upotpuno novi svet, kao da je prešao sa jedne planete na drugu.– Izvinite – rekao je i obrisao lice. – Vi ste Anina prijateljica?Sela je preko puta njega i pružila mu ruku. – Ja sam Džen Moris –

rekla je. – Živim u susednoj kući.Rukovali su se. – Dugo poznajete Anu?– Oko tri godine.Pogledao ju je. Izraz lica te žene govorio mu je da jedva čeka da

čuje novosti. – Nešto se noćas dogodilo? – pitala je. Primetio je da jeuredno savila krpu i spustila je na sto. Sedela je uspravno i gledalaga pravo u oči. Govorila je sama sebi da mora biti spremna da čuje inajgore. – Ani se nešto strašno dogodilo?– Ne Ani – rekao je Dejvid. – Neki dečak je u pitanju. Imao je

šesnaest godina.

– Dečak sa njenog odeljenja?– Da. Umro je na odeljenju intezivne nege pre sat vremena.Oko pola šest, u svitanje, Dejvid je izašao sa odeljenja na nekoliko

minuta. Kada se vratio, dečakova majka je stajala nasred hodnika.Za sekund je bila sama. Digla je ruke i raširila ih, kao da nije želelaništa da dotakne. U istom trenutku one druge dve žene su došle donje. Uzele su je za ruke i pokušale da je odvuku u stranu i stalno jojnešto govorile isprekidanim i hrapavim glasovima.Kad im se Dejvid približio, žena je krenula. Došla je skoro do njega,

otimajući se iz ruku druge dve žene. Zabezeknuto ju je gledao. Očisu joj bile širom otvorene. Ništa nije rekla, samo je zurila u njega.Zbog žestine tog njenog pogleda za trenutak je imao osećaj da će gaudariti.Čim je stigao do vrata odeljenja primetio je neko komešanje oko

kreveta tog dečaka. Kada se okrenuo, ugledao je one dve žene kakopokušavaju da je ubede da ponovo uđe unutra. Sestre su polakosklanjale aparate oko kreveta. Ustuknuo je od užasa i zbunjenosti.Tog trenutka je shvatio da je upravo na tim vratima mučno prošaokroz duboku žalost, a da je nije ni prepoznao.Povukao je stolicu u ćošak iza Aninog kreveta. Video je dečakove

ruke sa ogrebotinama od puta po kome su ga vukli. Ogrebotine supostale sivkaste i beživotne. Pogledao je prste na ruci bližoj njemu.Bili su opušteni i malo savijeni. Onda je pogledao Anine ruke koje suležale na čaršavu, sa skoro isto tako savijenim prstima.Geret je stigao u osam sati.Izgledao je odmorno. Skoro bezbrižno. Na sebi je imao tamno

odelo, belu košulju i kravatu sa srebrnastom i crnom šarom. Čim gaje Dejvid ugledao, kroz glavu mu je proletelo: „Ti, čoveče, izgledaškao pravi, prokleti pogrebnik”. Dečakov krevet je do tada već bioprazan.Geret je pružio ruku. Dejvid je za sekund ustuknuo. Verovatno je to

imalo veze sa bojom mesa beživotne ruke i prstiju. Nije ni Aninu rukudodirivao otkada je onaj dečak umro. Verovatno instinktivno. –Izgledaš umorno – rekao mu je Geret.Razgovarali su par minuta. Geret mu je ponudio svoj apartman.

Uzeo je ključ koji mu je Geret dao i izašao iz bolnice, čvrsto rešen daode i na onu drugu adresu, do Bekon Hila. Dok je stajao na

raskrsnici počeo je da razmišlja o Geretu, podstaknut njegovimizgledom, stavom, lakoćom komuniciranja i tonom. Onda se setio islika u njegovom apartmanu i osetio miris rashladnog uređaja.Odjednom je strašno želeo da vidi Grejs. Zaustavio je prvi taksi kojije tuda prolazio.Džen Moris je i dalje netremice gledala u njega.– Dejvid Mortimer – rekla je.Namrštio se. – Molim?– Vi ste, znači, Dejvid Mortimer – rekla je i neočekivano se glasno

nasmejala. – Sigurno mislite da sam glupa – rekla je. – Čula samkada ste rekli ime i u tom trenutku ga uopšte nisam registrovala –nisam ga povezala ni sa čim. – Ustala je i uzela čajnik. – Skuvaćučaj da se osvežite. – Ponovo se nasmešila. – Možete li da verujeteda nisam ukapirala.– Izvinite – rekao je. – Ništa vas ne razumem.– Iz Engleske ste?– Da, ali...– Sada ste došli iz Engleske...– Juče – rekao je. – Grejs me je zvala.Džen razrogači oči. Spustila je čajnik na ringlu i obema rukama

pokrila lice, uzdišući i smejući se u isto vreme. – Stvarno? Gospode– mrmljala je. Spustila je ruke. – I vi ste stvarno došli. Došli ste.– Da, ja...Pogledala ga je i dobro ga odmerila od glave do pete. Dobro je

prostudirala njegovu odeću, ruke i lice. – Videla sam vašu sliku –rekla je. – Više puta sam je gledala. Sada ste ovde, glavom ibradom.– Moju fotografiju?– Ne. Crtež.– Crtež?– Ne znate ga– rekla je. – Ne možete ni da ga znate.– Anin crtež?– Koliko ima od kada ste poslednji put videli Anu?– Jedanaest godina.Ponovo se nasmejala i pogledala u pod. – O, Bože – promrmljala

je. – Mnogo. – Onda ga je opet pogledala. – Jeste li videli Rejčel? –pitala je.

– Jesam.– Gore je. Hoćete li do nje?– Neću...– Crta. Da li ste znali da je talentovana za crtanje kao i Ana?– Jesam.– I nećete da odete do nje? – navaljivala je Džen. – Slobodno idite.

Njena soba je desno. Kad se popnete skroz gore, skrenite desno.– Čujte, Džema...– Ja sam Džen. Dženifer.Klimnuo je glavom u znak izvinjenja. – Džen, ne mogu da se

zadržavam.– O, vraćate se u bolnicu – rekla je.– Ne. Idem kući.Zbunjeno ga je gledala. – Kući? – ponovila je. – Ne valjda u

Englesku? Ne sada?– Ne očekujem da me razumete – rekao je. – Ani ne mogu da

pomognem, a Rejčel ne poznajem i ne mogu ni da doprem do nje, aona je glavni razlog mog dolaska. Trebalo je da je upoznam i da onamene upozna. To se očigledno neće nikada dogoditi.– Naravno da hoće! – rekla je Džen.Gledao ju je pravo u oči. – Budimo otvoreni – rekao je. – Neće

praviti nikakvu razliku između mene i bilo kog drugog muškarca.– Grešite – rekla je Džen. – Da je bar malo bolje upoznate...– Sve u svemu, ja nemam šta da im ponudim.– Nemate šta da im ponudite?Zbunjeno ju je gledao.– Izvinite – rekla je. – Izvinite što raspravljam sa vama o tome.– Nije ni trebalo da dolazim – rekao je.– Kada biste samo mogli da ostanete još nekoliko dana. Zbog

Rejčel.– Šta bi joj to uopšte značilo? – pitao je. – Šta bi se promenilo kod

nje?Gledala je za njim kada se okrenuo. – Mnogo što šta – promrmljala

je.– Sumnjam – rekao je.Nastupio je tajac. Džen Moris i dalje nije skidala pogled sa njega. –

Niste ni svesni koliko ste ovde potrebni – rekla je na kraju. Izašla je

kroz kuhinju u hodnik. – Hoćete li samo nešto da mi učinite? – pitalaga je.– Šta?Ispružila je ruku. – Samo pođite sa mnom – rekla mu je.Popela se na sprat i prošla pored Rejčeline sobe iz koje se čuo

uključen TV, a onda je otišla još malo gore nekim uzanimstepenicama. Išao je za njom. Tavanica je tamo bila prilično niska.Džen je otvorila vrata ispred njih i nasmešila mu se. Morao je da sesagne da bi ušao. Bio je to Anin atelje.Prostor je bio ogroman – isto koliko i cela širina i dužina kuće. Na

vrhu potkrovlja bila su dva ogromna prozora – svetlarnik. Na sredinije bio drveni sto od borovine. Sa strane su bili ormani i police za savpotreban materijal. Svuda okolo bile su duboke police na kojima sumogle da se smeste sve vrste papira, u rolnama ili tabacima,slikarska platna svih veličina, oblika i kvaliteta, razne slikarske boje ičetkice. U ateljeu su stajala i dva štafelaja, jedan otvoren i jedanspakovan, i neka drvena skalamerija, nešto nalik na ogromanštafelaj, sa zavrtnjem na vrhu, koja je dosezala skoro do plafona.Džen je ušla za njim.– Džejms joj je sredio i opremio sav ovaj prostor – rekla je. – Njoj se

nikako ne sviđa. Mrzi ga.– Stvarno? – rekao je i nasmejao se. – Izgleda savršeno.– Zato ga i mrzi – rekla je.Prešao je prstom preko najbliže police: bila je od pravog drveta –

hrastovine, a ne od neke plastike – Skup materijal – rekao je.Pažljivo je razgledao sve oko sebe.– Rekla je da je počela da vodi više računa o nekom redu i

sređivanju stvari – dodala je Džen.Nasmejao se. Ana koju je on poznavao, bila je sva svoja. Dobro se

seća urolanog frotira sa džepovima u kojima je držala tube sabojama, parče flanelske krpe i sunđer za razmazivanje boja, kao itrake papira u rolnama, koje je ona sama nazivala prevarantskim, jerih je lepila u određenim oblicima preko nekih delova slike,premazivala bojom, pa onda odlepljivala, tako da je na tom mestudobijala željene efekte, kao na primer sunce iza oblaka ili nekubeličastu senku na sivom, kao fotografski negativ.– Pametno smišljeno – rekao joj je jednom prilikom.

Samo je slegla ramenima. – To je trik – rekla je. – Prevarantskatraka.– Možeš da koristiš i frisket – onu specijalnu tečnost za to – dobiješ

isti efekat – rekao joj je.– To košta – rekla je.Prešao je preko cele sobe. Na drugom kraju je stajala fotelja

presvučena crvenom kožom, koja je bila prilično pohabana i usijanana mestu za sedenje. Na rukohvatima su se videli okrugli mesinganiekserići. Rukom je prešao preko fotelje.– Od njenog dede je – rekla je Džen.Mogao je da je zamisli kako sedi na njoj, kako njena koža dodiruje

crvenu kožu fotelje. Prstima je prešao preko rukohvata na kome jeostao neki slab trag od dodira neke druge ruke.– Sedite – rekla je Džen.Nije mogao da sedne u tu fotelju. Nekako je bila suviše lična i

njena. Seo je na pod pored nje i savio noge u kolenima. Laktove jeoslonio na kolena, a glavu na jednu ruku.– Umorni ste – rekla je Džen.– Jesam.– Spavali ste u bolnici?– Nisam. Samo sam malo dremnuo.– Ponekad obezbede neku prostorijicu za takve situacije.– Nisam mogao tamo da spavam – promrmljao je. Rukom je prešao

preko očiju.– Sedeli ste pored kreveta?– Rekli su mi... – Spustio je ruku sa očiju do usta.Džen mu se približila. – Šta su vam rekli? – pitala je.– Da joj pomognem. Dali su mi... neke stvarčice... nešto kao neku

plastičnu lopticu koju možete da stiskate prstima i neku krpicu, kojaje s jedne strane meka, a s druge gumena.– Da se testira osećaj? – pitala je.– Da. Za stimulisanje različitih osećaja.– Da bi se probudila.Namrštio se. Pogledao je u pod, pa u svetlarnik na plafonu.– Možda samo služi kao sedativ – rekla je. – Posle operacije.– Ne reaguje – rekao je. – Ponovo su radili test. Čak i refleksi...– Gospode bože – rekla je Džen. – Da li Grejs zna za to?

– Još ne.Oboje su zaćutali. Svako je imao svoju predstavu o tom fenomenu:

toj parodiji sna.– Ona uopšte ne izgleda tako loše – tiho je rekao. – Što nije bio

slučaj sa onim dečakom – moglo se videti po izgledu njegoveglave...i lica... što kod Ane nije slučaj. – Podigao je glavu i pogledaoje. – Nikakve koristi od mene – rekao je. – Stvarno sam beskoristan– rekao je. Ruka mu je prosto mlitavo pala dole. Pogledom jepreleteo preko stolice. – Kada su mi dali ono parče materijala sa dvalica... nisam čak smeo ni da ga uzmem u ruku – priznao joj je. –Neko drugi treba da bude pored nje. Neko drugi joj je potreban.Džen ga je nekoliko trenutaka samo gledala.Onda je otišla do neke komode na drugom kraju sobe. Zavukla je

ruku skroz iza nje i izvukla jedan ključić, koji je tamo stajao skriven.Onda je otvorila vratanca i pažljivo izvukla jednu prilično velikudrvenu kutiju bez poklopca. – Dejvide, dođite ovamo – rekla je.Digao se sa poda i krenuo prema njoj. Kada joj se približio, gurnula

mu je tu kutiju preko stola. U jednom ćošku te kutije stajalo je neštozavijeno u neobičan, kariran papir za uvijanje. – Šta je to? – pitao je ipogledom prešao preko cele kutije – tabaka papira vezanihgumicom, nekoliko blokova za crtanje, neke druge manje kartonskekutije.– Hajde, otvorite taj paket – rekla je Džen.Tako je i uradio, zbunjeno gledajući u nju.Ispostavilo se da je neka knjiga bila zavijena u taj papir. Prilično

velika – oko dvadeset i pet centimetara dugačka, dvadeset široka ioko pet centimetara debela. Korice su bile presvučene zaštitnimpolivinilskim omotom. Na crnoj podlozi korica bio je zlatan ugraviranmotiv koji je podsećao na koru drveta. Ivice stranica knjige bile sutakođe zlatne. Izgledale su kao zlatan list. Otvorio je korice. I ta prvaunutrašnja strana bila je slično dizajnirana, samo ovoga puta ukombinaciji blistave narandžaste i zlatne boje. Onda je okrenuo list ipogledao naslovnu stranu. Kina, Riznica bašti. Tu je stajao i potpisautora, napisan penkalom, uspravnim rukopisom: E.H. Vilson, čuvarArnold Arboretuma na Harvardu.Dejvid pogleda Džen. – Ovo je prvo izdanje – rekao je. – Ovo je

Vilsonov originalan potpis.

– Da – potvrdila je Džen. – Ana je kupila ovu knjigu pre dve godine.– Dugo je nisu štampali – rekao je. – Teško se može doći do nove

verzije. Verovatno je malo ostalo. Možda ih ima još samo desetakili... čak manje. Ko zna. Nije ni važno.– Ona zna – rekla je Džen.Pogledao ju je za trenutak, a onda nastavio da prelistava knjigu.Prvo je naišao na Vilsonov predgovor, napisan 15. februara 1929.

Dejvid je samo još jednom pre toga imao prilike da ga vidi. Citirali suga u njegovoj biografiji koju je našao u Oksfordu. Skoro je napametznao rečenice iz tog predgovora: „...od pupanja i punog cvetanjaforsitija i julan magnolija u rano proleće, do božura i ruža u leto,kineski doprinos cvetnom bogatstvu je vidan... 1899. sam prvi putkročio na kinesko tlo, a napustio sam ga 1911...”– Gde je uspela da je nađe?– Na nekoj aukciji.– Aukciji knjiga? – ponovio je.– Da, antikvarnih knjiga.– Kako je saznala za to? – Nije skidao pogled sa knjige. –

Pretpostavljam da ju je Geret kupio.– Nije, Dejvide – tiho je rekla Džen. – Džejms nema pojma da je

ima. Nije znao za aukciju, niti koliko je koštala. Ne zna ni sada.Namrštio se. – Hoćete da mi kažete da je odlazila na aukcije

antikviteta...– Dugo je to radila – potvrdila je Džen. – Čak i kada su se vremena

malo promenila pa je malo zarađivala i uglavnom bila na pozitivnojnuli.– Samo zbog ove knjige?– Da, samo zbog nje.Polako je okretao izbledele požutele listove, koji su bili neravni, jer

su ih ručno sekli. U knjizi su bile Vilsonove lične fotografije:Paulownia fargesii, skoro 200 metara visoka u punom cvetanju...Sapindus muskorossi, oko 300 m visoka i 5 m u obimu, krivudavasilueta na planinskoj padini, malo nagnuta na levu stranu zbog težinegrane koja se pružala na oko 150 m, paralelno sa tlom. Krošnja sedizala u visine, na još oko 200 m, malo nagnuta na desnu stranu, štoje činilo dobru ravnotežu sa niskom granom. Ispod nje, u hladu,nalazio se memorijalni hram, sa tipičnim budističkim krovom na tri

nivoa. Na levoj strani slike video se kameni put koji je vijugao krozpolja.– Pirinčana polja u Red Bejsinu... seoski tržni centar Tan-Ča-Tjen.Tan-Ča-Tjen se prosto raširio na obale reke, sa svojim

mnogobrojnim širokim i ravnim krovovima, koji su visili nad vodom.Delovao je kao neka gomila ćoškastog krša koju je voda izbacila naobalu. Iznad njega uzdizale su se visoke, vertikalne, krečnjačkestene, čije vrhove kamera nije mogla ni da uhvati. U daljini, namalom trouglastom delu neba koje se videlo iznad jednog od vrhova,videli su se i neki beli oblačići. Kinesko lala drvo... na božanstvenoj padini. Dole iznad doline

gomilali su se oblaci, a gore se prostirao venac planina, sa jasnimobrisima, kao da ih je neko izvezao. Vetar se igrao i mrsio lišćeraskošnog drveta, grdosije visoke skoro tri stotine metara, prkosećizemljinoj teži. Ovaj primerak je bio mnogo veći od bilo kog drugogkoji se negde uzgajao. Drvo je dobilo ime po obliku lišća, saizraženim špicastim završetkom. U jesen je lišće postajalo žuto, saplavičastim naličjem. Poznavao je srodnika ovog drveta, obično laladrvo, visoko skoro pet stotina metara. Video ga je na jednom imanjuu Vilšajru, a jedno isto takvo raslo je i u Ki Gardenu, par desetinametara niže. To drvo je doneto specijalno za Čarlsa I iz Virdžinije iKentakija.Dejvid pogleda tekst naspram fotografije:„Ovo je jedan veoma neravan i strm teren, slabo nastanjen, koji

više nikada ne želim da vidim... veličanstven, što se slikovitostipejzaža tiče, ali se ne može ni opisati ta njegova težina inepristupačnost... poslednji deo puta je vodio kroz džunglu... jednuogromnu belinu koja je zapadala za oko čak iz daleka... orahovodrveće... lak drveće...” Otrovno lak drvo, čiji se sok koristi za dobijanje crnog kineskog

laka. Lišće može da bude i duže od šezdeset centimetara i pomalopodseća na lovorov list. Sviđalo mu se to drveće. Bilo je prelepo,osetljivo, sa tankim, krivim stablom, koje drži te velike, sjajne zelenezastave. Celo drvo je sjajno, privlačno i opasno. Nije znao da li rastei na istočnoj obali, ali njegovi srodnici rastu, mali patuljasti ruj, maliplesač, nalik na buketić, sa gusto zbijenim lišćem na kratkom telu,

prekriven žutim cvetićima u leto.Okrenuo je stranu.Na slici se video Songpen Ting, grad koji je Vilson jako voleo,

planinsko utvrđenje sa bezbroj terasastih polja koja su se prostiralavan gradskih zidina i sa rekom Min, koja vijuga kroz grad u oblikuslova S. „Ljudi veoma vole cveće” – pisao je Vilson. „Kinesku lepukatu, male makove i tigraste ljiljane”. Bio je tamo tri puta i svaki putkada je odlazio odande bilo mu je žao. Songpen, ili kako se danaszove Ðisaigu, mesto je jezera i vodopada. Kada izgovorite imenakao što su Sičuan, Emei Šan, Čengdu, Ðisaigu, Lesan, Kvingensan,zvuče kao pesma.Prstima je prešao preko hrbata knjige sa vidljivim crvenim i zlatnim

povezom.Pogledao je i ostale fotografije.Kineski dren, mandarinska pomorandža, kineska smreka...I još jedna.Mošus ruža... Davidia involucrata...Stao je. Dlanom je prekrio tu stranicu. Onda je pogledao Džen. Ona

mu je klimanjem glave pokazivala na ono što je ostalo u toj drvenojkutiji. Pogledao je preostale stvarčice, pa onda njenu ruku. – Držalaje ovo pod ključem? – promrmljao je.– Nije želela da Džejms vidi.Uzeo je prvu, sebi najbližu stvar, debelu fasciklu privezanu

gumicom. Čim je skinuo gumicu, shvatio je da su to svi eseji,seminarski radovi, koje je pisala pre jedanaest godina. Pažljivo jepročitao naslove i njene zapise po marginama. U istoj fascikli bio je ivodič koji je sigurno bio često u upotrebi, s obzirom na pohabanizgled. Takvu brošuru ste mogli da kupite u svakoj knjižari uOksfordu. U njoj je bila i mapa iz informativnog centra, na kojoj sukoledži bili obojeni rozikastom bojom, a ulice plavom. Lepe livade suzauzimale prostor na severoistoku: Muzička, Anđeoska, Modlinska,Mertonska i Crkvena. Zagledao se u Modlinski most pored botaničkebašte i reku Červel, koja je proticala tik uz Temzu kod Foli Bridža.Unutar istih korica naišao je i na četiri razglednice: pogled iz

vazduha na Merton i Oriel; Dedmens Volk, crkvenu katedralu KrajstČrča i razglednica na kojoj se video Modlin koledž. Na poleđini jepisalo: „verovatno najlepši koledž u Oksfordu”. Spustio je

razglednicu, ne pokazujući ništa posebno svojim izrazom lica. – Da liti je pričala o meni? – pitao je.– Jeste, malo – odgovorila je Džen.– Da li ti je rekla zašto me je napustila? – Gledao ju je pravo u oči.– Ne znam zašto, Dejvide.– Pokušao sam da je nađem – rekao je. – Tražio sam je na

fakultetu. Dao sam im pisma da joj proslede. Čak sam i Grejs zvao.– Znam – promrmljala je Džen. – Primila je pisma.– Stvarno?Džen pogleda kutiju.– Hoćeš da mi kažeš da su ovde? Sve ti je to ispričala, a nije ti

rekla zašto me je napustila?– Mislim da se plašila – tiho je rekla Džen.– Ona ti je to rekla?– Nije mnogo objašnjavala – rekla je. Zagledala se za trenutak u

njega, a onda je izvukla najveći blok za crtanje i pružila mu ga. –Rekla mi je da ćeš se ovoga sigurno setiti.Pogledao ga je. Bio je to prilično veliki blok.Čim ga je otvorio znao je na šta će naići. Na trećem listu bila je

kopija skice kraljevskog ljiljana koju je napravila prema fotografijamaiz Vilsonove biografije. Potpuno ista kao skica koju je njemu dala ikoju je čuvao.– Geret mi je rekao da nije znao da postojim, ni ko sam ni šta sam

– promrmljao je Dejvid. Pogledao je Džen. – Onda ne zna ni za sveovo...– Ne zna – potvrdila je Džen.Pogledao ju je. – Došao bih da mi je makar jednom to spomenula ili

barem napisala jedno, jedino pismo.Džen je ćutala. Izvukla je manju kartonsku kutiju i gurnula mu je

preko stola. Unutra je bio neki koverat. Kada ga je otvorio, iz njega jeispao sadržaj.Hrastovo lišće iz Ajland Tornsa.Držao ih je na dlanu nekoliko sekundi, prisećajući se te noći i jutra

kada je skupila to lišće i pažljivo ga stavila u džep, između stranicamape. Tada je to lišće bilo sveže i lepo, sa žuto-zelenim resicama uzpeteljku. Od tih resica i boje nije ostalo ništa – sve je izbledelo.Ponovo je pogledao Džen, Aninu prijateljici kojoj je poverila svoju

tajnu. Ona ga je gledala sa osmehom kojim mu se gotovo izvinjavalašto je sve to znala. – Nikada nije zaboravila – rekla je.Vratio se do stolice. Uzdržavao se da rukom ne stisne suvo lišće.– Kada si rekao da mora neko drugi a ne ti da bude pored nje, nisi

bio u pravu. Ne postoji niko drugi ko bi mogao da vrati Anu.Polako je seo u kožnu crvenu fotelju, u Anin nemi zagrljaj.

21.

Geret je odveo Anu u Italiju posle izložbe u Njujorku. Do tada, akoizuzmemo Englesku, nije posetila ni jednu drugu stranu zemlju.Nerado je odlazila bilo kuda bez Rejčel. On je žarko želeo da jojpokaže Italiju. Rekao joj je da je to veoma važno za nju. – Ne možešda živiš samo na jednom mestu i da tako osvežavaš i unapređuješsvoj rad – govorio joj je.Nije mu baš verovala. – Drugi umetnici uglavnom tako rade i žive –

rekla je. – Njihovo mesto postaje tako njihov zaštitni znak –objašnjavala mu je.– Ako ne želiš da putuješ sa mnom, nema problema – odgovorio bi

joj.Stigli su u hladni Milano. Grad joj je izgledao nekako bledunjavo sa

onim svojim bezličnim fasadama. Odseli su u hotelu čiji restoran jeGeret izuzetno voleo. Već prve večeri je insistirao da tamo jedu.– Izlazimo li nekuda večeras? – pitala je kada su završili večeru.

Bilo je tek devet sati.– Zar nisi umorna? – pitao je.– Pa, nisam.– Ujutru imamo sastanak – rekao je. – Više bi mi prijalo da se malo

odmorimo.Otišli su u sobu. Sela je na krevet i gledala za njim dok je odlazio u

kupatilo. Svukao se i istuširao. Na TV-u iznad njene glave stalno suse vrtele satelitske vesti, kao u filmu Dan mrmota. Osim togtelevizora u ćošku, soba je izgledala luksuzno.– Koliko puta si bio ovde? – pitala ga je dok se češljao. – Mislim na

Milano.– Osam ili devet – rekao je.Pogledala je njegovo suvonjavo, izduženo telo. Na vitkoj građi

nazirali su se tragovi mlitavosti u mišićima nadlaktice, leđima, i nakoži ispod plećki. Bio je dvanaest godina stariji od nje. Bez odećedelovao je nekako skvrčeno, isposnički. Ten mu je bio neobičan: bez

vidljivih nedostataka, boje bele kafe. Imao je duge prste, izduženezglobove i listove na nogama, kao trkači. Mora da je bio veomazgodan čovek, pomislila je. Bez obzira na to što su godine ostavilemalo vidljivog traga, još uvek je izgledao gotovo savršeno.U ogledalu je video da ga gleda, pa je za trenutak prestao da se

doteruje.Ustala je. – Izaći ću nakratko – rekla je.– Sada? Sama? – pitao je.– Da.Namrštio se. – Odmah ću da se obučem – rekao joj je.– Nema potrebe – rekla je. – Sve je u redu. Idem samo na nekoliko

minuta.– Ne možeš tek tako sama da izađeš – rekao je.Međutim, ona je već izašala i polako zatvorila vrata za sobom.Krenula je najbližom ulicom, prepunom sveta. Bio je januar. Vazduh

je bio oštar i leden, pa je jedva disala. Crveni trolejbusi i gomilanezaobilaznih motora prolazili su ulicom pored nje. Išla je zagomilom sveta ispred sebe i ubrzo se našla na nekom proširenju.Ispod Palate Marino i Da Vinčijeve statue stajali su turisti podignutihglava i gledali u njih. Pogledala je na desnu stranu i ugledala Skalu.Svetlo na semaforu se promenilo, pa je, zajedno sa rekom pešaka,krenula preko ulice ka centralnom delu trga. Prepustila se uživanju ugužvi. Dopala joj se vreva na ulici, gužva i buka, pričljivi i bučniItalijani koji su otvoreno zurili u nju, kao i u sve ostale žene koje sutuda prolazile.Prošla je ispred gradske skupštine i došla do Galerije Vitorio. Prešla

je preko mozaika na trotoaru, pored lepo osvetljenih prozora, ispodstaklene tavanice kroz koju je dopirala plavičasta boja noćnog neba.U pasažima su ljudi još uvek sedeli za stolovima i pili svoj espreso.Kutije cigareta i upaljači bili su neizostavni rekviziti po stolovima. Išlaje centralnim prolazom i ubrzo se našla na novom trgu, sakatedralom koja je podsećala na lepu svadbenu tortu. Visoko, navrhu Duoma, stajala je pozlaćena figura La Madonine, sa oreolom odzvezda, okrenuta ka nebu i zagledana nekuda u daljinu, daleko odstvarnog sveta.Kada se Ana vratila u hotel, Džejms je još uvek bio budan. Sedeo je

na krevetu, ogrnut bademantilom. Digao je pogled sa knjige koju je

čitao kada je otvorila vrata. – Videla sam Duomo – rekla je.– Dobro – rekao je, obeležio mesto gde je stao i spustio knjigu.– Možemo li sutra ponovo da odemo tamo? – pitala je. – Mora da je

prelepo unutra.Nasmešio joj se. – Ima preko tri i po hiljade statua, trivulcio

svećnjak, pet bočnih lađa i reljef na vratima koji je uradio LudovikoPoljiagi – rekao je.– Stvarno bih volela da je vidim iznutra – rekla je. Već je stvorila

sliku u glavi kako se šetaju po Galeriji i prolaze pored lepih izlogaprodavnica, a onda sede u nekom od kafića i, kao svi Italijani,posmatraju svet koji prolazi.Prišao joj je i skinuo joj kaput. Onda ju je poljubio.– Hoću da budem turista – rekla je. – Hoću da razgledam.– Ali, ja sam ti već ispričao sve što jedan turista treba da zna –

rekao je. Sledećeg jutra bili su na nogama već u osam sati, ali ne zbog

odlaska u Duomo ili sedenja u kafiću. Geret je naručio kola da ihodvezu u severozapadni deo grada, blizu Kastela Sforceska.Međutim, nisu otišli tamo zbog tog zamka iz četrnaestog veka. Izkola su videli bašte Parka Sempiona i Arko dela Pače. Kroz ogolelezimske grane nazirali su se obrisi statua i jezera. Onda su sezaustavili ispred jedne petospratnice sa oljuštenom fasadom.– Gde smo? – pitala je. – Zašto smo došli ovamo?Pomogao joj je da izađe iz kola ustaljenim, finim manirima. – Ovo je

nešto što verovatno više nikada nećeš videti – rekao joj je. – Nije zaturiste.Pozvonili su i ulazna kapija se otvorila. Ušli su u malo dvorište

ispred zgrade. Na visokim prozorima bile su zavese. Patina jeprekrivala staru, oštećenu fontanicu na sredini tog prostora. Kada sukročili na unutrašnje stepenište odmah se osetila neka mrtvačkaatmosfera, verovatno zbog crnih mermernih stepenika i zlatnihrukohvata sa crnim motivima.Neki čovek ih je čekao na vrhu tog stepeništa. Ana ga pogleda i

osmehnu se. On je samo klimnuo glavom Geretu, ignorišući je. Išaoje ispred njih. Otvorio je velika mesingana vrata koja su vodila umračan hodnik.

Ana je žmirkala kako bi se privikla na tu slabu svetlost. Stajali su unekom salonu klasičnih dimenzija i izgleda: plafoni su bili visoki, sagipsanim radovima, a tu je, naravno, bio i ogroman mermerni kamin.Pod je bio od kamena, sa velikom četvrtastom prostirkom u oker iplavim nijansama. Na sredini sobe sedela je žena, leđima okrenutasvetlosti, koja je imala najmanje osamdeset godina. Bila je krupna,sa aristokratskim licem – videla je mnogo takvih lica u poslednjadvadeset i četiri sata, koja su nekada sigurno bila lepa, sa punimusnama i tajanstvenim očima sa spuštenim kapcima. Delovala jehladno i odbojno, kao da joj je ceo svet bio zbog nečega kriv.Ispružila je ruku koju je Geret ovlaš poljubio, jedva joj dodirujući

kožu. – Džejmse – promrmljala je.Malo je ustuknuo i ispružio ruku prema Ani. – Doveo sam vam

nekoga da vas vidi, grofice – rekao je. – Ovo je Ana Rasel.– Dobar dan – rekla je Ana.Grofica malo zastade, a onda klimnu glavom. – Tvoja asistentkinja?

– pitala je Gereta.– Moja prijateljica – rekao je. – Umetnica.Podigla je obrve. Ana je osetila njen težak miris kada joj se

približila. Parfem koji je koristila sigurno je bio skup, ali veomastaromodan i jak – ispunio je ceo prostor.– Ako ste umetnica, onda ćete svakako umeti da cenite ono što ću

vam pokazati – rekla je grofica. Ustala je i uzela Gereta pod ruku.Ana je išla za njima, osećajući se kao neki beznačajan asistent, baškako je grofica i rekla.Ušli su u jedan uzan hodnik u kome uopšte nije bilo nameštaja.

Svetlost je ulazila samo kroz jedan mali prozor i padala na sliku nazidu ispred njih.Žena je ispustila Geretovu ruku i pustila ga da priđe bliže slici i

dobro je osmotri. Polako je prišao i stao tik ispred nje. Dobro ju jeosmotrio. Onda je izvadio neko sočivo, ono koje koriste zlatari, ipažljivo zagledao sliku sa više strana.Grofica se okrenula prema Ani. – Vi slikate? – pitala je.– Da – rekla je Ana.Osećala je grofičin ispitivački pogled na sebi, koji je bio mnogo jači

od Geretovog. Grofica je prvo pogledala njene cipele, onda ruke, patek onda lice i tu se i zadržala.

– Šta slikate? – pitala je žena.– Apstraktne slike, primorske motive, akvarele, akrilike.Žena klimnu glavom. – Mnogo toga – rekla je. Ani baš nije bilo

sasvim jasno da li je to rekla sarkastično ili ne. – Koliko dugo?– Celog svog života – rekla je Ana.– Vi ste Džejmsov protégée – rekla je grofica. To je izgovorila kao

gotov zaključak i tvrdnju, a ne kao pitanje. Ana je odjednom shvatilada ona sigurno nije prva osoba koju je on doveo u Italiju.Geret im je prišao. – Veoma lepo – rekao je. – Čestitam.Ana je uhvatila njegov pogled. Bio je sav ozaren. Nije skidao pogled

sa nje. Gledao ju je gotovo strastveno.– Vi je prepoznajete? – pitala je grofica.– Molim? – zbunjeno je pitala Ana.– Vi, naravno, prepoznajete ovu sliku.Ana je zbunjeno gledala u daljinu. Slika je svakako bila iz

osamnaestog ili devetnaestog veka, ali joj autor nije bio poznat.– Sviđa vam se? – nastavila je grofica.Nikako nije mogla da kaže da joj se slika istinski dopada. Tema je

bila religijska, scena rođenja na veoma izveštačen način. Pažnju sujoj privukli anđeli u sva četiri ugla slike, koji su bili veoma lošenacrtani. – Veoma je upadljiva – rekla je na kraju.Za trenutak je nastao potpuni tajac.– To je remek-delo – rekla je grofica.Sedeli su u salonu narednih dvadeset minuta. Poslužili su ih gorkim

espresom, za kojom je Ana toliko žudela prethodne večeri. Kada jeAna sela, grofica je samo Geretu ponudila da ga malo provede krozsobu i pokaže mu sve što je vredno. Veselim i cvrkutavim glasomopisivala je svoje dragocenosti, ističući njihovu vrednost:Romanino... Grote di Katulo... Reni... Vila Sirmione... Geret ju jepratio u stopu i kod svakog predstavljanja skoro se klanjao u znakdivljenja. Ponašaš se kao neki dvoranin, pomislila je Ana.Kada su konačno završili obilazak, vratili su se do nje.– Volite li antikvitete? – pitala je grofica.– Veoma mi se sviđaju stare stvari.Nekako je zazvučalo kao uvreda. Ne za gospođu, već za kuću. Ta

neodređena fraza ružno je zazvučala, što uopšte nije bila Aninanamera. Pocrvenela je.

Grofica je pozvonila i na vratima se ubrzo pojavio onaj isti sluga kojiih je uveo unutra. Čim su izašli na ulicu, Ana je duboko uzdahnula. – O, gospode,

kakav težak miris! – rekla je, mašući rukom ispred nosa.Geret ju je čudno pogledao dok su čekali auto. – Kakav miris?– Onaj njen parfem i zagušljiv vazduh unutra.– Meni nije bilo zagušljivo.– I na zidovima se vidi ta ustajalost! – rekla je Ana. – Kako uopšte

može da živi u tom sumornom prostoru?– Živi tu zato što je cela njena porodica živela tu već šest

generacija unazad – rekao je.Kada su ušli u kola, pogledala ga je. – Ljut si na mene – rekla je.– Ne, uopšte.– Ljut si, a ne kapiram zašto.– Malo sam razočaran zbog propale trgovine – rekao je. Onda joj je

uzeo ruku i prineo je usnama. Gledao je u nju na isti onaj strastvennačin, kao što ju je gledao kada je stajao ispred one slike.– Mislila sam da si zainteresovan za tu sliku – rekla je Ana,

gledajući čas njegovo lice, čas njihove ruke.– I jesam, ali mi je ona sada sigurno neće prodati.– Zašto?Ništa nije rekao, samo je spustio njenu ruku i počeo polako da

dobuje prstima po svom kolenu. Kroz prozor je posmatrao ulice krozkoje su prolazili.– To ima nekakve veze sa mnom? – pitala je Ana.– Ona je prilično ekscentrična osoba i ume da bude teška – rekao

je Geret.– Misliš da ti je propala kupovina te slike zbog mene?– Nemoj da se opterećuješ time – rekao je. – Ja sigurno neću –

rekao je i nasmešio se.Frktala je. – Ne opterećujem se – rekla je. – Samo sam besna.Pogledao ju je. – Zašto? – pitao je. – Uostalom, meni je propala

kupovina te slike. Sa njom bi se moglo dobro profitirati.– Vidi ti njega – rekla je. – Nisam besna zato što ti je propala

kupovina, nego zato što misliš da sam ja kriva za to. Ili, još gore,znaš da sam pogrešila i to primaš zdravo za gotovo.

– Nije baš tako – rekao je. – Već sam ti objasnio da je ona priličnoteška osoba.– I cela frka je ispala samo zato što ne znam tog umetnika – rekla

je Ana.– Nije u tome stvar.Zaglavili su se u nekoj saobraćajnoj gužvi. Posmatrala je žene u

prolazu, veoma odvažnog i samouverenog stava – lepe, senzualneItalijanke.– Bolje da si mi unapred rekao da mi je za dolazak ovamo bila

neophodna diploma iz slikarstva – rekla je Ana.– Nije u tome stvar – ponovo je rekao.– U čemu je onda stvar?Slegnuo je ramenima. – Grofici se ne javlja sa „Dobar dan” –

promrmljao je.Za trenutak ga je zabezeknuto gledala. Onda je počela glasno da

se smeje.Okrenuo se prema njoj, zagrlio je i strasno je poljubio u usta, što joj

u tom trenutku uopšte nije prijalo. Tada je prvi put primetila da jeskoro izgubio kontrolu nad sobom zbog siline strasti koju je togtrenutka osetio. Sav se zajapurio dok ju je milovao. Onda seodjednom trgao i malo ustuknuo. Zapanjeno ga je gledala, gotovouplašena od njegovog prodornog pogleda. Reakcija je bila sasviminstinktivna.– Ti si moja madona – rekao joj je. Nedelju dana posle toga otišli su u Rim. Nije baš bio oduševljen tim

gradom, rekao joj je. Po njegovom mišljenju, Rimljani su bili previšeopušteni i nonšalantni i loše su se odnosili prema svojoj baštini.Rekao joj je to jedne noći dok su izlazili iz svog hotela.Pogledala ga je pravo u oči da vidi da li se možda šali, ali je shvatila

da stvarno tako misli. – Čini mi se da bi ti odmah nabrojali sve svojeznamenitosti, samo kada bi to od njih tražio – rekla je.Rimljani su joj bili nekako topliji od Milanežana. Dopao joj se

restoran u kome su ručali. Stolovi su bili gusto poređani uz samuivicu trotoara, a iznad njih je bila žuta tenda. Na zidu je bilazelenkasta prastara reklama. Kola i motori su prolazili tik porednjihovog stola. Dopala joj se i užurbanost, čak i guranje ljudi na

ulicama i njihova otvorena gestikulacija rukama u komunikaciji. Nasvoju papirnu salvetu nacrtala je porodicu koja je sedela u njihovojneposrednoj blizini: dete u plavo-beloj haljinici na pruge, koje sestalno vrpoljilo, i majku koja je razgovarala sa konobarom, potpunokoncentrisana na razgovor preko raširenog jelovnika. Žena i konobarsu razgovarali kao najbolji prijatelji, kao da su vodili neki veomaprisan razgovor.– Kupićemo neku odeću za tebe – rekao je Geret.Zbunjeno je digla pogled sa crteža. – Molim?Vadio je novčanice iz novčanika da plati račun. – Kupićemo ti neku

odeću.Spustila je olovku. – Imam šta da obučem.– Da li vidiš još nekoga u farmerkama? – pitao je.To ju je naljutilo. – Da, vidim mnogo ljudi u džinsu.– Tinejdžere – rekao je.– Za ime boga, Džejmse – uvređeno je rekla. – Stalno sam u

farmerkama. Celog života ih nosim.Nasmešio joj se i ustao. Gledala ga je ljutito. Uzeo ju je za ruku i

pokazao joj da je vreme da ustane. – Nisam imala pojma da ti tolikosmetam. Samo ti stvaram neprilike – rekla je.– Zar ne znaš koliko te obožavam? – rekao je dok joj je popravljao

kragnu na kaputu. Sada je gledao u nju. Dok nisu spustili zavese, sunce je ulazilo u

bolničku sobu. Slaba svetlost osvetljavala je Anino telo. Izgledala jemnogo sitnije i mršavije od žene koja je išla sa njim u Italiju. Više jeličila na neko dete, nego na ženu koja je bila u Parizu osam meseciposle puta u Italiju i koja je tako tužno i gorko plakala.Nesvesno je napravio neku sažaljivu grimasu nesrećnika.Jedan pokret mu je privukao pažnju i prilično ga zbunio. Zagledao

se u njene prste. Video je kako se savijaju. Nekoliko puta ih jepomerila i malo savila.Napad je počeo polako, kao prvi koraci u plesu koje čovek napravi

sa velikim naporom. Prvo je samo okretala ruku u zglobu. Onda jecela ruka počela da joj se trese. U istom trenutku su joj se i leđaizvila. Oglasili su se i aparati na koje je bila prikopčana, u istom,isprekidanom ritmu, kao i sami njeni pokreti.

Nekoliko trenutaka je slušao alarm na aparatima, a onda ustao iotišao do vrata. Dve sestre, koje su prolazile hodnikom, videle sunjegovo zabezeknuto lice na vratima.– Ovo nije dobar znak – rekao je sam sebi. – Nije dobro.

22.

Dok se voz udaljavao od Forest Hila, Dejvid je gledao Rejčel.Sedela je pored Grejs, sa rukama na krilu. Primetio je da povremenokažiprstom crta nešto četvrtasto po zglobu druge ruke. Gledala jepored njegovog ramena kroz prozor na Frenklinov park i Roksberi,dok su prolazili pored njih. Kada je voz metroa neko vreme išaoparalelno sa glavnim putem, primetio je da joj je pogled zaigrao.Nekoliko puta ga je pogledala, a onda joj se pogled zadržao na knjizikoju je držao.Poneo je Vilsonovu autobiografiju.Dok su se spremali da krenu, posle samo nekoliko sati sna koliko

su i on i Grejs uspeli da uhvate, Džen je sišla sa Rejčel u kuhinju.Knjiga je stajala otvorena na stolu. Videla se fotografija visećegmosta Anlan Čao, na putu prema Tačenluu. Ni sam nije znao šta gaje nateralo da se zadrži baš na tom poglavlju. Probudio se u crvenojfotelji sa Tačenluom u glavi.Rejčel je stajala pored njega, malo nagnuta napred. – Jesi li videla

ovaj most ranije? – pitao je. Posmatrao je kako pogledom prelazipreko te stranice u knjizi.Grejs ih pogleda i nasmeja se. – Rejčel, ovo je Dejvid, sećaš se? –

rekla je. – Javi mu se.– Zdravo – rekla je Rejčel.Dejvid je poželeo da je dodirne. Iznenadio ga je taj instinktivan

osećaj. Poželeo je da joj stavi ruku na rame ili da je uzme za ruku.Nije se usuđivao posle njene jučerašnje reakcije. – Zdravo, Rejčel –rekao je.– Uzmi sendvič, Rejčel – rekla je Grejs.– Imam i ja mostove – rekla je Rejčel. Sela je na mesto koje je bilo

predviđeno za nju.– Ovaj je u Kini – rekao je Dejvid. – To je knjiga tvoje majke.– 343, 676, 343 stope, baš tako – rekla je Rejčel, stavljajući dlan na

sto tri puta. – Ravna gvozdena osnova, fiksirano sedlo, oslonci.

Osmehivala se. Videlo se da je bila zadovoljna. Prvi put joj je videoosmeh na licu, od čega je srce počelo jače da mu kuca. Dobila jepotpuno drugi izraz lica. Neobično se osmehivala. Ličila je na detekoje se iskreno smeje, bez zadrške ili oklevanja.Grejs je rezala hleb za stolom. – Klifton – rekla je.– Nije.– O, bože – rekla je Grejs dok je sebi pravila sendvič. – Nisam u

formi. – Slegla je ramenima. – Vindzor.– Nije – ponovo je rekla Rejčel. Opet je spustila dlan na sto.Grejs pogleda Dejvida. – To je igra – objasnila mu je.– 343, 676, 343.– Onaj Vels – rekla je Džen. – Ili Grejt Vestern.– Nije.– Znam – rekla je Grejs. – Hangerford.Rejčel je zadovoljno počela da jede. Lagano se klatila.Grejs pogleda Dejvida. – To je u tvom delu sveta – rekla je. –

Hangerford bridž, London. Sagradio ga je Izambard Kingdom Branel1845.– Kao i Klifton u Bristolu – rekao je Dejvid. Konačno je shvatio o

čemu se radi. Rejčel je znala napamet dimenzije raznih mostova.Neverovatno. Nasmejao se. – Čak i ja to znam. Klifton klisura se nezaboravlja.– Deset lanaca od dvadeset jednog inča – rekla je Rejčel.– Klifton ima deset lanaca? – zbunjeno je pitao Dejvid.– Jedi, Rejčel – rekla je Grejs. – Ne pričaj više. Dosta je bilo.Tek kada su se spremali da pođu i kada je Dejvid hteo da zatvori

knjigu, primetio je Vilsonovu zabelešku na samom dnu stranice,nasuprot fotografije... „most leži na deset bambusovih lanaca, 21inča u obimu, isprepletenih...”Tog trenutka mu je nešto palo na pamet. Dok je držao tu knjigu u

ruci i gledao svoju ćerku kako skuplja svoje stvari, dobio je ideju. Išli su prema stanici.– Moram danas da vidim gde mi je auto – rekla je Grejs čim su

izašli na ulicu. – Sam bog zna gde je.Skrenula je kao da će da se uputi Kembridž ulicom prema bolnici,

kada ju je Dejvid uhvatio za ruku. – Jel’ vam se javljao Džejms? –

pitao je.Odmahnula je glavom.– Da li imamo pola sata vremena? – pitao je.– Zašto?– Treba nešto da nađem – rekao je.Izvadila je telefon iz tašne i pozvala Gereta. Javio se posle

izvesnog vremena. – Kako je Ana? – pitala je. Čekala je na odgovor.– Ima li promena? – Mora da je odgovor bio negativan. – Uskoroćemo biti tamo – rekla je. Već se spremala da prekine vezu, kad ječula glas s one strane. Ponovo je prislonila telefon na uvo. – Molim?– rekla je. Dejvid je primetio kako joj se lice smrklo. – Tako, znači –rekla je. – Požurićemo. – Prekinula je vezu i vratila telefon u tašnu.Onda je stala i podbočila se. Nemo je zurila u zgrade preko putaulice.– Šta je bilo? – pitao je Dejvid.– Skot – besno je rekla. – On uopšte nije tamo.– Nije u bolnici?– Nije.– Gde je, kog vraga?– U galeriji – rekla je.Dejvid je nekoliko trenutaka zurio u tlo pod nogama. – Šta je rekao

za Anu?– Nema promena – tiho je rekla Grejs.Dejvid se pribrao. – Hajde, idemo – rekao je. – Požurićemo. Pronašli su jednu veliku knjižaru u Školskoj ulici.– Šta tražiš? – pitala je Grejs.– Jednu mapu – rekao je Dejvid.– Mapu? – ponovila je Grejs i zbunjeno ga pogleda.– Strpite se malo – rekao joj je.– Trebalo je da mi kažeš da ti trebaju mape, a ne knjige – rekla je

Grejs. – Ima za to bolje mesto u Stejt stritu. Tamo je neka radnja zaturiste.– Je li daleko?– Ne previše.Skoro su trčali.Kada su ušli u Rend Makneli, Rejčel je počela da vuče Grejs za

ruku. – Često smo ovamo dolazile – objašnjavala mu je Grejs. –Zbog atlasa.Pronašli su police gde je pisalo Kina. Dejvid je uzeo knjigu u kojoj je

bila i presavijena mapa. Seo je na pod i razvio mapu. Zhongguo,stari naslov, Carte Chine, Mapa touystyczna Chiny...Ispravio je rukom ogromnu mapu – pedeset sa trideset inča.– Kina – rekla je Rejčel. – Indija, Kazahstan, Tajvan.Pogledao ju je i nasmešio joj se. – Tako je – rekao je. – To je to.Zagledali su se u parče sveta koje se razmotalo pred njima. U

donjem desnom uglu, na najistočnijoj tački, nalazio se Šangaj. Žutomore protezalo se sve do razuđenih obala Japana i Koreje. Onda jetu bio i Koulun, Hongkong i zaliv Tonkin. Direktno iznad zaliva,ogroman planinski venac zasenio je svojom grandioznošću skorocelu teritoriju, bez obzira na veličinu samog prostranstvaunutrašnjosti zemlje: Altan, Kilian, Kanlan, Gandis, Ninketaga iHimalaji Šen – sve te oblasti prostirale su se u izuzetno lepom luku.Dve boje su bile dominantne na toj mapi: zelena – boja velikih rečnihdolina, i siva – boja planinskih regija. Veliki zid se prostirao nekakokroz samu sredinu, razdvajajući planinu od tundre i Kinu odMongolije i Rusije.Dejvid je ustao. – Budite ovde – rekao je.Rejčel se spustila na kolena i polako prstima prelazila preko istočne

obale, pa onda preko unutrašnjosti zemlje, prateći belu liniju reke izpravca Šangaja.Dejvid se vratio posle par minuta sa fluorescentnim flomasterom.Kleknuo je pored Rejčel. Podvlačio je imena mesta na mapi

drečavo roze bojom.– Jičang – čitala je Rejčel – Čongking...Pronašao je i neka druga imena kojih se sećao. Išao je sve više

prema zapadu i sve više i više: Čengdu, poslednji veliki grad preSečuana; Čongking. Emei Šan, Hanian, Zeduo, Danba, Batang.– Vidiš li ovo? – pitao je Rejčel. Pokazao joj je Zeduo-Šankou

prevoj na visini od hiljadu osam stotina stopa gde nije bilo ni traga odzelene boje, sve je bilo sivo.– Gde su mostovi? – pitala je Rejčel.– Ovo je Zeduo – rekao joj je. – Mislim da su već do sada i ovde

napravili neki most. Tu je bilo neko selo, na oko hiljadu stopa ispod

prevoja. Čovek po imenu Vilson prošao je tuda još pre sto godina. IzEngleske je, ali je živeo u Bostonu, baš ovde, u ovom gradu. Blizumesta gde ti sada živiš, Rejčel.Ništa nije rekla. Skrenula je malo pogled sa strane i zagledala se u

visoke police. On je nastavio da priča: – Kada se penjao na Zeduo,bilo je užasno naporno. Bilo je tako hladno da su se kišne kapi ledilena njihovoj odeći. Nailazili su na skelete raznih životinja koje sustradale na putu – konje i mule, životinje za koje se mislilo da mogudobro da podnose takve uslove. Kinez koji je išao sa njima rekao jeda su se plašili tog prevoja zbog vetrova koji su tamo duvali i takostrašno fijukali da je čovek imao utisak da neko plače i jadikuje zbogsmrti neke drage osobe. Verovalo se da su tamo živeli duhovi.– Duhovi ne postoje – rekla je Rejčel. Glavu je još uvek držala

okrenutu u suprotnom pravcu.Nasmešio se. – Možda ne postoje – rekao je – ali ti ljudi su verovali

da ih tamo ima. U Kini postoje duhovi koji kontrolišu svet ljudi i shenduhovi koji pripadaju drveću, rekama i kiši. Onda postoje i guiduhovi. To su bili duhovi ljudi koji su uradili nešto grozno u svomživotu, pa su vaskrsli kao demoni, uvek gladni i uvek bučni.– Duhovi ne postoje – ponovila je Rejčel.Dejvid je pogledao Grejs. Bila je zadovoljna Rejčelinim

pragmatičnim razmišljanjem.– Jednom prilikom, po nekoj snežnoj oluji, dva čoveka su se

izgubila – nastavio je da priča Dejvid. – Jednog su pronašli sledećegjutra. Celu noć je proveo ispod neke stene. Nije smeo nikuda da semrdne.– Gde je bio onaj drugi čovek? – pitala je Grejs.– Našli su ga tek posle dva dana. Bio je živ, ali potpuno smrznut.

Morali su da ga ostave u nekim kolibama koje su služile kao zaklon.– Zašto? – pitala je Rejčel.– Zato što je bio previše slab da bi se peške vratio sa njima.– Zašto?– Pita, zašto su uopšte išli po tom snegu – promrmljala je Grejs.Dejvid je seo na svoje pete. – Zato što su u tom snegu uspevale

neke biljke, gde ništa drugo nije raslo niti živelo, gde čak ni životinjenisu mogle da prežive. Rasle su orhideje i makovi – prelepi primercikakve niko na zapadu – u Engleskoj, Americi, Evropi – nikada nije

video.– Orhideja je cvet – objasnila joj je Grejs. – Mama je crtala orhideje.Grejs pogleda Dejvida preko Rejčelinog ramena i nasmeja mu se.– Gde su oni mostovi? – pitala je Rejčel.Dejvid se vrati na mostove. Ćerka ga je sada gledala pravo u oči. –

Eto, zato sam i kupio ovu mapu – rekao je. – Treba nam. Trebaćenam kada odemo da posetimo tvoju mamu. – Ustao je i počeopolako da skuplja i savija mapu.Grejs ga nežno dotaknu po ruci.– Sagradićemo zajedno most – tiho je rekao. – I ona će se vratiti.

Doći će tim mostom, kao i one orhideje i ljiljani.– Dejvide – upozorila ga je Grejs i uzdahnula.– Da, sagradićemo most – rekao je. – Prokrčićemo put kroz

planine.

23.

Grejs se dobro sećala dana kada se Ana vratila iz Pariza. Nedeljudana pre toga Rejčel je proslavila svoj sedmi rođendan. To je bilaprva prava proslava koju su uspele da joj organizuju. Prvi put supisale pozivnice za njene drugare, jer je Rejčel u to vreme prvi putsklopila neka prijateljstva.Teško je bilo gledati je izolovanu u samo njoj znanom svetu, dok je

u isto vreme oko nje bio ovaj svet, kome ona nije pripadala. Grejs jeponekad pomišljala da Rejčel pripada nekom drugom čovečanstvu:kao da je bačena na ovaj svet iz nekog drugog, naprednijeg sveta,za koji se kasnije ispostavilo da i nije dovoljno napredan, jer jeuopšte nije naučio da se snađe u životu.Imala je običaj da neprestano sedi ispred TV ekrana i satima igra

jedne te iste video igrice. Kada je imala šest godina, posebno je bilavezana za dve stvari koje su se čudnovato isprepletale. Znala je svepesme iz Male sirene, koje je često pevušila sama za sebe. Ponekadje pevala celu pesmu, a ponekad samo neki deo. Nije bila mnogozainteresovana za samu sirenu, ali joj se jako dopao razgovor orečima koje su ljudi koristili za neke stvari a koje su se veomarazlikovale od reči koje su sirene koristile. U to vreme je svuda sasobom nosila viljušku, običnu viljušku koju je uzela iz kuhinje. Taviljuška joj je postala opsesija, više i od samog videa. Nije seodvajala od nje. Umotala ju je u jedan peškirić i stavila je u torbicukoja joj je bila prikopčana za pojas i koju je nosila u školu. Direktorkaškole je često zvala Anu zbog te torbice i molila je da ubedi Rejčelda je makar ostavlja kod nje u kancelariji dok je u školi. Kada ni tonije uspela, molila je da joj barem tu metalnu viljušku zamene nekomplastičnom.Kompromis je postignut tek posle tri meseca. Rejčel je jedva

pristala da zameni metalnu viljušku za plastičnu roze viljušku, gorkoplačući za starom, kao da se radilo o nekom dragom kućnomljubimcu, nekom živom stvoru koji ju je napustio.

Druga stvar za koju je jako bila vezana bila je još čudnija ineobičnija. Grejs je u to vreme imala nekoliko video-traka starihfilmova. Obično ih je puštala zimi, da prekrati duge zimske dane,posebno vikendom popodne kada je bilo hladno i kišovito. Rejčel jetada obično sedela na podu i pomno pratila svaku scenu i svakirazgovor. Jedan film joj se posebno dopao – veoma stara Ilingovakomedija Dobre duše i dijademe. Nije baš bio za decu, bez obzira nato što se radilo o komediji. Tema je bila osveta čoveka koga jebogata porodica lišila nasledstva i titule. Odlučio je da ih sve redomubije i tako dođe do onoga što mu je pripadalo. Glumac, Alek Ginis,igrao je uloge svih članova porodice.Žena kojom se na kraju glavni junak oženio, koja je bila udovica

jedne od njegovih žrtava, prosto je fascinirala Rejčel. Zvala se ledid’Askonj. Jedan razgovor u kočiji Rejčel je neprestano ponavljala.– Hvala vam što ste se umešali baš u tom trenutku – prošaputala je

dama, brišući maramicom usne.– Sa zadovoljstvom sam ga udario – odgovorio je junak.Na kraju te scene postojao je još jedan dijalog koji je Rejčel

zapamtila.– Siguran sam da Henri nikada ne bi govorio jedno a radio drugo –

rekao je junak.– Ja sam takođe sigurna – odgovorila je njegova kompanjonka.Narednih godinu dana taj dijalog se gotovo svakodnevno ponavljao

za trpezarijskim stolom. Rejčel je neprestano ponavljala jedno teisto. – Ja sam takođe sigurna – govorila je, prinoseći ruku usnama,kao da ima maramicu u ruci, sa glavom okrenutom ka zamišljenomprozoru u zamišljenoj kočiji – Ja sam takođe sigurna. Ja sam takođesigurna – neprestano je ponavljala.Čuli su je čak i noću kako ponavlja tu istu rečenicu, sama za sebe u

mračnoj sobi: – Ja sam takođe sigurna... Ja sam takođe sigurna...Grejs je bolela duša kada bi čula to sićušno, malo stvorenje kako

svojim nežnim glasićem ponavlja da je sigurna. Rejčel, u stvari,uopšte nije bila sigurna ni u šta. Njeno celo okruženje bilo je za njuprava misterija koju je trebalo odgonetnuti i koje je ona samaispunjavala svojim sopstvenim opisima i pravilima i beskrajnimponavljanjima. Druga deca su je smatrala čudnom i glupom.Svakodnevno su joj to i govorili. Rejčel je ponekad na to reagovala

istrčavanjem napolje u dvorište i sakrivanjem u žbunje na ogradi okoigrališta. Ponekad je udarala decu koja su je zadirkivala i rugala jojse. Zadavala im je prilično jake udarce po leđima i ramenima.Dva puta su je isključivali i ponovo vraćali u školu.Neki manje iskusni nastavnici imali su poteškoća da shvate i

razumeju njene probleme i njeno stanje. – Ja sam sigurna da Rejčelrazume gde su granice, isto kao što ih i ja razumem – rekla je jednamlada nastavnica koja je slušala i čitala o Aspergerovom sindromu.– Ja sam sigurna da Henri ne govori jedno a radi drugo – rekla je

glasno Rejčel, kao odgovor na nastavničinu tvrdnju.Grejs je morala da se okrene i ujede za usnu da se ne bi glasno

nasmejala.Onda se pojavila Džesika Marfi, pametna devojčica koja nije imala

nikakvih teškoća u učenju i koja je, posle šest meseci provedenih uRejčelinom odeljenju, zaključila da je Rejčel pametna i duhovitadevojčica. Tako su njih dve postale čuvena dvojka. Obe su glumilesirene, jedna onu sa viljuškom, a druga onu bez nje. Napamet suznale i govorile bezbroj dijaloga. Džesika je takođe primetila daRejčel odlično crta. Posebno lepo i veoma detaljno crtala je sirene ikočije koje vuku konji, sa damama koje sede unutra, sa čipkanimmaramicama u rukama. Rejčel je tada prvi put pozvana na večeru unečiju kuću. Njeno mehaničko ponavljanje molim i hvala, kad god bise za to ukazala prilika, oduševilo je Džesikinu majku.Nekim čudom, Džesika je prihvatila Rejčelin manir da ne drži ljude

za ruku. Naučila je od nje da tačno nabroji sve američke države,njihov broj stanovnika i klimatske karakteristike. Za uzvrat, Džesikaje naučila Rejčel, bolje i lakše od bilo koje odrasle osobe, šta su i kosu prijatelji.Grejs je jednog popodneva, nešto pre rođendanskog slavlja, čula

njihov razgovor.– Ti i ja smo najbolje prijateljice – rekla je Džesika. – Onda dolaze

drugi najbolji prijatelji. – Nabrajala ih je, pomažući se svojim kratkimprstima. – Onda ide običan prijatelj. Kao što je Tanja Viler. Ona jeokej osoba.– Okej osoba – ponovila je Rejčel.– Onda postoje prijatelji koji su čas tu, a čas nisu – malo se druže

sa tobom, pa onda ne, koji se i sa drugim ljudima druže na isti način.

Posle dolaze oni na zdravo, kojima se uredno javljaš, ali im se nepoveravaš. Na kraju dolaze svi ostali.Rejčel je trebalo dosta vremena da sve to ukapira. Do tada je

verovala da su prijatelji svi oni koji sa tobom razgovaraju ili ti dajubojice ili te gurkaju dok stojiš u redu. Za nju je zaista bilo teško dashvati šta znači prijateljstvo i da napravi razliku između ovakvih ionakvih prijatelja.Posle izvesnog vremena, od kada je počela da se druži sa

Džesikom, Rejčel je počela da se obraća i Ani i Grejs. Skretala im jepažnju na neke stvari koje do tada nije ni primećivala, kao da dotada za nju nisu ni postojale.– Zvučiš kao okean kada hodaš – rekla je Ani.– Podovi se pomeraju u zadnjoj sobi.– Ljudi slušaju iz profila.– Ja imam lukove.Ovo poslednje je izgovarala šireći ruke, što je nekako najlakše

moglo da se razume. Kada ruke dovedete u vezu sa mostovima,shvatate da ruke i lukovi mostova imaju veze jedni s drugim, zato štose između njih nalazi ravna površina po kojoj se odvija gustsaobraćaj. Ruke i lukovi su linije komunikacije, maštovitorazmišljanje koje zaprepašćuje.Ljudi iz profila su oni koji ne obraćaju pažnju na sagovornika i koje

skoro uvek i bukvalno gledate iz profila.Pod u krajnjoj prostoriji škole, ispred trpezarije, pokriven je

četvrtastim pločicama u dve boje. Rejčel je imala utisak da se podpomera. Ljudi su počeli da shvataju njenu preosetljivost i istančanostčula. Svaka nepravilnost ju je na neki način doticala i izazivala nekuposebnu reakciju. Za Rejčel je bilo jako važno da sve bude podkonac i da ima ustaljen red i formu.– Zvučiš kao okean dok hodaš. – Kada je izgovorila ovu rečenicu,

Ana je kleknula pored nje i raširila ruke. Rejčel joj je uzvratilazagrljaj, što je bila prava retkost. Ana je tada imala na sebi suknju odtafta, do poda dugačku, koju joj je Džejms Geret poklonio. Bila jezelena i šuštala je dok je Ana hodala, kao more u vreme plime.– Zvučiš kao okean dok hodaš – tiho joj je govorila Rejčel u

mnogim prilikama, kada ju je ostavljala na stepeništu u stanu ugradu, ili na kapiji u bašti. Ana se uvek zadovoljno smešila kada bi to

čula.Grejs se svakodnevno zahvaljivala Bogu što se Džesika Marfi

pojavila, njen spasilac iz drugog razreda. Moglo je malo da seodahne.Rejčel je strašno nedostajala majka dok je bila u Parizu. Počela je

da crta mapu Pariza, a onda neku drugu, veću mapu, sa mnogo višedetalja, nekog zamišljenog mesta koje Grejs nikada ranije nije videla.– Gde je to? – pitala je Grejs.– Druga zemlja – odgovorila je Rejčel. Nije htela više ništa da kaže.Ana se vratila kući u sedam uveče. Videle su kada su se kola

zaustavila ispred zgrade. Izašla je iz auta. Geret nije izašao za njom.Zalupila je vrata na kolima i odlučno odvukla kofer do stepenica. Nijese ni osvrnula kada su kola krenula.Grejs se sjurila niz stepenice da je dočeka. Raširila je ruke i zagrlila

ćerku. – Dobro si putovala? – pitala je.– Odlično – odgovorila je Ana.– Daj da ti pomognem.– Nema potrebe – odrešito je rekla Ana.Grejs zbunjeno ustuknu kada je Ana odlučno krenula uz stepenice,

tegleći kofer za sobom.Rejčel je cupkala na vratima sa crtežom Pariza u ruci. Ana je

čučnula i pažljivo pogledala crtež. – Ajfelova kula – rekla je. – SakréKer. Monmartr. Tamo smo bili. Sela je na pod, otvorila kofer i izvuklapoklone za Rejčel: karte za metro, meni sa nacrtanim planomPompidu centra, brošuru iz Luvra i Orsej muzeja. I jedan šah.– Igraju šah napolju, u Luksemburškom parku – rekla joj je Ana. –

Džejms kaže da bi ti se sigurno dopalo kada bi probala da učiš šah.Rejčel je uzela mape i slike sata Orseja, a kutiju sa šahom ostavila

je na podu.Te noći su Ana i Grejs sedele pored otvorenog prozora i posmatrale

svetlost grada. Ana se presvukla u staru duksericu i pamučni šorts.Sela je i savila kolena do brade. Čašu punu vina pažljivo je spustilapored nogu. Igrala se čašom, pomerajući je tamo-amo, kada ju jeGrejs pogledala i nasmešila joj se. Čim je primetila da je Grejs gleda,uzela je čašu i otpila skoro pola tog finog španskog vina.– Pa, baš bi mogla da mi kažeš šta se to događa sa tobom – rekla

je Grejs. – Sutra idem kući.

Ana slegnu ramenima.– Umorna si? – pitala je Grejs.– Jesam.– Još nešto?– Ne.– Okej – rekla je Grejs. – Idem da legnem.Ana spusti čašu na pod, a onda istu tu ruku osloni na majku.– Tako se loše osećaš? – pitala je Grejs. Nije mogla baš najbolje da

pročita Anin izraz lica.– Šta misliš da odem u Englesku? – pitala je Ana.– U Englesku? Zašto u Englesku? Na odmor? Pa, tek si se vratila

sa odmora.– Ne na odmor – rekla je Ana. – Da vidim Dejvida.Njegovo ime je tada spomenuto prvi put posle dve ili tri godine. –

Dejvida? – ponovila je Grejs. – Dejvida Mortimera.– Šta misliš, da li bih mogla da ga nađem? – pitala je Ana.Grejs, koja se već spremala da ustane, ponovo je sela. – Koliko

dugo već razmišljaš o tome? – pitala je.– Ne tako dugo.– Od kada si bila u Parizu?Ana skrenu pogled i pogleda kroz prozor. – Možda je još uvek u

Oksfordu – rekla je. – Ako nije, mogu da odem do njegovog oca.– Možda je tamo i mogla bi da odeš, ali čemu to? – pitala je Grejs.Ana je spustila čašu i ustala. Muvala se po svom potkrovlju neko

vreme, a onda je stala ispred mape sveta koju su ona i Rejčelnacrtale preko celog zida. – Volela bih kada bismo mogle da jeponesemo sa sobom – rekla je. Za manje od mesec dana ona iRejčel su se preselile u kuću na Džamejka Plejnu.– Možda će Džejms finansirati premeštanje celog zida – šalila se

Grejs. – Pitaj ga.Ana se šetala gore-dole ispred mape. Rukom je prešla preko

zelene boje Amazona. Na najzelenijim mestima Rejčel je nacrtalaveoma komplikovane strukture lišća i insekata. Bilo je tu i krokodilakoji su lenjo plivali po rekama i kitova koji su plivali u moru.– Išla sam u onaj kafić koji si mi spominjala – zbunjeno je rekla. –

Tamo gde je svraćao Hemingvej. U Sent Žermen de Pre.– Šta kaže Džejms za kafić? – pitala je Grejs.

– On nije išao sa mnom – rekla je Ana. Grejs se namršti iza njenihleđa.Ana je prešla sa jednog kraja mape na drugi. Prešla je preko

Antartika, Južne Afrike i Novog Zelanda. – Fidži, Havaji –prošaputala je. Okrenula se prema zidu i naslonila glavu na tomesto.Grejs brzo ustade. Ana se okrenu prema njoj sa bolnim izrazom

lica. Grejs ispruži ruke. Stajale su nasred prostranog Pacifika, natalasima sa beličastim vrhovima koje je Rejčel nacrtala.– Reci mi zašto – rekla je Grejs. – Zašto si napustila Dejvida?– Otišli smo na sahranu njegove majke – tiho je rekla Ana. – Njegov

otac je bio tako... čudno odsutan. Jedino sam to primetila. Tu slikunikada neću zaboraviti. Ponekad mi se činilo da sam to videla i kodDejvida. I da sam čak i čula. Kao da nije bio prisutan... da nije imaoveze sa svetom. Ponekad, kada sam mislila da razgovara sa mnom,bio je negde daleko. Nisam htela da mu kažem da sam trudna pa daode još dalje. Nisam smela da rizikujem. Plašila sam se.Grejs povede Anu do kauča. Obe su sele. Grejs je uzela obe Anine

ruke.– I onda si samo pobegla.Ana se rastuži, a onda odmahnu glavom. – Mogla sam znati da ćeš

mi odmah, bez uvijanja, reći šta misliš – rekla je.– To je bilo prilično okrutno, Ana.Ana obrisa oči. – Dobro, pobegla sam – priznala je. – Bilo mi je još

gore kada sam primila ona pisma.Grejs je znala za Dejvidova pisma. Bila su kratka. Veoma kratka.

Same molbe.– Šta je trebalo da uradim? – rekla je Ana. – Da se vratim? Kako

bismo živeli? Trebalo je da ga pozovem da dođe ovamo? Onda bimorao da prekine doktorske studije.– To nije nikakav izgovor – rekla je Grejs. – Izvini, dušo, ali tako je.– Rešila sam da mu sve kažem kada se beba rodi – rekla je Ana. –

Napisala sam mu pismo.Grejs se zapanji. – Pisala si mu? Dejvidu si pisala? Kada?– Kada je Rejčel imala dva meseca – odgovorila je Ana. – Rekla

sam mu da ima ćerku.– Nikada mi to nisi spomenula! – uzbuđeno je rekla Grejs.

– Nisam htela da ti pothranjujem nadu.– Mislila si da ću izvršiti pritisak na tebe? – rekla je Grejs. – Ali,

Ana!Ana podiže ruke. – Ili svoje nade. – Duboko je uzdahnula. – Nije mi

odgovorio – rekla je. – Tako je bilo. Tako je reagovao. Nisam muzamerila.– Poslala si mu samo to jedno pismo? – pitala je Grejs.– Da.– Možda ga nije ni dobio? To ti nije palo na pamet?– Poslala sam isto pismo na njegov koledž i na adresu njegovog

oca – rekla je Ana. – Dve kopije.– I...– Ništa. Baš ništa.Dve žene su sedele jedna pored druge, držeći se za ruke.– Zašto misliš da bi sada bio drugačiji?Ana je ćutala.– Ana?Ana izvuče svoje ruke iz njenih. – Ne bi bio drugačiji. U pravu si. Ne

bi. – Ustala je. Zgrabila je sa stolice Rejčelinu jaknu i svoj kofer.Grejs je pošla za njom do sobe u kojoj je Rejčel spavala. Anin krevetje stajao pod pravim uglom sa ćerkinim.– Šta se dogodilo u Parizu? – tiho je rekla Grejs.Ana je otključala bravicu na koferu i bacila pogled na Rejčel.Grejs zgrabi odeću koju je Ana taman izvadila iz kofera. – Izađi iz

sobe i kaži mi u čemu je stvar – rekla je.– Znaš šta, zaboravi Dejvida – rekla je Ana. – Zaboravi i Pariz. Sve

je u redu.– Ako ne prestaneš da me lažeš, zafrljačiću ti ovaj prokleti kofer u

glavu – siktala je Grejs.Počele su da razgovaraju sa šturim pitanjima i odgovorima.– Šta ti je Džejms rekao?– Ništa.– Sama si išla u Le De-Magot.– On nije mogao. Imao je sastanak. Na mnoga mesta sam išla

sama.– Ne ide se u Pariz sa nekim muškarcem da bi se posle šetala

sama po gradu – rekla je Grejs. – Takav doživljaj Pariza je sranje.

Ana je bacila komad odeće koji je držala u rukama i otišla u velikusobu. Kada je Grejs došla do nje, Ana je gledala kroz prozor. – Pitaome je da se udam za njega – rekla je.Grejs se ugrize za jezik. Nemoj ništa da kažeš, rekla je sama sebi.

Samo se moli.– Nisam pristala – dodala je Ana. Okrenula se i pogledala majku.

Sa ulice je dopirala buka saobraćaja. – Nikada ti se nije sviđao, zarne? – pitala je.Grejs je ćutala.– Bila si u pravu – rekla je Ana.Grejs je sela i odahnula. Laknulo joj je posle ove Anine rečenice.– Reci nešto – navaljivala je Ana.– Ne usuđujem se – rekla je Grejs.Ana se jedva primetno nasmešila.– Postoji neki poseban razlog? – konačno je progovorila Grejs.Ana je sela na pod i gledala majku. – Dobro pitanje – promrmljala

je. – Da li uopšte može da postoji neki poseban i dobar razlog da seodbije muškarac koji te već pet godina podržava i finansira, i tozajedno sa detetom, a uz sve to je veoma fin i ljubazan?Grejs opet ništa nije rekla na to. Već je uvežbala rutinsku radnju da

u takvim prilikama zarije nokte u dlan ruke kako joj nešto što netreba ne bi izletelo iz usta.– Fin i ljubazan – tiho je ponovila Ana. Rukom je prešla preko

drvenog poda. – Jesam li ti spominjala ženu po imenu Sofija Kruz?– Nisi – rekla je Grejs. – Ko je ta žena?– Džejmsov klijent – rekla je Ana mirno. – Bogatašica. Razvedena.

Spava sa njom – mirno je izgovorila ne dižući pogled sa poda. – Ušlaje u galeriju jednoga dana neposredno pred naš odlazak u Pariz. Bilaje, kao i obično, klasično obučena. Imala je na sebi malu crnu haljinui mali crni sako. Ostala je sat vremena. Ušla je u njegovu kancelariju.Gledala sam u nju kada je skinula sako. Imala je masnice na ruci.Grejs se namršti.Ana uzdahnu i nasloni se na zid. – Primetila sam i kako ju je

Džejms gledao... Teško je opisati. Spustio je ruku na njenu i prstimanežno prešao preko masnica. Onda ju je pogledao. Posle su sesamo značajno pogledali.– Jesi li ga posle nešto pitala? – nastavila je Grejs.

– Nisam – rekla je Ana. – Pomislila sam da umišljam – znaš o čemugovorim? Ali...– Ali, šta?– Viđala sam ga i ranije kako drži nekoga za ruku. Obično klijente.

Žene. Njih obično drži za zglobove. Svojim prstima im obavijezglobove. Ovo je bilo drugačije.Grejs ustade i priđe joj. Onda je sela na pod pored nje. – To je i tebi

radio? – pitala je, pokušavajući da ostane mirna i staložena. –Povredio te je?Ana pogleda majku u oči. – Nije – rekla je. – Čudno je. Grozno.– Šta to? – zbunjeno je pitala Grejs.– Uvek se izvinjava – rekla je Ana. – Odjednom je pocrvenela i

ugrizla se za usnu. – Sve je gotovo za minut. Kada se uopšte i desitako nešto. Onda se obavezno izvinjava.– Zašto?– Zato što me dodiruje.Grejs se uhvati za glavu. – Ana – promrmljala je.– Znam, znam – rekla je Ana i polako odmahivala glavom. – Pitala

sam ga za Sofiju. Priznao je. Rekao mi je da mu to sa njom ništa neznači i da nema nikakvog značaja za bilo šta. Kada sam ga pitala zamasnice...– Pitala si ga? – ponovila je Grejs. – Šta ti je, kog vraga, odgovorio?– Ništa – rekla je Ana. – Samo se nasmejao.Grejs je pogledala ćerku. Prvo ju je spopao strašan bes, a onda

užas. – Ana – rekla je – ti moraš da izađeš iz svega toga. I tosmesta.– Znam – rekla je Ana. – Samo me je upozorio da ne mogu da

raskinem ugovor koji imam sa njim, a samim tim ne mogu ni dapobegnem iz njegovog života.– Gluposti – rekla je Grejs. – Moraš da se konsultuješ sa nekim

advokatom.Ana se nasmešila. – To i nameravam da uradim – rekla je.

24.

Ana nikada nije videla takvu kišu, takvu strašnu provalu oblaka,bujicu koja je sada kuljala pored nje. Kiša je lila kao iz kabla, kaovodopad. Bilo je mračno. Ništa se nije videlo, samo slabašan odsjajkiše u barama ispred nje. Bare su se prostirale u više nivoa. Oneispred nje kao da su pratile obrise brda, a one iza nje stepenasto suse nizale u redovima.Prizor je ličio na onaj kada posmatrate mesta za sedenje na nekom

otvorenom stadionu, na neki auditorijum. Krivudave linije tih redovapomerale su se u ritmu dobovanja kiše. Predeo – predeo bezsvetlosti, bez ikakvih puteva – talasao se i nestajao ispred nje. Tekonda je uspela da odgonetne zagonetne oblike oko sebe. Ličili su naneka polja koja su padala jedna preko drugih u obliku padina i ličilana zelene police – zelene police preko kojih se prelivala voda od kišekoja je pljuštala. Skoro svi usevi su bili poplavljeni. Samo su senazirali zelenkasti vrhovi pirinčanih stabljika, koji su tim vodenimpolicama davali neku zelenkastu fluorescentnost.Čula je neke glasove iza sebe u tom mrklom mraku.Neki ljudi – njih dvadesetak ili čak i više – dolazili su neravnim

putem duž ivice polja. Išli su odlučno, pognutih glava. Svako od njihje imao motku preko leđa, sa pletenim korpama koje su visile nakrajevima. Korpe su bile natopljene vodom, a i ljudi koji su ih nosilibili su mokri do gole kože. Gazili su po toj vodi i blatu, a na bosimnogama imali su samo kožne đonove sa kaišićima između prstiju ioko članaka. Na glavi su imali neke tamne platnene kape pripijeneuz glavu i preko čela. U sredini te grupe, što je štrčalo u poređenjusa olujnim vremenom, stajala je neka prazna nosiljka sa krivimkrovom. U njoj se nalazilo nešto nalik na prtljag, neka zamotanakutija i futrola od puške. Ljudi koji su nosili motku sa nosiljkom klizalisu se po mokrom tlu, pa se nosiljka ljuljala.– Ana – rekao je neko. – Možeš li da vidiš...Okrenula je glavu da vidi ko joj se to obraća. Samo je naslućivala

još neke zvuke koji su se gubili i pretvarali u običan uzdah, kao ehou ehu.Onda se ponovo okrenula prema poljima.Izgleda da su ti ljudi gladovali. Svi su bili neverovatno mršavi. Ruke

su im bile tanke kao grančice. Dugačke tunike prilepile su im se uztelo i visile na njima kao druga koža, otkrivajući mršava ramena irebra. Ništa nisu govorili, samo su hodali u istom ritmu, bez ikakvogkomentara, oborenih pogleda.Na začelju grupe bio je jedan viši čovek. On je na sebi imao malo

drugačiju odeću, nešto nalik na evropsku, mada se baš nije dobrovidelo po toj kišurini. Na glavi je imao šešir sa širokim obodom,dobro natučen na glavu. Na sebi je imao dugačak crni kaput,pumparice i čizme. Ana se zagledala u čizme kada joj se približio namanje od tri metra. Tada je shvatila da ona ništa nije imala nanogama, niti na sebi. Bila je skoro gola. Imala je samo jedanpamučni ogrtač do kolena.Nije joj bilo hladno, a ni kiša nije padala po njoj.– Ana – ponovo je čula neki glas. – Slušaj me. Kreni ovim putem.Ovoga puta osetila je taj glas iznutra, čak do vrhova prstiju, kao da

su slogovi bili od čvrstog materijala, kao da je mogla i da ih opipa.Namrštila se. Nije bilo nikakvog puta. Samo kiša.Onda su se iz mraka pojavili obrisi nekog sela.U maloj ulici tog sela, u tunelu ispod niskih visećih streha koje ste

skoro mogli dohvatiti, teklo je blato. Na levoj strani je bio kameni zid,a ispod njega veoma neravna staza koja se nastavljala na tu ulicu,sa neobrađenim i nabacanim kamenim pločama. Jedan za drugimljudi su se prvo popeli na niži zid, batrgajući se po tom kamenju.Tada je prvi put primetila i dva psa, dva braon-bela španijela, pokislai snuždena, koji su se ćutke i mirno probijali po teškoj stazi izmeđunogu tih ljudi.Negde, u još dubljoj tami tih spojenih krovova, otvorila su se jedna

vrata. Ljudi su se zaustavili na toj kamenitoj stazi. Kada je došla donjih, Ana je stavila ruku na usta. Ljudski izmet bio je pomešan sablatom na ulici. Kinezi – nosači – naslanjali su se na zid, verovatnozbog tog smrada ili možda zato što su već bili imuni na njega. Usvakom slučaju, kiša je činila svoje i na neki način spirala smrad;videla je jednog čoveka koji je naslonio glavu na zid i gledao nagore,

tako da mu se kiša slivala niz lice i vrat.Sa ulice su dopirali još jači glasovi. Prošla je pored tih ljudi i

pogledala dole u kuću. Bila je puna dima od vatre koja je gorelanasred poda. U kući je bilo puno ljudi. Deca su bila u prednjemplanu. Onaj Evropljanin je skinuo kaput i šešir i dodao ih malomKinezu, koji je ušao u kuću zajedno sa njim i nešto razgovarao savlasnikom kuće. Visoki čovek je mirno gledao oko sebe. Imao ješiroko lice i bradu, sitne, duboko usađene oči i žućkastu kožu, kaoda ima žuticu.Počela je neka rasprava. Nosači su došli do vrata, povijeni od

tereta, gurajući se da nekako uđu unutra. Onda se čulonegodovanje; na dnu sobe otvorila su se još neka vrata i oni koji suveć ušli bili su primorani da uđu u te pomoćne prostorije. Sanepromenjenim izrazom lica, beli čovek je seo na mesto najbliževatri.Osetila je dim. Gušio ju je.Svaki put kada je udahnula, soba je sve više nestajala. Činilo joj se da spava. Nije imala nikakvu predstavu o vremenu. U

snu je čula mehaničko pumpanje neke mašine. Srce koje, u stvari,nije bilo srce. Beživotno udisanje. Kroz vene joj je teklo nešto što nijebila krv. Nešto ledeno. Pokušala je da vidi samu sebe, ali je videlasamo neku ljusku od tankog papira, kao od larve ili mrtve muveuhvaćene u paukovu mrežu.Ujutru je ta ledena hladnoća istekla iz nje i potpuno ohladila

atmosferu. Isti oni ljudi su krenuli strmom stazom koja je krivudalanekuda uzbrdo i nestajala iznad kuća. Pošla je za njima i posmatralaih iz neobičnih uglova. Odozgo su ličili na tamnu liniju koja jekrivudala između vrhova krovova. Kada je bila sasvim blizu njihmogla je da oseti i njihov vlažan dah na svom licu, pa čak i da vididuboke tragove od tereta na ramenima jednog od njih.Pri svakom koraku krovovi su sve brže i brže nestajali u oblak iz

koga su izranjali.Gusta šuma srebrne smreke, koja je nekada prekrivala planinu Va

Šena, uglavnom je posečena i ostavljena da trune polako sepretvarajući u ugalj. Izbrojala je korake dok su prolazili pored jednogoborenog stabla; imalo je oko pedeset metara dužine od korena do

vrha. Na ovim padinama nije bilo hrasta, bukve ili graba. Tromo suse vukli uzbrdo dok se zora polako spuštala na vlažnu odeću ljudioko nje.Duž staze rasle su gomile rododendrona, pa onda i bambusa, koji

je još gušće rastao i otežavao im kretanje. Bambus je rastao visoko– oko osam, devet hiljada stopa. Onda su izašli na jedan plato okopola milje širok, prekriven žbunjem bambusa. Gusta, visoka i oštratrava i korov grebala ju je po nogama. Zapanjila se kada je primetilada je bosim nogama gazila po tragovima ljudi koji su se penjaliispred nje. Tlo pod nogama bilo je veoma hladno. Povremeno jegledala uvis, prema nebu, gde je primetila da se na maglovitom imutnom svodu otvaraju mali plavičasti prozorčići.Prošli su pored jednog klematisa u punom cvatu – sav je bio okićen

svetloroze cvetovima montane. Tlo tog platoa polako je postajalo svetanje i tanje i na kraju je ostao samo go kamen. Penjali su se teško,ozbiljnih lica, jedan za drugim. Osećala je miris zelenog čaja koji su tiljudi konzumirali. Za trenutak joj se učinilo da je čak osetila i ukus togčaja u ustima.Onda su se oblaci razišli i potpuno se razvedrilo.– Pogledaj – čula je nečiji šapat.Na visini od deset hiljada stopa planina je bila prekrivena

rododendronima, mnoštvom rododendrona. Kud god da se okrenula,samo je njih videla. Previše lepo i nestvarno čak i za snove. Nanekom žbunju, visokom oko trideset stopa, cvetovi su bili tako velikida se lišće gotovo nije ni videlo. Njihove izuvijane stabljike,iskrivljene i oborene nekim vremenskim neprilikama, prostirale su sepo siromašnom tlu, prekrivenom mahovinom i lišajevima. Ana sezagledala u spektar boja koji se rasuo pred njima: boje su seprelivale od tamnocrvene, preko najsvetlije crvene, dosrebrnastoružičaste, žute i bele. Nepregledno prostranstvotreperavih boja nalik na okean ili ogromnu pustaru, čije se granicenisu ni nazirale, prostiralo se pred njom.– Ovde cveta – šaputao je glas – i ovde ispod tvog prozora, baš

ovde. Po celoj zemlji, u celoj državi i u celom gradu. Doneo ga jekući.U kom gradu? U kojoj državi, pitala se.Bilo je podne i bilo je veoma toplo. Ispred njih je bio greben na koji

su stali, i koji nije bio širi od deset ili dvanaest stopa. Vođa grupe seokrenuo i pogledao kolonu ljudi. Onda je napunio glinenu luluduvanom i nekoliko puta povukao dim. Pio je čaj stojeći. Ostali sučučali ili sedeli. Psi su došli do njega i smestili se pored njegovihnogu. Kada je završio sa pušenjem, istresao je lulu, lupkajući je ođon čizme, a onda otišao do same ivice grebena i pogledao dole.Odjednom je i sama videla taj prizor: ambis dubok oko tri hiljade

stopa. Čula je i žubor reke koja je tekla negde daleko ispod njih.Shvatila je da je čovek samo procenjivao naredni uspon, tražećinove primerke po stenama ispred sebe i sa strane. Nezadovoljno jegledao na gotovo gole gromade planine. Pozvao je pse i krenuodalje, ne osvrćući se da vidi kako ostali iza njega napreduju.Popeli su se skoro na sam vrh planine.Bio je okupan suncem. Sam vrh je bio nekako četvrtast i ravan, do

njega se dolazilo po pravougaonim zidinama ispod kojih su seprostirale veoma strme provalije. Kao da se Bog poigravao gradnjomi jednostavno samo ređao blokove kamenja jedan na drugi. Nekadadavno, u prastara vremena, na tim vertikalnim stenama bile supostavljene strme stepenice, kao merdevine, dugačke oko četrdesetstopa, sa malom zaravni na vrhu, na koju je moglo da se stane.Ana se naslonila na granitnu stenu iza sebe. Nije želela da ide

dalje, nije htela da se uhvati rukom za te strme merdevine, čak i daje celo to putovanje bilo samo san a ona samo duh koji je pratio teljude. Onda je, na njeno zaprepašćenje, videla onog čoveka kako jezgrabio najvećeg psa i zajedno sa njim, čvrsto ga držeći, počeo dase penje.Sa strane nije postojala nikakva balustrada a ni bilo kakav rukohvat

– postojale su samo gole ivice merdevina. Bili su na visini od desethiljada i osam stotina stopa, a sam greben do koga su merdevinedosezale nije bio širi od osam stopa. Ana je osetila kako joj se ruketresu od bola – vrtelo joj se u glavi i nije mogla da dođe do daha.Srce joj je jako lupalo. Osetila je gotovo mehaničko lupanje srca ičudan zvuk u grudima. Kada se popeo na sam vrh merdevina, čovekje bacio pogled na stazu ispred sebe, kojom je trebalo da nastavipenjanje. Bila je neverovatno strma i uska i neopisivo teška. Vijugalaje uzbrdo po kamenitoj strmini i onda padala na obe strane u nekuprazninu i tu nestajala. Život se odvijao negde dole, daleko ispod

njega. Ana je jedino uspela da nazre nejasne obrise sivkastih oblakakroz koje su prošli.Zakoračio je na druge merdevine.Posle samo nekoliko prečaga pas se uzvrpoljio. Čovek ga je jače

stegao da ga čvršće uhvati, ali se pas još više uznemirio. Ana jeprimetila da mu klizi iz ruke. Ljudi ispod njega su stali i pogledalinagore. Pas je zadnjim šapama pokušavao da nađe neki oslonac ikandžama se uhvati za nešto. Ubrzo je toliko skliznuo da su se i pasi čovek ljuljali levo-desno. Čovek je grčevito držao psa desnomrukom, sada već samo za kožu na vratu i ogrlicu. Na poslednjojprečki pas mu je gotovo ispao iz ruke i ljudi ispod njega su vrisnuli.Potom se iskrenuo na jednu stranu, sa ogrlicom u ruci. Čovek ispodnjega se brzo pribrao i popeo na prečku iznad njega, pridržao igospodara i psa i snažno ih povukao nagore, tako da su se svatrojica ubrzo stropoštala na greben iznad njih.Ti trenuci su prošli u potpunoj tišini. Ana je osetila svaki taj trenutak,

pripijena uz prostranu pustoš grebena, van toka vremena. Bili su na samom vrhu grebena.Izgledao je kao neki talasasti plato, zatravnjen kao livada. Ana je

prvo ugledala još jedan klematis i mnoštvo srebrnih jela, a onda jeispred nje pukao najlepši mogući vidik – šumovit predeo, kao uEngleskoj ili Severnoj Americi u proleće, kada je tlo prekriveno belimanemonama i primulama. Najčudesnija stvar u tom bajkovitompredelu bio je drveni zamak.Evropljanin je nastavio da ide napred preko trave. Skinuo je šešir i

prošao kroz vrata. Unutra je video Pu-hsiena Pu’sa kako sedi nagipsanom slonu. Seo je i nemo posmatrao sliku ispred sebe, kao dase popeo na tu ogromnu visinu, preko ambisa, prešao prekočudnovatog parka prirode, nalik na predele u domovini, koji je ličiona Kju u vedro jutro, i kao da je taj slon u tom drvenom zamku,nasred tog prostora, bio najobičnija stvar na svetu koju je trebalovideti. Počela je da oseća razređen planinski vazduh. Htela je da legne.

Tlo pod nogama joj se blago okretalo. Ponovo je čula da je nekozove onim istim nerazgovetnim glasom.

Trava Va Šena sa raštrkanim cvetićima polako je bledela i gubilase. Stajala je na nekom mostu – nekom drvenom mostu sapotpornim stubovima.– Ovo je Pi-tao Ho – rekao je onaj isti glas. Pogledala je i videla da

je reka bila sve dublja kako je put išao nagore. Shvatila je da ćeputovanje imati svoje uspone i padove i ići u nedogled. Imaćeneočekivane preokrete. Prošli su pored kleke, crnog bora, makova,crne breze, tise, ariša. Pored mokrih klanaca i gustih šuma prepunihaktinidija i viburnuma.Put je postajao sve gori i gori i na kraju je nestao. Sa strane, u

stenama, ostale su neke rupe koje su služile za penjanje, a nekedaske su služile za premošćavanje vode. U najboljem slučajupolutrula debla su izigravala mostove, ispod kojih je tekla ledenavoda.Onda su se našli na Ksing-jang-pingu, na visini od jedanaest hiljada

i šest stotina stopa visine, sa tipično gorskim prelazima. Drveće jebilo tri hiljade stopa niže, a na stazi po kojoj su išli bilo je snega.Kada su se spustili sa poslednjeg planinskog prelaza, naišli su nabezbroj žutih makova, nedostižnih Meconopsis integrifolia, koji su seprostirali preko krečnjaka i snega.– Ana – opet je neko rekao. – Možeš li videti ove staze i mostove?– Da – promrmljala je.Pogledala je svoje ruke. Učinilo joj se da ju je nešto dodirnulo.

Teška glavica maka nakrivila se na svojoj tankoj drščici i visila kaošto visi grozdić rascvetale višnje. Nije mogla da ga dohvati.Pitala se da li ju je ta fina i neobična latica pomilovala po koži.– Ana – prošaputao je onaj glas. – Pođi za mnom. Prati me.

25.

Džen se vraćala iz škole tog popodneva držeći decu za ruke, kadaje primetila neki kombi ispred Anine kuće. Zadnja strana kombija bilaje otvorena, pa je lepo mogla da vidi neke naslagane kutije isanduke. Zbunjeno je gledala u njih. Njeno mlađe dete ju je vuklo zaruku, dok je drugom rukom vuklo kaputić po zemlji. Sagla se dapodigne kaput i tog trenutka je shvatila šta se događa.Potrčala je.– Mama! – negodovala je devojčica.Vrata na kući bila su širom otvorena. Neki muški glasovi su dopirali

iznutra. – Alo? – viknula je. – Zdravo?Očigledno su bili negde gore, daleko u kući. Prošla je kroz hodnik i

pogledala u kuhinju.– Grejs – rekao je dečak.– Mislim da Grejs nije kod kuće, mili – rekla je. – Dođi ovamo... sedi

ovde – rekla mu je, izvlačeći stolice i zavirujući u kuhinjske ormane.– Sedi ovde, dušo, i pazi na Sejdi.– Hoću kući – rekao je dečak.– Idemo za minut – rekla je. – Evo ti limunada. – Sipaj i sestri.

Nemojte izlaziti napolje. Ne mrdajte odavde. Jasno? Samo dvaminuta.Odjurila je na sprat. Na vrhu stepeništa naišla je na Gereta. – Šta

se ovde događa? – pitala ga je. – Šta ti radiš ovde?– Zdravo, Džen – rekao je. Primetila je da je bio siv u licu. Delovao

je umorno.– Je li Grejs tu?– Nije – odgovorio je. – U bolnici je.Pogledala je portfolio koji je jedva držao u ruci. Videlo se da ga je

već dobro pregledao. Listovi su bili ispreturani. Samo što nisupoispadali iz korica. – Ko je gore? – pitala je.– Sređujem nešto za Anu – rekao je. – Kolekciju koju je želela.I dalje nije skidala pogled sa portfolija u kome su bili njeni botanički

crteži.– Sviđaju mi se – rekao je zamišljeno. – Odlično su urađeni. –

Okrenuo je jedan crtež i pokazao joj. – Kako se ovaj crtež zove? –pitao je.– Ne znam. Ko je to gore, Džejmse? Šta rade?– A ovaj? – Izvukao je drugi crtež.– Meconopsis – rekla je, ne obraćajući veliku pažnju na to, potpuno

fokusirana na stepenište.Kiselo se nasmešio. – Kako?– Mislim da je to neka vrsta maka. – Pogledala ga je i osetila kako

joj lice gori. Po onome što je mogla da čuje, gore su nešto pomerali ivukli po podu.Geret nije skidao pogled sa nje. – Nisi spomenula mak – rekao je. –

Rekla si pola nekog latinskog naziva. – Pogledao je tabak. –Meconopsis integrifolia. – Klimnuo je glavom. – Šta bi Meconopsispunicea moglo da znači?– Ne znam – rekla je Džen.Polako je zatvorio portfolio i privezao ga. – Crven je, Dženifer – tiho

je rekao. – To je još jedna vrsta maka, i to veoma retka vrsta.– Stvarno? – rekla je.– Pitam se – rekao je ozbiljnim tonom i spustio portfolio pored nogu

– ima li šanse da prestanemo da igramo ovu igru?– Igru? Kakvu igru?– Pa, na primer, igru u kojoj ti ja pokazujem nešto što je držano pod

ključem – zajedno sa mnogim drugim stvarčicama – i ti u početkuprepoznaješ ono što ti pokazujem i pokazuješ mi da znaš o čemu seradi, a onda, već sledećeg trenutka, praviš se da ne znaš ništa otome.Džen je za trenutak osetila da je srce prestalo da joj kuca. –

Razvalio si Anin radni sto – rekla je.– Razvalio? – ponovio je. – Da li znaš da ja do ovog popodneva

nisam imao pojma da je tamo, u toj sobi, bilo šta zaključano? –Odmahivao je glavom gotovo ucveljeno. – Nisam ga razvalio – rekaoje. – Ali sam pronašao neki ključ na stolu, pa sam ustanovio daotključava taj sto.– To su Anine lične stvari – samo njene – rekla je Džen.– Izgleda da te stvari i tebi nisu nepoznate – rekao je Geret.

– Ako mi ih je Ana i pokazala, to se tebe uopšte ne tiče – oštro jerekla Džen.Ponovo se nešto čulo odozgo, iz Aninog ateljea. – Šta se, kog

vraga, tamo gore događa? – rekla je Džen i uhvatila se za gelenderda krene gore.Geret ju je uhvati za ruku. – Spuštaju neke stvari dole – rekao je. –

Nemoj da im smetaš.Pokušavala je da oslobodi ruku. – Šta to spuštaju dole? – pitala je.Nije joj odgovorio, ali je značajno pogledao svoju ruku na njenoj,

kao da se čudi otkud ona tu. Posebno se fokusirao na prste kojima jestezao gelender. – Znaš, izgleda da mi je trebalo dosta vremena daukapiram i sklopim kockice. Nisam imao pojma da tajcinnamonifolium ima bilo kakvog značaja.Ovoga puta ona ništa nije rekla.– I još nešto – rekao je kao da se setio još nečega – neobični su i

nazivi njenih apstraktnih radova. Jedan koji sam prodao na LongAjlendu zvao se Koyamai: Mislio sam da je to neka japanska reč –što sam i Ani rekao. Ostavila me je u uverenju da se radi o nekomjapanskom uticaju. Onda Corydalis. Znaš da sam tražio značanje tereči u operskoj literaturi? Bio sam ubeđen da je to ime nekogoperskog lika. Taj rad je sav bio u nekoj sivkasto-zelenoj i žutoj boji.Mislio sam da se tu krije neka heraldička simbolika. Ona se na tosamo smejala – rekao je. – Rekla mi je da je to samo proizvod njenemašte.Džen nije odmakla dalje od prvog stepenika. Sledila se od njegovog

tona. Bila je zapanjena, jer nikada do tada nije videla Gereta ljutog.Čak i kada je bio ljut, to nije pokazivao. Uvek je bio formalnopristojan kada je razgovarao sa njom.– Mama! – vikala je Sejdi iz prizemlja.Geret još uvek nije bio svestan jačine stiska svoje ruke. Pogledala

ga je. Ruka mu je bila hladna. Bacila je pogled niz gelender. – Štaje?– Hoću kući!– Okej – rekla je. – Čekaj malo. Stani...Dvojica muškaraca su u tom trenutku počela da silaze niz

stepenice. Jedan od njih je imao u rukama ogroman portfolio, a drugineku kutiju. Stala je ispred njih da ih spreči da prođu i značajno

pogledala Gereta.– Kradeš njena dela – rekla je.– Ne mogu da kradem nešto što je moje vlasništvo – rekao je.– Nije to tvoje – rekla je. – Kako možeš da poseduješ nešto što se

nalazi u njenom ateljeu? Kako možeš da poseduješ njenenedovršene radove?– Dženifer, hoćeš li da pustiš ove ljude da prođu? – rekao je

Džejms.– Neću da stojim i mirno gledam kako se Anine stvari iznose iz

njene rođene kuće – rekla je. Pokušala je da izvuče ruku iz njegovogstiska, ali ju je on još jače pritisnuo na gelender.– Nosim ih na uramljivanje – rekao je. – Pogledaj malo portfolio.

Nisu nedovršene. Radovi su gotovi i spremićemo ih za prodaju.– Ana to želi?– Imam ugovor sa njom za njen celokupan rad – rekao je. – To si

zaboravila?Iz prizemlja se čuo vrisak. Onda nešto nalik na svađu. Džen je

oklevala. Našla se u nezgodnoj situaciji – između svoje dece iodbrane Anine privatnosti. Geret je iskoristio taj momenat njeneneodlučnosti, oslobodio stisak na gelenduru i uhvatio je za zglobruke. Onda je samo klimnuo glavom onim ljudima da prođu. Džen ihje frustrirano gledala kako odlaze.– Iznose i svu njenu keramiku? – pitala je. – Sveske, sve?Sačekao je da poslednja dva muškarca siđu. Kada se okrenuo

prema njoj, primetila je da na njegovom licu više nije bilo ni traga odone ljubaznosti od pre nekoliko trenutaka. – Imam ugovor – ponovioje.– Ne za sve što se ovde nalazi.– Za sve što Ana radi.– I ti... – stala je na pola rečenice. – Ako uzmeš sve... – rekla je

potpuno užasnuta prizorom, razrogačenih očiju. – Šta je sa Anom?Prvo nije rekao ništa, samo je odsutno gledao nekuda u daljinu.

Kada se ponovo pribrao i vratio, ton mu je bio skoro razgovoran. –Nije mi padalo na pamet da povežem ta imena sa bilo čim dok nisamvideo one stvarčice u kutiji.Ona se sva naježila kada se setila te drvene kutije. O, ne, pomislila

je.

– Da li znaš šta je cinnamonifolium? – pitao je. Osetila je da je malozastajkivao dok je to izgovarao, kao da mu je pomalo bilo žao. –Neobično ime, zar ne? Botanička imena uvek imaju nekog ritma, zarne? Cinnamonifolium je plavo-crna verzija biljke po imenu Viburnum.A Koyamai je vrsta omorike. – Odmahivao je glavom i kratko senasmejao. – Sve je lako i jednostavno kada imaš ključ i znaš sa čimradiš – rekao je. – Corydalis Corydalis je običan korov, puzavica sažutim cvetićima. – Duboko je uzdahnuo. – Čudno – promrmljao jesam za sebe. – Čudi me da nikada nisam ukapirao o čemu se radi –rekao je. – Uostalom, zašto bi mi tako nešto i padalo na pamet?Nisam imao pojma.– Mama! – zvala je Sejdi. – Mama!– Šta nisi ukapirao? – pitala je Džen. Nikako joj se nije dopao

njegov pogled. Delovao je kao da ga je neko obmanuo. Izgledao jenekako bolesno.Geret joj je prišao sasvim blizu. – Za sve ove godine nisam

ukapirao da sve što je slikala, sve što je crtala, sve što samprodavao za nju, sva imena njenih radova i sve apstraktne slike –sve je imalo veze sa botanikom – sve sami botanički nazivi. Zar tonije neobično?Džen je čula Sejdi kako besomučno viče. – Majkl je napolju – vikala

je. – Majkl je izašao u baštu.– Zar ne misliš da je to u najmanju ruku čudno? – ponovio je Geret.– Dobro, Sejdi – viknula je Džen. – Reci mu da dođe kod mene.– Pretpostavljam da si ti znala za sve ovo – rekao je Geret i skoro

joj se uneo u lice.– Nisam – rekla je Džen.– Nisi? – ponovio je. – Mora da je mislila da sam prilično glup.– Ne verujem da te je Ana smatrala glupim – rekla je.– A ja sam bio ubeđen da je izmislila sva ta imena. Mora da je bila

srećna zbog toga! – Ponovo ju je jako stegao za zglob ruke.– Pusti me – rekla je uplašeno. Ustuknula je. Stao je pored nje i

počeo da je gura uz uske stepenice.– Pusti me – ponovila je. – Moja deca... Pusti me!Silom ju je odgurao do tavana. Gurnuo ju je unutra. Oslobodio joj je

ruku i besno otišao na drugi kraj ateljea. Izvukao je onu fioku – onudrvenu kutiju, i značajno je pogledao. – Ti si ovo videla – rekao je. –

Znaš šta se tu nalazi?– Neke stvari iz koledža – rekla je i uzdahnula. – Slušaj, Džejmse...– Iz koledža – ponovio je. – Od pre deset godina. Pre više od deset

godina. Da, tako je. – Zgrabio je veliki braon koverat i istresao na stosve što je bilo u njemu.Videla je i kada je mali beli koverat sa hrastovim lišćem pao na sto.

Zgrabio ga je. – Šta je ovo? – pitao je.– Ne znam – lagala je.Izvadio je lišće i ispružio dlan prema njoj.– Šta to znači? – pitao je.– Stvarno ne znam.– Lišće – besno je rekao skoro sebi u bradu. – A ovo? – U ruci je

imao mapu Oksforda.Ništa nije rekla.– A ovo? Šta je sve ovo? – Bacio je razglednice i eseje na sto.– Svi skupljaju i čuvaju stvari sa koledža – promrmljala je.Prostrelio ju je pogledom. Otvorio je blok sa akvarelima i počeo da

ga lista, ne skidajući pogled sa nje. Jedna za drugom ređale su seslike Lonicera i ljiljana. Onda je zgrabio drugi blok i skoro pocepaoprvi list dok ga je besno otvarao. Na svakoj strani stajalo jeobjašnjenje za sve akvarele, sa precizno naznačenim lokacijama nakojima te biljke uspevaju.Bilo je tu i slika neobičnih i prelepih predela: Veliki zid kod Šangaja

kako vijuga sa planina, preko dolina u priobalju, pa se onda kodJinkaa penje do oštrih grebena. Onda je tu bila i slika manastira PoLin na ostrvu Lantau, pa onda crvenkasti vrh Longu Šena, blizuTingtana, koji je ličio na citadelu iz neke bajke, sa rekom u podnožju idrugim sličnim grebenastim vrhovima od peščara u pozadini od kojihzastaje dah. Uzdizali su se iznad polja, gotovo nestvarnesmaragdno--zelene boje. Tu su još bile i slike Rajskog jezera uprovinciji Jilin i, na kraju, slika sela Merindao u oblasti Tri klisure, sarekom Jangce koja protiče pored sela i sićušnim poljima kukuruzakoji su podsećali na uređene travnjake.– Kina – rekao je Džejms. – Kina... Kina... i samo Kina...– Moram da idem – rekla je Džen. Čula je Sejdi i Majkla dole u holu.

A i mobilni telefon joj je bio dole u tašni. Mora pod hitno da pozoveGrejs, pomislila je. Mora što pre sve da joj ispriča.Geret je stao ispred nje. – To sve ima veze sa njim, zar ne? – rekao

je.– Sa kim?– Dejvidom Mortimerom. Sve ima veze sa njim. To je njegova

oblast. On je naučnik. Sam mi je to rekao. – Geret je pokušavao dase sabere i odgonetne zagonetku do kraja. Pogled mu je lutao sajedne slike na drugu, sa crteža na mape i razglednice, pa opet ukrug, pokušavajući da shvati o čemu se radi. – Njega interesujeKina? – pitao je. – Išao je tamo? Ili je živeo?– Mislim da nije – rekla je Džen.– Mora da je bio tamo – rekao je Geret. – Vidi ti sve ovo. Mora da je

bio tamo ili su nameravali da idu ili je sa Kinom povezan na nekidrugi način.Izvadio je iz fioke i druge stvari. Izgledalo je da je zaboravio na

Dženino prisustvo. – Za pet godina nije ni jednom spomenulanjegovo ime – promrmljao je. – Naravno da sam znao da taj otacnegde postoji, ali sam mislio da Ani ama baš ništa ne znači. A ona jesačuvala sve ovo i slikama dala imena koja imaju veze sa njim.Koliko li joj je on značio u životu kada mu je posvetila toliki svoj rad...Nikada mi ništa nije spomenula – rekao je. – Nikada mi ni jednujedinu reč nije rekla o njemu.Potpuno neočekivano, Džen je odjednom osetila da joj je nekako

žao čoveka ispred sebe. Čovek prosto nije spreman za sve u životu,pomislila je. Ne umeš nekad da smisliš pravu stvar.– Džejmse... – promrmljala je.– Poklonio sam joj ogrlicu koju nije nosila – rekao je.Nije znala o čemu govori.– Evo, ovde je – rekao je. – U ovoj kutiji, ovde u fioci.Preturao je malo po njoj i onda izvukao plavu kutijicu za nakit.

Čvrsto ju je stegao. U tom trenutku se videlo da se nečega setio. –Ljiljani – rekao je. Onda je pokazao na crteže. – Ljiljani su isti kao iovi ovde. Zato nije htela tu ogrlicu, zar ne? Zato što su ljiljani imaliveze sa njima – sa njom i Dejvidom Mortimerom. Ima tu nečega...oni imaju nekakve veze sa tim...Pogledao je Džen. Nije mu uzvratila pogled iako je znala da je

ispitivački gleda.– Da li znaš koliko ovde ima crteža ljiljana? – pitao je. Tresnuo je

kutijicu sa ogrlicom na sto. Bio je vidno isfrustriran. – Nije ih crtala za

prodaju – rekao je. – Nikada nisu bili na prodaju.Okrenula se i pogledala prema vratima.Kada se okrenula, držao je Dejvidova pisma u ruci. Video je njen

zapanjen izraz lica i kiselo se nasmejao. – Pročitao sam ih – rekaoje. – A ti?– Nisam.– Nikada ih nisi pročitala? – pitao je. – Nije ti ih ona pročitala?– Nije.– Čudno – rekao je i otvorio jedno. – Ja ću ti otkriti šta tu piše.– Neću da slušam – rekla je. – Nije u redu.– „Ana” – počeo je da čita, držeći pismo daleko ispred sebe, kao da

drži govor. – „Ana, molim te, piši mi. Javi mi se. Ako ne možeš da medobiješ na koledžu, evo ti Sarin broj....” Pogledao je Džen. – Ko jeSara?– Pa, ja...– Nije ni važno – rekao je. – Nemoj da se mučiš. Onda je nastavio

sa čitanjem. – „Nisi mi dala priliku. Samo želim da razgovaram satobom. Doći ću u Boston, ako ti to želiš.”Džen prekri lice rukom.– Šteta, zar ne? – rekao je Geret. – Patetično. Neprijatno i mučno,

zar ne?– Nije – rekla je odlučno Džen. – Za divno čudo, ne slažem se sa

tobom.– Evo još jednog pisma – rekao je tonom koji je odavao neko fino

gnušanje. – Napisano je tri nedelje posle onog prvog. – „Zašto minisi rekla da odlaziš? Samo to želim da znam. Želim da se vratiš iliću ja doći kod tebe...”Bacio je pismo na sto, pored svih ostalih stvari iz fioke. – Zašto je to

uradila? Zašto ga je napustila?– Slušaj, Džejmse, ako ti Ana nikada to nije spomenula, onda ne

mogu ni ja.– Jesu li se svađali? – pitao je. – Oko čega su se raspravljali?– Ne mogu da ti kažem.– Ne možeš zato što ne znaš ili zato što nećeš? – pitao je. – Brzo je

donela odluku da se vrati u Boston, to je jasno. Ostavila ga je prezavršetka školske godine. – Onda je pokazao na poslednje pismo. –Datira iz marta – rekao je. – Otišla je u martu. Pre kraja semestra.

Zašto?Nije smela da ga pogleda u oči.Ćutali su.– Rejčel – rekao je. I dalje je gledao datum na pismu. – Rejčel je

rođena te godine. – Obišao je sto i prišao Džen. Zgrabio ju je zaramena. – Nikada mu nije rekla za Rejčel – rekao je. – Zašto?– Deca su mi dole – rekla je Džen i ustuknula, pokušavajući da se

oslobodi njegovog stiska ruku. – Moram da idem. Idem.– Grejs zna, zar ne? – rekao je. – Ona zna šta je Ana osećala

prema tom čoveku. Zato ga je pozvala, zar ne? Ana ga nikada nijezvala da dođe. Zašto?– Ako ne skloniš ruke sa mene, počeću da vrištim – rekla je Džen. –

To bi teško objasnio svojim iznajmljenim pomagačima tamo dole.Nije se obazirao na njene pretnje. – Zašto ga je napustila? –

insistirao je. – Zašto?– Zato što se plašila da je odsutan, da je u nekom svom svetu i da

ne može da dođe do njega.– Ali, on ju je voleo – rekao je. – Vidi ta pisma.– Plašila se da je isti njegov otac.– A šta je bilo sa njegovim ocem?Džen se namršti i pređe rukom preko čela. – Ne znam tačno – rekla

je. – Ana ga je samo jednom videla.Zamislio se za trenutak. – Ako ga je samo jednom videla, onda to

nešto mora da je bilo jako upečatljivo.Ana je odmahnula glavom. – Nije mi mnogo govorila o tome.Zagledao se u nju. Imao je pomalo trijumfalan izraz lica. – Tako

sam i mislio – rekao je. – Pitao sam ga nešto u vezi sa tim. Izbegaoje odgovor. Moje sumnje su se potvrdile. Dejvid Mortimer je nasledionešto što je Anu plašilo.– Nije bio bolestan – rekla je Džen. – Ako na to misliš.– Ne – promrmljao je Geret. – Ne baš bolestan – rekao je i glasno

se nasmejao. Džen je bila u šoku. Na kraju je sklonio ruke sa nje. Zatrenutak je izgledao kao neko izgubljeno i usamljeno dete. Pogledomje preleteo preko sobe i onda se malo zadržao na lišću. – Baš jeobična – tiho je rekao. – Ista je kao i sve druge žene.Džen je čula korake na stepeništu.Geret pogleda sto. Onda je otišao do njega i polako skupio rasute

blokove, ispravljajući neke listove.Oni pomagači su ušli unutra. Klimnuo je glavom prema komodi. –

Ima još dvadesetak studija u olovci i tušu – rekao im je. – Spakujte ihkao i ostale.Nepristojno se nasmejao. Šokirala se od tog njegovog osmeha, ne

zbog pohlepe koju je pokazao, već zbog odvratnosti koju je tajosmeh izazvao u njoj.

26.

Grejs se oko podne videla sa neurohirurgom.Vraćala se iz prostorije za odmor kada je na hodniku spazila

Danijela Korama.– Imate li malo vremena? – pitala ga je.– Baš sam krenuo da vas potražim – rekao je.Kada je sela kod njega u ordinaciji, počela je da razmišlja koliko

ima godina i koliko puta je do sada gledao granicu između života ismrti, na kojoj se sada nalazila i njena ćerka. Na čiviluku iza vratavisila je jakna od impregniranog platna, na stolu su stajale nekekorišćene rukavice. Pored njih, između fajlova i foldera stajala su dvakartonska modela duge – boje nanete na karton i savijene, a zatimpričvršćene selotejpom.– Moji unuci – rekao je kada je primetio u šta se zagledala.– Koliko ih imate? – pitala je.– Petoro. A vi?– Samo Rejčel – rekla je.Još nekoliko trenutaka zadržala je pogled na duginim bojama, a

onda se okrenula. Bilo joj je teško i da pomisli na Rejčel sada.Strahovala je za nju. Nije smela ni da pomisli šta bi ona radila bezmajke. Nešto ju je steglo u grlu, tako da nekoliko trenutaka nije bila ustanju da progovori. Potražila je cigarete u tašni. Uspela je da izvučesamo jednu praznu kutiju.– Moj tata je imao takvu jaknu – rekla je odsutno, klimnuvši glavom

prema barbor jakni. – Nosio ju je kada je išao na pecanje.– I ja je tada nosim – rekao je Koram. – Pecam na moru. Nasmešio

joj se. – Obično ne upecam ništa, osim eventualno neke prehlade.I ona se njemu nasmešila. Zgužvala je praznu kutiju od cigareta i

bacila je u korpu. – Moj otac je pecao blizu Dierfilda – rekla je. Selaje na stolicu koju joj je pokazao. – Rano je odlazio – nastavila je sapričom. – U zoru. Ima jedna brana tamo uzvodno, blizu kuće u kojojsmo živeli. Ponekad su je otvarali i puštali vodu. Morali ste da

slušate radio ili da pratite promene nivoa vode da vas ne biiznenadila. Lepo ste mogli da vidite kako nadolazi – prelivala sepreko kamenja i sve više rasla...Sećanje na oca koji ide na pecanje i najčešće ne uhvati ništa, i

njegovog zadovoljstva što ide sa njom na reku u svitanje, sa nadom islatkim iščekivanjem dobrog ulova, kao i sećanje na polomljenaplastična sedišta u kabini kamiona i pogleda na kuću u podnožjubrda dok su se klackali po putu i odlazili, a sunce se probijalo i gasiloposlednje senke noći...To je već bilo previše za nju. Nedostajao joj je otac i njegov osećaj

da je povede pravim putem. Poželela je da se opet vrati u onajkamion, da ugleda kuću u daljini kako viri između drveća, da osetivrelinu letnjeg sunca na ruci koju je ispružila kroz prozor i bosimprstima na nozi pravi šare po prašnjavom podu kamiona.Uhvatila se za glavu sa obe ruke.Danijel Koram je obišao oko stola i stavio joj maramicu u ruku.

Odmah ju je prislonila na lice, ne otvarajući oči. Tiho je plakala imaramicom snažno brisala oči, ne bi li tako obrisala svu prošlost isadašnjost.Posle par minuta ispravila se na stolici i duboko uzdahnula. Otvorila

je oči i pogledala doktora. Sedeo je na stolici pored nje. – Loše je? –pitala ga je.– Prilično – odgovorio je.Spustila je maramicu u krilo.– Gospodin Geret je bio jutros ovde. Razgovarao sam sa njim.Nije dizala pogled. – Javila sam mu se telefonom – promrmljala je.– Šta vam je rekao?– Ništa – odgovorila je.– Ne znam da li me je razumeo – rekao je doktor Koram. – Izgleda

da je fokusiran samo na jedno.– Na šta? – pitala je.– Na Aninu smrt.Uzdahnula je i ispravila se na stolici, kao da je želela nekuda da

pobegne.Doktor podiže ruku. – Ali, za sada, nema govora o umiranju – rekao

je.– Njena smrt...

– Ne radi se ni o kakvom umiranju – ponovio je. – Grejs, da li mečujete?Pred očima su joj igrale neke štrafte svetlosti i senke, cela soba joj

se vrtela i ljuljala. Jako je žmirnula. Pred njom se opet pojaviodoktorov snažan lik. Nije skidao pogled sa nje. – Da, čujem vas –rekla je.– Daću vam nešto da popijete – rekao je. Ustao je i sipao joj vodu u

čašu. Otpila je jedan gutljaj i vratila mu čašu. Stavio ju je na stoispred nje.– Ana je jutros imala napad – rekao je.– Rekle su mi sestre.– Znam da zvuči čudno, ali je to dobar znak – rekao je.– Stvarno?Koram je stavio prst na usta, razmišljajući kako to da joj objasni. –

Kada je pacijent u komi, jedno od pitanja koje sebi postavljamo jesteda li mozak radi, da li je u funkciji – objašnjavao je. – Pacijent možeda diše pomoću aparata a da mozak, u stvari, ne radi, pa biisključenjem aparata prestao da diše.– Ana je na aparatima – prošaputala je Grejs.– Ali imamo izvesnu motornu reakciju na neke nadražaje – rekao je.

– Napad isključuje dijagnozu moždane smrti.– Kako je onda Džejms došao do sasvim suprotnog zaključka? –

pitala je.– Posle napada nije bilo propratnih reakcija – rekao je Koram.– Na šta mislite? Kavih reakcija?– Otvaranje očiju, verbalnih reakcija, reagovanja na bol.– Nije reagovala na bol? – ponovila je Grejs.Koram se nagnuo napred, sa laktovima oslonjenim na kolena i

stisnutim šakama. – Ana sada reaguje – rekao je. – Jutros, prevašeg dolaska, nešto je rekla. Gospodin Geret je neposredno pretoga otišao. Reagovala je kada smo uradili neke testove.– Vokalno?– Malo je uzdahnula – rekao je.– Je li se pomerala?– Nije.– Ali to.... je li to dobar znak?– Nije baš dobar, ali nije ni loš. To nije kraj. Treba to da imate na

umu.– Okej – rekla je. To okej je izgovorila tako slabašnim i bezbojnim

glasom, da je njoj samoj zazvučalo kao da čuje neko dete. – Jasnomi je – rekla je, trudeći se da bude glasnija.Ponovo se ispravio na stolici i uputio joj veoma prijateljski pogled. –

Gospodin Mortimer je sada s vama – rekao je. – Video sam ga kakonešto priča Ani.– Jeste – rekla je. – Upoznali su se i družili na koledžu. Planirali su

da zajedno rade na nekoj knjizi o Kini. On je trebalo da piše tekst, aona da je ilustruje. Palo mu je na pamet da sa njom...– Da sa njom razgovara o toj knjizi?– O Kini, da. O tim putovanjima...– Ideja mu je dobra – rekao je Koram.– Stvarno?– Znam da je tako – rekao je Koram. – Koma ljudima verovatno

izgleda kao potpuno besvesno stanje u kome ništa ne čujete i nevidite, ali pacijenti koji se probude iz kome često govore kako su čulišta se događalo oko njih. – Nasmešio se. – Vidim i da mu Rejčel utome pomaže.– Mislio je da treba da to zajedno rade – rekla je Grejs. – Da crtaju

mapu i putuju...Zastala je. Rejčel je bila potpuno obuzeta tim crtanjem. Kupili su

celu rolnu papira i selotejpe. Dozvolili su im da selotejpom pričvrstetaj papir na zid nasuprot Aninog kreveta. Rejčel se odmah bacila nacrtanje reka, isto kao kada je imala pet ili šest godina i crtala po ziduu stanu.Dejvid je seo pored Ane i počeo tiho da joj priča. Povremeno je

bacao pogled na Rejčel i posmatrao je kako se naginje prema zidu,sa malo nagnutom glavom, potpuno fokusirana na vrh olovke u ruci.Grejs je mirno i tiho sedela između njih. Primećivala je da je Rejčelveoma koncentrisana na crtanje i da se brzina njenog crtanjapovremeno smanjivala. Nije pokazivala da baš pažljivo sluša šta jojDejvid govori, ali je povremeno zastajkivala u crtanju, verovatnoosluškujući njegovu priču. Tako je zastala kada je Dejvid opisivaodeo putovanja prema Va Šenu. Nekoliko puta je prešla olovkompreko linije koja je predstavljala priobalje, kao kada neki pokvarenikopir--aparat stalno kopira jedno te isto.

– Je li gospodin Mortimer u nekom srodstvu sa Rejčel? – pitao jeKoram.– On je njen otac – rekla je Grejs. – Nisu se ranije videli. On nije ni

znao za nju do sada.Koram ju je zbunjeno gledao. – To su za oboje poprilično velike i

važne promene – rekao je na kraju.– Da – složila se Grejs. – Ova nedelja je bila prepuna novosti.Zastao je. Trudio se da shvati šta je htela da mu kaže. Onda se

srdačno nasmejao. – Da, u neku ruku i jeste.Grejs bespomoćno slegnu ramenima.– A vi ste sami? – pitao je Koram.– Da.– Ana je vaše jedino dete.– Da – rekla je i značajno ga pogledala. – Mislite li da će se

oporaviti? – pitala je.– Želite li moje mišljenje ili statističke podatke? – pitao je Koram.– I jedno i drugo.Koram klimnu glavom. – Okej, hajde onda da vidimo kakve su joj

šanse – rekao je. – U svakom trenutku u ovoj državi deset hiljadaljudi je u komi.– Deset hiljada? – ponovila je. – Dest hiljada? Gospode bože.

Nemoguće.– Ranije smo mislili da u slučajevima kao što je Anin mozak pretrpi

oštećenje u trenutku udara. U Aninom slučaju to bi bio onaj trenutakkada je udarila glavom u volan. Danas mislimo drugačije. Mozakpretrpi oštećenje tek posle toga, kada više ne dobija dovoljno krvi ilikiseonika.Prekrstio je ruke i za trenutak pogledao u pod. – Postoje dve vrste

kome – rekao je. – Jedna je prouzrokovana povredama glave ilikičme. U tom slučaju disanje je otežano, a noge i ruke su otečene.Ponekad i vilica može biti stegnuta. U kičmenoj tečnosti nailazimo nakrv. Krvni pritisak je povišen, a puls oslabljen.Grejs ga je nemo gledala.– Kod drugog tipa kome disanje je loše. Zenice su male. Ovde se

radi o povredi malog mozga. Kod ovakvih slučajeva prognoza nijedobra.– A u Aninom slučaju...

– Ana nema povredu malog mozga – rekao je Koram. – Međutim,ima još neke povrede. Ipak reaguje – ima refleks gutanja i uposlednjih sat vremena počela je da reaguje i na bol. Čak je par putamalo otvorila i oči. Nije ništa rekla i nije pokazivala nikakve znakeraspoznavanja – nije, na primer, reagovala na vaš glas ili vamstiskom ruke dala neki znak...– Nije – rekla je Grejs. Osetila je da joj je loše. Primetila je da su joj

vrhovi prstiju poplaveli. Stegla je ruke u pesnice da sakrije prste.– Hoćete li da nastavim? – pitao je Koram.– Da – promrmljala je.– Sigurni ste?– Jesam.– Dobro – rekao je i dobro je pogledao. – Pet do deset procenata

pacijenata koji su u komi nemaju svesne reakcije – rekao je. – Takvostanje ostaje nepromenjeno do kraja njihovog života.– Nikada se ne oporave?– Ne.– A ostali... oni koji pomalo reaguju... oni se oporave – rekla je

Grejs. – Pokazuju znake poboljšanja, oporave se...– Čak i neki koji nemaju povrede malog mozga, mogu ponekad da

ostanu u stanju u kakvom je Ana sada – rekao je Koram.– Bez ikakvog poboljšanja? – ponovila je. – U kakvom tačno

stanju?– Pa, mogu ponekad da naprave neku grimasu, da gutaju ili

otvaraju i zatvaraju oči, ali ne pokazuju znake svesnograspoznavanja ili reagovanja.– I to tako traje...– Možda nedeljama, a možda i godinama.Grejs se nagla napred. – Čula sam za to – tiho je rekla. – Dok se ne

isključe aparati.– Ovde nema reči o bilo kakvom isključivanju aparata – rekao je

Koram.Razumela je šta je hteo da joj kaže. Kratko je uzdahnula. – Ali ćete

to uraditi ako ne bude poboljšanja – rekla je. – Ako ne budereagovala...– Još uvek je rano da o tome razgovaramo – rekao je Koram.Zaćutali su.

– Tražili ste da vam kažem istinu – podsetio ju je Koram.Bacila je pogled prema njemu, a onda se, potpuno nesvesno,

zagledala u kartonske duge na stolu. – Jesam – priznala je.– Rekao sam vam šta može da se desi u najgorem slučaju – dodao

je Koram. – Shvatate li, Grejs? To je najgore što Ani može da sedesi.– Dobro – rekla je.Zatvorila je oči i videla Rejčel kako čvrsto drži olovku, potpuno

koncentrisana i zadubljena u žvrljanje. Onda je videla nju i Anu kakostoje na nekom visokom mostu nad dubokim ambisom sa obe stranemosta. Rejčel je sedela pored Aninih nogu, potpuno okupiranarazvezivanjem nekih kablova. Radila je to kao da se radi o pamuku,ne o čeliku. Precizno je razvezala jedan po jedan, a Ana je polako,malo-pomalo, padala...Dete praktično nije ništa moglo da uradi da bi zadržalo majku,

pomislila je Grejs. Radila je nešto na ivici Anine svesti. Nije mogla darazgovara sa njom, a nije mogla ni da je zadrži. Ana je sve daljepropadala...– Gospode – rekla je i uzdahnula. – O, Bože!Koram je ustao. Stao je pored nje i za trenutak osetio neku

nesigurnost. Onda joj je spustio ruku na rame. – Hajde da gledamona to malo pozitivnije – rekao je. – Prognoze idu Ani u prilog. Mladaje i do sada nije imala zdravstvenih problema. Ima jakih razloga dase izbori i izvuče iz problema. Ima ćerku, majku, partnera i prijateljau Dejvidu. – Onda je malo zastao. – Čime se bavi? Ima li posao?– Umetnica je – rekla je Grejs. – Zato smo organizovali ono

Rejčelino crtanje mape. Mislili smo da će ta atmosfera u njenoj sobi,svi ti zvuci...– Da, razumem – rekao je.– Nije bogzna šta.– Ali bi Ani moglo mnogo da znači – rekao je. – Ljudi kažu da

muzika i poznati zvuci pomažu. Čak i snimci šuštanja okeana ilicvrkuta ptica. Ljudi čak snime i svakodnevne zvuke iz kuće iligrada...– Dobro – rekla je. – Znači, snimci.– Nešto što njoj mnogo znači – predložio je. – Možete doneti

slikarske boje za Rejčel. Možda taj miris boja ili mastila? Ili bilo šta

drugo što ona koristi.– U redu – ponovila je Grejs. Otvorila je tašnu i potražila olovku i

papir. Na poleđini svoje knjižice sa čekovima zapisala je: boje,mastilo, snimci, zvuci...Onda je razmišljala o Aninim životnim zvucima. Bio bi to čitav

spektar raznih zvukova kada bi je neko pitao da opiše Anu samopomoću tona i vibracija. Tu bi bilo raznoliko šuštanje drveća saApalača, šaputanje okeana, glasovi njene bake i dede, šuštanjepapira kada se otvaraju pokloni, kojih je bilo u izobilju kada je biladete, lavež komšijskih pasa sa druge strane brda. Onda uzavreliOgankvit u punoj sezoni, tramvaji koji usporavaju kada sepribližavaju stanicama, žagor naroda koji hrli na plaže... I sve što imaveze sa Rejčel – njen plač kada je bila beba, video-trake koje jegledala, pesme koje je slušala. Rejčel za klavirom. Negde u svojojkući ima snimak Rejčelinih prvih pokušaja da odsvira skalu naklaviru. Ima i neke druge snimke njenog sviranja: Šopenovu kratkukompoziciju, polku, Debisija.I mnogo toga još – Anine omiljene ploče koje je slušala na radiju i

neki obični, njoj dragi zvuci iz kuće u Džamejka Plejnu: zvono navratima, škripa kuhinjskih vrata i zaštitnih vrata na izlazu u baštu,tišina u njenom ateljeu, fino trenje četkice po papiru. Tu je onda iprodavnica na ćošku sa žičanom kapijom, u kojoj se uvek izpozadine čula muzika sa radija i dečiji žagor sa gradskih teniskihterena preko puta ulice i glasovi Dženine dece, lupkanje lopte pobetonu, šuštanje lišća koje dopire kroz širom otvorene prozore utoplim letnjim noćima...I mnogi drugi, manje važni zvuci – zveckanje sitnog novca u džepu,

saobraćajna buka, brujanje motora starog krajslera, pucketanjeprekidača kada se pali svetlo, zveket reza kada se zatvaraju šaloni,kucanje sata... Šuštanje papira kada se okreću listovi knjige ilinovina. I tišina u stanu na Bekon Hilu, na stepenicama u tom stanu,razni prigušeni zvuci koji su dopirali iz grada u podnožju brda.Pljuskanje vode, šuškanje čistih čaršava i šapat njenog sopstvenogglasa...Ana sada nije imala ništa od toga. Baš ništa.Njen život se kotrljao nekako unazad, kao kada se plima povlačila,

zvuci živog sveta su bledeli i polako nestajali. Pravo je čudo šta je

sve život i šta sve nosimo sa sobom, razmišljala je Grejs. Doneti sveto do Aninog kreveta značilo bi ušetati u njenu memoriju. Kojesećanje bi je pokrenulo? Koje sećanje bi napravilo preokret? Šta bije vratilo?Pogledala je Korama. – Da li će se vratiti tamo gde je nekada bila?

– pitala je.Koram se nasmejao. Pružio joj je ruku i pomogao joj da ustane. –

Ako to ona bude želela – rekao je.

27.

Ana je otvorila oči i pogledala grad. Bilo je rano letnje jutro. Tigradski jutarnji zvuci prelili su se preko nje kao plima, kao velikinezadrživi talas boja i zvukova.Vazduh je bio ispunjen nekim čudnim, ritmičkim zvucima: Ana je

videla otvorene kapke gornjih prozora i to zveckanje i lupkanjeprepoznala je kao zveket razboja. Gomila ljudi išla je ulicom u kojojje bila i ona. Sunce se tek pomaljalo i dodirivalo samo vrhovehramova i odbrambenih zidina. Sama ulica je bila šarena odprivlačnih natpisa i reklama za šoping koji su visili skoro na svakojzgradi. Reka užurbanih ljudi nosila ju je sa sobom, kao da je sedelana nosiljci koju su neki ljudi podigli iznad glava prolaznika i pronosilije pored kiosaka na točkovima sa povrćem i drugom robom krozneke druge ulice od kojih je svaka nosila obeležje neke specifičnerobe – kože i krzna, vezenih predmeta, zlata, srebra, svile...Pogledala je svilu – indigoplava sa Peng Sena stajala je u

slamenim korpama iz Šunglu Sena, a dugački svileni komadi raznihboja, od najsvetlije boje slonovače do najtamnije plavozelene, visilisu kao zastave na svojim stalcima ili kao zavese preko vrata; ili urolnama, divnih boja i finoće, da se čovek prosto ustručavao da ihpipne. Ispružila je ruku prema najbližoj svili i osetila nežno milovanjetkanine po ruci i licu.– Ovo je Čengtu Fu, grad iz 1910, sa tri stotine hiljada stanovnika –

rekao je njen vodič.Okrenula se da vidi vodiča. Posmatrala je lica ljudi koji su prolazili

pored nje. Ispružila je ruku u želji da nekoga zaustavi. Skupila jeprste, ali je šaka ostala prazna. Međutim, taj glas, koji joj se tihoobraćao i dopirao do nje preko onog zveketa razboja, bio joj jepoznat...– Okružen je zidom dužine devet milja, sa četiri lepe kamene

kapije. Zid je bio preko šezdeset stopa širok u osnovi i četrdesetstopa u gornjem delu, visine oko trideset stopa...

Ana je odjednom bila potpuno svesna izgleda i važnosti tog zdanja,oblika i nagiba cele konstrukcije. Srce joj je prosto stalo od prilivasnažne emocije. Pomislila je na Rejčel i na njene crteže. Odjednomje shvatila zašto je Rejčel bila fascinirana nekim konstrukcijama ineverovatnom genijalnošću i maštom autora koji je sve to uspeo dakonstruiše. Zagledala se u stazu koja je vijugala po gornjoj površinitog zida, sa zaštitnim četvrtastim zidanim balustradama sa strane,nalik na dugačke tvrđave. Onda je skrenula pogled ka kapiji krozkoju je prošla. Prstima je dodirivala unutrašnjost kamenekonstrukcije debljine četrdeset stopa.– Mostovi – rekao je glas. – Mostovi.Iza zidina grada bili su jarkovi, kanali i potoci, koji su se u

enormnom broju preplitali preko Čengtu ravnice, na kojoj je bilo jošsedamnaest manjih gradova, koji su takođe bili opasani zidinama.Iznad ravnice, na severu, uzdizao se Tibet. Na istoku je bio ČutingŠen sa snežnim vrhovima, a na zapadu brda Red Besina.– Ovde se reka Min razdvaja u manje potoke: Voking Hors i potok

Cedar. Pisful, Šip Hors, Blek Ston i Send Dič. Svi oni protiču krozČengtu ravnicu, kao kapilari, vene i arterije u nekom telu, i ponovose spajaju u Čengtu...Ana je čula žubor vode tih potoka kada se topio sneg u proleće;

brzo proticanje vode u jesen, žuborenje i slivanje vode preko brana iribarskih mreža. Čula je to isto kao što je čula i proticanje i pulsiranjekrvi kroz svoje telo.– Svaki potok ima most. Ovaj ovde je Hen Ču – šapnuo joj je glas.

– Ovo je Golden Gus most na šest stubova. Sav je izrezbaren iukrašen – Pogledaj... – Onda se setila natkrivenih drvenih mostova usvom kraju: u Vermutu su bili natkriveni crvenim, zelenim ili plavimdaskama; most u Bretlboru je imao ogradu od letvica, a onaj u VajtMauntinu, u Nju Hempširu, imao je špicasti drveni krov, nalik naslične lepe krovove u Engleskoj.– Ovo je Marko Polo most...Na njemu su danas bila teretna kola sa krovovima od bambusa, na

čijim krajevima su bile kućice od drvene građe; izgledale su isto kaocrno-bele tjudorske kuće u Engleskoj. Dole, na reci, ljudi su prazniliribarske korpe. Sama reka tu je bila šira i sporija.Ana je pogledala ispred sebe. Na putu su bili ljudi – nosači. Njih

tridesetak. Jutro je bilo veoma toplo i sparno, pa je bilo i daljemaglovito – magla se, u stvari, nikada nije u potpunosti dizala. Bila jenekako okeraste boje, ispod sivog i vlažnog neba. Prolazila je sanjima ispod memorijalnih svodova i kapija – svodova ispod kojih višenije ni bilo pravih puteva – samo prašnjave staze i visoki bambusi saobe strane tog puta. Svodovi su dosezali do bogova i predaka. Bilisu ukrašeni lavovima i lišćem. Prošli su pored polja prosa i šećernetrske, mahunastog povrća, indiga i duvana, pirinča, konoplje ipamuka. Tu su bile i razne vrste drveća: breza, hrast, čempres;zimzeleno hram-drvo, nanmu; indijska smokva; mahagonij, koji jedavao hlad, i dragoceno drveće duda, sa lišćem koje je hranilosvilene bube i krasilo ulice Čengtua.Došli su do rečne klisure. Put je vijugao uzbrdo oko cele doline

iznad reke. Više nije bilo drveća. Samo nisko žbunje sa mekim,filcanim listovima, što je bio glavni pokazatelj specifičnih klimatskihuslova u klisurama. Na visećim mostovima od pletenog bambusasusretali su trgovce koji su peške nosili svoju robu na leđima – soli,ćumur i uljane pogače. Jedva su se vukli, gušeći se od vrućine. Tekna visini od četiri hiljade stopa visine, pronašli su stazu koja je vodilado puta za Songpen.Kod napuštenog zaseoka Pe-jeng Čenga, naišli su na pravi mali raj

od koga im je zastao dah.Pred njima je pukao vidik na božanstveno jarkoljubičasto

prostranstvo Buddleia davidii. Ljudi su spustili teret sa leđa, potpunoočarani prizorom. Nekoliko minuta samo su mirno stajali i posmatralitu lepotu.Posle nekoliko minuta Ana je primetila da je onaj visoki muškarac

krenuo napred. Sišao je malo sa puta i spustio ruku na neki manjižbun, ne veći od četiri stope. On je bio jedini albino primerak međusvojim sestrama kraljevske boje. Ubrao je njegove cvetove, zajednosa semenom, kao što je uradio i kod žbuna Hydrangea villosa, koji jerastao odmah pored njega.Ana ga je gledala kako zamotava seme prvo u papir, onda u pamuk

i na kraju ga gura u džep. Onda se udaljio, otresajući prašinu sajakne. Radio je to jednostavno i nonšalantno, kao da se radi o nekojbeznačajnoj stvari. Deset godina kasnije bela badleja je rasla uAmerici i krasila bašte u Bostonu svojim belim povijenim rubovima.

Na šest hiljada stopa visine stigli su do Sao-kua, mestašca sa samošest kuća i osam ili devet ruševina. Svuda oko njih štrčali su gotovovertikalni planinski bedemi, koji su parali nebo oštrim šiljatimvrhovima. Čak i u tako surovim uslovima, na ulazu u krčmu, i svudaoko kuća, rasla je magnolija u društvu akonita.To su bili poslednji kultivisani primerci koje su tu videli. Na

udaljenosti kraćoj od milje više se nije mogla videti ni jedna od ovihbiljaka. Uspon je postao izuzetno strm i opasan. Polako su se penjalisve do vrha. Odozgo su videli prevoj Lungan i pravo groblje drveća:džinovska stabla, posečena i spremna da se iskoriste za građu.Kada su se spustili, počela je da pada kiša. Vidljivost je bila slaba.

Ljudi oko nje su prosto skliznuli niz padinu i skotrljali se na travnatuzaravan. Ana je onda primetila da tu ima raznih biljaka koje suštrčale iz magličastih oblaka kao neki duhovi. Ušli su dublje u šumu, gde je javor obesio svoje grane i lišće

natopljeno kišom. Tlo je bilo prekriveno anemonama, astilbom,spireom, livadskom rutvicom i žutim i roze zvončićima. Kupovala jezvončiće svake godine za saksije. Kupovala je male rasade, gajila ih,rasađivala i nedeljama čekala da se pojave prvi pupoljci i cvetići.Prošle godine Grejs je posadila bele i roze zvončiće pored stazica.Žalila se da treba čitava večnost da prođe dok ne procvetaju i kakoonda postanu štrkljasti kada je leto sušno. Ovde ih je bilo u izobilju.Ljudi su gazili po njima u ovo predvečerje.Propustila je nosače da prođu i gledala za njima sve dok joj se nisu

izgubili sa vidika i nestali među drvećem. Nije marila što je santrajao, čak joj je bilo i drago. Bio je to najčudniji dar. Ali, kada jevidela kako svetlost sve više nestaje između drveća, bila je gotovosigurna da živi samo u tom drugom, zagonetnom svetu i da senikada neće probuditi, da se više nikada neće vratiti kući. Prenoćili su u Sen-če-ceu, na visini od trinaest hiljada stopa. Mesto

je bilo pusto, sa samo jednim hostelom za putnike pored samogkamenitog puta. Sazidali su ga od škriljaca, a krov su prekrilišindrom, koju su poduprli kamenjem. Pod je bio od blata. Prozoranije bilo. Nije bilo ni otvora za dim, tako da je vatra, koju su palilizbog niskih noćnih temperatura, morala da bude blizu vrata. Bez

obzira na to, dim je ulazio unutra i smetao im dok su spavali.Oko njih je bila pustara oko koje su štrčali planinski vrhovi sa

snegom Hsue-potinga. Stajala je i posmatrala kako se smrkava,zagledana u planine čiji su snegovi mogli ponekad da se vide izČengtua. Pričalo se da dokle god snegovi pokrivaju planinske vrhovene treba brinuti za prosperitet Čengtua. Te noći je bio pun mesec.Poslednji obrisi boje jorgovana i plave boje sa planina polako sunestajali sa planina, a poslednji tračak ljubičaste boje neba pretvoriose u tamu. Međutim, pun mesec je divno obasjavao snežne vrhoveplanine. Ljudi su šaputali među sobom da je prava sreća što uČengtuu postoji tako retka pojava da planine prosto nestvarno sijaju iblešte u potpunoj tišini noći. Kada su se ujutru probudili, dan je bio božanstven. Staza koja je

vodila nizbrdo bila je puna planinskog cveća – delfinijuma, lincure,plavog jedića od čijeg plavetnila je zastajao dah, raznih vrstakamenica, posebno purpurnih, koje nekada zovu i snežne. Kamenicaje prekrivala kamenje u debelom zelenom sloju, kao tepih, iz koga suvirili gotovo savršeni cvetići sa pet latica, ne veći od nokta na palcu.Bilo ga je u izobilju.Kada su stigli na sam vrh prevoja, Ana je prvi put videla cinerariju.

Zamislila se kada je čula reč „cinerarija”, koju do tada nikada niječula. Nije znala odakle ta reč potiče i zašto joj se vrzmala po glavi.Duvao je hladan povetarac na tom prevoju. Pogledala je levo idesno, preko ruševina tvrđave na kojoj se još uvek vijorila zastava.Ispod tvrđave stajalo je neko uzvišenje od kamenja, kao zaravnjenapiramida. Nešto se ljuljalo na vrhu te piramide. Ljudi su se spustili dotog mesta i zapanjeno stali ispred uzvišenja.– Cinerarija – tiho je rekao neki muški glas. – Zapamti.Rukom se uhvatila za glavu od eha tog poznatog šapata. Osećala

ga je duboko u sebi. Kad god bi čula taj glas, srce bi joj čudnozaigralo i pulsiralo zajedno sa šapatom. U pozadini su se čuli jošneki drugi pomešani glasovi, koji su se povremeno utišavali ipojačavali.Sišla je do ruševine.Na vrhu kamene piramide stajao je kovčeg u kome je bilo telo

nekog muškarca, mumificirano od suvog i hladnog vazduha. Na

njemu su bile stvari koje je imao sa sobom kada su ga napali iopljačkali. Nije bilo mnogo toga – čovek je bio siromašan – samoneka motka od bambusa za prenošenje prtljaga, sandale sakaiševima i molitvena zastavica, privezana za palicu koja mu jeslužila kao oslonac pri pešačenju. Ana je pogledala granitne ipeščane stene ispod njega i planinsko cveće koje je raslo po tomkamenju i prekrivalo ga kao jarko žuti tepih.Nije mogla da gleda u beživotno lice u kovčegu. Pogled joj je bio

prikovan za biljke pored njenih nogu.Onda se odjednom setila svega.Znala je značenje one reči. Prepoznala je i onaj glas. Setila se

svega u tom beznađu.Biljka pored njenih nogu bila je cinerarija, sestra svim ostalim

vrstama cinerarije, Senecio squalidus, običnim korovskim biljkamasa žutim cvetićima, koje su rasle svuda po botaničkim baštama i dužpruge u Oksfordu. Tu je bio i Dejvid, koji je sedeo za barskim stolom,preko puta nje.– Pripada porodici belih rada, ragvort...– Imaću predavanje iz botanike?Onda je tu bio i njegov osmeh. – Slušaj, ovo je interesantno...Počela je glasno da se smeje. – O, baš sam ushićena...Prisetila se i onog popodneva kada je u knjizi Flora Britannica

tražila sve one nazive biljaka koji su joj egzotično zvučali, kao što suragvort korovi i bezizražajni lišajevi, i ludo se zabavljala. Setila se injegove priče o drveću i svog razmišljanja o njemu u tom trenutku,kada je zaključila da je on verovatno čovek koji je uporan i istrajanda ostvari ono što želi, skroman čovek koji ne pokazuje sve što zna,sve činjenice i nazive, sve teorije. Tog čoveka je želela da nađe.Čoveka koji je šetao sa njom po Godhilu i penjao se uz Godhil Ridždo Ajland Tornsa i odande posmatrao savršeno bele vodene ivicejezera. Čovek koji ju je dodirivao i tako grlio da taj zagrljaj nikadaneće moći da zaboravi.Ushićena.Cinerarija.Okrenula se.Ushićena...Dejvid je stajao iza nje na padini, malo ispod nje, sa ispruženim

rukama. Srce joj je jako kucalo. Osećala je strašan pritisak ugrudima, kao da je bila u kovčegu preko koga je bilo poređanokamenje i sve njene stvari. Odjednom je videla sve svoje slike kojesu stajale naslagane na njoj. Među njima su bili svi oni ljiljani idavidije, kao i oni makovi sa povijenim glavicama.Borila se za vazduh. Pokušavala je da udahne. Probala je da hoda.– Ana – rekao je poznati glas. – Čuješ li me?Nije skidao pogled sa nje. Potpuno iracionalno, Ana je pomislila da

oseća njegovu ruku u svojoj.Negde iza njega bila je Rejčel.Stajala je na nekom slabom, nepostojećem mostu.– Da – rekla je. – Čujem te. Čujem te.Vetar je oduvao reči, a jaka sunčeva svetlost ih je spržila.

28.

Čim je skrenuo u Njuberi, Dejvid je ugledao galeriju. Nalazila seizmeđu dva autleta firmirane robe, pa je delovala krajnje skromno ineprimetno, sa svojim tamnim, drvenim vratima i veoma običnimizlogom. Najava Anine izložbe jedva se primećivala na običnojsvilenoj tkanini.Prešao je na drugu stranu ulice i došao do vrata galerije. Pokušao

je da ih otvori, ali su bila zaključana. Zakucao je. Niko nijeodgovarao. Naslonio se ramenom na ragastov i pognute glaveiščekivao da čuje nekoga sa one druge strane. Nastavio je da lupana vrata. Prolaznici su ga čudno gledali. Dan je bio veoma vruć.Odeća mu se zalepila za kožu. Međutim, skoro da ništa oko sebenije primećivao – ni kakav je dan, ni te ljude, a ni vrućinu.Posle nekoliko trenutaka čuo je otključavanje vrata, a onda su se i

otvorila. Na vratima je stajala neka mlada žena, devojka duge smeđekose. – Da? – rekla je. – Mogu li da vam pomognem?Zagledao se u nju, pokušavajući da odgonetne otkud ona tu. Onda

je, bez reči, samo prošao pored nje i ušao unutra.Zaustavio se tek kada se našao u samoj galeriji.Džejms Geret je stajao na nešto nižem nivou prostorije i razgovarao

sa nekim šezdesetogodišnjakom, koga je znatno mlađa žena držalapod ruku. Sve troje su se okrenuli čim su čuli da je neko ušao.Pogledali su ga zaprepašćeno, skoro ljutito. Žena tog klijenta bila jeizuzetno mršava plavuša, bezizražajnog izraza lica. Dejvidov pogledse zaustavio na slici koju su i oni gledali: neku studiju u crvenoj boji.Za trenutak je imao osećaj da gledaju Anu, golu Anu, njeno osušenomeso na tom pergamentu.Prišao je Geretu i, bez ikakvog objašnjenja ili upozorenja, tresnuo

ga posred lica. Geret se zapanjeno zateturao od udarca, a onda sestropoštao na pod.– Džejmse! – viknula je devojka. – O, gospode! Džejmse!Onaj par je malo ustuknuo. Muškarac je zagrlio ženu.

– Diži se – dreknuo je Dejvid.Devojka je dotrčala do Gereta. – Džejmse, jesi li dobro? – pitala je.

Čučnula je pored njega i pogledala Dejvida. Ukrstili su poglede.Dejvid je primetio modricu na njenoj podlaktici.Ponovo je pogledao Gereta. – Diži se – ponovio je. Geret ustade.– Šta to, kog vraga, radite? – pitao je klijent. Dejvid ga samo oštro

pogleda. Čovek je na sebi imao mladalačku kožnu jaknu i novepamučne pantalone kaki boje. Njegova žena je skinula naočare zasunce i samo se nasmešila.– Zašto vas dvoje ne odete? – pitao je Dejvid.– Da odemo? O čemu se ovde radi? Zašto...Dejvid nije čuo ostatak pitanja. Krv mu je jurnula u glavu. Uhvatio

ga je takav bes da je jedva uspevao da se kontroliše. Zakoračio jenapred, malo spustio ramena i ponovo snažno tresnuo Gereta.– O, Bože – tiho je rekla žena.Geret se zateturao i krenuo unazad, držeći se za usta. Dejvid je

krenuo za njim. Zgrabio ga je za revere i tresnuo ga o zid. – Šta ti toprodaješ? – vikao je.– Džejmse, Džejmse – vikala je devojka plačnim glasom. Okrenula

se prema onom drugom čoveku. – Pomozite mi – rekla je.– Šta da radim? – pitao je čovek.Zaprepašćeno ga je gledala nekoliko trenutaka, a onda rekla: –

Zvaću policiju. – Istog trenutka je potrčala prema stolu na kome jestajao telefon.– Nemoj – rekao je Geret.Dejvid je slobodnom rukom namestio jaknu, koja mu se popela

skoro do grla. Bilo mu je drago kada je video da Geretu curi krv iznosa. Uneo mu se u lice. – Pozovi ih – rekao je devojci prekoramena. – To je prava stvar.– Ostavi taj telefon – rekao je Geret.Devojka je zbunjeno držala slušalicu u ruci.– Ostavi to. Spusti taj telefon – ponovio je Geret.Dejvid se okrenuo i pogledao ono dvoje klijenata. – Još ste tu? –

pitao je.– Sve je u redu, Majkl – rekao je Geret. – Izvini zbog ovoga.– Idemo mi – rekao je čovek.Dejvid se odmakao od Gereta i krenuo prema paru. Čovek ustuknu.

Žena je ostala na svom mestu, sa rukom oslonjenom na bok, i tupose smeškala. – Pogledom je odmeravala Dejvida. – Britanac si? –pitala je.Dejvid je ignorisao pitanje. Pogledao je čoveka. – Znači, on

prodaje, a vi kupujete. – Pogledao je sliku iza njih. – Ovo kupujete?Čovek ga bojažljivo pogleda. – Možda – odgovorio je.– Možda? – ponovi Dejvid. – Fantastično. Divno. Sjajan umetnik,

zar ne?– Da – odgovorio je čovek. Brošuru sa izložbe je savio u rolnu, kao

da je sa njom hteo da se brani.– U pravu ste – rekao je Dejvid. – Veoma je talentovana. Samo

treba da znate da su sve ove slike ukradene.Čovek pogleda Dejvida, pa Gereta.Devojka je donela Geretu maramicu, kojom je prvo sama pokušala

da mu obriše lice. On joj je besno istrže iz ruke i poče sam da sebriše. Dejvid je bio sav srećan kada je primetio da je i Geretovoskupo odelo bilo isflekano krvlju.Geret uhvati čovekov zbunjen pogled. – To je vlasništvo umetnice –

rekao je. – Nije ukradeno.– Nije ukradeno – ponovila je preneražena devojka.– Govorimo o Ani Rasel, zar ne? – pitao je Dejvid.– Dejvide – rekao je Geret, a onda se okrenuo prema devojci i

krenuo malo napred. – Donesi mi malo vode – rekao joj je.– Imaćeš modricu oko oka – rekla je plavuša.Muž je uhvati za ruku. – Idemo – rekao je. Onda je pogledao

Gereta. – Ti mu dozvoljavaš da ti sve ovo radi? – rekao je. – Hladnomu to dozvoljavaš?– Teška su vremena – rekao je Geret. – Dejvid je potresen.

Razumem ga.Dejvid poče da se smeje. – Kakav diplomata – rekao je. – Kakav

jebeni političar.– Potresen si – rekao je Geret.– Stvarno? A ti me žališ. I razumeš. A zašto sam ja uopšte

potresen?– Dejvide...– Pa, hajde, samo reci – prekinuo ga je Dejvid. – Zašto sam ja tako

jebeno potresen, Džejmse? – Nervozno je šetao i duboko disao.

Pogledao je prema vratima, na kojima su bili katanci i malusigurnosnu kameru, koja se pomerala u krug. Nekoliko trenutaka jeposmatrao kameru, a onda je prezrivo odmahnuo rukom prema njoj.– Sve si to nabavio? – pitao je, okrenut prema kameri. Onda seokrenuo prema njima. – Dobro si se opremio da bi sačuvao svojuinvesticiju.Svi su ga gledali i ćutali.– Moraš da čuvaš investiciju – ponovio je Dejvid. – Veliki novac je

tu.Skrenuo je pogled prema ostalim slikama na zidu.– Nemoj – rekao je Geret.– Šta nemoj? – pitao je Dejvid.– Nemoj da ih pipaš, molim te – rekao mu je Geret.Dejvid je lupkao prstima po nozi i značajno ga gledao. – Zašto? –

pitao je.Geret je samo odmahivao glavom ne skidajući pogled sa njega.– Možeš posle da staviš neke druge? – rekao je Dejvid.Opet su svi ćutali.Devojka je počela da plače.– Džen je nazvala Grejs – rekao je Dejvid.– Ko je, kog vraga, ta Grejs sada? – pitao je kupac.Dejvid se kiselo nasmeja. – Grejs je majka Ane Rasel – rekao je. –

Dženifer je Anina prva komšinica. Danas popodne je ovaj ovdegospodin Geret otišao u kuću Ane Rasel i uzeo sve iz njenog ateljea.Pokupio je svaku stvarčicu odande.Čovek se namršti. – Ništa ne kapiram – rekao je.Dejvid ga pogleda sa gađenjem. – Onda ću ja da vam objasnim –

rekao je. – Danas je on uzeo sve iz Anine kuće – sve njene radove,sve što je uradila, sve što je mogao da uzme, bez obzira na to što gaje komšinica upozorila da to ne radi i bez obzira na to što nije pitaoAninu majku za dozvolu.– Zašto bih uopšte bilo šta pitao Grejs? – rekao je Geret.– Zato što ne možeš da pitaš Anu, a Grejs je njen najbliži srodnik –

besno je rekao Dejvid.– Rejčel je njen najbliži srodnik – rekao je Geret.– O čemu se ovde radi? – umešao se čovek.– Gde su? – pitao je Dejvid. – Gde si ih sklonio?

– O, zašto pitaš? – pitao je Geret. – Da nećeš možda ti da ihuzmeš?Dejvid krenu prema njemu.– Ne! – vrisnula je devojka.– Uvalićete se u nevolju – rekao je čovek, mašući rukom,

pokušavajući nekako da ih smiri.Dejvid značajno pogleda čoveka. – Znate li gde je ona? – pitao ga

je.– Ko? – pitala je plavuša.Dejvid je oštro pogleda, a onda ponovo pogleda čoveka. – Da li

znate da je Ana Rasel u bolnici? – pitao je.– Imala je saobraćajku – rekao je čovek. – Znam.– Tako je – potvrdio je Dejvid. – Da li vam je rekao koliko je njeno

stanje ozbiljno i teško?– Teško? – ponovio je čovek.Dejvid duboko uzdahnu. Oborio je pogled, ruku opuštenih uz telo. –

Ja ću vam sve razjasniti, da nemate nikakvih nedoumica – rekao je.– Pretpostavljam da niste nikakvi lešinari i da nećete izvući koristi iznečije muke.– To je neumesna primedba – rekao je Geret.– Začepi – besno je rekao Dejvid. I dalje je gledao klijenta. – Ona je

u komi – rekao je. – U kritičnom stanju je. U stvari, gospodin Geret juje već otpisao. Misli da je gotova. – Pogledao je Gereta. – Zar ne,Džejmse?– Od kada sve to traje? – pitala je plavuša.– Mislite, od kada je smatra mrtvom? – pitao je Dejvid. – Od jutros.– O, gospode – prošaputa devojka.Dejvid je pogleda. – Zar niste znali? – pitao je. – Uopšte me ne

iznenađuje. Nisam ni mislio da je bilo kome rekao. Bilo bi malomorbidno, zar ne? Prodaje njene stvari i bogati se od toga u trenutkukada je ona između života i smrti ili možda na sam dan njene smrti?– Umrla je? – pitao je čovek.Dejvid klimnu glavom. – Što se Džejmsa tiče, jeste – rekao je. –

Zato bolje kupujte brzo. Poznato je da su dela mrtvog umetnikaskuplja od dela živog autora. Pitajte Van Goga. Ova izložba je bilaveoma zapažena prošle noći. Tako piše u današnjim novinama.Umreti mlad i to tako tragično stradati, to je užasno, zar ne? Zbog

toga cene njenih dela mogu da skoče sto posto. Sledeće godine uovo vreme njena dela će koštati dva puta više nego danas – rekaoje, šireći ruke ka slikama. – I sve ono što je Džejms danas uzeovredeće čitavo bogatstvo. Samo, tu postoji jedan mali problem. AkoAna Rasel umre, to više nije njegovo vlasništvo, već vlasništvo njenemajke i ćerke.Onda se obratio čoveku. – Povucite svoje čekove – rekao je. – Brzo

povucite čekove. Raskinite jebeni ugovor dok još možete.Čovek ga je zapanjeno gledao.Devojka je jecala.– Žao mi je – rekao je čovek. – Nisam znao.– Meni... – jedva je izustio Geret.Svi ga pogledaše.– Šta, meni? – pitao je Dejvid.– Meni... – ponovio je Geret. – Ana je meni ostavila svoje slike.Plavuša se odjednom pribrala. Počela je glasno da se smeje. – O,

gospode – rekla je. – Kakav govnar.– Dušo – upozorio ju je muž.– Kapiraš šta je uradio? – rekla je mašući naočarima za sunce

prema Geretu. – Kakva drskost! Uzeo im je te slike ispred nosa.– Ne znaš šta govoriš – rekao je njen muž.– Misliš? – rekla je. – Poznate su mi sve te prevare. Ova je stvarno

maestralno smišljena. On dobija njene slike bez obzira na to da li ježiva ili mrtva. U svakom slučaju ih dobija. – Odmahivala je glavomdiveći se njegovoj lukavosti.Dejvid je još neko vreme gledao Gereta, koji je nekoliko puta

duboko uzdahnuo, a onda se okrenuo i pošao prema vratima.Geret je potrčao za njim i pozvao ga kada je Dejvid već otvorio

vrata. – Dejvide – viknuo je.Stigao ga je na samom pragu. Dejvid je već zakoračio na ulicu.

Mlađi čovek se odjednom osetio potpuno bespomoćnim.Zaprepašćeno je pogledao oko sebe, kao da se iznenadio što tu naulici ispred njega uopšte postoji bilo kakav svet i što život nesmetanoteče. Geret mu se obratio mirnim tonom. – Sama mi ih je dala –rekao je. – Nisam joj ništa oteo. Nisam ih ukrao.Dejvid je trepnuo kada su neki ljudi prošli pored njega. Onda se

okrenuo prema Geretu. – Otpisao si je – rekao je.

– Priključena je na aparate, diše samo pomoću njih – rekao jeGeret. – Ja imam hrabrosti da se suočim sa istinom.– Hrabrosti? – ponovio je Dejvid. Onda je polako klimnuo glavom. –

Okej – promrmljao je. – Ako ti tako misliš.– Ljudi se ne oporavljaju tako lako od takvih povreda – rekao je

Geret. – Čak i da preživi, da njeno telo preživi, Ane više nema. – Zatrenutak mu je preko lica preletela nekakva emocija – ne žaljenje, nebol, nešto kao neka ucveljenost i zbunjenost što mu je Ana umakla.Onda se ispravio. – Nikakva tvoja patetičnost to ne može da promeni– rekao je.Dejvid ga pogleda.– Baš me briga šta ti misliš o meni – rekao je. – Kakve ja koristi

imam od tvog mišljenja. Možeš da misliš šta hoćeš.– Imam svoje mišljenje – rekao je Dejvid. – Lažeš od kada smo se

sreli.Geret se nasmejao. – Grejs ti je ispričala svoju verziju priče o

Aninom životu – tiho je rekao. – Ali, ja sam je imao. Imao samstvarnu Anu, a ne njenu senku ili uspomenu, kao ti.– To si platio? – rekao je Dejvid potpuno zgrožen onim što je čuo. –

Kupio si joj i kuću?– Tako je.– Kao da je pas – rekao je Dejvid. – Kao da je kućni ljubimac. Ili kao

da je bilo kakva druga tvoja imovina.Devojka je pošla za njima i zaustavila se iza Geretovih leđa.Dejvid pogleda u nju, pa onda ponovo u Gereta. – Znaš šta? –

rekao je i ponovo pogledao devojku, pre nego što je nastavio. –Uzmi te slike. Ionako su sve kod tebe. Zadrži ih. U njima nema Ane.– Onda je pogledao prema unutrašnjosti galerije gde su ono dvojejoš uvek stajali. – Misliš da one slike tamo unutra predstavljaju Anu?– pitao je. – Ona na onom zidu? To nije Ana. To je nešto što si tiizmislio i kreirao. Ti si je oblikovao. To nije Ana. – Onda je izašao naulicu, suncem obasjanu.– Nje više nema – rekao je Geret. – Mani se nje.– Nikada – rekao je Dejvid, ne osvrnuvši se. – Nikada više.

29.

Zaustavio je taksi tek kada je stigao do Masačusets avenije.Sedeo je na zadnjem sedištu i rukom prekrio oči.– Kuda ćemo? – pitao je taksista.– Džamejka Plejn – rekao je Dejvid. Osećao se prilično loše.– Gde je to? – pitao je taksista.– Ne znam – rekao je Dejvid. Sve jače je pritiskao očne kapke sa

željom da izbriše iz glave sliku bleštavog dana. – Forest Hil...– Stanica Forest Hil?– Da – rekao je. Bilo mu je svejedno kuda će ga taksista odvesti. –

Vozite bilo kuda.Tek posle deset minuta uspeo je da spusti ruke sa očiju i pogleda

kroz prozor. Saobraćaj je bio gust. Bilo je skoro pet sati. Spustio jeprozor da dođe do malo vazduha. Napolju je bilo prilično sparno.Taksista pogleda u retrovizor. – Dobro ste? – pitao je.– Jesam – odgovorio je Dejvid.– Ne izgledate dobro.– Dobro sam – ponovio je Dejvid.Nikada nikoga nije udario do sada. Poslednji put se „potukao” na

igralištu, kada je imao osam ili devet godina, ako se to uopšte moglonazvati tučom. Pogledao je šake. Glupost, budalaština, pomislio je.Neverovatna glupost. Kako je mogao sebi da dozvoli da uopšte dođeu situaciju da tako izgubi kontrolu.Grejs je izvadila mobilni iz tašne u pola četiri. Izašli su sa odeljenja i

liftom se spustili do prizemlja, a onda izašli napolje i krenuli premareci. Tu se nekako lakše disalo. Pronašao je neko mesto gde jeGrejs mogla da sedne. Bila je sva siva u licu. Rejčel je stajala igledala u vodu.– Sada idem kući – rekla je Grejs posle nekoliko minuta tišine.– Pronašli ste auto? – pitao je.– Odneli su ga nekuda – odgovorila je. – Pozvala sam komšinicu da

dođe po mene – rekla je i zapalila cigaretu. – Izletela sam iz kući kao

bez glave. Mislim da nisam ni vrata zaključala. Moram pod hitno dase presvučem. I da pronađem mačku. – Malo se osmehnula izabrinuto ga pogledala.– Imate mačku? – pitao je.– Da, jednog tigrastog mačka. Rejčel ga voli – rekla je Grejs. –

Sada već sigurno ljutito sedi na tremu i čeka me.Oboje su se nasmejali.– Hoćeš li moći sam sa Rejčel? – pitala je Grejs. – Džen može da ti

pomogne.– Sve će biti u redu – rekao je.Kopala je rukom po tašni da nađe telefon. – Razgovaraću sa njom

– rekla je.Telefon joj je bio isključen dok su bili unutra na odeljenju. Kada ga

je konačno našla i uključila, primetila je da ima poruku da ju je nekozvao. – O, gospode – rekla je i pokazala mu telefon. Onda je odmahpozvala Džen. Dok su razgovarale Grejs je sve više bledela. Nakraju je primetio da su joj se oči napunile suzama.Kada je završila razgovor, ispričala mu je šta se dogodilo. On je

odmah ustao. Osetio je da ga obuzima neverovatan bes. – Idem daga nađem – rekao je.– Dejvide, sačekaj malo...– Žao mi je, ali ne mogu – rekao je. – Gde ću posle da vas nađem?Značajno su se pogledali. Onda je samo odmahnula rukom. – Ja ću

Rejčel odvesti kući – rekla je. – Samo polako.– Sa njim? – rekao je. – Ma, važi. Posle petnaest minuta vožnje, kada su prošli kroz neku raskrsnicu,

nagnuo se napred i potapšao taksistu po ramenu.– Šta je to tamo? – pitao je.– Koje?– Ono drveće tamo?Taksista ga pogleda. – Biće da je neko silno drveće – rekao je.– Možete li ovde da stanete?– Naravno. – Stao je sa strane i bez komentara uzeo novac od

Dejvida.Oko parka je bila ograda, a odmah uz nju rasla je gomila žbunastog

bilja. Dejvid je bacio pogled niz ulicu i uz ulicu, a onda krenuo. Posle

pet minuta naišao je na neku kapiju. Unutra je video niz stepenicakoje su vodile do jedne velike zgrade. Prošao je kroz kapiju i krenuoda se penje tim stepenicama prema ulaznim vratima zgrade. Nijeskidao pogled sa stare fasade. Pokušao je da otvori vrata, ali su bilazaključana. Na vratima je stajalo obaveštenje da je otvorena zajavnost od deset do tri.Spustio se nekoliko stepenika niže, seo na kameni stepenik i

pogledao prema drveću ispred sebe: metasekvoje, kacura, topolezvane žuta lala, magnolije, lipe.Odmah je znao gde se nalazi. Znao je da će tu naći planinske

lovore, kedar iz Libana; medeni lokust ili bagrem, kukuta četinare,amber-drvo, ginko, indijski pasulj, planinski jasen, bambuse. Tu rastepreko dve stotine raznih vrsta ljiljana koji su u ovo doba godine upunom cvetu. I davidija je tu, naravno. Jedna treba da je negdepored mesta zvanog Basi Hil. Trebalo bi da naiđe na nju ako pođeasfaltnom stazom.Zario je glavu u šake.Do Anine kuće odavde sigurno ima manje od dvadeset minuta

hoda, pomislio je.Možda je dolazila ovamo. Možda je tuda često šetala i dovodila

Rejčel u staklenu baštu. Ako više uopšte može toga da se seti.Ako...Učinilo mu se da je tog popodneva reagovala na neke stvari.Sedeo je pored nje i jednom rukom je držao za ruku, dok je na

drugu ruku oslonio glavu. Rejčel je sedela na podu: uspeli su da jojobezbede i jedan mali stočić, na kome je držala manji komad papira.Bila je opsednuta crtanjem mape Kine. Upravo je precrtavala tokreke. Medicinska sestra je upalila svetlo pored kreveta drugogpacijenta, koji je ležao pored Ane. U tom trenutku Dejvid je primetioda su Anini kapci zadrhtali.– Pomerila se – uzbuđeno je rekao.Sestra se okrenula.– Video sam da se pomerila – ponovio je. – Evo, sada... ovog

trenutka!Žena je prišla i pogledala monitor pored Aninog kreveta. Onda joj je

opipala puls.– Trepnula je kada ste upalili lampu – rekao je.

– Da li se okrenula prema lampi?Odmahnuo je glavom. – Jeste... u stvari, ne znam – rekao je.– Pomerila je glavu? – Nije skidala pogled sa Ane. Onda je lampom

testirala Anine zenice.– Nije.– Reaguje – rekla je sestra. Blago se nasmešila. – Ali, to su

nesvesne reakcije.– Šta to znači?– Možda samo refleksi – rekla je.Bez obzira na sve, Dejvid je bio ubeđen da ga je Ana čula.Pričao joj je o sunčevoj svetlosti.Čula ga je.Prekrio je lice rukama.– Mogu li da vam pomognem? – pitao je neko.Podigao je glavu. Neka žena je stajala na stepeniku pored njega.

Držala je aktovku i ključeve od kola. Rukom je obrisao oči i ustao.Bio je potpuno zbunjen. – Ovo je botanička bašta? – pitao je.– Da, Arnoldova botanička bašta – odgovorila je.Osetio je tako jako uzbuđenje, i to tako iznenada i neočekivano, da

ga je doživeo kao najjači udarac. Kao da mu je neko izbio vazduh.Okrenuo se, potpuno savladan emocijama.Žena mu spusti ruku na rame. Bila je mnogo niža od njega.

Odjednom se čudno osećao – bilo mu je neprijatno što je došao utako apsurdnu situaciju da ga teši tako sićušna ženica, koja jemorala da se propne na prste da bi mu dohvatila rame. Progutao jevazduh. – Isuse – rekao je. – Izvinite.– Šta vam je? – pitala ga je ljubaznim glasom. – Evo... izvolite

maramicu – rekla je i izvukla jednu papirnu maramicu iz aktovke.– Ne treba, hvala – rekao je. – Dobro sam. Vidite, ja... – potpuno

zbunjen, nesvesno je uzeo maramicu koju mu je pružila. Pokušao jeda joj objasni nešto što nije moglo da se objasni. Sav užasan teretkoji je nosio prethodnih nekoliko dana odjednom je nekuda iščezao,kao da se otkotrljao van njegovog domašaja, tako da više nije bio ustanju da ga drži pod kontrolom. Pogledao je prema drveću. – Imamsliku ovog mesta – rekao je drhtavim glasom. Nervirao se što nikakonije mogao da smiri to drhtanje. – Imam tu sliku – fotografiju, u jednojknjizi Ernesta Vilsona, koji na njoj takođe stoji na ovim stepenicama.

Žena ga je pažljivo slušala i gledala. – Vilson je nekada radio ovde– rekla je.Pokušavao je da nekako neprimetno obriše lice. – Znam –

promrmljao je. Zgužvao je maramicu i stavio je u džep.Žena je rukom pokazala prema zgradi. – Ovde je imao kancelariju.

Na drugom spratu – rekla je. – Imamo njegove beleške – dodala je.– U arhivi su.– Znam – ponovio je. Pogledao je, prosto se izvinjavajući zbog

svega. – Sigurno mislite da sam neki idiot – rekao je. – Znao sam daje ovde negde. Video sam znak.– Vi ste Englez? – pitala je.– Da.– Došli ste ovamo da posetite ovu Arnoldovu botaničku baštu? –

pitala je.– Nisam – rekao je. – Oduvek sam želeo da je vidim, ali sam sada

došao u Boston zbog nečeg drugog. – Pogledao je niz stepenice. –Moram da idem – rekao je. – Stvarno mi je žao što sam se takoponašao. Nemam običaj da sedim na stepenicama i plačem. –Kiselo se nasmešio.– Ja bogami plačem – rekla je. – Plakala sam kao malo dete na

priredbi svoga sina za Dan zahvalnosti. Morala sam da izađemnapolje i popijem malo vode da se smirim. Proučavali ste Vilsonovživot i rad? – pitala je.– Jesam – rekao je.– Znate za njegova putovanja?– Da, znam – jedva je izgovorio. Zastao je kada su stigli do njenih

kola. – Vi radite ovde? – pitao je.– Tako nekako – rekla je. Pružila mu je ruku da se pozdrave i on je

prihvatio. – Dođite opet i posetite nas – rekla je ljubaznim glasom isrdačno mu stegla ruku. – On je još uvek tu i čekaće vas – rekla je. Dejvid je stigao do Anine kuće potpuno smlaćen. Jedva se popeo

uz stepenice. – Isuse – promrmljao je sam za sebe. – Saberi se,čoveče.Džen je krenula prema njemu hodnikom sa korpom punom veša u

rukama. Otvorila je zaštitna vrata. – Šta ti se to, zaboga, desilo? –pitala je.

– Ništa – rekao je. – Svašta.Uhvatila ga je pod ruku i povela ga u kuhinju. Grejs je sedela za

stolom, zagledana u tacnu sa sendvičem ispred sebe.– Vidite koga sam našla na stazi. Jedva se vukao – rekla je Džen. –

Sedi ovde – skoro mu je naredila. – Nešto za piće?– Da, molim te.– Kafa?– Imate li nešto drugo? – pitao je.– Skoč – rekla je Grejs. – Drugi ormarić, najviša polica – rekla je.

Spustila je ruku na Dejvidovu, a onda je brzo povukla, zapanjenogledajući njegove članke na prstima.– Ništa nije osetio – rekao je Dejvid. – Umro je pre nego što je

tresnuo na pod.Džen je spustila piće na sto i zapanjeno gledala Dejvida. – Šališ se,

zar ne?Podigao je čašu. – Za Džejmsa Gereta – rekao je. – Ljubavnika,

partnera i prvoklasnog govnara.Grejs se nije pomerila sa svog mesta. – Da li počiva u miru? –

pitala je.– Ne – rekao je. – Šeta i govori – rekao je i pogledao svoju ruku. –

Mislim da sam se ja više povredio nego što sam njega povredio.Imam osećaj da sam slomio ruku.Grejs je duboko uzdahnula i popila gutljaj viskija. Onda je podigla

Dejvidovu ruku i polako je okrenula. – Sve same modrice – rekla je.Onda su se značajno pogledali. Imali su osećaj da su i Geret i Ana

bili u istoj prostoriji. Sedeli su ćutke, pod silnim teretom svega što imse dogodilo prethodnih dana. Nije imalo više šta da se kaže. Aninoprisustvo se osećalo i videlo u svakoj stvarčici koju je pogledao: ustolicama sa buvljaka i starom stolu od borovine, u magnetićima iporukama na frižideru. Na zidu je još uvek stajao spisak za kupovinunapisan njenom rukom. Ana je bila u kući.Zvono na vratima se oglasilo.– Ja ću – rekla je Džen.Grejs je ustala i popila svoje piće do kraja. – Hoćeš još jedno? –

pitala ga je.– Ne, hvala – odgovorio je.Ispraznila je čašu do poslednje kapi, a onda se leđima okrenula

prema prozoru i naslonila na kuhinjsku radnu ploču. – Reci mi nešto– rekla je.Pogledao ju je. – Šta?– Zašto nisi odgovorio na ono pismo?Namrštio se. – Na koje pismo?Grejs prekrsti ruke. – Ono koje ti je poslala kada se Rejčel rodila.Zapanjeno ju je gledao. – Nikada ga nisam dobio – rekao je.– Poslala ga je na tvoj koledž i na kuću tvog oca.Ispravio se. – Brzo sam otišao iz Oksforda – rekao je. – Napustio

sam doktorske studije.– Pisala ga je u februaru.– Ja sam otišao za Božić – rekao je.– I nisu ti ga prosledili?– Pretpostavljam da su ga poslali na očevu adresu.– Onda je on dobio dva pisma – rekla je.Rukom je obrisao čelo. – Nisam otišao kući.– Pa, morao je valjda da te obavesti da si dobio poštu.Dejvid odmahnu glavom. – Skoro da nisam ni razgovarao sa svojim

ocem – rekao je. – Otišao sam u inostranstvo. U Gambiju. Tamo sampredavao. Volonterski.– Pa, i u tom slučaju...– Nikada nisam video nijedno pismo – rekao je Dejvid.– Pošto joj nisi odgovorio, mislila je da je dobila ono šta je zaslužila

– rekla je Grejs.– O, gospode – promrmljao je. – Trebalo je da dođem.Grejs ponovo sede pored njega. – Geret ju je zaprosio – rekla je.– Stvarno? Kada?– Nedavno. U Parizu.– Nije pristala?– Nije.– Zašto? – pitao je Dejvid. – On ima sve, zar ne? Novac. Uticaj.

Izgled. – Nasmejao se. – Kao na filmu. Ima i kuću na fensi brdu.Grejs ga steže za ruku. – To nema veze – rekla je. – Ostavila te je

zato što se prepala, a ne zato što te nije volela. Njega je odbila bašzbog toga. Nije ga volela.– Ali je ostala sa njim – rekao je Dejvid.Grejs tužno odmahnu glavom. – Odlučila je da raskine ugovor sa

njim. – Uzdahnula je. – Sigurna sam da je on to nekako nanjušio.– Ali mu je ostavila svoje slike, svoja dela – rekao je.Grejs se trgla i uspravila, potpuno šokirana. – Šta je uradila? –

pitala je s nevericom.– Ostavila mu je svoje slike. Testamentom – rekao je.Grejs je skoro vilica pala od čuda. Onda je odjednom počela da se

smeje. – Kako? – pitala je. – Dejvide, Ana uopšte nema nikakavtestament.– Ali...– Stalno sam joj govorila da to uradi – rekla je. – Ona mi je uvek

odgovarala da će to jednoga dana i uraditi...– Ali mi je on upravo objasnio zašto je uzeo sve te slike – rekao je

Dejvid.Grejs se odjednom uozbilji. Nije više bilo ni traga od onog smeha. –

Zato što je ubeđen da ona umire – rekla je.– Da, zaista to misli.Grejs odmahnu glavom. – O, taj čovek, taj čovek...– Da li on ume bilo šta drugo da radi osim da laže? – pitao je

Dejvid.– Mislim da više i ne pravi nikakvu razliku između istine i laži –

promrmljala je.Vrata na hodniku su se otvorila i Džen uđe unutra. U ruci je držala

neki paketić.Dejvid je pogleda. – Ko je to bio? – pitao je.Zbunjeno se nasmešila. – Policija – rekla je. – Ovo su doneli.Skinula je braonkasti papir sa paketića i spustila igračku na sto –

plavi plastični most.– Rekli su mi da su to našli u Aninim kolima. Dejvid je još dugo posle Grejsinog odlaska ostao da sedi u kuhinji,

zagledan u baštu.Onda je uzeo igračku, popeo se na sprat i zakucao na Rejčelina

vrata.Pošto nije bilo odgovora, polako je otvorio vrata. Njegova ćerka je

sedela na podu, okružena svojim modelima zgrada i automobila,koje je poređala po velikoj plastičnoj prostirci koja je, u stvari, bilamapa grada, sa žutim blokovima zgrada i crvenim saobraćajnicama.

Igračka – maketa − bila je namenjena predškolcima. Rejčel jesvakom bloku dodala još neke prodavnice i garaže. Na svakomćošku je bio most.– Zdravo, Rejčel – rekao je.Za trenutak je bacila pogled na njega, a onda ga brzo skrenula.– Vidi šta imam – rekao je. Ispružio je ruku u kojoj je držao Moftija.

Pogledala je prema njegovoj ruci i zastala. Onda je ustala, uzelaigračku i otišla na kraj sobe, do najdaljeg ćoška. Privila je igračku nagrudi.– Policajac ga je doneo – rekao je. – Ja sam ti ga samo doneo

ovamo gore. Policajac ga je doneo do vrata, a ja dovde.Zadovoljno je klimnula glavom. Nije više znao šta da joj kaže.

Osvrnuo se oko sebe i pogledao šta sve ima na policama, ne bi li sesetio još nečega. Primetio je gomilu figurica iz Mekdonaldsa. –Rejčel, ko su ovi ovde?Ništa nije rekla. Onda je uzela najbližu figuricu.Napravila je nekoliko koraka napred, a onda je stala i zagledala se

u pod. – To je Diznijeva figura – rekla je. – Lik iz crtanog filma.– Kralj lavova – rekao je.– Da – odgovorila je. – Onaj loš brat.– Imaš ih puno – rekao je Dejvid i pažljivo zamenio tu figuricu

drugom.– Imam čitave serije – rekla je. – Postoje različite serije.Pogledao je mapu na podu. – Hoćeš li da se malo igramo? – pitao

je.– Pravim blok – rekla mu je. Shvatio je da razmišlja gde može da

smesti Moftija.– Imaš mesta pored benzinske pumpe – pokazao joj je.– Pored pumpe.– Da, tako je.Malo se zamislila. – Dimenzije ne odgovaraju – rekla je.Bacio je pogled na krevet. Prekrivači su bili sasvim obični i plavi. –

Rejčel, da li hoćeš da igramo neku igru na tabli?Trepnula je par puta prema njemu, a onda skrenula pogled.– Šah? – pitao je.– Ja igram Otelo – rekla je.– Okej – složio se Dejvid. – Može i Otelo.

Stajala je okrenuta iz profila prema njemu i gledala čas na mapu napodu, čas na orman u kome je stajala kutija sa tom igrom.– Možeš sesti na stolicu u prozoru – iznenada je rekla. – Stavi tu

belu stolicu u prozor i sedi tamo. To je stolica za prozor.Uradio je sve kako mu je rekla. Posmatrao ju je dok je vadila igru iz

ormana. Onda je spremila sto, uzela poslednji model mosta sa stola ispustila ga na planirano mesto na mapi.– Da li se mama igra sa tobom? – pitao je. – Igra Otelo?– Možeš uzeti bele žetone – rekla je. – Dok se ona ne vrati.Pogledao ju je. Prepoznao je oca na njenom licu. Iza njega, iz bašte

je dopirala plavkasta svetlost – odsjaj prašnjave boje talpi naDženinoj kući – neka sivo-plava boja, koja je više bila siva negoplava, čak i po suncu.Vreme je sporo odmicalo i pretvaralo se gotovo ni u šta, osim u

lupkanje žetona po tabli. Pomislio je na Anu, na njeno mehaničkodisanje. U stvari, na disanje aparata. Pitao se koliko će još svi oničekati. Koliko nedelja ili meseci. Možda su i godine u pitanju.– Okej – rekao je malodušno. – Samo dok se ona ne vrati.

30.

Bilo je mračno. Samo što nije svanulo. Seoska ulica bila je sva odpeska, prekrivena lišćem, kao da ga je neki jak vetar naneo tu. Biloje samo pet-šest kuća, sa dubokim tremovima, malo podignutim odzemlje. Na jednom takvom tremu gorela je uljana svetiljka, koja jeobasjavala malu kružnu površinu trema slabom, žućkastomsvetlošću. Tu je spavao jedan mršavi pas. Povremeno se trzao usnu, kao da je jurio neke fantome. Kada se pogledom ode dalje iprođe pored psa, vide se još neki čudni obrisi, nalik na duhove kojivire iznad krovova: to su bile guste šume u isto tako gustoj magli.Ana je stajala na jednom od tih tremova. Nešto su stavili pored

njene ruke. Po tom mraku, prstima je opipala neku glatku, lakiranupovršinu. Ubrzo je zaključila da se radi o nekim četvrtastim paketimanaslaganim jedan na drugi. Ćoškovi tih kutija bili su osiguranimetalom, a između drvenih ramova virio je papir. Svaki ram bio jespakovan u drvenu kutiju. Rukom je prešla preko tih drvenih kutija iizbrojala ih. Bilo ih je devet.Devet ramova ispresovanih uzoraka biljaka za herbarijum u

Botaničkoj bašti. I hiljade osušenih biljaka. Svake noći su dolazilinovi uzorci i nove već osušene biljke. Onda joj se ukazala prilikaonog Evropljanina, na onom njegovom mračnom i kišomnatopljenom mestu, kako pažljivo odmotava papir sa plastične folije ijoš pažljivije uzima lišće tankim nožićem za papir i stavlja ga na suvuupijajuću hartiju; i to jedan po jedan list, pa onda jedno po jednoseme, pa svaki cvet posebno, dok je kiša neumoljivo lila sa krovaiznad njega i slivala se po blatnjavoj ulici bez trotoara. Onda je, istotako predano, uzimao penkalo i zapisivao naziv uzorka, njegov broj imesto gde ga je pronašao, sa tačno naznačenom geografskomširinom i dužinom. Ceo taj posao trajao bi nekoliko dana, dok se sviuzorci dobro ne spakuju u masnu hartiju i spreme za transport.Ušla je unutra preko trema i odmah primetila gomilu drugog prtljaga

pored vrata koji je već bio spreman za rani jutarnji odlazak. Tu su bili

barometar, pedometar i altimetar, pa onda časopis, kamera, kinin-sulfat protiv malarije, kalijum-permanganat, soli, insekticid i opijum.Puška i novac bili su pored njegovog kreveta. Oko vrata je nosionisku sa sitnim novcem. Novčići su imali četvrtastu rupicu na sredini,a svaka niska je imala oko hiljadu malih novčića, ne većih odkovanice od deset centi.Pas se pomerio odmah tu, pored Ane. Ona pogleda psa i uđe

unutra.Čovek je ležao na klupi kraj vrata. Bio je budan, ali se nije pomerao.

Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Oči su mu bile uprte ugrede na krovu. Jedno parče papira, koje je rukama ispravio, držaoje pripijeno na grudima. Onda se okrenuo na stranu i prebacio nogepreko ivice improvizovanog kreveta. Obukao je jaknu, uzeo čizme iodneo ih do vrata, gde ih je pažljivo pregledao i istresao. Onda ih jeobuo i vezao štucne preko čizama. Posle se okrenuo, uzeo onoparče papira, odneo ga do vrata i stavio ispod svetla da bolje vidi.Ona je tek tada mogla da vidi šta on to drži u ruci.Bila je to mapa, nacrtana na papiru istrgnutom iz neke sveske. Nije

bilo razmere. Dve paralelne linije na vrhu označavale su tok rekeJangce, a dve vertikalne linije koje su se spuštale sa te dveparalelne označavale su njenu pritoku Kuan Ho. Na severnoj stranije stajao natpis „Patung Distrikt”, koji je bio napisan rukom, velikimštampanim slovima. Na zapadnoj strani je pisalo „Vušan”, a naistočnoj „Čenšin”. Mali pravougaonik, sasvim na desnoj strani, bio jeoznačen kao „Tai Ho Šen” planina, koja nije bila označena ni najednoj drugoj mapi. Isto kao i „Mo Čeng Ku”, mestašce koje jepredstavljeno kao kružić, nacrtan običnom olovkom. Najvažnije odsvega bilo je to što je on pronašao sva ta mesta. Zato je i bio tu. Zatoje prešao put od trinaest hiljada milja. Glavni razlog njegovogodlaska u Jenan bio je Augustin Henri, koga je želeo da vidi posvaku cenu.Na sredini tog papira, koji je Henri iscrtao za njega pre mnogo

nedelja, bio je i jedan veoma značajan zapis. Između Vušana iČenšina pisalo je „davidija”. Henri je nevešto označio mesto gde jeova biljka mogla da se nađe. Naravno, nije ni mogao precizno da gaoznači. Neko manje uporan bi svakako odustao da traži tako nešto unekoj neprecizno označenoj nedođiji, jer je to zaista bilo kao da

tražite iglu u plastu sena, najmanju moguću iglu u najvećem plastusena koji uopšte možete da zamislite. Površina te oblasti bila jeotpilike dvadeset hiljada kvadratnih milja. Davidija je bila usred togprostora. Augustin Henri je tu video jedan jedini primerak davidije ucvetu i to samo jednom, pre deset godina. Došli su do rimokatoličkog zdanja kod Hi-ša-hoa te iste večeri.

Magla ih je pratila sve vreme dok su se penjali strmim putem, koji jeu početku bio popločan, blizu Patunga, a kasnije, kako su se sveviše penjali, bio je samo prekriven debelim slojem prašine.Sveštenik im je pošao u susret. Na licu su mu se očitavale crne

slutnje.– Dolazite iz Patunga? – pitao je.– Da.Ana se malo pomerila s noge na nogu. Činilo joj se da se zajedno

sa njom pomerao i ceo svet oko nje: onaj Evropljanin, sveštenik ivisoka planina daleko iza njih, koja se čas videla, a čas nije. Imala jeosećaj da gleda kroz neka pokvarena sočiva.– Zar puštaju putnike da prolaze ovuda? – pitao je sveštenik.

Osetila je kako je talas paničnog straha koji ga je prekrio došao donje i odbio se o njenu kožu. Sveštenik je strahovao za sebe i svojezdanje; strahovao je da će ga vera napustiti. U svojim snovima, ovajmladi čovek, koji je rukopoložen pre dve godine, počeo je da sekoleba i gubi vezu sa Bogom, tu između hramova i drveća.Dve godine pre toga bilo je velikih nevolja u tom regionu: čitava

sela bila su spaljena do temelja, a sveštenik po imenu Viktorin bio jeubijen. Sada se ponovo osećalo antihrišćansko raspoloženje.Britansko poslanstvo na severu Kine upozoravalo je na povećane iotvorene napade bokserskih ustanika na strance. U februaru je NortČajna Herald upozorio da će cela Kina, od Žute reke do Velikog zida,biti zahvaćena nemirima. Sveštenik je video da mu prilazi more ljudi iodmah je shvatio da ne može ništa drugo da uradi osim da se molijoš od četiri ujutru, pre nego što svetlost zore padne na vrhoveplanina i pokuša da ih odvrati od daljeg putovanja. Sve te molitve –večernje, jutarnje i mnoge druge, sve su to reči u nizu koje otklanjajuopasnost.– Dali su nam vojnu pratnju od šest ljudi iz Petunga – rekao je

Evropljanin. Ana ga je pogledala, zadivljena njegovom mirnoćom. Nanjegovom licu i na rukama videli su se obrisi cveća, hiljade nijansizlatne, crvene i zelene boje i more bele. Ocrtavali su se i čitavisvodovi lišća. Sve ono o čemu je stalno razmišljao.– Gde su sada ti vojnici? – pitao je sveštenik.– Vratili su se – odgovorio je čovek. – Morali su da se vrate.Sveštenik ga je prestravljeno gledao.– Neće nam niko ništa – rekao je Evropljanin.– Grešite – rekao je sveštenik.Zajedno su posmatrali kako ljudi unose opremu na posed.

Sveštenik je začuđeno gledao na prese i dragocene sanduke.Gledao ih je s nevericom. Onda je samo mirno rekao: – Pođite samnom.Ušli su unutra, gde se osećala prijatna svežina. Mladi sveštenici na

obuci zajednički su ih učtivo pozdravili. Poslužili su ih čajem ipokazali im neku knjigu fotografija. Čim su je otvorili, shvatili su da jena fotografijama prikazano ubistvo sveštenika Viktorina. Njegovogolo i iskasapljeno telo ležalo je pored puta.– Ne smete da idete dalje – rekao je sveštenik i rukom pokazao na

fotografije. – Vidite li šta će vam se dogoditi? Morate se vratiti ispustiti se do bezbednijih mesta, kao što je Jičang, na primer.Čovek zatvori knjigu. – Niko nas neće dirati – ponovio je. – Neću

nikome davati povoda za kavgu.Mladi čovek uze knjigu. – Vi ste botaničar? – pitao je.– Tražim drvo koje lokalno stanovništvo zove K’ung-tung.– Drvo? – ponovio je sveštenik. – Ne postoji takvo ime.Ana je stajala iza leđa Evropljanina. Spustila je ruku na njegovu i

osetila svaku poru i boricu na njoj. – Da li vam je poznato selo poimenu Ma-huang-po? – pitao je.– Treba vam dva dana da peške stignete do njega.– Tamo raste ta davidija.– Sigurni ste? – pitao je sveštenik.– Jesam.Izvadio je mapu da mu pokaže to mesto. Sve to vreme vlaga se

uvlačila natapajući tlo u dvorištu zdanja. Dim je vijugao iznad vatrekoju su nosači zapalili da bi pripremili nešto za jelo. Sivkasta paraispunila je sav prostor i mešala se sa ne tako jasnim zvukom zvona

povečerja.Sveštenik je još nekoliko sekundi posmatrao mapu, a onda je

ponovo pogledao čoveka. – Samo to jedno drvo – zapanjeno jerekao. – Prevalili ste ovoliki put, preko Jenana, Šangaja i prekobrzaka klisure Belous, samo zbog tog jednog drveta? Selo je bilo na visini od preko pet hiljada stopa. Postojala je samo

jedna krčma na jednoj strmoj padini.Posle dva dana napornog hodanja i noći provedene u bednoj

udžerici, gde od vašaka i smrada nisu mogli da spavaju, prepešačilisu još bezbroj uzbrdica i nizbrdica. Činilo se da im nema kraja. Nakoji god vrh da su se popeli i pogledali na bilo koju stranu, nikakvopodnožje nije bilo na vidiku. Od severa do juga štrčali su samo oštrigrebeni prekriveni gustom šumom.Mošus-ruže su rasle svuda po dolinama – Ana je mogla da oseti i

njihov miris. Bilo je tu i procvetalih višanja, mirišljavih orlovih noktiju idivljeg jasmina. Kada su se malo spustili i ušli u šumu, Ana jeprimetila da je čovek ispred nje stao, ne da bi pokupio neko seme,već da bi udahnuo te divne mirise koji su se širili oko njega. Ceoprostor je bio ispunjen predivnim mirisima. Udišući ga, imala jeosećaj da je skinula nevidljivi veo sa lica. Divna aroma ju je celuobuzela. Napravila je ceo krug oko njega. Činilo joj se da je u njemuprepoznala Dejvida.Počeli su da se spuštaju veoma strmom padinom, klizajući se po

trulom lišću. Podigla je glavu i ugledala bukve. Neke su bile potpunouspravne, sa samo jednim stablom i širokom bogatom krošnjom, adruge, mnogo više, račvale su se čak u osam-devet stabala i širile seu obliku ogromnog sivkastog buketa.– Skoro smo stigli – rekao je Dejvid. – Drži se za mene i samo idi

napred.Uradila je kako joj je rečeno. Noge su joj bile teške kao olovo. I ruke

su joj bile teške. Bilo joj je užasno hladno. U ustima je imala čudanukus. Pokušala je da pomeri usne i da jezikom dodirne zube.Osećala je kažiprst i treći prst, ali ne i ostale prste. Osećala je težinuna grudima, kao da je imala neki teret na njima. Jedva je uspevalada diše. Hodanje joj je bilo čas teško, čas lako. Ponekad je brzo išlanapred, čak brže od misli, a ponekad je zastajkivala i oklevala pred

ambisima gde je ostajala bez daha i propadala u beznađe, u senkepaprati na stazi ispred sebe.Krčma je bila veoma živo mesto. Zgrada je bila dvospratna, sa

pomoćnim zgradama i velikim dvorištem. Prednji deo zgrade bio jepoduprt stubovima zbog velikog nagiba zemljišta. Kada su joj sepribližili, mirisi sa planine iza njih rapidno su se gubili. Primetila je dasu između pomoćnih zgrada bili smešteni svinjci. Zapahnuo ju jesmrad tih svinjaca, pomešan sa mirisima iz kafane, mirisom tamjanai sveća koje su gorele.Čovek je prošao kroz niska vrata. Iz polumraka kafane provirio je

vlasnik. Naredni minuti protekli su u učtivom predstavljanju, kuvanju iispijanju zelenog čaja u zagušljivoj i mračnoj prostoriji kafane. Nakraju je čovek postavio pitanje koje mu je mnogo značilo. Prešao jetoliki put samo da bi dobio odgovor na to pitanje. Želeo je da zna dali je tu u blizini postojalo drvo koje su Kinezi zvali K’ung-tung.Gazda je slušao opis tog drveta sa podignutom obrvom. Onda mu

se lice pretvorilo u širok osmeh. Potvrdio je da takvo drvo postoji.A, da li je blizu?Nalazi se nešto dalje, dole niz padinu.Samo milju udaljeno od krčme.Samo milju, pomisli Ana. Mnogo bliže nego što su se nadali.

Uzbuđenje je bilo enormno. Samo milju daleko odavde.Ustali su i uljudno se naklonili u znak zahvalnosti. Čovek izađe

napolje na dnevnu svetlost. Sa dečakom iz kafane, koji je predvodiokolonu, krenuše stazom nizbrdo. S jedne strane staze zjapila jeprovalija, a sa druge strane nalazile su se niske pomoćne zgrade.Pratili su momka sve dok jedan šumarak vrba nije zaklonio iprogutao kafanu iza njih. Videli su nekoliko kuća duž puta, sićušnazdanja sa krovovima od bambusa. Onda su konačno izašli na jednučistinu na kojoj je stajala neka prilično velika kuća.– Tu je to drvo? – pitao je čovek.Dečak klimnu glavom. Tu je bilo to drvo. Dečak je onda otrčao do

kuće i stavio ruku na nju i na krovnu gredu koja se spuštala skoro dozemlje. Osmeh mu je ozario lice. Ponosito je gledao oko sebe. To jebila kuća njegovog oca. Rekao im je da je njegov otac bio dobarzidar. Objasnio im je da je prvo raščistio zemljište, pa je onda srušiostaru kuću i sagradio novu.

Čoveku ništa nije bilo jasno. Ni Ani nije bilo jasno. Sve joj sezbrkalo u glavi. – Gde je drvo? – ponovo je pitao čovek.Dečak krenu nekoliko koraka napred. Onda je dotakao

nadstrešnicu na kući. – Gospodine – rekao je – žao mi je, isekli sudrvo da bi napravili ovaj krov. – Okrenuo se i bespomoćno raširioruke. – Drvo je bilo veoma staro – rekao je. – Mogli su odlično da gaiskoriste za građu.

31.

Grejs je stigla kući u šest. Približavajući se svojoj drvenoj kući itremu sa stolicom za ljuljanje, sa novinama zadenutim za uzglavlje,imala je osećaj da nedeljama nije bila kod kuće, ne samo nekolikodana.Komšinica, koja ju je dovezla do kuće, vratila joj je ključeve kojima

je zaključala vrata za njom onog dana kada je Grejs izletela iz kućekao bez glave. Grejs se neverovatno čudno osećala, kao da jestranac u sopstvenoj kući i kao da sve to ne pripada njoj. Čak joj je itaj zvuk okretanja ključa u bravi bio stran, a i škripa vrata joj je čudnozvučala, kao da taj zvuk nikada ranije nije čula. Bacila je tašnu napod, izula cipele i tupo zurila u hodnik i slike po njemu. I Dejzi i Majkpored stepeništa izgledali su joj čudno, kao da im tu nije bilo mesto,kao da je to bilo delo nekog nepoznatog autora, ostatak nekogdrugog života.Polako se popela na sprat, otvorila prozore i pogledala prema

moru. Bilo je mlečnoplave boje, sa blagom izmaglicom daleko nahorizontu. Neko vreme je netremice gledala u taj široki plavi luk.Skinula je odeću sa sebe i stala pod tuš. Voda je bila prijatno

prohladna. Naslonila se rukama na kabinu i pustila da joj se vodasliva niz leđa.Kada je izašla, mačka je stajala u sobi, na mestu gde je snop

sunčeve svetlosti obasjavao drveni pod. U pozi koju je zauzela višeje ličila na kip nego na živu mačku, na neku figuru, sa maloiskrenutom glavom i podignutim repom, zadovoljno iznenađena štoje najzad ponovo ugledala gazdaricu.Grejs je neko vreme ležala ispružena na krevetu, iscrpljena od

svega što joj se dogodilo. I žuti pokrivač na krevetu izgledao joj ječudno i nepoznato, kao i hodnik pre toga. Ispitivački je prstimaprelazila preko prekrivača, kao da ga nije ranije videla. Odjednom jojse nije dopala ni ta žuta boja, a ni oblik prozora u koji je gledala.Ustala je i obukla pamučnu košulju i suknju. Pogledala se u

ogledalo i primetila da je oslabila. Izgledala je kao prava koštunjavastarica, zaključila je. Sama kost i koža. Izbezumljenog izraza lica ižućkastog tena. Da čovek ne može da poveruje kako šok možeunakaziti nečije lice za samo nekoliko dana. Odraz u ogledalunedvosmisleno je pokazao sve – sve je bilo zapisano na njenomčelu. Doživela je težak udarac. Ni sama nije mogla da poveruje da jesve to istina. Delovala je izbezumljeno i zatečeno, ne verujući ustrašnu sudbinu koja ju je zadesila.Duboko je uzdisala dok je stajala u kuhinji i čekala da joj se skuva

kafa. Pogledala je u frižider. Primetila je da ima svežeg mleka, voća isvog omiljenog francuskog peciva. Zadovoljno se nasmešila. Ondaje stala pored prozora i polako grickala pecivo. Uselila se u tu kuću kada je imala trideset godina. Bila je trudna i

očajna, ali je ipak uspela u životu. Iskoristila je svoj talenat i uspešnoodgajila dete. I to kakvo dete – malu prevrtljivicu, sa kovrdžavomriđom kosom, kroz koju je jedva prolazio češalj, i izrazito zelenimočima. Osetila je neku prijatnu milinu kada joj se ta davnašnja slikavratila u sećanje. Setila se i dana kada ju je držala za ruku i stajalasa njom pored školske ograde i slatkog testa na kuhinjskom stolu ibeskrajno dugih priča koje joj je pričala uveče a ona nikako da zaspi.Setila se i rođendana i silnog uzbuđenja zbog toga, kada se budilapre svitanja i vukla je za ruku ispod pokrivača da je pita da li jebudna. Nikada neće zaboraviti onu sliku kada je Ana imala četirigodine i kada je gola stajala u moru i kada je imala deset godina paje stidljivo gledala u kameru. I pubertetskih dana kada je upetnaestoj godini zalupila vratima i rasplakala se za Božić kada joj jestigla čestitka od tate.Njen otac je umro pre osam godina. Imao je srčani udar i samo se

srušio na ulici u Majamiju. Sve novine su pisale o njegovoj sahrani.Nju niko nije pozvao na sahranu, ali su joj kasnije poslali isečke iznovina. Pošiljalac je bio nepoznat. Koverat sa svim tim sličicama isudskim obaveštenjem stigao je na adresu njenog advokata. Ukinutajoj je svaka novčana naknada. Do tada su imali nešto od njenog oca,a od tada ama baš ništa.Rukom je obrisala oči. Mačak je ušao unutra i ljutito je pogledao.

Podigla ga je, snažno ga zagrlila i zarila mu lice u krzno. –

Razmišljam o kojekakvim glupostima – rekla mu je. – Sve samegluposti.Iznela ga je u baštu. Držala ga je jednom rukom, kao da je jastuk, a

u drugoj ruci je nosila kafu. Polako je išla preko travnjaka i gledalacveće. Razmišljala je o Dejvidu i njegovom glasu, mekom akcentu sapevajućim prizvukom, karakterističnim za Dorset. Dobro je zvučao tajglas. Bila je ubeđena da dobro peva. Međutim, kada mu je tospomenula, samo je podigao obrve i kroz šalu joj izrazio svoježaljenje što je morao da je razočara. – Nisam u stanju ni jednu jedinunotu da ubodem – rekao je. Gledala ga je sa neizmernimsimpatijama dok joj je to govorio, poluokrenut prema njoj, neispuštajući Aninu ruku. Na krevetu su bile poređane i sve stvarčicekoje je smatrao dragocenim i važnim za Anu: lišće sa neravnimivicama sa žbunja na ulici i parče svile koju je kupio. Zamolio jejednu sestru da mu kupi stvari koje je zapisao, pa su tog popodnevadoneli jednu braon lakiranu kutijicu iz radnje koja prodaje suvenire,neku ukrasnu kutijicu sa vodom koja se preliva preko kamenčića. Ion je doneo neki kamen koji je pokupio na ulici, parčence nekogbetona koje je otpalo sa nekog simsa ili zida. Grejs ga je posmatralakada je Anine prste nežno prevlačio preko svih tih stvarčica i za tovreme joj nešto pričao o biljci zvanoj cinerarija. Jednog trenutka jemalo zastao i zario lice u pokrivač na Aninom krevetu, oslonjen nasopstvenu ruku, pa je onda opet nastavio sa pričom.Cinerarija je bilo lepo ime za neko divlje cveće. Ani bi se sigurno

dopalo. Grejs je počela sama za sebe da ponavlja to ime kao nekumolitvu, psalm, amajliju. Cinerarija, dronjava lutalica.Dejvid ju je zamolio da donese nešto iz svoje bašte kada se vrati u

bolnicu. Rekao joj je da donese grančice orlovih noktiju, ali ih onanije imala u bašti. Palo joj je na pamet da se kasnije spusti do plaže,do jedne kuće blizu obale ispred koje je videla bogato žbunje ovemirišljave biljke. Odlučila je da ode donde i zamoli te ljude da otkine iuzme neku grančicu.Onda je pogledala ivičnjak i biljke koje je tamo zasadila tog proleća.Nije imala ruže – nikada nije uspela da ih odgaji – a Dejvid je često

spominjao baš ruže. Imala je potentile, koje su podsećale na ruže,sa cvetićima od pet latica, i pripadale su familiji ruža. Bile su izrazitožute boje. Mogla bi njih da ponese. Latice su bile meke i svilenkaste

kao i ružine.Klekla je pored žbuna potentile i odjednom osetila jak bol u

grudima, kao da ju je neko snažno udario u grudi. Sela je na pete iduboko uzdahnula. Osetila je jak pritisak i bol u grlu. Očekivala je dadobije napad angine pektoris, ali to se nije dogodio. Namrštila se inagla nad žbun, a onda otkinula tri cveta.Kada je ustala, zavrtelo joj se u glavi.Stala je i sačekala da prestane da joj se vrti, okrenuta ka okeanu,

čije se plavetnilo videlo iznad ograde i drveća.Kada sve ovo sa Anom prođe, sešće u auto i odvešće se sa njom u

planine, pomislila je. Samo njih dve. Otiće će u Vermont, u NjuHempšir i Masačusets. U povratku će proći pored sela i kuće u kojojje nekada živeo njen otac, Anin deda. Ani će sigurno biti drago daponovo odu tamo, da vide zeleni krov kuće i šalone. Ljudi koji živesada u njoj verovatno će im dozvoliti da pogledaju crteže u pomoćnojzgradi.Grejs je pred očima imala sasvim jasne slike iz detinjstva: videla je

crteže konja i lava koje je nacrtala običnom olovkom i koje su zimičesto zaklanjale gomile jabuka. Njen otac ih je tu spremao i slagaoza zimu. Povremeno je ulazio unutra i polako ih prevrtao, onakozamotane u fini papir. Mogla je čak ponovo da oseti taj blagi,slatkasti miris jabuka usred zime. Kada bi posle zaključao vrata zasobom, stao bi na stepenik i gledao preko drveća, držeći njenunežnu ruku u svojoj ogrubeloj, obavijajući prste oko njene šake da jezaštiti od hladnoće.Ponovo je osetila oštar bol u grudima koji se brzo proširio prema

leđima i rukama. Grejs ispusti cveće iz ruke.Magla se penjala sa okeana. Videla je kako se valja prema njoj.

Prvo je prekrila obalu, a onda je polako prekrila sav pesak i laganose penjala uz padinu, prešla preko puta i kuće ispod nje.Onda je prekrila travnjak, a ubrzo i celu baštu.

32.

Uprkos umoru, Dejvid je slabo spavao te noći. Stalno mu se činiloda čuje Rejčel kako se muva po svojoj sobi, ali, kad god bi se popeona sprat i ušao u njenu sobu, uverio bi se da spava dubokim snom.Kada je povremeno uspevao da nekako zaspi, sanjao je veoma živesnove: Saru kako šeta po bukovoj šumi u Luisdonu, nestvarnodrečave zelene boje, sa Hanom koja se vukla za njom i Grejs koja jećutala i stajala na stazi iza njih, leđima okrenuta prema njemu. On ihje vodio niz padinu nekim prastarim putem. Kada su izašli na nekupoljanu, izgubio ih je iz vida. Probudio se sav smušen. Nije znao gdese nalazi. Morao je da ustane, pogleda oko sebe i izađe u hodnik dabi došao k sebi i shvatio gde je.Posle drugog obilaženja Rejčel zaspao je dubljim snom. Tada je

sanjao užasan san. Ana je ležala u nekoj vodi. Telo joj je bilo podvodom. Videlo joj se samo lice uokvireno rasutom riđom kosom,pomešanom i zamršenom sa korovskim rastinjem, kao na nekojMilejevoj slici.Pokušao je da dođe do nje. Oči su joj bile otvorene. Prestravljeno

ga je gledala, svesna da tone, da se voda sve više penje i prekrivajoj lice. Međutim, što se više trudio da ide brže, dublje je tonuo ublato na dnu te vode. Nikako nije mogao da stigne do nje i uhvati je.Kad god je pomislio da ju je dotakao ona mu je izmakla. Na površinije ostalo samo njeno lice, groteskni ovalni disk, i voda koja je većdoprla do njenih usta i očiju. Probudio se u potpunom šoku. Buljio jeu mrak oko sebe, dok mu je srce snažno lupalo. Za trenutak mu seučinilo da ju je video među tim senkama u sobi, ali je već u sledećemtrenutku nestala. Sedeo je uspravno na kauču, sav prestravljen. Čuoje sopstvene otkucaje srca. Jedva je uspeo sam sebe da natera daponovo legne, ali su mu oči ostale širom otvorene. Plašio se dazažmuri i da je ponovo vidi kako tone i nestaje njemu ispred očiju.U šest sati je prestao da se bori sa snom.Otišao je u kupatilo i umio se, a onda ponovo sišao da skuva čaj.

Posle se popeo do Aninog ateljea, prešao sa jednog kraja sobe nadrugi, tužno gledajući otvorene prazne fioke.Rejčel je ustala ubrzo posle njega. Jedva su uspeli nekako da

završe doručak koji je oboma teško pao. Ona je samo jela hlebodrezan na jedan određen način, i želela je da pije čokoladu iz nekešolje koju nije uspeo da pronađe. Sedela je za stolom uspravno, satužnim izrazom lica.– Izvini – rekao joj je. – Zapisaću sve što voliš i trudiću se da to

nikada ne zaboravim.Delovala je potišteno, a on nije znao kako da je uteši. – Hoćemo li

da idemo u bolnicu? – pitao je na kraju.– Sačekaćemo Grejs – rekla je.– Naći ćemo se sa njom u bolnici – podsetio ju je.Napravila je besnu grimasu.– Rejčel – tiho je rekao.– Ti si pogrešna osoba – rekla mu je.Prekrio je lice rukama i nasmejao se od muke. Vozili su se metroom ka Bostonu sa gomilom nepoznatog sveta, što

nikako nije bilo dobro. Nije ni sanjao da će biti tolika gužva. Jedva senekako provukao kroz gužvu do nekog ćoška i tu je zaklonio rukamai svojim telom da je drugi ljudi ne guraju. Ona se sva zbunila iuzvrpoljila. Nije podnosila takvu blizinu drugih ljudi. Ljudi koji sustajali iza njega gurkali su se i skretali pažnju jedni drugima na tonjeno neobično ponašanje. Kada se voz zaustavio u Bek Beju, onaje počela da udara po vratima.– Rejčel – viknuo je. – Prestani!Ništa nije vredelo. Čim su se vrata otvorila, izletela je napolje i

počela da trči po platformi. Potrčao je za njom. Stigao ju je kada jekrenula da se penje na stepenice.– Budi sa mnom – rekao je.Koprcala se da mu se izvuče iz stiska ruke.– Šta se ovde događa? – pitao je neki čovek.Nekoliko trenutaka su se batrgali po stepenicama. Dejvid pogleda

čoveka. – U redu je – rekao je.– Nije tako izgledalo – rekao je čovek.– To mi je ćerka – rekao je Dejvid.– Ne foliraj – rekao je čovek.

– Slušajte, ne znate šta pričate i ostavite me na miru. To se vas netiče, jasno?Rejčel je počela tužno da cvili, uznemirena svom tom gužvom i

bukom.– Šta se ovde dešava? – pitala je neka žena.– Ovaj ovde momak... – rekao je čovek.– Sve je u redu – ponovo je rekao Dejvid – Ona je... ima

zdravstveni problem... ne podnosi gužvu... – Dejvid je zamuckivao imolećivo gledao u ženu. – Moram pod hitno da je izvedem na čistvazduh – rekao je. – Moram da je izvedem napolje. – Žena ga mrkopogleda. – Sve je u redu – ponovio je. – Samo nam treba...Dejvid je pošao napred i povukao Rejčel za ruku. Ona je

pokušavala na sve moguće načine da mu se istrgne iz ruke. Žena jeišla za njima da mu nekako pomogne. Najzad su uspeli da se popnuna vrh stepeništa i izađu u Dartmot ulicu.– Kuda idete? – pitala ga je žena.– U Opštu bolnicu Masačusets– odgovorio je. – Majka joj je ozbiljno

bolesna.– Morate da idete drugom linijom od Dauntauna – rekla je. –

Trebalo je da ostanete u onom vozu.– Znam – rekao je zabrinuto. – Znam.– Daleko je da idete peške.– Snaći ćemo se – rekao je. – Hvala vam.Uzeo je Rejčelin ranac, koji je ona besno spustila na trotoar. Onda

je, posle dužeg ubeđivanja, ipak uzela ranac od njega i krenula. Išlaje malo ispred njega.Sve vreme je osećao poglede drugih ljudi dok se s teškom mukom

probijao sa njom uz Ulicu Dartmot do skretanja desno u Džejmsovuaveniju.Kada su stigli u bolnicu, bio je potpuno očajan shvativši da Grejs još

nije stigla. Očajan i zbunjen došao je do sobe za sestre. – Da li sejavila? – pitao ih je.– Nije – rekla je glavna sestra. – Jeste li je zvali na kućni broj?– Nemam mobilni – rekao je.– Šta?– Mobilni telefon – ispravio se. – Nemam ga.Dala mu je telefon sa odeljenja.

Okrenuo je Grejsin kućni broj. Niko se nije javio. Pogledao je nasat. Devet i deset. Možda je na putu za bolnicu. Okrenuo je brojnjenog mobilnog telefona. Uključila se govorna pošta – mogao je daostavi poruku. Iznenadio se, ali je ipak rekao svoje ime i ostavioporuku. – Dolazite li? – pitao je. – Rejčel je... Nije važno. Vidimo seuskoro.Malo se zamislio pre nego što je pozvao Džen. – Grejs nije u bolnici

– rekao je. – Zvao sam je, ali se ne javlja.– Pa, čini mi se da je rekla da će ići u bolnicu rano ujutru – rekla je

Džen. – Čak je rekla da će možda pre toga prvo svratiti do Aninekuće.– Da, znam – rekao je.– Možda se uspavala – rekla je Džen.Ništa joj nije odgovorio. Smatrao je da to svakako nije moglo da joj

se desi.– Pozvaću njenu komšinicu – rekla je Džen.– Imaš li njen broj?– Mislim da je na spisku koji Ana drži u kuhinji.– Hvala ti – rekao je.– Nema na čemu – rekla je i malo zastala. – Dejvide?– Da?– Jesi li dobro? – pitala je.– Da, jesam – slagao je. – Dobro sam. Sasvim sam dobro.Spustio je slušalicu i otišao na odeljenje. Rejčel nije crtala po mapi,

a nije ni završavala crteže onih svojih mostova. Sedela je na stolicipored Aninog kreveta, sa rukama stisnutim i prekrštenim na grudimai sagnutom glavom. Gledala je Anu pravo u lice i cevčicu za vazduhkoja joj je virila iz nosa.Dejvid je privukao stolicu i seo pored nje. – Možeš razgovarati sa

mamom, ako želiš – rekao je.Ćutala je.– Kaži joj... – U stvari, nije znao šta da joj predloži. Nije bilo govora

da bi Rejčel mogla da uzme majku za ruku i nešto joj priča. Rejčelnije mogla da shvati tu komplikovanu Aninu situaciju. Nikako nijemogla u svojoj glavi da sastavi sve razbijene parčiće života i vrati ihu normalu. Za Rejčel je to bila prava agonija, toliko je mogao dashvati. Ali ta njena agonija nije bila povezana sa bolom i tugom, već

sa frustracijom što joj se poremetio logičan životni red. Mada to i nijebilo tako daleko od bolnog osećaja koji su i drugi ljudi imali, pomislioje. Posmatrao je profil svoje ćerke i razmišljao kako i ona stiže doiste tačke do koje je i on stizao, samo što ona dolazi drugim putem.Šta je drugo bio njegov strah nego činjenica da Anin i njegov životviše nikada neće ići propisanom, ravnom putanjom, koju su nekadazacrtali? Šta je drugo bio nečiji bol nego sebično očajavanje zbognemogućnosti povratka na staro?Otvorio je svoj ranac i izvadio iz njega parče kamena i lišće sa

Ajland Tornsa. Otišao je na drugu stranu kreveta i pogledaomonitore.Polako je otvorio koverat i okrenuo Aninu ruku. Onda joj je stavio

listove hrasta na dlan i polako joj savio prste da joj zatvori šaku.

33.

Tišina.Nikada nije bila dublja tišina.Čovek je sedeo u šumi, daleko iznad krčme i pažljivo osluškivao.

Ništa se nije čulo. Čak ni tiho šuštanja lišća, jer nije bilo ni povetarca.To popodne je bilo toplo i mirno. Ništa se nije ni mrdnulo. Celomplaninom vladao je potpuni mir.Za trenutak je prestao da se osvrće i gleda oko sebe. Kao da ga

više nije bilo briga šta raste na tim padinama. Poražen i očajan,osetio je potpunu besmislenost celog istraživačkog poduhvata. Anaje osetila tu njegovu utučenost i nemoć. Zažmurio je i zamislio nekinovi svet. I ona je videla isto što i on – ljiljane koji su počeli dacvetaju u botaničkoj bašti. I dve stotine stabala koja su cvetala uraznim bojama, od najsvetlijih nijansi bele boje do najtamnijih,gotovo crnih nijansi crvene.Jednoga dana će njegovi ljiljani rasti tamo, Syringa wilsonii,

pronađeni na prevoju Ta-p’ao Šan na granici sa Tibetom, na putu zaTačjen-lu. Zauvek će se sećati silaska sa tog prevoja, sa pažljivospakovanim ljiljanima, mimoilaženjima sa mulama na tom putu zaTibet, natovarenim ogromnim kutijama čaja, neobrađenom kožom iljudima koji su vodili mule, sa njihovim dragocenim kutijama imačevima sa dugačkim drškama, sa ogromnim psima koji su imalicrvene ogrlice, ukrašene utkanim vunenim resama, kao da su bebe.Trepnuo je i duboko uzdahnuo. Zagledana u daljinu, preko

planinskih masiva, sa strepnjom koju je osećala u svakoj žilici,osetila je tu njegovu strašnu prazninu. Prevalio je trinaest hiljadamilja ni za šta. U tom trenutku je morao da se zapita šta on to ustvari radi. Jedan čovek traži jedno jedino drvo u nekoj divljini inedođiji – potpuno smešno i besmisleno. Neopisiva budalaština.Daleko od nosača, sam na toj padini, Ernest Vilson je zario lice ušake.Ana sede pored njega. I ona je prevalila sav taj put sa njim.

Razumela ga je i dobro ga upoznala, bez obzira na to što joj senjegovo ime dugo nije javljalo u mislima. Tek sada se javilo iodzvanjalo joj u glavi: Vilson. Vilson. Poželela je da ga dodirne, ali,kada je ispružila ruke prema njemu, one su samo prošle kroz njega.Počela je brže da diše, a srce joj je sve jače kucalo. Sva se tresla odnapora da nekako započne razgovor sa njim. Čula je neko čegrtanjei stezanje u sopstvenom grlu. Okrenula se i pogledala prizor ispredsebe – oštre vrhove planina i klisure, sa zastrašujuće tamnom linijomizmeđu njih. Osećala je da nekako mora da mu pokaže kakva gabudućnost čeka. Ispružila je prste i počela da crta po praznomnebeskom prostranstvu. Doline su se nekako popele do njenih ruku.Nacrtala je ružu Omeinsis, koju je on doneo sa svete planine Omei

Šan. Deset hiljada stopa je bilo prekriveno ružama. Nacrtala je i belocveće sa četiri ravne latice, doneto sa vrhova na samoj granici saTibetom. Na samom vrhu, gde su rasle ruže, postojalo je mesto gdese svetlost reflektovala i tako brzo i čudno menjala, da je postalopoznato pod nazivom fo-kuang, lepota Bude. Tu su hramovi bili odprilično oštećene bronze, a po kioscima hodočasnika prodavali su sefelspat kristali, slatki čajevi i bačve sa ugraviranim zmajevima. On jeodatle doneo još jednu čudesnu ružu, koju je ona sada počela daboji ispred njega, skrećući mu pažnju na taj cvet i na svih osamnaestnjegovih dragocenih poklona svetu, osamnaest nepoznatih vrstaruže, koje sada rastu i žive iz leta u leto i krase bezbroj bašta usvetu.Pokazala mu je i tamnu šumu, koja je još uvek postojala ispod

Omei Šana, prepunu njegovih srebrnih jela, Recurvata, i gustogprizemnog rastinja načičkanim leptirima. Recurvata je rasla i u doliniMin u Sečuanu, sa čudesnim ljubičastim šišarkama koje su davaledivan kontrast prema sivim kamenim liticama i zelenim iglicama jela.Nacrtala je jednu ljubičastu liniju kroz njegovu badleju, koja sekasnije promenila u purpurnu, kada je prolazila kroz Villosahydrangea. Naslikala je i finu nit roze na Regale, kraljevskom cvetu, igusto zbijene, glamurozne latice na Fargesii, i crvene kao krv bobicena Sambucus žbunju, koje je pronašao u severozapadnom Sečuanukako visi na žbunićima trave ili visoko raste na pustim čistinama.Nacrtala je i njegovu magnoliju, sa listovima širine dlana i savršeno

belim cvetovima koji su gotovo nestvarno delovali. I Sargentiu, koju

je smatrao najlepšom od svih, pa i Soulangianu, čije seme je poslaou Vejkherst Plejs, gde je rasla, sa dvobojnim crveno-belimcvetovima, raskošnog mirisa. Nacrtala je i njegovo raskošnocveće,Willsonii, koje cveta tek kada se razvije lišće. Cvetovi suokrenuti prema zemlji i liče na bela zvona u kasno proleće.Pokazala mu je i crteže orlovih noktiju i puzavicu Tragophylla, koja

voli hlad i ima po sebi buketiće od po desetak ili čak dvadesetakcvetića; pa onda zimzelenu biljku Nitida, sa sjajnim lišćem.Najtamnija od te vrste nazvana je po njemu. Pileata, koja Ani nijebila poznata, koja je rasla po baštama Meina, Nju Hempšira, KeipKoda i Konektikata, cele zime je ostajala zelena.Prolazila je sa njim kroz sve te dane pomoću slika.Pokazala mu je i šta ga čeka u nedeljama koje su bile pred njim.Tri nedelje kasnije, u maju, blizu sela Ta-vana, svet će se za njega

potpuno promeniti. Pet dana hoda odatle, na jugozapadu Jičanga,naći će davidiju u punom cvatu, pedeset stopa visoku. Premaprigušenoj svetlosti planinske padine drvo će prosto bleštati svojombelinom. On će zanemeti od čuda i zaprepašćenja zbogneočekivanog otkrića. Cvetovi će se blago njihati na povetarcu ipodsećaće na stotine noćnih leptira, zarobljenih u lišću drveta.Iz semena tog drveta nići će trinaest hiljada novih stabala. Sve

davidije u zapadnom svetu vodiće poreklo baš od tog drveta.Ernest Vilson će narednih deset godina videti davidiju koja raste i

na nekim drugim mestima – na severozapadu Hajpena i u šumamaVen-cao. Uspeće da je pronađe zato što je išao putevima kojimaskoro niko nije išao i prelazio preko neistraženih prevoja, išaostazama koje je sam prtio i preko mesta kojima niko pre njega nijekročio. Ana je otvorila oči i pogledala svoje prste. U desnoj ruci je držala

hrastovo lišće sa Ajland Tornsa. Izbledelo je, ali je ona mogla da vidiboju u njima. Onu zelenu, kao kod Recurvata i Pileata. Belina njenihruku obavila se oko te zelene boje.Magnolia wilsonii, Davidia involucrata, bela naspram zelene.Digla je pogled sa ruku i videla Dejvida. Stajao je pored prozora,

okrenut leđima prema njoj.Pogledala je svetlost koja je ulazila kroz prozor i padala na pod.

S nekom stidljivom radoznalošću njena ćerka je pružila ruku premanjoj. U tom trenutku Dejvid se okrenuo.

Post-skriptum

Većina kuća u Ogankvitu imala je zatvorene kapke na prozorima potako vrelom danu. U baštama tih kuća iznad plaže vladala jeneopisiva tišina.Sara i Met su se penjali putem prema kući i povremeno se okretali

da vide šta rade Hana i Rejčel iza njih. Devojčice su išle nekolikokoraka za njima. Obe su bile bosonoge i preplanule od sunca. Hanaje držala malo raširene ruke i pazila da slučajno ne padne i ne ispustiškoljke iz ruku. Povremeno je proveravala da li je Rejčel i dalje tu.Rejčel je bila za glavu viša od Hane. Išla je pored nje ćutke, sapeškirima za plažu u rukama. Tom je bio poslednji u grupi.Sa trema na kome je sedela, Ana ih je gledala kako dolaze.Nasmešila se. Tu, na tom tremu, sedela je i posmatrala svet oko

sebe poslednjih nekoliko meseci. Sedela je na istom mestu gde jenjena majka nekada sedela i isto tako gledala prema moru, sašoljom kafe u ruci. I sada, kada bi se setila majke, odmah bi joj seukazala Grejsina slika. Gotovo da je mogla da je vidi kako stoji nakapiji, zagledana nekuda u daljinu, a onda se okreće i gleda premasvojoj ćerki. Sada je tu stajao Dejvid.Ana se ugrize za usnu. Spustila je ruke na papir koji je držala ispred

sebe i pogledala mačka, koji je ležao pored nje u hladu. Onda jepogledala novine na stolici i cveće u saksijama. Pokušavala je dazapamti kako se to divno roze cveće zove. Toliko je bujno raslo, daje skoro izlazilo iz žardinjera koje su bile poređane duž cele staze,sve do kapije. Ponekad, naročito kada je dan bio tako sunčan ibleštav kao sada, morala je malo da se zamisli i pokuša da razumesvet oko sebe, da se seti imena svega što je okružuje. Prošle su većdve godine, a ona je i dalje imala problema sa imenima i nazivima.Jedino nije imala problema sa bojama.Boje i majku je dobro zapamtila; majku među bojama, savijenu nad

cvećem dok ga zaliva i zamahuje rukom da skloni pramen kose salica. Dobro je zapamtila boju maminih očiju, njenih i Rejčelinih – tu

istu tamnozelenu boju. Zelena je i Dejvidova boja, a i boja života.Gledala je Dejvida i zamišljala Grejs pored njega. Njena majka bi

ga sigurno neobavezno uhvatila pod ruku. Opušteno bi razgovarali.Sasvim jasno je videla tu sliku ispred sebe, iako ih nikada nije videlada stoje zajedno. Oni su bili isti – napravljeni od istog materijala –čvrsti, svoji i nepokolebljivi. Oči joj se napuniše suzama. Nasmešilase u sebi. Često joj se to dešavalo u poslednje vreme. Sve je nekakoisplivalo na površinu. Kao da je zatvoreni odbrambeni obruč, koji jedugo držala u glavi i pomoću koga nije dozvoljavala emocijama daslobodno teku, sada bio probijen. Često je plakala – zbog nemoći dauradi nešto veoma jednostavno, zbog tužnih sećanja i bola, a i odsreće što je u Dejvidovom naručju. Najčešće je plakala od sreće izadovoljstva. Dejvid više nikada nije otišao od nje. Nije se vratio kućii nikada nije ni pomislio da tako nešto uradi.Ana pogleda paletu pored sebe.Hrastovo lišće je odavno bilo mrtvo i svaki običan čovek bi zaključio

da izgleda sumorno. Ali, u izvesnom smislu, sa stanovišta boja,uzimajući u obzir Grejsino neprimetno prisustvo, to lišće je živelo. Unjemu je ona mogla da vidi najsvetliju kadmijum-crvenu boju i limun-žutu, boju ilovače i sivkasto plavu. Gledala ga je s nevericom da tosve vidi na njemu.Dodavanje i mešanje nekih boja dalo bi mu čudesan izgled. Može

da mu doda crvenu boju i postaće srednjeplavo ili ljubičasto. Postaćeroze ako doda jarkoplavu, a žućkasta boja bi dala neku nijansuzelene.Čak i to mrtvo lišće može da postane tamnozeleno.Dejvid je otvorio kapiju. Nešto je rekao sestri i uzeo joj ležaljke iz

ruku. Smejao se nečemu što je Met rekao. Onda je pogledao premaAni i nasmešio joj se.Zažmurila je za trenutak, a neke davnašnje slike počele su da joj se

ređaju pred očima.Videla je šume, vodena prostranstva i široka polja. Videla je

Vilsonov čudesni svet: mračne gudure, kišu, nepregledne miljeraznih mirisa i senki, prevoje pune svetlosti i samoće; ljiljane koji surasli i cvetali na neverovatno suvim mestima, drveće koje se boriloza život i raslo iz pukotina u kojima gotovo da nije ni bilo zemlje. Tebiljke su rasle ni iz čega. Videla je vlažne šume pune slatkih mirisa;

sneg i sunce.Pred očima su joj se ukazale i sve one staze po kojima su ona i

Dejvid nekada išli.Između njih i ispred njih otvarao se siguran i izvestan put, put kroz

planine.

Zahvalnica

Najlepše hvala Kerol Dejvid i njenom timu u Arnoldovoj botaničkojbašti u Bostonu, u Americi, za pomoć koju su mi pružili, stavljajući mina raspolaganje podatke o Ernestu Vilsonu. Hvala i Liv Blumer štomi je pokazala Grejsinu idiličnu porodičnu kuću, kao i Dženet Bolam iDžejmsu Parkisu za podatke koje su mi dali o Oksfordu i Sari Fišerza svu njenu bezrezervnu podršku.

Beleška o autoru

Elizabet Makgregor je rođena u Vorvikšajru. Živi u Dorčesteru sasvojom ćerkom Kejt. Piše kratke priče i trilere. Za kratku priču je inagrađivana. Autor je šest poznatih psiholoških trilera. Veliki uspeh usvetu postigla je romanom Ledeno dete.

Table of Contents12.3.4.5.6.7.8.9.10.11.12.13.14.15.16.17.18.19.20.21.22.23.24.25.26.27.28.29.30.31.32.33.

Post-skriptumZahvalnicaBeleška o autoru