prokleta sarajevska čaršija-feljton novosti

8/4/2019 Prokleta sarajevska čaršija-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/prokleta-sarajevska-carsija-feljton-novosti 1/17

Zulumćar sa Bistrika 24. februar 2005.

Sa više od 4.000 ratnika Mušan Topalović, zvani Caco, zaveo krvavi pir u Sarajevu."Bistriĉki babo" vedrio i oblaĉio u zavisnosti od toga na koju je nogu ustao. Zašto je AlijaIzetbegović poslao "svilen gajtan" svom najodanijem savezniku.

Piše: Manojlo Ĉalija NAJODANIJI i najpoznatiji Alijin komandant i putnik na Alahovom putu bio je Mušan Topalović, uSarajevu poznatiji kao Caco. Ostao je samoorganizovan ali odan, ĉesto neposlušan, sve do 26. oktobra1993. godine, kada mu je njegov "otac po sluţbenoj druţnosti", vrhovni i verski zapovednik, upravo zatakvu odanost i vrline, svezao "svileni gajtan" oko vrata.

Iz Mušanove biografije znano je da je teško završio osnovno obrazovanje, da je, izmeĊu zatvorskihboravaka krao, silovao, podvodio, ĉak, i vlastitu izabranicu drugima na naslaĊivanje, da je u ciljuozdravljenja posećivao psihijatriju doktora Radovana Karadţića i u trenucima normalnog mentalnog stanjasvirao gitaru u nekom malo poznatom muziĉkom sastavu.

Rat mu je dobro došao. U njemu je stekao "ozdravljenje", priznanje, bogatstvo i u svom narodu slavu.

Postao je neko. Na Bistriku je postao i Alija i Alah. I više od toga: "bistriĉki babo", koji vedri i oblaĉi, osvemu se pita, i o svemu odluĉuje, uzima i daje i koji presuĊuje zavisno od toga na koju je nogu ustao. Onse tako nametnuo, a narod ga takvog prihvatio.

DOŠAO je i uselio se odnekuda na Bistrik u "kadrovsko-komandni stan", nekog odbeglog ili nestalog

Srbina, bez ikakvog rešenja neke kadrovske komisije. Dodelio sebi. Podelio stanove svima oko sebe.

Svome brati Nanetu, nekolicini najbliţih roĊaka i rodbini i ostalim poverljivim drugarima koji će gaobezbeĊivati.

Svoju autonomiju, površine od Kozje ćuprije do Jevrejskog groblja, ogradio od sebi sliĉnih k omandanata,

zvanih Juka, Ćelo, Puška, i posebno od policije, sa kojom nikad nije ni bio u prevelikoj ljubavi. Sa prekoĉetiri hiljade ratnika, rasporeĊenih po obroncima Trebevića, ĉuva on Bistrik i Sarajevo od srbo -ĉetnika a ugradu se obraĉunava na svoj naĉin sa "petom kolonom", Srbima koji ostadoše u ĉaršiji, kao stalnaneprijateljska opasnost.

Sa poĉetkom ratnih (ne)prilika Caco se samoorganizovao, onako kako je to traţio vrhovni zapovednik idrţavnik Alija Izetbegović. Postao i ostao samostalan i samosvojan sve do kraja svoga ratovanja. Zadrţaotakav status i nakon podreĊivanja svih drugih zajedniĉkoj komandi Armije BiH. Za takvu autonomnostvaljalo je, priĉaju, opaliti šamar Rasimu Deliću kao dokaz nepriznavanja bivšeg oficira JNA za svogagenerala. Svoju teritoriju ratovanja i vladanja ogradio je rovovima i vojskom.

Vojsku je lako skupio i naoruţao. "Rovokopaĉe" traţio i nalazio na ulicama u ţivoj graĊanskoj sili. Ustvari, kupio i pod pretnjom odvodio muške glave. Blokirao bi svojom vojskom celu ulicu. Kupio i

svrstavao muškarce u redove i, onako, civilno odevene odvodio daleko u brda, u ruke im stavljao lopate ilikrampove i, tako, dok ima dana. I dok radna obaveza išĉekuje hirurga za operaciju, profesora nakonsultaciju, elektriĉara da popravi stru ju, porodica sina, oni provode vreme po sili Cacine volje.

MUŠKI deo graĊana je bio stalno u neizvesnosti dolaska tamo gde su se uputili i povratka onamo odakle sukrenuli. Glavne ulice, trgovi i mostovi poĉeše se zaobilaziti. Do radnih mesta stizalo se naokolo, uskim

ulicama ili obroncima sarajevskih strmina. Pomeraju se graĊani. Pomera se i Caco.

Kopanja nisu bili lišeni, ĉak, ni visoki drţavni funkcioneri. Novouspostavljeni poslanici, ministri i drugevaţne liĉnosti gradskog ţivota poĉeli su da se obezbeĊuju, sve više i ĉešće, oruţanom pratnjom na putu do

posla i nazad, kako bi izbegli sudbinu ministra Nikole Kovaĉa koji, umesto ministarske fotelje, prihvatiinţenjerijsku lopatu koju mu je nasilno stavio u ruke komandant Desete brdske brigade.

Kada je ulica prestala da daje kopaĉe, doseti se Caco gradskog autobusa kao naĉina sabiranja i odabiranja podobnih. Poĉetna stanica u Novom Sarajevu. Pravci puta su već uhodane ulice kojima se kreću graĊaniprema centru. Na stanicama se autobus zaustavlja, a sta je i svima ostalim, koji usput diţu ruku i pitaju:



- Mogu li i ja?

- Moţeš i ti, kako da ne moţeš, odgovarali bi Cacini šoferi sa pratnjom. Na poslednjoj stanici, kodKatedrale, puštaju se ţene i deca, a ostali nastavljaju voţnju do mesta "inţenjerijskih radova", kako su

nazivali kopanje i nošenje i sve drugo od ĉega bole ruke i ţuljevi pucaju.

Jedni su Cacu hvalili, a drugi ga napadali. Hvalili su ga oni koji su davali prioritet odbrani grada nad svim

drugim radnim i ţivotnim obavezama. Rat je, kako kaţu, i ratu treba sve podrediti. Najgrlatije su ga

podrţavali oni koji mu dadoše naziv "bistriĉki babo", koji im daje kada svi drugi zataje. Hvalila ga ioboţavali bistriĉka sirotinja, ţene i deca šehida, zarobljenih i ranjenih boraca. Uzdizali ga do boţanstva

njegovi borci kojima je osiguravao stanove, zaštitu u svemu, pa i u onome što je protivno moralu iljudskosti. Podrţavale ga njegova probrana ţenska logistika, koja mu pruţa usluge po svakoj osnovi.

GOLGOTA SRBA

ZAVOD za udţbenike i nastavna sredstva iz istoĉnog Sarajeva izdao je nedavno knjigu profesora ManojlaĈalije "Prokleta sarajevska ĉaršija". Na 233 stranice autor je prikazao dramu ljudi zatoĉenih u sarajevskomratnom kotlu. Kao neposredni svedok, Ĉalija je opisao golgotu Srba, koji su bili izolovani i šikanirani odsvojih komšija muslimana, zazidani strahom u svojim stanovima i izloţeni krvavom teroru muslimanskihkomandanata, zvanih Caco, Juka, Ćelo, Puška... Iz ove knjige "Novosti" prenose šire izvode.

Caco kupi vojsku 25. februar 2005.

Na Bistriku je sve manje Srba, a ono što je ostalo pod budnim je okom Cacinih doušnika.- Nisu svi Srbi ĉetnici - zakljuĉio Cacin brat Nane Topalović. Kako je uveden deviznireket za toboţ odbranu grada na Miljacki.

Piše: Manojlo Ĉalija

NAPADALI su Cacu deca i porodice do kojih ne dolaze paketi i humanitarna pomoć. Zamerali mu trgovci,krijumĉari, šoferi i njihova pratnja što im presretanjem oduzima robu koju kasnije deli kao svojih ruku deloi svoje dobroĉinstvo.

Neoprostivo mu je prigovarao trgovaĉko-bankarski deo ĉaršije što ih "oslobaĊa" deviza i zlatnika, kojeCaco kupi od njih za kupovinu naoruţanja, a od kojih oni ne osećaju nikakve efekte na deblokadi grada odsrbo-ĉetniĉkog agresora.

U sukobu je Caco najviše sa policijom i svima u plavom. Prema njima on ima odbojnost još od pre rata. Uratu ona mu je na putu pljaĉke i otimaĉine, bez ĉega Caco prestaje da bude Babo. Policija i policajac je

poslednje ţivo biće koje on ţeli da vidi i sa njima da se susreće. Da je to tako, iskaza on već prvih mesecibistriĉkih dogaĊanja.

Na Bistriku je sve manje Srba, a sve više priĉe o bistriĉkom komandantu Mušanu Topaloviću Caci. Pre ratasvirao je gitaru u nekom malo poznatom sastavu, kada nije bio u nekom od zatvora. Rat mu je dobro došao.Sa puškom legalizovao sve ono zbog ĉega je kaţnjavan. Osvojio stanove za sebe, brata Naneta i ostalumnogobrojnu rodbinu koja će mu sluţiti kao liĉna straţa u vreme njegove vladavine Bistrikom.

PROVERIO i proĉistio Caco komšiluk i okolinu. Formirao vojsku i sve drugo organizovao za osmatranje iupravljanje. Ţene su mu postale znaĉajna logistiĉka podrška. Komšinica Biba je glavni koordinator iregistrator stanara u stanovima pojedinih stubišta.

- Ne raĉunaj na mene. Ja to ne ţelim da radim, i neću, ĉuje se odbijajući glas ţene k oja posle sastanka

odabranih ţena iz pojedinih stubišta iskaza svoje graĊansko i ljudsko opredeljenje. - Ja da pratim i

popisujem Srbe, i da o tome obaveštavam. Ne pada mi na pamet. Ja to neću.

- Ako ti ne ţeliš, ima ih koje jedva ĉekaju - rešila je problem koordinator Biba.

Srbi bistriĉkih zgrada se tako popisaše. O njima se poĉe strogo voditi raĉuna. Postaše zaštićeni kao unikatizooloških vrtova. Kućni saveti oţiviše svoju delatnosti. I, kao nikada do tada, briga o ĉoveku (ĉitaj -



Srbinu) postade prioritet stubišne delatnosti. Na prozorima uvek su isturene glave onih koji osmatraju iregistruju izlaske i povratke, i sve moguće posete.

"Bistriĉki babo", Mušan Topalović Caco, komandant Desete brdske brigade, posta mi prvi komšija povazdušnoj liniji. Prozore moga stana na ĉetvrtom spratu i njegovog, na trećem spratu suprotne zgrade, delidvorište duţine dvadesetak metara. Saznah to, istina, veoma kasno - onoga trenutka kada me njegove

beretke izvedoše kao taoca za spas njegove glave, godinu i po dana k asnije. Na tu stranu retko bih kada

pogledavao. Ako bih to ponekad i uĉinio, uvek je bilo sa nekom neprijatnošću. Zagalamila bi neka od prozorskih ţena sa maramom na glavi, oĉigledno pristigla odnekud sa Drine. Vikala bi i urlikala na svakumoju pojavu:

- Vidi, vidi! Ma vidi ti ĉetnika kako špijunira. Ulazi untura dok ti ja ne skratim tu glavu napola, nastavljala bi psovke i pretnje dugo posle mog povlaĉenja sa prozora.

SIRENE za uzbunjivanje su sve ĉešće. Odlasci u podrum redovni. Pucnjava i rat se razbuktavaju. Puca se

na grad. Puca se i iz grada. Minobacaĉi "Zelenih beretki" sve su uĉestaliji iz obdaništa u ulici SvetozaraMarkovića, iznad Muziĉke akademije. Aktivni su "zeleni" borci iz kafića "Pikadili", gde su još u februarumesecu 1992. godine proveravali svoju osposobljenost iskaĉući kroz prozore u punoj ratnoj opremi.Aktivne su "zolje" u rukama "beretki" iz Dobrovoljaĉke ulice, sa zbornim mestom u zgradi "Hidrogradnje".

Puca se iz svih delova grada i na sve delove grada. Zgrade ostaju bez krovova i stakala na prozorima. Ima

mrtvih i ranjenih.

Za vreme zatišja saniraju se posledice. Na krovove se postavljaju folije. Na prozore - najloni. Ulazna vrata

su već poodavno širom otvorena. Kaţu, za potrebe odbrane i vojske kako bi lakše ulazili i izlazili, štitili seod granata. Vreme će, meĊutim, pokazati da je to više zato da bi brţe i lakše obavili prljavi posao ulaţenjau stanove, odvoĊenja, privoĊenja i pljaĉke. Po danu opasno. Noću opasno i neizvesno. Nezvanih je sveviše. Zgrada je postala prolazna stanica širokog koloseka, tunel, od ulaska do izlaska na krov.

Pozivaju me komšije Jovan i Dragan da improvizujemo ulazna vrata na zgradi kako bi se barem doneklezaštitili od nedobronamernih posetilaca. Našli ţiĉanu mreţu, metalne okvire i bocu za zavarivanje. Oni su

viĉni tom poslu. Ja pridrţavam. Radimo i privodimo rad kraju. Prilazi nam Nane Topalović, Cacin brat -

ratni maneken opremljen maskirno od glave do pete. Rukavice do pola prstiju. Puška "papovka" u ruci.Pištolj, noţ i koji tromblon okaĉeni o maskirnu uniformu.

- Radite? - pita Nane.

- Krpimo malo da kuća ima vrata - uzvraća Dragan.

- Neka, tako treba. Nego, recite vi meni, ima li u ovoj zgradi Srba? - nastavlja Nane. Mi se zgledasmo,

nepripremljeni na ovakvo pitanje.

- Nema - uzvrati Jovo - osim nas trojice.

IznenaĊen odgovorom Nane nas pogleda i kada se malo pribra doda:

- Neka. Samo vi radite. Nisu svi Srbi isti. Nisu svi ĉetnici - i ode koraĉajući "rambovski".

ŢELEZNA VRATA

NAPRAVISMO vrata, ali komšije to ne primiše kao naše korisno delo. Umesto pohvale i zahvalnosti zauloţeni trud doţivesmo osudu u javnom komentaru:

- Prepali se svojoj glavi pa prave ţeljezna vrata. Baš njih briga što se naši neće imati gde skloniti kadanjihovi sa brda zapucaju. Ako su ĉisti nemaju se ni oni ĉega plašiti. Vrata treba da su otvorena da se moţe ustubište i stanove uletati i izletati. To treba i nama i našim braniocima.

Noći bez svitanja 26. februar 2005.



GraĊani, jedni bezbriţni i opušteni, drugi, hrišćani, pravoslavni Srbi, u pomrĉini koja ne

razdanja strepe na svaki šum, na svaki korak. U bistriĉkoj autonomiji park cara Dušana preimenovan u park Cace Mušana.

Piše: Manojlo ĈalijaTREĆE jutro ostade zgrada bez vrata. Stubiše ponovo postade otvoreno za sve i svakoga. "Zelene beretke"na ulici, ispred zgrade, osmatraju. Oni na krovovima iza snajpera ciljaju da bi, kada zatreba, opalili.

GraĊani u stanovima. Jedni bezbriţni i opušteni, jer su u okruţenju svoje vojske i policije, svoga etniĉkogkomšiluka. Drugi, hrišćani, pravoslavci Srbi, koji ostadoše da ţive i izdrţavaju izmeĊu dve vatre. One saTrebevića, od koje se moţe, a i ne mora poginuti, i ove unutrašnje - domaće, koja stalno preti nestankom,koja razara neizvesnošću, koja snu ne da da usni, ni noći da okonĉa svoju tamu, noćnim koracima da

prestanu pretiti ţivotu od svakoga ko pušku ima, i svih drugih koji iz dosade ne znaju šta drugo da rade, većda odvode, tuku i ubijaju.

Tako otpoĉne u aprilu 1992. godine lagano umiranje. Umiranje koje je teţe od smrti.

DNEVNI list "OsloboĊenje", pod naslovom "Burna noć u Sarajevu" objavi sukob Cace, njegove Desete brdske brigade sa policijom (4. juli 1992). Napade svojom vojskom Caco policijsku stanicu. Razoruţa iodnese oruţje, a u prostorije svoje komande, smeštene iznad bivše Vojne komande JNA, p rivede dve

stotine talaca, uz pretnju Aliji da će ih lišiti ţivota ukoliko njegov zamenik Senad Pecar ne bude pušten iz

pritvora u roku od dvadeset ĉetiri sata.Taoci, pokupljeni sa ceste i iz stanova od Principovog mosta do "Bistriĉke stanice", ĉekaju r ezultate

dogovora. MeĊu taocima jedan protestuje kod Cace zbog privoĊenja, jer je on plicajac, istina, danas ucivilu.

- A, ti si i policajac! - uzvrati Caco i nastavi:

- Pa, znaš li da ti ja takve traţim?

- Od takvih me bolela, a i danas, boli glava. Ne date poštenom svetu da radi svoj posao.

Udari ga, obori i pridoda još nekoliko udaraca nogom. Okrenu se ostalim i upita. - Ima li još koji sliĉannjemu? Tajac.

- Šta ćeš ti, Kemo, ovde? - pita dalje Caco jednog sredoveĉnog taoca. - Ti si sa Sedrenika, otkud na

Bistriku?

- Poslala me ţena da traţim hleba. Pokupiše me tvoji kod Komande i ja, evo, tu kod tebe.

Caco ode i vrati se sa dva hleba. Potapša Kemu po ramenu. Ode Kemo sa hlebom, a taoci ostaše do jutra,kad i Pecara oslobodiše.

SA specijalnom policijom Dragana Vikića Caco je vodio specijalni rat - rat na daljinu. Iz dvorišta osnovneškole na Bistriku, gde je smešten deo njegovog vojnog potencijala, izbaci minobacaĉki projektil na drugustranu grada, prema Domu milicije, u kojem se smestio Vikić. Granatom ga upozorava da se onorganizovao na principima "Alijinog samoorganizovanja" i da ne pokušava da se meša u njegovu bistriĉkuautonomiju, da je park cara Dušana, za koji će negde kasnije Bistriĉani reći: "Nije ovo park cara Dušana,nego Cace Mušana", krajnja crta do koje je Vikić bezbedan prići.

"Bistriĉkog babu", malo je ko poznavao kao Mušana Topalovića. U gradu se priĉalo o Caci, i samo o Caci,kao sinonimu straha, okrutnosti, silejxijstva i ubistava. Da je to upravo tako, potvrĊuje jedna kafićka zgoda:

Došao Caco pred jedan kafić "zaklonjenog" tipa. Namerno ne kazah "zatvorenog" tipa iz razloga što se nisu birali gosti da bi se zaradila koja para. Kafići su otvarani u dobro zaklonjenim prostorima. Gorila od ĉovekakoji pušta i zavodi red saopštava mu da nema mesta.

- Ali, ja sam Mušan - podseća ga Caco.

- Pa, šta ako si Mušan? Imenjak si mi, ali ne moţe!



- Ali, ti nisi Topalović, a ja jesam - opet će Caco.

- Ne moţe ni Mušan ni taj Topalović, uporno će "gorila".

Kada mu Caco, na kraju reĉe:- Znaĉi li tebi nešto što ispred tebe stoji Caco?, vratar kleknu, zamoli za izvinjenje, naĊe mesto i obeća daće sve da radi, samo da ga ne vodi.

Tragiĉne sudbine mnogih Srba i celih porodica vezane su najviše za Cacu i njegove "Zelene beretke".OdvoĊeni su neduţni i bespomoćni i ubijani na najsvirepiji naĉin. U tome je najtragiĉnija stranasarajevskog ratišta.

Caco je klao. On nije ubijao. U njegovim zloĉinima Srbin je retko kada zasluţivao metak. Radije je onoštrio noţeve i brusio sablje nego punio cevi mecima. Zlo je iz njega izbijalo kao bolest. Zloĉin je prihvaitokao strast. NJegovu predratnu sklonost za zloĉine rat je uĉinio još grubljom i nemilosrdnijom. Surovijom,onoliko koliko to nameće rat i blizina smrti.

Caco je oĉigledan primer kako zlo i mrţnja mogu biti bliţi ljudskoj prirodi nego dobro i ljubav. Kako zaubijanje i klanje ne treba truda osim uverenja da je onaj kojem se to ĉini zasluţio i da je stvoren da budeubijen. Kako za dobra dela i ljubav treba truda, rad i vaspitanja, a za to Caco nije imao vremena. Ĉovek unjegovom liku i obliku, samo tako moţe da liĉi na "ĉoveka", a ni na kakvu drugu ţivotinju.

Srbi u njegovom okruţenju od straha i neizvesnosti nisu mogli osećati hladnoću ni na minus petnaest, nitiglad kada su pregladneli. Jer, kada Caco i Cacini zatabanaju ulicama, srce ne kuca, ono lupa da iz grudi

iskoĉi. A kada padne granata, brzinom srednjoprugaša odvode se Srbi, sa priveskom "pete kolone", do neke podrumske kaznionice. Uvek su sa strepnjom išĉekivali neko trĉeće odvoĊenje.

TEROR PO NALOGU

ZA svoje zloĉine Caco nije i neće odgovarati ni Srbima, a ni svojima. Neće, jer je ubijen od onoga i onihkoji su mu nareĊivali, koji su ga podsticali, onih koji su mu iz najvišeg vrha dolazili na ruĉak i na kafu, kojisu ga za sve što je i kako je radio, tapšali po ramenima.

- To, Caco!

- A - to, Caco - prevedeno na srpsku nesreću - znaĉi: zaklanim Srbima još punite vrtaĉe "Kazana", prekrivanje peskom tela na "Kreĉani" ili "Darivi", paljenje tela u otpacima gradskog smetlišta.

Kletve kao geleri 27. februar 2005.

Kopanje rovova izmeĊu dve vatre bilo je prijatna rekreacija u poreĊenju na sedećiboravak u podrumu. Na prinudnom i obaveznom "zboru stanara" jedni kunu i psuju,

drugi ćutanjem izgovoreno odobravaju.

Piše: Manojlo Ĉalija

NESTAO je Caco najviše zato da ne bi bio krunski svedok protiv tih sitih naredbodavaca ubijanja Srba uSarajevu. Izdahnuo je od muslimanske ruke smrću koja nije ni najblaţi oblik smrti koju je on ĉinio. Tuĉen je i ubijen, na njegove vapaje, metkom. Ĉinio zlo, pa mu se zlo i vratilo. Reklo bi se - Boţja pravda.

U odlasku Cace na hiret jedno je sigurno - nije on ubijen zato da bi ispaštao za sve srpske nesreće i njihovemrtve glave, već iskljuĉivo zato da se istina zataška i laţima ostavi prostor da i dalje traju. Veliĉanstvenadţenaza koju mu upriliĉila Ĉaršija, sa preko dvadeset hiljada duša, nekoliko godina posle smrti i ĉelnomesto u šehitskom groblju na Kovaĉima, samo su dokaz kako se jedna strašna laţ faraonizuje, a nakazanagraĊuje najvišom poĉasti, jer sluţi na "Alahovom putu".

Da je Caco ostao ţiv, jedno je izvesno: on ne bi mogao više da svira gitaru ili da udara u bubnjeve, jer mu je metak sa Trebevića onesposobio desnu ruku. U ostatku ţivota morao bi da sluša kako drugi sviraju, ako



bi mu mira dali svi i oni mnogobrojni zaklani na Darivi, Kreĉani, u pesku Miljacke i Kazanima naTrebeviću.

Za mene je sklonište u našoj zgradi bilo i ostalo poslednje mesto na kome bih ţeleo da se naĊem. Kopanjerovova gore visoko, najĉešće na niĉijoj zemlji, izmeĊu dve vatre, za mene je bila prijatna rekreacija, uodnosu na sedeći boravak u podrumu.

BILO je to mesto provokacija i nesnošljivog poniţavanja Srba. Na tom prinudnom i obaveznom "zborustanara" jedni kunu i psuju, drugi ćutanjem izgovoreno odobr avaju.

- Alah dao da im se više ništa ne rodi!

- Crkavali, a ne umirali!

- Pomozi, Alahu dragi, da im se seme zatre, pa da ih na ovom dunjaluku više ne bude!

Redovno bi se javljala komšinica DŢemiĊić, što sedaše sa ćerkom u prostoru koga uredismo za sklonište u podrumu naše zgrade u ulici Hulusina br. 1 (ranije Dragice Pravice). Uvodila se u kletvu tiho. Postajala jesve grlatija, uţivljena duboko u ono što izbacuje iz sebe. Ponekad je to bilo toliko glasno i zastrašujuće da joj se telo treslo, a ruke poĉinjale da nekontrolisano mlataraju.

Klela bi i psovala, upućujući pogled u mene. A pogled joj teţak i opasan. Beţao sam svojim pogledom

svugde uokolo da se ne bih s njenim sreo. Ja izbegavao. Ona ga uporno traţila i sustizala. Spuštao samglavu i pogled, kako je moja uzdignuta glava ne bi provocirala, i kako ne bi videla moj prkos, otpor i

protivljenje. Spuštao i dizao, isprobavao tako sve što bi je moglo barem malo umiriti. Skupljao sam se dabih izgledao manji, i radio sve drugo, kako bih izgledao jadniji i nesrećniji.

Ali ona nije to tako razumevala. U tome je ona nalazila novu snagu. Postajala bi reĉitija i agresivnija.Nastavljala bi sa novom kletvom:

- Bog dao pa vam se srpsko seme zatrlo!

- Deca vam se ne raĊala!

- Jebo vas Sveti Savo i onaj krţljavi Pavle! - sa svakom granatom ispaljivala bi ona nove kletve i psovke.

- Dosta, majko, stišava je kćerka. Nemoj više. Vidiš da te moţe prekinuti. Dosta je. Smiri se više.

SEDIM utonuo u sedaljku i u sebe. Da mogu, nestao bih. U telu se sve lomi i puca. Srce bi da iskoĉi. Telo bi jedno. Glava, opet, stišava i smiruje. Ona traţi razum. Gutati treba. Oćutati se mora.

Uspravim se. Pogledam uokolo. Svi pogledaju u mene. ObiĊem tako nekoliko puta. Svaki put isto. Svisamo gledaju i ćute. Niko ništa da kaţe.

Umiri se i komšinica.

- Šta ti je, bona, majko? Šta ti to toliko treba? - opet će ćerka. I dok je briše, umiruje i tako obnavlja za ponovno javljanje, ona ne skida pogled sa mene. Osećam kao da me pita:

- Šta je, šta ćutiš? Progovori! Ako nisi kao oni, reci. Što ih ne psuješ? Šta ĉekaš?

Tišina i ćutanje ovladali skloništem. Kada bi neko nešto progovorio, kao da bi pomogao. Oĉigledno, govorise ćutanjem. A ono je reĉitije od bilo kakvog govorenja. Jaĉe od najjaĉe vike. Da ne padne granata i nenaruši ovo buĉno ćutanje, poludeo bih.

Sa treskom granate strese se i moja komšinica, pa nastavlja novim rafalom kletvi:

- Naopako se raĊali, dao Bog!

- Umirali od raka, natanane!



- Srpkinje vas doje krvlju, pa ste takvi. Decu uspavljujete ĉetniĉkim pesmama, ĉetniĉku vam mamicu!

Jedna kletva sustiţe drugu. Jezik ĉesto brţi od misli. Spetljava se ali stati neće. Kad sam pomislio da jeiscrpila dnevni repertoar kletvi, ona dodade:

- Dao Bog pa ne progledali i psi vas na uzici vodili!

Vidim da je posebno nadarena i da joj kraja nema. Posle jednog skloništa dolazilo bi drugo. Svako jednoliĉno, isto. Samo je komšinica DŢemiĊić uvek drugaĉija, raznovrsnija u kletvi i psovci.

Prekipilo mi, priznati moram. Razmišljam kako izbeći odlazak u skloništa i rešiti se teţine reĉi i pogleda.Rešim da ostanem u stanu i tako izbegnem muke nepodnošljivosti podrumskog boravka, a i da DŢemiĊiĉkuoslobodim sebe. Ostajem meĊu ĉetiri zida svoga stana jer mi je lakše podnositi moguće gelere, negoizdrţavati njene poglede i k letve.

PAMET U GLAVU...

- ZNAM da ti je dobro kada nisi dole, i sve će to biti dok ne budeš morao da objašnjavaš šta radiš gore, ustanu - kaţe komšija Jovo. - Optuţiće te da si navoĊaĉ granata, i to ti moţe biti zadnje. Ako ćeš mene pitati,radi ono što i sam ĉinim. Budi prvi dole i poslednji se penji gore.

Pokušah da mu objasnim teţinu mog podrumskog preţivljavanja, ali me preseĉe pitanjem koje me zbuni i

zabrinu:

- Kako ćeš objasniti njima ili onima koji doĊu da te pitaju - kako to da su samo na tvom stanu ĉitava prozorska stakla? Ništa ti više neću reći. Pamet u glavu, da bi je saĉuvao.

Pakao podrumskog zbora 28. februar 2005.

Teţe od granata padale su provokacije stanara u zajedniĉkom skloništu. Tortura JoveKršića u sarajevskom hotelu "Evropa". U svakom delu sarajevske ĉaršije ljudi sunestajali, ali uglavnom su to bili Srbi.

Piše: Manojlo ĈALIJAU SKLONIŠTU granate tresu telo. Uz granate mene nastavlja da potresa iznutra moja komšinica. Za svakiodlazak u sklonište ja se pripremim - odrţim sastanak sa samim sobom. Napravim neku vrstu psihiĉkepripreme kako progutati svaku provokaciju.

Kad se podrumsko "druţenje" završi, sednem i razmišljam:

- Boţe, kako bi bilo lepo kada ne bi bilo ni struje ni onog jada od bacaĉa, pa da ne slušam kletve i psovke i

sve one laţi koje se iz Sarajeva odašilju u svet o hiljadama svakodnevno baĉenih granata i toliko stadaledece, starica i trudnica.

I dok se komšinica moli Alahu da se zametne svaki trag srbo-ĉetnicima, njihovom rodu i porodu, jaskromno molim Svevišnjeg samo jedno:

- Daj, Boţe, da nema onog "jada", pa da ne idem više na podrumski zbor stanara.

- Ne pitam te za prezime - reci mi ime. Kako ti je ime?

- Jovo - rekoh.

- Tako, znaĉi, Jovo.

- E, kad si Jovo, uĊi.

UVEDE me jedan "zeleni" u hotel "Evropu", dok sam se vraćao sa fakulteta kući - priĉa mi moj komšija



Jovo Kršić. Hotel opljaĉkan. Bez vrata i prozora. Prolaziš i ti svakog dana, znaš kakav je. Mislio sam da unjemu niko ne stanuje. Toga dana saznadoh da funkcioniše samo njegov podrum.

U hodniku ĉovek vezanih ruku za radijator. Kleĉi i jeĉi, okrenut licem zidu. Glava klonula. Na radijatorukrv. Sledio sam se od straha. Uvede me u podrumske prostorije. Sede dvojica i poĉinju:

- Šta radiš ovde, što se muvaš ovuda? - pita me jedan.

- Ja samo prolazim. Stanujem na Bistriku i ovim putem odlazim i vraćam se sa radne obaveze - odgovaram.

- Ĉuj, radne obaveze. Tolika kljusina, a samo radna obaveza. Gde ti je ratna? Ne bi ti ratnu, je l` da?

- Bih, ali rekoše da sam korisniji u radnoj.

- Biće tebi radna. Neće ti trebati, Jovo, nikakva!

Vidim, biće problema. Pred oĉima mi je onaj u hodniku. Ĉujem ga kako jeĉi posle svakog prolaska vojnika.Svaki ga udari nogom, uz ono uobiĉajeno: - Vidi ĉetnika, majku ti ĉetniĉku j...!

Pokušavam da naĊem spas, pa kaţem kako sam starosedelac Bistrika, da mi je otac još za vreme onog rata bio inţenjer, da je baš on projektovao Bistriĉki vodovod i da, zahvaljujući njemu, mi danas imamo vodu,kakvu celo Sarajevo nema.

- Hoćeš da kaţeš, da zahvaljujući vama Srbima mi danas pijemo, inaĉe ne bismo imali vode. Mi ne znamograditi vodovode, hoćeš li to da kaţeš? - prekida me jedan od njih.

Vidim da im to ne znaĉi baš ništa. Prisetih se Alije, koji je nekada bio pravnik na GraĊevinskom fakultetu,te "prizvah" n jega u pomoć:

- Ako hoćete da znate ko sam, najbolje je da pitate Aliju za mene. Skupa smo radili i bili smo dobri. Ĉestosmo kafu zajedno pili. Voleo bih da njega pitate za mene.

ONAJ što me je priveo, diţe se i ode u susednu prostoriju. Nedugo zatim, onako s vrata, odmahnu rukom i

reĉe mi:

- Idi, i ne muvaj se više!Od tada hotel "Evropu" zaobilazim.

- Zato pazi kud se krećeš - savetuje me Jovo. - Izbegavaj svako legitimisanje jer te to tvoje ime - Manojlo -

moţe koštati ţivota. Gore ti je od moga. Ali, ne zna ĉovek kuda da se kreće. Nikada se ne zna odakle će dabanu i iz kakvih prostorija da izlete.

Ja, i bez njegovog upozorenja, već dugo osećam i slavim podobnost svoga prezimena Ĉalija - i razmišljamkako bih se rešio pogubnosti imena Manojlo. Na vratima ispisah velikim slovima samo Ĉalija. Velika, da sei u mraku vide. Osluškivao sam topote koraka u stubištu i ledio se od straha na svako zaustavljanje kodsvojih vrata. I neizmerno sam se radovao kada bih ĉuo:

- Ovaj je naš, idemo dalje.

Koliko sam puta slušao to spasonosno "idemo dalje", toliko sam puta prelistavao svoje porodiĉno stablo i unjemu promenjivost prezimena svojih predaka - od Orlovića sa Kosova, što se pokrenuše ispred Turaka, paTuca, prezimena koje uzeše u Crnoj Gori, i Radulovića, od kojih jedan od trojice sinova nekog Stevanadobi nadimak Ĉalija, koji nam osta trajno kao prezime.

Izašao ĉovek na radnu obavezu, na ulicu ili pijacu da razmeni "koţu za dve strele", na neki zakazanidogovor i nije se više vratio. Ukućani, košije, poznanici - registruju da im muţa, oca, brata i prijateljanema. Ĉoveka nema. Nije se vratio na kućnu adresu, tamo gde obiĉno stiţe posle radnih i ţivotnih obaveza.

Za njega ĉaršija kaţe: "Nestao je", i time je sve reĉeno. U prevodu je to znaĉilo - biti ni ţiv ni mrtav, neštoizmeĊu toga. On je i ţiv i mrtav ili ni ţiv ni mrtav. Za najbliţe on je uvek nada, ţiva nada što trebasvakodnevno da zakuca na vrata. Za ĉaršiju on je otpisan bez ikakve nade u povratak, bez mogućnosti da



ţivotom ţivot potvrdi.

U svakom delu sarajevske ĉaršije ljudi su nestajali. Treba li, uopšte i pominjati da su ti nestanci vezaniiskljuĉivo za Srbe - i samo Srbe.

TRAGIKA KOMLJENACA

NA Bistriku, u mom bliţem okruţenju, nestali su potkraj 1993. godine Marina i Rade Komljenac. NJihov

nestanak je tipiĉan i zato je vredan posebnog pomena.

Usmrti granata nekoliko mladih ţivota - dece u dvorištu zgrade u kojoj su, na trećem spratu ţiveli Rade iMarina. Straviĉna scena smrti. Decu su kupili u komadima. Komšije komšijski svraćale da sauĉešćemumanje bol u kućama ţalosti.

Komšinica se vraća i priĉa kako jedna majka ne ţeli da primi sauĉešće, jer, kako kaţe, njeno je dete uzeoAlah, da njemu sluţe. Ono nastavlja da ţivi. Alah je birao i izabrao njih nekoliko da se po završetku igrevrate u dvorište kada je i pala granata. Vratila su se samo najlepša deca iz najbogatijih porodica, poAlahovom izboru. I, kad je Alah tako izabrao, neka bude njegova volja, objašnjavala je unesrećena majka.

Smrtno opasno javljanje 01. mart 2005.

Uzalud kćer moli da joj se javi sudbina nestalih, oca i majke, Rada i Marine Komljenac.Mevludin i Refok Selak priznali kako su likvidirali ovaj braĉni par u poznim godinama.Svirepi zloĉinci nekaţnjeni.

Piše: Manojlo ĈAVLIJA

PODSETI tragika Komljenaca na sliĉnu smrt sina moga fiskulturnog poznanika Bakira. Ne primi moje

sauĉešće, već mi ispriĉa kako je njegov sin sreo druga. Popriĉali i priĉom nastavili šetnju ulicom kojom seon nikada ne vraća kući. Posle stotinak metara on zastane, izvini se kolegi što se mora vratiti i poći svojommaršrutom. Nije uĉinio ni dva koraka, a granata mu pade pred noge. Alah je tako hteo. Od tada se suprugaokrenula veri i Alahu, kako bi se nastavila da druţi sa sinom. Za nestalim koji će nastaviti da ţivi, sauĉešćunema mesta.

Deca tako odoše u smiraj do Alaha. Braĉni par Komljenac - u nestanak.

Granatu prepoznaše kao ĉetniĉku baĉenu sa Trebevića. Posledice treba, kao i obiĉno, da ispaštaju ostaliSrbi, kojima natakoše predznak "petokolonaši i dojavljivaĉi". Nesreća se nesrećom mora naplatiti.

Bistrikom se šaputalo o njihovom nestanku. Verzije nestanka bile su razliĉite. Komšinica Tanja priĉa mi da je ĉula kako su im tela viĊena u kantama za smeće ispred Doma zdravlja u Starom gradu.

- Samo im stopala vire. Sva drhtim, komšija moj, otkako Marina i Rade nestadoše - govori mi Tanja. - Ne

spavam nikako dobro. Zamisli samo da je ta granata pala u našu ulicu. I o meni bi se ovako priĉalo.Pokupili bi oni mene. A, i vas dvoje ne bi bilo danas na ovoj adresi, moj komšija. Nego, molimo se

Svevišnjem da granatama ne ubije koga ispred naše zgrade. Pokupili bi nas kao petu kolonu.

U RADIO-EMISIJI "Pokidane veze" oglašava se svakog puta ćerka koja traţi oca Rada i majku Marinu,

koji su nestali u Sarajevu, na Bistriku, u Ulici Dragice Pravice br. 7. Za njih ne ĉuje više meseci i moli svekoji nešto znaju da se jave. Moli i preklinje.

Ona moli. Niko se ne oglašava. Oni koji znaju i mogu da kaţu, neće. Oni koji bi ţeleli da jave, ne mogu ine smeju. Ne smeju, jer je opasno znati nešto o tom nestanku. Smrtno opasno, ako se zna kako je neko

nestao i, posebno, ko ga je odveo u nestanak.

Zavladala je tišina na Bistriku. Svako beţi od bilo kakvog saznanja. Oni koji znaju ćute o nestanku Marinei Rada. Kćerka ne prestaje da traţi i moli bilo kakvu informaciju o svojim roditeljima. Slušam taj plaĉljivimolećivi glas i tuţan sam što ne mogu ništa izvesnije da joj javim iz ĉaršije u kojoj mi prekinuše svetelefonske veze, u kojoj se sve prisluškuje.



Ţiveli su Marina i Rade povuĉeno, meĊu ĉetiri zida svoga stana, penzionerski skromno. Nikakvog povoda

za svoj nestanak nisu mogli dati. Rade, vojni penzioner, brinuo je o svojoj Marini, dugogodišnjem invalidu.Redovno izlazio i ĉinio dobra dela svima oko sebe. Išĉekivao ga komšiluk kada će se pojaviti i doneti neko

pismo ili vest o prispelom paketu preko Adventistiĉke crkve, udaljene nekoliko kilomtara od Bistrika.Svakim odlaskom izlagao se riziku.

Sva ta dobroĉinstva nisu bila dovoljna da ga taj isti komšiluk zaštiti od nestanka nekom reĉi koja biodvodioce zlih namera odvratila od takvog ĉina. Umesto koje spasonosne komšijske, zavladala nesnošljivatišina suseda preko puta njihovih vrata. Zaćuta uţa i šira bistriĉka okolina. Niko da progovori svojima što

izvode i dovode da će uĉiniti greh prema ţeni invalidu i starom ĉoveku, koji ne mogu nikome zla uĉiniti,već samo dobrotom zraĉiti.

Ţalio sam Rada i Marinu. Molio se da ih ne zadesi sudbina svih drugih nestalih Srba u ĉaršiji. Molio igodinama pratio svaku vest ne bih li saznao istinu o njima. I, konaĉno, preko nezavisnog magazina "Dani"1998. godine u dalekoj Australiji, u kojoj provedoh dve godine izbegliĉkog statusa, ĉitam izveštavanje izzvaniĉne sudske dokumentacije, ne samo o njihovoj sudbini, već i o straviĉnoj brutalnosti muslimanskihkomandanata i vojnika nad mnogim drugim srpskim civilima:

UREDNIK magazina naglašava da je, iako je sve vreme bio u Sarajevu i znao šta se dešavalo, bio šokirankada je proĉitao sudsku dokumentaciju o zloĉinima koji su vršeni nad Srbima u gradu. Posebno istiĉe da su

policija i muslimanski lideri znali za zloĉine u Kazanima, koje su poĉinili vojnici Desete brdske brigade:Zijo Kubat, Esad Tucaković, Omer Tendţo, Asim Alibašić, Samir Seferović i drugi.

Za sve to oni su suĊeni na kaznu od nekoliko meseci zatvora i odmah pušteni na slobodu, jer je period u pritvoru bio duţi od izreĉene kazne.

OslobaĊajuću presudu dobili su za poĉinjena dela ovakve prirode, kako stoji u opisu sudskog izveštavanja:

Nestao je braĉni par srpske nacionalnosti Vasilije i Ana Lavriv. U kasarni najpre pretuĉeni, a zatimdovedeni u Kazane (ponore na Trebeviću), zajedno s Milenom Drašković, gde su ih muslimanski vojnicitukli kundacima. Zijo Kubat ovako opisuje svoj ĉin ubistva Vasilija. Udario sam ga noţem u leĊa. Pao je.Onda sam mu zario noţ u grlo i odsekao mu glavu.

Esad Tucaković je zgrabio Anu i noţem dugaĉkim ĉetrdesetak centimetara odrubio joj glavu. Tela samgurnuo u jamu, a glave ostavio da leţe na zemlji.

Mevludin i Refok Selak ubili su Marinu i Radoslava Komljenca. Mevludin je prvo zapušio usta Radoslavu,oborio ga na zemlju i prerezao mu grlo. Refik je to isto uradio Marini.

ODRUBLJENE GLAVE

ENES Tucaković je svedoĉio o smrti dvojice Srba - Duška Jovanovića i Ergina Nikolića, koji su pokušalida pobegnu iz Sarajeva. Mušan Topalović Caco je poĉeo da ih psuje. Zatim je izvadio noţ i zario gaJovanoviću u grlo šest ili sedam puta. Samir Bejtić je izvadio sablju i zario je nekoliko puta u vrat Nikoliću,a zatim više puta u telo. Onda su svi ostali skoĉili i onako pomahnitalo zarivali noţeve u beţivotna tela.Samir je, zatim, otvorio otkinutu lobanju. Caco je potom šutirao lobanje, a tela gurao u ponor.

Tako su završili "nestali" Srbi koji su "imali sreće", ako je to sreća, da se o njihovom nestanku sazna pravaistina. Oni su prestali biti "nestali".

Zalog za - život! 02. mart 2005.

Za sve je moglo da nema, ali za Armiju se moralo naći. Ne udeliti za oruţje, bilo jeveoma riziĉno za Srbe, pa se na tacnu polagao zalog za opstanak. Reket bistriĉkogkaraĊoza Mušana Topalovića Cace.

Piše: Manojlo ĈAVLIJAPOSLE ovako straviĉnog saznanja, a moţda bi za roditelje, decu, ţene i rodbinu bilo manje bolno danjihovi nikada nisu ni menjali status - nestalih. Moţda? Moţda, jer i onako se nisu mogli domoći njihovih



tela, ili delova tela koja bi dostojno sahranili.

Za druge mnogobrojne nestale, za kojima se i danas traga, bez nade da ih Kazan moţe izbaciti, vatra nasmetlištu povratiti, peći u fabrici "Vaso Miskin Crni" ponovno oţiveti - daj Boţe da nisu bili predmetscenarija koji je, u obuci svojih boraca na Alahovom putu, reţiserski vodio Mušan Topalović Caco.

- Caco je sedeo, ili bi prvo pokazao kako se to radi, a onda bi seo - pa bi dao noţ Almiru ili jednom pored.Rekao bi: - Ubodi to odvratno ĉeljade!? On bi to uradio dva puta i vratio bi noţ. Zatim bi Caco dao noţSabahudinu, koji je to ĉeljade, takoĊe, ubo. Onda bi dao noţ meni, i Bejtiću. Rekao mi je da ga ubodem.Ubo sam ga dva-tri puta u stomak. Bio je već mrtav.

Na kraju smo svi skupa telo raskomadali i bacili u dubine Kazana.

Ovako su na preispitivanju zloĉina opisivali svoje obrazovne pripreme zloĉinci koji za to nisu ispaštali ni jednog jedinog zatvorskog dana. Nisu, jer ubijani su Srbi, što u Sarajevu i nije bio zloĉin.

MOJ komšija sa Bistrika Rade i njegova supruga Marina nisu, konaĉno, nestali. Mesto ubistva i naĉinkomadanja njihovih tela su poznati. Poznata su i imena izvršilaca zloĉina. Sve je o njima izvesno.

Izvesno je i to da su Marija i Rade još za ţivota sagradili sebi veĉni poĉinak na vrhu groblja Bare. Namermernoj ploĉi i danas stoje njihova imena i prezimena, ali samo sa datumima roĊenja. U nastavku izacrtice trebalo bi upisati i datume nestanka sa ovog sveta. Taj prostor je i dalje prazan, iako se taĉno zna dan,

mesec, godina, ĉak i minuti ubistva.

Sve je u njihovom sluĉaju poznato. Nepoznato je jedino kad će se i kako će se u mnoštvu odvojenih delovatela Kazana sakupti i sastaviti skeleti Rada i Marine, kako bi se dostojanstveno ljudski poloţili u grob kojiih ĉeka.

Centralni delovi grada već krajem leta 1992. godine nisu imali ništa više da ponude za pljaĉku. S jeseniotpoĉe prestrojavanje. Oni sa lestvice više komande usmeriše sebe u obilazak periferije, jer okolina nudimnogo više, i sve ono što centar nema. U ĉaršiju uputiše na zasluţeni dopust niţe starešine i obiĉne izrovova da kupe nepokupljeno, što preosta od njihove kraĊe. Ostade ĉaršija bez vodovodnih cevi, osiguraĉa,vodovoda i sveg drugoga što se vidi i što zidovi skrivaju.

Na balkonima komandanata i njima bliskih, zamirisa periferija - zrelo voće i povrće, pernata ţivina, meso,

kiseli kupus, drva za zimu. Proĉu se kokošje jutarnje buĊenje s balkona, i pomeša se sa zvukovima sirenaza opasnost.

Posle opustošene ĉaršije i osiromašene periferije, otpoĉe pljaĉkanje svog stanovništva ili, kako će to lepšenazvati Muhamed Kreševljaković, zavlaĉenje ruku u tuĊi dţep.

Ĉaršijski ljudi su uvek imali i niko nikada nije uspeo da izvuĉe iz slamarice sve što oni imaju. Znali su todobro domaći ratnici pa su smislili naĉin i postupke za dolaţenje do svega u ĉemu ĉaršija nije nikadoskudevala.

FORMIRALI su putujuće grupe koje su sa tacnama u rukama išle od kuće do kuće, od stana do stana, dakupe priloge za oruţane snage, kako bi se omraţeni neprijatelj proterao sa okolnih planina, a oni, narodnemase, uspeli i slobodarski ispijali trebevićku kafu.

Za takav uzvišeni cilj usledilo je uzvišeno davanje zlatnika i deviza. Koliko grupa, toliko davanja. Sve zaodsudnu bitku za deblokadu grada.

Za sve je moglo da nema, ali za Armiju i za novo oruţje moralo se naći. Davalo se i kada je izgledalo daviše niko nema. Izvlaĉile su se i poslednje rezerve, jer valjalo je dati uvek kad doĊu da nose. Trebalo je"stisnuti" pa reći da nema. Posebno je to bilo riziĉno za svakog Srbina. On je morao imati i kada druginemaju. Jer, ne udeliti kad doĊu - znaĉilo je odbijanje, neuvaţavanje i neprihvatanje vojske i Armije koja

brani drţavu koja se stvara. Znaĉilo je navući svaku opasnost na sebe i svoju porodicu. Svi su davali. I samsam davao. Uvek izvlaĉio nešto što sam mislio da nemam, polagao na tacnu, kao zalog za opstanak i ţivot.

I kada su isterali sve što je preostalo u dţepovima graĊana "udarnjem" na patriotsku, oslobodilaĉku,nacionalnu i, posebno, versku osetljivost svog stanovništva, otpoĉela je primena novih naĉina.



Lopata i kramp na prvim linijama sukoba mogla se zameniti plaćanjem. Znao je bistriĉki karaĊoz MušanTopalović Caco koliko je koji zlatar, sajdţija, saraĉ "teţak" u devizama i zlatu, i prema tome je svakomodreĊivao otkupnu cenu meseĉnog, godišnjeg ili višegodišnjeg kopanja i nošenja vreća.

Onima koji nisu najozbiljnije uvaţavali Cacinu otkupnu vrednost kompenzacionih dogovora, pretio jesluĉaj sa vrha Trebevića, o kome se priĉalo u ĉaršiji:

- Rekao sam da doneseš 150.000 maraka i da si fraj od kopanja, a ti donese samo 50.000? Šta je ovo? -

pitao bi Caco.

- Ali ja, Caco, nemam više. Ti si mene loše procenio, pravdao se donosilac - kopaĉ.

- Imaš, imaš. Ti dobro znaš da ja znam da ti imaš. Trĉi nazad i donesi! - naredi Caco.

Baci ĉovek lopatu govoreći:

- To ti je dosta, Caco! Ja više neću da kopam! i uputi se niz brdo. Poteţe Caco pištolj. Opali. Osta ĉovek bez ţivota i bez deviza.

Priĉa se prenese ĉaršijom. Sa Cacom nema priĉe. Što on traţi, to se bespogovorno daje i kada se nema.

TARIFA ZA IZLAZSRPSKE glave su bile najsigurnije i najjeftinije sredstvo dolaţenja do pravog bogatstva. Za izlazak iz gradaSrbi su plaćali od 500 do 10.000 maraka, u zavisnosti od toga koliki je bio rizik za ţivot. Mala cena znaĉila

je veliku verovatnoću da se ne stigne na drugu stranu, jer su pretrĉavajući preko niĉije zemlje mnogi ostali pogoĊeni snajperom i tako gubili i ţivote i ostatak nošenog prtljaga i novca. Uz veću cenu, i u organizacijivećeg linijskog karaĊoza, ţivot je bio izloţen manjem riziku.

Najviše dobiti muslimanski "ratnici" izvlaĉili su putem dogovorne razmene sa drugom stranom. Pri tom sukorišćena predratna poznanstva i prijateljstva, uvaţavanja i poverenja sadašnjih boraca za slobodu na obestrane linije razdvajanja.

Srbi "peta kolona" 03. mart 2005.

Samo su Srbi mogli biti "petokolonaši", koje je trebalo uništavati, kako je pisalo uProglasu sa potpisom Alije Izetbegovića. Muslimani su za jednog obiĉnog Srbina traţili jagnje. Natpisi bez ćirilice, a vitrine bez NJegoša, Andrića, Ćosića...


JEDNI i drugi su nudili ono što imaju za razmenu. Muslimani u gradu - samo Srbe, kao robu na visokoj

ceni, posebno za one za koje postoji izraţeni interes druge strane - srpske. Srbi izvan grada, nudili su sve

ono što grad nema, a što ima visoku prodajnu cenu - cigarete, meso, šećer, kafu, brašno, ulje i sve drugo potrebno za ţivot.

Cene su bile dogovorene i stabilne sve vreme rata.

Za jednog obiĉnog Srbina, muslimani su traţili i dobijali jedno jagnje. Na Palama se klalo, obraĊivalo ipakovalo onoliko jagnjadi koliko Srba treba preuzeti na dogovorenom mestu razmene. Svrstavali se u

"jagnjeće" kolone, ulazili u dubinu muslimanskih linija, predavali i preuzimali. Jedno jagnje - jedan Srbin.

Koliko jagnjadi - toliko Srba.

Za jednog viĊenijeg Srbina, za kojeg su muslimani osetili da su Srbi sa Pala posebno zainteresovani, traţilisu jedno naprednije tele ili boks cigareta.

Cigarete i meso imali su visoku cenu u Sarajevu. Jedan boks cigareta, koji se na Palama kupovao za 100

DM (cena Srbina u cigaretama) u gradu se prodavao za 5.000 maraka! Koliko se puta, pitati se treba,

morala zavući ruka u graĊanski dţep da bi se isterala vrednost kojom se moţe kupiti, recimo, 50 boksova



cigareta ili toliko jagnjadi.

SVET je Sarajevo prihvatio i zapamtio kao grad stradalništva muslimana. Zato je, još uvek, teško prihvatljiva jedina istina da su u njemu najviše stradali Srbi. Samo su se Srbi u njemu našli pod kontrolomtuĊe vlasti, sa tuĊom vojskom i policijom i raznim samoorganizovanim paravojnim grupama.

Samo su Srbi mogli biti "peta kolona", koju je trebalo uništavati, kako je stajalo u "Proglasu", naredbi, koju je izdalo Predsedništvo sa potpisom Alije Izetbegovića, vrhovnog zapovednika. U srpske stanove se moglolegalno upadati, pretresati, odvoditi ukućane i sve drugo raditi što moţe da doprinosi njihovom uništavanju.

Bio je to, proglas za legalizaciju pljaĉke i otimaĉine i "protiv svega hrišćanskog u cilju širenja islama",kako je kasnije izjavio izvesni Seferović na pitanje tuţioca: "Zašto su ubijali Srbe?", u procesu koljaĉimaDesete brdske brigade.

Trebalo je Srbinu u Sarajevu mnogo sreće da se ne naĊe meĊu osumnjiĉenima, meĊu onima koji ĉekajuodvoĊenje, zatvaranje i nestanak. U opasnosti su bili svugde i u svako vreme. Sa padanjem noći padao im

je mrak, iako dan nije donosio ništa manje opasnosti i neizvesnosti. Zato nije sluĉajno što se u okolnostimakada je trebalo isticati izuzetnu teţinu ţivota, a na pitanje: "Kako ti je?", odgovaralo jednostavno:

- Kao Srbinu u Sarajevu.

Već u aprilu 1992. godine, meĊu Srbima se brzo širila svaka vest koja nosi opasnost. Muškarci su poĉeli daizbegavaju izlaske na ulicu, jer Caco kupi i odvodi. Kupi i odvodi, a ĉesto ne vraća. Ţene preuzimaju

poslove izvan kuće i javljanje na telefonske pozive, dok su telefoni radili.

S druge strane Bistrika naziva me vikendaški komšija Mišo Medić i preplašeno pita:

- Da li tebe neko naziva? Da li ti prete?

- Ne - rekoh.

- A imaš li ti neke neprijatnosti? - pitam.

- Imam. Teško je to i izreći. Prete nam da će nas zaklati! Moram nešto da preduzmem.

Tu se veza prekinula i trajno ostala prekinuta.

DUGO se posle toga nismo ĉuli. NaĊosmo se kasnije u Rajlovcu, u kasarni JNA. Reĉe mi da je istu veĉeprebacio suprugu i decu u Beograd, a sada ide i on.

Srbi odlaze, beţe. I ne samo Srbi. Odlaze i svi drugi koji imaju kuda da odu. Oni što ostadoše i kasnije nemogoše izaći pripremaju se da "ugoste" one mnogobrojne što se doĉepaše puške i razmiliše ĉaršijom datraţe i hvataju "petokolonaše" po zapovesti vrhovnog zapovednika i predsednika.

Srbi poĉeše da skidaju natpise sa vrata. Iz stanova izbacuju ćirilicu i sve drugo što ima veze sa Srbijom iCrnom Gorom, Jugoslavijom i jugoslovenstvom. Poĉeše da uništavaju imenike ili u njima da brišu imena itelefone poznatijih Srba i sve drugo što na srpstvo upućuje. Vitrine ostadoše bez NJegoša, Andrića, Ćosića,Rajka Petrova Noga... Iznesoše to prije nego što "zeleni" upadnu i naĊu, kako su znali reći, "tu srpsku

prljavštinu" koja ih je zagaĊivala vekovima.

Srbi postadoše krivi za sve. Krivi i što ćute, kada se od njih oĉekuju da "laju" na svoje, onako kako tomuslimani rade. Krivi što glasno ne ĉitaju i ne odobravaju grafite, koji kaţu i savetuju:

"Alija je Bog."

"Bosna je muslimanska."

"Bosna je naša... Jeste, brate, jašta je."

"Ovde Srbia više ne stanuje."

"Idi u Srbiju! Ako ostaješ, moraš da se menjaš."



- Rado, ne prilazi, više ne moţe. Srbima više ne opravljam! - zalupi mi vrata ispred nosa.

- I ja, šta ću, nazad kući. Nove cipele nemaš gde ni za šta kupiti. Stare nema više ko da popravlja. Ostahbosa!

SRBIMA na Bistriku i okolini su iskljuĉeni telefoni. Glasovi se prenose da su stavljeni na spiskove zalikvidaciju, da će krvavi potoci teći od Jevrejskog groblja. Ponestalo nafte i benzina pa se Cacini "zeleni"

neće izlagati troškovima za odvoĊenje ka Kazanima na klanje. Klanje po kućama i ulicama postaće jeftinije.

Oni u mešovitim brakovima postaše dodatno uznemireni. Javiše se sudije i advokati koji će svoj doprinos

borbi na Alahovom putu ostvarivati putem stavljanja svoje profesije u sluţbu besplatnog razvoĊenja ranije"krivo" spojenih - mešovitih brakova. LJubav kovana godinama i produbljena decom doĊe na preispitivanjesvoje valjanosti, onako kako to najavi starešina Islamske vjerske zajednice Cerić, rekavši da su mešoviti

brakovi sklopljeni greškom i svaki na vlastiti rizik.

Svoje zatoĉeništvo u ĉaršiji mnogi Srbi su platili ţivotima. Oni što im ţivote uzeše dobiše od svogavrhovnika Alije najveće priznanje - "l jiljan", kako bi u nastavku zloĉina bili još efikasniji. MušanTopalović Caco posta njihov idol i heroj, ali ne zato što je ostvario neku borbu sa junaĉkim ishodom, većiskljuĉivo zato što uspešno puni Kazane bespomoćnim i nezaštićenim Srbima.

Za prvi dodeljeni "ljiljan Armije BiH", koji su zvaniĉno i sveĉano uruĉili mom komšiji, Srbinu SrĊanuŠiljeviću, ne moţe se reći da nije dobijen za rezultat borbe. On je na padinama Trebevića "zoljom"onesposobio srpski tenk. Dobi on kasnije i "strojnicu" s posvetom od Alije za neka druga junaštva.

Tako je to radio SrĊan sa istinskim ubeĊenjem da je u pravom ratu u kome on brani svoj grad. Tako su toradili i neki drugi Srbi, po ubeĊenju ili po sili mobilizacije, sa razliĉitim ţivotnim završecima.

SNAJPERSKA opasnost prikljuĉi se sveukupnoj nepodnošljivosti ţivota u Sarajevu. Teško je reći gde jegore biti - meĊu ĉetiri zida u stanu ili na ulici. U stanu vreba stalna opasnost od odvoĊenja i "zalutalog"metka. Na ulici, pored neizvesnosti koju nosi svako legitimisanje, ukljuĉiše se još i snajperisanja. Ukljuĉi"Alahova vojska" i ovo sredstvo smrti, naroĉito posle svake neuspele akcije. Svoj neuspeh, mrtve i ranjene,namirivali su na nemoćnim i nezaštićenim Srbima u gradu.

Na ulice se moralo izlaziti i mostove prelaziti. Nalagale su to radna ili ratna obaveza i ţivotne potrebe u potrazi za nekim izvorom hrane. A na ulici, na otvorenom, riziĉno i opasno. Valjalo je imati sreće pa srećno proći ĉeste kontrole i stići na odredište. Legitimisalo se da bi se oznaĉili posebno podobni koji će se za kojiminut naći na asfaltu previjajući se od bola, ili biti odvezeni do veĉne kuće.

- Plava košulja - ĉu se kako jedan od onih koji legitimišu na mostu Pere Kosorića javlja "motorolom"snajperisti koji ĉeka da opali. Na sredini mosta pade ĉovek u plavoj košulji. Pade Pero na Perinom mostu.Plava košulja presta da se plavi. Pocrvene. Zapomaga Pero: "Ranjen sam. Pomoć."

Nekad "motorolom", a ĉešće dogovorenim pokretom ruke ili tela u trenutku vraćanja legitimacije,pokazivano je na Srbina koga treba pratiti i snajperisati.

Saznali su Srbi za te postupke koji su im mogli doći glave, pa su posle svakog legitimisanja traţili naĉine

kako da se zaklone: ući u grupu, stati uz nekoga i sve drugo raditi samo ne ostajati sam na ĉistini.Izbegavali su tako sve one što se popeše na visoke okolne zgrade da iza busija snajperskih nišana ĉekajusvoje ţrtve.

"SLALOMSKI" MECI

SNAJPERI i snajperisti bili su samo srpsko-ĉetniĉki, prema već prihvaćenom stavu da se na Sarajevo pucai ubija samo sa njihove strane. Uvek je bio srpski hitac, pa i onda kada je bilo izvesno da snajper ne moţeda pogodi na tom mestu sa srpskih poloţaja, osim ako bi slalomski zaobilazio zgrade. Slalomski, onakokako je "srpska granata", koja je, kako rekoše, ispaljena sa Mrkovića, upala kroz prozor u stan generalaArmije BiH Sefera Halilovića, na Ciglani. I ona je, kao i mnogi snajperski meci, morala zaobilaţenjemzgrada traţiti put do ţrtve. Niko razuman, ko je hteo da vidi, ne bi poverovao da su granata ili metak mogli,na to mesto, da doĊu sa srpske strane.



"Počast" jednom četniku 05. mart 2005.

Sajlom za automobil koji se primiĉe mostu zakaĉen ĉovek, go do pojasa, sede kose. Vidiĉetnika što je dolijao - uzvikuju sa trotoara. Kako se ranjeni Caco svetio Srbima.


DESET dana pre nego što će vrhovni komandant Armije BiH Alija Izetbegović nameniti svilen gajtanMušanu Topaloviću Caci, otpoĉeo je njegov poslednji u nizu napada na srboĉetniĉku vojsku na Trebeviću.

Trebević, opevano brdo iznad Bistrika i Cacinog glavnog štaba Desete brdske brigade, najosetljivija jetaĉka sarajevskog ratišta. Sa Trebevićem je Sarajevo grad sa okolinom, bez njega - telo bez glave. I zato je

u ratnoj strategiji Trebević bio dominantan interes osvajanja, jer ko zagospodari njegovim padinama, taj i

gradom vlada.

Caco je Trebević obećao gradu i graĊanima odmah na poĉetku ratnih neprilika. Molio je narod zarazumevanje i strpljenje, jer je srpska strana pripremljena i jaka. Ĉestim napadima opipavao je njene slabestrane. Vraćao se redovno iz tih pohoda brţe nego što je odlazio. Prebrojavao je redovno mrtve i ranjene.

NJihov broj se prećutkivao ili je znatno umanjivan.

Preţiveli borci su te napade ĉesto osuĊivali. Protestovali su protiv svojih starešina što ih nespremne gurajuprotiv onih što na brdu stoje, sa njega više vide i koji imaju teškog i svakog drugog naoruţanja više.Upozoravali su da su sa tih poloţaja i kamenice ubojitije od njihovog najjaĉeg napada i naoruţanja. Molilisu da ih ne vode tamo gde realnog izgleda na uspeh nema, izjavljivali da oni nisu spremni da ginu i šehitskiţive.

BORCI su negodovali. Komandanti su radili svoje. Zapoĉinjali nove i sve novije napade. Narodu se valjalo pravdati i pokazati na terenu da, njihovo "slobodno darivanje" kućnih rezervi u zlatu i devizama, nije

uzaludno, i da su svaki sledeći lanĉić, marka i dolar prilozi boljoj pripremi za konaĉnu deblokadu Sarajeva.Ĉaršija je i dalje obilato darivala i, usput molila Boga da ne bude onako kako je nagovestio njihovgradonaĉelnik - da će se Sarajevo deblokirati onoga trenutka kad im se i poslednja marka istera iz dţepa.

Svakoga puta graĊani su najavljivali da je to poslednje što je preostalo i da oni koji planiraju treba da otome vode raĉuna. Obiĉni vojnici, opet, demoralisano su pitali i traţili takvu organizaciju napada koja će

garantovati veću izvesnost povratka svojima.

Napadi su se nastavljali. Caco je u jednom trebevićkom napadu ranjen u levu ruku. Od tada je ubijao i klaouz zdušnu pomoć svoje logistike. Ţrtvu - Srbina su drţali dok je on obavljao kurban, tu svetu duţnost na"Alahovom putu".

Svoj poslednji napad je pripremao temeljno. Strateški i dugoroĉno se opredelio na "kopanje rovova dozaraćene strane". Sportskom terminologijom kazano - izabrao je "klinĉ borbu", koju primenjuje slabije

pripremljeni da bi nekim kratkim i brzim udarcem nokautirali protivnika. Za kopanje je sakupljao narod po

ulici, u stanovima, na pijaci, radnim mestima. Narod - protestovao. On - radio svoje. Vreme napada za

konaĉnu deblokadu gradu ĉuvalo se u strogoj tajnosti.

Kao "dan D" oznaĉen je 17. oktobar 1993. godine. Dan ĉišćenja i provetravanja, kako bi nad gradom,

konaĉno, zasijalo sunce sa Trebevića. Radovale se "nene" kako će "sutra na Vidikovcu popiti kahvu" kao uona stara dobra vremena.

ONAKO kako je to ĉaršija prepriĉavala, tako se i desi. Osvanulo subotnje jutro. Sirene najaviše napad, kaoi svakog puta. Navikao narod na sirene, koje su u Sarajevu poodavno prestale biti "znak opasnosti". U

podrume se ne silazi - valja gledati i viĊeno pamtiti, kako bi se priĉalo i pripovedalo. Priprema se kafa.Izlazi se na balkone, da se osmatra borba uţivo, da se doĉeka "podne", kada je Caco obećao da će oteratiĉetnike sa trebevićkih visova.

Ne proĊe ni pola ĉasa, a ratište se utiša potpuno. Ovlada nekakav ĉudan mir. Otpoĉe neizvesno išĉekivanjevesti iz Cacinog štaba Desete brdske brigade. S prozora se pogleduje i osluškuje. Ĉekaju se trebevićki"ljiljani" i pobedniĉko slavlje. Ništa se ne dešava. "Ĉuje se" samo tišina koja do sada nije donela ništa



dobro. Mirovanje, na koje je ĉaršija već uveliko navikla. Nedugo zatim, umesto ratne vesti, ĉuju se na uliciglasovi:

- Stiglo mleko!

- Otkud mleko, kada ga godinama nema? - pitam sam sebe. - Otkud baš ovde mleko, kad se sve što se deliili prodaje obavlja preko Pivare, na drugoj strani Bistrika?

Pogledam kroz prozor. Stvarno, mleko nosi ĉovek u plastiĉnoj kesi. SiĊem trĉeći. U stubištu pitam komšiju:- Treba li kartica, kao za hleb? - Ne, dele dţabe. Pripremili za proslavljanje, zakljuĉujem.

IzaĊem brzo na ulicu, pa trkom da "uhvatim" litar te blagorodne teĉnosti. Tek što sam napravio nekolikokoraka, stanem. Stoje i drugi, zagledani uz bistirĉku strminu. Gledaju svi u auto koji lagano vozi premaPrincipovom mostu. Oni pored kojih proĊe, uzvikuju:

- Vidi ĉetnika što je dolijao!

- Udri ga, majku mu srpsku, vidiš da je još ţiv!

- Dao Bog da svi ovako skonĉaju!

Auto proĊe i pored mene. Ukaza se sajla iza kola. Sajlom, za noge, zakaĉen ĉovek koga na leĊima vuku. Na

njemu maskirne pantalone. Do pojasa go. Glava velika, kosa seda. Ruke raširene iznad glave. Ogromnoljudsko telo što se valja po neravnom bistriĉkom asfaltu.

Ova scena strave i uţasa podseća na stara osmanlijska vremena i ona iz novije istorije prošlog ratovanja,kada su dedovi i oĉevi ovih potkivali i vodili na konjskim ularima Srbe ulicama Rogatice i drugih mesta, a

ţene se zaletale i udarale da ostave koji svoj oţiljak na njima. Ovo bistriĉko dešavanje nekako proĊemirnije, jer su muke i muĉenja "podnošljivija" - Srbina polegli da u leţanju skonĉa u nadljudskim mukama.

(KRAJ)

prokleta sarajevska čaršija-feljton novosti

Documents