Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i adminis-traciju FEFA dr Mihailo Crnobrnja kaže da je poruku sa rimskog samita Evropske unije, na kojem je obeleženo 60 godina od osnivanja Evropske ekonomske zajednice i koju je usvojilo 27 članica – naša Unija je nepodeljena i nepodeljiva – shvatio kao poziv zemljama kako bi trebalo da bude u EU i da su pot-pisnici želeli da istaknu da cilj nije promenjen – ujedinjena Evropa, koja će održavati mir i stabilnost, što je i bio osnovni cilj formiran-ja EEZ. “Nije bio cilj da se trguje nego da se ne ratuje. Tek otkad je formirana carinska unija, može se reći da su ta dva cilja – mir i sta-bilnost i ekonomski prosperitet – postali ravnopravni, da bi ovaj drugi preuzeo glavnu ulogu. E, sad dolazimo u situaciju da je Evropa u nekim stvarima zagrizla više nego što može da sažvaće. I sad se suočava sa četiri ili pet ozbiljnih izazova. Bregzit je samo jedan od njih, ali navodi ostale da se zam-isle šta posle Bregzita. Mislim da je zato glavni smisao ove poruke – mi i dalje nameravamo da uradimo ono što smo hteli, a to je da Evropu ujedinjujemo još više, a ne manje.

Znači li zaključak o zajedničkom delovanju “uz različite brzine i snagu” zapravo stvaranje dve ili više kategorija zemalja koje bi da se pridruže Uniji?

To već postoji. Mi već imamo Evropu sa evrozonom, to je 19 zemalja, i bez evrozone u kojoj su članice zajedničkog tržišta, 18 zemalja, među kojima je još Veli-ka Britanija. Tako da je Evropa u više brzina prvi put zaživela onda kada je stvorena evropska ekon-omska i monetarna unija, u koju su ušle zemlje koje su htele. Nisu htele VB, Švedska i Danska. Posle toga je došao onaj veliki talas is-točnoevropskih zemalja koje su htele, ali nisu mogle jer nisu ispun-

javale kriterijume. Prema tome, vi ste imali prvo 12, pa 13, pa 17, 18, pa 19 članica evrozone, hajde da kažemo najčvršćeg povezivanja. A onda imamo još jedan broj zemal-ja koje su izvan toga, dakle u nekoj široj zoni. Šengen takođe nije prih-vaćen u svim zemljama. Ta ideja da svi ne moraju da budu svugde već je prihvaćena, a sad je reč o tome da se ona institucionalizuje, da se naprave odgovarajuća pravila kako se oni iz “drugog razreda”ne bi osećali kao da idu pešice pored voza i da se međusobni odnosi prvorazrednih i drugorazrednih na neki način institucionalizuju.

To se odnosi i na zemlje – kandi-datkinje?

Kako da ne. Mala je verovatnoća, ja bih rekao nikakva, da će bilo koja zemlja postati prvoklasna članica. Mora da prođe kroz drugu klasu i verovatno će vremenom biti prela-zaka iz druge klase u prvu, kao što će verovatno isto tako biti nekoliko vraćanja iz prve klase u drugu – Grčka, recimo, kao prva.

Kad smo kod kandidata, kako trenutno stoji Srbija?

Geografski – gde je i bila. Ekon-omski, čini mi se malo lošije nego pre 15-ak godina, politički mislim da dobro stoji jer je daleko, dale-ko veći broj partija koje učestvuju na izborima, a koje se iskreno ili lažno – mislim veći broj iskreno – zalažu za unapređenje odnosa sa EU umesto unapređenja odnosa sa alternativom, najčešće sa Rusi-jom. Pred nama je veoma dug put. Premijer Vučić je rekao da ćemo 2019. biti spremni. Ja sumnjam da to možemo, a i da možemo pitanje je može li se ta spremnost pretvor-iti u članstvo? Ono što mi u Evrop-skom pokretu ističemo jeste da nama nije cilj ulazak u EU nego us-vajanje evropskih vrednosti. Nara-vno da je želja da se uđe u Uniju jer to nosi i neke dodatne pogodnosti – ekonomske integraciju, fondove.

5 minuta sa...Mihailom Crnobrnjom

30/03/2017. NOVI MAGAZIN BROJ 3096

NM309.indb 6 28.3.2017 21:28:45

Čitava izborna kampanja, u čijoj je završnici palo obeleža-vanje 18 godina od početka bombardovanja SRJ, kao i izvesno vreme pre nje, protekla je u targetiranju – izdajica. Ne čak ni izdajnika, što je čak i ustavna kategorija, posebno kad je o vele(izdaji) reč, nego prostački, skoro jajarski: izdajica. Jer, kako bi to neprevaziđeni Rade Šerbedžija primetio u Varioli veri, ima razlike između organa i karakterne osobine.

A kad si izdajnička “karakterna osobina”, to uopšte nije do-bro, posebno ako te profilišu Tamo Gde Treba, oni gore, navod-no zaduženi za čistotu ideja, misli, duša. Nije dobro po tebe jer će ti opet, kao i pre dve-tri decenije nekom tvom novom istomi-šljeniku, koji tada nije bio u središtu pažnje, meta biti iscrtana. I na leđima i na prsima.

No, izdajnici ili izdajice, ako ih ipak izjednačimo, opet su među nama, ako je verovati uznemirenim čuvarima naših vr-lina. I, razume se, izdaju srpstvo, a pokadšto i pravoslavlje, bilo da su druge nacije i vere ili ateisti, ili, daleko bilo, jugonostalgi-čari. Baš kao pre narečenih 18 godina kad su potonje i sadašnje “dosmanlije”, a onda naizgled logično i njihovi sledbenici, prizi-vali i radosno dočekali – čuj, radosno u podrumima, skloništi-ma, pred nišanima i odozgo i odozdo, a potonji nisu bili natov-ski! – bombardovanje Srbije. Kako što to u najboljem maniru svog učitelja Slobodana Miloševića reče Ivica Dačić, tadašnji portparol tada vladajućeg SPS-a, a sadašnji ministar spoljnih poslova i vicepremijer s premijerskim izgledima.

Gađajući, dabome, sve ostale kandidate sem svog (Aleksan-dra Vučića), koji je takođe bio aktivan deo Miloševićevog reži-ma, i to toliko aktivan kao ministar informacija da mu ne baš malobrojni preživeli novinari i mediji ni danas ne mogu zabo-raviti angažman. Kao ni njegovom tadašnjem lideru Vojislavu Šešelju, vazda voljnom da sa pozicija vlasti ili najomiljenijeg opozicionara pravi spiskove za odstrel.

No, ako se manemo i istorije i političke histerije, ključno pi-tanje je čemu nova mantra o izdajnicima/izdajicama? Živimo li opet doba verskih ratova, robovanja pod Turcima (Osmanli-jama, bez D), Informbiroa, pa je bitno uvek biti samo na jednoj strani, suprotnoj od one koja je neprijateljska? Jesmo li još pod bombama NATO, pa da se brinemo gde će koja kasetna ili ona bačena iz “nevidljivog” pasti? Ako jesmo, što su nam krivi ovi ovde koji ne misle isto, a amnestiramo na najvišem nivou lidere NATO i Zapada koji su dali signal za poletanje aviona Alijanse?

Govor Gerharda Šredera u Areni baš na izbornoj konvenciji Aleksandra Vučića na 18. godišnjicu početka bombardovanja sve prethodne sumnje raspršuje. Ili bi bar trebalo da ih rasprši jer su se očito nekadašnji krvnici i žrtve pomirili. Ali, ako jesu, otkud opet izdajice? Sem ako unutrašnja meta, kao i onda, nisu oni koji se usuđuju da misle. Ne čak ni suprotno nego prosto da misle, a ponekad i zapitaju ponešto, recimo zašto se ne se-ćamo kako se i zašto to prokleto bombardovanje desilo, kako su počeli i zbog čega svi najnoviji balkanski ratovi čije žrtve još nismo ni prebrojali ni preboleli? Ima li bar malo naše opšte kri-vice u tome, a posebno posebnih krivica sa javnim adresama?

I zašto su, ako ih ima, a svi su saglasni da ima, opet adrese pobrkane, zašto se računi ponovo ispostavljaju onima koji ni-čim nisu ni zadužili ni zaslužili NATO-bombe? Mnogim običnim ljudima, ponekom malo manje običnom, ali uvek onima koji se usuđuju da – misle i sumnjaju?

Izdajice opet među namaPiše: Jelka Jovanović,urednica

Mi bismo plaćali članarinu, ali bismo više dobijali. I čis-to ekonomski – nama bi se isplatilo da uđemo u EU.

Rezultate nedavnih pred-sedničkih i parlamentarnih izbora u Austriji, Nemač-koj, Holandiji i Bugarskoj mediji smatraju dokazom da Evropa uzvraća udarac rastu populizma i krajnje desnice. Očekujete li da će i rezultat predstojećih fran-cuskih i nemačkih izbora biti isti?

Ne znam da li će se po-noviti u vidu pobede jer ni u Austriji ni u Holandiji nisu pobedili, samo su bili prilično prisutni. Uopšte, to je pojava 21. veka. Mi-slim na nacionalizam. EU je nadnacionalna tvorevina i jedna od glavnih primedbi Engleza bila je da žele da se njihovo odlučivanje vrati na nacionalni nivo. Taj na-cionalizam se u Evropi is-poljava na različite načine, ali je svaki način njegovog pojavljivanja na neki na-čin izazov nadnacionalnim institucijama. Evropa kao nadnacionalna institucija funkcioniše u dva vida – u jednom vidu kao država, u smislu da su odluke donete na nadnacionalnom nivou odmah primenjive ispod; a u drugom delu kao Uje-dinjene nacije – svi moraju da se dogovore, konsenzus, pa će se primeniti. E sad se pojavljuje nacionalizam, na primer, u Belgiji su od 1989. do 1992. odnosi između Va-lonaca i Flamanaca bili vrlo zategnuti. To se nije stišalo, to je tu. Katalonija, Baskija u Španiji, Škotska u Brita-niji... To su izrazi naciona-lizma subdržavnog nivoa. Zemlje koje imaju (drugu)

naciju unutar svojih suve-renih granica doživljavaju stresove, napade, upade tog nacionalnog talasa. To je nešto što odozdo na-griza nadnacionalizam. Nacionalizam nema uvek negativnu konotaciju. Ovde je reč o pokušaju da se na-cionalizam zadrži na naci-onalnom nivou. To je Mari le Pen. Ona “ne pljuje” po Nemačkoj nego kaže da je Francuska u vreme De Gola donosila takve i takve odlu-ke i vraćamo se tome. I to je velika opasnost. Mislim da ako ne pobedi u prvom kru-gu, verovatno neće pobediti u drugom. To bi moglo da bude teško za Evropu jer je reč o zemlji osnivaču.

A kad je reč o nemačkim parlamentarnim izborima?

Ja mislim da će koalicija Angele Merkel pobediti, da-kle dobiti četvrti mandat, ali isto tako mislim da će se nacionalne snage ojačati upravo zbog toga što mnogi Nemačkoj spočitavaju da je raširila ruke grleći izbegli-ce.

Može li američki predsed-nik Donald Tramp zaista podriti jedinstvo EU u bu-dućnosti, kako tvrde neki analitičari?

Može. Iz dva razloga. Prvo, jer je SAD vodeća eko-nomska sila, a i vođa NATO. Po oba osnova ima moguć-nosti, a rekao bih i nekog skrivenog interesa, da malo podrije Evropu ukoliko ona nastavi s povećanjem sop-stvenog jedinstva kojim bi mogla da ugrozi ekonom-sku poziciju Amerike u svetu. A Trampu nije mrska ideja o kočenju drugih..

J.M.

FOTO

: ZO

RAN

RA

Š

7

NM309.indb 7 28.3.2017 21:28:47