0

1

PRIRUČNIK

ZA OPISMENJAVANJE

MLADIH KOJI NAPUŠTAJU

VASPITNO – POPRAVNI DOM

Pripremili:

Jelena Srnić Nerac

Darjan Vulević

Snežana Maldaner

Milica Cvetković

Jelena Šijan

Ana Filipović

Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć – NEOSTART

Beograd, 2017.

3

Priručnik je nastao u okviru projekta „Opismeni se – promeni se“ koji je sprovelo udruženje Centar za

prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć – NEOSTART, a uz finansijsku podršku Erste Banke kroz

program Superste za 2016. godinu.

NAPOMENA: Stavovi izrečeni u publikaciji pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju nužno

zvaničan stav Erste Banke u Srbiji.

4

5

„Mlada duša je podobna mekom vosku.“

Dositej Obradović, Život i priključenija

6

7

1. UVOD ......................................................................................................................................................................11

2. PROJEKAT „OPISMENI SE – PROMENI SE” ............................................................................................. 13

3. MLADI U VASPITNO - POPRAVNOM ZAVODU ...................................................................................... 16

3.1. Vaspitna mera upućivanje u vaspitno – popravni dom .....................................................................16

3.2. Karakteristike maloletnika smeštenih u ustanove za izvršenje zavodskih

vaspitnih mera ................................................................................................................................................... 18

4. PISMENOST I OPISMENJAVANJE ................................................................................................................ 22

4.1. Pismenost: pojam i definicije ....................................................................................................................... 22

4.2. Statistički podaci o nepismenosti ............................................................................................................... 24

4.3. Programi opismenjavanja u svetu.............................................................................................................. 25

4.3.1. The Functional Adult Literacy Programme (FAL) ............................................................................... 26

4.3.2. Adult Literacy Tutors Association (ALTA) Literacy Programme ................................. 27

4.3.3. Adult Literacy Program .................................................................................................................................. 28

8

4.4. Programi opismenjavanja u Srbiji ............................................................................................................. 28

5. PROGRAM OPISMENJAVANJA MLADIH IZ VASPITNO-POPRAVNOG DOMA ...................... 30

5.1. Metodologija rada ............................................................................................................................................ 30

5.2. Nivoi programa .................................................................................................................................................. 31

5.3. Korisnici programa .......................................................................................................................................... 32

5.4. Karakteristike procesa opismenjavanja ................................................................................................. 33

5.4.1. Početno opismenjavanje ............................................................................................................................... 35

5.4.2. Grupni postupak obrade slova ................................................................................................................... 36

5.4.3. Vežbe čitanja i pisanja .................................................................................................................................... 37

5.5. Materijali za rad ................................................................................................................................................ 39

5.5.1. Upotreba dodatnog nastavnog materijala ............................................................................................. 41

5.5.1.1. Tekstovi pesama, tekstovi iz novina......................................................................................................... 41

5.5.1.2. Pisanje SMS poruka i popunjavanje obrazaca ...................................................................................... 42

5.5.1.3. Korišćenje računara, tableta i Power Point prezentacija ............................................................... 43

5.6. Priprema za rad sa korisnikom i testiranje .......................................................................... 44

5.7. Priprema, realizacija i izveštavanje sa radionice ............................................................................... 47

9

5.7.1. Priprema radionice .........................................................................................................................................47

5.7.2. Realizacija radionice ....................................................................................................................................... 50

5.7.3. Izveštavanje nakon radionice ..................................................................................................................... 52

5.8. Priprema korisnika za primenu stečenog znanja ............................................................................... 54

5.8.1. Opismenjavanje i pomoć na terenu .......................................................................................................... 54

5.8.2. Opismenjavanje i traženje posla ................................................................................................................ 55

5.8.3. Opismenjavanje i socijalne mreže ............................................................................................................. 56

5.8.4. Opismenjavanje i emotivna potpora ........................................................................................................ 56

5.9. Izgradnja odnosa, motivacija i problemi u radu sa korisnicima ................................................... 57

5.10. Interne i eksterne supervizije ..................................................................................................................... 59

6. KA INTERGRATIVNOM MODELU RADA SA MLADIMA ..................................................................... 61

7. PRILOZI ............................................................................................................................................................... 63

8. KORIŠĆENA LITERATURA ............................................................................................................................ 64

10

11

Pružiti šansu i oprostiti vredi više od svake osude. Dati šansu mladom čoveku koji je nekada

izgubio svoj put i pravac znači dobiti jednog vrednog člana društva.

Problemi sa kojima se suočavaju mladi koji napuštaju vaspitno-popravni dom (VPD) su

različiti. Od prvog dana potrebna im je podrška kako bi ostali na pravom putu. Neretko je jedan od

problema osnovna i funkcionalna nepismenost. Posebno, problem predstavlja što vrlo često imaju

zvanično završenu osnovnu školu, zbog čega ne mogu da idu u večernju. Oni koji imaju samo

nekoliko razreda osnovne škole, iako mogu, ne žele da pohađaju večernju školu, pa im se način rada

koji smo mi razvili kroz ovaj projekat činio poželjnijim za rad.

Program opismenjavanja je nastao u okviru projekta „Opismeni se - promeni se“, čiji je

nosilac bio Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć – NEOSTART, a uz podršku Erste

banke kroz program Centrifuga koji podržava već nekoliko godina unazad. Program, koji je razvijen

u okviru ovog projekta, primenjivaće se i u kasnijem radu NEOSTART-a, kao sastavni deo

integrativnog modela rada sa mladima koji napuštaju VPD. U priručniku pred vama prikazano je

kako program izgleda, koji su to neophodni alati za rad, koja znanja je neophodno usvojiti, zatim,

kako prići mladima koji su u fokusu programa, kao i kako ga uvezati sa drugim aktivnostima

namenjenim ovoj grupi. Namera nam je da on bude oruđe u nastavku sprovođenja ovog programa

kako bi u budućnosti edukovali nove saradnike u programu, ali i svima onima koji budu želeli da se

bave ovom temom.

12

Na kraju ovog uvoda važno nam je da napomenemo da ništa ne bi bilo moguće bez podrške

volontera koji su bili uključeni u aktivnosti. Posebno smo zahvalni na spremnosti da se svakom

korisniku posvete sa punom pažnjom i svojim idejama daju doprinos u razvijanju samog programa.

Neki od volontera su i kreatori ovog priručnika, ali mi ipak želimo svakom ponaosob da se zahvalimo.

Zahvaljujemo se Bojanu Tabaku, Slaviši Markoviću, Milici Cvetković, Ani Filipović i Jeleni Šijan.

Zahvalnost dugujemo i trenerima i supervizorima Snežani Maldaner i Bejanu Šaćiriju, psihološkinji

Jeleni Simić, ali i svim divnim mentorima Superste programa koji su nas podržavali sve vreme!

13

Fotografija svih pobednika finala Centrifuge, preuzeto sa FB: https://www.facebook.com/superste.net/, u januaru 2017.

Centrifuga je deo Superste

programa koji realizuje Erste Banka u

saradnji sa Fondacijom Dokukino i

Trag fondacijom.1 Kroz ovaj program

podržavaju se ideje organizacija i

neformalnih grupa koje žele da

realizuju sopstvene projekte kojima

doprinose razvoju svoje zajednice.

Onim idejama koje dobiju podršku,

pored obezbeđenih materijalnih

sredstva, na raspolaganju imaju

mentorstvo, prostor za rad i podrška

zajednice kako bi razvili svoju ideju.

U Centrifugi za 2016. godinu

učestvovala je i organizacija NEOSTART sa idejom za projekat „Opismeni se – promeni se“ koji je od

strane žirija izabran kao jedan od deset podržanih projekata. Realizacija projekta je trajala od jula

1 http://www.superste.net/, pristupljeno u januaru 2017.

14

2016. do februara 2017. godine. Za ovih osam meseci, tokom razvijanja programa rada na

opismenjavanju mladih koji napuštaju vaspitno – popravni dom, sve vreme smo imali podršku

mentora i celog tima koji vodi Superste program.

Na samom početku projekat je predstavljen svim važnim akterima koji se bave mladima koji

su u sukobu sa zakonom. Predstavljanje projekta održano je u prostorijama NEOSTART-a, posebno

opremljenim za rad sa mladima koji napuštaju VPD, a čemu su prisustvovali predstavnici Višeg suda

u Beogradu – Odeljenja za maloletnike, Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Misije

OEBS u Srbiji, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, predstavnici Erste Banke, Dokukino fondacije,

inicijative DobroČiniTi, i predstavnici drugih organizacija koji se bave mladima u riziku.

Projekat je predstavljen i u vaspitno – popravnom domu u Kruševcu. Prilikom predstavljanja

programa, vaspitači su imali priliku da se upoznaju sa načinom rada i dobili informacije kako mlade

koji napuštaju dom mogu uputiti na organizaciju.

S obzirom na veoma važnu ulogu Centara za socijalni rad, u Beogradu je održana

prezentacija projekta, ali i ostalih aktivnosti koje NEOSTART sprovodi u radu sa mladima koji

napuštaju VPD, kojoj su prisustvovali radnici opštinskih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad

Beograd.

Ovakvim predstavljanjem omogućeno je da svi koji se bave ovim mladima od trenutka

stupanja na slobodu budu upoznati sa našim radom, a samim tim povećane šanse da svi mladi u

stanju potrebe za takvom podrškom na vreme budu upućeni.

Dalje se projekat razvijao u tri faze.

15

U prvoj fazi sprovedena je obuka volontera koji su se uključili u projekat, a čija je uloga bila

da postanu edukatori korisnicima koji će biti uključeni u proces opismenjavanja. Zahvaljujući

iskusnoj učiteljici razredne nastave koja ima dugogodišnje iskustvo u opismenjavanju mladih sa

problemima u ponašanju i psihologu koji je preneo važna znanja iz domena kreiranja odnosa

poverenja i razumevanja određenih oblika ponašanja, tim koji je sproveo projekat dobio je

neophodne veštine i znanja. Dvodnevnu obuku prošlo je 10 volontera, nakon čega je njih šestoro

ostalo aktivno do samog kraja projekta.

Druga faza programa odnosila se na rad sa korisnicima, odnosno rad na opismenjavanju

korisnika programa, i primenu stečenih znanja i veština sa obuke, uz stalnu superviziju učiteljice i

psihologa. U radu sa korisnicima primenjen je pristup, koji je podrazumevao modifikovanje načina

rada u skladu sa potrebama korisnika, kako bi se na kraju dobio adekvatan program za sve korisnike.

Treća, a samim tim i završna faza bila je namenjena pisanju priručnika. Svi uključeni u proces

kreiranja programa dobili su priliku da budu autori nekog dela priručnika. Na taj način je sve od

samog početka do kraja rađeno timski uz uzajamnu pomoć i podršku.

16

3.1. Vaspitna mera upućivanje u vaspitno – popravni dom

Maloletnici su posebna starosna kategorija u krivičnom pravu i samim tim imaju poseban

materijalno – pravni i procesno – pravni položaj. S obzirom na godine starosti, još uvek nemaju svest

i volju koji bi opravdali primenu krivičnih sankcija kao za punoletne učinioce krivičnih dela[1]. Zbog

toga su sankcije koje se izriču maloletnicima više usmerene na vaspitanje i pružanje podrške,

odnosno uzima se u obzir starost i činjenica da nisu dovoljno zreli da bi preuzeli potpunu

odgovornost za svoje postupke. Takav odnos našeg sistema prema maloletnicima najbolje se vidi u

zakonskoj regulativi koja definiše ovo polje.

Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica

(ZOMUKD) [2], koji je na snagu stupio 2006. godine, definisano je da je maloletnik lice koje je

navršilo četrnaest, a nije navršilo osamnaest godina. Podela je još detaljnija kada su godine u pitanju,

pa tako imamo sledeće kategorije: mlađi maloletnici, tj. lica koja su u vreme izvršenja krivičnog dela

navršila 14, a nisu navršila 16 godina, i stariji maloletnici, tj. lica koja su u vreme izvršenja krivičnog

dela navršila 16, a nisu navršila 18 godina. Osobenost krivično pravnog statusa maloletnika

manifestuje se i u prirodi krivičnih sankcija predviđene ZOMUKD-om, a to su vaspitne mere (koje su

dominantne), kazna maloletničkog zatvora i mere bezbednosti. Isti zakon definiše da je svrha

krivičnih sankcija da se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, kao i obezbeđivanjem opšteg i

stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitanje i

17

pravilan razvoj njegove ličnosti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u

društvenu zajednicu (čl. 10, st. 1. ZOMUKD).

Primat među sankcijama imaju vaspitne mere nad kaznom, a svrstane su u tri grupe: 1) mere

upozorenja i usmeravanja, 2) mere pojačanog nadzora, 3) zavodske mere[3]. Najteža vrsta vaspitnih

mera jesu zavodske mere, tj. mere institucionalnog tretmana koje se izriču kada je prema maloletniku

potrebno preduzeti trajnije mere vaspitavanja, lečenja i osposobljavanja, a da se pri tom izdvoji iz

dotadašnje sredine. Smatra se da je izdvajanje neophodno kako bi se na maloletnika izvršio jači uticaj

[4].

Pomenutim zakonom su predviđene tri zavodske mere: upućivanje u vaspitnu ustanovu,

upućivanje u vaspitno-popravni dom i upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje.

Fokus ovog priručnika upravo je na meri upućivanje u vaspitno – popravni dom.

Upućivanje u vaspitno-popravni dom sud izriče maloletniku prema kome je pored izdvajanja

iz dotadašnje sredine, potrebno primeniti pojačane mere nadzora i posebne stručne programe

vaspitavanja u dužem trajanju. Pri odlučivanju da li će izreći ovu vaspitnu meru, sud posebno uzima

u obzir raniji život maloletnika, stepen poremećaja ponašanja, težinu i prirodu učinjenog krivičnog

dela i okolnost da li je prema maloletniku ranije bila izrečena neka krivična ili prekršajna sankcija. U

vaspitno-popravnom domu, maloletnik ostaje najmanje šest meseci, a najviše četiri godine, s tim da

sud svakih šest meseci razmatra da li postoje osnovi za obustavu izvršenja mere ili za njenu zamenu

drugom vaspitnom merom. Postojanje ove ustanove predviđeno je Zakonom o izvršenju krivičnih

sankcija, gde je ona predstavljena kao posebna specijalizovana ustanova – vaspitno-popravni dom.

Punoletna lica kojima je izrečena vaspitna mera i maloletnici koji u vaspitno-popravnom domu

18

postanu punoletni smeštaju se u posebno odeljenje vaspitno-popravnog doma, do navršene 23.

godine života.

3.2. Karakteristike maloletnika smeštenih u vaspitno – popravni dom

Istraživanja pokazuju da je

među mladima smeštenim u vaspitno

– popravni dom poremećaj ponašanja

široko rasprostranjen (95%),

impulsivnost u čak 80% slučajeva,

dok njih 70% konzumira alkohol ili

narkotike[5]. Na maloletnike koji su

smešteni u vaspitno – popravni dom

na ispoljavanje psihopatologije više

utiču porodični faktori, dok na

maloletnike u otvorenoj zaštiti više

utiču vanporodični. U poređenju sa

nedelikventnim vršnjacima, ovi

maloletnici su izrazito anksiozni,

depresivni, skloni suicidu, češće su

zavisnici od psihoaktivnih supstanci i

u značajnijoj meri ispoljavaju

Štićenici vaspitno – popravnog doma u Kruševcu, preuzeto sa

http://www.politika.rs/scc/clanak/222641/Testiranje-pred- izlazak-na-slobodu, u januaru 2017.

19

poremećaje pažnje i ponašanja. Najčešći uzroci u psihopatologiji institucionalno smeštenih

maloletnika su: porodična disfunkcionalnost, alkoholizam roditelja, kriminalno ponašanje članova

porodice, prisustvo mentalnih poremećaja kod roditelja, kao i izloženost nekom traumatičnom

iskustvu. Vrlo često u porodicama ovih maloletnika postoji nasilje, a uz to su uglavnom siromašne i

strukturalno deficijentne[6].

Kada maloletnik bude primljen u ustanovu, u roku od najviše trideset dana dok se nalazi u

prijemnom odeljenju, na osnovu njegovih individualnih sposobnosti, kreira se program postupanja.

Pred maloletnika se postavljaju određeni ciljevi koje treba da ostvari a koji će dovesti do promene u

ponašanju i prosocijalnog ponašanja. Ciljevi se ostvaruju kroz različite aktivnosti koje su omogućene

maloletnicima, a koje propisuje kako ZKMUD tako i Pravilnik o kućnom redu vaspitno – popravnog

doma[7].

Zakonom se definišu obaveze, ali i prava maloletnika kao što su pravo na odeću, zdravstvenu

zaštitu, pravilnu ishranu, fizičku aktivnost, vanzavodske aktivnosti, školovanje, posete, pakete,

radno angažovanje i naknada za to, odmor, odsustvo itd.

Kako je definisano pomenutom Pravilnikom o kućnom redu u domu postoji škola za osnovno

obrazovanje odraslih. Dakle, maloletnik koji nije završio osnovnu školu upisuje se u odgovarajući

razred i obavezan je da pohađa nastavu prema predviđenom planu i programu. Dalje, ako uspešno

završi osnovnu školu, u domu je obezbeđeno sticanje srednjeg stručnog obrazovanja. Posebno

upravnik može, ukoliko maloletnik želi da pohađa smer koji nema u domu, odobriti da vanredno

pohađa nastavu van doma, ali da to ne remeti izvršenje mere. Međutim, pored osnovnog i srednjeg

20

obrazovanja u domu se

organizuju i druge obuke,

predavanja, kursevi i drugi

oblici obrazovanja i

osposobljavanja kako bi stekli

znanja potrebna za bavljenje

određenim zanatom ili

zanimanjem za kojim postoji

potreba na tržištu rada.

Ovako postavljen sistem

obrazovanja u domu, gde mera

može trajati najviše četiri

godine, a gde je sistem

osnovnog obrazovanja uređen

po principima obrazovanja

odraslih (dva razreda za jednu godinu), jasno ukazuje na to da većina maloletnika lako može završiti

osnovnu školu dok je u domu.

Naše iskustvo je pokazalo da većina mladih sa kojima smo radili ima završenu osnovnu školu.

Ali, kako i sami navode, njihova loša motivacija za pohađanje škole, niski kriterijumi nastavnika i

dodatne aktivnosti koje ispunjavaju njihovo vreme u domu, utiču na to da često ne uspeju da steknu

osnovnu pismenost, iako završe svih osam razreda. Ipak, svako od njih završi neki zanat, pa je bez

obzira na nepismenost bio uspešan u obavljanju nekog zanimanja i za to stekao sertifikat. Međutim,

Nove zgrade vaspitno – popravnog doma u Kruševcu, preuzeto sa

http://www.cab.rs/blog/rimejk-cuvenog-sivog- doma#.WI3gWvkrJPY, u januaru 2017.

21

koliko je bilo važno da se opismene shvataju tek kada izađu na slobodu, gde samo znati neki zanat

nije dovoljno. Konkurišući i za najjednostavnije poslove poput magacionera, čuvara, radnika u

perionicama i radionicama za popravku automobila, bez osnovne pismenosti shvataju da bivaju

potpuno nefunkcionalni. Tada se javlja želja da taj nedostatak nadomesti, ali u što kraćem roku, i na

način da se što manje osećaju bezvrednim, a da u susretu sa osobama koje ih opismenjuju nemaju

osećaj stida i sramote.

22

4.1. Pismenost: pojam i definicije

UNESCO je 17. novembra 1965. proglasio 8. septembar Međunarodnim danom pismenosti.

Cilj je bio da se istakne važnost pismenosti za pojedinca, zajednicu i društvo. Svake godine na ovaj

dan UNESCO podseća međunarodnu zajednicu na status pismenosti i obrazovanje odraslih na

globalnom nivou. Pismenost se danas smatra osnovnim ljudskim pravom i predstavlja glavni

preduslov za svakodnevnu komunikaciju i razvijanje kritičke svesti u društvu[8]. Pismenost je

prepoznata ne samo kao pravo po sebi, nego i kao mehanizam za ostvarivanje drugih ljudskih prava.

Ona sa sobom nosi i brojne druge prednosti: donosi korist pojedincu; utiče na njegovo

samopouzdanje; osnažuje ga za individualnu i kolektivnu akciju, oslobađa njegovu kreativnost i

osposobljava ga za kritičku refleksiju stvarnosti.

Pismenost je kao osnovno ljudsko pravo, implicitno sadržano u pravu na obrazovanje. Ono je

prepoznato kao pravo u nizu međunarodnih konvencija i uključeno je u tekstove ključnih

međunarodnih deklaracija. U Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo

na obrazovanje, a time i pravo na pismenost. Dve deklaracije su otišle još dalje[9]. U Deklaraciji iz

Persepolisa (1975) stoji: “Pismenost nije sama sebi svrha. Ona je temeljno ljudsko pravo”, dok

Hamburška deklaracija (1997) naglašava kako je “pismenost, koja u širem smislu obuhvata znanje i

veštine koje su potrebne svima u svetu brzih promena, osnovno ljudsko pravo’”[9].

23

Samo definisanje pismenosti se menjalo tokom vremena. Opšta i klasična definicija

pismenosti podrazumeva „učenje znakova (grafema i fonema) od kojih je sazdano neko pismo,

određenim strategijama podučavanja, što za posledicu ima usvajanje složenih veština pisanja i

čitanja” [10]. Definicija pismenosti opisuje pismenu osobu kao osobu sa ili bez škole ako može

pročitati i napisati sastav u vezi sa svakidašnjim životom, odnosno koja može pročitati i napisati

pismo bez obzira na kojem jeziku ili pismu može čitati, odnosno pisati, što odgovara UNESCO-ovoj

definiciji funkcionalne pismenosti, ali ne i definiciji pismenosti 21. veka, kako je ona prepoznata u

Strategiji obrazovanja odraslih2.

Pismenost, najšire definisana, podrazumeva veštine pisanja, čitanja, računanja, čitanja sa

razumevanjem, veštine komuniciranja, znanje stranih jezika i korišćenja savremene informacionih

tehnologija, koje omogućuju kvalitetno razumevanje prirodnih i društvenih zbivanja,

osposobljenost za rešavanje problema, veštine i spremnosti za timski rad, prihvatanje drugih i

drugačijih, te osposobljenost za trajno učenje.

Zanimljiv je i pristup postmoderne teorije[11], koja pismenost posmatra kao instrument moći

i ugnjetavanja, koji legitimiše dominantne diskurse i ugrožava jezike, kulture i lokalno znanje,

odnosno kao ‘alat kreiranja mišljenja’. Dakle, definicije koje su izlistane kreću se od definicije opšte

pismenosti, prema definiciji funkcionalne pismenosti, pa sve do najširih određenja koje idu do

postmodernističkih teorija.

2 http://www.unesco.org/education/uie/confintea/pdf/3b.pdf, pristupljeno u januaru 2017.

24

Pismenost odraslih podrazumeva najpre čitanje, pisanje i razumevanje, ali i poznavanje rada

na računaru, odnosno informatičku pismenost [12]. Definicija pismenosti je evoluirala i danas ona

podrazumeva kompleksan spoj veština čitanja, pisanja, govora i slušanja, ali i angažovanje drugih

kognitivnih procesa i vanlingvističkih znanja [13]. Prema najširoj definiciji pismenost se definiše kao

- prozna pismenost (razumevanje i korišćenje informacija dobijenih iz tekstova), dokumentaciona

pismenost (informacije koje se nalaze u različitim formularima) i kvantitativna pismenost

(razumevanje, na primer, izveštaja o stanju na računu u banci, određivanje poreza, kamata).

4.2. Statistički podaci o nepismenosti

Kada je reč o broju nepismenih, u svetu je do 1990 godine bilo više od 960 miliona odraslih,

od čega dve trećine žena [14]. Funkcionalna nepismenost je značajan problem u svim zemljama. Više

od jedne trećine odraslih u svetu nema knjige i nove tehnologije koje mogu da im pomognu da se

prilagođavaju društvenim i kulturnim promenama. Više od 100 miliona dece ne završi osnovne

programe edukacije, a milioni ne stiču neophodna znanja i veštine.

Problem nepismenosti među ženama i dalje raste širom sveta i mnoge tradicionalne i nove

uloge sprečavaju žene da se opismenjavaju. Pa tako, 1960. godine oko 58% odraslih nepismenih su

bile žene, a već 1970. godine ova cifra je porasla na 60%, do 1985. godine to je do 63%[15].

Rezultati popisa u Srbiji iz 2011. pokazali su da je broj nepismenih ljudi u Srbiji prepolovljen

u odnosu na popis iz 2002. godine[16]. U Srbiji je oko 850.000 stanovnika, ili nešto manje od 14

25

odsto populacije, bez dana škole ili sa nekoliko razreda. Nepotpunu osnovnu školu ima oko 677.000

stanovnika Srbije ili 11 odsto, a 2002. bilo ih je više od milion. Sa visokim obrazovanjem u Srbiji je

nešto više od 650.000 stanovnika što je skoro 11 odsto, za razliku od 2002. kada je bilo 6,52

procenta[17]. Kompjuterski je nepismeno više od 50 odsto stanovništva Srbije.

Oko 80% romske populacije je potpuno ili funkcionalno nepismeno. Najveći broj nepismenih

i neobrazovanih Roma čine žene[18]. Prema podacima iz Popisa 1991. godine, u Srbiji je bilo 78.7%

Roma koji nisu završili osnovnu školu, dok je samo 4.1% imao završenu srednju školu, a samo 0.2%

visoko obrazovanje. Popis iz 2002. godine daje informacije o sledećem obrazovnom nivou romske

populacije u Srbiji: 61.9% nije završilo osnovnu školu, 29% je završilo samo osnovnu školu, 7.8% je

završilo srednju školu, a samo 0.3% je bilo visoko obrazovano[17]. Obrazovna struktura ukupnog

romskog stanovništva u Srbiji je verovatno još gora, s obzirom na to da je Popisom obuhvaćen

minimalni broj Roma koji žive u nelegalnim naseljima.

4.3. Programi opismenjavanja u svetu

Veliki broj programa za opismenjavanje odraslih je realizovan u skoro svim zemljama sveta.

Ovi programi su realizovani, pre svega, u zemljama sa niskim društvenim standardom. Ipak, bilo je

i programa opismenjavanja odraslih u ekonomski razvijenim zemljama poput Nemačke i SAD. Ovde

ćemo izdvojiti nekoliko programa čiji su ciljevi i metodologija slični kao kod modela programa koji

26

je korišćen u okviru projekta „Opismeni se - Promeni se”. To su sledeći programi3: National Literacy

Programme (NLP) (Namibia); The Functional Adult Literacy programme (Uganda); Adolescent

Development Programme (Trinidad and Tobago); Adult and Youth Literacy Programme (Liberia);

Adult Basic Education Programme (Botswana); Adult Education Centres in Samtskhe-Javakheti

(Georgia); Adult Literacy Programme Mauritius; Adult Literacy Tutors Association (ALTA) Literacy

Programme Trinidad and Tobago; ABCami (Literacy and Adult Education in the Mosque) Germany

i Adult Literacy Program New York. U nastavku će nekoliko programa biti detaljnije prikazano.

4.3.1. The Functional Adult Literacy Programme (FAL)

The Functional Adult Literacy program[19], kreiran od strane vlade Ugande i uz pomoć

nevladinih organizacija, dizajniran je da bude program opismenjavanja koji će se fokusirati na

povezivanju pismenosti i potreba ljudi. Program sadrži dosta treninga specifičnih veština, pored

pismenosti i računanja, i pokušava da ukaže koliko je važna pismenost i kako se može koristiti za

lični razvoj u svakodnevnom životu. Ciljna grupa programa bili su stariji od petnaest godina, koji su

propustili priliku da se formalno obrazuju tokom detinjstva. Veliki je raspon ljudi koji su koristili

ovaj program, uključujući muškarce i žene, starije osobe i omladinu, kao i specifične grupa

marginalizovanih ljudi, kao što su zatvorenici, invalidi i etničke manjine. Ciljevi i zadaci ovog

programa bili su smanjivanje stope nepismenosti odraslih i izgradnja kapaciteta zajednice kroz

poboljšanje uslova života pojedinaca. Akcenat je bio na pristupu obrazovanju mladih i odraslih

3 http://www.unesco.org/uil/litbase/?menu=4, pristupljeno u januaru 2017.

27

muškaraca i žena, izgradnja kulture doživotnog učenja među odraslima; i osnaživanje

marginalizovanih i ranjivih grupa u društvu.

4.3.2. Adult Literacy Tutors Association (ALTA) Literacy Programme

Ovaj program je pokrenut 1992. godine sa ciljem pružanja sveobuhvatne i strukturirane

pomoći u opismenjavanju odraslih u Repulici Trinidad i Tobago4. ALTA nudi besplatne časove

opismenjavanja za odrasle (15 godina i više) u celoj zemlji. Posebno je namenjen osobama iz

siromašnih gradskih i seoskih zajednica, kao i osobama koje žive u posebnim okolnostima, kao što

su zatvorenici. U okviru ovog programa obuči se 100 tutora godišnje da rade na opismenjavanju u

svojim zajednicama. Osim toga, ALTA štampa materijale (kao što su radne sveske, kartice, igre,

knjige i priručnike za tutore) i ima svoje resursne centre (biblioteka) širom zemlje. Oko 1.500

učenika upiše ovaj program svake godine. Ciljevi ovog programa su: obezbeđivanje besplatnih i

efikasnih časova opismenjavanja odraslih osoba starosti 15 godina i više; razvijanje i publikovanje

odgovarajućih materijala za opismenjavanje odraslih, kreiranje i održavanje baze obučenih i

iskusnih profesionalnih tutora pismenosti i pravnjenje biblioteke koja nudi materijale i nastavna

sredstva za ALTA tutore

4 http://www.unesco.org/uil/litbase/?menu=4&programme=36, pristupljeno u januaru 2017.

28

4.3.3. Adult Literacy Program

Ovaj program za opismenjavanje odraslih sprovođen je u partnerstvu grada New Yorka i

organizacije New York City Adult Literacy Inicijative (NYCALI)5. Akcenat programa je na sistemskom

opismenjavanju odraslih van škole u dobi od preko 16 godina. Grupe korisnika su u najvećoj meri

čine Afro-Amerikanci, Latino, beskućnici, deca ulice, itd. Program pruža punu nastavnu podršku

svakome preko 16 godina starosti ko nije završio osnovno obrazovanje i ko nije u stanju da govori,

čita i/ili piše engleski (maternji) jezik dovoljno dobro da učestvuje u programima obrazovanja ili

obuke na engleskom jeziku. Program povezuje učesnike koji uče čitanje i pisanje na engleskom

jeziku, a koji kasnije u okviru drugog programa mogu da se pripremaju za srednje škole. Isto tako,

ovaj program je usmeren ka obuci i pružanju pomoći Njujorčanima u učenju čitanja, pisanja i

komunikacionih veština koje su im potrebne da bi dobili posao i/ili nastavili školovanje.

4.4. Programi opismenjavanja u Srbiji

Programa opismenjavanja odraslih u Srbiji nije bilo mnogo i mahom su bili usmereni na

opismenjavanje Roma (Romski asistenti u nastavi u osnovnim školama; Uključivanje Roma u

obrazovanje i podrška za kontinuirano obrazovanje kroz povezivanje institucija i nevladinih

organizacija na lokalnom nivou; Poboljšanje obrazovanja Roma u južnoj Srbiji 2005-2011) [20].

Najpoznatiji program opismenjavanja odraslih je realizovan u okviru projekta Druga šansa.

5 https://www.gstboces.org/adulted/Literacy.cfm, pristupljeno u januaru 2017.

29

Projekat Druga šansa je realizovan u 70 osnovnih škola iz cele Srbije u dve faze[20]. Tokom

prve faze definisan je program edukacije za odrasle, a nastavnici iz odabranih škola su obučeni za

realizaciju nastavnih aktivnosti zasnovanih na principima obrazovanja odraslih i interaktivnih

metoda nastave. U periodu 2011–2013. godine organizovana su tri jednogodišnja ciklusa

obrazovanja: tokom prvog ciklusa učesnici su završili prva četiri razreda osnovne škole, tokom

drugog ciklusa završili su peti i šesti razred, a tokom trećeg ciklusa su završili sedmi i osmi razred.

30

5.1. Metodologija rada

U ovom programu primenjivan je individualni pristup koji se zasniva na odnosu edukator -

korisnik. Zadatak onoga ko prenosi znanje nije bio da predaje sadržaje čiji je glavni cilj pamćenje i

reprodukcija, već da usmerava

korisnika na različite vrste znanja,

veština i sposobnosti koji su

izgrađeni na osnovu različitih

tipova aktivnosti i podstiče želju

za dodatnim saznanjima u drugim

oblastima.

Edukator zadaje korisniku

zadatke, daje mu uputstva za rad,

dok korisnik samostalno radi na

zadatku. Edukator prati rad, daje

objašnjenja i pomaže korisniku

pri savladavanju poteškoća,

proverava ispravnost urađenog,

hvali korisnika za dobro urađen Zajednička fotografija volontera (edukatora) uključenih u projekat.

31

zadatak i pruža mu podršku u trenucima kada korisnik ima poteškoća se nekim zadatkom. Cilj

ovakvog pristupa jeste da se edukator u potpunosti posveti korisniku, kako bi on dobio maksimum

od programa.

5.2. Nivoi programa

Program koji smo osmislili ima tri nivoa.

Prvi nivo namenjen je onima koji nemaju ni osnovnu pismenost, odnosno potrebno je da se

krene od učenja samih slova. Ovaj nivo traje tri meseca i obuhvata 36 radionica od 90 minuta. Može

se po potrebi produžiti na još mesec dana, ali ukoliko korisnik ne savlada osnovnu pismenost u ovom

periodu treba proveriti da li postoje neke druge smetnje (poput intelektualnih ili nekih drugih).

Drugi nivo namenjen je mladima koji prepoznaju slova najmanje jednog pisma, ili oba ali ih

mešaju i ne čitaju tečno i imaju velike poteškoće u razumevanju pročitanog. Ovaj nivo traje dva

meseca, odnosno 24 radionice. Fokus je na utvrđivanju znanja i vežbanju pisanja i čitanja, a posebno

razumevanja naučenog.

Treći nivo namenjen je mladim0a0 koji su savladali osnovno čitanje i pisanje i razumeju

pročitani tekst, ali imaju probleme sa popunjavanjem formulara, korišćenjem računara, pisanjem

biografije, pisanjem dužih tekstova itd. Ovaj nivo traje mesec dana i obuhvata 12 radionica. Svaka

radionica traje 90 minuta sa najviše tri pauze. Radionice se zakazuju tri puta nedeljno radnim

danima, sa danom razmaka. Kada korisnik dostigne neki nivo, može preći na sledeći. To praktično

32

znači da neko ko nije ni slova prepoznavao može za šest meseci dostići nivo funkcionalne

pismenosti.

5.3. Korisnici programa

U programu je bilo

uključeno sedam korisnika. U

proseku je svaki korisnik imao

dve radionice nedeljno, dok je taj

broj bivao veći u odnosu na

potrebe korisnika i njegovo

napredovanje. U toku projekta

održano je 117 radionica. Svaka

radionica trajala je 90 minuta, što

znači da je tokom ovog projekta

korisnicima posvećeno 175 sati

rada.

Prosečna starost

korisnika bila je 21 godina

(najmlađi je imao 19, a najstariji 23 godine) i svi su bili muškog pola. Četvorica su odrasla bez

roditeljskog staranja, odnosno pre odlaska u vaspitno – popravni dom bili su smešteni u neki od

Fotografija nastala tokom rada sa korisnikom.

33

domova za decu bez roditeljskog staranja. Na organizaciju NEOSTART trojicu je uputio Viši sud u

Beogradu, dvojica su upućena od strane opštinskog Centra za socijalni rad, a dvojica su se javili po

preporuci drugih korisnika koji su bili uključeni u neke druge programe NEOSTART-a. U trenutku

pohađanja programa dvojica su živela na ulici dok je jedan povremeno spavao na ulici. Ostala četiri

korisnika bila su smeštena ili kod roditelja ili prijatelja. Samo je jedan korisnik imao zaposlenje dok

su se ostali izdržavali na osnovu pomoći koju dobijaju od prijatelja ili prošnje na ulici. Jedan korisnik

nije imao zvanično završenu osnovnu školu, petorica su imali diplomu osnovnog obrazovanja, dok

je jedan korisnik imao završenu srednju školu. Probleme sa osnovnom pismenošću imalo je četiri

korisnika, funkcionalno nepismena bila su njih dvojica, dok je jedan imao potrebu samo za jačanjem

računarske pismenosti. Od četiri korisnika koja su bila uključena u osnovno opismenjavanja samo

jedan nije završio program, dok su se ostala trojica uspešno opismenila. Dvojica su nastavila na drugi

nivo, odnosno savladavanje funkcionalne pismenosti, gde je jedan uspešno završio proces, a sa

drugim se i dalje radilo u trenutku pisanja ovog priručnika. Korisnici koji su bili uključeni u

funkcionalno opismenjavanje i jačanje računarske pismenosti uspešno su završili programe.

5.4. Karakteristike programa opismenjavanja mladih

Odrasle osobe, bez obzira na stepen njihove pismenosti imaju neka ustaljena mišljenja i

verovanja stečena životnim iskustvom, pa samim tim drugačije karakteristike i potrebe kada je

učenje u pitanju. To je naročito izraženo kod odraslih nepismenih i/ili funkcionalno nepismenih

34

osoba. Oni žele da znaju zašto nešto uče i kako to neposredno doprinosi njihovim potrebama i

svakodnevnim životnim aktivnostima. Samim tim, aktivna individualizovana nastava sa fokusom na

korisnika ima značajan doprinos u zadovoljenju konkretne obrazovne potrebe odraslih. U tom

procesu od edukatora se očekuje visok nivo kreativnosti u pogledu korišćenog materijala i pristupa

korisnicima, poznavanje opštih karakteristika korisnika, njihovih mogućnosti i sposobnosti, što

zahteva kontinuiranu komunikaciju sa korisnicima, maksimalnu posvećenost i strpljenje.

S obzirom na različite nivoe predznanja, sposobnosti, interesovanja, tempo napredovanja i

motivaciju polaznika, individualizacijom se najefikasnije ostvaruje napredovanje pojedinca prema

svojim mogućnostima. Individualizacija se realizuje izradom individualnog programa rada za

svakog korisnika. Sadržaji i zahtevi se usklađuju sa njihovim individualnim sposobnostima i

saznajnim nivoom. Nivo zahteva prema onima koji mogu više i bolje treba da bude viši čime se

omogućava njihovo brže napredovanje. Na taj način se podstiče i razvija samostalnost, motivacija i

odgovornost. Važno je kontinuirano praćenje rada korisnika, jer se na osnovu ostvarenih rezultata i

dinamike napredovanja planira izrada novih individualizovanih zadataka. Kada je reč o oblicima

rada na radionici, ako je cilj maksimalna posvećenost svakom polazniku i učenje po meri svakog

pojedinca, najefikasniji je individualni oblik rada. Edukator sve vreme radi sa jednim polaznikom,

usmerava ga, podstiče, ukazuje na greške i informiše o njegovom napredovanju.

35

5.4.1. Početno opismenjavanje

Početno opismenjavanje odraslih[21], učenje čitanja i pisanja i razumevanje pročitanog,

preduslov je daljeg učenja i obrazovanja. Osnovna jezička pismenost je prvi korak na putu ličnog i

profesionalnog napredovanja, te uključivanja u društvo i uspešnijeg funkcionisanja u njemu. Na

samom početku neophodno je utvrditi tehniku čitanja i pisanja polaznika. Poželjno je napraviti

inicijalni test koji sadrži 3 zadatka za procenu predznanja.

Prvi zadatak može biti diktiranje svih slova, prvo jednog a zatim i drugog pisma, kako bi ih

korisnici zapisali štampanim slovima. Drugi zadatak može biti diktiranje nekoliko dvosložnih reči,

kao na primer: kuća, voda, kiša, more, trava itd. Trećim zadatkom se proverava tehnika čitanja i

razumevanje pročitanog. Može se dati kraći tekst i 3 ponuđena odgovora u vezi tog teksta.

Zaokruživanjem jednog odgovora ili njegovim dopunjavanjem, proverava se razumevanje

pročitanog.

Prvo se uči ćirilično pismo, ali je moguće početi i sa učenjem latiničnog pisma, a potom

ćiriličnog, u zavisnosti od karakteristika polaznika, njihovih predznanja i sredina iz kojih dolaze. U

nastavi početnog čitanja i pisanja postoje tri postupka obrade slova (monografski, grupni i

kompleksni), ali se u opismenjavanju odraslih, uzimajući u obzir njihova predznanja, preporučuje

grupna obrada slova i uporedno ovladavanje tehnikom čitanja i pisanja.

36

5.4.2. Grupni postupak obrade slova

Grupna obrada slova podrazumeva da se na jednom času obrađuju dva ili više slova (najviše

četiri), za razliku od monografskog postupka, kojim se na jednom času obrađuje jedno slovo[22].

Grupni postupak obrade slova teži je od monografskog, jer zahteva intenzivniji rad i edukatora i

korisnika, ali je mnogo efikasniji i ekonomičniji. Polazi se od slova jednostavnije grafičke strukture

i ide ka složenijoj. Grupe slova sačinjavaju stručnjaci koji pišu udžbenike za opismenjavanje. U

našem programu, koristili smo Bukvar koji se trenutno primenjuje u osnovnim školama u Srbiji.

Na jednom času grupa slova se može obraditi na dva načina: sinhronizovano: sva slova u

grupi se obrade odjednom i potom se sva utvrđuju kroz čitanje i pisanje; i kontinuirano: obradi se

jedno slovo iz grupe, utvrđuje kroz čitanje i pisanje, a potom se, na istom času, ovi koraci ponavljaju

sa svakim sledećim slovom iz grupe.

U grupnom postupku obrade slova koristi se glasovna analitičko-sintetička metoda koja se

izdvojila kao dominantna u nastavi početnog čitanja i pisanja, jer odgovara morfološkoj strukturi

našeg jezika i fonetskoj prirodi našeg pravopisa. Glasovna je jer za osnovu uzima obradu glasa koja

prethodi obradi slova. Analitička je zato što se analizom reči dolazi do pojma glasa, a sintetička zato

što se glasovnom sintezom reči ščitavaju, odnosno čitaju. Dakle, ako se, na primer, obrađuje slovo

,,v“, najpre se uočava glas ,,v“ u rečima i rečenicama, zatim se obrađuje slovo (grafička struktura,

pisanje slova i uočavanje na raznim pozicijama u reči) kao znak kojim se taj glas zapisuje, i na kraju

se naučeno slovo povezuje sa ranije naučenim slovima u nove reči. Tekstovi za obradu i utvrđivanje

slova u radu sa odraslim polaznicima trebalo bi da budu njima prilagođeni, kratki i jednostavni,

37

sastavljeni od reči do tri sloga najviše, i rečenica do 7 reči. Treba koristiti reči i rečenice koje se

svakodnevno upotrebljavaju.

5.4.3. Vežbe čitanja i pisanja

Kod grupnog postupka slova se ubrzano uče, pa je neophodno organizovati kontinuirana

sistematska vežbanja tihog i glasnog čitanja, kako bi se dobilo na kvalitetu čitanja i razumevanju

pročitanog[23]. Polaznik od naučenog slova do kvalitetnog čitanja prolazi sledeće faze:

prepoznavanje oblika slova;

ščitavanje;

čitanje - ovladavanje tehnikom čitanja;

usavršavanje čitanja - uvođenje u izražajno čitanje;

izražajno čitanje - najviši stepen koliko čitanje može biti savladano.

Ščitavanje je prelazni period između naučenih glasova i čitanja. Sastoji se u tome što se u

toku čitanja pojedini glasovi u rečima „otežu” malo više nego u govoru, ali se glas, dok se oteže, spaja

sa sledećim, pa opet sa sledećim glasom, čime se dobija reč kao glasovna celina. Sve glasove u reči

treba ,,otezati“ podjednako dugo, glas se ne prekida, a izbegava se umetanje prizvuka poluglasa ili

muklog „e”. Najpre treba ščitavati jednosložne reči, zatim dvosložne, trosložne itd. Smanjivanjem

38

dužine „otezanja” glasova ubrzava se prelazak sa ščitavanja na čitanje. Polaznika treba naučiti da

prethodno slovo ščitava sve dok sledeće vizuelno ne prepozna. Ščitavanjem se postiže razumevanje

pročitanog, jer se njime ističe reč koja je kao govorna celina nosilac značenja, a ne glas, koji je govorni

element. Stoga treba izbegavati sricanje, jer se njime se ističu govorni elementi umesto govornih

celina i tako otežava razumevanje pročitanog.

Polaznik počinje da čita glasno jer je to najbolji način praćenja kvaliteta i brzine

napredovanja učenja čitanja. Glasno čitanje treba svakodnevno koristiti kao oblik individualnog

rada kojim se unapređuje tehnika i drugi elementi vezani za kulturu čitanja. Kada se ovlada

određenom tehnikom čitanja, prelazi se na tiho čitanje (čitanje u sebi) i ostale vežbe čitanja

(fleksibilno, izborno, istraživačko...) kojima se čitanje usavršava. Izražajno čitanje je najviši oblik

čitanja koji podrazumeva poštovanje interpunkcijskih znakova, pravilnu dikciju, artikulaciju glasova

i emocionalni doživljaj. Ono je skladno, podsticajno i umetnički izraženo, a usavršava se tokom

čitavog života.

Kada se govori o pisanju reči, korisnik od naučenog slova do kvalitetnog pisanja prolazi

sledeće nivoe:

prepisuje slova / reči/ rečenice;

piše kraće reči / rečenice;

sastavlja kraće sastave;

piše po diktatu reči / rečenice.

39

Korišćenje slovarice u radu sa korisnicima.

Pisanje se može uvežbavati prepisivanjem, dopunjavanjem, pisanjem po diktatu i

samostalnim sastavljanjem i pisanjem reči i rečenica. Proces pisanja postaje automatizovan kada

pisanje izgubi karakter lepog pisanja i pojedinac izgradi sopstveni rukopis.

5.5. Materijali za rad

Klasični nastavni materijal

predstavlja osnovu svakog pa i ovog

programa opismenjavanja. U radu sa

korisnicima ovog programa, kada su

korisnici prepoznavali većinu slova,

korišćeni su pretežno slovarica i

nastavni listovi. Ona slova koja

korisnici nisu prepoznavali

obrađivana su po grupama u

bukvaru.

Slovarica se pokazala kao

izuzetno dobro sredstvo za rad sa

korisnicima koji prepoznaju slova.

Korišćenje slovarice je dosta

ubrzavalo sklapanje reči, kao i uviđanje koja su slova propuštena i kojoj grupi pripadaju (na primer

40

samoglasnicima ili suglasnicima). Takođe, bila je veoma korisna i za inicijalno testiranje

prepoznavanja slova. Bukvar je korišćen kod obrade grupe slova koje korisnici nisu prepoznavali ili

su ih mešali. Veoma korisnim su se pokazali i tekstovi iz bukvara, posebno kod obrade grupa slova

sa kojom korisnici imaju poteškoća.

Nastavni listovi su korišćeni za uvežbavanje slova i proveru znanja. Predstavljali su osnovu

svakog testa provere znanja i model po kome su izrađene kako nove vežbe tako i testovi. Posebno

su bili značajni jer su pratili sadržaj iz bukvara, pa je uvežbavanje slova i utvrđivanje naučenog bilo

veoma jednostavno. Na kraju i početku radionice korisniku su zadavani zadaci iz radnih listova kako

bi se proverilo da li je upamtio prethodno obrađeno gradivo.

Sveska sa velikim i malim linijama i pribor za pisanje korišćeni su za uvežbavanje pravilnog

pisanja velikih i malih slova. Svaki korisnik je imao svoju svesku u kojoj je pisao tokom radionice.

Sveska svakog korisnika postala je deo njihovog dosijea i bila vredan alat u proceni napretka i izradi

planova radionica. Sveska je korišćena i za održavanju motivacije. Kada bi se primetilo da korisnik

ima manjak motivacije i oseća da ne napreduje, ukazalo bi mu se na razliku u pisanju na početku

sveske i nakon nekoliko radionica. Jasni pokazatelji napretka motivisali su korisnike da nastave

dalje.

Testovi za proveru znanja su korišćeni posle svake grupe slova. Bazirani su na već postojećim

vežbama iz nastavnih listova koji su dopunjeni dodatnim materijalima. Kada je bilo moguće, od

grupe slova je formirana reč kako bi korisnici lakše upamtili koja su slova prešli. U okviru svakog

testa nalazio se kraći tekst čiji je cilj bio razumevanje pročitanog. Kako su korisnici napredovali tako

su i tekstovi postajali duži i zahtevniji, a samim tim otvarali nove mogućnosti za razgovor o

41

pročitanom i razvijanje mišljenja. Na kraju obrade svakog pisma (ćirilica, latinica) zadavani su

testovi za sveobuhvatnu proveru znanja.

5.5.1. Upotreba dodatnog nastavnog materijala

Većina postojećeg materijala za rad prilagođena je dečijem uzrastu, tako da, osim nastavnih

listova i materijala iz projekta Druga šansa, specifičan materijal za odrasle korisnike ne postoji. To

predstavlja problem jer podstiče nelagodu kod odraslih korisnika. Da bismo prevazišli ovaj problem

u radionice smo uveli dodatne materijale. Dodatni materijali izabrani su u skladu sa interesovanjima

korisnika (npr. tekstovi pesama i tekstovi iz novina), u skladu sa potrebama za ovladavanje

određenim praktičnim veštinama (npr. pisanje SMS poruka, korišćenje računara i popunjavanje

različitih obrazaca), i u skladu sa činjenicom da je znanje potrebno usvajati na što lakši i zanimljiviji

način (npr. PPT prezentacije).

5.5.1.1. Tekstovi pesama, tekstovi iz novina

U radu sa korisnicima korišćeni su tekstovi omiljenih pesama. Za ovu kategoriju korisnika (18-

25) sa specifičnim životnim iskustvom tipično je interesovanje za rep muziku, koja za njih često

predstavlja „ventil“ i način da posredno ispričaju svoju životnu priču, osete pripadanje, ali i iskažu

emocije. Muzika je u ovom slučaju predstavljala „zajednički teren“, odnosno način da se uspostavi

odnos poverenja. Takođe, ovladavanje veštinom čitanja na poznatom tekstu predstavljalo je

42

olakšavajuću okolnost za korisnika, jer je rad učinilo zanimljivijim i smanjilo otpor prema učenju.

Pojedini tekstovi pesama su edukatorima bili nepoznati, stoga su i oni saznavali nešto novo, a

korisnik je bio taj koji daje nove informacije. To je dovelo do razmene znanja, što je povećavalo

motivaciju korisnika i smanjivalo njihovu nelagodu. Korišćenje ovih tekstova imalo je dodatnu

vaspitnu dimenziju, jer su u njima često opisani životi mladih ljudi u sličnim problemima u kojima

su se nalazili korisnici. Osim tekstova rep pesama korišćeni su i tekstovi drugih domaćih pesama

koje su korisnici znali, a vrsta muzike zavisila je od samog interesovanja korisnika.

Pored tekstova pesama, korišćeni su i tekstovi iz dnevnih i nedeljnih novina, koji su birani na

osnovu njihovih interesovanja. Najčešće se radilo o rubrici crna hronika, ali su ih interesovale

rubrike koje se bave svakodnevnim životom. Ovi tekstovi su, pre svega, korišćeni za uvežbavanje

čitanja i razumevanje pročitanog.

5.5.1.2. Pisanje SMS poruka i popunjavanje obrazaca

Novostečeno znanje čitanja i pisanja uvežbavano je na SMS porukama kojima su korisnici

najčešće komunicirali sa osobama iz svog okruženja. Već nakon nekoliko radionica oni bi ovladali

komuniciranje putem SMS poruka. Korišćenje SMS poruka i van radionice predstavljalo je specifičan

način uvežbavanja usvojenog znanja, pa se primećivalo da korisnici koji na ovaj način usvajaju

znanja brže napreduju.

43

S obzirom da se već prvog dana na

slobodi susreću sa različitim formularima

kako bi ostvarili osnovna prava, bilo je jasno

da je savladavanje popunjavanja obrazaca

jedan od važnih zadataka ovog programa.

Stoga, formulari sa kojima se mogu najčešće

sresti činili su sastavni deo materijala za rad.

Čim bi savladali sva slova i naučili tečno

čitanje i pisanje prelazilo bi se na učenje

popunjavanja različitih obrazaca (formulari

koji se popunjavanju u pošti, opštini,

policijskoj stanici i centrima za socijalni rad).

5.5.1.3. Korišćenje računara, tableta i Power Point prezentacija

S obzirom da je u današnje vreme nezamislivo ne koristiti desktop računare i pametne tablet

računare i telefone, ovi uređaji su korišćeni kao dodatna sredstva za rad. Kada bi korisnik savladao

sva slova, uvežbavalo bi se pisanje na računaru (program Word) i u aplikacijama na tabletima i

telefonima.

Korišćenje mobilnih telefona na radionici.

44

Power Point prezentacije korišćene su da bi sadržaj bio zanimljiviji korisnicima. Na ovaj način

fotografije, video sadržaji, animacije i drugi zanimljivi sadržaji postajali su sastavni deo učenja.

5.6. Priprema za rad sa korisnikom i testiranje

Inicijalni razgovor je osnovni i

neizostavni deo u procesu

opismenjavanja korisnika. Primarni

cilj inicijalnog razgovora je

upoznavanje korisnika, prikupljanje

podataka o njemu i uspostavljanje

odnosa poverenja. Ukoliko se odnos

poverenja uspostavi na pravi način

saradnja će biti bolja i može olakšati i

ubrzati sam proces opismenjavanja.

Razgovori su vođeni tako da deluju

spontano i prirodno, kako ne bi

ostavljali utisak formalnosti, već

određenog vida saradnje u

opuštenijoj atmosferi. Preporučuje se Fotografija sa prve radionice jednog od korisnika.

45

da inicijalni razgovor vode oni koji će sa korisnikom raditi na procesu opismenjavanja i koji će

upoznati korisnika sa načinom saradnje.

Nakon inicijalnog razgovora sledi inicijalni test. Inicijalni test služi za proveru početnog nivoa

znanja. Sastoji se od nekoliko kratkih zadataka na koje korisnik treba samostalno da odgovori bez

nečije pomoći. U ovom delu je veoma važno jasno napomenuti korisniku da test služi proveri nivoa

znanja, kako bi radionice bile prilagođene njegovim potrebama. Pri prvom susretu sprovodi se samo

inicijalni test, a preostalo vreme može biti iskorišćeno za dogovaranje o daljem načinu rada,

prikupljanju dodatnih informacija o korisniku i ostvarivanju saradnje. (Kako se sprovodi opisano je

u delu o početnom opismenjavanju.) Na osnovu inicijalnog testa zaključuje se na kojem je korisnik

od tri nivoa početnog znanja:

• Nivo I, koji podrazumeva da korisnik ne prepoznaje sva slova azbuke ili ima velikih teškoća

u pisanja slova i čitanja reči.

• Nivo II, koji podrazumeva da korisnik prepoznaje sva slova azbuke, ali meša dva pisma, ima

teškoća u urednom pisanju i pravilnom čitanju rečenica kao i razumevanju pročitanog.

• Nivo III, kada korisnik prepoznaje slova, piše uredno, pravilno čita rečenice, ali ponekad ima

teškoća u pogledu razumevanja teksta i korišćenja stečenog znanja u svakodnevnom funkcionisanju,

odnosno funkcionalno je nepismen.

Ovi nivoi poklapaju se sa nivoima programa, tako da nakon inicijalnog testa odlučuje se u koji

nivo programa će se uključiti.

46

Nakon inicijalnog razgovora i inicijalnog testa kreira se individualni plan rada koji

podrazumeva plan rada sa korisnikom, nedeljne planove i izrade pojedinačnih priprema za svaku

radionicu. Ovaj plan se menja u odnosu na napredovanje korisnika.

Završni test služi za proveru usvojenog znanja. Sprovodi se kada se proceni da je korisnik

ispunio postavljane ciljeve, što u konkretnim slučajevima može značiti da je savladao čitanje, pisanje,

razumevanje pročitanog, razvio sposobnost za samostalno popunjavanje formulara ili na drugi

način primenjuje naučeno. Dobro je da ima test desetak zadataka, kako bi se što bolje procenio

procenat uspešnosti. Ukoliko je cilj bio savladavanje slova i osnovno čitanje i pisanje, test će imati

zadatke da prepoznavanjem slova, dopunjavanjem onih koja nedostaju u reči, čitanje reči i rečenica

i diktate. Ukoliko je cilj bio razumevanje, završni test će obavezno imati zadatak sa dužim tekstom i

pitanjima koja se odnose na razumevanje teksta i slično.

Ukoliko korisnik samostalno tačno uradi 70% testa, cilj se smatra postignutim i moguće je

preći na sledeći nivo obuke (drugi ili treći) i konstatovati da je uspešno završio obuku. Ukoliko

korisnik ne bude uspešan na završnom testu, odnosno ima manje od 70% tačno urađenih zadataka,

pristupa se izradi novog plana koji podrazumeva:

Proveru postavljenih ciljeva

Odabir novih materijala za rad

Promena edukatora ukoliko se uvidi da je to bio jedan od faktora neuspeha

Započinjanje novog ciklusa na istom nivou.

47

5.7. Priprema, realizacija i izveštavanje sa radionice

Svaka radionica se sastojala iz tri dela: pripreme, realizacije i izveštaja nakon završene

radionice.

5.7.1. Priprema radionice

Priprema je važna da bi tok

radionice bio jasan i bez prekida, ali

i da bi se na kraju svake merili

postignuti rezultati na osnovu toga

da li su prethodno postavljeni

ciljevi za tu radionicu postignuti.

Za pripremu radionice i

njeno izveštavanje osmišljeni su

posebni formulari. Formular za

pripremu radionice sastoji se iz

sledećih delova:

Polje korisnik - navodi se

ime i prezime korisnika koji je

Priprema radionice i odabir radnog materijala.

48

uključen u program opismenjavanja.

Polje datum – predviđen je za upisivanje datuma održavanja radionice. Nakon svake

radionice sa korisnikom se dogovara datum sledeće radionice, koji je potrebno poštovati. Važno je

napomenuti korisniku da, ukoliko iz opravdanih razloga nije u mogućnosti da dođe na radionicu, o

tome obavesti edukatore ili osobu zaduženu za program u organizaciji.

Polje vreme – označava vreme u toku dana kada je održana radionica. Korisniku treba

objasniti da kašnjenje iz neopravdanih razloga nije poželjno i da je veoma važno da dolazi na vreme,

pa čak i petnaestak minuta ranije.

Polje trajanje radionice – vremenski okvir predviđen za realizaciju plana rada sa korisnikom.

Potrebno je ograničiti vreme radionice, tako da planirane aktivnosti budu vremenski raspoređene.

U ovom programu sve radionice su bile 90 minuta.

Polje edukatori – unose se imena i prezimena osoba koje realizuju radionicu. Poželjno je da

radionicu realizuju maksimalno dve osobe, pri čemu njihove uloge treba da budu utvrđene pre

početka radionice. Poželjno je da jedan od edukatora ima ulogu voditelja u procesu opismenjavanja,

dok drugi predstavlja asistenta i može pomagati u dodatnim aktivnostima, prikupljanju informacija

i davanjem uvida za kreiranje daljeg rada. Uloga asistenta nije manje značajna u odnosu na ulogu

„voditelja“ radionice. Može se opravdano reći da su uloge jednako raspoređene s obzirom da asistent

ima aktivnu ulogu tokom cele radionice. On takođe prati tok, način na koji korisnik usvaja znanje,

način na koji voditelj sprovodi aktivnosti, što pri ukazivanju na probleme i moguće greške značajno

doprinosi unapređivanju procesa opismenjavanja. Takođe, moguće je podeliti i aktivnosti tako da

49

pola radionice radi jedan edukator a drugu polovinu drugi, posebno u situacijama kada je neko bolji

u prenošenju jedne vrste znanja u odnosu na ovog drugog.

Polje broj radionice – predstavlja redni broj radionice. S obzirom da opismenjavanje

korisnika podrazumeva određeni vremenski period, a samim tim i određeni broj radionica,

potrebno je svaku pripremu radionice numerisati rednim brojem. Ovo pomaže i prilikom vođenja

evidencije kako bi planirane aktivnosti i izveštavanje o istim bile zavedene hronološkim

redosledom, što postaje naročito važno prilikom evaluacije postignuća.

Polje cilj radionice – predstavlja konačni ishod koji želimo ostvariti radionicom. Prilikom

postavljanja ciljeva posebno je važno da: pokrivaju određeni vremenski period koji imamo na

raspolaganju; da budu realni, odnosno ostvarivi za korisnika; da budu jasno definisani i prilagođeni

individualnim mogućnostima korisnika.

Polje zadaci radionice – sadrže detaljna objašnjenja načina na koji se želi postići cilj. Zadaci

moraju da budu povezani sa ciljevima koje želimo da postignemo i ispunjavaju njihovu svrhu, treba

da budu merljivi i predstavljeni kroz aktivnosti koje određuju logički sled događaja. Ukoliko su

zadaci jasni, osiguraće uspešnost ciljeva koje želimo postići radionicom.

Polje planirane korelacije – predstavljaju povezanost između usvojenog znanja i njegove

praktične primene, ali i proširivanje znanja iz drugih oblasti. Važnost korelacija ogleda se u tome da

korisnik stekne utisak da sve ono što je naučeno može primeniti u svakodnevnom životu. S druge

strane, tekstovi koji se koriste za uvežbavanje čitanja sadrže informacije drugih nastavnih predmeta,

što je veoma korisno jer povezuje znanja iz različitih oblasti u jednu funkcionalnu celinu. Na taj način

50

oni uviđaju da su pojmovi povezani, lakše ih razumeju i stvaraju jednu sveobuhvatnu sliku o tekstu

koji se obrađuje.

Polje materijal – obuhvata sredstava koja su potrebna za realizaciju radionice. To mogu biti

nastavna sredstva poput čitanke, radnih listova, slovarice, ali i pomoćna sredstva poput računara,

tableta, mobilnih telefona itd. Sav materijal za rad treba da je unapred obezbeđen i ne zahteva bilo

kakve troškove korisnika.

Polje napomene – istaknuta upozorenja i/ili predlozi u vezi realizacije radionice na koje je

potrebno skrenuti posebnu pažnju. Primer za to je ukazivanje na rasutu pažnju korisnika i načine

na koje mu se ona može fokusirati.

5.7.2. Realizacija radionice

S obzirom da se korisnici susreću sa nizom problema u svakodnevnom životu, neretko dolazak

na radionicu doživljavaju i kao mesto gde mogu da podele problem i porazgovaraju o njemu. Zato je

važno pre svake radionice predvideti i vreme za razgovor sa korisnikom u okviru koga se može

saznati da li je raspoložen, da li mu se nešto važno dogodilo od prethodnog susreta, odnosno da li

postoji nešto što može uticati na tok radinice.

Uvodni deo radionice namenjen je za stvaranje pozitivne klime za radionicu, motivisanje

korisnika za saradnju, kao i isticanje cilja koji želimo postići. U ovom delu radionice akcenat se

stavlja na jačanje odnosa edukator - korisnik. Za ovaj deo treba odvojiti 5 do 10 minuta. U ovom delu

51

treba se posvetiti i proveri domaćih zadataka. Sa korisnikom se razgovara o teškoćama, ukoliko ih

je imao prilikom rešavanja zadatka, ukazivanjem na moguće greške ili njihovim ličnim uvidima, ali i

načinima za prevazilaženje istih. Za svaki uspeh potrebno je pohvaliti korisnika, što može biti jak

podsticaj za dalji trud i uspešnost.

U uvodnom delu ne treba postavljati velike zahteve ili započinjati teme koje nisu predviđene

radionicom, čak i ako ih korisnik sam započne. Neplanirane teme uz adekvatno objašnjenje mogu

biti odložene za naredne radionice. To je važno kako bi se izbeglo gubljenje vremena predviđeno za

radionicu, davanje previše informacija korisniku, ili, pak, neadekvatno informisanje korisnika usled

nedovoljne pripremljenosti edukatora o temi.

Glavni deo radionice predviđen je za sprovođenje planiranih aktivnosti. U ovom delu

edukator ima zadatak da objasni korisniku svaki zadatak pojedinačno, da proveri da li je korisnik

razumeo zadatak, ali i da prati uspešnost i da podstiče rad i motivaciju korisnika. U ovom delu se

primenjuje i vrednovanje, koje ima ulogu da se stekne uvid u uspešnost korisnika od čega zavisi dalji

tok radionice. Ukoliko cilj postavljen za tu radionicu nije ostvaren, potrebno je ponavljati ga na

narednim radionicama. Na taj način se ne stvaraju „rupe“ u znanju, već se svako novo znanje

kvalitetno naslanja na prethodno stečeno. Ukoliko se cilj dugo ne ostvaruje, potrebno je ispitati da li

je realno postavljen i preispitati aktivnosti koje njemu vode, ali i motivaciju korisnika. Takođe, stalno

treba komunicirati sa korisnikom i slušati njegova zapažanja, jer on najbolje zna šta mu smeta i gde

oseća da se ne snalazi na pravi način.

Završni deo radionice predviđen je za zadavanje domaćeg zadatka, pri čemu se mora jasno

objasniti korisniku šta se od njega zahteva. Važno je proveriti da li je korisnik razumeo domaći

zadatak. Iako često navode različite izgovore za nemogućnost da reše zadatak kod kuće, ipak na

52

njima treba insistirati. Oni omogućavaju da se rad ne svode samo na radionicu već i van nje. Domaći

zadaci ne moraju uvek biti pisanog karaktera. Može se zadati da zapažaju nešto u okruženju i da se

o tome diskutuje na sledećoj radinici. Ta zapažanja treba da budu u skladu sa usvojenim znanjem na

radionici kako bi domaći zadatak bio praktična primena tog znanja. Primer za to je zapažanje naziva

ulica u blizini gde živi, stajališta autobusa, naziva institucija itd.

S obzirom da se radi o mladima koji imaju rasutu pažnju i nemaju sposobnost da budu

fokusirani na rad svih 90 minuta, potrebno je imati pauze. Jedna pauza je uvek poželjna, ali u

situacijama kada je potrebno moguće je imati i dve ili tri pauze.

Na kraju svake radionice ponovo se ostavlja vreme za razgovor sa korisnikom, kako bi se

dobile povratne informacije o radionici i da li postoji nešto što mu se nije svidelo. U ovom delu se

može porazgovarati sa korisnikom i o njegovim ličnim problemima, ako ih je izneo na početku, i

posavetovati ga kako da reaguje na pozitivan način. Na kraju se pravi sa korisnikom dogovor za

sledeću radionicu. Ovakav pristup omogućava da korisnik oseti da se neko oko njega trudi i da od

njegovog mišljenja nešto zavisi. Sve to podiže motivaciju da nastavi da dolazi na radionice. Nakon

radionice, piše se izveštaj.

5.7.3. Izveštavanje nakon završene radionice

Izveštavanje o toku radionice usko je povezano sa pripremom, a podrazumeva da ono što je

realizovano tokom radionice bude dokumentovano izveštajem. Izveštaj sa prethodne radionice

53

najznačajniju ulogu ima u osmišljavanju sledeće, ali kroz izveštaje se prati i postignuće korisnika.

Posebno su važni ako sa jednim korisnikom radi više edukatora. Na osnovu izveštaja svako od njih

u svakom trenutku zna šta je rađeno i koliko je postignuto u prethodnom periodu.

Izveštaj se piše nakon svake realizovane radionice, a najbolje neposredno nakon završene

radionice, kako ne bi došlo do zaboravljanja zapažanja. Poželjno je uneti što više zapažanja i detalja

jer na taj način možemo imati najbolji uvid u napredovanje korisnika. Postoji nekoliko segmenata

koje svaki izveštaj treba da sadrži:

Opis toka radionice obuhvata realizovane aktivnosti, opis koliko je korisnik bio uspešan u

realizaciji zadataka i eventualne teškoće u realizaciji pojedinih aktivnosti. On se opisuje u polju

uvodni i glavni deo.

Ishod radionice koji se sastoji od jasnih i merljivih pokazatelja ostvarenih rezultata, a koji

pokazuju šta neko zna i šta može da uradi nakon nekog perioda učenja. Izveštavanjem treba saopštiti

veštine i znanja koje je korisnik postigao i/ili unapredio radionicom. S obzirom da program ne

podrazumeva numeričko ocenjivanje korisnika veoma je važno navesti ishode koji sadrže opise

postignuća. Na osnovu ishoda procenjuje se uspešnost korisnika u procesu opismenjavanja i donosi

odluka o zadavanju završnog testa. Takođe, u ovom delu se mogu dati predlozi za unapređenje

sledeće radionice na osnovu zapaženih poteškoća.

Opis zadatog domaćeg zadatka, koji je njegov cilj i kako to utiče na postignuće korisnika.

54

5.8. Priprema korisnika za primenu stečenog znanja

Prilikom rada na osnovnom i funkcionalnom opismenjavanju mladih koji su napustili vaspitno

– popravni dom primećeno je da često imaju problema u komunikaciji i svakodnevnim životnim

radnjama. Verbalne sposobnosti su im neretko ograničene, karakteriše ih sužen fond reči i

izražavanje putem slenga. Kako bi se uspešno uklopili u društvo bilo je potrebno da se, pored

opismenjavanja, radi na savladavanju problema u komunikaciji i uvežbavanju životnih veština. Zato

smo uspeli da spojimo ono što radimo na radionicama za opismenjavanje sa uključivanjem korisnika

u druge programe koje NEOSTART sprovodi.

5.8.1. Opismenjavanje i pomoć na terenu

Terenski rad organizacija NEOSTART ogleda se u radu sa korisnikom van prostorija

organizacije, koji je usmeren na pomaganje korisnicima u ostvarivanju nekog njihovog prava.

Terenski rad je osmišljen u nameri da podrži bivša osuđena lica u komunikaciji sa formalnim

institucijama poput Centra za socijalni rad, Republičkog fonda za penzijsko i zdravstveno osiguranje,

Nacionalne službe za zapošljavanje, matične opštine korisnika, ali i sve druge institucije i

organizacije kojima korisnik ima potrebu da se obrati. U većini slučajeva, korisnici nisu dovoljno

informisani o tome gde se nalazi institucija koja im je potrebna, na koji način mogu da ostvare svoja

prava i koja dokumenta su im neophodna u cilju ostvarivanja tih prava. Isto tako, često su imali

55

problem da adekvatno komuniciraju sa raznim službenicima i popune neophodne obrasce i

formulare.

Od materijala za rad su se koristili primeri uplatnica, primeri prijave za posao ili pisane molbe

za ostvarivanje nekog prava. Za svaki od formulara korisnik bi dobijao upute kako da ih popuni, a

potom to samostalno činio. Nakon toga, organizovan bi bio odlazak sa korisnikom u neku instituciju.

Formulare koje treba da popuni, korisnik bi popunjavao na licu mesta, sam ili uz podršku i pomoć

volontera kada je to bilo potrebno. Nakon svakog ovakvog terena, njihova motivacija za dalji rad bila

je vidno veća.

5.8.2. Opismenjavanje i traženje posla

Korisnici programa opismenjavanja bili su uključeni u program aktivnog traženja posla, čiji

je primarni cilj bio pronalaženje adekvatnog zaposlenja u što kraćem vremenskom periodu, kako bi

korisnik mogao samostalno da se izdržava i živi u skladu sa svojim potrebama. Ovaj program

obuhvata pomoć u izradi radne biografije, obuku i pripremu za razgovor sa poslodavcem, pomoć pri

traženju posla i podršku nakon zaposlenja. Kako bismo ih uključili u ovaj program, korisnici su se

na radionicama opismenjavanja upoznavali sa time kako izgleda pisanje radne biografije. Sa onima

koji su uspeli da savladaju osnovnu pismenost pristupilo bi se čitanju oglasa za posao, pretraživanju

poslova na internetu, a kao domaće zadatke dobijali su da obrate pažnju na natpise na radnjama koje

traže radnike.

56

5.8.3. Opismenjavanje i socijalne mreže

Na radionicama su, u procesu opismenjavanja, pored uobičajenih sredstava za opismenjavanje

korišćeni računar, tablet i mobilni telefon, što je omogućilo korisnicima da se bliže upoznaju sa

radom na računaru, programima i internet pretraživačima, ali i da koriste SMS poruke i socijalne

mreže. Većini korisnika primarno sredstvo komunikacije sa vršnjacima su, pored telefona, upravo

društvene mreže i uključivanje u taj svet, nekima od njih, omogućilo je da se osete prihvaćeno. Sa

naučenom latinicom, mogli su samostalno da formulišu odgovore na poruke, traže željene sadržaje

i na taj način sebi obezbede još jednu platformu za uključivanje u društvo. Nekima je upravo želja za

ovim vidom komunikacije i korišćenje SMS poruka bila prvobitna motivacija za uključivanje u proces

opismenjavanja. Osim toga, dostupnost računara i tableta na kraju radionice motivisala ih je da

dolaze na radionice i poštuju pravila.

5.8.4. Opismenjavanje i emotivna potpora

Iako je program prvenstveno edukativnog karaktera, predstavlja i školu za usvajanje životnih

veština i pripremu za život na slobodi. Na radionicama je često dolazilo do iskazivanja dubokih

emocija ili frustracija od strane korisnika. Kao najčešći problemi pojavljivali su se frustracija usled

nedostatka materijalnih sredstava, odbacivanje od strane okruženja, loši porodični odnosi ili tuga

zbog nedostatka istih. Pesme, članci i filmovi, koji su pored redovnih materijala korišćeni na

57

radionicama često su predstavljali osnovu za započinjanje razgovora na određene teme ili pomagali

u prevazilaženju emotivnih poteškoća korisnika. Ipak, za sve veće probleme bili bi upućeni na

psihološko savetovalište. U tim situacijama korisnici bi paralelno dolazili u savetovalište i u

program, što je omogućilo da proces opismenjavanja ne trpi zbog nekih emotivnih ili psiholoških

problema. Takođe, SOS linija je bila veoma značajna u pružanju emotivne podrške u kriznim

situacijama. Znali su da uvek mogu da pozovu i budu saslušani ako imaju neki problem a taj dan ne

dolaze na radionicu ili u savetovalište. Sve to, stvorilo je osećaj da imaju podršku u svakom trenutku,

a što je dalje veoma pozitivno uticalo na njihovu motivaciju da ostanu u programu. Kako su i sami

navodili, neki od njih su prvi put osetili da se neko brine o njima.

5.9. Izgradnja odnosa, motivacija i problemi u radu sa korisnicima

Tokom rada sa korisnicima akcenat je bio na izgradnji dobrog odnosa koji bi omogućio da

prođu kroz program na odgovarajući i kvalitetan način, a samim tim budu motivisani za rad na

ostvarivanju zadatih ciljeva. Problema u radu sa korisnicima nije bilo u velikoj meri, jer je dosta

vremena posvećeno upravo izgradnji dobrog odnosa sa njima. S obzirom na specifičnost korisnika

programa, kao i činjenice da su mnogi od njih već imali teškoće u učenju, uspostavljanje dobrog

odnosa, kao i prevazilaženje jaza između edukatora i korisnika predstavljao je jedan od osnovnih

ciljeva programa. Ceo proces koji su korisnici prošli tokom rada na programu opismenjavanja bio je

zasnovan na „partnerstvu“ i zajedničkom radu, što je podrazumevalo da su korisnici bili neposredno

uključeni u kreiranje svake radionice. Na taj način, dobar odnos koji je uspostavljen iskorišćen je da

58

bi se korisnici motivisali i ujedno pripremili za rad koji je podrazumevao disciplinu i poštovanje

dogovorenih pravila.

Za uspeh programa, važno je bilo stvoriti motivaciono okruženje za učenje, pokazivati

interes za korisnike, a pre svega strpljenje u radu sa njima. Korisnicima je bio dragocen osećaj da su

dobrodošli i da je organizatorima stalo do njih. Nedostatak samopouzdanja i nedovoljno izgrađena

pozitivna slika o sebi se negativno odražavaju na uspeh u obrazovanju, pa su pokazivanje podrške i

motivisanje polaznika važni aspekti procesa učenja. Pružanjem podrške uvažava se životno iskustvo

polaznika i njihova postojeća znanja i veštine.

Na samom početku uspostavlja se disciplina i kreira dogovor o vremenu dolaska na

radionice, vremenu trajanja radionica, ali i način rada koji je u potpunosti prilagođen korisnikovim

individualnim potrebama i interesovanju. S obzirom na njihove godine i teškoće sa kojima se

suočavaju u svakodnevnom životu potrebno je pronaći vreme i način koji će najviše odgovarati

svakom korisniku ponaosob.

Zbog problema u radu sa nekim korisnicima i sporog napredovanja u procesu

opismenjavanja petorici korisnika testiran je nivo inteligencije. Ispostavilo je da se u jednom slučaju

radilo o veoma niskom nivou inteligencije, jedan je bio na granici proseka, jedan malo ispod proseka,

dok su dva korisnika bila u granicama proseka. Kod korisnika koji su bili malo ispod proseka i na

granici primetno je da su odrasli bez roditeljskog staranja, većinom na ulici u loše socijalnom

okruženju, pa se loš rezultat na testu inteligencije može povezati više sa posledicama lošeg

odrastanja i slabim socijalni stimulacijama.

Veliki doprinos u sprečavanju problema imala je i dobra obučenost i pripremljenost

edukatora i celog tima koji je bio uključen u realizaciju programa. Zahvaljujući saznanjima koja su

59

stekli na obuci, edukatori su se uspešno snalazili u situacijama kada se javljao problem u radu sa

korisnikom. Ukoliko je postojao ozbiljniji problem vezan za napredovanje korisnika ili za njegovo

ponašanje na radionici, edukatori su zajedno sa ostalim članovima tima to rešavali u okviru internih

i eksternih supervizija.

5.10. Interne i eksterne supervizije

Za edukatore koji su bili uključeni

u rad sa korisnicima su od velikog značaja

bile interne i eksterne supervizije koje su

se sprovodile tokom realizacije projekta.

Interne supervizije su se organizovale na

nedeljnom nivou. Organizovali su ih

koordinator projekta i asistent

koordinatora. Svakog petka popodne svi

volonteri koji rade na programu bili bi

prisutni na internim supervizijama. U dva

sata, koliko su uglavnom trajale

supervizije, iznošeni su problemi na koje

su edukatori nailazili tokom rada sa Fotografija sa supervizije.

60

korisnicima i dileme koje su imali, ali su i davani predlozi kako da se program unapredi. Posebno

korisno bila je razmena iskustva i znanja, gde su volonteri jedni drugima pružali podršku i savete.

Svi problemi i nedoumice koji se ne reše na intervizijama ostajali su za eksterne superviziore i

sastanke sa njima.

Tokom realizacije projekta organizovane su tri eksterne supervizije sa učiteljicom i

psihologom kao supervizorima, koji su od početka bili uključeni u projekat, i koji su osmislili i

realizovali obuku na početku realizacije programa. Eksterne supervizije su bile slične internim

supervizijima u okviru njih su se, sa edukatorima koji su bili uključeni u rad sa korisnicima,

koordinatorom projekta i njegovim asistentom, razmatrali problemi u radu sa korisnicima, dinamika

rada i moguća unapređenja programa. Na ovim supervizijama su edukatori izveštavali supervizore o

tome kako su prošle radionice, da li je bilo problema, sa čime su se suočavali i kakav su efekat na njih

imale radionice. Cilj ovih supervizija bio je da se razmene informacije, markiraju poteškoće, daju

predlozi za poboljšanje, ali i omogući edukatorima da ispričaju ono što im je bilo važno vezano za rad

sa korisnicima kako bi se preveniralo njihovo sagorevanje.

61

Opismenjavanje predstavlja samo deo integrativnog modela rada sa mladima koji napuštaju

vaspitno – popravni dom koji sprovodi organizacija NEOSTART. Paralelno, proces opismenjavanja

prate i druge aktivnosti pomoću kojih se rešavaju ostali problemi sa kojima se korisnici suočavaju na

slobodi. Kako je već pominjano u prethodnom delu, uglavnom se radi o neposedovanju ličnih

dokumenata, nemanju stalnog prebivališta, porodični odnosi su loši, suočavaju se sa različitim

poteškoćama prilikom pronalaženja zaposlenja, često se teško i prehrane u toku dana itd. Jasno je da

nije dovoljno samo opismeniti mladog čoveka, kada na primer, bez ličnih dokumenata i dalje ima male

šanse na tržištu rada. Zbog toga je važno

sve vreme sa njima raditi paralelno na

rešavanju i drugih problema.

Prilikom razvijanja takvog

modela koristili smo iskustvo koje smo

stekli tokom rada sa punoletnim

korisnicima. U osnovi, obe starosne

grupe se suočavaju sa sličnim

problemima, samo im u rešavanju istih

treba prići malo drugačije, upravo u

odnosu na godine. Za mlade je potrebno

više energije i više savetodavnog rada. Fotografija sa terena sa jednim od korisnika.

62

Čini se da i dalje nisu u potpunosti svesni svoje odgovornosti i posledica ponašanja. Pored toga,

njihovo poverenje se teže dobija, ali se zato mnogo može postići ako ga ukažu. Takođe, bili smo

spremni da slušamo njihove predloge i sugestije, osluškujemo potrebe i trudimo se na njih da

odgovorimo, što je dodatno ukazivalo na to kako model treba da se razvija.

Sam prostor u kome se sprovode aktivnosti predstavlja nešto posebno. On podseća na dnevnu

sobu toplog doma, a svaki korisnik zna da je dobrodošao uvek i da sem konkretne pomoći i podrške

u rešavanju nekog problema uvek može dobiti razumevanje, ohrabrenje, toplu reč ali i topli obrok

koga često budu lišeni.

Samim tim, kada vide da je nekome stalo do njih i da se ne svodi sve na jednu aktivnost, već

je tu i podrška u svakodnevnom životu, njihova slika o sebi postaje bolja. Osećaju da vrede i nekome

znače. Na taj način mi dobijamo jednog dobrog i korisnog člana društva, koji će na sve ono dobro što

mu pružamo uzvratiti onim najboljim u sebi.

Kako su svi naši programi nastajali na osnovu potreba koje smo prepoznavali kod korisnika

sa kojima smo radili, verujemo da ćemo vremenom otkrivati još neka životna polja u kojima ćemo

moći da pružimo podršku. Do tada, razvijamo postojeće i svakim novim danom borimo se za jednog

mladog čoveka više u prosocijalnim društvenim krugovima.

63

64

1. Kandić–Popović, Z. (2007). Krivično pravo – opšti deo. Beograd: Fakultet za sepcijalnu

edukaciju i rehabilitaciju.

2. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično – pravnoj zaštiti maloletnih lica,

Službeni glasnik PS, 85/05.

3. Jovašević, D. (2006). Osnovne karakteristike novog maloletničkog krivičnog prava Republike

Srbije. Zbornik Pravnog Fakulteta Sveučilišta u Rijeci, 27(2), str. 1055-1087.

4. Soković, S. (2010). Zavodske vaspitne mere – mesto u sistemu krivičnih sankcija, osnovne

karakteristike i problemi izvršenja. U: Žunić – Pavlović, V., Kovačević – Lepojević, M. (ur) Prevencija i

tretman poremećaja u ponašanju. Beograd: Univerzitet u Beogradu, str. 193-216.

5. Ljubičić, M. (2007). Analiza dosijea maloletnih prestupnika: pilot studija o porodičnoj

patologiji. Socijalna misao, 54(2), str. 82-115.

6. Ljubičić, M. (2010). Psihopatologija maloletnih prestupnika: porodični i društveni uticaji.

Sociološki pregled, 44(2), str. 205-20.

7. Pravilnik o kućnom redu vaspitno – popravnog doma, Službeni glasnik RS, 71/06.

8. United Nations (2002). United Nations millennium declaration. Resolution adopted by the

General assembly. Preuzeto sa: http://www.un.org/millennium/declaration/ares552e.pdf, stranici

pristupljeno 21.01.2017.

65

9. Wagner, D. (2011) What happened to literacy? Historical and conceptual perspectives on

literacy in UNESCO. International Journal of Educational Development, 31, pp. 319–323.

10. Klementović, J., Terzić, D. (2013). Rana pismenost iz perspektive učitelja i vaspitača. Nova

škola, XI. Preuzeto sa: http://www.pfb.unssa.rs.ba/Casopis/Broj11/CasopisBr11.htm, stranici

pristupljeno 27.01.2017.

11. Mitrović, M. (2010). Pismenost i obrazovanje: perspektive Novih studija pismenosti. Filozofski

fakultet Univerziteta u Beogradu.

12. Hull, A. G., Hernandez, G. (2008). Literacy. In B. Spolsky, M. Hult, (eds.) The handbook of

Educational Linguistics. Oxford: Blackwell publishing, pp. 328-340.

13. Cenčić, M. (2000). Preučevanje poučevanja pismenosti. Sodobna pedagogika, 51/117, 2, str:

38-51.

14. Freire, P. (1991) Adult literacy key to life-long learning. Albany: The University of the State.

15. Lind, A., Johnson, A. (1990). Adult Literacy in the third World: A review of objectives and

strategies. Nairobi: African Association for literacy and Adult Education Press.

16. Republički zavod za statistiku (2013). Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u

Republici Srbiji 2011: školska sprema, pismenost i kompjuterska pismenost. Beograd: Republički zavod

za statistiku

17. Demografski pregled (2003). Slika nepismenosti u Srbiji. Ministarstvo za socijalna pitanja u

saradnji sa Centrom za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd i Društvom

demografa Srbije.

66

18. UNDP Srbija (2006). Pod rizikom: Socijalna ugroženost Roma, izbeglica i interno raseljenih lica

u Srbiji. Preuzeto sa: http://www.inkluzija.org/biblioteka/Izvestajpodrizikom.pdf, stranici

pristupljeno 27.01.2017.

19. ADULT LITERACY (1996). Manual for Training of Instructors and Supervisors of Functional

Adult Literacy in Uganda. Ministry of Gender and Community Development. ThE REPUBLIC OF

UGANDA. http://unesdoc.unesco.org/images/0023/002385/238561E.pdf, stranici pristupljeno

27.01.2017.

20. Jovanović, V. (ur.)(2013). Obrazovna inkluzija dece romske nacionalnosti. Beograd: Centar za

obrazovne politike.

21. Medić, S. (2012). Škola, školski tim i nastavnik: Priručnik za nastavnike. Projekat „Druga

šansa“Razvoj sistema funkcionalnog osnovnog obrazovanja odraslih u Srbiji koji realizuje GOPA

Konsaltants (GOPA Consultants).

22. Milatović, V. (2005). Metodika nastave početnog čitanja i pisanja. Beograd: TOPY.

23. Stojić-Janjušević, D. (1967). Nastava početnog čitanja i pisanja. Beograd: Vuk Karadžić

68