„Nikola, Nikola.“ Zvuk me je naterao da napustim dnevnu dozu meditacije i zevanja kroz prozor. Lagano do Ljiljane. Ima

zabrinuti izraz, želim da znam šta se dešava. „Tu, ispod, pogledaj.“ Ispod ormana. Pri pragu na ulazu za kupatilo. U sobi gde je drugo biće spavalo. Magla je kružila po obodu

zidova. Zagledao sam se. Upire ka donjoj fioci, između ormana i poda gde stoji malo prostora. Bez reči sam se sagnuo i šakom krenuo da proveravam unutrašnjost praznine, tamo gde se mrak skrivao. Sestra je stajala pored mene, a ja sam čučao, kao da je prošlo nekoliko godina. Nema ništa. Prazan prostor i prašina.

„Nema.“ Krenuo sam da napuštam mrak kad sam osetio ubod. Trn od ivice drveta se zabio negde u kožu. Više kao

neprijatnost nego bol. Izvukao sam šaku. Orman je stajao, a prst je bio dobro. Sutradan sam ponovo čuo kako me zove. „Nikola, Nikola.“ Glas me je zvao iz sobe u kojoj je drugo biće spavalo. Da bi došao morao sam kročiti kroz niz prostroija,

kao senka, igrajući oko prolaza i vrata. Morao sam da obiđem i jedan ogroman krevet baš na sred sobe da bih došao do ugla. Tamo me je ona čekala. Tu je bio i orman. Samo, ovog puta, nešto je stvarno bilo ispod. Mračan prostor, iako jedva tri prsta odvojen od parketa, ali nešto se pomeralo. Dve male noge. Ljudske noge. Trebao sam da zastanem i sa nepoverenjem u svoja čula da se zamislim, ali nisam. Zašto me ovo ne začuđuje? Nikada u životu nisam video dve male funkcionalne ljudske noge veličine kao moja dva kažiprsta. Igračka? Halucinacija? Odlučio sam da verujem kako je ovo prava stvar, nešto živo i realno. Uspeo sam da nakrvim orman svetlih braon boja. Telo je izmilelo. Selo pored. Ćutalo.

„Mislim da treba da je ostavimo.“ Klimnuo sam i potvrdio. Čim je i Liljana može videti, nema sumnje da ovo stvarnost i to ništa

neuobičajna. Neka ostane tu. Malo žensko telo. Sa malim crnim čizmama, i crnim pantalonama. Majcom i jaknom. Sa šiškama. Neka je tu.

Sledeće jutro Ljiljana me probudila. Ne znam ni da li sam spavao, ili da li je uopšte prošlo vremena. Kao da imam neke čudne skokove u budućnost, a usput se ništa ne dešava. Juče se jedino sećam da smo je otkrili, ali posle, nema ničega. Zajdeno smo otišli da obiđemo novog sustanara, tj. sustanarku. Onu veličine moje šake. Međutim, mala žena je porasla. Visoka sada, pa skoro do vrha druge fioke, a orman ih je imao ukupno pet. Sva u crnom, ćutala je. Garderoba na njoj se srazmerno povećala. Niko reč nije progovarao. Osetio sam strepnju. Neka čudna otupela jeza, hvatao me strah, ali nisam shvatao zašto. Ona je nemo stajala i levom rukom se pridžavala za orman. Da li zbog toga što smo brat i sestra, odmah smo znali šta nam je činiti, a ja sam i izgovorio.

„Ne smemo ostati ovde.“ Ovo telo je sa drugog sveta, ili već odakle. Nismo smeli rizikovati, treba na brzinu da se spakujemo.

Moramo da pobegnemo pre nego što na na baci neko zlo , iako sam se pitao da li je uopšte sposobna za to. Osećaj nas tera. U roku od par sati smo otišli. Živećemo sa našom babom. Njen stan je prijatan, ima dosta knjiga, prostran je. Nismo nikada kod nje odsedali, zato će ipak biti malo neprijatno. Ima suviše bele šuplje svetlosti u tom stanu, kao da sam u svetu duhova.

Počeo sam da pišem, ali samo u snovima. Dok sam spavao pisao sam zagonetne priče, a preko dana kušao život i iskustvo postojana. Moja sestra je prenela krevet u dnevnu sobu, pored ogromnog okruglog stola. Ne znam šta je radila, ali bila je efikasna. Prošlo je par meseci u kojima nisam izlazio iz kuće. Izjedala me činjenica bežanja iz sopstvenog doma, jesam li uopšte dostojan. Podgrevao me strah, šta ako nije izabrala našu kuću tek tako. Slučajno. Pokušavao sam da ne mislim.

U jednom od mojih snova, kad nisam pisao, hodao sam nekim čudnim gradom. Crn i žut preko noći, a siv danju. Zašao sam u neki bar, ili klub, ne znam. Bilo je prijatno, ja i par drugara. Pili smo piva, slušali dobru muziku. Dok sam bauljao kroz gužvu, naleteo sam na nju. Sve vreme bilo mi je muka. Zahtevalo se od mene da budem dobar sa drugima. Jurio sam nešto. Osmehnula mi se i pitala.

„Pa gde si ti?!“

Umesto straha osetio sam nalet olakšanja, brinuo sam bez razloga. Ona je jedna mala, prelepa devojka. Povela se priča gde sam navodio i izmišljao svakave anegdote. Sudbina i alkohol su očigledno hteli da te noći budemo zajedno. Moram da priznam, tako se i desilo. Sutradan u krevetu dok sam se budio u sobi ispunjenom praznom belom svetlošću, nalazio sam nove mirise. Sećanja na njene zube. Sećanja na čašu vode. Snovi.

Najazad jednog letnjeg dana, skupio sam hrabrosti da izađem. Odlučio sam se da odem do akva kluba. Tako su ga zvali.Jedna velika zgrada na otovrenom, ima ljudi, koktela, vodenih zanimacija. To je hibrid vodenog parka i kluba na plaži. Dosta lepih ljudi. Naravno da bih stigao do njega, morao sam proći kroz nekoliko prolaza od plastike i PVC-a, sve nešto valjkastog oblika. Šta ću, to je najbolje mesto u gradu. Uspeti se uz stepenice nadvožnjaka, preći most, ali već na tom potezu se mogu naći grupice kako bleje, čavrljaju, prolaze. Neću biti sam, a i ne želim, tri meseca sam proveo u izolaciji. Jedino što me je spasilo su snovi.

Ušao sam. Krenuo da se okrećem, takav sam, uvek osmatram šta je, gde je. Sigurno će biti neki prijatelji, poznanici. Levo sam zakosio glavu. Dugo nisam video Branu, niti Sanju, kakvi dobri ljudi. Ima u njima nešto blesavo. Znaju da uživaju, kad bih i ja tako mogao. Pa dobro, i moći ću. Hm, desno. Da, da svuda ima lepog sveta. Levo. Dobro nije problem, spustiću se pa da naručim piće. Baš me zanima, možda je tu. Ona. Nekakva strepnja mi se javlja kad god se setim njenog tajanstvenog prikazivanja. Grči mi se prvi trbušnjak iznad prepona.

„Pa gde si ti.“ Te reči.Te reči. Lagano se okrećem. Da li je? Ona? Kakvo olakšanje. To je Ivana. Jedno divno stvorenje i dobara drugarica. Malo smo popričali. Došao je i

njen otac koga sam poznavao. On se navodno razume u mistične stvari i u zvezde. Ispričao sam mu o događju u kući, s ormanom i svim ostalim. Saslušao me je, ali nazirala se sumnja. Tvrdi da se našao sa mojojm tetkom, otišli su zajedno da provere, ali nije bilo ničega. Objasnio sam da mi ništa nije bilo čudno tih dana, ali to i jeste problem. Ja znam da se to ne dešava svake nedelje i opet sam imao osećaj koji je govorio drugačije. Kaže, najbolje da se suočiš sa tim. Insistirao je da se oslobodim crnih misli. Ponovo sam objasnio, a i dodao da me je strah da se vratim u kuću. Hteo je da me odvede. Najbolje da se sam uverim.

Oklevao sam, ali popustio. Krenuli smo da izlazimo. Počelo je da se rađa olakšanje. Iz nekog razloga sam mu verovao, okrenuo sam se, hteo već nešto da dobacim. Međutim.

Ona! Krenulo je naglo, srce. Pritisak. Ukočeno sam stao. Ljudi prolaze oko nje kao da ne postoji. Izrasla je u punu ljudsku veličinu. Njene oči su iste kao u snovima, okreće ih ovamo. Prepoznala me je, ali nastavlja da ćuti i gleda. Naravno, idalje u istoj garderobi, crna devojka sa šiškama. Da li je imala dovoljno vremena da nauči naš jezik? Šta? Nisam smeo da se pomaknem, hladan znoj je krenuo niz leđa, bol u desnom plućnom krilu. Ne mogu da dišem. Brzo, nešto, brzo, ovo nije dobro. Mrak i praznina iz koje je iznikla su rasli i širili se po celom telu. Osetio sam da me je neko uhvatio kako sam krenuo da padam. Ona je naglo skrenula i otišla u masu. Jedva sam koračao, a koračao sam satima. Ivanin otac mi je pomogao. Kad smo stigli do babe, obratio sam se svetom kreatoru. Izgovarao sam molitve.

Zaspao sam nakon jednog specijalnog čaja. Sanjao sam da se vraćam po kiši. Ponovo taj grad sa crnim i žutim svetlima. Bilo je šest ujutru, ali idalje je bio mrak, ne shvatam zašto. Stalno gledam u telefon. Nedostaje jedan veliki deo mog bića, nešto ga je otkinulo i odnelo u nepoznato. Jesam li se borio sa demonima, i koliko dugo? Telefon, telefon.

Snovi se čine stvarnijim od jave, razumem ih više od ovog prazanog sveta straha i čuda. U njima nema takve jeze, samo čist bol i crnina, a to je bolje, opipljivije.Više ne znam kada sanjam, niti

kada sam budan.