I I RAZLIKE U OPŠTOJ PERSPEKTIVI I RAZLIKE U TERAPIJI

1. Geštalt terapija i trendovi u psihoanalizi

Psihoterapija koju smo izložili u prethodnim poglavljima naglašava sledeće: koncentrisanje na strukturu aktuelne situacije; očuvanje integriteta stvarnosti pronalaženjem suštinskih odnosa između socio-kulturnih, bioloških i fizičkih faktora; eksperimentisanje; podržavanje kreativne moći pacijenta u cilju reintegracije otuđenih aspekata. Sada bi bilo korisno da ukažemo čitaocu da je svaki ovde pomenuti element poznat u istoriji psihoanalize; i uopšte govoreći, sinteza ovih elemenata predstavlja savremeni trend. Baveći se transferom potisnutih osećanja na analitičara, Frojd je prorađivao aktuelnu situaciju; a oni koji govore o “interpersonalnosti”, na još obuhvatniji i sistematičniji način bave se analiziranjem strukture aktuelnog intervjua. Danas većina analitičara praktikuje “analizu karaktera”, koju je Rajh prvi sistematično razvio i koja se uglavnom sastoji od deblokiranja putem analize strukture posmatranog ponašanja. A što se tiče strukture mišljenja i predstave, Frojd nas je tome temeljno naučio u Tumačenju snova, jer je svaka simbolična interpretacija koncentrisana na strukturu sadržaja. Dobar lekar ozbiljno shvata psihosomatsko jedinstvo i jedinstvo društva i pojedinca i to nisu samo prazne priče. Osim toga, na razne načine, počev od primitivnih “odigravanja scene” i Ferencijevog “aktivnog metoda” do skorašnjih “vegeto-terapije” i “psihodrame”, eksperimentalne metode su se koristile ne samo za katarzičko oslobađanje od napetosti, već i za ponovno učenje. I konačno, Jung, Rank, progresivni edukatori, terapeuti igrom i drugi, uveliko su se oslanjali na kreativno izražavanje kao načina za reintegraciju; a posebno je Rank isticao kreativni akt kao suštinu psihološkog zdravlja. Ono što bi mi dodali jeste jednostavno sledeće: insistiranje na reintegraciji psihologije normalnog i abnormalnog i samim tim na ponovnoj proceni onoga što se smatra normalnim psihološkim funkcionisanjem. Izrazićemo ovo nešto dramatičnije: od samog početka Frojd je ukazivao na neurotične elemente u svakodnevnom životu, te su on i drugi u sve većoj meri otkrivali iracionalne osnove mnogih institucija; sada smo opisali pun krug i usuđujemo se da kažemo da psihoterapijsko iskustvo i reintegracija neurotičnih struktura često daju bolju informaciju o stvarnosti nego neuroza normalnosti. Rekli smo da je, generalno govoreći, psihoterapijski trend usredsređivanje na strukturu aktuelne situacije. S druge strane, psihoterapija (i njen istorijat) utiče na drugačije vidjenje aktuelne situacije. I sa sve većom usmerenošću terapije na stvarno ovde i sada, sve više postaju nezadovoljavajuće naučne, političke i lične predrasude o tome šta je to ”stvarnost”, bilo da je ona perceptualna, društvena ili moralna. Razmislite jednostavno o tome kako jedan lekar čiji je cilj da “pacijenta prilagodi stvarnosti”, može otkriti, kako se tretman odvija (i kao što se odvijao već pola veka), da “stvarnost” počinje da izgleda vrlo različito od njegove

9

sopstvene ili opsteprihvaćene predrasude; i tada on mora da preispita i koriguje svoje ciljeve i metode. U kom pravcu on mora da ih koriguje? Treba li da predloži neku novu normu ljudske prirode, kojoj će pokušati da prilagodi svog pacijenta? Ovo je upravo ono što su neki terapeuti radili. U ovoj knjizi pokušaćemo nešto umerenije: posmatraćemo razvoj aktuelnog iskustva kao samostalni kriterijum; to jest, dinamičku strukturu iskustva nećemo smatrati pokazateljem nečeg ”nesvesno” nepoznatog ili simptoma, već ćemo je posmatrati kao nešto što je značajno samo po sebi. Ovo znači baviti se psihologijom bez prethodnog procenjivanja o normalnom i abnormalnom i sa ovog stanovištva, psihoterapija nije metod korekcije, već rasta.

2. Geštalt terapija i Geštalt psihologija

S druge strane, razmotrimo naš odnos prema psihologiji normalnog. Mi se bavimo osnovnim uvidima Geštalt psihologije: odnosom figure i pozadine; značajem tumačenja koherentnosti ili rascepa figure u totalnom kontekstu aktuelne situacije; definitivnom strukturisanom celinom koja nije previše inkluzivna, a nije ni samo atom; aktivnom, organizujućom silom smisaonih celina i prirodnom tendencijom ka jednostavnosti forme; tendencijom nezavršenih situacija da se okončaju. Šta bi ovome još mogli dodati? Razmislite, na primer, o unitarnom pristupu, kako bi ozbiljno shvatili nesvodljivo jedinstvo socio-kulturnog, biološkog i fizičkog polja u svakom konkretnom iskustvu. Naravno, glavna teza Geštalt psihologije glasi: neophodno je uvažavati celovitost fenomena koji se pojavljuju kao jedinstvene celine, a oni mogu biti analitički podeljeni na delove samo po cenu uništavanja onoga što je neko imao nameru da proučava. Primenom ove teze pretežno u laboratorijskoj situaciji u kojoj se proučavaju percepcija i učenje, čime su se psiholozi normalnog bavili, mogu se otkriti mnoge zadivljujuce istine i može se pokazati neadekvatnost psihologija asocijacija i refleksa itd. Međutim, ne postoji opasnost od potpunog odbacivanja uobičajenih naučnih pretpostavki, zato što sama laboratorijska situacija postavlja ograničenja u pogledu toga koliko daleko će neko razmišljati i šta će otkriti. Ova situacija je totalni kontekst koji određuje značenje onoga što se pojavljuje, a ono što se pojavljuje u okviru ograničenja jeste formalni i statički kvalitet svojstven većem delu geštalt teorije. Malo je toga rečeno o dinamičkom odnosu figure i pozadine ili o urgentnoj sekvenci u kojoj se figura brzo transformiše u pozadinu, kako bi se sledeća figura pojavila, sve dok se ne dostigne vrhunac kontakta i zadovoljenje, čime se vitalna situacija zaista završava.

Ipak, kako je uopšte bilo moguće više reći o ovim stvarima? Zapravo, kontrolisana laboratorijska situacija nije situacija od vitalnog značaja. Jedini koji je suštinski zainteresovan jeste eksperimentator, ali njegovo ponašanje nije predmet proučavanja. Sa hvale vrednom revnošću da budu objektivni, geštaltisti su izbegavali, ponekad sa komičnom objavom puritanstva, sve ono što ima veze sa strašću i interesovanjem; oni su se bavili analizom rešavanja ne baš gorućih

10

ljudskih problema. Često je izgledalo da oni zapravo govore kako je sve relevantno u polju celine, osim onih faktora koji su ljudima zanimljivi; oni su “subjektivni” i irelevantni! Ipak, s druge strane, samo ono što je interesantno, stvara snažnu strukturu. (U pogledu eksperimenata sa životinjama, međutim, ovi faktori urgencije i interesa, nisu irelevantni, naročito ako se uzme u obzir da majmuni i pilići nisu baš poslušni laboratorijski subjekti.) Krajnji ishod je, naravno, taj da je Geštalt psihologija sama po sebi ostala irelevantna i izolovana od savremenih pokreta u psihologiji, psihoanalizi i njenim ograncima, jer ovi nisu mogli da izbegavaju urgentne zahteve – terapije, pedagogije, politike, kriminologije i dr.

3. Psihologija “svesnog” i “nesvesnog”

Ipak, to što su psihoanalitičari zaobilazili Geštalt psihologiju imalo je krajnje nepovoljne posledice, jer Geštalt psihologija nudi adekvatnu teoriju svesnosti, a psihoanaliza je od samog početka bila ometena nepostojanjem adekvatnih teorija svesnosti, uprkos činjenici da je povećanje svesnosti oduvek bio glavni cilj psihoterapije. Različite psihoterapijske škole koncentrisale su se na različite metode povećanja svesnosti, bilo rečima, mimičkim mišićnim vežbama, analizom karaktera, eksperimentalnim društvenim situacijama ili preko kraljevskog puta snova. Gotovo na samom početku Frojd je otkrio značajne istine o”nesvesnom” i one su dovele do briljantnih uvida o psihosomatskom jedinstvu, o ljudskim karakterima, o međuljudskim odnosima u društvu. Ali nekako, sve ovo se nije povezivalo u zadovoljavajuću teoriju selfa, a razlog za to je, po našem uverenju, nerazumevanje tzv. “svesnog” života. U psihoanalizi i u mnogim njenim ograncima (sa izuzetkom Ranka) još uvek se smatra da svesnost pasivno prima utiske ili dodatno asocira utiske ili racionalizuje ili verbalizuje. Ona je ta na koju se utiče, ona reflektuje, priča, a zapravo ne radi ništa. U ovoj knjizi ćemo dakle, kao psihoterapeuti koji se pozivaju na Geštalt psihologiju, proučavati teoriju i metod kreativne svesnosti, formaciju figure/pozadine, kao koherentno središte značajnih, ali nepovezanih uvida o “nesvesnom” i neadekvatnog pojma “svesnog”.

4. Reintegracija psihologija “svesnog” i “nesvesnog”

Kada, međutim, insistiramo na unitarnim tezama, na kreativnosti strukturisanih celina itd., ali ne u nezanimljivim laboratorijskim uslovima, već u

urgentnim situacijama psihoterapije, pedagogije, ličnih i društvenih odnosa, tada iznenada otkrivamo da idemo vrlo daleko – da smo povučeni i da smo nagnani vrlo daleko – u pogledu odbacivanja mnogih opsteprihvaćenih pretpostavki, podela i kategorija, pošto su one u osnovi neprihvatljive, zato što “rasturaju u paramparčad i poništavaju stvar koju je trebalo proučavati” . Umesto da budu istine koje govore o prirodi stvari, mi smatramo da su upravo one izraz

11

neurotičnog rascepa u pacijentu i u društvu. A skretanje pažnje na osnovne pretpostavke koje su neurotične, pobuđuje anksioznost (i kod autora i kod čitalaca). U neurotičnom rascepu, jedan deo ličnosti ostaje u nesvesnom ili se hladnokrvno priznaje, ali je daleko od svake zainteresovanosti ili se oba dela brižljivo izoluju jedan od drugog i čine se nevažnim jedan drugome, na takav način izbegavajući konflikt i održavajući status quo. Ali ako u urgentnoj sadašnjoj situaciji, bilo u lekarskoj ordinaciji ili u društvu, čovek koncentriše svesnost na nesvesni deo ili na “irelevantne” veze, tada se povećava anksioznost, što je rezultat inhibiranja kreativnog ujedinjenja. Ovim metodom tretmana ostvaruje se sve bliži i bliži kontakt sa sadašnjom krizom, sve dok se osoba ne identifikuje, rizikujući skok u nepoznato, sa nastupajućom kreativnom integracijom rascepa.

5. Plan ove knjige

Ova knjiga se koncentriše na pokušaj da se protumači niz ovih osnovnih teorijskih neurotičnih dihotomija, kako bi se došlo do teorije selfa i njegove kreativne aktivnosti. Počećemo od problema primarne percepcije i stvarnosti preko razmatranja ljudskog razvoja i govora do problema društva, morala i ličnosti. Istovremeno skrećemo pažnju na sledeće neurotične dihotomije od kojih su neke univerzalne, neke su se razrešile tokom istorije psihoterapije, ali su inače još uvek prisutne, a neke su (naravno) predrasude same psihoterapije.

“Telo” i “um”: ovaj rascep i dalje postoji, iako oni najbolji medju lekarima prihvataju psihosomatsko jedinstvo. Pokazaćemo da su navika i konačno, nesvesna opreznost u slučaju hronične opasnosti, naročito ako postoji pretnja organskom funkcionisanju, učinili ovu obogaljujuću podelu neizbežnom i gotovo endemičnom, rezultirajući u kulturi lišenoj radosti i lepote (Poglavlje 3).

“Self” i “spoljašnji svet”: ova podela je stvar uverenja koje je jednobrazno rasprostranjeno u savremenoj zapadnoj nauci. Ona je povezana sa prethodnim rascepom, ali možda više naglašava opasnosti političke i interpersonalne prirode. Na žalost, upravo oni koji su u istoriji novije filozofije ukazivali na apsurdnost ove podele, uglavnom su i sami bili zaraženi nekom vrstom mentalizma ili materijalizma (Poglavlja 3 i 4).

“Emotivno” (subjektivno) i “stvarno” (objektivno): ovaj rascep je takođe stvar opšteg naučnog uverenja i povezan je sa prethodnim. On je rezultat izbegavanja kontakta, uključenosti, kao i namerne izolacije senzornih i motornih funkcija jednih od drugih. (Savremena istorija statističke sociologije bavi se proučavanjem ovih izbegavanja izdignutih do nivoa umetnosti). Pokušaćemo da pokažemo da stvarnost znači suštinsku uključenost ili “angažovanje” (Poglavlje 4).

“Infantilno” i “zrelo”: Ovaj rascep je profesionalna bolest same psihoterapije, koja potiče iz ličnosti terapeuta i iz društvenog značaja “lečenja”: s jedne strane

12

postoji mučna preokupacija dalekom prošlošću, a sa druge strane, pokušaj prilagođavanja standardu stvarnosti odrasle osobe, koji nije vredan prilagođavanja. Dečje karakteristike su potcenjene, iako njihov nedostatak osiromašuje odrasle osobe; a druge osobine nazivaju se infantilnim, što predstavlja introjekcije neuroza odraslih (Poglavlje 5)

“Biološko” i “kulturno”: ova dihotomija, koja je suštinski predmet proučavanja antropologije koji bi trebalo eliminisati, poslednjih decenija se ukorenila upravo u antropologiji; stoga (da ne pominjemo idiotski rasizam jedne strane) ljudska priroda postaje potpuno relativna i ništavna, kao da je beskrajno promenljiva. Pokušaćemo da pokažemo da je ovo rezultat neurotične fascinacije artefaktima i simbolima i njihovom politikom i kulturom, kao da su oni sami živi. (Poglavlje 6).

“Poezija” i “proza” : ovaj rascep, u potpunosti povezan sa svim prethodnim, jeste rezultat neurotične verbalizacije (i drugih posrednih iskustava) i, kao reakcije na to, zasićenosti od verbalizacije; i ovo navodi savremene semantičare i istraživače jezika nauke i “osnovnih” jezika da potcene ljudski govor, kao da mi imamo dovoljno drugih medija komunikacije. Mi ih nemamo, ali imamo neuspešnu komunikaciju. Osim toga, univerzalni pojmovi se smatraju mehaničkim apstrakcijama, a ne izrazima uvida. I u skladu sa tim, poezija (i likovna umetnost) postaje sve više izolovana i nejasna (Poglavlje 7).

“ Spontano” i “namerno”: generalno se veruje da uzvišenost i inspiracija pripadaju posebnim osobama, koje se nalaze u neobičnim emotivnim stanjima; ili osim toga, ljudima na zabavama, koji su pod uticajem alkohola ili hašiša; umesto da to bude kvalitet svakog iskustva. I u skladu sa tim, proračunato ponašanje usmerava se na sticanje stvari koje ne moraju biti povezani sa nečijom željom, već su one zapravo samo roba za nešto drugo (tako da zadovoljstvo samo po sebi istrajava kao put ka zdravlju i uspehu). “Biti ono što jesi” znači ponašati se nesmotreno, kao da želja ne može imati smisla; a “ponašati se razumno” znači uzdržavati se i dosađivati se.

“Lično” i “društveno” : ova uobičajena podela nastavlja da urušava život zajednice. Ona je i uzrok i posledica vrste tehnologije i ekonomije koju imamo, sa njihovom podelom na “posao” i “hobi”, ali ne na rad ili vokaciju; i na birokratiju koja deluje iz pozadine i na posredničku “frontalnu” politiku. Terapeutima koji se bave medjuljudskim odnosima trebalo bi da pripadne zasluga isceljenja ovog rascepa, pa ipak i ova škola, anksiozno kontrolisuci biološke i seksualne faktore u polju, obično dolazi do formalnih i simboličnih, umesto stvarnih zadovoljenja zajednice (Poglavlja 8 i 9).

“Ljubav” i “agresija”: Ovaj rascep je oduvek bio rezultat instinktualnog osujećenja i samosavlađivanja, tako da se neprijateljstvo usmerava prema selfu, a uvažava se reaktivna blagost lišena strasti, onda kada je erotski kontakt jedino moguće obnoviti oslobađanjem agresije i spremnošću da se uništi stara situacija.

13

Ali poslednjih decenija ovo stanje se iskomplikovalo novim izrazitim uvažavanjem koje se ukazuje seksualnoj ljubavi, dok se istovremeno razni agresivni nagoni potcenjuju kao antisocijalni. Kvalitet seksualnog zadovoljstva bi se možda mogao meriti činjenicom da su ratovi na koje pristajemo sve destruktivniji, ali u sebi više ne nose žar ljutnje (Poglavlja 8 i 9).

“Nesvesno” i “svesno”: Ako se ova značajna podela, koju su usavršili psihoanalitičari, shvati apsolutno, to bi moglo, u principu, celu psihoterapiju učiniti nemogućom, zato što pacijent ne može saznati o sebi ono što je nesaznatljivo za njega. (On je svestan ili bi mogao da postane svestan poremećaja u strukturi njegovog aktuelnog iskustva). Ovaj teorijski rascep je povezan sa potcenjivanjem stvarnosti snova, halucinacija, igre i umetnosti, kao i precenjivanjem stvarnosti svesnog govora, mišljenja i introspekcije; i uopšte, sa frojdijanskom apsolutnom podelom između “primarnih” (veoma ranih) procesa mišljenja i “sekundarnih” procesa. U skladu sa tim, “id” i “ego” nisu shvaćeni kao naizmenične strukture selfa koje se razlikuju u stepenu – jedna kao krajnost relaksacije i opuštene asocijacije, druga kao krajnost svesne organizacije u cilju identifikacije – iako se ovakva slika može uočiti u svakom trenutku psihoterapije (Poglavlja 10-14).

6. Kontekstualni metod argumenta

U prethodnom tekstu izložen je redosled glavnih neurotičnih dihotomija koje ćemo pokusati da razrešimo. U pogledu ovih i drugih “lažnih”distinkcija, koristićemo metod argumenta koji se na prvi pogled može učiniti nepravednim, ali je neizbežan i sam po sebi je primena geštalt pristupa. Nazvaćemo ga “kontekstualni metod” i skrenućemo pažnju na njega, tako da ga čitalac može prepoznati, kada ga budemo koristili.

Fundamentalne teorijske greške po pravilu su karakterološke i rezultat neurotične neadekvatnosti percepcije, osećanja ili akcije.(Ovo je očigledno, zato što se za svako osnovno pitanje, odgovor može naći, da tako kažemo, “svuda” i biće uvek uočen, osim ako osoba neće ili ne može da ga uoči). Fundamentalna teorijska greška je u znatnoj meri data u iskustvu posmatrača; on, iako ima dobru nameru, donosi pogrešan sud; a samo “naučno” opovrgavanje navođenjem suprotnog dokaza je besmisleno, zato što posmatrač ne dozivljava taj dokaz u njegovoj punoj snazi – on ne vidi ono što neko drugi vidi ili zaboravlja ili mu izgleda nevažno ili nalazi isprike itd. Tada je jedini koristan metod argumenta sagledavanje totalnog konteksta problema, uključujući uslove njegovog doživljavanja, socijalni milje i lične “odbrane” posmatrača. Drugim rečima, samo mišljenje i posmatračevo insistiranje na njemu, treba podvrgnuti geštalt-analizi. Osnovna greška se ne poriče – zapravo, krupna greška je, kako reče Sv.Toma, bolja nego slaba istina – ona se može izmeniti samo promenom uslova neposrednog iskustva. Dakle, naš metod je sledeći: pokazaćemo da u uslovima iskustva posmatrača, on mora imati misljenje, a zatim ćemo, igrom svesnosti u ograničenim uslovima,

14

dopustiti pojavu bolje procene (njegove i naše). Svesni smo da je ovo razvoj argumenta ad hominem, samo mnogo ofanzivniji, jer mi ne samo da kažemo našem protivniku da je nitkov i prema tome, da greši, već mu takođe milosrdno pomažemo da izmeni svoje viđenje. Ipak verujemo da ovim nepravednim metodom argumenta, često činimo više pravde protivniku nego što je to uobičajeno u naučnoj polemici, zato što od samog početka znamo da je krupna greška već sama po sebi kreativni čin i mora biti da rešava neki važan problem onome ko je čini.

7. Primena kontekstualnog metoda na teoriju psihoterapije

Međutim, ako tvrdimo i imamo nameru da pokažemo da psihoterapija menja uobičajene predrasude, moramo takođe naznačiti na koji način sami shvatamo psihoterapiju, zato što je ona moguća samo u procesu nastajanja nečega. Moraćemo stoga u narednim poglavljima, kako budemo razvijali našu kritiku mnogih opštih ideja, da istovremeno ukažemo na brojne posebne odlike terapeutske prakse, jer se dostizanjem svakog novog stupnja opšte perspektive, menjaju ciljevi i metode prakse. Postoji integralni odnos između naše teorije, naše procedure i onoga što otkrivamo. Ovo se, naravno, odnosi na svaku oblast istraživanja, ali se često prenebregava u polemikama psihoterapijskih škola, tako da se upućuju neozbiljne optužbe da postoji loša namera ili čak ludost. Stav i karakter terapeuta (uključujući i njegovu obuku) određuju njegovu teorijsku orijentaciju, a njegov metod kliničkog postupka potiče kako iz njegovog stava, tako i iz njegove teorije; i takođe, potvrda njegove teorije, potiče od metoda koji koristi, zato što metod (i očekivanja terapeuta) delimično kreiraju rezultat, kao što je i sam terapeut bio usmeravan dok je bio na obuci. Ovaj odnos se mora ponovo sagledati u društvenom kontekstu selekcije priliva pacijenata, koje svaka škola privlači da bude njen predmet posmatranja, kao i u kontekstu raznih standarda lečenja i ličnog stava u pogledu društvene procene “prihvatljivog” ponašanja i dostižne sreće. Sve ovo je dato u samoj prirodi stvari i bilo bi bolje kad bi se to prihvatilo, nego da se tome prigovara ili da se osuđuje.

U ovoj knjizi mi iskreno prihvatamo više različitih teorija i tehnika, kao značajne perspektive; one su relevantne u totalnom polju i koliko god nekim njihovim pristalicama izgledale nekompatibilne, one ipak moraju biti kompatibilne, ako bi se prihvatanjem i slobodnim konfliktom, dopustila njihova sinteza – jer mi ne vidimo da su vrhunski šampioni ni glupi niti zlonamerni; a pošto živimo u istom svetu, negde mora postojati kreativno jedinstvo. Poenta je u tome da je u toku tretmana neophodno da se često menja fokus, od karaktera ka mišićnoj tenziji, od navika govora do emotivne prisnosti i snova, i unazad. Verujemo da je moguće izbeći besciljno kruženje, ako se čovek, upravo dopuštanjem svemu ovome da doprinese raznolikosti konteksta, koncentriše na strukturu figure/pozadine i pruži selfu priliku da se nesmetano progresivno integriše.

15

8. Kreativno prilagođavanje: struktura umetničkog dela i dečje igre

Kreativne umetnike i umetnička dela, kao i decu i njihovu igru, često ćemo koristiti kao primere progresivne integracije. Napisi o umetnicima i deci u psihoanalitičkoj literaturi su začuđujuće nekonzistentni. S jedne strane, ove grupe su po pravilu izdvojene kao “spontane”, a spontanost se smatra suštinom zdravlja; u uspešnoj terapeutskoj seansi, isceljujući uvid se upravo odlikuje spontanošću. S druge strane, umetnici se smatraju krajnje neurotičnim, a deca - infantilnom. Takođe, psihologija umetnosti je oduvek imala nejasnu vezu sa ostatkom psihoanalitičke teorije, čineći se začuđujuće relevantnom, a ipak misterioznom; jer zašto bi se san jednog umetnika razlikovao od bilo kog drugog sna? I zašto bi svesna proračunatost umetnika bila važnija od bilo kog drugog proračuna? Rešenje ove misterije je prilično jednostavno. Značajan deo psihologije umetnosti ne nalazi se u snovima niti u kritičkoj svesti, već (tamo gde psihoanalitičari ne traže) u koncentrisanoj senzaciji i u razigranoj manipulaciji materijalnog medijuma. Doživljavajući jasnu senzaciju i poigravajući se sa medijumom, što čini centralne činove, umetnik tada prihvata svoje snove i koristi svoju kritičku promišljenost; i spontano ostvaruje objektivnu formu. Umetnik je potpuno svestan onoga što radi – kada je to obavljeno, on vam može detaljno izložiti svoje postupke; on nije nesvestan u svom radu, ali uglavnom ni namerno proračunat. Njegova svesnost je u nekoj vrsti srednjeg modusa, niti aktivna niti pasivna, već prihvatanjem uslova i pristupanjem poslu, raste ka rešenju. A upravo tako je i sa decom: njihova jasna senzacija i slobodna, naoko besciljna igra je ono što dopušta energiji da spontano teče i da dovede do tako čarobnih otkrića. U oba slučaja radi se o senzorno-motornoj integraciji, prihvatanju impulsa i pažljivom kontaktu sa novom materijom iz sredine, koji rezultiraju u značajnom delu. Ipak, kad se sve uzme u obzir, ovo su prilično retki slučajevi. I umetnički rad i dečja igra troše malo društvenog bogatstva i nemaju štetne posledice. Može li isti srednji modus prihvatanja i rasta funkcionisati u životu odraslog u “ozbiljnijem” poslu? Mi verujemo da može.

9. Kreativno prilagođavanje: uopšteno

Verujemo da slobodna interakcija sposobnosti, koncentrisanih na neku prisutnu materiju, ne vodi u haos ili sumanutu fantaziju, već u geštalt koji rešava stvarni problem. Mislimo da se ovo uvek iznova može pokazati ubedljivim primerima (i da pažljivom analizom, ništa drugo i ne može biti pokazano). Ipak, upravo ovu jednostavnu mogućnost savremeni čovek i većina savremenih psihoterapija odbija da iskoristi. Umesto toga, javlja se neodobravanje, sramežljiva potreba da se bude promišljen i da se prikloni “principu realnosti”. Rezultat ovakve naviknute promišljenosti jeste da smo sve manje u kontaktu sa našom sadašnjom situacijom, zato što je sadašnjost uvek nova; a bojažljiva promišljenost nije spremna za novinu – ona se oslanja na nešto drugo, nešto poput

16

prošlosti. I tada, ako smo van kontakta sa stvarnošću, naši bezuspešni izlivi spontanosti će verovatno promašiti cilj (mada to nije obavezno gore nego kada zbog opreznosti promašimo cilj); i ovo onda postaje dokaz da je kreativna spontanost nemoguća, zato što je “nerealna”. Ali kada je osoba u kontaktu sa potrebom i okolnostima, odmah se uočava da stvarnost nije nefleksibilna i nepromenljiva, već da je spremna da bude ponovo stvorena; i što osoba spontanije koristi svoju sposobnost orijentacije i manipulacije, bez suzdržavanja, to sve više dokazuje da je ponovno stvaranje moguće. Svako može da se priseti svojih najboljih poteza na poslu ili u igri, u ljubavi ili prijataljstvu i proveri da li je ovo tačno.

10. Kreativno prilagođavanje: “Organizmička samoregulacija”

U pogledu funkcionisanja organskog tela, nedavno je došlo do značajne promene teorije o ovom pitanju. Mnogi terapeuti sada govore o “organizmičkoj samoregulaciji”, tj. o tome da u interesu zdravlja ili morala nisu nužni svesno planiranje, podsticanje ili kočenje nagona gladi, seksualnosti itd. Ako se dopuste, oni će spontano regulisati sami sebe, a ako se poremete, težiće da se isprave. Međutim, sugestija da postoji sveobuhvatna samoregulacija svih funkcija duše, uključujući kulturu i učenje, agresiju i bavljanje zanimljivim stvarima, zajedno sa slobodnom igrom halucinacija, izazvala je protivljenje. Ako bi se ove stvari dopustile, mogućnost da će u kontaktu sa stvarnošću čak i njihovi tekući poremaćaji težiti da se isprave i da prerastu u nešto vredno, dočekana je sa anksioznošću i odbačena je kao neka vrsta nihilizma. (Ali, ponavljamo da je ova sugestija izrazito konzervativna, zato što ona nije ništa drugo nego stari Tao savet “ne uplići se”.)

Umesto toga, svaki terapeut zna - kako? - šta je “stvarnost” kojoj se pacijent treba prikloniti, ili šta je “zdravlje” ili “ljudska priroda” koje pacijent treba da dostigne. Kako on to zna? Sasvim je verovatno da se pod “principom realnosti” podrazumeva introjektovano postojeće društveno uređenje, koje se uvek iznova javlja kao nepromenljiva zakonitost čoveka i društva. Mi kažemo, društveno uređenje, jer primetićete da u pogledu fizičkih fenomena ovakva potreba za povinovanjem uopšte ne postoji, ali naučnici koji se bave fizičkim naukama generalno nesmetano postavljaju hipoteze, eksperimentišu, greše ili pogađaju i to rade potpuno oslobođeni krivice ili straha od “prirode’, te samim tim prave genijalne mašine koje mogu da “zauzdaju stihiju” ili da je sumanuto uskovitlaju.

11. Kreativno prilagođavanje: Funkcija “selfa”

Mi govorimo o kreativnom prilagođavanju kao o suštinskoj funkciji selfa (ili tačnije, self jeste sistem kreativnog prilagođavanja). Ali ako su kreativne funkcije samoregulacije, prihvatanje novine, uništavanje i reintegracija iskustva - i čitav ovaj rad poništeni, ne ostaje mnogo toga od čega bi se obrazovala teorija selfa. A to je i dokazano. Poznato je da je najslabiji deo psihoanalitičke literature upravo

17

teorija selfa ili ega. U ovoj knjizi kojom se ne poništava, već potvrđuje snažno delovanje kreativnog prilagođavanja, mi isprobavamo novu teoriju selfa i ega. Čitalac ce pravovremeno doći do ovoga. Nastavićemo da ističemo razliku koja postoji u terapeutskoj praksi onda kada se self vidi kao pasivna “svest” plus nesvesni ego i onda kada se self smatra kreativnim kontaktiranjem.

12. Neke razlike u opštem terapeutskom stavu

(a) Pacijent dolazi po pomoć zato što ne može pomoći sam sebi. Ako je samosvesnost pacijenta pasivna, sama svest o tome da ono što se dešava nije bitno za njegov osećaj ugodnosti – mada je sigurno bitna sama činjenica da je on došao, na sopstvenim nogama – onda se uloga pacijenta sastoji u tome da se nešto radi njemu; jedino što se traži od njega je da se ne meša. Ali, u suprotnom, ako je samosvesnost integrativna sila, onda je pacijent od početka aktivan partner u radu, učenik u psihoterapiji. I naglasak je pomeren od prilično ugodnog osećaja da je on bolestan do osećaja da on nešto uči, jer očigledno je da je psihoterapija humana disciplina, razvoj Sokratove dijalektike. A termin lečenje se koristi ne da bi se razrešila većina kompleksa ili da bi se osobodili određeni refleksi, već da bi se došlo do one tačke u tehnici samosvesnosti, odakle bi pacijent mogao nastaviti bez pomoći – zato što i ovde, kao i svuda u medicini, natura sanat non medicus i jedino se sam čovek (u svom okruženju) može isceliti.

(b) Self sebe nalazi i stvara samo u sredini. Ako je pacijent aktivaneksperimentalni partner u seansi, on će ovaj stav nositi sa sobom i brže će napredovati, jer je materija iz sredine znatno interesantnija i urgentnija. Ovo nije opasnija, već je zapravo bezopasnija situacija nego kad bi on stupio u spoljašnji svet u kome bi pasivno podlegao raspoloženjima, koja izviru iznutra. (c) Ako je samosvesnost bespomoćna i samo refleks nesvesnog ega, onda je sam pokušaj pacijenta da sarađuje obstruktivan; i tako se u uobičajenoj analizi karaktera, otpori “napadaju”, “odbrane” slamaju itd. Ali u suprotnom, ako je svesnost kreativna, onda se sami otpori i odbrane – koji su zaista protivnapadi i agresivnost usmereni protiv selfa – vide kao aktivni izrazi vitalnosti, koji se, iako neurotični, uklapaju u totalnu sliku*. Umesto da budu likvidirani, oni se prihvataju onakvim kakvi su i prema tome, susreću se otvoreno: terapeut u skladu sa svojom sopstvenom samosvešću, odbija da mu bude dosadno, da bude zastrašen ili nagovoren itd; on susreće bes koji objašnjava nerazumevanjem i ponekad odbranom ili čak pokazuje svoj bes, u skladu sa istinom date situacije; on susreće obstrukciju sa nestrpljenjem u okviru većeg strpljenja. Na ovaj način

______________

* Rankova Gegenwille – negativna volja

18

nesvesno se može probiti u prvi plan, tako da se njegova struktura može doživeti. Ovo se razlikuje od “napada” na agresiju onda kada je pacijent ne oseća i kada se, iako sadrži zrnce doživljene stvarnosti, objašnjava kao “negativni transfer”. Da li pacijentu treba zauvek oduzeti šansu da otvoreno vežba svoj gnev i tvrdoglavost? Međutim, ono što se dešava kada se on usudi da isprobava svoju agresiju u stvarnim okolnostima i kada na to dobije normalan odgovor, a da mu se krov nije srušio na glavu, jeste da može uvideti sta čini i setiće se ko su mu pravi neprijatelji; i integracija se nastavlja. Osim toga, mi ne tražimo da pacijent ne cenzuriše, već da se koncentriše na to kako cenzuriše, kako se povlači, kako se utišava, koje mišiće pokreće, koje slike ili praznine mu se pojavljuju. Na taj način gradi se most koji mu omogućava da počne da oseća sebe kako aktivno potiskuje i tada on može sam početi da oslobađa potisnuto.

(d) Ogromna količina energije i prethodna kreativna odluka investiraju se u otpore i načine potiskivanja. Tada zaobilaženje ili “napadanje” otpora, znači da će pacijent na kraju biti manji nego kad je došao, iako slobodniji u izvesnom smislu. Ali shvatajući otpore eksperimentalno, dopuštajući im da deluju i uočavajući prema čemu u sebi ili u terapiji pruža otpor, pacijent otvara pre mogućnost za njihovo razrešenje, nego uništenje.

(e) Ako je samosvesnost pasivna, pacijentova patnja je beznačajna i može se ublažiti aspirinom, dok u međuvremenu, terapeutski hirurg nastavlja da radi nešto njegovoj pasivnosti. I zbilja, delimično je zasluga ove teorije to što se otpori brzo razrešavaju, kako bi se izbegao bol stvarnog konflikta, kako se pacijent ne bi raspao. Ali patnja i konflikt nisu beznačajni, niti nepotrebni: oni ukazuju na destrukciju koja se događa u celokupnoj formaciji figure/pozadine, kako bi se nova figura mogla pojaviti. Ovo se ne dešava u odsustvu starog problema, već rešavanjem starog problema, obogaćenog upravo svojim teškoćama, i inkorporiranjem nove materije – baš kao što i veliki istraživač ne izbegava bolne kontradiktorne dokaze svojoj teoriji, već traga za njima, kako bi proširio i produbio teoriju. Pacijent se zaštićuje ne ublažavanjem teškoće, već time što počinje da doživljava teškoću, upravo u onim oblastima gde takođe doživljava sposobnost i kreativni elan. Ako bi umesto toga čovek pokušao da razreši otpor, simptom, konflikt, perverziju, regresiju, umesto da proširi oblasti svesnosti, da rizikuje i dopusti selfu da oživi svoju sopstvenu kreativnu sintezu – to bi značilo, potrebno je reći, da terapeut iz superiorne pozicije sudi o takvom i takvom ljudskom materijalu da nije vredan da ponovo stekne iskustvo celovitog života.

(f) Konačno, bez obzira na teoriju selfa , upravo kao što je na početku pacijent došao po sopstvenom nahođenju, tako i na kraju on mora otići po sopstvenom nahođenju. Ovo je tačno za bilo koju školu. Ako je u toku tretmana, otkrivena pacijentova prošlost, on je na kraju mora prihvatiti kao svoju. Ako se prilagođava u svom interpersonalnom ponašanju, on sam mora biti činilac u društvenim situacijama. Ako njegovo telo reaguje sa živošću, pacijent mora osetiti da je to on, a ne njegovo telo koje to radi. Ali otkuda se iznenada pojavio ovaj novi osnaženi self? Da li se pojavio budeći se iz hipnotickog transa? Ili, zar nije oduvek bio tu, dolazeći na seansu, pričajući i utišavajući se, radeći vežbe ili kruto ležeći? Pošto de facto on pokazuje toliko snage u procesu, zar nije razumno de jure usmeriti nešto pažnje na njegove adekvatne radnje kontakta, svesnost, manipulaciju,

19

patnju, izbor itd., kao i na telo, karakter, istoriju, ponašanje? Ovo su nužna terapeutska sredstva za pronalaženje konteksta prisnijeg kontakta, ali samo je self taj koji može da se koncentriše na strukturu kontakta.

Pokušali smo da pokažemo da se naš pristup razlikuje u pogledu opšte perspektive i terapeutskog stava. Ova knjiga je teorija i praksa geštalt terapije,

nauka i tehnika formacije figure/pozadine u polju organizam/sredina. Smatramo da će biti značajna za kliničku praksu. Štaviše, verujemo da će biti korisna mnogim ljudima koji mogu pomoći sami sebi i uzajamno jedni drugima, na svoj sopstveni način. Ali više od svega, nadamo se da ova knjiga sadrži neke korisne uvide za sve nas, u pogledu kreativne promene naše sadašnje urgentne krize.

Ono što je potrebno jeste da našu sadašnju situaciju, u koju god sferu života da čovek pogleda, shvatimo kao polje kreativnih mogućnosti, inače bi ona, iskreno govoreći, bila nepodnošljiva. Desenzitizacijom i inhibiranjem sopstvenih čudesnih moći, izgleda da većina ljudi ubeđuje sebe ili dopušta da bude ubeđena, da je njihova situacija podnošljiva ili makar da je to u dovoljnoj meri. Sudeći po vrsti problema koje imaju, čini se da ljudi smatraju da je “stvarnost” podnošljiva, da je ona nešto čemu se mogu prilagoditi i imati čak i malo sreće. Ali taj standard sreće je previše nizak, ta mera sreće je vredna prezira; čovek se postidi sopstvene ljudskosti. Ali srećom, ono što ljudi smatraju stvarnošću nije uopšte stvarnost, već neprijatna iluzija (a kakva je korist dovraga od iluzije, ako barem ne pruža utehu!)

Sve u svemu, stvar je u tome da se nalazimo u hroničnom stanju urgencije i da je većina naših moći ljubavi i razuma, besa i ogorčenosti potisnuto ili zamagljeno. Oni koji vide jasnije, osećaju intenzivnije i delaju hrabrije, uglavnom se uzalud iscrpljuju i pate, zato što je nemoguće za bilo koga da bude krajnje srećan, ukoliko nismo srećni u opštijem smislu. Ipak, ako stupimo u kontakt sa ovom sumornom stvarnošću, u njoj takođe postoji i kreativna mogućnost.

20