pravila finansiranja

- UNIVERZITET SINGIDUNUM -FAKULTET ZA FINANSIJSKI MENADŽMENT I OSIGURANJE

Seminarski rad iz nastavnog predmeta Upravljanje finansijama:

TEMA: PRAVILA FINANSIRANJA

Mentor: Student:Doc. dr Marko Ivaniš Natasa Ninic 44/2003

Pravila finansiranja Upravljanje finansijama

SADRŽAJ

1. POJAM PRAVILA FINANSIRANJA

2. VERTIKALNA PRAVILA FINANSIRANJA

3. HORIZONTALNA PRAVILA FINANSIRANJA

4. OSTALA PRAVILA FINANSIRANJA

5. LITERATURA

3

4

7

10

12

- 2 -2


POJAM PRAVILA FINANSIRANJA

Pod pojmom pravila finansiranja podrazumeva i označavaju se kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala iz određenih poslovnih aspekata. Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da posluže preduzeću kao smernice za donošenje odluka o finansiranju. Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave univerzalne norme ili standarde koji bi važili za sve privredne subjekte i sve uslove privređivanja.To je kompleksna disciplina, pa stoga je to nemoguće ustanoviti. Tako postoje „Zlatna“ pravila finansiranja koja imaju različite uloge:

1. Služe kao smjernice za donošenje odluka o finansiranju (izvora i pojedinih obrta ulaganja u aktivi),

2. Pravila finansiranja imaju ulogu normala. Sva pravila finansiranja odnose se samo na bilans stanja. Po finansijama u kapital se ubraja sopstveni kapital i dugoročni izvori finansiranja.

Rukovođene tim idejama teorija i praksa su pronašle veći broj pravila koja se tiču komponovanja strukture finansiranja i sredstava privrednih subjekata, a koja danas imaju karakter klasičnih ili tradicionalnih pravila finansiranja. Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju:

o strukturu kapitala, odnosno predstavlja odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala (vertikalna pravila finansiranja),o relacije pojedinih dijelova uloženih sredstava posmatranih po roku vezanosti (imobilizacije) i pojedinih dijelova kapitala posmatranih po roku raspoloživosti, (horizontalna pravila finansiranja).

Vertikalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz strukturu izvora obezbedi sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika. horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relaciju pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstava obezbeđuje likvidnost.Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruku ulogu:

1. Svaki privredni subjekt unapred zna kako treba da oblikuje strukturu izvora i kako da postavi relaciju između pojedinih delova sredstava i izvora, što mu sa aspekta finansiranja obećava sigurnost, nezavisnost, rentabilnosi i likvidnost;

2. U finansijskoj analizi pravila finansiranja imaju ulogu normale, što znači da se stvarno stanje upoređuje sa normalom i tako utvrđuje odstupanje od normale, prema tome slede u zaključci finansijske analize o finansijskoj situaciji privrednog subjekta;

3. Pri oceni kreditne sposobnosti budućeg dužnika od strane budućeg poverioca, pravila finansiranja imaju ulogu kriterijuma čije zadovoljavanje uslovljava da se budući dužnik kvalifikuje kao kreditno sposoban.U stručnoj literaturi postoje različite definicije u kvantitativnom smislu pojedinih

pravila finansiranja, a pored toga nema ni jedinstvenog mišljenja o njihovoj valjanosti.

- 3 -3


Različiti autori pridaju veliki značaj pravilima finansiranja, ali isto tako i ne mali broj autora osporava njihov značaj.1

VERTIKALNA PRAVILA FINANSIRANJA

Vertikalna pravila finansiranja predstavljaju odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala u okviru pasive (izvora sredstava), pri čemu sopstveni kapital (neto imovina preduzeća koja se dobija kada se od bruto imovine odbiju dugovi preduzeća)2 , a pozajmljeni kapital obuhvata sve vrste dugova (obaveza) preduzeća. U osnovi vertikalnih pravila leži princip sigurnosti.

Vertikalna pravila finansiranja predstavljaju:1. Odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala,2. Odnos rezervnog i osnovnog kapitala,3. Odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala.

Odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitalaOvo pravilo određuje normalu odnosa sopstvenog kapitala koji obuhvata sve vrste

sopstvenog kapitala i pozajmljenog kapitala, koji obuhvata sve vrste dugova – obaveza preduzeća i tiče se pasive sa stanovišta vlasništva kojim se želi obezbediti:

Rentabilnost ukupnog kapitala se meri odnosom poslovnog dobitka i ukupnog kapitala = stopa prinosa na ukupan kapital i neto dobitak / sopstveni kapital = stopa rentabilnosti sopstvenog kapitala.

Sve dok je cena pozajmljenog kapitala (prosječna kamatna stopa na pozajmljeni kapital) niža od stope prinosa na ukupni kapital, pomeranjem strukture kapitala ka pozajmljenom kapitalu raste stopa rentabilnosti sopstvenog kapitala. Ako se struktura kapitala pomjera prema pozajmljenom onda neto dobitak u apsolutnom iznosu pada, što ugrožava finansijsku elastičnost u smislu mogućnosti pribavljanja kapitala i otplate preskupih izvora finansiranja. Preduzeće u kratkim rokovima ne može povećati i smanjivati sopstveni kapital da bi podešavalo strukturu kapitala i maksimiziralo stopu rentabilnosti sopstvenog kapitala. Pri visokoj rentabilnosti, preduzeće može dozvoliti pomeranje strukture ka pozajmljenom kapitalu jer se tada ostvaruje pozitivan finansijski rezultat iz finansiranja. Pri tome sigurnost poverilaca u smislu mogućnosti naplate potraživanja se povećava, budući da se po osnovu rentabilnosti, odnos sredstava i dugova stalno pomera u korist sredstava tj. raste sopstveni kapital kao garantna supstanca. Pri niskoj rentabilnosti situacija je potpuno obrnuta.

Sigurnost misli se, prije svega, na sigurnost poverilaca u smislu naplate potraživanja ali ne u roku dospeća već kad-tad, makar iz stečajne-likvidacione mase. Razlog je taj što sve dok gubitak ne pređe nivo sopstvenog kapitala, poverioci su zaštićeni, mogu naplatiti jer je preduzeće izgubilo sopstveni ali ne i pozajmljeni kapital. Sopstveni kapital ima ulogu garantne supstance u poverioce i otuda je rizik poverilaca utoliko manji što je garantna supstanca veća.

1 Slobodan Barać, Marko Ivaniš, Ljiljna Jeremić: „Upravljanje finansijama“, Fakultet za finansijski mendžment i osiguranje, Beograd, 2004., str.82.2 S.Barać, B.Stakić, M.Ivaniš, M.Hadžić, Z.Jeremić,I.Terzić: „Pojmovnik finansija i bankarstva“, Univerzitet Singidunum, Beograd 2006. god., str 274.

- 4 -4


Nezavisnost je u stvari autonomija dužnika u smislu vođenja poslovne i finansijske politike kao dijela poslovne politike. Nezavisnost preduzeća zavisi od visine udjela sopstvenog kapitala, što je veći sopstveni kapital to je i nezavisnost veća i obrnuto. Nezavisnost takođe zavisi od dobavljača i stepen zavisnosti je veliki ako imamo samo jednog dobavljača i obrnuto. Stepen zavisnosti povezan je s maksimiziranjem neto dobitka, odnosno rentabilnošću u kratkom roku.

Elastičnost - Preduzeće se stalno mora prilagođavati promenama u okruženju da bi opstalo na tržištu. Veća preduzeća se teže prilagođavaju, za razliku od manjih preduzeća. Sposobnost preduzeća da se prilagodi ogleda se u dva smera:

o u pogledu mogućnosti pribavljanja dodatnog kapitala,o u pogledu mogućnosti pre vremene otplate pozajmljenog kapitala kada on nije

više potreban ili kada postane preskup.Potrebe preduzeća za kapitalom su promjenjive bilo da su one uslovljene:

o novim investicijama,o promjenljivim uslovima prodaje i nabavke,o ili, pak potrebama supstitucije jedne vrste drugom vrstom kapitala.

Mogućnost pribavljanja dodatnog kapitala zavisi od stanja ponude i potražnje na tržištu kapitala i tržištu novca, kao i od kreditne sposobnosti preduzeća. Kreditna sposobnost je uslovljena rentabilnošću i finansijskim položajem i meri se sa rentabilnošću i finansijskim položajem konkurentnih preduzeća.

Pomeranjem strukture kapitala u korist pozajmljenog finansijska elastičnost opada kako u smislu mogućnosti pribavljanja kapitala tako i u smislu vraćanja pozajmljenog kapitala.

Odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala: 1. Gerstner 1:1,2. Bredt 2:1,3. Lohman 1:3.

Uravnotežena je ona finansijska struktura koja se pridržava prikladnosnog odnosa između sopstvenog i pozajmljenog kapitala. Moderna teorija finansiranja smatra da se struktura kapitala, sa aspekta vlasništva, ne može odrediti u kvantitativnom odnosu sopstvenog i pozajmljenog kapitala koji bi odgovarao svakom preduzeću i za sve prilike. Zato što je struktura kapitala uslovljena:- strukturom (organskim sastavom) sredstava, - visinom vladajuće stope inflacije,- rentabilnošću i likvidnosšću.

Struktura (organski sastav) sredstava je odnos stalne i obrtne imovine. Što je struktura imovine više pomerena ka stalnoj imovini, struktura kapitala mora da bude više pomjerena stalnom kapitalu, što je vezano s načelom finansiranja u skladu s rizikom koje podrazumeva dva rizika:

1. rizik poverilaca da neće moći naplatiti svoja potraživanja,2. rizik preduzeća od negativnog finansijskog rezultata.1. Rizik poverilaca nastaje ako dođe do totalne prezaduženosti tj. kada je gubitak veći

od sopstvenog kapitala, jer tada dolazi do gubitka poverilaca na svoja potraživanja. Sve dok je sopstveni kapital veći od ostvarenog gubitka poverioci su zaštićeni, jer je garantna

- 5 -5


supstanca veća od gubitka. Dakle ako se u strukturi kapitala pojavi prekomeran dug, nivo rizika je nekontrolisan. Samo doziran dug je prihvatljiv za opstanak preduzeća i za porast stope prinosa na sopstveni kapital. Insolventrnost je puno pogubnija od nelikvidnosti zbog veće mase poverilaca od vrijednosti.

NPR:

2. Rizik preduzeća od negativnog finansijskog rezultata se odnosi na to da optimalna struktura kapitala zavisi od brojnih internih i eksternih faktora, no ipak su to faktori koji upućuju gdje je rizičnije ulagati. To zavisi od:

o Vrste delatnosti – u radno intenzivnoj delatnosti mali je rizik, nema visokih fiksnih troškova, nizak nivo amortizacije, te može biti više pozajmljenog kapitala dok kapitalno intenzivni –visoki fiksni troškovi i veliki rashod po osnovu kamata.

o Visina stope rentabilnosti.o Visina stope inflacije – poverioci teže da kamate budu više od stope inflacije

(realno pozitivne) te je jedini izlaz u jačanju spostvenih izvora.Visoka ulaganja u osnovna sredstva rezultiraju visoke fiksne troškove po osnovu amortizacije i visok poslovni rizik (rizik poslovnog dobitka). Finansiranje visokim pozajmljenim kapitalom – finansijski rizik visok. Preduzeća s visokim organskim sastavom sredstava moraju jačati sopstveni kapital u strukturi kapitala, što odgovara i sigurnosti poverilaca.

Inflacija - Visoka stopa inflacije zahtjeva pomeranje strukture kapitala ka sopstvenom kapitalu i to:

o ako je kamatna stopa niža od stope inflacije poverioci će trpeti na potraživanjima, te će izbegavati kreditiranje i ulagat će sredstva u realna dobra,

o ako je kamatna stopa viša od inflacije, povjerioci ne trpe potraživanja, preduzeće može zajamčiti sredstva, ali su zbog visokih kamata rashodi finansiranja visoki što povećava finansijski rizik ostvarenja bruto dobitka = preduzeće ide u gubitak u ovakvim situacijama rešenje je u jačanju sopstvenog kapitala.S obzirom na sve ovde izloženo, postavlja se pitanje koja je finansijska struktura

sa aspekta vlasništva prihvatljiva za preduzeće. Po tradicionalnom finansijskom pravilu prihvatljiva struktura za preduzeće bila bi ako sopstveni kapital iznosi 50%, a pozajmljeni kapital takođe 50%. To praktično znači da je odnos sopstvenog kapitala i pozajmljenog kapitala 1:1, dok je odnos sredstava i dugova 2:1. S tim u vezi, smatra se da poštovanje ovog pravila obezbeđuje dovoljno sigurnosti za poverioce u smislu mogućnosti naplate njihovih potraživanja, jer je mala vjerovatnoća da će dužnik izgubiti više od 50% uloženih sredstava. Takođe, to podrazumeva da sve dok gubitak ne pređe nivo od preko 50% uloženih sredstava, odnosno dok gubitak ne pređe nivo sopstvenog kapitala dužnik može vratiti dugove. Takva struktura pasive obezbeđuje prihvatljiv stepen nezavisnosti dužnika u vođenju poslovne politike.U uslovima kada je visok organski sastav sredstava nužno je da jača učešće sopstvenog kapitala u pasivi, iz najmanje dvostrukih razloga:

- 6 -6


o visok organski sastav sredstava izaziva visoke fiksne rashode po osnovu amortizacije što povećava rizik ostvarenja poslovnog rezultata kao razlika između marže pokrića i rashoda perioda,

o visok organski sastav sredstava povećava i rizik poverilaca u smislu naplate njihovih potraživanja, jer što je više sredstava dugoročno vezano veći je rizik ne samo ostvarenja negativnog finansijskog rezultata nego i mogućnosti mobilizacije dugoročno vezanih sredstava3

Odnos rezervnog i osnovnog kapitala

„Ukoliko su veće rezerve u odnosu prema osnovnom kapitalu utoliko je preduzeće solidnije“(Gerstner); dok Nicklisch određuje da rezervni kapital treba da iznosi 25% od ukupnog kapitala (mada može i niže). Ako dođe do likvidacije preduzeća, što je viši rezervni kapital akumuliran tokom niza godina iz raspodjele neto dobitka, veće su šanse da se iz likvidacione mase podmire i isplate sve obaveze prema poveriocima, akcionarima... Akumuliranje rezervnog kapitala iz neto dobitka može biti zakonska rezerva, statutarna rezerva, namenska (za pokriće eventualnih razlika od gubitka) rezerva, te da bi što više ostalo od ostvarenog neto dobitka u preduzeću u cilju supstitucije dugoročno pozajmljenog kapitala i postiglo veću elastičnost. Nesporno je da veći rezervni kapital obezbjeđuje veću sigurnost osnovnog kapitala.

Odnos dugoročnom prema kratkoročnom kapitaluOvaj odnos nije postavljen u obliku čvrstih relacija ili normi, s obzirom da je to

veoma različito za pojedina preduzeća. Ovo pravilo mora da uvažava vrstu, odnosno delatnost preduzeća, i na osnovu toga konsekventnu strukturu imovine ili sredstava preduzeća. Odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ometaju ili ugrožavaju kontinuitet poslovanja i nezavisnosti preduzeća.

HORIZONTALNA PRAVILA FINANSIRANJA

Horizontalno pravilo finansiranja datira iz 1854 godine, a uspostavio ga je švajcarac Hibner. Horizontalna pravila finansiranja dovode u odnos (racio) pojedine pozicije sredstava AKTIVE, sa pojedinim pozicijama izvora sredstava PASIVE. U osnovi horizontalnih pravila finansiranja nalazi se princip likvidnosti. Horizontalna pravila finansiranja odnose se i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja:zlatnog bankarskog pravila finansiranja, zlatnog bilansnog pravila finansiranja i ostalih pravila finansiranja.

„Zlatna“ pravila finansiranja:o „Zlatno“ bankarsko pravilo finansiranja,o „Zlatno“ bilansno pravilo,o „Zlatno“ bilansno pravilo u užem smislu,o „Zlatno“ bilansno pravilo u širem smislu,o Ostala pravila finansiranja

3 Slobodan Barać, Marko Ivaniš, Ljiljna Jeremić: „Upravljanje finansijama“, Fakultet za finansijski mendžment i osiguranje, Beograd, 2004., str. 189.

- 7 -7


„Zlatno“ bankarsko pravilo finansiranja,Zlatno bankarsko pravilo finansiranja utemeljeno je s ciljem da se održi likvidnost

banke, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banke, još 1854 godine od njemačkog naučnika Hubnera. Pravilo glasi:„ Kredit koje neka banka može dati, a da pri tom ne ugrozi sopstvenu likvidnost mora odgovarati kreditu koju ta banka „uživa“ i to ne samo po iznosu, već i po rokovima vraćanja.

Ako je bankarsko pravilo finansiranja primenjeno na privredno preduzeće, onda bi ono značilo zahtev da postoji kongruencija (podudarnost) između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja raspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća.

Ovo pravilo finansiranja iako ima karakter tzv. nepisanog zakona za kreditne poslove banaka, ipak nije opšteprihvaćeno i univerzalno. Banke i privredna preduzeća čak i pod pretpostavkom da ne respektuju zahteve bankarskog pravila finansiranja ne moraju da ugroze svoju likvidnost, jer za održavanje likvidnosti nije neophodna usklađenost vremena angažovanja sredstava i trajanja raspoloživosti pozajmljenog kapitala, već usklađenost novčanih tokova (primanja i izdavanja novca), u tom smislu preduzeća imaju mogućnost da prolongiraju i revolviraju kratkoročne kredite (pretvore ih u dugoročne) i da po osnovu pozitivnog tekućeg poslovanja obezbede veći priliv novčanih sredstava od uloženih novčanih sredstava koja su alimentirana iz pozajmljenog kapitala (kredita) koji upravo dospeva na otplatu.4

„Zlatno“ bilansno pravilo,Zlatno bankarsko pravilo finansiranja, koje prethodi zlatnim bilansnim pravilima,

jeste osnov formulisanje zlatnih bilansnih pravila. Zlatna bilansna pravila finansiranja predstavljaju aplikaciju i adaptaciju bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća. U osnovi bilansnog pravila leži zahtev bankarskog pravila finansiranja da izvori po roku raspolpživosti i po visini u okviru svakog roka, moraju odgovarati uloženim (angažovanim) sredstvima. S tim u vezi, očito je da se ovaj zahtev postavlja u cilju održavanja likvidnosti. Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju, razlikujemo dva bilansna pravila finansiranja i to:

1. bilansno pravilo u užem smislu i 2. bilansno pravilo u širem smislu.

Osnovni zahtjev zlatnog bilansnog pravila glasi: o da se iz dugoročnog kapitala mogu finansirati jedino dugoročno vezani oblici

imovine, o da se iz kratkoročnog kapitala finansiranja kratkoročno vezani oblici imovine.

Zlatna bilansna pravila su usmjerena na definisanje dugoročno uloženih sredstava i dugoročnih izvora finansiranja.

„Zlatno bilansno pravilo u užem smislu“

4 Slobodan Barać, Marko Ivaniš, Ljiljna Jeremić: „Upravljanje finansijama“, Fakultet za finansijski mendžment i osiguranje, Beograd, 2004., str. 85.

- 8 -8


Osnovni zahtjev „zlatno bilansno pravilo u užem smislu glasi: da se iz dugoročnog kapitala čiju strukturu čine (sopstveni kapital i tuđi kapital), mogu finansirati jedino stalna sredstva, a da se za finansiranje tekućih sredstava koristi kratkoročni kapital.

Pored osnovnih u dugoročno vezana sredstva ubrajamo:o nematerijalna ulaganja,o sve dugoročne finansijske plasmane,o otkupljene sopstvene akcije,o gubitak iskazan u aktivi.

Gubitak iskazan u aktivi nije sredstvo, to je, u stvari, ispravka vrijednosti sopstvenog kapitala u pasivi. Drugim riječima, za iznos gubitka iskazanog u aktivi manji je sopstveni kapital. Otkupljene sopstvene akcije, takođe su ispravka vrednosti sopstvenog kapitala u pasivi, jer za iznos otkupljenih sopstvenih akcija sopstveni kapital je smanjen. Zlatno bilansno pravilo u užem smislu zahtjeva da dugoročni izvori finansiranja budu jednaki dugoročno vezanim sredstvima. U dugoročne izvore finanisranja spadaju sve vrste sopstvenog kapitala (osnovni kapital, emisiona premija, rezervni kapital, neraspoređeni neto dobitak odnosno zadržani neto dobitak), dugoročna rezervisanja i sve vrste dugoročnih obaveza, odnosno obaveza čiji je rok dospijeća duži od godinu dana (oročeni ulozi trećih lica, obaveze po prodatim obveznicama, obaveze po uzetim dugoročno finansijskim i robnim kreditima). Sopstveni kapital je trajno raspoloživ, dugoročna rezervisanja su raspoloživa do njihovog iskorištenja odnosno ukidanja, a dugoročne obaveze su raspoložive do njihovog dospijeća za plaćanje. Otuda poštivanje zlatnog bilansnog pravila u dugom roku zahtjeva supstituciju otplaćenih dugoročnih obaveza za razliku između mobilisanih dugoročnih vezanih sredstava i dospijeća glavnice dugoročnih obaveza za plaćanje.

Bilansno pravilo finansiranja je inspirisano principom sigurnosti t.j. težnjom od zaštitom od rizika. Međutim, teško je precizno reći za svaki konkretan slučaj da je investiranje u osnovna sredstva više ugroženo od investiranja u obrtna sredstva. Osim toga primena osnovnih postulata samo ovog pravila ne obezbeđuje održanje likvidnosti, što je u funkciji usklađenosti novčanih tokova, a može dovesti i do preterane likvidnosti što je u funkciji usklađenosti novčanih tokova.

„Zlatno“ bilansno parivilo“ u širem smislu„Zlatno“ bilansno praivilo“ u širem smislu načelno gledano otklanja izvesne

slabosti bilansnog pravila u užem smislu i uglavnom je opšte prihvaćeno u finansijskoj politici. „Zlatno“ bilansno pravilo u širem smislu glasi: da se iz dugoročnog kapitala (sopstveni i tuđi) moraju da se finansiraju u prvom redu stalna sredstva i trajna tekuća sredstva, a da se kratkoročni kapital može koristiti jedino za finansiranje sezonskih tekućih sredstava (otkup pšenice, šećerne repe, uljanih žitarica i sl.).Trajna tekuća sredstva se definišu kao onaj minimum tekućih sredstava koji je neophodan da poslovni proces ne bi došao u pitanje, a strukturu trajnih tekućih sredstava čine:

o novčana sredstva,o zalihe sirovina i materijala,o zalihe gotovih proizvoda,o potraživanja od kupaca.

Novčana sredstva - kao trajno tekuća sredstva predstavljaju onaj obim novčanih sredstava koji se drži u rezervi kako bi se obezbijedio tekući nivo likvidnosti.

- 9 -9


Zalihe sirovina i materijala – kao tekuće sredstvo predstavlja onaj minimum sirovina i materijala koji se neophodno mora imati u preduzeću, a da proizvodni proces ne dođe u pitanje.Zalihe gotovih proizvoda – kao trajno tekuće sredstvo predstavlja onaj minimum zalihe gotovih proizvoda koji bi obezbijedio prisutnost na tržištu, jer će ugroziti obim i dinamiku isporuke po zaključenim ugovorima.Potraživanje od kupaca – kao trajno tekuće sredstvo drže se u onom nivou u kom prodaja za gotovinu prevazilazi njihov obim.

OSTALA PRAVILA FINANSIRANJA

Ostala pravila finansiranja se uglavnom odnose na sledeća pravila:1. Pravilo finansiranja Current - ratio ili bankers-ratio 2:1,2. Pravilo finansiranja Acid-test 1:1, 3. Pravilo u odnosu gotovine i kratkoročnih dugova.

Pravilo finansiranja Current - ratio ili bankers-ratio 2:1Zahtjeva da odnos između tekućih (obrtnih) sredstava i kratkoročnih izvora

finansiranja bude 2:1, što znači da na svaki 1 SCD kratkoročnih izvora dolaze 2 SCD tekućih (obrtnih) sredstava. Ovo je tako zvani koeficijent drugog stepena likvidnosti. U suštini, ovo pravilo zahtjeva da preduzeće jednu polovinu obrtnih sredstava finansira iz dugoročnih izvora finansiranja, a polovinu obrtnih sredstava iz kratkoročnih izvora finansiranja. Ovo pravilo nije široko prihvatila ni jedna praksa, mada su ga uvele SAD dvadesetih godina XX vjeka kao jedan od kriterija za ocjenu kreditne sposobnosti.

Pravilo finansiranja 1:1 Acid-test Zahtjeva da zbir gotovine, hartija od vrijednosti i kratkoročnih potraživanja bude

jednak zbiru kratkoročnih izvora finansiranja. Drugim riječima :

Tekuća aktiva – Zalihe = Tekuća pasiva -

Ili da jedna novčana jedinica kratkoročnih obaveza treba da bude pokrivena najmanje sa jednom novčanom jedinicom likvidne imovine. Ovo pravilo se uzima kao osnov za mjerenje prvog stepena likvidnosti, iz čega izlazi da bi koeficijent prvog stepena likvidnosti trebalo da bude 1. Pravilo fianansiranja 1:1 bilo bi komplementarno sa zlatnim bilansnim pravilom u širem smislu u onom slučaju kad se trajnim obrtnim sredstvima smatraju ukupne zalihe. Ako se ukupne zalihe finansirane iz dugoročnih izvora finansiranja, onda bi odnos gotovine, hartija od vrijednosti i kratkoročnih potraživanja, s jedne strane, i ktarkoročnih obaveza, s druge strane, zaista bilo 1:1. Međutim, kako ukupne zalihe sadrže i minimalne (gvozdene odnosno stalne) zalihe i sezonske zalihe, pravilo finansiranja 1:1 je neprihvatljivo za ona preduzeća kod kojih se javljaju sezonske zalihe budući da one mogu da budu finansirane iz kratkoročnih izvora finansiranja bez opasnosti da će likvidnost biti ugrožena.

- 10 -10


Pravilo u odnosu gotovine i kratkoročnih dugova. Ovo je, u stvari, pokušaj da se normira minimalan iznos gotovine u odnosu na

kratkoročne dugove koji bi obezbijedio likvidnost. Pod kratkoročnim obavezama, na koje preduzeće može utjecati podrazumevamo obaveze prema dobavljačima za kupljene sirovine i materijal. Preduzeće koje u datom trenutku pati od nedostatka gotovine, nastojat će da prolongira što može duže obaveze, ali tako da ne naruši svoj kreditni bonitet kod poslovnih partnera. U literaturi su zabilježena dva prijedloga: 20% gotovine od kratkoročnih dugova (Šmalz i Hofman) i nešto blaži zahtjev 12% gotovine od kratkoročnih dugova (Antone). Ovi odnosi nisu ni u praksi ni u teoriji prihvaćeni iz sljedećih razloga: Ako preduzeće ima 20% gotovine u odnosu na kratkoročne dugove i ako taj odnos održava svakog dana, to znači da ono kratkoročne dugove u prosjeku isplaćuje za 5 dana, a ako ima 12% gotovine u odnosu na kratkoročne dugove, to znači da kratkoročne dugove isplaćuje u prosjeku za 8,3 dana. Iz tog izlazi da bi preduzeće u ovom slučaju bilo pretjerano likvidno, odnosno da bi imalo suviše veliku likvidnu rezervu, što bi išlo na uštrb rentabilnosti.

Pravila finansiranja Current - ratio 2:1, Acid-test 1:1 i pravilo u odnosu gotovine i kratkoročnih dugova, kao i većina drugih pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća veoma su kruto postavljena , pa otuda nemaju karakter univerzalnih pravila.

ZAKLJUČAK

Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da posluže preduzeću kao smernice za donošenje odluka o finansiranju, i da ta pravila budu univerzalna za sve privredne subjekte. Međutim, većina pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća veoma je kruto postavljena, pa otuda ona nemaju karakter univerzalan pravila finansiranja.

Uloga pravila finansiranja se ogleda u tome kako preduzeće treba da oblikuje strukturu izvora (pri čemu mu to obećava sigurnost, likvidnost, rentabilnost i nezavisnost), zatim da utvrde odstupanja od normale i da se budući dužnik kvalifikuje kao kreditno sposoban. Treba reći da je odavno sazrelo shvatanje o ograničenoj aplikativnoj primeni pravila finansiranja, pre svega, zbog njihove normativnosti i neelastičnosti. Međutim, pomenuta pravila finansiranja ipak mogu da predstavljaju objektivnu polaznu osnovu za identifikovanje finansijskog položaja preduzeća.

- 11 -11


LITERATURA

1. Slobodan Barać, Marko Ivaniš, Ljiljna Jeremić: „Upravljanje

finansijama“, Fakultet za finansijski mendžment i osiguranje,

Beograd, 2004.

2. Slobodan Barać, Budimir Stakić, Marko Ivaniš, Miroljub Hadžić,

Zoran Jeremić, Ivica Terzić: „Pojmovnik finansija i bankarstva“,

Univerzitet Singidunum, Beograd 2006. god.

3. Žarkić - Joksimović N. : „Upravljačko računovodstvo“, Fakultet

organizacionih nauka, Beograd, 1995

4. Internet explorer

- 12 -12

pravila finansiranja

Documents