POVODOM STOGODIŠNJICE ROĐENJA VELIKOG MARKSISTE-LENJINISTE

JOSIFA STАLJINA

POVODOM STOGODIŠNJICE ROĐENJA JOSIFA STALJINA

21. decembra ove godine, navršava se 100. godina od rođenja Josifa Staljina, najdražeg,

istaknutog vođe proletarijata Rusije i Sveta, iskrenog prijatelja albanskog naroda,

prijatelja ugnjetavanih naroda celog sveta, koji se bore za slobodu, demokratiju i

socijalizam.

Ceo Staljinov život, odlikovao se neprestanom i upornom borbom protiv ruskog

kapitalizma, protiv svetskog kapitalizma, imperijalizma, protiv antimarksitičkih i

antilenjinskih procesa, koji su sebe stavljali u službu svetskom kapitalu i reakciji. Pod

Lenjinovim rukovodstvom, i zajedno sa njim, bio je jedan od inspiratora i rukovodilaca

Velike Oktobarske socijalističke revolucije, nepokolebljiva ličnost Boljševičke partije.

Nakon Lenjinove smrti, Staljin je tokom 30. godina, rukovodio borbom za pobedu i

odbranu socijalizma u Sovjetskom Savezu. To je razlog zašto je u srcima svetskog

proletarijata, naroda sveta posebno mesto zauzima ljubav, poštovanje i vernost njegovom

delu i ličnosti. Upravo zato kapitalistička buržoazija i svetska reakcija ispoljavaju

naročito neprijateljstvo prema tom velikom učeniku i izvanrednom , nepokolebljivom

Lenjinovom saradniku.

Staljin stoji u istoj ravni sa velikim klasicima marksizma-lenjinizma, zahvaljujući svojoj

odlučnoj i principijelnoj borbi za odbranu, dosledno sprovođenje i dalji razvitak ideja

Marksa, Engelsa i Lenjina. Sa svojom specifičnom bistrinom i sposobnošću, uspevao je

da se uspešno orijentiše čak i u veoma složenim vremenima, kada su buržoazija i reakcija

na svaki način, pokušavali da spreče pobedu Velike Oktobarske socijalističke revolucije.

U borbi za ostvarenje svojih nada, ruski proletarijat je nailazio na velike prepreke, jer je u

Rusiji, i celom svetu, vladao kapitalizam. Ali u to vreme, kapitalizam je stvorio i svog

grobara – proletarijat, najrevolucionarniju klasu, pozvanu da rukovodi revolucijom. Ta

klasa je uspešno ispunila svoju istorijsku misiju, u nemilosrdnoj borbi sa neprijateljima, i,

ujedno uspevši da u toj borbi izvojuje svoja prava i slobode, uzme političku vlast u svoje

ruke. Proletarijat je morao oteti političku i ekonomsku vlast od ugnjetača i

eksploatatorske kapitalističke buržoazije, i graditi novi svet.

Marks i Engels su stvorili proletersku nauku revolucije i naučnog socijalizma. Oni su

stvorili Međunarodno udruženje radnika, pozatije pod nazivom Prva Internacionala.

Osnovni principi te prve međunarodne organizacije radnika sadržani su u njenom

Osnivačkom Manifestu, ukazujući put proletarijatu ka uništenju privatne svojine nad

sredstvima za proizvodnju, izgradnji partije proletarijata, koja je pozvana da uzme vlast u

svoje ruke revolucionarnim putem, kao i borbu koju je proletarijat trebao da vodi protiv

kapitalizma i oportunizma, pojavljujući se u raznim zemljama u različitim ‘’teoretskim''

oblicima.

Vladimir Iljič Lenjin, genijalni nastavljač dela Karla Marksa i Fridriha Engelsa,

zasnivajući svoju nauku na njihovim velikim delima i sa retkim majstorstvom ih braneći,

rasplamsao je borbu protiv stremljenja revizionista, oportunista i drugih renegata.

Izdajnici su bacili veliku zastavu Prve Internacionale i potpuno otvoreno pogazili poziv iz

iz Komunističkog Manifesta koji je glasio ''Proleteri svih zemalja, ujedinite se!''. Ti

renegati marksizma su glasali za kredite imperijalističkog rata, umesto da istupe protiv

njega.

Lenjin je napisao kapitalna dela u cilju odbrane i deljeg razvijanja marksističke nauke.

Posebno je obogatio ideje Marksa i Engelsa, o izgradnji socijalističkog i komunističkog

društva. Uvek uzimajući u obzir materijalistički razvitak istorije, kao i uslove mesta i

vremena u kom je živeo, Lenjin se borio za izgradnju i konsolidaciju Boljševičke

partije.Vladimir Iljič i drugi boljševici, tokom intenzivne revolucionarne borbe u Rusiji, i

u inostranstvu, u uslovima raspada carizma i njegove armije, pripremili su i otpočeli

Veliku Oktobarsku socijalističku revoluciju.

Genijalni lenjinski plan pobede revolucije bio je sproveden u život. Nakon uspešnog

završetka Velike revolucije, koja je potresla stari svet, i otkrivajući novu eru u istoriji

čovečanstva, eru uništenja ugnjetavanja i eksploatacije, Lenjin je nastavio borbu za

izgradnju prve socijalističke države. Zajedno sa Lenjinom, borio se i radio, njegov verni

saradnik, Josif Visarionovič Staljin.

Jasno je zašto protiv ideja Marksa, Engelsa i Lenjina, protiv njihovih pravednih, odlučnih

i nepokolebljivih delovanja, koje su bile u interesu radničke klase i naroda, nije mogla a

da ne istupi buržoazija, koja je na njih slala različite vrste oružja.

Nasuprot toj velikoj i organizovanoj neprijateljskoj akciji kapitalizma i međunarodne

reakcionarne buržoazije, bila je organizovana, neuništiva sila ruskog proletarijata,

ujedinjenog sa proleterima sveta. Ta konfrontacija je bila izraz oštre klasne borbe u Rusiji,

i van njenih granica, koja se ispoljavala tokom celog tog vremena sukoba sa silama

intervencije, ostacima carizma i ruske reakcije. Sa tim neprijateljima je bilo neophodno

voditi bespoštednu borbu.

U tom procesu klasne borbe bilo je neophodno čeličiti Boljševičku partiju, bilo je

neophodno izgraditi državu diktature proletarijata, što je glavno pitanje revolucije, bilo je

potrebno uspostaviti osnove socijalističke ekonomije. Logično, potrebno je bilo izvršiti

kardinalne izmene u svim oblastima života, ali novim putem, u novom duhu, sa novim

ciljem; bilo je potrebno da stvaralački, u odnosu sa konkretnim okolnostima carske

Rusije, sprovesti teoriju Marksa o filozofiji, političkoj ekonomiji i naučnom socijaizmu.

Svi ti ciljevi su mogli da se ostvare pod rukovodstvom proletarijata, kao najnaprednije i

najrevolucionarnije klase u savezu sa siromašnim i srednje imućnim seljaštvom. Nakon

uspostavljanja nove vlasti, bilo je neophodno voditi upornu, herojsku borbu za

poboljšanje ekonomskog i kulturnog života naroda, oslobođenog od jarma carizma, i

inostranog, evropskog kapitala. U toj titanskoj borbi, Staljin je čvrsto stajao na strani

Lenjina, bio je borac u prvim redovima.

Kako u političkoj konsolidaciji nove, sovjetske vlasti, razvitka svih delova industrije,

tako i u razvitku kolhozne seljačke privrede, razvitka nove, socijalističke kulture u

Sovjetskom Savezu, zaoštravao se otpor spoljnih neprijatelja i unutrašnje reakcije.

Neprijatelji su pojačali svoju borbu, naročito nakon smrti Vladimira Iljiča Lenjina.

Staljin se pred Lenjinovim telom zakleo, da će verno provoditi njegovo učenje, pretvarati

u život njegove reči o čuvanju čistote visokog zvanja komuniste, čuvati i razvijati

jedinstvo Boljševičke partije, čuvati i i neprestano jačati diktaturu proletarijata,

neprestano jačati savez radničke klase sa seljaštvom, biti veran do kraja principima

proleterskog internacionalizma, braniti prvu socijalističku državu, kako od intriga

unutrašnjih neprijatelja- buržoazije i veleposednika, tako i od spoljnih neprijatelja –

imperijalista koji streme njenom uništenju, dovesti do kraja delo izgradnje socijalizma na

jednoj šestini sveta.

Josif Staljin je održao reč. Rukovodeći Boljševičkom partijom, uspeo je da rukovodi

delom izgradnje socijalizma u Sovjetskom Savezu, pretvotivši veliku domovinu ruskog

proletarijata i svih naroda Sovjetskog Saveza u kolosalnu silu svetske revolucije. Pokazao

se dostojnim nastavljačem dela Marksa, Engelsa i Lenjina i sjajno dokazao da je bio

veliki, mudri i čvrsti marksista-lenjinista.

Unutrašnji neprijatelji Sovjetskog Saveza – trockisti, buharinovci, zinovjevci i ostali, bili

su tesno povezani sa kapitalistima u inostranstvu, bili su njihove sluge. Neki od njih su

kao članovi Boljševičke partije, imali nameru da zauzmu tvrđavu iznutra,

deformišu pravilnu marksističko-lenjinističku liniju partije, na čelu sa Staljinom. Drugi su,

bivajući u vrhu nepartijskih državnih organa, kovali zavere, ispod žita i otvoreno, remetili

delo socijalističke izgradnje. U tim uslovima je Staljin, uporno provodeći jednu od

glavnih poruka Lenjina, o odlučnoj čistki partije od oportunističkih elemenata od svih

onih koji kapituliraju pod pritiskom buržoazije i imperijalizma, pred bilo kakvim

stavovima stranih marksizmu-lenjinizmu. Borba koju je Staljin vodio, rukovodeći

Boljševičkom partijom, protiv trockista i buharinovaca, je direktan produžetak Lenjinove

borbe, duboko principijelna borba za spas, bez koje ne bi bilo ni socijalističke izgradnje,

ni mogućnosti odbrane socijalizma.

Josif Staljin je shvatio da je pobedu moguće održati i odbraniti naporima i odricanjima,

a zatim i borbom. On nikada nije iskazivao optimizam bez osnova pri dostizanju pobeda,

i nikada pesimizam pred licem teškoća koje su se javljale. Naprotiv, Staljin se pokazao

isključivo zrelim, umerenim u svojim mislima, odlukama, delovanju. Kao veliki čovek,

uspeo je da zavlada srcem partije i naroda, mobilišući njihovu energiju, čeličieći borce u

borbama i bitkama, podižući ih politički i ideološki, i osposobljavajući ih da prave velika,

neviđena dela.

Staljinske petoljetke razvitka narodne privrede i kulture, pretvorili su prvu zemlju

socijalizma u moćnu socijalitičku državu. Rukovodeći se lenjinskom postavkom o

pretežnom razvitku teške industrije pri socijalističkoj industrijalizaciji, Boljševička

partija , na čelu sa Staljinom, dala je zemlji veoma moćnu industriju za proizvodnju

sredstava za proizvodnju, gigantsku industriju mašina, sposobnu da obezbedi brzi

razvitak čitave narodne privrede, kao i sve neophodno za organizovanje neuništive

odbrane. Teška socijalistička industrija je bila stvorena, kako je govorio Staljin

''sopstvenim silama bez nepovoljnih kredita i zajmova izvana''. Staljin je svima razjasnio,

da je pri stvaranju teške industrije sovjetska država nije mogla ići putem kojim idu

kapitalističke zemlje – dobijati zajmove od drugih, ili pljačkom drugih zemalja.

Nakon kolektivizacije seoske privrede, u Sovjetskom Savezu je stvorena moćna seoska

socijalistička privreda, zasnovana na moćnoj mehanici - proizvodima socijalističke teške

industrije. Time je bio rešen problem proizvodnje zrna, i drugih poljoprivrednih i

stočarskih proizvoda. Staljin je dalje razvijao lenjinski plan kooperacije, rukovodio

ostvarenjem tog plana u žestokoj borbi sa neprijateljima socijalizma – kulaštvom,

buharinovskim izdajnicima, bezbrojnim teškoćama i preprekama koji su se javljali, ne

samo kao rezultat neprijateljske delatnosti, već i nedostatkom iskustva,

privatnosobstveničkoj psihologiji, koja je imala duboke korene u biću seljaka.

Jačanje privrede i podizanje kulturnog nivoa, doprineli su i učvršćivanju diktature

proletarijata u Sovjetskom Savezu. Nalazeći se na čelu Boljševičke partije, Staljin je

uspeo da majstorski organizuje Sovjetsku državu, rukovodi njome, dalje usavršavajući

sav taj posao, i uvek, marksističko-lenjinskim metodama, razvijati osnovu i nadgradnju

društva u kontekstu političkih okolnosti i unutarpolitičke situacije, ne ispuštajući iz vida

spoljnopoljitičke okolnosti, tj. osvajačke planove i intrige, koje su preduzimali buržoasko

kapitalističke države, s ciljem da stave klipove u točkove delu stvaranja nove proleterske

države.

Međunarodni kapitalizam je u Sovjetskom Savezu video svog opasnog neprijatelja, zato

je pokušavao da ga izoluje na međunarodnoj areni, istovremeno, iznutra organizujućći

zavere renegata, špijuna, izdajnika i pristalica desnih skretanja. Diktatura proletarijata je

bespoštedno tukla neprijatelje. Svim izdajnicima je suđeno javno. Njihova krivica je tada

bila potvrđena neospornim dokazima, na najubedljiviji način. Povodom organizovanja

sudshih procesa, u skladu sa revolucionarnim zakonima u SSSR, u slučaju trockista,

buharinovaca, radekovaca, zinovjevaca, kamenjevaca, pjatakovaca i tuhačevskih, veliku

galamu je podigla buržoaska propaganda, još više jačajući svoju klevetničku i

destruktivnu propagandu protiv pravedne borbe Sovjetske vlasti, Boljševićke partije i

Staljina, koji su branili živote svojih naroda, štiteći novi, socijalistički sistem, ustanovljen

krvlju radnika i seljaka, braneći Veliku Oktobarsku socijalističku revoluciju, i čistoću

marksizma-lenjinizma.

Šta sve nisu izmišljali neprijatelji, naročito protiv samog Staljina, nastavljača dela

Marksa i Lenjina, talentovanog vođe Sovjetskog Saveza, koga su nazivali ''tiraninom'',

''ubicom'', ''krvopijom''. Sve te klevete i izmišljanja karakterisala su se cinizmom. Ne,

Staljin nije bio tiranin, nije bio despot. On je bio principijelan, pravedan, skroman,

osetljiv i pažljiv prema ljudima, kadrovima, svojim saradnicima. Upravo zato su ga tako

voleli partija, narodi Sovjetskog Saveza, svi proleteri sveta. Po tome je bio poznat

milionima komunista i svim značajnim revolucionarima i progresivnim ljudima.

Opisujući Staljinov lik, Anri Barbi u svojoj knjizi ‘’Staljin'', između ostalog primećuje:

''On je ustanovio i podržava susrete sa radnicima, seljacima i intelektualcima u SSSR, i

revolucionarima sveta, u čijem je srcu njihova domovina – to je više od 200 miliona

ljudi''. I dodaje : ''Taj bistri i oštroumni čovek, skroman... On ima dečji osmeh.. U

mnogim osobinama Staljin neobično liči na Iljiča - takvo vladanje teorijom, obuzetost,

ista odlučnost.. Kod Staljina, više nego kod drugih, će se naći misao i reč Lenjina. On je

Lenjin današnjice''.

Sve misli i dela Staljina, napisane i pretvorene u realnost, crvenom niti su

protkane revolucionarnim, marksističko-lenjinističkim idejama. Ne može se naći niti

jedna principijelna greška u delima tog marksiste-lenjiniste. Njegovo delo je bilo u

saglasju sa interesima proletarijata, trudbenika, interesima revolucije, socijalizma i

komunizma, interesima nacionalno-oslobodilačke i antiimperijalističke borbe. On nije bio

eklektik u svojim teoretskim mislima, nije dopuštao kolebanja u praksi. Onaj, ko bi se

oslonio na iskreno prijateljstvo Staljina, bio je uveren da će ići napred , ka srećnijoj

budućnosti svog naroda. Dvolični ljudi nisu mogli pobeći od njegove obazrivosti i oštre

osude. Te osude su imale u sebi, kao izvor, velike ideje marksističko-lenjinističke teorije,

koja je kristalizovana u njegovom oštrom umu i čistoj duši. Čitavog života je uspevao da

čvrsto u svojim rukama drži kormilo socijalizma, čak i tokom bura i uragana.

Staljin je znao kada i do koje mere treba ići na kompromise, ali da ne bi štetili

marksističko-lenjinističkoj ideologiji, već naprotiv, da bi koristili revoluciji, socijalizmu,

Sovjetskom Savezu, i prijateljima SSSR.

Proletarijat, marksističko-lenjinističke partije, istinski komunisti, i svi progresivni ljudi u

svetu, nalazili su pravilnost razum i nužnost u spasilačkim delima Boljševičke partije i

Staljina, za odbranu novog, socijalističkog društveno-ekonomskog uređenja i države.

Dela Staljina su odobravali proletarijat i narodi sveta, zato što su znali da se bori protiv

ugnjetavanja i eksploatacije, koje su iskusili na sebi. Narodi su slušali klevete i

izmišljotine na Staljina iz usta tih istih, koji su organizovali mučenja i masovna

istrebljenja u kapitalističkom društvu, iz usta onih, koji su bili vinovnici gladi siromaštva,

nezaposlenosti i bezbrojnih odricanja, i upravo zato, nisu poverovali u laži.

Protiv tih neprijatelja, milioni proletera su istupali snažnim barikadama i

demonstracijama, na ulicama gradova, gde su napadali fabrike i preduzeća kapitalista.

Narodi su se digli na borbu protiv kolonizatora, tražili su svoja prava i slobode. U to

vreme je rasla internacionalna podrška Sovjetskom Savezu i Staljinu, ona je ojačala

položaj nove države Sovjeta, rastu autoriteta SSSR.

Svi komunisti, boreći se protiv svetskog kapitalizma , bilo gde da su, prozvani su od

strane buržoazije ''agentima'' Sovjetskog Saveza i Staljina. Međutim, komunisti su bili

časni ljudi, nisu bili bilo čiji agenti, već samo verni poštovaoci učenja Marksa, Engelsa,

Lenjina i Staljina. Oni su podržavali Sovjetski Savez zato, jer su u tome videli moćan

oslonac u borbi za pobedu komunističkih ideja, videli su svetao primer kako treba voditi

borbu da bi se dobijale pobede, jednu za drugom, da bi uništili neprijatelje, da bi se

izbavili od vlasti kapitala, i ustanovili novo, socijalističko društveno uređenje. U to vreme,

kako je kapitalizam, kao zastareli, truli sistem, slabio, tako je u Sovjetskom Savezu novo

uređenje budućnosti pobeđivalo i sve više i više postajao nada i oslonac svetske

revolucije. U tim okolnostima, kapitalizam je počeo da koristi sva raspoloživa sredstva da

bi naneo smrtonosni udar prvoj socijalističkoj državi proletera, koja je svetu ukazivala

put izbavljanja od eksploatacije. Zato su kapitalisti otpočeli Drugi Svetski rat. Oni su

podigli, podržali, naoružali hitlerovce i nahuškali ih na ''boljševizam'', na Sovjetski

Savez, na rat za ostvarenje ''životnog prostora'' na Istoku. Sovjetski Savez je shvatio

preteću opasnost. Staljin je bio oprezan, savršeno dobro znajući, da kleveta koju su

izmislili protiv njega međunarodna kapitalistička buržoazija, tvrdeći da se on ne bori

protiv rastućeg fašizma i nacizma, pričajući različite izmišljotine, računajući da će

obmanuti svetsku javnost i ostvariti svoju zamisao – napad na Sovjetski Savez.

Sedmi Kongres Kominterne je pravilno nazvao fašizam 1935. godine najvećim zlom

naroda u konkretim uslovima tog vremena. Taj kongres, po ličnoj inicijativi Staljina,

lansirao je parolu o opštem antifašističkom narodnom frontu, koji je trebao da se stvori u

svakoj zemlji sa ciljem razoblačavnja agresivnih osvajačkih planova i delatnost

fašističkih država, poziv narodima da ustanu na noge protiv tih planova i protiv tih pojava,

da bi predupredili pretnju novog imperijalističkog rata.

Nikada, ni u jednom momentu, Staljin nije zaboravio na tu opasnost koja je pretila

Sovjetskom Savezu. On je uvek vodio odlučnu borbu, i jasno je ukazivao da treba jačati

partiju za buduće velike bitke, jačati narode Sovjetskog Saveza marksističko-

lenjinističkim čeličnim jedinstvom, krepiti sovjetsku ekonomuiju socijalističkim putem

razvitka, jačati odbranu Sovjetskog Saveza materijalnim sredstvima i kadrovima,

naoružati ih revolucionarnom strategijom i taktikom. Činjenice dokazuju da je Staljin na

to ukazivao, i dokazivao da su imperijalisti huškači na rat, da je imperijalizam nosilac

ideje osvajačkog rata,te u vezi s tim, je i savetovao ljudima, da budu spremni da odbiju

bilo kakav napad hitlerovih nacista, italijanskih fašista, ili japanskih militarista, koji bi

preduzeli napad, zajedno sa ostalim kapitalističkim državama sveta.

Staljinove reči, dragocene poput zlata, postale su zvezda vodilja proleterima i narodima

sveta.

Staljin je predložio vladama kapialističkih država Zapada stvaranje saveza protiv

hitlerovske kuge, međutim, te vlade su to odbile, štaviše, one su narušile čak i ranije

sporazume zaključene sa Sovjetskim Savezom, nadajući se da će hitlerovci uništiti ''seme

boljševizma'', da će hitlerovci umesto njih vaditi kestenje iz vatre.

U tako ozbiljnoj situaciji, prožetoj raznim opasnostima, ne uspevajući da vlade tzv.

zapadnih demokratija ubedi o neophodnosti stvaranja zajedničkog antifašitičkog fronta,

Staljin je pokušavao da odgodi rat protiv Sovjetskog Saveza, da bi dobio na vremenu za

dalje učvršćivanje odbrambene moći. S tim ciljem je potpisao pakt o nenepadanju sa

Nemačkom. Taj pakt je trebao da bude modus vivendi za privremeno odlaganje opasnosti,

mada je Staljin bio svestan agresivnosti hitlerovaca, i bio je spreman za njihovo

odvraćanje.

Mnogi buržoaski i revizionistički političari tvrde i pišu, da je hitlerovska agresija zatekla

Sovjetski Savez nespremnim i nepripremljenim, i da je za to kriv Staljin! Međutim,

činjenice obaraju takve tvrdnje. Poznato je, da je hitlerovska Nemačka, kršeći pakt o

nenapadanju, krajnje verolomno i razbojnički koristila efekat strateškog iznenađenja, i

brojnom nadmoćnošću i ogromnom silom, sa približno 200 divizija, svojih i svojih

saveznika, koje je bacila u svoj ''munjeviti rat'', računajući, da će Sovjetski Savez biti

uništen i pobeđen, za ne više od dva meseca!

Šta se dogodilo u realnosti - poznato je. ‘’Munjeviti rat'', koji je imao uspeha u Zapadnoj

Evropi, na Istoku je propao. Crvena Armija je, imajući jaku pozadinu, imajući podršku

svih naroda Sovjetskog Saveza, za vreme odsupanja, izmorila neprijatelja, zaustavila ga, i

prešla u kontranapad, nizom udara ga uništila, i prisilila na bezuslovnu kapitulaciju. U

istoriji je ostala zapisana odlučujuća uloga Sovjetskog Saveza u delu uništenja

hitlerovske Nemačke, uništenja fašizma uopšte u Drugom svetskom ratu.

Kako se moglo dogoditi da dođe do propasti hitlerovskog munjevitog rata protiv SSSR, i

kako bi ta država odigrala tako veliku ulogu u izbavljanju čovečanstva od fašističkog

ropstva bez pripreme, bez čelične volje i sposobnosti socijalističkog sistema, izdržavajući

najveća iskušenja u ratu? Kako je moguće odvojiti pobedu, i ulogu Staljina, u pripremi

zemlje za odvraćanje imperijalističke agresije, uništenju hitlerovske Nemačke i istorijskoj

pobedi nad fašizmom? Svaki maliciozni pokušaj odvajanja Staljina od partije i naroda, i

uopšte od Sovjetske države, razbija se u prah i pepeo pred istorijskim činjenicama koje

nikakava sila ne može izbrisati, osporavati ili zatamniti.

Borba naroda Sovjetskog Saveza, na čelu sa Staljinom, je doprinela oslobođenju čitavog

niza zemalja i naroda nacističkog ropstva, omogućila uspostavljanje narodno-

demokratskog uređenja u mnogim državama Istočne Evrope, probudila nacionalno-

oslobolilačku, antiimperijalističku i antikolonijalnu borbu, koja je, samim tim, doprinela

raspadu i rušenju kolonijalnog sistema, uspostavljanju novog odnosa sila u svetu, u korist

socijalizma i revolucije.

Hruščov je, bez trunke griže savesti, nazvao Staljina ‘’introvertnim’’, koji, navodno, nije

mogao da razume stanje u Sovjetskom Savezu i svetu, kako nije znao gde su bile

dislocirane jedinice Crvene Armije, navodno, komandujući na školskom globusu!

Staljinove neosporne zasluge su morali priznati čak kapitalistički lideri poput Čerčila,

Ruzvelta, Trumana, Idna, Montgomerija, Hopkinsa i drugih, istovremeno ne skrivajući

neprijateljstvo ka politici i ideologiji marksizma – lenjinizma, i samom Staljinu. Čitao

sam njihova sećanja i video, da su se oni sa uvažavanjem odnosili prema Staljinu, kao

državniku i vojskovođi, nazivajući ga velikim čovekom ‘’nadarenim, izvanrednim

strategom'', ''sa vanrednim umećem da brzo uvidi problem''. Čerčil je govorio o

Staljinu:’’…Uvažavam tog velikog i sjajnog čoveka... Vrlo malo ljudi su mogli imati

takva shvatanja, tako brza, ono što je sa drugima bilo potrebno mesecima, sa njegovom

sposobnošću shvatanja problema, bila je potrebna sekunda.''

Hruščovci su pokušavali da stvore iluziju o tome da nije Staljin, već da su oni, rukovodili

Velikim otadžbinskim ratom Sovjetskog Saveza protiv nacizma! Međutim, svima je jasno,

da su oni u to vreme bili samo u Staljinovoj senci, kome su pevali licemerne ode

govoreći : '' Za sve naše pobede i uspehe, dužni smo drugu Staljinu’’ itd. I to u ono vreme,

kada su se spremali da podriju te pobede. Iskrene himne, iz srca, pevali su sovjetski

vojnici, koji su sa njegovim imenom na usnama branili svoju domovinu u istorijskim

bitkama.

Albanski komunisti, albanski narod, su veoma snažno i neposredno ( iako smo veoma

udaljeni Sovjetskog Saveza ), osećali veliku ulogu Staljina, i to u najtežim trenucima koje

je preživljavala naša zemlja tokom perioda italijanske i nemačke okupacije, kada se

rešavala sudbina naše zemlje – kada je bilo pitanje ostaviti je u nevolji, ili je osloboditi i

izvesti na svetli put. U najtežim trenucima, Staljin je bio sa nama. Jačao je naše nade,

davao perspektivu, čeličio naša srca i volju, povećavao našu veru u pobedu. Često su

poslednje reči albanskih komunista, patriota i partizana, polažući svoj život na poljima

bitaka, pred vešanjem, neprijateljskim metkom, automatom, glasile:'' Živela

Komunistička Partija!'', ''Živeo Staljin''. Bezbroj puta su meci, probijajući srca sinova i

ćerki našeg naroda, probijali i dela Staljina, koje su oni držali pod pazuhom, kao svetinju.

Bez obzira na skrivene i otvorene pokušaje unutrašnjih i spoljašnih neprijatelja

Sovjetskog Saveza da podriju socijalizam nakon rata, velikim međunarodnim

problemima davala je ton pravilna staljinska politika. Zemlja Sovjeta, razrušena u ratu,

koja je ostavila na bojnim poljima 20. miliona žrtava, bila je obnovljena zapanjujućom

brzinom. Taj ogromni rad bio je postignut od strane sovjetskog naroda, sovjetskih radnika,

kolhoznika, pod rukovodstvom Boljševičke partije i velikog Staljina.

U godinama rata, revizionisti u SAD, Brauder, bivši generalni sekretar KP SAD,

raspustio je partiju, i stao u službu američkog imperijalizma. On je istupao protiv granice

između buržoazije i proletarijata, između kapitalizma i socijalizma, za njihovo stapanje,

istupao protiv revolucije i građanskog rata, za mirno postojanje klasa u društvu. Mogu da

kažem, da je ta ‘’bela linija'' u Brauderovoj politici bila preteča Tita, koji je u skladu sa

svojim antimarksističkim i antilenjinskim stavovima i pozicijama, stupio u otvoren

konflikt sa Sovjetskim Savezom, još za vreme, a naročito posle rata. Posle ogromnih

nastojanja da vrati renegata Tita na pravi put, Staljin, partija Boljševika, i sve istinski

komunističke partije sveta, ubedivši se da je bio na pogrešnom putu, jednodušno su

osudile Tita. Postalo je očito, da je Titova delatnost išla na ruku svetskom imperijalizmu,

zato su ga i uzeli u zaštitu američki imperijalizam i druge kapitalističke države.

Prisajedinivši se ekipi buržoaske propagande, da bi zaslužio kredite, dobijene od

imperijalista, Tito je, uprkos svemu, izmislio da je Staljin navodno, planirao napad na

Jugoslaviju. Vreme je potvrdilo da je Tito lagao. U više razgovora, koje sam imao sa

Staljinom, koje smatram velikom čašću, govorio mi je da nijednom nije pomislio na

mogućnost napada na Jugoslaviju. Mi komunisti, govorio je, nikada nismo napadali tuđe

zemlje, samim tim ni Jugoslaviju, ali ćemo Tita i titoiste raskrinkavati uvek, jer je to naš

marksistički dug. Bilo da Tito ostane na vlasti, ili bude smenjen, to je unutrašnje pitanje

koje treba da rešavaju narodi Jugoslavije, i mi ne treba da se mešamo u to, govorio je.

Bandu Nikite Hruščova, njene klevete na Staljina, podržava renegat Josip Broz Tito,

ranije otvoreno istupajući, a zatim i Mao Cedung sa kompanijom, i drugi revizionisti svih

boja. Faktički su, svi oni bili sluge kapitalizma, prihvatajući na sebe zadatak da unište

socijalizam u Sovjetskom Savezu, spreče izgradnju socijalizma u Jugosaviji, i da ometaju

socijalističku izgradnju u Kini i celom svetu. Zato su se i suprotstavljali Staljinu, u kome

su videli snažnog čoveka, kome za života nisu uspeli da naude. Ti izdajnici su bili

sledbenici socijaldemokratskih, revizionističkih i oportunističkih renegata Druge

Internacionale, nastavljači njihivog neslavng dela, radeći u novim uslovima i okolnostima.

Tvrdili su, da su preduzimali sve neophodno, da bi navodno svoje ideje ‘’ispravili'' i

''dopunili'' u ''skladu sa duhom vremena'', itd. Sav taj talog, bez obzira na svoje formalne

razlike, koje su izražavali u svojim mislima i stavovima, stremeo je ka jednom cilju- da

se bori protiv marksizma-lenjinizma, poricanju neophodnsti proleterske revolucije,

uništenju socijalizma, gušenja klasne borbe, i sprečavanja rušenja do temelja starog,

kapitalističkig društva.

Staljin je bio istinski internacionalist. Duboko i pažljivo je shavatao osobenost Sovjetske

države, da se ta zemlja zasniva na rezultatima jedinstva mnogih republika, koje su se

sastojale od mnogih narodnosti, nacionalnosti. Upravo zato je državni poredak u tim

republikama usavršavao, vodeći računa o njihovoj ravnopravnosti. Svojom pravilnom,

marksističko-lenjinističkom politikom u nacionalnom pitanju, Staljin je uspeo da

uspostavi i učvrsti veliko jedinstvo različitih naroda Saveza Sovjetskih Socijalističkih

Republika. Kao lider partije i Sovjetske države, učestvovao je u preobraćanju ''tamnice

naroda'', kakva je bila stara carska Rusija, u slobodnu, nezavisnu, i suverenu zemlju, gde

su narodi i republike živeli u saglasju, prijateljstvu, jedinstvu, u uslovima ravnopravnosti.

Staljin je poznavao nacije, njihovo istorijsko formiranje, poznavao je njihove različite

osobenosti i kulturu, psihologiju svakog naroda, i prilazio je tome kroz marksističko-

lenjinističku prizmu.

Internacionalizam Josifa Staljina se iskazivao i u odnosima sa zemljama narodne

demokratije, koje je smatrao slobodnim zemljama, nezavisnim, suverenim državama,

bliskim saveznicima Sovjetskog Saveza. Nikada nije imao predstavu da su to potčinjene

zemlje Sovjetskom Savezu, politički ili ekonomski. To je bila pravilna, marksističko-

lenjinistička politika, koju je Staljin provodio.

U svojim sećanjima sam pisao o tome, da sam se 1947. obratio Staljinu, sa molbom o

osnivanju niza albansko-sovjetskih društava, koje bi eksploatisale naša podzemna

bogatstva. On je odgovorio da ne treba stvarati zajednička društva sa bratskim zemljama.

Obasnio mi je da su odustali od takvih koraka, da je to pogrešno, da bi tako nešto u

odnosima sa zemaljama narodne demokratije, bilo pogrešno. Mi smo, rekao je, obavezni

da pružimo tehnologiju kojom mi sami raspolažemo, koju možemo dati, i uvek smo

spremni da i dalje pružamo pomoć. Tako je mislio i radio Staljin.

Hruščovci su, naprotiv, ne pridržavajući se toga, pošli putem najpokvarenijih

kapitalističkih društava, stvarajući sa zemljama bivših narodnih demokratija vojno,

političko i ekonomsko jedinstvo, za svoj interes na tuđ račun.

Oni su i Varšavski ugovor pretvorili u oruđe, koje im pomaže da pod jarmom drže svoje

nove kolonije pod, navodno, načinom i formom socijalizma. SEV su iz organizacije

uzajamne ekonomske pomoći, što je i bio u Staljinovo vreme, pretvorili u oruđe kontrole

i eksploatacije država-članica. Tako da je politika Josifa Staljina u odnosu na velike

ekonomske, političke ideološke probleme, krajnje protivna hruščovskoj politici, i politici

drugih savremenih revizionista. Staljinova politika je bila principijelna i

internacionalistička, dok je politika sovjetskih revizionista usmerena na porobljavanje

drugih naroda, koji su upali u njihovu zamku.

Imperijalisti, Tito, hruščovci, i svi drugi neprijatelji su optuživali Staljina da je on,

navodno, podelio zone uticaja, sporazumevajući se sa bivšim antifašističkim saveznicima

– SAD i Velikom Britanijom. Ta optužba, kao i ostale, vreme je bacilo na smeće istorije.

Nakon Drugog svetskog rata, Staljin je, rukovodeći se obrascem pravednosti, odbranio

narode i njihovu nacionalnu borbu, njihova nacionalna i socijalna prava od nečasnih

namera bivših saveznika u antifašističkom ratu. Neprijatelji komunizma, počev od

svetske buržoazije do hruščovaca, i svih drugih revizionista, svim silama su se upinjali da

zatamne i iskrive sve visoke kvalitete tog vrsnog marksiste-lenjiniste, sve njegove jasne

misli i pravilna dela, ocrniti prvu socijalističku državu Lenjina i Staljina.

Hruščovci, ti novi trockisti, buharinci, zinovjevci, i tuhačevci, podlo su hvalili osećaj

oholosti i nadmoćnosti ljudi, učesnika rata. Oni su povećavali privilegije eliti, otvarajući

put birokratizmu i liberalizmu u partiji i državnim organima, prepravljali važeće

revolucionarne norme, postepeno usađujući ljudima osećaj defetizma. Sva svoja zlodela

pravdali su posledicom ‘’surovog sektašenja metoda stila rada’’ Staljina. To su

podmukla dela onih, koji su radili ispod žita, što je služilo kao manipulacija za radničku

klasu, kolhoznike i inteligenciju, za oživljavanje svih, do tada pritajenih, disidenata i

njihovih pokreta. Disidentima, karijeristima i drugim ništavnim elementima su govorili

da je sada ‘’prava sloboda’’, da su im tu ‘’slobodu’’ doneli Nikita Hruščov i njegova

grupa. To je bila priprema za uništenje socijalizma u SSSR, za obaranje diktature

proletarijata, i uspostave ‘’opštenarodne'' države, koja, faktički, nije bila ništa drugo do

diktatorska država fašističkog tipa, kakva je i danas.

Te podlosti su isplivale na površinu ubrzo nakon Staljinove smrti. Mogu da kažem,

verovatnije , ''posle ubistva Staljina'', zato, jer nam je Mikojan rekao, da su oni, Hruščov i

kompanija, bili rešili da izvrše ''atentat'', ubiti Staljina, ali su kasnije, kako Mikojan kaže,

odustali. Poznata je činjenica, da su hruščovci sa nestrpljenjem čekali Staljinovu smrt.

Okolnosti njegove smrti ostale su nejasne.

S tim u vezi, ostalo ne bez odgovora slučaj ‘’belih mantila '', proces lekarima Kremlja,

koji su, dok je Staljin još bio živ, bili optuženi za pokušaj ubistva mnogih rukovodilaca

Sovjetskog Saveza. Posle Staljinove smrti, svi su rehabilitovani, i time je ta afera

završena. Zašto je taj slučaj zataškan?! Da li je bila dokazana zločinačka delatnost lekara,

kada su im sudili, ili ne? Pitanje doktora je zataškano zato , jer da je istraga vođena dalje,

ako bi se dublje počelo istraživati, isteralo bi se na čistac mnogo toga, otkrili bi se mnogi

zločini i zavere maskiranih revizionista, sa Hruščovom i Mikojanom na čelu. Time bi se

mogla objasniti činjenica smrti od izlečivih bolesti, za veoma kratko vreme Gotvalda,

Bjeruta, Fostera, Dimitrova, i drugih, o kojima sam pisao u svojim sećanjima ‘’Hruščovci

i mi''. Na taj način bi se mogao dokazati razlog neočekivane smrti Staljina.

Hruščov i njegova grupa u nameri postizanja svojih nečasnih ciljeva, i ostvarenja planova

borbe protiv marksizma-lenjinizma i socijalizma, likvidirao je, bez velike buke i tajno,

jednog za drugim glavne rukovodioce Kominterne. Tako je, između ostalog, napadan i

diskreditovan Rakoši, koga su smenili, i poslali u daleke stepe Rusije.

Nikita Hruščov i njegovi jednomišljenici su u ''tajnom'' referatu , sa kojim su istupili na

20. kongresu, Josifa Visarionoviča Staljina namazali blatom, i pokušali su da ga

nipodaštavaju na najodvratniji način, najciničnijim trockističkim metodama.

Kompromitacijom dela kadrova u rukovodstvu KPSS, najpre su ih iskoristili, a zatim

odbacili, likvidirali ih kao antipartijske elemente. Hruščovci, na čelu sa Hruščovom su,

osudivši kult Staljina, u nameri sakrivanja svojih zločinačkih dela protiv SSSR i

socijalizma, uzdigli do neba kult samog Hruščova.

Žestina, pokvarenost, verolomstvo, podlost karaktera, hapšenja i ubistva, koji su ušli u

krv tih istih rukovodilaca partije i Sovjetske države, koji su postali praksa, oni su pripisali

Staljinu. Za Staljinovog života, isti ti ljudi, pevali su mu pohvalne ode, s ciljem da sakriju

svoj karijerizam, svoje ružne namere i dela. Godine 1949, Hruščov je Staljina nazivao

‘’genijalnim vođom i učiteljem'', govorio je da '' ime druga Staljina je zastava borbe

trudbenika celog sveta ''. Mikojan je davao ocenu Staljinovih radova kao ‘’novi, viši

stupanj lenjinizma''. Kosigin je govorio, da ''smo za sve pobede dužni drugu Staljinu'', itd.

Nakon Staljinove smrti su govorili drugačije. Upravo su hruščovci ugušili glas partije,

radničke klase, i napunili koncentracione logore patriotama. Upravo su oni pustili iz

zatvora podle neprijatelje, trockiste i sve one koje su vreme i čenjenice označili kao

protivnike socijalizma i agenturu spoljnih neprijatelja-kapitalista, što su dokazivali

svojim delovanjem kao disidenti. Hruščovci su tajno ''sudili'' i osudili ne samo sovjetske

revolucionare, već i ljude iz drugih zemalja. U svojim zapisima sam pisao o jednom

susretu sa sovjetskim rukovodiocima, gde su prisistvovali Hruščov, Mikojan, Molotov i

drugi. Mikojan se tada spremao da ide u Austriju, a Molotov je, kao u šali rekao:

''Oprezno, nemoj da zakuvaš kašu kao u Mađarskoj''. Pitao sam Molotova ‘’zašto je

zakuvao ''kašu'' u Mađarskoj?'' Odgovorio mi je :''Da'', i rekao da ''ako Mikojan ponovo

bude išao tamo, obesiće ga''. Mikojan, taj skriveni antimarksistički kosmopolita, mu je

odgovorio: ’’Ako mene obese, obesiće i Kadara’’. Da su ih čak obojicu obesili, intrige i

podlosti ostaju amoralne pojave.

Hruščov, Mikojan i Suslov su u početku uzeli pod zaštitu Imre Nađa, a zatim su mu sudili

i kaznili ga negde u Rumuniji! Po kom pravu su na taj način postupili sa strancem?

Njemu je trebalo, iako je bio zaverenik, biti suđeno u njegovoj zemlji, za njega nisu bili

nadležni zakoni i sudovi drugih zemalja. Staljin nikada nije dopuštao takve stvari.

Ne, Staljin nikada tako nije postupao. Izdajnicima partije i države je suđeno javno. Partiji

i narodu su otvoreno bili pokazani njihovi zločini. Nikada se kod Staljina nisu mogle

pronaći takve mafijaške metode, kakve su bile prisutne kod sovjetskih revizionističkih

lidera.

Takvim metodama su pribegavali i pribegavaju sovjetski revizionisti i jedni protiv drugih,

u borbi za vlast, kao što rade i u drugim kapitalističkim državama. Pučem je vlast preuzeo

Hruščov, pučem ga je sa prestola skinuo Brežnjev.

Brežnjev i njegovi istomišljenici su uklonili Hruščova, da bi spasili revizionističku

politiku i ideologiju diskreditacije i raskrinkavanja, politiku, koja je postala impulsivna, i

krajnje stupidna. On nije poništio hruščovizam, referate i odluke 20. i 22. kongresa, koji

su oličenje hruščovizma. Ali, Brežnjev se pokazao nezahvalnim prema Hruščovu, kog je

ranije dizao u nebesa, čak se nije mogla naći cigla u zidinama Kremlja, gde je mogao da

ga sahrani, kada je umro! Naravno, domaća i svetska javnost nikada nisu saznali pravi

razlog smene Hruščova. I danas je u zvaničnim dokumentima razlog ‘’starost, i

pogoršanje zdravlja''!

Staljin nije ni malo bio onakav kakvim ga nazivaju neprijatelji komunizma. Naprotiv, bio

je principijelan i pravedan. On je, u skladu sa okolnostima, pomagao ljudima i zabludi, u

cilju da ih promeni, kritikovao, ili pohvaljivao one koji su verno služili marksizmu-

lenjinizmu. Poznati su slučajevi sa Žukova i Rokosovskog. Kada su pogrešili, bili su

kritikovani i smenjeni. Ali, od njih se nije odustalo, pružena im je pomoć, da bi bili

vraćeni na svoje položaje, dobijajući zvanja maršala, a u vreme Otadžbinskog rata su

dobili izuzetno važne zadatke na glavnim frontovima. Tako je mogao postupati jedino

vođa kome je bio jasan i koji je pretvarao u život princip marksističko-lenjinističke

pravednosti pri oceni rada ljudi, njihovim dobrim stranama i pogreškama.

Nakon Staljinove smrti, Žukov je postao oruđe u rukama Nikite Hruščova i njegove

grupe. Podržavao je izdajničku ulogu Hruščova protiv Sovjetskog Saveza, Boljševičke

partije i Staljina. Na kraju je Nikita Hruščov odbacio Žukova kao isceđen limun. To isto

je uradio i sa Rokosovskim, i drugim glavnim kadrovima.

Mnogi sovjetski komunisti su bili opčinjeni demagogijom hruščovljeve revizionističke

grupe, pomislili su da će nakon Staljinove smrti Sovjetski Savez postati pravi raj, kako su

počeli da trube revizionistički izdajnici. Oni su pompezno izjavljivali, da će 1980. godine

u Sovjetskom Savezu biti ustanovljen komunizam!! Ali šta se, zapravo, desilo?

Desilo se suprotno, jer drugačije nije ni moglo biti. Revizionisti su uzeli vlast, ne zato da

bi Sovjetski Savez cvetao, već za njegov povratak unazad, da bi ga pretvorili, što su i

uspeli, u kapitalistčku državu, podčinjenu ekonomski inostranom kapitalu, za zaključenje

tajnih i javnih sporazuma sa američkim imperijalizmom, za podčinjavanje naroda i

zemalja narodne demokratije pod maskom vojnih i ekonomskih ugovora, da bi te zemlje

bile držane pod jarmom,da bi bile stvorene zone uticaja i trgovine u svetu. Za to su

hruščovljevci koristili uspešnu izgradnju socijalizma u Sovjetskom Savezu, a dostignute

uspehe su skrenuli na takav krajnje nepravilan put, da su stvorili novu klasu socijal-

imperijalističke buržoazije, sa ciljem da od SSSR naprave svetsku supersilu, da bi sa

SAD gospodarili svetom. Staljin je svojevremeno upozoravao partiju o toj opasnosti. Sam

Hruščov nam je pričao da im je Staljin govorio, da će posle njega oni prodati Sovjetski

Savez imperijalizmu. Faktički se to i dogodilo, to se i potvrdilo.

Narodi sveta, proletarijat, trezveni ljudi sa čistim srcem, sami će suditi o pravilnosti

Staljinove pozicije. Samo na osnovu široke političke, ideološke i ekonomske platforme,

ljudi mogu suditi pravilnosti njegove marksističko-lenjinističke linije.

Do juče su buržoazija i revizionisti, izvrćući istoriju, dovodili ljude u zabludu u pogledu

Staljinove delatnosti. Sada, kada se jasno vidi, da takvi kao hruščovci, titoisti, maoisti,

''evrokomunisti'', itd., i novi hitlerovci, američki imperijalisti i svetski kapitalizam,

počinju da shvataju ko je bio Staljin, za šta su se borili boljševici, proleteri i istinski

marksisti-lenjinisti, a za šta se bore njihovi neprijatelji, koji su u službi kapitalizma, za šta

se bore revizionisti. Oni koji misle da je komunizam ‘’neuspešan'', mogu da budu

razočarani, i nesumnjivo, zauvek će i biti. Vreme svakog dana dokazuje da naša nauka

živi, da je svemoguća.

Dajući ocenu dela Staljina u celini, svako može shvatiti genijalnost, i komunistički duh

tog velikog radnika, ubediti se u to, da ljude poput njega, svet malo zna.

Veliko delo Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, delo socijalizma i komunizma, su

budućnost sveta.

Mi, albanski komunisti, uspešno provodimo Staljinove naznake, u prvom redu savete o

tome, da treba imati jaku, čeličnu partiju, uvek vernu marksizmu-lenjinizmu,

bespoštednu ka klasnim neprijateljima. Uvek smo davali značaj delu zaštite jedinstva

mišljenja i delovanja u partiji, ukrepljenju jedinstva partije sa narodom. Poslušali smo

Staljinove savete o stvaranju socijalističke industrije, kolektivizaciji sela, i postigli smo

velike uspehe. Naša partija i narod se bore za jačanje tesnog saveza radnika i seljaka, pod

rukovodstvom radničke klase. Mi nikada nećemo podleći nagovaranju i prevrtljivosti

neprijatelja, bilo da su spoljašnji ili unutrašnji, nastavićemo dalje klasnu borbu, kako u

zemlji, tako i na međinarodnoj sceni, i uvek biti budni u odnosu na njihova štetočinska

delovanja. Ako ne bismo tako postupali, ako ne bi smo bili verni uputstvima Marksa,

Engelsa, Lenjina i Staljina, Albanija bi skliznula u blato savremenog revizionizma, ne bi

više bila nezavisna, socijalistička zemlja, u njoj ne bi bilo diktature proletarijata,

gospodarilo bi ugnjetavanje imperijalističko-revizionističkih zemalja.

Naša partija i narod, biće nastavljači puta Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Vladimira

Uljanova Lenjina i Josifa Staljina. Budući naraštaji socijalističke Albanije će verno slediti

liniju svoje voljene partije.

Albanci, komunisti i nepartijci, sa dubokim poštovanjem se klanjaju senima svog slavnog

učitelja, Josifa Visarionoviča Staljina. Povodom 100. godina njegovog rođenja, mi se sa

uvažavanjem sećamo ko nam je pomogao, ko nam je omogućio da uvećamo snagu našeg

naroda, i kako je, zahvaljujući tome, partija postala gospodar svoje sudbine.

Oslobođenjem domovine, socijalističkom izgradnjom, mi, u našoj zemlji smo obavezni

prema internacionalnoj podršci Staljina. Njegovo bogato, i vrlo dragoceno iskustvo nam

je poslužilo kao vodilja na našem putu i radu.

Naša partija će u ovoj jubilarnoj godini provesti širok i stalan rad, da bi još više postao

poznat život i slavno delo velikog marksiste-lenjiniste, Josifa Staljina. Sva delatnost naše

partije, od njenog osnivanja do danas, potvrda je visokog uvažavanja i vernosti

besmrtnom učenju naših velikih klasika, samim tim i idejama Josifa Staljina. Tako će biti

kod nas, od pokoljenja ka pokoljenju.

Kao partijski radnik, kao jedan od njenih rukovodilaca, kom je partija nekoliko puta

ukazivala čast, šaljući me da se sretnem sa drugom Staljinom, da razgovaram sa njim o

brigama, o našem položaju i našim uslovima, i zamoliti ga za savet i pomoć, trudio sam

se da uvek zapišem sećanja na te susrete, onako kako sam to doživeo, da predstavim

Staljina takvim, kakvim sam ga video tokom obraćanja predstavnicima tako male partije,

malog naroda, kao što je naš. Dajući u štampu ova skromna sećanja, bio sam rukovođen

željom da pomognem komunistima, trudbenicima i omladini naše zemlje, da se upoznaju

sa figurom tog velikog i besmrtnog čoveka.

Povodom ove slavne godišnjice, ja, sa izrazima poštovanja i predanosti, saginjem glavu

pred partijom i narodom, koji su me rodili, vaspitali i prekalili, i pred Josifom Staljinom,

koji mi je dao tako dragocene, za sreću mog naroda savete, koji je ostavio u mom srcu i

umu neizbrisiva sećanja.

Ova stogodišnjica za nas, marksiste- lenjiniste i kao i za bezbrojne pristalice velikih

ideala radničke klase u svetu, treba da služi jačanju jedinstva u našim redovima.

Sada, povodom ovog velikog jubileja Staljina, za časne ljude svuda u svetu nastalo je

vreme dubokih razmišljanja, za pronalaženje pravilnog puta, uklanjanja magle iz umova,

koju je stvorila kapitalistička i revizionistička buržoazija, sa ciljem da zaustave

revolucionarni nalet, revolucionarne misli masa. Revolucionarna misao i revolucionarno

delovanje će ljude dobre volje, ljude iz naroda, izvesti na put izbavljenja naroda od jarma

kapitala.

Sećajući se Staljina i njegovog dela, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, mi

marksisti-lenjinisti ne možemo, a da se ne obratimo narodu Sovjetskog Saveza, i

najotvorenije im reći:

Vi, koji ste sa Staljinovim imenom na usnama napadali na najopasnije neprijatelje

čovečanstva i pobedili ih, da li ćete ćutati povodom ovog slavnog jubileja?

Hruščovski revizionisti, koji nema šta nisu govorili o Staljinu, jer im je bilo nemoguće da

sakriju njegovo ime i delo, mogu da pišu nekakve blede reči o njemu. Ali vi ste obavezni ,

vi, koji ste izveli Veliku Oktobarsku revoluciju, da se sa uvažavanjem setite svog velikog

vođe. Vi ste dužni da uništite fašistički diktatorski režim, koji se skriva iza prevarantskih

reči. Vi treba da znate, da su oni, koji vama upravljaju, fašisti, šovinisti i imperijalisti.

Oni od vas prave topovsko meso za surovi imperijalistički rat, za istrebljenje naroda i

uništenje zemalja koji su mnogo nada polagali u zemlju Lenjina i Staljina. Narodi sveta

neće da vi budete takvi. Ako budete i dalje takvi, oni vas neće uvažavati, oni će vas

omrznuti.

Narodi sveta mrze vaše kontrarevolucionarne vlasteline, koji prave atomsko oružje,

pokazujući ih na paradama na Crvenom trgu, provodeći vojne manevre, predstavljajući ih

kao odbranu naroda od opasnosti, i radi njihovog oslobođenja, kao što se tvrdi i u slučaju

atomskog oružja, parada i manevara američkog imperijalizma i svetskog kapitalizma.

Naoružanje i armija u Sovjetskom Savezu se više ne nalazi u rukama naroda, i ne služi

delu oslobođenja svetskog proletarijata, naprotiv, ona služe protiv sovjetskog i drugih

naroda.

Obavezni ste da shvatite i da budete svesni, da su vas neprijatelji odavno skrenuli sa puta

revolucije. Hruščovski revizionisti se bore da kod vas probude osećaj upravljanja i

gospodstva nad drugima. Oni tvrde, da vašu veliku silu upotrebljavaju za borbu rotiv

američkog imperijalizma i svetskog kapitalizma, ali, ta tvrdnja je lažna. Vaši vlastelini se

nalaze u protivrečnosti, i savezu sa američkim imperijalizmom i svetskim kapitalizmom,

ne u interesu revolucije, već u korist imperijalističkih ambicija, i stremljenju ka podeli

sfera uticaja, i gospodstvu nad narodima.

Narodi sveta su zabrinuti činjenicom da li ćete vi, sinovi, unuci i praunuci tih slavnih

vojnika, koji su izveli Veliku oktobarsku socijalističku revoluciju, vi sovjetski proleteri i

kolhoznici, vojnici i inteligencija, ići i dalje neprijateljskim putem, na koji su vas izveli

oni koji vas ugnjetavaju, ili ćete poći putem revolucije, sa imenom Lenjina i Staljina na

usnama? Svet hoće i želi da pođete putem revolucije, i da se pokrenete napred, vođeni

parolama, kao što su vodili i vaše pretke: ''Za Lenjina!'' ''Za Staljina!'', za istinski

socijalizam, protiv imperijalizma, socijal-imperijalizma i revizionizma.

Izdajničko rukovodstvo vas nepravilno informiše o stradanjima drugih naroda, koji ginu

na ulicama tokom demonstracija protiv imprijalista i kapitalista-krvopija. Vama ne

govore istinu, zašto je narod Irana vapeći za slobodom, ustao na noge i oborio šaha-

tiranina, saradnika američkih imperijalista. Hruščovska revizionistička klika vas drži u

zabludi o stradanju arapskih naroda, naroda američkog kontinenta, i svih kontinenata

Sveta, zato, jer tim stradanjima doprinosi upravo imperijalizam i vaši rukovodioci –

izdajnici. Vama ne govore ništa o tome , kako vaši ljudi i njihovi vazali muče narode

Afrike, vama nisu poznate intrige, koje pletu u svetu novi kremaljski carevi, ne govore

vam, da su prijatelji hruščovaca, istomišljenici vašeg rukovodstva, sa kojima je Nikita

Hruščov i njegovi naslednici sa Brežnjevim na čelu, izašli na čist put izdaje, istupaju

zajedno sa kapitalistima na štetu radničke klase, i interesa svojih naroda. Vi ne znate

puno o stradanjima običnih ljudi u vašoj zemlji, od iživljavanju nad njima, jer o tome

šačica ljudi koja vas ugnjetava ćuti.

Vi treba da znate, da su se narodi digli na revoluciju, da vode herojsku borbu,

istovremeno, vas, koji predstavljate ogromnu silu ugnjetavaju, uljuljkavaju i uspavljuju.

Šačica vlastodržaca je pretvorila vašu zemlju u socijalimperijalističku državu. Put spasa

je – put revolucije, koju su nam ukazali Marks, Engels, Lenjin i Staljin. Razni brežnjevi,

kosigini, ustinovi i jakubovski, kao i solženjicini i saharovi, su ništa drugo do

kontrarevolucija, i kao takvi treba da budu oboreni i likvidirani.

Vi ste impozantna sila, mada je potrebno ponovo osvojiti poverenje proletera u svetu,

poverenje naroda sveta, to veliko poverenje, koje su radom i borbom stvorili Lenjin i

Staljin. Vi se dužni da neodložno razmislite o vašoj budućnosti, i budućnosti čovečanstva.

Vi treba da budete onakvi kakvi ste bili za vreme Lenjina i Staljina - slavni učesnici

proeterske revolucije, - zato ne treba da sedite pod jarmom neprijatelja revolucije i naroda,

neprijatelja slobode i nezavisnosti država. Vi nikada ne smete postati oružje

imperijalizma, sa namerom da pokore narode, koristeći lenjinizam kao masku.

Ukoliko pođete putem revolucije i marksizma-lenjinizma, ako se tesno povežete sa

proleterima sveta, tada će američki imperijalizam i truli kapitaliizam uopšte, biti uništeni

do temelja, svet će izmeniti oblik, socijalizam će pobediti.

Na vama, Sovjetskom narodu, Sovjetskim radnicima i vojnicima, leži velika odgovosnost

i velike obaveze pred čovečanstvom. Te obaveze ćete biti dužni da ispunite sa čašću, i

samo u tom slučaju, ako ne budete čistili cipele varvarskoj kliki, koja upravlja bivšom

Boljševičkom partijom i vama.

Vaša partija više nije marksističko-lenjinistička. Vi morate u borbi stvoriti novu partiju

lenjinsko-staljinskog tipa. Vi ste dužni znati, da Sovjetski Savez više nije jedinstvo

slobodnih naroda, koje živi u punoj harmoniji. Boljševizam je uspeo da stvori bratsko

jedinstvo naroda Sovjetskog Saveza. Revizionizam je uradio obrnuto, napravio je raskol

u vašoj zemlji, probudio šovinizam u svakoj republici, posejao neprijateljstvo među

njima, ulio drugim narodima mržnju prema ruskom narodu, koji je bio na čelu revolucije

pod rukovodstvom Lenjina i Staljina.

Da li ćete dozvoliti da vas i dalje gaze? Da li ćete dopustiti da se u vašoj zemlji nastavi

proces poburžoazenja u svim oblastima života, kako to rade revizionisti? Da li ćete

primiti jaram novog kapitalizma, odevenog u lažni socijalizam?

Mi, albanski komunisti i albanski narod, kao i svi komunisti i slobodoljubivi narodi sveta,

voleli smo pravi Sovjetski Savez vremena Lenjina i Staljina. Mi odlučno idemo putem

Lenjina i Staljina, verujemo u veliku revolucionarnu silu sovjetskog naroda, sovjetskog

proletarijata, zato smo ubeđeni, da će ta sila postepeno rasti, u borbi, odlučnosti, i da će

biti na visini zadatka, i do temelja uništiti sovjetski socijal-imperijalizam.

Revolucija i žrtve koje ćete podneti, neće oslabiti vašu zemlju, već će stvoriti istinski

socijalistički Sovjetski Savez. Oni će dovesti do smene socijal-imperijalističke diktature,

a Sovjetski Savez će izaći iz te revolucije jači, kao nikada pre. U tom slavnom delu, vi

ćete imati podršku svih naroda sveta, podršku svetskog proletarijata. Upravo u takvoj

revoluciji, kroji se moć ideja socijalizma i komunizma, a ne u praznim rečima i ružnim

delima klike, koja gospodari vama. Samo na taj način, idući tim putem, istinski komunisti,

marksisti-lenjinisti, svuda u svetu, će biti u stanju da nadvladaju imperijalizam i

kapitalizam. Oni će pomoći narodima sveta u oslobođenju jednog za drugim, pomoći će

velikoj Kini da se vrati na pravi put socijalizma, i neće postati supersila da bi gospodario

svetom, pretvorivši se u trećeg partnera u osvajačkim ratovima, koje priprema američki

imperijalizam, sovjetski socijal-imperijalizam, i trenutno gospodsvujuća u Kini klika Hua

Guofenga i Deng Sjaopinga.

Mi, albanski komunisti, kao verni učenici Lenjina i Staljina, i vojnici revolucije,

povodom ovog slavnog jubileja, vas pozivamo da se zamislite nad tim, kako za vas, tako i

za ceo svet po život važnim problemima, jer mi smo vaša braća, vaši drugovi po pitanju

dela proleterske revolucije i oslobođenja naroda. Ukoliko stanete na put osvajačkih,

imperijalističkih ratova , kuda vas vode vaši rukovodioci, mi ćemo, nesumnjivo, ostati

neprijatelji vašeg sistema, i vaših kontrarevolucionarnih dela. To je jasno kao dan.

Drugačije ne može biti.

Mi, albanski komunisti, koje je nemoguće odvojiti od naroda, smo ubeđeni da postupamo

pravilno, ne prezamo ni od kakvih bura, ma koliko ona bila jaka. I ubeđeni smo, da ćemo

izdržati sve bure, kao što su ih nadvladali Partija Boljševika i vlast Sovjeta, kao što su ih

nadvladali velike vođe revolucije, Lenjin i Staljin.

PRVI SUSRET

14. jula 1947. godine sam doputovao u Moskvu. Bio sam u prijateljskoj poseti

Sovjetskom Savezu, na čelu prve zvanične delegacije Vlade Narodne Republike Albanije

i KP Albanije. Moja radost, radost drugih drugova, koji su poslati od strane CK da putuju

u Moskvu i sretnu se sa drugom Staljinom, bila je neopisiva. O susretu sa drugom

Staljinom smo oduvek maštali, danju i noću, još od trenutka kada smo se upoznali sa

teorijom marksizma-lenjinizma. Ta želja je jačala još više tokom Antifašističke

Narodnooslobodilačke borbe. Posle velikih figura Marksa, Engelsa i Lenjina, drug Staljin

nam je bio naročito drag i poštovan, njegove reči su nas rukovodile tokom borbe za

osnivanje KP Albanije, kao partije lenjinskog tipa, nadahnjivao nas u vreme NOB, i

pomagao nam u izgradnji socijalizma.

Razgovori sa Staljinom, i njegovi saveti, su trebali da nam budu vodič u našem

ogromnom i teškom radu u učvršćivanju postignutih pobeda. Upravo zato je naša prva

poseta Sovjetskom Savezu bio neopisiva radost i zadovoljstvo, ne samo za komuniste i

nas, članove delegacije, već i za ceo albanski narod, koji je sa nestrpljenjem iščekivao tu

posetu, koji je to primio sa velikim entuzijazmom. Staljin i Sovjetska Vlada, kako smo i

videli svojim očima, i osetili svim srcem, su primili našu delegaciju vrlo srdačno i toplo,

sa iskrenom ljubavlju. Za 12. dana našeg boravka u Moskvi smo se nekoliko puta sreli sa

drugom Staljinom, i ragovarajući sa njim, njegove savete i uputstva čuvamo ceo život,

kao zenicu oka, kao nešto drago. Nikada neću zaboraviti moj prvi susret sa J. V.

Staljinom. To je bilo 16. jula 1947. godine, trećeg dana našeg boravka u Moskvi. Taj dan

je počeo neobično. Još ujutru smo išli u Mauzolej velikog Lenjina, sa dubokim

poštovanjem se poklonili pred telom genijalnog vođe revolucije, pred čovekom, čije je

ime i kolosalno delo bilo duboko zapečaćeno u našim umovima i srcima koje je

osvetljavalo i osvetljava naš slavni put borbe za slobodu, revoluciju i socijalizam. Tim

povodom sam, u ime albanskog naroda, naše Komunstičke partije, i mene lično, položio

venac od različitog cveća kod postamenta Mauzoleja besmrtnog Lenjina. Odavde,

gledajući groblje hrabrih boraca Oktobarske socijalističke revolucije, značajnih ličnosti

Boljševičke partije i Sovjetske države, koji su sahranjeni u podnožju Kremaljskih zidina,

pošli smo u Centralni Muzej V. I. Lenjina. Više od dva sata smo išli iz sale u salu, i

neposredno se upoznali sa dokumentima i eksponatima, koji su podrobno opisivali život i

delo velokog Lenjina. Pre nego što smo napustili muzej, u knjigu utisaka sam, između

ostalog, napisao sledeće reči: ''Lenjinovo delo je besmrtno, ono će živeti u srcima

budućih pokoljenja. Sećanje na njega će zauvek živeti u srcima albanskog naroda ''. Baš

tog dana, koji je bio pun nezaboravnih utisaka i emocija, nas je primio i dugo sa nama

razgovarao verni učenik i nastavljač dela Lenjina, J. V. Staljin. Od samog početka,

stvorio je u nama takvu drugarsku atmosferu , da smo brzo osetili olakšanje od tog

velikog uzbuđenja, koje nas je zahvatilo pri ulasku u njegov kabinet, prostranu salu sa

dugačkim stolom, uporedo sa njegovim radnim stolom. Nekoliko minuta kasnije, nakon

prvih reči, imali smo osećaj da nismo razgovarali sa velikim Staljinom, već da smo sedeli

sa drugom, kog smo znali ranije, sa kojim smo razgovarali mnogo puta. Tada sam bio još

uvek mlad, i predstavljao sam malu partiju i zemlju. Zato je Staljin, da bi stvorio što bolju

prijateljsku atmosferu, počeo da se šali i sa ljubavlju i velikim poštovanjem počeo da

govori o našem narodu, o njegovim ratnim tradicijama iz prošlosti, njegovom heroizmu,

Narodnooslobodilačkoj borbi. Govorio je tiho, spokojno, sa jednom vrstom toplote.

Drug Staljin je između ostalog rekao, da je imao duboke simpatije za naš narod, kao vrlo

drevnom narodu Balkana, koji ima svoju herojsku prošlost. ‘’Veoma sam upoznat sa

heroizmom, koji se ispoljio albanskim narodom u vreme antifašističke,

narodnooslobodilačke borbe'', nastavio je, ''iako ta moja saznanja nisu u dovoljnoj meri

opširna i duboka, zato bih vas zamolio da ispričate nešto o vašoj zemlji, o vašem narodu,

a takođe i o problemima, koje imate danas.'' Nakon toga sam uzeo reč, i izložio sam

drugu Staljinu dug i slavan put našeg naroda, o njegovim neprestanim borbama i

stradanjima za slobodu i nezavisnost. Naročito sam se zadržao na našoj

Narodnooslobodilačkoj borbi, ispričao sam o osnivanju naše Komunstičke partije, kao

partije lenjinskog tipa, o presudnoj ulozi, koju je imala i ima, kao rukovodeća sila u borbi

i naporima albanskog naroda za osvajanje slobode i nezavisnosti Domovine, smeni stare,

feudalno-buržoaske vlasti, stvaranju nove, Narodne vlasti, i kretanju naše zemlje napred,

na putu dubokih socijalističkih preobražaja. Iskoristivši priliku, još jednom sam zahvalio

drugu Staljinu, izrazivši duboko priznanje od strane albanskih komunista i celog

albanskog naroda za plamenu podršku, koju je Komunistička partija Sovjetskog Saveza ,

Sovjetska Vlada, i on lično pružili našem narodu i našoj partiji kako za vreme rata, tako i

posle oslobođenja Domovine. Dalje sam opisao drugu Staljinu duboke političke,

ekonomske i socijalne promene , koje su bile učinjene i koje su se korak po korak,

učvršćivale u Albaniji u prvim godinama Narodne vlasti. ‘’Unutrašnji politički i

ekonomski položaj Albanije’’, rekao sam, ‘’primetno su se poboljšali. Ta poboljšanja kao

svoj izvor imaju pravilno shvatanje neophodnosti prevazilaženja teškoća, i ogromnih

napora, koje narod i partija treba da prilože za prevazilaženje tih problema radom. Naš

narod je ubeđen u pravilnost svog puta i čvrsto veruje u Komunističku partiju,u Vladu

naše Narodne Republike, u svoje stvaralačke snage, u svje iskrene prijatelje. Iz dana u

dan, zahvaljujući našoj mobilizaciji snaga, samopregoru i velikom entuzijazmu,

ispunjavamo zadatke koje smo postavili’’.

Drug Staljin je izrazio radost povodom uspeha, postignutih našim narodom i partijom u

stvaralačkom radu, i zaintereovao se nešto više o položaju klasa u našoj zemlji.

...

‘’Unutršnju reakciju’’, rekao sam mu, ‘’smo uništili i nastavljamo redovno da je

razaramo. U borbi za njeno raskrinkavanje i uništenje mi imamo uspeha. Što se tiče

fizičkog uništenja neprijatelja, mi smo ih uništili ili u borbama, sa naoružanim

krimnalnim bandama, ili po presudi narodnih sudova, koji su sudili izdajnicima i bliskim

saradnicima okupatora. Bez obzira na dostignute uspehe, još ne možemo reći da

unutrašnja reakcija više ne postoji. Ona nije u stanju da se organizuje i nanese ozbiljan

udar, ali ona i dalje vodi propaandu protiv nas. Unutrašnjeg neprijatelja podržava

spoljašnji, zarad svojih ciljeva. Spoljašnja reakcija teži da pomogne, ohrabri i organizuje

unutrašnje neprijatelje kroz svoju agenturu, koju nam šalju sa kopna i vazduha’’...

Tokom razgovora koje smo imali sa drugom Staljinom, važno mesto smo posvetili

problemima u odnosima naše države sa državama u susedstvu. Najpre sam izložio stanje

oko naših granica, ispričao o našim odnosima sa FNRJ, posebno sam se osvrnuo na naše

odnose sa Grčkom, da bi pojasnio stanje na našim južnim granicama. Podvukao sam da

su grčki monarho-fašisti koji nisu uspeli da ostvare svoje megalomanske ideje da odvoje

od nas Južnu Albaniju, nastavljaju bezbrojne pogranične provokacije. Njihov cij je, rekao

sam Staljinu, da izazovu požar na našim granicama i da stvore stanje napetosti u

odnosima sa Grčkom, u toj situaciji, kada grmljavina bitaka još nije utihnula. Objasnio

sam mu da se trudimo, koliko je god to moguće, da izbegnemo provokacije grčkih

monarhofašista, i da ne odgovaramo na njih. Samo onda kada odu do krajnosti, i ubijaju

naše ljude, mi preduzimamo mere i prelazimo u kontradejstvo da bi monarhofašisti

shvatili da su Albanija i njene granice neprikosnoveni...

‘’Da li je vaš narod nezadovoljan odnosima sa Jugoslavijom'', pitao me je, i nastavio ''to

je vrlo dobro da se graničite sa prijateljskom Jugoslavijom, jer je Albanija mala zemlja, i

kao takvoj je potrebna moćna podrška sa strane svojih prijatelja‘’. Odgovorio sam da

svaka zemlja, velika i mala treba da ima svoje prijatelje i saveznike i da smatramo

Jugoslaviju prijateljskom zemljom...

Nekoliko dana nakon našeg dolaska u Moskvu sam prisustvoavo, zajedno sa drugom

Staljinom i drugim rukovodiocima partije i Sovjetske države fiskulturnoj manifestaciji na

Centralnom stadionu u Moskvi. Sa kakvom strašću je Staljin pratio taj događaj. Više od

dva sata je sedeo sasvim koncentrisan, prateći aktivnosti učesnika manifestacije, bez

obzira na to, što je na kraju manifestacije počela kiša, i što je nekoliko puta Molotov

molio da krenu, do kraja je sa pažnjom ispratio aktivnost fiskulturnika, šalio se,

pozdravljao ih. Sećam se da su na kraju takmičari trčali kros oko stadiona. Kako se

takmičenje završavalo, pred tribinom je prolazio zaostali takmičar... Staljin ga je

pogledao i rekao ‘’Dragi moj’’, obratio mu se kao za sebe,’’ idi kući odmori se malo, i

ponovo dođi. Biće još trčanja..''

Na jednom od susreta tih dana, za vreme doručka koji je organizovao Staljin u Kremlju u

čast naše delegacije, imali smo vrlo interesantan razgovor o poreklu i jeziku albanskog

naroda...

Nakon doručka, drug Staljin nas je pozvao u kremaljski bioskop, gde smo, osim nekoliko

filmskih žurnala, pogledali film ‘’Traktorista ''. Sedeli smo jedan pored drugog na divanu,

i porazila me je pažnja, sa kojom je Staljin gledao taj novi film sovjetske proizvodnje.

Često je govorio jače svojim toplim glasom, i komentarisao različite momente i događaje

iz filma. Posebno mu se dopao traktorista, protagonist, koji se, da bi zadobio poverenje

svojih drugova i zemljoradnika, trudio da više sazna običaje i ponašanje ljudi sa polja,

njihove misli i stremljenja. Radeći i živeći sa ljudima, taj traktorist je mogao da postane

uvažavan i poštovan od strane seljaka kao rukovodilac. Staljin nam je u tom trenutku

rekao: ‘’Da bi umeli da rukovodimo, treba znati masu, a da bi je upoznali, neophodno je

ići u masu ‘’. Posle toga se pozdravio sa svima nama redom, i pružajući mi ruku zamolio:

''Prenesite moje srdačne pozdrave herojskom albanskom narodu, kojem želim uspeha!''...

DRUGI SUSRET

21. marta 1949. godine sam ponovo putovao u Moskvu na čelu zvanične delegacije Vlade

NR Albanije, boraveći tamo do 11. aprila te godine...

Drug Staljin nas je primio u svom radnom kabinetu sa dubokom srdačnošću. Pri susretu i

pozdravljanju sa nama po redu, zaustavio se preda mnom ‘’Čini mi se da si mršaviji'',

obratio mi se, ''da nisi bolestan, ili umoran?''. ‘’Vrlo mi je drago i srećan sam što se

srećem ponovo sa vama’’, rekao sam, i sedajući sam dodao da bih hteo da pokrenem neka

pitanja. ''Neograničeni ste sa vremenom'', rekao je blagonaklono, i da mogu da izložim

sve što smatram potrebnim. Ukratko sam izložio niz problema. Govorio sam o opštem

stanju u partiji i zemlji, o poslednjim događajima, o greškama, kao i o našem odnosu

prema jugoslovenskom problemu. Podvukao sam da istraga o uticaju trockističkog

jugoslovenskog rukovodstva na rukovodstvo naše partije i preteranog poverenja nekih

naših rukovodilaca u izdajničko jugoslovensko rukovodstvo,da su dopuštene grube

greške, posebno u organizacionoj liniji partije, koji su bili pomenuti 11. Plenumom CK,

čiji je rad bio u skladu sa pismima CKVKP(b), poslatih CK KPJ...

Kao i ranije o našim molbama za pomoć, drug Staljin je dočekao blagonaklono, i rekao

sasvim otvoreno: ''Drugovi, mi smo velika zemlja, ali vi znate, da teške posledice rata

kod nas još nisu likvidirane. Međutim, kako danas, tako i ubuduće, mi ćemo vam

pomagati, možda i ne tako mnogo, ali u merama mogućeg. Mi shvatamo da je vama

potrebno da razvijate sektor industrije, i u vezi s tim smo saglasni da ispunimo sve vaše

zahteve, a s tim u vezi i molbe koje se tiču seoske privrede''. Zatim je, smejući se dodao

‘’A, sami Albanci, hoće li oni da rade?’’ Shvatio sam zašto me to pita. To je bio rezultat

zlonamernih informacija od strane jermenskog trgovca Mikojana, koji je pri susretu, koji

sam imao s njim, govorio ne samo jezikom dalekim od Staljinovog, već je pribegao

žestokim izrazima u svojim utiscima o ispunjenju planova u našoj zemlji, da navodno

narod kod nas ne radi, itd. Njegov cilj je bio da nam se smanji pomoć. Tako se ponašao

Mikojan. Istovremeno, Staljin je ispunio naše zahteve. ‘’Mi’’, rekao je, ‘’ćemo vam

poslati kadrove, koje ste od nas tražili, oni neće žaliti sebe da vam pomognu na sve

načine, ali oni neće zauvek ostati u Albaniji. Zato,drugovi, vi treba da osposobite svoje

kadrove, svoje specijaliste, koji će zameniti naše. To je važno pitanje. Koliko god vam

dođe inostranih kadrova, vi treba da imate svoje. Zato drugovi, vi treba da otvorite svoj

univerzitet, koji će postati krupni centar za školovanje budućih kadrova’’. ‘’Mi smo

otvorili prve institute’’, rekao sam, ‘’i oni rade, ali mi još uvek pravimo prve korake. Sem

iskustva i udžbenika, mi nemamo neophodnih kadrova da bi otvorili univerzitet’’.

‘’Glavno je da se počne’’, rekao nam je, ‘’a zatim korak po korak će sve doći na svoje

mesto. Mi ćemo sa svoje strane, pomoći i u literature, i u specijalistima, da biste uvećali

broj instituta, koji su baza za otvaranje univerziteta u budućnosti’’. ‘’Sovjetski

specijalisti’’, rekao je, ‘’će u Albaniji dobijati platu isto kao i albanski. Nemojte im

omogućavati bilo kakve olakšice u poređenju sa vašim specijalistima’’. ‘’Sovjetski

specijalisti dolaze iz daleka’’, odgovorio sam, ‘’i mi ne možemo da im isplaćujemo platu

istu kao našim specijalistima’’. Drug Staljin mi je odgovorio: ‘’Ne, ne, bilo da dolaze iz

Azerbejdžana, ili bilo kog drugog dela Sovjestskog Saveza, mi imamo svoja pravila u

materijalnom obezbeđivanju specijalista, koje šaljemo kao pomoć bratskim narodima.

Oni su obavezni da rade svim silama, kao revolucionari internacionalisti, raditi u korist

Albanije, kao što rade za Sovjetski Savez. Razliku u zaradi će pokriti Sovjetska vlada.’’

Zahvalivši drugu Staljinu, postavio sam pitanje o potrebnim ekipama za geološke i

hidroelektro istraživanja, o gradnji železničkih pruga, i nizu problema povezanih sa

pitanjima našeg industrijskog razvitka…

ТREĆI SUSRET

U novembru 1949. godine sam putovao u Moskvu treći put. Na putu sam se zadržao u

Budimpešti, gde sam sreo Rakošija, koji me je vrlo srdačno dočekao, i zainteresovao se

za ekonomsko stanje u Albaniji, neprijateljsku delatnost titovaca, i borbi grčkih

demokratskih snaga. Govorili smo prijateljski, razmenili mišljenja po nizu pitanja, i on

me je, koliko se sećam, upoznao sa stanjem u Mađarskoj. Na putu sam se zadržao u

Kijevu. Tamo su me dočekali izuzetno srdačno. U Moskvi su me dočekali Lavrentijev,

maršal Sokolovski, Orlov i drugi vojni i civilni predstavnici. Zatim sam se sreo sa

Maljenkovim, sa kojim sam imao prvu kratku besedu. Maljenkov mi je rekao da ako

želim, mogu da zapišem pitanja, koje sam hteo da postavim tokom pregovora, i da bi tako

bilo lakše da se prenese drugu Staljinu. Potom ćemo sačekati odgovor od drugaStaljina,

da li ćete poći u Suhumi, gde se on nalazi na odmoru, i lično sa njim razgovarati, ili ćete

razgovarati sa nekom drugim drugom iz sovjetskog rukovodstva, koje preporuči Josif

Visarionovič. Uveče sam zapisao pitanja, koje sam mislio da postavim, i predao ih

Maljenkovu. Upoznajući se sa njima, Staljin je zamolio da razgovaram sa njim. Tako smo

i uradili. Sreo sam se sa njim u vrtu kuće gde se odmarao. Interesantno dvorište, sa

posađenim voćnim drvećem, i ukrasima najrazličitijeg cveća, sa obe strane staze i aleja.

Video sam ga u daljini, išao je polako, malo pognut, sa rukama na leđima. Kao i uvek,

primio me je vrlo srdačno, i razgovarao sa mnom prijateljski. Izgledao je vrlo dobro. Po

ceo dan šetam, samo tokom ručka me vidi kuća. Obradovavši se što ga ponovo vidim, i

kako dobro izgleda, rekao sam ''Da živite još sto godina druže Staljin!'' ''Sto?’’ rekao je i

skupivši oči osmehnuo se, ''to je malo’’. ‘’Kod nas u Gruziji postoje starci kojima je 145.

godina, i još su živi''. ''Još sto godina druže Staljin, tako kaže naš narod'', rekao sam.

''Tako može'', rekao je u dobrom raspoloženju. ''To je dobro , slažem se''. Smejali smo se.

Pregovori u kojima smo učestvovali samo drug Staljin i ja (i naš prevodilac Serdjo

Djogoreci) bili su na balkonu. Bilo je 9. Sati po moskovskom vremenu. Staljin je imao

kapu, braon šal, vunenu odeću, takođe braon boje. Pre nego što smo počeli razgovor,

učtivo sam skinuo kapu i stavio je na vešalicu, ali mi je rakao ‘’Ne skidaj kapu, nosi je i

ti’’. Usprotivio sam se, ali je bio uporan, bojao se da se ne prehladim o vlažnosti i rekao

je svom pratiocu da mi je donese. Za vreme tog nezaboravnog susreta, dotaknuli smo

razna pitanja. Između ostalog sam mu izložio naše gledanje na pogrešne pozicije

rukovodećih drugova iz KP Grčke, i njihove nepravedne optužbe na našu adresu. Rekao

sam mu, između ostalog da je CK naše partije uvek podržavao tesne odnose sa CK KPG,

da je naša partija i narod uvek podržavao herojsku borbu grčkog naroda za slobodu i

demokratiju, a protiv inostranog anglo-američkog mešanja. Podržavajući posebne veze sa

grčkim drugovima,naročito tokom 1949. Godine, smo primetili greške i nedostatke u radu

rukovodstv KPG, i naše stavove i poglede smo tvoreno u skladu sa drugarskim i

internacionalističkim duhom im izložili...

Tokom razgovora sam drugu Staljinu ukazao na ponašanje klera u Albaniji, naročito

katoličkog, na naš odnos prema njemu i pitao ga, kakva je njegova pozicija. ‘’Vatikan’’,

rekao je između ostalog, ‘’je centar reakcije, oruđe u službi kapitalu i svetskoj reakciji,

koji podržava tu špijunsku i diverzantsku međunarodnu organizaciju. Činjenica je da

mnogi katolički sveštenici i misionari Vatikana su zapravo špijuni svetskog ranga. Preko

njih je imperijalizam hteo i hoće da ostvari svoje ciljeve’’. Zatim mi je rekao šta mu se

desilo na Jalti, sa Ruzveltom, sa predstvnikom američke katoličke crkve itd.

Razgovarajući o problemima antihitlesovske koalicije, Ruzvelt, Čerčil i drugi su mu rekli

''Hajde da se ne borimo više protiv Pape. Zašto se obrušavate na njega?'' ''Ja nemam ništa

s njim'', rekao im je Staljin. ''Onda da napravimo od njega saveznika'' rekli su, ''da ga

uključimo u koaliciju velikih saveznika''. ''Saglasan sam’’, odgovorio im je Staljin, ‘’ali

antifašistički savez – to je savez za likvidaciju fašizma i nacizma. Kao što vam je poznato

gospodo, taj rat se vodi vojnicima, topovima, puškama, tenkovima, avionima. Neka nam

Papa kaže ili kažite vi, kakvom armijom, topovima, automatima, tenkovima raspolaže

Papa u ratu i ćemo od njega napraviti saveznika’’...

Na kraju tog nezeboravnog susreta, sećam se, drug Staljin mi je dao savet. Dobro

učvrstite unutrašnju situaciju. Snažite politički rad sa masama...

25. novembra smo posetili grad Suhumi, naselje sa 60 000 ljudi. Suhumi je prelep grad,

veoma čist, sa cvetnim parkovima i vrtovima...

ČETVRTI SUSRET

Januar 1950.

Tokom susreta, koji sam imao u Moskvi sa drugom Staljinom u Suhumiju u novembru

1949. godine, pitao me je kada bi bilo zgodno da se upriliči zajednički sastanak

predstavnika KPG i nas, radi razjašnjenja razlika pricnipijelnog karaktera izmađu nas i

rukovodilaca te partije. Mi smo se saglasili da se sastanak održi u januaru, i nakon što

smo dobili saglasnost grčkih drugova, početkom januara 1950. godine u Moskvi, u

Kremlju se sastanak i dogodio. Sa sovjetske strane sastanku su prisustvovali drug Staljin,

Molotov, Maljenkov i nekoliko odgovornih radnika CK KP Sovjetskog Saveza. U ime

naše partije ja i Mehmet Šehu, a od KPG drugovi Nikos Zahariadis i Micos Parcalidis.

Susret je bio u radnom kabinetu Staljina. Staljin je, kao i obično bi ljubazan i sa osmehom

nas dočekao, ustao od stola, prišao nam i pružio ruku svima po redu. Razgovor je

započeo on, obrativši mi se pitanjem: ‘’Šta imate, druže Hodža da kažete na adresu

KPG?’’ U isto vreme, obrativši se grčkim drugovima rekavši: ''Neka prvo govore

albanski drugovi, zatim vi uzmite reč i izložite svoje mišljenje o rečenom.'' Uzevši reč,

rekao sam: ‘’Mi smo druže Staljin poslali pismo CK KP Sovjetskog Saveza povodom

naših principijelnih nesuglasica sa KPG, i naročito sa njenim glavnim rukovodiocima. Mi

smo zahtevali ovaj sastanak sa vama, da bi presudili o našim stavovima, da li su pravilni,

ili ne ‘’. ‘’U toku sam pokrenutih pitanja'', rekao mi je Staljin, ''ali sam hteo da te

probleme ponovo izložite i ovde, pred grčkim drugovima. ‘’Naravno, ja ću i ovde

pomenuti sve probleme koje je naša partija pomenula u pismu vama. Ta pitanja smo

razmatrali i sa grčkim drugovima, posebno sa Nikosom Zahariadisom, drugom

Joanidisom, generalom Vlandasom, Bardzotasom i drugim drugovima iz rukovodstva

KPG. Na početku bih hteo da podvučem, da razmimoilaženja postoje između nas u nizu

pitanja, ali ću pomenuti glavne''. ''To želimo i mi '', rekao je Staljin.

Zatim sam počeo svoje izlaganje: ...''Naša nesaglasnost sa rukovodstvom KPG i drugom

Zahariadisom na čelu, ima svoj početak pre svega u Varkizi, gde su KPG i EAM

potpisali sporazum , koji nije ništa drugo do kapitulacija, predaja oružja. APR smatra taj

akt izdajom u odnosu na KPG i bratski grčki narod. Varkizu ne samo da nije trebalo

dopustiti, već je treba oštro osuditi... Strategijska shvatanja Zahariadisa su u suprotnoti sa

našim. Pregrupisavanje partizanskih Narodnooslobodilačkih snaga drugovi iz

rukovodstva KPG je nisu nazvali samo ‘’regularnom’’ i ‘’savremenom’’, armijom. Oni

tvrde da su tu armiju snabdeli strategijom i taktikom frontalne borbe regularne armije. U

stvarnosti, mislimo, da pregrupisavanje nije dovelo do njihovog naoružavanja ni

partizansnkom taktikom , ni ratnom taktikom regularne armije. Sa druge strane, grčki

drugovi u ratu se pridržavaju taktike pasivne odbrane... Takođe, ne delimo stavove i

poglede koje sadrži pismo KPG na adresu Politbiroa naše partije, gde su oni, ne

udubljujući se u svoje greške, trude se da ih prikriju, tvrdeći da su njihovi porazi izazvani

time što ih nismo dovoljno snabdeli oružjem, municijom i odećom, i što je neprijatelj

imao preimućstvo u vazduhu... Smatramo da stvar nije u snabdevanju. Mislimo da KPG

ukidajući taktiku partizanskog rata.. je lišila sebe mogućnosti da pronikne u druge delove

zemlje, gde bi došla do novih nepresušnih izvora žive sile, mladih ljudi iz naroda. Takođe

je samu sebe lišila mogućnosti da zarobi oružje od neprijatelja... Partizanska armija,

govorili smo našim grčkim drugovima , u prvom redu treba da se poveže sa narodom, od

koga je odvojena, i bez kojeg ne može postojati. Narod treba da nauči da se bori zajedno

sa armijom, u sadejstvu, i da je voli kao oslobodioca. To je neophodan uslov’’... Da bi

objasnio uzroke poraza, Zahariadis je između ostalog rekao: ''Da smo znali da će Tito

postati izdajnik 1946, mi ne bismo ni počeli borbu protiv grčkih monarho-fašista''. Zatim

je nabrojao još neke uzroke koje objašnjavaju poraz, ponavljajući da im je nedostajalo

oružja, a albanci postavljali prepreke itd.. Tada je reč uzeo drug Staljin... ‘’Što se tiče

sporazuma, albanci su u pravu to je greška... Prihvatili smo vašu molbu da svi Grci

izbeglice pređu u druge zemlje. Svo ostalo oružje, municija, koje su albanski drugovi

oduzeli od tih vojnika-demokrata, treba da ostane u Albaniji… jer je ta zemlja, primajući

ih, ugrozila svoju nezavisnost... Što se tiče vaše izjave da smo znali 1946. da će Tito

postati izdajnik ne bi ni počinjali borbu, to je pogrešno, jer za slobodu naroda se treba

boriti i u okruženju, vama je sa severa Albanija i Bugarska, vaša pravedna borba je bila

obasuta opštom podrškom... Šta vi drugovi albanci kažete?''

''Mi smo saglasni sa vašim stavovima'', odgovorili smo. '' A vi drugovi Grci, drugovi

Zahariadis i Parcalidis, šta kažete?'' Drug Nikos je rekao:'' Vi ste nam mnogo pomogli,

sada shvatamo da smo nepravilno postupali i postaraćemo se da ispravimo svoje greške''

Staljin se umešao i rekao: '' Jasno je da je problem zatvoren. Sastanak je završen! Staljin

je ustao, pružio ruku svima nama po redu, i krenuli smo ka izlazu. Sala je bila dugačka, i

kada smo bili kod samih vrata, Staljin nam je rekao: ''Zastanite, drugovi. Zagrlite se,

druže Hodža i druže Zahariadis!’’ Zagrlili smo se. Kada smo izašli, Micos Parcalidis je

rekao: ‘’Ravnog Staljinu nema. Poneo se prema nama kao otac. Sada je sve jasno.’’

Tako se završilo to saslušanje kod Staljina.

PETI SUSRET

April 1951.

Мoj poslednji susret sa drugom Staljinom bio je u Moskvi, uveče, 2. aprila 1951. u 10.30.

po moskovskom vremenu. Tom susretu su prisustvovali Molotov, Maljenkov, Berija i

Bulganjin.

Tokom razgovora smo se doticali raznih pitanja, u vezi sa unutrašnjim položajem naše

partije i položajem naše države, ekonomskih pitanja, naročito u oblasti poljoprivrede,

pitanja ekonomskih sporazuma, koje bi u budućnosti mogli biti zaključeni sa raznim

zemljama, usavršavanju rada na našim visokonaučnim ustanovama, pitanjima

međunarodne situacije, i drugih problema.

Na početku sam u opštim crtama govorio drugu Staljinu o političkoj situaciji u našoj

zemlji, o velikom radu, koju je partija vodila i vodi po pitanju vaspitanja masa u visokom

revolucionarnom duhu, o ustanovljenju i neprestanom jačanju čvrstog jedinstva redova

naše partije i naroda, o tvrdoj i neposrednoj veri naroda u partiju. Ta dostignuća, rekao

sam drugu Staljinu, ćemo neprekidno jačati, postojano čuvajući oprez i iskazujući

spremnost da branimo nezavisnost i slobodu, teritorijalnu celovitost zemlje i postignuća

naroda od napada bilo kog spoljašnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja, koji bi pokušao da nas

ugrozi. Mi, rekao sam drugu Staljinu, sa naročitim oprezom pratimo bezbrojne intrige

američkog imperijalizma, koji uz pomoć svojih lakeja, beogradskih nacionalista, atinskih

monarhofašista i rimskih neofašista, pokušavaju da svrgnu našu narodnu vlast, porobiti i

rasparčati Albaniju.

Takođe sam druga Staljina upoznao sa odlukom Haškog suda.

Taj sud je, rekao sam između ostalog, kao što sam vam i ranije govorio, ocenjujući tzv.

incident u Krfskom kanalu i kao rezultat, budući da je izmanipulisan anglo-američkim

imperijalistima, nas nepravedno osudio da platimo odštetu Englezima. Mi se nismo

saglasili sa tom proizvoljnom odlukom, ali su Englezi posegnuli za našim zlatom, koje je

opljačkano od strane nemačkih fašista iz bivše Nacionalne banke Albanije. Otkriveno

zlato, opljačkano od okupiranih zemalja i odvezeno od strane nacista u Nemačku, deli

Tročlana Komisija, koja zaseda u Briselu 1948., oduzela je Albaniji količinu koja joj

pripada. Na naše zlato su posegnuli Englezi, koji su ga blokirali, i ne dozvoljavaju da ga

vratimo nazad, saglasno odluci iz Brisela.

Tesne, i već savršeno otvorene veze su među spoljnim neprijateljima naše zemlje, rekao

sam dalje drugu Staljinu. Oni neprestno pripremaju protiv nas provokacije, kako sa

jugoslovenske granice, tako i sa grčke i italijanske, kako na kopnu, tako u moru i vazduhu.

Osim javne antialbanske politike, koja se preduzima od strane vlada tih triju zemalja,

tamo se nalaze i fašistički izdajnici, albanski emigranti, banditi, dezerteri i razni zločinci

koje stranci pripremaju da ih pošalju u Albaniju za organizovanje oružanih meteža,

ekonomskih sabotaža, atentata na partijske i državne rukovodioce, stvaranje špijunskih

centara za sebe i svoje gazde itd.

Uvek ćemo sa oprezom pratiti te aktivnosti naše reakcije, pružamo i pružaćemo im

dostojan otpor bilo kom njihovom pokušaju. Naša armija i organi državne bezbednosti su

veoma doprineli aktivnostima u tom pravcu, i jačaju, vaspitani kako dolikuje, i korak po

korak se modernizuju se, vladajući marksističko-lenjinskom umetnošću ratovanja.

Dalje sam drugu Staljinu govorio o nekim vojnim problemima, kao i o glavnim pravcima

odakle bi, po nama, neprijatelji mogli napasti našu zemlju izvana.

‘’Otkud znate da vas mogu napati sa tih strana’’, pitao me je drug Staljin.

Dao sam mu podrobni odgovor na to, a on je, saslušajući me, rekao: ‘’Što se tiče vojnih

problema koje ste pomenuli, imenovali smo druga Bulganjina da ih detaljno razmotri sa

vama’’.

Zatim mi je postavio niz drugih pitanja, na primer: kojim oružjima branite vaše granice,

gde vam je trofejno oružje, koliko ljudi možete mobilisati u slučaju rata, kakvom

armijom sada raspolažete itd.

Odgovorio sam po redu na sva pitanja druga Staljina. Posebno sam mu govorio o čvrstim

vezama naše armije sa narodom, o tome kako narod svom svojom dušom voli svoju

armiju, i u slučaju napada spolja, rekao sam, ceo naš narod je spreman da se podigne na

noge u zaštitu slobode i nezavisnosti domovine, u zaštitu narodne vlasti.

Pošto je saslušao moje odgovore na pitanja, drug Staljin je uzeo reč. Izražavajući radost

povodom jačanja naše armije i njenih veza sa narodom, on me je posebno posavetovao:

‘’Mislim da prave armije imate dovoljno, i savetujem vam da je ne uveličavate, a to

mnogo i košta. Trebalo bi uvećati broj tenkova i aviona. U postojećoj situaciji budite

obazrivi, da ne bi bili ugroženi od Jugoslavije. Titovci imaju kod vas svoje agente, slaće

vam i druge. Oni hoće da vas napadnu, ali se ne rešavaju, boje se. Vi ne treba da se bojite,

već treba da radite na jačanju ekonomije, vaspitavate kadrove, jačate partiju, čuvate

budnost, i obučavajte armiju. Ako imate jaku partiju, jaku ekonomiju i armiju, nemate

čega da se bojite’’. ‘’Grčki monarho-fašisti’’ rekao je , ‘’imaju strah da bi ih Bugari

mogli napasti. I Jugosloveni kažu isto to, da bi dobili američku pomoć. Bugarska takvih

ciljeva nema, ni u odnosu na Grčku ni na Jugoslaviju’’.

Dalje sam govorio drugu Staljinu o ogromnom radu koji provodimo da bismo učvrstili

jedinstvo naroda i partije, o udarima koje su nam naneli izdajnički i neprijateljski

elementi u zemlji. Rekao sam mu da u odnosu na takve elemente nismo ispoljavali

neodlučnost i oportunizam, da smo primenili mere ka odstranjivanju svih posledica

njihove neprijateljske delatnosti. Oni, koji su svojom neprijateljskom delatnošću

prepunili čašu, rekao sam drugu Staljinu, su poslati pred sud, gde su dobili zasluženu

kaznu.

‘’Pravilno ste postupali’’, rekao mi je. ‘’Neprijatelj’’, rekao je dalje, ‘’će pokušavati da se

uvuče i u partiju, u njen Centralni Komitet, ali je te pokušaje moguće otkriti, pri visokoj

budnosti, i zauzimajući odlučnu poziciju u odnosu na njih’’.

I ovog puta smo zajedno sa drugom Staljinom široko diskutovali o našem ekonomskom

stanju, govorili o dostignućima i perspektivama ekonomskog i kulturnog razvitka naše

zemlje. Posebno sam govorio drugu Staljinu o uspešnom kursu naše partije na

socijalističku industrijalizaciju naše zemlje, i razvitku poljoprivrede, kao i o nizu

zadataka, koje smo predvideli za prvi petogodišnji plan 1951.-1955. godine.

Drug Staljin je, kao i uvek, ispoljio veliki interes za našu ekonomsku situaciju i politiku

partije u tom pravcu. Redom me je pitao kada će se završiti izgradnja tekstilnog

kombinata, fabrike šećera, i drugih industrijskih objekata koje se grade u našoj zemlji.

Odgovorio sam na pitanja druga Staljina, i podvukao da smo uporedo sa uspesima

dostignutim u izgradnji tih, i drugih industrijskih, kulturnih objekata, kao i u oblasti

poljoprivrede, imali i primera neispunjenja plana. Uzroci toga su bili predmet naše

analize u Centralnom Komitetu partije, u duhu kritike i samokritike, i ustanovili

odgovornost svakog. Posebnu pažnju smo pridali jačanju rukovodeće uloge partije,

postojanoj boljševizaciji njenog života, uspostavljanju najtešnjih veza sa narodnim

masama. Takođe sam mu pričao i o unutrašnjem položaju naše partije.

‘’Zašto da nam govorite o pitanjima koje vi znate bolje od nas, druže Enver?’’ Prekinuo

me je drug Staljin, i rekao: ‘’Radujemo se što se kod vas gradi čitav niz industrijskih

objekata. Ali bih hteo da podvučem da uporedo sa izgradnjom industrijskih objekata, vi

treba da posvetite veliku pažnju konsolidaciji radničke klase i kadrovima. Partija je

obavezna da posebno vodi računa o radničkoj klasi, koja svakog dana raste i jača u meri

razvitka industrije u Albaniji’’.

‘’Pitanje razvitka poljoprivrede, naročito’’, rekao sam drugu Staljinu, ‘’ima za nas veliko

značenje. Poznato vam je da je naša zemlja poljoprivredna, koja je nasledila iz prošlosti

veliku zaostalost. Naš cilj je i biće povećanje poljoprivredne proizvodnje, iako se naša

poljoprivreda sastoji u osnovi iz sitne seoske proizvodnje, tako da je naš zadatak da

primenimo mnogobrojne mere s ciljem da pomognemo seljaku, i da mu probudimo

interes da više radi i više proizvodi. Napredak se vidi, proizvodnja se uvećala, ali mi

znamo, da sadašnji nivo seoske privrede ne odgovara u pravoj meri rastu potreba

stanovništva u prehrambenoj proizvodnji, u sirovinama za potrebe industrije i uvećanja

izvoza. Mi smo shvatili da je jedini mogući put da konačno izvučemo našu poljoprivredu

iz zaostalosti, i da bi imala čvrstu osnovu za razvitak krupne proizvodnje, put

kolektivizacije. Istovremeno, tom pitanju smo prilazili i prilazimo obazrivo’’.

‘’Ima li sada u Albaniji puno kooperativa?’’ Pitao me je drug Staljin.

‘’Oko 90’’, odgovorio sam.

‘’U kakvoj su situaciji, kako žive seljaci u njima?’’, pitao je.

‘’Većini tih kooperativa’’, odgovorio sam, ‘’je tek 1-2 godine, ali oni već pokazuju svoje

prednosti pred usitnjenom sitnosopstveničkom vlasništvu. Zajedničkim i organizovanim

radom stalna pomoć države tim kolektivima semenima , mehanizacijom, kadrovima itd.

su nam dozvolili da njihovu proizvodnju postavimo na čvršću osnovu i da je uvećamo.

Naravno, još mnogo treba da se uradi da bi seljački kolektivi poslužili kao primer i

obrazac individualnim seoskim proizvođačima. Zato je naš glavni cilj u oblasti

organizacije naše seoske privrede u tome, da uporedo sa jačanjem postojećih kooperativa,

povećanjem pomoći i brige o njima, preduzimati i oprezne korake ka izgradnji novih

kooperativa’’.

Pošto me je saslušao, Staljin je posavetovao:

‘’Sa izgradnjom novih seoskih kooperativa ne treba žuriti. Postarajte se da učvrstite

postojeće, ali prinos poljoprivrednih kultura u tim kooperativima mora biti visok, rekao je.

Na taj način’’, rekao je, ‘’članovi zadruge će biti zadovoljni dobrim rezultatima, i

povećati zainteresovanost drugih da uđu u zadrugu. Dokle god se seljaci ne ubede o svim

prednostima kolektivnog vlasništva, kod vas se ništa neće promeniti sa povećanjem broja

zadruga. Ako je seljacima korist od postojećih kooperativa, i ostali će krenuti za vama’’.

U razgovoru sa drugom Staljinom o problemima naše poljoprivrede i položajem seljaštva,

njegovim tradicijama i stanjem svesti, protekla je većina vremena na tom susretu. Drug

Staljin se interesovao što više, raspitivao se do detalja, radovao se uspesima, davao nam

prijateljske i dragocene napomene i savete o tome, kako je moguće poboljšati rad u

budućnosti.

‘’Kukuruz je glavna poljoprivredna kultura u Albaniji?’’ pitao me je drug Staljin.

‘’Da’’, odgovorio sam, ‘’kukuruz, zatim pšenica’. Ali zadnjih godina je sve

rasprostranjeniji pamuk, suncokret, povrće, šećerna repa i druge kulture’’.

‘’Da li puno pamuka sejete, kakav je prinos?’’

‘’Mi neprekidno povećavamo površinu pod tom tehničkom kulturom, i naši

poljoprivrednici imaju ne tako malo iskustva. U tekućoj godini smo planirali da zasejemo

pamukom oko 20 000 hektara’’, rekao sam. ‘’Ali što se tiče prinosa pamuka i njegovog

kvaliteta, i dalje zaostajemo. U proseku prinos je oko 5 centnera po hektaru (jedan

centner je 100kg prim.prev). Takvo stanje treba popraviti. Više puta smo raspravljali i

anilizirali taj problem, koji za nas ima veliki značaj, jer je to povezano sa sabdevanjem

naroda odećom. Mi smo primenjivali i primenjujemo niz mera, ali još nemamo potrebne

rezultate. Pamuku je potrebna voda i sunce. Sunca imamo’’, rekao sam drugu Staljinu,

‘’podloga i klima su pogdne za gajenje ove kulture, ali što se tiče navodnjavanja, tu još

zaostajemo. Neophodno je stvoriti dobar sistem za navodnjavanje, da bi se ta kultura kod

nas razvila’’.

‘’Čemu više vaši seljaci daju prednost, navodnjavanju kukuruza ili pamuka?’’

Pitao me je Staljin.

‘’Kukuruzu’’, odgovorio sam.

‘’Znači, seljaci pamuk još uvek ne vole, potcenjuju ga’’, rekao je.

Dalje sam pričao drugu Staljinu da smo u poslednje vreme razmatrali postojeće

nedostatke i utvrdili zadatke u vezi sa gajenjem pamuka. Podvukao sam da su

pojedinačne analize pokazale da se u nekim slučajevima između ostalog, upotrebljavalo

pogrešno seme, i zamolio ga za pomoć da bi taj posao išao normalno, kako u tekstilnom

kombinatu, tako i u fabrici pamuka.

‘’Mislim da je moguće da i specijalista napravi grešku’’, rekao je. ‘’Ali glavno je rad

zemljoradnika. Što se tiče vaše molbe, mi ćemo u potpunosti udovoljiti zahtevu, ako to

bude neophodno. Videćemo’’.

Za vreme tog susreta, drug Staljin je više puta interesovao našim seoskim kooperativima,

sadašnjem stanju, i perspektivama razvitka. Sećam se, da mi je između ostalog postavio

pitanja: kakvim mašinama raspolažu zadruge, kako rade MTS, ima li kod vas zadružnih

instruktora, itd.

Odgovorio sam na pitanja, ali nije bio sasvim uveren o organizaciji rada u tom pravcu, pa

mi je rekao:

‘’Nije postavljeno sve kako treba kod vas. Tako se može napraviti šteta i već postojećim

kooperativima. Pored neprekidne kvalifikacije vaših kadrova, ne bi bilo loše da imate i

naše savetnike pri stvaranju seoskih zadruga. I da ne sede u kabinetima, već da pomažu

na terenu. Ako vaši glavni rukovodioci poljoprivrede’’, rekao mi je, ‘’nigde nisu videli

kako se upravlja seoskim kooperativima i kako se organizuje rad, ako postoje teškoće,

neka dođu kod nas, u Sovjetski Savez, da se uče našem iskustvu, i neka to prenesu

albanskim zemljoradnicima’’.

U mom izlaganju sam govorio drugu Staljinu o neophodnosti zaključivanja ekonomskih

sporazuma sa drugim državama. Saslušavši me, rekao mi je sledeće: ‘’Ko vas je

sprečavao da zaključite takve sporazume? Vi imate sporazume sa zemljama narodne

demokratije, koje su vam dale kredite. Sporazume koje imate sa Bugarskom, probajte,

molim vas, da zaključite sa drugim zemljama. Mi nemamo ništa protiv toga, naprotiv, to

smatramo kao dobru stvar’’.

U toku razgovora sam izložio drugu Staljinu neke od zahteva za pomoći sa strane

Sovjetske države za razvoj naše narodne privrede i kulture. Kao i svaki put, drug Staljin

se blagonaklono poneo prema našim zahtevima, rekao mi je da za podrobniju analizu

treba da se sretnem sa Mikojanom, sa kojim sam se tih dana sreo tri puta.

Drug Staljin je uslišio moju molbu da pošalje u našu zemlju nekoliko sovjetskih

pedagoga za naše visoke škole i ustanove, ali me je pitao:

‘’Kako će biti našim pedagozima, koji ne znaju albanski jezik?’’

Zatim me je pogledao pravo u oči i rekao:

‘’Mi dobro shvatamo vaš položaj, zato pomažemo i pomagaćemo. Istovremeno, moram

da napomenem vama, drugovi Albanci. Izučavao sam vaše zahteve, i primetio sam da

imate malo zahteva u odnosu na na poljoprivredu. Vi tražite pomoć za industriju, ali

industrija bez poljoprivrede ne može ostati na nogama, i ići napred. Hoću da kažem,

drugovi, da treba više pažnje posvetiti razvitku poljoprivrede. Poslali smo vam savetnike

za pomoć u ekonomskim pitanjima, dodao je, ali izgleda da su oni nesposobni’’.

‘’Pomagali su nam’’, umešao sam se, ali Staljin se nije ubedio u vezi sovjetskih savetnika

i ponovio je svoju misao. Zatim je pitao osmehujući se:

‘’Šta ste uradili sa semenom kukuruza iz Gruzije koje sam vam dao, da li ste ih posejali,

ili ste bacili?’’

Osetio sam da se moje lice zacrvenelo, zato jer me je stavio u nelagodnu situaciju, i

odgovorio sam da smo ih podelili u različite zone ali nisam u toku da li su dali rezultate.

Vrativši se u Tiranu, odmah sam se pozabavio tim pitanjem, i drugovi su mi rekli da su

dali vidne rezultate. Zemljoradnici su dobili čak 70 centnera po hektaru. Svugde se priča

o gruzinskom semenu, ‘Staljinovom poklonu'.

‘’Kako kod vas stoji stvar u vezi gajenja eukaliptusa, da li ste posejali seme koje sam

vam poslao?’’

‘’Dostavili smo ih u Mjuzečejsku dolinu, gde ima dosta blatnjavih površina’’, odgovorio

sam, ‘’i rekli našim specijalistima vaše savete’’.

‘’Dobro’’, rekao je Staljin, ‘’oni treba da se brinu o tome da uspeju i rastu. To je drvo

koje brzo raste, veoma dobro u borbi sa vlagom’’.

‘’Kukuruzna semena, koje sam vam dao, se mogu brzo razmnožiti, i možete ih rasporediti

po čitavoj Albaniji’’, rekao mi je drug Staljin i pitao:

‘’Postoje li kod vas naučne ustanove koje se bave odabirom semena?’’

‘’Da’’, odgovorio sam, ‘’osnovali smo sektor za seme, podređeno Ministarstvu

poljoprivrede, koje ćemo u budućnosti osnažiti i širiti’’.

‘’To će biti dobro, rekao je drug Staljin. Te institucije treba da znaju koje biljke i semena

su u skladu sa raznim delovima zemlje, i koliko im treba. I od nas treba da uzimate

semena, čiji je prinos dva i tri puta veći od običnih. I ranije sam vam govorio, da ćemo

pomoći svim snagama, ali glavno je vaš rad, drugovi, neprekidan rad za svestran razvitak

zemlje industrije, poljoprivrede, kulture, odbrane’’.

‘’Mi ćemo svakako pretvoriti u život vaše savete, druže Staljin’’, rekao sam, i od srca mu

zahvalio za topao i srdačan prijem, za dragocene savete i uputstva.

Tada sam u Sovjetskom Savezu proveo čitav april.

Neoliko dana posle tog susreta, 6.aprila, išao sam u ''Boljšoj teatar'', da gledam novu

operu ''Od sveg srca'', koja je, kako su mi objasnili pre početka, pevala o novom životu na

kolhoznom selu. Te večeri je u operu došao i drug Staljin, koji je sedeo u prvoj loži,

uporedo sa scenom, a ja u drugoj, sa druge strane scene, zajedno sa našim i sovjetskim

drugovima, koji su nam bili pratnja.

Idućeg dana su nam rekli da je drug Staljin podvrgao kritici tu operu, koja je ranije u

kritikama bila hvaljena do neba, kao cenjeno muzičko ostvarenje. Rekli su mi i to’, da je

drug Staljin kritikovao operu, jer neobjektivno neistinito opisuje život u kolhoznom selu.

Drug Staljin je govorio da se kolhozni život tako idealizuje, da se predstavlja neistinito, u

njoj nije bila prikazana borba masa protiv različitih nedostataka i teškoća, sve se

prikazivalo prelakirano i prožeto niti o tome kako ‘’sve ide dobro''.

Kasnije je opera bila kritikovana i u centralnoj partijskoj štampi, i osetio sam duboko

nespokojstvo Staljina u vezi tih pojava, koje su u sebi nosile seme velike opasnosti u

budućnosti.

Iz nezaboravnih poseta tih dana, u meni se urezalo sećanje o poseti Staljingradu, između

ostalog sam posetio Mamajev Kurgan. U godinama antihitlerovskog rata, borci Crvene

armije sa imenom Staljina na usnama, su branili ne svaki pedalj, već svaki milimetar

kurgana. Mamajev Kurgan je bio zasut granatama i izmenio je oblik zbog strašnih

bombardovanja. Dok je pre rata bio prekriven travom i cvećem, pretvorio se u uzvišenje

od gvožđa i čelika, u gomilu tenkova, koji su jedan drugog uništavali. Sagnuo sam se i

uzeo komad zemlje sa tog Kurgana, simbola heroizma staljinskog ratnika, i vrativši se u

Albaniju, poklonio muzeju Narodno-oslobodilačke borbe u Tirani.

Sa Mamajevog Kurgana se, kao na dlanu, može videti ceo Staljingrad, kroz koga je

proticala reka Volga. U tom legendarnom gradu saglasno staljinskom planu uništenja

hitlerovskih hordi, sovjetski vojnici su ispisali slavne stranice, prevladali su nacističke

agresore i postavili temelj prelomu u celom Drugom svetskom ratu. Taj grad, koji nosi

ime Staljina, bio je u pepelu, porušen, ceo je bio pretvoren u ruševine, ali se nije predao.

Preda mnom se sada ukazalo nešto potpuno drugačije. Grad razrušen ratom, bio je

izgrađen ponovo, za vrlo kratko vreme. Nove višespratne zgrade, kulturne ustanove,

škole, univerziteti, bioskopi, bolnice, savremene fabrike, nove, široke i lepe ulice koje su

potpuno promenili oblik grada. Ulice su se zelenele od mladog drveća, parkovi i trgovi su

puni cveća i dece. Bio sam i u fabrici traktora u tom gradu, i sreo se sa dosta radnika.

‘’Mi veoma volimo albanski narod i sada u mirno vreme, mi radimo i za njega takođe'',

rekao mi je radnik fabrike. ''Poslaćemo još više traktora albanskim seljacima, jer je to

volja i naređenje Staljina''.

Svuda smo osećali ljubav i poštovanje, u čijem duhu su bili vaspitani obični sovjetski

ljudi Staljinom, voljenim i nezaboravnim prijateljem albanskog naroda i Partije rada

Albanije.

Tako je bila završena i ova poseta Sovjetskom Savezu, kada sam se poslednji put sreo sa

velikim Staljinom, o kojem ću, kako sam i ranije govorio, celog života čuvati neizbrisiva

sećanja, uspomene i utiske.

U oktobru 1952. sam ponovo putovao u Moskvu, na čelu delegacije APR, da bi

prisustvovali 19. kongresu VKP(b). Upravo sam tamo poslednji put video Staljina,

poslednji put čuo njegov drag i očaravajući glas, gde je on sa govornice napomenuo da je

buržoazija otvoreno odbacila zastavu demokratskih sloboda, suvereniteta i nezavisnosti,

obratio se komunističkim i demokratskim partijama koje nisu na vlasti sledećim rečima:

‘’Mislim da tu zastavu treba da podignete vi, ...i da je ponesete napred, ako želite da

okupite oko sebe većinu naroda,... ako želite da budete patriote svoje zemlje, ako želite

da postanete rukovodeća sila nacije. Niko drugi je više neće podići.’’

Čuvam i zauvek ću čuvati živo i pažljivo sećanje u mom umu i srcu taj momenat kada je

sa govornice kongresa inspirisao naša srca , nazivajući komunističke partije

socijalističkih zemalja ''udarnim brigadama svetskog revolucionarnog pokreta''.

Zakleli smo se tih dana da će Albanska Partija rada visoko nositi zastavu ''udarne

brigade'' i da će savete i uputstva druga Staljina čuvati kao zenicu oka, kao istorijski zavet,

i da će ih provoditi u život, sa potpunom doslednošću. Tu svečanu zakletvu smo ponovili

i u danima velike tuge, kada je besmrtni Staljin otišao od nas, i ponosimo se, što je naša

partija, kao staljinska udarna brigada, uvek držala svoju reč, da nikada nije, niti će bilo

šta staviti iznad sebe, osim učenja Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i učenika, i vernog

nastavljača njihovog dela, našeg dragog prijatelja, slavnog vođe, Josifa Visarionoviča

Staljina.