porodi^ni metaroman - fabrikaknjiga.co.rs · 1 poznato je da srednjovekovna civilizacija nije...

PORODIČNI METAROMANPREDRAG BREBANOVIĆ

U svom lirski intoniranom bečkom predavanjuodržanom povodom Freudovog osamdesetog rođendana,Thomas Mann je – zatekavši se za trenutak “u veni” psi-hoanalitičkog diskursa – progovorio i o osobenoj infan-tilnosti jednog od paradigmatičnih likova vlastite proze.Opisujući infantilizam kao “zaostalu dečju prirodu”, zapi-tao se tada on o ulozi koju u “životu svih nas” igra taj“prevashodni element psihoanalitički” (Man 1980:305). Kakav je udeo detinje komponente u oblikovanjucelokupnog čovekovog iskustva? Nije li upravo umetnik,kao “u igranju izgubljeni i strasno detinjasti stvor”, nekoko bi nam o tome najbolje mogao posvedočiti? Možda za-ista čak i junak Josifa i njegove braće – o čijoj sudbini tvoracsâm, na Freudovoj svečanosti, meditira kao o jednom vi-du nesvesne i u suštini infantilne mitske identifikacije –ima u sebi nečeg umetničkog?

Naravno, veza između umetnosti i prvog životnog do-ba, stvaraoca i deteta, nije bila otkriće romanopisca kojije psihoanalizu u predvečerje najvećeg svetskog pokolja –baš zbog njene zaokupljenosti nesvesnim i upućenosti nadetinjstvo – doživljavao kao zametak nekog tek nastupaju-ćeg, istinskog humanizma. Prve su decenije minulog sto-leća proticale u znaku svakovrsne, ali po duhu pretežnoavangardističke, fascinacije dečjom kreativnošću. Takavse trend umnogome može objasniti sve izraženijim prei-spitivanjima samih temelja kulture i činjenicom opštegporasta interesovanja za nesvesno, usled čega Mann nijeni mogao biti prvi niti jedini koji je tvrdio da se umetni-kovo Unbewusste uvek pokazuje kao “detinjski-duboko”, teda otuda često, budući infantilno, prerasta u “nasmešenosvesno”.

Zaokret ka detinjstvu neretko je u međuvremenuznačio i potvrdu autorske zrelosti onih koji su ga na raz-ličite načine načinili. Tako je recimo Lidija Ginzburg,prisećajući se dvadesetih godina i ukazujući na knjige kao

Filologija, to je porodica, jer svaka porodica imasvoju intonaciju i citate, i navodnike. I najle-žernije prozborena reč u porodici ima svoju ni-jansu. A beskrajno, specifično, čisto filološkonijansiranje reči predstavlja osnovu porodičnogživota.

Osip Mandeljštam

što su Detinjstvo Liversove i Šum vremena, tadašnjesovjetske prilike sažeto okarakterisala opaskomda je čitava jedna plodna spisateljska generacija“okrenula na decu” (Etkind 1999: 202). Po-sebnu je težinu imala pri tom okolnost da se ta-kav pristup, osim što je uveliko već bio prisutani izvan ruskog konteksta – kojem, pored osta-log, pripada i poklič deca su naša groteska, kao ikonstatacija da o deci “brblja i peva naš moder-nizam” – u podjednakoj meri ticao formalne,koliko i sadržajne komponente. Infantilna ne-usiljenost i poetičnost tada postaju upadljivoobeležje epohe, a jedan u psihološkom smislu“regresivan” mehanizam u umetničkoj se ravniiskazuje kao neobično produktivan i dojmljiv.Dete je napokon i u književnosti prestalo dabude puka “igračka za strine i tete”:1 ono tek ta-da počinje da stiče status autonomnog književ-nog medija, pa sve učestalije sa tekstualne peri-ferije biva premešteno u središte sâmo, zadobi-jajući po pravilu – kada je o fikcionalnoj prozireč – i poziciju pripovedajuće instance.

Čini se da je moguće razlikovati dva osnov-na tipa “dečjih” narativnih tekstova. Na jednojsu strani ostvarenja koja, poput Kotika Letajeva(1922), predstavljaju izraz spisateljskog nasto-janja da se pripovedno uobliče najraniji doži-

vljaji, i koja obično naginju jezičkom (i ne samojezičkom) eksperimentu; na drugoj, u delimakakvo je docniji Limeni bubanj (1959), detinje ilidetinjasto figurira kao signal uspostavljanja(mahom satirične) distance spram porodičnogi društvenog miljea. U prvom idealnom tipudolazi do saživljavanja sa mališanima i rekon-strukcije dečjeg iskustva, dok se u drugom javljatežnja da se iz infantilnog rakursa sagleda i opi-še svet odraslih. Ali, obe opcije podrazumevaju“podetinjenje” narativnog mehanizma, to jest“oslon na različite tipove dječjega estetičkogoblikovanja, ekspresivnoga ponašanja i govor-noga komuniciranja”.2

Da u procesu kreativnog sazrevanja “okre-tanje na decu” može i izvan konteksta takozvanedečje književnosti imati odlučujući značaj, po-tvrđuje nam i evolucija pisca Bore Ćosića(1932). Ostavši do danas bezmalo isključivopoznat i čitan kao autor nekolicine proznihtvorevina pisanih na porodične teme – a nada-sve onih u kojima se pojavljuje stilizovani dečjipripovedač – Ćosić je u stvaralačkom smisludoista “odrastao” tako što je “podetinjio”. Nijeteško uočiti da se tom autoru oko 1965. događanepovratan prelom. Posle ranih prevoda Maja-kovskog (1953, 1955) i prvih romana iz druge

120

Reč no. 73/19, 2005.

1 Poznato je da srednjovekovna civilizacija nije pravila nikakvu razliku između sveta odraslih isveta dece: o otkriću detinjstva kao posledici jedne specifične osećajnosti, proizašle iz novo-vekovne borbe moralista za preuzimanje kontrole nad procesom obrazovanja i vaspitanja; vi-di Arijes 1989: 58–77; a za njegovo “iščeznuće” u savremenoj, amerikanizovanoj kulturi –Postman 1994: 120–142.

2Benčić 1991: 175. Izložena se distinkcija delimično poklapa sa onom koju je, krećući se u zo-ni ruske avangarde, iznela ista autorka. Prema tvrdnji Benčićeve, futuristički infantilizam poči-vao je na “afirmativnom obesmišljavanju govora”, dok je obeirutski, kao njegov svojevrsni anti-pod, bio zasnovan na “kritičkom obesmišljavanju stvarnosti” (189). Mi smo pak za ovu prili-ku u svojim načelnim razmatranjima zanemarili poeziju, a kao neophodnost nam se namet-nulo i ignorisanje bilo kakvih vremenskih ili prostornih (nacionalnih) ograničenja.

polovine pedesetih (Kuća lopova †1956‡, Svi smrtni†1958‡, Anđeo je došao po svoje †1959‡), a potom iraznovrsne intermedijalne esejistike iz ranihšezdesetih godina (Vidljivi i nevidljivi čovek †1962‡,Sodoma i Gomora †1963‡), u njegovom se delova-nju, počev od Priča o zanatima (1966), zapaža je-dan sasvim novi kvalitet. U pitanju je bio pre-poznatljiv pripovedni prosede, čijim je “viru-som” pisac ubrzo postao “zaražen”, i koji bi-smo, uz izvesnu meru klasifikatorske grubosti,bez mnogo dvoumljenja za početak mogli pod-vesti pod drugi (grasovski) od pomenuta dvamodela infantilizma.

Ovakva se promena u Ćosićevom slučajuipak nije mogla smatrati posve iznenađujućom.Početkom šezdesetih, on je za beogradsku Pro-svetu priredio i/ili predgovorom opremio izda-nja niza “dečjih” klasika, kako južnoslovenskih(J. Jovanović Zmaj, B. Nušić, O. Župančič), ta-ko i inostranih (A. de Saint-Exupéry, J. Swift,D. Defoe, M. Twain). Još snažniji nagoveštajnadolazećeg “podetinjenja” bila je svakako an-tologija Dečja poezija srpska (1965), koju je pisac –takođe pred vlastiti zaokret – sačinio. Ako u ovojprilici ostavimo po strani (osnovno) pitanje an-tologičarevog (subjektivnog) odabira poetskihtekstova, kao i interesantnu (nehronološku)kompoziciju dotične zbirke, pažnju će nam pri-rodno privući predgovor “Dečja poezija danas”.U njemu pronalazimo i sledeći, unekoliko većprogramski iskaz:

Infantilizam, masovno osećanje za humor,kao i osećanje humornosti daljeg ljudskogpostojanja vezanog za katastrofalne metafi-zičke klackalice bivstvovanja ili nebivstvova-nja, nestvarnost tolikih činjenica stvarno-

sti, ludaštvo i nadrealizam svakog našeg re-alnog dana, teške i crne šale prisutne i do-stupne sve više dečjem prepričavaocu, – sveto oslobodilo je savremenog stvaraoca onegranice kojom je dečje biće bilo odvojenood ljudskih, na mnogo mesta utvrđenoneozbiljnih poslova. (Ćosić 1965: 12–13)

Sa višedecenijske distance, navedenu bismo re-čenicu, čitav predgovor, pa i sâm rad na kritici,istoriji i selekciji jednog tako specifičnog knji-ževnog materijala, zaista mogli protumačiti ikao predskazanje svega onoga što će u autorovojdocnijoj aktivnosti uslediti. Posebno nam se va-žnim čini to što je govorom o “infantilizmu”,“humoru”, “ludaštvu i nadrealizmu”, “dečjemprepričavaocu” i “oslobađanju” – kao i svojomopservacijom iz nastavka citiranog pasusa, da“svet je gomila nerazumljivih iracionalnih do-gađaja, gomila dečjih događaja” – priređivačovde barem donekle prekoračio granice temekoju je sebi zadao, dokazujući time da ga od“književnosti za decu” daleko više impresioni-raju različiti oblici ispoljavanja detinjeg duha,kao i fenomen njegove sve veće raširenosti u ta-dašnjoj srpskoj književnosti.

Prisustvo tog duha, po Ćosićevom mišlje-nju, nipošto nije ograničeno samo na poezijuLukića, Radovića i ostalih pesnika čije stihoveuglavnom čitamo u njegovoj antologiji. Ono jeevidentno i kod onih modernista koji su spro-veli revoluciju pesničkog jezika (Rastko i Vina-ver), a pogotovo kod nadrealista (Vučo i Davi-čo). Upravo je posredstvom potonjih – barempo priređivačevom književnoistorijskom sudu,iz kojeg proizilazi da je “Zmaj ne samo prvi pe-snik naše dečje literature, već, do modernih

121

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

vremena (između Vuča i Radovića), jedini”(21) – opčinjenost detinjstvom bila i prenetapredstavnicima novog književnog naraštaja.Samim tim smo o inicijalnoj piščevoj zaintere-sovanosti za infantilno indirektno doznali da jebila u isti mah nadrealistička (po poreklu) i ge-neracijska (po rasprostiranju). Otuda – poma-lo paradoksalno, ali sasvim u skladu sa činjeni-com da je u srpsku književnost 20. veka infan-tilizam doista nahrupio s nadrealističkom po-bunom protiv “kroćenja i krotitelja” detinjstva– najduži citat iz predgovora Ćosićevoj antolo-giji dečje poezije potiče iz (nimalo dečje) Turpi-tude Marka Ristića;3 i otuda – opet nimalo slu-čajno – priređivač antologije oseća potrebu daistakne kako “čitava jedna generacija (od Maka-vejeva do Vučićevića) radi ili bi mogla da radi zadečjeg čitaoca” (19).

Zanimljivo je da se sličnim razmišljanjimao samom sebi i sopstvenim književnim i neknji-ževnim ispisnicima pisac odavao i ranije, u go-dinama koje su prethodile promeni. Učinio jeto, na primer, u tekstu “Mladi intelektualac da-nas”, kojim je zaključio prvu verziju knjige So-doma i Gomora. “Ruku na srce”, konstatuje on utom eseju nadahnutom ideologijom jugoslo-venskog socijalizma, “svaka generacija, to jenjih nekoliko” (Ćosić 1963: 234). Kao najpro-

minentniji “mladi intelektualci” i tada su po-menuti Dušan Makavejev i Branko Vučićević,ali i Borislav Radović, uz sentimentalnu napo-menu da su svi oni svoja “prava senzualna isku-stva” doživeli tek pošto su “izgradili nekolikopruga i dva-tri metalurgijska giganta” (246).Istovremeno je, držeći se prvog lica plurala,Ćosić dodao i da, kao osobe čije je detinjstvobilo obeleženo ratom, ni njegovi vršnjaci ni onsâm nisu iz revolucije “izvukli nijedan kom-pleks”, iako su “najčešće bili krvno vezani zanju” (241).

Suočen sa takvim, ispovednim pasažima,današnji istoričar “poratne” kulture – ukolikoje zainteresovan za novi talas dečje poezije kojise u srpskoj književnosti uistinu dogodio še-zdesetih – nipošto ne bi smeo da zanemariokolnost da je generacija o kojoj se ovde govori(a kojoj se i pripada) u prilično reprezentativ-nom uzorku jedno vreme bila okupljena okobeogradske revije Danas (1961–1963). Uosta-lom, i sâm naziv te relevantne a bezmalo zabo-ravljene publikacije potpuno razgovetno odje-kuje u naslovima Ćosićevih tekstova o mladim(uglavnom nadrealizmom zadojenim) intelek-tualcima i dečjoj poeziji. Iako sporadično,“drugi” Danas – koji sa “prvim”, Krležinim iBogdanovićevim, simbolički povezuje ličnost

122

Reč no. 73/19, 2005.

3 Od svega što je na srpskom jeziku napisano o dečjoj poeziji, na Ćosića je verovatno najviše uti-cao Ristićev napis “O modernoj dečjoj poeziji”, koji je nastao povodom Vučovih Podviga druži-ne “Pet petlića”, da bi prvobitno bio objavljen 1934. u časopisu Danas. Bilo bi bez sumnje potreb-no podrobnije porediti interpretativne i vrednosne ocene koje o pojedinim “dečjim” auto-rima imaju prethodnik na jednoj, i sledbenik (trideset godina kasnije) na drugoj strani. Unajkraćem, stiče se utisak da Ćosić delimice smera da koriguje Markovu nadrealističku isklju-čivost, i to ne samo spram “Staše”, nego i spram Desanke, Gvida i još ponekog. Osim toga,treba već ovde napomenuti da će prethodnikov odnos prema mitologiji detinjstva nakon nje-gove smrti postati jedno od tematskih čvorišta sledbenikovog opsežnog eseja “Marko Ristić,jedna porodična drama” (1991).

Marka Ristića – nesumnjivo je ispoljavao izve-stan sluh, kako za književnost namenjenu naj-mlađima, tako i za književnost najmlađih.4

Štaviše, ne samo da su u njegovom uredništvusedeli Ćosić i Vučićević, i ne samo da je međunjihovim saradnicima bio i Makavejev, nego suheterogenoj “danasovskoj” grupaciji pripadali iskoro svi pesnici iz Dečje poezije srpske koji su rođe-ni tridesetih godina, pa tako i onaj koga njenpriređivač (pristrasno) u predgovoru proglaša-va “najblistavijim predstavnikom” tadašnje“dečje” književne scene: Mića (potonji Milo-van) Danojlić.

Imajući sve to u vidu, zaključujemo da jedotična antologija, osim što je najavila novine,bila i više nego rečito svedočanstvo o priređiva-čevom spisateljskom razvoju, koje nam pomaže iu otklanjanju eventualnih dilema vezanih za pi-tanje dijahronijskog i sinhronijskog okruženjau kojem će se odvijati predstojeće “okretanje nadecu”. Povrh toga, zahvaljujući “Dečjoj poezijidanas” – kao jednom od najznačajnijih ovda-šnjih esejističkih doprinosa na tu temu –(p)ostajemo svesni nasleđa na koje se autor (nesamo kao antologičar) najneposrednije oslanja ikoje će i kasnije, pa i onda kada unutar sopstve-nog generacijskog okruženja već uveliko bude

predstavljao znatno osobeniju pojavu, nastavitida baštini.

Ćosićevo je književno sazrevanje-podeti-njavanje teklo dakle uz punu (samo)svest ouzrocima i posledicama, takoreći planski. Priče ozanatima značile su, kao što je već kazano, odlu-čujući iskorak, usled čega ih i danas doživljava-mo kao ugaoni kamen čitavog opusa. Onako ka-ko se i “miksmedijalna” piščeva orijentacija dotada već iskazala, da bi se zatim u narednim de-cenijama neprestano potvrđivala kao konstanta(Sadržaj †1968‡, Mixed media †1970‡, “druga” So-doma i Gomora †1984‡, Sadržaj/Kazalo †1990‡, Dobravladavina †1995‡), tako će i nova (infantilistička)pripovedna praksa presudno doprineti profili-sanju onog obeležja autorovog stvaralačkog ru-kopisa koje smatramo fundamentalnim, a kojesmo najskloniji da nazovemo porodičnim principom.Porodica je zaista nešto mnogo više od pukogambijenta Ćosićevih dela: osim što je tematskaopsesija, ona je i osnovna regulativna ideja nje-govog mišljenja i pisanja, neka vrsta “forme sa-držaja”; za nju je – kao što ćemo pokazati – kodnjega rezervisana uloga središnje duhovne, ali istilske kategorije.

Primat porodice na snagu stupa upravo uonim fikcionalnim tvorevinama koje i kritičari,

123


4Na stranicama tog dvonedeljnika pojavljuju se tako i kolaži dečjih tekstova, ankete sa osmogo-dišnjacima i jedanaestogodišnjacima, kao i tekstovi pedagoga. U petom je broju bio štampani temat “Moral igračke”, u okviru kojeg su, na tragu klasičnog Baudelaireovog teksta, kraćepriloge objavili Radomir Konstantinović, Raša Popov i – Bora Ćosić. Tvrdeći da ga “igračka,predmet dečje zavisti ili ushićenja” u stvari ne zanima, Ćosić se na tom mestu uglavnom po-svetio “igrama života”, koje su utoliko ozbiljnije što se, kako se tvrdi, moraju “igrati do kra-ja”. A kao neke od najupečatljivijih igara te vrste pominje pisac i one koje će nedugo potompostati njegovom osnovnom tematskom preokupacijom: “Od igre ‘tate i mame’ do harmo-nično koncipirane porodične idile stoje samo jedan red kvantitativnih promena, bogaćenjainstrumentima, bezgranično širenje arsenala zabavljačkih pojedinosti.” (Ćosić 1961)

a ne samo takozvani obični čitaoci, odavno tre-tiraju kao najreprezentativniji segment auto-rove tekstualnosti. Reč je o dvema tesno pove-zanim etapama piščeve istorije, čiji rezultatipostaju vidljivi krajem šezdesetih i početkomsedamdesetih, odnosno desetak godina docni-je. Prvoj osim Priča o zanatima pripadaju još Ulogamoje porodice u svetskoj revoluciji (1969) i Zašto smo seborili (1972), dok drugu čine Tutori (1978) i Beltempo (1982). U prvoj se najpre odvija pominja-no “podetinjenje”, da bi nakon toga infantili-zam naizgled nestao, ali samo da bi bio zatvorenjedan i formalno i sadržinski nesumnjivo po-rodični krug. No, porodični princip ne bi bioono što (smatramo da) jeste – neka vrsta, ja-kobsonovski shvaćene, dominante sveukupnogautorovog književnog, pa i neknjiževnog truda– da nije vremenom prerastao i u sveobuhvatniobrazac njegove prakse. Taj se obrazac, na na-čin koji zavređuje podrobniju analizu, učvrstioi u poetičkoj ravni, nastavljajući da prožima isve kasnije rukavce opusa, koji u tom pogledumogu biti protumačeni i kao njegova transpo-zicija u nove tekstove i (tematske, žanrovske iine) kontekste. Naprosto, sve što je Ćosić u po-slednje dve decenije (na)pisao ukazuje nam sekao neka vrsta prirodnog produžetka onoga štoje bilo započeto infantilizacijom i zatim nasta-vljeno porodičnom obeleženošću njegovogproznog diskursa.

O maločas pobrojanih pet naslova praktič-no nije ni moguće razmišljati drugačije negokao o postepeno razvijanom porodičnom ciklusu.5

Ta dela zajedno očito čine jedinstvenu poro-dičnu sagu, koja stoga i ne može biti čitana dru-gačije nego in toto. Pa ipak, o samom karakteru iustrojstvu te celine, premda posredno, najvišemožda govori okolnost da su 1980. godine ob-javljena nova izdanja (prvih) dveju knjiga – Pri-ča i Uloge. Zato će nam ta naizgled efemerna či-njenica, koja bi se lakonski mogla objasniti inekim isključivo spoljašnjim faktorima (naprimer: kao logičan nastavak saradnje sa Noli-tom, otpočete s Tutorima), ovde poslužiti kao po-lazište za tumačenje čitavog jednog – u kvanti-tativnom i kvalitativnom smislu najzametnijeg– korpusa autorovih tekstova, ali i kao putokaz usredište njegove poetike.

Naime, način na koji su ta izdanja bila kon-cipirana i recipirana u najmanju se ruku moranazvati specifičnim. Opseg i logika pojedinač-nih razlika između kasnijih i ranijih varijantiĆosićevih tekstova pokreću važna (iako u kriticipotpuno zanemarena) pitanja, na koja moraodgovoriti svaka (pa i ova) interpretacija. No,nekome ko traga za opštijim odlikama piščevogpisanja još je važnije uočavanje osnovnog smeranjegove prerade sopstvenih tekstova, a potom iprepoznavanje prirode odnosâ koji se tim pu-tem uspostavljaju. Ukoliko se najpre zadržimo

124

Reč no. 73/19, 2005.

5 U naznačenom se intervalu, doduše – budući da pisac nije zapostavio ni svoja “miksmedijal-na” interesovanja – pojavljuju pominjani Sadržaj i Mixed media, kao i intermedijalni projektipoput Sna i jave Miće Popovića (1979); realizovane su i dve autorove pozorišne predstave (Rado ideSrbin u vojnike †1969‡ i Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji †1971‡), više televizijskih scenarija (odkojih su verovatno najrelevantniji bile Naše priredbe †1973‡), kao i jedan filmski (Uloga moje po-rodice u svetskoj revoluciji †1971‡). Nažalost, zbog okvira za koji smo se u vlastitim istraživanjima(prinudno) opredelili, čitav taj aspekt autorovog rada ostavljamo po strani.

u toj ravni rasprave, videćemo da je autor siste-matski pribegavao izvesnim prilično netipičnimi veoma indikativnim postupcima. Pođimo odonoga što nam se u tom pogledu čini najdrastič-nijim.

Iako su “druge” Priče o zanatima publikovanenepunu deceniju i po nakon “prvih”, u samoj sepublikaciji ta činjenica začudo ignoriše: ona nedonosi nikakvu naznaku o bilo kakvoj poveza-nosti sa ranijim piščevim delom. Suočeni smo,stoga, sa fenomenom postojanja dveju knjigaidentičnog naslova i identičnog žanrovskogusmerenja, ali različitog tekstualnog materijala.Prva zbirka sadrži četrnaest, a druga dvadeset ipet kraćih proznih priloga. Kao zajednički sepojavljuje jedan jedini naslov, ali se i ta priča usvojoj novoj inkarnaciji toliko razlikuje od sta-re, da i nju doživljavamo ne samo kao drugači-ju, nego i kao drugu.6 Mada je prikazani svet os-tao prepoznatljiv, mada se ni infantilistička na-rativna tehnika nije suštinski promenila, drugePriče nipošto nisu bile puko ponavljanje prvih. Ste strane gledano, logičnije bi recimo glasio na-slov Nove priče o zanatima ili Priče o zanatima II. Koli-ko god nemaštovito, bilo bi to naizgled posveprikladno: ako jedna fikcionalna tvorevinauopšte može biti nastavak druge, onda su novePriče o zanatima zbilja bile nastavak starih.

Kada, međutim, u sledećem koraku uvidi-mo da se, uprkos tome, uglavnom nije radilo onovim pričama, pred nama se već ukazuju kon-ture jednog znakovitog, ćosićevskog paradoksa.

Jednostavno, čak osamnaest od pomenutih dva-deset i pet priča nose naslove identične onimakoje su prethodno ponele autorove kratke pro-ze iz zbirke – Zašto smo se borili! Daleko od toga dasu to uvek i iste priče: stepen njihove “istosti”varira u najširem mogućem rasponu, od prak-tično potpune (“Mi i električari”), preko izra-zite (“Kako smo upoznali zanat ludački”) i deli-mične (“Kako su nas frizirali”), do zanemarlji-ve (“Zanat svečarski u novim uslovima”). Nijed-na od ranije objavljenih priča nije ostala netak-nuta, premda ni onima koje su izmenjene doneprepoznatljivosti nigde nije promenjen na-slov. I pored podudarnosti osnovnih “paratek-stualnih” elemenata pretežnog broja pripoved-nih jedinica, relacije su među dvema zbirkamatoliko složene i raznolike, da ih je faktički ne-moguće podvesti pod bilo kakvu jedinstvenuformulu.

Nije li neobično da nam takvo preplitanjevlastitih tekstova pisac ni na koji od raspoloživihnačina nije ni nagovestio? Mada svoju novu--staru zbirku nije morao nazvati Zašto smo se bori-li II ili Zato smo se borili, izdavački su mu običaji(ako već ništa drugo) nalagali pružanje neka-kvog obaveštenja o transformacijama kroz kojeje prvobitni tekst prošao. Tek oko jedne četvrti-ne od ukupnog broja novoobjavljenih priča bi-le su zaista (tj. sasvim) nove, a preuzimanje na-slova one stare zbirke iz koje predlošci ne potičudoprinosi zabuni i predstavlja svojevrsno, sve-jedno da li svesno ili ne, navođenje čitalaca na

125


6U pitanju je “O velikom zanatu, švalerskom”; uporedi Ćosić 1966: 37–48 i Ćosić 1980a:30–38. Utisak “drugosti” nije narušen brojnim sličnostima (tematski okvir, naratorov ujakkao glavni junak, izvesni elementi fabule), pa čak ni time što dva pripovedna predloška ima-ju praktično istovetan zaključni pasus, u kojem se razlikuju jedino po imenu jednog od epi-zodnih likova (“frizerka Ankica” postala je “frizerka Ružica”).

krivi trag. Istina, informaciju o tome da autor(ili njegov izdavač?) dotičnu knjigu vidi kao“novu verziju” starih Priča dobićemo (tek) naklapni jedne od narednih piščevih (Nolitovih)publikacija. Ali bismo, na adresu onoga ko jeposegnuo za tom odrednicom, mogli uputitisledeća pitanja: da li su druge Priče o zanatima ui-stinu bile “nova verzija” autorovog istoimenogostvarenja, ili knjige Zašto smo se borili? Zar nijeveć potonja zbirka u suštini nastala sasvim natragu prv(obitn)ih Priča, za koje ju je onda bilopotrebno blagovremeno, naslovom ili napo-menom, vezati? Naposletku: koliko to piščevihdela zapravo imamo pred sobom – tri, dva ilijedno?

Iako naoko manje iznenađujući, nije ma-nje osoben bio ni odnos druge Uloge prema pr-voj. Ukoliko pitanje značenja brojnih pojedi-načnih izmena ponovo ostavimo za kasnije, naopštijem ćemo planu opet biti prinuđeni dakonstatujemo kako se i u tom izdanju dešava nizmodifikacija posredstvom kojih pisac – u ne-jednakom obimu, s različitim intencijama i uzpromenljive učinke – vidno menja ono što jeranije napisao. Zato nam se još jednom name-će i pitanje o osnovnom smeru promena i nara-vi međutekstovnih relacija koje ovim putemnastaju. Te relacije ni ovde nisu tipične, jer seveć na prvi pogled uočava autorova težnja kauzajamnom ujednačavanju romanesknog tekstai ostalih porodičnih “fikcija”. Ako se već u pr-vim verzijama Priča i Uloge kao glavni akter javljajedna te ista porodična grupa, ako je ta grupaveć tada bila prikazivana iz iste, dečačke per-spektive, sada se ovim bazičnim srodnostimapridružuje i čitav niz naknadnih strukturnihzahvata koji doprinose još izrazitijem saobraža-

vanju ovih tekstova. Tako je u toj “novoj verzi-ji” (kako će kasnije “druga” Uloga takođe bitinazvana) roman “razbijen” na dvadeset kraćihpoglavlja (umesto na dvostruko manji broj dvo-struko opsežnijih segmenata); postignuta jeusaglašenost između imena epizodnih likova,kao i mnoštvo drugih, sitnijih prilagođavanja; apovremeno ćemo i ovde naići na preuzimanja(ili preoblikovanja) nekih odeljaka koji su nampoznati iz ranijih tekstova, ne isključujući nione iz Zašto smo se borili. Ishod je utoliko neobičanšto i same “nove verzije” tvore čitavu mrežuuzajamnih povezanosti, zahvaljujući čemu no-ve-stare Priče i prerađena Uloga – mada im žan-rovsko ustrojstvo navodno ostaje različito – umnogo većoj meri nego njihove “stare” verzijemeđusobno liče. I to toliko da nam je povremenopraktično nemoguće oteti se utisku da čitamosamo različite odeljke jednog te istog teksta!

Taj kompleksni i gotovo nerazmrsivi sistemstalnog uzajamnog nalikovanja i nikada savrše-nih podudarnosti – o kome bi se možda dalorazmišljati i u duhu dekonstrukcionističke tezeo ponavljanju kao tragu koji zamenjuje prisu-stvo nečega što nije ni bilo prisutno – na tek-stualnom se planu realizuje putem zasecanja usopstveno štivo i naizgled nehajno provedenogpostupka montaže. Otuda piščevo poigravanjeopetovanjem i razlikom ipak prevashodno do-življavamo kao važan simptom jedne dublje is-prepletenosti, jedne bukvalno “porodične”sličnosti njegovih ionako porodično obeleže-nih tekstova. Granice među tim tekstovima, odsamog početka labave, kao da postepeno posta-ju sve propusnije, da bi onda povremeno bile iukidane. Zato će čitalac, ukoliko toga postanesvestan, sa manje čuđenja gledati na odnose ko-

126

Reč no. 73/19, 2005.

ji vladaju među delima iz druge faze porodičnogciklusa, pa i na način na koji je taj ciklus biopriveden kraju. Okolnost da se dve godine na-kon dveju “novih verzija”, pojavilo i drugo iz-danje Tutora, koje se ni po čemu – izuzev po po-govoru Miloša Stambolića i u pogovor inkorpo-riranoj autorovoj belešci-autoportretu – nijerazlikovalo od prvog, predstavlja pri tom najo-bičniji kuriozitet (što bi se moglo reći i za pono-vljene “nove verzije” Uloge iz 1987. i 2000);mnogo je važnije to što se poslednje u nizu pi-ščevih “porodičnih” proznih dela, koje se poja-vljuje iste godine, u stvari doživljava kao nasta-vak Tutora ili neka vrsta njihovog dodatka. Jer, uBel tempu je naratorska uloga ponovo bila povere-na jednom odranije (u)poznatih likova – preci-znije, baka-Lauri, koja se prethodno već poja-vila u “tutorskom” svojstvu. Iako je pripoveda-nje pri tom izmešteno u znatno kasniju vre-mensku tačku, njegov okvir nesumnjivo ostajeona ista porodična istorija sa kojom smo u pret-hodnom romanu upoznati. O tome da se Beltempom okončava čitav jedan period piščevogstvaranja svedoče i reči “FINIS OPERIS” kojestoje na samom njegovom kraju, upozoravajućinas da je porodični ciklus – taj dugotrajni i pomnogo čemu jedinstveni work in progress – time idefinitivno dovršen.7

Pravi je trenutak da se zapitamo: šta namovakva varijabilnost, povezanost i zaokruženostĆosićevih dela zapravo govori? Nismo li se većsamim skretanjem pažnje na njihove međusob-

ne relacije upustili u sitničavo filološko “vrtlar-stvo”? Koliko je taj tip “knjigovodstva” uopštepotreban, i treba li istraživanje skiciranih od-nosa – izuzimajući eventualne estetski relevant-ne pojedinačne autorske intervencije – prepu-stiti onima koji su zainteresovani za pisanjeanala, a ne analiza? Nismo li odveć mnogo pa-žnje posvetili pukim faktima koji samo dokazu-ju ili opovrgavaju trivijalnu istinu ili neistinuda mnogi pisci čitavog života ispisuju jedan teisti tekst?

Pokušavajući da na temelju dosadašnjih za-pažanja formulišemo zaključke kojima bismoodgovorili na ova pitanja, svoju ćemo argumen-taciju naizmenično usmeravati u dva već nago-veštena, podjednako bitna i umnogome para-lelna pravca: poetičkom i kritičkom. Filologijućemo pri tom tretirati kao interpretativnu šan-su, jer ničeansko upozorenje po kojem je njennedostatak prečesto uzrok pogrešaka u tumače-nju shvatamo kao jednu od najmudrijih opo-mena koje su čitaocima ikada izrečene.

Poetički govoreći, srž se Ćosićeve spisatelj-ske subjektivnosti, pogotovo počev od rada naporodičnoj prozi, nedvosmisleno manifestujekroz dejstvo onog oblikotvornog načela koje jeGérard Genette nazvao hipertekstualnošću. Podse-timo da francuski teoretičar tu vrstu “transtek-stualnosti” prepoznaje svugde gde smo – usledpribegavanja postupcima preoblikovanja, pri-lagođavanja ili proširivanja – suočeni sa posto-janjem dvaju ili više artefakata koji u značajnoj

127


7 Vidi Ćosić 1982: 274. Bio je to doista “konac dela”, iako će autor barem u jednoj naknadnojprilici na trenutak iznova kročiti u prethodno omeđeni prostor vlastitih porodičnih fikcija.Desilo se to potkraj devedesetih, kada je u časopisu Reč objavljena jedna nova “priča o zanatu”– “Kratka pripovest o plivačkoj veštini, u vreme ratno” (Ćosić 1998c) – koja evidentno pri-pada porodičnom jezgru, mada se pojavila tek post festum, mimo zbirki koje to jezgro čine.

meri uzajamno nalikuju, ali pri tom nisu upotpunosti jedan na drugog svodivi (v. Genette1982: 7–11). Imajući u vidu naš slučaj i posežu-ći još jednom za porodicom kao metaforičkimokvirom, rekli bismo da se kod Ćosića radi otekstovima-precima i tekstovima-potomcimaili – budimo za trenutak nadrealisti u razume-vanju porodičnih odnosa – o tekstovima-pel-cerima i tekstovima-kamatama. Nije li ovaj pi-sac znatan broj svojih (ne samo fikcionalnih,nego i esejističkih) knjiga objavio u više od jed-ne “verzije”, pri čemu su među njima uvek po-stojale naročite, često i veoma komplikovane“srodničke” relacije?8 I ne bi li stoga povodomĆosića zaista najprikladnije bilo govoriti o jed-noj osobenoj poetici hipertekstualnosti?

S druge strane, upravo zbog toga što se ta-kav poetički model u fikcionalnoj autorovojprozi uspostavlja istovremeno sa onim što smoprepoznali kao porodični princip, interpreta-cija piščevog narativnog ciklusa pružiće nam nesamo najpouzdaniji okvir za razumevanje cen-tralnog masiva njegovog opusa, nego i idealni“minimalni makrokontekst” koji će nam,usled nesporne poetičke težine, omogućiti dazadržimo oba pomenuta argumentativna toka.Zbog toga nam se čini da je, pre tumačenja sa-mih “porodičnih” dela, neophodno i dodatnopojasniti fenomen njihove strukturne poveza-nosti.

Već je nagovešteno da se organizacija poro-dičnog ciklusa najplastičnije može predstaviti

jezikom brojki, odnosno postupnom herme-neutičkom redukcijom mnoštva i raznolikostido tačke u kojoj nam se ukazuje nesporna je-dinstvenost čitavog projekta. U integralnom seobliku ciklus sastoji od ukupno sedam autorovihknjiga, koje u hronološkom poretku pokrivajuraspon od prvih Priča o zanatima do Bel tempa(1966–1982). Njega, međutim, čini svega petnaslova (jer su dva realizovana u po dve verzije),koji su pak jasno podeljeni u dve grupe: ako jeprvi deo ciklusa bio vezan za ratno-revolucio-narni period (Priče, Uloga, Zašto), drugim su de-lom obuhvaćeni neki raniji (prva četiri dela Tu-tora) ili kasniji (peti deo Tutora i Bel tempo) vre-menski odsečci. Prvo nam je dakle ponuđenhorizontalni (sinhronijski, trenutni), a zatim ivertikalni (dijahronijski, istorijski) presek jednete iste porodične zajednice. U svakom slučaju,pomenuti obrasci – označimo ih, uslovno, kao“paradigmatski” i “sintagmatski” – zajednotvore ne samo jedinstvenu fabulu, nego i čitavjedan složeni sistem, koji bismo sada najradijenazvali Ćosićevim porodičnim metaromanom. Kaži-mo odmah i to da na potonjem pojmu insisti-ramo iz najmanje tri razloga.

Njime pre svega sugerišemo da jezgro auto-rovog opusa zapravo počiva na karakterističnommehanizmu stvaralačkog “ekonomisanja”. Je-dinstvom porodičnog materijala omogućeni surazmeštanje i disperzija fabulativnih elemena-ta, dok smo u strukturalnom pogledu u meta-romanu svedoci komplikovane unutarnje “he-

128

Reč no. 73/19, 2005.

8Pomenimo tek neke od nefikcionalnih primera: uključivanje Poslova, sumnji, snova Miroslava Kr-leže (1983) u Zagrebačku analizu (1991); naknadno vezivanje eseja “Epilog za Povest o Miškinu: Raz-bijena šolja, Descartesova” (1997) za zbirku koja je objavljena šest godina ranije; najzad,ustrojstvo knjige koja je naknadno nazvana “novom verzijom” Pogleda maloumnog (2001), iakose od sarajevskog izvornika (1991) upadljivo razlikuje.

mije” i dubinske hipertekstualne povezanostimeđu jedinicama koje ga čine. Njegova razgra-natost, pa i haotičnost, nipošto ne bi smele danas učine slepima za suštinsku celovitost. Iz teperspektive onda manje čudi i opisano piščevoponašanje spram vlastitih tekstova: ako, na pri-mer, naslove tretiramo kao “kontrolne metafo-re”, njihovo ponavljanje u okviru iste meta-strukture ne deluje više toliko neprirodno, na-protiv.

Pojam porodičnog metaromana ima, za-tim, i veoma izraženu književnoistorijsku ko-notaciju. Ona ne proističe isključivo iz činjeni-ce da Tutori po mnogo čemu pripadaju tradicijiromanesknih porodičnih hronika. Zapravo, većmeđuodnos autorovih porodičnih proza i te ka-ko priziva formalni okvir genealoškog ciklusa:ne samo zbog toga što se već kod pripadnikaprethodne spisateljske generacije (Faulkner idrugi) kao glavni junaci pojavljuju porodičnegrupe, nego i zbog toga što (i) Ćosićev ciklus –poput, recimo, Krležinih Glembajevih – nastajekumulativno, usled čega podrazumeva i anti-klasicističko kombinovanje različitih žanrova, tepraksu dodavanja, odnosno rastakanja formal-nog jedinstva. Iako primena tih načela – budu-ći da proishodi iz jedne u suštini epske volje ko-ja biva realizovana sad u ovom, sad u onom ob-liku – doista dopušta samostalnost pojedinihdelova, čak ni takav piščev postupak nipošto ne

dovodi u pitanje našu svest o totalitetu preduze-tog porodičnog zahvata.

I konačno, govor o porodičnom metaroma-nu za nas će ujedno značiti i uspostavljanje psi-hoanalitičkog interpretativnog okvira, koji ćenam biti dragocen već i zbog toga što bi se i zaĆosića – na način na koji je to činjeno za Freu-da i njegov nauk – moglo tvrditi da je zatočenikjedne nepopravljive porodičnosti, te da njegov“familiocentrizam” za posledicu ima intenziv-nu, fantazmatsku upotrebu početne “ćelije”društva. Podjednako će nam ovde biti važno i toda su za izvesne fantazme psihoanalitičari kori-stili oznaku Familienroman, kao i da su pod takoshvaćenu odrednicu oduvek prevashodno bivalepodvođene takozvane “fantazije o poreklu”.Nema sumnje da se čitav porodični ciklus možerazumeti kao osobita varijanta tog scenarija: kaodelo (neurotičnog?) subjekta koji, stvarajućifiktivne pripovesti, uporno istrajava na književ-noj transpoziciji jednog (da li zaista vlastitog?)genealoškog stabla.9 Psihoanaliza, očekivano,tvrdi da se ishodište svekolikih porodičnih fan-tazama krije u Edipovom kompleksu, na šta će-mo se morati vratiti kada elemente jedne pre-poznatljive porodične konstelacije budemopronalazili i u autorovoj esejistici, koja dobrimdelom funkcioniše kao razgranati sistem naši-roko elaboriranih i ponekad začudnih ideja ovlastitom (spisateljskom) poreklu, pretrpljenim

129


9Istim scenarijem nije protkan samo metaroman, nego i čitav opus čije je on središte. U In-tervjuu na Ciriškom jezeru čitamo rečenicu: “Svačije poreklo je isto tako nejasno, ali svakom dru-gom se, kad tad, to nejasno u njegovom poreklu razjasni, međutim poreklo jednog književ-nika, ono obično ostane do kraja barem jednim svojim delom potpunio nerazjašnjeno”(Ćosić 1989: 21), dok u “Epilogu za Povest o Miškinu” stoji opaska da “mi se propitujemo osopstvenom poreklu, a posebno onom koje se odnosi na naša znanja, stečena u detinjstvu”(Ćosić 1997: 64).

uticajima i njihovim posledicama. A s obziromda kod Ćosića porodična drama postoji kako usamim (fikcionalnim i nefikcionalnim) teksto-vima tako i u (poetološkom i svakom drugom)kontekstu, ispostavlja se da su nam psihoanali-tička oruđa neophodna, kako za tumačenjenjegovih dela, tako i za razmišljanje o stvaralač-koj psihi koja stoji iza njih.

Priznajmo, na kraju, da nas je na obrazla-ganje celovitosti porodičnog ciklusa podstakaoi jedan piščev autopoetički komentar – tačnije,crtež. U pitanju je kaligram “Drvo mojih knji-ga” (Ćosić 1998d: 11), koji po našem sudupredstavlja skoro sasvim veran piščev prikazvlastitog opusa, pa nam kao takav može poslu-žiti i kao (u najmanju ruku tekstološko) poma-galo. Ono što nazivamo porodičnim metaro-manom pojavljuje se na toj slici-dijagramu – sasvoja četiri (!) elementa: Priče o zanatima, Uloga mo-je porodice u svetskoj revoluciji, Tutori i Bel tempo – kaostablo jednog prilično razgranatog drveta, pabismo, preuzimajući autorovu metaforu, mo-gli reći i da ćemo se ovde baviti stablom Ćosićevogopusa, te da ćemo krošnju privremeno zanema-riti. Tako gledano, poći od onog sudbonosnogtrenutka u kojem je autor “okrenuo na decu”znači uspinjati se od podnožja prema vrhu,dok za nekoga ko je u lektiru piščevih tekstovapočeo da ulazi (tek) počev od kraja osamdesetihnaznačeno kretanje u isti mah ima karakterputovanja unatrag. Ali, čak i nezavisno od pra-ćenja traga vlastitog čitalačkog iskustva, oprav-danje za prefiks “meta” iz naše odrednice pro-nalazimo, recimo, u Deleuzeovoj i Guattarije-voj opasci o celini koja ne unificira i ne totali-zuje, nego sebe pripaja vlastitim delovima, us-postavljajući mestimice posve neobična, neret-

ko i “zastranjujuća” opštenja među “nesime-tričnim stranama” i “nespojenim sudovima”(Delez 1990: 35). Zbog toga bi se, u ključuProustovih natuknica o jedinstvenosti Balza-covog romanesknog ciklusa, situacija u kojoj sekao Ćosićevi čitaoci nalazimo mogla (pro)čita-ti i kao potvrda jednog znatno opštijeg nalazapo kojem nam u pokušajima da razrešimo pita-nje odnosa sastavnica i celine sami po sebi nemogu pomoći ni vitalizam ni mehanicizam –drugim rečima, niti (kritičko) izvođenje tota-liteta iz delova, niti (poetičko) insistiranje naizvornom totalitetu.

Tako se već na nivou tipološke skice poka-zuje da porodični metaroman predstavlja jed-nu umnogome eksperimentalnu formu. Onnam, na primer – kada je reč o postojanju “du-plih” verzija, koje nas ostavljaju u nedoumicioko toga da li pred sobom imamo nove varijan-te starih tekstova ili nove tekstove – dopušta čaki to da se, povremeno (onako kako će to činiti ipisac sâm), više-manje slobodno i sa podjedna-ko dobrim razlozima, pozivamo i na editio prin-ceps, a ne samo na ono što bi u konvencionalni-jim slučajevima potpadalo pod kategoriju tako-zvanog “izdanja iz poslednje ruke”. Kada tomedodamo i okolnost da smo ovde suočeni i sa ne-kim od osnovnih i verovatno nerešivih pitanjavezanih za logiku fikcionalnih svetova i njihovodnos prema “stvarnosti”, preostaje nam samoda (privremeno) zaključimo kako je pred namaveliki izazov suočavanja sa teško uhvatljivom, aipak homogenom makrostrukturom, koja sa-mim tim iziskuje i naročit – dinamičan, ali iobazriv – čitalački pristup.

Pridajući podjednak značaj genezi i funk-ciji pojedinih metaromanesknih elemenata,

130

Reč no. 73/19, 2005.

krenućemo dakle od onog segmenta opusa u ko-jem je, “okretanjem na decu”, otpočeo Ćosićev“preobražaj” u samog sebe.

1. PORODIČNA PARADIGMA(TIKA):NEDORASLI NARATOR

Trideset i pet mi je godina: svest o sebi mi je raznela mo-zak i jurnula u detinjstvo; raznesenog mozga gledam ka-ko se dime kolutovi događaja; i kako trče unazad...

Andrej Beli

Ukazali smo na najvažnije, mahom očigledne inimalo sporne razloge zbog kojih Priče o zanatima,Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji i Zašto smo se borili(uključujući i druge verzije prva dva naslova)doživljavamo kao zaokruženu celinu. Radi se onarativnim tvorevinama u kojima su prepozna-tljivi porodični ambijent i društvena pometnjauzrokovana revolucijom predočeni iz perspek-tive dečjeg pripovedača, ali i o delima o kojimase jednako suvislo može govoriti polazeći odnjihove tematske usmerenosti ka dvema temelj-nim ljudskim institucijama – porodici i zanati-ma.

Sama ta usmerenost, opet, ima svoju psiho-lošku, društvenu, pa i istorijsku podlogu. Iz či-sto sociološke perspektive, čini nam se logičnimda je u Vekovima detinjstva (1962) Phillipe Ariès fa-miliji i profesiji posvetio onoliko prostora. On,naime, konstatuje kako se u 19. veku dovršavaproces odumiranja ranijih oblika organizovanjadruštva. Sve do tada, afektivna razmena i soci-jalna komunikacija odvijale su se unutar jednogokvira koji je bio znatno širi od porodičnog i ukojem su se supružničke zajednice jednostavno“topile”. To znači da porodica nije oduvek ima-la nužno i emotivnu funkciju: tek sa iščezava-

njem tradicionalne sociabilité počinje da se uspo-stavlja razlika između javne i privatne sfere, ajedna od pratećih posledica nastale polarizacijebiće i to što će se u središtu kućnog života sve vi-še nalaziti – dete. Pošto na opisani način nijenastala samo nova, “detecentrična” porodičnarealnost, nego i moderan doživljaj prvog život-nog doba, ne bi trebalo da nas začudi činjenicada Ćosić različitim zanimanjima i jednoj fami-liji pristupa isključivo kroz (u naznačenom smi-slu povlašćeni) medij detinjstva. U tome se, za-ista, nazire i jedna dublja, doslovce antropolo-ška zasnovanost prvog dela metaromana.

Najpre o zanatima. Njih ovde treba shvatitiu jednom osobenom i pri tom veoma širokomsmislu. Autorove proze govore o “šusterskoj ve-štini”, ali i o “večitom zanatu, atletskom”; nisuu njima junakinje i junaci samo “naše pliserke”,već i poslenici “zanata ludačkog”; ne odaje pi-ščev pripovedač počast jedino “glumačkojumetnosti u nemogućim uslovima”, nego i “vr-lo pohvalnom zanatu, barapskom”. Da se pri-sutni koncept ipak ne iscrpljuje pukim arbi-trarnim proširivanjem pojma zanatstva, potvr-đuje nam samo naizgled paradoksalna okolnostda u Zašto smo se borili nakon priče posvećene fri-ziranju sledi priča pod nazivom “Kako smo ži-veli sa susedima”, te da kao zanati – i u Pričama iu Zašto – bivaju tretirane i čitave nacije (npr. ru-ska ili japanska), pri čemu se ta postavka ondamestimice izokreće u proznu argumentaciju pokojoj i pojedini zanati (poput “slavnog naroda,kelnerskog”) poprimaju obeležja nacije. Svakapripadnost i svi identiteti podvedeni su pod vi-še-manje istovetan narativni model, koji – uznaglašavanje umetničke komponente u većiniodabranih “zanata”, u širokom rasponu od šin-

131


terskog do “muškog” – podrazumeva obraduiste osnovne teme u modusu za koji bismo mo-gli reći da je unekoliko sentimentalan, ali da sepretežno zasniva na komici, a neretko i grote-sci.10 Zanati ovde gotovo da opravdavaju onomesto koje je u vaspitnom sistemu za njih pred-video Rousseau.

I samoj se porodici povremeno pristupakao jednom – istina, “nezahvalnom” – zanatu.Pripovedačev porodični personal najvećimdelom upoznajemo već u uvodnoj prozi prvihPriča (“Životopis”), i on će ostati praktično ne-promenjen sve do poslednje priče koja je uporodični metaroman uvrštena (“O neozbilj-nom poslu, školskom”). Čitave se galerije po-rodičnih i izvanporodičnih likova iz Priča,ukoliko izuzmemo izvesna nevažna, mada re-čita sitnija odstupanja (poput izmena izvesnihimena, zahvaljujući kojima, recimo, jedanNikola postaje Jovo, a jedan Jovo – Simo), pi-sac ne odriče ni u Ulozi, pa ni u njenoj kasnijojverziji. I pripovedač sve vreme ostaje isti: jedi-nac čije najuže porodično okruženje, osimmajke i oca, čine deda, ujak i dve tetke. Poredpredstavnika triju generacija, među pridruže-

nim se akterima prevashodno porodičnog sce-narija nalaze još i naratorovi drugovi (VojaBloša, Lonja Bondarenko), malobrojni suse-di, kao i – jer se radnja uglavnom odvija u go-dinama “svetskog i građanskog” rata – partiza-ni (Miodrag Vaculić, Jovo Sikira), nekolikoruskih emigranata i bezimenih crvenoarmeja-ca, te podjednako bezimeni Nemci. Svi su onipretežno uobličeni po karikaturalnim obra-scima, jer figuriraju kao nosioci izvesnih do-minantnih karakternih crta, koje ih determi-nišu i deformišu. Tako je majka fatalista, aotac pijanica; ujak je veliki ljubitelj suprotnogpola, tetke obično nastupaju kao plačljivi tan-dem, dok kroz dedu kao namrgođenog rezo-nera progovara gorko-humorno intoniranaživotna mudrost. Zbivanja uglavnom proističuiz atributa likova, koji su koncipirani manjekao subjekti, a više kao pozicije: utoliko bi seovde vredelo pozvati i na radikalno struktura-lističko određenje uloge kao “kodiranog” ak-tera ograničenog određenom funkcijom. Čaki pripadnici porodičnog jezgra, mada su bezsumnje najznačajniji likovi ove proze, ostajuuglavnom plošni, dok većinu epizodnih od

132

Reč no. 73/19, 2005.

10 Treba li podsećati da sve tri pomenute vrste “ophođenja” prema zanatima imaju svoju tra-diciju? Analizirajući značaj profesije u ranijim epohama, Ariès se najviše zadržava na sred-njovekovlju, tokom kojeg se – kako u pogrebnim kultovima, tako i u naučnoj sferi – temazanata pokazuje kao središnja: “Značaj rada, zanimanja, u srednjovekovnoj ikonografijiznak je ‘sentimentalne’ vrednosti koja mu se pridavala, kao da je lični život pre svega i iznadsvega bio zanat, zanimanje.” (Arijes 1989: 222). Dok, na drugoj strani, o bogatom nasle-đu ismevanja pojedinih profesija piše, primerice, Propp u Problemima komike i smeha (Prop1984: 70–78), na trećoj nam se čini da za groteskno dočaravanje zanata ni danas nemamoboljeg “vergilija” od Rabelaisa. Nezavisno od svoje direktne i indirektne, svesne i nesvesneukorenjenosti u drevnim toposima, Ćosićeva “dečja” proza ipak – objedinjavajući senti-mentalnost, komiku i grotesku – u ishodu nudi njihovu prilično originalnu mešavinu:možda zbog toga što je ulogu amalgama u njoj odigrala autorova (avangardistička) estetiza-cija svakodnevice?

pukih statista odvaja jedino to što kakvu-takvuindividualnost stiču zahvaljujući postupkuoneobičavanja samih njihovih imena, usledčega ovim tekstovima defiluju lica kao što suPavle Bosustov i Igor Černjevski, Efrem Ma-dulji (iz prvih) i Efreem Badulji (iz drugih Pri-ča), Jehudi Alhalel i Jovan Podzemaljski, temnogi, mnogi drugi.11

Dijahronijski posmatrano, nominalno po-meranje akcenta sa zanatstva na porodicu isto-vremeno je – sudeći po podnaslovu koji (samo uprvoj verziji) nosi Uloga – značilo i prelazak sanovelističke na romanesknu strukturu. Ali, ka-da u vidu imamo da su se već u Pričama i u Zaštoustaljeni i poznati likovi kretali kroz omeđenovreme i definisani prostor, insistiranje na žan-rovskim razlikama među delima koja tvore ho-rizontalnu osu porodičnog metaromana učini-će nam se prilično neproduktivnim, ako ne iposve deplasiranim.12

Kao narativno načelo ovog segmenta opu-sa, infantilizam se uspostavio odmah, premdase profilisao postupno. Puerilizacija pripove-danja ponajmanje je bila izražena u prvim Pri-

čama, gde sama perspektiva u suštini i nije bilainfantilna (mada ton uglavnom jeste), da bi veću prvoj Ulozi naracija postala znatno dosledni-ja. Simptomi infantilizacije postaju sve uočlji-viji, kako u gramatičkoj i retoričkoj, tako i ustriktno naratološkoj ravni. Setimo se, na tre-nutak, jednog karakterističnog odeljka sa po-četka Uloge:

Majka je izlazila na sims s krpom u ruci i tu,nadnoseći se nad ponor od tri sprata, brisa-la prozore. U kući su vrištali, deda je hteoda je drži za noge, jedna tetka je pala u ne-svest. Otac je pitao: “Je l’ moraš tako da vi-siš dok pereš?” Majka je rekla: “Moram!”Majka je kuvala paradajz u velikoj šerpi kojaje opasno ključala. Majka se pela na stoliči-cu i otud dugačkom varjačom mešala po žit-koj kaši kao po veštičjoj čorbi. Ujak je govo-rio: “A ako upadne?” Kaša je iskakala u za-strašujućim mlazevima, kvareći zid, nano-seći opekotine ukućanima, čak i onimaudaljenim. Život je bio pun opasnosti.(Ćosić 1969: 7–8)

133


11 Sudeći po nekim okasnelim reakcijama, u jednom od “aktanata” savremenici su prepozna-li Branka Miljkovića: “Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata – naklonjensvim zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična maminamaza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom ‘Kratak život narod-nog pesnika Poznatova’, koja je čudo od monstruoznih izmišljotina, tako da više govori onjemu nego o Branku”, čitamo u Glasu javnosti od 26. marta 2003. Poznatov se međutim po-javljuje samo u “Našim priredbama”, odnosno u poslednjem pasusu prvih Priča; uvređeničitalac verovatno misli na “Kratak život narodnog pesnika Junačka” (Ćosić 1966: 137–145),čiji je protagonista zaista pesnik–samoubica, po imenu Živko.

12 Aleksandar Flaker se već o pojedinačnim pričama iz zbirke Zašto smo se borili izjašnjava kao o“poglavljima knjige”, pri čemu nam je od njegovih uvida u evidentnu žanrovsku ambiva-lenciju daleko interesantnije to što je pisac Proze u trapericama – zbog, kako kaže, “feljtonistič-ke” strukture Ćosićevih tekstova – polovinom sedamdesetih pokazao sklonost da dotičnodelo čita uporedo sa tada aktuelnim knjigama Mome Kapora (vidi Flaker 1976: 42 i 236).

Ključna obeležja ovakvog proznog stila jesu ve-oma izraženo prisustvo upravnog govora (odčega, ponovo, odstupaju samo prve Priče) i oso-bena sintaksa. Detinjasto konvencionalneuvodne klauzule (“Majka je rekla”, “Otac je pi-tao”, “Ujak je govorio”), jednostavne “citira-ne”, pretežno upitne i uzvične rečenice (“Je l’moraš tako da visiš dok pereš?”, “Moram!”, “Aako upadne?”), te relativno svedene izjavnesintaksičke strukture, uglavnom skrojene pomodelu subjekat-predikat-objekat (pri čemuse subjekat, često i po više od dva puta uzastop-no, ponavlja: “Majka je rekla †...‡ Majka je ku-vala †...‡ Majka se pela...”) – faktori su koji do-prinose sve osetnijoj infantilizaciji naracije.Isti će postupci docnije još radikalnije biti pro-vedeni u novoj verziji Uloge, gde će i navedeniodlomak postati poseban pasus, poprimajućisledeći oblik:

Mama se penjala na prozor s krpom u ruci.Tu je visila nad rupom od tri sprata i brisa-la stakla. U kući su vrištali, deda je hteo daje drži za noge, jedna tetka pala je u nesvest.Tata je pitao: “Je l moraš da visiš dok pe-reš!” Mama je rekla: “Moram!” Mama jekuvala paradajz u velikoj šerpi za veš, ovo jeključalo. Mama je stajala na stoličici i oda-tle mešala dugačkom varjačom, na daljinu.Ujak je govorio: “A ako upadne u šerpu!”

Paradajz je štrcao na sve strane, kvario zid išurio nas po prstima. Mama je objašnjava-la: “Šta vam ja mogu?” Život je bio punopasnosti. (Ćosić 1980b: 63–64)

Ne radi se ovde samo o tome da su “majka” i“otac” u međuvremenu postali “mama” i “ta-ta”, da se “mama” u tekstu oglasila još jednom ida je interpunkcija ponešto promenjena: onošto udara u oči kao mnogo značajnija izmenajeste pre svega dodatna simplifikacija sintakse –kako u izgovorenim, tako i u “vezivnim” reče-nicama, pa i na nivou paragrafa.13 “Kaša jeiskakala u zastrašujućim mlazevima” tako bivatransformisano u “paradajz je štrcao na svestrane”, a “nanoseći opekotine ukućanima, čaki onim najudaljenijim” u – “šurio nas po prsti-ma”. Složeniji sklopovi (tipa: “deda je saslušaopa rekao”) biće sistematski ukidani, pa će formaiskaza postajati sve ogoljenija i repetitivnija.

Povremeno će nam se, štaviše, učiniti da seovakvim izlaganjem, barem u gramatičko-lo-gičkom smislu, praktično dovodi u pitanje inajuopštenije shvaćena narativnost. Takav seutisak ne zasniva samo na očiglednoj “iscepka-nosti” radnje, nego i na (naratološkim istraži-vanjima potvrđenoj) slutnji da bi se suštinapripovedanja mogla definisati polazeći od “ne-izgovorivih” rečeničnih sklopova, među kojimase, po načinu na koji obavlja narativnu funkci-

134

Reč no. 73/19, 2005.

13 Čak će i prva rečenica romana (“Majka je sašila kesu, na kesi izvezla je slova: 'Za novine'”) udrugoj verziji takođe biti pojednostavljena i svedena na elementarne sintaksičke sheme:“Mama je sašila kesu. Na kesi izvezla je slova: 'Za novine'.” Prvu od njih pisac će kasnije po-noviti na samom početku autobiografskog eseja “Iz autobiografije kengura”, ističući njenu“praiskonsku formulu i primarnu metaforičnost” (Ćosić 1998b: 123), da bi potom – u jed-noj od svojih najefektnijih poenti – dotičnu “kesu” proglasio i metaforom celokupne vla-stite pismenosti.

ju, posebno izdvaja slobodni neupravni govor.Praksa korišćenja ne-govornog jezika – koja pomnogo čemu predstavlja ovaploćenje narativ-nog fenomena u njegovom najčistijem obliku –u infantilističkim Ćosićevim prozama očito izo-staje, pošto u njima takozvani nevlastiti ili“kombinovani” govor ne postoji. Uprkos tome,na prvi pogled bi se reklo da je pred nama kla-sično pripovedanje u prvom licu u potpunostifokalizovano (“kroz” dečaka-pripovedača), i tona način da narativno “ja” sebe uglavnom treti-ra bezmalo sasvim ravnopravno sa ostalim liko-vima, kao puki objekat iz fikcionalnog sveta. Uovim nam se prozama obraća svojevrsno pripo-vedačko je sans moi, koje je – onda kada ne predo-čava govorne situacije – skoro isključivo zaoku-pljeno doslednim razvijanjem impresionistič-kog potencijala jednog zbilja detinjastog kaziva-nja. Takav modus izražavanja svojom intonaci-jom najviše podseća na pisane sastave mladihškolaraca, pa se zato – kada, pomalo i na silu,pokušavamo da mu pronađemo i književneprethodnike – prisećamo priča poput “Ljud-skog materijala” Jurija Oleše, ili romana Danijedne obitelji Natalije Ginzburg. Pri tom je potonjina hrvatski – da li slučajno? – bio preveden isteone godine u kojoj se na srpskom pojavio KotikLetajev i u kojoj se desio i Ćosićev zaokret.

U ravni retoričkoj, važno je istaći i da se in-fantilističko pripovedno pismo proteže čak i nasegmente kakav je zaključna napomena iz Zaštosmo se borili, pod naslovom “Objašnjenje zanata ilio poslu pripovedačkom” (Ćosić 1972:133–138), gde je autorovo obraćanje čitaocu ne-posredno, odnosno lišeno bilo kakve pripove-dačke transmisije. U skladu s tim nam se, nakonšto u poslednjem pasusu teksta i knjige pročita-mo rečenicu “Ja imam trideset devet godina, aliću uskoro imati četrdeset”, nameće i pomisao oautobiografskoj prirodi veze između autora ipripovedača. U iskušenju smo da pribegnemooksimoronu i dela o kojima govorimo proglasi-mo ne samo “autobiografskim fikcijama”, nego– još preciznije, ali i paradoksalnije – svojevr-snim “memoarskim” pričama i romanima. Po-što ćemo u prvoj Ulozi, na primer, saznati da sehauzmajstorka junakovom ocu u jednom perio-du obraćala sa “Dobro jutro, gospon Ćosić”,14

ponukani smo da neupitnom poklapanju glav-nog lika i pripovedača pridružimo i takvu jednu– hermeneutički svakako manje relevantnu, a ulogičkom pogledu, s obzirom na fundamental-nu razliku između fikcionalnog i istorijskog sve-ta, neuporedivo manje izvesnu – podudarnost.

Neposredne i posredne dokaze potonjeg(uslovnog) identiteta pronalazimo širom auto-

135


14 Ćosić 1969: 53. U samom je tekstu naglasak na tituli kojom otac biva oslovljen, ali nam je uovom kontekstu još značajnije izgovoreno prezime. Što se autobiografske dimenzije tiče, uintervjuu koji je u svojstvu dobitnika NIN-ove nagrade za 1969. dao tom beogradskom ne-deljniku, Ćosić je opisao i način na koji je, “iznenada, jednog leta”, posegnuo za zalihomvlastitih biografema i tako napisao Ulogu: “Selekcija je bila psihološka, skoro psihoanalitič-ka: mi želimo da se izvesne stvari zadrže u našem sećanju, a sećanje kasnije, kada se pisac la-ća svog vlastitog iskustva, upravo te iste stvari diktira našoj svesti.” U nastavku tog razgovorabila je pomenuta i “prekrasna slika čudaka i bizarnosti”, kao i “postepeno eliminisanje pa-tetike i pojačavanje ironije”.

rovog opusa. U esejističkoj nam se knjizi Mixedmedia kao jedan od “11 hepeninga iz piščevog ži-vota” prepričava požar u kupatilu u kojem stra-da očeva pidžama (Ćosić 1970a: 73–74), što jeepizoda koju poznajemo još iz prvih (Ćosić1966: 13), ali i iz drugih Priča (Ćosić 1980a:136). Ili: kada u pomenutom “Objašnjenju za-nata” pisac progovori i o tome kako se dva puta“slikao u kolicima” i kako se na jednoj od tihfotografija vide “moj otac u crnom šeširu i maj-ka u bundi kako stoje na snegu” (Ćosić 1972:135–136), poznavalac “hibridnog” sveta auto-rovog docnijeg romana Doktor Krleža prisetiće sefotografije štampane na omotnici tog izdanja,pa i lika majčinog udvarača, fotografa J. Simet-zkog, kojeg bi pak vredelo porediti sa likom“gospodina Š. Milera”, i čija će uloga u drugojUlozi biti značajnija nego u prvoj. O još očigled-nijim pojedinostima, poput ukrašavanja prveUloge onom fotografijom koju čitalac kasnije ta-kođe sreće i u Mixed media (Ćosić 1970a: 74) – ana kojoj maleni Bora Ćosić svojeručno i razdraga-no razvlači isti onaj “muzički instrument ne-prijateljskog porekla” (harmoniku marke “Mei-nel & Herold”) koji se opisuje i u samim “fikci-jama”, pri čemu se u drugoj Ulozi pominje i sa-ma ta fotografija (Ćosić 1980b: 98) – da i negovorimo.

Našoj pažnji ne promiču ni začudni oblicidijaloga sa vlastitim i tuđim tekstovima. Kada upriči “O zanatu gospodskom” pripovedač izgo-vara rečenicu “Mi ćemo sve oteti od gospode”(Ćosić 1972: 26), pisac se zapravo poigravasopstvenom mladalačkom pesmom “Marksovaslika” (Ćosić 1949); a kada u “Kako smo izno-sili đubre” jedan od likova i uzvikne “Neko mo-ra da iznosi đubre!”, pri čemu pripovedač do-

daje da je to “bilo iz jedne knjige” (Ćosić 1972:106), tada nam na pamet smesta pada šef “Če-ke” Feliks Đeržinski, ali i jedna Anouilheva re-čenica koja je poslužila kao povod za polemikuizmeđu Marka Ristića i Radomira Konstanti-novića, vođenu početkom šezdesetih na strani-cama Danasa (v. Brebanović 2000: 134). Poto-nja se replika u svojoj standardnoj varijanti(“Neko mora da iznosi kiblu!”) pojavila i ufilmskoj verziji Uloge, a kasnije i u drugim Priča-ma i drugoj Ulozi – pri čemu joj je oblik prome-njen u “Ali netko mora da čisti i zahod” (Ćosić1980b: 134) – te su utoliko njena sudbina iprolazak kroz hipertekstualnu transformacijuodlična ilustracija jednog od piščevih omilje-nih postupaka. Da je pak Ćosić i te kako bio sve-stan toga da je hipertekstualnost mnogo pri-kladnije oruđe infantilizma nego “klasična”intertekstualnost, pokazuje pored ostalog iokolnost da će samo u prvim Pričama biti pomi-njani Joyce, Svevo, i “najčudniji od svih pisaca”André Breton, kao i to što će Jovanu Nepomu-ku – rođaku iz Detroita, koji se pominje u prvojUlozi – u “novoj verziji” ime biti promenjeno u“Gustav Foretson”.

Sve intenzivniji infantilizam ovih proza neiscrpljuje se, dakle, u samoj formi iskaza. Osimšto određuje stil, ton i tehniku, dečačka per-spektiva usmerava i brehtovski “deblji kraj bati-ne”, kojeg je pisac u predgovoru svojoj antolo-giji dečjeg pesništva nazivao “mentalitetom”pripovedanja i njegovim “moralom”. Uronjeniu rat i revoluciju, pripovedačeva se porodica injegov family life nalaze u nekoj vrsti vanrednogstanja: pred našim se očima odmotava jednaizglobljena, nesvakidašnja svakodnevica, po-dobna onome što je u ruskoj umetničkoj avan-

136

Reč no. 73/19, 2005.

gardi i formalističkoj književnoteorijskoj tradi-ciji nazivano “revolucionarni byt”. Sudeći ponaznakama iz samih tekstova, vremenski okvirprikazanih zbivanja obuhvata, orijentaciono,period od 1937. do 1947. Prvim su Pričama za-hvaćene samo poslednje četiri godine tog in-tervala, dok će se u ostalim “fikcijama” zalaziti idublje u prošlost, pri čemu će težište ipak osta-ti na završetku rata i prvim danima mira. U pi-tanju je, kao što znamo, istorijski millieu u kojemtadašnja deca postaju svedoci pretvaranja sveto-savskih priredbi u pionirske, ali u kojem nisrpski (malo)građanski byt – sa sopstvenom(pot)kulturom, čiji su reprezentanti ovde, reci-mo, “Patin” kuvar ili Dragoljub Aleksić – jošuvek nije iščezao iz života beogradskih porodica.Znamo i da su sličnu situaciju u sličnim, pre-vratničkim (ne)prilikama ranije dočaravali so-vjetski autori, pri čemu ni oni koji su “okrenu-li na decu” nisu predstavljali izuzetak: još jeAndrej Beli isticao da najmlađe savremenike“graničnih epoha” treba razumeti kao “pro-blem makaza”,15 pa upravo okolnost da je in-fantilizam (i) kod Ćosića lociran u istorijskiprocep (na razmeđi društveno-istorijskih epo-ha) predstavlja jedan od najzanimljivijih i naj-provokativnijih aspekata tekstova sa “paradig-matske” ose njegovog porodičnog metaromana.

Odgovor na pitanje o tome kako je u Pričama,Ulozi i Zašto rešavan “problem makaza” iziskujepodrobnije rasvetljavanje prirode i smisla pri-sutnog infantilizma. U tome nam je neophodna

i pomoć dečje psihologije, ali i psihoanalize,uključujući i njeno povezivanje infantilnog saneurotičnim, kao i sa takozvanim “primitiv-nim”. Istina, moguće je – onako kako je to upredgovoru drugoj verziji Uloge, koji je do danasostao jedino ozbiljnije čitanje tog romana, či-nila Milica Nikolić – tvrditi i suprotno: da jeposezanje za psihologijom ovde neumesno, zatošto infantilizam u Ćosićevoj prozi funkcionišekao puki “pripovedački alibi”, neka vrsta “iza-branog ugla parodiranja” i “pomoćnog sred-stva” (Ćosić 1980b: 27). Međutim, nama se ta-kav pristup čini otprilike onoliko legitimnim,ali i ništa manje pogubnim, kao kada bi čitalacDoktora Krleže odlučio da u potpunosti prene-bregne Krležino prisustvo u tom romanu. Zarje u narativnoj književnosti ikada na stvari biloišta drugo do izbor estetički uverljivog “pripo-vednog alibija”? I zar otuda pitanje prirode“pomoćnih sredstava” – Beli bi rekao: vrste“simbolizacije” kojoj autor pribegava pokušava-jući da reši “problem makaza” – nije zapravoključno?

Obično se pri razmatranju infantilne se-mioze ukazuje na rezultate lingvističkih ekspe-rimenata koji su potvrdili da u dečjem govoruapelativna i posebice ekspresivna funkcija ima-ju prednost nad referencijalnom. Pokušavajućida objasne karakterističnu “metakomunikativ-nost” dečje govorne razmene, psiholozi su, po-čev od Jeana Piageta, insistirali na tome da, za-hvaljujući nerazlikovanju između unutrašnjeg i

137


15 Vidi Beli 1965: 31. Jedne “puerilne makaze” spomenuće tridesetak godina kasnije i samĆosić, i to u eseju o Radomiru Konstantinoviću, u kojem će Dekartova smrt biti prikazana kao“pripovest o dečaku sa srozanom čarapom”, a njen junak nazvan “detetom-filosofom”(Ćosić 1997: 66). Onome što je u nekoj trećoj prilici označio kao “reprezentativno oruđeosujećenja”, autor je posvetio i esej “Opasne makaze” (Ćosić 1998b: 47–53).

spoljašnjeg sveta – subjekta i objekta – dete re-dovno pokazuje tendenciju da povezanost lič-nih utisaka pobrka sa povezanošću samih stvari.Jedan od osnovnih problema sa kojima se onopri verbalnoj komunikaciji suočava jeste i tako-zvano “decentriranje” (ili intuitivno centrira-nje), koje podrazumeva nesposobnost uzima-nja u obzir tuđeg mišljenja. Svima nam je po-znato u kojoj meri detetovom mišljenju nedo-staju elastičnost i smisao za odnose, ali nismomanje svesni ni činjenice da se baš taj momenatpojavljuje i kao izvor komike. Pogotovo to važiza situacije u kojima dečja upotreba jezika na-dilazi samu moć razumevanja, i kada mališanipribegavaju kombinovanju kolektivnog (kon-vencionalnog) znaka i individualnog (u princi-pu arbitrarnog, ali detinjim duševnim životommotivisanog) simbola. Upravo tu leži i uzrokonog fenomena koji nam je podjednako po-znat: dete, potpuno nezavisno i skoro sasvimproizvoljno, kreira nekakav vlastiti kontekst zatumačenje iskaza odraslih. Implikacije pri tomčesto odnose prevagu nad praktičnim i objek-tivnim značenjem iskaza, jer deca manje voderačuna o smislu samih reči koje se koriste, a vi-še vagaju ono što odrasli čine.

Budući da je umnogome zasnovana naupravnom govoru i prenošenju “tuđih” reči,ćosićevska infantilna naracija vidno ublažavaneke od iznetih odlika dečjeg jezika i mišljenja.Ono što nam se nudi jeste porodična dramaturgi-ja, komedija porodičnih običaja u narativnoj“režiji” deteta. Dijalog je u ovoj prozi mnogoviše od pukog mimetičkog umetka u (inače nu-žno dijegetičkoj) strukturi pripovednog teksta.Samo štivo dobrim delom funkcioniše kao nizkratkih, neretko i nepovezanih skečeva, čiji su

akteri zaokupljeni vlastitim delovanjem, te ne-čim što bi se jezikom sociologije moglo označi-ti kao “interakcijska autoprezentacija”. Što sedijegeze tiče, ono što je Freud nazvao “primar-nim procesom”, a Lévy Bruhl “pred-logičkimmentalitetom”, ovde biva odraženo posred-stvom empirijskog i konstatujućeg karakteradečjeg fabuliranja. Mada takav postupak pod-razumeva delimično zauzdavanje malenog na-ratora, pri razmišljanju o ovom tipu pripove-danja, koji je zaštitni znak Ćosićevih infantili-stičkih proza, ipak ne bismo smeli (p)ostati žr-tvama onih kulturnih predrasuda koje je čak ipsihoanaliza uspela da raskrinka tek delimično.Da bismo te predrasude izbegli, podsetićemona elemente jedne definicije deteta koju je već isam njen tvorac okarakterisao kao “pristrasnu”.

Trudeći se da otkloni neke od najuvreženi-jih neutemeljenih predstava o detinjstvu, “et-nopsihijatar” Georges Devereux (1908–1985)uveo je, po našem mišljenju nadasve korisnu,distinkciju između dečjeg i detinjeg. Prvim je poj-mom označio “spontano, autentično i pozitiv-no ponašanje ljudskog organizma u stanju ne-zrelosti”, dok je drugim obuhvatio one vidoveautoprezenzacije “koje odrasli nameću detetuu ime kulturom uspostavljenih stereotipa”(Devereux 1992: 161). U domenu ovako shva-ćenog detinjeg, pogrešna poimanja deteta, ka-da je – recimo – o seksualnosti reč, mahomosciluju između stereotipa “male pohotne živo-tinje” s jedne, i stereotipa aseksualnog heruvi-ma s druge strane. I u jednoj (ekstremno froj-dističkoj) i u drugoj (radikalno rusoovskoj) va-rijanti njihovi pravi konstruktori i proizvođačiostaju odrasli, jer – svejedno o kojoj se od dvedominantne sheme radi – čine sve što je u nji-

138

Reč no. 73/19, 2005.

hovoj moći kako bi kod “nezrelih” ohrabriliono što kod “zrelih” osuđuju (pohota) ili neprimećuju (nevinost). U takvom ponašanjuDevereux prepoznaje svojevrsnu podmukloststarijih, ističući da se u pozadini svega zapravokriju odbrambeni mehanizmi. Dok represijomnastoji da obuzda dečju seksualnost i agresiv-nost, odrasla osoba na jednom dubljem nivouzapravo pokušava da ovlada vlastitim nagonima,ali tako što odgovornost za njih pripisuje deci. Ine samo to: podvrgavajući “mlade”, pod izli-kom didaktike, svakovrsnim disciplinarnim ikaznenim režimima, “stari” se, u stvari, prepu-štaju vlastitim, nimalo naivnim “čuvstvima”.Tako gledano, istinsku infantilnost i regresijune treba ni tražiti kod dece – nego isključivo kododraslih, čija je nezrelost per definitionem samo-skrivljena.

Devereuxova se opozicija tek delimično po-klapa sa našom uvodnom infantilističkom di-hotomijom, pa bismo svoju zapitanost nad kon-kretnim pripovednim “alibijem” sada mogli(pre)formulisati na sledeći način: barata li našautor u svojoj prozi “dečjim” ili “detinjim” gla-som? Kako to čini? U koju svrhu?

Prvo pitanje je faktički retorsko, premda nanjega ipak nije bilo automatski odgovoreno sa-

mim podvođenjem ćosićevskog infantilizmapod grasovski model. Ali, “detinja” komponen-ta nad “dečjom” ovde odnosi prevagu na jedankarakterističan način. Pošto ni u jednom od de-la koja su trenutno predmet našeg interesovanjanarator nipošto nije nekakvo dete-anđeo lišenonagona, nego – naprotiv – mlado biće koje kraj-nje otvoreno ispoljava nezajažljivost i seksualnuradoznalost, povremeno je sklono agresiji i ni-malo ne “pati” od empatije ili samilosti, moglibismo reći da se i Ćosić odlučno opredelio zajednu krajnje de-idealizovano “detinje”.16 Sa-mi tekstovi nam na svakom koraku nude obiljedokaza za to: počev od dečakovih noćnih i dnev-nih prisluškivanja roditelja i suseda, prekognječenja muva o prozorsko okno i davljenjavrabaca u buretu, pa do bušenja očiju na foto-grafijama rođaka i – ne na poslednjem mestu –premlaćivanja mlađanih “reakcionara”.

Zanimljivo je da se u ovoj tački uočavaju iizvesne osetnije razlike u odnosu na grasovskunaraciju. Mada i Ćosićev narator pripoveda se-ćajući se, on – za razliku od Oskara Matzerathaiz Limenog bubnja, ali i pripovedača kakve sreće-mo u Gradu En L. Dobičina ili Dečaštvu J. M. Co-etzeeja – svoj izbor narativnih sredstava sao-bražava sopstvenoj perspektivi iz vremena kada

139


16 U pozorišnoj adaptaciji Uloge, dečaka-naratora je – u predstavi koju je 1970. godine u Ate-ljeu 212 režirao Ljubomir Draškić, i koja je ubrzo bila skinuta s repertoara – glumila Mile-na Dravić, što samo potvrđuje tezu da se ponekad više uzajamno suprotstavljenih (u ovomslučaju rediteljskih) vizija mogu na začudan način spojiti u jednu. Devereux, uostalom, po-minje da su i heruvimi u teatarskoj praksi u više navrata bivali predstavljani kao mlade i le-pe žene: sama reč “heruvim”, ističe on, “dolazi ustvari od Keruba koji potječe od Kiruba,supermuževnog bika s ljudskom glavom koji postoji u religijskom mezopotamskom kipar-stvu”, usled čega i “lik Kerubina, koji je Mozart posudio od Beaumarchaisa, predstavljačudnovati spoj između ovih dviju krajnosti”. Istorijski je, naime, potvrđeno da je francuskispisatelj insistirao na tome da “ulogu Kerubina treba igrati mlada i lijepa žena, i to usprkostome što se radi o romantičnom mladiću” (163).

se prikazani događaji odvijaju. Jezikom nara-tologije kazano: “vreme priče” i “vreme pri-povedanja” naizgled se (sudeći po odabiruafektivnih dodataka jezičkom izrazu) poklapa-ju, iako između njih faktički jaz postoji već izbog toga što je pripovedanje u perfektu. Da-lje, nije sporno ni da Grassov junak, uprkostome što tokom većeg dela romana odbija da(od)raste, prolazi kroz nekoliko životnih faza,dok je u prvom delu porodičnog metaromanavreme, bez obzira na promene samih koordi-nata praktično zaustavljeno, a zajedno sa njimi pripovedačev lični razvoj. Ćosićevo dete--harmonikaš stoga još manje liči na junakaBildungsromana – i još više je, usled potpunogizostanka psihološkog “rasta”, nalik tradicio-nalnom pikaru – nego Grassovo dete-bub-njar, premda zajedno s njim (a nasuprotMannovom detetu-Buddenbrooku, čiji je in-strument, nimalo slučajno, klavir) svakakospada u junake takozvanog niskomimetskogmodusa. Bubnjar i harmonikaš nam svojimpripovednim habitusom i ponašanjem sugeri-šu da je samo u stabilnim i statusno regulisa-nim zajednicama detinjstvo svedeno na pukobiološko pitanje. Njihova mladost ne može nibiti identična onoj kakvu su imale prethodnegeneracije, jer se, blagodareći odraslima i Ve-likom Mehanizmu koji oni pokreću, odvija ujednom sasvim drugačijem socijalnom ambi-jentu. Ali, dok Grassov junak naposletku ipaksazreva (mada je u većem delu romana to uspe-

vao da izbegne), Ćosićev dečak to ne uspeva daučini (mada želi i pokušava).17

S druge strane, pitanje načina i svrheusredsređivanja na “detinju” (a ne “dečju”)komponentu detinjstva vodi nas pravo ka ono-me što čini možda i najupečatljiviji kvalitet au-torovih proza i u isto vreme osnovu njihove ne-pobitne, pa i neprolazne subverzivnosti. Pre-sudnom nam se u tom pogledu čini okolnostda, uporedo s napredovanjem “naratorskog”infantilizma, govor i postupci ostalih akterapokazuju tendenciju da se sve manje razlikujuod pripovedačevih, te da baš to (saglasno izlože-nim Devereuxovim idejama) kod čitaoca stvaraosećaj da je na delu jedna osobena tehnika raz-otkrivanja. Infantilizacija sve više pogađa i od-rasle, što znači da se odigrava svojevrsno vraća-nje poruke pošiljaocu: poopštavanjem puerilneperspektive, pripovedačko se ogledalo zapravousmerava ka stvarnim gospodarima diskursa.Poimanje i objašnjavanje dojmova i pojmovauglavnom se odvija na detinji način, iako suučesnici ovog porodičnog pozorišta pretežnoodrasli. Prikazujući odrasle kao korisnike deti-njeg načina sporazumevanja (čija se narečjamožda razlikuju, ali su mu temelji jedinstveni),ćosićevski se dijalog veoma udaljava od uobiča-jene “mimeze govora”, ali upravo time stičeneophodno svojstvo narativnosti.

Prvi deo porodičnog metaromana otudapraktično u celini počiva na jednom jeziku kojije – kako je pokazano u psihoanalitičkim teori-

140

Reč no. 73/19, 2005.

17 O neposrednom uticaju nemačkog pisca dalo bi se razmišljati već i zato što je prevod njego-vog najpoznatijeg romana u Novom Sadu bio objavljen još 1963. Osim toga, Grassu je Ćo-sić tokom devedesetih posvetio čak dva eseja, pri čemu ga je u jednom od njih nazvao“Güntheraniusom Grassiusom” i “bratskim”, “baroknim majstorom” (vidi Ćosić 1998a:7–46 i 123–144).

jama detinjstva – mnogo manje prožet nežno-šću, a mnogo više željom, strašću i erotikom.Zahvaljujući tome, i psihička stvarnost odraslihbiva postavljena u istu ravan kao i pripovedače-va, odnosno izmeštena u bezmalo pred-poj-movni svet detinjstva. Kada u Zašto smo se bori-li junakov ujak izgovara rečenicu “Ova zima nijeništa, kad Rusi pobede, sve će zime biti sibirske,to ćete da vidite!” – nakon čega onda usledi de-dino pitanje o tome hoće li oslobodioci onimakoji će biti oslobođeni poneti i bunde, kao iujakov “klinački” odgovor: “Aha, pričao mimlekadžija!” (Ćosić 1972: 67) – ili kada u dru-goj verziji priče “O kuvarskoj veštini” partizanipokušavaju da pojasne kako, tražeći “sangviče”,žele da dobiju “komad kruva i odozgor nešto zapožderati” (Ćosić 1980a: 115), svedoci smoonog tipično detinjeg i uveliko poetizovanogintelektualnog “domaćeg majstorisanja”, kojeje Claude Lévi-Strauss u svom klasičnom opisunazvao bricolage.

Pa ipak, ne smemo gubiti iz vida ni da to štosu reakcije likova mahom krajnje jednostavne, anjihovo ponašanje posve prozirno, nije posle-dica samo odabrane narativne perspektive. Ta-kva regresija, koja povremeno poprima razmerepolimorfne perverzije, proističe i iz same pri-rode prikazanog sveta i odigrava se sasvim uskladu sa principima realističke motivacije. Ni-je li “bujno raslinje puerilizma”, koje je kao ta-kvo prepoznao Johan Huizinga, zaista u jednomtrenutku počelo da zadobija status civilizacijskečinjenice života? Setimo se rezignirane dijag-noze sa poslednjih stranica Homo ludensa:

Duševno stanje svojstveno poodraslom mla-diću, stanje u kojem nedostaje obuzdavanje

stečeno odgojem, lijepim ponašanjem i tra-dicijom, pokušava pobijediti na svakom po-lju, pa mu to predobro i uspijeva. Svimpodručjima na kojima se stvara javno mni-jenje ovladao je temperament odraslih dje-čaka i mudrost omladinskih klubova. (Hui-zinga 1970: 273)

Pišući tako godine 1938, Huizinga je takođeuočio da se infantilni doživljaj sveta, koji ni ujednoj prethodnoj kulturi nije bio toliko prisu-tan, krajnje brutalno širi ljudskom zajednicom.Prepoznajući “svetski” infantilizam u banalnimrazonodama, grubim senzacijama, uživanju umasovnim predstavama i “klubaškom” duhu,on ukazuje i na različite vidove “službenog” pu-erilizma, koji proističu iz same “tehnike dana-šnjeg duhovnog ophođenja”, a posebno se osvr-će i na ponašanje sovjetskih vlasti. Tom sveop-štem puerilizmu političke dece u prvom se delumetaromana pridodaje i jedan konkretniji, ko-ji je Huizinga tek naslutio, a posredstvom kojegĆosićeva proza u jednoj od bitnih svojih di-menzija stiče svoju vraisemblance. U ratu se, nai-me, ljudi nalaze u nekoj vrsti “eksperimental-nog” stanja, pa se i ratne neuroze neretko uspe-šno tumače i leče kao naročiti vid infantilne zavi-snosti. Zar nije upravo rat, kao fenomen hege-lovskog “duhovnog životinjskog carstva”, onaistorijska i društvena konstelacija koja snažnijeod bilo čega drugog potvrđuje detinju nemoćodraslih? I šta tek reći za konstelaciju koja na-staje kada se zajedno s furijama rata “razvežu” isile revolucije?

Uz tu i takvu infantilnost onih koji odavnonisu deca, izvrsno je denunciran i psiho-soci-jalni double bind u kojem se – opet kao u makaza-

141


ma – zatekao preadolescentski pripovedač.Njegovo je odrastanje takvo da mu porodica idruštvo, prožeti haosom, emituju neusaglašenei međusobno neusaglasive poruke. Pošto ni de-čakova svakodnevica, ali ni njegovo nesvesno,nisu određeni isključivo unutarporodičnimprilikama, eventualnim bismo svođenjem nje-govog formativnog procesa na kućna zbivanjaučinili nepravdu samom tekstu. To ne znači daprikazana stvarnost ne zadržava vrstu nabojakarakterističnu za porodični “enterijer”: do-voljno je u tom smislu podsetiti na neke od“najedipskijih” epizoda, kakvu na primerpredstavlja junakov san da se nalazi “u očevimplućima kao u nekom zatvoru, a da se otac pot-puno providi” (Ćosić 1969: 31), kojima je“uhvaćena” detinja ambivalencija spram isto-polnog roditelja. No, ovde nam je mnogouputnije slediti upozorenja iz Anti-Edipa koja setiču opasnosti mrvljenja političkih, kulturnih iistorijskih sadržaja u Edipovom “mikseru”. Nesvodi se (ni) kod Ćosića sve na trougao “tata–mama–ja”, niti na nekakvog “grupnog Edipa”,koji bi obuhvatio i pobočne rođake, odnosnočitav pripovedačev – doista širok i faktički svevreme otvoren – porodični krug. “Dete je me-tafizičko biće”, tvrde Deleuze i Guattari, ali idodaju da

†...‡ čineći porodične odnose univerzal-nom medijacijom detinjstva, osuđujemosebe na prenebregavanje proizvodnje sa-mog nesvesnog i kolektivnih mehanizamakoji se direktno odnose na nesvesno, naro-čito čitave igre primarnog potiskivanja, že-lećih mašina i tela bez organa. Jer nesvesno jebezroditeljno siroče, i proizvodi samo sebe u

identičnosti prirode i čoveka. Samoproi-zvodnja nesvesnog se javlja na samom onommestu na kome je subjekt kartezijanskog co-gito-a otkrio da je bez roditelja, a i tamo gdeje socijalistički mislilac otkrio u proizvod-nji jedinstvo čoveka i prirode, tamo gde ci-klus otkriva svoju nezavisnost od beskonač-ne roditeljske regresije. (Delez 1990: 39)

Ako poslušamo ovaj savet i krenemo za “socija-lističkim misliocem”, analiza procesa (sa-mo)proizvodnje nesvesnog i mehanizama nje-gove kolektivne regulacije dovešće nas napokoni do specifično ideološke komponente Ćosićeveproze. A ona, kao što se već moglo primetiti,prevashodno proističe iz interakcije izmeđuspecifično porodičnog i šireg društvenog“ozračja”, koju pripovedač oseća na vlastitojkoži. Ne samo da roditelji posreduju detetudruštvenu stvarnost, nego narator – kao soci-jalno najmobilniji pripadnik porodice – tustvarnost kuša i u njenom nepatvorenom obli-ku. Najsnažniju potvrdu postojanja napetog iumnogome dijalektičkog odnosa između biolo-škog i sociološkog aspekta junakovog ličnog“razvoja” predstavlja način na koji se u ovoj po-lovini porodičnog metaromana prepliću erot-sko-seksualna i ratno-revolucionarna temati-ka. Na to nam preplitanje neretko i sam pripo-vedač – počev od prvih Priča pa sve do druge Ulo-ge – eksplicitno skreće pažnju, govoreći o “sjaj-noj mešavini istorije i nežnosti, inače nezami-slivoj” (Ćosić 1966: 46), te konstatujući da supripadnici njegove porodice “mnogo puta po-vezivali najvažnije stvari iz istorijskog razvitka sanevažnim kurvanjem i igranjem karata u kom-šiluku” (Ćosić 1980b: 175). Tako će na svega

142

Reč no. 73/19, 2005.

petnaestak stranica prve Uloge narator najpreravnopravno tretirati “igre” kao što su ujakovo“rupice-boce” s jedne strane, i partizansko “ot-krivanje neprijatelja i njihovo uništavanje”(Ćosić 1969: 67) s druge; zatim će u istu ravanstaviti vlastitu seksualnu nevinost i socijalnupripadnost “sitnoburžoaskoj” klasi (77); da bi,najzad, u svom neznanju – koje je tek maska“znanja” implicitnog autora – povezao i reči“eksproprijacija” i “ejakulacija” (81).

Povodom začaranog kruga seksa i revoluci-je, o kojem se potkraj šezdesetih i u teoriji mno-go govorilo, ponovo smo – kao i povodom opa-ski o infantilizmu iz predgovora Dečjoj poezi-ji srpskoj – u prilici da se pozovemo i na samog au-tora. U svom esejističkom štivu o Marku Risti-ću, on u jednoj fusnoti poseže i za tekstom “Kr-staški pohod nevinih” (u kojem Maria Janiongovori o Jerzyju Andrzejewskom), a potom isâm meditira o deci kao učesnicima i pokretači-ma istorije:

Gavroche samo je reprezentant mnogihdečjih junaka, iritantnih i iritirajućih jer sadecom se ratovati ne može, ili se ratuje uvekteško, uz osećanje nemoći, a ti kepeci, tignomi, te male dečje skitnice koje se pojavljujusvuda i od kojih neke neće, ne žele da rastu,kao što Grassov junak iz Limenog bubnja pro-testno ne želi da raste, pa sada na puškome-tu ti je jedan patuljak kontraljudski i pro-tivčovečanski iskonstruisan, a može li se ponjemu pucati kao po zecu u streljani, pita-nje je. Ideologija, međutim, veli ista autorica,rađa se iz telesnih žudnji, a ove najtačnije i naj-preglednije očituju se na majušnom telufreudovski pročitanog deteta, erotizovanog,

pa zašto onda ne već i ideologizovanog preno što iko pomisliti može. (Ćosić 1991a:134–135n)

Ove bismo redove mogli čitati kao naknadnuautopoetičku anamnezu i objašnjenje erotizaci-je i ideologizacije kojima je Ćosić podvrgao svogmalenog “filosofa”. Budući pravoverni i savesnipionir, taj dečačić se glatko uklapa u poznatikliše o dobrom komsomolcu koji je spreman da,ako ustreba, sve svoje drugove, pa i roditeljeprijavi političkoj policiji. Svojim najboljimprijateljem on uostalom smatra oficira državnebezbednosti Miodraga Vaculića, kojeg naziva“Čarobnjakom iz Ozne”. Kao “prvi vojnik slo-bode koga sam video” (Ćosić 1972: 138), Vacu-lić “prolazio je na svome konju kroz našu poro-dicu, između naših prijatelja zanatlija, jednomrečju kroz narod” (69). Za razliku od jarosnogrevolucionarnog silnika Jove Sikire – koji naj-pre figurira kao bezimeni “strogi drug”, a svevreme se tako i ponaša – on ipak nije toliko su-rov prema žrtvama: ne samo da boluje od ratneneuroze, nego je na svoj način i senzibilan, našta ukazuje i njegova privrženost paraumetnič-kim formama izražavanja, u rasponu od “Bolanmi leži” do mađioničarskih trikova. Time onpriziva i autorovu ranu miksmedijalnu esejisti-ku, dok su političke instrukcije koje daje mali-šanu uglavnom dobronamerne, jer se kreću urasponu od “Idi svuda u cilju izgrađivanja”(Ćosić 1969: 83–84), do “Ako se ova stvar za-govna, zapamti da nije trebalo tako da bude”(77). Vaculić je simbol utopijskog prolivanjakrvi, pa će i njegov kraj – koji je, u skladu s nje-govim “čarobnjačkim” nadimkom, opisan (tek)u “Neuobičajenom zanatu čarobnjačkom” – bi-

143


ti tragičan, premda će ga pripovedač evociratikao gotovo bajoslovan.18

Zapravo se iz pripovedačeve vizure čitavarevolucija – ne isključujući ni sadizam nalikonome kakav će u Simpsonovima biti prezentovankroz “Ichy & Scrachy Show” – sagledava kaokarneval: vreme “naređenog nereda” i neviđe-nog nasilja prepoznaje se po ljudima odevenimu uniforme-kostime, po pesmi, po masovnimmanifestacijama, po sveopštoj dehijerarhizaci-ji, po veseloj anarhiji. Na delu je ono što će au-tor docnije esejističkim žargonom dočarati kao“revolucionarni tulum” i “sankilotsku preme-tačinu” (Ćosić 2001: 12). Poremećaj društveneravnoteže dovodi do krize, a dete se – pošto tra-dicionalni regulatori običnog života više nisu ustanju da izađu na kraj sa vlastitim funkcijama –posredstvom svog krepkog i samo naizgled na-ivnog pogleda “odozdo” pojavljuje kao jedan odglavnih pobornika nove kulture u nastajanju. Usvojstvu glasnogovornika karnevalskog kolekti-va, ono uživa u provali nesvesnog do koje dola-zi brisanjem razlika između privatnog i javnog,prirode i kulture, pesničkog i političkog govo-ra. Socijalni prasak doveo je do prerastanja po-rodičnog u parodično, a gde je nekad bilo gra-đansko i uštogljeno, zacarilo je blasfemično iopsceno. Otuda se u Ćosićevoj prozi oseća ona

ista snaga lobode o kojoj je Sergej Ejzenštejn, ukontekstu osvajanja izvesnih sloboda, govoriopovodom psihoanalitičkog pojma libida.

S obzirom da je, više no ostali članovi po-rodice, obuzet patosom promene, piščev dečak– poput mnoge druge male i velike dece u broj-nim gradovima i državama – potpuno gubi io-nako slabašan osećaj za uzročnu povezanost. Unjegovoj se percepciji dešava preplitanje stanjana frontovima i ujakovog ljubavnog života, sa-vezničkog bombardovanja i očevog boravka utoaletu. Zbog svega toga nam se i dovođenje uvezu prvog dela metaromana sa idejama Mihai-la Bahtina, kakvom je pribegla i kritičarka upominjanom predgovoru drugoj Ulozi, činipotpuno prirodnim. Ova proza zaista obilujesvakovrsnim grotesknim incidentima, te kaotakva neizostavno priziva najuticajniju teorijuknjiževnog predstavljanja telesnog. Bahtin je,osim toga, i mislilac koji je presudno doprineoekspanziji shvatanja po kojem svest pojedinca iosećanje identiteta nastaju u dijalogu. Njegovesu ideje zato veoma značajne za razumevanje“dečje” i “adolescentske” proze, čijim sumejnstrimom predugo dominirale romanti-čarske koncepcije jastva, koje su, u kombinacijisa moralnim predrasudama, toj književnostiomogućile da u većini slučajeva ostane “otpor-

144

Reč no. 73/19, 2005.

18 Vidi Ćosić 1980a: 136–143. “Čarobnjaka iz Ozne” pisac će mnogo godina kasnije oživeti usvom istoimenom novinskom tekstu, u kojem se Čarobnjak iz Oza (film za koji i na tom mestuautor kaže da ga je, kao i njegov pripovedač, prvi put video u predratnom beogradskom bi-oskopu Kasina) povezuje sa konkretnim političkim (ne)prilikama (suđenjem SlobodanuMiloševiću). I u tom tekstu se “mašinerija politička” objašnjava jednom “scenom dečjom”,pri čemu je uloga wizzarda dodeljena – Ljubiši Ristiću (vidi Ćosić 2002a). Inače će u orbituautorove novije publicistike često ulaziti i drugi likovi iz Priča i Uloge, ali sada kao stvarna li-ca i akteri jedne žanrovski drugačije usmerene, memoarsko-feljtonističke proze klasičnijegkova.

na” na modernističke teme i narativne strategi-je (v. McCallum 1999: 67). Danas znamo da sudetinjstvo i adolescencija podjednako ideološkikonstrukti koliko i biološke faze, što se jasno vi-di i kod Ćosića, gde detinja subjektivnost doistabiva oblikovana kroz relacije sa socijalnim sna-gama i (u konkretnom slučaju: marksističko--lenjinističkom) ideologijom. Ali, uprkos tomešto i prevlast komičnog u prikazivanju istorij-skih zbivanja takođe iziskuje bahtinovsku anali-zu (smehovne kulture), čini nam se da nijednogtrenutka ne smemo gubiti iz vida ni one manjevesele aspekte ovih tekstova.

S onu stranu svake komike, začudna naspripovedačeva tolerancija spram netolerancije,te okolnost da maleni grubijan gotovo uživa unasilju i da se radosno pokorava svim “dražima”komunističkog inženjeringa, navode da se jošjednom obratimo psihoanalizi. Čini se da je ite kako uputno, zarad aspekata sociološko-isto-rijskih, uporedo sa čitanjem ovih “fikcija” pre-listavati i knjige poput Vaspitanja (1939) HugaKlajna, u kojoj je kao pedagoški cilj bila prokla-movana jedna od kategorija koja će u “ratnom”delu metaromana zadobiti status (ugroženog)zanata – gospodstvo.19 Takođe, u analizi dečačkogja mogla bi nam pomoći i koncepcija one Klaj-nove prezimenjakinje o kojoj se opravdano go-vori kao o tvorcu dečje psihoanalize, i koja jeduševni život najmlađih, uključujući i ratnestrahove (od kojih Ćosićev narator praktično nepati, što nam već samo po sebi nešto kaže), vide-la kao međuigru introjekcije (“spoljašnjih”) i

projekcije (“unutrašnjih” objekata). Ipak, mo-žda su nam u ovom kontekstu najkorisnije tezekoje je jedan od kritičara Kleinove izneo u ese-ju koji je, poput Klajnove knjige, nastao nepo-sredno pre no što su se istorijska zbivanja kojasu fikcionalizovana u Pričama i Ulozi dogodila.

U tekstu “Psihoanaliza i sociološko značenjekomunizma” (1935) W. Ronald D. Fairbairn(1889–1964) obrazlaže ulogu koju porodica za-dobija u uslovima komunističkog prevrata. Dabi procenio stvarni karakter novog tipa uređe-nja, engleski se lekar usredsredio na prikaz isto-rijskog razvoja društvenih grupa (porodica,klan, pleme, nacija). Opisujući osobenost od-nosa što ga nacija gaji prema porodici – koju, zarazliku od plemena i klana, ne uspeva da ukine– Fairbairn podseća na to da se komunizam usvojoj ranoj, konceptualno čistijoj fazi, trudioda deluje kao ne samo nadnacionalni, nego iprotivporodični pokret. Iako će vremenom sveviše biti prinuđeni na neku vrstu nagodbe sanacijom kao istorijskom i porodicom kao soci-jalnom realnošću, revolucionari se nikada nećeodreći mržnje spram buržoazije. Fairbairnsmatra da je ta mržnja duboko ukorenjena unjihovom nesvesnom i zasnovana na činjenicida baš buržoazija – posredstvom pravno reguli-sanog mehanizma korišćenja i nasleđivanjaimovine, te na brojne druge načine – obavljaulogu jednog od najjačih uporišta porodičnogsistema. Stremeći naročitom tipu društvene or-ganizacije, komunizam porodicu ugrožavamnogo više nego što to čini nacija; a budući da

145


19 Vidi Klajn 1939: 179–250. Tri decenije nakon Uloge i šest decenija nakon Vaspitanja, Ćosićće u eseju “Glumci umiru” evocirati uspomene na predavanje “jednog starog gospodinakoji se bavio psihijatrijom i teatrom uporedo”, da bi potom i otkrio da je u pitanju bio –“doktor Klajn Hugo” (Ćosić 1998a: 59).

se radi o društvenoj grupi u kojoj se usposta-vljaju prve libidne spone, “napad komunizmana društveni sustav uključuje drastičan (iakonesvjestan) pokušaj borbe s edipskim sukobomuništavanjem edipske situacije, iz koje on na-staje” (Fairbairn 1982: 267). Radeći na ukida-nju te “situacije”, komunizam je, barem u po-četku, bio okrenut stvaranju režima koji bi, umeri u kojoj je to moguće, ukinuo i samo očin-stvo.

Ono što nam se iz ugla ovakvih Fairbairno-vih istorijskih analiza čini indikativnim, jesteokolnost da neka vrsta “bezočinskog” porodič-nog sistema biva uspostavljena i pred kraj Uloge,kada pripovedačev otac zbog preljube napuštaporodicu. U romanu koji je faktički bez fabu-le, takvim se klimaksom – kada otac u prvojverziji ode kod “daktilografkinje Štefice”, a udrugoj kod susetke, “gospođe Darosave” – nasemantički povlašćenom mestu ostvaruje onona šta su protivnici marksizma davno ukazivalikao na stanje zastrašujućeg infantilnog promi-skuiteta. I zaista, sve to na svoj detinji načinnaslućuje i pripovedač, koji pod pritiskom po-menutih zbivanja u prvoj verziji teksta počinjeda čita “jedan udžbenik od Fridriha Engelsa”(Ćosić 1969: 94), dok nam u drugoj majčinu ivlastitu reakciju na nastali porodični rasapopisuje ovako:

Mama me je uhvatila za ramena i saopštila:“Nemaš više oca!” Ja sam se setio VladimiraIliča Lenjina, oca čitavog proletarijata, alinisam rekao ništa. (Ćosić 1980b: 166)

Bizarnost sinovljevog pokušaja da se izbori sagubitkom oca donekle zasenjuje bizarnost sa-mog gubitka: u vreme kada očevi odlaze nafront ili u zatvor, junak Uloge bez oca ostaje izsasvim drugih razloga. Zato bismo prethodnazapažanja mogli dopuniti onim shvatanjem po-litike i “hiperpolitike” koje je u svom ogledu “Uistom čamcu” izneo Peter Sloterdijk. Zastupa-jući tezu da famozna politička “veština mogu-ćeg” nije ništa drugo do “veština sapripadanja”,odnosno manipulacija određenim tipovimafantazmi, nemački filozof se – poput Fairbair-na – takođe bavi i problemima kohezije ljud-skih zajednica.20 Prema njegovoj opasci, “akose veliki poreci raspadnu, veština sapripadanjamože ponovo početi da postoji samo iz malihporedaka” (Sloterdajk 2001: 50). Pošto naspovodom Ćosićeve proze najviše zanima odnosizmeđu (“malog”) porodičnog i (“velikog”) dr-žavnog poretka, priču o sapripadanju bismomogli nastaviti da sledimo i u onom njenomaspektu koji se odnosi na totalitarizme, jer onipo Sloterdijku počivaju na neuspelim projekci-jama malog u veliko, iliti “greškama u formatu”

146

Reč no. 73/19, 2005.

20 Tako će na samom završetku tog ogleda Sloterdijk duhovito i razložno ukazati na neophod-nost pisanja svojevrsnog “testamenta političke životinje”, za koji on predlaže naslov “Otvo-rena horda i njeni neprijatelji”. Za analizu prosvetiteljskog ustoličenja deteta kao politič-kog objekta unutar građanskog društva, kao i za kritiku psihoanalitičke pozicije spram “ki-ničko-animalne” infantilnosti, vidi, svakako, Kritiku ciničnog uma (Sloterdijk 1992: 66–68 i293). Najzad, Sloterdijkovim se viđenjem građanstva i psihoanalize pozabavio i sam Ćosić,u pomalo haotičnoj esejističkoj varijaciji pod naslovom “Nakrivo, neuspjelo, popišano”(Ćosić 2001: 119–130).

(53). Onoga trenutka kada država nastupi kaointimna grupa nastaje istinski raspad sistema,koji – ukoliko manja jedinica društva ne uspe dauspostavi kakvu-takvu koheziju – može rezulti-rati jedino patologijom. Ako je revolucija presvega destrukcija dotadašnje političke forme,pojedinac se od nje može izlečiti jedino pokuša-jem očuvanja mogućnosti “sapripadanja” nanekom nižem nivou. U tom smislu, ono što či-ne junaci Dekamerona – iz čijeg se bekstva od kugekoja nije samo fizička, po Sloterdijku, može iš-čitati i naravoučenije o vezi između “regenera-tivne vedrine” i “male politike” – čini i ćosićev-ska rodbinska zajednica. Ali: suočena sa izazo-vom koji premaša firentinski, ta zajednica, čakni iz detinje vizure posmatrano, ne uspeva da serealizuje kao idila. Otuda porodična drama de-maskira psihopolitičku srž komunizma.21

Funkcija je ovakvog umetničkog dočarava-nja uloge koju “svetska revolucija” igra u “mojojporodici” – treba li to posebno isticati? – kri-tička. Zapravo se ono što je jedan kritičar nazvao“dečjim teatrom Bore Ćosića” ne zasniva isklju-čivo na jezičkim atrakcijama i formalističkomočuđenju, nego i na ideološkim nalazima i breh-tovskom potuđenju. Tekst u nama ne budi nikakvuželju za identifikacijom, nego nas – kao u ep-skom pozorištu, čija je najizrazitija inkarnacijau žanru porodično-ratne drame bila Majka Hra-brost – stvarajući fiktivni svet, u isti mah od nje-ga i distancira. Mada je relativno oštra reakcija

cenzure na dramatizaciju i ekranizaciju Ulogečak i danas donekle razumljiva, važno je uočitida je autorova književna vizija novije istorije isama bila podložna menama u kojima današnjičitalac može naslutiti odjeke političkih zbivanja.Da li je, na primer, slučajno to što će četnici (alii homoseksualci) značajnije mesto dobiti samou onoj zbirci koja je objavljena 1972? Nije li lo-gično da u “novim verzijama” spisateljevih tek-stova dešavanja sa samog “kraja građanskog ratau Srbiji” bivaju ne samo prikazana kao (još) su-rovija, nego i uz diferenciraniju podelu na ve-snike novog doba (s jedne) i žrtve (s druge stra-ne)? Čime objasniti (opravdati?) upadljivo Ti-tovo odsustvo?

Kako god bilo, čini se da baš zbog osobeneideologičnosti ćosićevski infantilizam, uprkoskritičarskoj ravnodušnosti, nije ostao bez sled-benika. Tako se u srpskoj književnosti tokomdevedesetih barem jednom javio unekoliko sli-čan, premda manje dosledan prozni obrazac.Radilo se o romanu Milovana Danojlića Oslobo-dioci i izdajnici (1997), koji je možda najumesnijebilo čitati onako kako to nije činjeno, a kako je– prema našoj intuiciji – to delo pisano: na fo-nu Ćosićevog okupacijsko-oslobodilačkog ci-klusa. Pošto se smisao Danojlićevog romanapotpuno iscrpljuje u – podjednako problema-tičnoj koliko i za trenutak pojavljivanja očeki-vanoj – istoriografskoj reviziji, stiče se utisak daje u tom književnom delu Ćosićeva fikcionalna

147


21 Naravno, ne i samo komunizma. U godini pojavljivanja citiranog Fairbairnovog teksta,Theodor W. Adorno zapisao je: “U fašizmu je zao duh djetinjstva dospio do samog sebe.”(Adorno 1987: 192) Usput, o krizi porodice u osvit totalitarizama, isti autor kaže: “S poro-dicom je iskopnjela, dok sistem traje i dalje, ne samo najdjelotvornija agentura građanstvanego otpor koji je doduše potčinjavao individuu, ali ju je i jačao, ako je već nije čak i stva-rao.” (17)

interpretacija revolucionarnog preloma iz de-čačke perspektive dobila svoj svesni i u rđavomsmislu reči ispolitizovani(ji) antipod. Sličnostizmeđu Oslobodilaca i Uloge povremeno je tolikada se pitamo nismo li suočeni sa fenomenomkontra-knjige. Danojlić Ulogu priziva već sa-mom postavkom zbivanja i likova: i njegov jepripovedač (zbog vremenske distance, doduše,nekadašnji) dečak, a roman je takođe prevas-hodno posvećen ratnim i prvim poratnim go-dinama, porodičnom životu i razgovorima, pričemu raspored “uloga” (deda, otac, stric, ujak,majka, baba) i odabir istorijskih zbivanja (sa-vezničko bombardovanje, dolazak Sovjeta, pi-onirske priredbe) frapantno podsećaju na Ulo-gu. Čak i pojedini izvanporodični likovi – po-put neurotičnog partizanskog borca i junako-vog prijatelja Strajinje Sabljića – deluju kaoreplika Ćosićevih (Vaculić); čak su i visokopar-

ni esejistički pasaži Danojlićevog romana(odeljak posvećen šajkači i opanku) sasvim natragu novije Ćosićeve interdisciplinarne eseji-stike.22 Istorijsko i junakovo vreme u Danojli-ćevom romanu protiče samo da bi potvrdilokrhkost svih ideoloških konstrukata izuzev na-cije, ali nam se najvažnijom ipak čini razlika uformi, koja je posledica činjenice da kod Ćosi-ća odrasli progovaraju kao deca, dok u Oslobodi-ocima i izdajnicima i deca misle kao odrasli, što do-vodi do predvidivo neprijatnog ishoda: umestouniverzalne romaneskne komike nudi nam sepublicističko lamentiranje nad “srpskom”sudbinom.

Za razliku od estetski neubedljivog i poli-tički konzervativnog Danojlića, znatno će do-sledniji – i, recimo odmah, neuporedivouspešniji – pri posezanju za ćosićevskom formombiti Viktor Ivančić.23 Njegov maleni pripove-148

Reč no. 73/19, 2005.

22 Kad smo već kod esejistike, treba reći da je još u Muci s rečima (1977), a nedavno i u Naivnoj pe-smi (2004), Danojlić pokazao da je i te kako svestan kompleksne prirode dečjeg govora, ali ida je tu svest u Oslobodiocima i izdajnicima pokušao da zloupotrebi, za šta je – sasvim u skladu sastanjem kulturnih prilika spram kojeg vreme kada je srpski mainstream bila Uloga, deluje kaoizgubljeni književni raj – nagrađen NIN-ovom nagradom. Inače, veza između Ćosića i Da-nojlića potrajala je i nakon pohvala izrečenih u “Dečjoj poeziji danas”: Danojlić je sarađivaou Ćosićevom časopisu Rok, dok je Ćosić napisao ne samo esejčić “Miševi, kokoši, lude M. Da-nojlića”, nego i predgovor za Danojlićevu knjigu Brisani prostor (v. Ćosić 1984: 35–38 i Da-nojlić 1984: vii–xxviii). Tek će devedesete dovesti do raskida, pošto će Danojlić iz Pariza uSrbiju slati “patriotske” apele, dok će Ćosić u Berlinu osećati “apatridsku” melanholiju.

23 Osim što je osnivač i urednik hrvatskog nedeljnika Feral Tribune (za koji i sam Ćosić posled-njih godina ispisuje kolumnu “Berlin apatrida”), Ivančić je nakon raspada Jugoslavije po-stao i verovatno najznačajnije publicističko pero na celokupnom njenom području, ali i unajmanju ruku zanimljivi prozaista. Književna ga kritika – uprkos neupitnom novinar-skom ugledu ili naprosto zbog toga – uglavnom potcenjuje, ne uspevajući ili ne želeći daprepozna istinski estetski potencijal jedne prevashodno političko-satiričke rubrike, koja jemeđutim već doživela nekoliko ukoričenih izdanja. Slično ćutanje, izgleda, okružuje iIvančićev prvi roman (Vita activa, 2005), dok je za naš kontekst karakteristično i to da je je-dan njegov novinski tekst iz 2001. poneo naslov “Uloga macana u mišjoj evoluciji” (te da jeiste godine i Boris Buden napisao “Ulogu Haaškog suda u novoj svjetskoj revoluciji”).

dač iz Bilježnice Robija K već dve decenije, više--manje kontinuirano, hrvatsku porodično--društvenu stvarnost opisuje iz detinje (a za-pravo nimalo “dečje”) narativne perspektive.Pri tom, za razliku od dotične “povijesne zbilj-nosti” – koja je u međuvremenu otklizala odbeskonfliktno-socijalističke, preko ratno-na-cionalističke, ka uveliko-tranzicionoj – onsâm, poput “neprestano trogodišnjeg” Grasso-vog Oskara, ostaje nepromenjen, nastavljajućida se potpisuje kao učenik istog “IIIa”. Stilska istrukturalna srodnost sa Ćosićevom prozompovremeno postaje izrazita, bez obzira na Ro-bijevo, odnosno Ivančićevo, preuzimanje split-skog žargona, kao i na (prirodom medija steče-ni) viši stepen slobode u kompoziciji i fakturi.Evo kako izgleda uvod u pričicu “Američkamindža”, koja je prvi put objavljena 1990. kaosvojevrsni snimak porodične svakodnevice us-postavljene pola stoleća nakon one istorijskestvarnosti kojom se kao predloškom poslužioĆosić:

Mama je uletila u primaću i skočila premameni. Ona je drečala: “Jel istina, manijačemali?! Pa rascopaću te na proste faktore, je-bate! Brzo pivaj, jel istina?!” Ja sam u rokuodma zbrisnijo iza trosjeda i viknijo sam:“Nije istina, majke mi mile! A šta to?” Ma-ma je vikala: “Jel istina da si danas pušio izatrafike? Pivaj sine barbarine!” Ja sam re-kao: “Ja? Ajme klevete! Ajme koji gnjus ipodmiještalo!” Mama je arlauknula: “Lažešmajmune mandrilski! Kragićka te tačno vi-dila da si pušio!” Ja sam viknijo: “Ma kojaKragićka?! Pa šta ti slušaš tu laživicu jednu iustašinku i...” Mama je dreknula: “Umuk-

ni, banditu! Saću te živoga skršit...” (Ivan-čić 2001: 110)

O bezmalo opipljivoj kongenijalnosti može-mo govoriti i zbog samog efekta Ivančićevoginfantilizma. Slučaj Robija K, naime, zornopotvrđuje ono o čemu većina malobrojnih da-našnjih Ćosićevih čitalaca intenzivno razmi-šlja, a o čemu je u jednoj nedavnoj prilici,upravo na stranicama Ivančićevog Ferala, pro-govorio i Dean Duda, ističući da je pitanje de-tinjstva pitanje kulture, te da su sukobi kojikulturu utemeljuju “u jednome svom liku isukobi oko koncepcije i izgleda djetinjstva,oko tipova odrastanja, njihova simboličkogrepertoara i pripadne ideologije” (Duda2004: 42). Tako posmatrano, Ivančićevo jepripovedačko derište prevalilo čitav onaj putna koji je, zaokupljen izmenama “simboličkogrepertoara”, Duda ukazao povodom dvejuhronološki skoro susednih, a sudbinom takorazličitih ovdašnjih generacija: od mirko--slavkovskog “nikad robom” – što je bio sim-bolički okoliš Ćosićevog dečaka, ali i neka vr-sta polazne stanice Robija K, koji se na scenipojavljuje otprilike potkraj “pijonirske” epo-he, kao predstavnik eurocream-generacije kojiipak ne odrasta – pa do, još uvek (ali ne valjdai vazda?) aktuelnog, “sve je roba”.

Nije teško zamisliti pripovest o tome šta susve pueri nostri – ti maleni mislioci sa porodičnihpozornica – na vlastitoj koži podnosili tokomtreće i četvrte četvrtine prošlog veka, u vremekada je ovdašnji socijalizam, nakon “kulturne”,već bio prešao i u svoju “civilizacijsku” fazu.Mada ni njemu te vrste imaginacije zasigurnonije manjkalo, Ćosić ipak nije (po)želeo da se

149


takvim događajima i posveti.24 Prvo delo koje jeobjavio posle Zašto smo se borili bili su Tutori, dok jeu vreme kada su se pojavile “nove verzije” Priča iUloge pisac već uveliko privodio kraju i zaključnisegment porodičnog metaromana. A na po-slednjoj stanici te svojevrsne metanaracije osvima onima koje je u Ulozi junakov deda nazvao“rođacima iz prošlog veka”, pripovedačku ulo-gu više nije imao pripadnik “zanata” dečačkog,nego – baba.

2. PORODIČNA SINTAGMA(TIKA): GENEALOGIJA GOVORA

Transformacija stavova moje porodice otkrivanjemobrazaca u isprepletenim korenima mojih predaka nijesamo lični analitički problem. Ona je istorijski korak kaoslobođenju generacije od kolektivnog obrasca. Prome-na kolektivnog povlači i promenu same istorije.

James Hillman

Drugi deo porodičnog metaromana – njegovudijahronijsku iliti “sintagmatsku” osu – tvoredakle Tutori i Bel tempo. Iako sačinjen od manjegbroja naslova, taj je segment makrostrukturedaleko obimniji od prvog. Kada se 1982. goto-

vo istovremeno sa drugim izdanjem prvog po-javilo i prvo (za sada i jedino) izdanje drugogromana te svojevrsne duologije, pokazalo se daje reč o otprilike hiljadu stranica. “Uvijek boljenapiši više”, poručuje nam uostalom jedna odautorovih junakinja, “pa ako je nekomu puno,nek podrapa, a ono malo nek čuva, a ako si re-ko na pol, nema od tog ništ ni on, ni ti” (Ćosić1982: 68). No, izgleda da je već i sama količinanapisanog donekle sprečila živ i neposredandodir sa ovim delima, koja su – van svake sum-nje – znatno manje čitana.25 Ako za trenutak,makar i nerado, ponovo prihvatimo dihotomi-ju između običnog i profesionalnog čitaoca,manjak rezonance na njenom “stručnijem”polu izgleda nam, koliko neumitan, toliko ineopravdan. Jer, uprkos tome što se iole ozbilj-niji kritički napisi o Tutorima mogu nabrojati naprste jedne ruke (a i onda će nam neki od prsti-ju ostati u rezervi), ta knjiga po mnogo čemupredstavlja zlatnu granu novije srpske književ-nosti.

Mada sobom ne nose nikakve tekstološkenedoumice koje “život” (tj. značenje) znače, imada njihova nimalo konvencionalna komple-

150

Reč no. 73/19, 2005.

24 Možda će i Robi K. jednom zaćutati, ili barem nastaviti da raste: ali, prvi preduslov za to ve-rovatno jeste nešto što bismo nazvali dobrom vladavinom u nemetaforičkom (nećosićevskom)smislu reči.

25 Prema podacima iz samih knjiga, tiraž Bel tempa bio je više nego respektabilnih 4000, doksu Tutori, za svega četiri godine, štampani u ukupno 14000 (četrnaest hiljada) primeraka.Oba izdanja potonjeg dela bila su Nolitova, s tim da je znatno obimnija druga naklada po-nela redni broj 49 u biblioteci “Srpska književnost” (tj. ediciji pedeset najznačajnijih ro-mana srpske književnosti). Takav je izdavački potez bio posve opravdan, premda se iz dana-šnje perspektive – kada nam neprilike u kojima se Nolit nalazi deluju kao neminovna po-sledica tržišnih, ili barem pseudotržišnih zakonitosti – čini hrabrim i gotovo neshvatljivim.I pored izvesne oficijelne priznatosti, za proteklih smo petnaestak godina bili u prilici daupoznamo svega nekoliko čitalaca Tutora; doduše, intenzitet recepcije tog dela verovatno jebio obrnuto srazmeran njenom kvantitetu.

mentarnost ne počiva ni na kakvoj teško doku-čivoj dijalektici, Tutori i Bel tempo, kao akumula-cija romaneskne porodične građe u njenoj ver-tikalnoj, vremenskoj dimenziji – za razliku odPriča, Uloge i Zašto – uistinu jesu zahtevna štiva.Atributi radikalno i razuzdano nameću se sami odsebe, pa ih je i kritika praktično bez izuzetkauporno i rabila. Autorski je zahvat u oba sluča-ja rezultirao neobično kompleksnom tekstu-rom: dok Tutori pokrivaju vremenski raspon odvek i po i donose neverovatno iscrpan kompen-dijum ne samo narativnih tehnikâ, nego i sa-mih jezikâ (prerastajući tako i u svojevrsnu ćo-sićevsku gensko-generativnu gramatiku), dotleje prvi od dva pasusa, koliko ih ukupno pose-duje (do monotonije monolitni) Bel tempo, dugtačno 265 gusto otisnutih stranica. Razuzda-nost je pak ono što Ćosićev zahvat odlikuje unjegovoj stilskoj dimenziji, čijoj bujnosti nisustrani ni mestimični prelasci u hirovito stanjekoje se ne bi moglo okarakterisati drugačije izu-zev kao “podivljalo” i po svojoj tipološkoj sušti-ni dadaističko, ili u najmanju ruku nadreali-stičko.

Čini se paradoksalnim da smo upravo za-hvaljujući ovim, naizgled haotičnim ostvarenji-ma – koja bi se, s jedne strane, mogla nazvati“velikim otromboljenim čudovištima” predbal-zakovske romaneskne estetike, dok se s drugeipak logično nadovezuju na ranije jedinice po-rodičnog metaromana – napokon dobili neštošto je valjda uvek željeni domet svake istrajne za-

okupljenosti rodbinskim vezama: zaokružengenealoški sistem. Tako je dugotrajni autorovporodično-arheološki poduhvat priveden kra-ju,26 što znači da je nekoliko pripovedačkih ge-neracija intencionalno povezano u jedinstvenumrežu, satkanu od složenih i znakovitih odnosa.Funkcija je genealogije u metaromanu utolikouporediva sa mestom koje joj obično pripada umitovima: posredstvom nje se familiocentričnikontinuitet uobličava, ali i u isti mah opravda-va, u jednom naročitom smislu i posvećuje; onaomogućava da se između onoga što je na njenompočetku (najstarije) i onoga što je na kraju (naj-mlađe) uspostave i veze koje nisu samo uzroč-no-posledične, nego otelovljuju i neku vrstuproduženog delovanja porodičnog principa nadaljinu.

Budući da se svaki porodični ciklus zasnivana ponavljanju i variranju, piščeva nam genea-loška imaginacija pruža i mogućnost “deduktiv-nog” čitanja, pa nas čak na takav pristup povre-meno i obavezuje. Ispostavilo se da baš najne-obuzdaniji tekstovi iziskuju najviši stepen čita-lačke discipline, ali i da u toj disciplinovanostisvakako vredi istrajati, jer je interpretativniulog u porodičnom metaromanu neobično ve-liki. Zato što Tutori nisu tek klasična književnatranspozicija jednog rodovskog stabla, već isto-vremeno i “stablo” čitavog Ćosićevog opusa,kritička će nas rekonstrukcija “tutorske” poro-dične istorije dovesti i do same matrice autor-skog écriture.

151


26 Učinjeno je to faktički već sa Tutorima: Bel tempo je bio tek dodatak, koji sa stanovišta struktu-re nije ni bio neophodan. Iako svaki ciklus uvek ostaje načelno otvoren, usled čega je i po-rodični metaroman moguće nastavljati iz bilo kog pripovedačkog ugla i bilo koje vremenskeperspektive, obećanje sadržano u onom “FINIS OPERIS”, kao što smo već registrovali, go-tovo da nije bilo kršeno.

Posmatrano izvan metaromanesknog okvi-ra, najrelevantnije autorovo delo ima puno to-ga zajedničkog sa romanima-hronikama izdruge polovine pretprošlog i prve polovineprošlog veka. Najupadljivija je sličnost sa tako-zvanim genealoškim romanima, u kojima seprati sudbina izvesne porodične grupe krozvreme i sled generacija. U pitanju je onaj dobropoznati rukavac tradicije čijim bismo najzna-čajnijim predstavnicima mogli smatrati Zolu,Manna i Faulknera, i kojem – kako je svojevre-meno, govoreći o Krleži, zapazio jedan kritičar– pripadaju još i ostvarenja pisaca kao što suSaltikov-Ščedrin, Galsworthy, Martin du Gardi Gorki. Razume se, niti je svaki porodični ro-man genealoški, niti se genealoška ambicijanužno mora realizovati isključivo u toj književ-no-genealoškoj zoni: tipični bi primeri ostva-rivanja takve težnje bile velike romaneskne idramske sage o propadanju građanskih porodi-ca, kakva je upravo glembajevska.

Za razliku od tipske postavke genealoškihromana, u Ćosićevom čitalac dolazi u dodir sačak pet porodičnih naraštaja. Tutori time odstu-paju od obrasca podvrste, jer – premda i u nji-ma “obiteljsko i ekonomsko, privatno i javno,vode do konačne serije melodramskih eksplozi-ja” (Vidan 1975: 57) – ovde ipak ne možemogovoriti o onakvom shematizmu biološkog ili

socijalnog iscrpljivanja porodičnog materijala,koji je kod većine navedenih preteča sugerisanbio već i samim prisustvom triju generacija li-kova (osnivači, naslednici i “izneveritelji” pre-daka). Kompoziciono najbliži Buci i besu, romanje oštro podeljen na pet nejednakih delova. Usredištu svakog od njih nalazi se po jedan pred-stavnik porodične grupe, lociran u jednu ka-rakterističnu tačku istorijskog vremena. Samaporodična povorka – čiji su nam pripadnicipredstavljeni već u nazivima segmenata: “Teo-dor, 1828”, “Katarina, 1871”, “Laura, 1902”,“Lazar, 1938” i “Pisac, 1977” – ipak ne pred-stavlja uobičajeni biološki niz, jer su u nju, ka-ko se odmah vidi, uvrštene i dve žene.27 Rodo-slov u kojem se najpre pojavljuje snaha, a zatim,u sledećoj generaciji, čak i snaha te snahe, zasi-gurno se ne može smatrati tipičnim. Samimtim, roman nije ni mogao biti nazvan po prezi-menu svojih protagonista, jer su prvo troje pri-povedača Uskokovići (pri čemu je samo prvi odnjih pod tim prezimenom i rođen) dok su La-zar i Pisac nesporni Ćosići. I tako smo stigli i doneizbežnog pitanja: kako razumeti naslov dela?

U dva novija rečnika srpskog, odnosno hr-vatskog jezika, pod odrednicom tutor čitamoidentičan tekst – o “licu kome je vlast poverilabrigu i staranje o maloletnim, umobolnim i sl.osobama”. Duža (srpska) odrednica nastavlja

152

Reč no. 73/19, 2005.

27 Ovde se prisećamo Ženskog rodoslova Ljiljane Habjanović-Đurović, kao i čitavog njenog poro-dičnog ciklusa nastalog devedesetih, s obzirom da taj korpus tekstova, osim tržišnim uspe-hom – samo prividno paradoksalno – i svojom patrijarhalnošću daleko nadmašuje ostalegenealoške projekte srpske književnosti (kakav je, na primer, Zlatno runo Borislava Pekića, či-ji prvi tomovi izlaze u godini pojavljivanja Tutora). Kasnije ćemo videti da je kod Ćosića po-dela muških i ženskih uloga takva da se na binarnu opreku muško/žensko i te kako možemoosloniti pri tumačenju čitavog porodičnog metaromana, kao i da se izvedeni zaključci po-kazuju primenljivima i u najširem kontekstu rasprave o piscu.

da je tutor “onaj koji se o nekom ili nečemu bri-ne, stara, skrbnik, staratelj uopšte”, nakon čegasledi i dodatno obrazloženje da se tutorom na-ziva i “svetovna osoba koja se kao predsednik cr-kvenog odbora brine za crkvu i crkvene stvari ipredstavlja civilnu vezu između sveštenika i ver-nika”. Treći izvor koji smo konsultovali – naj-noviji hrvatski rečnik stranih reči – takođe po-navlja isto osnovno značenje, ali za razliku odsrpskog kao sekundarno pominje da je tutor“onaj koji upravlja čijim postupcima ili ih od-ređuje”. Poznato je da niz uobičajenih upotre-ba pojma tutorstva podrazumeva negativnu ko-notaciju, o čemu je moguće navesti i brojne ilu-stracije iz lektire: recimo onu iz jednog Kašani-novog teksta s kraja dvadesetih godina, koja go-vori o potrebi da se srpska književnost odrekne“tutorstva književnih posrednika” (Kašanin1978: 92), ili onu iz (hrvatskog prevoda) Mase imoći Eliasa Canettija, gde se opisuje slučaj para-noika koji je “bio toliko uvjeren u ispravnost iznačenje religije koju je sam stvorio da ju je daoštampati čim su ga oslobodili tutorstva” (Canet-ti 1984: 361).

Ko su onda u Tutorima tutori – i predstavlja-ju li oni pozitivnu ili negativnu kategoriju – a kobi eventualno bile “maloletne, umobolne i sl.osobe”? Kako i čijim postupcima tutori upra-vljaju? Koliko je važno i to što roman započinjeneobično uobličenom pripovešću jednog sve-

štenika? Da li išta izuzev rodbinskih relacijaspaja likove iz petočlane skupine koju, kako ka-že jedan od samih “tutora” – preciznije, jedna odnjih – čine “1 pop, 1 kućanica i gospodarica, 1liječnikova supruga, 1 trgovački namještenik, 1spisatelj” (Ćosić 1978: 130). Najzad, postoji liikakva dublja povezanost između njihovih “po-uka”, koje se – doduše, pretežno tek posredno –redom odnose na “bogoštovlje, prosvjetu, liječ-ništvo, trgovinu i spisateljstvo” (131)?

Na nivou celine, Tutori nam se – poput gla-sovite teorijske rasprave kojom su u isto diskur-zivno polje neočekivano bili uvedeni De Sade,Fourier i Loyola – ukazuju kao jedna osobenaknjiga o logotetima. Pod “logotetima” ovde naravnopodrazumevamo utemeljitelje jezika u bartov-skom smislu reči,28 koji nam se nametnuo zbogtoga što svaki od pet delova romana uspostavljavlastite izražajne kodove. Logotetski tekstovi,tvrdio je Roland Barthes, uvek imaju dvostrukikarakter: osim što izlažu sâm logothesis, u njima seupoznajemo i sa životima logo-tehničara. Moglibismo otići i korak dalje, pa konstatovati da uTutorima postoji zaista začuđujuća podudarnostsa bartovskim shematskim prikazom stvaranjajezikâ. Teoretičar zadovoljstva u tekstu smatraoje, naime, da svako jezikotvorstvo nužno počivana jednom te istom sledu operacija: na samompočetku dešava se izdvajanje, potom sledi arti-kulisanje, uređivanje i, na kraju – teatralizacija.

153


28 Vidi Bart 1979: 9–16. Ukoliko roman shvatimo u tom ključu, neće nas začuditi ni to što jeprvobitni njegov naslov, kako saznajemo iz piščeve beleške sa klapne prvog izdanja, bio Me-sije. Klica dela navodno je nastala još tokom prve polovine šezdesetih (po svemu sudeći, i preno što je rad na porodičnom metaromanu i započet), ali su – da se usput poigramo jednimdrugim naslovom, čiji je autor veoma uticao na razumevanje Tutora koje ovde iznosimo –Mesije dobrim delom ipak doživele autodafe. Za etimologiju reči “mesija” vidi upravo Haddad2000: 59.

Barthes napominje i da su pobrojane faze neo-phodne da bi bilo kakav jezik nastao, što bi –ako kao sopstvenu radnu pretpostavku prihva-timo tu tezu – značilo i da svaki od romanesk-nih tutora kroz njih prolazi. Stvar je, međutim,u tome da se i o čitavom romanu (kao jedinstvuvišeg reda) može razmišljati iz te perspektive.Takvim prenošenjem logotehnike sa ontoge-netske na filogenetsku ravan, prva četiri delatakođe postaju struktura koja ima svoj razvoj odizdvajanja (Teodor), da bi se preko artikulacije(Katarine) i uređivanja (Laura), stiglo do tea-tralizacije (Lazar). Što se pak poslednjeg delaromana tiče, teško je u njemu ne videti nekuvrstu epiloga proisteklog iz “fantazmatskog”poretka koji su prethodno uobličili pripoveda-či-tutori, ali i kulturna istorija u najširem smi-slu reči: peta faza logothesisa može biti samo pa-rodija.

Polazimo zato od toga da su Tutori, ćosićev-skom frazom kazano, neobično ekstenzivna pri-ča o zanatu logotetskom, u kojoj je potraga za izgu-bljenim porodičnim vremenom poprimila ka-rakter potrage za jezikom, i u kojoj se protoktog vremena materijalizuje u promenama je-zičkog senzibiliteta. Tutorska je “crkva”, u tomsmislu, jezik sâm, dok smena porodičnih gene-racija umnogome simbolizuje njegovu evoluci-ju – od uspostavljanja lingvističkog poretka(Teodor), preko triju međufaza (Katarina/La-ura/Lazar), do njegove skoro potpune, ali u vi-sokom stepenu poetske distorzije (Pisac). Stoga

smo ponukani da ranije pomenutom bartov-skom triju smesta pridružimo i onaj Platonov,koji čine Sokrat, Kratil i Hermogen: metafo-rički rečeno, Tutori se – kao odiseja u jeziku –mogu čitati i kao jedno moguće putovanje krozimaginarnu zemlju koju je Gérard Genette na-zvao Kratilijom, ili kao romaneskna saga o jed-noj porodici čiji reprezentativni pripadnicispadaju i među Kratilovo “potomstvo”.29 Ova-kve konstatacije svakako iziskuju i podrobnijueksplikaciju, ali nam se čini da pre toga – a za-rad preglednosti izlaganja – ne bi bilo na odmetsvaki od pet delova romana unapred ilustrovatijednim kratkim i paradigmatičnim citatom.Evo jedne pregršti primera na koju ćemo se i udocnijem izlaganju pozivati:

(pr. 1) DANAS, ono šta već nije jučer a jošni sjutra, trinajsti junij, Mučenica Akilina,po njiovom 25, Prosp., bez mjeseca, godi-ne 1828. Sve što biva, u ovaj dan, drugo ilibilo, ili biti će. Uvjek samo taj bude što jesad.

NEDJELJA, ko svaki drugi, samo štosam u crkvi, a nakon toga u polju. Ni jedanse ne primjeti da je takav, samo što nedjezapisato a mogu bi biti i drugi. Nedjeljomtuku decu nizašto. (Ćosić 1978: 22–23)

(pr. 2) Prvo porazbijati će židovske, pa srp-ske, pa nakon toga i sve druge dućane. Srbii Hrvati biće prvo braća, nakon toga nebra-

154

Reč no. 73/19, 2005.

29 Genette 1985: 10. Najpre je Barthes pojmom “kratilizam” označio program čitave tradici-je koju utemeljuje Platonov dijalog Kratil (kao tekst u kojem je prvi put bila artikulisana ide-ja motivisanosti jezičkog znaka), da bi onda Genette pokušao da toj ideji u Mimologijama is-piše istoriju.

ća, posle opet braća i kumovi, onda opet je-dan drugomu nož pod grlo, a nakon svegako da se nikad nisu vidli. Buna biti će 3, sveugušite u krvi, ratova 7. (128)

(pr. 3) I zar, šaleći se sa mnom kako ja njomenikada nisam, sudbina ostavlja mi namestočitavog njezinog bića, ovu zaboravljenuknjižicu, cenovnik sviju stvari našega veka,prečitavanu toliko puta a na izgled gotovosasvim novu. Surovi rečnik robe, merkan-tilnih pojedinosti, namesto onih nekolikosamo njenih, premda dragocenih reči,mnoštvo sličica, kako ljudi, tako i stvari, zautehu na sliku joj i priliku, koja, eno, jošjednom uzmiče mojem zadnjem pogledu.(374–375)

(pr. 4) Sine, polažem mač na tvoje rame sobzirom da si stasao za velika dela i nasled-stvo čitave carevine, uzmi svog vernog šti-tonošu Isaka Albinuma, s kojim si razme-nio krv ubodom moje ukrasne pribadače,otvori četvore oči, te, ne ugledajući se nahrđave ćudi staroga kralja, svog nesretnogaoca, kreni uz pomoć beogradskog opštin-skog vozila, put najzabranjenijih avantura.(453)

(pr. 5) Mala noćna posuda. Kiblija. Raspra-va o komodi. Duh balkona. Uvek sa njim sveotvoreno. Razgovori s detetom. Natparijskepriče. Vrućnina. Svašta, krepao. Po ovojžegi. Hodisej. Huspomene Hodiseja Ho-bradovića velikog hodača naše hronopro-šlosti. Nigde žive duše. Pod podnevnimsuncem. Nikojih kolhas. (606)

Zbog ovakve jezičke raznolikosti, Tutore je naj-podesnije savladavati – postupno. A na takav naspristup podstiče i to što ćemo, usled komplek-snosti romaneskne građe, biti prinuđeni da nasebe preuzmemo i rizik od nečega što na prvipogled deluje kao puko skretanje u jeres para-fraze.

2. 1. “Teodor” ili izdvajanjeKao i svaka genealogija, i tutorska biva začeta ujednoj tački koja – premda sa zdravorazumskogstanovišta može delovati i kao proizvoljno oda-brana – takav status zadobija i učvršćuje posred-stvom svega onoga što nakon nje dolazi. Traga-nje za poreklom i počelom mora se negde zau-staviti, iako je zapravo nemoguće dopreti dotrenutka stvarnog konstituisanja istorije, jezikaili porodice: “Društveno-povijesni trenutak za-počinjanja diktiran je izborom pisca, a taj izborpodrazumijeva i formiranje čitavog porodičnogmodela.” (Vidan 1975: 102) Tako je u Tutorimaishodište pronađeno u godini 1828, dok je ute-meljiteljska uloga poverena Teodoru Uskokovi-ću, slavonskom pravoslavnom svešteniku (sinupokojnog Avrama, čiji su se preci doselili iz selaUskok kraj Prizrena) i prethodniku ostalih tu-tora. A čim se, makar i letimično, pogleda nje-gov deo romana – rečnik čija je prva odrednicapojam “riječ” – preostaje nam samo da prizove-mo prve reči onog svima znanog teksta, koje bi,u skladu sa tvrdnjom jedne teoretičarke da bi Je-vanđelje po Jovanu trebalo čitati (i) kao semiotičkuraspravu, za ovu priliku mogle glasiti i poneštodrugačije: u početku beše (jezički) znak.

Otprilike jednu šestinu celokupnog roma-nesknog štiva čini niz od preko hiljadu i šest sto-tina pojmova, kojima prvi pripovedač, najčešće

155


u svega nekoliko redaka, obrazlaže značenje.30

Teodor nastupa kao opsesivni logoteta-klasifi-kator, čija strast za definisanjem naizgled po-prima razmere robovanja onome što se u filo-zofiji jezika naziva esencijalističkom zabludom,a prepoznaje kao preterano pridavanje važnostirečima i njihovom značenju. I zaista, čitalac jeu prvi mah sklon da poveruje kako ovaj čukun-dedovski svet neminovno počiva na konsenzu-su, folklornoj naivnosti i optimizmu, te da unjemu zajednica, regulišući odnose između re-či i stvari, u potpunosti kontroliše i sve drugo, anadasve svoj temeljni, simbolički poredak. No,takav utisak ipak vara, pošto u Ćosićevom ro-manu već prvi tutor u velikoj meri ispoljava je-zičku domišljatost. Već se on poigrava, pa većovde osećamo privlačnost i raskoš samog jezika.Odiseja je uveliko započela.

U formalnom pogledu, rečnik uz gramati-ku predstavlja nesporno najznačajniju filolo-šku disciplinu. Radi se o osobenom (i istorijski,verovatno, nužnom) metajeziku, svojevrsnomtehničkom pomagalu za premošćavanje jazameđu jezicima, koje, naravno, uvek podrazu-meva postojanje dveju komponenti, dveju stra-na: one koja se tumači i one kojom se tumači.Upravo je to osnovni princip svakog rečnika, da“može odjednom pokazati obe strane jezika, ovui onu – uz jezičnu ovostranost filološki vidlji-vom učiniti i jezičnu onostranost” (Peti 1995:

104). Prisustvo oba elementa mora biti tran-sparentno, s tim da se podrazumeva njihovojednačenje, ekvivalencija “ovostranog” i “ono-stranog”. Utoliko je rečnik možda i “najsemio-tičkiji” vid jezičke prakse. Štaviše: pretpostavljase da je i sâm lingvistički pojam znaka umnogo-me bio izveden iz rečničke strukture, te da on-da kada razmišljamo i govorimo o najdragoce-nijem oruđu međusobnog sporazumevanja (alii sredstvu našeg uspostavljanja u svetu) – svesnoili nesvesno – uvek na umu imamo rečnik. Sapotonjeg lingvističkog stanovišta, koje insistirana opoziciji između signifié i signifiant, svi rečnici,nezavisno od svog sadržaja i formalnih varijaci-ja, pretpostavljaju dodeljivanje odgovarajućih“označenih” izvesnom broju alfabetski uređe-nih “označitelja”.

Ali već se tu, na prvom koraku, ispostavljakako Teodorova pripovest nipošto nema oblik ismisao uobičajenog rečničkog produkta. Iakose veza između pojma i njegove oznake ovde jošuvek ne dovodi u pitanje, priređivač se uvelikoprepušta asocijacijama na označiteljskom ni-vou. Naime, označitelji nisu poređani poazbučnom ili abecednom, niti po nekakvomproizvoljnom ili slučajnom redosledu. Umestotoga, njihov je poredak naprosto takav da i samfigurira kao element (istina, ne uvek i do krajarazaznatljivog) smisla, usled čega se značenja uovaj rečnik ne unose na način na koji to nalaže

156

Reč no. 73/19, 2005.

30 Sticajem okolnosti, u našem se posedu još od 1998. nalazi i neobjavljeni autorov tekst podnaslovom “Pojmovnik za Tutore”. Nismo sigurni da nam je potpuno jasna intencija tog spi-sa, ali nam se čini da dotični popis pojmova, uzet integralno, može poslužiti kao okosnicaza čitanje romana i neka vrsta njegove “gramatike”. Sama pak činjenica postojanja roma-nesknog pojmovnika – poput niza drugih momenata, kakav je recimo “Index ličnosti” izZagrebačke analize, koji će nam ovde takođe biti od pomoći – svedoči o piščevoj leksikografskoj“žici”, verovatno nasleđenoj od Krleže i Ristića.

rečnički tekstualni kôd – to jest, isključivo nadesnoj strani.

Odrednice se, zapažamo, nižu i grupišu ka-ko po metaforičnom, tako i po metonimijskom(i sinegdotskom) principu, ali najčešće uz kom-binaciju tih dvaju osnovnih načela. U prvom jetipu između susednih označitelja uspostavljenarelacija zvučne (NASRNU, NAIZMJENICE,NASPIJE †Ćosić 1978: 60‡) ili značenjske slič-nosti (POČETAK, OSNUTAK, PAMTIVIJEK†9‡); u drugom se ta veza zasniva na sintaksičkojbliskosti (ZRCALO, OTKRIVA, LICE †58‡);dok u trećem – preovlađujućem – imamo nji-hovo smenjivanje u različitom ritmu (DONE-SU, PAPRIKAŠ, ČORBA, OD, ŽIVADI, KO-KOŠI †74‡), koje čitalac uglavnom doživljavakao kraće ili duže metaforičke zastoje u jednombazično metonimijskom protoku. Taj je pakprotok takav da u njemu ne postoje nikakvaograničenja u leksemskom, kao ni u morfolo-škom smislu. Povrh toga, paradigmatske i sin-tagmatske veze nisu prisutne samo između sa-mih označitelja, nego se uspostavljaju i hori-zontalno, tako što se označitelj (takođe po prin-cipu sličnosti ili bliskosti, a ponekad i po prin-cipu opozicije) nadovezuje na neki element izprethodnog označenog (“RINE se ker †...‡MAČKA, živi †...‡” †56‡). Neretko se i jedna te

ista reč, na začudan način, za tili čas sa označi-teljske preseli na stranu označenog: tako nakon“PASU, konji u nizini” ubrzo dolazi i “OVCE,pasu u daljini...” (28).

Time situacija postaje zanimljiva: ako po-jam i njegova oznaka doista, kao što tvrdio je Sa-ussure, predstavljaju dve strane istog papira, uTeodorovom katalogu znakova poredak listova istranica povremeno ostvaruje učinak otežaneforme. Lingvistički posmatrano, već se ovde so-sirovska svest o tome da je označitelj određenmestom u nekom poretku razlika upotpunjujeizvesnim lakanovskim implikacijama.31 Prva tu-torska pripovest otuda funkcioniše i kao tuma-čenje jezičkog (i ne samo jezičkog) znaka – pre-ciznije, kao relativizacija sosirovskog modela irealizacija lakanovskih metafora o primatuoznačitelja. Stoga bi se nagnuće i nadahnućeTeodorovog rečnika prilično verno moglo opi-sati sintagmom “proširivanje dometa označite-lja” ili kakvim drugim lakanovskim toposom. Akada se svemu ovome dodaju i mehanizmi inhe-rentni rečničkoj strukturi kao takvoj, oličeni uoba vida delovanja označitelja na označeno – za-hvaljujući kojima se i same odrednice mogu po-deliti na metaforičke (SREĆA, nekoji svrab ugrudima...” †Ćosić 1978: 37‡) i metonimijske(“VRŠLJAJU ili zvjeri, ili nekoji divljaci, ili

157


31 Lakanovsku je interpretaciju Tutora ponudio Radoman Kordić, koji je ukazao na Teodoro-vo “prepovezivanje beseda”, pomenuvši usput u jednoj rečenici i logotetski aspekt njegovog(ali ne i ostalih pripovedačkih) diskursa (Kordić 1988: 86). Osim u više ili manje relevant-nim akcentima, naše se tumačenje u svojoj lakanovskoj dimenziji od Kordićevog prevas-hodno razlikuje po tome što smo u “Lazaru” pronašli ključ za čitav roman, ali i porodični imetaromaneskni kontekst u koji smo ga smestili. Interesantno je kako je Kordiću proma-kla upravo “očinska” (Lacanu u zaprepašćujućoj meri podobna) dimenzija Ćosićevog tekstai opusa, na kojoj je inače bio sklon da insistira u svom čitanju proze Danila Kiša(245–266).

vojnici...” †65‡) – postaje nam jasno da je Teo-dorovo verbalno tkanje po svojoj kompleksno-sti i neumoljivosti uporedivo sa rešetkama po-slovične “tamnice jezika”, kao i da u njemumožemo prepoznati nekakav praoblik dana-šnje, elektronske hipertekstualnosti. U stvari,pripovedač nam ovde doista nudi algoritam na-lik kompjuterskom, budući da su svi elementinjegovog repertoara međusobno ispovezivanisistemom dvosmernih, trosmernih, a katkada ičetvorosmernih uzajamnih upućivanja.

Zbog svega toga, Teodorovo razaranjeutvrđenog rečničkog obrasca (koji bi sam posebi trebalo da sugeriše “dosegnutu ikonič-nost” i oslobođenost od svake spekulacije) po-prima karakter prevazilaženja jezičkog kon-zervativizma i pučke spontanosti. Istovreme-no, priređivačeve se intervencije na označite-lju i označenom – čiji je ishod ukidanje tro-mosti dinamiziranjem obeju strana naizme-ničnim semantičkim zgušnjavanjem i sintak-sičkim pomeranjem, odnosno nekom vrstomnasilnog i kreativnog metaforičkog i metoni-mijskog uštimavanja znakovlja – pojavljuju ikao osnovno sredstvo i regulator narativizacijeteksta. Evo jednog rudimentarnog primerakoji već sasvim jasno demonstrira mehanizmeselekcije i kombinacije posredstvom kojih Te-odorov tekst zalazi s onu stranu puke nomina-cijske funkcije:

CVIJET, i ljepše i nježnije od drva, morašbiti divlji ako ćeš ga pogaziti.NEKOJE, neodredito od koje.FELE, jedni od jedne fele a drugi od dru-ge, ali svi su od nekake jer inače ne bi nibili.

JELEN, šta protrči kad se i ne nadaš, lijep ibez ikakova smisla. Tko bi ga ubio onakokrasna.KOŠUTA, jer ga ljubi. (Ćosić 1978: 49)

Ovih nekoliko leksikografskih čestica pomaženam da uočimo kako se, posredstvom karakte-ristične prakse vertikalnog i horizontalnog po-vezivanja (koja, nakon “okomitog” dočaravanjacvetnog ambijenta, vrhuni u uspostavljanjutrougla jelen–košuta–ljubi), u čitavom prvomdelu Tutora – počev od uvodnih (RIJEČ, U, CR-KVA, JA †5‡), pa sve do zaključnih odrednica(SVRŠETAK, SPAVAŠ, SANJAŠ, BUDAN†99‡) – odvija jedno po svojoj suštini zbilja pri-povedno izlaganje, ali takvo da u njemu povre-meno dominantna ipak (p)ostaje estetskafunkcija. Narativizacija je pri tom i dodatnoosnažena sadržajem samih označenih. Ponekadje to – kao u uvodnoj ilustraciji (pr. 1) – učinje-no tako što se opšta (konvencionalna) značenjakombinuju sa onima koja su u konkretnimokolnostima važeća za pripovedača samog. Dotakvog ogrešenja o princip dekontekstualizova-nosti leve strane rečnika, odnosno mešanja se-miotičkog i identifikacijskog sloja jezika sa se-mantičkim i komunikacijskim, dolazi kada sepojedini apstraktni pojmovi (OKRUGO †74‡,NEZGRAPAN †75‡, NAMRVI †75‡) vezuju is-ključivo za konkretne “stanovnike” romanesk-nog sveta (Atanasije Rančić), ili kada – u onimodrednicama koje za označitelje imaju vlastitaimena (SAVO VUKOVIĆ †9‡, BARTOL PA-VLIĆ †72‡, GAVRO ROMANOVIĆ †77‡) –već i sâmo pribegavanje portretisanju namećeizrazito pripovedni ton. Tako nam je u pojedi-nim jedinicama, zahvaljujući osobenoj tehnici

158

Reč no. 73/19, 2005.

narativnog sažimanja, “ispričano” i daleko višeno što je naizgled kazano: minijatura MARAŠEATOVIĆ (37), iako funkcioniše kao moždanajsnažnija i najneočekivanija skica zapleta ko-ji bi se mogao realizovati i u znatno širem obi-mu (a vezan je za jedini upliv erotskih fantazijau ovu popovsku prozu), u striktno formalnomsmislu ne predstavlja nikakav izuzetak. Ukrat-ko, nezavisno od toga što “Teodora” možemočitati i unazad, što ga možemo konzumirati ionako kako to obično činimo s rečnicima(konsultujući samo pojedine odrednice) ili čaknasumice birajući “linkove”, njegovim namtekstom na ovaj ili onaj način neprekidno bivaposredovana nekakva, makar i (naratološkomterminologijom kazano) “minimalna” priča.Zato ove elaboracije po svojoj prirodi nisu ma-nje narativne od diskursa koji smo registrovaliu Ulozi, s tim da se struktura pripovedanja, zbogsveopšte izukrštanosti pojmova i oznaka, uka-zuje kao rizomska, te se utoliko potvrđuje i kaobitno drugačija i neuporedivo smelija od, naprimer, pavićevske, kojoj ionako prethodi:oruđa su ovde oskudnija, ali je čitava igra,usled inventivnosti pravila na kojima počiva,efektnija.

Teodorove odrednice mestimice podrazu-mevaju i upečatljivu eliptičnost svojstvenu po-etskom jeziku (“RAZAPINJE se svinjče kodurediti ga, čovjek kod vojenih vlasti, Isus kad jebilo” †68‡), i narodnu mudrost (“RANE, kadimadu čim i koga” †35‡), ali i autentičnu prire-đivačevu “filozofičnost” (“JESAM, a ne da ne”†8‡), pa i prisustvo humora (“URODI, kaduspije od onog što raste. Mati kaziva od šege ne-koju riječ: Urodilo žito, nema smisla!” †25‡).Za izvestan broj njih bi se moglo reći da svojom

informativnošću i retorikom nalikuju na “pra-vu” leksikografiju, dok druge u sećanje priziva-ju pojam lecciones, koji je Jorge Luis Borges – kaoverovatno najveći poklonik rečnika i enciklope-dija među piscima – u svojoj najranijoj mlado-sti skovao ukrštanjem diccionario i lección. Povre-meno će i kod Teodora pri tom isplivati ona ćo-sićevska infantilnost koja se u drugom delu me-taromana donekle pritajila, tako da će nam iz-vesna njegova dovijanja (izvođenje jedne oznakeiz druge, druge iz treće) i/ili egzibicije (izvođe-nje korenske reči iz izvedenice, negativna odre-đenja, insistiranje na povezanosti zvučanja iznačenja) zazvučati kao odlomci iz nekakve ima-ginarne devetnaestovekovne antologije za odra-sle čiji ton neodoljivo podseća na popularnuzbirku dečjih iskaza Olovka piše srcem (koja među-tim u stvarnom, istorijskom vremenu pripadaonom periodu koji u fikcionalnom †kon‡tekstuTutora “pokriva” tek poslednji pripovedač). Ta-ko recimo NEDOKUČLJIVA u svojoj prvoj re-čenici donosi tipično metonimijsko nadovezi-vanje na POPADIJA ili NEPOKORNA, kao inagoveštaj kasnijih označitelja kao što su NAO-PAKA i NADMEĆE; ali potom će uslediti i na-stavak, koji po tome kako je ulančan u označenoveć priziva iskaze kakve pamtimo iz Uloge ili Priča:“Nedokučljiva je i šunka na visokoj gredi, samoje ja mogu skinuti bez lotra.” (61) Postupkompovezivanja kakav smo upoznali u prvom delumetaromana, Teodor je dakle “nedokučljivost”pripisao vlastitoj supruzi, ali i – šunki.

Infantilna crta ovog štiva ipak ne bi trebaloda izaziva čuđenje. Sparivanje označitelja ioznačenih osnovni je način na koji se čovek usvetu orijentiše, a paradoksalnost takve aktivno-sti ogleda se u tome što je svako imenovanje u

159


isti mah i prepoznavanje. U prvom delu roma-na stoga svežinu detinjstva osećamo ne samo za-to što daleki preci u izvesnom smislu predsta-vljaju “mladost” porodica i čitave ljudske vrste,nego i zbog toga što je, figurativno govoreći,Teodorov kažiprst (lat. index) neprestano – kaokod deteta – ispružen u pravcu referenta. Bu-dući da je pripovedač umnogome zaokupljenpojavnom stvarnošću (direktnim upućivanjemna stvari), njegova je pozicija pomalo nalik onojkoju je, opisujući Gulliverove avanture u Laga-du, dočarao još Swift: Teodora bi, istina, bilonepravedno porediti sa onim “spekulativnim”naučnicima koji eksperimentišu s nasumičnimporetkom reči (verujući u neminovnost proiz-vodnje smisla), ali bi se ipak moglo reći da onunekoliko liči na one njihove kolege koji su, unastojanju da usavrše jezik, odlučili da se “izra-žavaju” stvarima. Potonji su, kao što je poznato,prinuđeni da sa sobom – pošto nisu u prilici daiznajme jednog ili dvojicu jakih slugu – nosevreće sa zalihama onih predmeta čije će im po-minjanje u razgovorima biti neophodno; zauzgredne konverzacije, primećuje Gulliverironično, dovoljni su im i puni džepovi.

Prisustvo detinjastog pričanja pokaziva-njem posebno je izraženo na onim mestima gdeštivo – zbog toga što je pripovedač uronjen uslavonski pejzaž i naprosto opčinjen njime –poprima snažnu “arkadijsku” notu. A tu već saforme iskaza prelazimo na njegovu supstancu,pa time i na teren eksplicitne i implicitne (au-to)karakterizacije samog “gospodara” diskur-sa,32 koga zatičemo u dobi od trideset godina ioženjenog Anom Vuković. O fabuli i njenimnosiocima se ovde može govoriti samo uslovno,ali je to svakako moguće: parohijski i familijar-ni život nazire se iz jednog broja profesionalnihi porodičnih odrednica, među kojima se kaonajduža u čitavom rečniku indikativno izdvajaMATER (59–60), dok se seoski prirodni i so-cijalni ambijent pomalja iz mnoštva (različitimpovodima) evociranih situacija. Zato nam većprvi deo romana nudi i sliku jedne svakodnevi-ce – u rasponu od kuhinjskih navika, preko na-rodnih verovanja, do pripovedačevog opisa vla-stitog dečačkog susreta s Dositejem (SJEĆAM,†30‡) – iza čijih se kontura neminovno nazirukultura, politika i istorija. Potonjim će se po-stupkom, kako ćemo pokazati, docnije služiti i

160

Reč no. 73/19, 2005.

32 U piščevom se “Pojmovniku” za Teodora redom vezuju sledeći pojmovi: predeo, pejzaž,krajolik; livada, polje; reka, potok; breg, uzvišenje; šuma; biljka, drvo; životinja; vetar;proleće; leto; jesen; zima; kiša; oluja, munja, sneg; dan; noć; jutro; podne; veče; sunce;mesec i zvezde; duga; cveće; hrana, glad; žeđ; igra; crkva; rad, fizički; blagostanje; siroma-štvo; lenjost; dvorac; plemić, vitez; seljak; vatra; zdravlje; telo, ljudsko; život; smrt; san;oblak; ptica; jezik, govor; rat; ubica; samoubica; lopov, krađa; porez; vojnik; činovnik, op-štinski; sudija; sveštenik; mudrac, seoski; seoska budala; mladost; starost; pobune; vešanje;mučenje; vukodlak, veštica; magla; boje. Otkrivajući nam, posredno, suštinu Teodorovogkaraktera (kako je vidi onaj koji ju je i izmislio, tj. Ćosić sâm), autorov popis nas u ovomsvom segmentu dovodi u zbilja nesvakidašnju poziciju, drugačiju od one kakva postoji uostatku Pojmovnika ili esejističkim knjigama kakve su Sadržaj i Sadržaj/Kazalo: ovde nam je ustvari ponuđen pojmovnik jednog rečnika!

ostali tutori, tačnije njihov implicitni i stvarniautor (svaki u svom delokrugu).

Malopre spomenuti “arkadijski” aspekt Teo-dorovog rečnika, u kombinaciji sa snažnim lo-gotetskim nabojem, vraća nas neizbežnim bi-blijskim konotacijama. Svojom svešću o tvorač-kim principima jezika prvi pripovedač – su-protno Faulknerovom Benjyju – u romanu za-dobija status jezičkog zakonodavca. Kao popisi-vač ljudi, njihovog okruženja i običaja, Teodorje neko ko u romanesknom svetu uspostavljaadamske jezičke konvencije. Ali: ovekovečujućijezičku naviku (nómos), on nam u isti mah nudi imnogo više od onoga što je začetnik struktural-ne lingvistike, kritikujući romantičnu veru ukauzalnu vezu između pojma i oznake, nazvaonomenklaturom. Koliko god da je za prvog tu-tora reč još uvek mimetičko sredstvo – drugimrečima, koliko god da se kod njega nominacija iimaginacija uzajamno ne samo podstiču, nego isputavaju, usled čega i sama “logosfera” ostajesužena granicama stvarnosti koju logoteta kaotakvu oseća – već je u Teodorovom pisanom tra-gu nedvosmisleno pohranjena svest o tome da“igru” vode označitelji, koji, poređani u lanac,jedan od drugog “kupe” značenja. Sa ovim serečnikom otuda nepovratno uspostavlja domi-nacija označitelja nad kontinuumom iskustva:Teodorov bi se produkt možda najtačnije mo-gao i opisati kao ingeniozno (premda minhau-zenovsko) nastojanje da se supstanca vlastitogživotnog iskustva i njegov pojmovni univerzumlogotetskim mehanizmom pretoči u rečnički,dakle nomotetski oblik.

Zato Teodor u Tutorima ne začinje samo po-rodičnu lozu, odnosno telesnu genealogiju. Sapraocem se uspostavlja i prajezik, pa od njega

romanom počinju da se šire i koncentrični je-zički krugovi. Ostali su pripovedači njegovi bio-loški, ali i jezički potomci. Iz porodičnog uglaposmatrano, Teodor je otac, ali je njegov jezik –majka. Njegovo (pra)očinstvo stoga nije od edi-povske vrste, jer je on zapravo otac-oslonacsimboličkog trijumfa, frojdovski “otac iz indi-vidualne praistorije” (Vater der personalischen Vor-zeit), koji predstavlja konglomerat oba roditelja ioba pola. Ta instanca, koja ustanovljuje nultistepen simboličnosti, mogla bi se zato nazvatiMajkom-Ocem: radi se o “imaginarnom” ocu igarantu primarne identifikacije čije se nepo-sredno iskustvo beleži kao trajni kôd.

Kao prvi tutor, Teodor svojim potomcimaomogućuje ulazak u svet znakova i stvaranja takošto im u lakanovskoj “tački ispunjenja”, veziva-njem oznake za označeno i nametanjem pravilaulančavanja označiteljskog materijala, omogu-ćava prelazak iz prvobitnog stanja u simboličkustrukturu koja je temelj kulture. Ini se tutorinadovezuju na njegov život, ali i priču: poro-dična i neporodična istorija tokom generacijanastavlja da teče, a jezik da evoluira. Svi koji uromanu dolaze posle Teodora, uključujući iepizodiste, biće baštinici njegovog duhovnogimetka i simboličkog kapitala, a sami tutori--pripovedači će ga često i pominjati. Međutim,dok je pra-tutor barem donekle uspevao daočuva kakvo-takvo jedinstvo između reči i stvari,te da svoj parole uobliči kao langue, njegovi su na-slednici u jezik – koji uvek i svuda funkcionišena temelju odsutnosti stvarnih predmeta kojeznakovi imenuju – “bačeni”. Sputani označi-teljskim lancima, oni ne mogu izaći iz njegove“tamnice”, usled čega ostaju potpuno odsečeniod “stvarnosti” shvaćene kao svet koji je, poput

161


nedostižnog edenskog carstva, još uvek izvanbilo kakvog apriorizma i u kojem se znakovnomrežimu tek udaraju temelji.

Teodorova deca dakle neće biti u prilici da,poput onih naučnika kojima se Swift podsme-vao, posežu za samim stvarima. Za njih je pra-tutorskim razbijanjem rečničkog monolitaograda znaka – rekli bi lakanovci – već probije-na, pa će oni umesto toga biti zaokupljeni is-ključivo intervencijama na označitelju. Takva jepak praksa regulisana drugačijim pravilima,koja najviše nalikuju onima što ih je izneo sampisac u predgovoru srpskom prevodu Swifta.Ćosić je, naime, to svoje izlaganje iskoristio kaopovod da potencijalnom dečjem čitaocu ispričapriču o hvatanju krokodila pomoću kutije šibi-ca i obrnutog dvogleda.33 Ta mini-storija o so-čivu posredstvom kojeg je moguće ostvariti ne-viđene ulove nije, naravno, bila ništa drugo dojoš jedna alegorija o jeziku.

Logično je i da se Teodor, pred kraj rečni-ka, u odrednici PISMO izjašnjava u prilog Vu-ku (“od kojeg dobivam Danicu”), a ne “za dru-ge koji mješaju crkveno i svoje” (97). Ali, dok jeKaradžić svojim sakupljačkim marom, takođe uprvoj polovini 19. veka, izvršio instrumentali-zaciju narodnog jezika u normativne svrhe, Te-odor – za koga jezik takođe već nije puki organgovorenja – ostaje upravo u sferi pisma. Svojomtekstualnom (sinonimijskom, ali i narativnom)zaigranošću, on kao da promišljeno izbegava da

ostane na površini, težeći da jezik uhvati “nadelu” i tako, insistiranjem na njegovim stvara-lačkim prerogativima, prevaziđe krutost sa ko-jom leksikografska forma ovekovečuje jezičkutvar. S obzirom na to “da je primarna funkcijausmenog jezika imenovanje – za lakše snalaže-nje u prostoru, a pismenog stvaranje među-ljudskih odnosa – za lakše održavanje u vreme-nu” (Peti 1995: 112n6), Teodor uspeva ne sa-mo da se “snađe”, nego i “održi”. Iz njegove jejezičke laboratorije doista proizašao tekst, kojise pred čitalačkim očima materijalizuje kaomreža kodova ili procep između njih.

Svojim štokavskim – u kojem, kako sâm naistom mestu kaže, ima i bačkog, ali i “opće srp-skog”, pa i “malo rvatskog koje je isto naše”(Ćosić 1978: 97) – pripovedač barata ležerno ilako, uživajući i znalački ga, bez imalo zasle-pljenosti njegovim moćima, koristeći. Ovajrečnik utoliko predstavlja dostojan uvod u Tuto-re, jer funkcioniše poput bartovskog “srećnogVavilona”, pa praktično i ne donosi etimologi-je, a ne pati ni od bilo kog vida jezičke isključi-vosti. Iako predstavnik srpske crkvene aristo-kratije, Teodor nije sterilni jezički puritanac, ajoš je manje cepidlaka opsednuta apstraktnimnačelom jezičke korektnosti: on piše “čojek”,ali i “čovjek”; “svjet”, ali i “svijet”; “čele”, ali i“pčele”. Katarina i Laura će, uz slična sitnijakolebanja, u osnovi slediti njegovu varijantuijekavskog, obogaćujući je i kvareći onako kako i

162

Reč no. 73/19, 2005.

33 Svift 1965: 5–6. Kao i u slučaju (nešto ranije nastalog) predgovora Malom princu, u tom setekstu pribegava karakterističnom postupku ispisivanja biografske kritike u dečjem modu-su, što pokazuje da se “okretanje na decu” kod nekadašnjeg, pomalo starmalog “predgovor-nika” izvesnih romana “za odrasle” (Melankta, Gola godina), tokom šezdesetih nije desilo samona tematskom planu, nego da je bilo praćeno i odgovarajućom modifikacijom autorovogkritičarskog rukopisa.

takozvani prirodni jezik vremenom biva proši-rivan i modifikovan. Pri tom će ulogu kompozi-cionog zamajca u Tutorima odigrati prelazak sarečnika na neke druge, takođe veoma karakteri-stične, mahom “popisivačke” izražajne forme.

2. 2. “Katarina” ili artikulacijaSa Katarinom ćemo i prostorno ostati u slavon-skom Gruntu. Tek kada ona, kao glas sledećegnaraštaja, bude preuzela pripovedačku palicu,saznaćemo da je njen svekar Teodor imao tri si-na: Jovo je bio trgovac, Vaso pop, dok je Mitar“studirao po svetu”. Katarina se za pravoslavnogprotu Vasilija udala protiv volje svoje (katolič-ke) porodice Pejačević, ali je tom odlukom –oko koje se, kao oko najvećeg iskustvenog “kro-kodila”, uglavnom i plete njena pripovest – ta-kođe stupila u porodični i jezički poredak koji jezasnovao Teodor, postajući i sama jedan od tu-tora. U Katarininom delu romana već dolazi dostanovitog raslojavanja, zbog kojeg se njeno iz-laganje račva u tri, barem fizički odvojena, toka:

prvi odeljak predstavlja jedan jedini, ali veomadug pasus, u kojem se upoznajemo sa njenimličnim i istorijskim prilikama (103–131); udrugom naratorka, posežući za trećim licem (alisa jasnim vlastitim pečatom), iznosi izvesne po-učne primere (132–169); dok treći deo ponovoima oblik produženog paragrafa, s tim da se unjemu pribegava znatno radikalnijim sredstvi-ma izražavanja (170–206).

Ako bismo opet krenuli od jezika, prvo štobismo uočili jeste da su Katarinini omiljenimodusi kazivanja – nabrajanje i prebrajanje.Kao i u ilustraciji koju smo naveli (pr. 2), ona sesve vreme trudi da pobeleži ono što se dešavalo,dešava se ili će se tek desiti; da konstatuje “čegasve ima” u njenoj neposrednoj blizini, ali i po-dalje od nje; te da nakon svega ispod tog vlasti-tog iskustva raznolikosti podvuče neku vrstu cr-te, kako bi se sama – u smislu numeričkom, ali inenumeričkom – presabrala.34 Stilski gledano,Katarinini nepregledni spiskovi funkcionišu naosoben način, usled čega čitav drugi deo Tutora

163


34 Autorov popis pojmova najiscrpniji je upravo za “Katarinu”. Evo tog označiteljskog niza,od kojeg bi se Teodorovim metodom mogao sačiniti čitav novi rečnik: porodica; otac; ma-ti; deca; muško; žensko; ljubav; brak; obroci; higijena, kupanje; orman; rođaci; razgovor;trčanje, skok; prozor, vrata; krov; mere, geviht; mlin; vatrogasci; ogledalo; skela; piljari;ljuljaška; šivo; štule; zadruga; insekt; vazduh; dom, kuća, imanje; zemljoradnja; vinogra-darstvo; stoka, krava; konjarstvo, konj; živina, kokoš; pčela i med; mlekar i sir; žito, hleb;meso; povrće; voće; lov; ribolov, riba; gljiva, trovanje; pauk; miš; požar; poplava; epide-mija; bolest, svadba; slava, veselje, praznik; igra; bunar, bunardžije; kovač, kolar; vuna,pređa; pečenje rakije; alat, oprema; odeća; gorivo; obuća; setva, žetva, vršidba; skitnja, Ci-gani, pastir i stado; mutavost; sakatost; slepilo; gluvoća; alkoholizam; zanimanja; pokloni;zanatlije; posete, gosti; sluge, posluga; šetnja; dečja igra; događaj; artista, atleta; dečji dan;roba; stan; sused, špeceraj, dućan; namirnica kuvanje; dvojnici, melezi, kreteni i invalidi;Palčić, fabulozna ličnost; naravi, blage i teške; religioznost; praznoverica; naivnost; ljubo-mora; zavist; kukavičluk; nastranosti; obziri; ljubaznost; nežnost; grubost; ucene; bajke;proroci, mesijanstvo; radost; udvaranje; mržnja; baratanje, dohvatanje stvari; funkcioni-sanje i nefunkcionisanje.

protiče u znaku potpune dominacije onoma-stičkog retoričkog kompleksa. U Katarini imanečeg u isti mah ritualnog i puerilnog, pa jenjeno kazivanje uobličeno u registru koji jeistovremeno i barokni i avangardistički. To ćepak za posledicu imati i smanjenje prohodnostištiva, budući da njime – uz delimičan izuzetakdrugog odeljka – teku reke ljudi, događaja, ži-votinja, biljaka, stvari, svojstava, brojki. Ne po-stoji gotovo ništa što izmiče Katarininim razvr-stavanjima, jer njima već u prvom odeljku pod-leže praktično sve, počev od vladika i sekti(107), preko kriminalnih dela u požeškoj župa-niji (115), do zanimanja i nacionalnosti “naj-gorih” ljudi (130).35 Ali, ne radi se samo o to-me da nabrajanja postoje, nego i po kojim seprincipima vrše. Na primer:

Od poslova u kući i polju biće: stalni poslo-vi, povremeni poslovi, oblagorođenje voća-ka, stvari svilenarstva, liječenje bale (saka-ga), namještanje iščašite noge ili ruke, po-kapanje sasma mrtvog čovjeka, vađenje trnaiz zdrave pete, te fruštukanje, ručanje, ve-čeranje i blagovanje nakon teškoga rada. Ucarstvo bilja spadat će sve što raste iz zemlje,dočim u carstvo životinja, buva i zvjerova,ono što ide, gamiže i leti, osim čovjeka.Najviše čitaće kod nas Ivan Filipović, Fra-

njo Basariček, Josip Štrosmajer, FranjoRački, Vilim Korajac, Mijat Stojanović,nešto manje čitaće Ante Truhelka, car Fra-njo Josif, jer ne može sve stići, a najmanjeJovan Uskoković, trgovac iz Grunta, prem-da mu brat Vasilije prota u istom mestu.Najkorisniji roman Robinson Krusoje odDavida Foje, kao i “Sluge želudca ili istori-ja čovjeka i životinje”. (110–111)

Ovde već stupamo u predvorje teme (ne)proiz-voljnosti klasifikacije kao takve, kojom su se,svaka na svoj način, bavile i književnost, i lin-gvistika, i filozofija. Najznačajnija rasprava otome bila je u drugoj polovini 20. veka inicira-na jednim Borgesovim napisom, dok je njennajlucidniji učesnik bio Michel Foucault. Utom smislu, Katarinu bismo sa njenim takso-nomijama mogli smestiti unutar duhovnog ho-rizonta omeđenog “Analitičkim jezikom JohnaWilkinsa” iz Drugih istraživanja argentinskog pisca(s jedne), i “arheologijom” humanističkih na-uka koju je u Rečima i stvarima skicirao francuskifilozof (s druge strane). Podsetimo: najpre jeBorges, oslanjajući se na filozofsku potragu zasavršenim jezikom, pokušao da pokaže kako čo-veku nedostaje precizan klasifikacijski sistem,navodeći pored ostalog i čuveni primer sa ne-koherentnim razvrstavanjem životinja iz jedne

164

Reč no. 73/19, 2005.

35 Sa kraja istog odeljka potiče i tutorski rodoslov koji smo već citirali, a u kojem se Katarinaosvrće ne samo na Teodorovu 1828. i svoju 1871, nego i na preostala tri dela romana koji suu vremenu locirani nakon nje. Ona na tom mestu iznosi i kompoziciju samih Tutora (“Sveskupa 18 teka iz pet različitih dobi, moće se čitati za redom” †131‡), pa nam čak nudi i svo-jevrsnu interpretativnu matricu za njih (“Sjeme, dom, svijet, igra, djelo” †130‡). Ima tihizleta u budućnost i autopoetiku na raznim mestima u romanu: neka nameravamo da po-menemo kasnije, a njihova se funkcija – najkraće rečeno – sastoji u raskrivanju nemimetič-kog jezgra dela.

navodne kineske enciklopedije (Borges 1985:169–170); a onda je Foucault iz toga izvukao za-ključke koji se tiču celokupnog epistemološkogpolja, insistirajući na ograničenosti ljudske mi-sli i uvodeći pojam episteme (Fuko 1971:65–66).

U novije je vreme o istoj temi na svoj načinprogovorio i Umberto Eco, i to onda kada sepozabavio istorijom jedne (lingvističke) idejena način koji podseća na Genetteov. Kao jedanod najzanimljivijih aspekata Wilkinsove knjigeAn Essay towards a Real Character and a Philosophical Lan-guage (1668) italijanski semiotičar navodi inter-akciju (pred)naučnih i pučkih taksonomija, pričemu se poziva i na izvesne zaboravljene ko-mentatore po kojima je engleski biskup brkaoklasifikaciju i podelu (Eco 2004: 225–226).Polazeći od te opozicije, Katarinin bismo “pro-blem” mogli opisati kao nevolju na koju nailazineko ko grupisanje objekata ne vrši po unutra-šnjim, nego po izvesnim spoljašnjim kriteriji-ma, i ko – pretpostavljajući podelu klasifikaciji– insistira na bliskosti, umesto na razlikama iz-među, recimo, tekstova kao što su “RobinsonKrusoje” i “Sluga želudca”. S obzirom na to ka-ko junakinja formira svoje nizove, citirani od-lomak u kojem se pominju kućni poslovi, nači-tanost i knjige svakako spada u kategoriju manjebizarnih, pošto “gazdarica Katarina” (a takoona sebe naziva, jer se oseća nadmoćnom nad“dva popa pod krovom, od kojih jednoga u sva-koj snagi” †106‡) i ne krije svoju fasciniranostludošću, nakaznošću, invaliditetom i svim vr-stama ekscentričnosti.

Iz perspektive onih razmišljanja o jeziku nakoja nas je podstakao Teodor, Katarinin “velikilanac postojanja” nije ništa drugo do označi-

teljski lanac, pri čijoj nam analizi preostaje sa-mo da, sledeći Foucaultovu analizu Borgesovemeditacije o Wilkinsu, konstatujemo kako se sviobjekti koje naratorka neumorno ređa ne mogu(zajedno) naći nigde drugde izuzev u “odsutno-sti” jezika. Takođe, u striktno tekstualnom smi-slu, i njene “heterotopije” – vrsta diskursa ko-jem Foucault suprotstavlja utopijsku viziju kaovid fabulacije – “suše govor, zaustavljaju riječi,osporavaju od samog korijena svaku mogućnostgramatike”, “razrješavaju mitove” i “čine steril-nim lirizam fraze” (Fuko 1971: 62). Prelazak odTeodora ka Katarini ipak bi se mogao interpre-tirati i kao prelazak od jezika ka svetu potpunokulturalizovanih značenja, koja “nužno sadržearbitrarno jer uvode pomake tamo gde je vladalasavršena simetrija, jer ustanovljavaju razlike uokviru identičnog” (Žirar 1990: 246). Ako jeprvi tutor utvrdio jezička pravila, njegova će na-slednica svojim fiksiranjem vlastitog univerzu-ma formirati jedan drugi, empirijski poredak,koji već funkcioniše kao neka vrsta kulturnogkodeksa. A ako kulturu shvatimo kao “presabi-ranje” i refleksiju o poretku u najširem smislureči, nećemo biti iznenađeni time što modalite-te tog poretka “Uskoković Kata” uspostavlja nesamo u porodici, nego i u istoriji, i ne samo udruštvu, nego i u prirodi.

Zbog svega toga nam u drugom odeljku ova“tutorka”, napuštajući nabrajanja, nudi neštosasvim drugačije od Teodorovog rečnika – ko-lekciju od šezdesetak “mudrih primera”. U pi-tanju su prilično fabulativne, ali kratke, kvazi-poučne pričice iz svakodnevnog života, u kojimase kao akteri pojavljuju učitelj Jovo Stanivuk(obično u ulozi rezonera), “sudac” Taler (kojivodi Katarinin spor sa Pejačevićima oko nasled-

165


stva), malena Anka (njena kćer), Mijo Oršić(sluga) i drugi. Donekle očekivano kada se u vi-du ima autorski rukopis kojim su ispisane, niKatarinine narativne minijature ne uspevajuda umaknu izvesnim vidovima infantilizacije.Jedan od svojih “primera” – koji najviše liče nabasne u kojima se umesto životinja pojavljujuljudi – ona će, recimo, započeti na sledeći na-čin:

Kaže gazdarica Katarina: “Nama koji živi-mo u pitomoj Slavoniji mnogo je lakše nonašoj braći Bosancima, s razloga što kod nasnema niti medvjeda, niti vukova, ili makarne u onom omjeru kao kod njih, a imaju ktomu i Turke!” Dobra i plemenita jetrva nato veli... (Ćosić 1978: 136)

Lako se uočava kako je na ovakvim mestima –kao i u Katarininim konstatacijama tipa “Zrakbiće tokom cjele godine prazna vreća ničega,premda velika” (121) – ponovo na delu onaj istiinfantilni duh koji, kroz formu upravnog go-vora, neretko preuzima čak i isto ono (doduše,leksički ukrašeno) ruho kakvo smo registrovaliu autorovoj “dečjoj” prozi. Poigravaće se Kata-rina i motivisanošću jezičkog znaka (“Cura, cari crc, cvrljukanje crijeva, u cintoru sve je istom,crna sudba zijeva” †185‡; “U Gospiću prevariogospu Kangrginu...” †191‡), ali se njen treći

odeljak ipak pamti po jednom naročitom tipujezičke razigranosti, kojim se nadoknađuje ma-njak fabule kao posledica ponovnog prelaska naheterotopije. Reč je o pretvaranju nabrajanja u– često i rimovane – kanonade tipa “Tko u vodinešta vredna radi: ribe, lađe i davljenik mladi”(171), “Što, kaj, ča, a najviše bre, svak sa svojimnorstvom, bedastoćom mre” (184) ili “A on-dje, u raju, na božijoj njezi? Samo neke babe,kljasti i Kinezi” (205). One će pak čitaoca pod-setiti na songove, replike i doskočice iz Ćosiće-vih televizijskih scenarija s kraja šezdesetih ipočetka sedamdesetih.

Interesantno je i kako se upravo u tom, naj-razigranijem odeljku u Katarinin “diskurs”upliće opis političkih i kulturnih prilika u Ca-revini za vreme vladavine Franje Josifa. Tako ćese u njenoj stihovanoj prozi pojaviti veliki brojistorijskih ličnosti, pa među njima i Laza Ko-stić (“Jedni oru, drugi kose, treći štiju, pop Va-so i Kostić Lazo rujno vino piju” †184‡). A sveto ni u razmišljanjima o najopštijim svojstvimaĆosićevog romana ne sme biti zaboravljeno.

2. 3. “Laura” ili uređivanjeSa Laurom – suprugom Katarininog sina Du-šana, lekara – stupamo u naredno stoleće. Njense deo romana od prethodnih stoga suštinskirazlikuje već po svom hronotopu, to jest po-zno-austrougarskom gradskom ozračju.36 I ra-

166

Reč no. 73/19, 2005.

36 Promenu više nego upadljivo registruje i autorov spisak pojmova, koji za “Lauru” glasi:grad; ulica; mašina, industrija, rudnik; moda; metro; tramvaj; univerziteti; berze; sajam,izložba; pronalazači, biblioteke; električna struja; muzeji; građevinarstvo; parkovi; hoteli;zoovrt; pozorište; bioskop; varijete; baloni; aeroplan; klubovi; fudbal; tenis; policija; osi-guravajuća društva; robne kuće; beda, kriza; manufaktura; nafta; drago kamenje; čelik;Daimler, motori; pneumatik, lanci, konvejer; trustovi; lift; štrajk; vlasnik, svojina; koor-dinacija rada; publika; artiljerija; opera; kontinenti; narodi; železnice; medicina; putova-

slojavanje teksta postaje još izrazitije, usled čega“Laura” ima četiri odeljka, od kojih se pri line-arnom čitanju čak dva ispostavljaju kao narato-loški presedani. Prvi je od njih, naime, pisan udramskoj formi, dok se u trećem – koji bi seujedno mogao smatrati i najnarativnijim u čita-vom romanu – pripovedanje odvija iz perspek-tive lika čije ime nije sadržano u naslovu. Kakodotični odeljci i obimom višestruko premašujudrugi i četvrti, analizu središnjeg i najobimni-jeg segmenta Tutora najprirodnije je započetiupravo od njih. Tim pre što postoji i protago-nista koji ih povezuje.

To dramsko lice iz prvog, odnosno fokali-zator iz trećeg odeljka, zove se Hinko Hinković.Svoje ime, očigledno, duguje istorijskoj ličnostihrvatskog političara i publiciste koji je, kao što

je poznato, u jednom kratkom periodu bio bli-zak i Miroslavu Krleži.37 Pa ipak, u romanuHinković nije ni stvarni, ni fikcionalizovani“Krležin” Hinko, već neko treći: dvadesetšesto-godišnji apotekarski pomoćnik iz Novog Sada,koji nije ni u kakvom srodstvu s Uskokovićima.Čime je onda zaslužio tako značajno mesto uromanesknoj strukturi?

Njegovo pojavljivanje na sceni i istaknutauloga koja mu je u prvom odeljku dodeljena svojpuni smisao steći će tek u trećem odeljku, kadashvatimo da je Hinković Laurin udvarač iz vozana liniji Vinkovci–Zagreb, čije tirade zaprema-ju čitavih šezdeset stranica.38 Nezavisno od sa-držine samog obraćanja, pa i potencijalne Hin-kovićeve uloge u porodičnoj i tutorskoj istoriji(koja nije neznatna, s obzirom da on, kako će-

167


nje; more; planina; skijanje; letovanje; brod, pomorstvo; meteorologija; astronomija;mostovi; busola, orijentacija; vodopad; ostrvo; plivanje; svetionik; ronjenje, školjke;Amerika; brodolom; pećine, speleolozi; operacija; pomorska bitka; hidrosistemi; zemnigas; guma, celuloid, “masa”; kanali, Suez; vulkan; zemljotres; usov; smrt u pustinji; gejzir;solane, saline; magnetizam; ekspedicije; banke, finansije; pravo, sudije; hemija; telegraf,telefon; saobraćaj; trgovina; strani jezici; novine; štampa, knjigovezništvo; pušenje; časov-nik; nameštaj; pribor za jelo; biro, kancelarije; dobrotvorne organizacije; putničke agen-cije; lepo ponašanje; karijera; apoteka, farmacija; esnafi; bicikl; konzerve, kompot, mar-melada; kočije, fijaker; akcije, vrednosni papiri; zalagaonice.

37 Potonji će Hinković (1854–1929) kod Ćosića naknadno biti pomenut i u “Indexu ličnosti”Zagrebačke analize, dakle u krležijanskom kontekstu (Ćosić 1991b: 305); na pozornicu svogaeseja pisac ga je pre toga izveo kao lice iz snova koje je Krleža sanjao 1943, budući da se ujednom od njih pojavljuje pod maskom Lava Trockog (101).

38 Ćosić 1978: 316–375. Oglašavajući se i u četvrtom, Lazarevom delu romana, Laura će, teksa te velike vremenske distance, razrešiti neke od nedoumica koje čitalac ima pri čitanjuHinkovićevog pododeljka: “U vozu, kad bila sama, ona smlata što pričala sva čudesa, zvao seHinković, nema rođačke veze s Hinkovićem odvjetnikom, sve imam zapisato.” (406) Toznači da i treći pododeljak trećeg dela moramo pripisati Lauri, koja je Hinkovićevo izlaga-nje pribeležila. No, jezik didaskalija iz prvog pododeljka sprečava nas da i u tom slučaju pri-begnemo analognoj operaciji atribucije narativnog glasa, budući da se istočna varijantasrpskohrvatskog iz druge polovine 20. veka suštinski razlikuje od Laurinog načina izražava-nja, koji će biti zadržan i u Bel tempu.

mo u narednom delu romana posredno sazna-ti, figurira i kao mogući otac Laurinog sinaDragomira), ono što se urezuje u pamćenje je-su stil i ton njegovog iskaza. Hinkovo beskrajnoi nadasve perifrastičko nagvaždanje o “životu” ijezicima, o saobraćaju, pronalazaštvu i nesreća-ma – koje povremeno poprima oblik efektnih iduhovitih mikro-eseja, poput onog o bogatstvukao “tajanstvenoj formuli uspeha, kako ljuditako i žena” (Ćosić 1978: 338–339) – prožetoje karakterističnim oblicima polu-znanja:

Šta je sve trpeo Italijan rodom, Dante, za-ljubljen u nepostojeću Lauru prezriva srca,kojoj u čast pisao je debelu knjižurinu, takoneobično nazvanu “Dekameron”? Zar nijeon sate i sate potrošio gledajući kako se topijedan kristal ili kako se koti neka zečica, ka-ko bi pomoću tih običnih slika iz prirode,sačinio spev uperen protivu muža njegoveidealne lepotice? (350)

Jasno je da u ovako ironičnim pasažima tako-zvani implicitni autor daje sebi na volju, te dačini to i onda kada ovaj “cmoljo iz voza” govorio tome kako voda (taj “praistorijski element”)menja svoje obličje “kao Sizif”,39 pa i kada – ukontekstu “uzimanja rezanaca samim ustima sapotpunim isključenjem ruku kao pomagala”(Ćosić 1978: 348) – zajedno sa ostalim stanov-nicima Bečkereka pomenut biva i izvesni KarlPoppe (aluzija je nedvosmislena). Stvarni je

pak autor, obrazlažući na klapni prvog izdanjaTutora izvesne okolnosti vezane za njihov nasta-nak, konstatovao da stranice kojima dominiraHinko predstavljaju primenu njegovih sopstve-nih ideja vezanih za “doktrinu kič-estetike”. Taopaska nipošto nije neutemeljena, jer je hin-kovićevski doživljaj sveta – koji do izražaja naprimer dolazi u epizodi iz života njegove sestre,koju od ljubavnog brodoloma leči velikobečke-rečki poeta Milivoj Čudomirović (344–347) –mnogo pre no što je u ovom romanu doista većbio opisan u piščevoj multimedijalnoj esejisti-ci. Ono što tu esejistiku čini u vremenskom iprostornom smislu jedinstvenom – uprkos in-sistiranju na ideološkoj pozadini kiča i famo-znoj lažnoj svesti na kojoj on, kako se u teoriji(uključujući i ovdašnju marksističku) običnogovorilo, počiva – jeste autorov ne samo znalač-ki nego i uživalački pogled na “sliku jedne defi-nitivno simbolizovane realnosti, koja upravo usvom idiotskom, nadnaravnom, nadrealistič-kom duhu nosi izvrsna humorna i, po mnogočemu ostalom, artistička svojstva” (Ćosić 1963:88). Da i Ćosićevoj fikcionalnoj prozi nemanjka fascinacija kičem kao ultimativno sva-kodnevnom, ali i autentično umetničkom ak-tivnošću, potvrđuju nam i pre Hinkovića većbrojne scene iz prvog dela porodičnog metaro-mana, kao i kasnija kulturološka osnova na ko-joj počiva Laurino pripovedanje u Bel tempu.

Na drugoj strani, konstatacija da Laurin deoromana započinje u dramskom obliku zapravo

168

Reč no. 73/19, 2005.

39 Pošto će, kada se u Bel tempu bude raspričala, i Laura praviti slične gafove – jer će, na primer,povodom “izbora po srodnosti” potezati Shakespearea (Ćosić 1982: 76) – moguće je da ovonepoznavanje Dantea, mitologije i mnogo čega drugog treba pripisati njoj, a ne Hinkovi-ću. Ipak, svejedno iza svega stoji instanca koja po mišljenju većine naratologa upravlja “re-torikom ironije” – implicitni autor.

nam pruža samo najgrublju informaciju o kraj-nje neobičnoj tekstualnoj organizaciji prvogodeljka (Ćosić 1978: 209–299). Pred nama jeizuzetno čudno štivo, čije scensko izvođenjepraktično nije moguće ni zamisliti. Spisak lica nepostoji, a teško bi ga bilo i sačiniti, jer bi bio nesamo nesagledivo opsežan, već i takav da bi pobu-dio neotklonjive nedoumice. U samoj se uvod-noj didaskaliji, recimo, pominju glasovi 30270stanovnika, uz podrobnu specifikaciju njihovenacionalne i verske pripadnosti. Najistaknutijedramatis personae odeljka biće zanatlije Ekfeld iHinković, čime se autorova opsednutost idejomzanata proteže sa prvog na drugi deo porodičnogmetaromana; većina ostalih lica – Rođo, Jud,Mali čovek, Dripac, L. Dunđerski, Mata Hari,Zakon, Genije, Izvoz Inostrany, Dr V. Jagić,Zmaj (životinja), Car Šćepan Mali, Dr SufiksIlirsky i nebrojeni drugi – izgovoriće tek pokojurepliku. Tekstom doslovce maršira na stotinestatista, koji su na ovaj ili onaj način uglavnomveoma karakteristični. Tu su tako Helena Kara--Mraković Opskurny, ali i I. Andrić, učenik izTravnika; Geca Kon, ali i Nakot Neplemenity;Krpa Bjedničić-Sljeparević, ali i Vasa Stajić. Po-javiće se (preciznije, biće u jednom trenutku“pokazan”) i dečak iz Šapca po imenu StanislavVinaver, koji “ljulja se na ljuljački” (263), što je– baš kao i poklič “Santa Marija dela salata!”(288), koji već ovde uzvikuje Zora Todosićka –tek jedan u nizu momenata koji anticipiraju onošto će u petom delu romana postati očigledno: daTutori ne predstavljaju transpoziciju samo poro-dične, nego i književne istorije.

Početni prizori prvog odeljka zbivaju se,doduše, u Novom Sadu, u vremenu “sadaš-njem” (oktobar 1902), ali prostorne i vremen-

ske koordinate ubrzo iščezavaju. Pred kraj ćepak uslediti i scena nacionalnog zanosa u kojojEkfeld “u mantiji patrijarha vodi narod, ovce ipitomije zverove”, i u kojoj se predvođeni pri-padnici naroda “mole, psuju, mokre, jedu živomeso, grebu noktima lica, vade sopstvene oči,vajkaju se, te se naduvaju kao burad, kosa im go-ri jarkim plamenom, puze, plivaju, uspinju se,smeju se napokon veselim načinom čim pređuna drugu obalu” (280–281). Hinković će pakne samo “jezditi na konju”, nego i menjati ob-ličja: pretvaraće se u mačku, stršljena, Zolu...da bi u anđeoskom obličju napokon izdahnuo(“Vazduha! Više tečnosti! Svrši se i ovo! Rubac!Čuvajte mi Oreliju! Spustite zastor! Sto putaumirah, ali ovako nikad!” †293‡). Interesantnoje da baš u odori i ulozi grofa Josipa Jelačića sti-že da izgovori i sledeće:

Ne znam tko sam! Ne znam gde sam! Neznam šta mi je. Hszrčcbwur! Čir ezcmetfč!Njekfufjw rkvnszrhdta! Qwerzuiopšassdfg-hjklčćyxcvbnm,.ž:”!%&§/ üäĐdö9876543-2é! (271)

Kao što se govor ovde transformiše u nasumič-no kretanje po klavijaturi pisaće mašine, tako sei scene i dekori nižu bez ikakvog reda, usled če-ga iznebuha otpočinje “XV čin, slika 21, pojavaXIX” (295), i to sa vrhovima Himalaja u poza-dini. Tekst i dodatno biva “ukrašavan” napo-menama poput one da bravar Bernold progova-ra “kao duh Ilije Milosavljevića Kolarca” (267),pa se – pošto čak i didaskalije često ostaju lišenebilo kakve obaveštajne vrednosti – čitalac ne-prekidno pita da li prati “komad” ili “komad ukomadu”. Dijalozi pak neretko postaju puka

169


razmena otrcanih ideja ili prerastaju u jezičkuzaigranost lišenu bilo kakve dramske funkcije(“Hinković hini hrabrost hrleći Hungarijom!”†276‡; “Ja sam Ljerka Šram, zar vas nije sram?Da trunem na žutom potkontinentu dok ste vi usvojem razbludničkom elementu” †290‡), takoda iz čitave ove dramske fantazije faktički izo-staje i poslednja natruha osnovnog generičkogsvojstva – temporalne napetosti.

Mada se ovo začudno tekstualno ustrojstvodonekle naslanja na tradiciju ekspresionistič-kog teatra (Krležino Kraljevo), a još više naJoyceov prozni eksperiment (u najdužem po-glavlju Uliksa) – i ovde bismo se ipak najradijeopredelili za jezičku interpretaciju u lakanov-skom ključu. Rečeno tom retorikom, pred na-ma je samo formalno scenski uobličena grote-ska u kojoj se igra označitelja odvija nezavisnood Realnog i s onu stranu ljudske konačnosti. Utom smislu će, pošto se radi o najeksperimen-talnijim (najdadastičkijim!) stranicama Tutora,i “rasplet” biti krajnje logičan: prema završnimnapomenama iz poslednje didaskalije – a na-kon što je zbrka definitivno prodrla i u sam je-zički kôd, usled čega će jedno od lica izgovoritirečenicu “Majne dame und heren, aj song forju tu najt una romansa la tipiko kubana!” (298)– svetla na sceni se gase “uz neopisive krike pre-gažene publike” (299).

U odnosu na takav završetak, pa i na Hin-kovićev understatement, drugi i četvrti odeljak, ia-ko po nesputanosti gotovo da ne zaostaju, ipakostavljaju utisak konvencionalnijeg štiva. Osimšto su ispripovedani Laurinim glasom, zajed-ničko im je i da su – ne samo zbog toga što ih či-ni po jedan jedini pasus – umnogome uporedi-vi sa Katarininom narativnom praksom. Laura

najpre (300–315) opisuje brojne novinske iporodične fotografije i prizore (među kojimasu “Hinko Hinković, 9 god. Star.” †301‡, ali irecimo “G. Frojd prigodom svoga predavanja”†306‡, te “Bovarijev način zamene zdrave nogebolesnom” †308‡), da bi kasnije (376–398)počela da niže imaginarne naslove, natpise,oglase i slogane, razdvajajući ih kosim crtama igrupišući ih (poput Teodora) po značenjskoj ilizvučnoj bliskosti. No, možda je upravo na ovommestu – budući da je Laura, van svake sumnje,ključni tutor – neophodno otvoriti i jednu izu-zetno važnu poetičku zagradu.

Samo godinu dana nakon što je objavljiva-njem Bel tempa priveo kraju porodični metaro-man, Ćosić je u jednoj od odrednica “Indexaličnosti” iz knjige Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Kr-leže, zapisao i sledeće:

Ono što je meni značila moja baka LauraPucher Bichner Uskoković, odnosno Mio-ković, prekrštena u Veru, moja dakle stvar-na i fiktivna, realno i literarno transpono-vana baka, ličnost i junakinja, jezički i inte-lektualni, te moralni podsticaj za dobar deomoje književne aktivnosti, izgleda da je zaKrležu bila mama Terezija, sa svim njenimbarokom, metafizikom i leksičkim fundu-som, koje je za sobom nosila kao starinskubošču. (Ćosić 1983: 127)

Ako je do tada i postojala bilo kakva nedoumica,ona je ovom autobiografskom i autoleksikograf-skom beleškom otklonjena. Laura je lice “stvar-no i fiktivno”, ona je “ličnost i junakinja”, “re-alna i literarno transponovana”, a da ta činjeni-ca u konkretnom slučaju predstavlja mnogo više

170

Reč no. 73/19, 2005.

od pukog biografskog kurioziteta moralo bi bitijasno svakom iole obaveštenijem autorovom či-taocu. Zapravo nas već i samo pominjanje Lau-rinog “stvarnog” imena vraća u Ćosićevu “pred-tutorsku” prošlost, sve do jednog od najzani-mljivijih trenutaka njegove “karijere”. U pita-nju je, svakako, časopis Rok – kratkotrajna(1969/1970) avangardna periodična publikacija“za književnost i estetičko preispitivanje stvar-nosti”40 – u čijem se poslednjem, četvrtom bro-ju pojavilo nekoliko obimom nevelikih i naiz-gled efemernih priloga koje je neophodno po-znavati da bi se potpuno razumela i adekvatnoosvetlila poetička komponenta Tutora. Svi oni senalaze u prvom tematu tog inače četvorodelnog(imajući u vidu dizajn, bilo bi tačnije reći “če-tvorospratnog”) izdanja: nekima je autor Ćosićsâm, a jednom – Vera Mioković.

Četvrti broj Roka otvara piščeva esejističkaminijatura pod naslovom “Estetika cenovnika”;nastavlja ga zapis “Beležim nezapamćenu skupo-ću u 1942. godini” Vere Mioković; da bi potomusledile i još dve Ćosićeve beleške – “Prethod-

nik” i “Jedan konkretan roman”. Prvi i četvrtiprilog zapravo su klasični primeri eksplicitnepoetike. U prvom se cenovnik kao takav progla-šava “konkretnom književnošću”, te biva nazvan“romanom o artiklima” i upoređen sa Larousse-om, što nas čini svesnijim estetičke dimenziječinjenice da će Hinkoviću kao jedina uspomenana Lauru ostati upravo takav jedan predmet (vi-di pr. 3). Nešto slično tvrdi se i u četvrtom prilo-gu, gde je u kategoriju “konkretnih” romanasvrstan još jedan vid praktične tekstualnosti,preciznije Vođa kroz Beograd za I beogradski sajam(1938–1939?), koji će autor čak svrstati i među“metafizičke” knjige vlastitog detinjstva. U za-ključku prvog bloka istog broja Roka uslediće,štaviše, i dva odlomka iz potonje publikacije –jedna reklama (“Sve od gume kod ‘Para-gu-me’”), te jedan spisak podataka o tadašnjoj ras-prostranjenosti pojedinih zanata u prestonici(“Zanati u Beogradu”). Naravno, poznavaocapiščevih fikcionalnih i esejističkih ostvarenja izdruge polovine šezdesetih sve to nije smelo izne-naditi, iako će uključivanje paraknjiževnih obli-

171


40 Ćosić je Rok potpisivao kao “odgovoran za rad direkcije”, u čijem su sastavu bili još MićaDanojlić, Mirko Klarin, Vladan Radovanović i Mirjana Stefanović. Prvi od ukupno četiribroja tog časopisa doneo je i svojevrsni proglas – nepotpisan, ali prepoznatljivim rukopi-som pisan – u kojem pored ostalog stoji: “ROK će se, ma kako to moglo izgledati paradok-salno, boriti protiv lepe književnosti, koja sve više dobija atribut ‘krivih potreba’ koje ‘per-petuiraju mukotrpan rad, agresiju, mizeriju i nepravdu’. Baveći se ugađanjem, pričinja-vanjem ‘sreće’ ljudskoj individui, lepa književnost, uz ostale oblike iskrivljavanja pravihzahteva, sama sebe dovoljno je diskvalifikovala i diskvalifikovaće se i dalje. Umesto ove,neophodno je graditi nove oblike svesti, višedimenzionalne, sublimne, oslobađajuće. Onine moraju uvek biti ‘umetnički’, ‘literarni’ itd., a da u ravni pisane reči ipak znače kakvu--takvu kreaciju.” Treći broj Roka bio je u celosti posvećen Ranim radovima Želimira Žilnika(dizajnirao ga je, kao i knjigu Mixed media, Vučićević), dok je četvrti nosio oznaku 4a, “s ob-zirom na broj 4, veseli, subjektivistički, piratski, paranoja-kritički poduhvat Vujice Reši-na Tucića u 'Studentu' br. 2 za 1970, a kojeg donosimo u prilogu ove sveske i umanjenogza prave dimenzije”.

ka u književne i “konkretne” tekstualnosti u fik-cionalnu tek sa Tutorima – gde će Hinković naprimer pomenuti i onaj “svezak robne kućeKestner und Eler” (Ćosić 1978: 365) o kojem jeĆosić-esejista u više navrata pisao – biti promo-visano u jedan od osnovnih poetičkih principa.

Stoga najvažniju ispovest – u kojoj ćemopetnaestak godina docnije, pored ostalog i za-hvaljujući citiranoj belešci iz autorove knjige oKrleži, biti u prilici da prepoznamo i anticipa-ciju samih Tutora – predstavlja “Prethodnik”. Utom sasvim kratkom tekstu, Ćosić komentarišezapis svoje bake o cenama (tj. prethodni časo-pisni prilog) napominjući da on “čini devede-set šestu i devedeset sedmu stranicu njenog me-moarsko-dokumentarnog svaštarnika u više to-mova koji beleži egzaktne pojedinosti i trenut-ne emocije, opise, činjenice, brojke, izreke itelegrafske komentare” (Ćosić 1970b: 7). Iz-noseći i podatak da Vera Mioković u trenutkusvog književnog débuta ima osamdeset i četiri go-dine, on je naziva “kičmenim stubom pisme-nosti svoje porodice”, a navodi i izvestan brojtekstualnih formi koje baka preferira, kao štosu domaća i poslovna pisma, ukrštenice, te nat-pisi na teglama s turšijom, rubovima novina ilipoleđinama fotografija. Radilo se, kao što vidi-mo, upravo o onim “žanrovima” koji će kasnijebiti praktikovani u Laurinom delu Tutora.

Potvrda da baš Vera-Laura zauzima sredi-šnje mesto (ne samo) u drugom delu porodič-nog metaromana, kao i dokaz za to da je pisacdoista oseća kao najznačajniju vlastitu preteču,jeste i činjenica da se jedino njen govor “preli-va” preko odgovarajućeg segmenta Tutora – u“Lazara” i Bel tempo. Potonje delo predstavljabakin dugi monolog pred televizijskim ekra-

nom, ali i sintezu autorovih porodičnih tema imotiva. Tako su i u Bel tempu evocirani i izvesnitrenuci i likovi koje pamtimo iz prvog dela me-taromana, i to uprkos činjenici da je sama pri-povedačica, valjda zbog prethodne odluke ostvaralačkoj distribuciji porodičnog materijala,iz “dečjih” proza bila skoro sasvim odsutna. Izu-zev prepoznatljivih infantilnih (ali sada već sta-račkih) meditacija o zanatima i filmovima, tu jedočaravanje one iste svakidašnje gungule koja jeprožimala Ulogu; izuzev što se naratorka pone-gde neposredno nadovezuje na izlaganja iz Tu-tora, u njega je pisac ugradio i za bakin narativ-ni glas vezao mnoge elemente vlastitog esejistič-kog senzibiliteta i pripisao joj neke od svojih većupotrebljenih ideja. Na samom kraju te meta-romaneskne kode, u drugom i ujedno zaključ-nom pasusu Bel tempa, baka će najzad ispisati ipohvalu svom unuku, “jer ni njemu više nijeprva mladost da bi letao s cvjeta na cvjet, nego sei sam mora usredsrediti na jedno i vrijedno, ada bi to mogla biti ja, to me zbiljam puno vese-li i jako dira u svakom pogledu” (Ćosić 1982:274). Romanopiščev oproštaj od metaromanatako je uobličen kao Laurin oproštaj od njenogsopstvenog tvorca.

Napokon, ako je suditi i po pominjanomautorovom kaligramu sopstvenih knjiga, “Ba-kina teka” (koja čitaocu, izuzev odlomka u Roku,ostaje nedostupna) predstavlja i koren samihTutora, pa bi Laurin deo romana, koji na podlo-zi tog “višetomnog svaštarnika” faktički izrasta,samim tim morao biti i najvitalniji sastojak,neka vrsta životvorne supstance čitavog Ćosiće-vog drveta-opusa. Međutim, taj se centar pi-ščevog univerzuma, po našem mišljenju, možerazumeti tek i isključivo posredstvom “Lazara”.

172

Reč no. 73/19, 2005.

2. 4. “Lazar” ili teatralizacijaČetvrti nas deo Tutora ohrabruje u nastojanju dao Laurinom prethodništvu – u ravni romanesk-noj i metaromanesknoj, ali i onoj još opštijoj,pa i biografskoj – progovorimo iz psihoanalitič-kog ugla. U tom će se segmentu Ćosićevog ro-mana desiti nešto indikativno: uprkos naslovu,kao i samoj poziciji koja Lazaru kao neposred-nom biološkom prethodniku po slovu porodič-nog scenarija pripada, imenovani se u njemu neoglašava. Tema oca i očinstva zanimljivo se po-malja već pred kraj “Laure”:

Otac kao čovek i zver. / Otac može postatisvatko ko nije mati, uz malu pristojbu i pobezplatnom cjeniku. / Oče naš. / Otac, naj-podesnija osoba u smislu nasleđivanja kakološih osobina tako i novaca odnosno neima-štine. / Sa ocem kroz pustinju i prašumu. /Sto najlepših očevih umotvorina. / Otac zadan i noć. / Bez truni lažnog očinstva. / Tkonije imao oca? / Ruski, francuski ili ugarskiotac, po volji koja će biti uslišita. / Hiljadeočeva bez ikakova poroda. / Otac, sin i brat./ Očeva, brzih, tačnih i savesnih. / Svetskiočevi. / Krunisani otac. / Znameniti očevi./ Sv. Otac. / Očevo zvono. / Istorija prekra-snog oca. / Mali otac. / Očevi dani. / Tvrdo-glavi tatica./ Bedni oci. / Oživeli očuh. (Ćo-sić 1978: 385–386)

Ovaj nas odeljak na poeziju ne podseća samozbog prisutnog grafičkog eksperimenta. Jer, či-ni nam se da nećemo pogrešiti ako u njemu uo-čimo i eho poznatih stihova iz Ćirila i MetodijaAleksandra Vuča:

Ocevi ponoraOcevi kobilaOcevi slepila

Ocevi HamletaOcevi rogovaOcevi tutoraOcevi lageraOcevi melezaOcevi akcijaOcevi bivola

Ocevi nadmoći(Vučo 1932: 22)

Kako umaći sugestivnosti ovih “Oceva tutora”?Ukoliko tu asocijaciju prihvatimo, čitav Ćosićevroman počinje da nam se otvara na jedan naro-čit način: nije li, uostalom, povodom Vučovepoeme već rečeno kako je “u svetu svojinskihmistifikacija ('korenova'), u kulturi 'ćirilo-me-todijevskoj'” bila “potrebna izuzetna moralnasnaga da bi se napisali ovakvi stihovi”?41 Name-će se, dakle, pitanje: ako je Vučo u navedenimstihovima odlučno odbacio oca pokušavajući dase oslobodi mitologije zavičaja i kontinuiteta –

173


41 Konstantinović 1983: 447 n52. Poema Ćirilo i Metodije objavljena je u godini Ćosićevog ro-đenja; pesnik ju je posvetio Marku Ristiću. Imajući u vidu da smo, govoreći o Dečjoj poezi-ji srpskoj, već ukazali na to da posebno poglavlje priče o Markovom nepobitnom uticaju napisca Tutora predstavlja njegovo viđenje Vučove poezije, naša nam se pretpostavka o vučov-skoj konotaciji naslova Ćosićevog romana čini još ubedljivijom. Tim pre što smo i ogrom-nu većinu ostalih njenih implikacija – iz razloga koji tek treba da budu izneti – spremni daprihvatimo.

šta je, u romanu posvećenom precima-tutori-ma, učinio Ćosić? Ili, još preciznije: kakav seodnos u Tutorima uspostavlja prema ocu (Laza-ru), a kakav prema očinskim (na način autoro-vog prezimenjaka Dobrice shvaćenim) “kore-nima” uopšte?

Iako citirano Laurino obletanje oko oca či-talac u prvi mah registruje i kao moguću najavuočevog govora – što bi ionako bilo u skladu sapravilima uspostavljenim u dotadašnjem tokuromana, gde je naslov svakog segmenta bio iodgovor na pitanje o tome ko (i kada) govori –pokazaće se da će ismevanje očinstva, kakvo sre-ćemo u navedenom odlomku, ostati i najvidlji-viji paternalni trag. Na početku Lazarevog dela,u čitavom prvom odeljku, još uvek (umestoočevog) “čujemo” Laurin glas, koji na već pre-poznatljiv način nastavlja da katalogizuje sve(t)oko sebe, od činova u vojsci i pripadnika kra-ljevske loze, preko “najvažnijih nesreća” i “naj-većih proizvođača”, do tepanja, psovki (“žarkikotlić”, “sve osim kućnog broja”), ili onoga štoljudi najčešće izgovaraju kada se napiju.42 Tajglas, istina, sada dopire iz jedne druge vremen-

ske tačke (1938), te otuda i iz drugačije istorij-ske, ali i porodične konstelacije, jer je Laura umeđuvremenu dobila unuka i postala pridru-ženi član ćerkinog porodičnog trougla Lazar–Danica–Bora (otac–majka–sin, iliti on–ona–ono). Baka će nas ovde upoznati i sa najvažni-jim događanjima koja su se odigrala pre no štosu se porodica i porodično zbivanje preselili uBeograd, gde “Lazo” radi kao trgovački pomoć-nik, dok je “Boro” već krenuo “jesenas u školusa samo šest god” (Ćosić 1978: 414). Osim to-ga, “njen” će, takođe, biti i poslednji od ukup-no čak osam odeljaka ovog dela romana, konci-piran kao pismo Franklinu D. Rooseveltu(560–577).

Kada je o naraciji reč, u “Lazaru” će, s ob-zirom na pomeranje generacijskog fokusa, da-leko značajniju ulogu od svoje majke ipak odi-grati Lazareva supruga. Izuzev prvog, četvrtog iposlednjeg, njoj se – kao pripovedaču, ili ma-kar fokalizatoru – mogu pripisati svi ostali,obimom kraći odeljci.43 Drugi (443–457) itreći (458–466) donose najpre Daničinoobraćanje izvesnom “gosponu” Rafajloviću –

174

Reč no. 73/19, 2005.

42 401–442. Neke od ovde tek letimično iznetih Laurinih meditacija kasnije će naširoko bitielaborirane i u Bel tempu, što je recimo slučaj sa opisom oblika koji pojedine zemlje imaju nageografskoj karti (up. Ćosić 1982: 143). U prvom pododeljku “Lazara” uveliko osećamo iprisustvo “beltempovskog” stimmunga: naziru se konture onog Weltanschauunga koji će bitiuobličen u narednom autorovom romanu.

43 Dominacija Daničine perspektive u “Lazaru” jasno se nazire i iz piščevog popisa pojmova zaovaj deo romana: dijeta; instalacije, vodovod; grejanje; pranje i glačanje; račun; ažur-pli-se; mideri i pojasevi; kišobrani, kaljače; kozmetika, parfimerija; pozamanterija; korida;golf; kriket; mačevanje; valcer; džez; reklame; kvarcovanje; besnilo, Paster; parenje lica,banje; mađioničar; strani svetovi, Mandrak; žive slike; rebus; afere; skandali; kafana; ku-pleraj; pronalazači; biblioteka; konjske trke; vicevi; psovke; cirkus; sport; ideologija / faš.;putujući trgovci; lutrija; kocka; tajne sekte, masoni; gimnastika; bilijar; boks; WC; jelov-nik; tuš; fotografija; ping-pong; šah; strip; dresura pasa; pečati i graveri; poslastičarstvo;zubar; dresina; tatuaža.

koje se odvija u jednom beogradskom tramvajui u prisustvu malenog Bore (pr. 4) – a onda imonolog izgovoren pred šnajderkom Pozaj-mićkom, Ruskinjom sklonom pozajmljivanjunovca. Peti pak odeljak svojevrsni je intermezzo,koji protiče u jezičkoj zaigranosti (525–531); taće zaigranost u šestom skliznuti u stihovnu for-mu (532–549); dok će u sedmom naratorkavlastiti i život bližnjih pokušati da podvede podobrasce jednog vida popularne romaneskne na-racije (550–559).

I Daničini se pasaži, možda još više negoHinkovićevi, doživljavaju kao piščevo eksperi-mentisanje sa izvesnim kulturnim kodovima.Sličnosti sa Hinkovim odeljkom “Laure” suupadljive, dok razlike treba pripisati pripoved-nom rakursu i civilizacijskom fonu, koji više ni-je građansko-austrougarski, nego je utemeljenna takozvanoj masovnoj kulturi. Danica je pasi-onirani ljubitelj trivijalne književnosti, zna ne-što i o stripu, a kolekcionarka je i svakovrsnih,uglavnom banalnih mudrosti; voli vic, ironiju ikalambure, ali gaji i predrasude prema Jevreji-ma (sin joj se, kaže, “skita sa tim vražjim čifuče-tom”, Isakom Albinumom). U stvari, sa Lauri-nom kćerkom u Tutore ulazi beogradska predrat-na svakodnevica, brojni sociolekti, te u najši-rem smislu shvaćena urbana usmenost. Daničinje jezik konglomerat najrazličitijih sastojaka itonova (“Sto mu gromova sila si vidra si Džek”;“Vidi, gle, jo”; “Nisam baš skroz farbnblind”;

“Jadna vi”), te kao takav oslobađa veliku količi-nu energije, što sâmo njeno izlaganje mestimi-ce dovodi do stanja ključanja. Stoga smo sklonida njoj pripišemo i one segmente “Lazara” ukojima se jezička igra naizgled odvija sama odsebe (“Istorijski smisao pišanja na koprive odstrane Teodora Prvog. Laura Treća staje na lu-di kamen. Posledice zgode kada je Danici Neo-visnoj mačka prešla put.” †526‡), kao i sve sti-hove iz šestog odeljka, u kojima se subjekt iska-zivanja skriva iza trećeg lica, govoreći o “Njezi-nim mislima o nekojim slavnim ljudima”(536), nudeći nam “Zornu sliku njezinoga bra-ta a njegovog šurjaka” (541), obaveštavajući nas“Što misli jedan trgovački pomoćnik dokle kopapo nosu” (542), te poručujući kako “U kino semora” (548). Estetička pozadina na kojoj se taromaneskna “pojezija” pomalja mogla bi se ilu-strovati distihom “jankov grobić tužna mati gle-da / srećom to ne vredi za mojega čeda” (538),dok nas veliki broj stihova vraća ne samo akteri-ma, nego i situacijama koje pamtimo iz dečjegdela porodičnog metaromana.44 Stihovana će“ispovest jedne domaćice” potom, u pretpo-slednjem odeljku “Lazara”, preći i u govor o Vi-oleti, “kćeri moje uobrazilje”, koja je samo jošjedna od providnih maski koju Danica kao na-ratorka navlači, kako bi pod njom nakratkoprogovorila i jezikom onovremenih ljubića.

Uprkos svemu tome, i jezički je i sadržajemu četvrtom delu Tutora najatraktivniji i najintri-

175


44 Zbog ogromnog simboličkog značaja same scene koja se u njoj obrađuje, ali ne i samo zato,pesmu “Tatini običaji” vredi navesti u celini: “Njiov muž i predobri tata / kad zahodska za-kračuna vrata / nemoj ga čekati trifrtalja sata. // Dje se kolje, dje ratuju a dje kradu, / tko za-robi kralja il srušio vladu / i je li zločinac il zeleni kader / taj od koga poginuo inžinir je Ba-der, / iz novina tata gledi u onome smradu. // Da nasrne neko protiv sveg imetka / taj se ne-će dignut do zadnjega retka.” (545)

gantniji četvrti odeljak (467–524), u kojempripovedačka rola nije poverena ni Danici, niLauri, nego Lazarovom “pobratimu”, Iliji Ba-njeglavu. Ako se u ostatku “Lazara” Piščev otacprevashodno pojavljuje kao neko koga – najpre“punica”, a onda i supruga – ogovaraju, njego-vo će prisustvo ovde biti uobličeno na drugačijinačin, budući da Laurin zet i Daničin muž višenije treće, nego drugo lice pripovedanja. Kaokod Hinkovića, i ovde se susrećemo sa klasič-nom tehnikom govornog portreta (skaza): am-bijent je kafanski i ulični, jer govornik i Lazar –obojica trgovci “gvožđarske struke” – u pratnjizajedničkog kalfe obilaze beogradske kafane,pri čemu čitavo (postepeno sve manje kontroli-sano) izlaganje predstavlja pripovedačev dopri-nos pretežno lascivnim dijalozima koji se natom putu vode. U razgovor se, kako indirektnosaznajemo, povremeno uključuju i neka drugalica, koja ipak (poput Lazara) u tekstu ostajunema.

Nesporna provokativnost “pobratimskog”odeljka proističe iz načina na koji govornik za-dire u seksualnost i istoriju. Pornografija45 inacionalna grandomanija ovde se urnebesno

prepliću na jedan – imajući u vidu ono stanjeduha koje će se u opipljivu stvarnost pretočitisamo desetak godina nakon pojavljivanja Tutora– pomalo zloslutan način. Tako Ćosićev Liča-nin najpre veli:

Svi Srbi govore u kavani ili o nogometu ili opolitiki, jer ih je to naučio Nikola Pašić,najveći državnik sveta, koji je sav u znakumalenog, premda hrabrog naroda. Hrvatisu Srbi, Slovenci su Srbi, Njemci su Srbi,samo se srame priznati. To mu je rekao je-dan sused i njegova rođaka, koji imade vezeu ministarstvu šuma i ruda, kao posve pou-zdano. (502)

Ubrzo potom, srbovanje poprima i jedan naro-čiti smisao, do kojeg je pripovedaču, po svemusudeći, prevashodno stalo:

Znaš li ono kad su se sastali Srbin, Francuzi Rus bi li ga izmerili, a ona dvojica kad vi-dli Srbinov, kažu, nismo rekli nogu, a Sr-bin kaže, pa to nije noga! Srbin jebava sve isvakoga, pa kog u mozak, koga drugdje i

176

Reč no. 73/19, 2005.

45 Radikalnu inventivnost prisutnog diskursa moguće je dočarati samo citatima. Dakle: “Iimadu li ta topla braća istu onu napast jednoč u mjesecu ko i svaka žena ili ne, što li ti mi-sliš, balonja, jer to ni meni nije sasma jasno?” (499); “Kraljicamajkaisprcalasesacelom-posadomukraljevini. Madamjebemtefrajprispelaumojtekarno” (510); “Karabudž Bolime-stojković iz Krive Palanke”, “Garsija Hombros Uteros de la Pička”, “Muhamed Na moj SiNabad” (517); “Ohmalabilidala. Oparac. Što će biti ako te otmem tvojoj mamici koju mo-žebit i nemaš.” (518) I tako dalje: pododeljak se završava naratorovom pripovešću o snoša-ju u kojem učestvuju grof, grofica, sobarice, krmača, dimnjičar, pozornik, vatrogasac, gu-vernanta, dete... “... svi radili sve...” (523) Obeshrabrujući obim Tutora izgleda da je do-prineo tome da već četvrt veka u toj knjizi čame čak i mikrostrukture koje bi u nekom dru-gom (kon)tekstu zasigurno stekle makar usmenu slavu, a možda i status čitalačkih “turistič-kih” atrakcija. S druge strane, istim se povodom naprosto nameće i čuveno pitanje: nije liopscenost najdublji koren kojim smo vezani za vlastito podneblje?

svatko je zadovoljan. Nasljednica trulog bo-gataša Rotšilda preplivala La Manš samo dase pojaši s jednim Šumadincom koji ju ječeko u Kaleu. Na svetskoj izložbi u Parizu,Srbin M. Teofanović držo na kurcu šesto-članu porodicu koja na vru njegove vrškesedi za pristojno postavitim stolom i večera.†...‡ Srbi su pojebali celu srednju Evropu aosobito zemlje male Antante, zbog toga ta-mo sva deca koja su još mala, znadu dve dotri srpske reči. Srbi bi mogli i bolje, samo ihne puštaju, jer što će onda oni. (512–513)

Pošto mu se u čitavom ovom odeljku poslovni ikafanski kolega obraća kao narativnom adresa-tu, Daničin Lazar ipak nije na marginu poro-dične istorije potisnut u meri u kojoj su to biliKatarinin Vasilije i Laurin Dušan. Činjenicada u romanu ni on (kao ni muški predstavnicidveju prethodnih generacija) ne progovara, neznači i da se čitalac o njegovu osobenu nazoč-nost sme oglušiti. Na to će nas u jednoj kasnijojprilici posredno upozoriti i sam pisac: osimLaure, jedino će još Lazar – i pored svoje “ću-tljivosti” u Tutorima – biti eksplicitno apostrofi-ran u njegovom krležijanskom “Indexu lično-sti”, i to već u Poslovima, sumnjama, snovima. Dok seo Laurinoj ulozi u porodičnom scenariju govo-ri u odrednici o Krležinoj baki Tereziji i nje-nom “baroku, metafizici i leksičkom fundusu”(Ćosić 1983: 127), Lazaru je posvećena zasebnajedinica:

Ćosić, Lazar (1902–1967) beletristička jevarijanta mog pokojnog oca, kome sam naautentično prezime dodao fiktivno ime, i tomi je, uza svu faktografiju koju sam izložio,

stvorilo impresiju jedne druge osobe, koja ijeste i nije moj otac, i koja, bez obzira na li-terarne efekte što ih izaziva ili ne izaziva,dokazuje mi svoje prisustvo i svoj posebniegzistentum, svoj status bliskog mi pozna-nika i prijatelja, te kao takav, a ne kao jed-nostavni, ponešto rustično obojeni LukaĆosić, trgovački pomoćnik iz firme AvramFilipović i brat, leži u mom sećanju potpunobezbedno i nepomerljivo, a otuda i ulazi uovaj index imena živućih ili živelih ljudi.(115)

U “tutorskom” poretku Lazar stoga ima speci-fično značenje i naročit značaj. Štaviše, i samubi srž smisla Tutora – kao supstancu koja stabluĆosićevog opusa daje vitalitet i omogućava gra-nanje – ponajpre možda trebalo tražiti u trou-glu Teodor–Laura–Lazar, to jest u relacijama ukojima se Lazar nalazi spram “Teodora Prvog” i“Laure Treće”. Onako kako smo se u kontekstu“Teodora” prisetili lakanovske intervencije usosirovsku koncepciju znaka, kao mogući okvirza čitanje “Lazara” ovde nam se nameće ona re-vizija Freuda u kojoj je izvršen zaokret od biolo-gije kao sudbine ka jeziku kao kompleksnomsredstvu konstrukcije subjekta, i iz koje ondaproizilazi jedan naročit pristup očinskoj in-stanci, odnosno ideja Imena-Oca.

Podsetimo: već se u frojdističkoj psihoana-lizi o figuri oca govori na dva načina. Na jednojje strani primordijalni otac (Urvater) iz klasičneverzije darvinovskog mita o prvobitnoj hordi,koja nam je ponuđena u Totemu i tabuu (1913).On je razuzdani tiranin, jer poseduje apsolutnumoć oličenu u vlasti nad ženama, zbog koje gasinovi ubijaju. No i nakon toga, iako mrtav –

177


zbog kajanja ubica koje prelazi u totemizam –taj otac u izvesnom smislu ostaje podjednakomoćan: njegov je poraz, reći će Freud, njegovnajveći trijumf, koji se manifestuje u fenome-nu sinovske “naknadne poslušnosti”. Ta prisilamrtvog oca jedan je od najjačih zaloga očinskelogike i autoriteta.

Na drugoj je strani edipalni otac, čija bi seuloga mogla opisati kao prevashodno zakono-davna, jer je vezana za poredak želje i prepreke.To je otac iz tročlanog porodičnog nukleusa,koji – stajući na put detinjoj žudnji za majkom– podvrgava subjekt simboličkoj kastraciji. Kaotakav, otac u stvari predstavlja Zakon, jer u jed-nom po mnogo čemu traumatičnom procesureguliše ne samo pristup želji, nego i čitav sim-bolički poredak.

Pozicijom koju zauzimaju u porodičnoj ge-nealogiji, Teodor i Lazar, barem na prvi po-gled, nalikuju dvojici frojdističkih očeva. Ali,ovde nam je neophodna jedna znatno složenijaanaliza te paralele. Tako, polazeći od Lazara,stižemo i do Lacana, koji je na osoben načinpromišljao očinsku funkciju i njenu (vladavi-nom govora u ljudskom društvu uslovljenu)prirodu, opisujući je kao funkciju imenovanja(davanja prezimena), kojom se otelovljuje Za-kon. “U samom imenu oca (nom du père)”, tvrdi on

na jednom često citiranom mestu, “treba spo-znati oslonac simboličke funkcije koja, otkakoje istorije, poistovećuje njegovu ličnost sa figu-rom zakona”.46 Drugim rečima, otac i u odsu-stvu obavlja svoje nadležnosti, pošto njegovasmrt ili nestanak bivaju simbolički nadoknađe-ni vladavinom imena. Upravo se to dešava sanemim Lazarom, koji se u Tutorima pojavljujekao “odsutno prisustvo”, dovodeći do toga da seu romanesknoj porodičnoj drami lakanovskiobrazac – usled karakteristične mutacije očin-ske figure – realizuje u gotovo ideal-tipskomvidu. Lazar Piscu prenosi prezime, ali ne i go-vor: otac je zaista sveden na ime, na prazanokvir, na čisti simbol (“paternalnu metaforu”),usled čega bi Laurinoj šaljivoj aliteraciji “tvr-doglavi tatica” svakako trebalo pridodati i ba-rem dve asonancije: najpre oca-označitelja, a on-da i onemelog oca.

Pravo pitanje, međutim, glasi: sa kakvim se(odsutnim) ocem u romanu srećemo? Naime,ovde nije teško zapaziti ni izvesna odstupanjaod frojdističke podele uloga. Koliko god da uprvi mah izgleda nesporno, pominjana analo-gija sa dva lica očinstva – između Teodora i pra-iskonskog oca-užitka s jedne, te Lazara i edi-palnog oca-zakona s druge strane – ne samo danije potpuna, nego u pojedinim bitnim aspek-

178

Reč no. 73/19, 2005.

46 Lakan 1983: 61. U tom smislu, logično je da i pitanje stvarne prirode odnosa Laura–Hin-ković, pa time i eventualnog Hinkovog očinstva nad Daničinim bratom – a radi se, treba liisticati, o liku ujaka-švalera iz prvog dela metaromana, koji se u drugom tek sporadično po-minje – biva pokrenuto baš pred Lazarom (kao personifikacijom Zakona), iako ga se nepo-sredno ne dotiče: “A čuj sad, Lazare, bi li smio priupitati svojega šuru, kad sve znade i kadje popaso svu silu pameti, neka reče ovdje, pred ljudima, što je ono bilo sa njegovom mate-rom u onome vlaku pre tridcet godina, o čem svatko nešto kaziva a nitko ne zna zapravo, jelmu ona bena iz prvog razreda zbiljam otac ili nije, il sve je prošlo kako je i počelo?” (Ćosić1978: 512)

tima biva i narušena. Kao što se za Teodora ni-pošto ne može reći da je brutalan, tako ni Lazar,sudeći po onome što o njemu posredno sazna-jemo, nije nimalo uzdržan. Stičemo čak utisakda je ovde izvršena neka vrsta rokade onih svoj-stava koja su nam sugerisana psihoanalitičkomshemom: pa dok se Teodor doima kao zaštitnik,dotle je, kako se na osnovu pobratimskih tiradaiz “njegovog” dela romana ispostavlja, Lazar uisti mah i slab (jer ćuti) i – opscen (jer sluša).Otkud to?

Odgovor nam se nudi u lakanovskoj tezi nakojoj je tokom devedesetih u više navrata insi-stirao Slavoj Žižek, a po kojoj bi oba frojdističkaoca bila puki konstrukti. Prema toj argumenta-ciji, i navodno arhaična figura praoca, baš kao iedipalni otac, predstavljaju moderne entitete iposledicu, kako je još Lacan govorio, “bankro-ta” očinske metafore. Poput niza tipično savre-menih “fantazama”, među koje (ako je verovatiŽižeku) spada i onaj o ocu-silovatelju, i skared-ni otac bi zapravo mogao obavljati isključivoulogu imaginativnog odbrambenog štita, kojimse pokušava zaustaviti neumitna “dezintegracijaočinskog simboličkog autoriteta” (Žižek 2001:120). Nastupilo je, izgleda, “sutonsko vrijemepropasti označitelja oca” (Haddad 2000: 166):“Što je manje očeva”, stajalo je još u Nasilju i sve-tom, “to ih 'Edip' više proizvodi.” (Žirar 1990:200)

Da je očinstvo kao takvo u romanesknojstrukturi Tutora doista dovedeno u pitanje – u tonema nikakve sumnje. Njegova “dezintegracija”nagoveštena je već i tekstualnom dezintegraci-jom samog “Lazara”. Čitav četvrti deo romanamoguće je čitati i kao potvrdu i nastavak osobe-nog vida ženske dominacije, koja započinje

onog trenutka kada u roman stupi Teodorovasnaha Katarina, da bi se nastavila s njenom sna-hom Laurom i unukom Danicom. Ali, ne radise ovde o pukoj ženskoj “perspektivi”, to jest sa-mo o tome da u genealoškom lancu između Te-odora i Pisca stoje te tri ženske karike, budući dase jedino one (uz Laurinog mogućeg ljubavni-ka, te Lazarevog pobratima) oglašavaju kao pri-povedajuće instance. Stvar je u tome da se – kaošto smo već pokazali, pozivajući se na samu tek-stualnu logiku, ali i piščevo autopoetičko pri-znaje – o ulozi ključnog tutora i fikcionalne in-karnacije autorovog stvarnog prethodnika poja-vljuje Laura. Laura je neko kome subjekt dugu-je vlastiti ulazak u jezički poredak i integraciju u(jedan, samim tim, matrinealni) simboličkiuniverzum. Time se može objasniti i njena po-treba da, oglašavajući se na početku “očinskog”dela romana, nakon što je u osnovnim crtamarekapitulirala čitav rodoslov, konstatuje:

Cijelu njiovu familiju pamtim i bilježim jakoja sam došla izvana, i iz druge vjere i roda,a nitko od njih da se sjeti pa to sve da pobi-lježi, no sam morala pitati i kog sam znala ikog nisam, taki je svet. Netko će mi nakontoga reći fala. (Ćosić 1978: 403)

Na jednoj strani imamo dakle Lazara koji dajeime, na drugoj Lauru koja posreduje porodičnimit, a na trećoj Teodora – pravoslavnog protusa gotovo materinskom aurom, u kome je, kaošto smo videli, moguće prepoznati i ključniatribut “imaginarnog” oca-ljubavi, “svojstve-nog vizantijskom Trojstvu, sa njegovom nje-žnošću i oproštenjem” (Kristeva 1997: 262).Zahvaljujući takvom rasporedu snaga između

179


troje tutora, čitav (meta)roman stiče i jednudublju antipatrijarhalnu dimenziju, koja po-red ostalog služi kao okvir za spominjano vu-čovsko izrugivanje očinstvu. Porodični principkod Ćosića nipošto nije patricentričan, i u tompogledu drugi deo metaromana u potpunom jesaglasju s prvim, jer se i Uloga završava svojevr-snom očevom abdikacijom (odlaskom). Prao-čev su autoritet u Tutorima uostalom (o)čuvaležene (koje i u Teodorovom “pišanju na kopri-ve” vide nekakav “istorijski smisao”), a maternjijezik u svojim različitim inkarnacijama i modi-fikacijama ispostavlja se kao nešto što je Barthesu svojoj autobiografskoj knjizi nazivao jezikom že-na. Zato i na ovom mestu, kao i onda kada smorazmišljali o ćosićevskom infantilizmu, ponovotreba ukazati na vezu sa onom (avangardistič-kom) generacijom ruskih pisaca za koju jeumesno kazano da se, “okrećući na decu”, za-pravo upustila u različite oblike odricanja odmuškog principa. O tom se odricanju doistamože govoriti kao o odblesku “čežnje za izgu-bljenim rajem, ali ne ženske, materinske eroti-ke, već babine aseksualnosti” (Etkind 1999:105), pa se sada ponovo prisećamo Andreja Be-log, iako bismo na sličan način o značaju baba(u Rusiji neretko i dadilja) za noviju književ-nost mogli razmišljati i povodom Limenog bubnja,jer se već na uvodnim stranicama tog romana –kojem je prvi deo porodičnog metaromana do-

kazano blizak i po tipu infantilizma – susreće-mo sa moćnom simbolikom babinih suknji.

Svemu tome treba dodati tek jednu, alineophodnu napomenu. Ne samo da Laura nije“aseksualna”, nego je u Tutorima preko Danice, aponovo na uštrb Lazara, prisutno i veoma sna-žno polje “materinske želje”. A odatle već nijeteško videti ni zašto za iole posvećenijeg Ćosiće-vog čitaoca piščev autoanalitički esej pod naslo-vom “Iz autobiografije kengura” – koji je dvedecenije nakon Tutora objavljen u knjizi Privatnapraksa i gde se uvodna epizoda iz Uloge podvrgavalakanovskoj analizi – nije predstavljao iznena-đenje.47 U njemu će tek sporadično biti pomi-njana psihoanalitička ideja oca, dok će o očevojklozetskoj kesi za novinski papir na kojoj jemajka izvezla natpis “za novine” biti kazano daje u njoj “smeštena sva moja pismenost” (126). Tako-đe, sama mati biće tu nazvana “biologijskom kesommoje prošlosti”, pa čak i “semiotskim znakom ove kengur-ske radnje” (123), da bi se esej okončao začudnomsinovskom identifikacijom:

Ja sam stara rodilja, imitatorka svoje matere, koja jesašila kesu na početku moje “Biblije” i time mi predo-dredila sudbinu. (127)

Izuzetno je važno da već sada istaknemo osobe-nost relacije koja kod Ćosića postoji između“jezika žena” i etničke pripadnosti. Ponovimo

180

Reč no. 73/19, 2005.

47 Ćosić 1998b: 123–127; čitav esej otisnut je u kurzivu, što u ostalima iz iste knjige to važi sa-mo za citate. Valja napomenuti da u autorovoj esejistici s kraja devedesetih lakanovskoj to-pici i inače pripada istaknuto mesto. Tako se u Privatnoj praksi pored ostalog pojavljuje i tekst“Lacan svira na pianu”, koji u stvari predstavlja interpretaciju Klavira Jane Campion(54–59): u njemu se i sam pisac poziva na ideju da “čovekovu prirodu protkivaju učinci u kojima senalazi struktura jezika (langage), čija građa čovek postaje”, koja nam je ovde praktično poslužila i kaoputokaz za razumevanje pojedinih likova i aspekata njegove proze.

još jednom da je Laura – kao fikcionalni kon-strukt proistekao iz piščevog neposrednog isku-stva i “Bakine teke” – ujedno i neko ko je “dru-ge vjere i roda”. Jednostavno rečeno: Teodor jeSrbin, i Lazar je Srbin – ali prababa Katarina,kao ni baka Laura, ne samo da ne pripadaju is-tom polu, nego ne dele ni praočevu i očevu na-cionalnost. Budući da upravo za “nemuškog” i“nesrpskog” rođaka metaromanesknog i bio-grafskog subjekta veže mnogo više od pukog bi-ološkog srodstva, prirodno je da se u Tutorima za-jedno sa očinskim podjednako snažnojde(kon)strukciji podvrgava i nacionalni prin-cip.48 U ulozi prenosilaca “virusa” kosmopoli-tizma pojavljuju se ženski pripadnici familije,ali uz delimični izuzetak Danice, koja u romanuipak plaća danak istorijskom miljeu iz kojegnjen glas dopire.

Porodična jednačina time stiče i jednu na-ročitu psihobiografsku, kulturološku, pa i ide-ološku dimenziju. I (meta)romaneskno i (au-to)biografsko “ja” locirano je u nekoj vrsti gra-nične zone koja bi se možda mogla uporediti saambijentom u kojem je odrastao Borges. Po-znato je da je na ulazak malenog Jorgea u sim-

bolički poredak pismenosti presudno uticalaočeva majka, koja je bila Engleskinja. I kao što je“Georgie”, budući bilingvalan, engleski nesve-sno doživljavao kao jezik kulture (te je tako čak isvog prvog Don Quijotea, paradoksalno, pročitaou prevodu), tako bi se i za Lauru-Veru – koja sepo nacionalnom predznaku razlikuje od Laza-ra-Luke – moglo reći da je utemeljitelj Ćosiće-vog kulturnog identiteta. Pošto jezik uvek funk-cioniše kao presek individualnog (pojedinač-nog) i kulturalnog (kolektivnog), u oba smo lič-na mita svedoci sukoba između dva kulturna ko-da: hispanskog i engleskog na jednoj, a srpskogi austrijsko-hrvatskog na drugoj strani. U oba seslučaja kao garant pobede u tom sukobu poja-vljuje baka, s tim da u jednom podređena ulogabiva dodeljena majci (Borges), a u drugom ocu(Ćosić). Drugi je slučaj unekoliko specifičnijiod prvog, jer su u njemu funkcija nominacije(Luka) i funkcija identiteta (Vera) čak i biološkirazdvojene.

Tek ćemo kasnije videti kako se u samomautoru razrešava ono što je Lacan nazvao “mi-sterijom očinstva u nesvesnom”. Ovde nam jemnogo važnije bilo da nagovestimo kako su na-

181


48 Tutori pored ostalog mogu biti čitani i kao komparativno-komplementarna analiza srpskogi hrvatskog nacionalnog i kulturnog mentaliteta (vidi pr. 3), protkana povremenim “pre-kognicijama” političke vrste (kao što su pominjanje “međunarodnog suda u Hagu” †563‡,ili izvesnih, kasnije predsedničkih, prezimena: “Srpska trilogija u plisiranoj suknji. Dragagospođo Ćosić. Dragi gospon Lilić.” †587‡). Zato nam se fascinantnom čini okolnost da ihse, u vreme kada je većina pismenih pripadnika jedne i druge imaginarne zajednice bila za-luđena nacijom, valjda niko (izuzev Ljubomira Živkova, u Vremenu br. 555 i br. 625) nije la-tio (makar) u dnevne svrhe. Uzgred, tezu o Ćosiću kao “nepatrijarhalnom remetilačkomfaktoru” izneo je početkom devedesetih u jednom intervjuu Slobodan Blagojević, ali bezdetaljnijeg obrazlaganja i u vrlo širokom kontekstu, u kojem su – kao antipodi jednom po-znatijem Ćosiću, tom svojevrsnom papi patrijarhalne ideologije u srpskoj kulturi 20. veka– bili pomenuti još i Crnjanski, Dvorniković, Petrović, Nastasijević, Vinaver, Bogdanović,Davičo, Ristić, Dedinac, Konstantinović, Šejka, Barili...

čini na koji se Bora Ćosić (još uvek) rve sa pro-blemom identiteta umnogome bili “zapisani”već u Tutorima. U tom pogledu, porodični meta-roman nam se ukazuje kao neka vrsta pozorniceza dramu koja će se odigrati devedesetih, s timda je pre toga isti problem već bio eksplicitnoelaboriran i u domenu piščeve esejistike, od-nosno u onim tvorevinama koje mogu bitishvaćene kao “nastavak” Tutora drugim književ-nim sredstvima, te kao obračun sa čitavim ni-zom očinskih metafora (Ristić, Krleža, deli-mično i Crnjanski), posredstvom kojih je autoruvek iznova pokušavao da reintegriše odsutnipaternalni autoritet.

“Očevi, svuda očevi”, rekao bi Žižek. Ali,ostavimo za sada pitanje esejističkih père-versionspo strani, a privedimo kraju čitanje romana (imetaromana). Pogledajmo šta se zbiva u Pišče-voj vremenskoj i jezičkoj zoni.

2. 5. “Pisac” ili parodija Poslednji deo romana ima dva odeljka: prvi po-novo protiče u znaku jezičkih poigravanja(581–609), dok se drugi, iako donosi i ponekureminiscenciju na porodičnu istoriju čijem sekraju ubrzano primičemo, doima kao priličnohaotična romaneskna coda (610–622), kojapraktično već predstavlja predvorje autorovognarednog romana. No ni potonja nas okolnost,s obzirom na postojanje i važnost metaroma-nesknog (kon)teksta, nipošto ne bi smela izne-naditi: istinska epifanija – bakina pohvala Bo-ri, te napomena “FINIS OPERIS”, koju doži-

vljavamo kao metaromaneskni paratekst – bivaodložena za drugi pasus, to jest poslednju stra-nicu Bel tempa.

Premda ni genealoški junak – Pisac – u ro-manu neće na neposredan način doći do reči,između njega i genealoške celine ipak postojionaj specifični odnos uzajamnosti zbog kojegportret “umetnika u mladosti” (tačnije: skicakoju nam u petom delu zajedno nude junakovamajka i njen poznanik, a docnije dopunjuje ibaka Laura) ujedno funkcioniše i kao prikaz“starosti” jedne porodice. I premda bi se i zaPisca bartovski moglo konstatovati da je, poputsamog autora,49 iz teksta odsutan, odnosno daje u njemu tek hipotetički prisutan kao “ruka”(odvojena od bilo kakvog glasa), genealoška ćelogika rezultirati time da u poslednjem deluTutora bude dočaran čak i trenutak neposrednogproduženja porodične loze, do kojeg dolazi ju-nakovim fizičkim dospevanjem u svet. U tomkratkom opisu scene rođenja – koje se odvija u“atmosferi srednje velikog grada” (588) i o ko-jem se pripoveda iz perspektive rodilje same –prepliću se parodija mita o čudesnom detetu ipiščevo uporno mitologizovanje istorije (vlasti-tog?) detinjstva.

Ovde stižemo do još jednog, možda i ključ-nog paradoksa. Pošto je za Pisca dolazak na svetpovezan sa osvajanjem jezika, u tekstu se nedu-go nakon potonje scene ponavlja, a kasnije i va-rira prva rečenica koju je junak uspeo da izgo-vori i tako stupi u simbolički poredak (“Popelamica tojicu” †589‡), “Po pe la mi ca to ji cu”

182

Reč no. 73/19, 2005.

49 U rukopisnoj verziji “Pojmovnika” pisac je načinio omašku, nazivajući peti deo svog roma-na “Autor”. Pri tom je popis za “Pisca, 1977” ubedljivo najkraći, jer sadrži svega pet “poj-mova”: radost stvaranja; muzika; sadržaji; priče; pojezija.

†605‡): ali, iako bi se u prvi mah mogao stećiutisak da ćemo pred kraj romana hronološkipratiti junakov napredak u jeziku – od “Majenabubica tjazija kućicu nasla majog bojicu”, prekoškolskog učenja napamet, pa do spisateljskih“gramatičkih fantazija”, koje ovde eksplicitnobivaju označene kao “večito obnavljanje krozmaternji jezik” (587) – upravo će u “Piscu” tajporedak i njegovo ustrojstvo (više no bilo gdedrugde u romanu, metaromanu ili opusu) bitidestabilizovani.

Prvi pasus-odeljak poslednjeg dela romanau naratološkom pogledu jeste i najkompleksnijisegment Tutora, usled čega, bez obzira na neveli-ki obim, zavređuje opširniji osvrt. “Radnja” seodvija u jednoj beogradskoj knjižari-antikvari-jatu, pri čemu u neobeleženom i mestimice ne-izgovorenom dijalogu – koji prerasta u unutra-šnji monolog sa promenljivom reflektorskompozicijom – fokus pripovedanja uglavnom osci-luje između gospođe Ćosić (Danice) i nekolici-ne njenih sagovornika, među kojima se izdvajaizvesni Janjatović (knjižar). Pri tom su osnovneteme Daničin sin-jedinac (Pisac) na jednoj, teknjige, pisanje i čitanje, na drugoj strani. Urazmišljanjima o “zanatu” spisateljskom – kojije “u stvari ugovor s đavolom” (599), jer “tako jegovorio i pokojni gospodin Andrić” (609) –prepoznajemo (za manovsku genealošku tradi-ciju tipičnu, ali ovde kroz još jači filter ironijepropuštenu) svest o tome da baš stanovita ne-sposobnost za život doprinosi uzvišenosti sameegzistencije. Zato smo u iskušenju da se bezmnogo okolišanja pozovemo i na jednu odosnovnih premisa genealoške podvrste, prisut-nu u autobiografsko-autoironičnoj opasci jed-nog teoretičara: “Loza je na kraju stvorila jedno

biće nizašta.” Drukčije rečeno, Pisac svojim lo-gotetima “kvari posao” upravo onako kako i ge-nealoški junak “kvari” porodicu ili pesnik jezikkojim piše.

Dok je u “Teodoru” reč bila data od Boga iod prirode, i dok je praotac, nezavisno od na-dahnuća kojem se radosno prepuštao, ipak uosnovi poštovao društvenu dimenziju jezika injegovu komunikativnu potku, na završetkuporodične i jezičke odiseje – a nakon “Katari-ne”, “Laure” i “Lazara” – postajemo svedoci si-novskog rasula. U kontrastu spram Teodorovogadamsko-aristokratskog kretanja u prostorubliskom svetu samih stvari, ali i spram preciznoodabranih modusa izražavanja ostalih tutora,peto porodično doba doživljava se kao vikovsko“doba haosa”. Što je saga o Uskokovićima i Ćo-sićima bliža kraju, i jezički znak postaje sve de-formisaniji, da bi u tački u kojoj roman dospe-va na vlastito genealoško odredište nastupila fa-scinacija slovom, što pak izaziva eroziju označite-lja. Takvo, “načeto” znakovlje – njegovo kolikokreativno, toliko i bizarno proklizavanje – ufunkciji je parodije i čitalačkog uveseljavanja.Iako ni Teodorov nulti stepen romanesknog pi-sma za čitaoca nije značio i nulti stepen uživa-nja, situacija sa “Piscem” je utoliko specifičnašto u njemu zadovoljstvo mestimice postaje jedi-ni tekstualni princip, posredstvom kojeg doistanastaje nešto što je neko jednom (ne)s(p)retnonazvao tekstazom.

Kao najupadljiviji postupak u prvom seodeljku pojavljuju različiti vidovi igre rečima,koji dovode do raskivanja jezičkih stega i kon-vencionalnih znakovnih relacija. Radi se o pre-lasku sa denotacije na konotaciju, te istrajava-nju na onoj vrsti verbalnih veza na kojima je u

183


svojoj poslednjoj fazi, opsesivno usredsređenna anagrame, insistirao i sam Saussure. Čitalacdobija jedinstvenu priliku da se prepusti eks-perimentalnim i začudnim mimetičkim pre-nosima s jedne označiteljske strukture na dru-gu, što naročito dolazi do izražaja u izobličava-njima opštepoznatih naslova, okoštalih sintag-mi i trivijalnih fraza. I mada znamo da je još uPsihopatologiji svakodnevnog života (1901), ukazujućina značaj jezičkih korespondencija, Freud tvr-dio da su asocijativni procesi koji dovode dogovornih omaški posledica delovanja nesvesnog(koje, postupajući sa rečima kao sa stvarima,povremeno tone u patologiju), na ovim ćemostranicama Tutora (p)ostati svesni koliko kao bi-ća zahvaćena jezikom ipak osećamo zadovoljstvočinjenicom da – kako je povodom Gogolja za-pazio jedan njegov sada već klasični sledbenik –“razlika između komičke strane stvari i njihovekozmičke strane” leži “samo u jednom piska-vom suglasniku” (Nabokov 1983: 141).

Objekti su poruge – književna dela. Nalazi-mo se u antikvarijatu, ali to u konkretnom slu-čaju znači da se ovde pominju i “knjige” kao štosu “Mister Balavej” (591) ili “Madam Obary”(592), uz koje onda prirodno idu “Desniatan”(592) ili “Ponio treger” (605), pa i “instituci-je” kao što je “Američka drogerija” (605) ili“izdanja” poput “Zbornika filozofskog odne-kuditeta” (606). Pošteđeni nisu ni sami spisa-telji, te nam tako bivaju predstavljeni “autorke”i “autori” kao što su “Jurcenar” (“Kroz pusti-nju i prašinu”) ili “Bolestan Prust”, a sve uzpredočavanje bibliografskih “fakata” kakav je“Str. 1953+3, borhesom” (591). Ovakva su kva-renja, kao i u prethodnim delovima romana,praćena i oslobađanjem entropije, koja – zbog

istovremene primene tehnike sažimanja i(“Niče: Trav.” †591‡) i ulančavanja (“Pijanirod. N. A. Ljoskov.” †593‡) – postaje sve izra-zitija, kako na leksičkom, tako i na sintaksičkomnivou. U pitanju je spontanost kakvu odličnoilustruje i prvobitno navedeni pr. 5 (u kojem“Mala noćna posuda” prelazi u “Kibliju”, a ovau “Raspravu o komodi”), gde se vidi kako – kaokod Teodora, ali na jedan ipak manje prozirannačin – metafore počinju da klize po tračnica-ma metonimije. Leksemi su u prvom korakuobeleženi sopstvenom paradigmatskom okolinom(glasovnom sličnošću), da bi u drugom biliprepuštani delovanju sintagmatskog principa (po-vezivani u rečenice): tako nastaju spojevi nalikonome u kojem nakon “Sinova i očajnika”usledi “Pro Oces” (593), ili onaj kada nakontrivijalnog “Šta to moje oči vide”, najpre blje-sne jedno “Ene ide”, da bi se potom sve vratilou svakodnevicu jednim banalnim “Ulicom izvižduće” (606). Gomilaju se i lažne, pretežno“pučke” etimologije (“Pita nuova. Tortana Ta-su” †593‡), tako da reči koje prosečni jezičkikonzumenti doživljavaju kao nerazumljive bi-vaju preinačene u one koje im zvukom naliku-ju, ali su manje neobične. Najzad, tu su i mno-gi drugi, više ili manje kanonizovani obliciWortspiela: od “pangramatičke” navade započi-njanja reči istim slovom – zbog koje će nakon“Hohotansko hohohoho” biti postavljeno pita-nje “Imate li molim vas onaj čuveni Hesej oeseu” (606) – pa do inventivnog čitanja banal-nih skraćenica, blagodareći kojem “PalmotićTelefon Telegraf” (591), valjda zato što sadržialuziju na beogradsku ulicu Palmotićevu i me-dicinsku ustanovu koja se u njoj još uvek nalazi,postaje lozinka poštanskog meteža.

184

Reč no. 73/19, 2005.

Mehanizam je naizgled jednostavan i beza-zlen, a pri tom i izrazito ekonomičan: disocija-cijom se jezičkih elemenata indukuju uzbudlji-vi efekti, jer se i neznatnim glasovnim pomera-njima proizvode snažni semantički potresi. Re-či se “okalamburuju”; u nastalim se kalambur-skim dubletima identitet znaka pojavljuje kaonaknadni efekat razlike; razorene značenjskesekvence dovode u pitanje kulturni univerzumznačenja. Tako se baš ovde, znatno izrazitije nobilo gde u “dečjem” delu metaromana, do kraj-njih granica dovode infantilna akustička pona-vljanja, asociranja i preosmišljavanja postoje-ćeg, konvencionalnog fonemskog kompleksa.

U nastojanju da opiše različite moduse pe-sničke težnje da se, uprkos neumitnoj “hermo-genskoj” (arbitrarnoj) jezičkoj stvarnosti, stvoriutisak postojanja neposredne veze između zna-čenja reči i njenog glasovnog sastava, Genette jeu Mimologijama posezao za kategorijama kao što su“sekundarni kratilizam” ili “mimologizmombez iluzija”. Ovde se pak jedan u suštini identi-čan efekat – kojem su, opirući se principu real-nosti, književno senzibilne jedinke izgleda od-uvek težile, pribegavajući svakovrsnim postup-cima motivisanja jezičkog znaka – ostvaruje po-sredno, putem razgrađivanja označitelja. Ana-gramske deklinacije dovode do niza lančanih

reakcija i umnožavanja, a zatim i umrežavanjareferenci, pa se u tom ruganju označitelju ioznačenom Ćosićev romaneskni tekst približavanečemu što su poststrukturalistički Saussureovikomentatori nazivali dekonstrukcijom znaka ipredstavljanja,50 što znači da bi se ovakva pobu-na protiv standardizovanog (“običnog”) jezika,zbog svoje radikalnosti, mogla povezati i sa de-ridijanskom kritikom logocentrizma. Simbo-lička se razmena uspostavlja između samih reči,posredstvom slova, pa Zakon – u čijim granica-ma ipak ostaju Piščevi tutori iz prva četiri delaromana, kod kojih se ova vrsta ludičkog ospora-vanja nije ni mogla razviti – naposletku bivaprekršen, ismejan i podriven. Stoga nas razmi-šljanja o tekstualnom ustrojstvu pretposlednjegodeljka Tutora vode u pravcu distinkcije izmeđusimboličkog i semiotičkog, koja je najpreciznije ela-borirana u Revoluciji pesničkog jezika (Kristeva 1974:40–41) i koja će nas neminovno vratiti i u samotežište metaromanesknog porodičnog trougla.

Poznato je da Julia Kristeva, za razliku odLacana, simboličkom poretku ne suprotstavlja“imaginarno”, nego takozvano “semiotičko”.Tim pojmom ona imenuje izvesni prededipov-ski element, neku vrstu pulsirajućeg pritiskaunutar samog jezika, koji pruža otpor simbo-ličkom i zapravo ga narušava. Semiotičko pod-

185


50 Bodrijar 1991: 213. Napomenuvši da se Saussure u tom pogledu kolebao između nekolikotermina, Jean Baudrillard se – za razliku od Julie Kristeve, koja ostaje pri “paragramu”, iliMichaela Riffaterrea, koji se u Semiotici poezije (1978) bavi “hipogramima” – doseća pojma“anatema” u njegovom izvornom značenju (posvećeni predmet), ističući kako je sosirovskareč-tema zapravo “božansko ime koje se javlja ispod teksta i jeste posveta teksta” (215). Ov-de se ponovo treba vratiti Lacanu, koji je takođe voleo da se poigrava funkcionisanjemoznačiteljskih mehanizama, čineći to katkada i na način veoma sličan anagramskim disper-zijama u ovom delu Tutora: vidi, na primer, njegovo ubi cogito, ibi sum i komentar koji, u tek-stu o “instanci pisma u nesvesnom”, nakon toga sledi (Lakan 1983: 175–176).

razumeva anarhičnu negaciju prihvaćenihznačenja: ono dovodi u pitanje arhitekturuznaka i time proizvodi jezičko bogatstvo. Teže-ći da strukturalističku zaokupljenost statičkom(“tetičkom”) komponentom jezika prevaziđepostupkom semanalize procesa označavanja iistorijskom tipologijom označiteljskih praksi,Kristeva semiotičko povezuje sa izmeštanjem,lebdenjem i diseminativnim “plutanjem”označitelja. Simboličko i za nju, kao i za Laca-na, počiva na Zakonu utelovljenom u liku oca,pa ostaje povezano i sa autoritetom, redom irepresijom; semiotičko pak, kao subverzijasimboličkog, svuda gde se pojavi – a nadasve upoeziji i snovima – preti da izazove (gramatič-ku, kulturnu, čak i političku) revoluciju.51 Po-vrh svega, kao protivteža patrijarhalnom, onoje, po mišljenju semiotičarke, povezano s maj-činim telom.

Iz te perspektive posmatrano, u prvom jeodeljku petog dela Tutora načinjen upadljiv is-korak izvan (očinskog) simboličkog poretka, usferu (majčinskog) semiotičkog. Dok tutorisimbolizuju, tutorisani semiotizuje: nakon štosu se u prethodnim delovima romana u ulozičuvara Zakona pojavljivale žene, u “Piscu” senapokon podriva očinska pozicija kao takva, jerje ona ta koja označitelje nameće.

Verujemo da ne sledimo samo piščevu in-tenciju i(li) autointerpretaciju kada kažemo daje taj pokušaj zalaženja s onu stranu strukturi-sane površine jezika zaista praćen “radošću

stvaranja”. Sposobnost menjanja sistema kojimje subjekt zahvaćen očito pribavlja jouissance. Po-što se odvija u sferi forme izraza, kršenje auto-matizma zadobija i estetsku dimenziju, koja seu stilskom pogledu rasprostire u veoma širo-kom rasponu od eufemizma i lake ironije doparadoksa i teške groteske. Počinjeno se jezičkonasilje pri tom kreće po tragu ne samo futuri-stičko-formalističke, nego i dadaističko-nad-realističke avangarde. Praksama pomaka (sdvig)

i preimenovanja (inoskazanie) – karakteristič-nim za one ruske pesnike koje je Ćosić u svojojranoj fazi prevodio – ovde se pridružuju i dru-gi vidovi jezičkog zauma, posredstvom kojih seuspostavljaju alogičke veze. Tako postaju mo-guće i rečenice poput “Car Konstantin govoriobez samoglasnika, poput Arapa ili od ujeda jed-ne vrste pauka” (Ćosić 1978: 605), ili pasaži ukojima je prisutna izrazito asocijativna narativ-na retorika:

Nit su đaci, nit su dživdžani, neg zamašneknjige u ormanu. Ko uzme kajaće se, kojine, isto. Šušti, škripi, leprša, šušketa. A ce-zura, to vam je ono po sredini. Ko cenzura,samo odbij n. Apropo cenzure. Lepo vre-me danas. Šta htedoh reći. Ne, uopšte. Pa-zi ovako. (588)

Time se na upečatljiv način potvrđuje da su Tu-tori čvrsto utemeljeni u tradiciji koju je GustavRené Hocke nazivao “iregularnom” i da je ovde

186

Reč no. 73/19, 2005.

51 Podsećamo da je u međuvremenu upravo uredništvo splitskog Ferala – čiji je Ćosić redovnisaradnik – isti taj princip promovisalo u svoj zaštitni znak i osnovno retoričko načelo, kojedo izražaja pogotovo dolazi u duhovitim naslovima tekstova i stihovima iz rubrike “Feraltromblon”. A potonji su nedavno sakupljeni i u zbirku, čiji naslov Haiku, haiku, jebem ti maikuprecizno odražava njen sadržaj.

na delu jedan odlučni autorski manirizam, ka-kav je već odavno prepoznat kao stilska konstan-ta unutar kurcijusovski pojmljene evropskeknjiževnosti.52 Kao dominantna odlika prvogodeljka poslednjeg dela romana doista se poja-vljuje osamostaljivanje jezičkih sredstava i odu-stajanje od njihovih funkcionalnih vrednosti.Dokazuju to i besomučne transformacije koji-ma, posredstvom klasičnih (čitaj: tipično anti-klasicističkih) manirističkih sklopova, bivapodvrgnut jedan od najmanje “iregularnih”naslova jednog od “iregularnostima” najskloni-jih (a u prethodnim odeljcima romana i poi-menice pominjanih) srpskih pesnika – “Santamaria della salata”, “Santa maria delle patate”,“Santa maria di piazzola”, “Santa maria di mac-cheroni”, “Santa maria della lasagna”...(606–607) – ali i okolnost da su se “makarone”prethodno već pojavile i u sintagmi “Oblak umakaronama” (594), odnosno iskrivljenoj va-rijanti naslova autorovog vlastitog mladalačkogprevoda, i to upravo onog u kojem je i sâm bioprinuđen da se okuša u lomljenju gramatike ileksičkoj alhemiji. Tako se i u posezanju za ka-rakterističnim postupkom preosmišljavanjazvučnom sličnošću iskazao jedan dublji konti-nuitet Ćosićevog opusa.

Ali ni to nije sve. U predasima između ana-gramskih kanonada, antikvar lakonski izlaže ipostavke jedne osobene poetike romana, po ko-jima je “najmodernističkiji roman u stvari tele-fonski imenik” (583) i gde će se u povlašćenoj

genološkoj poziciji ponovo naći Katarinin “Ro-binson Krusoje”:

Pisac ustvari govori kroz svoje ličnosti. Bu-var i Pekiše jedno isto lice, tojest Flober lič-no. Prvi roman u stvari Robinson Kruso.Sve drugo ponavljanje toga prvog. Sam čo-vek na ostrvu, u vidu alegorije. Čovek stvo-ren samim sobom. Njim samim. Iz malihbeležaka na ivici kese od brašna. Otac mo-dernog romana još nosio periku. U suštini,basna. Umesto životinja, ljudi koji se tako-đe ponašaju kao zveri. Bestijarijum dvade-setog veka. Više no ikad. (596)

I još:

Roman u klasičnom smislu mrtav. Ili hro-nika ili dnevnik. Onako kako je. Izmišljatiizmišljeno. Sve već pronađeno. Samo pro-meniti imena. Istine večne. Poslednji velikiveć mrtvi. (597)

Poetička će topika povremeno zadobijati i eks-plicitnije autoreferencijalni smisao, pa namnešto kasnije neće promaći ni aluzija na Hinko-vića (“Kroz nevažne beleške iz voza prvorazred-na slika ondašnjeg sveta u svim njegovim poje-dinostima” †599‡), kao ni sporadična (pole-mička?) doticanja tema i imena iz (ondašnjeg,u vremenu objavljivanja Tutora aktuelnog) knji-ževnog života.53 U središtu će ipak ostati pitanje

187


52 Istina: “Bolje pisati i na njambanjamba nego na ovom. I jesi u Evropi, i nisi.” (601)53 Na primer: “A nešta od Rešin Trućića? Bandić ili pesnik. Šta je odnedavna napisala sestra

Kalavestra?” (607) Posebno je efektna ova “sestra”, jer su u njoj sretno spojene denotacijanadzirateljice ženskog internata iz Vučovih Pet petlića (što dodatno osnažuje tezu o ćirilo-me-todijevskom naslovu romana) i konotacija jednog od ovdašnjih “proučavalaca” književnosti.

romana, pri čemu će g. Janjatović neprestanoponavljati ono što je prethodno već apsolvi-ra(n)o i što se može sažeti u dve reči: nihil novum.

Pa ipak, pretposlednji odeljak se završavana veoma indikativan način, jer u knjižaru po-sle svega stupa i Pisac sâm. Čini se da je trenu-tak njegovog pojavljivanja u tekstu naznačen re-čima “Barde, dobard †P. B.‡ dan, kako pero”(607), da bi mu potom knjižar – uporedo saovlašnim komentarisanjem porodičnih, spisa-teljskih i opštih prilika – preporučio jednu“knjigu o svemu, a posve tanku” (609). Napo-minjući da se knjige ionako “prave od drugihknjiga”, prodavac Piscu preporučuje upravotaj, naizgled nebitan naslov, pa junaku na kra-ju predstoji i silazak u podrum knjižare, gde jedotična knjiga ostavljena s ceduljom na kojoj jenapisano njegovo (i romanopiščevo!) ime. Ali,poenta završne scene pretposlednjeg odeljkanipošto nije u samim fabulativnim elementi-ma, nego u njihovoj poetičkoj dimenziji: knji-žar, naime, implicitno zastupa upravo one po-etičke stavove na koje smo pažnju već skrenulipovodom trećeg dela Tutora i poslednjeg brojaRoka. Štaviše, on će – najpre u razgovoru s Da-nicom, a potom i govoreći Piscu – pominjati ihvaliti Lauru i njen rukopis, oko kojeg su semajka i sin, kako saznajemo, prethodno spo-rečkali. Tako i u okviru fikcionalne tvorevinenaglasak iznova biva stavljen na Laurino “pret-hodništvo” i njen presudan uticaj na junaka,koji je očito potpuno analogan onom uticajukoji je Vera Mioković izvršila na Boru Ćosića.

Otuda i poslednja reč u Tutorima pripadaLauri. Njen govor u drugom odeljku petog de-la romana u tom smislu predstavlja potvrdu ra-nije iznetih poetičkih principa. S jedne strane,

gotovo da smo skloni da, prisećajući se njenogpriloga iz autorovog časopisa, pomislimo danam se obraća baka Vera; a s druge, svesni smoi da ovde imamo posla s onakvim romanesknimpismom kakvo je pisac već praktikovao i kakvo ćekasnije praktikovati u Bel tempu, pa i u romanimas kraja osamdesetih i početka devedesetih (Dok-tor Krleža †1988‡, Intervju na Ciriškom jezeru †1989‡,Musilov notes †1990‡, Rasulo †1991‡). Potonja ćedela zapravo počivati na istom onom modelukoji je pred kraj Tutora opisan kao “kroz njegagovori on” (604): u pitanju je govor kroz pret-hodnika shvaćenog kao ljudski supstrat izve-snog jezičkog i duhovnog stanja, govor čije će serazlaganje – kakvo, recimo, srećemo u Zagrebač-koj analizi, kao nefikcionalnom pandanu roma-nu Doktor Krleža – postepeno odvijati u piščevojesejistici, pošto će tek ona biti uistinu “dvogla-sna”.

ÕÕ ÕÕ ÕÕ

I tako nam se, ukoliko Ćosićev opus zamislimokao drvo, Tutori zaista ukazuju kao stablo, kojeizrasta na “Bakinoj teki” i prvom delu metaro-mana, da bi se potom razgranalo u romanesk-ne, esejističke, publicističke, pa i pesničke tek-stove koje je autor u međuvremenu napisao.Biće još prilike da se pokaže kako se u konkret-nim situacijama ovaj roman ispostavlja kao ri-znica autorovih budućih izražajnih sredstava, tekoliko njegov značaj prevazilazi metaroma-neskni okvir. Važnijim nam se u ovom trenut-ku čini to što tutorska Vavilonska kula već i sa-ma po sebi predstavlja – da se poslužimo sintag-mom iz samog romana – zlatnu hranu. Kao istra-živač govorne prakse koja mahom nije obuhva-ćena jezičkim standardom, Ćosić je deo one

188

Reč no. 73/19, 2005.

tradicije koja u srpskoj književnosti započinje sKoderom; ali njegova “gargantuovska” knjiga,čak ni unutar te tradicije, ne samo da nije pro-čitana (pogotovo iz metaromaneskne perspekti-ve), niti prepoznata kao kulturna vrednost, ne-go joj ni na koji način (čak ni kao probnom ka-menu) nije bila posvećena zaslužena pažnja. Anije li od Teodora do Pisca u fikcionalnom sve-tu proteklo čitavo stoleće i po, odnosno onajperiod kojim je u istorijskim koordinatama(1828–1977) obuhvaćen raspon pismenosti odVuka Karadžića (u čijem Rječniku reč “tutor” jošuvek nije postojala) do, recimo – Bore Ćosića?I nije li konačno došao trenutak da i srpskaknjiževna tradicija dobije svog Uliksa – ergo, Tu-tore?54

Potonju tezu posle svega možda i nije nužnopodrobnije dokazivati. Konkretne su sličnostievidentne: počev od činjenice da se broj odelja-ka u Ćosićevom romanu poklapa s brojem po-glavlja u Joyceovom, preko – na primer – opira-nja predrasudama o pasivnosti i iracionalnosti

takozvane ženske prirode, pa do mnoštva poje-dinačnih motiva. Pogotovo to važi za “Pisca”,povodom kojeg će se iole kompetentan čitalacsvakako setiti Bloomove posete knjižari opisaneu desetom, ili opisa rađanja iz četrnaestog po-glavlja Uliksa. I jedna i druga romaneskna struk-tura svoju homogenost ne ostvaruju u sferi na-rativne tehnike, jer eksploatišu najširi mogućispektar pripovednih oblika, pri čemu istaknutomesto pripada dramskim i stihovnim ekskursi-ma. Takav se paralelizam u suštini javlja kao po-sledica snažnog nasrtaja na realističku roma-nesknu formu (“poetika velikog udara”), zahva-ljujući kojem smo u oba slučaja suočeni sa eufo-ričnom slobodom kompozicije i neverovatnošarolikim repertoarom (usmenih i pisanih, ka-nonskih i nekanonskih) govornih žanrova.55

Poglavlja i odeljci funkcionišu kao zasebne stil-ske jedinice, mimeza govora ostaje jedina mi-meza, dok je fokalizacija povremeno krajnje hi-rovita, jer smo – i kod Ćosića, kao i kod Joycea –suočeni sa proticanjem jezičke energije koja za-

189


54 Za sada nam nije poznata doslovce nijedna – kritička ili bilo kakva druga – reakcija na Tuto-re koja bi poticala iz hrvatskog konteksta. Nećemo se ovde upuštati u pitanje da li je srpskatradicija, pre Uliksa, imala svoje “Čaplince” (592), kao ni da li je docnije eventualno dobi-la i sopstveno “Financovo bdenje” (594). Mnogo nam je interesantnije to što je o kratkom,ali upečatljivom spisu Ćosićevog vršnjaka Antuna Šoljana – Život i rad Šimuna Freudenreicha, hr-vatskog Joycea (1900–1975) i njegovo kapitalno delo Buđenje Smail-age (1989) – već rečeno da, kao“najdalji doseg hrvatske postmodernističke proze”, predstavlja svojevrsnog “mini-Finne-gana” (Vidan 1995: 252). Ipak, čini nam se da u jugoslovenskim književnostima postoji sa-mo jedan roman koji se svojom radikalnošću može meriti s Tutorima: tri godine “stariji” Bo-sanski grb Tomislava Ladana.

55 Insistirajući na razlici koja postoji između rečenice (jedinice jezika) i iskaza (jedinice govor-nog opštenja), Bahtin pod govornim žanrovima podrazumeva tematski, kompoziciono istilski (relativno) stabilne tipove iskaza. Uliksovska, ali i tutorska romaneskna naracija, mo-že poslužiti kao potvrda bahtinovske teze da fikcionalni diskurs dopušta da se unutar istogiskaza smenjuju različiti govorni subjekti, da “onaj koji govori nije Adam” (Bahtin 1980:264), pa i da je faktički nemoguće preceniti značaj “familijarnih” žanrova i stilova.

pravo transcendira granice među ličnim, sek-sualnim ili ideološkim identitetima.

Osim toga, potrebno je ukazati i na upore-divost književnoistorijskih, pa i kulturološkihpozicija koju nam – iako indirektno – sugeriševeć i to što smo u Tutorima zapazili iskorak u se-miotičko. Nije slučajno Kristeva bila i ostalazaokupljena onim književnim senzibilitetom začije je produkte – u rasponu od Lautréamonta,preko Joycea, do Becketta – mogla da kaže kakofunkcionišu kao nečitljivi zato što su “unutar-jezički”, odnosno zato što nam namesto klasici-stičke zaokupljenosti prikazivanjem nude vla-stitu opsednutost jezikom. Takva književnostdoista iziskuje pomno bavljenje samim proce-som označavanja, tačnije usredsređenost naheterogenu, remetilačku dimenziju jezika, oli-čenu u semiotičkoj sili koju tradicionalna lin-gvistika nije ni pokušala da obuhvati. Pri tomnam nije neophodna prevelika teorijska imagi-nacija da bismo shvatili kako se Tutori svojomuliksovskom dimenzijom (i pretenzijom!) upi-suju u modernistički književni korpus, koji sepored ostalog prepoznaje i po istovremenom,dijalektičkom prisustvu strogog plana i izraziteneuravnoteženosti. Tako gledano, ovaj romansvakako jeste zakasnelo delo, koje doslednošćusvog pomalo hermetičnog koncepta pripadaonom modelu tekstualnosti i kulture koji je u

trenutku njegovog pojavljivanja – formacijskigledano – već prestao da postoji. Upravo zbogmodernističke ideologije Ćosićev odnos premaprošlosti nije natražnjačko-epski; upravo sezbog nje čak i tutorska porodična dijahronijatako upadljivo razlikuje od antimodernističkematice srpske književnosti;56 i upravo zbog njeza Tutore važi Joyceova krilatica Father's time, mot-her's species.

Ne čudi, stoga, što će jedan od Ćosićevihdocnijih romanesknih junaka živeti na Joyceo-voj tršćanskoj adresi, ali nije manje zanimljivoni kako se prema Joyceu i Uliksu pisac Musilovognotesa odnosi u svojim esejima. Evo prvog, naiz-gled samozatajnog primera:

Ono što je započeto satiričnom verzijomPetronijevom i Rabelaisovom, a značajnorazvijeno kod Flauberta, Joyce vaspostavljakao sistem markiranja, dokumentovanja imaskiranja ljudskog govornog i socijalnogklišea, čineći koliko na planu sintetisanjaknjiževnog izraza, toliko i za svrhu sveopštesemiotičke pasije kodiranja, obeležavanja,razjašnjavanja svuda prisutne znakovnosti,što će pokazati se aktuelno mnogo docnije,dakle danas. Joyce je pokušao da protumačiunutrašnje poruke jezika, ali ne samo sop-stvenog, hoću reći engleskog, no i jezika

190

Reč no. 73/19, 2005.

56 Ćosićeva se Laura od Petrije Dragoslava Mihailovića razlikuje taman toliko koliko se i stiho-vani delovi Tutora razlikuju od poezije – recimo – Bećkovićeve. Karakteristično je da se au-tor samo jednom sasvim otvoreno izjasnio o svom viđenju tradicije srpske književnosti in to-to: bilo je to u intervjuu objavljenom u Arkzinu br. 7 za 1998, gde su, izuzev Ristića, kaoključni srpski pisci pobrojani Lazarević, Stanković, Crnjanski, Vasić i Vinaver; od vršnjakapomenuti su B. Radović i Hristić, sve uz neizbežnog Konstantinovića; Danojlić se usput za-gubio, što se izgleda desilo i sa Vučićevićem, iako se potonji tokom devedesetih na samo se-bi svojstven način iznova “raspisao”.

kao opšte pojave ljudske komunikacije, po-kazujući na primeru mitskog govora svojihpredaka, dublinskih, irskih i keltskih, slo-ženu i delikatnu vezu misli i reči, odnosnorečenice, to jest pisma, dijalektiku ovog od-nosa i njegov semantički smisao. (Ćosić1991d: 307–308)

Sve nam se ovde čini “tutorskim” i posve u skla-du sa argumentacijom koju smo izneli: i govor,i kodiranje, i preci – čitav “semantički smisao”.

Primer drugi. U “apatridski” intoniranomi rečito naslovljenom eseju “Leopold Bloom ugetu nove utopije”, iz knjige Dobra vladavina,Joyceov roman u pomerenoj optici biva tretirankao svojevrsno ogledalo jugoslovenskog socijali-zma. Podanici utopijskog poretka porede se sastanovnicima “jednog romana, modernog, da-kle samo delimično razumljivog” (Ćosić 1995:112), a sve uz tvrdnju da “Ulysses brevijar je mu-canja, registar ljudskog govora, nikada razu-mljivog do kraja” (113). Osim što je za samu ese-jističku elaboraciju važno i to što se glavni junakteksta – Stanislav Vinaver – piscu ukazuje kao“slika i prilika Bloomova”, barem je podjedna-ko značajno i to što autor pribegava praksi pra-vljenja najrazličitijih intertekstualnih hibrida,čije postupke i sastojke u njihovom pravom sve-tlu može sagledati samo poznavalac Tutora. Takou Ćosićevom tekstu čitamo i uistinu začudno“smontirane” rečenice, u kojima se Uliks citira ukurzivu, ali tako da biva inkorporiran u sopstve-no, upadljivo autoreferencijalno izlaganje:

Ulica ostaje naše veliko sveučilište i poprištenaobrazbe, scena učeničkog šalabazanjakroz dokolištvo: bardan stari barde, Bloome,

Kamo si pošao? Bardan M’Coy. Zapravo nikamo. Ka-ko je? Dobro, a ti? Pa tako, živi se odvrati M’Coy.Gde smo, tu smo, tuda-svuda. Premda, ve-le, postoji Daleki Istok. (117)

No, nesumnjivo najznakovitije je treće Ćosiće-vo posezanje za najuticajnijim modern(is-tičk)im romanom, jer – osim što potvrđuje nje-govo uliksovsko nagnuće – sasvim ide narukunašem viđenju porodičnog metaromana kaomakrostrukture. U već pominjanom zaključ-nom tekstu iz esejističke zbirke Privatna praksa,autor će dve rečenice iz Ulyssesa citirati u origi-nalu:

Quitely he read, restraining himself, the first columnand, yielding, but resisting, began the second. Midway,his last resistence yielding, he allowed his bowels to esaythemselves quietly as he read, reading still patiently, thatslight constipation of yesterday quite gone. (Ćosić1998b: 124)

Ovaj navod, međutim, nije bio sasvim tačan. Izu-zev što se iza prvog “yielding” pojavljuje zarez ko-jeg u izvorniku nema, u njemu postoji i jednaveća – i, reklo bi se, znatno znakovitija – greška.U originalu, naime, ne stoji “esay” nego “ease”:Joyce opisuje proces “spokojnog pražnjenja”creva, preplitanja čitalačkog i mišićnog ritma,dok “esay” ostavlja utisak (autorove?) frojdistič-ke omaške u kojoj se pored ostalog zrcali Ćosi-ćeva usredsređenost na ono što je sâm voleo danaziva “esejizmom”. Scena Bloomovog klozet-skog čitanja novina (iz četvrtog poglavlja Uliksa)ovde je prisutna isključivo iz “autobiografskih”razloga, odnosno zato što pisca jedan vlastititekst na tu scenu naknadno podseća. Radi se,

191


naravno, o Ulozi, koja započinje pominjanjemplatnene kese za novinski papir koju je majkaocu sašila u “blumovske” svrhe, pri čemu je natemu očevih klozetskih “običaja” u Tutorima –kao što smo videli – ispevana čak i pesma. Iakopriznaje da u vreme pisanja “zahodske” scenejoš uvek nije “proučio slične događaje u poljskom nužni-ku grada Dublina, kod Joycea”, pisac tu epizodu sapočetka svoje “Biblije” post festum locira u ulik-sovski kontekst.57

Takva metaromaneskna povezanost – kojuautor na ovakvim mestima eksplicitno priziva –u samim je Tutorima potvrđena i lajtmotivskimprisustvom mnogih drugih elemenata porodič-ne istorije koje smo prethodno upoznali prate-ći “ulogu” predstavnika poslednjih triju poko-ljenja u “svetskoj revoluciji”. To se jedinstvo ina samom kraju romana u jednom od najvažni-jih svojih aspekata manifestuje u punoj snazi:najpre time što Danica pominje odlazak svogmuža “s onom kasiricom”, a onda i tako što niLaura, u poslednjem pododeljku, neće preću-tati protivporodično ponašanje svoga zeta. I Tu-tori se, dakle, završavaju evociranjem dezinte-gracije porodične grupe, s tim da vinovnicaraspada – kojoj ovde biva poverena “aktantski”shvaćena uloga daktilografkinje Štefice iz prve,odnosno gospođe Darosave iz druge verzije Ulo-ge – za ovu priliku dobija novo ime (“Neli bešeime te samosvesne riđokose lepotice koja sekretala njišući bokovima izazivajući trgovačkepomoćnike željne kakvog takvog provoda nasvršetku velikog rata” †Ćosić 1978: 590‡). U

pribegavanju takvim postupcima variranja većsmo prepoznali jednu od karakteristika meta-romaneskne makrostrukture: sada nam samopreostaje da konstatujemo kako, mada nipoštonije zamišljena kao statična, ta struktura nepo-bitno jedinstvo poseduje zbog toga što kod Ćo-sića porodični mit nedvosmisleno zadobija istuonu kohezivnu funkciju kakvu antički obavljakod Joycea. Iz te nam se perspektive onda i Beltempo ukazuje kao ništa manje džojsovski epiloguliksovskih Tutora: Laura prerasta u novu verzi-ju moderne Penelope, dok bi se nešto tvrđompsihoanalitičkom terminologijom moglo reći ida se radi o novoj identifikaciji opsesivnog sina,koji kreira lakanovsku “falusnu protezu” svojepretkinje.

Ukratko, u metaromanu prepoznajemo“gamu” porodičnih identifikacija – od narci-stičke, preko poistovećivanja sa ocem iz ličnepraistorije, do edipalne, pa i histerične – kojepredstavljaju fikcionalne razrade sopstvenihsporova sa telom i imenom oca, iliti Zakonomkoji je garant normativnog identiteta. Sami pakTutori nisu roman o ocu, pa ni o sinu, nego o“svetom” jeziku. Izložena porodična genealogi-ja predstavlja istorijat jezičkog znaka, koja za-počinje uspostavljanjem veze između oznake ioznačenog, a završava njenim kvarenjem i pre-kidom. Prvi deo metaromana pri tom se – ufikcionalnom vremenu – umeće između Teo-dora i Pisca, pa se i u Tutorima tako ocrtavajuobrisi istog onog detinjstva koje smo u piščevimprethodnim delima već upoznali. Pripovedač iz

192

Reč no. 73/19, 2005.

57 Igrom slučaja, u zagrebačkom je Leksikonu svjetske književnosti: djela (Školska knjiga, 2004) od-rednica Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji smeštena odmah iza odrednice Uliks. I mada je re-dosled jedinica posledica abecednog poretka, teško nam je da ovim povodom obuzdamopomisao na teodorovski način njihovog grupisanja po principima sličnosti i bliskosti.

“dečjeg” dela porodičnog ciklusa, baš kao i neiskazano Piščevo “ja” iz prvog odeljka petogdela Tutora, ostaje vezan za semiotički, to jest infantilno-ludički jezički modalitet; a drugideo metaromana, uz sve ostalo, jeste i sloterdajkovski shvaćen poduhvat “radikalne autobi-ografije”, u kojem se porodična genealogija pretače u genealogiju govora:

Uslijed očvršćavajuće sile jezika svjetska plazma počinje se ukrućivati. Beskonačna po-vršina bića biva podijeljena na parcele značenja, beskrajna vrpca pojava se razrezuje naoporbe, bezgraničnom se odmjeravaju rubovi i okviri, besformno uzima oblike, onotečno podastire se u čvrste puteve, ono nerazlikovano se kristalizira u deset tisuća razli-čitih stvari. Riječnici otvaraju svjetove, gramatike formiraju odnose između bića, dis-kursi upravljaju pojavama pozitivno zbiljskog. (Sloterdijk 1991: 51)

Kao mogući opis one romaneskne niti koja Pisca veže s njegovim tutorima, ove nas reči na-vode da se na samom kraju retorički zapitamo: neće li i u narednoj Ćosićevoj fazi tutorski iknjiževni “diskursi” presudno usmeravati njegovo, tada već pretežno esejističko, transpo-novanje životne i istorijske “zbilje”?

BIBLIOGRAFIJAADORNO, Theodor W. (1987) Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života,preveo s nemačkog Aleksa Buha, Sarajevo: Svjetlost.

ARIJES, Filip (1989) Vekovi detinjstva, prevela s francuskog Nevena No-vović, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

BAHTIN, Mihail (1980) “Problem govornih žanrova”, preveo s ru-skog Mitar Popović, Treći program 47, 233–270.

BART, Rolan (1979) Sad, Furije, Lojola, preveo s francuskog Ivan Čolo-vić, Beograd: Vuk Karadžić.

BELI, Andrej (1965) Kotik Letajev, prevela s ruskog Milica Nikolić, Be-ograd: Nolit.

BENČIĆ, Živa (1991) Barok i avangarda, Zagreb: Zavod za znanost oknjiževnosti Filozofskog fakulteta.

BODRIJAR, Žan (1991) Simbolička razmena i smrt, preveo s francuskogMiodrag Marković, Gornji Milanovac: Dečje novine.

BORGES, Jorge Luis (1985) Druga istraživanja, preveo sa španskog Mar-ko Grčić, u: Sabrana djela Jorgea Luisa Borgesa, knj. 2, Zagreb: Grafički za-vod Hrvatske.

193


BREBANOVIĆ, Predrag (2000) “Prase umotano u Danas”, R. E. Č58/4, 123–144.

CANETTI, Elias (1984) Masa i moć, prevela s nemačkog Jasenka Pla-ninc, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

ĆOSIĆ, Bora (1949) “Marksova slika”, Polet II, 5, 7–8.

(1961) “Živa igračka”, Danas I, 5, 15

(1963) Sodoma i Gomora, Novi Sad: Matica srpska.

(1965) Dečja poezija srpska, Novi Sad i Beograd: Matica srpska iSKZ.

(1966) Priče o zanatima, Beograd: Nolit.

(1969) Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Beograd: Nezavisnoautorsko izdanje.

(1970a) Mixed-media, Beograd: Nezavisno autorsko izdanje.

(1970b) “Prethodnik”, Rok II, 4a, 7.

(1972) Zašto smo se borili, Beograd: SKZ.

(1978) Tutori, Beograd: Nolit.

(1980a) Priče o zanatima, Beograd: Nolit.

(1980b) Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (nova verzija), Beograd:Nolit.

(1982) Bel tempo, Beograd: Nolit.

(1983) Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Krleže, Zagreb: Grafički zavodHrvatske.

(1984) Sodoma i Gomora (nova verzija), Beograd: Nolit.

(1989) Intervju na Ciriškom jezeru, Beograd: BIGZ.

(1991a) Pogled maloumnog, Sarajevo: Svjetlost.

(1991b) Zagrebačka analiza, Beograd: Nolit.

(1995) Dobra vladavina, Zagreb: Antibarbarus.

(1997) “Epilog za Povest o Miškinu: Razbijena šolja, Descarte-sova”, Reč 4, 39, 57–67.

(1998a) Barokno oko, Beograd: Radio B92.

(1998b) Privatna praksa, Beograd: Radio B92.

(1998c) “Kratka pripovest o plivačkoj veštini, u vreme ratno”,Reč 5, 47–48, 16–17.

(1998d) “Putovođa”, Reč 5, 47–48, 10–15.

194

Reč no. 73/19, 2005.

DANOJLIĆ, Milovan (1984) Brisani prostor, Beograd: SKZ.

DELEZ, Žil i Feliks Gatari (1990) Anti-Edip: Kapitalizam i šizofrenija, pre-vela s francuskog Ana Moralić, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarni-ca Zorana Stojanovića.

DEVEREUX, Georges (1992) Ogledi iz opće etnopsihijatrije, preveo s fran-cuskog Rade Vučinić, Zagreb: Naprijed.

DUDA, Dean (2004) “Kinderaj”, Feral Tribune XXI, 977, 41–42.

ECO, Umberto (2004) U potrazi za savršenim jezikom, prevela s italijanskogIta Kovač, Zagreb: Hena com.

ETKIND, Aleksandar (1999) Eros nemogućeg, prevela s ruskog MirjanaGrbić, Beograd: Zepter Book World.

FAIRBAIRN, W. Ronald D. (1982) Psihoanalitičke studije ličnosti, prevela sengleskog Višnja Švab, Zagreb: Naprijed.

FLAKER, Aleksandar (1976) Proza u trapericama, Zagreb: SN Liber.

FUKO Mišel (1971) Riječi i stvari, preveo s francuskog Nikola Kovač, Be-ograd: Nolit.

GENETTE, Gérard (1982) Palimpsestes: La littérature au second degré, Paris:Seuil.

(1985) Mimologije: Put u Kratiliju, prevela s francuskog Nada Vajs,Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.

HADDAD, Gérard (2000) Biblioklasti: Mesija i autodafe, prevela s francu-skog Vladimira Mirković Blažević, Zagreb: Antibarbarus.

HUIZINGA, Johan (1970) Homo ludens, preveo s nemačkog Ante Sta-mać, Zagreb: Matica hrvatska.

IVANČIĆ, Viktor (2001) Bilježnica Robija K, Split: Feral Tribune.

KAŠANIN, Milan (1978) Pogledi i misli, Novi Sad: Matica srpska.

KLAJN, Hugo (1939) Vaspitanje, Beograd: Geca Kon.

KONSTANTINOVIĆ, Radomir (1983) Biće i jezik, knj. 8, Beograd iNovi Sad: Prosveta, Rad i Matica srpska.

KORDIĆ, Radoman (1988) Tumačenje književnog dela, Gornji Milanovac:Dečje novine.

KRISTEVA, Julia (1974) La révolution du langage poétique, Paris: Éditionsdu Seuil.

(1997) Crno sunce: Depresija i melanholija, preveo s francuskog Mla-den Šukalo, Novi Sad: Svetovi.

195


LAKAN, Žak (1983) Spisi, preveli s francuskog Radoman Kordić, Da-nica Mijović i Filip Filipović, Beograd: Prosveta.

MAN, Tomas (1980) Eseji, knj. 1, preveli s nemačkog Tomislav Bekić,Boško Petrović i Petar Vujičić, u: Odabrana dela Tomasa Mana, Novi Sad:Matica srpska.

McCALLUM, Robyn (1999) Ideologies of Identity in Adolescent Fiction: The Di-alogic Construction of Subjectivity, New York & London: Garland PublishingInc.

NABOKOV, Vladimir (1983) Nikolaj Gogolj, preveo s engleskog ZlatkoCrnković, Zagreb: Znanje.

PETI, Mirko (1995) Jezikom o jezik, Zagreb: Antibarbarus.

POSTMAN, Neil (1994) The Disappereance Of Childhood, New York: Vin-tage Books.

PROP, Vladimir (1984) Problemi komike i smeha, preveo s ruskog BogdanKosanović, Novi Sad: Dnevnik i Književna zajednica.

SLOTERDAJK, Peter (1991) Tetovirani život, preveo s nemačkog MilanSoklić, Gornji Milanovac: Dečje novine.

(2001) U istom čamcu, prevela s nemačkog Aleksandra Kostić,Beograd: Beogradski krug.

SLOTERDIJK, Peter (1992) Kritika ciničkoga uma, preveo s nemačkogBoris Hudoletnjak, Zagreb: Globus.

SVIFT, Džonatan (1965) Guliverova putovanja, preveo s engleskog SretenMarić, Beograd: Prosveta.

VIDAN, Ivo (1975) Tekstovi u kontekstu, Zagreb: SN Liber.

(1995) Engleski intertekst hrvatske književnosti, Zagreb: SN Liber.

VUČO, Aleksandar (1932) Nemenikuće. Ćirilo i Metodije, Beograd: Nadre-alistička izdanja.

ŽIRAR, Rene (1990) Nasilje i sveto, prevela s francuskog Svetlana Stoja-nović, Novi Sad: Književna zajednica.

ŽIŽEK, Slavoj (2001) Manje ljubavi – više mržnje!, preveo s engleskog Ran-ko Mastilović, Beograd: Beogradski krug.

196

Reč no. 73/19, 2005.

porodi^ni metaroman - fabrikaknjiga.co.rs · 1 poznato je da srednjovekovna civilizacija nije...

Documents