pogled u bosnu / matija mažuranić

Matija Maurani

Pogled u Bosnu

2

Matija Maurani: Pogled u Bosnu

Pogled u

B O S N U ,

ili

KRATAK PUT U ONU KRAJINU,

uinjen 1839-40.

po

Jednom Domorodcu.

3


Sadraj PREDGOVOR ____________________________________ 4

DIO I. PUT U BOSNU I NATRAG ___________________ 5

DIO II. RAZLINE OPAZKE O BOSNI. _____________ 28

Nkoliko turskih barbarismah. _____________________ 42

Rjenik _________________________________________ 46

4


PREDGOVOR B o s n a , blinja ova turska krajina, s priklopljenom sebi Hercegovinom i turskom Hr-vatskom, obkoljena je sa svih stranah austrianskim krainami, t. j. Hrvatskom, Slavoniom, i Dalmaciom. Turska granica od prilike uzimaju na najkratjoj linii nije dalje od Zagreba nego Blovar, a malo dalje neg Varadin, t. j. okolo 11. miljah, a potarskom cestom prko Petrinje do kostajnikog ratela neima vie od 12 miljah; a Karlovanom je blie turska granica neg Zagreb. Ali ne samo, da su nam Turci prvi susdi, nego je i iste male-ne ove kraljevine nae Hrvatske jo malo ne tretji dio (vas prostor izmed Une i Vrbasa) pod Turinom, pak sa svim tim malo je naih ikoliko izobraenih domorodacah, koji nebi vie o Americi, Kini, Indii i. t. d., kojeta znali pripovdati, nego o Bosni. Uzrok to-mu nije teko pogoditi. Nai stari pretrpie mnogo truda i mnogo prolie krvi hrvui se s Turci, kroz vie od 200 godinah. Ali od kako je (hvala providnosti i nastojanju prebla-goga vladanja), prie 80 ili 90 ltah vojnika granica uz Tursku ustrojena, i na medji jaka straa postavljena, od onda jedva poinusmo malo od tolika truda, i videi se sgurnih s ove strane, okrenusmo joj ledja, da vidimo, to se u izobraenom zapadu radi. Od ono doba, ini se, da se jo nismo natrag okrenuli, ve svedjer na zapad gledajui, nauismo se poznati i Nmce i Taliane, i Franceze i Engleze bolje neg nas samih, a o svem ostalom svtu znasmo toliko, koliko se mogasmo nauiti od blinjih naih zapadnih susdah, koji naravno ni sami skoro nita o Bosni neznadu. Ali ima li to uvk tako trajati? D li nije vrme jurve, da se ve jedan put obazrmo, i najpriim putem sami vidimo, u kakvom se bitju ovaj dio nae Ilirie nalazi? Ove i spodobne misli pobudie u meni elju, da kad sam ve kao rukodlski momak (kalfa) veu stranu austrianskoga carstva, a osobito sve austrianskoilirske krajine obiao, i o Bosni togod izvstniega razaberem. Ali od kuda? Knjigah neima, a putnika takova, koi bi samo za zemlju, jezik i obiaje poznati tamo iao, takodjer nijednoga jo do onda vidio nisam. Odluim dakle, ve togod bude, sam gla-vom ii u bosansku pokrajinu. Poznanja i izkustva, koja sam tamo pribavio, naklonomu itaocu, koliko mi nevto moje pero doputae, ovd vrno predlaem. Istina, da se odavd nee nitko nauit onu zemlju izvrstno poznati, nu mislim nita ne manje; da e mojim domorodcem, koji ovakova izvstja o razlinih svega svta dravah s veseljem itaju, veoma drago biti, ako i o ovoj naoj blinjoj krajini (u kojoj samo bratja, pravi Iliri stanuju) kod kue sdei, bez truda, muke i pogibelji barem onoliko saznadu, koliko sam se ja tamo s oevidnom pogibelju ivota nauio. Moja nakana biae i due vrmena tamo ostati, i svu zemlju ter u svako doba lta vidti, ali izgubljeno zdravlje prisili me, da se to skorie natrag povratim.

Spisatelj.

5


DIO I.

PUT U BOSNU I NATRAG

6


Dne 31. Listopada dodjoh u Karlovac. Tamo sam gledao, da idjem na ladji do Jasenovca, ali onda su ladje tekar dolazile uz Kupu gor, i zato odluih pke ii do Siska. Bavio sam se u Karlovcu tri dana; ljudi me nauie, kako u drugim putem za dv tri tacie preie doi u Sisak, nego velikom cestom, i trba mi, rekoe, kad u selo Toran dodjem, zakrenut na lvo, pak od sela do sela putem do Petrinje. Podjem iz Karlovca na 3. Studenog, kod Torna zakrenem nalvo, dodjem u jedno selo, i pitam, kud je prki put u Sisak? Tu mi svi kazae, da neznaju, to je to Sisak, ni na koju stranu svta lei. Nego kad sam ve poao tuda, nek tamo tim putem podjem u drugo selo, moe biti, da e mi ond tkogod kazati, kuda je put u taj Sisak. Okrenem ja tim nji-hovim putem, i dolazei esto na svakojaka razkrija, neimam koga da pitam, nego kud poznam da vie ljudih prolazi, onud i ja idjem, mislei, da to mora biti glavna ica. Tim mojim putem dodjem ja posrd ume, i kolnici se razidju na sve strane, a glavne ice nestade. Ja jo danas nisam nita okusio, osim to sam jutros pio rakie u Karlovcu; a so-bom nisam ponio ni jedne emljike. Sunce se na nebu nevidi vas dan, a rekao bi, kao da je poelo mraiti. Pourim se s jednim kolnikom, koi mi se vidi najupravniji, i dodjem mu na kraj, al eto se ve sa svim smrkne. Mislim, kuda u sad po noi bez puta? drvah ima dosta, ali na moju nesru nepuim lule, pak neimam ni kresiva sa sobom, da bi gdgod, nainivi oganj, prenoiti mog. Mislim u sebi, da trba svu no hoditi, bilo ma-kar na koju mu stranu; jedno moe biti da nagazim gdgod na selo, a drugo da neoze-bem ovu dugaku zimsku no na jednom mstu sdei bez vatre. Tako bludei dodjem na jedan bruljak; odtud upazim na daleko vatru, koja mi se na jedan put sakrije. Sta-nem pak gledam, i vidim, gd mi se tri etiri puta pokae oganj, i odmah ga opet nesta-ne. Ja pomislim, da to mora bit kua, kojoj vrata prema meni gledaju, a eljad jo nisu pospala, nego vratar na dvor i s dvora: i tako se meni oganj kae i skriva. Uputim se uprav na ono msto, preko svakojakih grabah i preko jamah; jedva nadjoh nkakvi put i dobro pazei porad tminah, da ga neizgubim, dodjoh pred jednu kuu. eljad nebhu jo zaspala, otvore mi vrata, i veselo me primu na konak. U toj kui ivu dva oenjena brata, oba jo mlada i bez dce, Ono malo, to imadu u kui, sve se vidi isto i lpo po-stavljeno u red, i njih sve etvero, obueni su lpo isto. Mene podvorie s jednakom seo-skom ali istom veerom, a za veerom donesoe vina dosta. Pekli smo kukuruz1 i krumpir, tukli smo orahe, a grlo smo moili vinom: razgovarasmo se dugo, posl naini-e snahe meni postelju od slame, metnue dv plahte i jednu ponjavu, a pod glavu jas-tuk. U jutro kad ustanemo, pokazae mi put, i ja podjoh dalje, ali zaman, kad su puti sve izkriani, neznam kuda u: hajda opet po starom, drei se vee ice, i tako pogodim opet u umu kao i juer. Poradi velike kie, koja se je prvih danah slla, be po svuda blato, po svuda bara. Dodjem do jednoga staroga debeloga hrasta, pod kojim su valjada pastiri vatru gorli, ter je u njem vatra izdubla kao jedan pristriak, gd bi se ovk mo-gao sauvati od kie; a okolo ognjita bile su dv klade, gd su pastiri sidli. Meni ve be dosadilo po blatnoj umi toliko gaziti; sdnem tu jedan as, da se malo odmorim; torbu skinem s ledjah, pak stanem duboko zarzivati u pamet, kako se drugi put prkim putem odpravljati trba. Kad sam se ve odmorio, i rova u glavi zabiljeio, uzmem tor-bu, pak idjem naprd. Sunce se na nebu nevidi radi kiovita oblaka, zato sad neznam,

1 Oni kad beru kukuruz, onda ga ostave ili u kakvoj jami, ili u podrumu, da imaju kroz clu jesen za pei.

7


idjem li na istok ili na zapad sve jedno, kao da je no, samo da se nebojim, da gdgod ulomim vrat. Ngdi idjem kolnikom, a ngdi stazom, kako me gd put nanese. Iao sam dobre etiri ure, pak dodjem lpo pod oni hrast, pod kojim sam danas poivao. Nevru-jui ni sam sebi, gledam okolo, ali sva je prilika, kao to bi i danas a na onome mstu, gd sam sdio, poznam stope od mojih izmah. Na ovom istom mstu trba sada rova jo dublje zabiljeiti, kako se od sada na prki put putati trba. Mislim u sebi: ovako mogu nedlju danah okolo jedne iste ume obilaziti, pak nikad u selo nedoi. Ali videi, da je blizu no, pourim se na drugu stranu, koliko sam bolje mogao, poznam, da moj put sve bolji i irji postaje, al u to se ve i smrkne. Do sada sam se uklanjao, kud je manje blato, ali sada trba gaziti srdinom, pa makar blato do vrata. Po noi dodjem do jedne kue, u kojoj ima eljadi vie, ali su siromanija, neg ona na jueranjem konaku: nego me svakako primie veselo i podvorie to su bolje mogli. Kazae mi, da se od sada vie izgubiti neu, nego da u lpim putem od sela do sela, sutra na ruak u Glinu: a inae, ako prkim putem podjem, da neu jo za dv nedlje stignuti u Sisak. U jutro podranim dobro, dodjem u Glinu na ruak, iz Gline u Marinbrod na konak, a odande s jednim ko-iaem u Sisak na 6. Studenoga 1839. U Sisku sam bio dva dana, odande na 9. Studenoga pustim se na Zemunskoj bureli2 dol do Jasenovca. Ond se razmislim, pa idjem pke gor uz Unu u Kostajnicu, da ond, ako me puste preko, podjem u Bosnu. Ja kod kue, da svatko nezna, kamo ja id-jem, nisam smio uzeti pasoa za strano carstvo: a kod generalkomande nemoe se dobiti paso, nego za kratko vrme, pa za kratko vrme ja ga nisam hotio ni iskati. Mislim, ako me u Kostajnici nepuste preko mosta, a ja u se kradom prebaciti preko Une. Doavi u Kostajnicu, idjem na komandu od korduna, ali zaludu; kazae, da bez velikoga pasoa, nemogu me pustiti preko. Sada ja potajno razpitam ljude, kako bi se moglo kradom pre-i: a oni me naputie, da najbolje dol kod Dubice, gd se i kontrobant iz Turske prenosi. Vratim se dakle natrag na Dubicu, i doavi na msto od prenosa, ugledam jednoga mlada gospodina lpo obuena, a preko jednoga ramena nosi konu torbu, i sve nto na tursku stranu gleda. Kad upazi mene, onda se uini kao nevt, pak mahom pone stu-pati prema meni. Kad smo se sastali, tu se pozdravimo, i upitamo jedan drugoga, odkle tko idje. Ja budui iz daleka poznao njegovu namru, prvi sam se odkrio, da ako bude mogue, rad bi ii u Tursku. On kae, da to i on namrava, da eli preko Bosne u Srbiu, da tamo postane pop, budui da se dananji dan teko ive; a on da je mlogo uen, ter da znade jako lpo pojati u crkvi, i da bi on u Srbii do malo vrmana mogao postati vladika. Upitam ga ja, odkuda je rodom, i od esa ive sada? a on mi kae, da je rodom iz Broda u Slavonii; a druga da je on uitelj, koi sve tako po svtu idje, pak s kojim god ima priliku, da ga to god naui, i tako da ive. Ja pomislim u sebi: Misli da si sad nao budalu, koga moe varati; to ti nebore hodi komu drugomu brusiti. Ali poradi drutva preko Turske, i da mi njim bude lpe, nisam ni sam u sebi smio o njem zlo misliti. Dakle mi se dva dogovorimo, kako emo preko, i to emo Turkom govoriti, kad k njima dodjemo. Tako podjemo k vodi jedno 50 seanjah od ceste, pak sdnemo pod vrbu. Sad moj uitelj za-vida na prste po hajduki i mahne rukom, a Turci3 skoe u un, pak dotraju preko vode. Doavi k nama, pitaju nas, to hoemo? Mi kaemo, da bismo radi ii u Tursku, da radimo zanat; jerbo u Nmakoj ima majstorah odvie, pak se nikako nemoe ivti. Oni kazae, da bi nas jeftino prebacili, ali da neznaju, to e kazati spahija. Mi emo re-kosmo sa spahijom lahko, samo vi nas prebacite. Kae Turin: Valaha, ja u vas pre- 2 Burela je ladja manje vrsti. 3 Bio je jedan Turin, i jedan Kritjanin. Nai ljudi svakoga iz Turske zemlje zovu Turina, kao to i Turci nmakoga podanika svakoga zovu vabom.

8


baciti, a meni podaj svaki cvanciku, pak hodi ako e k Zadru kamenomu. Na to mi skoimo u un, a oni otisnue. Na tom mstu je voda jako iroka a plitka; zato i netrba vesalah, nego se onako tojagami odrivaju. Na srdi je voda najplitja, i totu smo nasli. Dokle su Turci porivali un malo uz vodu, gd je bilo dublje, u to dodjoe i nkakvi o-bani na nmakoj strani, pak vide u turskom unu dva ovka nmaki obuena, stado-e vikati iza svega glasa: Utekoe dva ovka! Utekoe dva ovka! Turci se poure bre un porivati, i doav prko vode, uvedu nas u svoju kolbu: a obani onda s one strane jedva zamue. Turin poalje svog vlaha,4 da idje dozvati spahiju: a nas dvojica se sada tekar prestraimo. I prem da smo se hotli uzdrati, da se nevidi: ali, zaman, kad smo obojica poeli drktati kao prut. Rekosmo jedan drugomu nmaki, kako emo sad doekati spahiju: tko zna, kakov e to biti nemilostiv ovk; jo nas moe obojicu odpra-tit vezane u Kostajnicu, pak nas predati vabam. U to dodje jo jedan Turin, velik, bos, na njem poderane dimije,5 a zimsko doba, i od kratke anterie malo obiljega, i jedan za-mazan jelek i urak, od koga sve izderani gajtani vise; na glavi mu alma, a malo nie osasta brada, i u ruci od probuene orahove mladice ibuk. Tu on sde uz brvno na pe-te6, pa as namtaju rukama almu, a as gladei osastu bradu i brkove, stane se s nama razgovarati. Mi ekajui spahiju nismo imali volje s koje kim razgovarati se, i reko-smo Turinu, da mi ekamo spahiju. A on kae, da je on spahia, i da je poradi toga sad i doao ovamo. Nas dvojica sad istom pogledimo jedan u drugoga pak se spahii izpria-mo, da nam oprosti, to mu nismo nikakve asti dali, budu da nismo znali, tko je on. On kae, da to neima nita, da se kod njih i nedaje ast nikomu, kako biva po Nmakoj: nego samo da mi njemu kaemo, poto smo doli, i to hoemo? Mi kaemo, da smo za-natnici, a u Nmakoj da se ve ivti nemoe, jerbo majstorah mnogo ima, zato elimo ii u slavnu Tursku, pak tamo svoj zanat raditi. On kae, da bi nas pustio, da samo nisu obani vidli s one strane: a vabe su kae zli ljudi, pak e pisati gjeneralu, a gjeneral e na kadiu u Dubicu, pak e kadia mene pitati: nego meni je lahko njemu kazati, da su ljudi doli kupovati sol, pak su se po noi opet vratili natrag: ali ja tu brigu zabadava nemogu uzeti na se, nego da vi meni togod platite. Mi odgovorismo, da smo mi ljudi siromasi, koji neimamo nita; da bismo imali novacah, mi bi kod kue ostali, a nebi pro-bijali toliki svt. Valaha, ja to znadem kae da nikoga vrua pogaa netra od kue, ali barem mi ostavite svaki svoje sahate od epa, i te adorove.7 Meni to ba i netrba produlji dalje nego bi jedno poklonio ajanu, a drugo kadii; a posl moete ii po svoj Turskoj kuda vam drago. Mi pogledamo jedan u drugoga, pitamo opet spahiu, moe li on nama dati teskeru, da nas jo gd tko nebi zaustavio. Valaha, ja bi vam i to dao, da znadem uiti knjigu: ali i netrba vam nigd, dina mi moga; i ja sam pred deset godinah i u Sarajevo, pak, tako mi amana,8 nisu me nigd ni pitali za teskeru. To se je nama vidilo preskupo platiti: a svakako bez teskere nismo sigurni. Zamolimo dakle, da nas prebace natrag, pak ako nam se bude vidlo, da emo opet drugi put doi. Peke, peke kae spahija moete i po noi doi: hajde momci, bacite ih natrag. Skoe ona dva, koji su nas dovezli, i kojim sam ja prie dv cvancike dao, budui moj gospodin uitelj 4 Vlah, tako zovu Turci Ilire grkoga i rimskoga izpovdanja. 5 Dimie se samo u lto nose, i jesu od platna bloga ili arenoga. Dimie nose i ene. 6 Turci nemogu nikako stojati na noguh, ositm kad idju, nego odmah u krinoge sdu. Ako je blatno ili prljavo, onda samo na pete unu, i tako mogu razgovarat se i uati po vas dan. 7 Nije znao, kako se ambrela zove, nego kae adorove; u Bosni sam uo kazati ambrela. 8 Aman, ja neznam to ova r u turskom jeziku znai, nu Bonjaci ju upotrbljavaju za imenova-nje mnogih stvarih, kao: 1. vra; 2. kupelj; 3. kad ga kuju, vie aman; 4. amanet, zavrak; 5. kad pva, onda za svakim redcem kae: aman, aman. Din, ili dina mi! znai: zakona mi!

9


kazao, da ja i za njega platim, jerbo da on neima u sitnu, a da emo se mi potlam lahko namiriti. Vratimo se dakle na nmaku stranu, da nas nije nitko spazio, i dodjemo putem na prvu otariu o drugoj uri po podne na 14. Studenoga. Tu smo nas dvojica zajedno ruali: nu kad je trbalo platiti raun, ali moj uitelj ni krajca-ra u epu neima. Na to se ja razsrdim: zato mi je jutros kazao, da neima u sitnu, a danas ni u sitnu ni u krupnu neima, pa ga prisilim, da mi svoj paso pokae, da vidim, to je i otkud je. Ali on iz ndarah izvadi vanderbruh krznarski, pa kae, da je on zajedno uitelj i uria. Ja pomislim u sebi, da bi ga vrdno bilo sada opsovati, ali, ako je bezobrazan, to e mu to pomoi; ako je pak ikoliko poten a siromah, dosta e mu i ovo biti, gd su mu se lai odkrile. Zato platim otaru raun vs, i uvrim se, da je ovo zaista pravi uitelj, jerbo je i mene nauio, kako se trba s nepoznatimi ljudi sastajati, pak podjem kroz Du-bicu u Jasenovac na konak. Ond budui da se nisam mogao namrat na ladje, podjem kopnom prko Slavonie, ngdi voze a ngdi pke, i dodjem u Zemun na 20. Studeno-ga. Od Zemuna mi se daleko uini Biograd, preko onoga razkrija vodenoga, kao preko si-njega mra. Odpravim se na jednoj daari (ladja jelova) u Panevo, misle, da je tamo lpa prilika za prebroditi Dunaj. Na Bori je doista Dunaj uzak, ali kod Paneva opet strahovito irok. Srom nisu trgovci u Panevu imali ita; dakle se moja daara vrati uz Dunaj, za poi u Bekerek, pak ponese i mene do Zemuna. U Zemunu ja pitam jednoga ribara, bi li on mogao mene prebaciti pod Biograd? On upita, koliko nas ima? Ja sm rekoh. Ha, to nije za jednoga samoga, ve kad bi bogat bio, budui da bez 50 fr. sr. nee nitko rizikati sa svojom koom na ledjih. Ja se s ribarom razstanem, a dodje k meni jedan majstor, pak mi kae: Priatelju, vi namravate poi u Biograd. A ja rekoh: tko vam je to kazo? Nemojte preda mnom tajiti kae, jerbo ja neu da vas napastujem; nego sam uo, gd vi s ribarom od otoga govo-rite: ali ribar to nemoe uiniti bez velike platje, zato su bili ve mnogi katigovani radi toga, nego ja u vam kazati, kako ete: ja sam onomadne kupio jedan un, a meni ga netrba, podajte vi meni koliko sam ja za njega dao, pak u vam dati veslo u ruke, a vi ako znate voziti, moete sami ii pod Biograd. Za tim mi pokae un, i gd mu je kua, pak ako imam elju, da moem k njemu doi, da se razgovaramo. Ja sam najprije iao na ruak, posl sam doao k njemu: on mi kae, da un nekota nego 2 fr. sr., ali da ja done-sem svoje stvari k njemu, pak da moem kod njega i spavati, ter da e me on sutra pro-buditi, i dati veslo u ruke, pak neka idjem u ime boje. Tako je i bilo: on me probudi u jutro o etvrtoj uri, pak mi dade veslo i jednu zemljanu zdlicu (iniu). Nu prie svega me uputi, da neidjem velikim Dunajem; jerbo da doli pod Biograd austrianska ajka zasidra-na po svu no eka, hoe li tko prelaziti tamo ili amo. Isto tako, da neidjem s one strane od Banata, da me nebi straa upazila iz ardaka: nego lpo iz medju onih otoiah (adi-cah), pak iz pod Biograda na Dorulu na psak. Kad me be ve u tom ubavstio, ja mu lpo zahvalim, pak uzami svoje stvari, podjem k vodi. Otisnuv un u vodu, metnem torbu, pak sdnem i ja u njega i pomem voziti. un ovi valjada je vie vrmena bio na suho nategnut, i zato je odmah poeo putati vodu. Ja jedan as vozim, a as bacam vodu na polje, kad na jedanput pane magla, da se nevidjae nita nego voda, po kojoj se vo-zim: na to pome puhati i nkakav opaki vtar, a na vodi pomu se valjati talasi, kao da bi na moru. Moja plav i bez toga slaba, koliko neputa vodu poda dno, toliko ju vema talas od ozgor nalva. Pustim ja veslo, pak uzmem zdlicu u ob ruke, te stanem bacati vodu iz una; ali na moju ljutu alost vie jedan talas donese vode u nutra, nego ja na deset putah mogu izbaciti napolje. Ja pomem sumnjati u sebi, da u sega jutra teko spasiti glavu: da je ltnje doba miljah u sebi nebi se boj, jerbo znam dobro plavati; ali ako sada utonem, morat u od same zime izeznuti; a kad poginem, pak me voda

10


gdgod baci na suho, i ljudi me nadju, nee nikada znati, tko sam ni odkud sam. Zato bre izvadim paso iz torbe, pak metnem u ep mislei kad me ljudi nadju, neka pa-so osue, ter neka vide. U isto vrme izvadim i novce iz torbe, metnem kesu u njedra, pak se dobro zakopim, da gd god u vodi neizpane; neka se i to kod mene nadje. Meni se je bila okrenula svst; niti sam znao na koju mi stranu ostade Zemun, ni kuda se idje u Biograd. Ako pustim ruku u vodu, da vidim kamo tee, to mi brani talas; a vtar pue sa svih stranah kao bura. Biae onda srom turski ramazan, pak hode u jutro poranie da zapale kandila po munarah, a vtar je poeo malo manje valjati talase. Dakle sam ja, kad bi izbacio vodu iz una, mogao i voziti po jedan as na onu stranu, gd se Biograd blista. I srno se provukoh izmedju onih otoiah (akoprem jih ja ono jutro nisam ni vidio), i dodjem u Dorulu pod Biograd na 25. Studenoga, a u to i dan osvane. Sada sm nategnem moj un na suho, pak idjem Gazda-Kosti ribaru i mesaru. Kod njega sam sdio do osme ure, i on me je sm odveo u primiriteljni sud. U sudu me primie rado, a osobito ondanji naalnik primiriteljnoga suda: on je to kazao i drugoj gospodi, i svim je bilo drago, to sam tako srno izio. Ja zamolim, da mi podpiu paso za u Sme-derevo, a oni to odmah uine, i ja prodjem prko Grodske i dodjem u Smederevo na 28. Studenoga. Od svih srbskih varoah, koje sam jo iza toga vidio, meni se je Smederevo najmanje do-palo. Varo je poloen u niini kod Dunaja, i rekao bi kao da je u nkakvoj jami. Onda je bilo blato u njem do glnja, a uza zid nije slobodno hoditi, bojei se da nerazbije glavu o ronik od kue (o strihu). Iao sam malo da vidim grad; on je neto na povijem mstu: ogradjen je jakim visokim zidom, u kojem su nkakve kulice na etiri ugla na jedno 15 seanjah jedna od druge uzidane, a malo su vie od drugoga zida. Iz vana, oko velikoga zida, napravljena je jedna mala zabrana (anac) poradi topovah, nego pozna se, da je mnogo mladja, i tako reku dinski sagradjena prema velikomu zidu. Tamo ima nko-liko turskih topovah: pod njimi su bili hrastovi podi i nkakvi koturi, kao rvanj, ali je ve sve sagnjilo i spropastilo se, i nkoji su ve topovi pali na zemlju. Io sam kroz vrata u grad do turske kafane; ond sdi straa, i nesm se dalje. Tu sam sio na divanhanu,9 popio sam jednu kafu, pak gledam tamo dalje u grad; ali nevidi se nita, nego nkoliko turskih kolibah od pletera, pak balegom zalpljenih: ali barem su gorje nego to nai pas-tiri u umi naine; gd u ltu uvaju stoku. Ja zapitam Turke, zato nije slobodno ii po gradu? To nije samo tebi zabranjeno odgovorie nego svakomu, i Turinu, koigod ne-ima nikakova posla u nutri: a jedan mi priapta, da je to poradi enah. Ja onda otidjem na svoju mehanu, i uzput podpiem paso u primiriteljnom sudu, za u Kragujevac. Na onu mehanu, gd sam ja bio, dodjoe u veer Smederevci, Srblji i Turci, da piju nki vino, a nki kafu,10 i upitae me, odakle sam? A kad jim kaem, odakle sam, onda jedan stari Turin pogladiv bradu, ovako uze pripovdati: Prie nego to je jo prieo Kara-Djordjev rat, bila se je jedan put nto raja uzbunila; pak Turci okrivie kadiu naega Smederev-skoga, i hotiahu da ga pogube. A on siromah kako je to sazn, pobe preku umadije i Bosne, pak upravo u Triest (t. j. Trst), da odande s trgovci na galii11 idje u Stambol, da se tamo opravda. Doav u Triest, ostavi svoj prtljag na jednoj mehani, pak idje po varou, da gleda one udnovate bine (zgrade) kaurske. Kud god pogleda okom, svuda vidi po

9 Divanhana je jedna vrsta ardaka, koja se u boljih kuah i svih kafanah i mehanah nalazi; gd u lto Turci sde, ibue, i razgovaraju se. 10 Kafana i mehana je gotovo sve jedno, s tom razlikom, da kafana neima dvorita za stranjske lju-de: a u mehani je svakoj po jedna soba, koja se zove Kafana. 11 Galie: oni razumiju morske ladje, brodove.

11


sokacih i mejdanih (piacah) lpe, iste kldrme od mramora,12 a bine svakojakom lpo-tom izvana izarane, pak visoke do oblaka; a dol kod zemlje prekrasni duani od svako-jakih espapah i sviuh zanatah. Dakle efendum benum (gospodine moj) dojde on u jedan sokak, pak srtne dv prekrasne dvojke, visoke a tanke kao dva bora. Kad su dole do njega, onda ga na jedan put uhvate za bradu i brkove, pak hoe na silu da mu odgule. On se siromah brani, ali one su dv, pak jim se nikako nemoe oteti. Srom dodje jedan Kaurin, koi je po trgovini dosta putah u Stambol hodio, pak znao je i turski govoriti, i on ga je tu obranio, pak mu je kazao turski, da se njihove dvojke najvie srde na to, kad vide bradu i brkove; nego ako eli biti miran, neka idje k berberinu, da mu to skine dol; jer ako nee, da e mu njihove dvojke sve nokti poupati. On siromah pobgne na svoju mehanu, pak ve nije smio ni na sokak izii, nego gazda mu je bio dobar, pak je io svaki dan na pristanite, da vidi, oprema li se koja galia u Stambol; i on mu je nao galiu, pak ga je spratio prko varoa da ga devojke nebi razupale taman na galiu. Kad je doo u Stambol, ond se je kod velikoga vezira opravdo, i doo je opet na kadiluk ovd u Sme-derevo, pak nam je pripovd, to mu se je na putu dogodilo. Dok je to starac pripovdao, oni mladji Turci pue samo svoje ibuke13 i pomnjivo paze na svaku njegovu r. Kad je starac dovrio, onda stadoe mene Turci svi prko gledati, mislei kako sam ja sada kod njih miran, a njihov kadia u mojoj zemlji toliko zla pretr-pio14 U jutro na 29. Studenoga otidjem u Palanku i ond prenoim. U jutro podranim, a bilo je malo hladno; ja izvadim rukavice kone iz epa, pak metnem na ruke i mislim, i njimi e bit togod bolje. Dodjem u polje, pak pogrim put. Tamo daleko srtim jednoga gazdu jau na konju, i upitam ga, je li ovo put u Kragujevac? H kae nije, daleko si ve zaao s puta; nego vrati se natrag, ja u ti kazati, kuda se idje. To rekav, prestrai se i uuti mramorkome. Ja ga togod pitam, on neodgovara ni crno ni blo. Ja vidim, da njemu nto fali, i da ga kakogod razbodrim, pomem mu togod pripovdati. On, kad smo ve dugo vrmena zajedno ili, spozna, da sam ja ovk, i da nisam nikakovo vrhu-naravsko bitje, uslobodi se, pak pita: Ma dragi sinko! kai mi, to to je to, oda ta su ti to ruke tako crne, a neima ni nokatah ni nita, nego ti je tako koa pogrpana? Haj! ja skinem rukavice, pak mu pokaem, da to nije moja koa, nego da su to rukavice15. A on se stane krstiti i lvom i desnom, pak kae: H, koliko sam i po trgovini i po vojsci, a jo te djavolie nisam vidio; medjer u svtu je marifet (murafet), a mi za nita neznamo; h, da ti nisi meni kazao, ja bi bio do smrti pripovdao, da je tu u polju jutro rano nka-kav bs bio doo preda me. U to dodjemo na razkrije, meni pokae put za Kragujevac, a on otidje u Palanku. Na 2. Prosinca u jutro osvanem u Kragujevcu. Ovi varo moe se prispodobiti kakvomu-god Slavonskomu selu; s tom razlikom, da u Kragujevcu u glavnoj ulici ima arija. Ond podpiem paso, pak otidjem sa Sarajevci zajedno preko aka, Poege i Uice na Mokru-Goru u kontumac Srbski na 5. Prosinca.

12 Mramor zovu Srblji i Bonjaci svaki tvrdi kamen. 13 ibuk je kami od lule, a i kad je kami i lula zajedno, zove se takodjer ibuk. To bi za veliku uvredu primili, da bi jih tko zapitao: Podaj mi lulu: nego podaj mi ibuk. 14 Jer Tuci i sad misle da je umadia (tako oni od zlobe zovu Srbiu) njihova, i da jih sada dragi alah samo za njihove grhe katiguje, pak posl da e oni opet biti gospodari, kao i prie. 15 Njihove su rukavice iroke, koliko moe sva aka ujedno, a ne svaki prst napose unutra.

12


Nego kad sam ve spomenuo aak, barem da i ono kaem, to sam o njem od Uikih Turakah uo pripovdati. Crkvu u aku je sazidao nkakav kaurski kralj.16 Ali ona je ve posl bila sedam putah damia, a sedam putah crkva. Odprie dok je bila damija, bio je jedan siromah Turin, koi je ivio na selu. Bilo mu je ve pedeset godinah, a nikako nije bio u damii, osim jedan put, dok je jo bio dte. Sad mu na jedan put u jedan ptak dodje u glavu, da idje u damiu. Osamari konja, pak uzjae na samar, ter idje u aak, da klanja podne. Dodje pred damiu ve najposldnji, a narod je ve sav unutri; privee konja, pak idje i on. Ali kad dodje na vrata, pogleda unutar i vidi, da svaka osoba ima na ledjih samar, a na hodi su dva. On kad to vidi, potri natrag, pak skine sa svog kljuseta samar, oprti na ledja, pak pritegne kolanom (podprugom) na prsih, pak idje u damiu da klanja. Kad dodje unutra, i ljudi na njemu upaze samar, pomu ga trati napolje. A on kae: Zato me trate napolje, kad i vi nosite svaki po jedan samar? Nemojte me trati, nemojte me tui, zar nevidite da su na hodi dva! Na to se uini veliki dumbu; ve nemisli nitko na klanjanje, nego veu njemu ruke naopak, pak ga vode pred kadiu i tue, da je takov zian uinio. Kadia njega pita: Koliko ti ima godinah? Petdeset, kae. Koliko si putah bio u damii? Nisam, kae, nego jedan put, dok sam bio jo dte. Jesi li onda nosio samar u damiu? Nisam, veli, nego sam sada vidio, da svaki jedan samar ima, a sam hoda dva, pak sam mislio, da se je od onda promnio hadet, i da to svaki mora: i zato su me izbili i dotrali sad k tebi, da mi sudi. Kadia uzme uiti koran, da vidi, to bi to moglo znaiti: i doista nadje i razloi to pred narodom ovako: to je svaka osoba imala u damii samar, a sam hoda dva, to znai ovako: svaki ima po jedan grh na dui, a hoda ima dva: a sam je ovi siromah ovk pravedan, zato neka idje ku-i. Na to ga svi redom obdarie, kad mu je dragi Alah dao vidti, i pustie ga kui. U kontumacu pregledae nam pasoe, i pustie nas u Tursku. Kad smo doli u Viegrad, ali nas ond zadre Mujaga ajan i kadia Viegradski, i zatvore nas u tako zvani ko-rantin njihov. U tom korantinu trba toliko danah sidti, koliko god sde putnici, hodei u Srbiu, u kontumacu srbskom. Ali trgovci Sarajevci ve znajui hadet,17 iz Srbie su po-nli peke18, za ajana i za kadiu. Ovi primiv peke pustie trgovce mimo, a mene samo-ga zatvorie. Ja sam im se molio, a osobito Mujagi ajanu, koi se sa mnom dugo vrmena razgovarao. On mi obea, kad prvi trgovci prodju, da e me njimi pustit u Sarajevo. A kadia mi je stao nagovarati, da kod njega ostanem, da e mi dati veliku platju, kakve na drugom mstu nigd dobiti neu, a da neu nita raditi, samo da u mu biti kao jedan tumanik; jerbo da on nezna uiti ni vlaki ni kaurski. Nu ja sam mu reko, da ja najvolim svoj zanat raditi, i da zato idjem u Sarajevo. U korantinu sam sdio tri dana; u ostalom sam mogao ii po svoj arii kupiti to mi trba. U korantinu je bio jedan momak od mo-jih godinah, koi je po nkom poslu io u Srbiu, i sad se je vratio, te je morao ond sidti deset danah. Nije bilo drvah, a mi kaemo Ibrahim agi, da neima drvah. Valaha, ja vam ih neu goniti kae, idjite dol u ahar, osamarite konje, pak hodite sami u glavicu. Mi osamarimo konje, uzmemo svaki svoju skiru, pak hajd u glavicu, nego nije bilo daleko. Ja sam znao dobro si drva, ali natovariti je znao samo moj drugar. Tako smo ili tri

16 Kaurin r je pokvarena od djaur to jest nevrnik: ali ilirski Turci to na dvoje kau, ovako: djaur je Srbljin i Bonjak, i svaki turski podajnik, koi nevruje istu vru; a kaurin je samo oni nevrnik, koi nije podanik otmanski. 17 Turci neimaju nikakova stanovita zakona, ni uredbe, nego samo zovu hadet, t. j. obiaj. Nu hadet idje, kako je njima bolje. 18 Peke zove se poklonjeno mito, koje se ili stariemu, ili parniku svomu daje. Baki je onaj dar, koga starii mladjemu daje, kao dobru ruka za kakvu malu poslugu. Ajluk je zaslueno mito, koje se polag uinjene pogodbe uzima od gospodara svoga.

13


puta; ali srom dodjoe trgovci, pak i oni donesoe peke ajanu i kadii, te tako i mene drugi dan bajrama pustie njimi preko onih strahovitih planinah u Sarajevo. Nego do-bro bi bilo, da i od ramazana i bajrama togod malo napomenem. Ramazan je dakle post pred bajramom, i traje upravo koliko msec danah na nebu, t. j. od mne do mne. Uz ramazan, od zore do mraka Turci, nesmiu nita ukusiti; ni vode pit, ni ibuka puiti: dapae mora se svaki uvati, da i same sline u ustih nepogutne. Po varoih u veer pukne top, i onda idju jsti, a mogu jsti svu no to tko ima: meso, kola-e, ili to mu drago. U jutro prie zore jednu uru pukne top opet, da se pobude Turci, koji hoe, da jo jdu prie nego dan svane; jer im bre zora cikati pome, opet pukne top, i hode stanu po munarah uiti sabah sabu, a ljudi svi ostave jlo, i ako je tko zakasnio, pak samo sad poeo jsti, kako uje top, odmah mora ostaviti. U veer kad e hoda uiti akam, onda zapali kandila na munari, pak nko doba noi ide ter je pogasi. U jutro opet okolo pete ure po europejskom,19 popne se gor, ter je zapali, i gore do dana. Po selih, gd neima topovah, ravnaju se onako polag zore i mraka, i ostanu vie putah prevareni, osobito u jutro kad zaspe. Kad u jutro stanu ruati, onda sve po redu iztrkuju napolje kao poplaeni, i gledaju na nebo, cika li ve zora, i hoe li ostaviti jlo. Najvea jim je po-kora, to danju ibuka nesmiu puiti: zato gazde po vas dan najvie spavaju, samo da jim laglje dan prodje i da nemisle na ibuk. Kad jim kakav vlah prijatelj dodje, onda njega po obiaju podvore kafom i ibukom; i koje kakvim jlom, a oni sami idju u kut, pak sdnu, ter se odande sa svojim prijateljem razgovaraju. Kad e blizu bajram, onda povee gazde nose darove, pak ostave kod kadie, za onoga, koi prvi ugleda mladi msec na nebu. Kad je oblano vrme, onda nije po svih varoih na jedan put bajram, nego svi paze na nebo, pak kad ugledaju msec (moraju trojica bit zajedno), onda tre k kadii, pak poloe ruke na itap20 i zakunu se, da su vidli msec, i primu mutuluk. Kadia tada poalje glasnike na sve strane, i oglasi, da je sutra bajram. Na bajram pucaju topovi, i momci iz puakah po vas dan pale. To svetkovanje traje pet danah, a kod gospode samo tri. Tko ima kakva potrbita posla, on bez svake grhote po vas dan radi, a kod kue mu se gotovi plemenit ruak. Bajram dolazi dva puta na godinu, to jest u jesen i u proltje, koi se zove korban ili kurban (veliki bajram). Drugoga svetka neimaju Turci nikakova, osim petka; i to vas dan rade, samo su duni oni dan barem jedan put ii u damiu, da klanjaju. Turci u Srbii ne-ekaju bajrama dokle upaze msec na nebu, nego pitaju vlaha, da vidi u svoj kalendar, kad e bit mna, pak na oni dan za stalno dre bajram. Kad smo doli Sarajevu na vrata, ond Turci mene vizitaju, pak me odvedu k Mustaf-pa-i Babiu zvanom Hrnji (Hrnjakoviu). On me razpita, to sam ja i odkud sam. Ja mu kaem odkud sam iz Nmake, da sam zanatnik, i da elim u njihovoj slavnoj zemlji potraiti msto, da se gdgod nastanim. Ja sam ve odavna mislio kae paa da bi takove majstore dozvao ovamo u Sarajevo, da jim proskrbim halat, pak neka rade: i to u ja uiniti; ali medju tim, dok ja dobavim halat, i tebi jo drutva, ti ostani ovd kod mene na kapii (na kapii se vele sve gospodske sluge i dvorani). to u ja raditi, pitam, ovd na kapii, estiti paa? Pui li ibuk? Ja, ako i nisam do tada nikada puio, rkoh, puim. Hee, kad pui, a ti sdi gd i drugi sde, pak pui, kao to i drugi pue. I

19 Turske ure (sahati) drugaije idju. U veer kad sunce zadje, onda nakoliko dekikah (minut) posl, rnora biti na turskoj uri 12, ako nije, a on prstom natra da bude: drugi dan opet tako. 20 itap, zove se knjiga, na koju, kad se kunu, poloe ruke, pak reku; "Valaha bilaha, vidio sam to i to." Uinio je itap; t. j. zakleo se je.

14


tako sam jo taj dan na 11. Prosinca poeo uzimati tain21 i jemek (jlo) po devet ili deset jestojskah, nego sve po turski. Sarajevo je strano veliko, i nikakov Sarajevac nezna, koliko je; to jest, nitko nije bio po svem varou. Tamo nije slobodno izvan glavnih ulicah, nikuda ni okom pogledati, a ka-moli koraiti nogom. aria22 je sva u jednoj gomili kod rke Miljetske (Miljacke), osim kakvih maslarah (bakalah, bakalinah), ali zanatnikah i pekarah (ekmekdiah), koji po glavnih ulicah svoje duane imaju. Iz svake mahale je slobodno stanovnikom ii, kud jim je put u ariu, ali u tudju mhalu ni poto je iv23. Gori na glavici na prvom stupnju pla-nine sdi jedan slab, nego prilino prostran grad (rekao bi, da je bio ngda zato sagra-djen, da se u lto goveda utrivaju u njega, da ne potru). Sada su u njem turske kue, i samo jednom ulicom (sokakom) od vratah krozanj je svakomu slobodno proi. Sa dolnjih vratah se vidi neizmrni prostor Sarajevski. Izmedju kuah msto naih piacah svuda imaju grobje: pak se bl kamen turbeta prema suncu kao labudovi.24 Iz pod grada vie Miljetske je jedna grdna klisura, mimo klisure tee Miljetska, koja iz-pod gore Romanie iz mnogih potoiah sastavlja se, i teku kroz ponorite jaze izpod Brzovae, dolazi posrd Sarajeva. Odande protie kroz polje dokle se u Bosnoj neudavi. Iz pod reene klisure kod vode Miljetske zove se Aik mhala. Pripovdaju Turci, da su

21 21 Tain je ekmedinski (pekarski) hlbac, od 1/2 oke. Tain uzimaju svi nizami, spahie, sluge i dvorani gospodski po dva hlbca, to jest oku hlba na glavu. U Sarajevu, svi ekmedije po redu nose tain u pain dvor, svaki po jedan dan, pak je ve miran, dok mu opet red nedodje: tako isto i kasapi (mesari) meso: i to je sve bez platje. Kad tko na novo dodje, onda idje sarajdar, pak trai, kod koga je danas red; pak mu kae, da je jo jedan doao na ovo; i onda mora donti vie. Jemek, ja neznam to je to u turskom jeziku; to sam uo samo u gospodskih dvorovih i znai toliko, kao obrok jela. Ja sam pitao, to e to rei, a oni kazae, jlo. Jda, ili jedi vele "bujrum", n. p. kad jede, pak te tko nadje, veli ti: bujrum; ti hoe da ga ponudi, da se i on prihvati, pak mu ree: "Otuk bujrum" to jest: sdi pak jedi. 22 aria, znai: trg. Ona je polag znamenitosti varoa skrojena, na primr ili samo u jednoj ulici, ili dvh, trih, kako gd. Nu u Sarajevu je sva u jednoj gomili, na jednoj prostranoj piaci iz samih drvenih atorah, na primr europejskoga sajma nainjena, nego samo to su i one uliice izmed atorah daskami pokrivene, da se ljudi nemoe; a u nutri je uvk mrano. 23 Turske ulice nisu ravne kao evropske, nego su krive, pak imaju sve nkakovo odlenja, i zovu se mhale (sela). Sokak zove se samo zemlja, po kojoj se idje, a ona hrpa kuah zajedno sa soka-kom, zove se mahala. 24 Turbe zove se grob ogradjen okolo, i nadkriven odozgor, a kamen stup vie groba s almom, zove se baluk. Kad kakov aga umre, onda ga njegovi posldnji zakopaju obino u dvorite, ili u vrt, ali ako tamo neimaju msta, tako kod puta, kud ljudi prolaze. Grob i okolo njega lpo pokriju ploama, pak jednim malim zidiem ograde; na grobu uzidju etiri stupa, za poldrugi seanj u rastojanju: pak od stupa do stupa naine svod, a od ozgor svedu na okuglo, kao da bi htio zavri-ti, pak onako ostave, a nekoji su pak sa svim zavreni. Na srdi iz medju ovih stupovah stoji tur-be (baluk.) Na njem je izrezano osobito na starih grobovih nkojem ma ali sablja; a nkojem buzdohan ali topuz (topuz je elezna balota probuena, na drnovoj tojagi nasadjena.) Pak dokle ono pokolenje potie, svakoga petka mu zapali kandilo, vie turbeta. Povdaju, da je Mehmed Sokolovi paa od Bosne, kad je bratju poturio, davi jim spahiluke, i nainivi jim kue nagovarao i otca, da se poturi. Mati mu se odmah poturila bila, a otac nikada nije priznao istu veru; nego veljae: u em sam se rodio, u tom u i umrti. Po smti njihovoj Meh-med jim naini spomenike, otcu kao nverniku, prko groba na dva stupa kao jedan luk: a materi lepo po turskom obiaju, svod na etiri stupa, a posrdi turbe. Mehmed-Sokolovia han se je ve poruio, samo je mirina, i jedan pokvaren vodovod (esma). Turci su kazali, da etvrt ure ima od druma do Sokoloviah t. j. izmed Viegrada i Sarajeva.

15


se tu u stara vrmena skupljali njihovi momci i dvojke na svakojake igre. Iz medju dvojakah je bila najgizdavia lpa Fata, u koju se zaljubi jedan tankoviti momak imenom Mehmed. Njegova jedina briga biae, da kod lpe Fate milost zadobije. Fata, poznavi njegovu elju, poela je i sama za njim eznuti. Jedan put dodjoe same dvojke, i lpa Fata medju njima, pak se uhvatie iz pod klisure kod vode igrati kolo. ujui momci u gradu, medju kojima i Mehmed, da kod vode igra kolo: doletie svi na vrh klisure, da vide. Pogleda lpa Fata gori, pak upazi svoga dragoga, kao sokola sdeega na klisuri. Mahnu mu zlatnom mahramom, kao znak da i on u kolo dodje, a Mehmed vidi, gdi je iz nenada stekao tu veliku milost, smutjen od velika veselja pusti se niz klisuru dol, i padne posrd kola, ter se na smrt ubie, a neree ni medet25. Fata, vidi njegovu goruu ljubav, pane na njega, i hotiae samo njegovo sladko ime da izusti, ali srce joj se od tuge razpukne. Na jedan put od otoga pukne glas po svem varou, i tamo vrviahu eljad od svake vrsti gledati to alostno udo. Nitko nije doao, koi nije onu dvojicu sladko polju-bio, i grozno zaplakao nad njima: a rodjaci i priatelji izkopae grob, i totu jih, kao dva prekrasna goluba, zajedno ukopae. Od otoga vrmena je zabranjeno dvojkama na sva-ke oite igre izlaziti. U Aik mahalu sad neidje nitko, nego kakvi god sirovi i bezobrazni beari, i to biva ova-ko. U veer se sve bekrie skupljaju u Aik mahalu, pak koi god dodje, taj onde pod klisu-ru sdne, i pui ibuk. Kad jih se nakupi mlogo, onda povie jedan: Valaha, dobar ove, to emo sad? Onda se pomu hvaliti, koi znade kakova hrdjava i straljiva vlaha, da ima lpu enu. Tada se sve na drutva razdle, pak idje svako drutvo svomu Vlahu. Nego u slobodna Vlaha nesmiju nipoto dirati, dok je iv. Ako ima jako lpu e-nu, tako Turci najprvo gledaju da njega ubiju, a potl njegovom udovicom rade to oni znaju. Najnesrnije su one dvojke, kojim je narav lpotu podlila; jerbo nikakav krst-janski momak nesm u nju ni gledati, a kamo li da bi ju uzeo za enu. S toga uzroka su sve najlpe prisiljene poturit se. uo sam jo, gd se o tom razgovaraju Turci, velei: Ima i u okacah mlogo prekrasnih dvojakah: ali se nee da ture! a ovo je sve prator (fratar) kriv, denabet!26 Ako se koja sirota i poturi, a ono prator jo prije, dok je saznao njezinu namru, pozove ju odmah k misi, ter ond na nju vie i hoe da ju odvrati. Ako ona nee da slua, a on ju iz cloga puka sramotno protra: pak to vidivi druge, teko se koja dade poturiti. Jo sam uo jedan emerni dogadjaj, koi se je odskora bio pripetio. Jedan ekmekdija ispovdanja iztonoga u Sarajevu imao je prekrasnu ker, visoku kao bor zeleni. Ali se nije mogla udati za Krstjanina, a poturit se nije nikada hotla. Zato dan i no promiljajui svoju nesru, osui se kao bor, komu su ile podkopane, pa najposl od otoga i umre. Nu Turci su ju ipak jako alili, vele: ona bi se sirota bila poturila, ali su ju rodbina i roditelji jako od-govarali. Aikovati idje svaki poten momak27 ok dvora svoje milostnice. Ponkoji aikuje po dv i po tri godine, navlastito ako je njezin otac protivan tomu. Kada mladi vide, da se njezi-ni roditelji njima nikako nedadu vnati, onda se oni dvoje dogovore, pak ona pokupi svoje ruho, koliko moe, ter po noi pobgne dragomu. Njezin otac srdi se mnogo, gd-

25 Turci umirui najposldnju r govore "medet", kao to krstjani govore "Isus!" 26 Denabet u Bosni znai kao nevaljanac, nitkov, smetenjak. 27 Aikovati, ljuveno polaziti: odtud se je i nazvala Aik Mhala t. j. msto, selo ljuveno. Milostnica; Turci budu da mogu imati mlogo enah, zato ona najdraja, zove se milostnica. Zato i Krstjani, ako koi ima pravu enu, pak se dri s drugom, govore: "Eno njegova milostnica, dri milostnicu a nemari za enu."

16


koi po tri i po etiri godine gleda, da se svojemu grabljivomu zetu krvavo osveti. Ali ko-liko se on jae srdi, toliko se zet od njega uklanja. Kroz toliko vrme, ili vidi tast, da se osvetiti nemoe, ili se ve sm od sebe ublai, ter se onda sa zetom pomiri, i onda uine pir. Aikujui se i posku dosta putah, navlastito ako dvojica oko jedne dvojke aikuju. Nu to nebiva ond kod dvora dvojkina, da se nebi saznalo, nego doeka jedan drugoga ak u drugoj mhali, kuda on prolazi, pak ga ond iz mraka kusturom po vratu (kustura, toboe nevaljani no). Nego aikovati je, kau, svakako pogibelno; jerbo ima jo drugih bekrijah (skitnicah, klateah), koji po noi hodaju, samo da koga posku, i dosta putah vele u jutro nadje se momak na sokaku, i kod njega sve: pusat (oruje), novci, lpe ha-ljine, i u njedrih ura, i nita mu nefali nego glava. A onaj, tko ga je posko, samo s tim je zadovoljan, da je kusturu omastio krvju. Onda je bila ljuta zima u Bosni, a tatarin dodje iz Travnika, i donese glas, da se sve pae od Bosne moraju skupiti zajedno kod vezira. Na 18. Prosinca podjosmo dakle i mi (nas okolo trideset) uz pau, i njegova sina Mulu Ibrahima miralaja u Travnik, svi dojedan na menzulskih konjih jau, a paina tri konja vodili smo za jedeke.28 Put je bio jako zloest, a mi smo tatarski jahali (brzo). Budui da je bilo jako zima, dakle sam ja izvadio noge, da mi od uzendjiah nebi ozeble.29 Na jednom mstu propadu mojemu konju prve noge, a on podmota glavu pak se nastavi na vrat, i mene sbaci, ter sam uprav na noge pred njega skoio jedan seanj daleko. Ja se prestraim, mislei, da je konj polomio prve noge, pak da u sad pice; a Turci se stanu smiati, da sam skoio kao iz oblaka. U to moj konj us-tane, a ja se popnem na njega, pa traj dalje od mezulhane do mezulhane, ter dodjosmo u Visoko u kadijin dvor na konak. Dokle god smo ili prko Sarajevskog paaluka, svuda su Turci seljaci dolazili pred pau tuei se, da je i njima zulum, sve jedno kako god i raji. A paa samo da jih se ri, kaz jim, da poalju svoje stareine u Travnik, i da pred Vezirom i ostalimi paami dokau, ter da e jim se jur dati kakovo polakanje. Turci su dolazili posl u Travnik, ali na svoje tube nisu nikakova odgovora dobivali. U Visokom nam je svaki Turin morao nto donti za veeru, i sna naim jedekom, ka-ko god kad prolaze nizami ili spahie.30 Nki je donio peeno janje, nki urku (puru, tu-ku), nki pitu, a drugi pogau, nki kupusa i mesa, i koje kakvih kolaiah a najvie pila-va i rzanacah. Koliko smo tu dobili jela, dovoljno bi nahranio clu kumpaniu austrian-skih vojnikah. Ali na jedan put nagrnu se pune sobe Turakah, i pomu jesti: kako se tu jede, i kako se tuku i rivaju, to nije mogue dokazati. Najdivlji i najgladnii vuci nebi se mogli njimi ni iz daleka prispodobiti, a kamo li se poi natcati. To je bilo ba po tur-ski!! Meso raznesoe sve na noktih, a to tko uhvati, neputa, neg tako na jedan put pro-dere, da bi rekao, da je u njedra turio. Ja gledajui to se radi i nevt tomu obiaju, os-

28 Jedek, ova r znai: mnogo 1) Konj od zalihe, koi se radi lpote vodi; 2) ue, konop; 3) mehan-dinsko posudje ujedno zove se jedek; 4) crkvene stvari, zovu se crkveni jedek. 29 Turske su uzendije (stremeni) velike, pod svu nogu, kao jedna drvena lopata: pak onim jednim uglom bije konja, mto ostruge. Mezul, pota: mezudia, gospodar od pote; surundia, sluga od pote. Mezulhana, potarski stan, ima okolo 50 konjah ili svojih, ili se pogodi sa blinjimi seljaci za putnike. 30 Nizami su soldati paci i regularni; Spahie su konjici ili husari, koji svoje konje imadu, i za svoje novce kupuju konjike haljine. Sedla imaju ugarska, na njih dv pitolje, a o pojasu sablju: u ruci ili za rame zakai kopje, da mu nepai. Kad prolaze nizami ili spahie, onda im obina mora dati jlo.

17


tao sam lpo gladan. Nego budui da u painu sobu nije smio nitko doi, zato ono, to je na njegovoj sofri ostalo, dao je kafedibaa meni, znajui, da ja kod sve te velike sprave imam jo i dobar apetit za jesti. Sutra dan na 19. Prosinca dodjosmo u Travnik u Beg-Fili-povia dvor na konak, i kod njega smo bili deset danah. Pae su se svaki dan po dva puta skupljali kod Vezira, pratjeni svaki od svojih momakah. Pred vezirskim dvorom je jedna velika damia, jo i sad ima turanj na etiri ugla31, i u njem turska ura. Od jedne strane bi rekao, da je bio monastir: ali bi glavom platio, tko bi kazao, da je to kad crkva bila. Travnik je malen, dugoljast varo, iz med planinah u jednoj drgi; kroz njega tee rica Lava, i na njoj nkoliko mlinicah i stupah, i med ostalim jedan mlin, kao obino po Hrvatskoj lopatno kolo, iz pod njega tee voda. I taj mlin je ovd tako na glasu, kao da je nkakova parna makina: njega samo trgovci i age smiu i gledati, i svaki se udi vele: Valaha, ono je murafet: kolo od mlina da ide kao od stupe.32 Grad je u strani pod planinom Vlaiem, izpod grada takodjer voda izvire. Ja nisam smio oti do grada; jerbo su me ve drugi poeli podozrvati i dogovarat se, kako bi me obtu-ili, da sam uhoda. Na boi je doao fratar u Travnik, pak je sluio svetu misu i pripo-vdao r boju; tamo sam i ja iao sluati. Siromasi fratri trude se, koliko vie mogu, za narod od muhamedanske vre odvratiti (i oito pred svojim pukom govore proti Muha-medu i njegovu zakonu). Kad sam ja kui doao, onda me pred svimi Turci zapita Beg-Filipovi: to je govorio prator (tako oni kau) kod mise? Nije, rkoh, nita, sluio je misu. Eh, kae, zar misli ti, da ja neznam? Nije jo nikada prator misu sluio, da nebi opsovao i Turke i Muhameda. Prator ko i prator, kae drugi, tko e mu ta? U Travniku, to jest u varou, je svim krstjanom zabranjeno drati slubu boju; nego izvan varoa mogu. Krstjanom rimske izpovdi slui misu fratar (kad dodje) dol na brdu u jednoj malo boljoj kui. Krstjani grke izpovdi, budui da neimaju nikakove kue na brdu, zato moraju pod atorom atiti slubu: a to jim je najvie neprilino, svaki put ator i one svete stvari prenositi tamo amo. A kada kia ili drugo zlo vrme dodje, onda su svi napolju, osim jedinoga svetenika. Vie putah kad idu initi slubu, onda i zaborave to-god, pak moraju odozgor vikati, n. p. Hee, Marko, donesi knjigu i kandilo i ovo i ono! Tako se siromaki narod mui. Bila je ond jedna mlada udovica Turkinja kojoj je mu, bez dce preminuvi, sve svoje ostavio, i zato je bila bogata. Na Husein au, koi je druga i veilaia bio, za nju nka-ko sazna, i esto je io aikovati k njojzi. U sve vrme, to smo u Travniku bili, nismo nikada sladkih jestojskah dobivali, kako smo u Sarajevu navadni bili. Pri tom smo spazili da veilaia svaku veer nkamo nosi jedan remen sklopljenih zdlicah. Podju jedan put kavazi za njim, da malo posmotre, kamo on to nosi; i vide, da on to nosi k onoj mladoj udovici. Doavi vstnici kui, kau, da Husein au aikuje ok one udovice. Sad na je-dan put se uini veliki amor medju kavazi, nkoi kae: Pak tako li on radi, naim jeme-kom svoje .... hrani. A drugi opet: Nita, nego da ga javimo pai, da ga udari na kolac. A tretji: Ne! paa ga za prvi put pogubiti nee, pri tom e on kazati, da e ju uzeti. Nego hajde mi sami, da ga doekamo, i da ga iz zasde posemo! I na to sad svi pristae, naglade noe i dobro naprae puke, i narede se, tko e s kojim zajedno na zasdi stati.

31 Damia je malena i ponajvie okrugla, ili barem pravi kvadrat. Munara je tanka kao jedan dim-njak, okrugla i visoka, iz vie svega krova od damie. Ona stoji na desnoj strani vratah, samo begova damia u Sarajevu, poradi neprilina msta ima na lvoj strani munaru. Damia u Trav-niku je sva prilika od crkve. 32 Turske su mlinice najproste. Sen (Mhlstange) je od jednoga stabla nainjen; na dnu stabla je kolo s anki, u koje voda tue, a na vrhu istoga stabla sdi kamen i tako, koliko se putah okrene kolo, onoliko i kamen.

18


Tad odoe nkud, i neznam dokle su ili; nu se brzo povratie natrag. Ali ja sada nikako nisam mogao razabrati, zato su se povratili: da li moe biti od straha paina, da ne bi on posl opet njih posko, ili od straha samoga Huseina. Husein je bio ovk oko etrdeset godinah, on je bio velik i kostast, kao jedna hrastova stublina; po prsih, po rukah i po nogah bio je vas rutav kao vuk, a imao je straan pogled u oima kao vidovnjak: nu pri tom se je ipak kazivao ovk miran. A posl kavazi, kao i svi Turci, as jedan s drugim ivu kao bratja, a as opet gledaju, kako bi jedan drugomu ulomili vrat; i zato je doskora Husein saznao, kako su mu kavazi ili na zasdu. A jedan put obuti Husein, da kavazi u veer, kad paa legne, idju u mehanu te piju rakiu; sada on naumi da e jim se tu osve-titi. Drugi put za veerom podje i postavi se u zasdu, kad je paa legao spavati, a kavazi po obiaju idju, da e na mehanu. Dodju na pol puta, ali za nesru bila je odvie vidna no, ter na jedan put upazi nki i vikne: Eto Huseina! i onda stadoe svi bat nazad; a Husein kad vidi, da jih nee doekati, on golim noem za njima u potru, ali jih nedosti-e nigd. Sutradan su kavazi poeli u svojoj sobi o tom razgovarati se i psovati Huseina, kako jim krivo radi, i jo je iao na zasdu, da jih pose. Husein to uje, dodje u kavazku sobu i kae onomu, koi je bio kao najbolji junak medju njima, ovako: uje li ti u tom ulafu!33 nita nemoj da psuje, jerbo zna, da malo nisi osto sino iz pod mojega noa lee po srd arie: a znaj i to, da nee od svoje smrti umrti, nego da mora pasti od moje desnice. To izreki otidje i zatvori vrata za sobom. A kavazi ostae obeznanjeni, vie od njegova strana pogleda, nego li od gromovita glasa. A ja se pak nisam mogao dosta nauditi, kako se to govori oito; gd usuprot u ostaloj Europi za same ovakove ri mogao bi ovk izgubiti, ako ne ivot, doista slobodu; a ovd nikomu nije ni brige zato. Kavazi, kad su se malo osvstili; to trba naravno da bi u njih morao estji oganj od osvete buknuti: a to su se oni podali, i poeli ga zagovarati med sobom, govorei: On pravo ima! tko bi to njemu mogao zabraniti, da on neradi, ta hoe, i da neuzme sebi enu, koju hoe. Onda je bio u Travniku jedan ludi starac (valjda iz Dalmacie, jer je ponto talianski znao), kojega su zvali ludi vaba. U nogah je bio traljav (razglavljen), a inio je svakojake ludorie po ulicah. Pae ili kakvi age bi mu dali po jedan beluk (petak, 5 groah turskih), da s onom njegovom tojagom tue Vlahe po varou, i da jih po vabski ui eksercirati. A on, da jim se bolje dopade, nebi iao daleko od naega dvora, nego onuda, kad bi kakvi siromanii Vlasi prolazili, trao bi za njimi i vikao: Holbrehc, holblinks, halo, mar! a Vla-si bi bali. Jedan put dodje jedan Turin seljak i goni na kljusetih drva za prodaju. vaba misle, da je to Vlah, potri za njim, da ga poplai. A kad vidi, da Turin nee da bi, a on okrene tojagu debelim krajem, pak stane mlatiti Turina, i vikati: Holbrehc, holblinks, halo, mar; Turin bi sad pobgao, ali mu je sramota; jerbo tolike age u njega gledaju: dakle samo onako digne glavu, pak pone naprko gledati vabu, i vie Odlazi krstu! odlazi krstu lipovi! a krst neslua, nego sve to vema tojagom pritiska. Kad Turin vidi, da je krst ozbilja poeo derati, on potre k konju, pak se uhvati za tovar, da izvue cpa-nicu, da se njom brani, a krst sve jednako od straga lupa. Kad su ve Turinu tojage do-sadile, a njegova cpanica se nedade izvui, on ostavi konje, pak pobgne k jednomu Turinu u duan. Tamo uzajmi veliki no (hanar), pak iztri napolje, da pose vabu: a

33 ulaf je od vune uvaljana kapa, koju Turci, kad skinu almu, da jim neozebe gola tikva, metnu na glavu. U ulafu po noi i spava, i kad na put idje, sobom ga nosi. Od kako su Turci poeli osta-vljati alme, (to jest pokle su nizami postali) a nositi veliki fes, da jim bude toplie, nekoji nose od ozdo ulaf, a nkoji imaju iznutra podstavjeno pamukom. Fes je crljena kapa; nizamski ili veliki fes je, koliko bi jedan klobuk mogao unii.

19


svoj vaba, kad opazi u Turina no, onda zaboravi, da je hrom i traljav, pa lpo izravn noge kao jelen, ter pobe prko mosta skaku kao srna. Na 30. Prosinca oko sedme ure po turskom, budui ve vrme od ruka, veilai vikne, da idjemo uzimati tajin i jemek, a tatarin doleti iz Sarajeva, i objavi pai, da se je buna uinila u Sarajevu, i da su nakanili, da mu pobiju ene i dcu, i da mu zapale dvor. Paa zapovdi, da se na jedan put ima sve ostaviti, i uzjahati na konje, pak trat u Sarajevo. Surudie doterae mezulske konje, i tu uzjahae svaki na svoga i meni ostane jedan, na kom biae najgore sedlo: a zapalo me je voditi jedeka. Iz pod Travnika u polju ima ka-meni most, koi kao nijedna turska upria, nije nita zasipan sa strane; nego onako se trba popeti uza svod gore pak dol. Dakle kad sam ja iao niz most, moj jedek bivi il i bsan, htio je onuda zaigrati, a ja sam ga sustezao za oglav. Nu kad on potegne bolje, onda na mojem konju popucaju podpruzi (kolani), pak padnem ja i sedlo na zemlju, a jedek se poplai, i budui ga drao vrsto, malo me nesgazi. Paa sa svom druinom pro-leti prko polja; samo kafedibaa i berberbaa skoie s konjah, da mi pomognu, a Omerau ostade kod nas sdei na konju. To je bio moj najvei zlobnik, koi je svaku priliku gledeao, da mi vratom zakrene, bojei se, da me paa msto njega nepostavi; jer-bo je ve tri puta ostao rezil (kriv, sramotan) kod pae, i sad mu gotovo do ruke dodje, da svoju elju izpuni. Kafedia i berberin, hotli su mi opet osedlati konja; a ja sam drao svog jedeka i njihova dva konja. Kod sebe nismo imali nikakove uzice, im bi se raztrga-ni podprug privezati mogo. A Omerau na jedan put izvadi sablju, pak potri k meni na konju i kae: Nesrtnie! bolje bi ti bilo, da ti je majka kamen rodila, nego to je tebe! A kafedia mu uhvati konja; on bre sjae dol, da pke podje, a oni ga obojica uhvate. Pustite me, veli, da posem nesrnika! Nemoj! nemoj, razberi se, veljahu, jazuk je od Boga, kad nije nikom nita kriv. On je nesrnik34; pustite me, kae, da on nije nesrnik, nebi se ni kolani pod njim trgali, pustite me! Ja sam se onamo prislonio na konja, pak sam mirno gledao na njega hoe li ga pustiti; mislim, evo na svakom konju ima po dv pitolje; valja, da u iz jedne pogoditi. Ali ga oni nepustie, nego ga umirie na silu. Tako oni nkako privezae kolane; i ja uzjaem opeta, pak podjem tru prko polja. Kad sam se natrag obazrio, vidih, gd su oni jo daleko ostali, poeh polaglje hodi-ti, da jih doekam. A kad su me stigli, onda Omer-au na jedan put skoi k meni, pak potegne opet sablju do pola, al se kao nto razmisli, i klade ju natrag. Berberbaa videi, da sam ja svakako na pogibelji, odpae svoju sablju, pak dade meni, velei: Na, ponesi mi, mome, ovu sablju. Zatim kae onim: Dina mi moga, taman mi je ovd jedan ir, nemogu ni sablje nositi. A kad je Omer-au vidio kod mene sablju, nije vie na me na-srtao. Kad dodjosmo u veer u Busovau na konak, onda on kod veere kae: Valaha, bilaha, turske mi vre, biae mi doao ejtan u glavu, da ga posem. Nemoj ne, od-govorie mu, nebi ti dragi Alah nikad halalio; veliki je jazuk ubiti mlada momka, ako je i Vlah, kad nije nikomu nita kriv. - Ali trba da i to kaem, kako je onih danah bila ljuta zima. Ja sam mislio, da se moram iv na konju smrznuti. Meni se inilo, da sam vs upalj, i da mi kroz rebra i kroz prsi vtar prolazi, kao kroz jednu koaricu. Za noge i ruke nisam ni znao, niti vie nisu zeble. Najvie su mi dosadjivale plei i hrbtenjaa; meni se inilo, da su se sve kosti i sve zglobe razile i razstavile: ter sam se i sam udio, na emu se jo glava dri, kad je sve drugo popustilo. Kad bimo doli na konak, tu bimo se jedva skinuli s kojnah, pak bimo sve po-srtali na nos, jerbo su nam noge bile kao i drvene. Turci bi predali konje Vlahu, pak bi 34 Nesrnik, Bonjaci a osobito Sarajevci zovu ovka lukava, zla i nestalna, kojega ve i sam dragi Alah (bog) nemoe podnositi vie. ejtan je djavol, ili sotona; Jazuk; je grh Halal, halaliti, oprostiti, odpustiti.

20


otili bre u sobu, a ja svaki put ostao u aharu hodaju i ule ruke, dokle bi mi se malo razmahnuli udi, te onda bi iao i ja k njima. Kad bi mi se ve odkravile ile, onda bi me uhvatila trenja kao nkakva groznica. Drugi dan smo doli na Rakovicu u pain teferi35 i ond Turci, koji su se dosada na ju-natvo drali, sada ve pomu prikazivati sakate ruke od mraza. U jutro na 1. Snja 1840. podjosmo do paina salaa, pa ond odsdosmo, jer nije se smio paa onako pustit u Sarajevo, bojei se da ga ne ubiju, nego je poslao tatarina, da oni narod, koi je od nje-gove strane, neka dovede pred nas na sala, pak da emo onda svi zajedno u varo. Medju tim, dokle vojska iz Sarajeva dodje, trbalo bi, da se to rua. Paa poalje tutun-diu da od veila donese hlba; a veilai mu kae, da neima hlba ni malo. Kako je to uo paa, razjari se i poalje Omar-aua, da idje kazati veih Huseinu, da ako neima hlba, sad e izgubiti glavu. Omer idje i kae Huseinu, kako mu bi zapovdio paa, na to Husein: a nevidi li ti ugursuze, ovu kandiu u mene? Kae Omer: Ta ja nema-rim, ja sam ti kazao, kako je paa zapovdio, a meni je sve jedno; samo da e tebi danas poletiti glava. A Husein odpae kandiu, pak za njim, i vikne: Sikter bre, pseto Herce-govako! zar si doao ovamo, da nam zapovda? hajda u Hercegovinu, ugursuze! Omer pobgne da e u pain stan, a paa ujui viku izidje i sam napolje da vidi; a ovi se dva onda zaustave. Paa uzme sam pitati Huseina i prtit mu, da e ga sad pogubiti, zato to je tako poao ludo iz Travnika, da nije ponio ni kruha sobom. Na Huseinu se tada nimalo straha nije vidlo, nego krpkim glasom odgovori pai ovako: Kako bi ja tebi mogao ponti kruha iz Travnika, kad nisam imo ni toliko vrmena, da mogu posudje izbrojiti; i ja nestojim dobar zato, da je sve posudje na raunu. A paa srdito kao ris: Trba, kae, otvoriti oi koliko findan, da zato uzima sto i petdeset groah ajluka na msec, kad nisi kadar obavljati posla, koi na te spada? i jo koliko me pokrade i prevari kroz lto! A ree Husein: to? prevarim te! evo kroz sve vrme, koliko smo u Travniku bili, od tvojih novacah, to sam te prevario, neimam nita nego est pamunih kapicah, pak ako ti je za njima toliko ao, ja u ti i nje dati. A Omer se opet uslobodi, pak kae: Eto vidi! za est kapicah sm kae da si prevario. A koliko si pak prevario, za koje kazati nee! a za samu jednu paru, koju si od pae ukr, zasluio si, da ti sad ovd glava poleti! A Husein opet kandiom na njega, pak Odlazi, kae, smetenjae! nisi ti Herce-govac, nego ono crno arnautsko pseto; daj, ako si tako slobodan, hodi ti ovamo, da me pose!! I pri svoj velikoj prtnji painoj taj Husein se smutio nije, i upravo reku, nije se jako ni srdio. Ali zaman, kad su one njegove strlovite oi uzrokovale svakomu strah, koi ga je ond vidio. I paa sam od straha, ve neznam, je li od Huseinova, ili od bune, koja je u Sarajevu rasla, uuti, pak otidje u sobu. Ali mislim, da u drugih okolnostih Hu-seinu bi bila poletla glava: nu po svoj prilici sude, Husein nebi bio prvi poginuo, on bi jo prvo morao nkoga poslati na oni svt, u msto ulaka pred sobom, nag li bio sam pao. Tudier ena ond pastirova, jo kako je ula, da kruha neima, omsi pogau i pohra-ni pod oganj, i dok su se oni prepirali, pogaa se izpee, i onako vruu ponesoe ju pred pau. Zatim dodjoe i Sarajevci, njih okolo dv stotine Turakah na konjih, i njima odo-smo u varo. U ono doba je u Sarajevu bio emerni glad; radi toga se i buna digla. Turci su kazali, da je paa na vilaet nametnuo zulum, koga nije mogue nositi; a po svih drumovih uzvisio djumruke36: i gdgod je to bilo, veljahu, sve oglobi paa, a zato nas globi? valjda nismo

35 Teferi, zove se gospodsko ltnje stanje, kao takojer, kad se u lto idje u polje ili u umu nak se ponese sobom jsti i piti, ree se: idjemo na teferi. 36 Djumruki zovu se nkakove harmice, koje se volji painoj, svaki put drugie platjaju.

21


ni mi Vlasi, i mi smo Turci kao i on! Zato nam dragi Bog i neda berieta,37 gd sami svoju vru gazimo. A paa, kako je doao u svoj dvor, odmah je nkojim Turkom razdlio no-vacah, da se umire; a nkojih je pohvatao i odmah dao podkovati, to e rei udariti bati-ne po tabanu. Za tim kad je umirio bunu, onda se je poeo spremati, po zapovdi vezir-skoj u Fojnicu k biskupu rimskomu u Bosni. Medjuto sam se ja od one nazebe razbolio; a nkojim Turkom su odpali prsti. Jednomu Harapu surudii, je izpalo svih deset prstah na rukah, svaki do prvog lanka; Mehmed-agi na jednoj ruci dva, a na drugoj jedan prst. Tatarinu na nozi jedan prst, a drugi mu ostao sakat. I tako svaki od njih je ostao po nto sakat, ili na nozi ili na ruci, a meni su i noge i ruke ostale zdrave, nego sam se druga razbolio. Paa je kazao, da u i ja ii u Foj-nicu. Ja ujui ri paine, pomislih u sebi, da ja vie takova puta podnti nemogu; ni kad bi zdrav bio, nebi se na njega dobrovoljno pustio, a kamo li bolestan. Zato rekoh u sebi, idjem pred pau, da ga molim za odpust, pak u se liti gd god u Sarajevu dokle oz-dravim, i onda u rekoh, svu clu Bosnu obii. Mene su tada najvie bolle plei; jerbo nisam mogao ruke u ramenu podii; i nebi se bio tad svojom rukom prekrstio, makar da tisua djavolah preda me na jedan put dodje: ter zato iziav pred pau kazah mu: esti-ti paa! evo vidi gd sam bolestan; meni ovi zrak bosanski ini jako zlo; zato te prosim, da mi dade izum da mogu ii na vilaet. A on kae: Peke, peke: pak otidje u odaju (sobu), tamo podpie paso, ter donese k ehaji da i on podpie i udari mur. Kad mi je dao paso, onda veli: ekaj da ti dadem koju paru; pak mi dade 8 fl, a ja mu zahvalim i otidjem. A ond ostavim paa ree: Vidit u to e on sada raditi, hoe li se vratit kui, ili me je samo prevario, pak misli ostat ovd, u Sarajevu: ako ostane ovd, udarit u mu batine, i uzet u ga opet u slubu. Poslie dodje za mnom sarajdar (biae Srmac rodom) i kae mi, to je uo od pae. Sada ja msto da ond legnem, pak da se lim, moradoh se povui iz Sarajeva nazad prema Srbii; i biae mi vrlo ao, to nemogah ono postii, za im sam po: nu mislio sam, da u se, ako Bog d, opet povratiti u Bosnu; ali i to mi je huda bolest preprila kako emo posl videti. Dakle Omer-au od veselja, gd ja odla-zim, sprovodi me lpo do gradskih vratah, a odatle podjem sm kroz grad, pak prko Brezovae jedva dodjem pod Romaniu na Mokro na konak, na 19. Snja 1840. Ond nisam mogao nita ni jsti ni piti, nego sam u jutro na tate poao, da u iz pod Novakovih stnah uz Romaniu. Jedva sam jo doao podadno gore, a udi su mi ve svi omrtvli. Probije me znoj, a glavu mi padne nesvst, pak se prevalim pokraj puta u sng. Puhao je jedan zimski jutarnji vtri, koi je tad meni mnogo ugadjao. Kad sam se malo razabrao, jo sam odkopio prsi, da me bolje razhladi, i u to dodje i jedan ovk (izpov-danja iztonoga), koi je sa svojom enom na trih konjih gonio ito u Sarajevo za prodaju, pa sada se jau vraao kui, i jedno konje prazno gonio. Kad upaze mene i vide da sam, to oni vele, vaba, upitaju, gd sam bio i kamo idjem? Bio sam, rekoh, kod pae u slubi, pak sada bi rad ii na vilaet, a nemoem. Oni pogledae jedan u drugoga, pak veli ovk: to emo eno? Hee, baci ga, kae ona, na konja, tamo do prko Romanie, bit e mu i s otim laglje. ovk skoi s konja, pak me pridigne, zatim otrese s mene sng, pak kae eni: Podaj, Milice, tu iu iz bisagih, da se ovk ukrpi malo. Ona izvadi staklo, pak sam morao tri put nategnuti rakie. Onda me digne na konja, pak odo-smo prko Romanie. Al i da i od gore Romanie to god spomenem. Gora Romania je jako velika; prko nje kuda se prelazi, ima okolo pet urah hoda (tamo je svato na daleko, jer su hrdjavi drumovi). S one strane od Sarajeva (od zapada) ima stra-hovite klisure, tako da i najzdravii ovk, dok se dobro nenarua, nesm se uza nju pe- 37 Beriat zove se napredak i sva ltina, koja nam prirodi. Beriatus znamenuje zahvalim, n. p. me-handia kad prime novce, ili ako komu togod pokloni, a on ti kae: beriatus.

22


njati. Tamo kraj puta visi jedna stna, prilina jednom pristriku; ondi je, kau, uvk No-vakova, Radivojeva i Gruiina straa sidla; pak koigod putnik jim nebi donio kakova dara, onoga bi porobili38. A Turke su bez svakoga milosrdja pobijali. Novak i Radivoj, dva rodjena brata, bili su rodom ond iz nkoga blinjega sela, a Gruica je bio Novakov sin. Oni su bili silni junaci, a pribivali su u nkih peinah na Romanii. Jednu su peinu popravili, i to jim se zvala kua, a odnkud su donli gvozdena vrata, pak su metnuli na drugu, i to jim je bila hazna. Vrata od hazne su jo, povdaju, i danas tvrdo sagradjena; a dol, kako se ulazi u nutra, ima nkoliko kamenih stupovah; nego elezni zatvor, kroz toliko vrme odnli su Turci. Sarajevci su dosta putah ili na njih s vojskom, a osobito aga Djerzelez: ali su mu oni svaki put vojsku potukli, jer je Romania od one strane nepri-stupna. Nego sa svim tim ako bi kada navalila sila, oni bi lahko ostavili Novakove stne, pak bi pobgli dalje u goru, a Turci nebi imali to raditi, nego bi se povratili nazad u Sa-rajevo, a Novak sa svojom druinom opet na drum. Kad biahu ve Novak i Radivoj jako ostarli, i Gruici kao vrhovnu vlast predali, Gruica jedan put sam idje u Sarajevo, pre-obuen, da ga nepoznaju Turci, da kupi praha i olova i da uje, to govore Turci. Doavi u Sarajevo, podje odmah u kafanu, gd aga Djerzelez s ostalimi bezi pije kafu i govori: Evo Novak i Radivoj su sada ostarli, ve nemogu vie turskih glavah odscati; hajde-mo, da jim se sada osvetimo, kad jim nismo mogli prie dosaditi, dok su bili mladi! Kad on to ree, na jedan put se skoe bezi, pak pomu strahovitu vojsku kupiti. A Gruica bre uzme praha i olova, koliko je mogao vie, pak idje na Romaniu; te kae otcu i stricu, da idje na njih silna vojska, pak da oni od starosti nee moi bati, nego da se uklone sada, dok je jo vrm. A oni mu se pomu rugati, da je straljivica, i da su oni i dosad Turke doekivali, i svaki put ostali srni; zato da se i danas neboje nita. U to dodje i vojska. Oni se s prva branie viteki; ali kad sa svih stranah navale Turci, onda Novak i Radivoj, svladani vie od starosti, nego od Turakah, zajedno pogiboe. Gruica s ostalim dru-tvom, bio bi mogao lahko pobgnuti, ali ufajui se, da iva sauva otca i strica pade iv u suanjstvo. Aga Djerzelez mu pokloni ivot, s tim ugovorom: da razkri i popali svu goru Romaniu, da hajduci nebudu vie imali na njoj utoita. I zato i danas, ako se kako-vo grmje na Romanii podigne, Turci ga odmah zapale, od straha, da se nebi hajduci za-legli. A opalit je lahko, jerbo drugo drvje neraste nego borii, a iz bora u lto smola na zemlju kaplje. Na Romanii neima nigd vode, osim kakove god atrnje (jama gd se od kie voda spravlja) Toliko sam uo od otoga pripovdati, i zato da se jo i danas zovu Novakove stne! Doavi ja s mojim dobroiniteljem na drugu stranu pod Romaniu, do jednoga hana, ond ga zamolim, da me ostavi, i da u totu ili smrt ili zdravlje ekati. On me s konja skine, pak me povede na han, i priporui Dagi-spahii, da sam bolestan u tu-djoj zemlji, i da bude mukaet (paljiv) na me. Daga me odvede u svoju kafanu, i tamo legnem na ilim, pa me upita njegov hoda, to me boli, i nebi li to god jio? a ja rekoh, da nemoem nita. Nego sam bio edan, valjada za onom rakiom, pak sam izpio jedan brdak vode, i ona voda uini, da sam morao izbaciti napolje. Ja sam tu povratio ono, to sam pred dvadeset danah u Travniku jio39 pak se od otre zime bilo ngdi zaustavilo.

38 Za uspomenu toga, tkogod prvi put s kakvim drutvom prelazi preko Romanie, taj mora poneti jedno drvo na ramenu, s kojim podrupru onu stnu, reku: "da se nesvali." Zato ima pod njom drvah dosta. Nu oni prevare najprvo svakoga prvenca, vele : "Da tamo sedi nekakova straa, kojoj prvenci moraju nosit drva za oganj. 39 To sam poznao navlastito po jabukah, kojih ve od Travnika nebiah jio. togod sam povratio, ono je bilo sve friko, kao da je u nekakvoj mini stojalo. Karlica je jedna vrst kipa. Odadia je mehandinski sluga, koi po odajah (sobah) nastoji. Bardak je od kotlovine kanta; od ozgor ima pokrovac, a sprda cvicu, dri okolo dv oke: iz njega se pie,

23


Kad sam to povratio, onda me mrtva slabina uhvati; a odadia odnese karlicu pak izbaci napolje. Dodjoe i trgovci Turci na konak, i vide me, gd sam jako nemoan, pak me upi-taju, moem li to jesti, da e oni platiti. Opet rekoe med sobom, da je to veliki sevap, stranjskomu ovku dati u bolesti. A mene je ve bila sva tlesna snaga ostavila; leao sam kao panj, jedva sam jim dao znamenje da nemogu nita: a druga sam mogao sve razumti, togod su govorili. Dodje nada me hoda, pak dva tri puta ree: Moli se Bogu, komia, po svom zakonu moli! Ja mu nisam mogao kazati, da nemoem, nego on je to vidio i sam: i zato je uzeo koran, pak stao kraj mene uiti. Dok je on prouio koran, u to je odadia donio veeru na sofru. Oni sdoe veerati, pak mene ale, da sam siromah bolestan u tudjoj zemlji, i da neu nikako iv dana doekati. A kad biahu svrili veeru, onda uzmu povdati svakojake priice, a u to se ja izgubim, kao da sam zaspao. Kad prvi put zapvae pvci, onda se i ja probudih. Bio sam malo ivii, i poznah, da sam gladan: ali najgora doba noi, u tudjoj sam kui, pak nesmm ljudem toliko dosadjivati. U jutro pred zoru ustadoe Turci piti kafu, pak zamolim i ja kafediu, da i meni izpee kafu, a jedan od onih trgovacah kae: Izpeci mu, kafeia, dv kafe eerli; ja u platiti.40 Najgore je to u Turskoj a osobito na selu, da ako bi i rado podvorit ovka, neimaju ime, nego ako e prohe (kukuruzni kruh), kafe ali rakie. Tamo ima ljudih, koji nisu nikad ni vidli vina; nego pripovdaju, da tamo u svtu ima nto, a zove se vino, pak tkogod ga pije, postane mu nos crljen kao urki. U ono doba ja nisam mogao dobiti ni kupusa kise-loga, jrbo su se kace bile zamrzle. Nego na veliku molbu je otiao Daga, pak je skirom odbio nkoliko leda i kupusa, i kuhao mi je suhih ljivah. Kod njega sam bio tri dana, dok mi je bilo malo bolje: pak sam otio na 23. Snja na Hani na konak. Ond, budui da neimaju Turci damie, moraju klanjat u sobi; a budui da sam se ja desio u nutri, nisu me trali na polje. Tu sam dakle prvi put vidio, kako hoda stane najprvi u jedan kut prema podnevu, a ostali svi zada njega. On je najprvo uzeo koran, pak je nto prouio, potl je ostavio koran na stranu, pak poeo klanjati, a i oni ostali u isto vrme, kakogod hoda radi, tako i oni na jedan put svikolici. Medju tim hoda sam ati,41 a ostali govore samo: Amin! Amin! Nego o klanjanju u na svrsi kazati vie. Iz Hania sam doao u Novukasabu; ovo se mstance (ves) meni jako dopalo, da nebi brajne bilo samo tursko; cla okolica se vidi, rekao bi, kao jedan vrt (baa), a posrd vrta Kasaba do rke Jadra. Preko rke je bio kamen most, koji su ngda kako kau, kauri zidali, nego mu se je jedno lice poruilo; a ovo drugo lice je jo ostalo; koliko moe konj za konjem i ovk za ov-kom prolazit; ali strah me je, da nee ni to kod Turakah dugo trajati. Totu u Novojkasabi sam se namrio na prazne kiridie, pak sam sutra dan njimi iao jau; a najvie sam straha pretrpio na tom mostu, da mi se konj nepopikne. Potl smo ili prko nkakvih jarugah, pak prko polja, dok smo doli pod strmoviti put, koi se zove Zalac. Kad smo se

uzima abdes, obiajno umiva, i kad idje u zahod, onda i njega ponese sobom. Sevap je zadubina, milostinja. Kad e Turin lpo govoriti, onda svakoga, bio Vlah, bio vaba, zove "komia", ili druga osobito u Podrinju: "Srbine brate." A njemu pak trba za svakom rju dati tituo, Turine: n. p. pomozi bog, Turine! 40 Turci nikada nepiju kafu sa eerom, osim kad koga aste; onda eerli kafu peku. 41 atiti vele Bonjaci govoriti mnogo na pamet, predikati. A ono to mi zovemo itati ili titi knji-gu, oni vele uiti knjigu. Knjiga se zove, ako i nije nego komad papira. Hoda na munari i bez knjige vie: ali se nikad neveli, da hoda ati sabu, nego hoda ui sabu, hoda ui pdana, hoda ui iindiu, ui akam, ui jaciu, i. t. d. A kad mu ono vrme dodje da vie, a on izidje pred kuu (ako nema damie) pak se popne na kakav plot, i stane se derati: "Iberila alah ilalah i. t. d. Alah ilalah, znai, dragi Bog.

24


poeli uz Zalac penjati, onda se mojemu konju svukao samar natrag prko repa: pak sam se ja naao doli, a konj je otio bez samara. Turci ga opet osamare, a ja odluim penjat se pice uz brdo. Ovi drum zasluuje podpuno da se zove Zalac, jerbo sam se ja bio nave-selio, da emo danas po njem upravo na nebesa doi; a kad tamo, mi nismo doli, nego do grada Kuzlara, pak moradosmo opet silaziti, jo u veu jamu, nego smo prie bili. Kuz-lar sdi na jednoj grdnoj klisuri, iznad sastanka Jadra i Drinjae. Drinjaa je ond na pre-gazu strano jaka, osobito kad se voda digne, onda moraju putnici ekati, dok opet opa-ne. Kad smo mi prelazili, onda je bila konju do trbuha, pak nijedan konj nije mogao pre-gaziti upravo, nego je svakoga voda zanosila desetak seanjah nie. Drinjaa iz pod pre-gaza utie u Drinu. Taj dan na 25. Snja dodjosmo na Kosirevo na konak; ond kiridie dobie kiriu, a ja opet sm prko Zvornika. Zvornik je udan grad; poima doli od Drine pak gor uz glavicu, od litice (kamena) do litice pruio se zid. Grad je doli kod Drine najirji, pak gor, sve to vie, to uji, kako mu litica zapovda: a na vrhu, rekao bi pod oblakom, vidi se jedna kula. Temelj do dolnjega zida gradskoga moi se u vodi. Pripovdaju Turci, kad su od kaurina uzimali Zvornik, onda je bio nkakav vidoviti topia kaurski, a njegov top se zvao Zelenko. Pak kad su morali kauri pred Turinom bati iz grada, onda je on svoga Zelenka zakleo, i poto su Turci doli u grad, a Zelenko na jedan put skoi u Drinu. Oni su ga hotli da izvade, ali se neda nikomu izvui, doklgod opet kauri nedodju; i svaki put, kadgod hoe med Tur-inom i Kaurinom da pome rat, onda Zelenko u vodi strahovito rue. Pripovdaju jo, da su ve jedan put bili doli Kauri i lahko su osvojili Zvornik, a od Zvornika su ili na Viegrad, pak da e odande udarit na Sarajevo. Ali kad dodjoe na Krvavac, ond izidje pred njih nkakova djavolska vojska na konjih: svakomu konju lie iz ustih plamen, a svakomu konjiku visi dolnja eljust do zemlje, a gornja mu se prko glave zavratila. Sva-ki taj vojnik zgrabi po jednoga Kaurina za nogu, pak zamahne njim oko sebe, ter pobije jednim mahom stotinu Kaurah. Tu je silna krv protekla, i slila se u Drinu, i od toga vr-mena prozva se ono msto Krvavac. Tudar po noi sad nsm nitko prolaziti; a po danu ako je jedan sm, moe mu se togod prividti.42 Ja sam ond u Zvorniku kod pae dao podpisati paso: a Turci neznadui kako se nainja peat (jer oni samo mur udaraju) i vidivi, gd na mojem pasou ima i peatah, onda uhvati ehaja noktom za peat, da ga odkine, i da vidi od esa je: a ja bojei se, da mi nepokvari, iztrgnem mu na jedan put paso iz rukah i reem, da se to nesm derati, jerbo da ja bez toga nesmiem na vilaet doi43. Na to se Turci zaude i odmah pomu aptati, vele: Kako je vaba slobodan, da sm ehaji iz rukah knjigu iztergnuti! A kae drugi: Takve su vabe i kod kue, oni se nita neboje od svoje gospode. Onda me zapita je-dan na glas: to, pak zar ti nebi smio bez toga peata na vilaet doi? Odgovori mu

42 Prividti zovu Bonjaci, kad se kakova neman ovku prikae. Kad smo ili u Travnik, onda smo poradi zla puta malo zakasnli, i doli smo u Travnik u veer o desetoj uri europejskoj. A izvan Travnika ima jedno staro groblje (kao to se po svoj Bosni nalazi nkakovo grobno kame-nje), i totu se je naemu Miralaju, painu sinu, prividlo. Najprvo je opazio, da na jednom turbetu nto sdi na priliku jedne gadne orluine. Za tim pogleda u zrak i vidi, gd izvie nas nkakav ovk pred njim natrake leti, ter svaki put, kad Miralaj u njega pogleda, a on mu izkesi zube. Kad smo doli u Travnik na konak, Miralaj je bio bld kao lubina; jedva smo ga malo razbadrili, da nam je mogao kazati, to mu se je prividlo. Turci su to svi verovali, i jo za bolje potvrdjenje, naveli su mnogo takovih povstih od starih vmenah. 43 Bonjaci nekau: Ja idjem na svoj vilaet, nego samo: na vilaet; n. p. moj amidja je otio na vilaet; ovo mi je babo ostavio, kad je otio na vilaet, t. j. u domovinu ili u zaviaj.

25


jedan stari aga: Valaha, bi odmah kroz dv tri hiljade momakah trao ibe44. Zatim meni kae ehaja, da moem otii. Poo sam dakle iz Zvornika po pdne, ob osmoj uri turskoj, a kad sam do posrd polja, ond me sretie dva kavaza, i upitae me za teske-ru (paso). Ja jim pokazah: ali oni neznadui prouiti teskeru, a videi da sam vaba, uzboje se, da nebudem uhoda, i zato me svega vizitaju, da vide to nosim. Medjuto nad-joe kod mene dva krajobraza (Landkarte) pak rekoe: A to ti je ovo? nisi li ti uhoda? Na to sam se ja malo acnuo u srcu, i neznadoh oni mah to u kazati, a oni zgrabe svaki svoju medju nokte, pa dre, kao da e poderati, govorei: kai, jer emo sad pode-rati! Nemojte, nemojte, rekoh, Turci, to su moje ikone, tomu se ja klanjam. Ahaa! peke peke! vele, pak lpo zamotaju, i dadu mi u ruku. Zatim mi rekoe, da se dobro pa-tim, jerbo da je mehana jo daleko, a zemlja je, vele hajduljiva, a trba ti jo i kroz umu ii. Ja svoje stvari opet spravim, pak se popatim preko polja, ali jo nisam doo nit do ume, a stigla me no. Kroz umu sam proo sve po noi, i dodjem u jednu mehanu na konak. Tu se svi zaude, odkud ja tako kasno? Od Zvornika, rekoh. A kako si mogao prko te ume ti proi mirno pitahu jo nije nitko, ni po noi, ni po danu, ba sasvim mirno proao? to je bezbeli tvoja sra bila. Od otud se u jutro dignem, pak idjem prko Janje, da u na Rau u srbski kontumac. Preko Janje kad sam proo, bila je iindia45, i ja sam mislio, da u u Popovo selo na konak. Hode prko polja, srtio sam est turakah, a ja jih zapitah, alosti moja! kuda je u Popovo. I budui da se je desilo za moju ljutu nesru tu jedno razkrije, tako oni meni lpo s dobra puta vrate, pak odprave u umu. Kad sam doo u umu i no pritisne, a druma sve malo po malo nestade. Sada ja po-znam, gd sam prevaren, ali ve brajne kasno. Nakanim da u uprav onako ii prko ume, moe biti da gdgod kue nadjem, kao to sam u Hrvatskoj. Ali je uma gusta, a po njoj su klade i jaruge, pak nemoem znati, idjem li uprav ili u okolo. Na tri msta sam srtio po opor nkakove zvradi, koja kako upazi, da sam ovk, odmah se razbi na sve strane. Na jednom mstu nadjem livadu, i na njoj jedna plast (stog) sna; legnem ja u to sno i mislim, da u totu prenoiti, ali je sno dugako kao rogoz, a vtar piri od svera, ter vidih da u zimsko doba neima hore spavati napolju. Ustanem, pak idjem naprd; dodjem na jedan breuljak, i ujem, da tamo na daleko psi laju: evo mislim sad u lahko doi u selo, samo trba ii na onu stranu, gd ima pasah. Kada sam ve do-ao kod sela, ond su vrti ogradjeni plotovim, i ja nikako nemogu pogoditi klanac, kuda se idje u selo, a ve mi je to basanje dosadilo. Skoim dakle preko plota i mislim, da u tada najpre doi. Kad sam doo u vrt, ali tu neima kue; skoim u drugi i u tretji; jedva dodjem u jedno dvorite, a u kui dte plae i vie: O ivane, ivane! Ja pokucam na vrata pak kaem: Pomozi Bog, domaine! A dte se stade jo vema derati: Jao lele i kuku meni, ivane! Ja videi, gd se dte mene plai, hou da idjem k drugoj kui, ali nemoem pogoditi, gd su od avlie vrata. U to dotri i otac onoga dteta, tamo iz bratove kue, pak vie: to ti je Milice! to ti je da se dere! Evo kae prepade me jedan ovek. A gdi je taj ovek? A ovd ngdi na avlii. Gdi si ti, koi prepada moju dcu? povie sad na mene, a nije me vidio; jerbo je bila no tamna. Nisam ja brate rekoh do prepadati tvoju dcu, nego ja sam ovk putnik, a zabludio sam put, pak

44 Turci za najveu okrutnost dre nmake ibe, i vele, da proklet vaba za najmanju pogrku osudi momka, da mora kroz dv tri hiljade trati: a kapetan, vele, sve na konju jae, i u ruci nosi sablju, pak tkogod onoga siromaha momak neudari, onoga ovi smetenjak kapitan na jedan put pose. 45 Bonjaci sve dobe dana po turski nazivaju, osim podneva, ovako: saba, zora; iindia, veernja; akam, mrak; jacia, bude u dva sahata posl akama, zdrava maria. Peke, to jest: dobro, lpo. Bo-njaci neznaju drugim imenom zvati piuna, nego uhoda, a Srblji uvoda.

26


sam te do molit, da me na konak primi. Znam ja, tko si ti, vru ti tvoju; sad u ti pokazati! pak potri u sobu i opet napolje. Ja bih sada bao, ali iz avlie neimam kamo: nego sam mu poeo iste ri ponavljati i moliti ga, ako Boga znade, da me primi na ko-nak. Nita! nita! znam ja tko si ti i zato prepada moju dcu! To su bile njegove ri, pak posrne k meni, i nto proti meni prui, pak jednako govori: Ja u te nauiti, kako e prepadati moju dcu. Ja kad sam vidio, da on mojega govorenja nee da uje, onda sam uutio, pak mirno ekao smrtni udarac da me pose, budui da nisam nikakova naina mogo iznai, kako bi se spasio. I ve sam bio srdit na njega, to me strai a nee da se. Ja sam mislio, da je on u ruci imao no, a ono je bila pitolja, kojoj on u onoj velikoj zabuni, nije nategnuo vuka, pak je nikako nije mogao izpaliti; a on udei se i sam, to joj fali, pomisli, da je pokvarena, pak pome natezati vukom tamo amo. U to dodje mu i nevsta bratova ena, da vidi kakova je larma; a on zapne, pak prui, da e na me, a nevsta mu uhvati ob ruke i pome vikati: Nemoj, dvere! nemoj dvere! A on kae: Odlazi kuko! ubit u sad tebe i njega! A snaha je bila jaka, pak ga uhvati vrsto; i sta-ne pomaganjit: Jao lele! pogibe ovk! Najprvi dotri njezin mu, a za tim i blinji susdi, ter ga umirie, dokazujui mu, da sam ja stran ovk, koi sam put zabludio, i da sam doo traiti konaka. Oni bi me bili radi svaki svojoj kui povesti na konak; ali ovi sada, da svoju sramotu obrie, nije me nikamo dao: nego kae, da on strane ljude uvk rado prima u svoju kuu; a da je on sada pijan, da je najprie u rodu a potl kod svoga brata pio: i da mu neka oprostim; jerbo da je on ti iz pianstva htio uiniti: ali govori nije bog dopustio, nego ti hodi k meni, jo se u mojoj kui nalazi, im u podvoriti go-ste. I tako me povede u kuu, a ljudi se razidju. Onda zapovdi dci, Milici i ivanu, to e donti za veeru, a on meni stane ovako pripovdati: Vidi li braco! Evo je moja kua, a blinja je moga brata. Evo ja imam dvoje dce Bog jih ivi Milicu i ivana, a moja ena je umrla, evo sad ima msec danah. Ovd u komiluku ima jedan ovk, s kojim sam se ja ve odavna posvadio. On ima mater staru vticu, koja se je zagrozila, da e svu moju eljad izjsti. Ja sam danas bio u rodu moje pokojne pak sam gotovo plakao; a oni da me ute, opie me na silu rakiom. Kad sam io k kui, svratio sam se ovd kod moga brata, pak je i on donio iu rakie. Tu smo sli nas dvojica, ter smo se razgovarali. Moj ivan je doo k meni, ter mi kae, nek idjem kui, jer je Milica ostala sama: a s jedne strane tuna za pokojnom materom, a s druge strane joj je pala ona prokleta baba46 na

46 Oni jo i sad vruju, (kao to se i kod nas c zabave pripovda), da babe, koje su vetice, mogu se na svata pretvoriti, a osobito ako e se ljudem pokazati, onda se pretvore u kakvugod ljutu nemilnu zvr. Ili ako se boje, da poda tom slikom nepoginu, tako se pretvore u ovka, ili ako jo ni tu nisu segurne, pretvore se u drvo ili kamen. One najvie lete po zraku u svojoj enskoj slici namazavi se ispod pazuhah nkakvom pakljenom masti, koja jim obino u jednom loniu iz pod ognjita u zemlji otajn sakrivena stoji. Tkogod jim se zamri, one mu nevidjenim nainom izkopaju srce, pak izjedu; a on mora do dva tri dana umrti, jer neima u njemu srca. Ali ako e mu uzrokovat veu muku, tako mu izjdu svu eljad i priatelje, a njega ostave iva, ali barem sakata. Zato ovi ovk i danas misli, da mu je baba eni izkopala srce: pak malo da ja neplatih glavom msto i vtice. Nu kad se vtica desi u onakvoj tekoi, kao to sam ja bio, ona se od-mah pretvori budi u drvo budi u kamen, uto joj se shodnie vidi, to jest, u ono, esa na onom mstu vie ima, budi drva ili kamen, da se njezin protivnik nedomisli. Ako oni protivnik iznadje, pod kojom se slikom vtica hrani, onda bi ju mogao ubiti lasno, samo da znade od koje joj strane glava stoji: inako makar ju tukao tri dana, nemoe joj dosaditi, dokle ju nepogodi po glavi. Ako ju pogodi po glavi, onda e za uvke ostati mrtva, leei pod onom slikom na koju se je sama pre-tvorila. Ovi moj gospodar je vidio, da se ja nepretvaram ve ni u to ali opet je sumnjao, gd mu pitolja nee da pusti oganj.

27


pamet; i zato je poela zvati ivana, da se bre vrati. U to si i ti pokucao na vrata: a osta-lo si vidio i sam, kako se je dogodilo, i ta nee zaboraviti, pa makar sto godinah ivio. Tada Milica donese veeru, a ivan iu rakie. Milica dvojka od dvanaest godinah, sti-dei se i mislei, da se je ta smetja poradi nje uinila, nehtiae da veera, nego je u to vrme meni napravila krevet. A mi, kad smo veerali, legosmo spavati. U jutro moj gaz-da iznese opet rakiu, i oprosti se sa mnom, pak mi pokae put; i tako dodjoh na Rau na 27. Snja 1840 u srbski kontumac. U kontumacu sam sdio sedam danah, pak mi dadoe Fedu, i dodjem u abac na 3. Ve-ljae. Od abca drugo neznam kazati, nego da je najlpi od sviuh srbskih varoah, osim Biograda. Ond u abcu su mi podpisali paso, pak prodjoh prko Palea, i dodjoh na 6. Veljae u Biograd; i ond mi ve nestade novacah. Otidjem dakle kod jednoga majstora, kao kalfa traiti posla, i on me prime. Kod njega sam radio do 18. Rujna 1840. Oni dan me je zabolla glava, a drugi dan me je uhvatila vruica, koja me je drala tri nedlje. Posl kad me je pustila vruica, onda sam dobio groznicu, a kad me je nakon petnaest danah i ona ostavila, pak da mi je bilo jo samo na rame uzeti kosu, mogao bi bio pod-punoma predstavljati smrt. A kad ve malo biah oivio, onda se svtovah s poznatim ljudi, kako bi preo natrag u Nmaku, i vratio se kui: a oni mi kazae, da budui da nisam nikomu nita kriv, i kad nisam iz granice rodom; da mogu bez svake egavosti stupiti u Kontumac. Dadem dakle podpisati paso na konzulatu i na primiriteljnom sudu na 1. Prosinca, a izidjem i njega na 13. istoga mseca 1840. Kad sam doao na Militerkomandu, ond me nadjoe kriva, to sam bez doputenja io u Srbiu, i zato su me predali u varoku kuu. Tu mi dadoe ordinanca, da me za katigu do komitatskoga prati. A to je bilo za me vrlo dobro, jerbo su onih dana u Srmu jednoga ovka izjli vuci: a i onako bez ordinanca nebi bio znao puta; jerbo je padao sng. Odande prodjem prko Vukovara, Oska i Blovara, ter dodjem srtno u Zagreb na 7. Snja 1841.

pogled u bosnu / matija mažuranić

Documents