PELENArtemisa absinthium-Compositae

Pelen je jedna od najstarijih i najviše cenjenih i upotrebljavanih lekovitih biljaka. Naročito je korišćen u narodnoj medicini svih vremena. Malo je našeg lekovitog bilja koje se oduvek, bez prestanka, tako često upotrebljava za lek kao pelen. Upotrebljavali su ga još stari Egipćani pre nekoliko hiljada godina.

Međutim, otkako je dokazana otrovnost pelena, on se sve ređe upotrebljava u medicini, jer materija medika danas raspolaže boljim i neotrovnim gorkim drogama, pre svega našom lincurom i kičicom.

Rimljani su sportiste napajali napitkom od pelena, ubeđeni da je to najviša nagrada za pobednika, jer im se, po tadašnjem shvatanju, obezbeđuje dobro i večno zdravlje, najveće zemaljsko blago.

Uostalom, i latinski naziv pelena ima simbolično značenje, tj. ime biljke treba da deluje psihosugestivno na čoveka, da veruje da će biti zdrav i čio. Antički naziv potiče od grčke reči artemis, što znači zdrav, dakle ukazuje na to da su biljke ovog roda ( Artemisa) lekovite. Tako se može i objasniti da je naziv dat po boginji Artemis, zaštitnici žena, jer je jedna biljna vrsta ovog roda upotrebljavana za olakšavanje porođaja.

Pelen je dugovečna, zeljasta, vrlo razgranata biljka, visoka 0,5 do 1,5m. Cela biljka je obrasla mekim, svilastim dlačicama zbog čega izgleda srebrnastozelena. Cveta u leto. Lišće je beličasto, svilasto, pokriveno gustim, kao kadifa mekim dlačicama. Prizemno lišće je krupno, troperasto i ima dugačke drške. Lišće na gornjem delu stabiljke ima kratke drške, dvoperasto je ili jednoperasto, a okrajci su lopatičasti ili kopljasti. Lišće uz cvast je celo, bez drške, slično bodlji. I stabiljka je dlakava. Cvasti su udružene u račvaste metlice s malim, loptastim, u prečniku oko 3 mm velikim žutim glavicama na

kratkim drškama. Na dlakavom cvetištu ima mnogo cevastih, žutih cvetića sa žlezdama napunjenim uljem.

2

Rasprostranjenost

3

Pelen raste kao korov po poljima, međama, kraj puteva, po zapuštenim i neobrađenim mestima, a naročito po suvim, sunčanim , plitkim i kamenitim padinama. Ima je u Evropi i Aziji, a u našoj zemlji najviše je ima u suvim krajevima Srbije, takođe i Crne Gore.

Gajenje

Gajenje pelena je poslednjih nekoliko decenija u opadanju, otkako su glavne potrošačke zemlje (Francuske i Nemačke) smanjile proizvodnju alkoholnih pića (absinthe, Wermut). Kod nas ga u krševitim predelima ima toliko da ga nije potrbno gajiti, nego bi samo trebalo da se organizuje racionalno branje i razmnožavanje na pristupačnim prirodnim nalazištama, naročito na golim kamenitim krečnjačkim propustljivim padinama. Gaji se u Americi. Može se sejati, ali brže i lakše uspeva deljenjem busenova.

Berba

Za farmaceutske svrhe bere se biljka u cvetu: lišće i vrhovi grančica sa cvastima (Absinthii herba). Za industrijske potrebe bere se samo mlado, meko lišće dok je pelen još mali, najviše 40cm. Busenje se očisti od suvih prošlogodišnjih stabljika i korova, srpom požanje i brzo suši u hladu na promaji u što tanjem sloju, češće se prevrće da bi se što pre osušilo i što bolje sačuvalo prirodnu boju i aromu.

Sastav

Pelen sadrži dve gorke kristalne supstancije: apsintin i anapsintin. Ima oko 0,5% etarskog ulja i gorkih materija glikozidnog karaktera, od kojih potiče gorčina. Apsintin je veoma gorka neotrovna materija. Gorčina pelena se oseća čak i u razblaženju 1: 10.000. Zbog apsinta se pelen upotrebljava kao lek. Etarsko ulje je gorka, ljuta, otrovna, plavkasta ili zelena a kasnije mrka tečnost. Plavkasta boja potiče od prisutnog azulena, zbog čega pelen deluje kao antiflogistik, tj. lek protiv raznih zapaljenja sluznice i kože. Ulje je otrovno zbog ketona tujona, koji se naziva još i apsinton, tanaceton ili salvion, jer se nalazi i u ulju od vratiča (Tanacetum officinale), tuje i salvije.

4

Upotreba

Pelen je tipično gorko aromatično sredstvo. Daje se u obliku čaja, tinkture i ekstrakta, sam ili zajedno s drugim gorkim drogama za izazivanje apetita, kao digestivno ( poboljšava varenje) i karminativno sredstvo (odstranjuje gasove iz creva). Upotrebljava se protiv crevnih parazita (vermut potiče od vermis =crv), za uređivanje menstruacije, protiv šećerne bolesti, za jačanje, protiv groznice itd. Najčešće se pije kao nezaslađen čaj pre jela. Od galenskih preparata izrađuju se Tct.Absinthii, Extr. Absinthii, Species amarae… Pelen se više koristi u veterinarskoj nego u humanoj medicine. Velike količine pelena koristi monopolska uprava za izradu marvene soli. To je jeftino i uvek pristupačno domaće sredstvo za deneturisanje soli, dobro je i zbog toga što pelen u obliku stočne hrane odlično služi za brži tov i kao preventivno sredstvo protiv crevnih parazita domaćih životinja.

Farmaceutska droga nije uvek najboljeg kvaliteta, jer usled naglog sušenja, lošeg pakovanja, čestog premeštanja i uopšte nestručnog rukovanja veći deo lista i cvetnih glavica otpadne i ispadne kroz vreće i sanduke kao sitnež, a u drogi ostanu samo stabiljke u kojima ima najmanje lekovitih sastojaka. Zato bi bilo najbolje brati samo lišće i cvetne glavice bez drški.

U industriji se koristi za pravljenje pelinkovca, vermuta i likera.

Lekovi od pelena

Prašak je najprostiji lek od pelena. Pelen, kao, uostalom, i sve druge gorke biljke, treba uzimati samo pre jela. Obično se uzima pola sata pre obeda po jedna kafena kašičica praška. Prašak treba spravljati od lišća i cvetnih glavica, a nikako od stabljika i grančica, jer u njima nema lekovitih sastojaka. Ovaj lek se uzima za vraćanje izgubljenog apetita.

Čajevi- Može se upotrebiti sam pelen ili pomešan sa kičicom, gorkom detelinom, travom-ivom i drugim gorkim travama. Tri supene kašike čaja se popari sa pola litre ključale vode, smesta poklopi i posle dva sata pije u tri do četiri obroka pre jela. Ovi čajevi se uzimaju za apetit i protiv gasova.

5

Pelenovo vino- Trideset grama pelenovog lišća ili cveća se ovlaži sa 60 grama čistog alkohola (može i jaka prepečenica od 50-55% alkohola), ostavi 24 sata, a zatim doda litar najboljeg belog vina, ostavi 10 dana uz češće mućkanje, odlije i procedi. Piti 3 puta na dan po 1 kašiku pre jela najviše 3 nedelje, a zatim se načini pauza od 3 nedelje, jer ovaj napitak ima pelenovog etarskog ulja, a ono je otrovno i može škoditi ako se stalno i neprekidno upotrebljava.

HAJDUČKA TRAVA, SPORIŠ

6

Achillea millefolium L.-Compositae

Latinski izraz dolazi od Ahila, mitološkog junaka koji je njome iscelio ranu Telefusu i mile-hiljada, folium-list, jer je list mnogostruko deljen.

Sporiš je dugovečna zeljasta, vrlo obična biljka, koja kod nas raste svuda na suvim mestima kao korov. Raste pojedinačno ili u velikom mnoštvu na livadama i pašnjacima.  Stabiljka je prava, nerazgranata, do 80 cm visoka, vrlo čvrsta i obrasla dugačkim listovima, koji su višestruko vrlo sitno i fino kitnjasto-perasto deljeni kao najfinija čipka. Cvetne glavice su sitne i bele, ponekad malo ružičaste, udružene u cvast na vrhu ogranaka stabiljke i raspoređene u obliku štita. Cvetne glavice su velike do 5mm i beličaste. U sredini su cvetovi cevasti, a po rubu su jezičasti i ima ih 5-6. Cveta celog leta.

Mirisa je svojstvenog, malo aromatičnog, a ukusa gorkog, aromatičnog i naslanog.

Droga

7

Cvet, trava i list sporiša( nadzemni deo biljke)

List se bere pre nego što iz rozete izbije stabiljka.

Tek rascvetale cvasti odsecaju se oštrim makazama da drške budu što kraće (5-10cm).

Na isti nači se bere trava (vrhovi grančica u cvetu), ali se odseca na dužini oko 25 cm, veže u male kite, obese se u hladu na promaji da se što pre osuše ili u sušnici na 35-40°C, da biljka što bolje sačuva prirodnu boju, pa se osušene kitice pažljivo slože u kartonske kutije. Ukoliko je u drogi više stabljika, utoliko se manje ceni.

U stabljici nema lekovitih sastojaka, zato je bolje upotrebljavati sam list ili sam cvet.  Stoga je droga sa više stabljike manje cenjena. Suva herba pakuje se u jutane vrece ili kartonske kutije i cuva zašticena od svetlosti godinu i po dana.

Sastav

Hajdučka trava nije dovoljno ispitana. Nadzemni deo biljke u cvetanju sadrži do jedan odsto etarskog ulja (farmakopeja zahteva najmanje 0,13%), flavonoide, vitamin K, gorku materiju ahilein, smole, stereole, tanine i dr. Etarsko ulje je ponekad plavo zbog azulena, što zavisi od fiziološkog varijeteta i načina i vremena destilacije. Sadrži oko 10% cineola, pinena, kariofilena, tujona, borneola, mravlje i valerijanske kiseline (slobodne i vezane) i dr. Staro ujle je mrke boje.

Upotreba

Hajdučka trava je naš najpoznatiji i najčešće upotrebljavani lek, kako iznutra tako i spolja. To je gorak aromatik. Upotrebljava se kao tonik, stomahik, stimulans, antispazmolitik,a deluje i antiflogistično i baktericidno. Zbog prisustva vitamina K daje se kod poremećaja praćenih krvarenjem (kod hemoroida i menstruacije). Kod nas hajdučicu narod upotrebljava protiv najrazličitijih bolesti, čak i istucanu stavljaju na rane i ubode ( dejstvo tanina,

8

azulena i cineola), sve to treba ispitati. Narod ima veliko poverenje prema ovoj drogi.

Eksperimentima je utvrđeno da ahilein ima hemostatična svojstva i da ekstrakt iz lista usporava razvoj patogenih klica. Tako je objašnjena vekovna upotreba hajdučice u narodnom ranarstvu. Hajduci su uvek nosili fino samlevenog i kroz "svileno sito" (dakle, najfiniji prah) prosejanog lista hajdučice, koji su stavljali na rane i u melem za lečenje rana. Tanini i etarsko ulje doprinose sprečavanju zagnojavanja rana i njihovom brzom zarašćavanju i ublažavanju bola.

Hajdučica nije otrovna, ne izaziva naviku i može se svakodnevno upotrebljavati za jačanje organa za varenje. Ulazi u sastav velikog broja složenih čajeva od raznih mirisnih, gorkih i oporih trava.

Koristi se u obliku čaja kod: bronhijalne astme, kamena u bubregu, protiv nadimanja(teškog varenja), hroničnog katra želuca, protiv hroničnog zatvora(za uređivanje stolice), kamena u žučnoj kesici... Spolja se upotrebljava kao antiflogistik slicno kamilici, za ispiranje, kupke, obloge.Daje se i u obliku gorke rakije.

Narodna imena

Retko koja naša lekovita biljka ima tako mnogo narodnih imena kao ova: ajdučica, ajdučka trava, armanj, beli ravanj, belo ivanjsko cveće, jalova mesečina, jalovi mesečnjak, kunica, paprac, petrovsko cveće, ravan, ravanj, ravunika, rman, romanika, snop, stolista, tinttorova trava i dr.

Kod nas rastu i neke druge vrste roda Achilles, ali one nemaju tako široku uptrebu u narodnoj medicini, manje su poznate i uglavnom imaju samo lokalan značaj. To su Achillea abrotanoides Vis, A asplenifolia Vent., A. Atrata L., A. Clavenae L., A collina Becker, A distans W. K. I dr. Sve ove vrste imaju etarsko ulje, gorkih i oporih sastojaka, dakle, sličnog su hemijskog sastava kao hajdučica i zbog toga im je dejstvo slično, ali pošto nisu dovoljno ispitane, one su ostale uglavnom kao omiljeni bezopasni narodni lekovi, pretežno u planinskim krajevima.

9

Gajenje

Hajdučica i druge vrste roda Achillea vrlo se lako gaje semenom ili deljenjem busenova.

Etarsko ulje

Destilacijom hajdučice sa vodenom parom kod nas se proizvodi skupoceno etarsko ulje, koje se koristi u medicini farmaciji, parfimerijama i kozmetici. Ukoliko je ovo ulje tamnije plave boje, utoliko se više ceni i skuplje plaća, jer ima više azulena, od koga potiče lekovitost ulja i hajdučice. Selekcijom mogu se dobiti varijeteti hajdučice sa mnogo etarskog ulja tamnoplave boje. Zato se nameće potreba gajenja ove korisne biljke, ali se prethodno moraju odabrati takve hemijske rase koje daju i mnogo i kvalitetnog etarskog ulja, jer se samo tako isplati gajenje.

Ovo ulje, ukoliko je tamnije plave boje, utoliko bolje deluje u sprečavanju i lečenju upla sluznice i kože. Zato ekstrakt, a pogotovo etarsko ulje od hajdučice ulazi u sastav skupocenih kozmetičkih preparata za sunčanje da bi se sprečilo crvenilo i druge neželjene posledice nastale usled naglog i neopreznog sunčanja.

Naučno, eksperimentalno je dokazano da su biljke sa azulenom vrlo korisne i potpuno bezopasne čak i za najosetljiviji kožu, što je vrlo važno za osobe koje ne podnose većinu kozmetičkih preparata u prometu.

10

11

Sadržaj

Pelen...............................................2

Hjdučka trava..................................7

12

13