РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА

1

1. УВОД

Културна историја на граничним подручјима простирања једног етницитета или државе углавном је предодређена ратовима, настојањима за превладавањем сиромаштва, вишеструким миграцијама, укључујући породичне, саобраћајне, трговинске везе заједница лоцираних, у случају подунавског Ђердапа, на обалама велике реке и залеђу, издашним у привредним потенцијалима. Кроз праћење развоја ''животне инфраструктуре'', елементарних услова бивствовања на овом подручју, уз дотицање појавних облика старих заната попут ратовања, градитељства, проституције, шверца, шпијунаже, везано за настанак и успешно функционисање објеката за смештај и услуживање гостију храном и пићем, сагледиви су оквири егзистенције људи излаганих искушењима опстанка у делу данашње Србије који је мета аспирација за просперитетом, ношеним покушајима унапређења услова живљења од стране обичног актера или пак нагоном за згртањем профита политичке или економске природе. Након што су турске оружане снаге 1867.г. напустиле шест градова- Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Соко и Кладово политички живот сконцентрисан је по градским кафанама, у недостатку грађевина које би служиле за јавне скупове, манифестације. Отуд проистиче да је прве кораке у модерној држави демократија чинила полазећи од кафанског стола. Увесељавање становништва кроз игранке, забаве, комичне позоришне представе, потом и филмске пројекције такође је почивало на коришћењу простора градских кафана. Као инструменти друштвених комуникација, оне су и даље биле стецишта обавештајних и пропагандних активности, склапања пословних аранжмана сваке врсте, па и оних са ''друге стране закона'', места ''убијања времена'', јавног показивања симбола моћи, рудиментарних психотерапеутских сеанси за особе нарушене аутономности. Двадесети век, изузев стравичних ратних разарања подарио је ''граду и свету'' модернизацију која је ''кафански избор'' учинила тек једним од понуђених модалитета успостављања и одржавања друштвених веза, али су без обзира на то, оне и даље остале огледало државног поретка, социјалног статуса и морала.Конгломерат култура, различитих људских нарави, супротстављених интереса и жеља да се постане нешто друго у односу на почетне позиције ''грађанина покорног'', од овдашњих кафана начинио је огледно добро успеха и промашаја у

2

промишљању извесније будућности. Њихова отвореност, доступност те јединствена услуга за све кориснике у овом раду послужили су као могућност указивања на мноштво детаља што чине свакодневицу људске заједнице далеко од метрополе. Ставити под ''светла кафанске позорнице'' личне аспирације, део приватности, менталитет вечитих губитника, указати на жрвањ тоталитаризма и модалитете утицаја власти на масе, скупа са њиховим погубним последицама, такође је један од задатака овог рада. Снажније него вишемиленијумско садејство ветра и воде, паланачки штимунг у дуванским димом окађеним храмовима популизма, избраздао је стварност чинећи је прихватљивијом, неретко као фарсу, homo consumericus-u. Обиље документарне грађе, низ интервјуа, мноштво нормативних аката, послужили су илустровању збивања у периоду замаха индустријализације и покушаја превладавања материјалног сиромаштва под стегом идеје тзв.самоуправног социјализма, чинећи транспарентним промашаје једне политике и несналажење поданика жељних бољитка по сваку цену.

3

2. У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ПУТ

Регија Гвоздених врата, данас гранично подручје на североистоку Србије према Румунији, столећима је услед изнимног значаја дунавског пловног пута за успехе трговинских и војних похода, била предмет импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, који је Трајан /97-116.г/ финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење, намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови изградње пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км низводно од Кладова. Већ у његовој колонији Ulpia Traiana Ratiariа, подунавска Бугарска, налазиле су се, уз познати друм, постаје за одмор и прихват путника, са карактеристикама гостионица. Такав податак не постоји за потес Трајанов мост код Кладова, али значај грађевине- стратешки путни правац преко Дунава- те чињеница да баш одатле с краја првог или почетка другог века потиче најстарији овдашњи приказ винове лозе на мермерном рељефу са митском сценом Пентејевог лудила изазваног чаробним напитком, указују да је и на том локалитету могло било гостионица. Римске крчме коришћене су за одмориште, окрепљење храном, пићем, али и блудничења, пљачке, убистава, па и оних политичких. Према Тациту, у време грађанског рата 68-69. године ''Чувши за Отонову смрт, Долабела беше ушао у град. Вителије стога из страха и мржње што је Долабела био узео за супругу његову жену Петронију, заповеди да га писмом позову, уклоне се живости Фламинијеве цесте, скрену у Интерамниј, и ту га убију. Убојици се то учинило дуготрајним: на путу га у крчми баци на земљу и закоље'' (1987, 171). Прокопије из Цезареје затекао је почетком шестог века у атару подунавског насеља Корбово тврђаву са именом Сузијана, за коју постоји мишљење да је тако названа јер су то подунавско место населили становници са подручја великог персијског града (Јанковић, 1981, 39). Ако је ово истина, онда је становништву ''кладовске Сузијане'' итекако било својствено подизање и коришћење гостионица, обзиром да још Херодот наводи како је на путу дугом 13.500 стадија тј. 90 дана хода између Сарда и Сузе постојало 111 конака и исто толико гостионица ( 2007, V- 52; 227- 228). Иначе су одувек уз прометне трговачке путеве морали постојати угоститељски објекти, попут оних у Гирсуу, центру сумерске провинције Лагаш 2042.г.п.н.е, забележени под именом ''данна''- куће подизане на удаљености два сата хода једна од друге, тј. 15-16 км. Служиле су за одмор, окрепљење храном и пићем, преноћиште, замену товарних животиња... (Кривачек 2010, 139). У сумерској античкој историји евидентан је један случај жене-владарке из периода око 2.5000 г.п.н.е. за коју у Попису владара стоји констатација ''крчмарица која је ојачала темеље Киша''- Куг Бау, негде се помиње и као Азаг Бау, потом слављена и као божанство- претеча Кубабе из Сарда и фригијске Кибеле чији су култ римски

4

легионари практиковали код Гвоздених врата на Дунаву. Отуд могући назив горостасне ђердапске стене Бабакај. Власи Североисточне Србије у трезору културне баштине посебно место придају култу Диониса, између осталог бога вина, плодности, вегетације, родоначелника метаморфоза вина и лозе. Један од ритуала врши се бајалицом ''Прича Господња'', са стиховима: ''...И литар вина постаде/ Лоза зеленога винограда/ С грожђем на њој/ И вино из боце поста/ Чокот зелени/ С црним грожђем на њему...'' (Гацовић, 2002, 112-115). Већ у четвртом веку н.е. у кладовској регији биле су у употреби стаклене чаше које имају паралеле са купастим чашама насталим у неким од црноморских стакларских центара. Пар стотина делова стаклених купа полујајоликог облика са разгрнутим устима и апликованим капљама, распоређеним око трбуха у хоризонталном низу пронађено је на локалитету ''Гламија 1'', а праву драгоценост представљају два уломка великих чаша, један плавичасто- зелене, други маслинасто- зелене боје, са мотивима пчелињег саћа у рељефу (Хан, 1986, 92-93). Скупа са откривеним фрагментима стаклених боца и четири уломка чашица са ножицом и стопом, познатим у земљама источног Медитерана, ови налази документују богатсво трговинских веза, ниво цивилизацијског развоја, укључујући претпоставке постојања организованог услуживања храном и пићем на начин примерен садашњим угоститељским стандардима. Римски грађани уживао је у печеном месу, јаким зачинима и сосовима, од којих је нарочито популаран био гарум сачињен од рибљих изнутрица у саламури (Робен, 2009, 219). Уобичајени оброк легионара састојао се од 1 кг хлеба, 100 грама масти или сира и пола литра вина или сирћета (Робен, 116).

Неке жене чије се порекло или део живота везују за крчме имале су битну улогу у историји Римског царства. Хришћанска светица Јелена, мајка цара Константина, рођеног у Наисусу, супруга Констанција Хлора, била је крчмарева кћер. Њихови опоненти су чак тврдили да је ''девојка била једна од узгредних лагодности које је нудила крчма њенога оца, те да је редовно, уз незнатну новчану надокнаду, стајала на располагању посетиоцима. Тек касније, када је Јеленин син преузео власт, постала је најобожаванија жена у царству'' (Норич, 2009, 34). Још очитије везе са таквим амбијентом фрагменти су биографије легендарне царице Теодоре, могло би се рећи савладарке последњег правог римског цара, некадашњег Трачанина Петра Саватија- Јустинијана Првог. ''Најстарији занат'' оставио је дубоке трагове у историји још из доба египатског фараона Кеопса; према Хеородоту, његова кћер захваљујући легализованој проститувији обезбедили ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је ''сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен'' (Аврамовић, 133). Највећи број проситутки, каквих је у Трајаново доба у Риму било 32.000, навођене су на овај занат услед ропског статуса, сиромаштва, злостављањем у малолетничкој доби а њихов живот често је окончаван уз изражене психичке поремећаје и полне болести. Изузев њих, ''стални инвентар'' гостионица, крчми, чинили су скитнице, беспосличари, лопови.

5

Римско право, бележе Јустинијанове ''Институције'' у одељку ''О облигацијама које настају по угледу на деликте'', познавало је одговорност крчмара уколико у крчми буде извршена превара или крађа, с тим да се није радило о његовом деликту већ оних чијим се радом угоститељ служи приликом управљања крчмарским пословима (Полојац, 2011, 292). Такав објект носио је латински назив ''capona''. Током византијске управе над овим подручјем, шести век, крчме су имале значајну улогу у трговачким центрима. Налазиле су се у склопу четвороугаоних зграда, са двориштем у средишту одакле су отворени ходници водили до гостинских соба. Екстеријером је доминирала чесма, а при његовом крају постојала је велика просторија за окупљање гостију ради конзумирања хране и пића. У ''Књизи епарха'' о занатским и трговачким корпорацијама у Византији прописано је поступање у обављању привредних делатности, регулисање квалитета производа и услуга, цена, код бележничке, јувелирске, банкарске, пекарске, механџијске активности (Кандић, 1976, 155). Механе су ту помињане и кроз одреднице о другим занатима, попут трговаца одећом од свиле, где је прецизирано како треба пажљиво избегавати да странци који се налазе у граду и живе у механама, купују забрањене за извоз ствари, тканине из једног дела, изузев оних потребних им за личну употребу... ''Oнај који ће им помоћи да избгену ову контролу, биће ишибан, обријан и подвргнут конфискацији имовине'' (Кандић, 158). Још у античком Риму храна служена исечена на ситне комаде, конзумирана је узимањем прстима десне руке (Робер, 2009, 219). Према Сими Тројановићу (2008, 433), дуго времена након пропасти овог царства углавном се јело прстима и кашиком-‘’Почетком Средњег века само је домаћин користио виљушку, њоме раздавајући парчад меса својим гостима; још у XII веку свештеници су оглашавали употребу виљушке као грешан разврат, а у XVI веку ушла је сасвим у обичај’’. Током доминације на Ђердапу Угра, Бугара, па и Османлија, за хришћане су манастири чинили најприкладније место намењено одморишту и окрепљењу при путовању. Последњих деценија XIV столећа овде је заживео исихастички православни покрет а један од његових значајних представника, преподобни Никодим Тисмански подигао је манастир Манастирицу. Павле из Алепа 1657.г. видео је на румунској страни Дунава џиновско буре, од стране Никодима начињено, запремине 3000 ведара вина (Јaковљевић, 2007, 87). ''Житија светих'' казују како је одбацио земаљску славу и доселио се у Кладово: ''Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божијим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладово на Дунаву: Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу надалеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига'' (Поповић Ј, 1977, 760). Најпознатија особа која је нашла одмориште у кладовском манастиру је Лазарева кћер, принцеза Оливера, након Ангорске битке и избављења из заточеништва код монголског кана Тамерлана почетком XV века (Јаковљевић,

6

2007, 38). Она је 1390.г. са српског двора, као петнаестогодишњакиња предата султану Бајазиту, да би са другим женама из харема била заробљена од стране војске седамдесетогодишњег монголског деспота. Према народној приповести, иначе окрутни Бајазит, не могавши да поднесе понижења злостављања његових миљеница, извршио је самоубиство ударајући главом у решетке кавеза у коме је присуствовао опскурним сценама у Тамерлановом чадору (Гиљен- Јовићевић- Шарановић, 2009, 108).

Легенде о Краљевићу Марку везане за његов боравак у ђердапском залеђу- на Мироч планини и у Хомољу, очуване су у неколико народних песама и прича. Једна од њих казује да је Марко имао крчму са леве стране реке Пек: ''...Милош преузме бригу о стоци коју су чували по пасиштима а Марко постане главни крчмар. Али, кад би му сељани дошапнули да наилази караван са благом, он би одмах распасивао кецељу, бацио готваљ, а узимао оклоп, буздован и Шарца...Ту ухвати самога цара и целу његову пратњу. Њих је повезао и дотерао их у крчму. Ту их је лепо нахранио и напојио, а онда их пустио да иду...'' (Раденковић, 1979, 62). На ову се надовезује приповест о златном детету, чија се фабула такође дотиче крчме: ''Још док је био Марко Краљевић крчмар тамо негде код Пека, дође му време да се жени... Марко узме најмлађу /девојку/ и одведе је у крчму... После неки људи виде ту поред брода, неко златно дете како се игра, а сунце стало изнад њега и не миче се. Онда неки човек научи то дете да обуче подеране хаљине и да оде у крчму код Марка... Чим дете уђе у крчму, Марко се зачуди и обрадује непознатом госту. Стави га уз софру и почне да га запиткује ко је и одакле је...'' (Раденковић, 64). Очигледно да је крчма од стране народног приповедача сматрана погодним поприштем дешавања везаних за мит о јунацима који су пружали отпор османским завојевачима, јер је иначе била стециште хајдука. Док су бајке са уобичајеним почетком ''био једном један'', представљале обавезно штиво, деца су васпитавана уз приповести у којима гостионица- прво место приспећа јунака у непознату земљу, град или царство- фигурира као сцена превара, пљачки, отмица, а у некима су запаженије роле имали гостионичарева кћи или нпр. ''бременски свирачи''. Са друге стране, на суседној Ади Кале половином осамнаестог века живот је претакао у легенду Мишкин Баба, потомак славне узбечке династије саманида, из далеке Бухаре приспео на Дунав. Попут Христовог новозаветног чуда на свадби у Кани галилејској, остало је забележено веровање да је у адакалској таверни Мишкин Баба простим додиром руке празну бачву испунио квалитетним вином. Гроб овог светог човека данас се налази на острву Шимијан, крај стубова Трајановог моста, у време исламског мистика од стране турских пописивача евидентирано са називом Губавац, што је и могуће значење имена Мишкин, какво се у Босни употребљавало за оболеле од ове тешке болести (Тројановић 1927, 61).

На граничном подручју Србије, Ђердап, поред израза кафана, за објекте исте намене употребљавани су термини крчма, механа, хан, коначиште, у новије доба бифе, ресторан, хотел, мотел, клуб, кафе, кафић, бар, бистро, таверна, за оне са нижим квалитетом услуге биртија, ћумез, шупа, бирцуз, прчварница, рупа, штенара... Србија зна и за термине оријенталног порекла ашчиница, имарет,

7

кавана, караван- сарај, мусафирхана, кахвехана, као и грчке ксенодохион, пандохије (Голубовић, ''Теме'' 2010, 992-995). Дервишке текије у Фетисламу и данашњој Текији чиниле су отворена стецишта за окрепљење путника- намерника, трговаца, сиротиње. Марија Коцић за ханове пише да су у прво време означавали станицу дуж трговачког пута, уједно и складиште за робу, да би касније добили значење крчме (2010, 38). Према неким ауторима разлика између хана и караван сераја огледла се и у томе што су путници у хановима плаћали храну, преноћиште и дрва за огрев, док је конак у караван серају био бесплатан (Коцић, 38). Налазимо погрешним настајање места за услуживање пићем и храном на тлу данашње Србије датирати у XVI век, уз везивање за термин кафана, приспео из Турске, а првобитно својствен локалу за служење кафе. Са друге стране, упутно је разлог одомаћења израза ''кафана'' на тлу Србије, потражити и кроз анализирање појмова ''каферка'', ''кафорка'', још у средњем веку упражњаваних за означавање посуде, чабрице. Како год, кафана на овдашњем тлу је генерични појам и општеприхваћени супститут за гостионицу, крчму и сродне изразе. Кафанска стецишта људи различитих идеја и мишљења о власти, након великог пожара који је 1633.г. уништио четири петине Истанбула, проскрибована су од стране султана Мурата IV /1632-1640/. Његовим ферманом примењиваним у целом Османском царству забрањена је употреба кафе и дувана: ''...Да се затворе и поруше кахфехане које постоје сада по шехерима и утврђењима, касабама, селима и другим местима у мојим заштићеним земљама и да власници кахфехана на њихово место саграде дућане и куће; да од сада па надаље не буде ни у једном месту кахфехане и да се спречи и забрани на сваки начин дуван који се користи међу људима'' (Коцић, 2010, 349). Годину дана касније издата је наредба о затварања крчми и продавница пића и забрањено пијење вина (Мантран 2002, 282). Султан је лично, контролишући спровођење заповести, имао обичај да прерушен лута Стамболом, шаљући у смрт поданике који би се усудили да се оглуше о прописе, укључујући онај о забрани пушења. Без обзира на то, крчме ће још задуго бити обећана земља за вернике паланачког духа- место вишекратног рађања и умирања под дејством ''алкохолних седатива'' уз поистовећивање ''крчмарштине'' са мајком/планетом Земљом, ''што по традицији храни и носи живе, прихвата уморне од живота и даје им починак у смрти'' (Пајин, 1997, 37).

8

3.ОСМАНСКИ ХОРИЗОНТ

Места за точење пића, конзумирање хране и одмор могла су опстајати у дужем периоду само уз стабилну цивилну или војну управу. Зато прве писане трагове о њима налазимо крајем седамнаестог века у путопису Евлије Челебије (Елезовић 1941, 44)- опис Фетислама кладовског: ''У чаршији има диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода... Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта.'' Значај ханова за једно друштво мерљив је околношћу да су они били и праве мале берзе где су се локални трговци састајали са кириџијама, трговцима са стране, склапали пословне уговоре, размењивали вести, робу, валуту и вршили примопредају по постигнутим споразумима (Мишковић 2008, 166). Према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице сpпске из 1969.г, реч хан је персијског порекла и означава друмску крчму, механу, гостионицу, коначиште. Њена употреба приспела је у ове крајеве на таласима османлијских освајања. Скела која је повезивала Дунавом Кладово са Влашком постојала је тик уз хан, а у близини било је мноштво дућана, ту је вршен и претовар робе намењене трговини са западом. Отуд је Челебијино коришћење овог термина за објекат у кладовској тврђави било у његовом потпуном значењу- комбинација локала за продају хране и пића и коначишта. Извесно је да је гостионица у оквиру Фетислама, добро чувана од стране мноштва турских војника у непосредном окружењу и опасана бедемом тврђаве, чинила погодан амбијент за склапања трговачких послова, размене информација, уживања у музици и упознавања са специфичним склоностима локалног становништва, које познати путописац помиње 1666. године. Уобичајена понуда јела садржала је барено поврће, кисели купус, тврду сушену јагњетину, пилав са кокошијим месом, суво воће, рибу. Обзиром да су у Фетисламу живели и исламизирани Срби из Босне, у угоститељској понуди налазили су се специјалитети попут соган долме- црног лука пуњеног смесом јунећег меса и пиринча, долме од тиквица, сарајевских ћевапа, запечених куваних јабука са надевом од млевених ораха... Још столеће раније у таквим локалима ангажоване су певачице, ''смерно скривене од гостију, иако невидљиве, оне су доприносиле утиску да су кафане места где сексуалне жеље и сексуалне склоности долазе до изражаја'' (Armstrong, 1925: 71). Што се коришћења опијума тиче, радило се о раширеној пракси уживања међу Османлијама. Један од познатих произвођачких центара налазио се на оближњем Поречком острву. У фетисламским угоститељским објектима служени су и шербети, воћни сокови, цветни сирупи, али и вино и ракија. О томе сведочи налаз стаклених боца и чаша из XVII века. Из ранијег периода потичу примерци боца који су подражавали облик

9

природне тикве, али и они са правоугаоним, шестоугаоним или осмоугаоним пресеком (Хан, 1984, 62- 63). Зграда звана ''коњушница'', срушена немаром локалних органа власти осамдесетих година протеклога века, одговарала је опису каравансараја, какав је 1554.г. сачинио француски путописац: ''...Каравансараји су склоништа где одседају и богати и сиромашни, зато што немају ништа боље. То су као велике шупе: светлост, уместо кроз прозоре, улази на отворе; немају тавана, него су само кровом покривене. Унутра свуда около су узвишења, висока две и по стопе, широка седам стопа, на која се пењу људи да би лежали одвојено од коња; ови су везани уз господара за гвоздене алке причвршћене на узвишењима, тако да свако види свога коња поред себе и ставља му храну на узвишење... Изнад ових уздигнутих места, свуда уоколо на зидовима су куке, где свако веша своје ствари без бојазни да ће било шта изгубити, јер ујутру каравансарајџија, тј. домаћин, не отвара врата док све не обиђе и сваког не упита да ли је шта изгубио. На свака четири хвата налази се огњиште. Каравансарајџија продаје дрва и намирнице...'' (Пауновић, 1971, 1158). Могући повод настанку имена Кладово лежи у чињеници да је ту током XVII столећа постојала казнионица, чији су затвореници излагани стављању у ''клад''- дрвену направу за утамничење, којом је кажњеник лишаван могућности кретања. Италијански свештеник и путописац Алберто Фортис сачувао је од заборава специфичну праксу спречавања бекства особе затечене у деликтном понашању: ако се догоди да пандури ухвате неког хајдука, одреше учкур на његовим чакширама које се срозају до пета, а он се не може дати у бекство ако би тако нешто покушао; тако се човек не мора везивати као најгора марва (Дамјановић, 1996, 154). Најчувенији кладовски заточеник био је гроф Ђорђе Бранковић, писац ''Славеносербских хроника''. Велика казнионица функцисала је све до промене намене овдашње тврђаве, а поред чувара и апсеника, саставни део амбијента пограничне насеобине чинили су проститутке, ситни преваранти, скитнице, беспосличари, шпекуланти, трговци. Околно становништво живело је у веома лошим условима, у брвнарама ''са кужним ваздухом, увеличаним нагомилавањем анималних и вегетабилних, у врењу и трулежи находећих честица, често се овај просторчић још и са неким домаћим животињама дели... кисео хлеб је њима само из меана познат, погача у обичном животу ретко виђена ствар, а морал на лабавом темељу стоји кад се љубопитном дечијем уху отвара широко поље упознати се са тајнама брачног живота'' (Мачај, 1966, 68). ''Двема страстима се махом не могу супротставити, а то је похотљивост и оданост шпиритуозном пићу- у овом смотрењу прави су потомци својих прадедова, идолопоклоника Бахуса и Венере. Зато се сифилис код њи особито у неким селима, јако укоренио и све већма се шири''- запажа др.Стеван Мачај карактеристике Румуна насељених у великом броју на овом граничном подручју (1966, 62).

Један од сакупљача информација са граничног подручја, аустријски официр Франц Ксавер Покорни (1970, 69), приликом обавештајне мисије спровођене 1783- 84. године нашао је да Кладово има 140 турских и 50 хришћанских кућа, 6 ханова у чијим шталама се налази 600 коња, затим 5 кафана. Одатле потиче налаз луксузног,

10

трпезног стакла, вероватно коришћеног од стране Аустријанаца током њихове управе овим подручјем у XVIII веку, са могућим пореклом из неке радионице из средње Европе (Хан, 1984, 65). Недуго потом се и место Текија помиње као турски хан (Јовановић, 2001, 243). У попису из 1828.г. у овој подунавској варошици евидентирано је и име пореског обвезника Алексе Механџије (Стојанчевић В, 2001, 103). Забелешка из 1784.г, сачињена од аустријског обавештајног официра, даје нам представу о тадашњем кафанском амбијенту у Крајини за време великог поста- његов оброк се састојао од слане икре моруне са пасуљем и чистом водом зачињеном љутом паприком, три хлепчића и крупне укусне лубенице, док је са свих страна из прљавих механица допирао мирис лоја и печене рибе (Динкић 2001, 37). Лубенице су имале још једну намену- амбалажа за корупцију. Када су 1809.г. у крви угушени покушаји Руса и Срба да освоје Фетисламску тврђаву, пронео се глас да је генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу пуну дуката, ''па је зато у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла, повукао се на леву страну Дунава, оставивши много руских и српских глава узалуд под Кладовом- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег бакшиша не треба много чудити'' (Милићевић, 1876, 988). Са сличним задатком као Покорни и Митесер концем наредног столећа Феликс Каниц (1987, 486) боравио је у Кладову ''у чистој и уредној кући крчмарице Марије, која је говорила немачки''. Међу оријенталним специјалитетима такве куће, задржаним на менију и по одласку османских управитеља из кладовског краја 1867.г, посебно место заузимала је турска кафа, сервирана у филџанима, које би послуга допуњавала након што уживалац са седам гутљаја начини исто толико кругова по ободу металне мале посуде украшене исламским орнаментима.

Кафана је била и место конфликтних ситуација између припадника разнородних друштвених група, и као таква интересантна народним приповедачима. Крај XVIII века донео је српској и влашкој епској поезији веома популарну песму о Стојану Буљубаши, који своје последње сате пред погубљење проводи у кладовској кафани: ''…Кад увече су пристигли/ у то пусто Кладово,/ тамо беже шта уради ?/ У кафани их оставља,/ Стојана са својим кумом;/ а он иде у тврђаву,/ у тај кладовачки град/ што и данас ту постоји,/ да у њему он преноћи./ Они седе у кафани;/ седе, пију да ноћ прође...'' (Јанковић, 1919, 54). Народног јунака издао је кум хришћанин, испоручивши га на превару кладовском бегу, где га Турци ''кочевима ударају,/ као пса га пребијају''. Кулминација издајства одиграва се у кладовској кафани, када је Стојан припасао сабљу одлазећи на сусрет са бегом, но на наговор кума- ''Остав куме своју сабљу,/ немаш чега се бојати!/… Стојан њега послушао/ и са себе сабљу скида,/ оставља је у кафани./ Потом бегу он одлази.''. Неке крчме су у време османске управе имале свој тајни живот, као уточишта одметника. Хајдучки циклус епске поезије у својој ризници чува заклетву коју Стари Вујадин изриче синовима: ''Не одајте друга ниједнога,/ не одајте ви јатаке наше…/не одајте крчмарице младе,/ код којих смо рујно вино пили,/ рујно вино пили у потаји.'' (Станисављевић, 2000,165). Од крчмара међу хајдуцима највише се истицао Јован механџија из Вратарнице ''који је за време устанка чуда

11

чинио од јунаштва по Старој и Сухој планини дочекујући Пасманџијине/ Пазван Оглу/ крџалије'' (Тројановић, 2008, 393). Османлије су врло често користиле кафане или ханове па су се они испоставили погодним за исказивање бунта према окупаторима. Траг њиховог значаја у Србији уочљив је и по именима насеља Владичин Хан, Гаџин Хан, Нови Хан. Српски устанак 1804. године отпочео је паљењем ханова и убијањем у њима затечених Турака: ''Пламен прва три хана, као и од ових последњих, надалеко се видео. Он се с дана на дан све већма разбуктавао и уздизао Србе против својих заклетих тирана'' (Арсенијевић, 1898, 71). Како се верује, на једном од таквих места пошто је одбегла из харема Миленка Стојковића, по његовом протеривању из Србије 1811.г, надалеко познати влашки хајдук Гица пронашао је прелепу Јеленку и венчао се исте године са њом у Кладову. Ова жена изузетног дара, након кратког боравка са Гицом у Видину и Нишу, 1822. године поставши милосница кнеза Милоша Обреновића, преселила се у Крагујевац где је јавно представљана као његова друга жена- ''Мала госпођа''. У више наврата појављивала се у престоници Београдског пашалука у својству тумача у турско- српским разговорима. 1834.г. удала се за министра финансија др. Теодора Хербеза, Херцеговца школованог у Падови, а њен буран живот инспирисао је Ђорђа Милосављевића да напише роман ''Ђаво и мала госпођа''. Приликом склапања брака Милош јој је поклонио имање на коме се данас у Београду налазе Дом Јеврема Грујића, у Светогорској улици, позориште ''Атеље 212'' и околни терени, све до Хиландарске улице. Како нису имали деце, усвојили су Јеленкину сестричину Јелену Симић, која се 1856.г. венчала за угледног српског политичара, министра унутрашњих дела и правде Јеврема Грујића. Њена лепота одговарала је естетским стандардима данашњице. Кћер Јеленикне усвојенице Мирка Ј. Грујић овако описује најлепшу жену Београда: ''Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се кршила при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као хајдучицу, по хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а дуге хладне кише лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи црне, облика бадема. Коса јој је била густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње величине, уста мала и дивног облика. Зуби бисерне белине красили су њен осмех. Лице дуго и узано. Њене беле ноге и руке личиле су као да их је вешт вајар извајао. Имала је поглед пун заноса. Са пуно урођене кокетерије умела је да се насмеје и при смеху главу је увек мало забацивала уназад'' (Пауновић, 1971, 484). Поред Оливере приспеле у Кладово из Бајазитовог харема и Јеленке из ''ергеле'' Миленка Стојковића, још једна харемска дама ванредне лепоте живела је у њему. Била је то Гркиња- милосница турског паше прво стационираног у месту њеног порекла- Атини, а након грчког устанка 1821-1830 премештеног у бугарску Стару Загору. На упорно мољење Анастаса Икономова Армаша, паша најзад дозвољава да се његова милосница уда за њега, 40 година старијег, да би се по склапању брака доселили у Кладово. Имали су једног сина и две кћери- Василију рођену 1834 и Јелену рођену 1844.г. Анастаса Армаша неки историчари означавају као особу која је издала Хајдук Вељка Петровића; он је код Вељка био у чети као добровољачки капетан али га после свађе напушта и Турцима 1813.г. одаје информацију како га могу убити, што ови и чине захваљујући његовом проказивању (Ненадовић, 2002, 184; Милићевић, 1876, 899). После 1818.г. Армаш

12

се настанио у Кладову и био надзиратељ Кнез Милошевих гарди; његови наследници и данас живе у овом граду (Ненадовић, 185). Према попису становништа Кључа, овдашњи житељ био је и Риста Армаш, цариник кладовски 1865-1875, за кога је назначено да је рођен 1813.г. а међу овдашњим цариницима помињан је његов син Михаило Армашевић 1895.г. У исто доба још један Цинцарин градио је каријеру на подручју Ђердапа- Михаило Миша Анастасијевић /1803. Пореч- 1885. Букурешт; презиме добио по имену оца/, првобитно као цариник у Добри 1817-1822. Нарочите успехе имао је у трговини сољу, волујским /за израду чешљева у Аустрији/ и јеленским роговима /за дугмад/, имао је 10.000 ангажованих радника. Његова складишта изграђена у оближњој Кладушници и саларије код Сипа учиниле су крај атрактивним за друге трговце, привреднике, чиме су поспешени услови постојања читавог низа гостионица- крчми са богатом понудом хране и пића. Анастасијевићеви сународници држали су значајне послове у трговини и угоститељству, што даје повода Душану Ј Поповићу да закључи: ''У сваком месту бивше Турске налазио се као кафеџија један или више Цинцара; у Србији су били по свим нашим друмским механама по већој части Цинцари, који се радо грче, механџије'' (2008, 144). Анастасијевићев унук по кћери Сари, Божидар Карађорђевић /1862-1908/ стекао је име у париским уметничким и монденским круговима, између осталог, дизајном прибора за јело на чијим дршкама су се нашли стилизовани прикази цветова и гранчица чичка. Његово дело красило је и витирине Кладовљанке Јелене Дермарковић, такође у сродству са краљевском породицом, чија се кућа налазила на обали Дунава, на месту зграде данашње галерије ''Бранко Станковић''. Приликом боравка у Кладову, њу и сестру посетио је краљ Александар Карађорђевић.

Мноштво крчми почетком XIX столећа на Ђердапу тадашњег становника Кладова Вука С.Караџића определило je да у свој ''Рјечник'' унесе ову реч- ''у Србији их није било сем, нешто поред Саве и Дунава'' (Добрашиновић, 1986, 30). Тачније, Вук у ''Географическо- статистическом описанију Србије'' пише: ''У Србији, особито кад се мало одмакне од Саве и Дунава, као и у Босни и Ерцеговини, нигђе крчме у земљи нема, већ ако по великим путовима куда нема села. Кад ко путује преко земље, он иде на конак у село, ђе га застане мрак, пред најбољу кућу, па пита може ли ноћити...'' (Караџић, 1964, 170). Неколико породица из кључког краја до данашњих дана задржало је презиме Крчмаревић као успомену на некадашње занимање својих оснивача, у централној Србији постоји и породично име Механовић, крај Ужица- село Гостионица, а београдска улица Краља Петра некада је носила назив Кафанска. Владимир Мажуранић (1908- 1922, ''к'') сматра како је ''крчма'' ''прасловенска реч тамна постања''. Налазимо да има смисла доводити је у везу са одредницом ''крчаг''- посуда за захватање, испијање или изливање текућине. без обзира на пут којим је доспела у Подунавље. Српски језик има и сличне речи ''крчмити'' и ''крчити''. Прва од њих односи се на распарчавање, дељење тако да резултат чини незнатну вредност, али има и смисао продаје на мало. У једној од најпопуларнијих песама народног мелоса чобанин ''у крчми крчми своја стада''. Реч ''крчити''

13

подразумева рашчишћавање, првобитно уз сечење или резање. Отуд су настали појмови ''крчаник'' и ''крченик'' за прокрчени пут. Везано за турске угоститељске објекте, некадашњи становник Кладова Лазар Арсенијевић, приметио је у ''Историји српског устанка'' како су у њих ''путници свакога реда и вере, путујући по свом послу и трговци, или обданице на одмор, или пред вече на преноћиште падали'', али у време страховладе дахија, почетком XIX века ''дахије су да би учинили, да раја никако главе несме подићи, ни бела зуба помолити, у свима паланкама, и у већој части села, као и у мукадама изградили ханове, све о трошку и труду народном, и у ове понамешћали по величини места и броја житељства, од 10-15, с коца и конoпца њиове браће јаничара, да на рају изближе пазе; народ је ове ханџије морао ранити и издржавати у свему, осим оног што су они сами силом отимали'' (1898, 29). Почев од 1813. године кладовски крај потпао је под османску управу а дужност врховног старешине обављао је Абдурахман паша, ''командант и високи чувар Аде Кале'' у периоду 1818- 1821. године (Јаковљевић, 2009: 58). Премештен прво на положај београдског, а од 1826. године босанског везира- ''да се Босанаци доведу у ред'', он је, угушивши јаничарску побуну 1827.г, наредио да се затворе кафане као ''састајалишта побуњеника и легла одметника'' (Језерник, 2007: 180). Турске кафане, како у Босни, тако и у подунавској вароши имале су од инвентара: асуре, ћилиме, јастуке, дрвене клупе. Исте ствари служиле су као постеље за бесплатно преноћиште гостију (Језерник, 173). Специјалитети на менију били су димљени гиборт, печени јагањци и јарићи пуњени надевом од ситно исецканих џигерица, бареног пиринча, соли, бибера, мирођија, измешаних с маслом, затим куване коприве са сувим или сировим месом, посуте пиринчем, мусака од модрог патлиџана и овчијег меса. Од посластица омиљене су алва од масла, меда и брашна, сутлијаш и баклава. Пиће је служено у ибрицима или стакленим чашама. Печена и динстана јела изношена су углавном у бакарним тепсијама а кашаста у чорбалуцима од беле иловаче. За сервирање хране коришћена је софра сачињена од три даске, округла плоча пречника око 1 метар, постављена на дрвеним ножицама тако да је удаљена од пода 20 цм. Око ње се седело укрштених ногу. Посебну егзотичност кафанском животу давале су чари локала на Ади Кале. У аутентичном оријенталном стилу, са уметнички израђеним наргилама, чибуцима, филџанима, најлепшим ратлуком и дуваном, воћем, шербетом, био је то прави изазов за многе госте са запада, али и Кладоваље ангажоване у међународној трговини и шверцу. Све до шездесетих година XX века, са острва су у свет ишле адакалске цигарете: ''РМС'', ''Регал'', ''Паша'', ''Харем'', ''Султан'', ''Вирџинија'', ''Ада Кале'', ''Кабинет''... упаковане у специјалним металним табакерама или картонским кутијама. И надалеко познати адакалски ратлук имао је робну марку ''Rahat Locum Special- Favorita Sultanului- Insula Ada Kaleh'', са онбаженом султанијом загонетног погледа и сфингом у позадини илустрације на паковању (Роман, 2005, 69). Други изузетни специјалитет је адакалски ратлук са лешником. Алва је продавана у лименим кутијама декорисаним сликама фламинга. Чак је престижно било користити шибице марке ''Ада- кале''. Уживање хашиша помешаног са дуваном којим су се пуниле наргиле део је арсенала острвских специјалитета. Контакти са српском страном нарочито су били чести пре ослобађања српског дела Ђердапа од османске власти- 1834.г,

14

али су и потом настављени до повлачења турске војске из тврђаве Фетислам. Након тога, приступ оријенталним специјалитетима имали су од Срба и кладовских Влаха једино кријумчари из оближњих Сипа, Кладушнице, Давидовца, Текије. Истовремено, мештани Текије одржавали су сличне контакте са богатом прекодунавском мађарском Оршавом, а послови су били тако развијени да се за локалне шверцере, коцкаре, којима је кафана више дом него пролазна станица, говорило да су по занимању Текијанци. Милошева управа повремено је доносила одлуке о кажњавању лица која одржавајући везе са ''сумњивим женама'' угрожавају сопствене породице. У службеној преписци народног суда налази се обавештење од 1.6.1833.г: ''По налогу вашем усуђујемо се одговорити да је Тома Стојковић више пута код курви затицан, да је с курвама живио, њима своја добра раздавао и због тога вечну распру са својом женом имао и њу презирао... губернатор Наије изволио је заповедити да се на Тому мотри, не би ли се гди код курви у'ватити могао. По оваквом налогу Тома је у'ваћен код Катарине покрштенице /Несибе/, доведен под апс и други дан по устменом решенију њиовог сијатељства са 25 батина наказан'' (Перуничић, 1964, 575). У одређеним ситуацијама нове власти исказивале су одступања од првобитних гестова, као у случају београдске блуднице Насте. Она је маја 1831.г. протерана из Београда, да би је поречки капетан ''чрез недостатака службе'' у Фетислам отпослао. Већ после неколико дана Поречки магистрат умољавао је Сулејман Агу из Аде Кале ''да би ју нам ипак натраг повратио'' (Миловановић, 2012, 187-188). Проблем недоследности у одржавању такве казнене политике допринео је да се проституција развије у уносан посао, од којег су користи имали и непосредни организатори и њихови покровитељи. Сам српски кнез својим личним примером у раскалашном животу на известан начин афирмисао је двојне аршине као врховни принцип у тзв. првобитној акумулацији капитала у коју су српски великаши бескрупулозно загазили. Изузев непосредних организатора и покровитеља, дешавало се да се од најстаријег заната окористи и покоји пролазник. У вези с тим поречки капетан априла 1831.г. затражио је од фетисламског администратора Дервиш аге да санкционише недопуштено понашање његовог поданика Мула Таира јер је овај ''из Београда враћајући се на једну српску лађу са момцима наоружан устремљење чинио, због блудодејница неки које су у истој српској лађи находиле се као протеранице из Београда у Пожаревац, после где су их насилствено отели били и с њима блудодејствовали и тек следујући дан вратили их'' (Миловановић,182). Најпознатији туриста у овим крајевима тридесетих година XIX века био је бајкописац Ханс Кристијан Андерсен. Његове импресије сажете су у следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним кровом. Овде почиње Ђердап, који већина путника описује као део Дунава којим је готово немогуће пловити, због снажних брзака. Овде су моћни вртлози гутали чамце и разбијали лађе у комаде. Около, из речне струје која се пенуша, мрке стене пружају у ваздух своје пожудне прсте жељне ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз Гвоздена врата... Наш капетан је прешао на прамац брода, који је вукло педесетак и више Срба, крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце и ланце. Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали да скачу, као газеле, с бродића на

15

бродић, да потежу и потежу, а затим да скачу у своје лаке чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и нас и себе, узводно. Држали смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини реке неколико водопада. Вода је налетала на прамац брода. Обалу на неким местима чине ниске, али окомите стене за које су, као за балустраде, конопци причвршћивани, и за које су се наши Срби држали, и тако савлађивали речну струју. Кад би се ове препреке премостиле, они би поново искакали на обалу, а онда би наша лађа ишла као пароброд, савлађујући брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за крмом. Лађа се љуљала као љуска и нестајала у облаку капљица и водене пене...'' (Чукић, 1985, 110-111).

Путописац, коментаришући ђердапску гостионицу /Cavehan, Kaffehaus, Wirths-haus/ у Голупцу 1829.г примећује да је механџија дужан био у свако доба имати ове четири намирнице: хлеба, свежа меса, вина и ракије. ''По гостионицама кувају људи и то врло добро; ту се никад не виђа женска душа'' (Пирх, 1899, 80). И у многим народним песмама из прве половине столећа, кафане, механе, крчме значајни су мотиви (Караџић, 1976). У ''Дојчину Петру и Краљу Матијашу'', овај беседи краљу: ''Не карај ме, краљ Матијаш, земљи господар:/ Да си био ти у крчми, где сам пио ја,/ И љубио крчмарицу, којуно сам ја,/ Попио би равну Пешту и сав Будим град''/. На ђердапском Подунављу актуелна је била песма ''Аласима'': ''Све се њиве зелене, а аласке црне,/ Алас капац накривио, у меану гледи;/ Чунови му водом плове, а исполци звече;/ Кесеге му коло воде, а гргечи гледе;/ Кечиге му њиву ору, а моруне влаче;/ Сомови му жито сеју, а јесетре жању;/ лињаци му сламу деле, а штуке му вршу;/ Када они све овршу, а аласи једу'' (Караџић, 1976, 424). Сластима кафанском живота многи нису одолевали, често запостављајући службу. Допис о проблему ове врсте капетан нахије поречке упутио је фетисламском управитељу јануара 1832.г: ''У призренију бећара- шајкара који лађе доле реиза поречких чувају и пијанствујући и скитајући се по меанама такве напуштају, да не би дакле небриженијем момака исте лађе у време товарења воде напуниле се, моли да би их казнио и припретио да у напредак боље лађе своје чувају, а не по меанама скитају'' (Миловановић, 2012, 244). Из 1849.г. датира преписка Хасан Паше и Аврама Петронијевића о ''жени христијанскога закона што је у веру мухамеданску приступила'' напустивши борделско насеље у Београду и удавши се у Кладову за фетисламског тобџију Исмирлију Чауша Алију (Мишковић, 170). Када је након тога дошла из Кладова у Београд и са мужем одсела код своје мајке Ромкиње, њен супруг је ухапшен јер је ''патрола пошла од тога да муслимани, чим падне мрак, немају шта тражити у хришћанским кућама, и да ромске станове посећују само ради проституције (Мишковић, 171). Још један занат- берберски- на Ђердапу је узео значајног маха, што због великог броја корисника фризерских и здравствених услуга /укључујући пуштање крви уз помоћ пијавица, вађење зуба/, који су се ту налазили на пропутовању, што због честог његовог коришћења и у сврхе обавештајног рада. Зато не чуди да је ''одбегли муж Кладовљанке Илинке- брица Матеја Н, како се наводи у судском огласу публикованом у ''Новинама сербским'' 23. Октобра 1837.г, зна говорити ''немецки, маџарски и влашки, а такође чита и пише истим, као и матерњим сербским језиком''. За оба вида њихових делатности на услузи су им биле варошке кафане јер

16

су тамо проналазили муштерије али и могли да ослушну многе разговоре у опуштеној атмосфери, уз јаку ''капљицу''. Гостионичари су понекад били и оснивачи нових насеља на подручју Тимочке крајине. ''Споменица Тимочке епархије'' бележи случај села Вратарница коју је међу првима населио Никола Зогу из села Маловишта, Битоље. Свој нови дом стационирао је на месту где су се одраније налазили турски ханови покривени сламом- ''Овај Зогу је сахрањен први на сеоском гробљу, ради чега је било незадовољства међу становништвом, што је у њему први укопан крчмар'' (Цветичанин 1934, 211). Градић Бољевац настао је на месту ''Бољевачке механе'' где су радње 1839.г. имали Сибин Јовановић, Милојко Младеновић и Гојко Миленковић- ''доцније се око тих механа умножило насеље и развила варошица, досељавањем занатлија: бојаџија, абаџија, поткивача, болтаџија...'' (Цветичанин, 113). Угоститељски делатници успевали су бити поштовани чланови својих заједница. На подручју Ђердапа име угледног приложника Благоја Кафеџије 1840.г. исклесано је са још двадесетак имена, а испод иконе Св.Николе стоји захвалност капетану Михаилу- Миши Анастасијевићу који је међу бројним некретнинама имао и гостионице у власништву (Цветичанин, 339). За обновљену Србију од изузетног значаја био је опус првог књижара, издавача и књиговесца Глигорија Возаревића /1790-1848/, некадашњег гостионичарског послужитеља.

17

4. ''СРПСКА КРЧМА''

Међу првим системским прописима у ослобођеној Србији, Грађански законик од 25. марта 1844. године садржао је пар норми о одговорности везаној за пословање у угоститељским објектима. Поглављем о остави, параграф 580, одређено је ''Крчмари, гостионичари /ханџије/, лађари... дужни су ствари од путника њима предане и поверене као аманет чувати, и за сваки небрежењем причињени квар или штету одговарати и накнаду учинити''. Одељком о накнади штете обухваћена је и норма п. 812, да ''гостионичари, крчмари, лађари и возиоци /кириџије/ одговарају и за ону штету, коју би њини људи путницима нанели''. Српски грађански законик био је у примени на тлу кладовске вароши почев од дана ступања на снагу, изузев подручја Фетислама- турске војне постаје све до 1867. године.

Књаз и Совјет установили су 1847.г. уредбу којом кафански односно механски занат немају третман еснафских, али се могу основати по одобрењу полицијских власти, с тим ''за добро се нашло определити да се само Србима, у земљи рођеним или прирођеним, дозвољава меане тј. крчме, гостионице и кафане на њиово име отварати и држати''. Странци су то смели чинити изузетно и ''под нарочитим уговором''. Званичан разлог састојао се у потреби да се угоститељске радње ''под особитим правилима имају надзиравати рaди поретка и безбедности, те да се овакво надзиравање и дејствовање не би препречавало или осујећивало''. Кафански живот имао је толику популарност да је помињан у негативном контексту као ''ривал'' поштовања вере. Један новински чланак од 16.5.1847.г. донео је вест из Окружија крајинског: ''Чудно је како је овде наша драга вера, за коју су дедови наши крв проливали, пренебрегнута. Истина, овде има црква доста прилична, али бадава она, кад јој је кључ скоро онако забачен, као онај од Земунске библиотеке; па ако се случајно у месец дана једанпут и нађе, то се онда гледа да служба пре сунца свршена буде, како би тако више времена остало за седење у меани''. Двадесетак година доцније Стеван Мачај уочио је исту појаву објашњавајући да овдашњи Румуни радо имају лепу цркву, али божији храм

18

одвише ретко походе, тако да о највећим празницима свакад више света у ме'ани има но у цркви (Мачај, 63). Бивало је и да се интереси цркве и угоститеља укрсте на добробит обеју страна. Радован Казимировић наводи један такав случај: ''... Питају сопственика, пристаје ли да уступи то место за цркву. Овај је рекао да ће га џабе уступити само да му се изради 'механско право'. Ништа... Потписаше то грађани и послаше министру просвете и црквених послова на одобрење. Наскоро дође акт из министарства по коме се зидање цркве одобрава на поменутом месту. Даје се и механско право домаћину, али под условом да механа буде црквена имовина'' (1940, 521). Специфична одморишта чиниле су мезулане, попут оне у Брзој Паланци, намењене, између осталог, замени коња српских гласоноша и њиховом кратком опоравку. Сима Тројановић пише да се татарима, кад пристигну близу циља, у нашем случају кладовског града, ''очи више нису склапале, јер им сан на очи не долази. Али они по неком прастаром начину труде се да живчано растројство утишају, а физички напор да ублаже; чим приспу у мезулану, ископа им се рупа у оцедитој земљи црници, никад у песку или у баровитом крају. Рупа је дубока око 60 цм, толико и широка. Он потрбушке легне на простирку и главу по могућству добро нагне у рупу, удишући отуда свежину за десетак и петнаест минута, дотле му је коњ преседлан, наново опкорачи коња и журно напред.'' (Тројановић, 525). Татари су неретко коришћени за пренос поверљивих информација органима власти. У ђердапском крају своју обавештајну мрежу имао је Фрања Франасовић, линијски инспектор Аустријског паробродског друштва- филијала у Оршави, одакле је Милошу Обреновићу достављао мноштво важних информација. Заузврат је 1860.г. добио српско држављанство и намештење у звању ''изванредног чиновника по струци пловидбе у попечитељству финансија'' (Пауновић, 1971, 654). Управо његовим посредовањем купљен је брод ''Делиград'' у Галцу 1862.г, у српској историји упамћен као средство депортације последњих османских војника из Београда 1867.г. Франасовићи насељени на Ђердапу припадају фамилији дубровачких Срба- католика /према румунским изворима ради се о Аромунима/ . Најславнији од њих на тлу Румуније- Рихард /1883. Турну Северин- 1964. Париз/ обављао је послове министра у предратним владама и заступао ову земљу на мировној конференцији у Паризу 1946, док је потомак Фрање Франасовића Драгутин- Карло /1842. Цариград-1914. Код Беча/ у српској историји упамћен као министар војни 1885-1886, 1893, 1895-1896, и спољних послова 1886.-1887 и 1888.г, али и особа од највећег поверења краља Милана, затим краљице Наталије. Вредно наследство оставио је свом синовцу Рихарду. У суседном Турну Северину, централни парк од 1906.г. краси биста императора Трајана, рад скулптора и архитекте Димитрија Франасовића /1880-1908/, иначе брата Рихарда Франасовића. Српска књижевност памти породицу Франасовић везано за Нушићеву песму ''Два раба'', написану поводом одлуке краља Милана да присуствује сахрани Драгутинове мајке а не истог дана погребеног српскога јунака: ''Затутњаше сва четири звона/ Поврвеше ките и мундири/ Поврвише перјанице боојне/ Поврвеше безбројни шешири/ Сви мајори дебели и суви/ Официри цела кита сјајна/ Пуковници, с орлом и без орла/ И још неко, али то је тајна/ Потмуло су ударала

19

звона/ Ударала звона из из буџака/ А и што би да се чини џева/ Кад је пратња српскога јунака/ Српска децо што множити знате/ Из овога поуку имате:/ У Србији прилике су таке/ Бабе славе, презиру јунаке/ Зато и ви не мучите се џабе/ Српска децо постаните бабе''.

Изузев припадника фамилије Франасовић, још је један знаменити дубровачки Србин настањивао дунавске обале, прво Кладово, затим Турну Северин- Михаило Мерћеп /1864 Дубровник- 1937. Београд/, конструктор и пионир авијације, авантуриста и светски путник. Михаилови родитељи у време његовог детињства доселили су се у Кладово из трговачких побуда, па је он ту започео основно образовање, да би га завршио у суседном Турну Северину.

Три деценије после припајања Србији, 1863.године, међу овдашњим становништвом обитавао је знатан број гостионичара. У Кладову то су били: Сава Николић, кафеџија, стар 34 г, од кафанске радње месечни приход 20 талира; Јоница Живановић, меанџија, стар 71 г, од меанисања 10 талира и од касапског заната 10 талира; Стан Станојевић, меанџија, стар 20 г, од занимања 8 талира; Максим Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од занимања и имања 35 талира; Јован Миловановић, лебар и меанџија, стар 23 г, од занимања 10 талира; Јован Ђорђевић, меанџија стар 70г, од занимања 20 талира; Јован Мијаиловић, меанџија стар 45 г, од занимања 31 талир; Јован Младеновић Главан, меанџија, стар 30г, од занимања 15 талира; Димитрије Јовановић, меанџија стар 36г, од занимања 15 талира; Петко Васиљевић, меанџија, стар 68 г, од занимања 7 талира, и непокретно имање у вредности 396 дуката цесарска; Живко Станковић, меанџија стар 34 г, од занимања 10 талира; Никул Петковић, меанџија, стар 38г, од занимања 5 талира; Стеван Тушановић, кафеџија, стар 28 г, од занимања 15 талира; Васа Глишић, слуга кафански, стар 24 г, од месечне плате 5 талира; Босиок Радул, слуга кафански стар 20 г, од месечне плате 1 талир; Настасије К. Ђорђевић, стар 44 г, главно занимање кантарџија, власник кафане, вредност имања 309 дуката цесарска; Јован Антић, кафеџија стар 23 г од занимања 7 талира; Милија Петковић, кафеџија стар 30 г, од занимања 7 талира; Кузман Трајковић, лебар и меанџија, стар 68 г, од занимања 20 талира; Анђелко Божиновић, кафеџија, стар 30 г, од занимања 3 талира; Јован Младеновић, механџија, стар 45 година, од занимања 3 талира (Благојевић 2005, 21-112). Истим пописом евидентиране су још две механе као делови оставинске масе покојних Беле Димитријевића и Димитрија Сандуловића, док су као власници кафана наведени још Петар Ђенић, трговац и Настасије К. Ђорђевић, кантарџија. Најпознатији сопственик кладовске кафане био је из Видина придошли Тодор Владовић, члан ''исправничества крајинског'' постављен у Кладову још 1834.г. као субјект са извршним, судским и административним овлашћењима. Он је свом наследнику 1863.г. оставио кафану са дућаном и плацем у вредности 335 дуката цесарских (Благојевић 2001, 190). Овде је локал држао и један од најбогатијих Крајинаца, Ђока Станојевић из Неготина. Његов иметак процењен је на 3169 дуката цесарских, укључујући у Кладову ''једну кафану, једну њиву и једну салану, вредности 550 дуката цесарских'' (Благојевић, 2001, 50). Укупно 24 кафана односно механа од 339 евидентираних кладовских домаћинстава, сразмерно је био већи број

20

него 35 кафана и механа у Неготину, у односу на пописаних 1153 домаћинстава (Благојевић, 2001, 22). Очигледно да је клијентела са стране- лађари, трговци, путници... у већој мери користила угоститељске услуге пограничног Кладова него једног развијенијег привредног и трговинског средишта као што је Неготин. Уз кафане ишла је и музика, па је десет кладовских породица издржавано од својих домаћина који су по професији били свирачи- лаутари. Сагласно тадашњим стандардима, убрзо преточеним у званична правила кроз Уредбу о кафанама и меанама, у кафанама су послуживани храна и пиће, а механе су поред тога пружале услуге преноћишта и смештаја гостију (Алимпић 1905, 180). Евидентно, пошто је Кладово враћено под власт Србије, да је термин ''крчма'' овде одраније у употреби, изгубио битку са конкурентским ''меанама'' и ''кафанама'', промовисаним од централне власти кроз позитивне норме и њиховом официјелном употребом приликом пописа становништва у Крајини и Кључу 1863.г. Успомена на тај назив до данас је очувана у презименима неколико породица Крчмаревић, док су се фамилијарна имена настала из занимања родоначелника- Меанџија, Кафеџа, изгубила. У исто доба у оближњој фетисламској тврђави, све до 1867.г, боравило је муслиманско становништво, њих око две стотине. То је било довољно да за сопствене потребе држе кафану по исламским обичајима. Мада је испијање кафе, ретког напитка у домаћинствима тога доба, имало пресудни утицај на устаљивање имена кафана у односу на објекте за служење хране и пића, њихов значај ипак се превасходно огледао у гошћењу већег броја људи на једном месту ракијом или вином, касније и пивом, те у омогућавању друштвених веза припадника одређених група становништва уједињених око пословних интереса или потребе за доколичарским ''слободним активностима''.

Из резултата пописа из 1863.г. уочљиво је да је у пограничном Кладову најраспострањеније занимање као извор егзистенције становништва, поред пољопривреде, било бављење пружањем угоститељских услуга, а тек потом следе по атрактивности трговина, терзијски, ковачки, дунђерски занат и бављење музиком. За подручје најизложеније репресалијама приликом врло честих ратних сукоба, уједно значајно као место организованог пребега угроженог становништва на другу страну велике реке, држање кафана/ механа испоставило се послом у којем власници најдуже живе. Тако се закључује на основу садржине пописног акта, по којем су управо имаоци кафана и механа доживели далеко најдубљу старост од свих носилаца домаћинстава у крају. Разлике у имовном стању актера услуживања гостију варирају од најбогатијих мештана Кладова до припадника сиромашног друштвеног слоја, а они који нису желели остати на маргини прибегавали би комбинацији хлебарског заната и кафане, касапнице и кафане, што је био чест случај и у унутрашњости земље. Кафеџије су иначе користиле месо животиња закланих у близини радњи, а потом већим делом конзервирано усољавањем у чабрицама које су похрањиване у подрумским просторијама или пак сушењем и димљењем. Зато су врло често роштиљџије били касапи. Значајну ставку у ''добрима општине кладовске'', поред аренде на кантар, касапницу, обор, стоку, чинила је ''аренда на пиће које се точи у вароши овој'' (Благојевић, 2005, 76). Међу стамбеним објектима пописивани су бурдељи у земљи, куће- трскаре, куће од

21

слабог материјала, кошаре, куће просте од прућа исплетене, куће од набоја, куће двокатне, а од привредних- дућани, амбари, магазе, воденице, баштованџинице, кафане, механе, лебарнице, штале, салане, бакалнице. Ипак, варошице на обали, као Брза Паланка, са зачецима индустријског развоја и добрим саобраћајним ресурсима, опстајале су као солидно уређене заједнице. Тако је 8.8.1884.г. Мита Ценић, председник општине, издао задужења полицијском службенику да се, између осталог, стара о чистоћи механа и кафана и врши надзор над скитницама да неред не праве (Станковић, 1984, 53-54). Највећи проблем у одржавању реда причињавало је неконтролисано конзумирање жестоких алкохолних пића. Ракија је почев од XVII века постала тражени артикал на кафанским, славским и сеоским трпезама. За начине њеног конзумирања у оптицају су изрази ''пијење'', ''цугање'', ''густирање'', ''тргање'', ''циркање'', ''локање'', ''шљокање'', ''гњурење'', ''ексирање'', ''убијање''. Коришћена је и као лек и дезинфекционо средство. Облогама са загрејаном комовицом лечена је упала грла, трљањем ракијом скидана је висока температура, њоме су дезинфиковане ране, брисана прозорска окна и оскудни намештај. У кладовском крају служила је као анестетик приликом операција главе. Петрово село било је једно од ретких места где је вршено отварање рупа на лобањи- тзв.шароњање, и то знатно раније но што су уведени сврдласти инструменти у Енглеској /1600.г./, анестезије хлороформом /1846.г./ и антисепсе /1870.г./. Отвором на лобањи успораван је или чак потпуно мењан ток патолошких догађања у мозгу, који по правилу доводе до губитка менталних способности. Пре тестерисања кости пацијент је пио наискап или што брже може боцу ракије и тако по правилу преживљавао ризичан оперативни захват. Овај напитак имао је кафанску употребу за још један вид амнезије. Страственим конзумирањем жестоког напитка човек је успевао изазвати стање прекида континуитета протока времена, губећи делом власт над својим хтењима. Ослобођен стега уобичајеног животног ритма, кафански гост имао је на располагању извођења низа у свакодневним ситуацијама иначе неприхватљивих радњи, углавном уз ларму, надвикивање, бучну музику, неретко лумповање тако што ''разбијајући малер'' ломи стаклени кафански инвентар- чаше, флаше, огледала, светиљке-, улази у вербалне, понекад и физичке сукобе, изражава отворене сексуалне аспирације према дамама у непосредном окружењу. У сценама ''кафанског лудовања'' заступљени су модернизовани елементи оргијастичких прастарих култова, с том разликом да престанак дејства ''чаробног напитка'' углавном актеру није, уз повраћај свести, доносио самопоуздање. Осећај срама по отрежњењу превазилажен је тврдњама о забораву, декларативном спремношћу да се ''окрене нови лист'' у односу према стварности. Гости умеренији у ''самоослобађању'' могли су сатима испијајући мале количине алкохолног напитка распертлавати конопе којима су били везивани у колотечину покорности, снисходљивости, немања рецепта за живот у усправном ставу, али је крајњи исход бивао исти као код ''лумпермајстора''. Повратак из ''оног времена'' по правилу доносио је низ проблема члановима породице ''бегунаца од стварности'', но таква потреба код значајног броја кафанске клијентеле била је изражена, због недораслости изазовима суочавања са потребама и ставовима људи у окружењу, услед немања одговора на бројне егзистенцијалне проблеме. Ако ништа друго, под дејством алкохола они су

22

се приказивали мање неједнаким, или више вредним у односу на стартну позицију са које су куповали кафанске улазнице у свет иреалног- неку врсту рудиментарног биоскопског доживљаја. Најрањивији корисници кафанских услуга постајали су алкохоличари, са значајним физичким, психичким и социјалним поремећајима. Алкохол им је накратко помагао да изгубе осећај импулсивности, отуђености, али је погубно деловао на њихово здравље и друштвени статус.

Половином XIX столећа, изузев у Кладову, од двадесетак насеља среза Кључког кафане су још заузимале значајно место у животу Сипа, Текије и Брзе Паланке. Преостала места углавном су егзистирала од ратарства, сточарства, риболова, па је међу њима по једна кафана постојала тек у Џеџерцу/ Давидовац, Кладушници, Брлоги/Милутиновац и Подвршкој с тим да су кладушничке и подвршћанске кафеџије били уједно и земљеделци док је власник локала у Брлоги, Ђорђе Суботић радио и као думенџија и касапин. Текија је у то доба варошица усредсређена на трговину са прекодунавском Оршавом. Интензивни оптицај новца и робе погодовао је раду механџија односно кафеџија Динула Крстића, Мијаила Симића, Јованче Стојановића, Јована Мијуца (Благојевић 2005, 79-112). Осим њих, профит од угоститељских услуга стицали су сопственици кафана- механа којима је главно занимање било трговац, шпекулант или земљеделац. Тако је најбогатији Текијанац Јеремија Милошевић, једини власник ''двокатне куће'', међу некретнинама вредним 1823 дуката цесарских поседовао и кафану од тврдог материјала, шпекулант Барбул Илијевић и земљеделац Ђорђе Јовановић евидентирани су у својству власника механе односно куће са кафаном. Исти објект заступљен је у имовини Марије М. Димитријевић. Текијски попис наводи још једну особу са приходима од ''дуплог заната'': Мијаило Симић- ''кафеџија и шпекулант'' (Благојевић 2005, 79-112). Међу Брзопаланчанима угоститељством су се бавили Станко Станковић, са месечним приходом 10 талира, Крста Димитријевић- 11 талира, Петар Јовановић- 25 талира, Драгић Николајевић- 10 талира, Јован Илић- 11 талира, Станоје Илијић- 8 талира месечног прихода (Војиновић, 2011, 293-298). Сип је место у коме су стациониране гардаџије, људи ангажовани на улову икроносне рибе из рода моруна, тешке и преко 400 кг по комаду, хватане у преградама на дунавским вировима. Због опасности пловидбе Дунавом услед бројног стења расутог по речном кориту, ту су бродари често вршили претовар робе и ангажовали бродску вучу за узводно тегљење пловила. Нарочито је претовара робе и задржавања трговаца и лађара било у летњим месецима, од јула до спетембра, услед ниског водостаја. Тада су товари пребацивани у специјално грађене парне дереглије, погодне за пловидбу по малој води, а у случајевима већих суша на колске запреге, чиме је сувоземним путем савлађивана пловидбена препрека у виду ђердапских катаракти. Зато је било уносно у Сипу бавити се угоститељством, Кафане су имали Јован Благојевић, Стан Јовица, Димитрије Поповић, Стојан Мијаиловић, Петар Кленцов, Јон Барбуловић; двојица последњих као сувласници (Благојевић 2005, 113- 127). Овде су одседали и становници суседних угарских, турских, румунских, српских области, приспели да им судбину прорекне надалеко позната слепа Влахиња Илинка из Сипа. Вероватно се ради о супрузи Ђорђа Бренче која је живела до 1868.г, облачила искључиво свилене

23

хаљине, носила накит од богате ниске дуката и стекла велику кућу од свог заната. Илинкина популарност била је толика да су многа новорођенчад на крштењу добијала њено име. Наредних деценија Сип је постао поприште једног од највећих градитељских подухвата у Европи- изградње пловидбеног канала на Дунаву. Пар хиљада радника свакодневно је било ангажовано на извршавању веома сложених послова. Место је убрзо постало ''свет у малом'' што се да назрети из једног писма ''Раденичке певачке дружине Крајина'' од 24. јануара 1894. године: ''Приликом дане забаве 13 јануара ове године на Доњем Ђердапу- Сипу у Хотелу ''Бела Италиа'', а у корист Раденичке певачке дружине Крајина добивен је на каси следећи прилог- Од г. Николе Јелића баракера 6 динара, од Милана Поповића комесара, Ђорђа Нишлије хотелијера по 5 дин, од настојника Цимермана, благајника мајстора, машиниста Хајнриха, сегелмајстера Наци Игнац, баракера Шандора Вагнера, по 4 круне; од машинисте Крајцера, цариника Стеве Пушкаревића, трговца Јосифа Кантера по 3 круне; од хотелијера Фоте Динуловића, учитељица Милице Младеновићеве, Марине Поповићеве, трговца Мике Глигоријевића по 3 динара; а по једну форинту од пекара Лотајер Семотер, магационер Халблајн, машинисте Тот; Волф Клајн, настојника Варга Јанош, Марушић, Анђело Сол, Ложаи Јозеф, машинист Франц Малак, Фаркаш Иштван, Освалд Јозеф, благајник Херцог, инџинер Покорни, инџинер Ковач, доктор Балаша, настојник Фазекаш Франц Мајер, трговац Петар Јанковић, писар Гавра, гостионичар Антон Лудвик Пери; а по 2 динара приложили су Душан Пешић, Таса Матејевић, трговац Јован Динуловић, позорник царинаре Тодор Петровић, учитељица Даринка Шутовић, трговац Ранко Пауновић, надзорник Матија Штипановић, кафеџија Никола Димитријевић, Стеван Којић пекар; и по 1 динар приложили Гутер Мајстер Мата Утовић, Сегелмајстер Јохан Шулер, машинистер Лебовић Гадеш, трговац Никола Благојевић, надзорник Шели Јохан, машинист Супан, трговац Ђорђе Трајковић; настојник Илија Николић, Стојка Јон, помоћник Грајзинер Геза, берберин Никола, пивар Јован Трајковић- Управа изјављује овим свима приложницима своју благодарност, као и приређивачима забаве г.г.Душану Пешићу, Фоти Динуловићу и месном комесару, писару среском Мил.Поповићу. Председник М.Лазаревић, потпредседник Илија Мокрањац, благајник Јосиф Ђорђевић'' (Лазаревић 1924 а, 4). Из овога акта захвалности сазнајемо да су 1894. године на једној забави у хотелу ''Бела Италија'' власника Фоте Динуловића, учествовали Немци, Мађари, Аустријанци, Јевреји, Италијани, Срби, Власи, Словаци, средства плаћања била су динар, круна, форинта, а акцију помоћи једном од најстаријих српских певачких друштава присуством и прилозима подржали су и хотелијер Ђорђе Нишлић, гостионичар Антон Лудвиг Пери, кафеџија Никола Димитријевић, баракери Никола Јелић и Шандор Вагнер. Неки од њих наставили су касније живот у Кладову, попут Ђорђа Нишлића и Антона Лудвига, Клајна Волфа. Музицирање неготинског певачког друштва у сипском хотелу, драгоцено је сведочанство о високом културном нивоу тадашњих забавних програма у овом делу Србије, диктираних међународним карактером ангажованих тимова радника, инжењера, техничара на изградњи канала. Србија је очигледно желела да се покаже у добром светлу гостима из западноевропских земаља. Ф.Каниц (1987, 500) ламентирајући

24

над рушевинама здања из давнина записао је: ''Док је близу римског канала грађен у кориту реке модеран канал за пароброде с дубоким газом и док је за потребе његове изградње на Саларији код Сипа никла, па затим готово и нестала, колонија са хиљадама настањених Румуна, Италијана, Словена, са кућама за немачке инжењере, с мађарским ресторанима, српским кафанама итд, скоро да су потпуно нестали и последњи остаци насипа античког канала. Тако пролази свака слава света!'' Угоститељске локале у близини градилишта држали су Милисав Илић и Анђел Михајловић, механџије, хлебраску радњу Мијаило Марјановић, месарску Карл Џалер, трговци су били Лујзи Беровић, Гаврил Станисављевић, пекар Тола Јовановић… (Дрљача, 1966, 22). Како сведочи документ везан за изградњу пруге Вршка Чука- Радујевац, 1887.г, на великим градилиштима, за ''баракерске радње, бараке, кантине, за јело и кр(ч)мење пића'' одржавана су јавна надметања механџија: Крста Јовановић за баракерску механу на пруги, Петар Панић из Радујевца за баракерницу у истом месту, Danielle Lischitua Compagno- баракерницу за крчмење пића на ж.прузи код Соколовачке или Чокоњарске стране'' (Јовић, А-2000, 58). Већи број страних радника и предузетника, након завршетка радова на прузи 1889.г. преселио се на градилиште Сипског канала. Ту их је већ 1890.г. било: 58 Италијана, 21 Немац, 266 Аустријанаца, 283 Мађара, 139 Румуна (Јаковљевић, 2010, 122 ). И предузетници досељени у Кладово нешто раније, попут цинцарске породице Алексе Јанковића из Москопоља, имали су значајно ангажовање на изградњи канала, специјално везано за допрему грађевинског материјала- мирочког камена. Суживот на градилишту често је довођен у питање ''заслугом'' власника ''баракерских радњи, барака, кантина''. У једном писму од 27.7.1895.г. срески начелник извештава: ''Радници на Тројановој табли жалили се суду општине Текијске да им Живојин Николић, баракер друштвени, отима паре. Услед те жалбе, председник истог суда отишао је лично да присуствује при исплати раденика и том приликом је лично видео да Живојин на каси граби паре из руку раденицима за неке своје рачуне, без да са њима види напред рачун колико му дугују, па да онолико узме колико има да прими. Овај поступак протестовао је председник код надзорника Друштва Вилхелма Дротвајна и тражио сатисфакцију за раденике, коју он није хтео дати, већ се томе чинио невешт. После поновљене жалбе раденика што Живојин и даље продужује овакав поступак, суд општински одаслао је званичан акт поменутом надзорнику и молио га да забрани Живојину да он раденицима отима паре на благајни... Надзорник г.Вилхелм место да задовољи захтев суда, он је преко одбацио тај акт са изјавом да он не ферма српске власти и српске законе. За ово општински суд изнео га је на одговор и пресудом својом од 25. августа прошле године бр.1517 казнио га је са 20 дана затвора, коју казну заменио му је са 200 динара и наплатио у корист касе општинске.'' (Јаковљевић, 2010, 123). Класична механа другог реда састојала се од централног кафанског дела, са улазом са улице и два засебна ходника, лево и десно од ње. Леви је водио у бочни улаз кафанског простора, ћепенак, комору за брашно, затим до собе за преноћиште за лице нижег реда, са два прозора окренута ка дворишту. Из десног ходника улазило се бочно у кафански простор, затим до степеништа што пење на таван, а

25

другим делом до кухиње, одакле се степеништем силазило у подрум. На крају, из ходника се ишло до две собе за госте и просторије за ручавање. Изузев рибљих специјалитета у локалима крај Сипског канала понуду су чинили: ћевапчићи, ражњићи, ћулбастије- пржени комади меса, сарма- динстани пиринач са млевеним месом, луком и паприком, увијен у лишће винове лозе или купуса, паприкаш- динстано пилеће или неко друго месо, ђувеч- динстано месо са парадајзом, кромпиром и луком, а од јела припремљених од теста зељаница- коре од теста са сиром и поврћем и пита- коре од теста са месом или сиром (Костић, 2006, 150). Код Срба омиљени су кафански производи ћулбастија и турски ћевап. Прво јело садржи доста пресног лука и масно парче меса, а друго ''четвртасту парчад меса од којих је свако добар залогај, сервирани на дрвеним ражњевима и са много лука'' (Пауновић, 1167). Послужење обилног оброка пратила су јака вина и дуги разговори уз петролејску светлост лампи, богато зачињени дуванским димом. У гостионицама на српској страни реке често се распредало о животу и уметничким дометима Војислава Ј.Илића, концем столећа на боравку у прекодунавском Турну Северину у својству учитеља српске основне школе- ''као Овидије на обалама Понта'' (Скерлић, 1926, 43). Отуд потиче његова ''Елегија на развалинама куле Северове''- радо слушана у ситним кафанским сатима: ‘’Надежде вараху мене/ Обманули ме друзи/ Као блуднице жене./ Садашњост моје је пуста, ко пуста пећина нека./ И у њој суморно звони мој слаби и празни глас:/ Прошлост је протекла моја ко бурна планинска река./ А са њом радости моје ко рајски један час,/ Ко звук изгубљен давно. За све што беше лепо,/ За отаџбин’, љубав и младог друга свог,/ Спокојство и дане своје ја сам жртвов’о слепо/ И силе духа мог./ И све је прошло редом: завичај, љубав и друзи,/ Па и топлина жеља и вера, па и над./ И ја сам остао самац. О појте песму о тузи,/ Смртно је моје тело, разорен, празан град.’’ (Скерлић, 43). Као још јаче средство за одагнавање лоших мисли, у моду су уведене мађионичарске сеансе по већим гостионицама. Мађионичар Нанић већ 1889.г.рекламиран је као звезда представе ''из више мађија илузије, хемије, електрике, хидраулике, нових вештина и брзине данашњег доба, као и спиритизма'' (Дамњановић, 2006, 127).

Најпопуларнији странац у кладовским гостионицама био је филателиста и нумизматичар Филип ла Ренотијери де Ферари /1850- 1917/. Рођен је у Паризу, од оца Рафаела де Ферари, богатог племића за кога се говорило да је његово ''пола Ђенове'', финансијера железничке линије Париз- Лион- Марсељ, и мајке Марије де Брињол /нећака принцезе од Монака и кћер амбасадора Сардиније у Паризу/. Након очеве смрти усвојио га је аустријски гроф од Ренотјере фон Кригсфелда. Сматран је власником највреднијих збирки ретких марака и новчића. Био је близак пријатељ српског краља Александра Обреновића. У Кладову је имао бродарску агенцију. Упамћен је као дародавац новчаних прилога, књига за одличне ђаке и одеће и обуће за сиромашну децу, а летопис православног храма Светога Георгија Победоносца помиње га са назнаком: ''посетилац и приложник Филип Ренотиер- Француз из Париза''. На прослави завршетка регулационих радова на Ђердапу- Сипском каналу, 27.9.1896.г. нашао се у друштву краљице мајке Наталије Обреновић. Боравак у кафанама чинио га је спокојнијим, између осталог и зато

26

што га је један тимочки кафеџија, Лука Стефановић из Јаковца, за време Српско- бугарског рата 1885. избавио сигурне смрти, одбивши да изврши смртну пресуду изречену од овдашњих власти за наводну шпијунажу. Овај милијардер завештао је легат у корист општине кладовске; будући да је у млађим данима, уз сагласност старатеља кастриран, није имао потомства које би га могло наследити. У једној сличној ситуацији, када се крај приближио богатом Кладовљанину Петру Ђорђевићу Гавазу, као и Ферари без потомства, пожелео је да и последњи дукат подари певачици која је наступала у кафани смештеној до његове куће, тако да је преостале вечери живота проводио у свом врту уживајући у музици која је допирала из суседне летње баште. Како му није преостало још много од живота, послао је слугу по дражесну солисткињу, да се у женском друштву преда забораву. Сваки делић њеног тела прекрио је златницима. Крајинске кафеџије, стекавши солидан иметак, своју децу понекад су слали на високе школе у иностранство. Најпознатији изданак ''кафеџијске породице'' чије су генерације радиле тај посао, био је славни српски композитор Стеван Стојановић Мокрањац, син неготинског угоститеља Стефана, уједно прадеде по мајци старешине монашког братства у манастиру Хиландару, монаха Митрофана /упокојен 1999.г./- световно име Богдан Стекић (Јовић 2000, Б, 94).

Крчме саграђене уз места извођења великих грађевинских радова имале су често мрачну позадину, како је то забележено у случају угоститељских објеката нанизаних уз борски рудник. Радници су углавном били непросвећени, слободно време проводили по кафанама које су биле ''центар догађања где је неморал достизао свој врхунац, па су поједине од њих пословале и као јавне куће'' (Михајловић, 2003, 260). Са друге стране, као стецишта сиромашних радничких слојева, постале су позорнице првих социјалних бунтова. 30. августа 1920. године одржан је у Брзој Паланци, у кафани Јанаћка Димитријевића, велики збор рудара рудника Аликсар. На скупу је одлучено да рудари ступе у штрајк због тешких услова рада (Перић, 1969, 35). Девет година раније, београдска ''Политика'' од 20.6.1911.г. публиковала је вест: ''Прексиноћ, око 11 часова, разлегао се одједном пред каваном 'Зором' силан врисак и један младић коме је линула крв из уста, почео се поводити између столова кукајући за помоћ. За столовима пред 'Зором' седело је око двадесетак келнера штрајкача, али се ни један од њих није макао на кукњаву младића. Њих као да се није тицала цела ствар чак ни онда, кад се згрнула маса света са свих страна и кад се сазнало, да је окрвављеноме келнеру код 'Зоре', један од штрајкача каменом разбио уста и зубе, па онда, трчећи између осталих штрајкача, побегао низ Скадарлију. Недуго затим стигла је и полиција. Побележили су нека имена и тако се свршила цела ствар''.

Већи кафански предузетници у Крајинском округу, којем је припадао срез Кладово, користили су за рад жене, пописиване од стране локалних власти као ''собарице- проститутке'' (Пауновић П, 1987, 74). Крајем XIX века чак њих 30- 40% заражено је венеричним болестима. Хроничар каже: ''Развој проституције потпомагала је и корумпирана власт и лични интереси, па општинска полиција није изражавала спремност за обављање једног таквог деликатног посла, као што

27

је надзор над проституцијом. Уствари 'тражило се да проституција као једно друштвено зло и даље остане, а да се не примети да је има' а изнад свега стајали су интереси општинских кметова, одборника и преосталих чиновника, у спрези са механџијама, кафанџијама и газдама јавних кућа'' (Пауновић П, 75). Јединој болници у округу током 1898. године јавило се ради лечења полних болести 51,66% од укупног броја пацијената. У односу на 1885. годину то је значило више него троструко увећан број заражених- 1885. у односу на све окружне болничке пацијенте утврђене су полне болести код 15,53% (Пауновић П, 75). Свакако да су велики грађевински подухвати, попут изградње Сипског канала где је ангажовано на више година од 4000 до 9000 радника, скупа са очајним хигијенским условима и изостанком озбиљног санитарно- здравственог надзора, у битној мери доприносили ширењу инфективних болести. Једно од прихватљивијих решења за мање ризично бављење ''најстаријим занатом'' представљале су јавне куће, налик оној коју је у Зајечару 1895.г. отворила Јелена Кофа (Јанковић, 2006, 143). Лекар Војислав Кујунџић 1904.г. изнео је тезу да су ширењу проституције погодовали сеоски обичаји и навике: отмица девојака била је распрострањена, сеоске забаве наводиле су на грех, девојке које је требало да се удају фарбале су своје сведбене кошуље крвљу, ''право прве ноћи'' свекра или феудалног господара постојало је и у Србији, али је било намењено деверу, у јужној и источној Србији очеви су женили синове који су још били деца одраслим девојкама, да би истодобно добили радну снагу, љубавницу и потомство (Мишковић, 141).

Завршетак послова на уређењу дунавског пловног пута кроз Ђердап и ера стабилизације политичких прилика након исељавања Турака из оближње тврђаве Фетислам 1867. године, обезбедили су Кладову сигурну клијентелу- лађаре, јер је оно било важна бродска станица и зимовник за смештај пароброда у периоду када Дунав окован ледом није дозвољавао пловидбу. На улицама је уобичајено било чути праву симфонију различитих језика- немачког, мађарског, чешког, румунског. Музички програми прилагођавани су афинитетима припадника разнородних култура, а локални свирачи- Роми, до те мере вешти у свом занату да су врло често због њих и благотворног вина са ''летећег песка'' становници далеко богатијег прекодунавског Турну Северина, били гости Кладова. ''Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста Кладово у коме долази око 150 становника на једну кафану- крчму, што је свакако такође јединствен случај у нашој земљи'', запажа овдашњи хроничар почетком ХХ века (Јовановић 1938, 44). У његовом коментару понашања Турњана каже се: ''И кад ови наши суседи стану ногом на кладовско земљиште осећају се као птице кад утекну из кавеза, они потпуно забораве да су из великог града и на мах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија... по кафанама, за неколико часова створи се у душама гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2- 3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, за њиховим столовима настане урнебес.'' (1938, 47). Скоро фамилијарним односима грађана Кладова и Турне замах је дало склапање брака принцезе Марије, кћери румунског краља Фердинанда

28

Хоенцолерна, и краља Александра Карађорђевића. Зато не чуди да је 18. октобра 1934.г, поводом сахране жртве велике међународне завере, у грчкој цркви у овом румунском граду, одржан велики помен уз присуство и неколицине кладовских угледника, јавни живот заустављен тако што су школе, радње и продавнице биле затворене од 10 до 3 поподне. Најзад, од њиховог доба, Румуни, Срби и подунавски Роми ословљавали су једни друге са ''кускре''- ''прико''. Док су се они са румунске стране углавном бавили коларским, ковачким, кочијашким занатом, кладовски Цигани остали су упамћени као непревазиђени музичари. Једна од специјалности Цигана- свирача била је игра ''реченица''- мушкарац ухвати жену око појаса па је, у такту музике, врти укруг. По живахности позната мештанка преузимала је на себе улогу мушког играча, а сећање на игру очувано је у њеном надимку из двадесетих година- ''Реченица''. Најпожељнији кафански гости- лађари неретко су испољавали амбиције да поставу активни учесници музичких перформанса, као што је случај са кормиларом који је за те прилике начинио дупли прстен обложен цигарет папиром, те је дувајући кроз њега производио звук трубе. На радост публике прикључивао би се оркестру као имитатор верзираног трубача (Јовановић М, 2008, 87-88) Кладовски музиканти инспирисали су вајара Михаила Томића /1902.г. Кладово-1995. Сланкамен/ да 1934.г створи дивну бронзану статуу ''Млади свирач''- данас репрезентативни експонат Народног музеја у Београду- младићево тело је занесено музиком а прсти извијени притискајући дирке имагинарног инструмента. Веома популарни композитор популарних песама народног мелоса шездесетих и седамдесетих година двадесетог века Микан Обрадовић налазио је да су сличности српске, бугарске и румунске музике фрапантне, ''као да је реч о једном народу...тоналне основе словенских народа на Балкану немају везе са руском музиком, а имају са грчком, и то досеже у прошлост од 400 година пре Христа. Словени су изгледа наследили музичке основе од народа који су живели на Балкану пре њих, од којих су неки ишчезли или се утопили у словенску масу остављајући балканским Словенима своју музику'' (Дамњановић 2006, 333). О музици презентованој гостима на североисточном граничном поднебљу Србије, драгоцене успомене оставио је један од најзначајнијих архитеката модерног доба Ле Корбизје. Путујући кроз ове крајеве почетком минулог столећа забележио је након присуства свадбеном весељу: ''У међувремену двориште крчме се испуњава звуцима, и за мање од сат времена ево мене тотално заокупљеног и усхићеног. Грађа ове музике је за нас такође нова, не због њихових инструмената који су слични нашим, већ пре због њихових ритмичких и хармонских аранжмана. Затим, ту је такође и музички симболизам о ком ми незнамо ништа и који бисмо ми сматрали немогућим у нашем добу индивидуализма... то су уздаси, чежњивост и јаке емоције ових људи, утаборених на овом огромном пространству које намеће покретљивост, бескрајно скитање и слободу која је завидна, крајња и потпуна и која побуђује осећај великог достојанства у свакој души. Један народ пева, чучећи поред пепела огњишта у ружичастим, зеленим и плавим сумрацима, и предаје се горљивој души која га покреће'' (Le Corbusier 2008, 43). Овакве сцене у Кладову обогаћивао je један несвакидашњи природни феномен. Средином лета у ведра и мирна повечерја сунчева кугла постајала је огрома и ватрено ужарена: ''Тада као

29

кроз велику стаклену призму долази до преламања сунчевих зрака, што ствара дугу изнад воде. И дугине боје накратко обасјају сав предео и место, дрвеће, фасаде кућа, људе. Те нереалне фантастичне шарене дугине боје титрају по свима као да су учесници у некој дивотној сценографији са разнобојним рефлекторима. Тај величанствени призор и спектакл долазе научници и знатижељници да доживе и камерама забележе'' (Јовановић В, 2006, 139). Да специфичности поднебља нису утицале само на таленте локалних музичара, по правилу из ромске популације, најбоље сведоче из каснијих времена каријере певача Живојина Томића, Анђелка Сандуловића- седамдесетих година прошлог века шефа једног од најцењенијих београдских оркестара староградске и руске музике ''Тројка'', од деведесетих успон Ненада Јанковића /''др.Неле Карајлић''/, вође у међународним релацијама популарног ''Но смокинг оркестра''. Живојин Томић рођен је у Кладову 12.фебруара 1896.г. Истраживач прошлости Крајине, Небојша А. Јовић, налази да је био потомак Петра Томића, почетком XIX века досељног у Кладово, за кога је Вук Караџић забележио: ''Имао је врло лијеп глас и био добар пјевач''- за ново лето 1808.г. Доситеј га је повео са собом да пред Родофиникином прочита стихове, које је он, Доситеј, посветио руском цару (Добрашиновић, 1986, 22). Томић је певање учио у Одеси и Бечу. Од 1919. до 1941.г. ангажован је као солиста Београдске опере. Његов лирски тенор дошао је до изражаја у великом броју опера: Евгеније Оњегин, Мадам Батерфлај, Травијата, Демон, Еро с онога свијета, Коштана... изузетно је од критике и публике цењен његов наступ у Виларовим ''Драгонима''. Често је боравио у градићу на Дунаву увесељавајући пријатеље изванредним соло наступима у амбијенту ''Велике Србије''. Посебном расположењу доприносило је чувено кладовско црно вино, по знаменитом сликару Николи Граовцу, боље од карловачког бермета ''јер је било природно, а не прављено као бермет; било је тако густо и ароматично да га се скоро могло у кецељи носити'' (Јовановић В, 2006, 8).

Да су угоститељству у Србији ''певали петлови'' говори и постојање ''Гостионичарске банке'' у Београду која је исплаћивала купоне ратне штете, примала улоге на штедњу, есконтовала менице кафеџијама, трговцима, занатлијама и ''свакој протоколисаној фирми са добрим потписом''. Најпознатије ђердапске кафане током прве половине XX века припадале су Петру Ђорђевићу, Илији Марићевићу, Петру Животићу, Миленку Гуцићу и Глигорију Буртановићу. Животићева је коришћена и као куглана- права реткост у источној Србији. Од 11 регистрованих механа, звучна имена ималу су ''Велика Србија'' Николе Анђелковића, ''Морун'' Димитрија Ђорђевића, ''Босна'' Раше Петровића, ''Дубровник'' прво Уроша Бркића а потом Васе Матејевића (Глигоријевић 1999, 70). ''Велика Србија'' располагала је са 20 постеља за преноћиште а ''Народна гостионица'' и ''Босна'' са по десет. Хотел ''Балкан'' постојао је у Брзој Паланци, где је истовремено радило још 13 кафана, док је у Текији на најбољем гласу била ''Краљица Марија'' (Глигоријевић, 71). Изузев пробраних вина, особеном су кафанску понуду бољих локала чинили и безалкохолни напитци, попут пића краљевског дворског лиферанта Радоша С.Недића, пакованог у специјалним

30

флашама са етикетом на којој је писало: ''Природна малина- Права Зајечарка, једина законом заштићена''. Незавидан положај српских угоститељских радника често је изискивао синдикалну борбу, о чему су на примеру хотелијера из Зајечара известиле ''Радничке новине'' од 23.2.1912.г: ''Другови из Зајечара јављају нам да се хотелијер Никола Рајковић врло дрско понаша према свом радном особљу. Не само да га експлоатише него и шиканира, чак и туче. Такав је случај био и са другом Глигоријем Милојковићем. Ми би томе зверу човеку препоручили да буде учтивији, а келнерским радницима да ступе у своју организацију. Тада би он био мало друкчији, а радници задовољнији'' (Вукомановић- Панајотовић, 1984, 335). Ипак, акумулација богатства узимала је свој данак и по питању радничких права, чиме је наравно убрзано згртање пара од стране власника капитала. У Сипу својим богатством предњачио је Ђорђе Благојевић, од мештана оптуживан за неморално понашање: ''Ђорђе Благојевић, председник сипске општине немилице тамани општинску шуму тако да је до сада исекао и у Румунију продао у своју корист преко 10.000 метара, чиме је од дошљака у Сипу, без игде ичега, постао велики газда, купио обе сипске механе, толико се у крађу острвио'' (Михајловић, 1982, 82). По лошем гласу због спремности власника да на сваки начин капитализује расположиве ресурсе, налазила се кафана ''Дубровник''. Готово уобичајена ствар за госте са стране, који први пут дођу у Кладово, а углавном су циљну групу чинили трговачки путници и богатија клијентела, била је да се мадам Катарина, супруга газде, ''спонтано'' нађе у загрљају ''туђина''. Док су пољупци пљуштали на све стране, у собу би улазио ''изневерени муж'' и преузимао случај у своје руке- под претњом убиства или премлаћивања ''не би ли компензирао укаљану породичну част'', газда ''Дубровника'' изнуђивао је позамашне своте новца од наивних љубитеља ласцивних садржаја. Сличан занат много година касније постао је повод публиковању књиге ''Краљ против воље- Карл Густав XVI''. Довитљиви Србин, власник ноћног клуба у Шведској пронашао је начин да уценом дође до велике своте новца. Залогу су чиниле фотографије са сценама попут оних у које су својевремено упадали наивни путници- намерници у кладовском ''Дубровнику'', само што су на другој страни јастука, уместо позамашне супруге власника угоститељског објекта, позирале најлепше анимир даме шведске престонице.

Почетком ХХ века црквени добротвор, хотелијер Фота Динуловић из Текије, подигао је на земљишту дарованом у верске сврхе од стране Јована Симића, кафану коју је завештао кладовској цркви (Цветичанин, 1934, 316). Занимљиво је да се у летопису овдашњег храма Светог Ђорђа, као заслуга свештеника Саве Илића наводи како је по завршетку Првог светског рата ''својим радом и трудом припомогао да се изврше генералне репарације на цркви, која је сва изрешетана била гранатама и шрапнелима румунским, као и на црквеној кафани 'Касини''' (Илић, 2003, 317). Ратни вихор однео је животе Димитрија Ђорђевића, келнера /умро у Скадру 1915.г/, Ђоке М. Лападатовића, келнера /умро у заробљеништву у Аустрији 1918.г./, Ђорђа Илијевића, келнера /погинуо на Солунском фронту 1916/, Мике Бркића, кафеџије /умро у Кладову од последица болести задобијене у рату/, Николе Н Ђорђевића Моруна, кафеџије /''рањен тешко од гранате пред својом

31

кафаном у борби Румуна и Бугара, новембра 1917 и рањен однешен у болницу неготинску где је умро''/, те дванаесторице свирача: Анђела Н Димитријевића /умро у заробљеништву у Аустрији 1915/, Димитрија Станиловића /умро у заробљеништву у Пешти 1915/, Димитрија Димитријевића /погинуо на Церу 1914/, Живана Марцоја /умро у Валони 1916/, Јована Димитријевића /нестао/, Косте Станиловића /погинуо у Срему 24.8.1914./, Констандина Марцоја /умро заробљен у Бугарској 1917/, Николе Фирића /погинуо код Београда 1915/, Петра Костандиновића /умро заробљен у Пешти 1915/, Петра Гимиша /убијен у кладовском граду 1913/, Станимира Ојкића /нестао у борби с Бугарима 1913/, Цветка Марцоја /умро на путу у Француску 1919/ (Радовић, 1933, 1- 17). Међу настрадалима помињу се породице Марцој и Гемиш. Најбољи музичари из рода Марцоја снимили су неколико грамофонских плоча у Београду почетком века а Гемишов оркестар Михаило Петровић Алас сврстава уз Цицвариће, наглашавајући да је ''таквих дружина са истакнутим, и у нашем свету признатим примашима, било у нашој земљи неколико одличних, и њихови примаши остали су у успоменама савременика и често се при весељима спомињу иако одавно већ не постоје'' (1998, 1). Из рата су се вратили кафеџије Илија К Савовић, будући четнички војвода, и Илија Р Марићевић. Поједини од кладовских угоститеља, што због старости, што из других разлога остали су за време окупације у Кладову, вешто вршећи своју делатност тако да буду задовољни и немачки и бугарски војници. То се десило са кафеџијом Живојином Николајевићем. Ни Сарајевски атентат- повод за избијање Првог светског рата није прошао без кафанске увертире. О правим димензијама случаја детаљно казује Хенри Кисинџер у свом капиталном делу ''Дипломатија''- трагика и апсурд, обележја аустријског пропадања, нису мимоишли чак ни начин на који је престолонаследник страдао. ''Први покушај једног младог српског терористе није успео, уместо надвојводе страдао је његов шофер. Пошто је стигао у градску већницу и укорио представнике аустријске власти због немарности, Франц Фердинанд је одлучио да заједно са својом женом посети жртву у болници. Нови шофер краљевског пара скренуо је у погрешном правцу и излазећи из те улице застао испред запрепашћеног атентатора који је своју фрустрацију лечио пићем у једној кафанској башти. С обзиром на то да су се жртве створиле пред њим као да му их је провиђење послало, убица други пут није промашио'' (1999, 174- 175). Други ''ќафански'' сегмент догађаја који се испоставио поводом за велики крвави рат представља околност да су се завереници у Београду редовно окупљали у крчми ''Златна моруна'' на углу ''Каменичке'' и ''Народног фронта'' (Глигоријевић, 2011, 43). Једина таквог назива у Европи, често је у свом окриљу, поред Принципа, Грабежа, Цигановића, Шарца, имала и организатора из сенке- Радована Казимировића, рођеног Јабуковчанина, сина пароха кладовске Подвршке, Николе Казимировића (Јаковљевић, 2012, 65)..

Пре окупације дешавало се да поједини становници Кладова оду до прекодунавског Турну Северина, углавног посла ради, којом приликом су често изражавали дивљење за споменик цару Трајану- ауторско дело рано преминулог младог уметника Димитрија Франасовића, постављено ту на 1800. годишњицу

32

римског освајања Дакије. Али, путовања неких од њих понекад су се односила на размену информација или сагледавање стања преко границе. Из 1915. године потиче овај опис из пера Рудолфа Арчибалда Рајса: ''Турн Северин је важна варош са многобројним и великим новим зградама. Она је пространа и чиста. Врућина је и ми заузимамо место на тераси једне кафане на великом тргу, да посматрамо дефиловање недељних шетача. Навикнути на једноставност наших ратних униформи, која се каткад тера у крајност, ми се дивимо дотераности румунских официра, свежим и богатим тоалетама дама и отменом држању многобројних младих војника, очигледно варошке деце која служе свој рок. Они у својим мундирима без боре, утегнутима у струку појасом од лаковане коже, удварају се девојкама које се беспрекорно смеју. У овом тренутку Румунија још није познавала невоље рата! Кад је Сунце одужило своје зраке, прешли смо реку и вратили се опет у нашу земљу у рату.'' (2000,177). Врхунски професионалац на обавештајном раду у Кладову односно Сипу био је Славко Косић, брат родоначелника српске социолошке науке Мирка Косића Његов биограф Јован Пејин констатује да учитељски позив није чинио једини посао којим се пријатељ Владимира и Светозара Ћоровића и Алексе Шантића, бавио у Кладову- као представник ''Народне одбране''- националистичке организације сличне познатијој ''Уједињење или смрт'', преко својих повереника прикупљао је податке о стању у јужноугарским жупанијама и даље прослеђивао Обавештајном бироу српске војске (1993,18.3). Специфичност његовог деловања састојала се у употреби голуба писмоноша у размени информација са две дунавске обале. У периоду бугарске ратне управе у Кладову 1916- 1918. године неколико кафана добиле су нова имена, попут црквене кафане ''Цар Фердинанд'' и ''Велике Бугарске''. 23. фебруара 1916.г. окупациона власт издала је оглас ''На дан 28. фебруара суд општински издаваће под једногодишњи закуп црквену кафану 'Цар Фердинанд' која постоји у овој вароши. Лицитација ће почети у 8 часова пре подне у кафани 'Велика Блгарија' Гаваз... кауција се плаћа пре лицитације 20 лева''. Услове су одредили парох кључки и тутор цркве кладовске 1.2. 1916.г: ''Закупац је дужан испуњавати све услове који се предвиђају царским законом о крчмама; да је частан и ужива грађанска права; период закупа је 1.3.1916- 1.3. 1917''. На лицитацији су учествовали Алекса Нешев, Мијаијло Димитријевић, Илија Грујић, Даница В. Петрова, Радован Вулчевић, Александар Димитријевић, Петар Коцков. Од почетне цене 400 лева, излицитирана закупнина нарасла је четири пута. Кафанска имовина, као добро при цркви Светог великомученика Георгија у вароши кладовској спадала је под врховну управу Видинске митрополије, на челу са митрополитом Неофитом. После рата њен назив на фасади у главној улици исписан је на француском језику, а један од главних мотива првих кладовских разгледница садржао је фотографије ''Србије'' са групом гостију обучених по ''европској'' моди, начичканих за столовима избаченим на улици, у сени крошње великог дрвета. Први светски рат донео је српској култури знамениту песму ''Тамо далеко''. Њен аутор је Кладовљанин Ђорђе Маринковић, рођен 19.9.1891. године у Корбову, од оца Јона, по занимању земљоделца, и мајке Флоре, као друго дете у породици. Један становник Велике Врбице, села на средокраћи пута између Кладова и

33

Корбова, приповеда да су Ђорђа, ''као сирмомашног дечака који дивно музицира, затекли на кључкој обали, пролазећи туда бродом, неки угледни Београђани; његов таленат толико им се допао, да су издејствовали да се школује у престоници, где је свирао код Краља'' (Јаковљевић 2012, 77-94). Како се може прочитати на сајту Наша Србија, ''од свих родољубивих песама, 'Тамо далеко' би се смела прогласити химном српског војника; преко Цера и Колубаре, са српском војском стигла је све до Солуна и Крфа; сви учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали ’Far away over there’, наши велики пријатељи Французи’Au loin, au loin sur Corfu’, Чеси и Словаци ’Tam v dali’... Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917.г. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту; пишући роман о страдањима српских ратника, она примећује шта Срби певају- 'Тамо далеко'- песму о селу, девојци, о земљи''. Након ослобођења на Ђердап је приспео контингент цивилних и војних бегунаца из Совјетске Русије. Министарство унутрашњих послова Краљевине СХС 18.10.1920.г. издало је директиву, везано за 50 Руса предвиђених за стационирање у подунавској вароши: ''...Постарајте се да у кафанама и мензама дају Русима за првих 15 дана доручак, ручак, вечеру по утврђеној цени, која неће прелазити 10 динара дневно по лицу... сваку уцену и злоупотребу према њима кажњавајте најстроже'' (Јаковљевић 2011, 197). Бурна историјска збивања допринеће да се неки од њих нађу у саставу Вермахта, један на положају среског начелника и немачког агента, неки остану честити људи који су својим знањем и трудом помоћи да варош буде цивилизованија. Године 1926. овде је рођен Владимир Александров чије је уметничко наслеђе крцато сликама широких сокака, задимљених биртија, ромских свадби (Дамњановић 2006, 257). Поједине руске емигранткиње немаштином су биле приморане одређено време бавити се проституцијом, што им је доцније, када су комунисти освојили власт, узимано за тешке грехе- јавно је обзнањивана њихова прошлост на конференцијама актива ''Антифашистичког фронта жена''. Посебни замах проституцији давали су госпојински вашари, где су време чекања на еликсир муштерије прекраћивале разгледајући ''самодиву са женским лицем- пола рибу пола жену дужине два метра а ширине један, ухваћену у Црвеном мору'' (Дамњановић, 2006, 127).

Двадесетих година XX века спровођена су систематска истраживања порекла становништва Кладова (Јовановић, 2001, 233). За неке од пописаних породица утврђено је да су се њихови родоначелници доселили као угоститељи: Моруни- Ђорђевићи, дед механџија из Грчке Македоније, Костадиновићи, отац механџија из Прилепа. Очигледно је кафански живот у подунавској варошици имао егзистенцијалне предности у односу на места у унутрашњости Србије или на њеним јужним границама. Обична овдашња кафана умногоме је наликовала бифеу ''Титаник'': ''Кућа на спрат љушти се као губава, прозори без завеса, без цвећа, као болесне очи без трепавица и обрва. Архитектура из средине аустријског владања, у којој има нечег бастардног између тадашњег грађевинарства Средње Европе и Блиског истока, малокрвна и слабог даха. Беда без дражи и сликовитости. Архитектонски израз живота без мисли и видика... Та кафаница која носи име трагично потонулог енглеског прекоокеанског брода, у ствари је мрачна

34

просторија без прозора, шест корака дугачка и два широка, тако да у њој и нема столица, него оно пет- шест гостију увек стоји, за минијатурним шанком, а за старијег човека нађе се какав сандук или пивско буре као седиште... У дну овог бифеа невидљива врата испод зелене завесе воде преко ходника бившег стана у две веће просторије. Једно је Ментин стан, а друго празна соба са незастртим столом и неколико празних столица. Просторија за коцку'' (Андрић, 1963, 194-195). Ипак, кафански послови су довољно добро ишли да се 1928. године међу главним акционарима Кладовске банке, основане 1909.г, нађу кафеџије: Живојин Николајевић и његова супруга Рудолфина, Војислав и жена му Дана Петровић, Димитрије Димитријевић са супругом Јелисаветом. Свако од њих имао је по 30 депонованих акција и 10 гласова за одлучивање о пословима банке. Најпознатије гостионице држали су: Петар Ђорђевић, Михаило Стефановић, Урош Бркић, Никола Анђелковић, Димитрије Ђорђевић, Живојин Николајевић, Ђорђе Димитријевић, Ђорђе Манзаловић, Илија Марићевић, Петар Животић, Светислав Марковић, Крста Савић, Војислав Петровић, Илија Савовић, Миленко Гуцић (Глигоријевић, 1999, 70). Музичке апетите гостију задовољавало је 26 кладовских свирача 1924.г: Александар Корбовљановић, Глигорије Корбовљановић, Костадин Корбовљановић, Никола Станиловић, Риста Станиловић, Сима Станиловић, Коста Фирић, Петар Фирић, Драгутин Дундранкић, Павле Дундранкић, Коста Пиликић, Никола Пиликић, Јован Гемиш, Михаило Гемиш, Ђорђе Јовановић Блажу, Коста Јовановић, Илија Јовановић, Михаило Јовановић, Душан Марковић, Ђорђе Несторовић, Јован Лападатовић, Јован Васиљевић, Јован Стевановић, Милан Стефановић, Павле Марцојевић, Станко Ђорђевић (Глигоријевић, 73). Године 1929.г. било их је већ 45 (Глигоријевић, 71). Обзиром да музицирање није свакодневно доносило приходе, већина свирача бавила се и другим занатима, највише кројачким и ковачко-поткивачким. Једна од ретких жена која је без пратње имала приступ кладовским кафанама била је Милка Шепецановић- Станиловић, прва овдашња колпортерка- продавац ''Политике''. Одређен респект клијентеле према њеној појави изазивала је околност да је имала статус жене са способностима предвиђања догађаја, призивања духова уз кључ и Свето писмо, ''корекција ружне стварности'', те да је била особа од највећег поверења чувене кладовске велепоседнице Савке Владисављевић, власнице 366 хектара плодне кључке земље. Чланови њене породице тврде да је предвидела и дан своје смрти. Са специфичним односом према кафанским уживањима, Кладовљани су скретали пажњу на себе и у другим срединама. Према једном, у литерарно дело преточеном, сведочанству из предратног букурештанског бара ''Алхамбра'', кладовски лађар Николић, био је актер ретко виђеног лумповања, аранжираног дражесним Рускињама, џез и циганском музиком, када се ''и келнери заразе општим весељем, и свирачи се раздријемају, опију, подигну тон, и замрсе ноте... када се све дјевојке изопијају, али истински, тако да газда изгуби сваку моћ над њима...'' (Андрић, 1963- г, 209-210). Везу са Румунијом одржавали су, између осталог, бродови Речне пловидбе Краљевине СХС, те је она имала сопствене агенције, како у Текији и Кладову, тако и у Турн Северину и Оршави. Иста фирма чинила је ''прозор у свет'' света жељног становништва ове пограниччне регије, отварајући им могућности

35

релативно удобног и безбедног приспећа до Београда и других узводних насеља. Мимо тога, свакодневно је мноштво чамаца превозило путнике између Кладова и Турну Северина, Текије и Оршаве, у сврхе трговине, провода, лечења, посета родбини на другој страни реке.

Неки од умешних Кладовљана окушали су срећу отварајући кафане у већим градовима. Најпознатији су чланови фамилије Гинић, чији је изданак популарни глумац, члан Народног позоришта у Београду и редитељ Димитрије А Гинић / 26.12.1873. Кладово- 1934. Београд/. Њихова кафана у близини данашњег Дома омладине, била је место оснивања сатиричног листа ''Јеж'', стециште новинара и београдских интелектуалаца (Пауновић, 1971, 1130). Ту су точена најбоља крајинска вина лиферована бродовима из Кладова и Радујевца. Најтраженије је било црно вино, прављено као мешавина грожђа ''Четерешка'' и ''Зачинак'', понекад и ''Прокупца''. Догађало се и да трговци из других места имају кафане у Кладову. Успешно је пословала радња Неготинца Ђоке Станојевића, који је уз њу држао и кланицу а у околини Неготина имао воденицу. (Благојевић, 2001, 50). Везано за безбедносну ситуацију у пограничној дунавској варошици, често су коришћени методи ''ислеђивања'' у околном кафанском амбијенту, за шта се нарочито чинио погодним Неготин. Срески начелник Јован Јуришин у извештају Министартсву унутрашњих послова 16.12.1941.г. пише: ''По завршеном службеном послу са инспектором Павлом Ђорђевићем, писар Голубовић се у кафани 'Београд' у Неготину нашао са Богојем Станчуловићем, вишегодишњим робијашом, који је и овога пута у Неготин спроведен због крађе злата, прокријумчареног из Румуније. Том приликом писар Голубовић је дирнуо Станчуловића, као главног калауза попа Сувејкића, на шта му је овај одговорио, да може и он као сирома човек да ради са поп Сувејкићем, кад се не устеже да то ради и сам кладовски срески начелник Трифуновић'' ( Благојевић, 2006, 200-201).

Проституција је све време пратила кафански живот у ђердапском делу Србије. Према неким истраживањима тридесетих година у 60% српских села више од половине жена одржавало је ванбрачне везе, чиме готово нису заостајале за мушкарцима у неверствима; многе су за своје услуге добијале новац или поклоне, што им је донекле помагало да лакше поднесу честе батине и силовања (Мишковић, 142). Опуштање клијената финализовано је често и љубавним загрљајима кафанског особља, а власт је при том игнорисала казнену одредбу 281. параграфа Кривичног законика важећег 1929. године, по којој ''ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује казниће се строгим затвором или новчано'', или п. 282- ''казниће се робијом до 10 година ко подведе лице млађе од 18 година или ко какво лице ради блуда одведе из његова завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда''. Међу посредним поводима за распрострањену ''продају љубави'' може се сматрати околност да је као кривично дело кажњиво затвором до две године предвиђена ''прељуба мужа или жене са другим лицем које ће се такође санкционисати истом казном''- параграф 292- мада тек у случају да се због те прељубе брак разведе или ''растави од стола и постеље''. Једна од и данас популарних влашких песама из овог краја, ''Марија Вдова'', односи

36

се на Марију Поприку из Корбова. Она је, да би прехранила децу у свом удовичком домаћинству, свакодневно одлазила чамцем преко Дунава ради вршења ''најстаријег заната'' на влашком тлу. Народни певач моли дунавске таласе и ветар да сачувају Марију. Продаја љубави била је и параван или регрутни центар за драстичније видове организованог криминала. Подунавље је још од тридесетих година транзитна зона шверца опијата са Блиског истока. Са бродова приспелих у Констанцу, уз асистенцију пажљиво селектираних проститутки, ''слатки али разорни отрови''- како их је називала тадашња штампа- стизали су до Беча и потом даље на запад.

У нормативној сфери корак напред по питању прецизирања услова за угоститељску делатност, начињен је 5.1.1931.г, када је донет Закон о радњама. Њиме се детаљно регулишу статусна питања хотела, ресторана, свратишта или коначишта, гостионица, кафана, пансиона, бифеа, народних кухиња и крчми. Параграф 76, ст.2. Закона кафане дефинише као ''радње и већег обима и конфора у којима се даје алкохолно и безалкохолно пиће /кафа, млеко, чај и сл/, хладно јестиво, посластице и изузетно нека топла јестива''. Допуштено је и ''држање незабрањених игара- карата, домино, шах, билијар и др, те приређивање музике, како гласи ст.7. истог параграфа. Из тог доба стоје примедбе да ''српски официри више воле карташки сто и кафану него војну обуку'' (Петковић, 1996, 21). Поседовање карата имало је карактер држања релативно ретких ствари, до којих се тешко доспевало. Зато су понекад кафеџије, попут Флоре Миноковића из Александровца неготинског, кријумчарили карте за играње, за шта му је Царинарница Прахово наплатила новчану казну и конфисковала предмет шверца 9.2.1931.г. Иначе, још је средином XIX века кнез Милош Обреновић забранио картање, ''па је то преко телала и у целој вароши објавио'': непослушном кафеџији Штолеру који је држао билијар и ''мајку му несрећну неколико липих женскиња'', на име казне што је у свом локалу дозволио картање, наредио је ударити 50 батина (Пауновић, 1122). Истовремено, један путопис из Србије садржи запажање о нетрпељивости између градског и сеоског становништва. Сељани грађане зову ''џезварима'', чиме их желе представити ''као кафанске варалице'' (Петковић, 95). О ''паланачким хотелима'' међуратног доба сликовито говори Иво Андрић: ''Ничим се не може довољно објаснити та чамотиња, та самоубилачка туга паланачких хотела, ни слабим конфором, ни сумњивом чистоћом, ни рђавим укусом. Јер ми знамо толико веселих и пријатних сиротињских собичака, толико светлих, незаборавних а прашних и неуређених атељеа, високо под кровом и готово без намештаја. Али ово што веје из ових просторија паланачких хотела, то је неки исконски јад, чамотиња, а без иједног минута самоће, сталан додир са светом а без једне искре радости; то је смрт пре смрти, живљење без живота'' (1963- ђ, с.41). Услед публицитета који је кафански амбијент давао ''иступима'' гостију, полицијски органи са посебном пажњом пратили су дешавања са политичким призвуком. Такав случај из 1920.г. спомиње Јован Јовановић (1963, 99-100): ''У среском месту /Кладово/ сам увече изашао у кафану, где одлази отмена публика и где је те вечери случајно био и срески начелник. Својим присуством сам изазвао мало интересовање код свију чиновника који ме нису познавали, а ја њих још мање,

37

јер преко пет година нисам био у домовини. Ту, са њима, водио сам невезане разговоре о свему и свачему, као обично у таквим приликама. У том разговору упало је и питање о називу и будућем уређењу наше државе после уједињења са осталим деловима нашег народа, који су дотад били под Аустро- Угарском. У то доба нашој држави је било дато име Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Коментаришући о том називу, ја сам изјавио чуђење, зашто тако компликован назив, када то треба да буде једноставно ''Југославија'', онако како нас називају наши савезници и онако како нас називају у страној штампи. Када сам изговорио ове речи, као да сам бацио барут на ватру. Сви се ускомешаше и назваше ме ''бољшевиком'' пошто сам био у Русији за време њене револуције, и напад на мене се толико заоштрио, да је срески начелник морао да изда наредбу жандарму да ме спроведе у затвор. Жандарм је кренуо са свог седишта- места да изврши наредбу, али срећом, у кругу је било доста мештана, мојих старијих пријатеља, који се умешаше, и уз велике напоре, једва су успели да начелник опозове своју заповест''. Очито да је организовање кафанског живота изискивало доста умешности, а успешни појединци у том послу стицали су изузев иметка и углед, као брзопаланачки кафеџија Мирко Р.Цветковић који је 1919.г. постављен за председника општине (Станковић, 80). Власници угоститељских локала често су били љути политички противници. У случају избора неретко су се дешавале огорчене расправе између њих. Околност да је неко од радикалских првака приспелих у агитацију, као што је био случај др.Милана Стојковића и председника неготинског суда Крсте Радовановића, одсео у кладовској кафани, сматрана је од опозиције знаком слабости тј. да им је иначе гостољубиви народ окренуо леђа (Лазаревић 1924 а, 2). У новинској репортажи о политичком наступу Николе Анђелковића, власника ''Велике Србије'' наводи се следећи догађај: ''У недељу 21.7.1924. одржали су у Кладову збор др.Велизар Јанковић, др.Милан Стојковић и др.Љутица Димитријевић... за време док је Јанковић прикупљао потписе за кандидацију, др.Стојковић пришао је сакупљеном народу пред Бр(у)кићевом кафаном и изјавио да је дошао да занима народ док се врши кандидација. Тада је устао г.Никола Анђелковић и запитао др.Стојковића шта траже они овде- 'Знате ли ви нешто друго да објасните сем те ваше приче да вас шаље г.Пашић, да је радикална странка јака странка, да је Краљ радикал. Него ви нама кажите зашто г.Јанковић срамоти Крајину''. Репортажа се завршава речима ''народ је овде видео јасно ко је др.Велизар и то му је показао'' (Лазаревић 1924 б, 3). Заинтересованост угоститеља за политику кулминацију је имала у ангажовању Раше Петровића, власника кафане ''Босна'' на страни удружене опозиције 1935. године. Дана 23. септембра он је отворио велики народни збор демократа на коме је гост био Љубомир Давидовић, упамћен по речима упућеним Кладовљанима: ''Политика није демагогија него брига о народној срећи. Насупрот демагогији постоји светлија идеја, демократија, а не демократска странка. Не тражим да ступите у демократску странку, већ у демократију, која спаја све народе и тражи једнака права'' (Романовић 1935, 2). Долазећа времена нису била потпора снажном привредном и политичком развоју Србије, убрзо уведене у хаос Другог светског рата. Од припадника комунистичког покрета свакако је највећу непознаницу али и позорност изазивао боравак у Кладову Драгице Дујмић,

38

супруге хрватског комунистичког првака Ивана Дујмића из Бакра, заједно с Титом осуђеног на познатом Огулинском процесу 1927.г, при чему је добио готово двоструко већу казну него будући председник Југославије. Драгица је из Кладова 13.јануара 1927.г. упутила писмо Титовој жени Пелагији Брозовић: ''Драга другарице! Мислим да вас неће изненадити ово моје псимо ако се још налазите у Краљевици, јер вам је сигурно рекао мој Ивица да сам отишла сестри...При доласку у Београд тражила сам свуда да би нашла друга Броза, ни овде ни онде није било среће, јер ми мој Иван ваљда није дао добру адресу. Молила би вас драга другарице, будите тако добра па ми пошаљите адресу од друга да би га молила за један савет који ми је врло нужан, што ћу и вама разјаснити, али у следећем писму, када ми јавите да се налазите још у Краљевици, јер не би радо да доспе ваше писмо ваше писмо у туђе руке... Данас има свакакавих људи а поготово ону особу интересира моја ствар. Да ли је Жарко здрав? Како вам иначе време пролази? Мислим да веома слабо без друга. Долази ли мој Иван к вама? Пишите ми малко, ако му је што неугодно без мене сигурно није јер је ипак слободнији. Ја по староме. Овде је велика зима па ће већ проћи, да сам знала никад не би овамо. Иначе живот много бољи него у Приморју јефтино све. Поздравите ми лепо мог Ивана кад дође к вама нека малко он дође чешће до вас кад није мене... Ваша одана Драгица'' (Симић-Деспот, 2010, 47). Очито се жена комунистичког првака Иве Дујмића била склонила код сестре у Кладово, могуће у породици бродског крманоша Фрање Бунифачића и супруге му Јулке, који су родом из Далмације а живели у Пашићевој улици. Овде је постојала мала хрватска колонија углавном пореских и бродарских службеника, те се није осећала усамљено мада је оштра сибирска зима, својствена овдашњем пднебљу, лоше утицала на њу. Већ исте године и Броз и Дујмић који је политички деловао на терену у Бакру,Сушаку и Цриквеници, допали су тешке робије. Близина границе са Румунијом и отворен дунавски путни правац ка Совјетском савезу ставарли су од мале срспке варошице погодно тле за добровољни егзил припадника разнородних политичких струја, али и значајну трансверзалу обавештајну и пшропагандну делатност.

39

5. ''КАФАНА ЈУГОСЛАВИЈА''

За време старе Југославије најлепши овдашњи угоститељски објекат чинио је кафанско- хотелски комплекс ''Велика Србија'', у центру Кладова, улица Краља Александра. Изглед кафанског дела крајем тридесетих очуван је кроз сећање Боривоја Поповића: ''Кафана која се онда звала Велика Србија имала је у то време највећу салу у Кладову... У њој су се одржавале велике свечаности и забаве, занатлијска, трговачка, ловачка, рибарска, па и светосавска. До девет сати увече осветљена је електричним сијалицама, после тога паљена је једна врло интересантна светиљка- велика лампа на гас, са специјалним цилиндричним фитиљем, а висила је насред сале, везана преко малог котура, учвршћеног уз таваницу челичном сајлом што се протезала од лампе на таваници, преко котура дуж таванице, спуштајући се зидом на дохват руке; све то зато јер је сваких два сата морала да се спушта са стропа до пода помоћу сајле, како би се напумпала, као гума бицикла, па се затим опет дизала горе. За то време програм или игранка би се заустављали, правио се слободан круг око лампе, да не би случајно пала на госта приликом спуштања. На зидовима су биле обичне петролејке, окачене о ексере, чиме се појачавала светлост главне лампе. У салу се улазило директно са уличног тротоара из ''Краља Александра'', а излаз из кафане у њено двориште смештен је на супротној, западној страни. Ту је изнад врата, на рагастолу, стајало исписано масном бојом ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ'' /знаменита Аристотелова сентенца/. Ко је ово написао, када и зашто, нисам могао никако и ни од кога дознати... Знам само да је власник кафане за време окупације имао проблема с Немцима јер су тражили објашњење шта то значи, но нису инсистирали да се натпис уклони, а последица никаквих није било'' (Живановић, 2008, 47-48). Иначе и ''Велика Србија'' и ''Дубровник'' почев од 1931.г. снабдевене су и електричним осветљењем из централе Јакова Рубена Варона, али оно није имало потребну снагу да без додатних извора локалу даје довољну расвету, а функционисало је у периоду од раних вечерњих сати до 2 иза поноћи, како сведочи њен потоњи управник М. Милуновић (Глигоријевић, 1999, 36). Главна сала ''Велике Србије'' често је коришћена за културна дешавања пoпут светосавских прослава или гoстовања певачких друштава. Један такав догађај збио се у недељу 11. септембра 1932. године. ''Крајинске новости'' од 18.9.1932.г. известиле су: ''Бродом ''Војвода Мишић'' допутовала је у Кладово В.Градиштанска певачка дружина. На паробродском пристаништу дочекало их је Кладовско певачко друштво са својом заставом и много грађанства. После подне у 4 часа чланови са њиховим гостима разгледали су кладовску тврђаву, затим по повратку у 5 часа приређена им је у хотелу В.Србија од стране кладовског певачког друштва закуска. За време закуске председник В.Градиштанског певачког друштва Г. адвокат Пешић одржао је пригодан говор, на коме је председник Кладовског

40

певачког друштва Г. Јаков Лазаревић трг. топло захвалио и изразив задовољство како од стране певачког друштва тако и од стране грађанства. Увече у 9 часова приређен је концерт у хотелу В.Србија који је био обилно посећен. Весеље је трајало до 3 часа, тада су гости испраћени на пристаниште одакле су истим бродом у 4 часа ујутро отпутовали натраг за В.Градиште''. Ствар чијим поседовањем нико није условљавао боравак у озбиљној кафани, а гости, ни музичари, ни персонал без ње нису себи допуштали тако нешто, била је марамица. Тој легитимацији цивилизованог опхођења Херта Милер посветила је беседу приликом доделе Нобелове награде: ''Кад сам била дете, имали смо код куће фиоку за марамице, која је увек била подељена у два реда, са три засебне хрпе: лево мушке марамице, за тату и деду; десно женске, за маму и баку; у средини дечје марамице, за мене. Та фиока је била слика породице у облику марамица. Мушке марамице биле су највеће, са тамним пругама дуж ивице, смеђим, сивим или бордо боје. Женске су биле мање, оивичене светлоплавим, црвеним или зеленим. Дечје марамице биле су најмање: бели квадрати без бордуре, с насликаним цвећем или животињама... Ниједна друга ствар у кући, ни ми сами, није нам била важнија од марамица''. На тлу Кладова оне су коришћене за чување у џеповима или недрима новчаница- папирних монета и металних новчића- сурогат новчаника, затим као повези преко главе са четири чвора на рубовима- приручна заштита од сунчевих зрака, или повези на челу или грлу у случају потребе да буду стављене облоге од ракије или сирћета. Иако обавезни део ђачког инвентара, деци је саветовано да их користе не за брисање носа већ прстију употребљених за одстрањивање из њега слузног садржаја, јер ''тако чисте марамице трају дуже''. Њима су ''одликовани'' носиоци ковчега приликом последњег испраћаја покојника али и прекривано његово лице да не би било изложено мувама. ''Беле марамице обрубљене тамом ноћи'' могу се видети на мноштву фотографија кладовских кафанских сцена, старим између век и педесет година. Најупечатљивије делују истакнуте уз тамна одела Цигана- виртуоза, док им друштво праве црне лептир машне на извијеним вратовима, готовим да пригрле виолине. Међу маркантним корисницима кафанских услуга у Кладову почетком XX века, наравно са обавезном белом марамицом у горњем левом џепу сакоа, истицали су се два овдашња апотекара. Први, Сава Мрцајловић, почетне фармацеутске кораке начинио је у малом подунавском граду 1910.г. да би велику каријеру изградио у српској престоници (Благојевић Р, 2005, 356). Још је Феликс Каниц приметио да Кладовљанке пуно пажње посвећују шминкању и неговању лица- ''девојке би биле још лепше да је на њиховим образима мало мање белила и руменила, али вешто руковање четкицом и бојама има овде високу цену као допуна влашке женске ношње'' (1987, 483). Такве афинитете апотекар Мрцајловић искористио је за богату понуду у својој радњи у центру Кладова, снабедвши је француском, немачком и енглеском парфимеријом и козметиком, да би асортиман по пресељењу радње у Београд чинило више од сто врста разних мириса. Његова краљевска дворска апотека смештена у Палати ''Извозне банке'' обухватала је реон Престолонаследников трг, Скопска, Дечанска улица /Теразије/. Други кладовски апотекар, Зигфрид Полицер завршио је студије медицине у Бечу а фармације у Грацу; пре доласка у Србију био је дворски лекар немачког принца, рођака цара

41

Александра II- коме је супруга руског императора била тетка- кнеза и ујединитеља Бугарске Александра Батенберга /1879-1886/; из Бугарске се доселио у Уб; Српска краљица Драга консултовала га је 1903.г. по питању лечења стерилитета а 1906.г. дошао је у Кладово. Заједно са супругом, Полицер је држао апотеку на почетку ул.Краља Александра, опремљену према стандардима Закона за апотеке и апотекаре од 26.5.1865.г. На нарочито уређеном апотекарском тавану налазио се хербаријум за депоновање биља намењеног производњи медикамената. Лекови су чувани у делу подрума преграђеног каменом. Дућан се одликовао пространошћу и светлошћу. Поред стандардних медикамената, ту су се могли наћи ''кинеске капљице'' за умирење зубобоље, вода за уста- дезинфекционо средство за лечење запаљења десни, ''ресторер''- препарат за негу косе, парфеми робних марки ''Coty'', ''Houbigant'', ''Erasmic'', колоњска вода ''Eau de Cologne''... Удешен по последњој моди, са полуцилиндром, моноклом и штапом, господин Полицер изазивао је пажњу грађанства, нарочито боравећи у кафани ''Босна'' Раше Петровића, блиског пријатеља његове супруге- апотекарке, или у башти ''Србије''. То га није спречавало придржавати се норми о припреми хране на јеврејски начин. Кладовљане је посебно импресионирао његов начин одстрањивања крви из организма једним потезом најоштријег ножа заклане животиње. Након полусатног стајања у води у подруму апотеке, месо је цеђено на решетки, усољавано и кроз сат времена испирано у три воде. Тек тада ишло је на даље спремање за трпезу господина Полицера. Убрзо после рата, Полицерова апотека претворена је у радничку мензу.

Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље, били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану сматрано реткошћу. Вероватно да је дуг период турског сизеренства, довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. ''Велика Србија'' је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част патријарха српског Варнаве/ у XXI веку углавном помињаног по чињеници да је деда једне од најцењенијих уметница у свету перформанса- Марине Абрамовић/, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Узвраћајући Варнавиној здравици, изреченој у присуству неколицине епископа и мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред респекта према Христовој жртви ''за коју му црква и народ дугују'', његову ''способност да сугестијом лечи болеснике''. ''Патријарх је одмах одговорио да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом, препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући директно на мене'', бележи Јовановић (1963, 29). Зна се да је срески начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира. Завршни резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј.Јовановић ''предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за неко друго дело, а фактички

42

потенцирано и доведено у везу са овим догађајем'' (Јовановић, 1963, 30). Празник Христовог ускрснућа Кладовљани су дуго времена користили за неговање обичаја из прадавних времена са сврхом колективног потискивања и уништења зла, оличеног у маскираном човеку којег је одликовало раскалашно понашање. Такав обред познавао је и Дубровачки статут из 1272. године, а ''одабрани'' је пред народом изводио уличне представе- џудијате- да би му се овај изругивао, смехом, виком, омаловажавањем. Обичај је у Риму спровођен на Велики четвртак или Велики петак; маскираног суграђанина, угљеном нагарављеног лица, провозили су градом воловским колима (Пантић М, 1984, 228-234). Кладово је сличан обред имало на Чисти понедељак. Још пред Други светски рад, ''одабрани краљ разврата'' мазан је ималином, шминкан јарким бојама и након ''освештаног колача и софре'' у градској кафани, био би одвожен на таљигама са упрегнутим магарцем или коњићем до места становања. Амбијент кафане као ''култног места'' и околност да је на улогу углавном пристајао човек склон шалама, дружењу и пићу, определили су неке истраживаче прошлости да у таквом сценарију виде ''бирање боемског краља''. Да се не ради о тако површној позадини понашања у вези Чистог понедељка, сведочи и пракса примењивања по истом основу у време комунистичког тоталитаризма и проскрибовања манифестација са предзнаком ''верски''. Према казивању Станоја Марковића и педесетих и у раним шездесетим годинама једна група људи је кришом, са места где се у приватној режији могло конзумирати вино по багателним ценама, на Чисти понедељак, одабраног члана друштва, по рукама га обележивши катраном са улепљеним перјем, окићеног венцем од црвених сувих паприка, полагала на воловска кола и провозила споредном Рибарском улицом до кућног прага, док је он глумио преминулог. При доласку кући, породица је са њега уклањала симболични намаз катрана и он би ''васкрсавао'' у обичног члана заједнице. Без обзира на то, кафански живот све више је нормиран од стране власти, почев од услова које морају испуњавати локали, до организовања пружања угоститељских услуга. Између осталог, Законом о мерама, њиховој употреби у јавном саобраћају и надзору над њима из 1928.г, предвиђено је да боце и судови у којима се у гостионицама, пивницама, кафанама и другим јавним локалима крчми вино, пиво и свако друго алкохолно пиће, морају бити снабдевени знаком запремине и подлеже обавези жигосања, изузев уколико су у питању затворене боце у којима се продају алкохолна пића. Закон о радњама из 1931.г. угоститељска предузећа дели на: хотеле, ресторане, свратишта или коначишта, гостионице, кафане, пансионе, бифее, народне кухиње и крчме /механа. Хотели су дефинисани као радње са најмање 15 гостинских соба са намештајем и уређајем ''нарочитог конфора'', а ''број стручне послуге је сразмеран броју соба''. Ресторани су радње ''већег обима и конфора у којима се даје топло и хладно јестиво са алкохолним и безалкохолним пиће уз стручну послугу''. Свратишта и коначишта имала су гостинске собе са мањим конфором. Гостионице су служиле јела и пића у локалима ''мањег обима'', са могућношћу преноћишта. Кафане су само изузетно услуживале топла јестива- правило су била алкохолна и безалкохолна пића, хладна јестива, посластице. Пансиони су били на располагању гостима за дуже време-намештене собе са послугом и храна. Код бифеа главни предмет сервиса су пића и хладна јестива у ''радњама мањег обима''. Народне кухиње продавале су јестиво и

43

млечне производе, док крчме/механе служе за снабдевање пићем или ''неким јестивима''. Као подврсту кафана закон познаје барове. Свратиште, бифе, народна кухиња могли су држати ''незабрањене игре''- карте, домине, шах, билијар и др. Музику су смели имати тек ресторани, гостионице, кафане, крчме.

Општинска управа 1935. године прописала је ''Грађевински правилник за Кладово'', на снази од 1936.г. Локал у ужем реону морао је имати најмању површину градилишта 200 м2 а дужину лица 10 м, изграђен од камена, опеке, дрвета и гвожђа. Забрањена је употреба непечене цигле са малтером и зидова од набоја. Власт је тиме потврдила запажање, изнето још од стране Витрувија да, што се више користе јер штеде време и простор, већа је и обухватнија штета коју могу изазвати јер се дају запалити лако као буктиња (2009, 92). Свака кафана требала је обезбедити један или више нужника, каналима везаних за септичке јаме које се ''уредно имају озидати и одржавати'' (Глигоријевић, 32-33). Овдашњи локали претежно су лоцирани тако да главни улаз и прозори гледају на исток, због боље дневне светлости и мање јачине ветрова. Улази су се састојали од масивних дрвених двокрилних врата, неретко двоструких, и степеника од надалеко чувеног ђердапског црвеног мермера, својевремено извоженог у Италију. Иза металне кваке, са унутрашње стране а пре чипкастог застора, обавезно је стајао комад картона, понекад разгледнице. Десно од улаза постављана је између два ниска дирека гвоздена пречага намењена чишћењу обуће од иначе обилног блата. Двокрилни прозори издељени на парни број окана, у случају пуцања стакала, што од кафанских туча, што од ветра или камења, санирани су ''прошивеним'' великим јорганским дугмадима на местима где се укрштају линије настале разбијањем- ''рељефни прилог завичајној географији''. Већ 1937.г. Туристички биро определио се за пропагирање идеје о изградњи модерног хотела у Старом граду ''да би се туристима пружила могућност одмора и уживања у лепотама овога краја'' (Глигоријевић, 72). Без обзира на све погодности за добру зараду у угоститељској делатности, дешавало се, додуше ретко, да нека варошка кафана промени власника. Такав случај збио се са ''Великом Србијом'' 1938. године када су је дотадашњи сувласници Петар Николић и Риста Вулчевић изложили јавној продаји по цени од 120.000 динара (Глигоријевић, 70). Последњи инвестициони подухват у крају концем трећег десетлећа XX века било је отварање кафане ''Крма'' од стране индустријалца Глигорија Буртановића (Глигоријевић, 70). Кафански живот постао је интензивнији него икад, ту се почев од 31. децембра 1939.г. обрело и хиљаду јеврејских избеглица из средњоевропских земаља ишчекујући брод који ће их одвести до Палестине. Један од њих живот је скончао пре наставка одисеје са трагичним исходом, обесивши се о лустер кафане ''Дубровник''. Већина изгнаника покушавала је одржати се у нади за спасењем кроз разбибриге типа фудбалских утакмица или ступања у необавезујуће везе. За време боравка у Кладову склопљено је неколико бракова између актера ''Кладово транспорта'' али претежни део познанства није имао тако озбиљну завршницу. У ''игру'' су укључене и локалне проститутке, ословљавање са ''женска'' или ''фрајла''. 19.априла 1940. године власт је санкционисала недопуштено кретање повременог конобара- шурака власника ''Дубровника'' у забрањеној зони боравка избеглица.

44

Командир полицијске станице поднео је пријаву среском начелника Леониду Чудновском о случају ''Стојановић Ђорђа званог Луфтер, ради прекршаја наредбе полицијске власти'': ''19. априла 1940. године у 15 часова Стојановић Ђорђе зв. 'Луфтер' из Кладова, среза Кључког, бановине Моравске, дошао је на обалу зимовника код бродова са немачким емигрантима и покушао да уђе на брод 'Цар Никола II'' па када је опоменут од стране каплара Платиша Б. Милана да је према наређењу те власти без разлике сваком улаз на бродове забрањен, исти је дрским тоном одговорио- шта ми ви можете ‘можете к..ац сломити ја сам слободан грађанин и лични пријатељ начелника г. Чудновског и сутра ћу донети дозволу и могу на брод седети три дана- Да је напред именовани заиста ову увреду жандарму каплару Платиши Б. Милану учинио посведочиће Буздокић Перо крмар из Кладушнице, Јојић Милан из Кладова, да на више опомена није хтео уклонити се са обале већ је морао силом бити одстрањен, а покушао је ући на бродове 17, 18, 19. овог месеца т.г. Како се именовани огрешио о законски пропис члана 78. Закона о унутрашњој управи, ради тога се пријављује наслову на законски поступак. Именовани без занимања и сталног места боравка, сумњив и на рђавом гласу''. О двоструким аршинима власти говори изјашњење Ђ.Стојановића истим поводом: ''Означеног дана ја сам био на пољани, где су емигранти играли фудбал и посматрао исте. Пришао ми је поднаредник и казао да не смем стајати у групи са емигрантима, нагласивши да му је г. Начелник наредио да на мене пази, јер ме је неко тужио да са емигрантима играм фудбал. На ово, ја сам поднареднику казао да се само на брод не сме без дозволе, а на пољани до обале може се стајати. На ово он ми је казао ’наредба је таква и да се уклоним’, а наредба каже, да није само за мене, већ за свакога. На речи поднаредника ја сам се уклонио из места где су емигранти стајали и на двадесет метара удаљен од њих, читао сам новине. После извесног времена, наишле су две женске из Кладова и поднаредник је ове пропустио, а кад сам га питао зашто је њих пропустио, он каже ’то су моје ствари и ја могу кога хоћу да пустим, а ти се уклони одмах, јер ћу да те ухапсим’. Тада сам устао и отишао, казавши да ћу отићи и жалити се г. начелнику и упитати га да ли наредба важи само за поједине или за све. Није тачно да сам се са њиме свађао, и да сам хтео силом да уђем у брод 'Цар Никола II' означеног дана, а раније, дана кога не сећам се, исти поднаредник а на интервенцију учитеља г. Буртића пустио ме без дозволе, и ја сам са учитељем Буртићем обишао сва три брода, без дозволе од стране г. начелника. Није истина да сам поднареднику казао да ми је г. Чудновски лични пријатељ и да ћу се ја њему жалити, јер ја г. начелника лично не познајем, а за његово име чуо сам данас, када ми је реферат прочитан. Није истина и то да сам казао поднареднику 'можете ми к..ац сломити', већ на послетку, када сам напуштао пољану, он поднаредник мени је те речи изговорио. То је све што имам овде да кажем. У потпису именовани и два сведока- Димитрије Марјановић и Душан Цундрић''. Увиђавношћу начелника Чудновског, Стојановићу је три месеца касније- 27.7.1940.године изречена новчана казна од 100 динара- у случају ненаплативости 2 дана затвора због дела ''непристојног понашања према државном органу и поред опомене истог''. Казну није платио јер је, по извештају начелнику, изненада променио место боравка. Решење му је ипак уручено 27. марта 1941.г. Стојановићев зет Васа Матејевић, газда ''Дубровника'' у

45

међувремену је стекао највеће поверење Савеза јеврејских вероисповедних општина, чак их је непосредно пред немачку окупацију и током ње, заступао на увиђајима у једном судском спору поводом накнаде штете наводно причињене закуподавцима некретнина од стране јеврејских избеглица. Савез јеврејских вероисповедних заједнице Југославије, како се испоставило, са пуним поверењем обраћао се за помоћ и немачком агенту, кладовском среском начелнику Леониду Чудновском, те је овај виспрени официр релативно лако долазио у посед свих информација о Јеврејима ''Кладово Транспорта''. Тако су се генерални секретар Савеза ЈВО Шиме Шпицер и члан Главног одобора Аврам Израел управо њему поверили проверу истинитости навода које су примали везано за нелегалне активности њиховог помоћног секретара Гедаље Нафтали: ''СВЈО отворио је на основу разних достава према решењу Извршног одбора од 21.3.1940. дисциплинско ислеђење против помоћног секретара Савеза г. Гедаље Нафтали, сада на служби као делегат Савеза у Кладову при танспорту 1003 избеглице... Између осталих достава Савезу је јављено: а) Да се је г.Гедаља опијао у кладовским каванама и да је ту банчио; б) Да је код набавки разног материјала у Кладову починио некоректности на тај начин што је узимао од добављача два рачуна- један са вишим ценама, а један са нижим а да је обрачунавао више цене. Један део тих достава има свој извор код фирме Драгољуб Ташић, трговина мануфактурном робом у Кладову...''. Како се и очекивало, Чудновски је дао негативни извештај и г.Гедаља наставио је неометано радити на својим пословима старања о избеглицама у Кладову. Рат обавештајних служби водио се на Ђердапу знатно пре приспећа немачке војне машинерије на тло Румуније, одакле ће извршити инвазију на Југославију. Према плану Британске морнаричке обавештајне службе чији је аутор Јан Флеминг ''отац Џејмса Бонда'', група аустралијских командоса предвођених Мерлином Миншелом покушала је да у ђердапском Казану активира 100 тона експлозива разорног дејства. Подухват је пропао услед провале информације од стране румунске тајне полиције (Јаковљевић, 2010, 139). На истом подручју деловала је и српска Мата Хари, Вера Пешић, у својству немачког агента, чијом заслугом је спречен покушај минирања Ђердапа и сурвавања стеновитог масива Штрбац у дунавско корито 1940.г (Јаковљевић, 2010, 140).

Други светски рат у Југославији наступио је 5/6. априла 1941.г. инвазијом здружених снага сачињених од припадника најелитнијег немачког пука ''Бранденбург'', са диверзантским водом ''Ерс'' морнаричке групе и ''Луфтвафе'', на Сипски канал. Кладовски ''Дубровник'' памти се у националној историји као место повезано са ефектним запоседањем најважнијег дунавског пловидбеног канала. Начелник Среза Кључког, иначе немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из Т.Северина, организовали су 5. априла 1941.г. банкет за официре југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић... Фантастична музика са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако кладовско вино и приљежне даме, приспеле за ту прилику из Румуније, учинили су да

46

немачка борбена група у акцији ''Гвоздена врата'', предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније (Јаковљевић 2004, 36; Јовић 1998, 24). Марко Милуновић овако описује догађај, уз опаске које доликују енглеском обавештајном официру: ''И тај Чудновски је 5. априла 1941. године позвао на банкет све официре са Сипског канала. Банкет је био у 'Дубровнику' који поседује Васа Матејевић, добар човек, пачац и шарлатан у своме послу. По наруџби начелника Чудновског спремљено је у изобиљу јела и пића. А био је и забавни програм. Позване су кладовске девојке и нешто грађана да се игра и танцује. Остало се до у ситне сате, па су онда пијане официре до Сипског канала пребацили возилима полупијани шофери. И када се тамо стигло све је поспавало, осим неколико стражара који су запазили у возилима флаше са вином и ракијом, па је и стража цугнула по мало. А у освит дана 6. априла 1941, из Румуније прешли су Немци, све затекли да спавају и побили официре, а поробили војску и заузели Сипски канал… Неко ми је рекао од ових белих Руса /емиграната у Србији/ да је Чудновски био код њих осумњичен као агент бољшевика…'' (1990, 118-119). По правилу добро обавештен, историчар Бранко Богдановић истиче детаље да је Чудновски приредио у ''Дубровнику'' забаву са све југословенске официре обласних команди а да су подофицири јединица смештених у малој дунавској вароши позвани на једну свадбу на којој су само ретки успели остати трезни. Како год, Кладово је прво југословенско подручје окупирано од немачких трупа у Другом светском рату. Публициста Маринко Пауновић, у ранијој каријери и сам чести корисник кафанског амбијента за размену информација, мада његов списатељски стил, чак и по цену погрешног закључивања, веома ретко ''не изводи ствар до краја'', пише тек: ''Чудном околношћу, намерно или не, срески начелник у Кладову те вечери, уочи напада, приредио је гала вечеру за официре југословенске војске, тако да су ови оставили своје јединице необезбеђене од препада. Још пре напада Немци су претходно пресекли телефонску везу са Кладовом'' (Пауновић, 1970, 700). Данас је извесно да су припадници пука ''Бранденбург'', њих 54 предвођени Рихардом Бацингом, спречили онеспособљавање Сипског канала заузевши га пре почетка бомбардовања Београда, а да су од стране немачких ''специјалаца'' на прослави коју је Чудновски организовао у кладовском ''Дубровнику'' поводом 25. годишњице дипломирања ''после разврата и блуда, у кафани побијени српски официри'' (Јанковић, 2011).

У крчми ''Сувобор'' у селу Брајићима, Горњи Милановац, у једен 1941.г. организован је сусрет Ј.Б.Тита и Драгољуба Михаиловића, који су сусрет енглеска и југословенска избегличка влада у Лондону поздравиле ''са жељом да се два ривална покрета отпора слију у један под вођством ђенерала Михаиловића'' (Мичета 2010, 182). Ипак, у датом случају кафански амбијент није се испоставио плодним тлом за афирмацију заједничке борбе против окупатора, што опет не значи да ове ''институције које су одиграле ослобађајућу улогу у животу обичних људи'', нису и даље чиниле погодна стецишта за промоцију разнородних приступа сагледавању будућности поробљене Србије.

47

Постављење кафеџије Ђорђа Манзаловића за председника општине 1941.г. многим његовим суграђанима омогућило је мирнији живот, колико су то околности окупације допуштале. Други ''кафански корак'' представљао је увертиру у крвави грађански рат на тлу Србије. Група самоорганизованих четника, са лидерима Илијом Савовићем, бившим кафеџијом, и Живком Буртићем, по тврдњи савременика Момира Јовановића октобра 1941.г. склопила је, уз латенту подршку немачког команданта а у присуству среског начелника, споразум о формирању четничког одреда у Кладову: ''Из кафане ''Велика Србија'' избачени су сви грађани и у њу улазе војвода Анђелко, Илија Савовић, срески начелник, Жика Буртић и још неколико људи...Ту је положена и заклетва под паролом ''Борба против комуниста за мајку Србију'' (Јовановић, 1960, 12-13). Запажену улогу у покрету ЈВуО играо је Ђорђе Дајић из Михајловца, чија је кладовска кафана од Марка Милуновића означавана за ''штаб команде Кладова у илегали'' (1992, 12). Други кладовски ројалистички настројен угоститељ Милан Поповић као делегат присуствовао је конгресу у селу Ба 27.1.1944.г, представљајући се као ''командант села Подвршка'' (Милуновић, 31).

Посебна рола кафанског живота у ратним временима односила се на ширење пропаганде међу локалним становништвом. Најдрастичнији пример потиче с краја 1941. године кад је у локалу ''Босна'' од стране возара поштанске дилижансе на релацији Неготин- Кладово, пронета ''вест'' како се изнад вароши, на брду Јакомир налазе ''шумци''. Након неколико сати, информација је гласила да пар хиљада герилаца припрема напад на град и то, ни мање ни више него под командом принца Ђорђа Карађорђевића. Према неким сведочењима, прича је добила такве размере да је део становништва почео да припрема ствари ради евакуације преко Дунава у Румунију (Јовић 1999, 22-23). Српска власт у доба окупације зазирала је од кафанске пропаганде којом су ширене гласине о корумпираности среског начелника Димитрија Трифуновића и његових сарадника. У писму упућеном Министарству унутрашњих послова- Одељењу за државну заштиту у Београду, септембра 1941.г. тим поводом, Јован Јуришин обавештавајући о резултатима истраге вођене у односу на одређене злоупотребе службеног положаја кладовског начелника, реферише претпостављенима како је Д. Трифуновићу ''одмах саопштио да је његову прљаву работу открио, да се не усуђује да пљачка државну касу и да што пре гледа да поднесе оставку јер су његових прљавштина пуни улични и кафански разговори''. Иначе је потказивање било омиљена ''спортска дисциплина'' и пре и током и након Другог светског рата. Неготинац Бранко Лазаревић, живећи у окупираном Београду 1944.г. примећује: ''Свет се прокалпио, краде, лаже, оговара, доставља. И сам се непријатељ жали да не зна већ шта да ради са толиким доставама. 'Кад бисмо похапсили', каже, 'све људе' који су достављени, цео би Београд био у хапсу'. Карта пљушти на све стране, нарочито код такозваних виших, пије се, биоскопи пуни, и позориште, и каване. Што год непријатељ приреди све је препуно...И све 'ради' као да држава постоји...Запрљано је и небо и земља'' (Поповић, 2011, 11). Кафански амбијент чинио је врло често сцену за размену порука међу припадницима организација чији је рад проскрибован. Дешавало се да знак распознавања мора бити на столу постављена

48

кутија цигарета ''Карађорђе'', укључујући познавање лозинке, примера ради: ''Господине, да ли се знамо из...?'', где је одговор морао гласити: ''Не, него из...'' (Никчевић, 2010, 27). За време окупације оживеле су расправе о односима живља влашког и српског порекла на граници Краљевине Југославије и Румуније. За обичне људе питање везаности за матицу, а пре тога дилема присутна у политици и до данас, је ли Румунија матица Влаха, нису чинили препреку добросуседским релацијама. Међутим, 29.маја 1941.г. из заробљеништва је пуштено да се из Румуније врати у кладовски крај и Крајину око 4000 војних заробљеника- некадашњих припадника Тимочке дивизије, под условом да се изјасне као становници Југославије румунског порекла. Румунска пропаганда ушла је у отворено заговарање права на покровитељски однос према кладовским Власима. Српске и немачке окупационе власти блокирале су отварање ''румунског питања'' на североисточним границама Србије, али су оштри иступи са обе стране узели маха. Кладовљанин Васа Божидаревић, пензионисани пуковник рођен у Сипу, 19.1.1942.г. обратио се председнику владе народног спаса Милану Недићу једним апелом са јаким националистичким набојем: ''У овом крају већина народа, нажалост, говори румунским језиком, иако и осећа и мисли српски... сматрам да је погодан моменат да то питање опет покренем, јер сада г.г. министри немају партизанских брига. Поновићу мој ранији предлог и допунити чињеницама које дозвољавају садашње прилике: 1) била је уведена рђава и штетна навика, да се у ове крајеве шаљу државни чиновници по казни...; 2) предлагао сам да се у Тимочку крајину никако не шаљу домороци, ни за чиновнике, ни за учитеље, ни за свештенике, ма како они били национално исправни...; 3) свештеницима и учитељима који се шаљу у 'влашка' села треба давати нарочиту сталну награду...; 4)... поверљивим путем истражити и пронаћи све оне по Тимочкој крајини који су запали у мреже румунске пропаганде бившег свештеника Сувејкића, па их што пре удаљити из средине оног честитог народа- треба их преселити у чисто српске крајеве, подвојено по породицама...'' (Благојевић, 2006, 229-230). Иста је особа у београдском ''Империјалу'' 25.1.1925.г. била један од оснивача Удружења Тимочана и Крајинаца, са циљем помагања интелектуалном, моралном и социјалном развитку Тимочана и Крајинаца ''ма где били'' (Радојчић, 2007, 106). Ратна збивања на средишњем Подунављу нису изнедрила снажан покрет отпора, што због близине границе и чврстог надзора окупационих снага, што због герилског ратовања снага НОВЈ усмерених на друга подручја. Ипак било је бораца родом из кључког краја који су се укључили у народноослободилачку војску и борили се на подручју Босне, Црне Горе, као што су то чинили брат и сестра Божидар- Бошко и Невенка Мрваљевић, деца Кладовљанке Ђурђије рођ.Русовљановић и професора никшићке гимназије Ђуре Мрваљевића. Бошко је настрадао у борбама против Немаца 1943.г. Судбина Бошка Мрваљевића задесила је и партизанку из Брзе Паланке Стефанију Михајловић, настрадалу 1941.г. на Стеванским Ливадама, док је Танасије- Станко Џингалашевић, предратни комуниста чије се име помиње и у вези покушаја ''отмице'' олимпијског пламена

49

1936, на путу Атина- Берлин, борац Друге пролетерске бригаде погинуо код Купреса 1942.г. Протест односно незадовољство становништва Кладова окупацијом понекад су налазили израза управо у овдашњим кафанама. Због једног таквог случаја 10. новембра 1942. године од стране немачких војних власти ухапшени су кафеџија Драгутин Димитријевић, службеник пореске управе Милош К. Савовић, учитељ Бошко Ђорђевић и трговачки помоћник Ђорђе Филиповић- прва двојица ''јер су у прошлој години у локалу ухапшенога Димитријевића певали песме против немачке војне силе, а друга двојица што су код њих приликом претреса немачке власти пронашле списак припадника покрета Драже Михаиловића'' (Благојевић 2006, 312). Истовремено поједине кафане, од Голупца до Кладова служиле су за ''обавештајне центре'' који су прикупљали податке о кретању Немаца и колаборантских трупа, уз задатак ''вођења рачуна о држању грађана, те препоручивања људи за сарадњу'' (Милуновић, 29)

Пропагандни хепенинг са игроказом и музиком, као промоција Крајинске бригаде ЈВуО одржан је 8.2.1943. године у петровоселској кафани. О томе је председник сеоске општине Радован Живковић реферисао среском начелнику у Кладову:''Јучер 8. фебруара т.г. око подне ја сам био у општинској канцеларији у Петровом селу и случајно погледавши кроз прозор спазим 5 наоружаних људи, обраслих у браду, обучених у разна одела /неки у сељачком оделу, а једни у полувојничком, док други у полусељачком оделу/. Били су баш пред општинском судницом када сам их спазио и док сам ја устао четворица су већ била у судници... Видели су у судници неки кукуруз који смо прикупили за храњење свиња за Немачку војску. Упитали су шта је то, ја сам им објаснио шта је у ствари и да се то прикупља за Немачку војску, онда су они казали добро кад је тако- само да водите рачуна да се пљачка не смије вршити за рачун другога... После пола сата стајања видех да долазе групе исто тако наоружаних људи и око општине и пред општину и оценио сам да је било 70- 80 људи... Они ме приведоше једном малом човеку- малог раста- ситне конституције, ненаоружан, у руци је имао само штап, а преко одела носио је пелерину... Када сам пришао њему рече ми: 'Ја сам мајор Пилетић, пођи са нама да одржимо говор који ћу ја дати'. Они ме одведоше у кафану- која иначе не ради- а својина је Савке Поповића... У међувремену искупило се је око 20 Петровосељана, који су били дошли у општину послом да приме исплату за предато месо... У кафани је поменути Пилетић одржао овај говор: 'Дошао сам да одржим говор, то је моја дужност. Ја сам противу сваког оног који ремети у нашој земљи ред и мир. Комунисте и њихове шпијуне не смете држати нити помагати, већ их имате без милости уништавати. Све што се тражи од стране Немачких и наших власти имате давати уколико се може...' Они су у кафани остали до 5 сати послеподне. За време док су били у кафани свирали су у хармонику коју су собом донели, играли и певали. Даље, при поласку из Петровог села ја сам рекао томе Пилетићу да морам известити одмах и Немачке и наше власти, а он ми је на то одговорио: 'Да, да, извести одмах Немачког Команданта и начелника среског и кажи све што сам ја овде говорио'... Приликом бављења у кафани дознао сам да их има око 150 људи'' (Јовић, 2000, 25). И Недићева управа практиковала је да често организује народне

50

зборове на којим се становништво позива на ред и мир. Поред органа власти, јавности су се обраћали угледни привредници, међу њима и власници кафана, какав је то био случај 16. маја 1943. године у Вајузи. Говорило се пред педесеторо људи о потреби слоге, реда, рада и мира. Говорник је био Миленко Гуцић, кафеџија из Кладова (Благојевић, 2007, 110).

Иначе, размена обавештајних података између четничких и енглеских агената, везана за деловање Крајинског корпуса вршена је у београдској кафани ''Тулубина Краљевића Марка'', власништво познатог комунистичког лидера Веселина Маслеше и његовог брата Бранислава. Њихова сестра Сека/ Надежда преживела је Други светски рат боравећи у Кладову а брат њеног супруга Немање, студент архитектуре Љуба Поповић блиско је сарађивао са својим кумом, енглеским агентом и ''командантом Кладова у илегали, при ЈВуО'' Марком Милуновићем, после ослобођења Кладова од стране Црвене Армије поставши први секретар народноослободилачког одбора (Милуновић, 1992, 118-119). За такву шараду од политичких односа, уз честе пребеге припадника СДС на страну ЈВуО почетком окупације а припадника ЈВуО на страну партизана када се рат ближио крају, кладовски угоститељски објекти пружали су идеално уточиште информисању и пропагирању методом ''од уста до уста''. Вишевековна обавештајна традиција на значајном ђердапском пункту успешно је одржавана без обзира на присуство немачких формација и служби у тврђави и вароши. Кафане су представљале и погодна места за скривање или организовање даљег кретања ''људи са ивице закона''. Један од таквих случајева познат је из извештаја шефа Српске државне безбедности. По њему, 29. јула 1943.г. у Брзој Паланци у локалу Миливоја Невенића ''наоружан човек запретио је присутнима, да једно време не изађу из кафане, док се он не удаљи'' (Пантић, 2008, 157). Други важни информативни пункт чиниле су берберске радње или салони. Најпознатији међу брицама- шпијунима био је фризер са консиративним именом Сенатор који је ''поред бријања и шишања зано да 'андулира' косе кладовских жена и девојака''. Његову радњу у центру Кладова посећивали су чиновници, официри, имућни трговци, ''путници пролазници'', те су вести које је проносио и органима ЈВуО и комунистичког покрета узимане у обзир као релевантне за детаљније провере и анализе (Милуновић 2001, 17).

Кладовски средњошколци гимназију су учили у Неготину. Правилима о владању ученика строго је забрањено посећивање кафана. Одред државне страже 18.3.1943.г. ухапасио је тројицу ученика за које је утврђено да су ''шетали касно, па и после полицијског часа; да су залазили у биоскопе и кафане, где су пијанчили, коцкали се и проводили блуд'' (Благојевић 2006, 124). Очигледно, од помоћи није била ни обавезна школска лектира попут оне Лазе К. Лазаревића- ''Први пут с оцем на јутрење'', где је јунак ''у цркву ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече''. По одлуци наставничког савета искључени су из школе на три године и упућени у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Укором су 18.марта кажњена два ученика које је дежурни наставник затекао у хотелу ''Београд за време претставе неке артистичке групе'', а 31.3. иста судбина

51

задесила је гимназијалца ''виђеног у кафани'' (Благојевић 2006, 122, 178). Слични прописи о понашању ученика важили су и у првим декадама послератног живота, али дешавало се да се малолетне особе одају неморалном животу, што се завршавало избацивањем из школе и читањем прогласа у сваком од школских одељења уз апострофирање да је тако нешто учинила ''Н.Н. ученица седмог разреда''. Изузев за угоститељску делатност јавни локали у Србији током окупације понекад су реквирирани ради одржавања школске наставе, обзиром на недовољан простор за те намене у сеоским и градским школама. Недићев министар просвете Велибор Јонић зато је 25.12.1943.г. окружним начелницима указао: ''Услед појачане комунистичке пропаганде код школске омладине и опасности које из тога за њу проистичу, немачке власти примећују да их запрепашћује мали број наставних часова који се држе по средњим школама и замерају што се не користе јавни локали- кафане, за потребе школе, у погледу извођења наставе и повећања броја часова... извршите реквизицију потребних локала за школе Вашег округа...'' (Пантић, 2008, 40). Случај употребе кафане у школске сврхе забележен је у кладовском селу Мала Врбица.

Августа 1944. године кафана Милана Поповића у Подвршкој чинила је сцену једног догађаја што илуструје расположење међу елитним припадницима Југословенске војске у Отаџбини. Марко Милуновић, ађутант команданта Крајинског корпуса ЈВуО Велимира Пилетића и агент енглеске обавештајне службе- конспиративно име Пиперитус, у атару села Речица изненада је са групом својих људи наишао на двојицу немачких војника. Када Немци ''безбрижно кренуше к њима'', иако му је ''срце у грлу'', Милуновић се одлучио за акцију- натерао их је да дигну руке у вис након чега су разоружани. Милуновић пише у својим мемоарима: ''Када сам с њима дошао у кафану команданта села Подвршка, Милана Поповића, тамо је било пуно људи који су се нешто договарали. Милану речем да су то најбаксузнији војници Трећег Рајха, када сам их ја заробио. Смеје се добри и незаборавни Милан и одмах нам даје по ''ђуровачу'' ракије препеченице, а она је добродошла и мени, а камоли заробљеницима. Добијају воде да пију а затим јела колико су хтели... При одласку дато им је да понесу хлеба, сланине и сира... Људи пружају цигарете, неко по целу паклицу, нацисти држе капе и оне су све пуније цигарета- робе у којој и мештани оскудевају. Дају и последњи залогај, што би се рекло... Ја сам имао тај капитал када су комунисти преузели власт у Кладову, а да за њу нису ни метка испалили, знали су да сам 'у борби' заробио двојицу нацистичких наредника- водника'' (Милуновић, 1992, 109-110). Радило се о Марку Милуновићу, предратном члану Социјалистичке партије Живка Топаловића, вештом обавештајцу Интелиџенс сервиса, који је држао пунктове: У Кладову три, у Зајечару један, у Нишу два, У Софији један, у Истанбулу један, у Београду три, у Панчеву један, у Сегедину један, у Будимпешти пет, ''Темишварску мрежу'', у Турн Северину један, у Букурешту три, ''везу у Братислави'', ''канал за Пољску'' и у Сипском каналу један. На мапи његовог деловања кафане су имале значај обавезних дестинација. Власници локала понекад су представљали везу са окружењем, а понекад тек имали информацију о размени порука. Неки од кафеџија

52

преживели су рат иако симпатизери комунистичког покрета, а да су сво време у Кладову неометано вршили услужну делатност. Такву оцену Марко Милуновић даје за Кладовљанина И.М. угледног поратног комунисту ''који је веома љубазно послуживао немачке окупаторе, који су се хранили у његовој кафани'' (2001, 18).

Угоститељски објекти, персонал и клијентела често су представљали инспирацију уметницима за осликавање духа једног времена. Кичицом су то импресивно чинили Моне, Реноар, Шумановић... а пером, између осталих, Антон Павлович Чехов- ''Крчма на друму'', Иво Андрић- ''Бифе Титаник'', Исак Башевис Сингер- ''Кафетерија'', Румен Ернст- ''Имигранткиња'' и, чини се најупечатљивије за читаоца- савременика XXI века- Бохумил Храбал. Његов роман ''Служио сам енглеског краља'' кроз каријеру Јана Дитеа- провинцијског конобара, драгоцени је калеидоскоп људских нарави у првој половини минулог столећа. Књига је подстакла Јиржи Менцла за стварање истоименог лепршавог филма са сјајним Иваном Барневом у насловној улози. У новије доба на добром гласу је филмско остварење ''Соба 304'' Бригите Стермосе- калеидоскоп личних драма особља једног хотела у Копенхагену. Кафански амбијет представљао је универзални кључ за комуникације. По узору на предратна дешавања кладовска ''Србија'' 8.2.1945.г. одређена је за место одржавања конференције свих радника, занатлија, чиновника и намештеника ради оснивања синдикалне организације. Позив, уз назнаку да ће конференција кладовских синдикалиста почети у 10 сати изјутра садржао је и следеће: ''Радници, чиновници и намештеници, организујте се у једну јаку и нераздвојну синдикалну организацију. Ово објавите свима заинтересованима на једном скупу где ћете објаснити важност синдикалног организовања и позовите их на учествовање. Смрт фашизму- слобода народу!'' (Борковић, 1981, 144). Према извештају секретара партијског поверенства КПЈ за срез Кључки тога дана ''сала бившег хотела 'Србија' била је пуна, присутних је било око 300 људи; радници и намештеници су најпре манифестовали кроз варош Јединственим синдикатима ЈНОФ и Комунистичкој партији, а осудили својим громким повицима све разбијаче народног јединства... на завршетку прочитани су телеграми другу Титу и Главном одбору Јединстевних радничких и намештеничких синдиката а затим је маса наставила манифестовање кроз варош, да би најзад пред Омладинским домом развила широко Титово коло'' (Борковић, 160-161). У некада конкурентској кафани ''Босна- код Мице Петровић'' 25.2.1945.г. одржана је лицитација ради издавања у закуп општинског рита ''који се налази под водом и у коме се може вршити риболов а који се граниччи са црквеним ритом'' (Борковић, 223). Очигледно, између осталог и због навика окупљања из ранијих времена, кафане су и даље сматране најпогоднијим амбијентима за јавне скупове.Ослобођење Кладова 22.9. 1944. године донело је искушења тзв. ''народној власти'' у настојањима да учврсти темеље комунистичког режима. За такве прилике угоститељски објекти постајали су ''народне суднице''. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15. априла 1945.г, на збору одржаном у кафани ''Србија'' дошло до ''енергичног протеста и оштре осуде против

53

ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх' победити''... По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље'' (Борковић, 1981, 431- 433). ''Кафанско суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом'' (Пантић 2008, 195). Случај није чинио сметњу да се, како то само живот зна удесити, развије љубав крунисана браком Буртановићевог сина Љубише и партизанке Невенке Мрваљевић, у време рата миљенице вође албанског покрета отпора Енвера Хоџе. Ипак, недуго потом Невенка је наставила успешну каријеру у Београду а бродски капетан Љубиша Буртановић остао је да у малом Кладову господствено носи терет лажних оптужби на рачун родитеља, одајући се боемштини која је прерастала у локалну легенду.

И опоненти комунистичког режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у ''Србији'' светло дана угледале парчетом цигле исписане речи ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и ''добронамерног убеђивања'' да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог ''дисидента''. И у Андрићевој приповести присутан је исти мотив, што је било повод Моми Капору да сачини забелешку ''И то ће проћи'': ''У Андрићевој новели 'Зека', на београдском купалишту 'Шест топола' покрај једне страћаре у којој се точи пиво, за време окупације њен газда је поставио таблу на којој је писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ. Питао га један зашто је то написао, а он му казао: 'Паметни знају, а ово је написано за будале, као што си ти. Будалама не објашњавам!'' (2012, 25). Причу на ту тему најсликовитије је дограђивао пар деценија доцније познати кладовски боем Сретен Гонцић, рецитујући гимназијалцима на обали Дунава песнички расплет уз помоћ Брехотвог ''Непобедивог натписа'': ''У време првог

54

светског рата/ У једној ћелији италијанског затвора Сан Карло,/ Пуног ухапшених војника, пијаница и лопова,/ Један војник- социјалист мастиљавом писаљком угреба у зид:/ Живео Лењин!/ Сасвим горе, у полумрачној ћелији, једва видљиво, али/ Исписано огромним словима./ Кад стражари то видеше, послаше једног молера с кофом креча/ И он четком с дугачком дршком премаза претећи натпис./ Али пошто је кречом прешао само по словима,/ У ћелији је горе сад стајало кречом:/ Живео Лењин!/ Тек други молер све то премаза широком четком,/ Тако да неколико сати ничег није било, али у зору,/ Кад се креч осушио, поново испод њега изби натпис/ Живео Лењин!/ Онда стражари испослаше против натписа неког зидара с ножем./ И он је, слово по слово, читав час гребао натпис./ Кад је завршио, горе у ћелији је стајао, овог пута безбојан/ Али дубоко усечен у зид, непобеидви натпис:/ Живео Лењин!/ Сад уклоните зид!- рече војник'' (Брехт, 1985, 87). ''Уклоните зид, уклоните зид!'' одзвањале су речи рецитатора кроз помрчину на кладовском дунавском кеју, док је публика замишљала како бедеми неслободе падају због две речи. Маја месеца 1945.г. на ред је дошла промена цена кафанских услуга. У срезу Тимочком ''овдашњи кафеџије поднели су представку и молили да се повећа цена пићу: ракији, вину и сифон соди у њиховм локалима; наводе да се по досадањим ценама не може од произвођача купити пиће, јер је цена у продаји мала'' (Борковић, 564) Срески народни одбор донео је 23.5.1945.г. одлуку: ''Од данас па до даље одлуке, цене пићу на територији овог среза у продаји по локалима одређују се следеће: ракији јачине најмање 10 гради по литри 30 динара; ракији љутој, јачине најмање 18 градуса, једном литру 50 динара и једном сифону соде, код произвођача 2 динара, а у продаји и по локалима...'' (Борковић, 564). Слично је прописано и у околним срезовима. ''У име народа'' одлучено је да први објекат који ће се градити у Кладову буде анекс здања ''Велике Србије''. Организован је ударни рад, како то бележи један од ангажованих градитења Стериос Андруцос (1945, 16) 9.6. 1945. године- радио је на додавању малтера зидарима почев од 7 изјутра до 5 поподне. Гостионица на катастарској парцели 85, некада у улици Краља Александра, сада Маршала Тита, проширена је са претходних 1097 м2 на још 269 м2, а народна власт нашла је за потребно преименовати ''Србију'' у ''Хотел Београд'', како је означен у решењу Народног одбора 89/59 од 24.9. 1959. године. Међу становништвом ново име никада није заживело и данас га се готово нико не сећа.

Поводом спровођења мера колективизације тј. ''експропријације експропријатора'', у пролеће 1946.г. кафански амбијент поново је постао судска позорница. ''Суђење је било у ''Великој Србији'' јавно и пред народом. Сала је препуна грађана из околних села, интересовање велико. То се радило суботом, када је у Кладову пијачни дан'' (Милуновић, 2001, 23). Истеривањем правде председавао је Фрањо Мараш, учитељ а улогу тужиоца играо је Никола Мистерџеловић из Велике Врбице. Суђено је браћи Чуберовић. Ток претреса: ''Тужилац- Другови и другарице, данас ће бити суђење браћи Чуберовић, који су се обогатили за време рата. Видите браћу Чуберовић. То су крволоци овога краја. Они су нашем народу сисали крв, пљачкали немилосрдно, јер су користили несташицу робе и ратно стање...

55

Оптужени Богосав Чуберовић- Чули сте излагање друга Мистерђеловића. Ја вас питам какви смо ми крволоци нашег краја? Питам вас коме смо ми сисали крв? Ви нас знате од када постојимо. Друг Мистерђеловић назива нас ратним богаташима и да смо се обогатили за време рата. Сигуран сам да многи од вас знају колико смо имали робе пре рата. Наши су рафови били препуни да није било више места ни за једну шибицу. Многи од вас знају наше ратно и предратно стање и чудим се да овако друг Мистерђеловић може да говори. И надам се да ће присутни народ рећи истину, а да ће поштовани суд по тој истини и поступити... Већина зна како су нас Немци при повлачењу опљачкали...Повици из сале- Тако је, говориш праву истину! На смрт- милион; и то је у најмањем значило тражење да буду кажњени новчано.Тужилац- Чуберовићи су се обогатили 'невидљиво', куповали су злато од народа, који је из нужде продавао. Предлажем за сведоке брицу Александра Николића и учитељицу из Вајуге Каменку Благојевић.Сведок Николић- Богосав је од мене откупио златну бурмуСведокиња Благојевић- Михаилу сам продала пола 'наполеона' и цео 'наполеон'Присутна омладина- На смрт- милиони! Доле народне крвопије! Каишари и корупционаши! Доле Чуберовићи! Смрт браћи Чуберовић! Смрт четницима и издајницима!Пресуда- У име народа осуђују се браћа Чуберовић да плате ратну добит од 780.000 динара!'' (Милуновић, 2001, 24). Нова власт фаворизовала је мензе и ресторане са префиксом ''народни'', уз прокламовани циљ ''заједничке исхране радника, службеника или намештеника једног или више предузећа, установа или надлештава /мензе/ или заједничке исхране људи, без обзира на место њиховог запослења'' (Селинић, 2008, 60). Од народних одбора у општинама односно срезовима тражено је да објектима друштвене исхране дају приоритет над другим врстама угоститељских објеката. Последњих дана Титовог савезништва са Стаљином, 1947. године кафанска летња башта била је поприште приказивања филма ''Син пука'' снимљеног по роману Валентина Катајева. За ту прилику у кафанску салу донет је кинопројектор ''Ернеман 1'', конструисан од браће Лимије 1896. године. Али то није најранија позната презентација једног филма у граду на Дунаву. Карл Крис, јеврејски изгнаник из Беча даје коментар догађаја из августа 1940.г, чије је место дешавања вероватно била кафанска вашарска шатра: ''Цела ништарија трајала је 5 минута, без икакве радње, само међусобно неповезане слике, страшно је бљештало... Домаћем становништву био је то величанствен доживљај, стајали су напрегнути /није се могло сести/ и дивили се, као седмом светском чуду. По свој прилици су први пут у животу видели биоскоп'' (Anderl, Manoschek 2004, 109). Совјетски модел образовног система међутим, дуго је надживео своје творце. Као обавезно штиво југословенски просветари морали су баштинити достигнућа елементарне дидактике, илустративно представљена на српском језику у истоименом уџбенику Б.П.Јесипова. За пример ''часа читања с објашњењем прочитаног'' одабрана је приповест ''Царски орао'', наравно са нагласком на ''царски''. Прича садржи обиље података типа ''чак и у ропству орлови живе преко 100 година, зато што живе на великим висинама где је чист ваздух и зато што су увек сити; млади орлићи узети

56

из гнезда брзо се припитоме, они се тако навикну на чувара, да тугују за њим кад се дуже време не врати с пута'' (Јесипов, 1948, 49). Кључ за наравоученије лежао је у финалном делу приче: ''Ево шта се једанпут десило. Гладни царски орао бацио се на велику свињу. Она је почела скикати. Притрчао је сељак и одјурио орла. Орао је слетео с дебелих леђа свиње, ухватио мачка и зауставио се на огради. Рањена свиња је скикала, окрвављени мачак се дерао. Сељак је отрчао да узме пушку. Кад се појавио с пушком, орао се бацио на њега и укљештио га канџама. Почели су викати и звати у помоћ троје: дебела свиња, мачак и сељак. Притрчали су суседи, ухватили орла и везали га'' (Јеспиов, 50). Авет колективизације и поред видних напора агилних партијских активиста и просветара, тешко се пробијала до срца трудбеника. Мере одузимања имовине проблем су учиниле још сложенијим. Мали човек далеко од средишта значајних збивања и даље је препуштен себи, навикама, традицији, чије су сенке вековима за њихове претке стварале плодно тле за превладавање негативних цивилизацијских токова. Породица је и за време почетних корака комунистичког режима била најзначајнија потпора у животу људи, али сиромаштво и безперспективност нису давали оптималне шансе за њихово заснивање и напредак. Заговорници пак васпитних метода уз поучне приче о царском орлу, на тлу Кладова отишли су корак даље уклонивши фигуру царске птице раширених крила са споменика изгнинулим у ослободилачким ратовима 1912-1918. Само обезглављивање споменика им није било крајњи домет: мермерну статусу орла бацили су у септичку јаму Ђ.М, најгласнијег режимског агитатора, а на његово месту уздигли црвену петокраку звезду. Тек касних осамдесетих урађена је реплика уклоњеног орла и враћена на врх здања у градском центру. И Кладовљанин Леонида Петровић, официр војске Краљевине Југославије, имао је аутентични васпитно-образовни доживљај са орлом у главној улози. Орао је редовно долазио и односио из села по једну кокошку. Викало се, али није помогло. Сељани почеше да погледом прате птицу и видеше је где је сишла...поставише кљусе, покрише их лишћем и сутрадан је орао био ухваћен једном ногом у гвожђа. Пршти и скаче да се отме, али не може. Кљуса је ланцем везана за дрво. Леониди се орао чини леп. Хтео би да га припитоми и да га чува код куће. Не да да га убију. Сељани ни да чују. Штаповима убише орла и поставише га на једну мотку, да плаши друге. (Петровић, 1969, 8). Како се испоставило, није то био једини случај застрашивања грабљивица мртвом птицом. Кокошке су се у међувремену намножиле, на радост и ползу васпитача.

Овдашње кафане, летње баште и вашари коришћени су за одржавање игранки на којима су се млади зближавали, удаваче приказивале- реликт старијих времена када се на забавама играло Александрово оро, Кокоњеште, Стара Влајња, Бојерка... То као да није било довољно већ се дуго одржао обичај да у ниским омањим прозорима поред пар саксија са изабраним цвећем, девојке за удају истичу на увид пролазницима лепо одевене лутке које су саме направиле, све док се цуре из те куће не испросе. Раних шездесетих уместо њихових рукотворина, стављале су на иста места лутке из радњи, а нешто касније замениле су их гумене фигуре срна. Разлози су лежали у веровању да ће се девојка тако лакше удати, а са друге стране стајале су прагматичне побуде – дати на знање и ''странцима'', углавном бројним

57

бродарцима да ту има невенчаних глава. Склапано је мноштво бракова ''дошљака'' и домаће чељади. Приспевши ту, на крај света, понекад опијени кладовским вином са летећег песка, након бројних искушења самачког живота, они су женили девојке другачијих погледа на живот, а када се ''освесте'', за њих се говорило да су ''прогутали главу од кечиге'' те им нема повратка на старо. Истодобно, услед тешких животних услова и борбе за бољи живот, чак 1776 особа родом из Кладова и околине населило се у Београду (Дамњановић 2006, 229). Дунав код Кладова је столећима представљао погодно подручје за илегалне преласке државних граница а емигранти су често користили кафане као места припреме или одморишта пред одлучујући подухват. Након сукоба Тита са СССР-ом, многи опоненти политике захлађења односа према највећој комунистичкој земљи одавде су кретали у Румунију, на путу ка Стаљиновој ''обећаној земљи''. Новинар Милан Петровић 10. августа 1948.г. дошао је у Кладово из Београда, са намером да под окриљем ноћи преплива у Румунију. Након што је несмотрено набасао на граничара и успео се лажно представити, како не би изазвао веће подозрење ''тамо, у кафаници крај кладовског пристаништа, наручи целу флашу вина и нешто за јело, и богме скоро се напи од једа'' (Симић Д, Петровић М, 2009, 136). Неколико година касније у башти исте кафане угошћен је Јосип Броз Тито, и не слутећи да се налази на месту које је десетинама противника његовог режима било последња станица у Југославији.

Нови, послератни прописи из области угоститељства датирају из 1949. године. Тада су обзнањени Уредба о угоститељским предузећима /''Сл.лист ФНРЈ'' бр. 32/49/ и Упутство о обиму и надзору народних одбора над угоститељским предузећима и радњама /''Сл.лист ФНРЈ'' бр. 80/49/. После пет година донета је нова Уредба о угоститељским предузећима и радњама /''Сл.лист ФНРЈ'' бр. 6/54/, са детаљном разрадом комбинације државног администрирања и управљања од стране радника. Вршење делатности у приватним гостионицама је проскрибовано. Само изузетно републичким прописима могло се ''у поједином местима и недовољно привредно развијеним крајевима дозволити под одређеним условима обављање и приватних угоститељских радњи''. Па и у тим случајевима у приватној радњи није се смела упослити туђа радна снага, ''изузев у дане појединих празника, свечаности, прославе и сл''. Статус угоститељске радње односно предузећа имале су привредне организације за вршење услуга смештаја, исхране, точења пића у виду привредне делатности. Било која од ових услуга засебно или више њих скупа сматране су угоститељском делатношћу. Радни колектив или органи предузећа морали су прибавити сагласност савета за привреду народног одбора среза на своја акта о продаји основних средстава, употреби фондова предузећа, усвајање тарифног правилника. Чини се интересантним да су уредбoм предвиђани различити распони казни за наплаћивање угоститељских услуга по нижим ценама од прописаних, у односу на случајеве наплаћивања истих по вишим ценама. У првим случајевима одговорно лице је могло бити кажњено казном од 2.000 до 20.000 динара, док је казна за угоститељско предузеће или радњу износила од 5.000 до 50.000 динара. У ситуацијама када је наплаћено више од износа по ценовнику услуга, санкцијом су били обухваћени радник или службеник предузећа или радње,

58

у распону од 2.000 до 10.000 динара. Забрањена је продаја алкохолних пића точењем на мало од стране произвођача и других приватних лица на пијацама, по кућама, на имањима, у подрумима, баштама...

Поред одраније присутних детаља, кафане су снабдевене пљуваоницама и ''орманчићима са потребним санитетским средствима за пружање прве помоћи у несрећи''. Општи правилник о хигијенским и техничким заштитним мерама при раду /''Сл.лист ФНРЈ'' 16/47...12/57/ налагао је да у свим радним и споредним просторијама имају бити постављене пљуваонице испуњене водом и то најамње једна на 20 особа. Препоручене су пљуваонице са поклопцима што се отварају притиском ноге или оне причвршћене на зиду, на метар изнад пода, са воденим испирањем. У следујућим временима оне су повучене из употребе, али су опстале табле са натписима ''не пљуј по поду''. Често је од стране ''несавесних'' гостију ''не'' прецртавано- скромни гест неслагања са регулаторним партиципирањем партијског апарата готово у свакој пори живота трудбеника. Подови кладовских кафана били су дрвени, премазани дебелим слојем олаја, обложени лимом испод велике пећи и 80 цм около. Чишћени су свакодневно, као и подови дворишних нужника. Нужници су до висине од 1,20 м облагани материјалом који не пропушта течност, тако да су се лакше могли дезинфиковати. Правилник о хигијенским мерама садржао је и препоруку да се уз нужнике постављају умиваоници за прање руку после употребе тоалетних просторија. Садржај нужничке јаме није смео прелазити ниво од пола метра испод површине околног земљишта. У овом делу пљуваонице нису прописиване као обавезне. Ради елиминације смрада нужничких јама, поред отрова-''лизола'', прибегавало се посипању садржаја слојем пепела. Такав, до 2012.г. у функцији, споменик масовне културе, могао се разгледати и употребити у дворишту зграде кладовског парламента. Што се пљувања тиче, оно је некада имало и другачију намену изузев пежоративне. Неретко је практиковано код бајања против урока, када је у правцу детета морало да се три пута пљуне, у тежим ситуацијама оно је требало попити текућину с пљувачком особе од које урок потиче а у случају немања воде при руци мајке су дечије лице ''умивале'' тако што би га терале да пљуне у њихове руке и том течношћу га чистиле. И код печења јаја, пре затрпавања у врели пепео обавезно је било пљунути у њих, да не би прсла. Могуће да је пљување распрострањено у послератним годинама због изузетно лоших услова живљења, недовољне хигијена, болести које су узроковале потребу за таквом врстом ''пражњења''. Један извештај начињен поводом обиласка кладовских села 1953. године садржи констатације: ''Собе у којима спавају су нездраве, мрачне, са земљаним подом. Преко зиме у соби, где се кува, суши се обућа и одећа, спавају сви заједно, стари, млади, болесни и здрави. Обично у тим собама чувају квочке, пилиће и јагањце. Проветравање просторија је ретко тако да се у њима осећа тежак задах. Спавају сви на једном кревету покривени једним покривачем'' (Јаковљевић, 2006, 123). Незаобилазни детаљ у свим објектима у јавној употреби чиниле су тзв. масне цокле са смеђим линијама што су делиле површину офарбану масном бојом, ради лакшег одржавања и веће отпорности на влагу и температуру. Фамозна браон линија била је инспирација писцима калибра Јосифа Бродског, Игора Мандића. Овај други тим поводом пише: ''Била је она

59

нешто као гранична црта свих наших видика- читава, дословно читава земља била је изнутра обојадисана истим стилом, браонкаста пруга била је уцртана и у продавнице и у породилишта и у школе и у милицијске станице и у суднице и у факултете, и у јавне клозете и у чекаонице... Дословно од Триглава до Ђевђелије вукла се та хоризонтална црта као некакава опасна, мишићава гуја, а да јој нико није знао разлога ни смисла'' (Мандић, 2011, 59). Не може се порећи да је линија много пре рађања тоталитаристичких режима уведена у свакодневни живот као обавезни детаљ приликом малања стамбених и пословних просторија. Њоме је одвајан део зида на којем је бронзаном фарбом гуменим ваљком наношена мустра- шара по жељи наручиоца посла, од дела зида обавезно офарбаног у бело на који се настављао плафон. Тако су бојадисане и кладовске кафане, зграде управе, трговинске радње... У комунистичком друштву истом линијом одвајана је зидна површина, заштићена масном фарбом углавном у сиво маслинастој нијанси или сиво- плавој, сурогатом данашњих керамичких плочица, од дела претежно премазиваног кречом. Браон линија очигледно је постала симбол једног времена, једноличношћу погодујући осећају егалитаризма, макар и у немаштини и незнању какво је промовисано од стране заговорника комунистичке идеје. Угоститељске радње педесетих година прошлог века снабдевене су и ''орманићима'' са знаком црвеног крста. На њима је обавезно истицана кућна адреса најближег лекара, адреса и телефон најближе болнице као и ознака код кога се налази кључ пошто је садржај нон- стоп био забрављен. У случају ''застоја централног осветљења'' активиране су гас- лампе, ''светиљке за резервно осветљење'', удаљене од намештаја и запаљивих предмета ''најмање 1 метар вертикално и 0,30 м хоризонтално''. Код отвора у поду, степеништа за приступ подрумским просторијама истицани су фењери. Кафанска дворишта имала су излазе на споредне улице или обалу Дунава, па је тај пут коришћен за одвожење отпада, довожење прехрамебних артикала, пића и ледених табли умотаних у сламу, допреманих из оближњих ледара ради хлађења намирница. Двориште је коришћено и за смештај колских запрега. Дешавало се да трештено пијани гости буду излагани специфичном методу трежњења- удисањем амонијака из говеђе или коњске балеге која се ту могла наћи у изобиљу. Они у мање алкохолисаном стању а склони ''ремећењу јавног реда и мира'' чекани су од стране кафанског персонала да оду до тоалетних просторија а онда подвргавани ''васпитним мерама'' у виду бесомучног пребијања у неком од скривених дворишних кутака. Кладовске кафане имале су још једну ствар која данас није у употреби, а својевремено се није налазила ни на дворишним странама локала- камене одводе кишнице из олука, постављане на уличном делу зграде како би се атмосферске воде изливале даље од темеља. По правилу, били су дужине између 90 и 110 цм, обрађене са благим нагибом и уклесаним жљебом. Изузев таквој врсти хигијене, пуно пажње поклањано је и својеврсној менталној чистоћи потенцијалних опонената режима. Мере колективизације на селу, са циљем развлашћивања оних који нису прихватали тековине социјалистичке револуције, за посебну циљну групу имале су сопственике зграда некадашњих кафана. У томе се није презало ни од кршења норми које су сами ''експропријатори експропријатора'' прописали. Тако је Комисија за национализацију Народног

60

општинског одбора Брза Паланка 4.9. 1959.г, на основу захтева органа управе за послове финансија истог одбора да се национализује зграда кафане у Грабовици површине 70 м2, донела решење о одузимању пословно- стамбене зграде са трособним станом, површине 280 м2. Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта /''Сл.лист ФНРЈ'' 52, од 31.12. 1958.г./ остављао је грађанима својину на једној породичној згради и једном стану, али је то у овом случају, ''за пример другима'', апсолутно игнорисано, све ''у славу рада и једнакости'', како су гласиле пароле већ 5.9. 1959.г. окачене на одузету грабовичку кафану. После свега неколико дана, према сведочењу бившег власника Ј.Д. на споредном улазу у одузету зграду осванула је циглом исписана контратеза ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. У то доба гост Кладова, ''прва виолина'' српске УДБ-е и син ужичког кафеџије, Слободан Пенезић Крцун, није имао прилику посветити се анализи садржаја ''кафанске поруке'', која се испоставила пророчком за његову каријеру, нажалост и живот јер је пар година касније ликвидиран у полицијски изрежираном саобраћајном удесу, али се подунавска варошица радо сећала његовог козарачког кола у летњој башти крај кладовског пристаништа.

Промоције идеје једнакости на специфичан начин вршене су у домену спорта организовањем на празник рада ''1.мај'' утакмица ''мршави против дебелих''. Некадашњи фудбалери, скупа са актуелним политичарима и покојим огледним примерком разликовања људи једино по тежини, одигравали би фудбалски меч уз обавезу да резултат не сме бити друго изузев егал- ''нерешено''. На крају меча травната арена претварана је у велику кафану на отвореном, са обавезним печењем и огромним количинама домаћег вина, уз партиципацију свих актера меча, затим припадника власти, народне милиције и пробраног дела публике. Са друге стране, поред тога што су пропагирали физичку културу као једну од пожељних ''разбибрига'', градски оци налазили су да и кафане чине погодни терен за експонирање достигнућа масовне културе, те се из те симбиозе родио и назив новоотвореног бифеа. Овдашњи ''Спорт'' бифе, лоциран у склопу зграде биоскопа, имао је педесетих и шездесетих година и улогу прихватилишта- чекаонице за путнике у друмском саобраћају. Аутобуси су овде уведени у употребу 1.12.1930. године. Два расположива превозна средства имала су и своја имена- ''Југославија'' и ''Никола''. У послератно доба превоз је организовало државно Аутотранспортно предузеће, карте је продавао локални туристички биро у ул. Маршала Тита а обзиром на крајње неизвесно време приспећа и одласка због лошег макадама на линији Кладово- Неготин, чекања у кладовском бифеу трајала су и по неколико сати. Време се могло прекратити конзумирањем пића и хране са роштиља, од којег је обавезна порција припадала шоферима или ''мајсторима'', како су их снисходљиво путници звали. Преподневна смена ''Спорта'' нудила је конзерве сардина ''Београд'', похрањене на најуочљивијем месту застакљене витрине, а на сваком столу у корпицама налазило се по туце јаја обарених у луковини. Поподне је распаљиван роштиљ који би радио до касних ноћних сати, ''зачињен'' музиком контрабаса, виолине, гитаре, хармонике. Али симбиоза кафанског штимунга и аутобуске чекаонице није увек била на општу добробит. Ево сведочанства о томе: ''Један

61

скроман и миран човек, који не посећује кафане, једном приликом је морао негде путовати аутобусом. Аутобус се морао задржати на једној успутној станици у некој малој варошици- паланци, да се снабде погонским горивом. Путници су ушли у станичну кафану да сачекају кола и да понешто попију. Међу њима се нашао и наш добри човек. При улазу у кафану, наишли су на једно друштво пијаних људи, као што је уобичајено у нашим малим местима. Ови пијани људи разбијали су чаше и боце- пуне и празне и безобзирно разбацивали на све стране. Случај је хтео да једна пуна чаша погоди баш нашег доброг и мирног човека у главу и истера му око!'' (Јовановић, 1963, 21).

Месни одбор Народног фронта и друге ''масовне организације'' у послератним годинама предузимали су низ мера на култивисању кладовског старог града- тврђаве. Неготински лист ''Крајина'' је 10.6.1952.г. прено вест: ''Оштећени делови ће се поправити, изградиће се мања зграда за хотел, уредиће се паркови, изградити игралиште за фудбал, одбојку, кошарку, тенис као и простор за атлетска такмичења. Масовне организације Кладова на овом уређењу дале су велики број радних сати. Уређењем ове тврђаве мештани Кладова добиће пријатно излетиште''. Хотел и паркови до данас нису изграђени, али пар деценија касније од једне велике просторије озидане каменом у тврђави је почео са радом први кладовски бар. Варош је обогаћена посластичарском понудом Сенадина и Ђоце Стојковског, нешто касније Изаљевич Хашима, Лазара Величковића и неколицине турских посластичара који су у својим локалима на видном месту имали исписану паролу, препоручљиву за све поданике самоуправног социјалистичког друштва: ''Ако сте задовољни реците свима, ако нисте кажите нама''. Понуду су чинили колачи, погачице, бурек, ''кандит, фондана, карамеле'', боза, лимунада, летњи и зимски сладолед. У подруму управне зграде ''Сипске локомотивске вуче'', на улазу у кладовску зелену пијацу, отворен је друштвени клуб са столовима за ''пинг-понг'', телевизором и малим бифеом. Корисници су могли бити само радници СЛК и чланови њихових породица. Вашарски кафански живот трајао је шест дана годишње, од 28.августа, закључно са 2. септембром. Локална таксена тарифа предвиђала је плаћања 30 динара по метру квадратном заузетог простора за крчме- кафане, док су прстенџије и простори за бацање алки опорезивани са по 100 динара за заузеће квадратног метра; поред занатских производа, тражени артикли били су бундеве, лубенице, живина, стока, фотографисање, са услугама увеличавања слика, ретуширања, бојења снимака.

Шездесетих година у СФРЈ заживео је концепт друштвене својине као искључивог, апсолутног и неотуђивог права друштва на извесним стварима којима управљају и располажу и која економски целисходно користе друштвене радне организације (Константиновић 1962, 289). Такав статус имали су бројни задружни домови са бисокопима, кафанама, продавницама, попут оног у старој Текији. Године 1967. приступило се изградњи новог објекта у релоцираном насељу, будући да је стари порушен за потребе потапања вароши у сврхе изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. По слову споразума ХЕ Ђердап-

62

Општина Кладово- МЗ Текија од 25.10.1967.г, ''на име накнаде за јавне зграде које се потапају и то задружни дом- кафана, задружни дом- биоскоп, омладински дом и кланица, изградиће се следећи објекти: дом културе површине 451,31 м2, хотел и самопослуга површине 389,92 м2 и кланица од 30 м2''. Очигледно је угоститељски објекат и у то време имао статус конститутивног елемента једног савременог насеља варошког типа. У приватном сектору кладовске привреде све до 1961. године стваран је већи друштвени бруто- производ него у подржављеном- ''друштвеном''. Разлози су почивали на чињеници да је доминантна грана оба сектора била пољопривреда на тзв. индивидуалним газдинствима, којима је било обухваћено 83% становништва, док је индустрија тек чинила прве развоје кораке. Према показатељима из ''Извештаја о раду НОО Кладово од 20.3.1960. до 17.5.1963.г.'', обрађивач Душан М.Јаковљевић, године 1960, индустријски производ кладовске привреде мерен текућим ценама исказивао је вредност 12.500.000 динара, готово пет пута нижу него трговина и угоститељство- 61.209.000 динара. Наредне 1961.г, обе гране забележиле су пораст- 79.718.000 дин. индустрија а 123.257.000 дин. трговина и угоститељство, да би 1962.г. тај однос био у корист трговине и угоститељства: 107.000.000 према 95.000.000 динара. У истом интервалу инвестирано је у индустријску производњу 254.100.000 динара а у трговину и угоститељство 36.946.000 динара. Од тога је највећи део новца утрошен на заокруживање система робних магацина. Народни одбор општине Кладово констатује: ''У области угоститељства пажња је углавном била усредсређена на набавку најнужније опреме у постојећим локалима и кадровско оспособљавање''. Планирано је да се изнађе решење за формирање смештајних туристичких капацитета, основан је туристички биро, штампане ''ђердапске легитимације'' за туристе који су прошли кроз овај крај- још један експлицитни допринос жељи власти да све и увек мора бити под потпуном контролом. Образац легитимације димензија 13,8х 10 цм у плавој боји, на првој страни садржи представу двоје младих на палуби путничког брода на којем се, једна изнад друге, вијоре девет застава, највиша са назнаком ''Дунав-Ђердап'', уз натписе изнад изломљене бееј линије ''добро дошли'', на српском, немачком, француском и енглеском. Прва унутрашња страна је црно- плаво- бела графика Ђердапа, док друга садржи констатацију ''посетио Ђердап....'' са местом за упис имена туристе и оверу печатом. На крају легитимације је карта овог сектора уз обрисе Голубачког града и Фетислама, са римским легионаром у клечећем ставу, обореним копљем и штитом на колену. Што се кадрова тиче, извештај о раду НОО Кладово располаже заједничким податком за трговину и угоститељство- да је 1960.г. упослено 50 људи, 1961- 59 а 1962- 96. У индустријском сектору радило је 1960.г- 60, 1961.г- 64 а 1962.г- 158 радника. Одевени сагласно Правилнику о службеној одећи и обући радника у одређеним угоститељским привредним организацијама /''Сл.лист'' бр. 33/60/, са ''пингвин комбинацијом''- белим кошуљама закопчаним до грла и црним краватама, црним панталонама и ципелама, одавали су утисак ''реда и спокоја'', какав се по свакодневно изузев недељом приказиваним филмским журналима могао стећи и о стању у ''широј друштвеној заједници''. Ове филмоване новости биле су и инспирација општинским комитетима за организовање кафанских

63

новогодишњих прослава уз ''песму, игру, досетке и народну лутрију''. На плану ''културног уздизања маса'' битну улогу одиграле су биоскопске представе. Само 1960.г. у Србији је 50 милиона људи посетило такве манифестације. У целој Југославији истовремено је одржано 521.000 биоскопских пројекција у присуству 125 милиона гледалаца. Југословенске велеградске робне куће у то доба већ су обасуте рекламним фотографијама у боји, међу њима и прелепе Кладовљанке Бојане Јуришин, кћери угледног предратног среског начелника, што ликом, изгледом, атрактивношћу заиста није заостајала за тадашњом филмском мега звездом Брижит Бардо, чак софистицираније сензуалности и унутрашње лепоте којима фамозна Францускиња није располагала.

Почетком шездесетих, када је подунавска варош располагала са свега три мале угоститељске радње, свакако најпознатији југословенској јавности пасионирани конзумент кладовских кафанских услуга био је еминентни адвокат Миодраг Сотировски. Његова ''опуштања'' уз циганску музику, жељне пажње девојке и момке запослене за бедне плате у оближњој фабрици трикотаже ''Тимочанка'', уз остављање хрпа новчаница на име бакшиша, далеко су превазилазила проводе које су након окончања редовног радног времена и закључавања кафана организовали ''за своју душу'' локални комунистички лидери попут Ђ.Савовића. Такав животни стил довео је до убиства адвоката Сотировског 21.7.1966.г. о чему је месецима писала београдска штампа. Полиција је у истрази обавила разговоре са 10.000 људи, судски процес наводном убици кога је бранио Вељко Губерина и адвокатовој супрузи изазвао је мноштво контроверзи, да би на крају Живорад Жика Митровић- редитељ овенчан успесима ранијих филмова ''Капетан Леши'' /1960.г./ и ''Марш на Дрину'' /1964/- ставио своју каријеру на коцку снимивши филм о Сотировском ''Убиство на свиреп и подмукао начин из ниских побуда'' /1969.г./, пун алузија на његову хомосексуалност и насилништво. Породица Сотировски тражила је забрану приказивања филма а када је та препрека отклоњена Митровићево дело дочекано је од режимске критике ''на нож''- још једна фарса у режији партијских моћника. Према ''Политикином'' новинском тексту од 9.9.2012.г, посвећеном корифеју ''родне равноправности'' адвокату Вељку Губерини, после суђења Дражи Михајловићу и надбискупу Степинцу, процес за убиство Сотировског изазвао је далеко највећи публицитет у ондашњој Југославији.

Комунистичке власти, угледајући се на далеке римске узоре код празника ''сатурналија'', допуштале су себи, приликом ''испраћаја старе и дочека нове године'' да макар на једну ноћ и ''жандари и изгредници и судије'' изгледају и понашају се исто. Онако како су у филмским журналима виђали да поступа њихов велики вођа, одевени у свечану одећу западњачког стила, сви до једног ставили би на главе картонске капе пајаца, мексичке или каубојске шешире, пресвучене креп папиром, посипајући се хиљадама конфета и здушно наздрављајући победи тоталитаристичког социјализма. Већ сутрадан живот би ушао у стару колотечину, сви су и даље једни друге ословљавали са ''друже'' или ''другарице'' али је опет једна група одабарних чувала поредак а друга настојала да се уклопи у њихово поимање ''оданости отаџбини и највећем сину југословенских народа и народности''.

64

Послератни период обнове и изграње у подунавској варошици на Ђердапу кулминирао је 1964. године приспећем око 3000 радника из свих крајева Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на свету. Након зидања велелепног хотела ''Ђердап'' на обали реке, престала је потреба да дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел ''Београд'', па му је формално враћено старо име али без атрибута ''велика''. Плафони су урађени у лакираној трсци, са лустерима од кованог гвожђа, окаченим о дугачке греде. До висине 1,40 м унутрашњи зидови обложени су даскама. Горњи слој малтера према плафону је уклоњен а цигла окречена у бело. На северном зиду, изнад подијума за музику, овдашњи наставник ликовне културе начинио је слику момака и девојака са народним ношњама у колу, уз обавезно сунце и птице у позадини. Под је обложен цигла црвеним ''виназ'' пластичним плочама. Зидови овог, као и других кладовских ''кафанских прибежишта'', били се ''декорисани'' натписима ''Свака намерно разбијена чаша кажњава се по закону'', ''Дуг је зао друг'', ''Част свакоме вересија никоме'', а на централном месту обавезно је истицана урамљена црно- бела фотографија Јосипа Броза Тита, већином у стојећем ставу, са упаљеном цигаретом на муштикли у левој полуподигнутој, у лакту благо савијеној руци и загонетним осмехом. Близу фотографије, на лустеру обложеном жућкастим наслагама катрана из цигарета, висила је трака лепка за муве, својеврсни сурогат некадашњег кандила испод слика еснафских или породичних патрона. Уместо мириса свећа и тамјана лик великог вође обасипан је нештедимице дуванским димом нишке ''Мораве'', ''Опатије'', ''Вардара'', нишке ''Дрине'', кумановске ''Драве'', скопског ''Ибра'', врањске ''Зете'' или ''Дрине'', а испред кафанске зграде, појављивали би се повремени ''ходочасници''- оштрачи ножева, мајстори за поправку кишобрана и мечкари, дајући сирови гламур кафанском угођају. Оштрач је на леђима доносио постоље и тоцило, затим навлачио радни мантил и преко дугу кецељу, стављао барету на главу, а онда једноличним притиском на дрвену педалу постоља активирао преносни механизам за окретање тоцила. Домаћице су пар дана ужурбано доносиле кухињске ножеве увијене у мараме и остављале их оштрачу до истека времена заказаног за преузимање. Кишобранџије са приручним алатом за замену жица или поцепаног платна, свој репертоар употпуњавали су прорицањем судбине- ''миш бели срећу дели''. Заморче из дрвене кутије зубима шчепа један од мноштва листова на којима је исписано шта знатижељника чета у животу. Мечкари су долазили у град не више од двапут годишње и ''програм'' изводили уз прву бандеру. Уз звуке добоша најава је гласила: ''Како мечка Божана пије пиво, како се пење на бандеру, колико Божана има година, како се карминише и носи ташну''. Припадници народне милиције с највећим одушевљењем пратили су наступ, нарочито се смејући на помињање мечкиног личног имена. Ваљда је то значило афирмацију њиховог атеизма. Представе су престале почетком изградње ђердапске хидроелектране, али сећање на њих помогле су 1969.г. председнику општине да реши проблем одстрела у лову организованом за Јосипа Броза Тита. Сибин Илић говори: ''Сутрадан је Тито ваљао у лов на румунској страни. Румуни се упрпили. Неки њихов из протокола дошао је код мене: 'Невоља велика! Не можемо да нађемо мечку коју ће ваш председник да одстрели...' – 'Лако је за то, ево ти 100

65

марака, иди код оних мечкара низводно од Т.Северина, мечке колико волиш, воде их по вашарима!' Послушао ме је, али као да и није. Лов је одложен, мечка је преживела. Није јој било суђено да се Тито с ловачком пушком и ногом преко ње мртве слика за новине.'' Градитељима ''Ђердапа'' обезбеђени су много бољи животни услови него раније у Бајиној Башти односно Зворнику где се зими догађало да становници ''растурају бараке и трпају даске у бубњаре'' (Чукић, 1985, 99). У Кладову је сазидано за њих и њихове породице 472 удобних станова са централним грејањем, купатилима и одвојеним тоалетним просторијама; подигнут је хотел чији је претежни део намењен становању инжењера и техничара. Панта Јаковљевић сведочи: ''Онда смо изградили и хотел у Кладову, па сам био позван на одговорност... Тај хотел није био у плану. Стручњаци се нису могли окупити да живе у баракама. Јер, обично се до тада говорило- привремено. Али, како целог живота људи да живе привремено?... Ти исти људи су и на ранијим градилиштима били велики ентузијасти и уз то добро зарађивали- али сви су се као гоље отуд враћали. Радиш, радиш, по шеснаест, двадесет сати. А кад добијеш мало предаха, хајде у биртију, у кафану. Имали смо и певачицу и музику. Тамо се све паре потроше, а кад се истрезниш- хајде, опет, из почетка. Посматрао сам људе у Кладову, кад су добили станове са централним грејањем. Многе нисте више могли да видите у кафани. Људи су почели да се куће, да посвећују већу пажњу животу и породици'' (Чукић, 99-100). Кладовљани пред еланом новоговора приспелог са градитељима ''Ђердапа'' почели су се одрицати дела идентитета у којем није било места за падеже датив и инструментал, а завршни слог сваке речи био резервисан за ''кладовски акценат''.

Биоскоп и читаоница прерасли су преко ноћи у ''Раднички универзитет'' на којем су по убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени прегаоци социјалистичког рада, пре свих они дошли из других крајева Југославије, али су кафане и даље остале култна места за ''културно- забавни живот'' након напорног рада, уз ''добру капљицу'' и мезелуке од беле и црне шваргле, џигерњаче, роштиљског меса. Власти су то толерисале и контролисале, тако да у локалима звучних имена и непријатне унутрашњости- ''Амбасадор'', ''Лепа Влајња'', ''Бродарска Касина'', ''Србија'' није било друштвено опасних провокација. За сваки случај, на Божић и ''Српску нову годину'' кафане нису радиле у вечерњим сатима а музичари су добијали слободан дан. Потапање вековних људских станишта на обе дунавске обале изазивало је страшне ломове у психи становника приобаља, често лечене по преосталим крчмама. Упечатљив запис о тешким данима пред потоп сачинио је Миодраг Матицки: ''Сви ти градови и та села унаоколо напустиће обале и загњуриће се у вечно мутно кориито рајске реке. Преостале су само згрануте, слепе и разваљене куће, са рагасторима без врата и прагова, са клиновима који се као крњави зуби увлаче у преостале греде и летве огољених кровова, јер чека их дуго умирање у муљу и рђи. Понеки заостали напукли цреп узалуд покушава да полети за птицама, само још један оџак у оршавској мали испушта последње колутове дима док кућа издише... Сироти Румуни из Оршаве, после више деценија немања, већ месецима

66

троше као никад. Имају пара од одузетих кућа и имања. Имају и за оркестар који на тргу нен престаје са музиком за игру, и за велики роштиљ на коме свако пече шта пожели, који ради без престанка, имају и за певачицу која зна да пева само тужне шлагере за игру, и већ по трећи пут понавља песму 'Гвантанамера', уз коју цела Оршава плеше... Потопљена Оршава већ деценијама прави опаки вир у мојој души'' (2011, 94). Почетак радова на изградњи електране значио је и крај великогоспојинских вашара организованих на улазу у Кладово из правца Неготина. У тзв. ''сурпини'' на измаку августа подизане су кафанске шатре, служено ''зајечарско пиво'', препеченица, шприцери, печење, мекике. Обавезни декор чиниле су десетине запрежних кола, 2-3 рингишпила, ''стрељане'', машине за прављење ''америчког сладоледа'' од ''шећерне вуне'' и ''зид смрти'', тезге са лицидерским срцима украшеним минијатурним огледалима, те фотографијама Лане Тарнер и Клерка Гебла, лоптице од креп папира напуњене дрвеном струготином, ''лажне'' пластичне наочаре за сунце са обојеним целофаном уместо стакала. Девојке су своју кандидатуру за удају истицале ношењем ниски са дукатима на грудима, преко одеће, бивале су излагане погледима и проценама и момака и њихових родитеља, после чега би разговори настављани са девојачким родитељима, у циљу погодбе о склапању брака. Због безбедности саобраћаја, драстично интензивираног доласком 3000 радника и привредне механизације, укључујући тешке руске камионе ''Маз'', ова народна светковина вишевековне традиције измештена је у атар костолских винограда, источно од Кладова. Ту се нашло довољно места и за локално становништво и за досељене градитеље и њихове породице а број импровизованих кафана- барака испод шатри увећан је вишеструко. Вашарски оркестри уз помоћ јаких разгласа надметали су се који ће буком и атрактивношћу солиста привући више публике. Дебеле стаклене чаше и порцелански тањири замењени су пластичним стварима, столњаци су остали карирани, а гости изложени вашарским преварама типа опијања са крађом новчаника или закидања на кусуру. Такви случајеви по правилу су завршавали кафанским тучама и интервенцијом ''народне милиције'', иначе толерантне према сличним оптужбама упућиваним на рачун ''продавачица љубави'' у околним виноградима и дунавским врбацима. ''Кад полудим крвљу за љубав и игру, то има негде вашар. .. А на вашару што се купи и прода, бајаги је... Ту и говеда рика и звон и шарени колачи, све златна прашина буде да позлати љубав... А кад се смири, згаришта и разбијени лонци останув, дигну Цигани чергу. Као рибе из пресахлог да крену где осетише воду. Смркне им. О срчаници бакраче само чангрља даља обећања. Ноћ је и кад сунце залива поља: затамни куда прођу'', тако вашарски култ слика Момчило Настасијевић (2005, 92-93).

Недалеко од сцене великогоспојинских дешавања, створен је амбијент за комплетну афирмацију тезе ''а на вашару што се купи и прода, бајаги је''. За разлику од 1962. године када је градић имао само 4 лежаја за прихват гостију, изградњом двеју монтажних зграда, депанданса ситуација се 1966.г. побољшала на 78, но они су превасходно имали функцију смештаја радника на изградњи ХЕ Ђердап. Један привредни аналитичар приметио је да услед недостатка

67

одговарајуће политике друштвене заједнице угоститељство има евидентну стагнацију, а постоје и субјективне слабости, испољене кроз неадекватну пословну политику и организацију рада (Атанасковић, 1972, 16). Први сеоски локал у приватном власништву отворен је 1967.г. у Рткову. Власник Бранко Слабић наденуо му је, опреза ради, име ''Слобода'', а то се идеално уклапало у савремене идеолошке трендове. Стање у Кладову знатно је унапређено подизањем хотела ''Ђердап'' у најлепшем делу града, на обали Дунава- место некадашње летње баште, мада је одређени период његов претежни део коришћен као пословни простор Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у изградњи''. Најпознатији комуниста тимочке регије Добривоје Радосављевић Боби у разговору са политичким активом Среског комитета Зајечар 4.12.1965.г. изнео је сугестије да предузеће ХЕ Ђердап обезбеди кадрове за кладовски хотел а да, евентуално, предузеће београдског угледног хотела ''Метропол'' преузме управљање хотелом ''Ђердап'' (Поповић, Јовановић, 1985, 50). Елитна сала хотела ''Ђердап'' поводом преграђивања Дунава од стране југословенских и румунских радника 1969.г, одабрана је за место размене здравица између водећих личности двеју држава. На свечаном ручку 20. септембра, како је случај хтео- пред 25. годишњицу ослобођења Кладова немачке окупације од стране Црвене армије /мада је ХЕПС Ђердап грађен уз велико учешће знања и капитала СССР-а/, што није истицано на овом скупу, дижући чашу шампањца Јосип Броз изговорио је између осталог: ''Двије социјалистичке земље, Румунија и Југославија, присилиле су ову ријеку да служи интересима социјализма'', на шта је Николае Чаушеску узвратио: ''То доказује да плодна сарадња и заједничка изградња привредних објеката, уколико се то чини на основу принципа марксизма- лењинизма, може послужити како привредном развитку, тако и јачању независности и суверенитета земаља које остварују ту сарадњу''. Ресторански амбијент окупан светлошћу није одабран, као што је то случај у предратним временима, за позорницу пропагандних наступа двојице председника како би речи допрле до ушију бројних присутних лица, а онда даље уз њихово учешће, до још једног круга јавности, већ да би био репрезентативни декор десетинама сниматеља, репортера великих телевизијских и радио станица широм света, у холивудском маниру са пуно гламура, чиме је ''несврстана'' Југославија ширила причу о великом достигнућима аутономног самоуправног социјалистичког развоја. Након што се ''најдражи гости'' разиђу, Кладово се поново утапало у сивило свакодневице, жељно ишчекујући да се обећања представника народне власти трансформишу у дело. Непуне две недеље пошто је Ј.Б.Тито окончао посету Чехословачкој, 21.8.1968.г. уследила је оружана интервенција СССР, Пољске, ДР Немачке, Бугарске и Мађарске на ову земљу. Тиме је заустављен процес ''пузеће либерализације'' како је ''прашко пролеће'' декларисано у западној штампи, односно ''тихе контрареволуције'', што је било обележје придавано му у социјалистичком лагеру Варшавског пакта. Стотине путничких возила са избеглицама из ове земље, бројна од њих са камп приколицама, транзитирајући кроз Румунију која није учествовала у војном удару, спас је потражило у Југославији. Крајем августа 1968. у Кладово је са Јадрана приспела група од око двадесетак породица. Смештени су у зграду обданишта, где им је храна достављана из експрес ресторана хотела ''Ђердап''. Уз

68

сагласност западноевропских земаља где су добили коначно прибежиште, они су се недуго затим отиснули даље. Грађани пограничне југословеске регије са симпатија су се односили према избеглицама и супростатвљању чехословачког руководства ''великом брату'', али већ у јесен исте године јаки талас забринутости запљуснуо је овдашњу јавност, због звецкања оружјем на бугарско- југословенској граници и неких најава из дипломатских кругова да се спрема агресијас Варшавског пакта на Румунију која је била осудила војну интервенцију у ЧСССР. Становништво је на евентуалне провокације спремано и кулоарским кафанским причама да западни савезници неће допустити совјетско- бугарску инвазију, те да је ЈНА спремна ухватити се у коштац са агресором. Под посебну присмотру стављени су ''информбировци'', русофили и становници бугарског порекла настањени у Кладову и околини али и чланови породица особа које су раних педесетих емигрирале у Бугарску због неслагања са Титовим ''не'' Стаљину, као усоталом руски инжењери и техничари привремено настањени у Кладову због ангажовања на изградњи хидроенергетског и пловиденог система Ђердап. Совјетске провокације наставиле су се на специфичан начин и наредних година. Тако је уочи 1.маја 1971.г. Леонид Брежњев понудио Ј.Б. Титу помоћ совјетске армије у сузбијању немира изазваних од стране заговорника хрватског националног препорода, кулминиралог захтевом еа ова југословенска република буде примљена у Организацију уједињених нација (Цветковић, 2011, 368-369). Кладово је у то време било насељено и колонијом од пар стотина хрватских градитеља ХЕПС ''Ђердап''. Ствар на терену се покушавало изгладити интензивирањем пројугословенских културно- забавних програма у режији Радничког универзитета и литерарних секција основне школе, али у угоститељским објектима осећала се затегнута атмосфера, без опуштања у манифестовању националне припадности кроз наручивање код кафанских оркестара хрватских песама, какав је случај био у ранијем периоду. Безбедносни органи проскрибовали су грамофонске плоче са песмама Вице Вукова- оне више нису могле бити биране у кладовским џу- боксовима.

Да кафане дуго времена буду аутентичне ''културне установе'' умногоме је заслужна неповољна образовна структура становништва- 1971. године општина Кладово имала је 6.653 потпуно неписмених мештана старијих од 10 година или 27,9 %, а 52% је чинило становништво са завршених четири разреда основне школе. Зато су кино- пројекције у три општинска бисокопа са укупно 675 седишта значиле једини ''прозор у свет'' највећем делу популације, укључујући и градитеље хидроелектране. 1971. године у просеку сваки грађанин Кладова био је више од два пута на биоскопској представи. 12% становништва имало је радио програм, 8% њих телевизијски. А нови масмедији раних седамдесетих пропагирали су у значајној мери управо ону врсту масовне културе којој је кафански живот био, марксистички речено, друштвена надградња. Тако се живело са телевизијским серијама ''Љубав на сеоски начин'', ''Музиканти'', ''Куда иду дивље свиње'', ''Дипломци'', ''Грађани села Луга'', затим ''херц'', ''купидон'', ''триста чуда'', ''живот'', ''викенд'', ''рото''... ''писаним романима'' /ово последње како би се публици нагласила разлика у односу на тзв. цртане романе, па чак и у на једно време на трафикама продаване фото- романе/, стриповима из едиције ''златна серија'', ''Лунов магнус стрип''. Цело

69

Кладово имало је два кисока за штампу новина- један ''Политикин'' са дугогодишњим продавцем Петром Букатаревићем, и други, ''Борбин'', где су се радници мењали сваких пар година. На првом се нису могла купити ''Борбина издања'' /''Вечерње новости'', ''Борба'', ''Спорт и свет''/ а на другом ''Политикина (''Политика'', ''Експрес политика'', ''Илустрована политика'', ''Радио тв ревија''/ Једини асортиман који је био заступљен на оба места, ако се изузму часописи за ''сексуално описмењавање''- ''Адам и Ева'' и ''Чик'', била су хрватска издања ''Арена'', ''Плави вјесник'', ''Вјесник у среду'', ''Старт магазин'', ''Свијет'' магазин за жене. ''Политикин'' продавац имао је велику љубав – СССР, па је нештедимице наручивао ''Земљу совјета'' коју су трошили руски делатници на изградњи ХЕПС ''Ђердап'' и по који симпатизер совјетске социјалистичке идеологије. Прве године изградње ''Ђердапа'' донеле су обавезне концерте југословенских фолк и поп звезда, којима је Кладово у време стасавања ХЕПС ''Ђердап'' било нештедимице засипано. Наравно, итекако се водило рачуна о националном кључу, због неговања култа братства и јединства међу југословенским народима, па су поред Стјепана Џимија Станића и Драга Диклића имали наступати Сенка Велетанлић, Зафир Хаџиманов, Мајда Сепе, Лидија Кодрич, Вања Стојковић, Радмила Микић, Лола Новаковић и Драган Антић. Поред Сафета Исовића, Неџада Салковића, Исмета Крцића, морали су гостовати Никола Каровић, Мухарем Сербезовски, Предраг Живковић, Александар Матић, уз Лепу Лукић- Беба Селимовић, Вера Ивковић и Уснија Реџепова... Сви путеви одатле водили су у кафану. А кафане у то доба нису више биле екслузивна делатност друштвених предузећа односно радних организација. Већ од 1968.г, Законом о угоститељској делатности и угоститељским услугама које врше грађани /''Сл. гласник СРС'' бр.31/68/, установљено је право појединца да региструје привредну делатност угоститељства. Кафане су у Кладову почеле да ничу као печурке, а газде су се утркивале ко ће више удовољити жељама конзумената. Третман омиљених робних марки код градитеља ''Ђердапа'' стекли су: цигарете сарајевска ''Дрина'', нишка ''Морава'', нишка ''Дрина'', ''Филтер 57'', ''Београд'', ''Југославија'', пића пореклом из Србије и Хрватске- вињаке ''Рубин'', ''Цезар'', ''Тренк'', ''Истра бренди'', ''Давид'', ''Звечево'', ''Бадел'', шљивовице ''Стари граничар'', ''Манастирка'', ''Громовача'', траварице ''Стомаклија'', ''Хајдучка капљица'', неготинска вина ''Хајдук Вељко'', ''Хамбург'', ''Ружица'', ''Багрина'', ''Пламенка'', ''Траминац''; за избирљивије госте ту су били мостарска ''Блатина'' и ''Жилавка'', далматински ''Плавац'', ''Прошек'', пенушава вина ''Милион'', ''Фрушкогорски бисер'', десертна пића ''Амаро 18'', ''Вермут'', ''Шери бренди'', ''Мараскино''- замене за стандардну понуду из ''предградитељског периода''- ''љута'', ''крушковац'', ''пелинковац'', пиво на точење, сок од малине, оранжада, сода- вода. Једно од популарних жестоких пића вињак ''Тренк'' носило је име по најпознатијем пустолову прве половине XVIII века који је војничку каријеру започео у Београду у Палфијевом пуку аустријске царске војске, а најдража кафана била му је ''Код две буле'' (Пауновић 1971; 318). Кладово је, изузев по кавијару, најпознатије у свету било по квалитетном вину са ''живог песка'', радо виђаном артиклу на европским трпезама. Намене и врсте овог ''рајског пића'' биле су вишетруке: 1. вино помешано са уљем, из приче о милосрдном Самарићанину; 2.

70

''тајанствено причесно вино које се више наслућује него познаје''; 3. ''славна, негована вина винородних крајева, што спавају у земљаним судовима или глувим забреклим бачвама које не одговарају на куцање, чувана као експлозив или тајна реч''; 4. ''сеоско вино које нема у свету имена него само надимак без славе''; 5. ''племенито вино које се полако и побожно приноси за столом''; 6. ''сиротињско вино које радничке жене доносе са ручком својим мужевима на грађевини и које се пије из флаше и иза кога се надланицом леве руке бришу влажни бркови''; 7. ''опасна вина наше младости, убога, лажна, дивна вина ђачких година, која су била само слика наших унутрашњих пијанстава и заноса и која су прошла са тутњем нашег пулса и шумом наше крви неповратно у заборав, где им је и место'' (Андрић, 1963-ђ, с.84). Ни у подунавској пограничној вароши туче нису представљaле реткост, попут оних из времена Тренковог раскалашног живота у Београду, са исходом у лакшим телесним повредама, разбијеним огледалима, столицама, чашама и тањирима. Као средства за борбу коришћени су флаше, тешке пиксле, столице, ножице столова, ''боксери'', ножеви ''скакавци'', шрафцигери, скалпери, а међу оним мештанима којима су снага, издржљивост и борба без ниских удараца били главне одлике истицали су се бродски капетан Срба Николић, затим Мирослав Шарац, Ратко Лилић ''Шејн'', Влада Кнежевић, Јован Н. Димитријевић. Углавном се радило о ликовима чији је идол био јунак култног вестерна Џорџа Стивенса из 1953.г, нарочито упамћеног по последњој сцени у којој Ален Лад, не осврћући се на позив детета ''одлази у америчку митологију'' (Ђорђевић 2011, 178). За такве прилике чак и Енглези користе термин ''балканска крчма'', што се десило у острвској штампи поводом туче на краљевским коњским тркама у Аскоту 2011.г. Места ''балканских обрачуна'' у овдашњим угоститељским просторима најчешће су кафанска дворишта, ређе унутрашњост локала. Међу главне разлоге сукобљавања спадају: довођење у питање ауторитета супарника, нерашчишћени пословни и лични односи од раније, свађа око присутне даме, неартикулисано понашање услед јаког дејства алкохола. Један случај из 1971. године, обрачун гостију- ''домаћина'' и ''дошљака'' имао је за епилог убиство у бифеу ДП ''Мироч''. Наравно, и међу ''органима реда'' чије су интервенције против прекршилаца закона понекад такође окончаване жестоким тучама, постојали су елитни познаваоци вештине песничења или џудоа, какви су били полицајци Милен Ковачевић, Видоје Јешић, Александар Миловановски, Вукашин Сперлић. ''Конобар батинаш'' је звање цењено не само од власника локала, већ и других субјекта заинтересованих за ''ојачавање сопствених редова'' Умберто Еко примећује да су шездесет и осме године париске катанге представљале неку врсту професионалних обезбеђења, регрутованих од келнера, кафеџија, портира, за рачун студената- самих невичних тучама, будући да су у питању били углавном татини и мамини синови- салонски револуционари (1988, 80).

На подручју кладовске општине у то време функционисало је 25 угоститељских објеката /један на 976 становника/- 7 бифеа, 4 ресторана и 14 кафана, ћевабџиница и крчми. Девет локала налазило се у граду, по три у Брзој Паланци, Сипу и Текији, а преосталих седам у атару Мале Врбице, Велике Врбице, Корбова,

71

Грабовице, Вајуге. Структура гостију могла се свести, полазећи од личних и професионалних својстава, на следеће категорије: а) робијаши, преступници, авантуристи; б) уличари, беспосличари, очајници; в) вечите нежење; г) радничка и студентска омладина; д) породични људи; ђ) теренци и путници намерници; е) ноторни алкохоличари; ж) коцкари, шверцери и преваранти; ж) случајни пролазници; з) гастарбајтери; и) пријатељице ноћи и њихови пратиоци; ј) удбаши, полицајци и доушници; к) жестоки момци; л) боеми; љ) руководиоци друштвенополитичких и радних организација и установа, м) пословни људи; н) одбегли и изневерени супружници, њ) доколичари. У мањим локалима главно средство забаве и увесељавања били су музика са радија и грамофона и одабрани телевизијски програми, нарочито преноси спортских приредби. Прометнији објекти попут ''Србије'', хотела ''Ђердап'' али и нека периферијска кафанска састајалишта имали су ''живу електричну музику''. Оркестар су по правилу чинили наглашено нашминкана и струкирана, са великим деколтеом, вокална солисткиња, хармоникаш, ритам и бас- гитариста или свирач на ''органима''- синтисајзеру и бубњар. Ређе су се могли наћи да овде музицирају соло гитариста, трубач, виолиниста, саксофониста. Редовни конзумент кафанске ''лепоте порока'' из редова радника- тежака, врхунски ужитак сажимао је кроз следећу сцену: ''Кад дође ноћ, заседосмо уз роштиљ и 'ладне шприцере. А што је била музика- далеко такве нема. Певљака млада и стасита, па кад запева, душу ми расплаче. Обесила минђуше, уста јој црвена ко крвљу исписана... Цела кафана зинула у њу, а она пева!- само за К. и његово друштво. Ја је не испуштам из ока, а кад поче моју песму, од силних чаша што бејаху на асталу роди се прашина... Кад је завршила музика, дође до мог стола, само весла куковима... Распали ме мирис њене снаге, косом ме по уху помилује, а рука сама крене. Она се увија уз мене, гурнух јој замотуљак пара и рекох да ме чека у соби... И како га обрнеш, живот траје'' (Вешовић, 1973, 62). Десетине становница Кладова, међу њима највише оних из разведених бракова и удовица, уједно успешно обављајући улоге мајки или радница социјалистичког сектора, бавиле су се проституцијом као допунском делатношћу. За десетак година ''обртних занатских послова'' саградиле би и велике куће, већину радова плаћајући или новцем стеченим проституцијом или сексуалним услугама према извођачима грађевинских послова. Уколико су их године чиниле неконкурентним, улазиле су у послове шверца и препродаје царинске робе или издавања соба за преноћиште. Њихово потомство по правилу је напуштало Кладово у доба када треба да формира сопствене породице а они који су остали да живе овде, са бременом срама због начина акумулације иметка, и сами су се одавали проституцији, шверцу, алкохолу, неки доживљавајући и озбиљне психичке поремећаје. Било је и ''ишчашених случајева'' привлачења клијентеле, међу којима један од најбизарнијих јесте понуда задовољења страсти са супругом газде локала, на билијарском столу уместо постеље. Највећи број припадница нежнијег пола успешно су одолевале искушењима неморалног живота, што уз подршку породица, што организације за друштвену активност, којима је била намењена улога јачања патриотског и социјалистичког духа. На свечаној конференцији поводом 8.марта, 1967.г. васпитно- информативни део реферата подсећао је: ''Данас, када пролазимо улицом

72

сусрећемо жене с децом, с мрежама и корпама из којих провирују купљене намирнице; скромно одевене и често проседе и са борама по лицу, жене заокупљене бригом о породици, друштвеним пословима, радним обавезама... Млади ће тешко међу њима препознати некадашње ратнице с пушком и санитетском торбом преко рамена... Своје дивљење и признање жени борцу одао је и врховни командант НОВ и ПОЈ-Тито, када је рекао: 'Ја се поносим тиме што стојим на челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по свом хероизму, по својој издрживости биле и јесу на првом месту и у првим редовима, и свим народима југославије чини част што имај такве кћери...'' Угоститељски објекти били су ''непозната земља'' за самосталне изласке жена јер је својеврсни традиционалистички приступ из ранијих времена, прекомпонован у матрицу понашања мајке, трудбенице, ''напредне омладинке'' у систему социјалистичког самоуправљања. Општински огранак АФЖ/Антифашистички фронт жена/, а нешто касније ''Секције за друштвену активност жена при Социјалистичком савезу радног народа'' подржавали су колективно учешће припадница нежнијег пола на ''другарским вечерима'' поводом Дана жена, Дана Републике, првомајских и новогодишњих празника. Али да жена односно девојка сама уђе у кафану и наручи пиће или храну, било је незамисливо у Кладову све до пред крај XX века. Нови узори са запада, којима је омладина лакше препуштана након итервенције земаља ''Варшавског пакта'' у Чехословачкој што је тумачено и као померање жаришта опасности по СФРЈ ка истоку, и нови модерно уређени простори ''Плавог цвета'', ''Минете'' или кафе бара хотела ''Ђердап'', допринели су да генерације девојака- матуранткиња гимназије ''25.мај'', из 1971.г и касније, почну посећивати та места, слушајући поп музику са џубокса, уз покоји ''Амаро 18'', ''Мараскино'', ''Влахов'', бели вермут. Овај искорак у еманципацију једна је од потврда улоге кафана као састајалишта младих људи чији осећај за лепо и морални назори нису у супротности са просецима формирања зрелих, одговорних личности, ослонаца конструктивних промена у друштвеним схватањима. То су, иако огледало времена, превасходно састајалишта нормалних људи у нормалним ситуацијама и њихова одморишта на животном путу. Терана суровошћу свакодневице, клијентела је често исказивала потребу да себе види у иреалном свету, а за то је кафана, попут биоскопа била идеално тржиште.

Прва три спрата хотела ''Ђердап'' коришћени су за канцеларијски простор Друштвеног предузећа ''Хидроелектрана Ђердап у изградњи'' а преосталих шест за смештај инжењера и техничара. Доња хотелска сала имала је улогу експрес ресторана са радним временом 05-22 сата. Пре подне на јеловнику су се налазили: шкембићи, папци у сафту, кувани гулаш, прженице, крофне, пецива, бурек, резанци са маком и орасима, шампите, кремпите, принцес крофне. Ту су се хранили ''обични радници и грађанство''. За инжењере и ''госте са стране'' од 10 до 16 сати служена је храна у горњој ''плавој сали'' која је имала 250 места. На менију су углавном затупљени: телећа и рибља чорба, говеђа супа, медаљони, натур, бечка шницла, роштиљ, сом, смуђ, кечига, јесетра, моруна, сезонска салата, торте, ''срнећа леђа'', '''чоколад профитероле'', палачинке са џемом од кајсије. Дању су салу испуњавали столњаци у боји, док би увече све било у белом. Суботом и

73

недељом, према казивању Тихомира Болдорца, висококвалификованог ''фламбе- транже мајстора бармена'' и једног од познатих конобара тога доба, организована је ''матине акустична музика'', за коју прилику су долазили врсни инструменталисти из Зајечара. Оркестар се састојао од пијанисте, виолинисте, гитаристе, хармоникаша. За веће пријеме персонал је употпуњаван конобарима из београдског ''Метропола''. Угледним гостима служена су флаширана вина ''Тамјаника'', ''Багрина'', ''Семијон'', ''Отонел'', ''Бувијо'', произведена у пољопривредној школи Буково, са етикетом на којој се налазила слика кладовског хотела. Посебну атракцију представљала је тераса на обали Дунава, где су у два наврата тренутке ''ставарлачког опуштања'' проводили Ј.Б.Тито и Николае Чаушеску. Послужени су следећим: кладовски кавијар од моруне са маслацем и тостом, мусака од млевених груди дивље патке, бистра супа од говеђег репа са домаћим тестом, рамстек ''метр д' отел''- говеђи филе на жару аранжиран делтоидом од хладног маслаца и першуна, мешано вариво, домаћа штрудла са маком, орасима, јабукама. Тихомир Болдорац приносио је вина из Титовог далматинског виногрја: ''Цвичек'' и ''Ребула''. У Кладову је бивша кућа бродског капетана Ђорђа Трандафиловића- ''вила Ружа'' откупљена и преуређена за ''у времја оно тајно љубавно гнездо за високе госте, а и за седељке и пијанке тимочких руководилаца''- сећа се тадашњи председник општине Сибин Илић. Зграда је имала дневну собу, кухињу, две спаваће собе, два купатила, трпезарију и дивну терасу с погледом на Дунав. Подрум- за време Другог светског рата немачки затвор, зазидан је. Ту је одседао Јосип Броз приликом посета Кладову, почев од 1969.г. Пар деценија касније вила је одређена за седиште штаба територијалне одбране Кладова од НАТО агресије. Фарсе од гозби тада приређиваних за пробране канцеларијске бранитеље у много чему превазилазиле су баханалије комунистичких руководилаца из ранијег периода.

Седамдесетих година градски биоскоп капацитета 422 места добио је бифе, са пултом обложеним јаркоцрвеним ''ултрапластом'' и стаситом конобарицом, за ту прилику досељеном из оближњег неготинског села. Очигледно су филм и кафана, сваки са својим доприносом стварању или одржавању илузије о историјском искораку ка свеопштем прогресу као достигнућу социјалистичког развоја, врло успешно ишли ''руку под руку''. Таква сценографија издашно је експлоатисана и током одржавања зборова бирача, радних људи и грађана у биоскопском простору, па и годишњих скупштинских заседања Савеза удружења бораца народоноослободилачког рата, уз учешће омладине и обавезног хармоникаша како би се скуп ''спонтано завршио козарачким колом'' /уосталом, таквим ''оперетским'' колом окончане су и студентске демонстрације у Београду 1968.г./. Тако је још више подражаван привид, стимулисан креирањем кинематографских дела ''у славу социјалистичког прегалаштва'', да филм- иреално и живот дели тек танка нит. Та нит постајала је занемарљива ''јунацима самоуправног препорода''- обичним људима на једној од периферија Балкана, путем упражњавања кафанског живота као режимског ''опијума за народ''. Ходајући знамен ''биоскопског живота'' био је кинооператер Василије Корбовљановић. Одевен лепше него градоначелник, директор, високи официр или

74

локални министар културе, увек са снег белом кошуљом иштиркане крагне, украсним дугмадима на мажетнама, у оделу скројеном по последњој моди, са обавезном извезеном марамицом, ципелама сјајним попут огледала, брижљиво негованих бркова ''а ла Клерк Гебл'', густе таласасте косе и атлетске грађе, као да је на улицу искорачио са филмског платна изазивајући дивљење суграђана, бисокопске публике. Његовом имиџу доприносила је чињеница да је за време вечерњих шетњи главном улицом емитовао музику и поруке информативног садржаја преко градског разгласа са спрата биоскопске зграде- у сваком погледу ''био је на висини'', а то је импоновало обичном смртнику коме се прозор у свет шездесетих чинио доступним једино на филмском платну.

Дуго година једини спој са светом чинили су дунавски бродови. Једно такво путовање описао је Иво Андрић у приповести ''На лађи'', бавећи се случајем смењеног кладовског финанса: ''На свим нашим путничким лађама које плове Дунавом има једна нарочита атмосфера. Ту се наша сељачка строга а наивна једноставност видно меша са оним турским и влашким што још живи у нама и око нас. Неколико сати спорог пута, и ви сте потпуно на отровном Леванту где кафа, алкохол, дуван и чулност нижих облика стварају засебан свет споре мисли, мутног осећања и немирна али непокретна духа '' (1963-в, с.101). Почетак изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап донео је Србији брзе хидрокрилна пловила из класа ''Метеор'' и ''Ракета'', уместо путничког брода ''Сплит'' који је од Београда до Прахова и назад путовао 50 сати. ''Метеори'' су имали три салона за 120 путника са бифеом у централном делу, а ''ракете'' један за 69 путника, са по 13 прозора са сваке стране, такође са бифеом. ''Ракете'' су приступ у путнички простор имале са две стране задњег дела, између погонског дела, где се налазила и мала палуба, а на крову је била кабина за управљање. У ''метеоре'' се улазило на средишњем делу, без крова, са две стране, између којих је била погонска просторија. Задњи салон иза овог улазног дела имао је знатно слабију изолацију од буке и њиме је доминирао поглед на пређени део пута кроз стаклени зид на крају, док је предњи део пловила био подељен у мањи ''ВИП'' салон и већи са бифеом и три реда седишта, бочни са по четири, средишњи са по два у низу. Брзином од преко 65 км на сат раздаљину од Београда до Кладова преваљивали су за око 4 сата, све до преграђивања Дунава 1969. године, када је постало економичније пловидбу скратити до Текије, ради избегавања дуготрајног задржавања у бродској преводници на хидроелектрани а отуд је аутобус довозио путнике у Кладово. Дневно су понекад пловила по три таква брода /''Титоград'', ''Љубљана'', ''Сарајево'', ''Приштина'' су називи ''ракета'' а ''Београд'' и ''Смедерево'' ''метеора''/. Међу путницима готово увек налазило се десетак пасионираних љубитеља добре капљице који су путовање проводили стојећи за шанком. У пластичним чашама послуживана су пива ''Скол'', ''Туборг'', вина ''Карловачки ризлинг'', ''Ждрепчева крв'' и жестока пића виски, коњак, лозовача, шљивовица, вињак, бренди. Због лепоте природе и угодности вожње, то је сигурно најпопуларнији вид превоза, стављен ван употребе 1985. године због одустанка Владе- Савезног извршног већа СФРЈ да дотира део цене горива у сврхе туристичког развоја Ђердапа. Бродови су имали стјуардесе, одевене попут оних у

75

авионском саобраћају а пристајали су по потреби у Доњем Милановцу, Великом Градишту или Смедереву. Пријатна музика и пропратни коментари путем разгласа, о историјским знаменитостима околине, употпуњавали су доживљај. Почетком деведесетих година угоститељ Драган Стајковић из Кобишнице откупио је ''метеор'' и поставио га као кафану у дунавском рукавцу у Брзој Паланци. Локал на води није успео опстати више од пар година.

Државна служба за пропаганду одредила је да се 1971.г. у плавој сали хотела ''Ђердап'' одржи музички фестивал лаких нота ''Акорди Ђердапа'', како би тим поводом био умножен материјал у виду грамофонских плоча и снимљен истоимени краткометражни документарни филм. Продукција грамофонских плоча ''ПГП'' основана је 1951.г. од стране агитпропа ЦК КПЈ чији је лидер био Милован Ђилас. Првобитно ови носачи звука служили су да ''овековече'' говоре са седница, конгреса и тзв. народних митинга- штампана реч тешко се пробијала до још увек недовољно описмењених народних маса. У време финализације радова на изградњи великог хидроенергетског и пловидбеног система наручено је шест ''вокалних композиција'' у част градитеља моћне електране, у извођењу Тихомира Петровића /''Песма Ђердапа''/, Мајде Сепе /''Бродови нека пролазе''/, Лада Лесковара /''Сања девојка са Ђердапа''/, Предрага Гојковића /''Ђердапске делије''- ''Кад се ради онда нек се ради, кад се љуби онда нек се љуби, кад се пије онда нек се пије, јер друкче незнају, јер друкче незнају ђердапске делије…''/, Гвоздена Радичевића /''Од Ђердапа до Кладова''/ и Ђорђа Масловара /''Кад се чежња збрише''/. Наредне године ''ђердапски хит'' Никице Калођере снимио је Драган Мијалковски- ''У малом граду крај Дунава девојку сам једну срео'', а Мики Јевремевић отпевао мелодију ''Сети се'' -од ње су ''градитељима- номадима'' на растанку 1972.г. навирале сузе на очи: ''У Кладову на Дунаву где смо један били дом… скупимо се мало друштво где је она певала... Где, где си сада ти брате мој, шта сада градиш где твој је дом… кад чујеш песму ти јави се и сретних дана ти сети се…''. Како је у то време био чест случај, и ова песма завршавала се безбројним понављањем последњег стиха све тишим и тишим тоном и као ретко кад тај штос изазивао је море емоција код адресата. За Тита и Чаушескуа, у хотелу ''Ђердап'' приликом прославе завршетка радова на ХЕПС певала је Дубравка Нешовић, а гости толико задовољни да јој је на крају феште, уз благонаклону асистенцију повременог пратиоца Љубише Веселиновића- ослободиоца Београда коме је годинама припадала част да преко државног радија Београђанима честита ''20. октобар'', све док почетком осамдесетих због изневерених револуционарних идеја од стране сабораца није извршио самоубиство испред споменика ослободиоцима- уручена златна плакета са исписаном реченицом: ''Док смо ми брану градили бетоном, Дубравка је гласом''. ''Ђердапске акорде'' филмски је забележио у 16- минутном трајању Миодраг Јовановић, али велики изазаов за југословенске филмаџије тек је предстојао.

Занесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима перја'' освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'', да једним ''кафанским играним филмом'' обележе завршетак изградње грандиозне електране. ''И друг Тито

76

воли филмове'', коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат ''И бог створи кафанску певачицу''. За режисера је одабран Јован Живановић, ''Бела Сека'' постала је Вера Чукић, ''покварени технократа'' био је Жика Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама'' играо је Велимир Бата Живојиновић. За ''глас разума'' у лику власника ''Бродарске касине'' Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог филма носи барету која асоцира на припадника француског покрета отпора или Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису очекивали огледало се у чињеници да је значајни део млађе кладовске публике све своје симпатије поклонио неком трећем, једном од ''принчева београдске калдрме'' Воји Говедарици који се у ''Кафанској певачици'' јавља у епизодној улози што својим обрисима подсећа на фрагментарног актера вестерн филмова. Старији Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у избору ''јунака своје младости'' јер се речени глумац у улози горопадног Руса касније борио чак и против Силвестра Сталонеа у холивудској шећерлеми ''Роки 2''. После овог филма становницима подунавског градића многе ствари чиниле су се лепшим него пре, чак су се и притвореници у станици кладовске полиције хвалили да им је као на филму јер су током краћих периода лишења слободе добијали храну из најближе реномиране кладовске кафане. ''И бог створи кафанску певачицу'' до данас је тражени продукт масовне културе. На сајту ''Југофилм'' препоручено је његово конзумирање уз препричани садржај у маниру шунд- романа из седамдесетих година XX века: ''Оно што се догодило Белој Секи, слично је многим причама о младим и лепим певачицама. Нашла се у амбијенту пуном алкохола, уморних, чежљивих шофера, музике и сетне песме. Једну од пијанки прекида крик, убиство човека и одлазак другог на робију. Окружена мржњом, Бела Сека је принуђена да напусти место, лута и најзад се скрашава у Кладову, у кафани надомак градилишта бране Ђердап. У ту дотад празну кафану ''Бродарац'' свраћају радници са градилишта и прослављају спасавање бране пред таласима надошлог Дунава. Поред Секе, ту је и певачица Луна. У Белу Секу се заљубљује млади електротехничар Ратко. Он зауставља њену тачку свлачења и ту се рађа љубав. Затим следе венчање, почетак заједничког живота, али и њихове драме''. Иначе, кафана ''Бродарска касина'' коју приповедач филмског сценарија назива ''Бродарац'', била је на злом гласу због честих туча, варања пијаних гостију испостављањем астрономских рачуна, продаје фабрицираних жестоких пића, пакованих илегално у подрумским просторијама. Али, паланачки гламур, велика сала са огромним огледалима што су појачавала ефекат светлости и давала волшебну дубину испразном кафанском животу, неодољиво су привлачили авантуристе, уз њих и мноштво градитеља ђердапске бране чији су подебели коверти са ''личним дохоцима'', како су се звале наднице, постајали права илузија пред попрсјима разголићених певачица и конобарица. Ломљење масивних огледала сматрано је омиљеним спортом изневерене клијентеле али и власника кафане Милоша Калембера. Први су тако себи давали одушка за недораслост изазовима варошког живота, а газда је стицао велике зараде наплатом ''срче'' по цени вишеструко већој од стварне. Градитељи

77

''Ђердапа'' имали су за ондашње прилике астрономске зараде. Зато се дешавало да у време примања плата ''на руке'' у град буде довожени аутобуси са проституткама из Београда, Загреба, Сарајева чије је ангажовање трајало двадесетак радних сати, углавном уз коришћење смештајних капацитета кладовског хотела и депанданса ''Плави цвет'', али неретко и домаће радиности и радничких барака у случају велике тражње. На гласу по брзом обрту били су радници- ''самци'' смештени у речном теретњаку од бетона ''Сип'', изграђеном 1943.г. од цемента и арматуре гвожђа како би избегао подводне мине на Дунаву. Наравно, ''девојке за један дан'' излагане су и студиозним проверама службеника државне безбедности чије су канцеларије гледале на прозоре соба ''Плавог цвета'' и хотела. Уметнички приказ трагичне залудности живота теренаца- ђердапских неимара, чува песма ''Запис из кафане 'Сврати бато'': ''Нема нама зорта од живота./ Мимо њега живи пролазимо./ Чини се, срећни до фајронта./ Глуво доба, пој певаца./ Бараке мрачне, речи све краће/ Изнад, светле душе црних теренаца'' (Тодоровић, 1984, 74).

Сагласно замисли водећих партијских посленика, подизање хидроелектране требало је уметнички овековечити, да буде сведочанство и подука долазећим генерацијама. За ту прилику у град је доведена група сликара, међу њима Бранко Станковић, Видоје Романдић, Драган Јовић, Божа Ковачевић, Фране Делале. Делалеов опупус инспирисао је дежурног новинара да закључи како ''многи уметници отпатке гвожђа и делове машина уграђују у скулптуре да би верније насликали и опевали данашње време'' (Чукић, 1985, 148). Станковић је урадио серију слика са градилишта и сеоских подручја пред њихово нестајање у водама Дунава. Драган Јовић био је инспирисан бродовима и реком. Његов боравак на Ђердапу резултирао је такође серијом ликовних дела, али и дневничким белешкама у којима је спорадично описивао отужно- сиве детаље кладовске свакодневице, укључујући кафанску испразност очекивања ''бољег сутра''. Видоје Романдић аутор је слике ''Жуте кафане'', са мотивима поплављеног подручја, а у његовим белешкама објављеним под насловом ''Све волим и све воли мене'' налази се и сећање од 23.2. 1971.г. на амбијент Хотела Ђердап- ''Пространа и пуна светлости сала експрес ресторана ''Ђердап'' у Кладову. Док нека пријатна музика свира у џу- боксу, седе њих троје тамо насупрот мени крај огромног зида у стаклу. Види се кроз њега Дунав и Турн Северин, види се и бродоградилиште. А ова музика неку чудну боју и звук има као да издалека долази, испод неких вода, таласа, кроз небо, кроз дрвеће док се буди'' (Романдић, 1971, 58). Како било, десетак уметника унело је живост у кладовску колотечину, често обогаћујући својим присуством ресторански амбијент јединог хотела и депанданса у коме су добијали најлепше палачинке на свету: са џемом од кајсија, посуте кокосовим брашном, шећером и соком од свежег лимуна (Романдић, 58). Кајсија иначе спада у омиљено воће на кладовском тржишту. У старом рецепту, према коме су јела припремана за избирљиве и наочите госте наводи се следеће: најпре се скува пилеће месо, које се затим похује; у супи се издинстају кајсије, направи се запршка, а онда се све то заједно запече на ватри. Кајсијом пуњеном језгром ораха, конзервираном у облику слатка- производ предратне овдашње даме Софије Николајевић- послужена је Јованки Броз приликом боравка у кладовској школи на дан пуштања у рад ХЕПС

78

Ђердап 1972.г. У боемским расправама на ђердапском поднебљу, овај догађај, будући да тајна слатка од кајсија почива у чврстини плода, постигнутој тако што се потапа у креч пре стављања у тегле, испоставио се поводом за прозивке једног од најпознатијих ''кафанских стваралаца'' Бране Петровића, да је у своју поему инспирисану електраном Ђердап, баш због тога уградио стихове ''...Облаци плове/ Изнад мртвог тела/ Поздрављам гашење креча!''. Како би се теревенка захуктавала, Петровићеви саучесници у испијању бокала ракије, ''досолили би рану'' додатном анализом да је очигледно ''прозивао'' Тита, за кога се веровало да је масон, те је зато у околним стиховима, уз овај ''кречни'', увео ''зидар'', ''мистрије'', ''висак'', ''додајте ми мало светлости'', исписивао ''Зидари'' великим почетним словом на крају реда. Гостовање Јованке Броз у Кладову везано за завршетак радова на ХЕПС Ђердап имало је финале на школској приредби чији програм је одражавао ''несврстано-космополитиски'' дух Титових претензија да буде лидер ''трећег света''. Пионири основних школа из Кладова и Неготина извели су следеће музичко- сценске тачке: 1.Свето име домовине, кладовски хор, 2. Дечија химна, кладовски хор 3. Шушти шушти бамбусов лист, солиста Зорица Трифуновић уз пратњу хора, 4. Будила мајка Ивана, хорска песма, 5. Шпањолски плес- Теодор Ритер, мандолински оркестар из Неготина, 6. А онда и прва љубав, рецитација, 7. Растанак, Гречанинов, мандолински оркестар, 8. Сплет народних песама и игара- мандолински оркестар, 9. Успаванка, румунска песма са дечијег фестивала ''Радост Европе'', 10. Ритмичка вежба у извођењу пиноирки четвртог разреда, кореограф М.Николић, 11.Сан, солиста Оливера Симић, 12. Песма о шуми, финска песма у извођењу групе певача, 13. Стојанка мајка кнежопољка, рецитатор Душица Радојковић, 14. Где је онај цветак жути, пева Јасна Самарџија, 15. Моја бака, група певача, 16. Кочије, индонежанска песма, група певача, 17. Ивин воз; укупно 53 извођача из Неготина и 94 из Кладова, трајање програма 43 минута. За време градње џиновске електране, али и деценију после тога, бројне државне делегације посећивале су Кладово да би се увериле ''из прве руке'' у успешан препород Југославије из сиромашне у средње развијену земљу. Приликом долазака на Ђердап Јосипа Броза Тита, председника Замбије, Мауританије, Кеније, Централноафричке Републике, кафанска сцена јединог хотела преображена је у поприште срдачних сусрета на највишем нивоу, свечаних ручкова са храном и пићем врхунског квалитета. У светлости хотелских лустера и рефлектора купали су се драго камење на манжетнама кошуља јунака новог доба, бисери, слонова кост и златни накит првих дама... Званице нижег ранга практиковале су у свечаним приликама огрлице, наруквице и минђуше са охридским бисером, справљеног од седефа шкољки и емулзије рибље крљушти, састојака који су пар деценија раније постали део производног програма кладовске радионице за израду седефних дугмади; код мушког дела публике истицали су се позлаћени ручни сатови са бразлетнама, украсна дугмад повезана жутим металним ткањем, турско прстење са црним каменовима. Такви артефакти чинили су мале легитимационе знаке угледања на стил великог вође Ј.Б.Тита. Школе тих дана нису радиле а стотине деце обучене у беле најлонске кошуље, са црвеним пионирским марамама око врата, сатима су стрпљиво чекале да најдражи гости буду поздрављани кишом од

79

баштенског цвећа, пре уласка у хотел и након обилног ручка. Будни васпитачи, наставници, учитељи, брижљиво су спроводили инструкције надлежних другова да се букети никако не бацају на председнички аутомобил већ испред њега, ''из безбедносних разлога''. Кроз настојања да се импресионирају угледне званице понекад се и претеривало. Приликом посете једног од лидера покрета несврстаних земаља са афричког континента, хотелски столови у ''Ђердапу'' аранжирани су брдима црвених ружа, од чијег тешког мириса је председниковој кћери позлило, а банкет је настављен тек пошто је море црвених латица уклоњено из просторије. Лагодни кафански живот на дунавској хотелској тераси, пре изградње хотела у дивној ''летњој башти'', угрожавао је, и то често, још један јаки мирис. Када је време постајало тмурно, неподношљиви таласи воња из румунске фарме свиња са суседне обале, запљускивали су госте. Приликом прве забаве приређене му у Кладову крајем педесетих година у летњој башти на дунаву, Ј.Б.Тито упитао је о чему се то ради. Пошто је добио одговор да је то ''нуспроизвод'' румунске фарме, умирио је домаћине констатацијом како би лепо било да и одавде тако нешто замирише, што је понеко доживео као симболично изражавање ''узвратити истом мером''. Године 1972, седећи на хотелској тераси у друштву председника Румуније Н. Чаушекуа, југословенски председник нашао се у прилици, на његово питање ''шта је сад ово'', одговорити да се ради о мирису румунског свињца. Уместо коментара уследио је благи наклон главе као знак разумевања. Епилог: у рекордном року, пошто се румунски вођа вратио у своју домовину, фарма свиња дислоцирана је далеко од дунавске обале. ''Највећи син нашег народа'', како је Тито ословљаван у својој последњој домовини, пропустио је да ефектно реши још један проблем загађења животне средине, са много погубнијим последицама по здравље људи но органски мирис румунског колхоза. Ради се о испарењима водоник- сулфида из оближње фабрике тешке воде, противно елементарним нормама међународног права подигнуте на самој државној граници, на румунској обали. Но то је већ енигма решива за неку нову гарнитуру државних лидера приликом евентуалне репризе сусрета из 1972, наравно поново на дунавској тераси овдашњег хотела коју опасне микрочестице повремено, ношене источном ружом ветрова запљускују.

Како запажа Марина Вулићевић, безброј живота и смрти, љубави и мржњи, поновљених радњи, речи и ситуација крију хотели, нераздвојни симболи градских пејзажа, који до те мере укрштају опште и приватно да већ овде на земљи представљају парадигме вечног живота (2012, 5). Најлепши угоститељски објекат у Кладову- хотел ''Ђердап'' почаствован је околношћу да је 9. октобра 1972.г. био коначиште Иви Андрићу и групи угледних научника и уметника. У част његовог осамдесетог рођендана Комитет за културу организовао је Андрићу излет бродом Дунавом до Лепенског вира, Ђердапа и Кладова. На палуби су се поред великог писца нашли Душан Матић, Десанка Максимовић, Стојан Аралица, Мика Петров, Милан Ђоковић, Павле Савић, Михаило Вукдраговић, Чедомир Брашанац, Гвозден Јованић, Бранко Гавела, Александар Дероко, Мира Ступица. У Кладову су их сачекали Вера и Петар Лубарда који је овако сажео своје импресије: ''Ове сенке су дивне. Понећу то за нову слику.'' (Ступица, 2000, 192). Југословенски нобеловац је

80

пак, резгледавши остатке лепенског човека записао да ''човек треба да нестане без трага'' (Поповић 2011, 434). Као спомен на октобарски догађај сачувана је фотографија Иве Андрића у друштву са Миром Ступицом на тераси хотела ''Ђердап'' (Ступица, 193). Андрићев лик искоришћен је и за једну кратку причу чији ''лајт мотив'' је услуга ''жене за грејање кревета у хладном хотелу'': ''Хладно је'- припоменуо је Андрић. 'Не брините, мислили смо на то'...Андрић улази у собу...нема потребе да пали светло. Али, учини му се да је у кревету неко. Да, то је женска глава чија расута дуга коса лежи на јастуку...'Шта ви ту радите?'- упита Андрић и затвори врата за собом. Ваљда је његов потез био и став према томе шта та жена ради у његовом кревету. 'Гријем вам кревет'- одговори женски глас. 'Је ли то овде обичај?'...'Само специјалним гостима'- рече жена'' (Рисојевић, 2011). Памти се и господствени гест некадашњег градоначелника Београда Живорада Ковачевића, када је одбио да са званицама конзумира храну у кладовском хотелу коришћењем позлаћеног прибора, тањира и кристалних чаша, уз љутито обраћање шефу протокола- ''Ја сам грађанин''. Обичним грађанима, који су недељом одлазили на породични ручак у неку од кладовских кафана, обливени мирисом јоргована из љубичастих сапуна од суботњег купања, такав поступак престоничког лидера давао је веру да се време једнакости налази недалеко од њихових скромних домова, само због лоших комуникација заглављено негде између светлости Београда и паланачких манира локалних губернатора.

Да је кафански живот у тадашњој Југославији доживљаван и као битна културна тековина, сведочи волуминозни рад Кладовљанина Маринка Пауновића ''Београд кроз векове''. Од 1240 страна репрезентативне монографије о ''вечитом граду'' више од 50 финалних страница аутор је посветио кафанама, разделивши их у шест поглавља: Београд- највеселији град; Како су поједине кафане старог Београда добиле своје називе; Безимена кафана, данас најстарија кафана у Београду; Научник и велики боем Михаило Петровић Алас; Први хотел у Београду; У Београду је један од највећих и најлуксузнијих хотела у свету /''Југославија''/. Пауновићев рад представља омаж достигнућима социјалистичког друштва концем шездестеих година XX века и носталгично подсећање на боемске партитуре предратног варошког живота (Пауновић, 1971; 1121-1175). Изузев што је пред крај Другог светског рата за рачун одређених интересних група трагао за наследником династије Обреновића који би, у случају нужде, био конкурент Карађорђевићима приликом евентуалног покушаја враћања на чело Југославије, Пауновић је упамћен и као јунак популарних квизова знања типа ''Златни погодак'', ''Све или ништа'', рађених од касних шездесетих до средине седамдесетих година по америчким узорима, уз учешће бројне публике и телевизијске преносе из београдског ''Дома синдиката''. Његова појава и серије тачних одговора доводили су милионски телевизијски аудиторијум у стање еуфорије, пре тога у југословенској масовној култури познато из Титових обраћања нацији, прослава рођендана ''највећег сина југословенских народа и народности'' или поратних кафанских приредаба са колективним хипнотичким сеансама ''екстрасенза'' Слободана Ћирковића ''Рока'', ''Свенгалија'', Станка Магдића ''Станелија'', инг.Момчила Тодорвића ''Моше''... Према једном извештају из 1958, Ћирковићев

81

програм из области сугестије и хипнозе, извођен по препоруци Министарства просвете, оставио је добар утисак на масе и власт- ''с обзиром на његова излагања која су заснована на науци и идејности, успева оваквим програмима да утиче на сузбијање назадних схватања и сујеверја, и треба му излазити у сусрет при организацији оваквих приредби. Смрт фашизму- слобода народу.'' (Дамњановић, 2006, 115). Страначки прваци поготово су велике наде полагали у ''Роково'' ''мускулатурно читање и одређивае црта карактера анализом рукописа. Народу је нуђен инстант преображај у образоване, чисте и добре субјекте самоуправног одлучивања. А хипноза је, како су тврдили њени заговорници, знатно скраћивала пут до ''обећане земље'': ''Доба у коме живимо /1969.г./ добија све убрзанији темпо. После радног времена једва стижемо да прелистамо новине, јер нас очекују послови код куће, посете пријатељима или одлазак у биоскоп. Све ређе читамо књиге а ванредно студирање представља изузетно велики напор. Једино време које нам остаје, сасвим слободно, је док траје сан. Управо- и тада се може учити. И то не са напором, који би изазвао ујутру већи замор него када смо легли'' (Тодоровић, 1969, 45). На трагу пропаганде о ''учењу у сну'' су и савремене рекламе ''Шта чекаш, упиши менаџмент и- пали!''. Једна успешна хипнотизерска представа у дому културе или великој кафани садржала је опробани филмски сценарио, сличан ''Невиности без заштите'' предратног акробате Драгољуба Алексића или, знатно касније, ''Дечаку из Јунковаца''. Познати хипнотизер излази пред публику у великој дворани. Али, док он још није ни почео свој програм /успео је тек да се представи и поздрави са публиком/, на бину излазе два милиционера извињавајући се аудиторијуму што представу морају прекинути и хипнотизера лишити слободе јер нема дозволу за јавни наступ. Док хипнотизер узалудно протестује, они успевају да га савладају, закопчавајући га у велику врећу која се нашла на бини. У том се момемнту дешава изненађење: у салу с предње стране улази човек и опали из пиштоља. Сви се окрећу ка њему. Био је то главом и брадом онај хипнотизер са бине. Милиционери приступају отварању вреће и из ње излази лепа, млада, витка девојка у бикинију (Тодоровић, 61). Популарне представе шириле су уверење да у новом друштву постоји универзални еликсир безрезервног деловања на вољу других људи, иако погубан по истину. Ево рекламе за то: ''Нисте алкохоличар, али волите да попијете по коју пред ручак или у друштву. Волите добру капљицу. Није то увек лако наћи пошто у нашим угоститељским радњама можете бити послужени са свакојаким пићем. Ето, тешкоћа! Али, под хипнозом и то је лако с пар усмених сугестија хипнотизера, уживаћете у најбољем француском коњаку 'курвоазије' или шампањцу по жељи!'' (Тодоровић, 69-70). Следећа понуда је екстаза са прворазредном старлетом. И тако, до комунизма, уз помоћ хипнозе на научној бази. Нерешиву енигму је изгледа задавало буђење и враћање у сиву свакодневицу. Зато је после пар година ''хипнотичког помодарства'' пажња скренута на доградњу механизма увесељавања радног народа без тоталног помрачења свести. Туризам и угоститељство су добили нови развојни замах.

Већ 1972.- година завршетка хидрограђевинских радова, драстично је увећан број долазака гостију и ноћења у Кладову- боравак са 5.807 претходне године на 24.748 у 1972.г, а ноћења са 15.948. у 1971.г. на 32.148 наредне године- па је

82

угоститељство тада стасавало у ослонац привредних токова. У то време, према Закону о угоститељској делатности /''Сл.гласник СРС'' 24/73, 51/77/, друштвене фирме пословале су у форми организација удруженог рада а као предмет привредне активности дефинисано је ''припремање и пружање услуга исхране, припремање и услуживање пићем и пружање услуга смештаја''. Посебно је сматрано друштвено опасним па је санкционисано као привредни преступ, кажњив од 5.000 до 20.000 динара, ако ''организација удруженог рада или друго правно лице са радницима у угоститељским објектима у свом саставу успостави односе на основу унутрашњег паушалног обрачуна''. Прекршај кажњив са 2.000- 50.000 динара за ОУР и 300- 3.000 динара за одговорно лице у ОУР, јесте наплаћивање од потрошача угоститељске услуге по цени вишој од истакнуте односно објављене. Наплата ниже цене од прописане, за разлику од уредбе из 1954.г. уопште више није предмет правне регулативе. Време је такву ситуацију учинило немогућом. У исто доба, за радне људе односно грађане који лично врше угоститељске услуге постојао је други закон /''Сл.гласник СРС'' 4/74... 51/77/. По његовом слову самостални угоститељ могао је основати једну радњу у оквиру које ће ''личним средствима у својини грађана делатност вршити самостално и трајно, као редовно и главно занимање, у циљу стицања дохотка''. Врсте њихових угоститељских услуга, за разлику од оних из домена ОУР, су само: смештај, исхрана и точење алкохолних и безалкохолних пића. Самостални угоститељ морао је имати најмање стручну спрему квалификованог угоститељског радника, али по одлуци скупштине општине то се могло допустити и особи за коју се утврди да је стручно оспособљена а претходно је најмање три године радила на пословима исте делатности и има завршену основну школу. Власник ове радње смео је упослити највише пет делатника, а за рад у бифеу свега двоје. Главну реч у пружању угоститељских услуга водила је радна организација ''Ђердап- турист'', којој су поверени туристичко насеље на Караташу са десетак барака /преуређене радничке бараке из времена изградње ХЕПС Ђердап/, од којих је свака носила име једног од главних градова социјалистичких република и аутономних покрајина, и бивша радничка менза, сада ресторан ''Фонтана'', затим хотел у Кладову, те низ кафана- ''Србија'', ''Плави цвет'', бистро ''Минета'', мотел у Текији. Бујао је тзв. раднички туризам уз групне ''синдикалне'' посете Кладову од стране посленика добростојећих друштвених предузећа а било је и много ђачких екскурзија чији су учесници углавном одседали у туристичком насељу на Караташу. Чинило се да су кладовске кафане пуније него икада а живот уз њих изгледао је масама жељним провода као да се одвија на филмској траци. Режисер Јован Живановић три године након ''Кафанске певачице'', вратио се у Кладово снимајући филм ''Наивко'' о чобанину- сликару. Декор ''Бродарске касине'' М. Калембера заменио је ентеријерима хотела ‘’Ђердап’’ и то је један од ретких сачуваних трагова изгледа кладовског хотела пре доградње и реновирања. Филм је између осталог послужио у промотивне сврхе, као реклама угоститељских и туристичких садржаја кладовског краја, чему је градско руководство придавало наглашен значај при изради развојних пројеката. Без обзира на таква опредељења, привредни развој Кладова није доносио очекиване резултате. Хидроелектрана Ђердап постала је ''држава у држави'' не успевши да знатно допринесе замаху

83

индустријске, прерађивачке производње и пољопривреде. Године 1977, од 34.800 становника општине, тек њих 4.487 имало је запослење, са ниским примањима, уколико се изузме 690 радника хидроелектране. Национални доходак по становнику, ако се изузме ХЕ Ђердап био је двоструко нижи него у регионалном центру- Зајечару, а запослених на 1000 становника, по истом критеријуму свега 109- тачно дупло мање од српског просека. Два су спасоносна вентила постојала за житеље Кладова- приходи ¼ радно способних мештана, запослених у западноевропским земљама и шверц у малограничном промету са Румунијом. Користећи ниске цене код источноевропског суседа, стотине мештана Кладова и околине препродајом жерсеја, ћебади од синтетике, додатка храни ''Вегета'', жвакаћих гума, пластичних кеса са сликама манекенки, разгледница са фотосима гејши које намигују, чак и часописа са еротским садржајима- ''Чик'', ''Адам и Ева'', ''Зум'', шпилова карата са порнографским садржајима, џинса… стицали су прилику да купе прехрамбене и одевне предмете по багателним ценама, а остатак да уложе у препродају руске вотке, дуксерица, популарног румунског лека за подмлађивање ''Геровитал'', сервиса за ручавање, заменом румунске новчане валуте у шилинге или директном препродајом туристичким групама приспелим у Кладово. Они најагресивнији укључили су се у бизнис шверца калаја, волфрама, живе, илегалног пребацивања емиграната- држављана земаља чланица Варшавског пакта преко Дунава, трговине белим робљем, за шта се пут није отварао сваком смртнику. Посебан изазов за шверцере мањег калибра представљале су баханалије у румунским хотелима ''Парк'' или ''Трајан'', уз сексуалне услуге персонала, не по већој цени од неколико метара жерсеја и кутија жвакаћих гума. Велики румунски диктатор из њему добро знаних мотива исказивао је прећутну сагласност са таквим превазилажењем границе ''гвоздене завесе''. Друга специјалност регионалне угоститељске понуде представљало је ангажовање младих Румунки за конобарице-проститутке у приградским кафанама. Писана правила говорила су нешто друго, но није се наилазило на препреке у овладавању ситуацијом од стране предузимљивих новопечених бизнисмена. У елаборатима, записницима са партијских састанака, ова тема није наглашавана као проблем добросуседских односа. Кола ''преткапиталистичког развоја'' очито су била довољно подмазана да њихова шкрипа не би изазивала узнемиреност државних органа задужених за спречавање кршења закона. Најпозванији за реаговање међу Кладовљанима, обилато су награђивани угоститељским и проститутским сеансама, свежњевима истоврсних егземплара будућих приватних нумизматичких збирки, заузврат заборављајући и више него што се очекивало. Такође заузврат, и сами су постајали недодирљиви, не одговарајући пред законом, изузев за енциклопедију злоупотреба службеног положаја чак ни за саобраћајне удесе са исходима у тешким телесним повредама или губитку живота, а чији су били виновници враћајући се са ''прљавих ручкова'' у трештено пијаном стању. Листа заслужних кршитеља норми је велика. Праве драгуље међу њима чинила су лица са легитимацијама бранитеља поретка-судије, жандара, тужиоца. На исти миље калемило се злостављање малолетница, подвођење, навођење на проституцију. Они ситнијег калибра задовољавали су се бесплатним ручком и неписаним правом да од конобара затраже да остатаак наручене хране спакује, ''за кера''. Ако би се неко од конобара

84

усудио да приликом паковања помеша салату, колаче, љути сос и месо, стављајући све у једну кесу, већ за наредно услуживање бивао је ''суспензован''- посао је повераван лојалним послужиоцима. Изопштеном келнеру остајала је утеха да на улици, када сретне чланове фамилије локалних моћника, прокоментарише ''Добро се држи ово псето''. Било је и вицева на ту тему. Када би буџован издао директиву персоналу да преостале ђаконије спакује за псето, његово дете, такође волшебно посађено уз трпезу, вриснуло би од радости. ''Ура, купићемо куче!''. Наравно, већина државних службеника настојала је да часно и одговорно обављао своје послове, но моћ је становала на другој страни. Али, пример ''социјалистичким негативцима'' давала је партијска и удбашка врхушка, попут Драже Марковића или Јове Капичића, од којих је овај други морао бити повучен са дипломатске службе у Стокхолму и Будимпешти ''због неморалног забављања са малолетницама'' (Цветковић, 2011, 126). Нажалост, и у ''домаћим водама'' дешавале су се сличне ствари, како од стране појединих партијских руководилаца, тако и од несавесних, понекад, мада ретко и психички поремећених просветних радника, којима за то препреку нису у довољној мери чинили ни јавна ни школска власт, ни васпитно образовни програми промовисани низом поучних прича којима је основни именитељ ''несебично давање''. Таква поучна прича, радо читана међу децом носи назив ''Звездани талири'': ''Била једном једна девојчица којој су умрли и отац и мајка. Јадна девојчица била је толико сиромашна да више није имала ни собицу у којој би становала, ни креветац да у њему спава. Ништа друго није имала сем одеће на себи и парче хлеба у руци, које јој беше дао неки доброћудни човек. А девојчица је била добра и племенита. Осећала се напуштено од свих па је кренула у свет, поуздајући се само у себе. Кад је доспела у једно пространо поље, срете је неки старац и замоли: 'О, девојчице, дај ми нешто за јело, много сам гладан!' Девојчица му даде оно једино парче хлеба и пожеле пријатан ручак. Затим продужи даље... Најзад је стигла у шуму. Мрак се већ беше спустио, кад се појави и четврто дете, молећи девојчицу за њену кошуљицу... Док је тако стајала у шуми, без ичега на себи, са неба почеше да падају звезде. А те звезде биле су прави сребрни талираи. Па иако беше дала другима све, чак и кошуљицу, девојчица истог тренутка осети како на себи има меку кошуљу од најбољег платна. У њу је прикупила талире и отада више никада није била сирота'' (Грим, 1964, 1-12). Бриљантну, рафинирану критику девијантних појава у високим партијским структурама дао је Горан Марковић у филму ''Тито и ја''. Према сведочењу В.Стијовића врбовање информатора, доушника СДБ вршено је и уценама и поткупљивањем, а мноштво људи су несвесно сарађивали са службом преко оперативаца или сарадника (Цветковић, 125). Употреба ''лаких жена'' била је омиљени метод удбашких главешина. Готово сваки радни колектив имао је своју ''птицу певачицу'' ангажовану да ''друговима одозго'' сервира очекиване информације. Другу врсту оданих сарадница чиниле су одабране припаднице лепшег пола, укључене у ''системску'' проституцију. Уличним жаргоном казано, полиција и страначки прваци намештали су их заслужним функционерима, да би поред задовољства на страни корисника услуга допринеле и бољем информисању, неретко и уцењивању или компромитовању непослушних кадрова. Ергела таквих кладовских ''дама'' седамдесетих и осамдесетих година називана је подругљиво

85

''црвеном бригадом'', алудирањем на италијанску терористичку организацију што је дошла главе многим угледним политичарима. Но, мора се признати да су румунске колеге имале запаженијих успеха у оваквим активностима, прелепе Румунке бездушно заљубљене у овдашње припаднике органа реда, јавне личности, нанеле су значајну штету настојањима југословенског комунистичког апарата да безбедносну ситуацију на граници према Источном блоку учини беспрекорном, али и спречавајући успешност шијунских активности усмераваних од стране Запада посрдством југословенских држављана. Совјетска школа очито је једина била дорасла ситуацији на терену, максимално користећи одшкринута врата румунске Секуритатее и погубне последице негативне кадровске селекције у југословенским безбедносним органима. Није био редак случај да из Кладова отпослати агент на румунску страну, најчешће у плашту студента или дисидента, буде брзио убеђен да ради за супротну страну, својим првобитним налогодавцима достављајући строго дозиране и по правилу безвредне информације. Генерације млађе од студентских, систематски су подвргаване васпитно- образовним процесима на ниову школа, извиђачких организација, Савеза пионира, Савеза омладине, Феријалног савеза, Друштва за телесно васпитање ''Партизан'', Црвеног крста... све са главним циљем неговања култа личности /Тито/ и привржености идеји тзв. самоуправног социјализма. Не ретко методи и епилози достизали су размере фарсе. Такав је случај ''дечије спонтане импровизације'' на заједничком маршу припадника ЈНА и Савеза пионира поводом ослобођења града: ''Марш је изведен по свим правилима и прописима, са поптуним наоружањем. Када су војници почели да пуцају, једна девојчица, ученица четвртог разреда основне школе пала је извикујућ:''Другови, спасите ме, другови, осветите ме!' Њени другови, малишани, притрчали су и направили носила. То није био договор већ дечја спонтана импровизација. Они који су покушали да је носе били су много мањи од ње па нису могли, и зато су дошли старији другови у помоћ. Међутим, ова дечја спонтана реакција на нашла тек у школи своје право место. Литерарна секција, уметничка секција и све остале секције су данима искључиво писалил, цртали и објашњавали случај који се десио на маршу, а посебно са њиховом 'рањеном' другарицом, како су јеони назвали'' (Новаковић, 1976, 65-66). Жеља васпитача- педагога да се докажу претпостављенима по сваку цену на тлу Кладова добила је драстични пример у случају сеоског учитеља Драгослава Мишића. Школске и дневне информативне новине, тв репортаже начињене су о његовој угледној школи у селу Костол. Никога није бринуло, изузев беспомоћне родитеље, макар не званично, што је децу узраста 7-11 година приморавао да по цекли дан проводе у школи терани на тежак физички, понижавајући рад. Најгоре је ђацима падала обавеза да травом, међу њом и коприва, својим малим рукама и клечећи на коленима чисте бетонске подове великих школских ходника и других просторија. Свакодневно излагање тортути физичког кажњавања, тучењем штапом по главама и рукама у циљу одржавања безпоговорне послушности, код деце је рађало трауме и страх да о томе причају родитељима. Школска зграда и велико двориште изгледали су ''као на филму'', дечија срца пуна стрепње и страхопоштовања, а да методи рада болесно преданог оваквим процесима преваспитања, иначе оданог члана и активисте Савеза комуниста, Савеза социјалистичког савеза радног народа,

86

Савеза резервних војних старешина, преданог доушника Службе државне безбедности, нису подвргавани критици од стране претпостављених, колега, суседа... Врхунац његовог ''обавештајног'' рада у школи чинила су настојања да у та кола упрегне и своје мале ђаке које је терао да сатима, на смену, чуче у шанцу поред сеоског пута и у свеске бележе регистарске ознаке аутомобила који туда буду прошли.

Велику сензацију у малом Кладову изазвало је киднаповање и пребацивање преко граничног прелаза на хидроелектрани ''Ђердап'' познатог просовјетски настројеног комунисте Владимира Дапчевића, иначе белгијског држављанина..Он је 8.8.1975.г. пребачен у сандуку у Србију. Пребацивању је претходила отмица изведена у Букурешту уз учешће југословенских оперативаца и румунске службе безбедности. Током спровођења акције убијени су у лифту хотела ''Доробанци'' Дапчевићеви сраданици Александар Опојевић и Ђорђе Стојановић.. Некадашњи шеф румунске службе безбедности Јон Паћепа тврди да је ''испорука Дапчевића'' утаначена 1973, приликом сусрета Ј.Б.Тита и Николаја Чаушескуа: ''Тражим од вас, друже Чаушеску, да га намамите у Румунију, ухапсите и у тајности предате нама. На тај начин бих вам постао велики дужник. Бановић и Горенц су спремни и способни да за вас све организују на Западу. Не бисте морали ни прстом да мрднете.'' Чаушесков одговор гласио је: ''Нека ваша обавештајна служба намами Дапчевића у Румунију и у тајности га пребаци у Београд. Зажмурићу на оба ока. Али не желим сам да прљам руке Дапчевићем'' (Цветковић, 484). Неколицина Кладовљана, за учешће у подухвату пребацивања награђена је ванредним унапређењима. Пре тога комплетно особље које је радило у трећој смени 8.8.1975. принудно је расељено у различита места широм Румуније (Цветковић, 490).. Свега четири године касније у истом букурештанком хотелу, са истим лифтом попрсканим крвљу Опојевића, Стојановића, Дапчевића, дружина југословенских и румунских песника проводила је бесану ноћа уз јако вино распредајући приче о смислу љубави, како се звала и прва књига тамо присутног Никите Станескуа. Актер ''перформанса'' Мило Глигоријевић објавио је тридесетак година доцније запис о томе а да је из његовог и видокруга његових саговорника у ''Дорабанци'' ишчезла сцена убиства и мучења тројице југословенских жртава тоталитаризма (Глигоријевић 2011, 93). Шаховском терминологијом речено превид, или спутаност присуством аутентичне песничке величине и њене удворичке свите, са покојим циркузантом наравно? Кажу да је заборав окрутна казна. Да ли случајно, последња Станескуова књига носи наслов ''Несавршена дела''. Други ниво сарадње румунске и југословенске безбедносне службе односио се на поступање у случајевима пребега са румунске на југословенску територију. Изузев аутентичних дисидената и жртава Чаушескуовог режима, међу бегунцима налазио се оѕбиљан број сарадника служби безбедности, овим путем лиферованиох на Запад. Други ''турнус'' убачених агената сврставан је у јеврејске и немачке исељенике којима је румунски режим допуштао исељавање. Тим поводом Срђан Цветковић примећује: ''Режим Николае Чаушескуа, изузев што је продавао визе за исељавање Јевреја и Немаца, врбовао је међу исељеницима сараднике румунске тајне службе. Паћепа /бивши шеф ''Секуритатее''/ наводи милионске износе које

87

је Румунија прибавила на име дозвола за исељавање Јевреја и Немаца, као уносне извозне економске аранжмане посредством јеврејских лобија. Само током 1978.г. врбовано је неколико хиљада лица који су постали корисни сарадници'' (2011, 125). Није тајна да је група сарадника румунске тајне полиције била стационирана у Кладову по основу ''заљубљивања'' односно склапања бракова са југословенским држављанима, а онда, изузев обавештајним пословима за суседни тоталитаристички режим, бавила се прихватањем и отпремом на удаљене европске и ваневропске дестинације пробраних Чаушескуових ''емисара'' који су наводно бежећи пред кишом куршума румунских војних патрола на Дунаву, волшебно успевали домоћи се југословенске обале. За оне праве, некомпромитоване бегунце из регије ''Гвоздене завесе'' на делу је, уколико буду ухваћени од стране југословенских пограничних јединица, био режим враћања румунској тајној полицији, где су излагани стравичним тортурама, или пак пропуштања на жељене дестинације. Утолико је кафански живот у граничној обалсти врвио од полицијских сарадника и авантуриста жељних лаке зараде на основу обећања да ће бегунце, далеко од очију полиције, пребацити на сигурно место, углавном до југословенско- италијанске границе.

Кладовска општина добила је 1978. године просторни план којим је посебна пажња посвећена стању и развојним шансама угоститељства и туризма. Тадашњи угоститељски капацитети били су: Хотел ''Ђердап'' са рестораном површине 300 м2, 120 постеља, депанданс ''Плави цвет'' са рестораном 100 м2 и 39 постеља, бифе ''Мироч'' са рестораном од 16 м2 и бифе исте фирме са рестораном 12 м2, ресторан ''Србија'' 234 м2, кафане у ''приватном сектору'' укупне површине 235 м2- две гостионице и три ћевабџинице. Угоститељски локали- сеоски бифеи постојали су и у Корбову, Малој и Великој Врбици, Грабовици, Вајузи. За Грабовицу је наглашено да је то ''приватна крчма у објекту из 1880.г.'' Сип, као насеље најближе локалитету хидроелектране место је налажења две кафане, по једног бифеа и ћевабџинице. Секундарни општински центри имали су три гостионице изграђене 1965-1968.г. /Текија/ и ресторан ''Шаран'' /Брза Паланка/. Један од репрезентативних локала био је мотел у Текији у односу на који је Месна заједница 1973.г. пренела право бесплатног коришћења општинском друштвеном предузећу ''Ђердап турист'' Кладово, са прокламованим циљем ''развој туризма''. Просторним планом из 1978.г. предвиђено је да Кладово треба имати следеће садржаје: 130 постеља /10 на 1000 становника/ са грађевинском површином 20- 30 м2 по постељи; експрес ресторан са 64- 76 седишта /5- 6 на 1000 становника/ и 3 м2 по кориснику; 2 млечна ресторана са 127 седишта /10 на 1000 становника/; 2 бифеа са 5 седишта на 1000 становника /64/; два ресторана са 10 седишта на 1000 становника /127/, 2 кафане са 5 седишта на 1000 становника /64/; два снек бара са 5 седишта на 1000 становника /64/. Ради развоја стационарног летњег туризма препоручено је да се у планинској зони- засеок Планиница подигне хотел павиљонског типа са 100 постеља, у приобалној зони Текија хотел са 100 постеља и у Малој Врбици хотела са 200 постеља. За подручје Брзе Паланке предвиђен је мотел са 30 постеља, на прилазу насељу из правца Неготина. У наредних 15 година требало је изградити угоститељске објекте: У Кладову са 127 седишта, Сипу- 19,

88

Давидовцу-8, Кладушници- 12, Костолу- 13, Малој Врбици- 13, Великој Врбици- 18, Брзој Паланци- 21, Грабовици- 23, Љубичевцу- 15, Реци- 5, Купузишту- 8, Велесници- 8, Великој Каменици- 17, Подвршкој- 24, Петровом селу- 4, Манастирици- 4, Речици- 2, Корбову- 20, Вајузи- 10, Рткову- 14, Милутиновцу- 3, Текији- 15. Овај на моменте комичан број пројектованих места за кафански живот почивао је на сразмери броја становника одређене средине и жељи планера да социјалистичка једнакост буде манифестована ето и на начин да ће мала сеоска кафана макар и са капацитетом за два или три госта бити огледало, макар и биртијско, ''бриге за све''. Према још једној неоствареној замисли кладовских ''трасера будућности'', развој угоститељства требао је довести до упошљавања 500 радника, од чега 400 директно ради пружања угоститељских услуга. Пројектовани препород није реализован. У угоститељству Кладова 1981.г. радило је 297 радника, 1982.г- њих 287, 1983.г- 289 а 1984.г- 307 људи. Док је у истом интервалу остварени укупни друштвени производ кладовске привреде забележио индекс раста 237,4, за грану угоститељства износио је 140. Важно је знати да су ови показатељи знатним делом резултат пада вредности динара па не одражавају реални пораст вредности робе и услуга домаћих привредних субјеката.

Осамдесете године одликовала је извесна опуштеност стега власти. Дух запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини- фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама ''Кент'', ''Марлборо'', дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко границе гвоздене завесе новим мостом преко ђердапске бране, били су омиљени артикли у кладовским кафанама. И први људи општине настојали су изласком у кафане, ''међу народ'' учврстити ауторитет. У моду су ушли фудбалски клубови са ''увезеним тренерима и играчима'' како би се превазишле лоше стартне позиције у ''најлепшој споредној ствари на свету'' и исказао космополитски дух паланке у пуној мери. По узору на великог вођу, директор Пољопривредног комбината ''Кључ'', преоријентисаног на извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је локал намењен искључиво коришћењу од стране друштвено- политичких радника и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име ''Карађорђево''- асоцијација на одмаралиште великог вође крај Београда, а поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и ''просторије за одмор''. На кладовско ''Карађорђево'' настављала се фазанерија, обогаћена и срндаћима, где су специјални гости жељни провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније буде послужена на издашној кафанској трпези. ''Расплети'' су били слични познатом домаћем филму с краја XX века ''Живот је леп'', са заносном Соњом Савић у улози певачице.

Да радничка класа не би много заостајала за својим лидерима, исто пословодство Пољопривредно- трговинског комбината ''Кључ'' које је осмислило ''кладовско Карађорђево'', отворило је у улици Стефаније Михајловић велику кафану у којој су за бонове добијене у фирми на име ''топлог оброка'', трудбеници могли до миле воље конзумирати храну и пиће. За руководећи кадар нижег нивоа адаптирана је

89

посебна просторија, обложена поливинилском ламперијом, са елисама за хлађење ваздуха и масивним аспарагусима, где су вођени ''пословни разговори'' уз вирманска плаћања угоститељских услуга од стране друштвених предузећа. Кафански персонал је дуго и пажљиво биран, а међу њиме издвајала се виткошћу и лепотом конобарица која је доживела да у простору у коме келнерише буде истакнута њена слика ''у природној пози и величини'', урађена пастелним бојама. Како је кафанском реду у самоуправном друштву доликовало, обични гости имали су прилику конобарицу манекенског изгледа чешће виђати на слици него приликом послуживања- првенство у њеним услужним радњама припадало је корисницима сепареа, а ови се нису устручавали позвати је да им се придружи за столом и као гост буде послужена.

Кафански простор сличне намене- за увесељавање трудбеника социјалистичког препорода пре него што се од посла врате својим породицама, постојао је на ободу Новог насеља, између самопослуге бр.10 и берберског салона ''Аца брица''. Са аутобуског стајалишта, знатан број радника овдашњих друштвених предузећа уобичавао је свратити ''на по једну'' у овај ''аперитив бифе''. Такав обичај уливао је сигурност у жуљевите радничке руке жељне пажње и ван фабричких хала испуњених промајом, макар куповане чашћавањем туром пића. Илузију господствености поспешивао је и суседни фризерски салон у коме су ословаљавани са ''ви'', тапшани по рамену, испраћани до излаза уз придржавање капута, сервилни наклон и смешак, све зачињено послуженим вињаком и кафом из градског бифеа за време ''удешавања'' јунака социјалистичког рада штуцањем бркова, бријањем, прањем косе, фазонирањем фризуре или подшишивањем. Корисници жељни још већег подизања ега услуживани су у истој берберници играњем шаха против прекаљених брица, који нису жалили свој реноме довести у питање губитком партија у некој од пацерских завршница, уз обавезно плаћено пиће које ће касније попити у градском бифеу.

Дух Кладова из тог периода, пластичније него гомиле аналитичких материјала брижних прегалаца партијских структура, изразио је један стварни кафански дуел овековечен од стране младог књижевника у причи Одлазак песника:''Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо значајном друштвеном установом. Осетили смо га онако хемингвејски- отишао је део нас. Отишао је заправо део који је давао душу нашем зачараном кафанском свету... Догодило се то овако: Једне вечери у кафану је ушао друг Бане са тројицом месних фудбалских звезда, Власник кафане, уз физички изражено уважавање, отпратио је своје изненадне госте до посебо аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе, друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани. Након краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим покретом позвао је кафеџију а овај се у положају лумбалшијалгичког напада створио поред њега. Друг Бане шапну на уво- микрофон и 'сталак за микрофон' се нагло усправи и одлучним корацима пође према столу за којим је седео Песник. –Песник, овог момента да си напустио локал! Хармонија људи и пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је реаговао рефлексно- љубазно се

90

обратио агресору: - А који је разлог молићу? –Хигијенски! Тако замазан не можеш да седиш у моју кафану. Друг Бане ме је баш упозорио... Оно што се тада догодило изненадило је све присутне. Ја сам накнадно анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак таква реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од ње је страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком грму лежи зец, а у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао је он, а са друге политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена. Устао је нагло, кренуо корак- два према 'чистима', заузео познат став за деклемовање, али овога пута Хамлета је заменио Емил Зола. Прст је био управљен на друга Банета: -Где ће ти душа/Ти само знаш за лаж/ И тај што те слуша/ И лаж гута/Зна да си гад/. Сцена се завршила тако што су Песника, укоченог као споменик, кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се дуго и дубоко извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име пијаног Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом. Друг Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан: инцидент је истог момента заборавио. За њега је то био рутински потез. А Песник? Он је добио битку а изгубио рат. У својој последњој битки потрошио је сву снагу. Дух особењака умро је заувек. Већ следећег јутра Песник је, лагано дрхтећи, стајао пред главним улазом у општинску зграду. Чекао је да се појави друг Бане да би му се извинио. Полугласно се преслишавао. Био је обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код степеништа га је зауставио портир... Не знамо где је и како завршио Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је и у лудници- како неки причају. Ја га више нисам видео, јер у животу је тако: људе видимо само тамо где их очекујемо.'' (Рудан 1988, 47-48). Друг Хранислав из ове приповести, међу првима је схватио могућности ''социјализма по мери човека'' на начин близак његовој омиљеној пословици ''Бог је прво себи браду створио''. Сав свој предузетнички занос ставио је на карту ''постмодерног самоуправљања'' трасирајући групи корумпираних локалних моћника пречицу до приватне акумулације капитала. О том времену и актерима, бираним речима говори се у монографији ''Дванаест деценија ловачког друштва у Кладову'': ''Да би побољшало своје материјално стање и део прихода остварило допунским пословањем, Ловачко друштво ''Кључ'' Кладово је отворило ловачки ресторан заједно са познатим кладовским угоститељем Храниславом Петровићем. Овај угоститељ на гласу, који је у почетку држао ресторан у главној градској улици, припремио је и направио објекат на уласку у Кладово који ће дуго година бити оаза свих оних који су тражили миран кутак, укусне специјалитете и добру капљицу'' (Живановић 2010, 223). Организатори су очито од тог аранжмана много очекивали у сваком погледу, што илуструје околност да је Хранислав у понуду унео и ''секси салату'', по цени двоструко скупљој од истоврсних артикала без обећавајућег атрибута (Живановић 2010, 225). Међутим већ у наредном поглављу, злослутног наслова ''Затишје пред буру'', хроничар бележи: ''Много озбиљнији и већи проблеми стајали су пред ловцима. Проблеми наплате потраживања ресторана и непознавање прописа и система рада у

91

угоститељству будили су сумњу ловаца у регуларност пословања. На седницама Председништва, али и на скупштини, појавили су се захтеви за отказивањем уговора са рестораном 'Ловац' и затварањем ресторана. Изражена је и сумња у исказано стање и вредност финансијских послова... Не улазећи дубље у анализу односа и евентуално решавање проблема ови захтеви су учестали на седницама па су на годишњој скупштини и усвојени. Тиме је стављена тачка на рад ловачког ресторана, а власник је наставио да ресторан води самостално. Поједини чланови Председништва су процењивали да их проблеми који су почели да се појављују надрасли, па су истицали жељу да дође до промене састава у Председништву и Скупштини ловаца. Неки од чланова Председништва су одбијали да даље суделују у раду и тражили сопствену замену, правдајући се презаузетошћу, измореношћу и немогућностима да нађу решења за проблеме ловаца'' (2010, 240). Да се не ради тек о проблемима ловаца, руководећим људима ловачке асоцијације мисао није на ум падала, могуће због истих разлога, подводивих под категорије презаузетости и изморености, којима су изгледа немилосрдно излагани као водећи људи ''органа реда и закона'' у Кладову и региону. Но и овако, кафански живот доносио је позамашна искушења пред своје актере, укључујући друга Хранислава. Један од много својих живота ставио је у руке закона пристајући на улогу купца у уговору којим му пољопривредни комбинат по ''популарној'' цени отуђи конфисковани летњиковац, а онда га експресно прода, случајно или не, популарном активисти ловачког друштва- директору тог истог комбината. Зли језици тврде да је та сцена пресликана из епизоде некада популарне тв серије ''Камионџије'' када Еуген Вербер продаје Павлу Вујисићу мешалице за бетон како би их овај потом даље отуђио фирми чији је претходни продавац директор. Финални закључак у ондашњем маниру прорађивања партијских материјала на марксистичким форумима за идејно- политички рад са масама ''што је туђе није нам страно'', у том правцу могао би гласити: да се мање гледала телевизија, макар један ловац локалног удружења чешће би боравио у шуми, где му је, природно, и место; да се мање гледала телевизија наш јунак трансфера друштвеног у приватно власништво истинитост пословице nomen est omen морао би доказивати на другим пољима, не прехрањивањем неуравнотежене крвне слике заслужних трудбеника социјалистичког такмичења. Некако у то доба, на таласу демократског социјализма, кладовским богатим беспућем зајахали су кадрови ''црногорске лозе'', како су означавани од стране плебса. Имајући неоспорно пролетерско порекло, са обавезним назнакама у партијским биографијама ''потиче из сиромашне сељачке породице угњетаване од стране буржуја- богаташа'', оскудно образовање (само одабрани успевали су досегнути врхове школе ученика у привреди или белоцркванске гимназије), сеновиту дистанцу према суграђанима који су баштинили влашко културно наслеђе, дугогодишње племенско родовске везе и међусобну солидарност, припадници првог социјалистичког клана у ђердапској регији успели су да исплету доушничко- кадровску мрежу која је започињала на нивоу стражара у радним колективима, курира у државним установама, шумара, милиционера, трговачких помоћник, поштара, шофера-''детектора'', преко чланова радничких савета, савета радних заједница, делегата основних организација удруженог рада, до шефова поште, шумске секције, старешина органа унутрашњих

92

послова, државне безбедности, директора предузећа и установа. Испомагани од пажљиво селектираних кадрова импортованих са југа Србије, трансверзала Ниш- Лесковац- Блаце, и поданичког дела баштиника влашког културног наслеђа, успели су постати ''држава у држави'', како је и њихов идеолог Ј.Б.Тито својевремено проповедао- ''не држећи се прописа као пијан плота''. Погубне последице таквог кадровања подводиве под појам ''тиранија неуких и безобзирних'', видљиве су до данашњег дана. Ипак, очите компаративне предности Кладова, попут географског положаја и природних ресурса, омогућиле су сливање великих количина новца како у државну касу, тако и у приватне џепове. Електрична енергија, бродоградња, рибарство, пољопривреда, нештедимице су засипали заслужне градитеље егалитаристичког поретка благодетима популизма.

Радници успешних друштвених предузећа- ''Бродоградилишта'' и ''ХЕ Ђердап'', на дан када приме позамашне зараде запоседали би већину кафана у граду, уз богате напојнице, страно пиће и цигарете, размењујући импресије о достигнућима социјалистичког модела привређивања. Ни локална власт није запоставила такве трендове својих прегалаца па су врло често организоване тзв. ''другарске вечери'' као манифестације за увесељавање народа. Зато су кафане и биле најживописнија места у којима су заблуде о личној, породичној, колективној срећи најбоље успевале. Врхунац су представљале забаве приређиване по три дана за редом, поводом прославе празника рада- 1. маја и Дана Републике- 29. новембра. Тада би руководиоци попут друга Банета из приповетке Боре Рудана, са својим дамама у белом сатену заузимали централна места елитних кафанских сала у хотелу Ђердап, имали првенство да поведу коло, одиграју први танго или привилегију да полицијске патроле брже него уобичајено интервенишу у случају појаве лика који би покушао да макар начас глуми Песника из Руданове приче о одласку. У роману Ева од кавеза чија се радња одиграва након овог периода, власница кладовског ''опијума за народ'' јадикује: ''Како је само некад било у овом граду, као у Лас Вегасу! Музика, забава, безброј кафана. Свака друга кућа- кафана, а сада? Ништа...'' (Јаковљевић С, 1995, 74). Један од локалних лидера имао је концем седамдесетих година замисао да зграду хотела ''Ђердап'' интегрише у комплекс медицинског центра ''Крајина'' Кладово- Неготин, за смештај пацијената и гостујућег особља, а заузврат би нови хотел био изграђен на месту данашњег археолошког музеја. Наравно, то је њему значило и да кафану ''Србија'' мора искористити за простор регионалног музеја, обзиром да би и стара кафана имала дислоцирати се уз нови хотелски комплекс. На срећу или не, тек у Кладову за време када скоро да није било немогуће мисије пред миљеницима режима, хотел ипак није постао болница, ни кафана музеј.

Увесељавани народ располагао је и омиљеним музичким нумерама посвећеним драгоценим обитавалиштима- ''Из кафане пијан ја долазим'', ''Пођимо у крчму стару'', или ''разбијачка песма'': ''Крчмо стара мој друже једини, /ти ме само тешиш у туђини/ Немам оца, немам мајке миле/ и многе ме жене оставиле/ Сваке ноћи ја заборав тражим/ Пијем, пијем, тугу да разбијем''... или она на влашком језику, насталу управо на овом поднебљу- ''Кафано сестро, остарех са тобом''.

93

Чак су и кафанскм инструменти стекли запажене роле у народним песмама: ''Хармонико моја, сузом заливена'', ''Свирај, свирај хармонико'', ''Виолино не свирај'', ''Један стари контрабас'', а гости наклоњени романсама и баладама могли су наручити ''Плач гитаре'', ''Две гитаре'', ''Вино и гитаре''. Еуфорија је углавном достизала врхунац обраћањем музикантима кроз песме типа: ''Овамо Цигани, заумите место/ О, ту сам с њом слушао вас често'', ''Тамбураши, тамбураши, њу једино волим'', ''Циганине тихо свирај''. Музичке ''споменике'' стекли су и кафански дим, дуван и цигарете: ''У кафани пуној дима'', ''Луло моја'', а убедљиво највећи успех постигао је препрев италијанске поп- песме ''Карол'', код публике познате ''Као жар на цигарети'', у извођењу Златка Голубовића. У домаћој књижевности има низ хвалоспева дуванском диму- ''благу'', ''ватри пред очима''- ''тај дим, увек исти али и увек друкчији, одвраћао му је мисао од оног чега се бојао, и у изузетно срећним часовима одводио га у потпуну изгубљеност и заборав; хранио га је као хлеб и тешио као друг'' (Андрић, 1963-б), 40). Приверженици уживања у дуванском диму између два светска рата и током немачке окупације 1941-44 имали су привилегију да им цигарете продају руски царски генерал Лав Денега, емигрирао овде након Октобарске револуције и оперски певач Живојин Томић, током немачке војне управе принуђен да животари радећи као трафикант. По завршетку рата, посао је додељен борцу НОР-а, припаднику комунистичког покрета који је након Игманског марша постао инвалид, Мити Стојановићу Босанцу. Ако је по тадашњој идеологији религија значила опијум за народ, онда су кафане свакако сматране социјалистичким храмовима масовне културе. Њихов престиж досезао је до тих висина да је за успешну ''народну песму'' рецепт подразумевао кафану као део текста, са значењем попришта емоционалних пражњења, односно симбола својеврсног трансфера приватности на матрицу јавних збивања и обратно. Међу најпопуларнијим је композиција ''Има једна крчма у планини'': кћи старог крчмара хајдуку лечи ране а онда га и сама ''позлеђује'' рујним вином и својом лепотом. Покушај изражавања популистичких филозофских ставова није заобишао кафанску тематику па певач Александар Матић позива крчмарицу да ''још вина наточи/ да пијемо све до краја ноћи/ живот тече, живот брзо пролази/ после сваке ноћи зора долази''. Истој ''кафанској филозофској школи'' припада и позната песма Предрага Живковића: ''Живим од данас до сутра,/ у кафани дочекујем јутра/... кад би ми живот вечан био,/ ја бих кући рано долазио/ ал' је живот кратког века,/ веруј мајко томе нема лека''. На тим темељима дуговечности своју империју почетком новог миленијума градиће најпопуларнија српска телевизија ''Пинк'' под квазидемократским геслом ''Народ (се) пита''. Повлађивање лошем укусу добило је замах који приватни и породични живот срозава до нивоа тзв. лаке забаве, на путу до ''потрошачке среће''. То је савремени популистички допринос афирмацији кантовске тезе како ''догађаји у свету на нас утичу на начин како их интерпретирамо па ако можемо контролисати наше интерпретације, можемо контролисати свој свет''.

Један специфични сегмент искривљене идеје о ''глобализацији у регионалном оквиру'' доводио је до апсурда да је, коцкарским жаргоном речено, за дуготрајну добитну комбинацију рецепт гласио ''карте по могућству измешати'', па су врсни

94

кафански свирачи из кладовског краја морали својим сценским наступима увесељавати клијентелу по бањама и туристичким центрима далеко од родне груде, док су на овдашњим подијумима наступали оркестри из Ниша, Сокобање, Ћурпије, Пожаревца... Покриће за такву кафанску културну политику огледало се у тврдњи како може доћи до засићења публике једним истим лицима, али се дати критеријум није уважавао код одабира репертоара, јер су готово сви оркестри одговарајућег нивоа музицирали исте програме. Одступања од ''кадровских принципа'' су се ретко дешавала, за шта је морао постојати специјални разлог. Примера ради, позната у српским естрадним водама осамдесетих Катарина Бајагић /девојачо: Горуновић/, једина је добила ангажман у хотелу ''Ђердап'' иако је рођена Кладовљанка, због варијететске врсте музичких наступа, са обавезним променама гардеробе сагласно музичким блоковима које је изводила. Ако су то биле песме далматинског поднебља /Оливер Драгојевић, Мери Цетинић, Јасна Злокић.../ онда је оркестар изгледао као група морнара а солисткиња у костиму мажореткиње, ако се радило о латино ритмовима, стварана је карневалска атмосфера... Извођачи пореклом са југа Србије, који су свирали у кладовским локалима имали су у граду статус правих звезда; врхунац је био када би неке од њих ангажовали за пратњу играчког ансамбла културно- уметничког друштва ''Полет'', јер само у тим приликама ''естрадни номади'' од публике су доживљавани као корифеји локалног идентитета. Ни млади нису запостављани у ''кафанским сценаријима'' за ''друштвено прихватљиво'' трошење слободног времена. Током школске године, суботом увече су у кафани ''Србија'' одржаване игранке са поп музиком и незаобилазним народним колима, а делује готово нестварно да су малолетницима служена алкохолна пића у количинама лимитираним једино дебљином њихових новчаника. Организатор је био Савез социјалистичке омладине града. Матурске забаве одржаване су у хотелу ''Ђердап'' концем маја или почетком јуна, означавајући крај једне етапе сазревања младих и њихово отискивање у свет одраслих, зачињено малиганима и, по правилу, невештом свирком јефтино погођеног локалног оркестра. Омиљена места за изласке била су ''Плави цвет'', ''Зеленгора''- касније ''Ла Мираж'', ''Златна'' и ''Плава сала'' у склопу хотелског комплекса ''Ђердап'' у Кладову, ''Фонтана'' на Караташу. Највише су конзумирана: жестока пића бајнобаштанска и ужичка клековача, ''Линцура'', ''Хајдучка капљица'', препеченица ''Карађорђе'', ''Екселенција'', лозове ракије, руска и пољска вотка, домаће вотке ''Тројка'', ''Балтик'', виски ''Џони Вокер'', ''Балентајнс'' или ''Блек Вајт''; вина ''Топ'', ''Гром'', ''Ждрепчева крв'', ''Хајдук Вељко'', ''Вранац'', кутјевачка и илочка ''Грашевина'', ''Карловачки ризлинг'', ''Скадарлија'', ''Дубравка'', пива ''Скол'', ''Туборг''. За избирљиве госте могли су се наћи мостарске ''Блатина'' и ''Жилавка'', далматински ''Поступ'', ''Дингач'', ''Теран'', виски ''Џек Денијелс'', црни ''Џони Вокер'', коњаци ''Хенеси'', ''Курвоазје'', ''Мартел''. Специфична мешавина мириса- дувански дим, алкохолна испарења, понегде ужарени ћумур а на модернијим местима ''дамски парфеми'', деловали су инспиративно на госте огрезле у жељама да макар на кратко зауставе време, па и уз цену мучнине која ће након пар сати егзалтације уследити. Основну понуду хране и даље су чинили оријентално-

95

српски стереотипи- ''10 с луком'', пљескавица, ражњић, вешалица, домаћа кобасица, бубрези бели и црни, телећа, јагњећа чорба, шкембе у сафту, изузев дела који се односио на рибљи мени- моруну и јесетру на жару. Кладовски црни кавијар мало је места у Југославији нудило у угоститељским објектима. За сусрете, забаву и ''убијање времена'' од стране млађих нараштаја, кафане и кафићи представљали су погодно место, не као ствар избора већ једине могућности комуницирања мимо ''породичних стега''. Са друге стране, стандард живљења још није био такав да су млади имали засебне просторије, а о становима су могли сви маштатаи изузев делатника ''ХЕ Ђердап'', који су експресно по запослењу добијали тзв. момачке станове. Они који су досаду прекраћивали у кафанском амбијенту понекад су и ту излагани пошасти дангубе, када би прибегавали расположивим им игрицама. Омиљене су биле: бушење рупа по целофану којим је прекривен врх чаше, са металним новчићем у средини, тако да новчић не падне; дављење мува у води и оживљавање посипањем пепелом од цигарета или сољу; убацивање кутија шибица са ивице стола у чашу једним потезом палца; брзо испијање пића; ексирање тек одчепљене боце газиране воде; међусобно завртање прстију; обарање руку. Прва хармоника међу разбијачима монотоније, Љубиша Маринковић, у кафанску биографију уписао је подвиге: гутање живог канаринца и лепљиве траке пуне мува. Старији гости угоститељских објеката, имали су потребу за ''пражњењем'' далеко од очију чланова породице, неретко под плаштом виђења са људима из комитета, колегама из колектива, утицајним друговима, кадрим да им омогуће напредовање на послу, стицање одређених бенефиција, резервисаних ''за своје'', али већини је довољно било релаксирати се уз испијање пића са друговима из краја, са радног места, из исте јединице резервног војног састава... У међувремену искристалисао се и појам ''кафански човек'' за особу која је редовно као ''улазницу за срећу'' конзумирала дозиране количине алкохолних пића, не доживаљавајући кафану једино као место контемплативног погледа на свет, већ као део сопственог идентитета, други дом. Њихови односи са шанкерима, конобарицама, конобарима, кафанским музичарима, били су скоро фамилијарни, дешавало се да, нарочито у недостатку друштва, са њима деле сопствене бриге, животне проблеме, погледе на свет. Спољне манифестације таквих односа огледале су се у руковању, убрзаном услуживању, брижљивом мењању столњака, салвета, придржавању капута, наклону достојном највеће напојнице... За разлику од њих, чести гости склони опијању, комуницирању повишеним тоном, увредама, од стране суграђана окарактерисани су као ''пропалице'' и углавном су заобилажени приликом посета кафанама, изузев од стране људи исте категорије. Посебну групу чинили су ''гребатори''- ''шибицари''- ''жицароши'', претенденти да буду испоштовани тако што ће за њих случајни пролазник, саговорник или гост наручити и платити пиће. Њихов опозит и ''природни партнер'' су ''овце за шишање''- корисници кафанских услуга који имају довољно новца, али уживају у појачаној пажњи жицароша. Они пак који су се придржавали стандардног кафанског протокола, долазећи у друштву, практиковали су ''звање тура'' по реду, тако да сваки од учесника плати по један сет пића за сва лица за истим столом. Чашћавања пићем између разнородних група гостију такође су била уобичајена ствар, а подразумевала су обавезно узвраћање

96

пажње наручивањем ''рунде'' за пријатеље или познанике. Велики број клијентеле кафану је доживљавао као позорницу и публику за самоприказивање, уживајући у глумљењу рола успешног грађанина, радника, бизнисмена, љубавника, паметнијег, јачег, лепшег него што иначе јесте. Најзапаженији у таквим улогама били су ''ишчашени ликови''. Међу њима издвајала се особа која је све око себе ословљавала са ''Срце моје'', ''Срећо'', или лармаџије којима је разметање сировом снагом или подмукло оговарање, давало легитимацију за осећај блаженства какво су једино за кафанским столом могли достићи. Према француском ''Речнику тела'', феноменолошки посматрано сценарио пијанства састоји се из четири времена: 1) хоризонтални покрет- потрага за флашом; 2) вертикални покрет- пијење и прелаз са свесног, промишљеног покрета на механички- грчевити покрет- од ''тргнути'' до ''шљокати'' или ''цугати''; 3) хоризонтално клатећи покрет- убрзавају се покрети тела, пијанац пева, маше рукама, заноси се при ходу, почиње испољавати своје понашање уз често избацивање онога што је унутра: мокраћа, зној, подригивање, речи и мисли, понека насилност; 4) вертикално- дијагонални покрет: после времена испразних жустих речи и покрета, долази период клонућа и смиривања (Андрије- Боеч, 2010, 342). Процес излажења из кафанске роле у стварност изискивао је велике напоре ''глумаца'', чланова њихових породица, колега. Одбијање носиоца роле да се повинује законима обичног живота праћено је понекад и психичким и физичким ломовима, а међу њима било је и оних који су остајали вечити заробљеници комичних или драмских комада.

И овај град имао је боеме који су, своје време доживљавајући као колатералну штету, кафану сматрали домом спасења, са манирима достојним респекта суграђана наклоњених уживању у алкохолу и музици. Памте се имена Драгутина Пржоловића, Косте Марковића- Кузе, Василија Џингалашевића,Мирка Здравковића- Жера, Атанасија Шепецановића, Драгутина Паунковића- Енглеза, Љубише Буртановића, Анђелка и Миће Сандуловића, Петра Богдановића, Иве Јуларџије, Павла Бељанског, Сретена Гонцића, Љубише Стефановића, Белог Жигића, Бранислава Матејевића, Светислава Денчића... Поједини, попут Гонцића, Стефановића, Жигића, Матејевића, били су врсни извођачи шлагера- ''Самсон'', ''Сентиментал бегин'', ''Као жар на цигарети'', ''Марина''... Покушавајући да живе своје песме, често су губили ослонац реалности, остављајући за собом траг каквим велики реморкери браздају дунавско огледало. Други су успевали спојити боемштину и професионалне успехе- Светислав Јовановић, Веселин и Ђура Ч. Савовић, Светислав Денчић или да свој ''нагон за боемском летаргијом'' удену у профане животне ситуације: Влада Кнежевић, Драгољуб Д. Митровић, Миодраг Стојичевић, Петар A. Николић... Међу градитељима кула од песка лепршавог живота истицали су се Светислав Дамњановић, Слободан Анђелић, Драган Вучковић, Миле Стојковски, Димитрије Шејњановић. Чини се занимљивим да су неки од најпознатијијих боема потомци предратних кафеџија: Љубиша Буртановић- син Глигорија Буртановића, Брана Матејевић- син Васе Матејевића, Веселин и Ђура Савовић- унуци Илије Савовића, Драгољуб Д.Митровић унук Ђорђа Нишлића... Од гостујућих боема, оних што су део живота провели у Кладову, посебно се префињеним осећајем за ''дерт'' истицали су се Бранислав-

97

Браца Шурлан, син босанског бега, припадник партизанског покрета отпора и машински инжењер- градитељ чувеног навоза за извлачење бродова у кладовском бродоремонту, бродски капетан Тугомир Бруно Брукнер и Драган Јовановић, гимназијски професор књижевности крајем седамдесетих, својевремено и кафански музичар. Уз Јовановићево име иде и сећање на кафанске интерпретације славних рима, попут: ''Нетко беше Страхињићу бане!/ Беше бане у маленој Бањској,/ у маленој Бањској крај Косова,/ Да таквога не има сокола.../''. Нажалост, нису ретке жртве тзв. кафанских транзиција међу члановима породица чији су домаћини постали ноторни алкохоличари, излажући најближе сроднике свакодневним малтретирањима, злостављањима, сиромаштву сваке врсте. Помоћ центра за социјални рад, школских васпитача, суседа, често се испостављала недовољном да се живот породица, нагрижен алкохолизмом и бедом, врати у нормалу. Поред омиљених боема, Кладово је имало и конобаре који су сматрани заштитним знаком својих кафана. Осведочени познавалац кафанског живота примећује: ''Знате како је то некада било? Много је времена требало да прође пре него што заслужиш и задужиш 'шлајпциг' /чувени конобарски новчаник са преградама као хармоника/ и белу блузу са 'руском' крагном. Да би ставио ханглу преко руке, морао си да пређеш пут од пикула, момка који само празни пепељаре; јелоноше; виноноше; шефа рејона, па тек до обер конобара после ихај година!'' (Меденица, 2011). Међу таквима, велемајстором је сматран Живојин Јанковић ''Воне'', човек префињених манира, подједнако поштован од колега и муштерија. Најуспешнији пробој у сфере јавног и политичког деловања начинио је текијски послератни келнер Миодраг Јовић. Изузетним организационим способностима надокандио је недостатак образовања, те је дуго година успешно руководио друштвеним предузећем ''Рибарско газдинство'', обављао дужност председника општинске организације Социјалистичког савеза радног народа, представљао раднике у општинском већу удруженог рада... Одликовали су га скромност и оданост комунистичкој идеологији. Што се доскочица, шеретлука и дружељубивости тиче, примат је држао Ђорђе Димитријевић- точилац пића. Његов пандам код гостију био је кладовски столар Бошко Пиликић чији је цео живот за време теревенки претакан у песму ''Беле руже''. Главну циљну групу са њихове стране режираних догодовштина чиниле су богате грабежљиве тврдице који су иметке стекли за време ''старог режима'', попут Петра Штефића, али и хипотеком комплекса ниже вредности оптерећени скоројевићи међу комунистичким лидерима. Истој ''школи'' припадао је камионџија Живадин Томић, ипак више нагињући довитљивости јунака популарне тв серије ''Миле против транзиције''. Органи реда и мира на ''духовите провокације'' нису реаговали, јер су се њихови аутори прихватљиво вешто ограђивали од инсинуација да изазвивањем смеха циљају на неку од слабости самоуправног система. ''Шеретски испади'' имају дугу традицију у Кладову. Године 1812. Вук Караџић сачинио је запис о томе како је један Грк из Брзе Паланке покрштеницу у Кладову испросио, па се потом поквари та женидба и од ње не буде ништа (Добрашиновић 1986, 25). Од Арсенија Станојевића чуо је ''тако смјешну песму да би црко од смија човјек који познаје оне људе о којима је, а ко их не зна, рекао би да је каква пјесма

98

бог зна од колико времена и од какових јунака'': ''Вино пије Базерђан Стерија,/ Баш у шеру, у Брзој Паланци,/ У Кошари, двору бијеломе,/ Крај Дунава тије воде ладне./ Вино служи Тривун момче младо,/ А када се накитио вина,/ Тад он јунак стаде бесједити:/ Ој Тривуне, моја вјерна слуго,/ Нежењен сам, женити се хоћу;/ Обишо сам земљу и градове,/ Турску земљу до Стамбола града,/ Сву Њемачку до бијела Беча,/ Каравлашку и Карабогданску,/ Ја не нађох за мене ђевојке,/ До садека у Кладову граду,/ У онога Косте Јерменлије,/ А на име Јелену ђевојку./ Већ сам мене сјетуј, вјерна слуго,/ Кога ћемо послат' у Кладово/ Да ми проси лијепу ђевојку,/ Мени љубу а теби госпођу./ Ал' говори Тривун вјерна слуга:/ Господару Базерђан Стерија,/ Прво пошљи старца Слатинаша,/ Слатинаш је влашка поглавица/ Па ће њега свуда послушати./ Друго пошљи Радића Јована,/ Јер је Радић рода господскога,/ Из лијепа шера Сарајева;/ Обишо је земљу и градове,/ Он господски знаде говорити./ треће пошљи Грчића Николу,/ Који знаде грчки и јерменски..'' Вуков запис наставља се у прози: ''Како је Тривун узео чутуру па отишао те дозвао Слатинаша и Радића и Грчића, како су сјутрадан отишли кули Чотрићевој /Јевте Савића/ те преварили Арсу писара и узели пасош у Кладово ради трговине /а нијесу управо смјели казати, зашто је и Арсо ћео да проси ту исту ђевојку/; како су отишли и испросили ђевојку, како их је ђевојка даривала, како је Слатинаш казао да дар свежу коњма око главе да се знаде да су просиоци; Како је Радић упустио свој дар на земљу па казао да му то није мило и да неће добро бити; како су се послије уставили кад су дошли у Грабовичко поље на помол Брзој Паланци па Радић казао да поскидају дарове с коња и да ућуте бубњи и свирале и егеде да се не би досјетио Арсо писар; како је међутим Арсо разарбрао па искао свога побра Обрада Томића хиљаду дуката да накупи младијех бећара па да дочека сватове кад стану водити ђевојку и да им отме ђевојку итд'' (Добрашиновић, 25-26). Још један Грк, имењак базерђан Стерије, човек са огромним знањем и животним искуством, својом појавом и досеткама пленио је публику кладовских кафана. Био је то најчувенији овдашњи бродски капетан Стериос Андруцос. Рођен је 1889.г. на грчком острву Спрече. После завршене гимназије и приправничког стажа у својству морнара, проведеног на стричевим бродовима у Подунављу, 1908.г. ступио је у грчку ратну морнарицу. 1913.г. услед рањавања демобилисан је у чину потпоручника. Са савезничком војском 1918.г. ушао је у Београд у својству команданта брода ''Ђурђево'' У доба мира радио је као капетан у трговачкој морнарици Српске државне речне пловидбе. Августа 1944.г. ступио је у службу Црвене Армије са бродом ''В.Бојевић'' /касније ''Кордун''/. 1947.г. постао је соабраћајни наутички референт у кладовској филијали ЈУСПАД-а. Из брака са Идом Кукарас имао је кћер Драгицу и сина Александра. Иза себе оставио је десетак томова дневничких белешки са упечатљивим приказом ратних и мирнодопских збивања у средњем и доњем Подунављу. Историографија га углавном спомиње у својству капетана бродова којима су јеврејске избеглице из Аустрије бежале ка Палестини. У послератном периоду повукао се у мирне воде, али га није мимоишао добровољни рад на доградњи кафане ''Србија''. Његови рођаци Телемах Кукарас- све до раних седамдесетих директор првог електричарског предузећа ''Елин'', Јован Кукарас- високи службеник војвођанске администрације и Данијел Кукарас, данашњи професор Грађевинског факултета у Суботици, син Александар

99

Андруцос- пуковник, унук Данко Јовановић- инжењер и публициста, својим радом, професионалношћу и агилношћу оставили су видан траг у културној историји на српском поднебљу. Исто важи и за расуте по свету изданке кладовске породице Џингалашевић. Са стагнацијом тзв. масовне културе у пограничном Кладову, испоставило се, било је много теже изборити се, побећи од нивоа приземних кафанских догодовштина, чему је значајно допринела очајна кадровска селекција приликом одређивања директора првобитно Дома, касније Центра за културу- у једној прилици довољним је било да је неко заљубљеник у поезију и има школске квалификације као Добрица Ћосић; други пут је стремљено већим узлетима у промашајима, за шта се пожељним испоставила склоност ка оралној културној баштини у комбинацији са идолопоклонством према посрнућима у удвориштву. Да једноличност не преовлада доприносиле су нијансе- у време владавине Савеза комуниста директор није разликовао ''ч'' и ''ћ'' игноришући ''тврдо ч''. За време Социјалистичке партије Србије па надаље, игноранција је и даље присутна али на штету ''меког ћ''- зато је ваљда огромну позорност јавности изазивало ''директорско'' најављивање новогодишњих услуга ''Деда Мраз у вашој кучи!'', као део прихваћеног програма рада једне друштвене установе. Недовољно утемељени коментари тврдили су да је заокрет ''са меког на тврдо'' код СПС и даље, начињен зато јер је директор ривалске ''Југословенске уједињене левице'' био у то време осведочени присталица искључиве употребе ''меког ћ''. Закључку да се у промишљању кадровских новотарија у култури ипак радило плански, на дуге стазе, потпора је давање директорске столице ђаку добојске педагошке школе- смер иначе укинутог предмета ''домаћинство'', за васпитно- образовни рад у кладовској ''осмољетки''. У ''бисере'' тога делатника убраја се подвиг терања парохијског свештеника да на прослави школске славе пева кафанске песме, док га директор кити пљујући у папир од новчанице, не би ли се што дуже задржала на знојем орошеном челу звезде у мантији. Кладово је задесило и увођење пропозиција од стране општинске скупштине да директор Дома омладине мора бити особа машинско-техничке струке, а после петооктобарског преврата именовања професора физичке културе за руководиоце музичке школе и царинске службе. Нити су цариници постали певачи, нити ђаци музичке школе атлете, али ''дифовски полет'' унео је свежу крв у обесмишљавање културе са атрибутом ''физичка''. У ново доба све ће то изравнати студије менаџмента које су експресно посвршавали бројни страначки прваци. Настојећи да не изгуби ослонац у масама, власт је саградивши у Кладову Дом омладине и обавезни бифе, а у већини околних насеља тзв. домове културе са ''хангар- салом'' за приредбе типа ''сусрети села'', ''знање имање'' и по кафаном уз сваку, заузела официјелни став у Извештају о идејно- политичкој активности организације Савеза комуниста Кладово 1982- 1986'': ''Потребно је проширити простор културног деловања, на удружени рад, тражећи оне облике културног истраживања и доживљаја који ће доприносити подизању опште културе рада, живота и хуманијег односа према истинским вредностима духовног изражавања већине од седам култура уметности''. Обичном претенденту на поштовање смерница једине партијске организације преостало је по угледу на своје делегате у

100

јавним форумима, прекомпоновати део кафанског живота тако да се он одвија у његовом кућном амбијенту, уз теревенке ''са другарима из колектива'', али да се за то чује даље од сопственог плота. Зато су прегаоци социјалистичког рада налазили престижним наручивати хрпу песама уз пригодне поруке које ће у етар слати тек основани ''Радио Ђердап'' тако да буду дате на знање чак ширем аудиторијуму од класичног кафанског. За већа доказивања исправног погледа на свет обавезан део наруџбина била је песмица ''Југославијо'', незванично промовисана у ''народну химну'' након смрти великог вође. У тој песми ''народни уметник'' изражава најтоплија осећања према милој домовини која му је ''увек драга била'', према ''ратару и пастиру у фрулицу кад засвира...'' Прихватајући као позитивна искуства ''породичних кафанских сусрета'' уз партиципацију локалног гласила, општински комитет СК у програмским опредељењима за 1986- 1990.г. зацртао је како ''посебна улога у даљем осмишљавању и деловању система информисања у општини припада Радио станици Ђердап која мора постати основа повезивања и циркулација на целом подручју наше друштвенополитичке заједнице''. Уредници и ментори Радио Ђердапа информативну мисију схватали су толико доследно да су увели директне радио преносе кафанских забава из хотела ''Ђердап'', попут ''спортске забаве'' са водитељем програма Милојем Орловићем којем је у извлачењу награда асистирала лично супруга локалног шерифа а поздравне говоре до изнемоглости држали председник општине, функционери спортских савеза од сеоског до регионалног нивоа, и икебана ''заслужних другова''. Већ почетком деведестих драстично осиромашени становници Кладова налазили су се у прилици мислити да су и сами део великог кафанског спектакла, за шта је довољно имати радио- апарат подешен на локалну фреквенцију. Ова верзија дисперзије кафанског живота имала је значајнији ефекат на публику него пар година касније устаљени преноси на тек основаној локалној телевизији- ''ЕМ ЏEJ''- скраћени са српског транскрипт имена газде и његове супруге- ''Мира и Јова Телевизија''. ТВ екран је много више показивао него што је скривао: познате, већ дебело компромитоване физиономије ''градских отаца'' и њихових сеиза, ''прве даме'' Кладова задебљалих вратова и подбрадака, са гомилом прасади, углавном реш печених, испред себе и визионарским погледима упртим у плафон кафанске сале, нису уливале веру у речи о предстојећем напретку и коначној победи политике ''ЕС ЕМ''- такође скраћеница имена ондашњих газда земље Србије.

Људи са друштвене маргине, ''рођени аутсајдери'', ситни шверцери, преваранти, као и ноторни алкохоличари, своје страсти испољавали су у локалима далеко од градског центра и у бифеу на кладовској аутобуској станици. То је било једино место где се алкохол служио целе ноћи, до јутарњих сати, за шта је покриће нађено у потреби старања о путницима који би ноћ проводили у аутобуској чекаоници, тек стакленим преградама одвојеној од кафанског простора. Кафанице на периферији, са сугестивним називима попут ''Развод брака'' и ''Црвенкапа'' важиле су за легла порока. Они пак Кладовљани са дна друштвене лествице по социјалном статусу /без сталног запослења или са мизерним примањима/, склони уживању у алкохолу, имали су уточишта у некој врсти квазикафана код некада богатих мештана- виноградара. Вино и ракија из ''домаће радиности'' служени су конзументима у

101

помоћним просторијама или шупама при дну дворишта која би по правилу имала и споредне улазе. Тако тржишна инспекција није могла да допре до илегалних учесника у промету алкохолних пића, а они су по ценама вишеструко нижим од уобичајених у продавницама или кафанама, успевали да утоле жеђ. Довитљивији ''домаћини'' продавали су и прехрамбене производе најлошијег квалитета /сланина ''сапуњара'' нпр./, па чак сервисирали ''заједничке тренутке'' гостију и ''издаваоца сексуалних услуга''. Они од њих који су наилазили на разговетније разумевање ''органа реда'' у таквим просторијама организовали су одигравање коцкарских партија карата, уз служење пића и гибаница. И све то на стотинак метара од полицијске станице! Дешавало се, уколико полицијски пулен изгуби непланирано већу своту новца на коцкарској сеанси, да по дојави савесног грађанина буде ухапшен други актер дуела. Најзначајнија кафанско- коцкарска оаза, када је у питање игра домина, у Кладову за време социјалистичког самоуправљања био је Дом пензионера и инвалида рада, а бројна познанства која су резултирала проституцијом склапана су у посластичарницама ''Рекорд'', ''Корзо'', ћевабџиницама ''Тик так'', ''Пирке'', ''Кaлимеро''. Клијентела са пробирљивијим аспирацијама користила је за те сврхе ''Плави цвет'' и бар хотела ''Ђердап''. Сличним активностима, пре свега посредовањем, ван редовног радног времена, бавила су се нека од лица запослених у ресторанима друштвене исхране- радничким мензама у склопу великих друштвених предузећа. Такве услуге нарочито су тражене од стране чланова посада бродова који су по неколико недеља боравили у локалном бродоградилишту- Руса, Бугара, Мађара, Хрвата, Срба. Најпознатији кладовски кафански поета Андрија Паковић који је раскидајући са ранијим раздобљем живота променио име у Данило Петровић, и сам лик приповетке Боре Рудана, често је чашице ''Манастирки'' зарађивао јавним рецитовањем, ''само за...- наручиоца пића'' песме ''Блудница'': ''Била си некад млада и лепа,/ са твог је тела блистала лепота./ Хтела си срећу а страст те слепа/ одвукла на дно згужваног живота./ Ти више ниси дете плавог неба/ већ жена греха и без части/ што за хрпу папирне прошлости/ продаје веру да неће пасти''

У тзв. радним колективима деловали су разрађени механизми система друштвене самозаштите, промовисаног у интересу очувања закона, реда и социјалистичког морала, али се очигледно много чему ''гледало кроз прсте'', вероватно са оправдањем у форми флоскуле о осведоченој гостољубивости. За период у коме су се сви ''друштвени делатници'' клели у социјалистички морал, дешавале су се нажалост и такве ствари као што је малолетничка проституција. И у том домену највећу заштиту имали су угоститељи- ''проверени сарадници'', па се често дешавало да малолетнице буду ангажоване за сеансе пружања ''сваковрсних услуга'' у посебно опремљеном простору удаљеном од полицијске постаје не више од 50 корака. ''Раднице'' су ''партнерским гимнастицирањем'', старањем газда Мише, стицале право измасирати се пешкиром наквашеним топлом водом, и након тога хладним навлаженим пешкиром- тек тада би биле спремне за новог госта и постељину освежену ''вешплавом''. За неке се причало да су оствариле ''запажену каријеру'' и у главном граду, пошто су претходно високо котирани прегаоци националног развоја, исцрпно уверени у њихове квалитете, давали одговарајуће

102

препоруке. Већина њих одвођена је у Прахово, велико међународно речно пристаниште, а потом на ''турнеје'' даље у унутрашњост Србије, укључујући Косово. Кладово и Србију је почетком деведесетих година задесио пљусак кабаретских играчица, ''ритмичких гимнастичарки'' са подручја бившег СССР-а. Многе су имале мање од осамнаест година када су постале ''професионалке'' на раду у кафанама, клубовима, баровима. Један од њих била је Ана Зорина Александровна из Алма Ате, рођена 14.10.1974.г. Као кабаретска играчица у Југославију је дошла 14.10.1991.г. Први ангажман имала је у Београду, у кабареу ''Привилеж'', а најстарији занат довео ју је у ђердапски Голубац, приватну кафану, скупа са ''колегиницама'' Елмиром Карантабаеовом /рођена 13.7.1974.г. у Алма Ати/ и Ирином Мељниковом /рођена 9.11.1970.г. у Алма Ати/. Приликом изласка из Србије ради путовања у Русију, на Граничном прелазу Караташ, 15.6.1992.г, понуђено им је од стране службеног лица ''гледање кроз прсте'' везано за прекорачење рока привременог боравка ''уколико две од њих пођу са двојицом младића од којих је један син вође смене царинске службе, да им буду девојке''. Девојке су случај пријавиле ''надлежним органима'' и након тога одведене судији за прекршаје због прекорачења рока привременог боравка. Да то није редак случај, говори околност да је мало Кладово било седиште посебне ''естрадне агенције'' која се бавила искључиво довођењем ''плесачица'' из Заједнице независних држава /бивши СССР/ у Србију. Пословање фирме водио је дугогодишњи сарадник службе државне безбедности. Неколико радница из Украјине, Русије, Румуније успело је да склопи бракове са младим Кладовљанима и тако избегне најгори сценарио препродаје услуга на тлу захваћеном ратним дејствима у бившој Југославији. Јагма за ''пословном пратњом'' увела је и праксу давања новинских огласа којима се, бираним речима, траже особе ''ведрог духа, са позитивним ставом нарочито према клијентима, маштовите и креативне, способне да оживе своје идеје''. Двадесетак година касније београдска ''Политика'' публиковала је оглас хотела ''Престиж'' којим се тражи особа за односе с јавношћу, уз навођење управо цитираних израза, и додатни услов ''да имате завршен Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета''. На дан 7. мај 2011.г. маркетиншки стереотипи померили су границу пожељног у сфери отворености за комуникације тако да речи некада употребљаване ради замагљивања негативне конотације имају легитимно значење пожељне особености младог, успешног пословног хотелског менаџера. Кладово је имало и своје ''галебове'', модерно одевене, са ''велеградским манирима'', уз жељу да сопствени живот измене из корена али тек на по једну ноћ, често уз добру напојницу дама у зрелим годинама. Неки од њих, попут Б.Марковића, М.Смаиловића, ''вишком емоција'' обасипали би усамљене гошће хотела, жељне провода, сматрајући успехом једну авантуру више, без да су инсистирали на новчаној валоризацији својих умећа.

Законодавац је прописао да се прекршајима јавног реда и мира сматра одавање проституцији или уступање соба ради вршења најстаријег заната, кажњиво до 30 дана затвора, а лицима што уступају просторије за проституисање малолетних особа запрећена је санкција до 60 дана затвора. Размимоилажење норми и

103

стварности било је евидентно. Законска дефиниција јавног реда и мира остала је недостижни циљ за многе учеснике кафанског живота на тлу Кладова: ''укупно стање међусобних односа грађана настало њиховим понашањем на јавном месту и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђивања једнаких услова за остваривање права грађана на личну и имовинску сигурност, мир и спокојство, приватни живот, слободу кретања, очување јавног морала и људског достојанства и права малолетника на заштиту''. Данашње кривичне санкције за посредовање у вршењу проституције- до 3 године затвора односно од једногодишњег до десетогодишњег лишења слободе уколико је дело извршено према малолетном лицу, применом кроз институције правосудног система нису значајно допринеле смањењу друштвено штетног понашања. Закон о јавном реду и миру прекршајно санкционише особу ''ако у обављању угоститељске делатности пропусти да упозори лице које нарушава јавни ред и мир у угоститељском објекту или без одлагања о томе не обавести орган унутрашњих послова, односно радника милиције ради успостављања јавног реда и мира''. За конобаре је важила и забрана давања алкохолних пића очигледно пијаном госту или малолетном лицу које није навршило 16 година. Чини нам се како је ерозија морала толико узела маха да законодавство, само по себи, не представљала озбиљну брану игнорисању елементарних друштвених вредности. Александар Фатић указује на појаву да је, са растом сложености људских заједница и са општим заоштравањем и поједностављивањем разумевања односа између људи, постепено закон замењивао обичајност и етику, бивајући промовисан у врховни стандард уређења друштва и управљања њиме, чиме се чини логичка грешка замене циља средством за остварење тог циља: мада настао као инструмент одржавања друштвених вредности, прерастао је у сам стандард вредности по себи, при чему је његова морална и културна потка фактички занемарена (2010, 166).

Иначе напоран келнерски посао доносио је солидну зараду па није било тешко наћи интересенте за то занимање, мада се у патријархалним породицама од њега зазирало због става да се ради о својеврсном ''служењу пороцима''. Нису била ретка венчања конобара и конобарица са партнерима из исте бранше или са мештанима Кладова, од којих су најпожељнијим приликама сматрани радници на изградњи ђердапске хидроелектране. По правилу брачне везе су опстајале, а у неким ситуацијама стасавале у потпору респектабилним политичким каријерама њихових актера. Праву сензацију у малој средини каква је Кладово изазивале су међутим удаје конобарица заносне лепоте, приспелих овде из Крушевца, Пожаревца, Бијељине, за угледне грађане Кладова, спортисте, просветне раднике, лекаре. Такве везе, мада крунисане рађањем деце, нису издржале проверу времена и све до једне окончане су разводима. У међувремену су невесте промениле професију поставши секретарице директора, књиговодствени радници, банкарске службенице. На одређен начин то је реликт ситуација у којима би чак и понека принцеза склопила брак са келнером, како је то далеке 1936.г. учинила Изада, сестра ирачког краља Газија Првог, поклонивши своје срце Анастасу Караламбију, послужиоцу хране и пића на Родосу. То су ипак, испоставило се, изузеци од правила, а правило је

104

гласило да су угоститељски радници у кафанама на лошем гласу, нарочито ''женски персонал'' дуго година излагани бројним понижењима, за мизерне своте новца. Тзв. друштвени сектор поклањао је више пажње својим угоститељским радницима. Поред осталог /подношљиво ниске плате, бакшиши, годишњи и недељни одмори, добро плаћен прековремени рад.../ друштвено предузеће ''Ђердап- турист'' организовало је сваког 17. јануара прославу ''конобарске нове године''- једини дан када су конобари, точиоци пића, кувари, праље, собарице имали статус уважених гостију у елитној сали великог кладовског хотела.

Крајем седамдесетих у Кладову је постојала кафана у којој гост никада није послужен. Власник је човек познат као највећи парничар Источне Србије, произвођач више стотина килограма судских списа и лице које је због ''оштрих речи'' имало обавезу да се дан пре сваког од боравака Ј.Б. Тита у Кладову само пријави полицији и у њеном окриљу преспава посету ''најдражег госта'' питомој подунавској вароши. Након што је серија политичких посета ''са врха'' везаних за изградњу хидроенергетског система окончана, грађанин Ч.П. наумио је да отвори угоститељски објекат. Врло брзо је уредно, сагласно прописима, локал опремио адекватним инвентаром, десетине дрвених столова и столица и керамичким плочама обложени зидови постављени су да кафана изгледа по савременим стандардима, а онда је неко од општинских заступника јавног интереса проценио да је незгодно да ето баш грађанин Ч. окупља клијентелу укључујући и његове истомишљенике, и то у улици Маршала Тита. Наредних десет година упорни грађанин Ч. нити једну столицу из своје кафане није померио. Излози великог здања у градском центру нису имали завесе, тако да је празна кафана годинама изазивала знатижељу и коменатре многих пролазника и туриста, управо оне врсте од које су градски оци зазирали када су одбили издати му дозволу за рад. Парадоксу овде није крај јер ће исти грађанин Ч, након слома СФРЈ, бити формално актер оснивања Савезне Републике Југославије као вишестраначке творевине, учествујући на оснивачком конгресу у својству шефа сопствене странке која је легитимитет заснивала на чињеници да претендује на заштиту интереса националне мањине Влаха. Жал за кафаном ни тада га није напуштала, па је репрезентативне страначке скупове једном годишње одржавао у суседном локалу ''Ноћ и дан''. Са жељом да поспеши ''друштвени сектор'' туристичког развоја, локална власт је 1974. године основала трогодишњу школу за куваре, бармене и конобаре. Амбиције су биле велике па је отворен и интернат за ђаке који су приспели из Доњег Милановца, Мајданпека, чак из Далмације, а већина наставника такође је доведена из других градова. Иако са солидним образовним основама, након мање од десет година ова установа у оквиру Образовног центра ''25. мај'' престала је са радом. Првих година постојања школе, сви полазници добијали су могућност запослења у друштвеном предузећу ''Ђердап турист'', где би радили поред већ искусних конобара досељених у Кладово за време изградње хидроелектране углавном из Босне, Црне Горе, Шумадије, Топлице. Бројни конобари старије генерације, са презименима што подсећају на родни крај- Шћекић, Кнежевић,

105

Иванчевић, Тешевић, Антић, Болдорац, Царић... и после пензионисања остали су у Кладову, где су стекли породице и иметак. Неки од њих, успешни и жељни напредовања у каријери са респектабилним знањем и искуством одлазили су на рад у велике туристичке центре. Такви су били Душан Јелача или Бошко Тркуља. Од оних школованих у Кладову, и данас се овом професијом успешно баве многи, попут Бркелића, Драгишића, Радовића, Брложановића, Живковића, Андрића, Такач, Митрићеве... У међувремену изникло је на десетине високошколских установа из области угоститељства, хотелијерства, менаџмента у туризму, којима се настоји дати квалитетни одговор на чињеницу да угоститељство јесте једна од најперспективнијих светских индустрија, чији је тренд раста 5% на годишњем нивоу; од 2,5 долара потрошених на храну- 1 долар се троши у угоститељству. То за собом доноси развој пољопривредне производње и низа пратећих привредних делатности попут саобраћаја, прерађивачке индустрије (Шкрињар 2007, 1). Од познатих радника ангажованих у кладовском туризму и угоститељству, најзначајнији преображај начинила је надарена хотелска модна фризерка. Након успешне каријере у Кладову и Поречу, 2005.г. одлучила је да живот стави у службу религије у једном острвском манастиру.

Угоститељски персонал није био имун на изазове лаке зараде. У тзв. објектима ''друштвеног сектора'' конобари који су експлицитно манифестовали оданост режиму константним извештавањм ко је шта и коме рекао а тиче се ''опште ствари'', стицали су привилегију да без страха од санкција препродају румунски новац бројним ''шопинг туристима'' из унутрашњости, актерима синдикалних ексукурзија, радничких спортских игара, приспелим овде са жељом да у Румунији- делу источног блока, по багателним ценама набаве сервисе за ручавање глазиране кобалтом, чувени кубански рум ''Хавана клуб'', албански коњак ''Скендербег'', разне врсте руске вотке, кинеске дуксерице потом препродаване у огромним количинама по угледним београдским комисионим радњама. Такође су познати случајеви сарадње локалних угоститеља са корумпираним полицијским и царинским службеницима који су своје зарађене ''дарове'' у виду страних пића и цигарета уступали по знатно нижој цени но у регуларној продаји конобарима и власницима кафана ради препродаје гостима, а ови затим робу допремали до крајњег потрошача уз позамашне провизије и без плаћања пореза и акциза. Конобар у улози ''живог прислушног уређаја'' свакодневна је појава у ери тзв. самоуправног социјализма. Да ни западни узори нису далеко одмакли у ослушкивању гласа народа, указује одлука Врховног суда САД из 1967. године, да уставне гарантије приватности важе само за оне информације за које грађанин може разумно очекивати да остану непознате другима, сходно чему је предмет обавештајне обраде све што неки грађанин изнесе у јавност (Фатић 2010, 150-151). Други сегмент ''очи и уши службе која зна све'' чинили су тзв. ''професионални гости'', са задатком да за кафанским столом, добро издресирани у јелу и пићу, прикупе што више информација о стању у народу. Доајен доушничког кора, извесни Ј.Ђ, особа која је далеке 1947.г. продала властима последњег правог кладовског хајдука Бронцета Михајловића, уживао је највећи углед међу саборцима јер му је било одобрено да лично ''другу Пају'' реферише о својим

106

достигнућима, а то је подразумевало пут у престоницу и позамашне дневнице. Наравно да се често радило о дезинформацијама, што је мање приписивано неутољивој жеђи информатора за успесима, а у знатној мери очекивањима налогодаваца да такве вести буду потврда њихових предубеђења. Како причају савременици, у једном тренутку средином седамдесетих година чинило се да су доушници бројнији од потенцијалних непријатеља самоуправног социјализма, што неодољиво подсећа на чувено књижевно дело Славомира Мрожека у којем је број непријатеља толико смањен да шеф полиције, спашавајући част професије, на крају мора да ухапси себе. Сличном изливу сумње био је изложен и аутор ових редова 1978. године јер је мењајући пречесто чаше са водом за говорницом са које се у кладовској гимназији секретар општинског комитета Савеза комуниста П.Ђорђевић обраћао младим нараштајима, изазвао смех код аудиторијума. Уследило је саслушање у школским просторијама од стране искусног полицијског инспектора, а у присуству разредног старешине, оданог сарадника ДБ, уз букет инсинуација о наводној умешаности у волшебни нестанак дневника са ђачким оценама. Дневник је убрзо пронађен, али сенка смеха на излагању секретара комитета остала је да дуго прати тог неуморног комунистичког прегаоца. Треба ли рећи да је амбициозни разредни старешина све чешће виђан у пијаном стању по кладовским бифеима? Трулеж ''самоуправног аспекта социјалистичке надоградње школског и друштвеног живота уопште'' тема је филма Горана Марковића ''Мајстори, мајстори'' из 1980. године. ''Ђердап'' се помиње у монологу Зорана Радмиловића о корумпираности услед које исти ђаци сваке године иду на исту екскурзију, ваљда из потребе да се потврди како је све ''стабилно исто''.

Оправдање појачаних активности на плану ''друштвене самозаштите'' партијски активисти тражили су и налазили у процени да ''сталну мобилност и будност захтевају не само спољни фактори, већ и насртај унутрашњег непријатеља у спрези и са подршком непријатељских групација из иностранства, подржаних и подстицаних од стране режима појединих земаља''- тако је говорио делегат А.Б. на изборној конференцији Организације СКС у општини Кладово 5. марта 1982. године. Обзиром да је лоцирано у граничном подручју према Румунији, Кладово је било средиште деловања безбедно- информативних служби, у циљу контраобавештајне заштите и спровођења безбедносних мера на очувању правног и политичког поретка. Бриљантну каријеру на том пољу начинио је Марко Лазовић, шеф Центра за државну безбедност у Кладову 1973-1987. године. Утемељитељ је српске обавештајне службе у виду одговарајуће управе у ресору државне безбедности, чији је био први начелник са задатком организовања контраобавештајне делатности, заштите националних интереса, објеката и личности од државног значаја. Низ савршено изведених оперативних акција широм земље, затим рад на спречавању негативних утицаја страних обавештајних служби на наше грађане и елиминисање претпоставки иностраних пропагандних активности усмерених против државних интереса Југославије и Србије, сврставају Марка Лазовића у најмаркантније фигуре ресора државне безбедности у новијој српској историји.

107

За разлику од резултата надлежних служби у безбедносном домену, мала подунавска варош је деценијама излагана погубним утицајима шверца, злоупотреба у привреди, имовинских деликата. Финале су представљали активности ''мисионара'' најпознатијег српског криминалца Жељка Ражнатовића Аркана на експорту дрвне грађе из богатих мирочких шума и пословне посете шверцерима нафте, чињене од стране Марка Милошевића, са титулом ''председников син''. Активности на пољу корупције позорнице својих увертира или финала добијале су у овдашњим кафанама. Изузев реванша за благонаклон став локалних моћника ранга комуналних инспектора, увиђавних милиционара, тужилаца, судија, кафански ручкови, вечере уз музичку пратњу, били су понекад у функцији ''надувавања рачуна'' наплаћиваних од друштвених предузећа за неиспоручене услуге пословних пријема, од чега би добит потом делиле предузимљиве пословође локала и благодарни директори. Нису ретки ни примери добрих зарада од точења гостима пића које би нека смена купила у оближњој трговини, без приказивања услуге као званичног промета угоститељског објекта а забележен је немали број сцена када се, уместо плаћањем великих рачуна, боравак пробраних гостију у локалима друштвеног угоститељског предузећа завршавао сервилним наклоном шефа сале и стиховима рецитације: ''Друг Богољуб је рекао да то иде на рачун куће''. Овакве ствари у позној фази удруженог рада и радничког самоуправљања биле су део сиромашних имитација понашања неуморног великог вође, народном вољом проглашеног за доживотног председника СФРЈ. Егзибиционизам је у таквим ситуацијама често достизао врхунац поп верзијом песме ''Друже Тито ми ти се кунемо'', на чије прве тактове би са столица устајали сви кафански гости. Само деценију касније слични сценарији понављани су уз српске патриотске песмице са јаким националистичким набојем.

Кафански амбијент у исто време изгледа да је врло погодовао стицању диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ Ђердап''. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе, понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даровање садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог кладовског црног кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода моруне... Наследници ових просветитеља у модерним временима нису поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ своје курсеве приљежно држе под окриљем здања кладовског Центра за културу. У међувремену је хотел Ђердап добио још једну зграду на најлепшем делу кеја, обновљене сале, предворја, па је све мање места налажено за ''образовни туризам'' а више за класичну угоститељску клијентелу. Исказано у цифрама, понуда је обухватала 330 лежајева, шест апартмана, две сале са укупно 750 места, две величанствене терасе са погледом на Ђердап, шетни брод- ресторан за 160 гостију. Уследило је отварање кафића ''Земунац'' и пицерије ''Сидро'', касније преименоване у ''Атол'', али се и даље радило о класичним угоститељским понудама у незнатно модернизованим амбијентима у односу на пређашње. Приспећем неколицине угоститеља из других крајева Србије, изузев

108

''пресељења'' сталних конзумената на нове локације, дошло је и до још једне ''специјализације''- према сексуалном опредељењу газде, што је потрајало пар година- колико и његов боравак у Кладову. Ново време донело је и нову жестину у разрешењу сукоба међу гостима, што се у једном случају окончало смртним исходом туче у којој је главни актер био власник суседног локала. И наркотици су почели да стичу своје место под ''кафанским сунцем'', уз дозирани надзор месне полиције. Често се дешавало да приватни угоститељи уживају потпуну заштиту државних органа финансијске контроле, за шта су, поред службеничких плата награђивани и приликом да буду ангажовани као консултани или чак водиоци пословних књига које ће по попуњавању исконтролисати. Органима реда тешко је падало на ум да се ту може радити о рафинираном рекетирању односно корупцији, због чега су и јавно прозивани убрзо након промене режима власти у Кладову. Према једном од угледних прегалаца социјалистичког преображаја Тимочке крајине, Божину Јовановићу, основно гесло за успех у угоститељству гласило је: ''гост је увек у праву, хигијена најбоља, увек осмех и рад'' (1995, 260). Јовановићева правила, на основу кладовских искустава у овој бранши, могла би се допунити и неким попут ових: ''власт је увек у праву'', ''ко тражи не скита'', ''никада у погрешном џепу''.

Специфичну врсту кафанске клијентеле представљају бродарци, који у жељи да остваре добру зараду и омогуће сигурну породичну егзистенцију, излажу себе тешким условима рада у нездравом окружењу, вишедневном боравку у скученом простору, без права на приватност, са енормним емисијама буке, монотонијом, носталгијом, сексуалном апстиненцијом, осуђени да данима виђају истих неколико лица... Њихов долазак на копно значио је потребу неутралисања притисака којима су током пловидбе излагани. Новца им није мањкало а у малом лучком месту кафански амбијент био је права позорница за лечење стреса уз обиље алкохола, хране, жена. Многи међу њима, мада житељи Кладова и околних места, нису одлазили одмах по искрцању својим кућама, већ су дан проводили у опуштању уз музику и пратеће угоститељске садржаје. Уочивши ове проблеме, поједине велике бродарске фирме дуге пловидбе увеле су праксу омогућавања бродарцима ''дана предаха'' /дан између одласка од куће и доласка на брод и обратно/ у хотелима високе категорије (Вертовшек, Ћурко, 2010, 90-101). Хроничар дунавског бродарског живота забележио је: ''Старим бродарима је вино било- рај; спавање- музеј; улична девојка- спознаја живота и радости'' (Маринковић, 1970, 739). Омиљена узречица, пошто им спознаја живота и радости у кафанском рају однесе и последњу пару, гласила је: ''вода донела, вода однела''. Од ''еснафских'' гостију најредовнији и најупечатљивији посетиоци кафана били су електричари и каменоресци. Широке руке и са солидним зарадама трудбеници чији је патрон заштитник Свети Илија, без обзира да ли су радили у друштевним предузећима или имали приватне радње, готово свакодневно ''топли оброк'' су упражњавали у ћебаџиници ''Пирке'', ''Србији'', ''Ла Миражу''. Вероватно да је опасност бављења електричарским занатом, посебно за тзв. ''линијаше'' који су одржавали далеководе и дистрибутивну мрежу уопште, допринела да ''надница за страх'', њиховим речником казано, добија уземљење у омиљеним локалима, уз

109

пригодну музику, енергичне конобарице, овале мезелука и много доброг пића. Посебан изазов за промотере лежерног живота чиниле су посете Тодора Штерлинга, Душана Бузгановића, Љубомира Бабића, Славољуба Стајковића, Ђорђа Петруцића, прихватаних као људи са стилом и издашним новчаником.Кладовски каменоресци опседнутост кафанским животом правдали су природом посла- тежак рад на брушењу камена уз удисање великих количина прашине, али и својим печалбарством- углавном су то били мајстори из околине Пирота и удаљенијих крајева. Неки од њих, попут Александра Стојановића, Слободана Анђелића, Милоша Лазаревића, правили су споменике у радњама иза кафанске четврти- ул.Маршала Тита, па су предахе искоришћавали боравећи у топлим кафанским просторијама преко зиме, или у дебелом хладу старих здања током летњег периода. То су уједно делатници ''позвани'' да овековече једну професију, како су понекад реплицирали не увек њиховим апетитима дораслим кафеџијама. Испод каменорезачког длета по последњи пут је уз име богатог угоститеља, истицан назив заната који их је прославио, до данас на локалном гробљу сведочећи о пролазности друштвених улога ''услужених'', ''преварених'', ''почаствованих'' мајстора, калфи, шегрта. Вешто упаковану наду у брзу и лаку зараду угоститељи су од осамдесетих година почели продавати у својим локалима организујући игре на срећу ''томбола''. Требало је на купљеној картици први имати 16 од укупно 99 бројева исписаних на целулоидним ''пинг- понг'' лоптицама. ''Извлачење'' бројева праћено је путем велике светлеће табле истакнуте на кафанском зиду. Честе сумње у исправност процедуре испостављале су се јаловим пред изазовом новчаног добитка, а власт је налазила оправданим не инсистирати на детаљима будући да је део прихода ишао у ''друштвенокорисне сврхе''- једна од њих је финансирање локалних фудбалских клубова. Форсирање фудбалске игре као престижне ствари такође је значило драстичан помак у односу на предратну праксу када су фудбалски клубови били ''легло'' социјалдемократских идеја. Зато је директор обласне гимназије 23.9.1942.г. издао службено саопштење поводом тражења да се гимназијалцима допусти присуствовање одигравању фудбалских утакмица: ''Ученицима се не дозвољава посећивање истих, јер се на њима не може ништа лепо видети, осим по кат- кад свађа и туча'' (Благојевић 2006, 91). Другачији однос према ''најлепшој споредној ствари на свету'' врхунац је имао раних деведесетих година када је због пласмана кладовског зонаша у виши ранг комплетна једна кафана- послуга, кувари, конобари, музика, певачица, трбушне плесачице, го-го играчице... пресељена на фудбалски стадион у Старом граду- представа са крајњим исходом у ''подводном риболову'' уз обалу Дунава, као у староримским баханалијама. Наравно, да би се ствар слегла, обично су организатори, партијском секретару слали ''на одстрел'' једну другоразредну естрадну звезду ''гратис'', уједно ангажовану за музичко забављање гласача на предизборном скупу у његовом родном селу. Друге ''игре''- ратне, унеле су немир у мали подунавски град. Масовне мобилизације војних обвезника које није имао ко да изузме са ''спискова за одстрел'' резултирале су слањем на фронт, углавном у Хрватску или Босну. У прво време одавде је отпремљено и неколико аутобуса добровљаца за одбрану југословенства, чему су

110

претходили кафански испраћаји у режији општинске и партијске врхушке, са патриотским песмама и цвећем украшеним заставама, лаи када се на терену увидело колико је људски живот постао јефтин артикал, бројни ''занесењаци'' вратили су се у родно Кладово главом без обзира, изналазећи десетине измишљених повода за немогућност даље одбране отаџбине- лоше здравље, породица остављена на цедилу, незбринути родитзељи, психичке сметње, асоцијалност... Неби ли прикрили манифестовани кукавичлук, дуго времена по повратку у родни крај и даље би носили војничке берете, највише црвене као знак припадности ''специјалним јединицама'', маскирне кошуље, панталоне, опасаче. Стизањем првих мртвачких ковчега и сахранама са почасним пушчаним плотунима, конзументи духа паланке затворили су страницу сопствених историја са одредницом ''патриотизам'', посветивши се свакодневним губитничким активностима, попут одлазака на митинге подршке Слободану Милошевићу и праведној борби српског народа. Како запажа Крста Малешевић, због кризе и сиромаштва, али и услед снажног егалитарног синдрома и ниских демократских аспирација, људи су се релативно лако задовољавали оним што добију- ради се о у суштини неаутономним личностима које за неразвијено сопствено ''ја'' траже ослонац у спољњем ауторитету, траже групу изван себе да у њој ''ишчезну'', да се отарасе ''бремена слободе'', не би ли стекли снагу која им недостаје (1997, 98). ''Дресура радника и сељака'' у том правцу започела је одмах након престанка немачке окупације- 1944.г, а њени реликти одржали су се и у свечаним изјавама које би новозапослени у државним структурама давали својим претпостављеним: ''Изјављујем да ћу поверену ми дужност вршити одговорно и савесно, да ћу се у свом раду придржавати Устава СФРЈ, савезних закона, других прописа и општих аката Скупштине СФРЈ и Савезног извршног већа, да ћу се борити за остваривање власти радничке класе и свих радних људи и развитак социјалистичког самоуправног друштва и да ћу се у вршењу послова руководити искључиво заједничким интересима радних људи, народа и народности, република и аутономних покрајина''. Наговештаји слободе мишљења и критике девијација у друштву најоштрије су санкционисане, сасецане у старту. Жртва режимских прогона био је и Драгомир Остојић, професор више педагошке школе у Неготину. Њему је на терет стављено извршење кривичног дела непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ зато што је од 1981. до краја 1984.г. на часовима историје које је држао студентима ВПШ, у кафани и приватном стану, у граду... злонамерно и неистинито приказивао друштвено- политичке прилике у земљи говорећи да је код нас настало ванредно стање, да је наш новац толико девалвирао да може служити као клозет папир, питање српске нације лоше је решено а у Хрватској никако, партија је идентификована са државом... (Даниловић, 2010, 401-402). Илегална трговина девизама уз баснословне зараде због драстичне разлике између званичног и ''црног'' курса, шверц нафте, бензина, оружја, па и људи, учинили су од овог граничног подручја јаки ''бизнис центар'' у жутој штампи означаван као Кувајт на Дунаву. Исто што је у Београду чинио Милошевићев министар а данас успешни пословни човек М.Б, организовање ''тротоарских дилера'', на локалном ниову радиле су особе које су се одазивале на имена Аца, Вуле, Теодор. Они јачи попут М.Б. имали су круг више за зараду јер су од Народне

111

банке откупљивали милионске износе марака по званичном курсу да би га потом стављали у промет на црно уз десетоструку добит (Миновић, 276). Други, кладовски јунаци улице користили су за те сврхе везе са регионалним банкама или околности да су у девизама, у име државе наплаћивали одређене фискалне дажбине, затим, после неколико руку промета уплативши на државни рачун њихову динарску противвредност по званичном курсу Народне банке.

Са последњим десетлећем XX века, пошто је формално уведен вишестраначки систем, Кладово је добило председника општине коме су опозиционе странке јавно пребацивале да, будући пасионирани конзумент угоститељских услуга, својом политиком жели цео град претворити у једну велику кафану. Наравно ту је појам кафана употребљен у пежоративном смислу, као алузија на закулисне политичке игре, антилегалистички приступ вршењу власти. Ипак то се јавности чинило мање чудним него конвертитство доскрорашњих заговорника комунистичке идеје, од прокламованог вишестраначја оданих следбеника ројалистичког капитализма Вука Драшковића. Уз њихове скуте држали су се екс- комунисти унапређени у демократе, демохришћане, либерале, конзервативце, који су неретко мутили воду међу искреним приврженицима суштинских демократских промена у друштву огрезлом у корупцију, доушништво, удвориштво. Кафана је успела одиграти запажену улогу у политичким превирањима, не тек као метафора, силом прилика постала је зборно место и амбијент у којем су доношене важне одлуке новооснованих странака демократске провенијенције, обзиром да оне у време власти Социјалистичке партије Србије нису имале одговарајуће просторе за окупљања чланства, а по једна канцеларија у тзв. згради друштвенополитичких организација додељивана је само омиљеним Милошевићевим опозиционим странкама. Такво стање је неко време настављено и после петооктобарских промена па је једна странка у успону свој проглас грађанима Кладова сачинила управо у амбијенту кладовске кафане ''Минета''. У прогласу од 16.2. 2001. године полазећи од принципа да нико није обавезан подржати или поштовати лошу општинску власт набрајају се греси општинске врхушке- толерисање пораста криминала, пљачке државне имовине, корупције, располагање огромним средствима Фонда ренте у мисији одржавања старог режима, те ''енормни рачуни за репрезентативне кафанске услуге чији су конзументи општински челници, очајна кадровска селекција почивајућа на уздизању пропалих студената, чувара паркова и новокомпонованих менаџера регрутованих по критеријумима неинтелигенције, слепе послушности и спремности на компромитовање''.

Друштвена криза раних деведесетих нанела je у погранично Кладовo неке нове кафане и барове- ''Бас'', ''Ноћ и дан'', ''Мираж'', ''Зодијак'', ''Лорд'', ''Вања'', ''Натура'', ''Кејџ'', ''Стара чаршија'', нешто касније и велике диско клубове ''Планет'', ''Пит стоп'', ''Атријум''... Дошло је до одређене ''поделе рада'' међу власницима локала тако да су се неки били познати по коцкарским партијама, неки као стецишта уживалаца дрога, а неки као места за вођења илегалног бизниса, уз припаднике ''органа реда'' као уобичајени део пословног окружења. Одређена места важила су

112

за ''опозициона легла'', посећивана углавном од симпатизера странака супротстављених социјалистичком режиму власти. Оваква диференцијација довела је и до кулминације криминалних активности пребијањем до смрти младића- наводног дужника нарко дилера у угоститељском објекту недалеко од зграде полиције. Код мештана и данас изазивају неверицу тврдње да је након пријављеног случаја убиства, ''снагама реда'' требало неуобичајено много времена да стигну на место обрачуна. Други случај ''наплате дугова'' односио се на измирење рачуна од стране Љ.С, бившег припадника француске Легије странаца, власника једне кладовске кафане и државног службеника Б.П, који је његово одсуство из града искористио како би ''прекраћивао самоћу'' жени- ''газдарици објекта''. Попут ''шпагети вестерн'' филмова, које су неки Кладовљани, изузев као одана публика, жарко желели и да живе, ''легионар'' га је по повратку у Кладово, не чекајући да ''органи реда'' реше случај, разоружао, натерао да скине сву одећу са себе и да такав, са лисицама на рукама, прође кроз град. ''Осветник'' је за то добио двоипогодишњу затворску казну а љубитељи вестерна подуку да се проблеми ''један на један'' решавају примеренијим средствима. Ове сцене су на драстичан начин остале кафанско обележје једног тешког времена у коме је борба за преживљавање померила границе морала ближе дну. Једно Потемкиново село самоуправног социјализма- кристалограверница из 1977. године, на злом гласу по еколошким инцидентима испуштањем у земљу остатака флуороводоничне киселине коришћене за ''шарање'' кристалних чаша, услед чега у оближњем водозахвату за снабдевање града постоји пијаћа вода са вишеструко већом дозом флуора од допуштене, у доба транзиције трансформисано је у кафанску салу ''Кристал''. Од некадашње радничке мензе, препакивањем ентеријера, настала је климатизована просторија капацитета 400 гостију, како се рекламира на локалним медијима, ''за свадбе, крштења и весеља сваке врсте''. Током сезоне боравка гастарбајтера у родном крају неколико пута седмично одатле се шире емоције уз богату трпезу и турбо- фолк или влашку музику по жељи. Они су надаље циљна група безбедносних провера, углавном посредством заврбованих ''савесних земљака'' међу којима и првака гастарбајтерског хедонизма, палог у руке ''УДБ''-е још средином шездесетих након што је разоткривен у покушају фалсификовања пасоша снабдевеног печатом на којем је слово ''и'' било исписано као у огледалу- латиничним ''N''. Прихвативши одбрану грађанина покорног, да има четири разреда школе, сиромашно порекло и ''часне намере'', ова служба стекла је сарадника који ће досећи неслућене висине, деведесетих добивши прилику да буде примљен код Милошевића лично, на канабету, уз пригодне речи председника Републике, потом у бескрај реемитоване као гег на Радију Б2 92: ''Ја сам о вама доста чуо''. Та пародија од ''доста'' траје до данашњих дана уз свесрдно подмазивање сарадничке клике међу особама позваним да штите поредак.

У настојањима дистанцирања од сиве зоне изнуда и уцена од стране заступника јавног интереса, група угоститеља обновила је рад Удружења занатлија, угоститеља и аутопревозника, убрзо преименованог у асоцијацију самосталних привредника. Први потез ''синдиката угоститеља'' у том правцу представљао је кодекс професионалне етике, како се каже у преамбули, адресиран ''својим

113

члановима и грађанима''. Неке од одредаба ''угоститељског кодекса'' из 1994.г. гласе:1... Самостални привредници уважавају права и интересе дугих учесника у правном промету, утврђујући и остварујући међусобна права и обавезе у условима једнакости свог правног положаја и слободног опредељења уопште;2 Савесност и поштење самосталних провредника значе поштење у погледу чињеница и придржавање разумних професионалних стандарда о поштеном пословању и поступању у оквиру регистроване делатности...3.... Недопуштен је утицај других субјеката, обзиром на њихову економску снагу, политичку моћ или друге предности, на понашање самосталних привредника у правном промету и у односима са другим привредницима; противправна је и неморална свака дискриминација од стране државних органа, других привредних субјеката, организација, удружења и грађана, у погледу могућности и других услова законом дозвољеног деловања самосталних привредника...;5... Дужност сарадње обухвата понашање усмерено на правилно и савесно испуњавање обавеза проистеклих из припадности удружењу и професионалних активости, а нарочито: међусобно обавештавање о значајним околностима; омогућавање извршења обавеза; уздржавање од злоупотребе права; размена информација на нивоу удружења... Обавеза солидарности обухвата нарочито дужност да се сходно начелу савесности и поштења и са одговарајућом пажњом у извршењу права и обавеза и понашању уопште, обезбеђују интереси других субјеката правног промета, као и дужност уважавања и колегијалне помоћи у остваривању права, обавеза и интереса других самосталних привредника...6... Професионални морал је апсолутно и опште мерило понашања сваког члана удружења, без обзира на његове посебне односе, и као такав представља етички минимум за сваког самосталног привредника...10. У раду самосталних привредника посебно се указује на следеће моралне врлине које треба неговати као приоритетне: лично економско предузетништво, као интелектуално- морална вредност; креативност, као стваралачка свест и способност за стварање; конкурентност, као чувар економског поштења, конкуренција идеја и супротстављање повреди туђих права; заједништво, као тимски рад и навика за отворене комуникације, учвршћивање веза међу људима...12. Рад треба бити методичан, дисциплинован и рационалан; морално је оправдан ако је усмерен на промену друштвеног положаја, унапређење способности и економског раста''

Апетити у међувремену приватизованог монополског друштвеног угоститељско- туристичког предузећа, нарасли су до те мере да је као куле од карата рушило све законске баријере и у приватизациони фонд уносило објекте за чије власништво је био лишен легитимних правних али не и политикантско- мешетарских претензија- ''овце су се толико осилиле да су почеле рушити ограде својих торова''. У једном спору овим поводом десило се да се на страни ''новог капиталисте'' као сведоци појаве некадашњи јавни правобранилац, председник и потпредседник општине из епохе социјализма, почивајућег на друштвеној својини, а да општински правосудни органи ипак одоле ''изазовима транзиције'' и донесу часну одлуку о

114

признавању својинских права на текијском мотелу- ресторанске сале, терасе и спратног дела са собама за преноћиште, са пратећим просторијама, аутентичним титуларима права располагања- грађанима Текије представљеним у лику локалне месне заједнице. Саборци савременог Остапа Бендера, некадашњи социјалистички функционери који су се клели у друштвену својину уместо у Бога, нису одолели искушењима да тврде неистину, доводећи у сумњу наводне ''добре намере'' јавно заговаране у време њихове једностраначке владавине.

Угоститељске услуге дуго година биле су покриће за обављање илегалних делатности у пограничном Кладову, од шверца дефицитарних артикала, коцкања, до бављења проституцијом. Кафане су често биле места састајања, преговарања и реализовања ''прљавих послова''. Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни ''Caviar de Kladovo''. Справљан по рецептури руских емиграната овде приспелих после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима /4-5 евра по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером авионским пошиљкама или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај Брњице. У интервују за београдски дневни лист ''Блиц'' некадашњи директор Рибарског газдинства у Кладову изјавио је како је дуже од двадесет година један од најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд М. Штајн из Њујорка који је од Кладовљана откупљивао око 1500 кг годишње по цени од 900 долара за килограм. Овај угледни трговац, чији су рођаци једно време боравили у Кладову током изгнанства из земаља средње Европе /случај забележен у историји под именом ''Кладово- транспорт'', када је трагично настрадало од нациста и петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Курт, Мартин, Алис, Берих- Лео/, 1988. године ухапшен је у Њујорку због илегалног увоза кавијара којом приликом је у његовим пословним просторијама откривена шверцована роба у вредности од једног милиона УСД (Gordon B.M, 2003, 11). Штајн је заштитио робну марку ''Iron Gate'', како се до 1992.г. звала и његова компанија са седиштем прво на Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму 1993.г. преименовао у ''Caviar and Caviar Ltd'' Rockville, као супсидијерног припадника ланца ''Porimex Swisscaviar Company''. Након бродолома са шверцом иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље стављао у промет под именима ''Iron Gate'', ''Caviar Direct'', ''Epicurean'', ''Continental''. На крају, од средине деведесетих Штајн је председник ''Stone Hill'' из Мајамија- актуелног носиоца права употребе робне марке ''Iron Gate'' за кавијар, димљену и маринирану рибу. Исти артикал као сада елитни ресторан ''21'' на Менхетну, по много нижој цени, некада су могли конзумирати гости хотела ''Ђердап'', по правилу уз парче лимуна и препечен хлеб. Данас је у Србији на снази ''трајни ловостај'' за моруну, сима, пастругу и дунавску јесетру, изузев ако су произведене у рибњацима или се ради о увезеним примерцима. Београд је почетком јуна 2011.г. себи допустио луксуз да у једном од градских паркова- Ташмајдану- буде постављен грандиозни споменик најпознатијем шверцеру кавијара у свету- Хајдару Алијеву. Да ли ће некада Кладово у ''рибарском парку'' уз Рибарску улицу, имати споменик Џералду Штајну, макар не као Алијевљевом емисару у САД, већ

115

писцу једне од најцењенијих књига у свету на тему најскупљег рибљег продукта, публиковану 1981.г. под називом ''Caviar! Caviar! Caviar!'', или можда као особи која је десетинама милиона долара откупљивала кладовски драгоцениу производ, ширећи његову славу светом, делимично зависи од будућих успеха неких нових великих играча на позорници сиве економије. Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц огромних количина нафте. Распадом СССР-а дешавало се да девојке из биших совјетских република бољи живот потраже остајући у Србији, у пограничном Кладову. Мноштво ''пријатељица дана'' пребацивано је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне елитног калибра, попут извесне Ларисе, добијале би визит карте са бројевима за наруџбине, имајући за прве ласте у Кладову локалног жандара, лекара и ''угледног привредника'' који би троструку услугу издашно награђивао. У Србији су афинитети ''људи у белим мантилима'' према ''наградама'' у форми услуга проститутки доспели у жижу јавности почетком јула 2010.г. поводом расплета корупционашке афере ''тешке пар милиона евра'' откривене у полицијској акцији ''Краба''. Телевизијске дневне вести преплавиле су и информације о баханалијама неких од ухапшених лекара, подвођењу и конзумирању оргија уз активно учешће највиших функционера републичког института за онкологију. Њихове ''колеге у белом''- данашњи кладовски конобари што хлеб зарађују услужујући госте у кафићима, пицеријама, посластичарама, свршени су гимназијалци, машински техничари, понеки и са факултетским дипломама, за које нема могућности запослења у струци. Својом агилношћу, уљудношћу и културним опхођењем заслужују епитет добрих домаћина. Не можемо закључити да је таква ''професионална чистота'' опредељујуће утицала на Мирјану Марковић да кроз ''баналну провинцијализацију културе'', приметили бисмо и: и политике, здушно заговара постављење кафанске певачице за министарку културе ''али је зато успела да за министра здравља постави жену коју су веома често, мртву пијану, износили из разних београдских и провинцијских кафана, сматра њен савременик Живорад Миновић (2010, 244). Кафански педигре импоновао је грађанима, да приликом скорашњих демократских парламентарних избора омогуће да један хармоникаш постане народни посланик а да човек који обожава улогу певача из шатре стаса у председника владе. Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка са власти Слободана Милошевића. Само у једном случају пресецања ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је предмет трговине било чак 5 милиона килограма дизел горива. Огромна зарада из оваквих послова подразумевала је и ''пословне пратње'', умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере, анимир даме и пригодну музику. Неки од власника кладовских кафана своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци затворске казне, регистрован је 2004. године. У периоду јун 2003- новембар 2004, власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава. Локал је поред класичног кафанског простора располагао са баром површине 200 м2 у чијем

116

централном делу је постављен импровизовани бродић- подијум на којем су забављачице плесале са клијентелом, за ''финалну цену'' од 50 евра. Председница регионалног одбора за људска права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља. Последњи случај у административним аналима датира од 25.12.2008. године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање ''услуга сваке врсте'' у кафани С.К. успеле да побегну потери органа реда, а једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих цигарета пронађених у магацину гостионице. Али, ако се прелистају интернет сајтови који говоре о трговини људима на подручју Босне, у многим исповестима злостављаних жена наћиће се тврдње да су по доласку у Србију из Румуније, Молдавије, Украјине... биле продаване на подручју Кладова од лица чијег се идентитета не могу сетити. Пријем суседних држава- Румуније и Бугарске у Европску унију значио је и одскочну даску за индустрију секса као најисплативији криминални сектор. Око 20.000 Бугарки проституисањем у земљама ЕУ остварују годишњу зараду од 1,46 милијарди евра. Ера транзиције, почев од 2000.г, значила је знатно тежи положај конобара, бармена, перача судова, кувара, чистача а синдикално организовање ради заштите права своди се на трговину свињским полуткама и зимницом, у бољој варијанти, и на трговину утицајем од стране синдикалних повереника а у корист одређених интересних група, у лошијој варијанти по раднике. Физичко искоришћавање у сваком смислу, излагање дуготрајном изнурујућем раду без нерадних дана и годишњих одмора, све за мизерне дневнице, црна је свакодневица знатног броја угоститељских радника. Кладово је у то доба стекло новог јунака забавних тв квизова, келнера Милана Ивановића, који је успео да буде победник једног од серијала најпопуларнијег такмичења такве врсте- ''ТВ слагалица''. Али тада је већ телевизија изгубила примат у свету разбибриге, па су и размере Ивановићевог успеха имале другачији контекст у односу на време популарности Маринка Пауновића. Други јуноша ''петооктобарске транзиције'' потицао је из редова функционера старог режима. Његови дојучерашњи сарадници оптужили су га на странама ''Илустроване политике'' да је, као лидер највећег привредног друштва у региону ''руководио предузећем уз антологијско расипништво, арчење друштвене имовине, потоке вискија... готово да нема кафане из које и данас не стижу позамашни рачуни за бројне крканлуке''. Прозвани, изиритиран терминима ''поток'' и ''крканлук'', објаснио је јавности како је ''било уобичајених пословних ручкова, вискија, али не и потока крканлука, луксузних апартмана и раскошних теревенки''. Уследио је судски епилог по принципу ''ником ништа''. Неке друге звезде социјалистичког препорода из касних седамдесетих година у новом веку определиле су се за заступање јавног интереса уз претензије на освајање срца бирача путем давање прогноза о будућности Србије у форми извесног ''астролошког сурогата'', како некадашњи лидер у производњи кавијара језгровито збори: ''Обрадом масе података различитим математичким операцијама могу се прогнозирати неке ствари и предвидети нека збивања''. Његово предвиђање из

117

кабинета посланичког клуба Покрета уједињених пензионера, почетком јануара 2010.г. гласило је: ''Ма колико невероватно изгледало, Србија је ушла у период у коме ће свима нама бити боље, али то је дуг процес''. Међу народом распрострањен став да је политика сестра најстаријег заната на свету, поводом сличних прогноза, до данашњег дана наилази на потпору- несавладиву хрид свакодневице која математичко-астролошки оптимизам претвара у олупине.

118

6. ВЕЋ ВИЂЕНО ?

Данас су кладовске кафане углавном намењене посетама богатијег друштвеног слоја- имућних предузетника, функционера или држављана Румуније који након што су осетили благодети живота у Европској унији врло често долазе овде ради доброг провода. Освајање слободе у своје и име сународника, када је ''земљу назвати својом била жеља голема'' почела је да прекрива паучина заборава. Наравно, уследило је испостављање рачуна за промашаје, најдрастичније манифестовних запоседањем простора ''на Квадар планини, дугог метар и осамдесет, метар и по у дубини'' (Брехт, 1969, 80). Као комбинација метафоре и слике масовног осиромашења настао је виц: ''Како Срби рачунају? Дођу пред кафану, прво се саберу, онда уђу у њу па се одузму!'' Сабирање и одузимање као привилегија предузећа у јавном сектору и државне администрације, довели су до реафирмације готово заборављених из времена социјализма ''радничких спортских игара''. Милионски износи пореских обвезника завршавају током године у касама кладовских хотела и кафана, на име ''надокнаде за рекреативну дангубу''. Локално становништво са много мање подозривости гледа на такво трошење пара, него деведесетих година прошлог века када су огорчење изазивале ''баханалије'' трудбеника ''Електропривреде Србије'', који су, егзалтирани изненадном приликом да искажу посебани друштвени статус, чак прибегавали међусобном гађању француским и бечким шницлама у хотелу ''Ђерап''- у време када су обични смртници живели на ивици глади, у потпуном безнађу и немаштини. Током годишњих одмора у подунавском градићу борави пар хиљада мештана који живе и раде у иностранству, а тада кафански живот подсећа на времена из осамдесетих када се дуго тражила ''столица више''. Свадбе богатих ''гастарбајтера'' у боливудском маниру, са венчањима у хеликоптеру, црвеним тепих стазама дугим стотине метара, по правилу одржавају се у елитним кладовским ресторанима током летњих месеци. То је једини привид времена од пре двадесетак година када су ове куће биле више посећиване него спортске утакмице или зборови грађана у режији Социјалистичког савеза радног народа. Посебан траг на њихове аспирације за ''свадбарско-кафанским експонирањем'' оставили су очајни услови живљења у западноевропским земљама раних седамдесетих прошлог века.Није била реткост да њих осамнаесторо станује у мрачној просторији 25 м2, или у летвама преграђеном делу подрума, и то по цени знатно вишој од уобичајене у СР Немачкој или Аустрији, без утикача за струју или текуће воде. Врхунац омаловажавања огледао се у забрани уласка у кафане, снабдевене натписима ''за гастарбајтере забрањено''. Баварски виши суд је 1970.г. пресудио да ''гастарбајтерским проскрипцијама'' није прекршен закон који је онемогућавао забране таквог типа за одређене националне или верске групе, са образложењем да гастарбајтери нису национална група! (Ивановић, 2011, 76-82). Ново време донело је позамашне уштеђевине генерацијама особа ангажованих на раду у иностранству али и обиље сиромаштва неким њиховим сународницима у српској подунавској регији.

119

За разлику од имућних конзумената, љубитељи алкохолних пића из најсиромашнијих слојева своју жеђ још увек гасе ван угоститељских објеката, купујући на зеленој пијаци од продаваца пољопривредних производа ракију ''на чокан''. Иначе ова тржница у градском центру још по нечему подсећа на кафану, мноштво продаваца на својим тезгама конобари послужују кафом из два локала отворена у баракама од елоксираног алуминијума и ребрастог лима, за које су санитарне просторије тек пусти снови. Они пробирљивији упутиће се пар десетина метара даље до кафића ''West'' или ''Ambassador'' где, не близу очију јавности, могу преговарати са накупцима о већим пословним подухватима.

XXI век подрио је, дотад непознату, мисију овдашњим кафанама- организовање подушја управо сахрањеним мештанима или годишњих парастоса. По правилу такве процесије одвијају се у забаченом делу велике сале или у некој одвојеној просторији, да се жал за покојником не би ''конфротирао'' са емоцијама других кафанских гостију. Није реткост да свештеник очита молитву, уз употребу кадионице и осталих религијских реликвија, на кафанском столу, што се пре свега једног десетлећа сматрало неприхватљивим чином. Нови обичај настао је услед недостатка времена и простора да се брзо припреми послужење и угости већи број учесника у подушјима. На сеоском подручју међутим, још се увек тако нешто доживљава непримереним потреби поштовања успомене на умрлог, већ се храна купује у кладовским угоститељским локалима а онда послужује у дворишту у којем је умрли живео, или у некој од већих просторија, попут гараже, пространих остава и сл. Како се још одавно крштења тек рођених чланова породице такође обележавају у репрезентативним угоститељским објектима, а за венчања је то готово обавезно, следи да цели живот просечног мештанина Кладова има додира са кафанским амбијентом, делујући као фрагмент универзалног кафанског живота. Нису то као раније, у време непостојања домова културе и других одговарајућих установа јавног типа, места значајних културних и политичких манифестације, но на одређени начин кафане и на том пољу издржавају трку са временом јер се по правилу сваки политички скуп, позоришна или музичка представа завршавају одласком главних актера на богате ''вечере са музиком'' у салама бољих локала. Разлике су засад видљиве у нијансама јер једна политичка гарнитура преферира услуге ресторана ''Језеро'', друга ''Текијанке плус'' а трећа ''Aquastar Danube''. У складу са важећим маркетиншким стандардима на веб презентацији ''Водене звезде Дунава'' за сезону 2010.г. нуди се уживање у ресторанима ''Император'', ''Symhopny'' уз ''националну и интернационалну кухињу'', затим на коктел тераси ''Paradiso'' и бару ''са плажном терасом Pleasure point''. На интернет сајту три стасите домаћице на четири језика пригодним речима ''биће нам част и задовољство да вам пружимо врхунску услугу, обезбедимо сјајан провод'', нуде као средство до блаженства 14 једнокреветних, 31 двокреветну собу с погледом на Дунав, 6 ''студио апартмана са сефовима и хидромасажним кадама'' и 3 лукс апартмана са сефовима и ''ђакузијем''. Конкурентски хотел ''Ђердап'', свега 200 метара западно од ''Водене звезде Дунава'', предложен је у пропагандним материјалима као место ''мотивационог викенда'' уз препоруку: ''Наградите своје сараднике викендом у Ђердапу и покажите да фирма цени њихове резултате''. На располагању су ''златна сала'' са 450

120

места, ''плава'' са 300 и конгресна са 50, уз 330 места у једнокреветним, двокреветним собама и апартманима. Оним најрасположенијим клијентима нуди се и венчање на Дунаву, на броду ''Ђердап''. Посебну погодност дају ''спортске игре на песку'' на оближњој плажи, те коришћење сале Дома културе, Спорстке хале, фудбалских и терена за мале спортове у тврђави ''Фетислам''. Очигледно је кладовско угоститељство кроз развојне планове два велика хотела ухватило корак са светом, дајући адуте ставовима да је то стратешка привредна грана регије. Обојици хотелијера широм су отворена врата градских власти, што они знају богато да узврате и заступницима јавног интереса и Кладову. Дунавски градић већ је одавно превазишао статус малог туристичког центра па се доста енергије улаже у промоцију угоститељске понуде. ''Водена звезда Дунава'' свакодневно је кроз рекламе присутна у квиз емисији ''Фокс'' телевизије- ''Луди камен''- и у викенд- колаж програмима рекордне гледаности ''Жикина шареница'', на националној мрежи РТС. Друга угоститељска фирма ''Ђердап турист'' има своје емисије на локалној кладовској телевизији. Са овог поднебља потекле су модрене робне марке квалитетних вина. ''Душа/Дух Дунава'' рекламиран је као ''одличан ризлинг, врло весело вино које у себи носи топлину сунца, мирисе воћа и арому свежих трава'', док конкурентска фирма ''Кремен'' тамноцрвене боје промовише уз нагласак на ''ароме купине и црне рибизле, прожете дискретним нотама дима- плодови сунчане земље''. Ако се пасторалној симфонији ''дискретних нота дима'', ''веселог вина'', ''сунчане земље'' и ''ароми свежих трава'' не пронађе равнотежа са озбиљним туристичким садржајима и не предузму преко потребне мере заштите животне средине, можда ће за пар десетина година маркетиншки ''бисери'' из понуде кладовског краја гласити: ''осунчани ваздух и ветровита вода''. На истој матрици инвентивности већ егзистира назив хотела ''Водена звезда Дунава''. Као увертира таквог стања, овдашњој кафанској клијентели на располагању је моћно зујање ''хитова'' турбо фолк провенијенције- ''Небеска кафана'', ''Кафана на Балкану'', ''Лажу песме и кафане'', ''Син кафане'', ''Што си дошла у кафану'', ''Шта ће жена сама у кафани''- наследнице блаженопочивших поетских испада композитора и тесктописаца чији је скиптар био астал: ''У маленој крчми седим сам за столом'', ''Умрећу за тебе за кафанским столом'', ''Сам за столом један човек седи''. Голе столове у новим временима мењају ВИП места и сепареи. ''Club Atrijum'' 2010. године има интернет презентацију са ударним рефератом: ''Концепт и програм вечери и наступа плесачица у потпуности је редизајниран, што је резултирало потпуно новим визуелним доживљајем и обећава још спектакуларнију забаву. Обраћајући посебну пажњу на жеље наших гостију, ове године смо за госте који од забаве желе више, али и интимније, припремили и ВИП места, као и резервисање усамљених сепареа на телефонски позив’'. Од пића на услузи су: ''коктели, дуга и кратка пића, алкохол и сокови, безбројне врсте кафа за буђење… јутарња кафа, подневни сок, аперитив пре ручка, пиво после вечере''. Између ''Атријума'' и ''Српске круне'' усидрена је фирма за услуге издавања апартмана, овенчана са четири звездице- Mona Lisa''. Загонетни осмех резервисан је за кориснике простора за релаксацију. ''Врхунац'' хедонизма достигнут је од стране пословодства овдашњег хотела ''Ђердап'' приношењем на послужавницима голих девојака филованих мезелуцима, за које су јавно изнете сумње да су након

121

конзумације хране постале предмет иживљавања заслужних радника правосудних органа у Србији на ''спортским сусретима синдиката правосуђа'' 2011.г. у Кладову. Нови продукт масовне културе је предано конзумирање ‘’брзе хране’’ ниске хранљиве вредности, која се по правилу једе прстима или пластичним приборима за јело, у прикладном паковању. Углавном се ради о сендвичима, пљескавицама, виршлама, помфриту са много масноћа, зачина, мајонеза, сенфа, зашећереним освежавајућим пићима. У Америци сваких 18 минута умру четири особе од последица лоше исхране. Нов начин живота, мало времена на располагању за спремање хране и боравак у кући довели су до енормних здравствених проблема. Такозване транс-масти садржане у изобиљу у индустријски обрађеним помфриту, чипсу, пицама, маргарину, пецивима, лиснатим тестима, прженој пилетини, фиш- чипсу, арапској храни, пицама... драстично увећавају ризик од кардиоваскуларних болести, канцера, дијабетеса, депресије. Ресторанима у Калифорнији забрањено је коришћење ових састојака. То је натерало хиљаде угоститељских објеката да из корена измене своју понуду. И овдашњи ресторани на одређен начин учествују у тој причи, бесомучно сервирајући гарнирунге од помфрита, масно месо, рибу из загађених вода. Гојазност још није достигла амерички ниво, али све више је особа које терет година безсупешно носе, скупа са десетинама килограма наслага сала. У томе предњаче деца кладовских гастарбајтера, а људи који живе и раде у Кладову одупиру се тренду претежно захваљујући освојеном прагу сиромаштва крајем прве деценије XXI века. Да монотонија не захвати кафански живот побринула се предузимљива српско- румунска корпорација која има угоститељске објекте на две стране велике реке и ''чартер'' линију за румунске грађане жељне сатисфакције за деценије ускраћивања слободе кретања од стране комунистичког режима, али и за становнике Западне Европе пореклом из кладовског краја, намерне новац потрошити на ''нестандардне'' аспекте кафанског живота. Обе ове ''интересне'' групе говоре исти језик те је осећај заједништва и задовољства приликом ноћних провода потпунији, било на којој обали Дунава да се затекну. Тада је тешко препознати разлику између богатсва у различитостима и сиромаштва у сличностима. Разнородне културне навике топе се у малиганима вина са кладовског песка довољно брзо да, кафанским жаргоном речено, буду ''кап на коцки леда''. Период транзиције значиo je крај за ресторан ''Пемци'', где се годинама у ''друштвеном сектору'' јело и пило уз безготовинска плаћања. Кафана је већ неколико година уклето пуста, а порука графита са њеног зида као да чини салдо једног прокоцканог времена: ''Не желим да живим у култури спонзоруша, турбо фолка, опште неписмености и специфичног српског кича''. На суседном зиду још стоји табла са знаком квалитета ''две зведице''. Неки од ментора кладовских моћника у међувремену су од афирматора улоге радничке класе у самоуправном друштву, што је подразумевало њихову позитивну дискриминацију зарад стварања привида да цела класа доноси стратешке долуке, прешли у воде приватног бизниса, постижући добре финансијке резултате у спољнотрговинским пословима, без обзира на позамашно бреме година успевајући, како извештава булеварска румунска штампа, да потпомажу отварање салона за ертоску масажу, чији су

122

трудбеници чак нивоа интересовања популарне италијаннске поп звезде- Ероса Рамацотија. Други од њих су послове аналитике рађене на највишем нивоу безбедносних служби 1978.г, сада заменили тешким пензионерским данима, док су они окретнији изгубљене ''катедре'' извршних секретара Централног комитета надоместили функцијама у популарним спортским друштвима. ''Кафански млин'' очито узима ујам и од некада недодирљивих личности самоуправног социјализма. Од новина у области угоститељства заступљени су интернет кафеи као симбиоза кафанског ужитка и потребе за укључивањем у глобалну информативну мрежу. Као идеја живе и тзв. филозофски кафеи- антистрес програми у радионицама критичког мишљења- могући пут побољшања комуникације међу радницима и ''разборитије усредсређености на рад'', у функцији превазилажења нагомиланих проблема још увек драгоцене класичне кафанске клијентеле- бродараца (Вертовшек, Ћурко, 97).

Актуелна правна регулатива, прописи о туризму из 2009- 2012. године, држећи корак са светом, угоститељски објекат лапидарно дефинишу као ''функционално повезан, посебно уређен и опремљен простор који испуњава нормиране минималне техничке и санитарно- хигијенске услове за пружање угоститељских услуга: угоститељски објекат мора се опремити и уредити на начин којим се омогућава рационално коришћење простора; несметано и сигурно кретање и боравак гостију и запосленог особља; несметан пренос ствари; одговарајуће чување робе, хране и пића од кварења; заштита здравља гостију и особља које подлеже здравственом надзору''. Појам ''угоститељска делатност'' проширен је и на ''припремање хране и достављање за потрошњу на другом месту'', следствено чему се поред објеката за смештај- ''хотел, мотел, туристичко насеље, камп, пансион, хостел, преноћиште, одмориште, кућа, апартман, соба и други објекат за пружање услуга и смештаја'', затим објеката ''за исхрану и пиће''- ресторан, кафана, бар, објекат брзе хране ''и други објекти'', угоститељским објектом, у смислу Закона о туризму, сматра и ''кетеринг објекат''. Правилник о условима обављања угоститељске делатности из 2012.г. дефинишући објекте за смештај искључује као квалификатив име под којим послују, па то могу бити и коначишта, ханови, конаци, етно- куће, виле, кампинг одморишта, депаданси, апарт хотел, гарни хотел... Иза апстрактних законских норми крије се иста реалност као и пре више деценија- кафане су слика стања у друштву, сада оптерећеног проблемима транзиције и укључивања у европске цивилизацијске токове по стандардима ЕУ. У локалима ''Текијанка плус'', ''Српска круна'', ''Цар'', ''Принц'', ''Кинг'', ''Главан'', ''Језеро'', ''Стара чаршија'', ''Лео'', ''Зеро'', ''Јовче'', ''Елит'', ''Дангуба'', поређаним попут домина уз модернизовану калдрму ''Краља Александра'', чијим је називом замењено име ''Маршала Тита'', чују се свакодневно српски, румунски, немачки језик, точе се најпознатије светске марке пића и по који литар ''домаће капљице'', ''лежерне даме'' преферирају ''Стару Чаршију'' а љубитељи наркотика неке просторе са ''савременијим'' именима. Старој ''Србији'' је транзиција одузела половину простора, претвореног у кинеску продавницу мешовите робе. Преостали део се нуди као ''национални ресторан- поседује 80 места и 50 у башти ресторана, познат по традиционалној кухињи и локалним специјалитетима''. На менију се могу само прочитати нестварни, јер се годинама овде не лове, не производе, јесетра на жару,

123

кечига у процепу, црни кладовски кавијар. Последњих година улов крупније рибе, чак и у метафоричном смислу, далеко је од стварности. Корак са временом на свој начин држе и дискотеке ''Атријум'' и ''Планет'' са ''богатим плесним програмима'' уз обавезну сјајну шипку, чије успехе рано изјутра након хепенинга власници могу измерити кроз количину поломљених стаклених флаша и ''наменског отпада''. Масовна пијанства све чешће уступају места наркоманским сеансама а држава честим изменама законске регулативе шаље поруку сопствене немоћи организаторима посла препродаје марихуане, хашиша, хероина. Иновације Кривичног законика из 2006.г. прописале су правило да учинилац кривичног дела ''неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога'', који опојну дрогу држи ради сопствене употребе, може бити ослобођен од казне предвиђене у два облика- новчана или затворска, максимално до три године. Огромна понуда односно конкуренција у дистрибуцији хероина, довеле су до пада цена од 100.000 немачких марака по килограму из осамдесетих година, на 12.000 евра данас. Београдски и крагујевачки хероин продају се по цени од 1.800 динара за грам, марихуана за 300 динара, синтетички канабис сканк- 1000 динара, али зато купаца има вишеструко више него пре пар деценија. Близина државне границе овде чини посао са наркотицима још исплативијим него у унутрашњости земље. Власт углавном реагује речитим ћутањем мада се чак у школским задацима могу пронаћи коментари на тему суживота наркоманије и проституције. У тексту ''Животне борбе заборављених људи'' млада Крајинка пише: ''Седео је за ивицу шанка. Пио...Отрцан. Јадан. Пропао. Јадан. Длан је научио да крије од очију оних за које га је изгубио. Меркао је лаке девојке за столовима. Довољно младе наркоманке да могу унуке да му буду... Коначно је одабрао једну, млада пуковникова кћи, и пошао. Пошао у дим јефтиних цигарета. Заједно он и једна млада, лака наркоманка. Обоје су покушавали да забораве. Забораве... Сакривен длан. Сакривени ожиљци. Били су тако исти. Тако су исти живот имали. А опет, то је било најбоље што су заслужили (Тошић 2012, 8). У истом окружењу забележен је случај да је лекар-специјалиста вршио обљубу над малолетним особама, плаћајући им за ''услуге'' између 1.500 динара и 50 евра, а дописник ''Блица'' из нешто удаљеније средине 25.4.2012.г. пише о полицајцима који су подводили малолетницу и изнуђивали новац од муштерија. О подмићивању органа реда од стране осумњичених особа за тешка кривична дела, на начин да се и њима подводе малолетне ''пријатељице ноћи'' или да им се ''намештају'' велики добици на коцкарским сеансама, потом још већи губици које покривају солидарни ''другови'', већ се увелико прича, за сада без очекиване судске завршнице. Ослонац наде у бољу сутрашњицу и даље чине ''деца комунизма'', бивши чланови СКЈ, СПС, ЈУЛ, и њихово потомство, који су се на ноге дочекали након петооктобарског државног велеобрта 2000.г. Добро упаковани у програмска начела политичких странака демократске или националистичке провенијенције, они још увек успевају бирачима своје делање представити као затварање врата пред налетом сиромаштва, што личним примером- успешни су у стицању статуса материјално ситуираних и недоступних за прозивке политичке, полицијске или моралне врсте, што гајењем култа беспомоћности за поданике који би да окрену леђа макар и ''залазећем сунцу''. Како запажа Златко Паковић, тајне државне

124

службе не раде само на прикупљању, од јавности скриваних, информација него и на производњи оних које су у очигледној супротности са стварношћу- подмукло их одашиљући јавном мњењу као готове чињенице, све у служби или клике на власти или клике која ка њој безочно граби (2010, 2). Кафане су и даље незаобилазна места испољавања таквих активности и након слома Милошевићевог режима, но оно што је Кладову остало као наслеђе тоталитарне прошлости јесте тек бледа сенка некадашње борбе за очување српства од интенција румунизације у пограничним областима. Производња лажи сведена је на мању меру, али још увек на истој матрици она и даље омогућава групи одабраних ''двосмерно опредељених'' тзв. бизнисмена, са пословним подухватима и на румунској и на српској страни реке, да баштине декларисани биполарни патриотизам /по потреби тренутка манифестован као прорумунски или просрпски/ добијајући заузврат жмурење правног поретка пред криминалним апсектима њиховог деловања. Ако је за утеху, централне власти двеју земаља нису се упецале на удицу ''борбе против иреденте'' и не понављају Милошевићеву грешку форсирања партијских кадрова по критеријуму ''успешности проналажења'' унутрашњих и спољних непријатеља.

Врхунска политика, пропаганда, богата културна дешавања, станују далеко од подунавског Кладова. Као рубни део Србије, са све мање и мање становника, оно ишчекује да се његов брод најзад покрене, да буде незахвалнији изазов људима ''са ивице закона'' и посрнулим заступницима јавног интереса него што је то данас случај. Друштвени значај кафанског живота у Кладову, као скупа међусобних односа конзумената пића, хране или смештаја чији је заједнички именитељ кафански простор, уз регулаторну асистенцију органа власти, огледа се у његовој мисији ослонца за робинзонско тражење уточишта пред искушењима превладавања сиромашног културног наслеђа и ауторитарне прошлости. Али исто тако, кафане су доживљаване као места у којима су норме и индивидуални односи функционисали успешније него у суморној стварности социјалистичких колхоза или Потемкинових села самоуправног социјализма. За малог човека на тлу ''српског Сибира'' кафана је била врт Хесперида, Атлантида или нека слична утопија, у коју је улаз био једна од ретких ствари слободног избора. Државни механизам имао је у њој дуго времена латентног савезника за чињење подношљивим симбиозе власти и неморала. На почетку постојања, места за одмор путника уз храну, пиће, преноћиште, сагласно одговарајућем историјском следу околности, кладовске кафане ницале су уз турску тврђаву чији су бедеми значили прихватљиву дозу сигурности трговцима за склапање послова, да би временом и саме надрасле почетну намену постајући својеврсна тржишта робе, људи, информација и пропагандних активности. У недостатку институционализованих видова културне и политичке делатности, нарочито крајем XIX и већим делом XX века, кафански живот представљао је позорницу значајних друштвених збивања у једном пограничном подручју Србије, далеко од метрополе. Тада, као и данас, један од релевантних показатеља стања у заједници живљења омеђеној тешко премостивим препрекама за стабилну егзистенцију попут правне несигурности, лошег имовног стања и новокомпонованог популизма упакованог у тривијалност- продукта дугогодишњег осећаја безперспективности. Колатерална штета поимања кафана

125

као прихватљивог опијума за народ огледа се у порасту криминала, наркоманије, алкохолизма, проституције и корупције. Изгледа да је то ипак за поредак у једној заједници допуштена цена опстанка са аспекта заштите интереса тајкуна и њиховог прљавог новца. Обични конзументи кафанских услуга своје порције делимично добијају у форми сатисфакције за недостатак ауторитета, а они лишени таквих брига могу сопствене тренутке опуштања доживљавати као афирмацију пожељног модела потрошачког грађанског менталитета у виду ''homo consumericus''-a, чије потребе полазе од једноставних облика хедонизма, а крајњи циљ имају у ''повећаном утицају на време, простор и тело'' (Профаца, 2009, 770). Тако људска потреба за срећом често добија свој епилог у лажном осећају сигурности што га појединцу доноси кафанска верификација идентитета у смислу лакоће и удобности сопствене егзистенције. Иста позорница служи за предочавање ставова не би ли: а)разумели свет око себе, б) заштитили самопоштовање јер нам ставови омогућују избегавање непријатне истине о нама самима; в) допринели прилагођавању сложеном свету, г) исказали сопствене основне вредности (Влаховић, 1997, 68). Кафански живот још увек је углавном прихватљив начин превазилажења осећаја беспомоћности и за друштво и за индивидуу. Основна намена кафана- одмориште и лек против доколице и даље је позитивна друштвена вредност и легитимна потреба проистекла из савременог начина живљења. Сведочанство о томе чува се у ''живим музејима'', окарактерисаним у Магрисовом ''Кафеу Сан Марко'' као: склоништа; периферија историје сачињена од конзервативне оданости и либералног плурализма посетилаца; тријумф виталне и крваве различитости; права или кривотворена улазница за Обећану земљу; раздор између душе и света; прихватилиште за убоге у срцу; лајфлифтинг; цвет у води; геометрија одрицања; свет у рукама и круг око света (2009, 9-29).

За нама остаје град чије су кафане, као уосталом и путеви, што припадају свима, метафора кроз коју спознајемо стварност, погрешним именом названо решето за пресипање дана у ноћ.

1.

126

Кубаба, крчмарица која је постала краљица сумерског града Киша око 2.500 г.п.н.е. поштована и као божанство, претеча фригијске Кибеле и Кубабе из Сарда (сл.1. и сл.2.)

2.

127

3.

Крчмарева кћер, Царица Јелена, супруга Констанција Хлора и мајка цара Константина, новчић из 324.г.н.е. (слика 3); на слици 4. на бугарској икони са царем Константином

4.

5.

128

Царица Теодора /495-548/, бивша проститутка, супруга Јустинијана Првог (сл.5. и сл.6)

6.

129

7.

8.

Ада Кале, оријентална кафанска Мека на ђердапском Подунављу (сл.7 и 8)

130

9.

Стари кладовски град Фетислам, поглед са дунавске стране (сл.9)

10.

131

Филип Ферари, најпознатији нумизматичар и филателиста, власник бродарске агенције у Кладову концем 19. века

11.

Рођаци из ђердапске регије-стриц и синовац: Драгутин Франасовић, министар војни и спољних послова Краљевине Србије (лево) и Ричард Франасовић, министар унутрашњих и спољних послова Краљевине Румуније (десно).

132

12.

Кладовљанин Ђорђе Маринковић, композитор култне српске песме ''Тамо далеко''

133

13.

Кладовска кафана ''Дубровник'' (сл.10)

134

14.

Цигани свирачи 13.VII 1911.

15. 16.

Јан Флеминг, организатор диверзије на Сипском каналу (сл.15) и ''извођач радова'' Мерлин Миншел (сл.16).

135

17.

Вера Пешић, немачки агент- Немцима открила енглеске планове о минирању Ђердапа ради спречавања пловидбе

18.

Марко Милуновић, енглески агент распоређен током Другог светског рата на рад у Кладову

136

19.

Хотел ''Ђердап'' из 1972.г.

137

20.

Хотел ''Ђердап'' крајем седамдесетих

21.

''И бог створи кафанску певачицу''

22.

138

Драги кладовски гост 9.10. 1972- Иво Андрић

23.

Џералд Штајн, краљ кавијара у кладовском Рибарском газдинству (сл.18)

139

24.

Доајен хедонизма Ј.Б. Тито

25.

140

Ресторан ''Србија'' 2010.г.

26.

Хотел ''Ђердап'' 2012.

141

БИБЛИОГРАФСКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Аврамовић Сима, Општа правна историја- Стари и Средњи век, Правни факултет Београд и ''Досије'', Београд 2000.г.

Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд 1905

Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски ''Кладово транспорт'' на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, Јеврејски историјски музеј

Андрије Бернар, Беч Жил, прир. Речник тела, одредница ''пијанац'' аутора Дидије Нурисона, ЈП ''Сл.гласник'' Београд 2010.г.

Андрић, Иво,

а) Бифе ''Титаник'' збирка приповедака Немирне године, Сабрана дела Иве Андрића, 1963.г, ''Просвета'' Београд, ''Младост'' Загреб, ''Свјетлост'' Сарајево, Државна заложба Словеније Љубљана,

б) Аникина времена, збирка приповедака Јелена, жена које нема, Сабрана дела...

в) На лађи, збирка приповедака Знакови, Сабрана дела...г) Ноћ у ''Алхамбри'', збирка приповедака Знакови, Сабрана дела...

д) Вино, збирка приповедака Стазе, лица, предели, Сабрана дела...

ђ) Знакови, збирка приповедака Знакови, Сабрана дела..

Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово

Armstrong Harold, Turkey in Travail, The Birth of a New Nation, London, John Bodley Head 1925.г.

Арсенијевић Лазар, Историја српског устанка, књига I, Београд 1898.г.

Атанасковић Петар, Стање и могућности развоја туризма и угоститељства на подручју Тимочке крајине, ''Развитак'' бр1, Зајечар 1972.г.

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863.г, Неготин 2001, књига 1, Историјски архив Неготин

142

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ Зајечарски 1941- 1942, књига 1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863.г, 3, Неготин 2005, Историјски архив Неготин

Благојевић Божидар, приређивач, Записници наставничког савета гимназије у Неготину 1941-1945, Историјски архив, Неготин 2006.г.

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ Зајечарски 1943- 1944, књига 2, Неготин- Зајечар 2007, Историјски архив Неготин

Благојевић Ратко, приређивач, Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Историјски архив Неготин 2005.г.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945, Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар

Брехт Бертолт, Календарске приче, ''Рад'' Београд 1969.г.

Брехт Бертолт, Песме сиротог Б.Б, ''Рад'' Београд 1985.г, избор и превод Слободан Глумац

Вертовшек Ненад, Ђурко Бруно, Нова решења за професионалне изазове помораца- антистрес програми и развијање критичког мишљења, ''Методички огледи'' 31-32, вол.17, Хрватско филозофско друштво, Загреб 2010.г.

Вешовић Милош, Карабула Брус, ''Развитак'' бр. 2, Зајечар 1973.г.

Витрувије, О архитектури, ''Завод за уџбенике'' и ''Досије студио'' Београд 2009.г.

Влаховић Нина, Ставови о језику у оквиру општих изучавања ставова, ''Култура'' бр.95- часопис за теорију и социологију културе и културну политику,, Завод за проучавање културног развитка Београд, 1997.г.

Војиновић Ненад, приређивач, Попис становништва и имовине Среза брзопаланачког из 1863.г, Историјски архив Неготин 2011.г.

Вукомановић Младен, Панајотовић Зоран, приређивачи, Раднички покрет у Источној Србији, књига 2, Историјски архив Зајечар и Међуопштинска конференција СКС, Зајечар 1984.г.

Гацовић Славољуб, Елементи мита о богу Дионису и других античких митова у басмама типа Прича Господња код Влаха Североисточне Србије, ''Развитак'' бр.207-208, Зајечар 2002.г.

Гиљен Никола, Јовићевић Соња, Шарановић Оливера, Принцеза Оливера- заборављена српска кнегиња, Фонд Принцеза Оливера, Београд 2009.г.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, Историјски архив Неготин

Глигоријевић Мило, Српска Атлантида, путописи, ''Службени гласник'' Београд 2011.г.

Голубовић Видоје, О настанку и називима механа и кафана старог Београда, Ниш 2010, ''Теме'' бр.3, Универзитет у Нишу.

143

Грим Јаков и Вилхелм, Звездани талири, пр.Угљеша Крстић, Савремена школа Београд, 1964.г.

Дамјановић Ратомир, Томић Ново, Ћосић сања- приређивачи, Сербиа- српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, ''Итака'' Београд 1996.г.

Дамњановић Јеврем, Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Удружење Тимочана и Крајинаца Београд, 2006.г.

Даниловић Рајко, Употреба непријатеља- политичка суђења у Југославији 1945-1991, Завод за уџбенике, Београд 2010.г.

Динкић Станоје, Неготин и његови великани, Народна библиотека Неготин 2001.г.

Добрашиновић Голуб, Вук у Крајини и Кључу, Кладово- Неготин 1986, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча

Дрљача Душан, Неке промене у структури становништва Сипа као последице изградње хидроцентрале Ђердап, ''Развитак'' бр.4-5, Зајечар 1966.г.

Ђорђевић Б. Драгољуб, Казуј крчмо Џеримо- периферијска кафана и около ње, ''Службени гласник'' Београд и Машински факултет Ниш 2011.г

Завод за урбанизам и комуналну делатност СР Србије, Просторни план општине Кладово, Београд 1978.г.

Еко Умберто, Фукоово клатно, ''Белетра'' Београд 1988.г.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд-превод 7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка''

Живановћ Вишеслав, ''Полетом'' до Полета, Кладово 2008, Центар за културу

Живановић Вишеслав, 12 деценија ловачког друштва у Кладову, Кладово 2010, Центар за културу и Ловачко удружење ''Ќључ'' Кладово

Ивановић Владимир, ''Субота на банхофу'': Свакодневица југословенских радника на привременом раду у СР Немачкој и Аустрији, ''Годишњак за друштвену историју'' бр.1, издање Удружења за друштвену историју, Београд 2011.г.

Илић Сава, Летопис цркве кладовске, Храма Светог Великомученика Ђорђа Победоносца, ''Баштиник'' бр.6, Историјски архив Неготин 2003.г.

Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, Београд 2004, ''Беокњига''.

Јаковљевић Ранко, Јеврејски код, Београд 2005, ''Беокњига''

Јаковљевић, Ранко, Уместо домовине читав свет, Београд 2006, ''Беокњига''.

Јаковљевић Ранко, Пут Светог Никодима, ''Беокњига'' Београд 2007.г.

Јаковљевић, Ранко, Ада Кале, ''Баштиник'' бр.11, Историјски архив Неготин 2009.

Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, ''Пешић и синови'' Београд 2010.г.

144

Јаковљевић Ранко, Капија народа на Ђердапу, ''Пешић и синови'', Београд 2011.г.

Јаковљевић Ранко, Између пера и мача, ''Пешић и синови'' Београд 2012.г.

Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, Београд 1995, ''Просвета''

Јанковић Ђорђе, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981.г.

Јанковић Зоран, Развој трговине, занатства и угоститељства у Зајечару 1833-1941, ''Архивско наслеђе'' бр.4, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2006.г.

Јанковић Зорица, ''70. годишњица априлског рата- ''Посебан подухват'', недељник ''Време'' бр.1057, Београд 7.4.2011.г.

Јанковић Сава, Влашка народна песма о Стојану Булибаши, ''Развитак'' бр.6, Зајечар 1969. г.

Језерник, Божидар, Дивља Европа, Београд 2007.г.

Јесипов Б.П. Елементарна дидактика, Предузеће за уџбенике у учила Народне Републике Србије, Београд 1948.г.

Јовановић Божин, Привреда Тимочке крајине 1940- 1990, Бор 1995.г, ЈП Штампа радио и филм Бор.

Јовановић Вера, Михаило Томић- време и стваралаштво, Кладово 2006.г.

Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, Београд 1938, издање аутора

Јовановић Јован, Преламање историје у 20. веку, Кладово 1963, издање аутора

Јовановић Коста, Неготинска крајина и Кључ, насеља и порекло становништва, репринт у ''Баштинику'' бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Јовановић Миодраг, Лађари, ''ЈРБ'' Београд 2008.г.

Јовановић Момир, Прошлост Кладова, рукопис у збирци Данка Јовановића, Кладово, 1960.г.

Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1998, бр.43

Јовић Небојша, Пре ''Ужичке Републике'', Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1999, бр.44

А) Јовић Небојша, Сто десет година од прве железнице у Неготинској крајини, ''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин 2000.г.

Б) Јовић Небојша, Породица Стојановић- Мокрањац, ''Баштиник'' бр3, Историјски архив Неготин 2000.г.

В)Јовић Небојша, Енигма Пилетић, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 2000.г, специјално издање

Казимировић Радован,Тајанствене појаве у нашем народу, Београд ''Ново дело'' 1940.г.

Кандић Љубица, Практикум за Општу историју државе и права, ''Просвета'' Београд 1976.г.

145

Каниц Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, ''Српска књижевна задруга'', 1987.г.

Капор Мома, И то ће проћи, београдска ''Политика'' 8.7.2012.г.

Караџић Вук, Сабрана дела, књига 8, ''Даница за 1827.г'', ''Просвета'' Београд 1964.г.

Караџић Вук, Српске народне пјесме 1, ''Просвета'' Београд 1976.г.

Кисинџер Хенри, Дипломатија, прва књига, ''Верзалпрес'' Београд 1999.г. Константиновић Михаило, Друштвена својина ''Анали'' бр.3-4, Правни факултет Београд 1962.г.

Костић Ђорђе, Добро дошли у Србију- крајеви Србије у немачким водичима за путнике 1892-1914, Београд 2006.г.

Коцић Марија, Оријентализација материјалне културе на Балкану- османски период 15-19.век, ''Хеспериаеду'' Београд 2010.

Кривачек Пол, Вавилон- Месопотамија и рађање цивилизације, ''Марсо'' Београд 2010.г.Лазаревић Ђорђе,а.''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.4.б.''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.5

Мандић Игор, Слобода лајања, ''Профил'' Београд 2011.г.

Le Corbusier, Путовање на исток, Лозница 2008, с.43, ''Карпо''

Магрис, Клаудио, Микрокосмоси, Београд 2009, ‘’Архипелаг’’

Meredith B Gordon, Such Stuff as Dreams are Made On: The Story of Caviar, from Prehistory to the Present, http://leda.law.harvard.edu/leda/data/504/Gordon.rtf

Мажуранић Владимир, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник, књига 1, Загреб 1908-1922, репринт издање ''Информатор'' 1975.г.

Малешевић Крстан, Паланачки дух, квазиплурализам и рат,, ''Култура'' часопис за теорију и социологију културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г.

Мантран Робер (приређивач), Историја Османског царства, Београд 2002, ''Clio''

Матицки Миодраг, Делта, ''Прометеј'' Нови Сад 2011.г.

Мачај Стеван, Обичаји Румуна, ''Развитак'' бр 2, Зајечар 1966.г,

Меденица Михаило, Последња боемска енклава, дневни лист ''Прес'' Београд, 9.1.2011.г.

Милићевић Милан Ђ, Кнежевина Србија, Београд 1876.г.

Миловановић Александар, Плавшић Никола, приређивачи, Протокол магистрата Нахије поречке 1828-1832, Историјски архив Неготин 2012.г.

146

Милуновић Марко, Са капетаном Нашом у Београду, Стокхолм 1990.г, ауторско издање

Милуновић Марко, Од немила до недрага, Стокхолм 1992.г, ауторско издање.

Милуновић Марко, Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу, писано у Шпанији 2001.г, рукопис, у поседу аутора

Миновић Живорад Жика, Улични биограф- књигом на књиге Славољуба Ђукића, ''Алтера'' Београд 2010.г.

Михајловић Илија, Експлоатација државних шума као узрок њиховом нестајању на подручју Тимочке крајине 1861-1918. године, ''Развитак'' бр.1, Зајечар 1982.г.

Михајловић Милица, Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије, ауторско издање, Београд 1998.г.

Михајловић Неда, Архитектура Бора између два светска рата, ''Баштиник'' бр.6, Историјски архив Неготин 2003.г.

Мичета Лука, Ване Ивановић између Тита и Драже, ''Чигоја'' Београд 2010.г.

Мишковић Наташа, Базари и булевари- свет живота у Београду 19. века, Музеј града Београда, Београд 2008.г.

Настасијевић Момчило, Из тамног вилајета, ''Политика'' и ''Народна књига'' Београд 2005.г.

Ненадовић Константин, Јајдук Вељко Петровић крајински војвода, ''Баштиник'' бр.5, Историјски архив Неготин 2002.г.

Никчевић Тамара, Голи отоци Јова Капичића, ''ВБЗ'' Београд 2010.г.

Новаковић Слободанка, Нека искуства у досадашњем раду са пионирима, Председништво ССОЈ, Билтен бр.8, фебруар 1976.г.

Норич, Џон Џулијус, Византија- Рани векови, ''Евро- Ђунти'' Београд 2009.г.

Пајин Душан, Религијско и еколошко значење смрти, ''Култура''- часопис за теорију и социологију културе и културну политику, бр.95, Београд 1997.г

Паковић Златко, Разорени умови елите, београдска ''Политика'' 28.8.2010.г, додатак ''Култура, уметност, политика''

Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу- огледи и студије, ''Просвета'' Београд 19984

Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за Округ Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин- Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар 2008.г.

Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.

Пауновић Маринко, Београд кроз векове, ИК ''Светозар Марковић'' Београд 1971.г.

Пауновић Петар, О здравственим приликама у Крајинском округу крајем XIX века, ''Развитак'' бр.1, Зајечар, 1987.г.

147

Перић Милан, Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Поречу и Кључу 1871-1945, Историјски архив Неготин, 1969.г.

Петровић Леонида, Биографија, Лозана 1966.г, рукопис

Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда, 1964.г.

Петровић Михаило Алас, ''Џумбус комати на биковито ћемане'', магазин ''Српско наслеђе'' бр.5, мај 1998.г, Београд

Петровић Наташа, Британци у Србији 1900. до 1920, Задужбина Андрејевић, Београд 1996.г.

Пирх, Ото Дубислав, Путовање по Србији у 1829.г, Академија наука Броград 1899.г.

Покорни, Франц Ксавер, Војно- географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784, објављено у часопису ''Развитак'' Зајечар 1970.г.

Полојац Милена, Практикум за римско право, Правни факултет Боеград 2011.г.

Поповић Ј.Душан, О цинцарима, ''Прометеј'' Београд, 2008.г.

Поповић Јустин, Житија светих за децембар, СПЦ Манастир Ћелије, 1977.г.

Поповић Радован, Српски књижевни зверињак- књижевни живот Србије 1944-2000, ''Службени гласник'' Београд 2011.г.

Поповић Страхиња, Јовановић Божин, Мишљења, предлози и савети Добривоја Радосављевића Бобија, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1985.г. Профаца Маја, Срећа као проблем, ''Филозофска истраживања'' св.4, Загреб 2009.г.

Раденковић Радослав, Тимочке легенде о местима, ''Развитак'' 4-5, Зајечар 1979.г.

Радовић П Јован, Светла воштаница на хумкама кладовских јунака и мученика 1912-1920, Београд 1933.г.

Радојичић Милорад, Никола Цоловић, ''Архивско наслеђе'' бр.5, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2007.г.

Рајс, Арчибалд Рудолф, Шта сам видео и преживео у великим данима, Боеград 1928г, репринт ''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин, 2000.г.

Рисојевић Ранко, Андрић у хотелу ''Палас'', београдска ''Политика'' од 6.3.2011.г

Робен Ноел Жан, Стари Рим, ''Клио'' Београд 2009.г.

Roman Ileana, Ada Kaleh, МЈМ Craiova, 2005.г.

Романдић Видоје, сликарске белешке ''Све волим и све воли мене'', ''Развитак'' бр. 6, Зајечар 1971.

Романовић Радослав, ''Гласник Вељкове Крајине'', Неготин 1935, бр.31

Рудан Бора, Одлазак песника, ''Развитак'' Зајечар 1988.г, бр.6,

148

Селинић Слободан, Друштвена исхрана у Југославији 1945-50, ''Архив'' часопис Архива Србије и Црне Горе, бр.1-2/2008, Београд.

Симић Драгослав, Петровић Милан, Дражесни КГБ јави се, Удружење новинара Србије, Београд 2009.г.

Симић Перо, Деспот Звонимир, Тито- строго поверљиво- архивски документи, Службени Гласник, Београд 2010.г.

Скерлић Јован, Писци и књиге, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1926.г.

Станисављевић Вукашин, Наша народна књижевност, ''Пирг'' Београд 2000.г.

Станковић Момчило, Брза Паланка, МЗ Брза Паланка 1984.г.

Стојанчевић Видосава, Етнодемографске карактеристике и традиционална култура у Кључу у XIX веку, до Првог светског рата, '' Баштиник'' бр 4, Историјски архив Неготин 2001.г.

Ступица Мира, Шака соли, Београд 2000.г.

Тацит Корнелије, Хисторие, ''Latina et Graeca'' ВПА Загреб 1987.г.

''Теме'' Часопис за друштвене науке Универзитета у Нишу 3/2010, јул-септембар 2010, посвећен теми ''Кафаналогоја: социологија једног културног облика''

Тодоровић Александар, Крајинске новости, Неготин, бр. 21 од 18.9.1932.г.

Тодоровић Мирољуб, ''Запис из кафане 'Сврати бато'', ''Развитак'' бр. 4-5, Зајечар 1984.г.

Тодоровић Момчило, Хипноза за свакога, ауторско издање, Београд 1969.г.

Тошић Александра, Животне борбе заборављених људи, ''Мисао''-лист учника неготинске гимназије, Неготин 2012,г,

Тројановић Сима, Губа- историјско фолклорне белешке, ''Реч и слика'', јануар 1927.г. Београд

Тројановић Сима, Јединство народног духа, ''Службени гласник'' Београд 2008.г.

Фатић Александар, Улога казне у савременој полиархичној демократији, Институт за међународну политику и привреду Београд, 2010.г.

Фотић Александар, прир. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, ''Клио'' Београд 2005.г.

Хан Верена, Остава стакла у Фетисламу, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Кладово- Неготин 1984.г.

Хан Верeна, Стакло (Ртково- Гламија 1) у зборнику ''Ђердапске свеске'' Но.3, Археолошки институт Београд 1986.г.

Хашимбеговић Селмо, ур, Збирка одредаба о прекршајима садржаним у савезним и републичким прописима, ''Савремена администрација'' Београд 1959.г.

149

Херодот, Историја, ''Дерета'' Београд, 2007.г.

Храбал Бохумил, Служио сам енглеског краља, ''Дечије новине'' Горњи Милановац 1989.г.

Цветичанин Милан, прир. Споменица Тимиочке епархије 1834-1934, Књижевни фонд Тимочке епархије Зајечар 1934.г.

Цветковић Срђан, Између српа и чекића 2,- Политичка репресија у Србији 1953-1985, ''Службени гласник'' и Институт за савремену историју, Београд 2011.г.

Челенковић Теодосије, Радна снага у самоуправном друштву, ''Рад'' Београд 1980.г.

Чукић Рајко, Приче о градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара Југославије, Београд 1985.г.

Шкрињар Марија, Храна у угоститељству и њено чување, Природно- математички факултет Нови Сад 2007.г.

Stein Gerald M, Caviar! Caviar! Caviar!, Published by Lyle Stuart Inc. Secaucus, New Jersey, 1981

Коришћени интервуји и документарна грађа

1. Документацја о кореспонденцији свештеника града Кладово за време рата 1916- 1918, 1.2.1916- 23.3.1918/, Териториален архив Видин, ф.76К, Црква ''Рождетсво Богородично'' Дунавци оп.1, а.е. 21, л.1-31/

2. Казивање бившег точиоца пића у кафани ''Србија'', Ђорђа Димитријевића, забележено 4.1.1985. године.

3. Текст ''Уређује се кладовска тврђава'', лист Крајина, Неготин, 10.6.1952.г, с.6.4,. Извештај о раду Народног одбора општине Кладово од 20.3.1960. до 17.5.1963.г, збирка Душана М. Јаковљевића, Кладово.5. Разговор са Зорином Аном Александровом , старом 17 година и 8 месеци, Елмиром Карантабаевом, старом 17 година и 11 месеци и Ирином Мељниковом, старом 21 годину, од 16.6.1992.г.6. Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово, рођеног 1956. године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959.г. Забележено 24.10.2009.г.7. Разговор са Чедомиром Пасатовићем из Кладова, старим 70 година, 6.4.1992.г.8. Разговор са Љубомиром Скалушевићем, рођеним 1958.г, из Кладова. Забележено

21.12.2008.г.9. Разговор са Тихомиром Болдорцем, рођеним 1948.г, дугогодишњим шефом сале хотела

Ђердап, 6.9.2010.г. и 9.6.2011.г.10. Казивање забележено 26.4.2003.г. по причању Живорада Ивовића, локалног функционера

Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.11. Разговор са Јованом Дабесковићем из Грабовице, старим 80 година, забележен 13.1.2007.г.12. Разговор са Димитријем Николићем из Мале Врбице, старим 37 година, забележен

25.6.2010.г.13. Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16.2.2001, јавно читан у

информативном програму Радио ''Ђердапа'' наведеног датума.14. ''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице Кладово

попуни буџета- Од једног прекршаја три милиона евра''

150

15. Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске, Румуније и Србије цвета проституција- Праве бизнис од белог робља''

16. Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959, препис из Катастарског операта КО Кладово за 1958.г, Служба за катастар непокретности Кладово

17. Решење Народног одбора општине Брза Паланка 06-47-1/59 од 4.9.1959, приватна збирка Милче Дабесковића, Кладово.

18. Здравице Ј.Б.Тита и Н. Чаушескуа изречене у хотелу Ђердап 20.9.1969.г, ''Развитак'' , Зајечар 1969.г, бр. 4-5, с.3-4.

19. Општински комитет СКС Кладово, Документи изборне конференције СК, Кладово март 1982.г.

20. Општински комитет СКС Кладово, Изборна конференција организације СКС Општине Кладово- материјали, Кладово фебруар 1986.г.

21. Кодекс професионалне етике Удружења самосталних привредника општине Кладово, 1994.г, у поседу аутора

22. Давор Соха- Сукоби високог напона: ''Ђердап'' се тресе од марифетлука; ''Илустрована политика'' бр.2207, Београд, 5.мај 2001.г.

23. Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11.3.2009.г.24. Уредба о еснафима, Новине Читалишта Београдског бр.33, од 14.8.1847.г.25. Новине Читалишта Београдског бр.20, од 16.5.1847.г.26. Списак ратника који живе на територији општине Кладовске, бр. К.337/38, од 8.2.1938.г,

Историјски архив Неготин, објављен у ''Баштинику'' бр.12, Неготин 2009, с.270-271. 27. Београдска ''Политика'' од 31.5.2010.г, рубрика ''Листајући Политику'',

текст 1960- Посетилаца много- биоскопа мало28. Документ Министарства унутрашњих дела Ф IV Р 322/1899, Архив Србије29. Списак акционара Кладовске банке који су се пријавили за учешће на редовном збору 25. марта 1928.г. Архив Србије, фонд 65, фасц.1303, јединица описа бр.228730. Писмо Јована Јуришина из Начелства Кључког Министарству унутрашњих послова Београд, бр.4919 од септембра 1941.г. Архив Војноисторијског института рег.бр.110/2 кут 19.31. Материјали Изборне конференције организације СКС Општине Кладово, Кладово фебруар 1986.г. 32. Експозе председника Извршног одбора СО Кладово на заједничкој седници општинског руководства, старешина инспекцијских, прекршајних органа, општинског тужилаштва и МУП-а од 21.2.2002.г, у поседу аутора33. Писмо Марка Милуновића од 22.12. 2000.г, у поседу аутора34. Закон о јавном реду и миру, ''Сл.гласник РС'' 51/92...85/200535. Закон о туризму, ''Сл.гласник РС'' 36/0936. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за уређење и опремање угоститељских обеката, ''Сл.гласник РС'' 41/201037. Правилник о пружању угоститељских услуга у покретном објекту и о минималним техничким, санитарно- хигијенским и здравственим условима које мора да испуњава покретни објекат у којем се пружају угоститељске услуге, ''Сл.гласник РС'' 41/201038. Правилник о стандардима за категоризацију угоститељских објеката за смештај, ''Сл.гласник РС'' 41/201039. Правилник о минималним техничким и санитарно- хигијенским условима за пружање угоститељских услуга у домаћој радиности и у сеоском туристичком домаћинству, ''Сл.гласник РС'' 41/201040. Наредба о установљењу ловостаја за поједине врсте рибе, ''Сл.гласник РС'' 17/200941. http://www.djerdapturist.co.rs/english/home.htm42. http://wwwhotelkladovo.rs43. http://www.clubatrijum.com/o nama.htm44. http://www.yugofilm.com/opisi/i-bog-stvori-kafansku-pevacicu.php45. Београдска ''Политика'' од 7.маја 2011.г, ''огласи/посао'' с.2546. Београдска ''Политика'' од 8.маја 2011.г, с.4, тескт Бошка Јакшића: ''Турци више не

151

'пуше као Турци''47. Списи Општинског суда Кладово Посл.бр.П.884/04, Архива општинског суда.48. ''Српски кавијар јели и на 'Титанику'', београдске дневне новине ''Блиц'' од 22.5.2011.г, интервју са Синишом Стаменковићем49. Бранко Богдановић, Ратне игре за борски бакар http://illyria.proboards.com/index.cgi?

board=yugohellenism&action=display&thread=28250. Фељтон ''Заборављене југо- звезде на путу од славе до беде'', наставак 2- ''Гласом сазидала Ђердап''- исповест Дубарвке Нешовић http://www.vesti-online.com/stampano. izdanje/ 13-07.../print, од 13.7.2010, аутор Јелена Јетова51 Београдска ''Политика'' од 12. јуна 2011.г, с.6, текст Бошка Јакшића ''Стратешко

полтронство''52. The New York Times, March 03, 1993, ''Caviar from Azerbaijan'', by Florence Fabricant53. Београдска ''Политика'' од 15. јуна 2011.г, с.4, текст Радована Павловића ‘’Миле против

шведског краља’’54. Архив Царинарнице Кладово, документација Царинарнице првог реда у Прахову од

9.2.1931.г, решење бр.34655. ''Вечерње новости'' од 12.2.2011.г, текст Б.Субашића, ''Брод 'Сип'- раритет који пропада''56. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.32, ''Балканска крчма'' на тркама у Аскоту, И.Цветковић57. Београдска ''Политика'' од 19.6.2011, с.1 и 8, текст Александра Апостоловског ''Радничке

олимпијаде на топлим морима''58. Недељник НИН бр.3155, од 16.6.2011, с.39-42, текст Слободана Иконића, ''Дување по

закону''59. Архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, Фонд Начелства среза Кључког, акт 5275-

20.4.194060. Разговор са Станојем Н. Марковићем ''Танетом'', из Кладова, старим 50 година,

29.11.1984.г.61. Београдска ‘’Политика’’ од 22.6.2011, с.16, текст Д.Давидов- Кесар ''Ризици брзог и слатког

залогаја''62. Разговор са истраживачем Небојишом А Јовићем, из Брусника 13.5.2004.г.63. Београдска ''Политика'' културни додатак децембар 2009, ''Имаш ли марамицу?''- изводи из

беседе Херте Милер приликом уручења Нобелове награде за књижевност64. Кикиндске новине ''Комуна'' од 18.3.1993.г, фељтон Јована Пејина ''Знаменити Кикинђани:

Мирко Косић''65. Београдска ''Политика'' од 22.јула 2011.г, с.13, ''Мале тајне велике породичне среће''

репортажа Дубравке Лакић са 58. филмског фестивала у Пули, Хрватска.66. Зајечарски недељник ''Тимок'', 1.8.2003.г, интервју Десимира Миленовића са др.Сибином

Илићем ''Био сам са Титом на ти''.67. Разговор са Марком Лазовићем, високим официром Националне безбедности, Кладово

25.7.2011.г.68. Афера ''Синдикат правосуђа''- У Кладову јели са голих девојака, новински чланак, дневни

лист ''Курир'' 15.3.2012.г.69. Правилник о условима и начину обављања угоститељске делатности, начину пружања

угоститељских услуга, разврставању угоститељских објеката и минимално техничким условима за уређење и опремање угоститељских објеката, донет од стране Министра економије и регионалног развоја, од 20.4.2012.г. ''Сл.гласник'' РС 48/2012-

70. Разговор са Банетом Слабићем из Рткова, рођеним 1972, 3.7.2012.г.

71. Животни пут Илије (Ђуре) Екмечића- Драгићевића http://www.prebilovci.net

72. Мирјана Чекеревац, Посланички поглед у планете, београдска ''Политика'' од 4.1.2010.г.

73. www.cancan.ro/news/202372 Violeta Babliuc a ajuns in bratele unui ''cardut'' de provincie 14.7.20102.

152

74. Марина Вулићевић, Места привремене измештености, београдска ''Политика'' од 28.7.2012, културни додатак с.5.

75. Поњавић Љиљана, фељ тон ''Злочин из државних разлога- Чекала га робија на Голом отоку'' београдски ''Глас јавности'' 20.7-10.8.2002.г.

76. Текст ''Вечерњих новости'' од 29.5.2012.г.- ''Доктору педофилу смањена казна''77. Текст ''Блица'' од 25.4.2012.г. ''Полицајци подводили малолетницу и изнуђивали новац од

муштерија''78. Часопис ''Народна одбрана'' ур.Велибор Јонић, Београд 15.12.1927, бр.24- огласни део

79. Архивски фонд Радмиле и Душана Јаковљевића из Кладова, у поседу аутора

80. Записник са седме редовне седнице Народног одбора општине Кладово од 29.7.1953, у поседу аутора

153

О АУТОРУ

Ранко Јаковљевић писац је низа историографских радова чији су предмет преламања великих историјских

збивања на подручју подунавског Ђердапа.

Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне цркве, Универзитет у

Нишу, Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија, Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј

Југославије, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине Зајечар, електронска

библиотека српске културе Растко, портали Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на

изради Српског биографског речника..

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су Удружење правника

Србије, Министарство финансија- Управа царина...

У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе (Кладово 2002.), Сви ђердапски

мостови (Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска елита почетком XX века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд,

2004.), Гвоздена врата Атлантиде (Београд, 2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине читав свет

(Београд, 2006.), Пут светог Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у Србији (Београд, 2008.), Историја једне

границе (Београд, 2010), Капија народа на Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011), Сан- Ада

Кале (Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012), Знакословље (Београд 2012).

Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталог Stanford University, Socratres

Stanford's Online Catalog, првонаведена и у UCL London's Global University, School of Slavonic and East European

studies Library. ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске православне цркве у

Београду. ''Јеврејски код'' у књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish Diaspora у

Тел Авиву. ''Историја једне границе'' такође је у каталаогу Стенфорд Универзитета. ''Уместо домовине читав свет'' у

поставци је београдског Музеја ромске културе. Студије, ''Јевреји на сeвероисточним границама Србије'' и

''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део су документарне збирке Yad Vashem Mузеја

Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију Школе ромолошких студија

Универзитета у Нишу.

154

Аутор је пројекта отварања информационо-документационог центра за истраживање прогона грађана Источног

блока из времена комунистичких диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу,

посвећеног жртвама настрадалим приликом покушаја преласка државне границе на Дунаву у ђердапској регији

1948-1989.г. уз подршку Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului Romanesc.

Актер је и један од иницијатора обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из

средњеевропских земаља ''Кладово транспорт, једна трагична прича'' 2002.г...

RANKO JAKOVLJEVIĆ___________________________________________________________________

INDEPENDENT RESEARCHES

155

1. CONFISCATION AND NATIONALIZATION AS ELEMENTS OF SOCIALIST LEGAL SYSTEM

Publisher: Republic Chamber of Law, Belgrade, ''Pravni život'' (Legal Life Review) No.10/2002 p.347-356.Publisher: ''Rastko'' E-Library of Serbian Culture http://www.rastko.rs/rastko/delo/12437

Summary

The author thoroughly criticizes in his report the Marxist theoretical and practical conception in the sphere of taking over private property by applying nationalization and expropriation as ''revolutionary measures'' intended to introduce a radically different social project. In the process the ideological connotation has been applied to legal categories, while former socialist revolution was more interested to create courts than laws and statutes, completely disregarding John Rawl’s (Theory of Justice) standpoint according to which every person possesses an inviolable right founded on justice which even the well-being of society cannot override. The author concludes that in autocratic regimes no reason may serve as a justification but only as explanation, since although in 1948 Yugoslavia had renounced Stalinism, it never rejected Stalinist methods in this particular field, while continuing to create State ownership over production means and liquidating private property.

2. PARTICIPATING IN THE PROTECTION OF PUBLIC INTEREST AND THE INSTITUTE OF MONETARY AWARD

Publisher: Republic Chamber of Law Belgrade, Legal Life Review (''Pravni život'') No.9/2004 p.1271-1277.

Summary

The author uses the examples from history of law, including the ancient law, of the right of citizens to engage in affairs otherwise reserved for the government authorities, including the instituting of action with the court of law by individuals because of illegal conduct they have noticed. Both Roman and Greek law speak about some kind of ''individual public sphere'' as well as of individual’s right to a monetary award for such an activity. Such examples are found also in the 13th century medieval statutes. The author then elaborates, as far as the centuries-old practice of smuggling is concerned, the issue of solutions found in the developed contemporary legal systems, mentioning in that respect article 259, paragraph 1, item 4 of the current Customs Law of the Republic of Serbia. To enlighten the issue treated, the author particularly elaborates the history and the actual situation of legal limits and grounds of participation of citizens and other persons in the protection of public interest through discovering infractions which have no characteristics of smuggling, but still fall under the statutory sanctions provided for by existing Customs Law of Serbia.

3.JAKOV VARON’S ELECTRIC POWER PLANT IN KLADOVO

Publisher: Jewish Historical Museum- Belgrade, ''Zbornik'' 8/2003 p.411-421.The Index of Articles on Jewish Studies No 000423209, The Jewish National and University Library, The Hebrew University RAMBI

Summary

156

Jakov Varon’s electric power plant in Kladovo became operational in 1931, after the signing of a concession deal between ''Reflektor'' from Belgrade, on the one side, and Belgrade traders Aron and Jakov Varon, on the other. After a long- drown- out court case, Jakov Varon became, in 1936, the exclusive partner of the Kladovo municipality for the production and distribution of electric power. During the World War 2, he was registered as a missing person, the fact on which the new post-war authorities in Serbia based their decision to confiscate his property, in 1944. After a number of misinterpretations of the regulations, and with the broadening of the jurisdiction of the Nationalization Act, it was listed as state property in 1948. This decision points to a problem of applying ideological criteria to legal categories, which resulted in a number of illegal steps by the Communist authorities between 1944 and 1948.

4. GYPSIES/ROMA OF KLADOVO

Publisher: Serbian Academy of Sciences and Arts, Department of Social Sciences book 29, Scientific Conferences Volume CXIX, Belgrade 2007, p.241-257.Publisher: Rastko E-Library of Serbian Culture http://www.rastko.rs/rastko/delo/12778

Studie despre Baiesi, Bibliografia generala, ‘’Primavara’’ 2011, numarul 02 125

Summary

For centuries Gypsies/Roma are present in the area of Kladovo and surroundings, confined with river border toward Romania and slopes of Miroc mountain, with the same destiny like members of other ethnic groups at this territory with often migrations, respectable degree of solidarity and joint participation in social events, resulted, with certain exceptions, with their equal status in relation to other inhabitants of this municipality. For the reason of official political course, not without fears for their future if they declare as Roma, in past few decades people of Roma origin stated that they are Vlachs in the first time and recently that they are Serbs, but that fact did not influence to the preservation of their cultural unique and connection to common ethnic origins.

5. PONTIFEX MAXIMUS

Publisher: Universitatea ''Aurel Vlaicu'' Arad, Romania, ''Scientific and Technical Bulletin'' Series: Social and Humanistic Sciences, Nr.14, 2008, p.187-203. http://shs.uav.ro/files/Nr14-2008-decembrie.pdf http://shs.uav.ro/php/no14.php

Publisher: Rastko E-Library of Serbian Culture http://www.rastko.rs/rastko/delo/12772

Summary

Pontifex Maximus is an old title of the Roman educator whose basic meaning is not clear even today, and whose domain goes much beyond the religious frame, being used by the Roman emperors for keeping stability of the state system. The institution of Pontifex Maximus had, on one side, a beneficial effect on the prolongation of existing of the Empire which is due to its adaptability to foreign influences, but it may also be marked as a generator of agony of Roman Empire, taking into the consideration the fact that it supported the illusion of its power even when it began to expose itself, as it turned out to be, to the destructing attacks of the barbarians. Pontifex Maximus was a characteristic of the first among the episcopes of all the Christian universe for more than a thousand years, and during that period its incumbents were with reason credited with the mission of preserving the unique European civilization heritage. This kind of meaning was the wanted prerogative of the Roman Catholic highest title, referring to ''bridge building'' as the sign of Christian unity.

157

6. IDENTITY ON THE BORDER: COEXISTENCE OF ROMA, VLACHS AND SERBS IN KLADOVO

Serbian Academy of Sciences and Arts, International Scientific Conference ‘’The change of Roma identity, culture and language conditioned by planned socio- economic integration’’, Belgrade 2010.

Summary

The subject of this paper is realization of cultural and political aspects of the coexistence of Roma, Vlachs and Serbs in the border area of north- eastern Serbia, seen through the prism of multicultural efforts of members of different nations to find a mutually acceptable level of tolerance, solidarity and cooperation, in order to make their survival functional and political systems for a long time. Therefore, as Kladovo is a frontier region all the similarities and differences in habits, customs, beliefs and specifics are being analyzed.

7. OTHER WORKS published in RASTKO E-LIBRARY OF SERBIAN CULTURE

ADA KALE http://www.rastko.rs/rastko/delo/12985ATLANTIDA NA DUNAVU http://www.rastko.rs/rastko/delo/12828ODGOVORNOST SLUŽBENIKA NACIONALNE ADMINISTRACIJE U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944 http://www.rastko.rs/rastko/delo/12773JEVREJI NA SEVEROISTOČNIM GRANICAMA SRBIJE http://www.rastko.rs/rastko/delo/12776/Yad Vashem Library Catalog: 2010-0346E/RUSKI ZAŠTITNI KORPUS U SRBIJI 1941-1944 http://www.rastko.rs/rastko/delo/12774SRPSKA TIMOČKA ELITA POČETKOM XX VEKA http://www.rastko.rs/rastko/delo/12479

SRPSKO TURSKI PREGOVORI O MIRU 1808. http://www.rastko.rs/rastko/delo/12479RUSI I SRBI IZMEDJU SIBIRA I KLADOVA http://www.rastko.rs/rastko/delo/12802ZBRINJAVANJE JEVREJSKIH IZBEGLICA BRODOM KRALJICA MARIJA http://www.rastko.rs/rastko/delo/12777LJUTICA DIMITRIJEVIĆ I RADOVAN KAZIMIROVIĆ- JEDAN POLITIČKI SUKOB NA DESNICI http://www.rastko.rs/rastko/delo/12775JEVREJI U SRBIJI 1826-1835 http://www.rastko.rs/rastko/delo/12435FILIP FERARI DE LA RENOTIERI http://www.rastko.rs/rastko/delo/12424CRKVA U STAROJ TEKIJI http://www.rastko.rs/rastko/delo/12423PRAVOSLAVLJE SVETOG NIKODIMA http://www.rastko.rs/rastko/delo/12771''TAMO DALEKO''- ĐORĐE MARINKOVIĆ http://www.rastko.rs/rastko/delo/12400 ČETNICI I PARTIZANI: PRILOZI ZA BIOGRAFIJU LEONIDE PETROVIĆA http://www.rastko.rs/rastko/delo/13141TRAJANOV MOST KOD KLADOVA http://www.rastko.rs/rastko/delo/13195ONI SU GRADILI ĐERDAP http://www.rastko.rs/rastko/delo/13209MAJOR JVO BRANIMIR PETROVIĆ I KRIZA POKRETA OTPORA U SRBIJI 1942-1944 http://www.rastko.rs/rastko/delo/13229KAFANSKI ŽIVOT I USLUŽIVANJE ISTORIJE http://www.rastko.rs/rastko/delo/13570ADA KALEH http://www.rastko.rs/rastko/delo/13688

MONOGRAPHIES

Rečnik lokalne samouprave, ''Opština Kladovo'' Kladovo 2002.

Svi djerdapski mostovi , ''Opština Kladovo'' Kladovo 2002, 2003.

158

Timočka srpska elita, ''Opština Kladovo'' Kladovo 2002.

Rusi u Srbiji, ''Beoknjiga'' Beograd 2004. ISBN 86-7694-018-5

Gvozdena vrata Atlantide, ''Beoknjiga'' Beograd 2005. ISBN 86-7694-042-5

Jevrejski kod, ''Beoknjiga'' Beograd 2005, ISBN 86-7694-054-1

Umesto domovine čitav svet, ''Beoknjiga'' Beograd 2006. ISBN 86-7694-088-6 http://teme.junis.ni.ac.yu/teme-1-2008/teme1/2008/19.pdf http://socioloskipregled.org.yu/Tekstovi/3(2008)/Dragoljub%20B%2ODjordjevic.pdf

Put Svetog Nikodima, ''Beoknjiga'' Beograd 2007. ISBN 86-7694-078-9

Atlantida u Srbiji, ''Pešić i sinovi'' Beograd 2008. ISBN 978-86-7540-091-2 K&S Neueinдanдe/Vorankundiдunдen Serbien/Monteneдro Oktober 2008 No.7822778 :

http://www.kubon-sagner..de/buch/neu/171_2008_10.html UCL/University College London/- London’s Global University, School of Slavonic and East European studies Library- SSEES Gen.Ju.Ser.VIII JAK http://www.ssees.ucl.ac.uk/library/nbjan10.htm Stanford University, Socrates Stanford’s Online Catalog- GN751.J352008 Catkey 7872126 http://www.astronomija.co.rs/nauka/istorija/280-atlantida.html

Istorija jedne granice ''Pešić i sinovi'' Beograd 2010. ISBN 978-86-7540-132-2 Stanford University http://searchworks.stanford.edu/view/9349102

Kapija naroda na Djerdapu ''Pešić i sinovi'' Beograd 2011. ISBN 978-86-7540-139-1

Bilo jednom jedno Kladovo ''Pešić i sinovi'' Beograd 2011. ISBN 978-86-7540-142-1

Između pera i mača ''Pešić i sinovi'' Beograd 2012. ISBN 978-86-7540-151-3

San Ada Kale ''Pešić i sinovi'' Beograd 2012. ISBN 978-86-7540-152-0

Znakoslovlje ''Pešić i sinovi'' Beograd 2012 ISBN 978-86-7540-168-1

САДРЖАЈ

159

Увод--------------------------------------------------------------------У почетку беше пут-------------------------------------------------Османски хоризонт-------------------------------------------------Српска крчма---------------------------------------------------------Кафана Југославија-------------------------------------------------Већ виђено? ----------------------------------------------------------Библиографија и документарна грађа-------------------------Белешка о аутору----------------------------------------------------

160

161