Pomoć onima koji pristupaju Svetim tajnama pokajanja i pričešća Рубрика: Религија    Аутор: Срђан Марјановић    19.561 пута прочитано    Датум: 30.03.2007    Одштампај

Često ljudi dolaze na ispovest i ne znaju šta da kažu – o pokajanju, kao da nema šta da se kaže! Duševne oči su

30.03.2007

+++

njihove zatvorene, duša spava mrtvim snom. Zašto spava duša? Zašto je čovek u tako strašnom stanju?

Djavo zna šta je glavno u delu spasenja – iskreno pokajanje, i gađa u sam centar: lišava ljude ispovesti. I evo rezultata: čovek ne kontroliše svoja dela, reči i misli, razum njegov se pomračuje, on ne vidi svoje grehove i ne primećuje da je prestupio zakon Božji. Greh postaje navika, ulazi u prirodu čoveka i živi u njemu. I on se više ne plaši smrti, ni pakla, čak ni Strašnog suda. “Šta Bog da…” – govore mnogi iz navike. A Bog je dao Sveto Pismo i sudiće u Zadnji dan svima nama po veri i delima.

Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko (Mt. 3,2)

Dok ne postanemo svesni greha, ne možemo da dobijemo oproštaj od Boga. “Shvatanje greha je početak spasenja” – govori blaženi Avgustin. – “Ako čovek skriva, Gospod otkriva; ako čovek taji, Bog javnim čini; ako čovek priznaje, Bog prašta”.

Greh ne samo da našu dušu zaražuje zlom već truje i sve oko nas. “Svaki greh, čak i najmanji, utiče na sudbinu sveta”, kaže starac Siluan. I obrnuto, pokajanje naše blagotvorno se odražava na okolinu, raduje je.

Jednom duhovniku je došla žena i žali se: kod kuće je sasvim loše, muž bezbožnik, ikone lomi, deca u crkvu ne idu, ne mole se, komšinica me mrzi, hoće da mi pakosti. Počela da se ispoveda, i ispostavilo se da ima mnogo smrtnih grehova. Pokajala se, pričestila i otputovala, a kroz tri meseca ponovo je došla: “Oče, eto čuda! Vratila sam se ja kući iz manastira, i sve se promenilo. Muž kaže: ti u hram odlaziš, knjige čitaš – mogla bi i nama nešto da pročitaš. I počeo je da čita Jevanđelje; zatim je otišao u crkvu, ispovedio se, zatim smo se uskoro venčali. I deca, videvši kako se otac promenio, takođe počela da odlaze u crkvu, i komšinica mirno razgovara, osmehuje se. Eto šta znači pokajanje!

“Greh je najveće zlo u svetu” – kaže Jovan Zlatoust. Naši neokajani grehovi – to su nove rane koje mi nanosimo Hristu Spasitelju. To su strašne žive rane naše duše, i ožiljci od njih ostaju za čitav život.

Samo u Svetoj Tajni Pokajanja moguće je očistiti i isceliti dušu. Pokajanje nas izvlači iz bezdana greha, poroka i strasti, i uvodi na vrata Raja. Sam Gospod dočekuje nas raširenih ruku i prima kao bludnu decu. Bogu treba stremiti, kao što malo dete stremi svojim roditeljima kada je nestašno: plače, moli za oproštaj, obećava da će se dobro ponašati, i roditelji koji ga vole praštaju mu. Tako i Otac naš Nebeski, kada dolazimo k Njemu sa iskrenim pokajanjem, sa suzama, prašta nam i daje blagodat, daje je, ništa ne tražeći. Sveti Teofan Zatvornik kaže da se u ispovesti mi oslobađamo od đavola, kao od neprijatelja i zločinca, koji nam šteti dotle dok ga mi ne primećujemo, a čim ga primetimo – odmah beži od nas.

U ispovesti nam se daju od Boga blagodatne snage za borbu sa grehom, sa porocima i strastima.

Pokajanje počinje samo tada kada čovek shvati da je grešan, da mu grehovi smetaju da živi, truju dušu. Ukoliko čovek grehove svoje ne vidi to znači da je ozbiljno duhovno bolestan, i za Boga njegova duša umire. Ovu dušu već ne muče grehovi, đavo joj je vezao ruke i noge, oči njene duhovne su zatvorene, uši ne čuju, usta su onemela. Kao u grobu: ne čuje, ne vidi, ne oseća. Kada se čovek razboli, prvi znak da nije zdrav je odvratnost prema hrani. Tako i kod onog ko se duhovno razboleo nastaje odvratnost prema molitvi, prema svemu duhovnom. On ne želi da čita Sveto Pismo, on ne želi da ide u hram, a ukoliko sebe prinudi i dođe, onda kasni na službu, ne ostaje do kraja, za vreme službe se muči i misli: kada će kraj. I grehove svoje on ne vidi. Ovo se događa zbog toga što je daleko otišao od Boga, od Svetlosti. Dok nismo prišli Bogu, ne živimo po Njegovoj volji, nalazimo se u mraku i ne vidimo svoje grehove. Duša je naša crna, i svaki novi greh – to je nova crna mrlja na njoj, a na crnom se crno ne vidi…

Veliki grešnici uvek smatraju sebe pravednicima, a sveci – velikim grešnicima. Oni žive u svetlosti Hristovoj, vide čak i najmanje mrljice u duši svojoj i shvataju svoju nedostojnost pred Bogom.

Duhovnom starcu je došao učenik i rekao: “Avva, ja duhovnim očima vidim anđele”. Starac mu je pak odgovorio: “To nije podvig. Eto, kada duhovnim očima budeš video bezdan grehova, kao morski pesak, to će biti veliki podvig.” Sveti oci govore: blažen je čovek koji vidi, ne anđele, već grehe svoje.

Zašto mi ne vidimo svoje grehove? Zato što ne kontrolišemo sebe, svoje postupke, reči i misli, zakon Božji ne poštujemo, okoreli smo u grehovima i tako smo se saživeli sa njima, da greh već ni ne smatramo grehom.

Nama je poznato da je apostol Petar u početku bio slab duhom i da se odrekao Hrista, ali zatim je gorko zaplakao, pokajao se, i bilo mu je oprošteno. U životu svakog od nas dogodi se takva noć, kada usred naših bezakonja počinje da nas budi glas savesti koji razobličuje one koji su se odrekli svog Spasitelja i razapinju Ga svojim gresima.

I eto, kada čovek shvati da je grešan ne sme se čekati i odlagati pokajanje. U našem duhovnom životu kao da postoje dva “kalendara”: jedan Božanski, a drugi đavolji. Božanski se zove “danas”, “sada”. Sada se obrati Gospodu, sada se pokaj, jer sutra već može da bude kasno. A

đavolji “kalendar” se zove “sutra”, “kasnije”: “Ostavi za sutra, danas si ti još mlad, živi za svoje zadovoljstvo, pokajaćeš se kasnije kad ostariš.”

Ne sme se zapustiti bolest, inače će ona postati smrtonosna; ne sme se odlagati pokajanje – to će odvesti u duhovnu smrt. “Ne odlaži do sutra, tome sutra nikad nema kraja” – govori sveti Jovan Zlatoust.

Pokajanje grešnika – to je praznik na Nebu; Anđeli i svo nebo se raduju jednom jedinom grešniku koji se kaje – nebeske sile slave kada se na zemlji vrši pokajanje. Starac Siluan kaže: “Ko se kaje u njemu je Duh Sveti, i on još na zemlji liči na Gospoda, a ko se ne kaje, on liči na lukavog.”

Sveti Jovan Zlatoust kaže da greh ostavlja na nama takvu mrlju koju ne mogu oprati ni hiljadu izvora, već samo suze pokajanja. Kad nema suza pokajanja, koje očišćavaju dušu, duša će oslepeti.

A šta ako nemamo suza pokajanja, ako je duša hladna, prazna? Klekni na kolena pred Raspećem, moli Boga, Mater Božju, da se smekša srce, moli se, čitaj Jevanđelje. Srce je naše od kamena, a Reč Božja je – voda živa: pašće na kamen i postepeno će ga razmekšati. Stani pred Raspeće i pomisli na to, da Sam Gospod gleda na tebe sa Krsta i vidi tebe, zna sva tvoja dela i misli. Šta ćeš reći Njemu kada se pojaviš na Sudu? Kako i čime ćeš se opravdati?

Episkop Teofan kaže da samo pokajanje za spasenje nije dovoljno, potrebna je odlučnost promeniti sebe, ostaviti pređašnje grehe. I kada se od srca tako zavetuješ, Gospod pomaže. Tako, Marija Egipatska, čim se zavetovala da će ostaviti razvratan život, odmah je uzmogla da prekorači prag hrama i da uđe u crkvu, kuda je ranije nisu puštali njeni grehovi. Ona je bila velika grešnica. Sedamnaest godina je provela u bludu, a kada se pokajala, otišla je u pustinju i tamo je 17 godina – isto toliko koliko je i grešila – vodila borbu sa zlim duhom bluda, i tek posle toga počela je da se podvizava u duhovnom životu. Četrdeset sedam godina proživela je ona u pustinji i dostigla veliku svetost.

Ma kakve grehove da učinimo, ni u kom slučaju ne smemo da padamo u očajanje, da se bojimo da nam Gospod neće oprostiti. “Očajanje čoveka je velika radost za đavola” – primećuje prepodobni Varsanufije Veliki. Mi ne treba da očajavamo već da pamtimo da Otac naš Nebeski ima takvu ljubav prema nama kakvu nije imala ni jedna majka prema svom detetu za čitavu istoriju roda ljudskog.

KAKO SE PRIPREMITI ZA ISPOVEST

Mnogi smatraju sebe vernicima, odlaze u crkvu, mole se, a ne znaju da se kaju, ne vide svoje grehove.

Kako se naučiti kajanju?

Za to treba stalno kontrolisati sebe, svoje postupke, reči i misli. Čim primetiš bilo šta rđavo, odmah se obratiti sa skrušenošću Bogu: “Prosti, Gospode mene bednog, i pomiluj!”. A zatim

ispovedaj grehe pred sveštenikom. “Ujutru preipitaj sebe kako si proveo noć, a uveče – kako si proveo dan, savetuje Sveti prepodobni avva Dorotej. – i usred dana, kada se opteretiš pomislima, ispitaj sebe.” I prepodobni Simeon Novi Bogoslov, govori: “Vrši svake večeri sud na sobom, kako si dan proveo: da nisi osudio nekoga? Da nisi dosadio nekome rečima? Da nisi pogledao strasno na nečije lice?”

Za ispovest se treba pripremiti unapred: o svemu razmisliti, setiti se svih grehova, proći po urvinama svoje duše, i obavezno zapisati, jer može se dogoditi da odemo svešteniku na ispovest, a đavo može pomračiti razum – sve možemo da zaboravimo.

“Ko se privikava da bude svestan svoga života na ispovesti ovde, tome neće biti strašno da da odgovor na Strašnom Sudu Hristovom” – govori Sveti pravedni Jovan Kronštatski.

Greh je u našoj duši – kao zmija pod kamenom. Ako podigneš kamen – zmija će otpuziti; ako otkriješ greh – duša će se osloboditi od njega. Treba samo sve detaljno ispričati duhovniku, dobiti preko njega od Gospoda razrešenje, a zatim prineti dostojne plodove kajanja, to jest učiniti dobra dela. “Pokajanjem – govori sveti Jovan Zlatoust – ja nazivam ne samo odvraćanje od ranijih rđavih dela, već i više nameru da se čine dobra dela.” I prvo naše dobro delo je – ispovest, zato što ispovest uništava nepravdu, izmiruje nas sa Bogom, vraća duši mir i spokoj, a to znači – daruje radost i nadu našim bližnjima.

TAJNA ISPOVEST

U poslednje vreme praktikuje se “opšta” ispovest: izlazi sveštenik, čita nekoliko molitava, nabroji nekoliko grehova a zatim pokriva svakog ko je došao na ispovest epitrahiljem i čita razrešujuću molitvu: “Praštam i razrešujem vas od svih grehova”. I kroz takvu “ispovest”, kad čovek sam ne kazuje nijedan svoj greh, prolaze hiljade: i krštenih i nekrštenih, a zatim idu da se pričeste. Možda je neko čitave noći pio, lumpovao, psovao, neko je ubio dete u utrobi, neko se obraćao vračarama, ekstrasensima, ili je sam vračao… Svi idu da se pričeste, da prime u

sebe Živog Hrista. No, Gospod je strogo upozorio: Ne dajte Svetinje psima (Mt. 7, 6); Hristos nikad neće ući u nepokajanu dušu. Bog samo u čiste duše ulazi; zato se takvi ljudi pričešćuju sebi na osudu.

Opasna je “opšta” ispovest. Još je dvadesetih godina poznati propovednik, sveštenik Valentin Svencicki, upozoravao: “Svako ko praktikuje ‘opštu’ ispovest, makar i u najboljem njenom obliku, mora da zna da on daje svoj doprinos anticrkvenom delu… ‘Opšta’ ispovest nije dopustljiva u bilo kom obliku, i u bilo kom slučaju.”

Crkva – to je duhovna bolnica gde se isceljuju duše. Pre ispovesti sveštenik govori o tome da Hristos nevidljivo stoji ispred onog ko se ispoveda primajući ispovest njegovu, i zato: “Ne stidi se, ne boj se, već kaži sve u čemu si zgrešio!” I dodaje da ako utaji čovek greh, onda će se taj greh umnožiti. Pamti, govori sveštenik ispovedniku, da si ti došao u duhovnu bolnicu, da ne izađeš neizlečen.

Sveštenik treba svakog pojedinačno da primi, da sasluša.

Zašto se mnogima dopada “opšta” ispovest? Zato što smo gordi, samoljubivi i đavo navodi na nas lažan stid: “Kako ja mogu to da kažem svešteniku? Neću da se kajem, stid me je. I šta će sveštenik da pomisli o meni, još će i da me izgrdi”. Mi svi želimo da u očima drugih budemo mili, čisti, dobri! No, duhovnika se ne treba plašiti. Duhovnik sve najstrašnije grehove zna: pred njim su prošle hiljade ljudi. Njemu je radost kada se čovek čistosrdačno kaje. Tako da se treba stideti greha, i ne stideti se pokajanja. Ispovedati treba sve grehove, i najmanje takođe.

Kako se odvija tajna ispovest? Na početku sveštenik čita posebne molitve i podseća nas na grehove. Svako ima grehove svoje, ali postoje i opšti, njih i imenuje duhovnik (čitajući svima opštu napomenu o grehovima):

Sagrešio sam, Gospode, neverovanjem, malovernošću, sumnjom u pitanjima vere; bezosećajnošću ka milosti Tvojoj; zaboravom zapovesti Tvojih; nezahvalnošću Tebi, Bogu; religioznim “slobodoumljem”, sujeverjem, ravnodušnošću prema istini, zanosom prema nepravoslavnim verovanjima – teosofijom, spiritizmom, jogom; sumnjao sam u Tvoje Božanske istine, odricao sam Tebe, Gospode, gunđao sam na Tebe; prizivao sam Te uzalud i psovao ime Tvoje, izgovarao sam ime Tvoje bez strahopoštovanja, u praznim razgovorima i šalama:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, u tome, što nisam posećivao hram Tvoj sveti, lenjio sam se da Ti se molim kod kuće, bio sam rasejan na molitvi, kasnio sam na Bogosluženje, dopuštao sa sebi razgovore i šale u hramu, izlazio sam iz crkve za vreme službe, nisam poštovao praznike, postove i posne dane, provodio sam ih nedostojno:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, nepokornošću i osuđivanjem lica svešteničkog čina, neposlušnošću prema ocu duhovnom, nepažnjom prema glasu savesti, neispovedanjem grehova zbog aljkavosti ili lažnog stida, tvrdoglavošću, samoopravdavanjem:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, privrženošću novcu i raskošnim predmetima; obuzetošću strastima prema ljudima, ljubomorom, zavišću, uživanjem u grehovnim mislima; sagrešio sam žudnjom za zadovoljstvima; duhovnom popustljivošću, uobraženošću, ohološću, gordošću, prezirom prema ljudima, potištenošću, očajanjem, zluradošću, zlopamćenjem, razdražljivošću:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, brbljanjem, nepotrebnim smehom, osuđivanjem bližnjih, oštrinom u rečima, svadljivošću, podrugljivim primedbama, podsmehivanjima, cepidlačenjem, uvredom, razmetanjem, nepristojnim šalama i razgovorima, gunđanjem, gaženjem obećanja, bogohulnim

razgovorima, pogrdnim rečima, kletvama, širenjem glasina koje ocrnjuju ljude, lažju, klevetom, potkazivanjima:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, lenjošću, beskorisnim gubljenjem vremena, zanemarivanjem potreba porodice, zanemarivanjem dela hrišćanskog vaspitanja dece, proždrljivošću, prejedanjem, pušenjem, pijanstvom, upotrebom narkotika ili stimulansa, zanetošću hazardnim igrama (kockanje i klađenje), zanetošću svojom karijerom i uspesima u životu, pohlepnošću, koristoljubljem, zanetošću svojom karijerom i uspesima u životu, pohlepnošću, koristoljubljem, škrtošću, rasipništvom, odbijanjem pomoći siromasima:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, licemerjem, aljkavim postupanjem sa svetim predmetima, posvećivanjem osobite pažnje svojoj spoljašnjosti, pogledom na nekog sa žudnjom, gledanjem nepristojnih filmova i časopisa, slušanjem muzike koja izaziva grube i strasne želje, slušanjem nepristojnih priča, zavodljivim ponašanjem, bludom, preljubom, polnim izopačenostima i telesnim gresima, kojih je sramno prisećati se, čedomorstvom (abortusima), surovošću, prevarom, prisvajanjem tuđeg, krađama, uzimanjem mita, ispoljavanjem gneva i zlobe, grubim ponašanjem prema bližnjima, nepomirljivošću, odmazdom, grubošću, drskošću, vradžbinama, gatanjem, mađijama, spiritizmom, astrologijom:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Sagrešio sam, Gospode, bezbroj puta, narušio sve Tvoje Svete zapovesti, rečima, delima, mislima i svim svojim osećanjima (čuvstvima), dušom i telom, hotimično i nehotimično. Sagrešio sam pristupajući Svetom Pričešću bez dužne pripreme, bez skrušenosti, strahopoštovanja i straha Božjeg:

kajem se, Gospode, pomiluj i oprosti!

Posle toga, kada nas sveštenik podseti na osnovne grehove, počinje tajna ispovest, u kojoj se zbiva pokajanje. Ako bi smo imali otvorene duhovne oči mogli bismo da vidimo kako se dešava pokajanje, kao što je to video sveti Pavle Preprosti. Njemu je Gospod, zbog prostodušnosti, darovao duhovni vid, i on je duhovni svet video tako kao što mi vidimo zemaljski. Svakom ko hoće da se pokaje, prilaze Anđeo Čuvar i đavo. Anđeo čuvar čeka da čovek u potpunosti otkrije sve svoje grehove, a đavo nagovara: “Ne treba sve da govoriš: šta će o tebi pomisliti duhovnik? Gospod je milostiv. On će ti i tako sve grehove oprostiti”. Čovek počinje da se kaje, kazuje grehove, i iz njegovih usta izlaze duhovne zmije različitih veličina. Ukoliko sve grehove imenuje, onda sve zmije iz njega izlaze. Duhovnik pokriva njegovu glavu epitrahiljem i čita razrešnu molitvu, i u to vreme Sam Gospod govori: “Opraštam i razrešavam te od svih grehova tvojih”. Demon iščezava, a pristupa čoveku Anđeo, koji se raduje, i duša ljudska se raduje i likuje. I Anđeo Čuvar stavlja venac na glavu pokajnika, i taj, osvećen, oduhovljen ide ka Pričešću.

Video je Pavle Preprosti i drugo. Prišao je na ispovest grešnik, počeo je da kazuje svoje grehove, i iz njegovih usta tako su počele da izlaze zmije različitih veličina. Rešio je da kaže jedan veliki greh i počela je da iz njegovih usta izlazi velika zmija. No, zatim se čovek postideo i nije ispovedio greh do kraja, i zmija se vratila u njega. Duhovnik pita: “Nije ništa ostalo?” – “Ne – kaže – nije ostalo”. I duhovnik je pokrio glavu epitrahiljem i počeo da čita molitvu: “Opraštam i razrešavam” – a Gospod govori: “Ne opraštam i ne razrešavam”. I čovek je otišao sa utajenim grehom, a Anđeo Čuvar počeo da plače. Demon tada pristupi čoveku i reče: “Eto, tako uvek postupaj, Gospod je milostiv, On zna nemoći čovekove, On će tebi i tako sve oprostiti.”

I evo, ova dva čoveka prilaze čaši da se pričeste, da prime u sebe Živog Hrista. Onaj, ko se dostojno pokajao, dostojno se i pričestio Svetim, Prečistim i Životvornim strašnim Hristovim Tajnama. A onaj ko se nije pokajao otišao je od čaše tužan, sa umnoženim grehom. Anđeo je pričešće od njega oduzeo i umesto Tela Hristovog dao mu je ugljen nemilosti…

Dešava se da čovek jednostavno nabraje grehove, a osećanja pokajanja nema. Takva ispovest se Bogom ne prima. “Pokajanje samo na rečima, bez namere da se ispraviš i bez osećaja skrušenosti, naziva se licemernim” – govori sveti pravedni Jovan Kronštatski. Duhovnik posmatra ako se čovek kaje. Eto, došla je žena i kaže: da je nekada abortirala, ali se u tome na pravi način nije kajala, a sada je došlo pokajanje. I ona roni gorke suze, duša njena pati, i ispovednica obećava da nikada više neće da učini ovaj greh. Duhovnik, videći tako duboko pokajanje, mada daje epitimiju, tu ženu pušta Pričešću. I dolazi druga: takođe govori da je abortirala, ali… bez bilo kakvog osećaja krivice, ravnodušno, i duhovnik je ne pušta ka pričešću dotle dok ona svog greha ne postane svesna. U takvim slučajevima čovek se ne sme ogrešiti o duhovnika, žaliti se, tražiti: “Dopusti da se pričestim!” Božju blagodat silom i vikom nećeš osvojiti.

Optinski starac Varsanufije kaže: “Iskustvo pokazuje da se samo onda čovek smiruje kada u potpunosti priznaje sebe krivim i kaje se zbog svog greha, ne pokušavajući da ga umanji u tuđim očima”. Bog gleda ne na reči već na srce.

Dva monaha su se u manastiru posvađala. Najzad je jedan odlučio da zamoli brata za oproštaj, pokucao je na vrata njegove kelije, ali mu ovaj čak nije ni otvorio. Došao je drugi put, isto se ponovilo. Tada je on otišao kod starca za savet. I starac je rekao: “Ti si odlazio sa mišlju da opravdaš sebe. U dubini duše ti se još nisi pokajao. Idi, od sveg srca moli za oproštaj”. Monah je shvatio, pokajao se, ponovo otišao bratu i ovaj mu je otvorio vrata, primio ga sa ljubavlju i oprostio mu.

Još treba znati da na ispovesti treba govoriti samo svoje grehove, a ne tuđe.

Koji su najteži grehovi? Nepostojanje u nama prave, žive vere u Boga. U Crkvu ne idemo svake subote, nedelje i za praznike. A Crkva je – Telo Hristovo; glava ovog Tela je – Sam Hristos.

Apostolsko pravilo kaže: ko nije bio nedeljom u crkvi tri puta uzastopno, Duhom Svetim se izbacuje iz Crkve i nalazi se u tami, pod vlašću đavola. Samo kroz pokajanje Gospod nas izmiruje i prisajedinjuje svetoj sabornoj apostolskoj Crkvi.

Nepoštovanje postova, jedenje sredom i petkom mrsne hrane – to je takođe teški greh, zato što je u sredu Hristos bio osuđen, u petak – razapet; to su – dani žalosti.

Grešno je, takođe, kada idemo na spavanje – Bogu se ne molimo, ujutru ustajemo – ne molimo se, pre jela i posle, a takođe u toku dana pre svakog posla Bogu se ne molimo i ni za šta Mu ne blagodarimo.

Stupamo u brak, ali živimo nevenčani – činimo blud, a bludnici Carstvo Božje ne nasleđuju. Apostol Pavla kaže: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslijediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10)

Teške, smrtne grehove treba oplakivati do same smrti. Evo, na primer, jedan od njih u naše vreme veoma rasprostranjen: abortus.

Mnogi na ispovesti kažu: mi nismo ubijali. “Da li ste imali abortuse?” – “Da, desilo se.” Pa to i jeste direktno ubistvo: zbilja, ubiti malo dete i ubiti odraslog – jednako je pred Bogom. Kada se čovek začinje u utrobi majke, on odmah dobija od svojih dušu, i zato, ubijajući dete u utrobi, majka ubija čoveka, mada se on još i nije pojavio na svet. Na dan Strašnog Suda, sva deca koja su ubijena u utrobama majki, pojaviće se pred roditeljima, i roditelji će morati da daju odgovor za svoj prestup pred Bogom i pred njima.

Veliki su grehovi bluda, preljube, to jest, supružničke nevernosti, a takođe grehovi sodomije. Na ispovesti treba biti posebno pažljiv sa ovim grehovima.

Duša čoveka nikad ne biva prazna, u njoj je – Duh Sveti ili duh zao. Kako da saznamo kakav duh živi u našoj duši? Ukoliko nemamo potrebu za molitvom, za ljubavlju prema Bogu, bližnjima, ako ne živimo po zakonima dobra i ljubavi, već po zakonima zla, ako sve vreme želimo da pravimo izgrede, da nekog uvredimo, povredimo, osudimo, a sami pri tome da se pogordimo, znači u našoj duši živi zao duh. I takav čovek se vidi odmah, ma gde bio: kod kuće, na poslu, u prevozu, u redu – on svuda i podjednako, neprekidno izliva prljavštinu u rečima i čini loše postupke.

Blud i preljuba

Ovi grehovi su toliko strašni da o njima treba govoriti posebno. Zli duhovi na bludnim mitarstvima se hvale da blud izbegavaju samo malobrojni, jer su svi ljudi slastoljubivi, svi su skloni telesnim grehovima, a malo njih se zbog toga kaje: đavo navodi na ljude lažni stid. Treba umeti smelo i duboko se kajati, ako si već imao smelosti da bezumno grešiš. Bludničiti – nije sramota, a ispovedati blud je – sramota!? Sumanuta “logika”!

Treba se uvek sećati da ćemo na dan Strašnog Suda sve svoje nepokajane grehove videti, kao u ogledalu, i svi će oni biti otkriveni. Onda će nas spopasti istinski stid, zato što ćemo tada stajati pred Bogom i Anđelima licem u lice. I ukoliko mi svesno utajimo na ispovesti bar jedan greh, onda nam naša ispovest neće biti na spasenje, već na osudu.

Telesni grehovi su posebno rasprostranjeni u naše vreme, kada je svet zapljusnuo prljavi talas pornografske literature i filmova. Ljudi su naučili živeti u razvratu i čak ga i ne smatraju grehom.

No Gospod nam je dao zapovest: Čuli ste da je rečeno: Ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu sa željom, već je učinio preljubu s njom u srcu svome. (Mt. 5, 27-28 ). Eto kakvu čistotu i svetost traži od nas Hristos!

Grehovi bluda i preljube – to su strašni smrtni grehovi. Ukoliko ih čovek ne okaje, oni zatvaraju vrata obitelji raja, jer kroz njih ništa nečisto neće ući; oni ruše porodična ognjišta, lišavaju čoveka razuma, ispunjavaju pamćenje nečistim sećanjima.

Sladostrasnost, govore Sveti Oci, ponor je, u kome je poginulo veliko mnoštvo duša. Zadovoljstvo koje se dobija pri beščasnom zadovoljavanju polnog nagona brzo prolazi, a prljavi trag u duši i životu ostaje zauvek.

Gospod će nam suditi ne samo za dela već i za misli: čednost je ne samo čistota tela već i čistota duše. Celomudrenim se smatra onaj kod koga su um i sva osećanja celosna. Zato mi, pre svega, treba da naučimo da se borimo sa nečistim pomislima. Bez toga je nemoguće napredovati u vrlinama, duhovno se usavršavati.

Za one koji uživaju u bludnim pomislima nema nade na spasenje; i obrnuto, oni, koji ih ne primaju, već pobeđuju molitvom, dobijaju vence od Boga.

U pismima svetogorca Serafima opisuje se poučan primer. Jedna igumanija je vaspitavala u manastiru siroticu. Devojka je pevala i čitala za pevnicom, a kada je napunila 18 godina, umrla je. Igumanija se 40 dana molila i postila da joj Gospod otkrije u kakvim se obiteljima Raja nalazi njena vaspitanica, i 40-og dana ona je videla da se zemlja otvorila i ognjeni talasi su izbacili devojku. “Dete moje, ti si u ognju? – sa užasom je uzviknula igumanija. Zašto se se našla ovde?” – “Majko, moli se za mene – rekla je ova – ja sam zasluženo kažnjena. U hram je dolazio mladić, i dok sam pevala za pevnicom, ja sam uživala gledajući ga, naslađivala se bludnim pomislima i u mislima bludničila sa njim, a duhovniku se zbog toga nisam ispovedala, stidela sam se. I eto, sada se mučim u ognju…”

Kajati se treba i onda kada se dešavaju nečisti snovi: oni govore o nečistoti duše. “Kada se duša za vreme sna sablažnjava nečistim snovima onda to znači da ona nije dostigla savršenu čednost”, upozoravaju Sveti Oci.

Zbog čega se javljaju telesne strasti? Njihov osnovni uzrok, a i svih drugih – je gordost i osuda. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: ako je čovek zapao u blud, pre toga je on upao u gordost. Osudili smo nekog za ovaj greh, pogordili smo se da smo sami u njemu nevini – i Gospod dopušta da padnemo u isti greh. Zato se treba truditi da ne primećujemo tuđe grehove, već se samo moliti za čoveka. Telesne strasti nastaju zbog gurmanstva (proždrljivosti). “Onaj ko ugađa trbuhu i hoće da pobedi duha bludnog liči na onog ko hoće da uljem ugasi vatru” – kaže prepodobni Jovan Lestvičnik.

Nekog je monaha u manastiru jako iskušavao zao duh bluda. On je rekao o tome jednom starcu, zamolio da se pomoli za njega, ali mu nije bilo bolje, bludna strast ga je mučila sve više. On je opet došao starcu, a ovaj se začudio: “Pa ja sam se molio za tebe… Ne pomaže? Šta da se radi, pomoliću se još”. I počeo je ponovo da se moli. Tada mu se javio sam zao duh i rekao: “Uzalud se trudiš! Čim si počeo da se moliš, ja sam ga ostavio, ali on ima svog sopstvenog zlog duha: on veoma voli da sito i ukusno pojede i mnogo odspava.”

“Odmeri hleb i s merom pij vodu, i zao duh bluda pobeći će od tebe” – savetuju Sveti Oci.

Korisno je da se mnogo trudiš, kasno uveče – da ne jedeš, ideš u duge do umora šetnje, da se moliš po punom pravilu, da spavaš na tvrdom i u prohladnom, da skratiš vreme sna, a kada se probudiš – da odmah ustaneš, da se ne baškariš u krevetu.

Na blud navodi čitanje nepristojne literature, gledanje sablažnjivih slika, pornografskih izdanja, zagrejanost erotičnim spektaklima i njihovo posećivanje, igranke, slobogno ophođenje sa licima suprotnog pola, dvosmislene šale i dosetke, požudni pogledi i ponašanje.

Pomisli, same po sebi, još nisu greh, zato što se one pojavljuju nezavisno od naše volje. Glavno je da se sa njima duša ne slaže i da se bori: zlom duhu se čak ni u mislima ne sme popuštati. Ako su vrata otškrinuta, zmija će se istog trenutka uvući. Tako je i sa pomišlju: dovoljno je samo da je oslušneš, da se na njoj zaustaviš i da se nasladiš njome – i ona je već ovladala čovekom.

Starac Siluan, kada je došao kao iskušenik u manastir na Atosu, borio se sa bludnom pomišlju tako teško da je čak pomišljao da ode iz manastira i da se oženi. No tada je on bio još neiskusan i nije znao kako da se sa ovim bori, a zatim je otišao kod iskusnog starca i otkrio mu svoje stanje. Starac mu je rekao: “Nikada ne primaj ni jednu bludnu pomisao”. Siluan je počeo da se bori pažljivije, i zao duh je odstupio. Za 40 godina, života u manastiru koje su usledile iza toga, Siluan ni jednu bludnu pomisao ni jednom nije primio.

Ukoliko se borimo sa pomislima i odbijamo ih, onda nam se to ne uračunava u greh nego u podvig.Jednom su dva monaha išla kroz naselje i, jednom od njih je pet puta dolazila pomisao da izvrši bludni greh. On se ispovedio o tome duhovnom ocu, i ovaj je rekao: “Meni je bilo otkriveno da si ti pet puta odbijao pomisli, i ja sam video iznad tebe pet venaca”.

Dakle, glavno je – odlučnost da ne popustiš pred iskušenjima koja vode u greh. Neki je monah, trpeći iskušenja bludom, pretio zlom duhu: “Idi u mrak, sotono, zar ne znaš da ja, makar i nedostojan, nosim udove Hristove?” I bludno iskušenje je odstupilo tako brzo da se monah čak i čudio, i nije prestajao da slavi Gospoda.

Svojim snagama mi, naravno, ne možemo ništa učiniti, u ovoj borbi treba se nadati pomoći Božijoj, moliti se, prizivati Mater Božiju, svete ugodnike, među kojima naročito – svetu mučenicu Tomaidu, prepodobnog Mojsija Ugrina, prepodobnog Jovana Mnogostradalnog. Ovi sveci se poistovećuju sa onima koji su, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, “pobedili telo, prirodu svoju pobedili, postali natprirodni, a takav čovek malo po čemu ili čak ni po čemu nije manji od anđela.”

“Ako te zapali oganj požude telesne, suprotstavi mu oganj pakleni – i oganj požude tvoje smesta će se ugasiti i isčeznuće” – govori sveti Jovan Zlatoust.

Znači, glavno je – sećanje na smrt i strašne paklene muke, a takođe i čisto srdačno pokajanje, ispovedanje pomisli, često pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama, neprekidna molitva Isusova.

Mi smo dužni da vodimo nepomirljivu borbu sa đavolom koji nas nagovara na greh. đavo mrzi čednost i čistotu, a u naše dane posebno se trudi da ulije u um čoveku da od života treba uzimati sve što je moguće, da je živeti u čistoti za čoveka štetno. Čak i mnogi “lekari” uporno savetuju bolesnicima “da povećaju polnu aktivnost”, a u suštini – blud, da bi se oslobodili od ove ili one bolesti.

-

Sveti Dimitrije Rostovski govori o velikoj tajni Svetog Pričešća: “Kada mi stavljamo gvožđe u oganj, ono se usijava; čovek je sličan gvožđu, a Telo Hristovo je oganj koji pali, i kada se čovek sjedinjuje u Svetoj Tajni Pričešća sa Hristom, on postaje ognjen; i kao što bolesnik ne može očima da gleda sunce, tako i zli duhovi ne mogu da gledaju onog ko je dostojno primio Telo Hristovo”.

Svetitelj Grigorije Bogoslov kaže: “Pre ću ja dati telo svoje da rastrgnu psi, nego Telo Hristovo – nedostojnima”.

Onaj koji želi da se pričesti mora dostojno da se pripremi za ovu Svetu Tajnu. Priprema traje nekoliko dana i tiče se kako telesnog tako i duhovnog života čoveka. Telu se preporučuje polno uzdržavanje, to jest telesna čistota i ograničavanje u hrani – post. U dane posta se isključuje hrana životinjskog porekla – meso, mleko, jaja, i, u strogom postu, riba. Hleb, povrće, voće upotrebljavaju se u umerenoj količini. Um ne treba da se raspršuje na svakodnevne sitnice i da se zabavlja beznačajnim.

U dane posta potrebno je prisustvovati bogosluženjima u hramu, ako dozvoljavaju okolnosti, i još usrdnije ispunjavati kućno molitveno pravilo: ko obično ne čita sve jutarnje i večernje molitve, neka čita sve u potpunosti, ko ne čita kanone – neka u ove dane čita bar po jedan kanon.Uoči pričešća treba prisustvovati večernjem Bogosluženju i pročitati kod kuće, osim običnih molitava pre spavanja, pokajni kanon, Bogorodičin kanon i Anđelu Čuvaru.Čita se takođe kanon pred pričešće i, ko poželi – akatist preslatkom Gospodu Isusu Hristu.

Posle ponoći već se ne jede i ne pije, jer je ustanovljeno da se pristupa Tajni Pričešća našte srca.

Ujutru se čitaju jutarnje molitve i sve koje slede pred Sveto Pričešće, osim kanona koji je pročitan prethodnog dana.

Pred Pričešće je neophodna ispovest.

Rodite dakle rod dostojan pokajanja, priziva prorok Jovan Krstitelj (Mt. 3, 8 ). U pokajničke dane Velikog Posta Crkva priziva: “Dušo moja, ustani, što spavaš? Kraj se približava!”

Kraj se približava… Ne odlaži ispovest, požuri da se pokaješ! Preispitaj sav svoj život, seti se svih grehova. Svešteniku je data vlast od Boga da “sveže i odreši” naše grehove. Veliko olakšanje dobija svako ko se udostoji da spere svoje grehe u Tajni Pokajanja i očisti savest. Ništa nečisto u Carstvo Nebesko ne ulazi.

Naše pomisli su u potpunosti otkrivene Gospodu, Svecima i Anđelima. I ukoliko mi ne naučimo da čisto mislimo ovde, na zemlji, onda će se na Nebesima naša nečistota razotkriti pred svima.

Teže od svih shvataju svoju nečistotu ljudi koji su gordi. Takvi ne vide svoj greh i prebivaju u stalnom zavaravanju sebe samih i suvišnom nadimanju. Oni su samozadovoljni i retko zaviruju u dubinu svoje savesti. No, savest je teško obmanuti. To je glas Samog Boga, koji nas izobličuje.

Svakom živom stvoru data je sloboda volje. Kako ćemo je upotrebiti? Da li će nas naša dela i namere približavati Bogu? A da li smo čistog srca i sa ljubavlju činili svoja dobra dela? Gospod uvek vidi srce tvoje, hrišćanine. Šta je u njemu – smirenost ili gordo uzdizanje, strpljenje ili razdražljivost?

Pamti, hrišćanine: razbojnik, koji je visio pored Hrista na krstu, pokajao se sa smirenošću i ušao u Raj posle Gospoda. Gospod mu je oprostio i primio ga. A Juda iskariotski je bio učenik Hristov, ali je izdao Učitelja, i ne pokajavši se, zbog gordosti svoje pošao u pakao. Nepojamni su putevi Gospodnji.

Veruj, hrišćanine, Gospod učvršćuje svakog ko dolazi k Njemu sa pokajanjem. Gospod pomaže da odolimo grehu i da ga ne ponavljamo.

NAJVEĆI GREH NAŠEG VREMENA

Najveći greh našeg vremena jeste gubljenje osećanja za greh.

Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zBog pretvaranja u naviku i njegovog čestog ponavljanja.

Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida za greh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti.

Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pravilno, čak zašto da ne – i za podvig, spretnost i sposobnost, to je ono što je “gore od svakog zla”. Posunovraćenost i bestidnost su najniži pad do koga može dospeti čovek kao razumno biće

i društvo kao zajednica ljudi. “Zlo je grešiti”, kaže sveti Jovan Zlatousti, “ali još je veće zlo ponositi se svojim gresima.”

Na jednom drugom mestu ovaj veliki znalac ljudske duše i anatom ljudskog društva dodaje i ovo: “Zlo je činiti gadosti, no ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti – to predstavlja vrhunac bestidnosti. Ovaj prvi postajući svestan posle pada, vremenom se može i podići; onaj pak koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.”

Opasnost koja nastaje iz takvog odnosa prema zlu je očevidna. Nalazimo se pred unakaženjem moralnog čula, pred trijumfom duhovne okamenjenosti. Ta i takva duhovna klima i stav uzima u naše vreme uznemirujuće razmere. Ona podmuklo i bezobzirno podriva temelje kako zajedničkog tako i društvenog života. Nisu u pitanju samo javni skandali pojedinaca i rasipanje društvenog novca, neosetljivost za moralna načela i javna bestidnost. Radi se o oblikovanju “Novog morala” i tipa “novog čoveka za koga je svejedno dobro i zlo, vrlina i greh; za koga je bestidnost veća “vrlina” od stida, samoljublje i samoživost – jedini bog i gospod.

Nerazlikovanje dobra i zla rađa duhovnu otupelost i okamenjenost, raslabljenost sila otpora u čoveku; čovek prestaje biti imun na zlo i sile zla, na greh i bolest. Trulež i raspadanje ulaze u čovekove kosti, čovek postaje rob bolesne pasivnosti i nezainteresovanosti. Takvo stanje je stanje narkoze koje vodi neminovno smrti duše i tela i raspadanju svih vitalnih unutarnjih čovekovih sila i pokretačkih impulsa.

Taj otrov duhovne neosetljivosti za greh i za zlo širi se kao kuga više od side ili bilo koje druge bolesti i truje pluća modernog sveta. Šta je strašnije i od najstrašnijeg? Kad i hrišćani obole od te bolesti na smrt. Hrišćani kojima je pokazan put života i put smrti, koji su stekli dar razlikovanja svetlosti od tame, dobra od zla, Boga od đavola. Hrišćanin koji izgubi osećanje za greh, prestaje biti hrišćanin. A time prestaje biti čovek. Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak.

Preuzeto iz knjige:Od greha ka Bogu – Zbornik tekstova o pokajanju i ispovesti (izdanje ‘Trojeručice’)

Објављено 30. марта 2007 године

О ИСПОВЕСТИ 24. март 2015 Отац небесни, Отац је светлости и свакога добра 18. март 2015 Збрка у глави 10. март 2015 Божија се воља врши а не људска 8. март 2015 ХРИШЋАНСТВО – РЕЛИГИЈА ИСТИНЕ И ЉУБАВИ 25. фебруар 2015