Čovek je oduvek sanjao da se vine u nebo, da dokuči bar neku od tajni ogromnog svemira. Danas mnogo više znamo o tom magičnom tamnom prostranstvu nego što je znao Galileo Galilej kada je 1609. godine prvi put uperio teleskop u nebo. Njegove opservacije Meseca, Sunca i Jupiterovih meseca zauvek su promenile naše shvata-nje univerzuma.

Ujedinjene nacije su uz pomoć Laboratorije za naučne fotografije organizovale izložbu u Liverpulu pod nazivom “Od Zemlje do univerzuma”, a najzanimljivije fotografije predstavljamo u ovom prilogu Novog ma-gazina.Planete našeg Sunčevog sistema okreću se oko Sunca u prostoru od oko 12 milijardi kilometara. Najbliža zvezda – Proxima Cen-

tauri – toliko je daleko od nas da je njenom svetlu, ako putuje najvećom mogućom br-zinom univerzuma, potrebno četiri godine da stigne do nas. U ovih par podataka krije se osnovni postulat svemirske matematike - umesto da kažemo da je ta zvezda 40.000 milijardi kilometara daleko, kažemo da je udaljena četiri svetlosne godine. Sve fotografije su u boji i gotovo na svakoj boje su praktično identične realnim. Ipak, teleskop vidi mnogo više nego što smo mi to u stanju - on registruje i najmanju sve-tlost ili nijansu boje, a osetljiv je i na druge vrste svetlosti izvan vidljivog spektruma. Za te nama nevidljive delove spektruma korišćene su poznate boje, pa je najcrvenije svetlocrveno, a najplavlje – plavo. Neke fotografije su napravljene kroz spe-cijalne filtere koji su usmereni na individu-alne fizičke procese tipa temperature ili kompozicije i one su uglavnom kodirane bojom - primer su kako moderna astrono-mija nalikuje umetnosti.

Čuda univerzuma

Od trenutka kada je 1601. godine Galilej prvi put uperio teleskop u pravcu svemira pa do danas, mnogo smo saznali o tom magičnom, tamnom prostranstvu. Zahvaljujući seriji naučnih fotografija, želimo da vam pokažemo da je nebo iznad nas zapravo prava pozornica oblika i boja – i mesto koje će, sasvim izvesno, u dalekoj budućnosti biti na mapi naših turističkih destinacijaPripremila: Aleksandra Ajdanić

PR

ILO

G: N

AU

KA

47

NM48.indb 47 26.3.2012 20:55:27

Lunarne eklipse1,25 svetlosnih sekundi

Kada Mesec prođe kroz senku Zemlje, vidimo lunarnu eklipsu. Samo crveni deo sunčeve svetlosti, prelomljen kroz Zemljinu atmos-feru, dopire do Meseca, dajući mu živu bakarnu boju. Ova fotografija načinjena je tokom eklipse 30. decembra 1982. godine.

Hromosfera499 svetlosnih sekundi

Tik iznad “površine” Sunca nalazi se sloj zvani hromosfera, koji izgleda kao polje va-trene trave. Njega je moguće videti samo pomoću specijalnog filtera koji propušta samo jednu talasnu dužinu svetlosti, crven-kastu, koju ispušta jonizovani hidrogeni gas (hydrogen alfa). Ova veštački obojena slika prikazuje i jedan optički efekat kada se čini da je Sunce na obodu svetlije nego u središtu.

Pun Mesec1,25 svetlosnih sekundi

Svima poznat prizor – pun Mesec je na nebu svakih 29 dana. Okolina je mešavina svetlih visoravni i tamnih lavom popunjenih “mora”, oba sa ožiljcima u obliku velikih kratera i kanala odbačenog materijala.

Totalna Sunčeva eklipsa1,25 (Mesec) i 499 (Sunce) svetlosnih sekundi

Najveličanstveniji prizor od svih je totalno pomračenje Sunca. Sunce je oko 400 puta veće od Meseca, ali je i sasvim pukim slučajem 400 puta dalje. Jednom u svake dve godine Mesec prolazi direktno između Zemlje i Sunca, bacajući senku na mali deo Zemlje. Samo unutar te senke vidljivo je potpu-no pomračenje i dan se pretvara u noć. Većinom, eklipse traju svega nekoliko minuta, a najduža može potrajati i nešto duže od sedam minuta.

Mesec i Sunce

29/03/2012. NOVI MAGAZIN BROJ 48

PR

ILO

G: N

AU

KA

48

NM48.indb 48 26.3.2012 20:55:43

Jupiter35 svetlosnih godina

Uobičajeno mešavina braon i crvene ova slika Jupitera načinjena u skoro infracrvenom svetlu je kolor-kodirana kako bi se prikazao “presek” oblaka, od najviše nad-morske visine (belo), preko plavog, do najniže (crveno). Velika crvena tačka i njena kopija – Mala crvena tačka– nalaze se na najvišem delu pa su ovde bele. Snimak je inače napravljen sa Havaja.

Velika crvena tačka35 svetlosnih minuta

Velika crvena tačka je ogroman, olujni anti-ciklon veličine kao tri naše planete i nalazi se u južnoj hemisferi gasnog giganta Jupitera. Vidljiva je i putem skromnijeg teleskopa, boja joj varira i veruje se da je sačinjena od organ-skih jedinjenja. Ova oluja se proučava bar 178 godina, a može biti da je snimljena prvi put još 1665. godine. Vetrovi na njenom obodu kovitlaju brzinom do 560 km na čas.

Solarni sistem

Saturn71 svetlosni minut

Sjajni prsten oko Saturna blešti rasutom sve-tlošću na ovoj fotografiji koja je načinjena dok je Kasini prolazio iza planete 2006. godine. Galileju, sa njegovim primitivnim teleskopom u odnosu na današnje, učinilo se da Saturn ima dva velika meseca koja su izgledala kao “uši”. Prstenovi su nama jasno vidljivi i kroz obične moderne teleskope. Na ovoj slici vidi se i naša planeta - bela tačka pod uglom kao 10 sati na časovniku, između svetlih glavnih prstenova i tanjeg, sivobraon prstena.

Koronalne petlje499 svetlosnih sekundi

Vrlo blizak pogled na obod Sunca pokazuje strukture nalik petljama, sačinjene od izuzetno vrelog, naelektrisa-nog gasa (plazma) u Sunčevoj koroni. Ovde se vidi kako se ta plazma vraća nazad na površinu Sunca nakon eksplozije, u formi poznatoj kao “koronalne kiše”.

Tranzicija Venere140 (Venera) i 499 (Sunce) svetlosnih sekundi

Retka “poslastica” za astronome ova fotografija prikazuje Veneru u njenoj, kako se tvrdi, pet sati dugoj tranziciji, dok je pro-lazila između Zemlje i Sunca 2004. godine. Ovaj fenomen događa se “u parovima” u razmaku od osam godina, ali samo jednom u ljudskom životu. Druga polovina posled-nje tranzicije sledi ove godine, a zatim tek 2117. i 2125. godine. Venera nam je svima poznata kao svetao objekat na nebu nalik zvezdi, koji se vidi pred sam osvit ili odmah nakon zalaska Sunca.

Solarna korona499 svetlosnih sekundi

Turbulentna Sunčeva atmosfera otkriva se kada gledamo van vid-ljivog dela spektruma. Ekstremno ultraljubičasto svetlo dolazi od atoma ugrejanih do neverovatno vi-sokih temperatura – između milion i dva miliona stepeni. Ovde je dodata veštačka boja da bismo mogli da vidimo aktivne regione koji “emitu-ju” energiju usled dejstva Sunčevog magnetnog polja.

PR

ILO

G: N

AU

KA

49

NM48.indb 49 26.3.2012 20:56:07

Sazvežđe Herkules25.100 svetlosnih godina

Viseći na nebu kao torba puna dijamanata, sazvežđe Herkules je sferična grupa stotina hiljada zvezda koju je 1714. godine otkrio Ed-mund Halej (po kome kometa nosi ime). Jedva je vidljivo golim okom, ali je prepoznatljivo po trapezastoj osnovi. Pre skoro 40 godina iz opservatorije Aresibo u pravcu ovog sazvežđa poslata je radio-poruka u nadi da bi možda u ovako gusto zvezdama naseljenom sazvežđu na jednoj od njih možda moglo biti života.

Plejade440 svetlosnih godina

Lako vidljive po vedroj noći, Plejade formi-raju otvoreno jato mladih, plavih zvezda iz sazvežđa Bika. Grčka mitologija ih iden-tifikuje kao ćerke Atlasa i Plejone (sedam sestara). Šest zvezda vrlo je jasno vidljivo, a legenda kaže da se sedma (Merop) povukla od stida nakon nekih moralnih nedaća. Ple-jade su poznate u gotovo svim kulturama sveta i u mnogima se smatra da se Sunce okreće oko glavne od ovih zvezda.

Mlečni put26.000 svetlosnih godina

Najinspirativniji objekat nebeskog pro-stranstva za golo oko je naša sopstvena galaksija – Mlečni put. Ovaj mozaik foto-grafija snimljenih u Nemačkoj i Namibiji pokazuje neke od milijardi zvezda iz našeg susedstva, skupa sa crvenim oblacima hidrogena i tamnim opskurnim trakama međuzvezdane prašine.

Zvezde

29/03/2012. NOVI MAGAZIN BROJ 48

PR

ILO

G: N

AU

KA

50

NM48.indb 50 26.3.2012 20:56:33

Orionov kompleks1.500 svetlosnih godina

Ovaj snimak načinjen teleskopom širokog ugla prikazuje delove Orionovog moleku-larnog kompleksa, a tri sjajne zvezde su Orionov pojas, Alnitak (levo), Alnilam i Min-taka (desno). Odmah levo od Alnitaka je maglina Plamen, a ispod zvezde je čuvena maglina Konjska glava. Orionov kompleks čini i istoimena maglina, kao i struktura zvana Barnardova petlja, koja pokriva veći deo sazvežđa.

Maglina Konjska glava1.500 svetlosnih godina

Ovaj vrlo “blizak” snimak napravljen je velikim teleskopom i prikazuje kompleksan detalj na glavi Konjske glave. Maglina je veliki oblak tamne prašine, koja se ogleda u sjajećem crvenom hidrogenom gasu iza nje. Uprkos tome što se nalazi u regionu koji astronomi neprekidno studira-ju, otkrivena je tek 1888. godine.

Maglina Cocoon7.000 svetlosnih godina

Na ovoj fotografiji načinjenoj u Nacionalnoj opservatoriji u Arizoni, maglina Orao se vidi u svom punom sjaju. U samom njenom centru su prašnjavi stubovi koji su postali poznati kao Nosači stvaranja. Ovde vidimo da su oni samo deo veće šuplje školjke formiranja zvezda, sa mladim zvezdanim sazvežđem u njenom centru.

Maglina Karina7.500 svetlosnih godina

Ova nebula, ogroman pejzaž tamnih prašnjavih stubova koji se kao siluete ogledaju u sjajnom gasovitom oblaku, leži oko 7.500 svetlosnih godina daleko u južnoj hemisferi. Karina, koja je široka skoro 500 triliona kilometara, osvetljena je i izvajana intenziv-nom radijacijom svojih predivnih mladih zvezda.

Rađanje zvezda

PR

ILO

G: N

AU

KA

51

NM48.indb 51 26.3.2012 20:57:08

Smrt zvezda

Maglina Mrav3.000 svetlosnih godina

Mrav pokazuje tipičan dvopolarni oblik planetarne magline kada se gleda sa strane. Planetarna nebula nema ničeg zajedničkog sa planetama; ona samo liči na planete kada se gleda kroz manje sofisticirane teleskope. Ovde se zvezda nalik Suncu “otresa” materijala sa svojih spoljašnjih slojeva dok njen središnji deo ispušta moćnu UV sve-tlost zahvaljujući kojoj gas svetli.

W49B35.000 svetlosnih godina

Ovaj ostatak supernove počeo je život kao veoma velika, vrlo svetla zvezda, koja je izgubila mnogo svojih spoljnih slojeva tokom milion ljudskih godina – što je tek trenutak u zvezda-nom računanju vremena – pre nego što je “kolabirala” a zatim eksplodira-la kao blesak gama-zraka, u trenutku sagorevši oslobađajuću svetlost jačine desetina milijardi Sunaca.

Rakova maglina/Kraba6.000 svetlosnih godina

Ova planetarna maglina poznata po postojanom sjaju, ostatak je supernove - eksplozije koju su gledali i zapisali kineski i arapski astronomi 1054. godine. Na svom vrhuncu bila je sjajnija od svake zvezde i planete na noćnom nebu. Radijacija iz ostata-ka supernove toliko je postojana da je astronomi koriste kao standardan izvor svetlosti prema kojem porede jačinu drugih izvora.

Maglina Heliks650 svetlosnih godina

Mada izgleda kao prsten, He-liks maglina je zapravo oko jedan trilion kilometara dug tunel svetlećeg gasa, kada se gleda sa jednog kraja. Gas je “izbačen” iz umiruće zve-zde nalik Suncu, u procesu promene iz crvenog giganta u belog patuljka, stvarajući planetarnu maglinu.

29/03/2012. NOVI MAGAZIN BROJ 48

PR

ILO

G: N

AU

KA

52

NM48.indb 52 26.3.2012 20:57:34

Mali Magelanov oblak185.000 svetlosnih godina

Mali Magelanov oblak je patuljasta galaksija koja kruži oko Mlečnog puta i koja je takođe vidljiva golim okom, ali samo sa južne hemisfere. Ovaj “oblak” je četvrta najbliža galaksija našoj. Bliže su nam samo patuljaste galaksije u Velikom psu, Devici i Strel-cu i Veliki Magelanov oblak.

Andromeda2,5 miliona svetlosnih godina

Najveća od svih galaksija vidljivih golim okom, Andromeda, prostrana je spirala slična našem Mlečnom putu. Koristeći ultracrveno svetlo, astronomi mogu da prikažu njenu strukturu – plava boja predstavlja udaljeno ultraljubičasto svetlo sjajnih mladih zvezda u spiralnom luku, dok narandžasti tonovi dolaze od bližeg ultraljubičastog svetla sa starijih, hladnijih zvezda u srcu galaksije.

Galaksija Vrtlog31 milion svetlosnih godina

Ovu galaksiju pronašao je lovac na komete, čuveni Šarl Mesije, 1773. godine, po kome je poznata i kao Mesije 51. Jedna je od najomilje-nijih objekata astronoma amatera, ali i profesionalaca koji su, proslavljajući 15 go-dina Hablovog svemirskog teleskopa, uperili ga u ovu perfektnu spiralu.

Galaksija Triangulum3 miliona svetlosnih godina

Triangulum, ili Mesije 33, treća je najveća članica naše lokalne grupe galaksija. Iskusni posmatrači tvrde da su u stanju da vide ovu galaksiju na izuzetno vedrom nebu – a ona je najudaljeniji objekat koji se uopšte može videti golim okom. Lakše je, činjenica je, videti je malim telesko-pom ili dvogledom.

Galaksije

PR

ILO

G: N

AU

KA

53

NM48.indb 53 26.3.2012 20:58:02

Duboko nebo

Stefanov kvintet300 miliona svetlosnih godina

Ova grupa od pet je zapravo grupa od četiri galaksije, s tim što je peta slučaj-no u vidnom polju. Spiralna galaksija u gornjem desnom uglu osam puta je bliža nama od ostale četiri, što nije bilo poznato do 1961. godine. Ostale galaksije pokazuju znake komplek-sne interakcije i čini se da su na putu kolizije.

Galaksije Antene45 miliona svetlosnih godina

Reč je o dve galaksije u procesu pri-bližavanja. Ose galaksija se vide kao žute, dok plave zvezde i crvena zve-zda u formiranju pokazuju spiralne ruke galaksije u njihovom komplek-snom, prožimajućem plesu. Astrono-mi misle da je ovo sudbina koja za oko nekoliko milijardi godina čeka Mlečni put i našeg suseda Andromedu.

Fornax A62 miliona svetlosnih godina

Dva prostrana “slonovska uha” okružuju radio-galaksiju NG C 1316, formirajući objekat koji se zove Fornax A. Radio-galaksija je tip aktivne, izuzetno svetle galaksije, čije emisije prikuplja radio-teleskop (prikazano u narandžastoj boji) kao naelektri-sane čestice nakon eksplozije iz centra galaksije, koje se sudara-ju sa intergalaktičkim gasom.

Galaksija Kolski točak400 miliona svetlosnih godina

Neobičan (sočivasti) oblik ove galaksije rezultat je prolaska jedne manje galaksije s leve strane Kol-skog točka, pre oko 100 miliona godina. To je izazvalo snažan udarni talas koji je prostrujao čitavom galaksijom, uskomešao prašinu, gasove i same zvezde koje su u kružnom talasu krenule daleko od središta galaksije.

29/03/2012. NOVI MAGAZIN BROJ 48

PR

ILO

G: N

AU

KA

54

NM48.indb 54 26.3.2012 20:58:17