NOVALIS – iz zbornika ''Povjest književnih teorija'' – priredio M.Beker + iz zbornika ''Romantizam'' – priredio Z.Gluščević

''Umetnost'' (fragmenti) :

- Verujem da u bajci najbolje mogu izraziti svoje duševno nastrojenje. Sve je bajka.- Prema Fihteu Ja je rezultat univerzuma. Da bih svesno pretpostavio Ja, moram za pretpostavku

uzeti ceo univerzum, kao što, obrnuto – apsolutno pretpostavljanje Je nije ništa drugo do pretpostavljanje univerzuma.

- Je = Ne-Ja : najviši stav svake nauke i umetnosti. - Priroda treba da postane umetnost, a umetnost druga priroda. - Svaka nauka postaje poezija, nakon što je postala filozofija. - Fantazija stavlja budući svet ili u visinu, ili u dubinu, ili u nas u vidu metempsihoze. Mi sanjamo o

putovanju kroz svemir; zar se svemir ne nalazi u nama? Mi ne poznajemo dubine svog duha. Večnost sa svojim svetovima, prošlost i budućnost, nalaze se u nama ili nigde.

- Svako sećanje je sadašnjost. U čistijem elementu će nam svako sećanje izgledati kao nužno pred-pesništvo.

- Samo umetnik može dokučiti smisao života.- Svi slučajevi u našem životu predstavljaju građu od koje možemo načiniti šta god hoćemo. Ko ima

mnogo duha taj stvara mnogo od svog života. - Sve što je novo deluje poetski, kao spoljašnje, strano. Sve što je staro deluje isto tako romantično,

kao unutrašnje, sopstveno. Oboje u kontrastu prema običnom, ili jedno prema drugom. Novina starog, starost novog. Običan život je prozaičan : govor, ne pevanje.

- Umetnost se deli na stvarnu (dovršenu, izvedenu, delatnu pomoću spoljašnjih organa), i uobraženu (u unutrašnjim organima zadržanu i samo pomoću njih delatnu). Ova druga se zove nauka u najširem smislu. Obe se dele : na određenu (pojmovima determinisanu, konačnu, ograničenu, saopštljivu) i na neodređenu (slobodnu, neposrednu, originalnu, neizvedenu, cikličnu, lepu, samostalnu umetnost, koja realizuje čiste ideje i koju čiste ideje oživljavaju). Prva je samo sredstvo za neku svrhu, a druga je svrha po sebi, zadovoljavajuća delatnost duha, samouživanje duha. Filozofija se može nazvati slobodnom uobraženom umetnošću.

- Nikada neće postići nešto izvrsno onaj predstavljač koji ne ume ništa drugo da predstavlja do svoja iskustva, svoje omiljene predmete, koji ne može sebe naterati da izučava i predstavlja i neki sasvim stran predmet, koji mu je potpuno nerazumljiv. Predstavljač mora moći i hteti da sve predstavlja. Na taj način nastaje veliki stil predstavljanja, kojem se sa pravom divimo kod Getea.

- Sa svakim potezom usavršavanja delo beži od majstora, u daljine veće no što su prostorne, i tako sa poslednjim potezom majstor vidi da je njegovo navodno delo odvojeno od njega jednom misaonom provalijom čiju širinu i sam shvata, i preko koje ga može preneti samo snaga uobrazilje, kao senka džina kojem je ime inteligencija. U trenutku kada je trebalo da postane sasvim njegovo, delo je postalo više nego on, njegov tvorac, a on je postao nesvesni organ i svojina neke više sile. Umetnik pripada delu, a ne delo umetniku.

- Kao što slikar gleda vidljive predmete sasvim drugačijim očima nego običan čovek, tako i pesnik doživljava događaje spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta na način sasvim različit od načina običnog čoveka. Ali nigde kao u muzici ne pada više u oči da je samo duh ono što poetizuje predmete, i da ono što je lepo, predmet umetnosti, nama nije dato niti leži već gotovo u pojavama.

- Gotovo svaki čovek je u malom stepenu već umetnik. Glavna razlika : umetnik je u svojim organima oživeo zametak samotvoračkog života i pojačao nadražljivost prema duhu, pa je kadar da kroz njih po volji, bez spoljašnjeg nadražaja, izliva ideje, da svoje organe upotrebljava kao oruđa za bilo koju modifikaciju stvarnog sveta; dok se oni kod neumetnika odazivaju samo kad im pristupi neki spoljašnji nadražaj, a duh izgleda da se podvrgava osnovnim zakonima mehanike – ovo mehaničko ponašanje je neprirodno za duh, i privremeno.

- Svaki čovek ima u sebi klicu genijalnosti – samo u različitim stepenima razvijenosti i energije. - Poezija je ono što je zaista i apsolutno realno. Ona je jezgro moje filozofije. Što poetskije, to

istinitije. - Daleka filozofija zvuči kao poezija, jer svaki poklič u daljini postaje vokal. Tako sve što je u

daljini postaje poezija : daleka planina, daleki ljudi, daleki događaji... (sve postaje romantično); otuda proističe naša iskonska poetska priroda. Poezija noći i sutona.

- Poezija leči rane koje zadaje razum. Ona se sastoji upravo od suprotnih sastavnih delova, od uzvišene istine i prijatne obmane. Čulo za poeziju ima mnogo zajedničkog sa čulom za misticizam. To je čulo za osobeno, nepoznato, tajanstveno, za ono što treba da se otkrije, što je nužno-slučajno. Ono predstavlja nepredstavljivo, vidi nevidljivo, oseća što se ne može osetiti... Kritika poezije je nemoguća stvar. Teško je već i odlučiti, mada je to jedino moguće odlučivanje, da li je nešto poezija ili ne. Pesnik je uistinu lišen čula, zato se sve zbiva u njemu. On u pravom smislu predstavlja subjekt-objekt-dušu-svet. Čulo za poeziju je u bliskom srodstvu sa čulom proricanja i religioznim čulom, vidovitim čulom uopšte. Pesnik sređuje, spaja, bira, pronalazi – a i njemu samom je neshvatljivo zašto upravo tako, a ne drugačije.

- Postoji u nama neko specijalno čulo za poeziju, neko poetsko nastrojenje. Poezija je sasvim lična, i zato je nije moguće opisati i definisati. Ako neko neposredno ne zna šta je poezija (i ne oseća), njemu niko ne može uliti pojam o tome.

- Pesnikovo carstvo je svet sažet u žižu njegovog vremena. On može sve da upotrebi, samo mora da to amalgamiše duhom, mora da od toga načini celinu. ...Pesnik ne sme izgledati kao egoist. On mora biti pojava samog sebe. On je predstavni prorok prirode, kao što je filozof prirodni prorok pojave. ...Pesnik uvek ostaje istinit. On je postojan sred kružnog toka prirode. Filozof se menja u onome što je večno postojano. ...Svako pesnikovo predstavljanje mora biti simbolično ili dirljivo.

- Pesnik upotrebljava stvari ili reči kao dirke, i ta poezija počiva na delatnoj asocijaciji ideja, na delatnoj, namernoj, idealnoj projekciji slučaja.

- Pravi pesnik je sveznajući; on je stvarni svet u malom. - Ništa nije poetskije nego sećanje i slutnja ili predstava budućnosti. Obična sadašnjost

ograničavanjem povezuje prošlost i budućnost – nastaje dodirivanje, kristalizacija putem kočenja. Ali, postoji i duhovna sadašnjost koja, rastvorivši prošlost i budućnost, identifikuje ih, i ta mešavina je element i atmosfera pesnika.

- Najviša, najstvarnija proza jeste lirska pesma. Tzv. proza je nastala ograničavanjem apsolutnih ekstrema. Ona ima samo privremenu ulogu – doći će vreme kad ona neće postojati. Od ograničenja će nastati prožimanje. Razviće se istinski život, i proza i poezija će se najprisnije spojiti, pa će jedna zamenjivati drugu.

- Pripovetke – bez povezanosti, ali sa asocijacijama, kao snovi. Pesme – samo milozvučne i pune lepih reči, ali bez ikakvog smisla i povezanosti. Istinska poezija može u najboljem slučaju da ima alegorijski smisao u celini, i da postiže indirektno dejstvo, kao muzika.

- Bajka je kanon poezije. Sve što je poetsko mora biti nalik na bajku. Pesnik obožava slučaj.- U pravoj bajci sve mora biti čudesno, tajanstveno, nepovezano; sve oživljeno. Svaka stvar na

drugačiji način. Priroda mora biti na čudesan način isprepletana sa svetom duhova; vreme sveopšte anarhije, bezakonitosti, slobode, prirodno stanje prirode, vreme pre sveta. Svet bajke je svet suprotan svetu istine, i upravo zato mu je toliko sličan, kao haos savršenoj tvorevini.

- Umetnost iznenađivanja na prijatan način, umetnost da se neki predmeti učine stranim, a ipak poznatim i privlačnim – to je poetika romana. ...Roman – apsolutizovanje, univerzalizovanje, klasifikacija individualnog momenta, individualne situacije..., to je stvarno biće romana.

- Roman u potpunosti mora biti poezija. Poezija je, kao filozofija, poetično nastrojenje duše, pri kojem se sve ulepšava, i svaka stvar stiče prikladan izgled i sve nalazi doličnu pratnju i okolinu. U istinski poetičnoj knjizi sve izgleda tako prirodno, a ipak tako čudesno.

- Pesnik i sveštenik su u početku bili jedno, i tek su ih kasnija vremena razdvojila. Ali, pravi pesnik je uvek sveštenik, i obrnuto. Zar budućnost ne bi mogla vratiti to stanje?

- Ko je nesrećan u sadašnjem svetu, ko tu ne nalazi šta traži, neka ode u svet knjige i umetnika, u prirodu. Dragu i prijatelja, domovinu i boga, ovde će sigurno naći.

- Koliko god to izgledalo čudno, istina je da je samo obrada, spoljašnjost, melodija, stil, ono što nas privlači i veže za neku knjigu. ''Vilhelm Majster'' je snažan dokaz te magije iznošenja, te uverljive dopadljivosti glatkog, jednostavnog, a ipak raznovrsnog jezika.

- Braća Šlegel nisu uzeli u obzir, kada govore o namernosti i umetničkoj prirodi Šekspirovih dela, da umetnost pripada prirodi, tako da istovremeno sama sebe posmatra, sama sebe oponaša, priroda koja sama sebe oblikuje. Umetnost dobro razvijene prirode razlikuje se od sitnog umeća razuma, od duha koji rezonira, kao nebo od zemlje. Šekspir nije bio nikakav račundžija, nikakav učenjak; on je bio moćna i snažna duša sastavljena od mnogih boja, čija otkrića i dela, poput prirodnih proizvoda, nose obeležje duha koji misli – u njima oštroumni posmatrač otkriva skladnost sa neograničenom razgranatošću kosmosa, susrete sa kasnijim idejama, srodnosti sa višim snagama i čulima čovečanstva. Ta dela su simbolična, jednostavna i neiscrpna, kao proizvodi prirode, i o njima se ne bi moglo reći ništa besmislenije nego da su ona umetnička dela u ograničenom, mehaničkom značenju te reči.

- Gete je potpuno praktičan pesnik. ...Njegova razmatranja o svetlu, o transformaciji biljaka i insekata, su najuverljiviji dokazi d i potpuno naučno iznošenje pripada području umetnika. Gete je prvi fizičar svog doba – zapravo predstavlja epohu u istoriji fizike. Pitanje je da li prirodu posmatramo kao što umetnik gleda antiku – jer, da li je priroda nešto drugo do živa antika? Priroda i uvid u prirodu nastaju u isto vreme kao antika i znanje o antici. Tek sada počinje nastajati antika – ona nastaje pred očima i dušom umetnika. Ostaci antike samo su specifične čari za formiranje antike. Antika se ne stvara rukama. Duh je stvara očima, a isklesani kamen je samo telo koje samo kroz nju dobija značenje, pa postaje njena pojava. Kao što se fitičar Gete odnosi prema drugim fizičarima, tako se pesnik odnosi prema drugim pesnicima. Po obimu, raznolikosti i dubini, on je ponekad nadmašen, ali po snazi oblikovanja – niko ne može da se meri sa njim. Kod njega je sve delo, kao što je kod drugih sve samo tendencija. On čini nešto stvarnim, dok drugi nešto čine samo mogućim ili nužnim. Nužni i potencijalni stvaraoci smo svi mi, ali kako malo istinski.

- Poezija. Poezija uzdiže svaku pojedinost putem sveobuhvatnog spajanja sa ostalim celim – a kada filozofija svojim zakonima sprema svet za delotvorni uticaj ideja, poezija je ključ filozofije, njena svrha i značenje; jer poezija stvara lepo društvo, svetsku porodicu, uzorno gospodarstvo univerzuma. ...Kroz poeziju nastaje najveća simpatija i sudelovanje, najintimnije zajedništvo konačnog i beskonačnog. Pesnik zaključuje kao što počinje. Njegove reči nisu opšti znakovui – to su tonovi, čarobne reči koje oko sebe pokreću lepe grupe. ...Pesniku jezik nije presiromašan, nego uvek preopšti. Njemu trebaju reči koje se često ponavljaju, koje su upotrebom već izlizane. Njegov svet je jedinstven kao njegov instrument – ali isto tako neiscrpan melodijama. Sve što nas okružuje ima neprekidan, pa zato i neprimetan, ali ipak vrlo važan uticaj na nas. Koliko god da je svrsishodan, ako smo pripadnici nekog određenog vremena, članovi neke posebne zajednice, on nas ipak sprečava pri daljem razvoju naše prirode. Božanski, magični, pravi poetski ljudi ne mogu nastati pod uslovima kao što su naši.

* Novalis – nemački romantični pesnik, autor aforizama i kritičkih spisa, i jednog romana. ''Fragmenti'' su delići, nabačene misli i sugestije, ali ipak predstavljaju važan dokument romantične književne teorije, jer sadrže neke od najsmelijih misli tog pokreta. Naglasak je na samom pesniku; on je mudrac, prorok, vidovnjak, on u svojim delima prikazuje – simbolički i slikovito – dubine i tajne kosmosa. Dela u kojima je video veći udeo razuma, Novalis je posmatrao kao umetnost manje vrednosti, i smatrao je da najbolja umetnička dela traba da budu bliska bajkama.

NOVALIS :

- u biografskoj literaturi često se naglašava skonost ka misticizmu, koji ga je naveliko obuzeo posle smrti prve verenice. Poslednjih godina života družio se sa članovima romantičarskog kruga u Jeni, posebno sa Tikom i F.Šlegelom.

- javnosti se predstavio u berlinskom časopisu braće Šlegel, izborom ''fragmenata'', tj. aforizama i kratkih esejističkih razmatranja sa područja spoznajne teorije, psihologije, praktičnog iskustva i umetnosti. Naslov zbirke je ''Cvetni prah'' (1798).

- karakterističan je prvi aforizam : ''Tragajući svagda za stvarnom apsolutnom stvarnošću nalazimo uvek samo stvarnost predmeta''. To su pokušaji prevladavanja Kantovog skepticizma. Novalisovi fragmenti, slično Šlegelovim, slika su lutanja i protivrečnosti, neka vrsta subjektivne enciklopedije u kojoj nauka (zapisi o matematici i fizici) postoje spekulativna a teorija poezije teži ka logičnoj jasnoći.

- za savremenike Novalis je pre svega pisac ciklusa ''Himne noći'' (1800) i romana ''Hajnrih fon Ofterdingen'' (roman o životu legendarnog srednjovekovnog pesnika).

- himne su oproštaj od antropocentričke i intimne lirike o pogotovo od racionalno osmišljene poezije. One obeležavaju prodor prema magičnoj poeziji ezoteričnih mitova, prema programsko iracionalizmu i poeziji snova i priviđenja, prema izrazu koji anticipira simbolistički hermetizam i vizionarnost nadrealističkih tekstova. Francuski nadrealisti smatraju Novalisa svojom pretečom. Noć je za pesnika misterija, zagonetni svet sna...

- u poslednjoj, šestoj himni, simbolici ljubavi, požude i čežnje za preobražajem, u času smrti pridružuje se spokojstvo vere hrišćanske mistike.

- u jednom aforizmu genije se definiše kao sposobnost da se sa predmetima uobrazilje postupa kao da su stvarni.

O Novalisu :''U jednoj pravoj poetskoj knjizi izgleda sve tako prirodno, a ipak tako čudesno. Čovek poveruje da

drugačije ne može biti i da je do sada u svetu samo dremao – i kao da mu se tek sada otvara pravo čulo za svet. Sve sećanje i naslućivanje izgleda da potiču sa tog izvora. Tako i ona prisutnost kad je čovek uhvaćen u iluziju – pojedini časovi kad se čovek, tako reći, nalazi u svim predmetima koje posmatra i kad dozvoljava beskonačna, nepojmljiva, jednovremena osećanja jednog usklađenog pluralisa.''

''Mi kao električna varnica preskačemo iz jednog u drugi svet. Porast kapaciteta. Smrt je preobražaj, potiskivanje individualnog principa koji sad ulazi u jedan novi, održljiviji, sposobniji svet.''

''Čim dođe jedno određeno osećanje, strah iščezne. Strah je kolebanje, neizvesnost, najčešće telesna. Zdrav čovek je uvek miran, čak i u najgorim okolnostima.''

''Kao što fiksne ideje često imaju eksostoze u mozgu, ili pak imaju druge telesne uzroke, tako i obrnuto : fizički bolovi i ostalo imaju duševne uzroke.''

U ''Himnama noći'' pokazuje se poetska zasnovanost na suprotnosti svetla i tame – svetlosti kao individualnog principa, načela diferenciranja stvari, i tame u kojoj se sve ''meša'', spaja, vezuje. Noć sve spaja i vizuelno, simbolišući nesvesno, praiskonsko. Novalisovo otpadništvo od nebesa nema religiozno-teološku pozadinu, već je povratak prvobitnom, nesvesnom. To je spoj sa prahom sveta (''Budite jedno sa prašnjavim svetom'' – Lao Ce), rastočenje (ili pak ne?) individuacije. Rastočenje tela nije metafora, ono se mora shvatiti doslovno, kao posledica želje za spajanjem sa mrtvom dragom. Telo postaje nosilac organizacije koja je smetnja tom sjedinjenju u novom redu. Tražeći novo stanje za večni spoj sa dragom, Novalis traži zadržavanje postojeće svesti, tj. njenog lirskog i emocionalnog intenziteta kao nečega što je prestalo da bude isključivo svojstvo svesti i što je postalo deo elementa na koje je preneto; Novalis bi hteo da zadrži to svojstvo elementarne organizacije koja predstoji. To više nije svest već ljubav sama, ne svest o spajanju već spajanje.

Prva četiri pevanja zaokružuju viziju mešanja i spajanja, predstavljaju čisti emocionalni ekstrat tog nagona, dok dalja pevanja teže deskripciji novog stanja. Pevanje je sada unutar sebe paradoksalno – subjekt opisuje stanje bez subjekta. Poetska ekstaza noći, protivna simbolici hrišćanske mistike, u potonjim pevanjima je upravo sa njom spojena. Osnovna je antinomija ta što očuvana ličnost i emocionalnost sada opeva stanje zaista raspadnute ličnosti. Pokazuje se da je u osnovi žudnje za rastočenjem isto tako jaka žudnja za očuvanjem ličnosti.

Vinaver o Novalisu : ''Dakle : najviši čovek – romantičar želi što veću sintezu u svemu, sintezu, integral beskonačnosti. Tek takva sinteza pruža najveće sladostrašće''. Sladostrašće kao čulan fenomen može da počiva na čisto intelektualnim, imaginarnim, kosmičkim premisama, njemu ponekad možda nije ni potreban čulno dokučiv emocionalni objekt (da li?). Sladostrašće može biti odgovor individue na svet objektivne neumitnosti. Odnos duše i sveta kao sladostrasni akt spajanja i nasilja, je univerzalni oblik romantičarskog doživljaja.

''Sa govorenjem i pisanjem zapravo je luckasta stvar : pravi govor je puka igra reči. Za čuđenje je smešna zabluda kad ljudi misle da govore radi stvari. Upravo za osobenost jezika da on brine samo za sebe – niko neće da zna. Otuda je on tako čudesna i tako strahotna tajna, tako da kad neko govori samo zato da bi govorio, on upravo izgovara najdivnije i najoriginalnije istine. Ako li pak hoće da govori o nečemu određenom, onda ga ćudljivi jezik nateruje da kaže najsmešnije i najposuvraćenije stvari''.

Sladostrašće za Novalia jeste čulno i emocionalno pražnjenje jednog svesnog sadržaja : svesti individuacije o sopstvenoj nemoći. U osnovi sladostrašća kao psihološke reakcije, nalazi se doživljaj individualne nemoći, čoveka u nemoći svoje vrste. ''Da bol nije jednostavno samoosećanje?'', piše Novalis. A samoosećanje je doživljaj sebe kao subjekta. Ništavnost sopstvene materijalnosti u odnosu na kosmos, čovek suzbija svešću ili duhom (dušim). Telo je posrednik između duše i kosmosa.

''Bolest spada u ljudsko zadovoljstvo kao i smrt''.''Život je bolest duha, jedno strašno činjenje''.''Ljubav je skroz-naskroz bolest''.Novalis je pokušavao da premosti nepodudarnost duše i sveta objektivizacije, svođenjem stvari u

jedno. Sladostrašće je posledica nemogućnosti prodiranja u realitet, kao što sladostrašće uopšte možda jeste najpotpunija iluzija zadiranja u nečiji realitet, nečije telo, potpunog stapanja. Ambivalentnost svesti koja je raspeta uzmeđu dve nemoći (delatne i iluzorne), od kojih druga uzima na sebe ulogu moći, rasterećuje se kroz sladostrašće. Za subjektivnu projekciju sveta, i svet i kosmos su samo običan materijal za čulne senzacije i intelektualne opservacije koje izvodi svest. Sama ta činjenica da svest izvodi sintezu nad kosmosom, bremenita je sladostrašćem.

U svakodnevnom iskustvu čula, telo, sladostrašće uvek su naknada kada se u nečem drugom, višem, promaši. ''Dubinu našeg duha mi ne poznajemo. Ka onome što je unutra vodi tajanstven put. U nama je ili nigde večnost sa svojim svetovima''. Novalis razdvaja pojam večnosti od bilo kakve prostorno-kosmičke vizije, intenzivirajući je kao večnost emocije po sebi.

Hans Joahim Šrimpf – Novalisova ''Pesma mrtvih'' (iz ''Umetnost tumačenja poezije''):

''Pesma mrtvih'', verovatno najzaokruženija i najpotpunija pesma nemačkog ranog romantizma; namenjena kao umetak nezavršenom delu ''Hajnrih fon Ofterdingen''. Nastala verovatno 1779-80.g., neposredno posle ''Himni noći'' i ''Duhovnih pesama'', sa kojima je i tematski usko povezana. Po Tikovom izveštaju (izdavač), moguće je da je nastala kao prolog za početak II poglavlja romana, pod naslovom ''Manastir ili predvorje'', što korespondira sa Novalisovim zabeleškama : ''Monasi u manastirima izgledaju kao neka vrsta naselja duhova... pastirka ga šalje mrtvima – a gospodari manastira su mrtvaci''. ''Pesma mrtvih'' kao da odjekuje predvorjem ''Ispunjenja'' – Hajnrih, koji je posle Matildine smrti sazreo u pesnika, biva upućen u buduće savršenstvo i preobraženje.

''Pesma mrtvih'' - tesna veza sa dva osnovna, uzajamno povezana i protkana Novalisova iskustva : pesnikov eshatološki doživljaj istorije, i njegov susret sa ljubavlju i smrću verenice Sofije von Kin.

Novalisov svet je po svojoj biti istorijski. Proticanje vremena doživljava se kao događaj ozdravljenja i spasenja. Na početku, u ''prasvetu'', stoji raj nevinosti, doba prvobitne ljubavne zajednice jednog još zdravog sveta, jedno prožimanje i spajanje svih bića po naklonosti (biblijska predstava raja spaja se sa antičko-paganskim predanjem o zlatnom veku). U budućnosti leži povratak ovog srećnog prazavičaja ljudskog roda, ponovno uspostavljanje raja, pomirenje ljudskog i zemaljskog sa večnim. Ali, između toga se proteže doba samoskrivljenog odvajanja čovečanstva od svog božanskog porekla. Novalis to doživljava kao sadašnjost svog pojedinačnog vremena : epoha otuđenja, vreme razdvojenosti i rasipanja, mehaničko-materijalističkog okamenjivanja, kojim vlada samo razum usmeren ka određenom cilju – pesnik ga naziva ''svetskim razdobljem koristi''. On ga doživljava u propadanju antičkog sveta bogova (tema 5.''Himne noći'') – kao i u raspadanju religioznog jedinstva bajkovito-mitski označenog hrišćanskog srednjeg veka (''Hrišćanstvo ili Evropa''). Tako se pesnik, kao zastupnik večnog i božanskog prazavičaja, oseća istisnutim iz sadašnjosti. Sećanje i čežnja spajaju ga sa ''iskonskim vremenom'' čovečanstva, odgurnutim u daljinu. U otuđenoj sadašnjosti, pesnik postaje vesnik, sveštenik i prorok izgubljenog iskonskog zavičaja. Samo pevači, deca i zaljubljeni još slute to božansko poreklo.

Ali, pesnik nije samo prorok i predskazivač, on je istovremeno i mesijanski ponovni staralac raja. Novalis postavlja poeziji ogroman zahtev – pesnik postaje spasilac čovečanstva, ''transcendentalni iscelitelj'' koji leči bolest sveta, ''mesija prirode'' jer se i priroda u tom univerzalnom sistemu posmatra istorijski i potrebno joj je spasenje. Kao novi Orfej, pesnik zalazi u dubine ''podzemlja'', gde žive mrtvi, i tamo prima iskonsku božansku poruku, koja ga osposobljava da pokrene i očara ljude i stvari, i započne veliki proces preobraženja sveta. Jer njegov poziv je preporod čitavog sveta, a ne interpretirajuće izlaganje. Za Novalisa, taj proces je ''romantizovanje'' ili ''poetizovanje'' : ''Svet se mora romantizovati. Tako će se ponovo pronaći prvobitni smisao''; ''Poetizovanje sveta – stvaranje sveta bajki''. Poetizovanje je put ka unutarnjem, ka prevazilaženju svega određenog i osobitog. Oslobađanje od spoljnog sveta je proces rastakanja, bezgraničnog mešanja i rasplinjavanja. Čulne pojave prirode gube svoju posebnu vrednost i postaju čisti znaci, medijumi kao senka natčulne magije (''magija = umetnost slobodnog korišćenja sveta oko nas''). Magijsko-eshatološka misija pesnika je da ponovo pretvori čitavu stvarnost u unutrašnji prizor i ''dušu sveta'' : ''Mi sanjamo o putovanjima kroz svemir : zar nije svemir u nama? Dubine naše duše ne poznajemo – Ka unutarnjem vodi put pun tajni. U nama, i nigde drugde, je večnost sa svojim svetovima, prošlost i budućnost. Spoljni svet je svet senki'' - (fragment ''Cvetni prah'').

Fantazija, san i bajka su pesnički organi za prodiranje u dušu sveta, za preobražavanje sveta u san i poeziju – smrt je, za pesnika, najčistije izbavljenje od opustošene konačnosti, carstvo mrtvih je najneposredniji susret sa žuđenim prazavičajem. Nju oslikava noć kao beskrajni prostor koji dozvoljava da se sve što je razdvojeno stopi u jedno. Smrt je poslednja mogućnost osmišljavanja unutarnjeg, jer jednostrano apsolutizovanje vladajuće svetske epohe otuđenosti onemogućuje postojanje iskonskog u sadašnjosti. Samo mrtvi imaju neograničen udeo u bogatstvu prošlosti, samo oni nepomućeno žive u raju ljubavi. Put ka ''domu'' vodi kroz smrt. Smrt je stvaran život, beskrajna strana života; u njoj nestaju svi okovi i granice : ''Smrt je romantizujuće načelo našeg života'', ''Smrt čini običan život tako poetičnim''.

Svojom preranom smrću, Sofija postaje nevidljiva posrednica natčulnog carstva ''prasveta'' – njena smrt postaje svadbena noć, ''tajna slatkih misterija''. Tu je prvi izvor Novalisove duboke religiozne ozbiljnosti. Lični doživljaj ljubavi i smrti on proširuje na univerzalno iskustvo i sveobuhvatno posmatranje istorije. Smrt drage shvata kao njemu suđenu sudbinu odvajanja od ovozemaljskog : ''Pojmio sam jednostavnu, moćnu snagu u sebi. Moja ljubav je postala plamen koji guta sve zemaljsko'' (- pismo Šlegelu, 1797.). Univerzalno značenje ovog iskustva dobija pesnički oblik u ''Himnama noći'' i ''Duhovnim pesmama'' – ljubav prema mrtvoj dragoj postaje religija. Preobražena draga se smelo stapa sa pojavom Hrista spasitelja, a pagansko prizivanje mrtvih sa hrišćanskom nadom u onaj svet.

Novalis prihvata da sledi voljenu u smrti kao misao vodilju svog života. Sve njegove velike pesme su nastale u 4 godine između smrti njegove drage i njega samog. Kao druge romantičare, i njega obeležava slobodno lebdenje duha i fantazija, vera u svemoć duše i intime. Ali, on nije rascepljen ni slomljen. Religiozna ozbiljnost, njegova neiscrpna pesnička snaga, predanost puna samoodricanja i duboke vere – daju mu posebno mesto u nemačkoj istoriji pesništva.

''Pesma mrtvih'' počinje svečanim laudatio. Mrtvi su već tamo gde živi žele da odu. Usamljenost manastirskog groblja, iza čijih zidina mrtvi slave večno slavlje mrtvih – Novalis izričito beleži da je manastir ''najdivniji, kao ulaz u raj''.

Horska pesma monaha-aveti je himnični poziv živima. Osnovna situacija himne je promenjena – ne obraća se natčovečnom čovek, već se oni sa drugog sveta obraćaju ljudima jednom nezemaljskom porukom, otvarajući im pogled u natčulno.

15 strofa, sve su ravnomerno građene (izuzev središnje) : 8 četvorostopnih stihova bez naglaska (trohejski), ravnomerno smenjivanje, razigran ritmički ton podizanja i spuštanja talasa; tehnika zvučnog podudaranja na završecima stihova, identična rima u 7. i 15. strofi, variranje zvučnih podudarnosti rima i asonanci u stihovima 1-3 i 5-7 svake strofe. Središnja, 8.strofa, je jedina u kojoj su kadence 4 i 8 stiha zamenjene, pa se zastoj nalazi na kraju strofe, dok je inače svuda u sredini.

Iz prve dve strofe je jasno da taj svet mrtvih nije Had, carstvo senki, ali ni hrišćansko čistilište ili pakao. To je podzemno carstvo koje čuva sakupljena sva divna blaga života, svečana prazajednica kojoj stalno stižu novi gosti; područje izobilja, a ne ništavilo. Romantičarska poezija želi da, postupno, pretvori ceo svet u maštu i bajku – carstvo mrtvih je shvaćeno u stalnom, progresivnom uvećavanju i proširivanju. Čulno se meša sa natčulnim, pri čemu se čulno oslobađa svojih obeležja spoljašnjeg sveta.

Novalisov odnos prema smrti i životu je dijalektički – smrt je naličje života. U sagledavanju smrti kroz ljubav i preobražaj leži hrićčanska komponenta (5.''Himna noći'' - Hrist kao veliki pobednik smrti). Ali, Novalis doživljava samu smrt kao opojno ispunjenje – tada više nije u pitanju prevazilaženje, već večno slavlje smrti kao takve, koja znači pravi život.

Zato je ''Pesma mrtvih'' istovremeno i pesma života – već u 1.strofi mrtvi pevaju o ''novom životnom žaru''. Neizmerna bogatstva su oslobođena suza koje su im bile svojstvene na ovom svetu – čuvaju se u ''mračnim pećinama'', što uvek simbolizuje put u unutarnje i u dubinu. Kod Novalisa, pećina i breg zatvaraju unutrašnji prostor sveta, ''svetsku dušu''. Silazak u utrobu, u duboke pećine, za pesnika je istovremeno i povratak u iskonsko vreme. Zato u 3.strofi sledi pogled u pravreme : ''Deca prošlosti...'' Zlatno doba, koje obuhvata prošlost i budućnost, za mrtve je dionizijski raskošna sadašnjost.

Sledeće strofe slave nepomućeno uživanje rajske svetkovine. Sve jadikovke, rane i suze zemljaskog života su nestale. Metafizičko tumačenje obroka kao ispunjenje sjedinjavanja i stapanja – u vezi sa hrišćanskim slavljenjem tajne večere. Mešanje hrišćanskog sveštenog duha i nadzemaljskog uživanja sa bahovskim opojstvom čula (- u središtu 7.himne ''Duhovnih pesama'' stoji pričešće).

U zavičaju mrtvih ''večno teče peščanik'' – prolaznost je poništena, ali časovnik ne miruje. Večnost ovog iskonskog raja je neprestana slast blaženstva i ljubavnog zagrljaja. Tu je sve ''duša''

6.strofa : ''ponoći'' su prostor u kojem žive mrtvi (-''Himne noći'' : u ponoćnoj ''slatkoj draži'' oni se predaju ''uživanju zagonetnih igara''). Njihov element su vlaga i tečnost – element trajnog rastakanja i rasipanja, hranjen ''pratečnim'' božanskog porekla. Novalis stalno prikazuje bogatstva svetske duše simbolom vode – ona se sjedinjuje i sa vatrom, kao drugim elementom topljenja i pretapanja.

Centralni glagoli : izliti, teći, talasati. ''Učenici iz Saisa'' : o ''pratečnom'' i ''praizvorima'' - plamen koji se svuda pojavljuje je ''unutarnji zagrljaj''; voda se ispoljava kao element ljubavi i mešavine sa nebeskom svemoći na Zemlji : ''Ta svetska duša se izražava u žeđi, ta snažna čežnja za rastapanjem '', ''Sva prijatna osećanja u nama su raznovrsna rastapanja, kruženje onih pravoda u nama''

7.strofa – uvodi vrhunac procesa stapanja i opojnog predavanja – večna praigra mrtvih, razdvajanje i mešanje u blaženom predavanju i ljubavi. Identična rima oblikuje i zgušnjava radnju – živeti, elementi, talasi, srce. Večno ljubavno slavlje mrtvih preobražava se u sladostrasni zanos svega što živi u unutarnjem svetskom prostoru duše.

7., 8. i 9. strofa su središnja osa pesme – metafizički doživljaj simpatetičkog spajanja mrtvih, kao stvarno živih, prerasta u erotsku sliku, a stihovima ovladavaju znaci čulnog sveta koji su se istopili u natčulno. Tek mrtvi su oni koji zaista vole. Takvim jednim nadzemaljskim poljupcem stvoren je Astralis, dete Hajnriha i Matilde. Obično dodirivanje tek preminulih i preobraženih pretvara se u erotski znak – oni koji se vole postaju jedna ličnost, jedna plot. Dionizijsko-orfički moment takvog kulta mrtvih i njegova paganska komponenta, koja prodire u hrišćansku predstavu o ljubavi i onom svetu.

Zaokret : mrtvi tonu u ljubav, osvrću se na zemaljski život i pevaju o svojim iskustvima. Sećaju se svoje smrti (- element vatre). Poslednji stih nagoveštava odricanje od zemaljskog duha na kraju pesme. Ovo sećanje na život objašnjava kontradikciju koja kao da se javlja u tamnijem tonu stihova o ranama ''koje večno bole'' – čak i one mogu da se iscele : potpunim oslobađanjem svega individualnog i onoga što se izdvaja. Čak su i mrtvi u svom rajskom krugu još uvek mnoštvo različitih bića. Pomalja se jedan još dublji sloj ''prasveta'' : božansko poreklo, samo božje srce. ''Božanski duboka tuga'' rastavljenosti rastvara mrtve u ''jednu bujicu'' u večnom kružnom toku, mrtvi ulaze u beskrajno tekući vir, slivajući se u ''okean života'', kao usisani u božje srce, da bi se podmlađeni opet vratili u svoj krug. Tamo dobijaju svoje najdublje posvećenje. Drevno predanje neoplatonsko-mističnih iskustava o prajednom, iz kojeg sve ističe i u koje se opet vraća.

Tek tada mrtvi oglašavaju živima svoju poslednju tajanstvenu poruku. Njihova pesma se kreće postepeno od božjeg srca, kroz carstvo već preobraženih mrtvaca (kroz njihov sopstveni krug), preko umrlih koji još leže u svojim grobovima, do živih, da bi i njih uključila u večni kružni tok. 13.strofa je upućena umrlima da odlebde ''u šareno carstvo bajki''. U 14.strofi se pozivaju živi : ''Dođite, voljeni, brzo!''. Svet mrtvih, raj prošlosti i budućnosti, uprkos svem negiranju ovozemaljskog, nije siva Nirvana, ali ni spiritualno-asketsko carstvo duhova, već poetičan svet, koji znači ispunjenje svih želja, koje romantički čovek uzalud traži u otuđenoj stvarnosti svoje sadašnjosti. To je natčulno i univerzalno stapanje jednog novog neba i jedne nove zemlje, hrišćanskog i paganskog istovremeno. Slično odgovaraju živi mrtvima u 6.''Himni noći'' : ''Beskrajno i tajanstveno / prožma nas slatka jeza - / čini nam se iz dubina odzvanja / eho naše tuge. / I dragi sigurno čeznu / pa su nam poslali duh čežnje.''

15.strofa daje karakteristično Novalisovo proširenje : odricanje od epohe ''zemaljskog duha'', ''svetskog razdoblja koristi''. Time se izričito nadovezuje na Fausta, kad priziva duha zemlje – koji kruži u ''tokovima života i oluji delanja'', koji deluje kao najintimnije jezgro dejstva prirode, ''živa odeća božanstva''. Novalis ovde cilja na vezanost ljudi za ovozemaljsko, za čulne stvari i pojave, što je (geteovski) na kraju pesme apokaliptički prizvano kao doba vladavine zemaljskog duha. Ponovo identična rima : zemaljskog duha treba ne samo vezati, već i povući u večni kružni tok ''pravoda''. Njegovo vreme je prošlo, njegova moć mora nestati, njegova pozajmljena svetlost izbledeti. Tek puno odricanje od njega otvar zlatni vek, znači konkretno prevladavanje sadašnjosti. Rima vezuje ljude i epohu jedne sa drugim, a otvara se pogled na budući raj poezije o čijem povratku peva Astralis u II delu ''Hajnriha'' : ''Dolazi novo vreme / i potamnjuje najsvetliji sunčev sjaj... / Carstvo ljubavi je otvoreno, / bajka počinje da teče. / Praigra svake prirode počinje... / Svet biva san, san biva svet... / Žalost i slast, život i smrt / tu su u najprisnijem skladu... / Svet postaje prostran grob, / u koji, kidano bojažljivom čežnjom, / srce, kao pepeo, pada.''

Friedrich Leopold, baron (freiherr) Von Hardenberg – Novalis ( 02.05.1772 – 25.03.1801.)

''Himne noći'' – 6 himni, delom u ritmičkoj prozi, delom u stihu; ditirambi izgrađeni na suprotnosti između dana i noći, svetla i tame.

SVETLOST – izvor života, podstiče materiju na neprekidnu promenu; prikazana kao nosilac principa individualizacije; svetlost razdvaja, individualizuje; svetlost je i noću posejala ''blistave lopte''da bi oglašavale njenu svemoć i ponovni povratak.

- 5.himna – bogovi su prestali da prebivaju u svetlosti.NOĆ – briše individualne odlike, oznake, i spaja, meša, pretvara sve u zamagljenu masu raznorodnosti;

pesnik teži za rastakanjem individue u mnoštvu; teži da se spoji sa elementranim prahom stvari u noći, sa ''pepelom svoje umrle drage''.

SAN – ''večito trajanje sna''; ''donosi ključ za boravišta blaženih''; ''ćutljivi vesnik boravišta blaženih''; negacija jave; prostor u kome se može desiti čudesno i fantastično.

- 3.himna – jednom je osećao strah, bez snage mislio o bedi, kad naiđe suton – san, pobeže tuga; san - nebeski, ozdravljenje. ''Kroz oblak sam video draganine preobražene crte lica. U njenim očima počivala je večnost.''

ČEŽNJA ZA SMRĆU – ovaj život je patnja, bol, ''svetsko vršljanje''; ''želimo natrag, ocu svom''.SMRT – Novalis joj je podigao lirski spomenik u ''Himnama noći'' – promena agregatnog stanja,

potiskivanje individualnog principa zarad ulaska u novi, bolji svet.KRUŽENJE MATERIJE – Novalis stalno traga za materijalnim medijumom koji bi mu omogućio spoj

sa mrtvom dragom, ali i večnost. - 5.himna – mitološka verzija sveta, smrtnost – najveći užas za ljude. Bogovi su prestali da

prebivaju u svetlosti, oni su usnuli u noći – da bi se u novim, prekrasnim obličjima vinuli iznad promenjenog sveta.

HRIST – uzor, nije se brinuo o svojoj zemaljskoj sudbini. Ljubav. Umro. Vasksao. ''O, kada će kroz noć ovu / da odjekne tvoj glas, / i zvezde da pozovu / jezikom ljudskim

nas?'' (kada će sudnji dan). Smrt – novi život – raj. ''Prema životu večnom naš život sada gre.'' - Smrt nije napuštanje života, već pravi život.

PROŠLOST – ''Kad su očev lik i znak / viđali ljudi lako, / te je njihov veliki broj / ličio na uzor svoj'' – povratak, sećanje na prošlost, prošlost koja treba da bude i budućnost. Pominje Hrista koji je dao primer.

PESMA MRVIH – život nakon smrti – ''neće hteti da ustane ko za našim punim stolom provede i sat''. Tu niko ne nariče sa bolom. Duša je blažena i čista. Promena agregatnih stanja : ''čas u vodu lijemo se, / čas kapima mijemo se''.

ASTRALIS – pesma o uobličenju duha u ljudsko telo, i njegovom povratku u nebo, nakon smrti. Stalno kruženje. Novalisov panteizam, panenteizam.

PRIRODA – nju Novalis shvata kao organizam. Novalis oseća antinomiju između prirodnog i moralnog u čoveku, ali on je, kao takav, moralni putokaz prirodi. Ostvarenje moralne prirode je moguće. Moralizovanje prirode pomoću evolucije iz nižih u više oblike – evolucionizam.

- Struktura bajke u središtu Novalisove književne teorije.

''Uvodna pesma'' – na neki način uvodi većinu tema kojima će se Novalis baviti : počinje bajkovito (Novalisova

privrženost bajci).- ''Ljubavi carstvo se otvara / počinje opet bajka stara'' – uvodi se motiv ponavljanja, koji se zatim i

dalje razrađuje. - ''Prirode iskonska igra se javlja, / u svetu snažna reč se obnavlja, / i tako velika (duša sveta) / svuda se

budi i beskrajno cveta.'' - sledeći stihovi donose prvu kondenzaciju izraza što se pesma bliži sredini, gde Novalis, po uzoru na

Getea i Hajnea, peva : ''Sve se mora splesti, prožeti, / jedno u drugom rasti i zreti, / sve se u svetu predstavlja sada / tako što se sa svime spaja'' – ovi stihovi su lajtmotivski i za ovu pesmu i za celo njegovo pesništvo, jer je Novalis stalno težio ka sjedinjavanju elemenata, ljubavi strasti, u veliku ''dušu sveta'', ''životno jedno''.

- potom on daje temeljne odrednice svoje poezije i shvatanja sveta : ''Svet biva san, san biva svet / već odavno prošla zbivanja neka / tek nailaze izdaleka. / Mašta će slobodna vladarka biti, / po svojoj volji utkivaće niti, / ovo će sakriti, ono otkriti / i najzad u magičnu maglu sve skriti ''. Rezimirano, ovi stihovi izražavaju Novalisovo autopoetsko načelo, gde on kaže :

1.- sve je već sadržano u snu2.- kojeg kao i davna (srećna) vremena prizivamo sećanjem i čežnjom3.- mašta se pojavljuje kao moć koja vrši redukciju i izbor iz datog sna / sećanja, a sama pesma

tada će delovati kao magična magla koja sve obavija. - ponovo sledi lajtmotiv spajanja . ''U prisnom skladu ovde se sreće / smrt sa životom, sa setom slast'' –

naizgled paradoksalne, potpuno suprotne kombinacije se u Novalisovom svetu usklađuju. - navodi razlog svoje ovozemaljske boli : ''Nikada rane izlečiti neće / kog sputa najviše ljubavi vlast''. - odmah zatim on proriče i istovremeno utvrđuje da je čoveku trenutno preko unutarnjeg vida prebačena

koprena koja će spasti onda kad se bude rastajao sa ''svetom ledenim''. - nastavlja da proriče : ''Telo će suzama da vrca, / grob će nastaniti zemni šar, / za pepeo od tužnog srca

/ koje sažeže čežnje žar / zadovoljstvo – u Knjizi : tu traži leka svojoj brizi / uteklu utehu i spas/..., moja želja – da nađe mira na Lujzinim grud'ma / i iz njenog ognjen-oka / da ispijem smrti slast.''

''Himne noći''

1.- Sva čulima obdarena bića vole svetlost s njenim bojama, zracima i talasima, njenom blagom sveprisutnošću, u vidu dana što sve budi, kao kakav kralj zemaljske prirode, ona poklikuje svakoj sili da se bezbroj puta preobražava, sklapa i rastura u beskonačne saveze, svojim nebeskim likom zaogrće svako lice.

''Ali, ja se okrećem na drugu stranu, ka svetoj neizrecivoj tajanstvenoj noći. Daleko je potonuo svet, potonuo u duboku grobnicu, pusto je i samotno mesto gde se nalazio. Dušinim strunama provejava duboka seta. (obrt) Želim da utonem u kapljice rose, da se pomešam sa pepelom. (zapitanost nad noći) Da li se i mi njoj dopadamo, šta to ona skriva, šta mi to nevidljivo i silno prijanja uz dušu? – Ti podižeš otežala krila duše. (Siromašna i detinjasta čini se svetlost – Nebesnije od onih sjajnih zvezda čine nam se beskonačne oči koje je noć otvorila u nama. One vide dalje no što su i najbleđe među onim bezbrojnim vojskama (zvezdama) – Ne osećajući potrebu za svetlošću one proziru u dubinu duše koja voli, ... Slava carici sveta..., zaštitnici blažene ljubavi – ona te šalje k meni – nežna dragano – preljupko sunce noći – ja sada bdim – jer tvoj sam i svoj sam u isti mah – tvoj glas mi je noć pretvorio u život – načinila si me čovekom – izgaraj mi telo plamenom duhova, da se, vazdušast, prisnije spojim s tobom i da onda večito traje svadbena noć – stapanje u beskraju, včnosti, u smrti – noći.

2.- Mora li se vraćati dan – svetlost? – Zar se nikad neće okončati vlast zemaljskog? Žudnja za smrću i besmrtnosti u ljubavi koju ona donosi. Svetlost bejaše odmereno vreme; li vladavina noći bez vremena je i bez prostora. – Večito trajanje sna. Noć se poistovećuje sa snom – sledi proširena metafora žive pesničke snage moći sna. (Ti lelujaš oko grudi nežne devojke i njeno krilo pretvaraš u nebo( - donosiš ključ za boravišta blaženih, ćutljivi vesnik tajni beskrajnih.

3.- Kad je pesnik lio gorke suze, nada se gubila rastvorena u bolu, kad je stajao usmljen na golom brežuljku, koji je obličje njegovog života sakrivao u uzan mračan prostor – usamljen kao što nijedna uksamljenik nije bio, gonjen neizrecivim strahom, bez snage, preobražen samo još u misao o bedi, kad se osvrtao za pomoć ne mogavši nigde (obrt) iz plavih daljina – sa vrhunca starog blaženstva naiđe pljusak sutona – i najednom se prekide veza rođenja (života) – okov svetlosti. Pobeže zemaljska divota i moja tuga sa njom – oteče seta u neki nov nedokučiv svet – spustilo se noćno ozdravljenje, nebesni san. – Kroz oblak sam video draganine preobražene crte lica. U njezinim očima počivala je večnost – proticalje su tisuće godina u daljinu, poput oluja. Obisnut o njezin vrat, lio sam zanosne suze u pozdrav novom životu. – Bio je to prvi jedini san –i tek od tada osećam večitu nepromenjenu veru u nebo noći i u njegovu svetlost, draganu (svetlost noći je dragana).

4.- Sada znati kada će biti poslednje jutro – kad svetlost ne bude više rasterivala noć i ljubav – kad san bude večit, samo jedno jedino neiscrpno snivanje (smrt). Oseća nebesni umor – Zamorno je postalo hodočašće ka svetom grobu (dragane), tegoban krst – biblijska pababola (po ugledu). Ko je stajao na graničnoj planini svet i bacao pogled preko u novu zemlju, u boravište noći – uistinu, taj se neće vratitit u svetsko vršljanje, u zemlju u kojoj svetlost boravi u večitom nemiru (njemu je potreban nir i to večiti mir u sjedinjavanju sa sobom i voljenim bićem – sladostrašće). on će gore sagraditi kolibe, kolibe mira, čeznuće i voleće, gledaće preko dok ga najdraži među svim časovima ne povuče u dubinu kladenca. – Što je zemaljsko plivaće gore, suzbijano olujama, ali što se posvetilo dodirom ljubavi to će rastvoreno teći skrivenim prolazima ka predelu na onoj strani gde će se kao miris, sliti s usnulim ljubavima. Bodra svetlosti, ti još budiš umornoga da pođe na rad – ulivaš mu radostan život, al nećeš me odmamiti od mahovinom obraslog somenika sećanja. Veličaće on sve velepje sjaja svetlosti – posmatrati mudri hod ogromnog blistavog časovnika (obrt) Ali srce će moje u potaji ostati verno noći i ljubavi tvoriteljki, kćeri njezinoj...; Može li tvoj život (život svetlosti) pružiti neku slast i neko uživanje koje bi nadmašilo ushićenja smrti. (Noć je prauzrok sveta).

Sledi pesma u kojoj se sublimiraju motivi iz prethodnih proznih delova :''Preći ću preko / i svaki jad / povod za milje / biće mi tad / - uživanje (sladostrasno). u nemoći

življenja / slobodan biću / beskrajan život u meni vri – kad bude čilila svet. Počinak i ljubav u istom kontekstu (zajednička im je večnost) – val smrti je blizu / da mladost mi da / u melem i etar / krv toči se sva / ono životodavno pretvara se u spokojno, vazdušasto, beskrajno. / Pun vere i hrabro / za dana grem / a svetim žarom / noćima mrem / svak noć jednu mu smrt (radost) donosi, radost spajanja i slivanja do one konačne – u jednom trenutku.

5.- Mit koji kreće od praiskona. Tamni tonovi – beskraj zemlje naseljen bogovima ljudi i bogovi zajedno sa; reke drveće i cveće su imali ljudski razum. Misoa o smrti postala je užasno snoviđenje (taj pir prekide jednim dahom, prekide bolom, suzama i strahom) – zauvek je čovek postao odvojen od svega – Uživanja se val razbio o otru stenu beskonačnog jada. / Duhom što smelo, plamteći se vine / ulepša čovek groznu masku tu – Al' tajna osta u večitoj moći / ozbiljan priznak udaljene moći / - Ljudi počeše da stare, bogovi iščezoše – samotna i beživotna ostade priroda.

''Svetlost nije više bila boravište bogova i nebeski znamen – preko sebe oni su prebacili veo noći. Noć je postala golemo krilo otkrovenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnim obličjima vinuli iznad promenljivog sveta – Opet biblijski hrišćanski motiv – u u nerodu koji je bio prezren mimo sve druge – javi se novi svet – u pesničkoj kolibi bede – javi se sin prve device i majke – tajanstvenog zagrljaja beskonačan plod – Slutljiva, cvetna mudrost Istoka prva je uvidela početak novog doba – Poklonjenje – himna Hristu u smrti život večni se javlja / ti smrt si, ti nam samo nosić zdravlja.

Klasični stih pesme pohvale Hrista i Device Marije / Kom ljubav veru krepi / ne nosi suzom grob / imetak ovaj lepi / neće mu otet kob / da čežnja ga ne mori / nadahnjuje ga noć / a srcu štit mu otvori / nebeskih čeda noć.

6.- Čežnja za smrću – pesnikov poziv / Hajdemo sad gde vlada mrak / u zemljine dubine / veselog polaska je znak / bol ovaj pun divljine / ... / Nek se slavi večna noć / san večni nek se slavi / ... / Tuđine siti u svoj dom / želimo natrag, ocu svom / šta će nam ljubav, vernost šta / kad svet ne ceni ovo / ... / samotno žalno svetom gre / onaj kom prošlost znači sve/ - prošlost priziva na Hrista koji je primivši na sebe bol / u večiti uveo spas / - u rodni zato hajmo kraj / gde blista svetog doba sjaj / šta povratka da spreči tok? / Dragih nam davno nema / njim grob je našeg žića tok, hvata nas tuga nema 7 Beskrajno trajno kroz nas sad / slađana jeza struji / ko iz dubina da naš jad / u odjek nama huji / to dragi čeznu, pa na, sh / poslaše svoje čežnje dah.

Krajnji poziv – Nevesti slatkoj hajdmo mi / gde Isus vlada milo / Svi što volite, tužni svi, čekajte suton čilo / San će skrhati lance zla / našem će Ocu da nas da.